ДАН ШКОЛЕ

ЛИЦА: Јелена, Драган, Марина, Иван, Марко (сви имају по десет

година)
(Дешава се у учионици. Јелена, Марина, Марко и Иван седе за
једном клупом. Улази Драган.)
ЈЕЛЕНА: Ево Драгана! Јеси ли нашао нешто?
ДРАГАН: Ништа, Јелена.
МАРИНА: Па шта ћемо онда? Зар у библиотеци нема неких нових
текстова?
ИВАН: Да! Како ћемо онда да спремимо скеч за Дан школе?
ДРАГАН: Играли смо већ све те текстове. Треба нам нешто ново.
ЈЕЛЕНА: И где су уопште ти писци? Пише ли ико у овој земљи
игроказе за овакве прилике?
ИВАН: Учитељица нас је пустила са часова да се спремимо, а ми
ништа нисмо урадили.
ЈЕЛЕНА: Мене је већ срамота.
ИВАН: Јелена је у праву. Овакву трему нисам имао још од првог
дана у школи.
ДРАГАН: Ко се још сећа како му је било првог дана у школи?
(Повлачи се мало у страну да слуша разговор.)
МАРКО: Их, давно је то било.
ЈЕЛЕНА: Ја се сећам да сам била поносна. Све ми је нешто било
топло око срца…
ИВАН: Мени је било топло у крилу пошто сам се упишкио од страха.
МАРКО: Иване, мислио сам да смо другови међу којима нема тајни,
а ти кријеш да пишкиш у гаће.
ИВАН: То је било само једном. Још у првом разреду.
МАРИНА: Ја се сећам да је Марко био љубоморан што сам у клупи
са оним слатким Михајлом.
МАРКО: Ја био љубоморан?! Нема шансе!
ЈЕЛЕНА: Нема шансе, је ли? А што си му онда ставио шпенадлу на
столицу?
МАРКО: Зато што на музичком никад није хтео да пева, па сам
желео да чујем какав му је глас.
ЈЕЛЕНА: Да, звучао је као Павароти ког су натерали да трчи кроз
коприве.
МАРИНА: А ја три дана нисам могла да чујем на десно уво.
ИВАН: Како сте га се само сетили? Па тај се Михајло још у првом
разреду некуд одселио.
ЈЕЛЕНА: Да, у Данску.
МАРКО: Је л’ из Данске беше онај писац … Андерсен?
МАРИНА: Јесте.
ЈЕЛЕНА: Е да нам је овде неки Андерсен, сад не бисмо имали
проблем с текстом.
МАРКО: А знате ли чега се ја сећам кад помислим на први школски
дан?
МАРИНА: Па већ смо рекли – љубоморе.
МАРКО: Ма, неее… Сећам се једног врапца; једног малог врапца
који се после кише брчкао у старој ципели баченој крај пута, пуној
воде…
ИВАН: Људи, па овај је Марко прави песник!
ЈЕЛЕНА: Невероватно! А ми те све време доживљавамо као неког
шмекера.
ИВАН: Баш нека танана душа овај Марко (патетично). Је л’ плачеш
увече кад залази сунце и лишће сетно шуми на усамљеној брези?
МАРКО: Добро, заборавите шта сам рекао. Нема никаквог врапца.
Све сам измислио.
МАРИНА: Види како се постидео!
ЈЕЛЕНА: Марко, не стоји ти да се стидиш. Смешан си као фризура
наше учитељице за прошлогодишњи Дан жена.
ИВАН: Да, имала је и онај шешир с много перја од неке афричке
птице.
МАРКО: Откуд знаш да је од афричке?
ЈЕЛЕНА: Чула ју је Марина једном кад је разговарала с директором
у зборници.
МАРИНА: Јесте, а директор је рекао како редовно фарба бркове.
МАРКО: Наш директор фарба бркове?!
ЈЕЛЕНА: (стишава је) Добро, не мораш толико да вичеш! У школи
смо.
ИВАН: У школи која идућег уторка слави свој дан, а ми још нисмо
почели да спремамо свој део програма.
ЈЕЛЕНА: А текста ниоткуд…
ИВАН: Ја предлажем да одемо код учитељице и кажемо јој да нисмо
способни за ово.
ДРАГАН: Полако, није крај света.
ЈЕЛЕНА: (Драгану) А што си се ти тако ућутао? Видиш да нам гори
под ногама.
ДРАГАН: Смислићемо нешто.
МАРКО: А шта да смислимо?
МАРИНА: Да, шта да смислимо? Уосталом, ти си обећао да ћеш
наћи неки супер текст.
ДРАГАН: Јесам. И испунио сам обећање.
ЈЕЛЕНА: Па што нас онда завитлаваш? Ко је писац?
ДРАГАН: Ми.
ИВАН: Како то мислиш ми?
ДРАГАН: Ево овако. (Драган из своје торбе, која је стајала на клупи,
вади диктафон и пушта снимак претходног разговора. Остали
слушају.)
ЈЕЛЕНА: Ово стварно добро звучи. Само треба да препишемо.
МАРКО: Драгане, ти си геније! Не – ти си Андерсен! Имамо текст!
ИВАН: Може, али ако се избаци онај део кад се ја упишким.
ЈЕЛЕНА: И оно што сам рекла за учитељичину фризуру.
МАРКО: Онај мој врабац никако не сме да се помене.
МАРИНА: Ма какав врабац! Хоћу да се избаци оно за директорове
фарбане бркове.
ДРАГАН: Чекајте, ако све то избацимо, онда нема текста.
ИВАН: Уф, па да.
ДРАГАН: Бирајте – или имамо текст, или немамо.
МАРКО: А је л’ можемо да кажемо на почетку оно – свака сличност
са стварним личностима је случајна?
ДРАГАН: Можда да замолимо директора да он то каже?
МАРИНА: Како да не…
ЈЕЛЕНА: Знате шта, хајде да спремимо овај текст – па шта буде!
ИВАН: Да, сигуран сам да ће бити весело за Дан школе.
(Завеса)