Позно римско царство и

доба Домината
• Последњи цар који је успео да води систематску освајачку политику и прошири границе Царства био је Трајан (98-117).
Он је повео рат са Дачанима који је трајао од 101. до 107. године нове ере.

• Трајан је, да би пребацио војску, изградио мост на Дунаву код Турну Северина (Румунија) и Текије (Србија) данашња.
До данас је сачувана Трајанова плоча којом је обележена изградња моста.

• У подножју Карпата налазили су се велики рудници злата и Трајан је заузимањем Дакије стекао огроман плен. Због
благостања које је донело држави Трајан је упамћен као најбољи владар.

• Провинција Дакија основана је 107. године.

• Трајан је водио и ратове са Парћанима који су деценијама били противници Рима. Он је поразио Парћане, освојио
њихову престоницу Ктесифонт и стигао до обала Персијског залива.

• Умро је на повратку у Јерменији 117. године Од територија које је освојио, 116. су оформљене провинције
Месопотамија и Асирија.

• Трајанов наследник Хадријан је ове области касније вратио Парћанима.

• Хадријан је успешно покорио Британију и основао зид на том острву – „Хадријанов зид“.
 Представа на
златном новцу

Реконструкција Трајанова моста на Дунаву

Трајанова табла Трајан

Дачански краљ Децебал уклесан у стени

Реконстиркије рељефа који приказују битке цара Трајана са Дачанима
Рељеф: римски војник убија дачанског војника

Оружане снаге и рат

Остаци Хадријановог зида и куле стражарнице
Цар Трајан у лову - рељеф
 Ширење источних култова и рано хришћанство
• У време I и II века н. e. дошло је до једнe важне промене – распадања античког робовласничког друштва.

• Многи научници, филозофи и истраживачи су склони да на основу овога тумаче и промене у верским претставама људи
онога времена.

• Многи људи греше када мисле да је Хришћанство, било увезено споља, из Јудеје, па наметнуто грчко – римском свету:
не. Оно је бар у облику светске религије најкаректеристичнији производ тог света.

• Истовремено када је хришћанство ступало на историјску позорницу постојали су разни култови паганског света.
Најпознатији су били: малоазиски и сирски, египатски, култ Митре и Јудејски месијанизам.

• Од свих верских система који су се ширили у границама Римског Царства, особит значај стекло је хришћанство, које се
претворило у светску религију.

• Хришћанство је настало у I веку н.е. у општем стању ишчекивања обећаног Спаситеља, Месије.

• Појавили су се пророци као што је Јован Крститељ који је у реци Јордан крштавао вернике и приповедао скорашњи
долазак Спаситеља, позивајући народ на покајање.
Митра убија бика. Култ Митре. Рељеф из 3. века
нове ере
Ранохришћанска архитектура – споменик
• Исус Назарећанин је проповедао избављење. Подаци о Исусовом животу записани су након Његовог
одласка (Исус – грчки облик јеврејског имена, Христос – грчки, помазујем одавде, Помазаник, Месија на
хебрејском Помазаник), а сакупљени су у Јеванђељима (од грчке речи, што знаичи радосна, добра вест) од
којих је Црква признала четири: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану.

• Исус Христос је осуђивао богаћење, грамзивост, мржњу и насиље, проповедао је љубав, опраштење и наду
у благодат душе. Филозофија Христова се може свести на следећу реченицу: Учио је људе да се не
примењујући силу супротставе себи и свету.

• Он учи народ и чини чуда. Његова дела налазе потврде у старим пророчанствима. Али су њега омрзли
јудејски свештеници и књижевници. На кратко време пре празника Пасхе издао га је ученик Јуда, тако да је
од јудејског синедриона био осуђен и по пресуди римског прокуратора Понтија Пилата разапет на крст.

• После три дана Исус је васкрсао, јавио се ученицима, а затим узнео на небо. Исус је, по учењу јеванђелиста,
био прави Месија, Христос. Његова смрт и васкрсење значе избављање људи од прародитељског греха.

• Вера у васкрснуће давала је смисао побожном људском животу и настављање Његовог учења.
 Ихтис – представља
Бога Исуса Христа

Исус Христос Добри пастир - рељеф

Добри пастир, реконструкција Статуе из Рима (3. век)

Катакомбе у време раног хришћанства
Рано хришћанство у
Римском царству
• Најранија сачувана ранохришћанска литература и споменици су апостола Јована „Апокалипса“ написана крајем 67 или 68 г. после Неронове смрти.

• Поред његовог дела постојала су и друга дела истог жанра. Сва су она носила есхатолошки карактер, тј. учила су о доласку краја света.

• Следећи циклус чине такозване „Посланице“, међу којима особити значај имају „Посланице апостола Павла“. Он је био прво прогонитељ хришћана и звао се прво
Савле.

• Централну тачку Павлог учења чини идеја о искупљењу грехова људског рода помоћу смрти Христове и о његовом васкрсењу из мртвих. Тако је створена биографија
Исуса Христа који се сматра оснивачем религије.

• У почетку се стварају хришћанске општине у којима се ступало крштењем које је било једина тајна и причешће хлебом и вином које је чињено за време верских
скупова. На челу општина налазио се епископ.

• Убрзо је дошло до ратова између Римског Царства (бастиона паганизма) и хришћанства и првих прогона хришћана. Они су забележени јоп за владе цара Нерона када
их је према речима Тацита цар оптужио за пожар у Риму.

• Хришћани нису смели да граде хрмове, они су се скупљали по разним просторијама. У Риму су зборно место хришћана биле катакомбе. У њима су сачувани примери
прве хришћанске уметности, нарочито је представа рибе и натпис - на грчком (Ихтис) која даје слова пет грчких речи: „Исус Христос, син Божији, спаситељ“ – била
карактеристична.

• У последњој деценији II века јављају се и књижевна дела уперена против хришћана. На другој страни, хришћани се бране хришћански апологети доказују апсурдност
отпужби које се износе против хришћана.

• Пред крај II века хришћанство се ширило у свим областима Римског Царства. Носиоци новог учења, његови мисионари, били су најпре ситне занатлије и трговци,
који су путовали из једне провинције у другу и војници који су боравили у разним провинијама.
 Доминат (284-476 н.е)
• У такозваном „времену војничких царева“ владала је општа нестабилност. У држави је постојало више царева, јер је војска проглашавала своје
команданте за цареве. Од војничких царева готово ниједан није умро природном смрћу.

• Такву ситуацију прекинуо је Диоклецијан који је дошао на власт 284. такође као војнички цар. И он је био проглашен од своје војске у Илирији
(Балкан), а и пореклом је био Илир.

• Он је за разлику од осталих царева претходног периода остао дуго на престолу (до 305) и сам се повукао са власти. Реформисао је царство и
продужио му век. Увео је доминат, назвао се „господарем и богом“ (dominus et deus) и захтевао је да се пред њим врши проскинеза (клањање).
Због тога се облик владавине који је створио Диоклецијан назива доминат.

• Он је схватио да један човек не може управљати толико великом државом колико је било Римско царство. Он је 286. извршио прву реформу
увођењем тетрархија (четворовлашћа). Тиме је практично озваничио стање вишевлашћа, с тим што су сада цареви, уместо да се сукобљавају,
сарађивали.

• За савладара Диоклецијан је изабрао Максимијана, свог друга из војске, такође пореклом Илира. Они су носили титулу августа и били су
потпуно равноправни. Оба августа су 293. изабрала двојицу савладара нижих по рангу који су носили титулу цезара.

• Диоклецијан је изабрао Гаја Галерија, а Максимијан Констанција Хлора. У то доба Италија и Рим су изгубили некадашњи значај. Италија
некада ван провинцијског система подељена је на две провинције.

• Како би се лакше бранили од Германа који су већ крајем II века вршили нападе на Царство, а од средине III века су у офанзиви на Дунаву.
Цареви су нове престонице сместили ближе границама ради лакше одбране.
 Диоклецијан и његова представа на новцу

Римски цар у борби са варварима Цареви Диоклецијан и Максимијан

Од севера ка југу
Цибале – Винковци (Хрватска)
Басиане – Петровци код Руме
Сирмијум – Сремска
Митровица
Таурунум – Земун
Сингидунум – Београд
Виминацијум – Костолац
Ладерата – код Рама
Пинкум – Пек (Велики
Градиште)
Егета – Брза Паланка
Акве – Прахово
Маргум – Орашје код
Дубравице
• Диоклецијан се сместио у Малој Азији у Никомедији, његов савладар Галерије, задужен за Дунавски лимес, у
Сирмијуму, док му је резиденција била у граду Felix Romuliana (Гамзиград). Максимијан је прво сместио престоницу у
Милано, а онда у Равену, а средиште његовог савладара К. Хлора, задуженог за Германски лимес било је у граду
Augusta Treverorum (данашњи Тријер) на Рајни.

• Диоклецијан је споровео и војну реформу. До тада су војску чинили лимитанеји (легионари стационирани на лимесу) и
преторијанци (смештени у Риму, као царска гарда).

• Диоклецијан је увидео да су преторијанци били више штетни него корисни и дасу практично од почетка принципата
само учествовали у заверама и збацивању царева. Зато је он смањио број преторијанаца на две кохорте и испунио их
својим верним Илирима.

• Царству је била потребна неопходна покретна војска, јер су лимитанеји били везани за лимес и већ су се ту насељавали
као становништво, заснивајући породице. Због тога је Диоклецијан формирао „пратиоце“ (comitates), војску
стационирану уз августе и цезаре, која је била лако покретљива.

• Поред поменутих, извршена је и новчана реформама. Ковани су златници велике финоће, али је гладно римско тржиште
прогутало емисију и људи су злато остављали по страни. Без промета новца реформа је пропала.

• По пореској реформи, долази до везивања робова за земљу и стварања колона, практично нове социјалне групе (класе).
То је у ствари био зачетак феудалиних односа, а колони ће се одржати у делу Европе и до краја IX и почетка X века.
Диоклецијанова палата
• Била је спроведена и административна реформа. Диоклецијан је удвостручио број провинција. Провинције
су подељене на 12 дијацеза, а тај број се после Диоклецијана повећао.

• Првих 12 дијацеза биле су: Британија, Галија, Хиспанија, Италија, Панонија, Мезија, Тракија, Понт, Азија,
Оријент и Африка. Свака од ових дијацеза имала је по неколико провинција.

• Границе дијацезе нису биле стриктне, нити су се поклапале са границама провинцијама.

• Међутим, непрестани ратови са разним варварским племенима која су наваљивала на Римско Царство
довели су до пропасти римске имеприје.

• Године 238. Готима, једном германском племену, пошло је за руком, да на доњем Дунаву први пут
дефинитивно продре у римске провинције. Балканско полуострво је прво страдало, ту је непријатељ почео
уништавати римску културу.

• Римљанима је пошло за руком да их униште, али је одмах после тога морала бити напуштена Дакија 271.
године на левој обали Дунава, јер је римска војска услед варварских нападаја, није могла више држати ту
провинцију.

• Највећи прогони и страдање хришћана, организовано је у последњим годинама Диоклецијанове владавине.

 Константин
• Диклецијан и Максимијан су се повукли са власти 305. Међутим, у Британији је 306. изненада умро Констанције Хлор, пре него што су
изабрани нови цезари.

• Његова војска је за новог цезара извикала његовог сина Константина, док је војска у Риму извикала за цезара Максимијановог сина Максенција.

• Избио је грађански рат у коме су учествовали и Галерије и Максимијалн. Када су 310. и 311. умрли њих двојица, поред двојице сукобљених
цезара остао је само још Галеријев цезар Лициније.

• У бици ком Мулвинског моста 312. у близини Рима Константин је победио Мексенција који се удавио у Тибру. Лициније и Константин су се
међусобно споразумели и заједнички издали Милански Едикт милости 313 којим је хришћанство учињено равноправним са паганском вером
у Римском царству.

• Нови грађански рат је избио 324. између Лицинија и Константина. Исте године Лициније је побеђен и Константин је остао једини владар. Исте
године ударени су темељи новог града Константинопоља на месту античког града Византа, на најужем мореузу између Европе и Азије.

• Град је завршен 330. и освештали су га и хришћански и пагански свештеници. Био је посвећен Богородици. Под Константиновим
покровитељством 325. године одржан је Први васељенски сабор на коме је установљен симбол хришћанске вере. У IV веку одржана су још два
сабора и на сваком су се појавили отпадници симбола вере. Тумачење Свете Тројице (Отац, Син и Дух Свети) поделило је хришћане.

• Константин је за савладаре прогласио синове, који су га касније један по један наследили.

• Теодосије Велики (378-395) је успео да у својим рукама обнови јединство царства, а његовом смрћу 395. године оно се коначно дели на Западно
и Источно Римско Царство.
 Приказ битке код Мулвинског моста

Константин Велики
• Граница између два дела није била прецизно одређена, али је приближно ишла од залива
Велика Сирта (Између Триполитаније и Киренаике у данашњој Либији) одатле на север
до Будве, па преко Динарида и дуж Дрине до северне границе царства.

• У време цара Теодосија догодила се Сеоба народа. Наиме, 375. године степски народ
Хуни су продрли у Европу кроз „врата народа“ код Урала и Каспијског мора и сукобили се
са Источним Готима (Остроготима). Пред најездом овог ратничког племена јахача
(названих „непобедиви ђаволи) све даље на запад дошло је до померања германских
племена према границама Царства.

• Западно римско царство пало је под налетима Германа 476. године

• Римљани су још раније напустили неке територије.

• Декиматска поља напуштена су 260. године под притиском Алемана. 410. године
напуштена је Британија.