Filozofski fakultet

Univerziteta u Beogradu

Odeljenje za istoriju umetnosti

Predmet: Arhitektura od renesanse do postmodernizma

Tema: Tadao Ando

Mentor: Student:
dr. prof. Vladana Putnik Sanda Bulatović IU 15/26

Beograd, decembar 2020.

SADRŽAJ:

Uvod …………………………………………………………………………………….2
Tadao Ando - privatni život i uticaji na kreativno stvaralaštvo…………………………2-3
Geomatrija zidova, geometrija neba i estetika odsustva………………………………...3-5
Kuća u nizu……………………………………………………………………………...5-8
Crkva na vodi i Crkva svetla…………………………………………………………….8-10
Hram vode Hompuku-đi………………………………………………………………...10-12
Zaključak………………………………………………………………………………..12-13
Literatura………………………………………………………………………………...14

1
 Uvod

Osamdesetih godina prošlog veka, japanski arhitekta Tadao Ando, među prvima uvodi
minimalizam u svet arhitekture i razvija kompletno jedinstvenu i originalnu estetiku u kreiranju
prostora, koja nastaje interakcijom materijala na način koji nikada ranije nije bio viđen u
arhitekturi. Za razumevanje minimalizma u sklopu arhitekture, potrebno je pomenuti stav o
upotrebi prirodnih materijala koji objedinjuju vezu spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Ovakav
odnos arhitekture i prirode u japanskom stvaralaštvu i kulturi oduvek je postojao i privlačio
svojom jednostavnošću stvaraoce širom sveta. U japanskoj kulturi i tradiciji priroda ima status
duboko ukorenjenog ideala, kako u teološkim i filozofskim mislima, tako i u načinima na koji se
obavljaju svakodnevne životne aktivnosti. Andova osnovna ideja koja se tiče odnosa prirode i
arhitekture podrazumeva menjanje prirode kakva izvorno jeste u pripitomljenu prirodu. Kada
govori o prirodi, on ne aludira na sirovu i divlju prirodu, već na pripitomljenu. Pod tim terminom
podvlači svoj stav prema njoj i želi da pokaže prirodu urađenu od strane čoveka, u kojoj su
elementi prirode, kao što su svetlo, nebo i voda, odstranjeni. Odomaćena priroda nije ona koja
spontano postoji u okruženju, već je ona transformisana u modifikovanom pejzažu. Andov
pristup prirodi odbija mešanje arhitekture sa prirodom u potpunosti, po njemu, balans se nalazi
negde između naturalizacije arhitekture i arhitektonizacije prirode. Kao rezultat nastaje
integracija prirode i arhitekture koje se međusobno ne ugrožavaju, već omogućavaju da žive
samostalne živote u neprestanoj interakciji.​1

Tadao Ando - privatni život i uticaji na kreativno stvaralaštvo

Tadao Ando rođen je u Osaki 1941. godine, kao jedan od braće blizanaca. Odgajila ga je
baka, čiji je uticaj bio ogroman na njegov život i stvaralaštvo. Uzimajući u obzir kako vaspitanje,
moralni sistem i fizičko okruženje utiču na razvoj ličnosti, važno je istaći neke činjenice iz
privatnog života koje su uticale na Andov kreativni identitet. Karakter njegove bake bio je prožet
tradicionalnim racionalizmom i nezavisnošću trgovačke porodice iz Osake i ona je usadila u
svog unuka strogo poštovanje osnovnih pravila takvog života i u vaspitanju pristupila sa velikom
dozom stoičke svesti o ponosu. Tako se Ando obavezao na oslanjanje na sopstvene snage bez

1
​Arhitektura i urbanizam: časopis za arhitekturu, urbanizam i prostorno planiranje, str 1-33

2
obzira na to koliko su zahtevne okolnosti. Da bi čovek preživeo mora biti jak, a slab čovek
opterećuje druge. U periodu adolescencije se bavio boksom što je imalo za posledicu razvijanje
svesti o izrazitoj individualnosti i u stvaralačkom, odnosno arhitektonskom radu, uzimajući u
obzir da je boks sport u kome se možemo osloniti samo sami na sebe, što i sam kaže da je
njegovo najveće kreativno merilo. Nakon što je odabrao arhitekturu, putovao je po svetu kako bi
istraživao i iskusio razne građevine i prostore, ali verovatno nijedna konstrukcija nije uticala na
njega više od kuća u nizu u četvrti Asahi u Osaki, gde je odrastao. Posle završetka Drugog
svetskog rata živeo je u uskoj, duguljastoj, drvenoj dvospratnoj kući u nizu sa svojom bakom
koja je u kući vodila malu radnju. Zime su bile hladne, a leta zagušljiva i topla. Sam govori da je
kuća bila iritantna i leti i zimi i da je odrastao besan na društvo, ali i inspirisan da poboljša
životne uslove. Svakog dana posle škole odlazio je u tesarsku radnju preko puta svoje kuće gde
je naučio da prepozna ličnost drveta i prisustvovao preciznosti ljudske ruke, takođe je sam sipao
liveni metal u drvene kalupe koje je sam pravio i tako razvio osetljivost prema materijalima, pa
čak i sada kada razrađuje detalje nekog projekta, počinje od nule, doterujući nadarenost za ideje
koje potiču pre iz karaktera i suštine nekog elementa nego iz konvencionalnih nacrta. Od srednje
škole, šetao je četvrtima Kjota i Osake istraživajuči tradicionalne japanske domove i čajdžinice.
Kao samouki arhitekta, to je bio njegov metod obrazovanja koji mu je omogućio da uči kroz
fizičko pre nego akademsko iskustvo. Verovao je da suvoparan akademski sistem u Japanu
uništava individualnost. Prvi honorar je zaradio na projektima dizajna enterijera i polako počeo
da prelazi na arhitekturu. Sa dvadeset četiri godine Ando je sve napustio da bi putovao po svetu i
širio svoje znanje. Već je bio čuveni projektant u Osaki, samim tim i finanskijski obezbeđen, ali
ipak odlučio je da sve ostavi po strani i počne ispočetka. Nakon serije međunarodnih putovanja
od skoro četiri godine, obogaćen iskustvima koje je proživeo u Evropi, Aziji i Americi, započinje
svoj život kao arhitekta.​2

Geomatrija zidova, geometrija neba i estetika odsustva

Ando razvija kompletno jedinstvenu, neponovljivu originalnu estetiku u kreiranju

prostora, koja nastaje interakcijom materijala, sa prirodom, na način koji nikada ranije nije bio
posvedočen u arhitekturi. Kroz materijale on koristi svoju magiju: transformaciju slučajnog u

2
​Masao Furujama, Ando, Taschen, 2008, str: 7-11

3
neminovno. Po njegovom mišljenju, potrebna su tri elementa kako bi se ostvarila arhitektura, to
su materijal, čista geometrija i priroda. Materijal mora biti prirodan, beton ili drvo. Pod čistom
geometrijom smatra bazu strukture koja završava delo u sadašnjosti, a pod prirodom, onu u kojoj
je čovek već utisnuo red. Beton koristi kao najpogodniji materijal za realizaciju prostora
kreiranog sunčevim zracima, njegov beton mora biti homogen i svetao i mora da kreira površine
kako bi se složio sa njegovom estetskom slikom. Tada betonski zidovi postaju apstraktni,
poništavaju se i dostižu ultimativnu granicu prostora gde volumen i projektovana svetlost sami
lutaju u naglašenim prostornim kompozicijama.​3​ Andova arhitektura je arhitektura zidova.
Velika pažnja koju posvećuje materijalima daje njegovom delu karakterističan asketizam i
tenziju. Andovi neukrašeni zidovi su moćni i teški, pa čak i ćutljivi i otkrivaju nam njegova
ubeđenja i izražavaju unutrašnju snagu. Zidovi regulišu pokret i unose red u naše živote, oni nas
vode, sprečavaju nas i vladaju našim odnosima, međutim Ando uspeva da stvori zidove koji su
nežna svetilišta, prepuna utehe i lekovitosti.​4
Priroda, pogotovo nebo, ima presudnu ulogu u Andovoj arhitekturi, ono predstavlja
prostrono-strukturalni element. Bilo da projektuje stambeni objekat, trgovačku zonu ili poslovnu
zgradu, uvek se fokusira na to kako ulaz uokviruje nebo. Igra svetlosti i senke koju stvara oštro
ocrtano nebo i trodimenzionalne forme izražene betonskim zidovima stvaraju magnetizam u
njegovoj arhitekturi.​5​ ​Prepoznatljive ploče izlivenog betona, obeležene u pravilnim intervalima
kružnim udubljenjima, privlače i zahtevaju pažnju posmatrača. Posmatrač mora odstraniti ideju o
Andovim materijalima kao signalima monumentalnosti, gigantizma ili elementarnog
primitivizma, već ih treba razumeti kao umetnost umanjivanja: konstrukcije izvanredne
delikatnosti koje dostižu efekat odsutnosti. Ando o upotrebi materijala kaže:​ ​"Pokušavam da
koristim moderan materijal - beton, i to specifično betonske zidove - u pojednostavljenim
formama da bih ostvario onakav prostor koji je u skladu sa jednostavnom estetikom svesti
japanskog načina razmišljanja. Čini mi se, da je u sadašnjosti, beton najpogodniji materijal za
ostvarivanje prostora uz pomoć svetlosnih zraka. Ali beton koji ja koristim nema plastičnu
rigidnost i težinu. Umesto toga, mora biti homogen i svetlo mora stvarati površine. Kada se
usklade sa mojom estetskom slikom, zidovi postaju apstraktni, negiraju se i dostižu ultimativni

3
​Arhitektura i urbanizam: časopis za arhitekturu, urbanizam i prostorno planiranje, Beograd, jun 2013.,
str 22
4
​Masao Furujama, Ando, Taschen, 2008., str 12
5
​Masao Furujama, Ando, Taschen, 2008., str 13

4
limit prostora. Njihova stvarnost se gubi i samo prostor koji zauzimaju im daje osećaj stvarnog
postojanja".​6

Kuća u nizu

Kuća u nizu u Sumijošiju nalazi se u šitamačiju (“donji grad”) u Osaki, u blizini hrama
Sumijoši. Ova zona je mesto gde je Ando započeo svoju karijeru. Nemi zid stoji usred četvrti
radničke klase koja je puna mirisa iz svakodnevnog života. Od kraja šezdesetih do početka
sedamdesetih godina dvadesetog veka, Ando se borio da stvori prostrane prostore za život na
uskim mestima.​7​ U intervjuu sa Hiroši Marujamom iz 1994. godine na pitanje kako pronalazi
genius loci u​ ovakvom svakodnevnom distriktu opisuje lokaciju ove kuće kao tradicionalnu
četvrt gde su oronule stambene građevine sveprisutne: “Kada stojim na takvom mestu, usmerim
pažnju na određeni prostor koji definiše život japanca i pitam se kako razmišlja. Tradicionalni
japanski urbanizam izmišljen je od strane običnih ljudi kako bi stvorili bogat mikrokosmos u
uskom i ograničenom prostoru. Da bi se suprotstavila svojoj uskosti, tradicionalna kuća traži
prostranstvo; bogatstvo koje rezultira leži u njegovoj sposobnosti da postigne „potencijalnu
dubinu“. Prostorno iskustvo je, ipak, svet imaginacije, pitanje je kako stimulisati imaginaciju, a
mi to često radimo invertovanjem date impresije. Dubina japanske kuće se u potpunosti razvija u
fundamentalno drugačijem prostornom konceptu, preciznije, ​genius loci​ u japanskoj gradskoj
kući je jednaka onome koliko duhovnosti se može opaziti u otvaranju potencijalne dubine”.​8
Kuća u nizu predstavlja krunu njegovog dostignuća i očigledne karakteristike njegovog kasnijeg
rada.​9
U vertikalnom projektovanju Ando koristi samo dve pravougaone forme: obris cele
građevine i ulazna vrata. Sa crteža takođe možemo da potvrdimo da je celo mesto podeljeno
dužinski u tri dela i da je i dvorište podeljeno na tri jednaka dela. Trodelnost se primenjuje na
građevinu u celini i odzvanja ritmom “dugo-kratko-dugo” na fasadi odnosno “zid-vrata-zid”.

6
​Jameson Fredric. “Tadao Ando and the Enclosure of Modernism.” ​ANY: Architecture New York​, no. 6, 1994, pp.
28–33, str. 29
7
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str. 19
8
​Hiroshi Maruyama and Tadao Ando, Interview with Tadao Ando, Architecture New York, May/June 1994, no. 6,
Concrete poetics: Reconsidering Tadao Ando, pp 10 - 19, str. 15
9
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str. 19

5
Trodelnost i osna simetrija se obično smatraju kompozicijskim pravilima klasične arhitekture.
Iako ovde nema stubova, mnogi će verovatno zapadni zid fasade oceniti kao dorski ili toskanski.
Ono što čini ovu jednostavnu građevinu privlačnom jeste složeni kružni plan koji vodi do
bogatog prostornog iskustva. To je Andova prostorna magija na delu. Ovo je tehnika kojom se
iskustveno transformiše hladna geometrijska šema u mesto za život i predstavlja osnov Andove
arhitekture.​10
Kuća u nizu u Sumijošiju ima društvenu i projektantsku temu. Ando uvodi betonsku
kutiju među trošne drvene kuće u nizu koje se gomilaju u centralnim zonama Osake i stvara
samodovoljan prostor za život unutar te kutije. Ando osigurava privatnost pojedinca, nešto što
tradicionalne gradnske kuće nisu mogle da pruže. On stvara stambeni prostor koji omogućava
savremenim pojedincima da se razvijaju.​11

Slika 1: Kuća u nizu u Sumijošiju, zapadna fasada i plan i presek

10
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., strana 19
11
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., strana 20

6
 Ando je Kuću u nizu još nazvao i “provokativnom kutijom”. Koristi gole materijale koji
su osetljivi na dodir. Iznad svega, prenosi jasnu sliku života, koju predlaže jednostavan oblik što
je u ovom slučaju presudno. Jasna geometrija uvodi u jednostavnu sliku koja uzdiže maštu.
Njegovi betonski zidovi su prožeti elegantnom japanskom čistoćom i gotovo izgledaju ispunjeni
tugom. Lišeni očiglednih arhitektonskih elemenata, oni stimulišu svest o sopstvenoj ličnosti onih
koji ih gledaju, apsorbujući njhovo zurenje. Zidovi potvrđuju Andovo postojanje i bude njegovu

Slika 2: enterijer Kuće u nizu

osobitu estetiku odsustva. Njegova arhitektura se smatra kulminacijom japanske estetike jer,
pozicija ničega je suština japanske kulture. Materijali koji su sami po sebi ništa stvaraju
apstraktni prostor, jer nepostojanje ukrasa poziva na prezasićenost empatije. Iako kuća u nizu u
Sumijošiju predstavlja remek-delo posleratne stambene istorije, u kišnim danima vam je
potreban kišobran da biste otišli do toaleta. Dvorište nema krov. Ono što treba da bude u srcu

7
strukture nedostaje. U tom nedostatku leži i najveća vrlina ove kuće, jer, bez svakog pogovora,
najveća tema ove kuće jeste ljubav porodice.​12

Crkva na vodi i Crkva svetla

Ando je projektovao tri crkve, od kojih bih izdvojila dve, a to su Crkva na vodi i Crkva
svetla. Ove građevine su projektovane oko dva elementa - svetlosti i vode. Iako Ando koristi
beton za obe crkve, one su veoma različite građevine i svaka ima svoj jedinstveni karakter.
Crkva na vodi stoji usred prelepog prirodnog okruženja na Hokaidu, u ovakvom bogatom
prirodnom okruženju možemo čuti duvanje vetra, šum potoka i poj ptica. Prirodan potok je
skrenut kako bi formirao jezero i crkva, koja ima geometrijski oblik stoji naspram jezera. Zid je u
osnovi slova L, štiti zgradu i veštačko jezero i vodi nas do crkve. Dok hodamo čujemo samo
zvuk vode, a kada se okrenemo za jedan ugao na jednom kraju zida od jednom možemo da
vidimo široko prostranstvo jezera što pridodaje na osećaju smirenosti. Osnovu građevine čine
dva kvadrata koja se prepliću, u manjem kvadratu četiri krsta su postavljeni tako da se njihovi
krajevi skoro dodiruju. Zidovi su dvostrukog sloja radi toplotne izolacije zbog hladnih zima.

Slika 3: Crkva na vodi, pogled na krajolik, krst koji stoji sam u jezeru.

12
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str 15-16

8
Tehničke mere i detalji širom građevine su sigurno zahtevali veliki napor da bi se osmislili i
realizovali ali se na površini ne primećuje ni tračak tog napora. Oštra okolina je izrodila prelep
pejzaž, a ljudski napor je stvorio kristalni prostor.​13

Slika 4 i 5: Crkva na vodi, pogled s polja i iznutra

Crkva svetla je zgrada u obliku kutije u koju prodire zid pod uglom od 15 stepeni. Nalazi
se u Osaki. Dijagonalni zid koji u potpunosti stoji slobodno, deli glavni prostor na kapelu i
predvorje. Iz predvorja prolazimo kroz otvor u dijagonalnom zidu i kada se okrenemo za 180
stepeni, nalazimo se u kapeli. Pororez u zidu u obliku krsta na drugom kraju kapele okupan je
jutarnjim suncem, te tako stvara krst od svetla koji nas zaslepljuje. Svetlost je tema ove
građevine ali je u isto vreme bilo bitno da se stvori tama, jer svetlo postaje sjajno jedino kada je u
pozadini tama. Ovde je priroda postala krajnje apstraktna jer je ograničena samo na svetlo.
Arhitektonski prostor je pročišćen. Pod i klupe su napravljene od grubih drvenih dasaka koje se
obično koriste za skele. Ando je kritičan prema sadašnjoj tendenciji da se eliminiše materijalnost
u arhitekturi i da se koriste beskarakterni, veštački materijali u ime ekonomskog racionalizma.
On uvek koristi prirodne materijale za delove građevine sa kojima ljudi dolaze u fizički kontakt.
Tračak svetla u ravnoj crti se baca na pod, a prirodni materijali koji prizivaju čula ostavljeni su u

13
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str 34-35

9
tami. Naš duh se vine u vis i kroz svetlo nas primorava da priznamo naš odnos prema prirodi u
najosnovnijem smislu.​14

Slika 6: presek Crkve na svetlu Slika 7: Crkva svetla, unutrašnjost sa otvorom u obliku
krsta

Hram vode Hompuku-đi

Hram vode je još jedno sakralno Andovo delo vredno pomena. Hram vode je
smešten na vrhu brda na severoistočnom delu ostrva Avađi koje gleda na zaliv Osaka. Kroz
arhitekturu Ando je želeo da predstavi manifestaciju budističkog Raja na ovom svetu,
zamišljajući osobu kako prelazi preko lotusovog ribnjaka i dvorane koja se pojavaljuje ispred.
Simbolizam i slika su dinamični. Ovaj hram otelotvara Andovu želju da stvori dvoranu gde bi
Buda i sva bića mogli da spavaju umotani u lotus. Intenzivne slike koje je doživeo u Indiji u
mladosti urezane su mu u sećanje. To je svet gde koegzistiraju ljudska bića, životinje i priroda i
gde su sve razlike izbrisane - prostor gde život i smrt, sakralno i profano čine harmoničnu

14
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str 37

10
celinu.​15​ Prvo je postavio na vrh brda eliptični lotosov ribnjak sa dužom osom od 40 metara i
kraćom od 30 metara. Zatim je rasekao ribnjak po sredini i tu smestio stepenište koje vodi
nadole. Spuštamo se niz stepenice kao da tonemo i nestajemo na dnu ribnjaka i nailazimo na
nezemaljsku dvoranu koja se sastoji od okrugle prostorije podeljene stubovima kvadratnog
preseka koji su pravilno razmaknuti rešetkom i dele je na spoljno i unutrašnje svetilište. To
iznova stvara antički prostorni raspored koji je u skladu sa ritualom Šingon sekte. Niz
geometrijskih prostora, uzvišuju našu koncentraciju dok postepeno prilazimo najsvetlijem
prostoru. Eliptični lotosov ribnjak i cinober dvorana ispod njega su spojeni vrlo dramatičnom
kružnom stazom. Razmatramo prostorni doživljaj koji vodi do ulaska u dvoranu, penjući se uz
stazu prekrivenu belikm peskom i okruženu zelenilom vidimo prav zid koji jasno deli plavo more
od neba i daje referentni okvir pejzažu. Kad prođemo ovaj zid, blago zaobljen zid nas vodi dublje
u prostor. Staza od belog peska posreduje između svakodnevnog i svetog života. Kada zraci
sunca u zalasku uđu kroz zapadni prozor podzemne dvorane prostor u boji cinobera postaje
sjajno crven i tako otkriva prostor koji nadmašuje svakodnevni život. Sam Ando je iskazao svoje
misli o ovoj zgradi: “Kako vreme prolazi, beton će vremenom stradati od vremeniskih uslova, a
drveće ce posegnuti za ribnjakom. Međutim lotos će u leto i dalje cvetati i podsećati ljude da je
ovo sveto mesto. Savremena arhitektura je zaokupljena samo sadašnjošću; zgrade se takmiče u

15
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str 47

11
trenutnom sjaju. Ja bih želeo da stvorim zgrade koje će nastati da žive, ma koliko da promene
svoj izgled.”​16
Slika 8: pogled iz vazduha na kompleks hrama

Slika 9: Silazak niz stepenice koje razdvajaju na pola ribnjak sa lotosima

Zaključak

Opus ovog samoukog japanskog arhitekte je veoma opširan i versatibilan. Tadao Ando se
nije ograničio samo projektovanje i stvaranje dela u Japanu. Podigao je objekte i u Americi, u
nekoliko velikih evropskih gradova kao i u ostalim zemljama dalekog istoka. Ipak najvažniji
doprinos van Japana se ogleda u podizanju spomenika za žrtve atomskih napada iz Drugog
svetskog rata. Objekat se nalazi u sedištu UNESCO-a blizu Ajfelovog tornja u Parizu i služi kao
mesto molitve za svetski mir. Opet su prisutni beton i svetlost kao čisti elementi i krug kao
simbol harmonije. Ando je uspeo da stvori nezavisno mesto za molitvu koje izražava snažnu

16
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008., str 47-49

12
ideju na lokaciji koja je okružena delima poznatih arhitekata i vajara među kojima je i čuveni
​
Marsel Brer. 17

slika 10: pogled spolja sa zgradom UNESCO-a u pozadini koju je radio Marsel Brer

Recimo da je ono u čemu mu dugujemo najveću zahvalnost činjenica da je savremenom

društvu, zaluđenom materijalnim vrednostima, uspeo da ukaže i da podseti na postojanje
uzvišenih stvari kao što su ljubav porodice, očuvanje vrednosti sopstvene kulture, umesto
uništavanja prirode arhitekturom pokazao nam je njihovu simbiozu. Umesto besumučnog
korišćenja propadljivih i jeftinih materijala podseća nas da je izdržljivost i prirodnost sirovih i
neobrađenih materijala daleko prijatnija na oko i dodir, kao i dugoročno isplativije rešenje.

17
​Furujama Masao, Ando, Taschen, 2008.,71

13
LITERATURA

Arhitektura i urbanizam: časopis za arhitekturu, urbanizam i prostorno planiranje, Beograd, Jun

2013.

Furujama Masao: Ando, Taschen, 2008.

Hiroshi Maruyama and Tadao Ando, Interview with Tadao Ando, Architecture New York,
May/June 1994, no. 6, Concrete poetics: Reconsidering Tadao Ando, pp 10 - 19

Jameson, Fredric. “Tadao Ando and the Enclosure of Modernism.” ​ANY: Architecture New York​,
no. 6, 1994, pp. 28–33

14