Хајдук је турска реч и значи „одметник“, „отпадник“, „разбојник“.

Хајдучки покрет се назива хајдучијом или хајдуковањем. По

турском освајању Смедерева 1459. Србија је нестала са историјске
позорнице као држава и није постојала готово пет векова.

Српски народ је остао да живи у неколико различитих држава тог

доба. У вековима робовања под Турцима, без своје државе и
владара, народ је изложен на милост и немилост освајача. Као
једини вид отпора јављају се групе „одметника“ које крстаре по
горама и густим шумама српских земаља. У долине и на путеве
силазе лети – да би опљачкали богате трговце, углавном Турке, и
зими – да би се склонили и презимили код својих кућа или код
људи који су их скривали и помагали им (јатаци). Празник
Ђурђевдан, у пролеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на
јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума
због зиме.

Хајдуци су били организовани у хајдучке дружине, на чијем се челу

налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоценије одело, а
најчешће је биран због своје старости или способности. Хајдучке
чете је углавном сачињавало од десет до двадесет људи, мада је
било и случајева да се око неког харамбаше окупи и шездесетак, па
чак и неколико стотина „разбојника“. Каравани турских трговаца су
на пут кроз Србију кретали уз посебан опрез и са великим
обезбеђењем управо због хајдука. Иако се неретко дешавало да и
Срби трпе штету, па и да пострадају од хајдука, они су ипак
доживљавани ако не увек као заштитници, често управо као јунаци
и браниоци народне части. Спеване су им многобројне песме, које
су се тајно певале по селима уз гусле (јер је то било забрањено).
Казне и за хајдуке и за јатаке биле су веома сурове. Ухваћени
хајдуци и јатаци би били мучени, живи набијани на колац. Ипак,
хајдуковање није престајало током целе турске владавине.

Хајдук Вељко, Станоје Главаш, Јово Станисављевић Чаруга, Пера

Тунгуз, Карађорђе Петровић, Зека Буљубаша, Јанковић Стојан,
Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар…