VALERIJA GRDIĆ

REKOMPOZICIJA I REDEFINICIJA U PRIRODI I

UMETNOSTI

1. UVOD
U prvi mah, rekompozicija i redefinicija čine nam se kao dva blizanca
koje možemo da pobrkamo veoma lako, ako nismo oprezni, drugim rečima
ako nemamo dovoljno znanja o razlikama među njima.
Nastojala sam da pronađem tragove, osvedočenja u prirodi, u
umetnosti i likovnom stvaralaštvu.
Prvenstveni cilj mi je bio da saznam na koji način se u nastavnom
radu, ako je kreativan, osmišljava nastavni proces rekompozicije i
redefinicije i da ga primenim u radu, kao i da objasnim suštinu tih pojmova
primenom kroz te varijacije.
Danas smo već dovoljno u fazi kada je stvaralački proces toliko
razotkriven, da se otkriva činjenica, da je potrebno znanje koliko i
maštovitost, da su u stalnom prožimanju, da jedno drugo izaziva i
unapređuje.
U procesu rada rekompozicije i redefinicije kreativan je i nastavnik i
učenik. Nastavnik svojim podsticanjem, povezivanjem, upućivanjem,
razigranošću, muzikom, asocijacijom utiče na divergentno mišljenje, na
iracionalne, nelogične sfere svesti, bez kojih stvaralački proces ne daje
plodove koji nas uzdižu.
Interesovalo me kako se pokreću osećanja, emocije, volja i
interesovanja učenika, kakva je uloga nastavnika u razvoju kreativnosti, na
koji način se kod dece podstiče vizualno,likovno i kognitivno kao deo
njihove ličnosti.
Ako znamo da se gradivo usvaja spiralnim redosledom i da su
problemi prisutni na svakom stepenu spirale: niži uzrast manje i
jednostavnije; viši uzrast više i složenije; smatrala sam da se neke nastavne
jedinice kreativno mogu odraditi i u nižim i u višim razredima.....
 II POJAM REKOMPOZICIJE I REDEFINICIJE

II.1. POJAM REKOMPOZICIJE

Kompozicija je uzajamni odnos pojedinih delova neke celine, bilo da

su horizontalno, vertikalno, dijagonalno, kružno, piramidalno ili slobodno
sastavljene. Kompozicija nastaje tako da se njen sastav slaže, komponuje,
ugrađuje deo po deo u celinu dok nije završena i definisana.
Prefiks „re“ koji znači iznova, ponovo, obratno, veoma često se stavlja
ispred pojedinih reči da označi njihovo novo značenje. Kad imamo
kompoziciju, postavljamo zahtev: od ove kompozicije napravićemo novu.
Kako da ponovo sagradimo kompoziciju od ove postojeće? Tako što ćemo je
„srušiti“. Rušenjem kompozicije ostaju nam elementi te kompozicije. Od tih
elemenata gradi se nova kompozicija – rekompozicija. Tada se određuje cilj
i svrha građenja nove kompozicije, drugim rečima rešava se novi likovni
zadatak- likovnim elementima koje već posedujemo od srušene kompozicije.
Tako se gradi nova likovna tvorevina – rekompozicija- produkt nastao
rekomponovanjem.
Učenici mogu da rekomponuju prostorno plastične kompozicije,
fotografije, bezvredne reprodukcije. U učionici mogu da slažu drvene
kockice, da ih ruše, pa da od njih slažu nov redosled i poredak. Mogu da
menjaju raspored klupa, nameštaja i sebe same međusobno po učionici.
U svakom pogledu i u svakom postupku prisutno je rušenje postojeće
kompozicije i njeno građenje iznova.
Učenici rekompoziciju sprovode razlaganjem, sečenjem ili kidanjem.
Oni sami odabiru način iz ponuđenih mogućnosti, gde se uvek ceni
originalan pristup, bez obzira za koji pravac kompozicije se odlučio da
sagradi novu celinu: slobodnu, truglastu, kružnu, dijagonalnu ili
horizontalnu.
Uz kreativni proces rekompozicije najčešće idu ovi stvaralački načini:
- sruši pa sagradi iznova
- okreni rad naopačke pa iseci slobodne likove
- kidanjem napravi likove različitih veličina
- iseci likove u kontrastu
- iseci trake sečenjem kad izabereš pravac sečenja (horizontalni,
kosi, vodoravni, kombinovani...)

2
- iseci (iscepaj) u kontrastu deblje- tanje
- iseci (iscepaj) kao ...(ideja učenika)
- poređaj jednim od pravaca ( učenik odabire pravac)
- namnoži elemente usitnjavanjem....itd.
Varijacije rekomponovanjem su bezbrojne, bez ograničenja, kao
što su i oblici u prirodi neizbrojivi i nesagledivi u formama
najrazličitijim, najmaštovitijim i najfunkcionalnijim.

II.2. POJAM REDEFINICIJE

Reč definicija je latinskog porekla što znači određen, jasan,

razgovetan. Definisati, znači nešto tačno odrediti, opisati, jasno
prozumačiti.
Ako dodamo pojmu definicije i definisati prefiks „re“, nastaće
reč novog značenja: redefinicija, redefinisati. Drugim rečima,
određeno, već postojeće, pojašnjavamo iznova, novim dodavanjem ili
novim pomeranjem u delu celine
Prema tome redefinisanje samo delomično menja postojeću
stvarnost koja je vidljiva, prepoznatljiva, nesrušena, ali intervencijom
nebitno promenjena. Svako crtanje, slikanje, modelovanje po
određenom motivu, modelu, podsticaju, je redefinicija, na način onoga
koji je izvodi. Osim preoblikovanja posmatranog oblika, redefinicija
je i intervencija na postojećem likovnom radu ili fotografiji-
dodavanjem ili oduzimanjem.
Učenici mogu da izaberu isti oblik i veličinu, a različito ga
likovno realizovati. Nizove nijansi tople (hladne) boje vidim kao ...
(učenik sam odabire asocijaciju). Tako dobijamo varijacije na istu
temu.
Uz redefiniciju, u toku kreativnog procesa, koristimo sledeće
stvaralačke načine:
- promeni boju, oblik, veličinu, strukturu
- oduzmi boju, teksturu, liniju
- istakni centar kompozicije
- izvedi rotaciju površi u volumen i obrnuto
- probuši ili zareži površinu
- izgužvaj površinu itd.
Kako god gradili, redefinicija je neznatna, a rekompozicija potpuna
promenjivost.

3
III REKOMPOZICIJA I REDEFINICIJA U PRIRODI

III. 1. REKOMPOZICIJA U PRIRODI

Našu pažnju usmeravamo na nešto što postoji i što se

preobražava u nešto novo, zadržavajući određena svojstva – bitno
promenjena. Kraće rečeno, staro se ruši da bi izraslo nešto novo.
Na primer, semenka uz odgovarajuće uslove izrasta u biljku.
Prirodni proces je njene sastojke pretočio u rast sasvim nove mlade
biljke. Preobražaj semenke u biljku je prirodna rekompozicija te
biljke, pa ima toliko rekompozicija koliko i biljaka spremnih da rastu
uz potrebne faktore za to.
Voda, takođe, prolazi kroz agregatna stanja, i za svako stanje
možemo reći da je svojevrsna rekompozicija- tekuća voda usled
visoke temperature isparava- gasovito prerasta u tečno jer se para
hladi i pretvara u kapljice koje padaju na zemlju. Na niskim
temperaturama voda se pretvara u čvrsto stanje ili led.
Ista rekompozicija zahvata sva živa bića, kroz faze
razmnožavanja, pa imamo toliko rekompozicija koliko i vrsta. Kad
biljka ili živo biće ugine, smrt ih raslojava u sastavne čestice koje se
talože u sloj zemlje ili more.Slojevi zemlje su rekompozicija
raslojenih čestica na duži vremenski period.
Svi oblici svakodnevne upotrebe dobijeni su rekompozicijom
oblika iz prirode. Na primer, papir je bio drvo, cigla je bila glinena
zemlja, staklena čaša bila je pre dobijene sirovine (kreč, soda, kvarcni
pesak i natrijev sulfat) usitnjeni prah. Topljenje praha u staklenu
smešu je rekompozicija te smeše, dok je redefinicija - kad se iz
staklene smeše duvanjem dobiju različite vrste čaša, jer se samo oblik
promenio.
Neka snažna sila 30 000 puta veća od sile zemljine teže koja bi
pomerila našu Zemlju, uništila bi sve postojeće strukture. Ako bi se
Zemlja i „održala“, materija bi pala i počela da se taloži iznova u
nepregledne naslage. Kada bi se pojavili spoljašnji uslovi, opet bi
došlo do novog spajanja, novih struktura stanica. Nastali bi opet i oni
složeni kao i najjednostavniji delovi živih bića.

4
 Od prve rekompozicije koja se dogodila u prirodi - „velikog
praska“ materije na početku, koja se iz neshvatljivo zgusnute mase
razletela, zahvaćena nevidljivim procesima u kojima je nikla i ova
naša priroda – traje menjanje svega postojećeg.
Menjanje je karakteristika prirode i života u njoj. Bilo da je živa
ili mrtva, bilo da gradi ili razara, materija je oduvek, od prapočetka u
pokretu. Stalno se s merom pali i s merom gasi i teče u nepovrat, u
vreme i bezvreme, u neka svoja stanja, a čovek kao njen najsavršeniji
izdanak, hteo ili ne hteo, prisiljen je da svoje blagostanje gradi u
njenim okovima kako i koliko zna i ume. Čovek živi stalno
proučavajući zakonitosti prirode, nošen znatiželjom da ih što bolje
upozna i sebi prilagodi, da hvata zrnca svetlosti za sebe. Tako je od
pamtiveka, i do unedogled trajanja.

III.2. REDEFINICIJA U PRIRODI

Našu pažnju usmeravamo na nešto određeno, dato, definisano,

nešto na čemu se vrše samo manje izmene.
Na primer, list hrasta je najpre pupoljak, zatim je mladi zeleni
list, pa ta boja prerasta u tamnije zelenu, da bi u jesen dobio šarene
boje. Tako vidimo prirodne procese stalnog redefinisanja koji se
dešavaju na raznim oblicima, a tako je i kod svih vrsta.
Isto je i sa živim bićima. I čovek podleže redefinisanju: od
dojenčeta do zrelog čoveka. Svaka faza života je redefinicija već
određene ličnosti koja ima svoje ime i prezime, a svako je samo jedna
varijacija u zajednici ljudi.
U svakodnevnom životu, smenjuju se dan i noć, lepo i ružno
vreme, hladno i vruće, mirno i vetrovito. Kroz ritam godišnjih doba
obasjava nas sunce i zakrivaju oblaci. Mi živimo u ritmu
promenljivosti. Menjamo svoj izgled i prilagođavamo se tim
promenama. Zimi smo u teškim crnim kaputima, šalovima, kapama i
čizmama. Svako želi malo topline zarobiti za sebe, da ga okružuje
toplina u hladnoći zime. Kada taj kontrast postane manji – znači došlo
je proleće. Mogli bismo da kažemo da je to neka polovina toplo-
hladnog, pa nam je i odeća takva. Leti je kontrast zime najveći.
Toplina se izjednačuje sa toplinom tela. Odeća je lagana, lepršava i
bela- ah, koji kontrast sa teškim crnim kaputima! Kada dođe jesen,
opet počinje da vlada neka polovina toplo –hladno. Tada nad ljudima

5
niču kišobrani. Oni se sobom najviše diče, izrasli iz naših ruku kao
produžetak. Sve su to redefinicije.
Tako priroda redefiniše našu stvarnost. Ovaj primer, na koji
način čovek s razlogom svoje oblačenje prilagođava vremenu
godišnjih doba, samo je jedan od mnoštva radnji na koje ga prisiljava
prirodni toplo – hladni kontrast koji priroda promenljivo izvodi. Te
promenljivosti, faze izvođenja, ne moraju da budu tako široko
razvučene.
Ako se raščlani pojedinost, npr. Kako smo se jutros obukli – u
viziji se odvija izveden proces u svakodnevnom životu, pojedinost po
pojedinost, ali svaka nova pojedinost vodi izvršenju čina da smo na
kraju obučeni. To je primer komponovanja s ciljem da novi dodatak
znači više, ona je nova s novim dodavanjem.od celine se može i
oduzimati. Svaki oduzeti deo znači promenljivost celine. Može se
posmatrati i nastajanje nekog dobrog jela. Kako ga pripremamo?
Dodavanjem. Svako dodavanje znači obogaćivanje sadržaja,
redefiniciju.

IV REKOMPOZICIJA I REDEFINICIJA U
LIKOVNOJ UMETNOSTI

IV.1. REKOMPOZICIJA U LIKOVNOJ UMETNOSTI

Rekompozicija je kao što znamo, rušenje stvorene kompozicije

i od njenih ostataka građenje nove. Novo komponovanje. Možda ima
takvih dela i više, ali mi pred umetničkim delom ne znamo da li je ono
nastalo ponovnim komponovanjem. Poznati su kolažni postupci Henri
Matisa koji je isečene elemente pomerao tako dugo dok ne bi dali
skladnu kompoziciju.
Ostaje pitanje koje je takvo delo i rekompozicija, a mi to ne
možemo znati, ako nije vidljivo, jer nije naznačeno. Uostalom,
gledaocu je najvažniji skladan odnos likovnih elemenata, kompozicija,
a nevažno je da li je ona nastala drugim komponovanjem.
U dečjem likovnom stvaralaštvu rekomponovanje je važan
postupak jer u malo vremena učenik dobije složenost i neočekivani
raspored likovnih elemenata.
Da bi se objasnio pojam rekompozicije u likovnoj umetnosti,
poslužiće crtež Miroslava Šuteja, čiji su maštoviti postupci veoma

6
poučni za razvijanje kreativnosti. „Folk crtež sa četiri pruge“ iz
1978. godine, iz njegove monografije na str.133. odmah je uočljivo da
je ovo prostorni crtež, čiji elementi grade slojevit reljef. Umetnik je
postigao slojevitost komponujući sloj po sloj, a kompozicija je u
sastavljena iz četiri faze. Tu su se sjedinile kompozicije iz svake faze
u jednu kompoziciju. Najpre je bela površina razložena u bele trake.
Šutej od nje iseca pleter, što je rekompozicija površine kako je izvode
učenici u školi. Time se dobio veoma velik broj crnih prostornih
praznina i belih likova, što je stvorilo povlačenje trake naizmenični
ispod . iznad. Pošto Šutej želi sagraditi složeno delo, jer njihovoj
prirodi odgovara raskoš likovnih elemenata, on tehničkim
pomagalima množi crtež na trake od tri niza. To je tanka linija koju
ostavlja sredstvo crtanja koje je umnoženo u mnoštvo. Dobijene
elemente provlači u tri grupisana niza. Tehničko sredstvo dalo je
crtežu na završetku niza linija male elipse. Svojim mnoštvom razbile
su monotoniju jednoličnih tankih linija u cevastim nizovima i podigla
kontrastom njihovu zvučnost. Zatim realizuje četiri duge cevaste trake
(oblik cevi optički daju umnožene tanke, guste linije). Za njih iseca
4x24 crna kruga (debele linije) iz crne akromatske površi – što je
rekompozicije te površi, njih natiču na četiri cevi kao što devojke
natiču narukvicu za ruku (gle inspiracije!). Onda te „narukvice“
provlači kroz pleter.
Ovo je primer građenja- komponovanja jedne kompozicije
maštovito složene, a dobijene rekomponovanjem likovnih elemenata
linije i površi. Svaka traka je mala kompozicija, umnožena
komponovanjem na isti način, onoliko puta koliko traži zamišljeni niz.
Tako je dobijena ova kompozicija gde se umetnik u procesu pripreme
služio rekompozicijom. Zanimljivi su i ostali Šutejevi crteži i
prostornr kompozicije, objekti koje posmatrač redefiniše pokretom do
mile volje oko fiksiranih tačaka. Tako jedno delo sadrži niz
mogućnosti.

Pablo Picasso, jedan od najznačajnijih stvaralaca u prošlom

veku, je takođe izveo zanimljivu rekompoziciju. On „razbija“ predmet
svakodnevne upotrebe- bicikl, uništavajući mu time funkcionalnost,
što jedan njegov deo izdvaja i izokreće ga u nov, neobičan položaj.
Sedište bicikla postaje glava bika, što postaje snažan i ekspresivan
likovni oblik drugog značenja.

7
 Rekompozicija je vidljiva i na jednom poljskom plakatu.
Postignuta je isecanjem bitnog dela određene ličnosti – približavanjem
dva dela, nastalo je nešto novo; neobičan odnos delova stare
kompozicije, čini je novom- efektom koji je postignut tim
približavanjem. (Roman Cieslewicz: „Zoom (a French periodical)-
Against the pollution of human Visual Environment“, 1971)

Primer rekompozicije nalazi se i kod Salvadora Dalija u delu

„Melanholija“ (Gospođa Isabel Styler – Tas, 1945. ulje na platnu) iz
Nacionalne galerije Zapadnog Berlina. On se oslanjao na
psihoanalitičku pozadinu nadrealnog, apsurdnog, gde jednu realnost
definiše, a onda joj daje drugo značenje da bi izrazio podsvesne more.
Od portretisane Izabel Styler- Tas, ostaje samo obris u koji je ugrađen
tajnoviti pejzaž. Obrisna linija nije dovoljna za identitet jedne ličnosti.
Kad bi se radilo o novom delu, to bi bila rekompozicija, međutim
srušeni oblik pojašnjava samo duševno stanje lika s desne strane,
dakle ovo je redefinicija, a prisutna rekompozicija u delu noj služi.

IV. 2. REDEFINICIJA U LIKOVNOJ UMETNOSTI

Svaka likovna interpretacija vizuelne stvarnosti je redefinicija.

Setimo se kako vajar uzima od jednog kamenog bloka. On menja
oblik kamena u oblik svoje ideje, bila to Vilendorfska Venera, glava iz
Lepenskog Vira ili Mikelanđelov David. Redefinicija se dešava na
površini kamena koje je svakim udarom dleta drugačija prema
konačnom uobličenju viđene ili zamišljene prirode. Kad je delo
dovršeno, on kreće u građenje novog. To može biti igra, ali je to novo
građenje s ciljem. To novo raste, gradi, dovršava se, a dovršene, kreću
u novu bitku.
Umetnik je tako uvek na početku. Oslonac mu može biti tek
dovršeno likovno delo, ali i ne mora. On svaki put počinje iz početka,
pa radilo se to i o seriji radova na određenu temu ili razrađivanju tek
nastalog dela. Nakon niza radova umetnik može doći do novog, što se
može označiti kao pomeranje u njegovom radu. U takvim delima
najčešće nije vidljiva intervencija.
Probadanje obojenih površi životinja nalazimo već u
paleolitskoj pećinskoj umetnosti na ranom stepenu razvoja
čovečanstva. Nađeno je prilično mnogo primitivnih „ciljeva“ koji su
upotrebljavani kao meta. Herbert Kon piše: „U Montespenu postoji

8
jedna rezbarija konja koji je sateran u zamku, a ona je izbušena
tragovima strelica. Na glinenom liku medveda u istoj pećini nalaze se
42 rupe“. Takve rupe vidljive su i na crtežu bizona (crteži životinja na
zidovima pećina u Lascauxu). Ti tragovi strelica i kopalja govore o
verovatnim obredima koje su stanovnici pećina obavljali pre odlaska u
lov. Verovali su da će obrednim „ubijanjem“ slike, imati istu sreću i u
lovu i tako učiniti lov uspešnim. Naslikana životinja igra ulogu
„dvojnika“. „Ubivši“ je na slici, lovci se unapred pripremaju i tako
osiguravaju smrt prave životinje po njihovom uverenju. Dakle, ovo je
redefinisanje likovne tvorevine koje je imalo jasan cilj.

U umetnosti novijeg doba nailazimo na perforacije na površi,

prošupljene ili zasečene sečivom. Tu perforacije imaju kvalitet znaka
što je deo slikarstva Zapada. Italijanski umetnik Lučio Fontana
(Prostorni koncept „Nestanak Boga“) takođe je belinu platna razbijao
udarom šiljka (tačkasto) ili rezovima (linearno). Perforacije
otvaranjem površine u prostoru prekida dvodimenzionalnost time što
kroz nju nastaje prolaz u prostor iza površi koja je nazvana „Ništa“, ali
sad to ništa, iza, dolazi u prazninu površine pred nama. Osim beline,
stvaralac uzima neku jednohromatsku boju da izrazi sumornost u
ništavilu površine pred nama. Ubodi i rezovi nisu akt uništenja nad
slikom ili skulpturom. Trag udara ili reza stvara svest o akcionom
procesu davanja površini dimenzije prostora i slučajnosti koju krije
sama izvedba. Te bušotine i nisu neka likovna značajnost jer je insekti
svih vrsta izvode na veoma razgranat način, a to je uvek minus za delo
koje bi htelo, a i moralo da se uzdigne iznad običnosti, jer je
umetničko delo kao i priroda bogato i neuhvatljivo.
Spomenuću analitički pristup Leonarda da Vinčija koji je u želji
da spozna istinu u prirodi radio bezbroj analitičkih crteža seciranjem
strukture oblika. Na str.145 knjige „Umetnost i iluzija“ data je
reprodukcija njegovog crteža. „Dijagram rasta drveća“ u kojem se
umetnik služi, rekli bismo danas, zakonom kadra koji nam pojedinost
iz celine uvećava da bismo je bolje sagledali, a kadriranje je veoma
zahvalno u redefiniciji likovnog dela u likovnoj kulturi, jer svaki
učenik gradi od svog malog delića koji odabere kroz kadar (ram). To
je redefinicija kadrom, a kadar određenog likovnog dela ili predmeta
iz prirode je njemu podsticaj da krene u sopstvenu realizaciju, ne
namećući sebi okove prenošenja tj.kopiranja, već sopstvenog građenja
vlastitim asocijacijama koju izaziva kadrirani delić, a uz to rešava i
likovni zadatak unapred dogovoren.

9
 U stvaranju Kazimira Maljeviča nalazimo redefiniciju
promenljivošću lika na površi. Ovaj ruski stvaralac se zalagao za čisto
osećanje. Predmet sam po sebi je beznačajan, a ideja svesnog uma je
bezvredna. Odlučujući faktor je osećanje, a da ga izazove ne treba
predstavljati neki predmet iz naše okoline. Po Maljeviču, dovoljno je,
a to je on i učinio 1913.godine , na belu površinu, nulti
dvodimenzionalni prostor stavio crni kvadrat da izazove to osećanje.
Tako umetnost dolazi do nepredmetnog predstavljanja – do
suprematizma. On će lik menjati, , to je jednom krug, a drugi puta
krst. Na kraju će 1919.godine, na belu površinu (dvodimenzionalno)
staviti beli kvadrat. Tako Maljevič dolazi do slikanja prostora u kojem
su uklonjene granice i predstavljaju apsolutnu supstancu – čisti duh.
Definisano , u ovom slikarstvu uvek je bio čisti prostor na beloj
površini, dok mu oblik- lik ne da novo značenje.
U četiri stadijuma jedne litografije „Bik“, koje je Pablo Pikaso
stilizovao na suštinski ostatak od svega nekoliko linija. On je rado
stvarao u serijama. Tako je nastalo niz portreta Sylvette, preko 200
pripremqenih crteža Gernike itd. On je primer pravog istraživača kroz
govor likovne forme. Ovako poređane, ove četiri faze bika pokazuju
koliko je motiv u početku bremenit, težak, opterećen suvišnim, a tako
ne bismo mogli suditi da nas na to ne navodi poslednja faza koja nosi
onaj tanani, pročišćeni zvuk linija i oblika koji je umetnik tražio. Na
jednom iz serije potreta Jacqueline Roque, Pabla Picassa,
redefinicija je dobijena time što je na otisnutu litografiju, već
definisani, određeni portret, da bi pojačao likovno delovanje strukture
odeće, napravio intervenciju kolažem. Redefinicije je i Picassova
„Boca, čaša i violina“ iz narodnog muzeja u Stockholmu, jer iznad
isečaka iz novina koji grade jedan nivo kompozicije, ugrađuje drugi
nivo, linearni crtež ugljenom. Time je ovaj crtež novo definisanje-
rekompozicija.
Didaktički je, zbog svoje izravnosti, poučan postupak koji je
1942. izvodio Fernand Leger. On preko figurativnog crteža plošno
postavlja boju. Time njegovo delo na gledaoca deluje sa ta dva
razvojna plana. Važno je naglasiti da te boje nisu ni nasumice
odabrane, ni proizvoljno raspoređene. Lako je uočiti da u „Velikoj
cirkuskoj priredbi“, boja naglašava silovito zanjihani trapez. Plava
površ prekriva crveni krug koji nam kao znak kretanja približava
radnju gore - dole (zato je prelomljen), a u dugoj traciplave kontrasne
boje, odražavaju se tela cirkusanata sa tri različita akcenta žute, od

10
kojih je najveći u centru crvenog kruga. Osim osnovnih, javljaju se i
izvedene boje naranđasto i zeleno da pojača komplementarni izražaj.
Kao da gledamo delić stvarnosti kroz različito obojene folije. Prostor
cirkuske arene (toplo – napred; hladno – nazad), atmosferu, muziku i
rekvizite, slikar je naglasio bojom. Bojom je postigao još jedan
kvalitet: delovanje kroz linije bliže – dalje, s pravom merom umanjilo
je njihovu brojnost čime je ostvaren važan zahtev da delo ostane
složeno, ali i dovoljno jednostavno da se lako pamti.
Redefinicija bojom kod Fernanda Legera uvek je u službi
motiva koji slikar obrađuje. Nekad je boja plošno postavljena, drugi
puta je nanešena svetlije – tamnije u postepenoj gradaciji da se oseti
privid volumena. Snaga njegovog izraza ne potiče od strogosti crteža i
živosti kolorita, već i u činjenici da se ta dva likovna elementa linija i
boja mire u jedinstvu i da podjednako ističu jedni druge. Za takav
govor bilo je neophodno redukovati oblike na bitno, a svako
redukovanje znači izostavljanje svega što određenoj ideji smeta.
Njegove figure, iako imaju nešto od obličja statičnosti
automata, sagledane još u Prvom svetskom ratu u odsjaju topovskih
cevi, nose osećaj pripadnosti novom svetu automatizacije u kojem će
roboti – ljudi nositi ključeve vedrine. To je paralelni izražaj elemenata
ovog slikarstva.
Slikar Raul Dufy u svojim slikama najpre postavi niz
kolorističkih površi. One su lagane i prozračne, a onda preko tih
obojenih površi nanosi nemirne arabeske crteža – što je redefinicija.
Tako su nastali pogledi na Nicu sa njenim prozračnim morem i
nebom, trkališta i regate, koncertne dvorane sa njihovom svečanom
atmosferom, sa zanosima kojom muzika obasipa ljude, neka radosna
raskoš linija i boja, što je zapravo i osećanje slikara pred životom.
Piet Mondrian u „Jabuka u cvetu“ i „Kompozicija broj 3“
pokazuje na koji način slikar preobražava krošnje drveća dajući im
izvesnu geometrizaciju u koju će kasnije i prerasti njegova umetnost.
„Slikarstvo ne reprodukuje vidljivo. Ono čini vidljivim!“
(Paul Klee)
Mondrian u delu prirode otkriva ono što je nama sakriveno.
Otkriva svoje viđenje, što je prozor u svet formi koju on sagledava na
svoj način. Svaki pravi stvaralac ima takav prozor.
Pred „Zvezdanom noći“ Vinsenta van Gogha ostajemo
ponešeni vrtlogom linearnih sazvučja kojima je sve prožeto. Bez
prozora u taj svet, priroda bi ostala sakrivena iako takva već postoji.
Georges Seurat vidi svet u nebrojenim titrajima svetlosti. To je prozor

11
u tako sagledanu istinu prirode. Mogli bismo tako nabrojati i veći broj
primera gde umetnici redefinišu stvarnost u svoju, koja je uverljiva
kao i priroda koja je bila podsticaj. Ona zaista poseduje bezbroj lica
od kojih su mnoge još sakrivene i čekaju...
„Nikada se stvarnost neće otkriti jednom zauvek. Istina će uvek
biti nova“ (Guillaume Apollinaire)

ZAKLJUČAK

RE- 2 moja tajna šifra.

Bila sam neki tajni istražitelj, iznad svih stvari, stvorenja i dela
uma...
Priroda prelepa i velika ukazala mi se u svoj svojoj veličini.
„Ima hiljade i hiljade prirodnih spojeva koji nikada nisu bili
sastavljeni“ ( G. Apollinaire)
Kod Paul Kleea sam pročitala. „Vodite svoje učenike u prirodu.
Povedite ih da vide kako se oblikuje leptir, da bi postali bogati,
neumorni i originalni poput ogromne prirode.“
Saznala sam da je rekompozicija izraz nezadovoljstva ili
znatiželje da se kroz novo građenje, sakriveno ukaže.
Otkrila sam da je redefinicija samo poboljšanje lica, ono se miri
sa postojećim.
Redefinicija! Malo crvenila za usne, malo crno – plavog oko
očiju.
Dešifrovanje moje tajne šifre 2 RE time zaljučujem. Gradila
sam jednu kompoziciju složenu i nesavršenu....
Slova moje šifre iskaču da mi se zalepe pod stopala.

12