PRVA GLAVA

Roman se započinje geografskim opisom Višegradskog kraja i navođenjem legendi o nastanku mosta.
U prvoj glavi se opisuje reka Drina i mesto na kome je most podignut. Na levoj strani obale se nalazi
Maljihino polje tačnije, predgrađe koje vodi u Sarajevo, a na desnoj strani se nalazi glavni deo
grada. Most je bio jedini siguran prelaz na celom gornjem i srednjem toku reke Drine (vezivao je
Srbiju i Bosnu).

-Pored ovog mosta, postajao je i još jedan most na reci Rzav koji je bio napravljen od drveta i koji je
bio opisan kao ’’običan most bez lepota’’.

- Most je sagradio Mehmed paša Sokolović (veliki vezir), a zidao ga je Rade Neimar. Most je dugačak
250 koraka i širok 10 koraka, osim u sredini gde se nalaze dve terase, koje su se nazivale kapijom
mosta. Na kapiji, sa leve strane na mermernoj ploči, napisano je 13 stihova (imena ljudi koji su podigli
most i kada je podignut). Postoji legenda, da kad je zidan most, da je Neimar zazidao i dvoje dece
Stoju i Ostoju (vila brodarica), koji predstavljaju otvore na stubovima mosta. U centralnom stubu
mosta, ispod kapije, ima veći otvor . U tom stubu ima velika soba u kojoj živi crni Arapin, koji je stalno
plašio decu da ne prilaze mostu, i postajala je priča da ko čuje njegov glas, odmah umire. Postajao je i
jedan Radisav, koji je preko noći srušio ono što su tog dana sagradili i hteo je da okrivi vilu za to.
Vremenom su ljudi uvideli da to on radi, i bio je osuđen da ga nabiju na kolac i da visi.Tu se još
spominje I starina Novak I dete Grujica gde Novak objašnjava Grujici kakvi su sve stanovnici
Višegrada i okolnih mesta te kako može odrediti ko je domaćin , a ko pridošlica u Višegradu .

DRUGA GLAVA

U drugoj glavi, ljudi se vraćaju u vremena kada mosta nije bilo, prisećaju se kako su živeli pre..
Gledaju svoju reku Drinu i prisećaju se kako je na njoj bila samo jedna crna velika skela i na njoj
mrzovoljni skeledžija Jamak. On je bio jedan jako čudan čovek imao je 1 oko, 1 uvo i 1 nogu. Nije hteo
da prevozi skelu dok ne opadne voda na reci, i ljudi su jako dugo čekali,... Prvu viziju mosta imao je
jedan 10-ogodišnji dečak iz sela Sokolovići 1516. godine. Uvideo je i zamišljao kako bi umesto te
skele, mogao stajati most tu. Danak u krvi- Turci su tada uzimali zdravu Srpsku decu, pretežno
dečake od 10 do 15 godina i odvodili ih u Tursku gde su ih obučavali za vojnike i menjali im veru...
Decu su stavljali u korpe na konjima. Jedan dečak, koga su tad odveli nije zaboravio svoju otadžbinu.
Taj dečak je bio Mehmed- paša Sokolović, koji je kao mali odveden u danak u krvi. On je proširio
granice Turske carevine. Oko 60 godina je služio 3 turska sultana (iz sela Sokolovići u višegradskom
kadiluku). Mehmed- paša je pokrenuo izgradnju mosta, na trošak turskog sultana. Izgradnja mosta
trajala je 5 godina. Most je izgrađen u periodu od 1571. do 1577. godine. Ljudi nisu cenili odmah
značenje i korist mosta, ali nakon nekog vremena, videli su koliko im je most bio potreban. Na kraju
drugog poglavlja kreće opisivanje pravljenja mosta.
 TREĆA GLAVA

-Abidaga (glavni vezirov poverenik za izgradnju mosta)

-Tasun efendija (neimar- arhitekta, konstruktor)

-Abidaga(bezobrazan, nemilosrdan, strog preko mere, krupan, crvenog lica, zelenih očiju, riđe brade i
brkova koji su bili uvijeni na mađarski način)

-Grub govor od strane Abidage, pretnje smrću ukoliko se njegova naredba ne ispuni

-Tosun efendija(sitan, bled, žut, poturčenjak, neimar, rodom sa grčkih ostrva, miran, ravnodušan,
zidao je mnoge Mehmedpašine zadužbine u Carigradu, velike crne oči, gleda samo svoja posla)

-Posle razgovora u ljudima se budi strah i briga

-Abidaga- zeleni štap(na koga pokaže njime biva izmučen batinama, polevan vodom i vraćen ponovo
na rad)

-Dalmatinski kamenoresci = rimski majstori na čelu sa majstorom Antonijem, hrišćaninom iz Ulcinja

-Antonije (visok, lep, krupnog oka, smelog pogleda, orlovskog nosa, smeđe kose do ramena, odeven
gospodski)

-Crnac (Antoniev pomoćnik, veseo, mlad, zvali su ga Arapin)

-Most od kamenja

-Sa drugom godinom rada, broj radnika se izjednačava sa brojem muškaraca u varošici

-Sva kola i svi konji i volovi bili su upregnuti u posao

-kuluk (prinudni rad u mestu gde radnici koji ga obavljaju žive)

-Česte tuče među radnicima i krađe u vrtovima i dvorištima

-Muslimanke su krile lice čak i u dvorištu da ih radnici ne bi gledali

-Crnogorac (svira gusle i peva, lenj)

-Radisav (on je bio sa Uništa, nizak, mrka lica i nemirnih očiju, hodao je brzo, prezivali su se Heraci)

-Radisav daje predlog da noću idu i obaraju i kvare sve napravljeno, a da puste priču kako vila ruši
most

-Luda Ilinka (majka blizanaca Stoje i Ostoje, mit o Stoji i Ostoji: Ilinka se porodila i oba deteta su bila
mrtva po rođenju i žene iz sela su ih zakopale, kada se Ilinka pridigla cula je price kako su njeni
blizanci uzidani u temelje i odmah je krenula da ih trazi po gradilištu, neki su verovali u mit, a neki ne)

-Plevljak (bled i nezdrav, odrastao u Carigradu, Abidaga ga je unajmio da uhvati one koji ruše most)

-Sejmani (služili su Abidagi da prisluškuje)

-Sejmeni su usijanim lancima opasali Radisava, stenjao je od bola i uzalud se otimao

-Merdžan cigankn mu je kleštima kidao nokte na nogama

-telal – glasnik, objavljivač vesti

-Pogubljenje krivca Abidaga zakazuje u podne uz prisustvo cele varošice

-Radisav biva nabijen na kolac pred celim stanovništvom

IV GLAVA

-Neopisiv strah ušao u stanovnike i radnike

-Svi su izbegavali da gledaju u čoveka koji je izdignut visoko na kocu

-Abidaga nakon Radisavljeve smrti naređuje skidanje njegovog izmučenog tela odozgo

-Nekoliko stotina ljudi je htelo da dođe do Radisavljevog leša i da ga hrišćanski sahrane, trojica seljaka
odlaze do Merdžana da ga podmite u zamenu za telo

-Merdžan pristaje da im da telo za sedam groša

-Sahranili su ga na brzinu i uz jednu svećicu, žurili su ne bi li ih neko video, jedan od seljaka je govorio
nepovezane i nerazumljive reči, ali ipak molitvene i teške

-Plevljakje imao žeju da pokaže kako je zdrav i pokretan i non stop je igrao šireći ruke

-Plevljaka je Abidaga poslao u Plevlje da ga kući vežu da ne ludi unaokolo

-Među Srbima na Mejdanu žene su verovale da su Radisavljevo telo sahranile vile pod Butkovim
Stijenama

-Umesto Abidage, na mesto vezirovog poverenika dolazi Arifbeg(neko ko je Abidagi bio od poverenja
preneo je veziru na koji način je Abidaga poslovao sa stanovništvom, saznao je da ih nije plaćao, već
je sav vezirov novac uzimao za sebe)

-Mehmed-paša naređuje Abidagi da vrati svu sumu novca koju je ukrao i da se odmah seli u jedno
malo mesto u Anadoliji

-Arifbeg (visok, pognut, ćosav, isturenih jagodica, kosih crnih očiju, narod ga je prozvao Misir-baba,
on je zapovedao i raspoređivao nasmejano i bezbrižno, miran, zdrav i pošten čovek)

-Greške su kažnjavane istom strogošću, ali je besplatan rad ukinut, svi su dobijali svoj novac za koji su
radili

-Radovi su napredovali i videlo se da zadužbina neće biti samo most, već i jedan han, karavan-seraj,
koji će služiti za putnike iz daleka
-Podizani su novi nasipi i rekla je bila deljena na jazove i rukavce i pretakana iz jednog korita u drugo

-Grčki dunđeri su radili velike drvene dizalice i postavljali ih na splavove i tako dizali najteže blokove
kamena

-Hrišćani su ćutali, ali su u izgradnji želeli neuspeh kao i svakom turskom preduzeću

-Iguman manastira Banje kod Priboja je napravio zapis o gradnji mosta na poslednjem praznom listu
jednog mineja(crkvena knjiga)

-Jedan kameni blok je zapeo u dizalici i konopci su popustili i on je pao tačno gde treba, ali je zahvatio
donji deo tela Arapina, za pola sata je preminio držeći majstora Antonija za ruku

-Arapinova sahrana je bila svečan događaj koji se dugo pamtio, majstor Antonije mu je podigao nišan
od kamena od kog se gradi most

-Ahmed-aga (bogat žitarski trgovac, mrzovoljan čovek i tvrdica, visok, žut, usukan, tankih usana) uvek
je prezirao gradnju

-U vezirovo zdravlje jelo se, polo, pevalo, igralo, više su se tada počastili nego za Bajram

-Jedno ciganče je umrlo jer se prejelo vruće halve

-Turski momci su igrali kolo oko kazana halve i igrali i na mostu jer im se činilo da lete, ali su umirali
od straha jer se pričalo da se pokojni Arapin noću prikazuje

-Murat zvani Muta (malouman mladić iz aginske porodice Turkovića iz Nezuka, popeo se na kamenu
ogradu mosta, hodao je po ogradi, a na kraju ga je sačekao njegov brat Aliaga i išibao ga kao malo
dete)

-Stihovi tariha (stihotvorac Badi na mostu njegovi stihovi, srećna godina 979. po Hedžri, tj. 1571. po
hrišćanskom računanju)

-Veliki vezir Mehmed-paša (most je njegova zadužbina, pre više od 60 godina se on rodio tu iza ovih
planina u selu Sokolovići, kao dete je odveden ko adžamioglan u Stambol)

-Mehmed-pašu ubija derviš (iz rukava desne ruke je izvadio nož i njime snažno udario vezira među
rebra)

PETA GLAVA

Prošla je i prva stotina godina od izgradnje mosta i on je još uvek bio u punom sjaju.Nimalo oštećen i
lepog izgleda stajao i služio kao prvog dana.O hanu na mostu brinuo se Dauthodža,koji je činio sve
kako bi han spasio i očuvao jer su u to vreme Turci prestali da plaćaju i daju novac za očuvanje hana i
mosta.Dauthodža Mutevelik je bio mudri i pobožni tvrdoglavi čovek koga su stanovnici pamtili i uvek
je davao sve od sebe da bi sačuvao han.Posle njegove smrti han je počeo da gubi svoj početni sjaj i
niko nije želeo da se brine o njemu.Došlo je vreme poplava i jedna velika poplava zadesila je
stanovnike kasabe koji su ostali bez ičega.Oni što su živeli bliže mostu,kuće su im bile poplavljene do
greda i crepa pa su bežali u visoke krajeve da bi se zaštitili od vode.Tada je prvi put most bio
poplavljen i nije se video,čime je podsećao na vreme pre njegove izgradnje.Ta nesreća je ujedinila
narod koji je pričao o svemu samo ne o mostu.Svi su kolektivno pričali,smejali se i grejali se uz rakiju
pa je čak bilo i po neke pesme.Za vreme velike poplave Kosta Baranac,mlad čovek i gazda bio je
potišten jer je sva njegova roba iz magacina nestala,te je bio novčano oštećen i upropašćen.On nije ni
preživeo tu zimu jer je umro od žalosti i sramote.Pop Jovan i Mihailo su čitali molitve da se situacija
popravi.Poplave su ih učile da ne žale ono što Drina odnese.

ŠESTA GLAVA

Osim poplava bilo je i drugih stvari koje su štetile kasabi.Tada su počele i prve bune i ustanci između
torskog i srpskog stanovništva.Ljudi su se sve više žalili što su ih Turci vodili kao svoje vojnike i sukob
se sve više povećavao.Tih dana ljudi su bili u svojim kućama i retko kad su izlazili.Turska vojska je
odlučila da nasred mosta napravi čardak koji su stražarili i pregledali sve sumnjive putnike.I odma
prvo jutro Turci su našli prve žrtve.Zaustavili su starca Jelisija,koji je bio bogomoljac,nalik na kaluđera
i prosjaka ali blag i spokojan,nekako čist i nasmejan obilazio je manastire i crkve.Na njega niko nije ni
obraćao puno pažnje ali zli Turci su odlučili da ga okrive za jeres.Sve što je on govorio turski
prevodilac ne bi pravilno preveo pa bi ispalo da je starac krivac za neke stvari.Isto tako uhvaćen je i
Mile,siromah on je radio u polju i bio je zdrav ,krupan,punokrvan.Imao je samo 19 godina.Turci su i
njega okrivili da ih je nazivao pogrbnim imenima,te su njihove priče upamćene jer su njih dvojica
tragično završili na taj način što su im Turci odsekli glave i nabili na kolac pored čardaka.Kasnije je
stradao i pop Mihailo,kojim su isto odsekli glavu i u takvu mu stavili cigare.Jednog dana
Hajrudin,zloglasni vojnik koji je stalno bio na tom čardaku preminuo i to je bila sretća vest za
stanovnike.Kasnijue je čardak izgoreo i od njega je ostala jedna greda na kapiji mosta koja je držala
celu konstrukciju.Kapija je opet postala ono što je uvek bila.Kasnije su na tom mestu gde je bio
čardak pevali pesme,ne znajući šta se tu nekad radilo.

VII GLAVA

Na početku sedme glave šire se loše vesti. Naime knez Miloš poslao je svog izaslanika (Jovan Mitić) da
obeleži novu državnu granicu između Beogradskog i Bosanskog pašaluka. U Višegrad vest stiže
zajedno sa jednim veletovcem, domaći Turci su zbunjeni i ne znaju kako da reaguju, stari Hadži-Zuko
proriče da će granica biti za još 15 konaka odatle. Kasaba je živo mest, pa se tako loše vesti ne
zadržavaju. Tu na scenu stupa Salko Ćorkan koji je nekad bio zaljubljen u Švabsku cirkusku igračicu, a
sada nesrećno zaljubljen u devojku Pašu, pa se tako često zbijaju šale na njegov račun.

Narod se još uvek nije oporavio od prethodnih loših vesti, a već su stigle nove. U Sarajevu se proširila
kuga i kolera. Na kapiji kasabe postavljeni su stražari koji ne dozvoljavaju prolaz da se zaraza ne bi
širila. Ivo Andrić opisuju stražare dok piju rakiju i jedu beli luk i tako simbolizuje borbu protiv kuge i
kolere.

VIII GLAVA

Jedan zanimljiv dogadjaj koji ce se jos dugo prepricavati bio je Fatin let sa mosta. Fata je bila najlepsa
devojka u veljem lugu. Mnogi su pokusali da je isprose ali njen otac nije odobravao, dok se nije
pojavio Nail iz porodice Hamzica iz Nazuke. On joj je samouvereno prisao i rekao da ce biti njegova,
na sta je ona odvazno odgovorile ne. Onda je njegov otac uspeo od Avdage da isprosi njenu ruku.
Fata je bila rqzaloscena tom vescu. Ona je bila iz cuvene ugledne porodice Osman Agica, iz
postovanja prema ocu nije mogla da se suprotstavi njegovoj volji, ali nije mogla ni da pogazj svoju
rec. Bila je u nedoumici izmedju svog ne i ocevog da. Vencanje je zavrseno, na izlazu iz kasabe na
samom mostu Fata je zaustavila kocije i bacila se sa istog. Njen les probasli su ribar i Corkan sutradan.
Iste zime preminuo je i njen otac.

DEVETA GLAVA

Oko 70 godina posle Karadjordjeve bune , opet se zaratilo I vratilo se sve na staro u ono veme kada
su glave stajale na kolcima na mostu .Tako je bilo I tih dana .Austrija je uzela Bosnu pod svoju vlast I
narod se bojao smrti tako da skoro niko nije hteo da se suprostavlja Austrijancima .Sultan je predao
Bosnu bez otpora .Osman Efendija je ubedjivao stanovnistvo kasabe da se trebaju boriti protiv Svaba
I da organizju neku bunu.Jedini koji se tome protivio bio je Alihodza Mutevelic .Njegova je porodica
jedna od najstarijih u kasabi.Nikada nije bio novcano najbogatiji ali bio je postovan i cenjen covek
sirom kasabe .Nije on imao neke velike strahove I pobude, ali nije zeleo da toliki narod uzalud pogine
.Dugo je on vodio raspravu I svadju sa Osman Efendijom I moze se reci da su se svi sa njim slagali
samo su se bojali izjasniti jer su zeleli miran zivot bez nekih kazni ili slicno. Alihodza je toliko naljutio
Efendiju da ga je ovaj osudio na to da kovac mora da ga odvede na most I uho mu zakuca u gredu
koja je ostala od cardaka. Ljudi su prvo mislili da je to sala, pa I sam Alihodza ali nije bila. Tako su I
uradili I on je u bolovima docekao Svabe koje su mu pomogle,oslobodili ga od eksera prikovanog za
gredu I pruzili mu pomoc .Kada je u prolazu procitao natpis koji je bio nasred mosta , da je bosna pod
austrijskom vlascu , preseklo ga je nesto I stalno je razmisljao kako ovaj most vise ne veze sve u jednu
celinu nego je to sad postalo 2 razlicita sveta, sa dve strane mosta.
 DESETA GLAVA

U ovom delu mozemo videti kako su predstavnici sve cetiri vere u kasabi docekali pukovnika
Austrijske vojske.Svi oni su prepali I nisu znali kako da se ponasaju kada pukovnik dodje. Predstavnici
su bili :Mula Ibrahima, Huseinaga, muderis ,pop Nikola I rabin David Levi.Pop Nikola je bio star oko 70
godina ,ali jos uvek svez I jak . On je bio sin PopaMihaila ,koji je na istom mestu na kapiji gde su
docekivali komadanta pogubljen. Bezao je nekoliko puta u Srbiju od Turaka. On je vec 50 godina
upravljao parohijom mirno I mudro ,bez vecih incidenata sa velikim dostojanstvom I postovanjem
prema narodu .Bio je visok ,neobicne telesne snage I male pismenosti , ali iz velikog srca ,zdrava
razuma I slobodna duha.Mula Ibrahim ,visok ,mrsav I usukan covjek , visokog rasta ,retke brade
Iopustenih brkova imao je veliku porodicu I bio je bojazljiv .Imao je jednu manu ,to sto je mucao , ali
tesko mucao I svi sum u se sprdali iza ledja zbog toga . Bio je poznat po dobroti I dusevnosti I zeleo je
svima pomoci koliko je to u njegovoj moci.Muderis , Husein punacak covek ,mlad , lepo odeven I
negovan . Dobro skolovanI voleo je da govori I da ga svi slusaju . Imao je veliku biblioteku I voleo je da
cita .David Levi ,rabin je bio mlad , bled I sitan covjek .Bio je bojazljiv I cutljiv .Imao jeveliku bradu I
brkove . Od njih cetvorice , glavnu rec kad je pukovnik dosao ima je Pop Nikola , on je rekao da su
spremni da budu pod njegovim nadzorom I da oni svi postuju austrijske zakone. Pukovnik, je bio
malen ,neugledan ,premoren ,neprijatan I opasan covek . On je na popove reci rekao samo dace
zastitu imati svi oni koji budu slusali I koji budu postovali red I mir . Posle ovoga predstavnici sve 3
vere su krenuli svako svojim kucama da to saopste svojim verenicama.
 DVANAESTA GLAVA

Život na kapiji bio je življi i šareniji, stalno su se smenjivala druga lica, kako stalni posetioci tako i
putnici. Stalni posetioc je bio Milan Glasinčanin sa Okolišta. On je bio jako mršav, bled, oborenih
očiju, pognute glave je prolazi mostom. Od same mladosti se predao kocki. Sa svojim ocem, Nikolom
Glasičanim se doselio u kasabu, bio je sin jedinac a tako i on je imao jednog sina. Veci deo svog
života je proveo u Ustamujići han, u sobi bez prozora gde se sastavao sa ostalim ljudima koji se
kockaju. Jedne veceri Milan je odlucio da ne ode u han, već da ostane kuci. Cele večeri je bio
uzbudjen, palio je cigaru za cigarom. U jednom trenutku je ugledao stranca kako prilazi njegovoj
bašti, moleći ga je nagovorio da odu na Kapiji da nastave igru. Milan je pristao i prvi put potrosio sav
novac, pa je otisao kuci po jos i tako tri puta dok nije sve potrošio i onda je stranac predložio da igraju
za imanje i zamlju, na sta je Milan pristao. Tako igrajuci izgubio je sve krave, dva konja, imanje,kuće
pa hrastov gaj. Nakon svega toga stranac je predlozio da pdigraju poslednji put on daje sve sto je
dobio, a Milan život, da skoči sa kapije u Drinu. Od jednom se začuo petao kakoo kukuriče i sve karte
poleteše, prosu se i rasturi novac, a stranac nestane kao mehur od sapunice. Milan skupi snage i
krene kuci, kad je stigao ispred vrata tu je pao, ukucani su ga stavili na postelji, tako je lezao u
groznici dva meseca. Nakon toga nije se druzio, nije se ni kockao. Popu Nikoli je ispričao sve sta je
uradio te noći jer tu tajnu nije mogao da drži u sebi. Sutradan, na kapiji su se okupljali višegradski
Jevreji sa muškom decom. Medju njima je bio i Bukus Gaon, najstariji sin siromašnog berberina
Avrama Gaona. Tog dana je Bukus Gaon hteo da sedne i ugledao je dukat, s obzirom da je bila subota
i da je bio greh da se bilo sta radi on je sedeo do podne sve dok su svi prisli, takon toga je našao
slamčicu kako bi mogao da izvadi taj dukat. Kada je dosao kući otac je vikao na njega kako je neradnik
i kako je zalasnio na ručak. Sutradan je otisao sa tim dukatom u Ustamujući han, u sobi gde su ostali
kockari i tako je počeo i on da se kocka. Te iste jeseni on je postao skitnica i kockar, napustio je
roditeljsku kuću, nakon toga i kasabu i ptišao u svet sa svojom zlom kockarskom sudbinom. Vec 14
godina se nije nista čulo o njemu.

XIII GLAVA

Nastupila je 4 godina okupacije,izgledalo je kao da se sve smirilo i uhodalo,ali iznenada stize nova
vojska u kasabu i opet se pojavi straza na kapiji.

Svi su bili nezadovoljni zbog novih mera.Medju njima je sedeo i Alihodza,koji je retko dolazio na
kapiju.

Huseinaga-knjizevan covek,tumacio je sta bi moglo da znaci obelezavanje kuce brojevima,popis dece i

odraslih.

Tahir-pasa je prvi stao da broji kuce po Travniku i da na svaku udara tahtu sa brojem,zato su ga i
prozvali Tahtar.Narod se pobunio i skinuli sve tahte sa kuca,odneli na jedno mesto i zapalili.

Šemsibeg Brankovic:,,Švapski su lagumi na dugu fitilju."Predlozio je da podignu bunu i da ne moraju

da poslusaju sve sto im se naredjuje.

Ljudi su krili godine ili davali pogresne podatke,izvinjavajuci se svojom nepismenoscu.Zene niko nije
smeo ni da pita,jer su to smatrali uvredom.Table sa kucnim brojevima su prekrivali ili okretali
naopacke,sakrivali na nevidljivim mestima,pa cak bi i odmah okrecili kucu i kao slucajno krecom
premazali kucni broj.

Na kapiji su i danju i nocu bila dva zandarma,oni su zaustavljali nepoznate i sumnjive

prolaznike,ispitivali ih i pregledavali.

Dosao je jedan mlad covek,Rus iz istocne Galicije,koji se zove Gregor Fedun.Imao je 23 godine,bio je
dzinovskog rasta,snazan,stidljiv,detinjast,bio je na odsluzivanju roka,ucestvovao je u bojevima kod
Maglaja i Glasincu.

Pocetkom marta komanda je uputila opomenu koji cuvaju strazu na mostu,da obrate paznju,jer se
poznati hajduk Jakov Čekrlija,krije u okolini Visegrada.Jednog dana,u vreme rucka,prosla je pored
straze jedna turska devojcica.Nije bila skroz pokrivena.Zive duse nije bilo na kapiji,sa Fedunom je
strazario Stevan iz Prače.Fedun je oprezno i bojazljivo pogledao devojcicu.Posle pola sata,devojcica
se vratila iz carsije,i prosla pored zbunjenog Feduna.On je sad pogledao malo duze,pogledala je i ona
njega,kratkim pogledom,malo nasmejano,malo lukavo.

Sutradan,opet oko podne je opet prosla ista devojcica,sve je bilo isto,samo su pogledi bili duzi.Stevan
je opet dremao na kamenoj klupi.

Treceg dana,opet oko podne,turska devojka je opet naisla.Stevan je opet dremao.Fedun je

progovorio i promucao nekoliko reci,a devojka je usporila korak i bojazljivo i nejasno je odgovorila.

Cetvrtog dana je devojka saptom upitala Feduna kad je njegov iduci red na strazi.Ona mu je rekla da
ce da dovede strau nanu u carsiju i da ce da se vrati sama.Sest sati kasnije Fedun je bio na
kapiji,prolaznici su bili sve redji,tada je prosla turska devojka i pored nje je isla stara turkinja,prosle su
pored Feduna,a devojka je usporavala korak.Kroz Feduna je prosla jeza,poceo je da seta brzim
koracima,sa uzbudjenjem je cekao povratak devojke,i razmisljao sta ce da mu kaze u prolazu.

Draženović-strog covek,sa crnom kratkom bradom,naredio je Fedunu i Stevanu da cim stignu u

kasarnu odu u spavaonicu i da je ne napustaju do dalje naredbe.Oni su ga poslusali.Cim su ih
izveli,rastavili su ih i poceli da saslusavaju odvojeno.

Draženović je postavljao pitanja.Fedun je dugo razmisljao sta da odgovori,prolazila su mu secanja u

glavi,nije mogao sve ni da kaze.Fedun je poceo da zamuckuje.

Kad je svanulo Fedun je izveden po drugi put.Tamo je bilo i jedno zensko stvorenje.Draženović je
pitao zenu da li je to taj koji je bio na strazi.Fedun je tada pogledao bolje i video da je to ona
muslimanska devojcica.Ona je ravnodusno odgovorila jeste.Draženovic je nastavio da je ispituje i ona
je odgovarala uglavom tacno.Malo pomalo izlazila je cela istina na videlo.Ona se zvala Jelenka,iz
njene kuce su nosili hranu i odelo Jakovu.Kad je sneg stao da se topi,Jakov je resio da po svaku cenu
prebaci u Srbiju.On je smislio plan kako da prevari strazu,a Jelenka mu je pomogla.Isli sporednim
ulicama i tako zalutali.Jedan zandarm Turcin ih je video,i njemu se ucinilo kao sumnjivo i posao je za
njima.Pratio ih je,prisao im je i zapitao ih je gde idu.Jelenka je sve priznala,a Jakov je pretrcao,nju su
odveli u konak,bili su je i pretili,ali ona vise nista nije rekla.

Devojku su izveli,a Feduna su nastavili da ispituju.Fedun je sve priznao i nije umeo nista da navede u
svoju odbranu.Nemacki Krčmar mu je rekao da ga je smatrao ozbiljnim mladicem,i da je mislio da ce
biti savrsen sluzbenik i ponos odreda.Rekao mu je da se poneo kao slabic i da ne moze da mu se
poveri ozbiljan posao.

Nadzor nad Fedunom nije bio strog,dali su mu dorucak,naredili su mu da spremi licne stvari,da preda
oruzije i sluzbene predmete.

Dok se pakovao,na crnoj tablici je napisao da sve sto ostane iza njega da posalju njegovom ocu,da
pozdravlja sve drugare i da moli staresine da mu oproste.Skinuo je pusku,napunio je jednim
metkom,legao je na postelju,obgrlio je pusku,vrh cevi su mu bili duboko u podbradak,namestio nogu
i okinuo.Cela kasarna je odjeknula od pucnja.

Bilo je pitanje sahrane,Draženović je otisao kod popa Nikole da ga pita.Pop Nikola je imao pomocnika
popa Josu.Kada im je postavio pitanje da li moze da se odigra sahrana,oboje su cutali,onda je prvi
zapoceo pop Josa da ako se dokaze da samoubica nije bio pri cistoj svesti,onda moze nesto i da
bude.Draženović je na to odgovorio ko bi pri cistoj svesti digao ruku na sebe.

Iz celog sreza nije uzeto vise od stotinak mladica,vecu uzbunu su stvarale zene,majke,sestre,rodjake
tih mladica.Kada je dosao cas da se krece,nastala je guzva,jer su zene trcale,gurale jedna drugu i
obarale,kako bi bile pored svojih mladica.

Kada su presli most,cekalo ih je sa obe strane varoski svet,koji je izasao da isprati regrute i da ih
oplace,i tu je bilo mnogo zena,koje su sve plakale,iako nisu imale nikog svog medju kojima odlaze.

Kad su pocela da stizu pisma i prve fotografije,zene su plakale nad tim pismima i fotografijama.Kod
odvodjenja narednog godista,bilo je manje placa i uzbune.

XIV GLAVA

Zivot u kasabi pored mosta,bio je sve zivlji,izgledao je sredjeno i bogato.

Posto su prosle prve godine nepoverenja,nesigurnosti,nesnalazenja,kasaba je pocela da nalazi svoje

mesto u novom redu stvari.

Nova vlast je ostavljala kod sveta utisak cvrstoce i tajnosti.Ona je bila bezlicna,posredna,i lakse
podnosljiva od bivse turske vlasti.Sve sto je svirepo i grabezljivo u njoj,bilo je prekriveno
dostojanstvom i sjajem.Nosioci nove vlasti su bili iz tudjih zemalja.Oni su narodu od koga su se toliko
razlikovali,ulivali poverenje iako nisu bili ni prijatni ni voljeni.

Nova drzava je uspevala da na bezbolan nacin izvuce iz naroda poreze i namete koje mu je turska
vlast otimala grubim metodama ili pljackom.

I ranije je bilo novca i bogatog sveta,ali su to bili samo retki ljudi.Doseljeni poljski Jevreji sa
porodicama zasnivali su svoj posao.Šrajber je drzao mesovitu radnju ili špeceraj.Gutenplan je otvorio
kantinu za vojsku.Caler je vodio hotel,šperlingovi su otvorili fabriku sode i fotografski atelje.Cveher
juvelirsku i sajdžijsku radnju.

Najveca zgrada u kasabi je bio Calerov hotel.Novi hotel je krsten imenom mosta pored koga je
narastao.Svet je prozvao hotel Lotikin hotel,i to ime mu je ostalo zauvek.Jer je hotel drzao debeli
Jevrejin Caler,koji je imao bolesljivu zenu Deboru,dve devojcice Minu i Irenu,ali stvarni gazda je bila
Calerova svastika Lotika,mlada,prelepa zena,udovica,slobodnog jezika.

Na gornjem spratu hotela bilo je z cistih i urednih soba za goste,a na dodjem dve sale,velika i mala.U
vekiku salu dolazio je skromni svet,zanatlije.A mala sala je bila odvojena od velike od neprozirnig
stakla,tu su dolazili bogatiji ljudi,cinovnici,oficiri.Kod Lotike se pilo i kartalo,pevalo i igralo,vodili su se
ozbiljni razgovori,dobro se jelo i spavalo.Lotika je ispracala one koje su suvise pili i sve izgubili,i
docekivala nove,trezne i zeljne igre.Ona je uvek bila tu,ljubazna i jednaka prema svima.Imala je belu
kozu,crnu kosu,zarke oci.Sa svima je razgovarala slatko,smelo,duhovito,umirujuce. Nikad nije dobro
naucila srpski.

Lotika se provlacila u jednu malu sobicu na prvom spratu,koju je pretvorila u svoju kancelariju i tu
nikoga nije pustala.Ta soba je bila pretrpana svime i svacime.Lotika je tu provodila svoje slobodno
vreme.Tu je citala,sredjivala racune,donosila odluke.U toj sobi je pisala pisma i slala svojoj rodbini
svuda po svetu.A ponekad kada nije imala snage,dolazila je do malog prozora da se nadise svezeg
vazduha u reke.Ti trenuci nisu trajali dugo,jer se desavalo da je u tom trenutku prekine vika odozgo iz
kafane.Ona bi tada ostavljala svoje skrovise,zakljucavala ga i odlazila kod goste.I pored svega toga
ona nalazi vreme bar po jedan sat za Alibega Pasica.On je jedini covek u kasabi za koga se smatra da
je dobio Lotikinu naklonost.On je ujedno najpovuceniji i najcutljiviji covek u kasabi.Nije se zenio i nije
ucestvovao i javnom zivotu kasabe.On se ne opija i ne skita,uvek je istog raspolozenja i jednak prema
svima.Dovoljan je sam sebi i potpuno zadovoljan onim sto je.

Sa gostima iz velike sale Lotika nema mnogo posla,za to su zaduzeni kelnerice Malcike i kelnera
Gustava.Malcika je celoj varosi poznata,otresita Madjarica.Gustav je ridj,ceski Nemac,prgave
naravi.Oni poznaju sve goste i sve varosane,znaju kakav je koji platisa,koga ne treba uopste
pustati,koga srdacno docekati,koga treba hladno primiti.Oni vode brigu da se pije mnogo,uredno
placa i da se sve zavrsava lepo.

Milan,visok,koščast,divovske snage,covek koji malo govori,a radi sve poslove.Uvek je bez kaputa,u
smedjem prsluku i beloj kosulji,opasan dugackom keceljom,zimi i leti podignutih rukava do lakata,da
mu se vide ogromne podlaktice.

Milan je vesto i brzo izbacivao svakog pijanog gosta i onog koji je pravio probleme.Minut posle
izbacivanja,on je vec na svom poslu u kuhinji,a Gustav samo prodje kao slucajno i pogleda
Lotiku,sklopi kratko oba oka odjednom,sto znaci da je nesto bilo i da je stvar uradjena.Tada Lotika ne
prekidajuci svoj razgovor brzo i neprimetno sklopi oba oka odjednom,sto znaci u redu,hvala i patize
do kraja.

Ono sto je popio i polupao izbaceni gost,tu sumu Lotika otpise Gustavu kod obracuna dnevnkg
pazara.

XV GLAVA

➢ Zarijeva mehana

Oni koji su zbog lošeg ponašanja bili isterani iz Lotikinog hotela, mogli su da odu u Zarijevu mehanu i
da tu nesmetano psuju, prete. Od gostiju nisu tražili da se opijaju, a da se ponašaju kao trezni. Ako
bi neko preterao, Zarije bi ih umirio svojim zlovoljnim licem. U ovoj mehani nema zasebnih odeljenja,
nema ni konobara (ljude služi momak iz Sandžaka). U uglu sede zapuštene pijanice, koje vole tišinu, a
gazdini sinovi su glasniji.

Sumba Ciganin- svira zurlu 30 godina

Franc Furlan- mršav, riđ čovek, sa zlatnom minđušom na desnom uhu, svira harmoniku

guslar Crnogorac (isposnički mršav, stidljiv) sedi u ćošku i čeka da neko zatraži pesmu

Šaha Ciganka- drska, muškobanjasta, pije sa svakim ko može da plati, ali se nikad ne opija

Salko Ćorkan- živeo od tuđe milostinje, nije imao jedno oko, sin Ciganke i Anadolca, u kasabi je služio
za podsmeh isto koliko i za rad
Njihov rad je u tuđoj dangubi i zarada u tuđem rasipanju. Pred njima svako sme da bude ono što
jeste.

Kad je u kasabu posle okupacije došao prvi cirkus, Ćorkan se zaljubio u devojku koja je igrala po žici.
Zbog nje je pravio gluposti i završio u zatvoru. Od tada je prošlo mnogo godina, Ćorkan je ostareo.
Postao je predmet podsmeha

Santo Papo- Jevrej, gvožđarski trgovac (,,Rum za Ćorkana’’- Ćorkan je sve češće pio rum, umesto
rakije, jer je jače po dejstvu, na flašici je bila slika mulatkinje)

Sada je Ćorkan zaljubljen u Pašu, iz Dušča. Ona je najlepša devojka u kasabi, bez oca, mnogi momci su
pevali o njenoj lepoti. Jednog petka je bačen struk kalopera (biljka sa žutim cvetovima) na njega iz
dvorišta u kom je bila Paša sa drugaricama. On je bio zbunjen, ostali su počeli da mu čestitaju zato
što je ona izabrala njega. Tako je Ćorkan, tri godine posle svoje velike ljubavi sa Švabicom koja igra na
žici, pao u novu moćnu magiju ljubavi i tako su dokoni i bogati ljudi pronašli novu igru da ih zabavlja.
Sa 19 godina se Paša udaje za hadži- Omera (55 godina). On je oženjen već 30 godina, ali nema dece.
Njegova žena, pošto je nerotkinja, odlučuje da se on oženi i dobije dete, kako bi imao naslednika, a
da će ona ostati u kući i da će sve funkcionisati kao i do sada. On se opire, ali mu ona govori da je već
izabrala ženu. Kad već mora da se ženi da bi imao dete, bilo je najbolje da uzme zdravu i mladu
devojku, koja će mu dati zdrav porod. Njen izbor je pao na Pašu. Jedanaest meseci kasnije, Paša je
rodila zdravo muško dete. Taj srećan završetak pitanja Hadži- Omerovog naslednika bio je početak
Ćorkanovog stradanja. Te zime je glavna tema dokonih ljudi bila Pašina udaja. Govorili su mu da je
mlađi i lepši od hadži- Omera, smislili su priču da je njegov otac nepoznati turski oficir, ostavio velika
imanja svom sinu u Višegradu, ali su rođaci prepravili testament i kako bi on trebalo da se pojavi u
dalekoj varoši Brusi i da uzme ono što mu pripada (doneli su mu i pasoš). Dok je trezan ne veruje u
ono što mu govore, ali kad je pijan ponaša se kao da veruje. On je prevaren i nesrećan od rođenja u
svemu. Nagovaraju ga da se ubije, a jedne februarske noći su izlazili iz mehane i kladili se ko sme da
pređe most, po uskoj zaleđenoj kamenoj ogradi. Izazivaju Ćorkana, on se penje na kamenu ogradu.
Prolaznici su zastajali, uplašeno gledali pijanog čoveka. On se odjednom izdvojio i sada je iznad svih.
Umesto da korača, počeo je da igra i da peva, kao da je zaboravio da je na poledici. Zamišljao je da je
na putovanju i da je to staza, a da je na njenom kraju nasleđe i Paša sa muškim detetom. Kad je stigao
do kraja, skočio je na drum i gledao zbunjeno. Ostali su dotrčali, grlili ga i tapšali po ramenima. Deci,
koja su tada išla u školu je za ceo život ostala u očima slika Ćorkana, koji kao magijom nošen hoda
onuda kuda je zabranjeno i kuda niko ne ide.

XVI glava

Pred kraj 19. veka ljudi u kasabi su vodili miran život, nije bilo krupnih događaja. Jednog dana, na
kapiji se pojavio beo službeni oglas. Pisalo je da je carica Jelisaveta bila žrtva atentata u Ženevi, od
strane italijanskog anarhiste Lukenija. Ova vest je naročito potresla jedinog Italijana u varoši, Pjetra
Solu. On je bio zidar, preduzimač, kamenorezac i slikar. Došao je za vreme okupacije, oženio se
Stanom, koja je bila dva puta veća od njega i vodila ga kroz život, a on je bio sitan, dobroćudan čovek,
plavih očiju. Kada je vraćajući se sa posla, pročitao oglas na kapiji, osetio je veliku sramotu, svakog
koga je sreo dokazivao mu je da on, iako je Italijan, nema ničeg zajedničkog sa Lukenijem. Oni su ga
uveravali da mu veruju. Kasnije se to pretvorilo u psihički poremećaj, ljudi počinju da mu se
podsmevaju. Bežao je kući da se jada ženi. Za to vreme su na kapiji sedeli stariji ljudi i slušali vesti o
ubistvu carice, a muderis Husein- efendija objašnjava ko su anarhisti. On je sada osedeo, visoko
mišljenje koje je imao o sebi pre dvadeset godina je poraslo.

Na most dolaze inženjeri, postavljaju se dizalice, popunjene su rupe, trava počupana i ptičja gnezda
odstranjena. Tog leta nije bilo sedenja na kapiji, ni života oko mosta. Alihoža sada ima 14 dece.
Izmislili su priču kako ga je jedno od njegove dece srelo na sokaku i prišlo mu, a on ga je pitao čiji je.
Saznao je da boluje od angine pektoris. Jedan je od retkih, koji nije prihvatio ništa od novina, koje su
stranci doneli. Nekad je dolazio u sukobe sa ljudima zbog toga. S vremenom, pada u smirenu
zamišljenost u kojoj mu niko nije potreban, ljudi su mu teški . Kad mu dosade razgovori, sklanja se u
tabut- sobičak pozadi dućana. Tu hodža nalazi sebe i svoju misao o sudbini sveta. Kad se pribere, opet
spušta đepenak i otvara dućan.

Smatrao je da ne treba dirati ćupriju i da sve te promene ne slute na dobro (,,Kao što je danas
popravljaju, tako će je sutra rušiti’’). Onda priča jednu od svojih priča, kojima se ljudi podsmevaju.

- Kad je Alah stvorio svet, zemlja je bila ravna. Šejtan je zavidio čoveku na tom božjem daru.
Dok je zemlja bila takva, noktima je izgrebao lice božje zemlje. Tako su nastale reke i
provalije, koje dele ljude jedne od drugih i smetaju im da putuju po zemlji. Alahu je bilo žao
kad je video šta je šejtan uradio, pa je doveo anđele da pomognu ljudima. Pomoću raširenih
krila je svet prelazio, tako su ljudi naučili kako se gradi ćuprija. Zato je Alihodža govorio da je
najveći sevap sagraditi ćupriju i najveći greh dirati je, jer svaka ćuprija ima svog anđela.

Počeli su radovi na vodovodu, jer su inženjeri pronašli da je ta voda nezdrava. Alihodža se podsmevao
onima koji su koristili tu vodu. U leto sledeće godine je počelo građenje železničke pruge, trebalo je
da poveže Sarajevo sa granicom Srbije, kod Vardišta i granicom Novopazarskog sandžaka. Četiri
godine ja trajalo građenje pruge od 166 km, na kojoj je bilo oko stotinu mostova, oko 130 tunela,
državu je koštala 74 miliona kruna. Svet je primetio da skaču cene robe, ali da se više ne vraćaju,
nego da nakon nekog vremena opet skaču. U leto, kroz kasabu je prošao prvi voz, okićen zastavama i
zelenilom. Bilo je veliko narodno veselje. Vožnja je tog dana bila besplatna . Pruga je išla niz Drinu,
strminom ispod Mejdana, opasivala je varoš i spuštala se u ravnicu, na obali Rzava. Preko mosta je
samo još prelazio narod iz sela sa leve obale Drine. Nije bilo posla za kiridžije, konje. Onima koji su se
hvalili brzinom kojom sada završavaju poslove i računali koliko se uštedi vremena i novca, Alihodža je
govorio da nije važno koliko čovek vremena uštedi, nego šta s tim ušteđenim vremenom radi, jer ako
ga na loš način upotrebe, onda bi bilo bolje da ga nema. Seljaci su se teško privikli na železnicu. Služili
su se njom, ali nisu mogli da se srode s njom. Dolazili su u ranu zoru i uzbuđeno ispitivali svakog koga
sretnu da li je otišla ,,mašina’’. Dokoni ljudi su se šalili da je otišla i da će tek sutra doći druga. Tek
kada stignu na stanicu neko od zaposlenih ih umiri i kaže da su prevareni i da do polaska voza ima još
tri sata. Svet se pomirio sa činjenicom da most nije ono što je nekad bio.
 МИНИРАЊЕ МОСТА – 17. ГЛАВА

Касаба- мала варош

-Дошла је година 1908. са њом велика узнемиреност јер је почело све више да се прича о
политици.

-У Сарајеву су основане верске и националне странке и организације српске и муслиманске и

одбори по касабама.

-Покренути су нови листови,читаонице,певачка друштва.

-Први пут се спомиње реч „ штрајк“ ,социјализам и аграрна реформа.

-Људи су почели да се окупљају ,шире видике,причају отворено о променама,долазило је до

свађе и туче због разлике мишљења.

-На живот у касаби утицали су и догађаји од споља,промена престола у Србији,промена

режима у Турској.Осећао се притисак власти,повећао се број жандарма по околини и селима.

-Залепљен нови плакат „ Проглас на народ БиХ“ који је издао Фрањо Јосип I,цар
Аустријски,краљ чешки

-Цареви и велика царства препуцавају се преко главе народа противно његовим жељама и
најбољим намерама

-У касабама стиже аустријска војска,пунила је касарне и распоређивала по селима широм

границе према Србији

-Мост се минирао у случају да дође до рата он ће бити разорен.,то је највише бринуло Алихоџу
Мутевелића,ко то жели да уништи задужбину „ везиров хаир, да је за душу и за божји
хатор,грађено и да је харам и камен са њега одбити.“

XVIII GLAVA

· Aneksiona kriza (pred kraj)

· Miniran most na Drini

· Visoke cene robe, ljudi se zaduzuju, trose bez mere

· Zivot u kasabi se menja iz korena

· Petar Talijan/ majstor Pero (ostareo, umazano belo odelo, skroman, bojazljiv)- neprijatni dozivljaj sa
turskom momcadi na mostu (dovikuju neprijatne i nepristojne stvari)

· Perina zena Stana

· Jesen 1912.-1913. (Balkanski ratovi)

· Prekid veze mosta na Drini prvo sa zapadom, a posle i sa istokom, nakon 3 veka dobrog sluzenja,
sada vezuje samo jedan sa drugim delom kasabe i 20-ak okolnih sela

· Prebrza desavanja

· Prvi letnji dani 1913.- varoski muslimani, starci sede i komentarisu buducu podelu Balkanskog
poluostrva

· Nocu, iako je skola pocela, srpski mladici sede na kapiji i pevaju srpske pesme

· U junu i julu dolaze studenti iz inostranstva (medicinari, pravnici..), po izgledu, govoru i razmisljanju
se razlikuju od ostatka kasabe

XIX GLAVA

Jedne tople noci u avgustu , grupa studenata I djaka se okupila na mostu .

Tu su bili Janko Stikovic mrsav mladic sa ostrim pogledom I crnom kosom

sujetan I osetljiv I studirao je nauke . Cita mnogo , pise pesme I novinske clanke.

Velimir Stevanovic ,

zdrav krupan , ironican , realan , stedljiv I marljiv ucenik ,

studira medicinu u Pragu .

Jakoh Herak ,

crn sitan pravnik ostrog pogleda I brze

reci.

Ranko Mihailovic ,

cutljiv , dobrocudan mladic , studira pravo u Zagrebu

. Nikola

Glasincanin ,

sinovac pokojnog Milana Glasincanina , bio jekurt mladi koji je zbog

siromastva napustio gimnaziju u cetvrtoj godini

. Tu je I Vlado Maric ,

bravar po

zanimanju koji je bio omiljen u drustvu I svi su ga voleli .

Dve varoske uciteljice

, Zorka I Zagorka

, za njima su isli svi mladici I otimali su se oko njih

.Stikovic je

bio u vezi sa Zorkom

, zanimljivom

devojkom punog tela , bleda lica I zarkih ociju .

Svi oni bili su mostu skoro svako vece do kasnih sati , voleli su tu provoditi vreme jer

je bilo mnogo lepse i svežije , te opustenija atmosfera nego u kasabi . Na toj kapiji su

takodje proveli vecinu svog zivota pre studiranja . To vece vodila se velika polemika

izmedju njih a najvise zbog politike I tek izdanog clanka u novinama , koji je napisao

Stikovic , a on je I sam bio svestan da je mogao to mnogo bolje da uradi , da sam

manje reci , kaze sve jasnije .Oko 10 sati , dve uciteljice su krenule svojim kucama ,a

za njima I Velimir I Ranko da bi na kraju ostali samo Stikovic I Glasincanin . Oni su to

ostali gledajuci jedan u drugoga I mislili su krenuti kuci kada su zaculi neki razgovor .

Bili su to Toma Galus I Fehim Batijarevic .

Toma je bio visok mladic rumenih obraza I plavih ociju . Te godine trebalo je da zavrsi

gimnz. Maturu I ode u Bec da studira. Fehim je bio vitak mladic gracilnih vretenastih

oblika .Na njemu je sve bilo odmereno I priguseno . Njih dvojica su takodje vodili veliki

politicki razgovor dok su ih Stikovic I Glasincanin slusali , a nisu vidjeli jedni druge

.Dugo su oni raspravljali sta bi sve bilo dobro za drzavu ,naciju I sta bi svi hteli .Tako je

I bilo dok nisu skrenuli sa teme I pogledali plakat na mostu .Zatim su vodili raspravu o

njemu .Njih dvojica su napokon otisli I ostali su sami Stikovic I Glasincanin . Oni su bili

tu gledajuci jedan drugoga , dok nijedan nije progovarao . Kasnije cu zaculi muziku koja

je dopirala iz kasarne , svirali su godspodja Bauer i DR. Balas . Oni su dugo bili u vezi ,

I ta njihova veza bila je takvog karaktera da im niko drugi nije trebao , Bili su toliko

vezani I uopste nisu obracali paznjju na bilo koga drugoga . Setali su svaki dan , kao da

je citav svet njihov I po mnogim misljenjima to je bila prava ljubav . Dok su sa druge
strane ostali komentarisali da su oni ludi , da samo upotpunjuju zivot jedan drugome Itd

Stikovic I Glasincanin su ostali pricati duboko u noc I komentarisali su mnoge teme

,tako I vezu Stikovica I Zorke te mnoge druge stvari , ko bi sta studirao . Oni su tako

pricali toliko da su pukli I jedan drugome su rekli neke stvari zbog koji su I sami pozalili

.Ali sve je to bilo iskreno I njih dvojica su se znali od malena , tako d aim to nije

predstavljalo neki veliki problem . Bili su sve dok ih neka pijana grupica nije navela na to

da odu sa mosta ,svako svojoj kuci jedan na jednu stranu a drugi gore na Mejdan.
 XX GLAVA

U ovom delu romana, Andrić poklanja pažnju Lotiki i njenim jadima. Lotika je isto kao nekada, te
mirne i mračne večeri, sedela za pretrpanim stolom u svojoj malo sobi, gde se nekad odmarala
od navale u hotelu. Iako je bila umorna i stara, preko dana, u razgovorima i poslovima, ona je bila
još jednako živa i okretna. Medjutim kada bi ostala sama osećala bi težinu svojih godina i svoga
umora. Gosti u Lotikinom hotelu su bili sve ređi i hotel je dosta slabije zaradjivao jer je drski i
bestidni Terdik otvorio svoju ,,kuću“ i na taj način je privukao mnoge od Lotikinih gostiju.
Terdikova ,,kuća“, ljudima je pružila, sve ono što u njenom hotelu nisu nikad ni za kakav novac
mogli da imaju. Lotika se dugo bunila protiv te sramotne konkurencije, ali zbog uvrede odnosno
naziva ,,kupler“ koji je uputila Terdiku, bila je tužena i morala je da plati. Gustav koji je nekada
radio u Lotikinom hotelu, otvorio je sam kafanu u čaršiji, od koje je dobro zarađivao. Alibeg Pašić
i posle toliko godina, nastavio je da svraća u hotelu, ali sada osedeo i bolestan. Lotikin komšija,
gazda Pavle Ranković, odavno je uspeo da zauzme prvo mesto u višegradskoj čaršiji. Jedna od
najvećih kriza zahvatila je Austrougarsku monarhiju, krajem 19. i početkom 20. veka. Prihodi od
hotela su bili nedovoljni da popune praznine koje su nastajale usled opšteg padanja svih
vrednosti. Usled toga, Lotika je pretrpela težak živčani slom koji je trajao pune dve godine. Čak je
počela da kupuje lozove. U to vreme ona je držala sve moguće lozove svih zemalja. Ali ni tu nije
imala sreće. Svaku nadu, Lotiki je uništila likvidacija ,,Moderne mlekarske zadruge“, koju je
osnovao njen zet Caler i dvojica imućnih penzionera, a u koju je ona uložila tri petine osnovnog
kapitala. Medjutim, usled aneksione krize, ceo plan i trud je propao. Sa finansijskim problemima,
počele su i porodične brige i razočaranja. Jedna Calerova ćerka, Irena, udala se neočekivano
dobro, ali je starija ćerka Mina ostala. Ubrzo, Mina se prevorila u usedelicu. Mnoge koje je Lotika
podigla su posrnuli posle prvih uspeha i lepih nada. Lotikin sinovac dr. Albert Apfelmajer, ponos
i nada porodice, postao je socijalista, a njena sestra Debora u stare dane je rodila sakato muško
dete, koje je Lotika izuzetno pazila, ali i volela. Albertova sestra, udala se veoma bogato u Peštu.
Lotika se nadala da će pomoću tog zeta uspeti da poboljša svoju situaciju. Medjutim bogati
peštanski berzijanac je ubrzo preminuo. Ali posle svakog gubitka i neuspeha, ona stegne zube i
nastavi dalje.

XXIII GLAVA

*Početak Prvog svetskog rata i odlazak Lotike iz Višegrada.

-Zbog bombardovanja sav saobraćaj na mostu je zaustavljen. Kao nekad, za vreme velikih poplava,
stanovništvo koje živi blizu mosta, razbežalo se na sigurnijim mestima; ali ovog puta, ljudi nisu bili
zajedno, već odvojeno; Srbi po srpskim kućama, muslimani po muslimanskim. U srpskim kućama bilo
je više žena, zato što su muškarci bili pohapšeni kao taoci ili pogubljivani.

-Lotika je prvog dana bombardovanja napustila hotel sa porodicom. Prešli su na levu obalu Drine u
novu Tursku kuću. Kada su se uselili, Lotika je doživela nervni slom.

-Kapetan naredjuje da se otvore dućani kako bi vojnici imali hranu i vodu.

 XXIV GLAVA

•Glava pocinje opisom vremena- oblacno, kao da je jesen.

•Australijanci su se po noci povlacili, jos pre svitanja vec su bili iza Liještanske kose.

•Kad svanu jutro poce sitna kisa kao da je jesenja, patrole obilazile su carsiju kako bi se uverili da nije
ostao neko.

•Svi ducani bili su zatvoreni,carsija polumrtva, samo se Alihodža nasao ispred svog ducana.

•Patrola izrekla je naredbu da odmah napusti pijacu, jer je opasno po zivot naci se blizu mosta.

•Alihodza vodjen rdjavim iskustvom zadrza reci za sebe ( hteo je da kaze kako je ovde vec danima za
zivot opasno)i rece da ce brzo kuci, samo da pokupi neke stvari.

•Zatim ulazi u ssvoj ducan, zavralaci se u onaj sobicak u kojem se skrivao od nasrtljivog sveta .

•Napolju je vladala tisina, za cudo nije se cuo nijedan pucanj, ljudski glas ili korak. Ne zadugo.

•Alihodža- bio je srecan i zahvalan za tu tisinu, mislio je kako je nekoliko dasaka dovoljna da bozijeg
coveka spase od svake bede i napasti.

•Medjutim, ta tisina ne bejase dugo, ona sećija pod njim suknu u vis i odize ga od zemlje,pa baci u
stranu, tisinu prekinuse tutnjave, on vrisnu, a u usima kao da sve pisti.

•Da nije to onaj sudnji dan o kome knjige govore, mislio je hodza? Shvatio je on da nije to Bog vec
samo ljudska mocna ruka.

•Svakojake misli vrzmale su se u umu tog coveka dok ga ona silina ljudske zlobe baci izmedju drvenog
zida i prevrnute sećije.

•Osetio je tup udarac glavu, bol u kolenima i ledjima . sluhom je mogao da zakljuci da nesto udari u
krov njegovog ducana. Gubi svest.

•Trenutak kada se budi- ne ume da proceni koliko je bio bez svesti , razbravši se, ustade i na sred
radnje ugleda kamen, ostar u velicini glave, beo. Uze ga i pomisli „ Ah Ćuprija“.

•Pred njim nasla se grupa mladih ljudi, obučenih u uniforme sa šajkačama glavama, naoružani. Sa
njim je bio - Vlado Marić (bravar).

-Jedan od muškaraca obratio mu se Iljutito zapitao 'Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena?', a
onda prokomentarisao 'Posle kad ti nešto nestane, kazaćeš da su ti moji vojnici opljačkali dućan' i
odoše.' i odoše.

-Siroti alihodža pomisli 'E, baš nikakva promjena u ovoj kasabi a da se meni ne obije o glavu! '

-Tako sav polomljen i zamišljen stade posmatrati, a oko njega pusti pijac kamenjem i razoren most.

-Kada se ostanu iza sebe to je njegov dućan polu srušen.

-24. glava, tačnije pri kraju romana vidimo hodžu kako tuguje zbog dućana, kuće svoje, mosta
razorenoga, a najviše zbog toga što je bio u pravu.

-Roman se završava scenom- 'Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u krupnim
trzajima'.