SEMINARSKI RAD

PREDMET:

TEMA:
Upravljanje zalihama

Mentor: Student:
SADRZAJ

1. Uvod....................................................................................................................................2
2. Pojam i vrste zaliha.............................................................................................................3
2.1. Sirovine i materijali
2.2. Nedovrsena proizvodnja
2.3. Gotovi proizvodi
3. Troskovi zaliha....................................................................................................................6
4. Just-in-time system upravljanja zalihama...........................................................................7
4. Kada pribavljati zalihe........................................................................................................8
5. Kljucne odluke o zalihama..................................................................................................9
5.1. Koficijent obrta zaliha
LITERATURA.....................................................................................................................11

1
 1.Uvod

Za veliki broj preduzeca zalihe predstavljaju izuzetno znacajnu kategoriju

poslovnih ulaganja. Zalihe predstavljaju znacajan deo ukupnih poslovnih sredstava u
znatnom broju preduzeca, zbog cega zahtevaju i srazmerno velika novcana ulaganja. Da
ta ulaganja ne bi postala nepotrebno i neopravdano visoka, zalihama se mora upravljati
efikasno.
Zalihe predstavljaju ulaganja u fazu nabavke potrebnih sredstava za obezbedjivanje
kontinuiranog procesa reprodukcije i/ili uskladistene proizvode koji nastaju kao rezultat
obavljanja poslovne aktivnosti preduzeca.
Shodno tome, osnovne vrste zaliha bi bile:sirovine i materijali, nedovrsena proizvodnja,
gotovi proizvodi.

2
 2. Pojam i vrste zaliha

Zalihe predstavljaju ulaganja u fazu nabavke potrebnih sredstava za obezbedjivanje

kontinuiranog procesa reprodukcije i/ili uskladistene proizvode koji nastaju kao rezultat
obavljanja poslovne aktivnosti preduzeca. Shodno tome, osnovne vrste zaliha su:sirovine i
materijali, nedovrsena proizvodnja, gotovi proizvodi.

2.1. Sirovine i materijali

Pod ovim nazivom podrazumevaju se veoma razliciti realiteti u vidu sirovina i

osnovnog materijala, pomocnog i pogonskog materijala, sitnog inventara, ambalaze i sl.
Svako preduzece mora da raspolaze sa izvesnim zalihama ovih realiteta da bi obezbedilo
kontinuitet procesa proizvodnje.
Kolike ce te zalihe biti u svakom konkretnom slucaju zavisi od vise dejstva faktora medju
kojima je potrebno istaci: vreme izvrsavanja porudzbine, ucestalost upotrebe pojedinih
sirovina i materijala, njihove cene i osnovne fizicke i komercijalne karakteristike.
Vreme izvrsenja porudzbine odnosi se na broj dana koji protekne od momenta
ispostavljanja porudzbine dobavljacu do prijema sirovina i materijala na skladiste. Sto je
vreme duze, utoliko preduzece mora da raspolaze sa vecim zalihama odnosnih sirovina i
materijala da bi na vreme mogle da budu zadovoljene sve proizvodne potrebe za tim
realitetima.
Ucestalost upotrebe sirovina i materijala jos neposrednije utice na nivo njihovih zaliha,
stoga je sasvim logicno da se zalihe sirovina i materijala koji se cesce koriste biti vece od
onih koje se upotrebljavaju manje ucestalo…

Nivo ulaganja u zalihe sirovina i materijala zavisi od njihovih bitnih karakteristika. Lako
je shvatiti da se sirovine i materijali koji su izlozeni vecem riziku kvara, loma, isparenja, ili
moralnog zastarevanja ne mogu nabavljati u vecim kolicinama u odnosu na neophodne
proizvodne i druge poslovne potrebe. Svako duze drzanje takvih sirovina i materijala na
zalihama imalo bi za posledicu srazmerno velike gubitke u njihovoj vrednosti i pre nego sto
su privedeni svojoj upotrebi.

3
 2.2. Nedovrsena proizvodnja

Nedovrsena proizvodnja obuhvata sve one realittete nad kojima se jos obavlja
proizvodnja u toku. To su delimicno zavrseni proizvodi koji se nalaze u nekom od
intermedijalnih stanja proizvodnje. Komad metala,npr.na kojima su vec izvrsene izvesne
proizvodne operacije ali koji ce jos dobiti neke dodatne karakteristike do kraja proizvodnog
procesa mogu se smatrati nedovrsenom proizvodnjom. Sam nivo nedovrsene proizvodnje
zavisi pre svega od duzine slozenosti proizvodnog procesa.

Mada tehnicki i tehnoloski faktori primarno uslovljavaju duzinu proizvodnog procesa,

izvesne upravne odluke mogu da uticu na proizvodno vreme i ulagana u nedovrsenu
proizvodnju. U slucaju proizvodnje trajnih dobara npr., vazno podrucje za donosenje
odluka odnosi se na problem proizvodnje pojedinacnih delova i sklopova finalnog
proizvoda u vecim ili manjim kolicinanama, duzim ili kracim serijama odnosno partijama.
Proizvodnja u vecim serijama omogucava izvesno snizenje troskova proizvodnje, ali na
drugoj strain, povecava zalihe nedovrsene proizvodnje, i obrnuto, u slucaju proizvodnje u
manjim serijama.

Na nivo zaliha nedovrsene proizvodnje moze se uticati i odlukama o proizvodnji ili

nabavci delova i sklopova finalnog proizvoda. Umesto da ih proizvodi samo, preduzece
moze izvesne delove ili sklopove finalnog proizvoda kupovati od drugih preduzeca, svojih
kooperanata. Uslovi kooperacije zasnivaju se, u nacelu, na komparativnim troskovima. Ako
je nabavna cena odnosnih delova i sklopova manja od dodatnih troskova njihove
proizvodnje, preduzece bi trebalo da se odluci na kooperaciju. Takvom odlukom, ono se
lisava potrebe da drzi vece kolicine tih delova i sklopova na sopstvenim zalihama.

4
 2.3. Gotovi proizvodi

Zalihe gotovih proizvoda sastoje se od realiteta na kojima je process proizvodnje

zavrsen, ali jos nisu prodati. Preduzeca koja proizvode iskljucivo po porudzbini, sto je
slucaj sa proizvodjacima specijalizovanih proizvoda, poseduju obicno vrlo male ili nikakve
zalihe gotovih proizvoda, buduci da su ti proizvodi prakticno prodati pre nego sto su i
proizvedeni. Zato su sa stanovista upravljanja zalihama daleko interesantnija ona preduzeca
koja proizvode i prodaju vise standardnih proizvoda i to za nepoznate kupce. Takva
preduzeca drze, po pravilu, manje ili vece zalihe gotovih proizvoda da bi na vreme mogla
da zadovolje prispele porudzbine od strane kupaca.

U dugom roku tendencija kretanja zaliha gotovih proizvoda srazmerna je obimu

prodaje. U kratkom roku, medjutim, te zalihe cesto variraju inverzno u odnosu na obim
prodaje. Ako stvarni obim prodaje padne ispod ocekivanog, a proizvodnja na prati taj pad,
doci ce do naglog gomilaja zaliha. Retko kada je moguce izvrsiti prilagodjavanje
proizvodnje naglim padovima I usponima obima prodaje bez ozbiljnih organizacionih
poteskoca i vecih troskova po jedinici proizvoda.

Inace, potreba da se drze vece zalihe gotovih proizvoda moze da potekne iz teznje da se
prodaja odrzi efikasnom ili da se proizvodnja ucini ekonomicnom.
Sa druge strane treba voditi racuna da postoji uska medjuzavisnost izmedju ulaganja u
zalihe gotovih proizvoda i prosecnih troskova odnosno cene kostanja po jedinici proizvoda.
Najekonomicnije kolicine proizvodnje cesto su vece od onih koje su potrebne da zadovolje
procenjenu traznju za proizvodima preduzeca i zbog prisustva visokih fiksnih troskova
pripreme i lansiranja pojedinacnih proizvodnih porudzbina, odnosno serija. To znaci da
ukoliko su ustede na troskovima proizvodnje u vecim kolicinama vece od dodatnih
troskova drzanja povecanih zaliha gotovih proizvoda, proizvodnja za zalihe moze se
pokazati ekonomski opravdanom i prihvatljivom orijentacijom.

5
 3. Troskovi zaliha

U prethodnom delu je vec konstatovano da racionalno gazdovanje zalihama

implicira ,,cost-benefit’’ analizu troskova i koristi od posedovanja zaliha. Zapravo,
utvrdjivanje ,,pravog’’ volumena zaliha zahteva balansiranje troskova i rizika drzanja
zaliha sa koristima koje se mogu izvuci iz raspolaganja tim zalihama. Ako povecamo nase
zalihe, moramo dostici izvesnu tacku kada dodatni troskovi koji su uslovljeni tim
povecanjem premasuju dodatne koristi koje se iz toga mogu dobiti. To znaci da se
optimalnim volumenom moze smatrati samo onaj nivo zaliha koji prouzrokuje najnize
ukupne troskove njihovog posedovanja.
Sa stanovista racionalnog upravljanja zalihama, ti troskovi se dele na: troskove
pribavljanja zaliha, troskove drzanja zaliha, troskove nedostatka zaliha, cija struktura i
karakter mogu da budu predstavljeni na sledeci nacin:

a) Troskovi pribavljanja zaliha

1. troskovi ispostavljanja porudzbine, ukljucujuci i troskove pripreme
proizvodnje
2. troskovi prijema, istovara, kontrole i smestaja zaliha
3. propusteni kolicinski troskovi

b) Troskovi drzanja zaliha

1. troskovi vezivanja kapitala
2. troskovi uskladistenja
3. troskovi osiguranja
4. porez na imovinu
5. troskovi amortizacije i zastarevanja

c) Troskovi nedostatka zaliha

1. propusteni prihodi od prodaje
2. gubici zbog neizvrsenja planova proizvodnje
3. gubitak reputacije (goodwilla) od strane kupaca

Postavlja se pitanje koji od tih troskova su relevantni za donosenje odluka o zalihama.

S obzirom da se te odluke odnose prevashodno na povecanje ili smanjenje zaliha, ocigledno
je da su za potrebe upravljanja zalihama interesantne samo diferncijalne odnosno dodatne
komponente pomenutih troskova. Naime, potrebno je utvrditi one troskove koji variraju sa
obimom zaliha, odnosno one troskove koji rastu sa povecanjem zaliha ili se snizavaju sa
njihovim smanjenjem. Pri tome je irelevantno da li se radi o realnim ili oportunitetnim
diferencijalnim troskovima.
Ovo zbog toga sto su u strogo ekonomskom smislu propusteni prihodi ili ustede od
alternativne upotrebe ogranicenih finansijskih sredstava isto toliko troskovi kao i realni
novcani izdaci.

6
 4. Just-in-time system upravljanja zalihama
Just-in-time system upravljanja zalihama znaci da isporuka materijala stize ,,tacno na
vreme’’, odnosno da ne postoje zalihe materijala. Samo izuzetno se moze pretpostaviti
drzanje malog obima sigurnosnih zaliha.
Ovaj system upravljanja zalihama pretpostavlja da tok materijala i proizvodni proces teku
od pocetka do kraja bez zastoja. Cilj uvodjenja sistema je da se proizvodnja ucini
maksimallno efikasnom i da se troskovi drzanja zaliha svedu na najmanju meru.

Just-in-time system pretpostavlja promenu, odnosno temeljnu reformu proizvodnog

procesa i procesa nabavke sirovina i materijala. On takodje zahteva integralnu
informacionu mrezu koja prati proizvodni proces, nivo zaliha i buduce porudzbine.
Moraju se izvrsiti velika ulaganja u novu opremu ili modernizaciju postojece, kao i za
obuku menadzera i radnika. Gotovo najvazniju pretpostavku ovog sistema cine odnosi sa
dobavljacima. Dobavljaci moraju da izvrse isporuke razlicitih vrsta, kolicina, velicina i boja
materijala, u tacno odredjenim intervalima za pojedine proizvodne linije.materijal mora biti
ujednacenog, visokog kvaliteta, bez najmanjih nedostataka. Vreme podesavanja masina za
pojedine operacije mora biti veoma kratko.

Znacajno povecanje obima proizvodnje i prodaje moze se postici uz znatno manji

porast zaposlenih u preduzecu, odnosno system uslovljava veleki porast produktivnosti.
Posto se zalihe sirovina i materijala svode na nulu, ili se eventualno drze minimalne zalihe,
a zalihe nedovrsene proizvodnje znacajno smanjuju, koeficijent obrta ukupnih zaliha ce se
naglo povecati, odnosno povecace se efikasnost upravljanja zalihama.
Ukoliko se prekine kontinuitet snabdevanja od strane dobavljaca ili dodje do odstupanja
u kvalitetu isporucenih sirovina i materijala, doci ce do prekida procesa proizvodnje i ovaj
system moze biti neuspesan. Takodje ne sme doci do odstupanja u kvalitetu izvrsenih
operacija zaposlenih, odnosno kvalitet mora biti na nivou od 100%, tj.ne sme biti rastura
materijala i skarta gotovih proizvoda. To pretpostavlja permanentno usavrsavanje
zaposlenih i njihovu veliku odgovornost za uspeh preduzeca.

7
 4. Kada pribavljati zalihe

Jedna od osnovnih odlika menadzmenta preduzeca jeste kada plasirati porudzbinu, ili
radni nalog, za zamenu utrosenih zaliha. Prilikom donosenja ove znacajne odluke potrebno
je isplanirati momenat za ispostavljanje zahteva za zamenu koji ce uzeti u obzir vreme
neophodno za izvrsenje porudzbine. Ako se radi npr.o nabavci sirovina i materijala, to
vreme zavisi od vremena neophodnog da se plasira porudzbina i vremena koje je
dobavljacu potrebno da pripremi i isporuci porucenu kolicinu. Kada su u pitanju pozicije
zaliha koje se proizvode u samom preduzecu, onda je to vreme koje je potrebno da se
lansira radni nalog, izvrsi priprema, obavi proizvodnja i zavrseni proizvodi dopreme u
magacin.

Podrazumevajuci konstantnu upotrebu zaliha za proizvodnu potrosnju ili prpodaju,

momenat plasiranja porudzbine mogao bi se utvrditi na sledeci nacin :

Momenat plasiranja porudzbine = vreme izvrsenja porudzbine x dnevna potreba

Ako preduzece zna da je potrebno deset dana da ispostavljena porudzbina sirovina ili
materijala stigne do dobavljaca, odnosno da se zavrsi porucena kolicina gotovih proizvoda i
da se dnevno utrosi ili proda 5 jedinica zaliha, onda momenat za plasiranje porudzbine
dospeva kada zalihe padnu na nivo od 50 jedinica. Naime, cim se zalihe spuste na taj nivo,
trebalo bi plasirati porudzbinu za kolicinu koja je jednaka optimalnoj velicini porudzbine s
obzirom da bi ta kolicina bila primljena tacno u trenutku kada postojece zalihe budu
potpuno iscrpljene.

8
 5. Kljucne odluke o zalihama
U nacelu postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama. Prva se odnosi na problem
koliko pribavljati zaliha u jednoj porudzbini ili seriji, a druga na to u kojim intervalima
pribavljanje treba da se izvrsi. Ukoliko su troskovi po jednoj porudzbini sirovina i
materijala, odnosno troskovi aranziranja jedne proizvodne serije, srazmerno veci, utoliko
pribavljane zaliha treba da se obavlja u vecim kolicinama. Nasuprot tome, sto su
porudzbine za zamenu zaliha vece, prosecan iznos ulaganja u zalihe, takodje se povecava,
zajedno sa troskovima njihovog drzanja. Otuda, optimalna solucija za ovu vrstu odluka bi
bila ona velicina porudzbine, odnosno proizvodne serije, koja prouzrokuje najnize ukupne
troskove pribavljanja i drzanja zaliha.
Odluka o tome u kojim intervalima pribavljanje zaliha treba da se obavlja zavisi od
balansiranja troskova drzanja zaliha sa troskovima koji bi nastali zbog nedostatka zaliha.
Ukoliko preduzece vise odlaze plasiranje porudzbine za zamenu zaliha sirovina i
materijala, odnosno ispostavljanje radnog naloga za dodatnu kolicinu gotovih proizvoda,
utoliko pre moze dospeti u situaciju nedostatka zaliha, sto ima za posledicu nastanak
dodatnih troskova proizvodnje i nabavke, odnosno oportunitetnih troskova zbog
propustenih prihoda i dobitaka od prodaje proizvoda. Optimalna solucija za ovu dilemu bila
bi, prema tome ona ucestalost pribavljanja zaliha koja minimizira ukupne troskove drzanja i
nedostatka zaliha.
Za donosenje prednjih odluka postoje teorijski zasnovani i razradjeni postupci i modeli,
koji su u praksi dobro upravljanih preduzeca naisli na zasluzenu primenu.

Ta primena, medjutim ne sme da bude neselektivna, pogotovo ne u preduzecima koja

raspolazu sa velikim brojem razlicitih vrsta zaliha. Zbog toga je za racionalnu primenu tih
postupaka i modela neophodna prethodna klasifikacija zaliha pomocu koje treba da se
razluci glavno od sporednog, da se odvoje one zalihe koje zahtevaju strozi rezim kontrole i
upravljanja od onih kod kojih se to moze postici manje rafiniranim tehnikama i metodima.

5.1. Koeficijent obrta zaliha

Za veliki broj preduzeca zalihe predstavljaju izuzetno znacajnu kategoriju poslovnih

ulaganja. Kao opste prihvaceni metod za testiranje njihove konvertibilnosti u gotovinu sluzi
koeficijent obrta koji se dobija podelom cene kostanja realizovanih proizvoda sa prosecnom
vrednoscu zaliha u toku godine, koja se utvrdjuje na slican nacin kao i prosecni saldo
potrazivanja od kupaca. Samo u brojitelju ovog odnosa obuhvataju se troskovi realizovanih
proizvoda, umesto neto prihodi od prodaje sa ciljem da se eliminise dejstvo finansijskog
rezultata, dobitka ili gubitka, na koeficijent obrta zaliha.
Koeficijent obrta zaliha zamisljenog preduzeca mogao bi se utvrditi na sledeci nacin
(aproksimativno pretpostavimo da je cena kostanja realizovanih proizvoda
120.000.000.dinara, a da je prosecan saldo zaliha 30.000.000.dinara):
Cena kostanja realizovanih proizvoda 120.000.000.
Koeficijent obrta zaliha = -------------------------------------------- = -------------------- = 4,0
Prosecan saldo zaliha 30.000.000.

9
 Ovaj koeficijent pokazuje da se zalihe obrnu i reprodukuju 4,0 puta prosecno godisnje,
odnosno da rashodi realizovanih proizvoda u toku godine, iznose 400% u odnosu na
prosecnu vrednost zaliha, sto znaci da na svakih 4,0 dinara periodicnih rashoda na ime
realizacije jedan dinar ostaje vezan u vrednosti zaliha.
Takodje je potrebno naglasiti sa se u proizvodjackim preduzecima cesto srece praksa da
se koeficijent obrta ukupnih zaliha rasclanjava na parcijalne koeficijente obrta pojedinih
vrsta zaliha.

10
LITERATURA:
Doc. dr Goran B. Andjelic, Osnove finansijskog menagmenta
Novi Sad, 2007.

11