Filozofija

Sofisti

Pojava sofista u 5. veku pne, u antičkoj Grčkoj, predstavlja, nakon kosmološkog perioda tzv.
„fizičara“, otvaranje novog – antropološkog perioda antičke epohe (tzv. „zlatno“ ili klasično
doba grčke filozofije).
Za njihovu pojavu presudna su najmanje dva istorijsko-filozofska uslova:
1. generalni otklon od daljeg izučavanja prirode (physisa) na isti način, posebno nakon
Demokrita i atomističke teorije (Sokrat će na pitanje zašto se više ne bavi proučavanjem prirode
odgovoriti – iz straha da ne upadne u besmisleno brbljanje);
2. društvene i političke promene u antičkim polisima u to vreme, posebno nastanak demokratije
(o oblicima vlasti, prirodi i značaju pojave antičke demokratije detaljnije uživo na časovima).

Sofisti su poznati i kao „lutajući (putujući) učitelji mudrosti“ (putovali od polisa do polisa držeći
prve privatne časove). Ono čemu su oni uglavnom poučavali jeste nova veština – retorika.
RETORIKA (od grč. Retoreo – držim govor) – predstavlja veštinu (umeće) dobrog, lepog
govorenja; jasan, razgovetan, artikulisan, melodičan, razložan, ciljani govor koji tako predstavlja
mogućnost uticaja na druge upotrebom govora, tj. uveravanjem i razuveravanjem.
(kasnije sama retorika se preokreće u ERISTIKU (veština prepiranja, raspravljanja, polemisanja,
osporavanja), da bi završila u DEMAGOGIJI – politički ciljani govor gde govornik ne priča ono što
misli već ono što pretpostavlja da njegovi slušaoci očekuju i priželjkuju da čuju).

Zadačić: pokušajte da u narednom periodu (posebno u predizbornoj kampanji) prepoznate i

zabeležite aktualne ovdašnje primere demagoškog govora.

Sam termin sofisti dolazi od grč. Sophos (mudrac). Oni su sebe nazivali „učitelji mudrosti“.
Međutim, od njihovih kritičara (pre svih Sokrata, Ksenofona i Platona) „sofistika“ poprima
negativnu konotaciju – kao tanana rasuđivanja koja služe da ljude svesno dovode u zabludu, tj.
veština kojom se ono lažno učini verovatnim. Poseban negativni kontekst dobijaju iz činjenice
da su naplaćivali svoja predavanja (tako Platon za njih govori da su oni „trgovci hranom za
dušu“, a Aristotel namerno učinjene logičke greške po njima naziva „sofizmi“).

(neki od primera antičkih sofizama:

- KROKODIL: krokodil koji je uhvatio dete obećava majci koja stoji na obali da će joj ga vratiti
ako ona pogodi šta on namerava da učini s njim:
 MAJKA: ti nameravaš ili da pojedeš dete ili da mi ga vratiš. Ako nameravaš da mi ga vratiš,
vratićeš mi ga zato što to nameravaš. Ako nameravaš da ga pojedeš, a ja to pogodim, vratićeš
mi ga zato što sam pogodila. Prema tome, vratićeš ga u svakom slučaju.
KROKODIL: ako nameravam da pojedem dete, a ti to pogodiš, neću ti ga vratiti zato što
nameravam da ga pojedem. Ako ne nameravam da pojedem dete, a ti to ne pogodiš, neću ti ga
vratiti zato što nisi pogodila. Dakle, neću ti ga vratiti ni u kom slučaju.

- PROTAGORA I UČENIK: sofist Protagora je podučavao izvesnog Euatla advokatskoj veštini.

Pogodili su se da učenik plati odmah polovinu školarine, a drugu polovinu kad dobije prvu
parnicu. Kako po završetku školovanja učenik nije vršio advokatsku praksu, učitelj ga je tužio
sudu:
PROTAGORA: ti ćeš mi svakako platiti ostatak školarine. Jer ako izgubiš parnicu, platićeš po
odluci suda, a ako je dobiješ, platićeš mi po našoj pogodbi.
EUATLO: ako dobijem parnicu, neću ti platiti jer je tako sud presudio. Ako izgubim, neću ti
platiti jer smo se tako pogodili.)

Zadačić: pokušajte da prepoznate i zabeležite savremene primere kako paralogizama tako i

sofizama.

Ambivalentnost sofističkog učenja:

S jedne strane, sofisti predstavljaju rodonačelnike helenskog prosvetiteljstva, jer su svojim
zahtevima da se ljudi u svemu rukovode svojim znanjima i uverenjima, odn. misaonim
razlozima, razarali običajnosni život Helena, sva prostodušna shvatanja, uvrežene predstave i
uhodane običaje.
S druge strane, oni to čine tako što za osnovu obrazovanja postavljaju razložno mišljenje,
zaključivanje na temelju razloga – rezonovanje. Suština je da se tako svakom stanovištu može
pribaviti važnost navođenjem razloga ili protivrazloga. Rezonovati se može samo ako postoji
svest o tome da je sve kolebljivo, da nema sigurnih osnova za mišljenje i delanje. Sofisti su tako
uvereni (i uveravaju i druge) da je čovek u svojoj subjektivnosti jedino merilo i svrha svega.

Tako se osnova sofističkog učenja pokazuje kao saznajni i etički relativizam, odn.
obrazovanost se pokazuje kao raspršenost stanovišta, životnih i moralnih principa.

Zadačić: pokušajte da uporedite i iznađete vezu između pozicije antičkih sofista i savremene
umetnosti (postmoderne).
 Gorgija
(483-375pne)

Osnivač i propagator retorike kao profesije.

Njegov odnos prema retorici opisuje Platon u svom delu „Gorgija“:
„Tvrdim, Sokrate, da kad bi u neku gradsku republiku došli i retor i lekar, pa kad bi u narodnoj
skupštini bilo govora o tome da se donese odluka ko od njih dvojice treba da bude izabran za
gradskog lekara, tvrdim da lekar ne bi imao nikakve šanse da bude izabran, nego bi bio izabran
baš retor, ako bi mu do toga stalo.“

Gorgija u svom zahtevu za relativizacijom, pokušava da iznađe dokaze da bitak (fizis, istina) ne
postoji:
- Nebitak (ništa) ne postoji – jer se ne može ni misliti ni iskazati; ali, ni bitak ne postoji – jer
ima mnogo protivrečnih razloga.
- Ako i postoji nešto (bitak, fizis, istina), ono se ne može saznati – jer misao (o nečem) i
mišljeno (samo to nešto, stvar mišljenja) nisu isto.
- Ako nešto i može biti saznato, to se ne može drugima saopštiti – jer saopštavaju se reči,
a reči (govor) nisu isto što i same stvari.

Protagora
(481-411pne)

Osnivač eristike i autor prvih erističkih rasprava.

Njegov osnovni filozofski stav:
„Čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“.
Ovo skraćeno (na grčkom) – „Anthropos metron“, a latinizovano – „Homo mensura“.

Platon ovaj njegov stav tumači na sledeći način:“Kakve se stvari meni čine, takve za mene i jesu,
a kakve se tebi čine, takve one za tebe i jesu. Ono što se svakome čini – to i jeste. Čovek je mera
onoga što jeste, jer sve što se ljudima pojavljuje to i postoji, a ono što se nijednom čoveku ne
pojavljuje to ne postoji.“

Protagora do ovakvog stava dolazi jer on znanje poistovećuje sa opažajem (aisthesis – čula) –
primer zagrejane sobe i vode (detaljnije o tome uživo na času).