1. Šta su faktori proizvodnje i u koje kategorije se razvrstavaju?

Ulaganja u proizvodnju (inputi) nazivaju se faktorima proizvodnje koji se razvrstavaju u široke

kategorije kao što su zemlja, radna snaga, kapital i sirovine. Kapitalna dobra jesu ona ulaganja u
proizvodnju koja su i sama proizvedena dobra npr.mašine ove ili one vrste: traktori, zgrade,
računari ili nešto slično tome. Reč kapital se upotrebljava kao opis novca koji se koristi za
osnivanje ili održanje preduzeća (finansijski kapital); termin kapitalna dobra ili fizički kapital
koristimo za proizvedene faktore proizvodnje.

2. Šta je proizvodna funkcija?

Priroda nameće tehnološka ograničenja preduzećima: samo određene kombinacije inputa

predstavljaju izvodljive načine za proizvodnju date količine autputa, pa preduzeće mora da se
ograniči na tehnološki izvodljive proizvodne planove koje je najlakše opisati ako se oni popišu.
Možemo da popišemo sve kombinacije inputa i autputa koje su tehnološki izvodljive. Skup svih
kombinacija inputa i autputa koji obuhvata tehnološki izvodljiv način proizvodnje naziva se
proizvodnim skupom. Sve dok inputi koštaju preduzeće, ima smisla ograničiti se na ispitivanje
maksimuma mogućeg autputa za dati nivo inputa što je granica proizvodnog skupa. Funkcija
koja opisuje granicu ovog skupa naziva se proizvodnom funkcijom koja meri maksimalni mogući
autput koji se može dobiti iz date količine inputa.

3. Kako se sve mogu organizovati preduzeća i šta su osnovne karakteristike najvažnijih

tipova organizacije preduzeća?

Preduzeća se mogu organizovati kao inokosna, ortačka i korporacije. Vlasnik inokosnog

preduzeća jeste samo jedan pojedinac; vlasnici ortačkog preduzeća jesu dva ili više pojedinaca.
Korporacija je obično u vlasništvu nekoliko pojedinaca ali, po zakonu, postoji odvojeno od svojih
vlasnika. Ortačko preduzeće će trajati onoliko dugo koliko požive oba partnera i dok imaju
sporazum da ga održe dok korporacija može da traje duže nego što je životni vek bilo kojeg od
njenih vlasnika.

U slučaju inokosnog i ortačkog preduzeća, njihovi vlasnici se obično direktno angažuju u

svakodnevnom poslovanju, pa su u poziciji da sprovode u delo bilo koje ciljeve koje postave
preduzeću. Najvažniji cilj je maksimiziranje profita. U slučaju korporacije, njeni vlasnici i
rukovodioci često nisu iste osobe pa postoji razdvojenost vlasništva i kontrole. Vlasnici moraju
da definišu ciljeve koje rukovodioci sprovode u delo pri upravljanju preduzećem i daju sve od
sebe ne bi li ostvarili ciljeve koje su postavili vlasnici. Zajednički cilj je maksimiziranje profita.

4. Šta su fiksni a šta su kvazifiksni troškovi?

Fiksni troškovi jesu troškovi povezani sa fiksnim faktorima, ne zavise od od nivoa autputa i
moraju da se plate bez obzira na to da li preduzeće proizvodi autput ili ne. Kvazifiksni troškovi
jesu troškovi koji ne zavise od nivoa autputa ali moraju da se plate samo ukoliko preduzeće
proizvodi pozitivnu količinu autputa. Na dugi rok ne postoje fiksni troškovi ali se javljaju
 2
kvazifiksni ako je neophodno potrošiti fiksni iznos novca pre nego što je uopšte moguće
proizvesti bilo koju količinu autputa.

5. Šta se meri krivom graničnih troškova?

Kriva graničnih troškova meri promenu troškova uz datu promenu autputa, tj.pri bilo kom
datom nivou autputa y možemo da se zapitamo kako će se troškovi promeniti ako promenimo
autput za neku količinu deltay. Često smatramo da je deltay jedna jedinica autputa tako da
granični trošak označava promenu troškova ako razmatramo proizvodnju još jedne jedinice
nedeljivog dobra. Granični trošak meri stopu promene: promenu troškova podeljenu s
promenom autputa. Ako je autput promenjen samo za jednu jedinicu, granični trošak izgleda
kao jednostavna promena troškova ali je, u stvari, stopa promene kad povećamo autput za
jednu jedinicu.

6. Kada se kaže da je tržište čisto konkurentsko?

Tržište je čisto konkurentsko ako svako preduzeće pretpostavlja da je tržišna cena nezavisna
od njegovog sopstvenog nivoa autputa, svako preduzeće mora da se brine jedino o tome koliko
autputa želi da proizvede. Koliko god preduzeće da proizvede, to može biti prodato samo po
jednoj ceni-sadašnjoj tržišnoj ceni. Konkurentsko preduzeće veruje da neće ništa prodati ako
zaračuna cenu koja je viša od tržišne cene. Ako prodaje po tržišnoj ceni, može da proda bilo koju
količinu koju želi, a ako prodaje ispod tržišne cene pridobiće celokupnu tražnju na tržištu po toj
ceni.

7. Šta je bruto domaći proizvod (BDP)?

Najvažniji pokazatelj uspešnosti jedne privrede je njen autput, odnosno dohodak, tj.bruto
domaći proizvod. BDP je ukupna vrednost krajnje finalnih proizvedenih dobara ili usluga u
zemlji u određenom period (najčešće godinu dana). Postoje tri definicije BDP:

• BDP=suma neto finalnih prodaja obavljenih na određenoj teritoriji u definisanom

vremenskom period.

Kada domaćinstvo kupi veknu hleba ili automobile, obavljena je finalna prodaja a ako
automobile kupi preprodavac, pa ga tokom posmatranog perioda preproda ili ako firma kupi
automobile da bi ga koristila u svom proizvodnom procesu, ne dolazi do finalne već do
međufazne prodaje. Međifazne prodaje su isključene iz iz obračuna BDP da bi se izbegao
dvostruki obračun I nikada ga ne treba mešati sa ukupnom vrednošću prometa (prodaja) koju
ostvari jedna zemlja. Izvoz se uvek tretira kao finalna prodaja jer roba napušta teritoriju zemlje.

• BDP=suma dodatih vrednosti stvorenih na određenoj teritoriji u definisanom

vremenu.

2
 3
Firme stvaraju dodatu vrednost preradom sirovina I poluproizvoda u proizvode koje prodaju
na tržištu pa predstavlja razliku između vrednosti prodaje (ukupan prihod) I troškova nabavke
sirovina, poluproizvoda I troškove uvoza. Ako firma proizvodi međufazne proizvode njeni kupci
ovu transakciju beleže kao trošak, te dodata vrednost neće biti dvostruko obračunata. Dodata
vrednost koja se proizvede u okviru jedne privrede predstavlja dohodak onih faktora
proizvodnje koje su firme zaposlile kako rezidenata tako I nerezidenata.

• BDP=suma faktorskih dohodaka zarađenih u privrednim aktivnostima na

određenoj teritoriji u definisanom vremenu.

BDP se tako izračunava kao suma svih dohodaka zarađenih u oviru granica jedne zemlje, bilo
da se radi o rezitentima te zemlje ili ne. Za poređenje u vremenu razlikujemo dva uzroka
njegovog rasta: rast realne privredne aktivnosti I rast cena uz istu ekonomsku aktivnost. Za
poređenje između zemalja potrebno je da konvertujemo sve podatke u jedinstvenu valutu a
pošto su devizni kursevi prilično nestabilni mogu da daju lažnu sliku pa koristimo koncept
pariteta. Male zemlje, po pravilu, imaju mali BDP a mogu biti prilično bogate. Zato često
koristimo BDP per capita kada delimo BDP sa brojem stanovnika.

8. Koja su tri izvora privrednog rasta?

Prvi je rast stanovništva zato što više ljudi može da proizvede veći autput. Drugi je
akumulacija sredstava za proizvodnju: fabrike I oprema, putevi, komunikaciona mreža I drugi
oblici infrastructure jer čine rad produktivnijim. Treći I najvažniji je razvoj I eksploatacija znanja u
privredne svrhe.

9. Šta je stopa inflacije, šta je apresijacija valute I šta je depresijacija valute?

Stopa inflacije pokazuje promenu prosečnog nivoa cena I smatramo je niskom ili umerenom
kada se kreće od 0-4%. Obično je prociklična što znači da cene rastu u periodima ubrzanja
privredne aktivnosti. Stopa nezaposlenosti je kontaciklična, smer njenog kretanja suprotan je
smeru koji privreda ima na cikličnoj putanji autputa, ona pada kada autput brzo raste. Najvažniji
pokazatelji inflacije su:

a. Indeks cena na malo

b. Indeks proizvođačkih cena (pokazuje nivo cena u veleprodaji)
c. Deflator BDP-a (odnos nominalnog I realnog BDP)
d. Indeks uvoznih I izvoznih cena-pokazuje koliko privreda jedne države izvozi svoju inflaciju
u inostranstvo, odnosno koliku inflaciju uvozi iz inostranstva.

Apresijacija valute je rast njene vrednosti izražene u inostranoj valuti tako da devizni kurs
raste-dolazi do povećanja uvoza a smanjenja izvoza. Depresijacija je je opadanje vrednosti
domaće valute u odnosu na ostale valute (npr.dinara u odnosu na evro)-pad deviznog kursa.
Depresijaciji prethodi proces devalvacije.

3
 4
10. Šta je nominalni a šta realni devizni kurs?

Kada putujemo u inostranstvo ili menjamo valutu, u menjačnicama vidimo kupovni, prodajni
kao I srednji kurs kao I ostale konvertibilne valute. Nominalni poredi relativne cene u različitim
valutama a devizne kurseve u upravljanju tim tokovima kontroliše država. Realni predstavlja
poređenje indeksa nivoa cena kao što su indeks potrošačkih cena ili deflatora BDP. Potrošačka
korpa se uglavnom izražava u inostranim valutama. Posmatramo ga kao dvostruko deflacionirani
nominalni devizni kurs koji deflacioniramo I domaćim I inostranim cenama.