Filozofija

Platon
(427-347pne)

Još jedan čuveni Atinjanin. Ime po rođenju mu je bilo Aristokle, ali kao mladić dobija nadimak
Platon (plećati, onaj širokih leđa). Osam godina je na trgovima slušao i pratio Sokrata, a nakon
njegove tragične smrti Platon u Atini osniva prvu filozofsku školu – Akademiju (ime je dobila po
trgu na kome je osnovana, Akademos). Na ulazu u Akademiju stajao je natpis: „Neka ne ulaze
neupućeni u geometriju“ – što jasno govori o Platonovoj vezi sa pitagorejcima i matematikom.
Akademija se pod tim nazivom održala sve do 529. godine nove ere (kada je novoformirana
religijska organizacija – crkva, uništava).

Napisao je dosta značajnih dela, a sva (osim „Zakona“) su napisana u dijaloškoj formi, gde on
svoje učenje iskazuje kroz reči Sokrata (iz pijeteta prema svom velikom učitelju). Njegova
najznačajnija dela su: Odbrana Sokratova, Protagora, Kroton, Gorgija, Menon, Kratil, Gozba,
Fedon, Fedar, Država, Parmenid, Sofist, Fileb, Timaj, Zakoni, Državnik.
 Platonova metoda – dijalektika

Platon nastavlja osnovnu intenciju svog velikog učitelja Sokrata – a to je bavljenje filozofijom
kao spoznajom koja dovodi do pojmovnog znanja. Filozofska spoznaja (kao ono najviše znanje)
nije nešto ljudima urođeno (nije prirodni stadijum u pojedinačnom odrastanju, dostupan
svima), nego samo retki, uz strast i misaoni napor, dolaze do pojmovnog znanja, spoznaje stvari
kakve su one same po sebi. Platonov metod (put, način) dolaska do filozofske spoznaje poznat
je kao – dijalektika, i unekoliko se razlikuje od puta koji je Sokrat opisivao i praktikovao. Platon
sam o toj metodi kaže – „dijalektički put dolaženja do pojmovnog saznanja polazi od
najnižeg stepena saznanja (čulno), ide preko proučavanja i razumevanja
matematičkih oblika i relacija, da bi dospeo do onog najvišeg – do uvida u
vrhunsko dobro, ideju Dobra koja je dobro po sebi.“
Ovde je vidljivo da matematička bića i relacije predstavljaju kod Platona posrednike između
čulnog „vidljivog sveta“ (horaton) i sveta ideja (noeton). Uvežbavanje u razumskoj spoznaji
matematičke formalne logike preduslov je po Platonu ulaska u umsku spoznaju sadržinske istine
stvari, samih ideja.

Jedan primer dijalektičkog puta iz Platonovog dela „Gozba“ (Symposion), gde Platon u nameri
da se odredi prema lepoti to čini posredno, prikazujući nužne samorazvijajuće stadijume (nivoe)
odnosa prema lepoti – a to je ljubav (jer najpre zaključuje da ljubavi prema rugobi nema, samo
prema lepoti), pa će nivoi ljubavi odgovarati nivoima lepote (od najniže – čulne, do najviše –
ideje lepog):
- Ljubav prema lepom telu (čulno, koja u duši rađa seksualni nagon),
- Ljubav prema lepim telima, telesnoj lepoti uopšte (lepota u prirodnim i umetničkim
tvorevinama),
- Ljubav prema lepoj duši (pounutrenje, rađa prijateljstvo),
- Ljubav prema lepim delima u poslovima i običajima (lepo u društvu i državi),
- Ljubav prema lepom u naukama (ljubav prema jednostavnosti, i rađanje znanja i
razumevanja prethodnih stupnjeva),
- Ljubav prema mudrosti – filozofija (uvid u lepo i dobro samo po sebi).

Teorija ideja

Sam termin ideja dolazi od grčkog idein –(videti), odnosno idea i eidos – (vid, oblik, lice, način,
osnova).
Sam Platon o idejama kaže: „... pravično samo po sebi, lepo samo po sebi, dobro
samo po sebi i sve što je takvo zaslužuje da nosi naziv ideje.“ („Parmenid“, 130b).
Na drugom mestu, opisujući Platonovo učenje o idejama i njegov razgovor sa Diogenom,
D.Laertije (VI, 53) svedoči sledeće: „Kad je Platon držao predavanje o svojim idejama i
pomenuo nekakvo ’stolstvo’i ’peharstvo’, rekao je: moj Platone, ja vidim sto i
pehar, a ’stolstvo’ i ’peharstvo’ nikako ne vidim. A ovaj mu odgovori: sasvim
tačno, jer ti, svakako, imaš oči kojima se mogu videti sto i pehar, a razuma
kojima se mogu videti ’stolstvo’ i ’peharstvo’ nemaš.“
Ideje za Platona jesu nepropadljive opštosti (rodovi i vrste), uzori, biti, svrhe pojedinačnih stvari.
Sve stvari duguju svoje postojanje svom učešću u njima, njihovom prisustvu u sebi – pojedinačni
sto je onoliko istinit koliko ima ideje stola (’stolstva’) u sebi.

Primer kojim Platon svojim sugrađanima želi približiti odnos svakodnevne čulne, iskustvene
spoznaje pojavnoga i sveta ideja – jeste čuvena alegorija pećine koju on opisuje u 7. knjizi
„Države“ (detaljno o tome uživo na časovima):

Platonova teorija idealne države

Najpre, čovek je za Platona (kao i za Grke uopšte) pored toga što je živo biće koje ima razum,
takođe i društveno, političko biće (zoon politikon). Dokaz tome je što smo mi već bića polova
(pa da bi čoveka uopšte bilo ono što se naziva „osnovnom ćelijom društva“ – porodica, mora da
bude), i to ne po izboru već po nužnosti, prirodi ljudskoj.
Idealna država (ona najbolja moguća) mora dakle, kao temeljna ljudska potreba, biti saobrazna
idealnom čoveku.

Kod čoveka Platon razlikuje 3 momenta:

1. glava – (um),
2. srce – (volja), i
3. stomak i niže (požuda).

Idealni čovek (ono što mu po prirodi pripada, ono što čoveka čini čovekom) jeste onaj kod koga
um vlada, volja sluša um i drži u potčinjenosti požudu.
Takav odnos mora biti preslikan i u idealnoj državi. Dakle, idealna država je ona koja se gradi iz
tri staleža, i njima odgovarajućih kardinalnih (srčanih, najvažnijih) vrlina:

staleži: kardinalne vrline:

1. vladari (filozofi) mudrost

2. čuvari (vojnici) hrabrost
3. radnici umerenost

Staleža u idealnoj državi ima ovih 3, sa svojim odgovarajućim kardinalnim vrlinama, ali postoji i
četvrta kardinalna vrlina – pravednost. Ona ne pripada zasebno nijednom staležu već je to
vrlina takve idealne države, jasna razdeoba na staleže gde se niko drugome ne meša u poslove,
nema mešanja staleža/tzv. vertikalne pokretljivosti (gde pravedno za Platona znači – da svako
dobije ono što mu po prirodi pripada – obratite pažnju na razliku spram savremenog koncepta
pravde, da svako dobije ono što zaslužuje).

Oblik vlasti u navedenoj idealnoj državi je - aristokratija (što znači – vladavina najboljih; a
politički gledano, najbolji su oni koji su najmudriji, pa Platon smatra da je jedino takvima
prirodno/pravedno da pripadne vlast nad ostalima).
PROMISLITE: nađite savremene primere neobrazovanih i neukih koji su se dočepali vlasti.

Jasno je ovde da Platon (kao i ostali filozofi) demokratiju vidi kao jedan od loših, rđavih oblika
vlasti (Platon je naziva kockanjem svetine, ukazujući na temeljni problem demokratije –
kvantitet, većinu glasova, a ne kvalitet odluke).

Princip razdeobe na staleže odvija se ispitivanjem sposobnosti i sklonosti u najranijoj mladosti –

nakon osnovnog poučavanja dece ona se „testiraju“, pa oni u znanju i nauci najbolji nastavljaju
obrazovanje i od njih će se kasnije birati vladari; oni koji su se iskazali najboljima u spretnosti,
taktici i hrabrosti bivaju oduzeti od roditelja i predati vojnom obučavanju i životu; svi ostali (a to
su oni od kojih je fizički rad najbolje što se da iskoristiti za državu) vraćaju se kućama i
nastavljaju svoj život kao radnici (hranioci ova dva staleža).
Stalež vladara po Platonu ne sme imati novac ni bilo kakvu privatnu svojinu (jer je to u
suprotnosti sa samom njihovom svrhom – bit vlasti je dobro drugih a ne vlastito dobro). Jedino
im je dozvoljeno da imaju svoju porodicu;
Stalež vojnika ne sme imati novac, ni bilo kakvu privatnu svojinu, a isto tako ne sme imati ni
porodicu (sa stanovišta države to je idealni vojnik, ima samo svoju državu);
Stalež radnika može imati sve od navedenog – i novac, i svojinu i porodicu.
PROMISLITE: možete li naći nekog vladara u istoriji koji je zadovoljio ovaj Platonov kriterijum (ne
uzimajući u obzir mudrost, odnosno filozofsku predispoziciju) – dakle, ima li u istoriji vladara
koji nije imao novac (platu), nije imao ništa od privatne svojine, a jedino što je imao je porodica
(žena i deca)?

Nekoliko pitanja u ovakvoj organizaciji idealne države postavlja i sam Platon. Najpre:
1. Kako će ti najmudriji doći na vlast? – Platonov odgovor je - silom, njih drugi moraju dovesti
na vlast, jer upravo stoga što su najmudriji oni beže od „borbe“ za vlast (ili, Platon bi danas
mogao reći da takve najbolje ljude nećete naći u političkim partijama);
2. a onda ključno pitanje – da li će se jednom ovako uspostavljena država promeniti? Kako je
ona idealna, najbolja moguća, njena promena može biti samo propadanje. Platonov odgovor je
– naravno da će propasti, i to nužno, zato što je ona nešto što je nastalo. Razlog njenog
propadanja (promene vlasti) pokazuje ovde na najbolji način Platonovu vezu sa pitagorejcima i
njihovim mističkim uplivom matematike u filozofiju. Platon ovde koristi dva mistička broja u
odnosima trojke, četvorke i petice.
Prvi lik je pravougaoni trougao sa stranicama 3, 4 i 5. Kada se taj „lik“ kubira (bilo dodavanjem
kubusa stranica ili kubiranjem površine) – dobija se prvi mistički broj, to je 216. Ovaj broj
Platon naziva rodbeni broj.
Drugi broj proizlazi takođe iz odnosa 3,4 i 5, ali sada na četvrti, odn. (3x4x5) 4 , dobija se broj
12.960.000, i ovaj broj Platon naziva svadbeni broj.
216, ili „rodbeni broj“, predstavlja najmanje razdoblje u danima za razvoj ploda u čoveka (a
kako bi se izbegli fizički nedostaci), dok 12.960.000 ili „svadbeni broj“ predstavlja tačan broj
minuta u 25 godina – tako da Platon zapravo ovim govori da se deca trebaju praviti u 25-oj
godini, a rađati ne ispod 216-og dana trudnoće, kako bi deca bila zdrava – jer razlog promeni
vlasti (zašto idealna država propada, menjajući se u lošije vlasti) je stoga što se deca prave i
rađaju u pogrešno vreme, sa fizičkim nedostacima, a koji onda prouzrokuju psihičke nedostatke
(komplekse, u najblažem), pa će vremenom takvi ljudi biti jedini kandidati za vlast (a kada
iskompleksirani dođu na vlast, oni vlast vide samo kao moć za rešavanje vlastitih kompleksa).

Platonovo određenje boga – demijurg

Platon boga određuje kao – demijurg (grč. majstor, zanatlija). Bog je po Platonu stvaralac,
graditelj (ureditelj) kosmosa po matematičkim principima. Bog uređuje postojeći haotični
materijal po matematičkim načelima, ugledajući se na ideje.
Kod Platonovog određenja boga (kao i kod svih Grka), nema CREATIO EX NIHILO – suštinska
razlika između judeohrišćanskog arhitektona i Platonovog demijurga je što judeohrišćanska
predstava božanskog bića stvara sve ni iz čega, dok Platonov bog preoblikuje (uređuje) materiju.
 Platonova gnoseologija i psihologija

Vrlo značajan segment Platonove filozofije predstavlja njegovo određenje prema prirodi i suštini
spoznaje.
Nastavljajući na Sokrata, i za Platona spoznaja nije učenje. Ništa se ne može spoznati učenjem,
ako se pod učenjem razume unošenje u svest onih sadržaja kojih u njoj pre nije bilo. Platon
stoga spoznaju određuje kao sećanje (anamnesis).
Učenje je moguće samo kao podsticanje „sećanja“ svesti. Svest tako otkriva ono što je već
nekako posedovala u svojoj biti (zato „sećanje“). Učenjem svest ne prima u sebe ništa što joj je
tuđe, nego što u sebi samoj već poseduje kao svoj mogući predmet. Učenje i spoznaja po
Platonu nisu ništa drugo nego „vraćanje“ svesti u njenu vlastitu bit.
Uobičajeno tumačenje sećanja znači reprodukovanje onoga što je nekad dospelo u našu svest.
Međutim Platonov pojam „sećanja“ kao spoznaje ima ovde daleko dublji logički smisao:
spoznaja spoljašnjih stvari zavisi od spoljašnjeg, čulima dostupnog realiteta; međutim, ono što
je istina stvari, što je u tom realitetu opšte, to nije vidljivo, ni opipljivo... – to se ne da spoznati
čulnom, već samo misaonom svešću. (dodirnuto, okušeno, viđeno... nije spoznato – spoznaja
dolazi tek sa opštim stavom).
Dakle, spoznaja kao „sećanje“ kod Platona zapravo ocrtava kretanje svesti u samu sebe, u
vlastitu suštinu, iz čega se nudi znanje („suština svesti je suština u svesti“). Spoznaja je tako
samoudubljivanje svesti; u svesti se otkrivaju ona znanja koja nismo mogli steći čulima i
predstavama, nego ih naša svest poseduje izvorno i pred-iskustveno.

Misaoni horizont koji Platon ovim stavom o spoznaji kao „sećanju“ ovde postavlja imaće
presudnu ulogu u novovekovnoj filozofiji – recimo kod Kantovog određenja apriornog i
transcendentalnog znanja; i posebno kod tzv. čuvene rasprave o „urođenim idejama“ između
empirista i racionalista, gde Džon Lok izriče „nihil est in intellectu quod non fuerit in sensu“
(nema ničega u razumu što prethodno nije došlo preko čula), na šta Lajbnic odgovara: „Da, osim
razuma samog“.

***

Platon naravno nije u stanju da svoje spoznajne uvide izrazi novovekovnom terminologijom, pa
on u objašnjenju spoznaje kao sećanja ide za mitskim slikama i konceptom metempsihoze
(seobe duša) u psihologiji.
Po Platonu, ako naša svest (duša) poseduje znanja koja nisu stečena osećajem i predstavom u
postojećem empirijskom životu, onda se mora pretpostaviti da su ona pre postojala u duši; to
onda znači da duša nosi znanja iz nekog drugog, prethodnog egzistiranja (odn. boravka u svetu
ideja); a to povlači temeljnu pretpostavku Platonove psihologije – da je duša besmrtna.
U svom dijalogu „Fedon“ Platon u skladu sa svojim učenjem o spoznaji kao sećanju, ali i snažnim
uticajem Sokratovog suđenja i smrti (posebno Sokratovih poslednjih reči da nakon njegove
smrti učenici prinesu Asklepiju (bogu zdravlja) petla na žrtvu – što govori da Sokrat svoju smrt
vidi kao ozdravljenje, odn. oslobađanje duše od okova materije i telesnosti i stoga radost
oslobođenog gledanja istini u oči), Platon dakle u „Fedonu“ razvija čuvenih pet dokaza za
besmrtnost duše.

Ove Sokratove reči, i Platonov psihološki koncept o besmrtnosti duše (grč. psyche), poslužiće
judeohrišćanskom religijskom konceptu za (kako oni smatraju) ne samo razlikovanje duše i tela,
nego njihovo suprotstavljanje, i u maniru ove religije (koja kao predstavno-razumsko mišljenje
sve vidi u suprotnostima) stanovište „istine“ će biti viđeno kao pristajanje uz jednu od
suprotstavljenih strana.