Membrana je aktivna, selektivna granica izmedju celije i njene okoline.

Ćelijska membrana izgrađena je od lipida i proteina koji neprekidno klize jedni pored

drugih pa grade tečni mozaik.

Lipidi grade dvosloj u koji su uronjeni molekuli proteina, pri čemu se i lipidi i proteini
neprekidno pomeraju, klize. Raspored proteina, lipida i polisaharida je takav da
membranu čini nesimetričnom. Neki proteini su potpuno uronjeni u dvosloj lipida i
izviruju i na spoljašnjoj i na unutrašnjoj strani membrane, dok se drugi nalaze ili na
spoljašnjoj ili na unutrašnjoj strani membrane. Osim toga, nesimetričnosti membrane
doprinose i polisaharidi koji se vezuju za lipide i proteine ali samo na spoljašnjoj strani
ćelijske membrane. Proteini koji prolaze kroz membranu i izviruju i sa jedne i sa druge
njene strane, sadrže kanale kroz koje materije malog molekula mogu da prolaze.

Lipidi u membrani eukariotskih ćelija mogu biti:

 fosfolipidi, od kojih su u membranama humanih ćelija zastupljeni glicerofosfolipidi i

sfingofosfolipidi
 glikolipidi i
 holesterol, od njegove količine zavisi debljina membrane;
Lipidi utiču na fizičke osobine membrane kao što su viskoznost i propustljivost.
Kod prokariota se holesterol ne nalazi. Lipidi membrane su polarizovani (razlikuju se
dva kraja – pola) – jedan kraj je hidrofilan i naziva se glava, a drugi je hidrofoban i
nazvan je rep. Zahvaljujući tome oni formiraju dva sloja u membrani tako što se repovi
grupišu u sredini, a glave se okreću prema spolja.

Fosfolipidi čine dvosloj u membrani biljnih i životinjskih ćelija. Fosfolipidi se sastoje od

glicerola, dva molekula masnih kiselina i fosfatne grupe. Na njima se razlikuju dva kraja
hidrofilni (''voli vodu'') i hidrofobni (''plaše se vode''). Hidrofilni deo je fosfolipida je
negativno naelektrisana fosfatna grupa, glava fosfolipida. Hidrofilne glave fosfolipida u
dvosloju su okrenute ka spolja. Hidrofobni deo su dva molekula masnih kiselina, koji
se naziva rep. Između fosfolipidnih repova u ćelijskoj membrani smešteni su molekuli
holesterola

Fluidnost ćelijske membrane zavisi od strukture masnih kiselina. Fosfolipidni dvosloj

se ponaša kao tečnost zato što nema jakih veza između fosfolipida. Fluidnost
membrane je jako važna za normalno funkcionisanje. Ako je previše čvrsta to dovodi do
promene njene propustljivosti i neki proteini membrane (enzimi) gube svoju aktivnost.
Pored fosfolipida životinjske ćelije imaju dodatnu membransku komponentu holesterol,
koji je ugrađen između repova fosfolipida. Holesterol membranama životinjskih ćelija
daje čvrstinu i omogućava normalno funkcionisanje na visokim i niskim temperaturama.
Na niskim temperaturama sprečava smrzavanje, a na visokim raspadanje ćelijske
membrane.
Proteini membrane se prema ulozi dele na:

 strukturne koji uspostavljaju organizaciju ćelije tako što se vezuju za ćelijski

skelet ili okoloćelijsku sredinu (ili oboje), kao i obrazovanje ćelijskih veza (tesne
veze, neksusi, dezmozomi
 enzime
 receptore
 nosače i kanale, učestvuju u transportu kroz membranu kao npr. jonske pumpe
Prema mestu koje zauzimaju u membrani proteini se mogu podeliti na:

 periferne koji se nalaze sa obe strane membrane (citoplazmatične i spoljašnje

strane); mogu da se uklone iz membrane bez narušavanja njene celovitosti; oni su
van dvosloja lipida sa kojim su u vezi slabim elektrostatičkim silama.
 integralne su uronjeni u lipidni dvosloj i sa njim integrisani te se iz njega ne mogu
izdvojiti bez upotrebe nekih hemijskih supstanci koje rastvaraju taj dvosloj lipida;
kada se prostiru kroz čitavu membranu nazivaju se transmembranski proteini;
mogu i delimično da se prostiru kroz membranu, odnosno, da se nalaze na njenoj
spoljašnjoj ili unutrašnjoj strani; neki kroz membranu prolaze jedanput, a neki veći
broj puta (španuju je); obično prolaze kroz membranu delom koji se oblikuje kao α-
zavojnica koju čini 20 do 25 hidrofobnih aminokiselina, a koje se umeću u
membranu endoplazmatskog retikula tokom sinteze polipeptidnog lanca; ti se
proteini zatim transportiraju membranskim vezikulama od endoplazmatskog retikula
do Goldžijevog aparata, a odatle do plazma membrane.

Kod životinjskih ćelija se za proteine spoljašnje površine membrane vezuju oligosaharidi

, gradeći glikoproteine i glikolipide. Oni grade omotač
nazvan glikokaliks (slatki omotač). Uloge glikokaliksa su da štiti membranu od
oštećenja, prima signale iz okolne sredine, uspostavlja komunikacije između ćelija i dr.
Pod elektronskim mikroskopom se vidi kao somotast, maljav omotač priljubljen uz
površinu ćelije.

Razmena materija sa okolinom

Ćelijska membrana je selektivno propustljiva što ćeliji omogućava da kontroliše
razmenu materija čime štiti stalnost sastava unutrašnje sredine. Postoje dva osnovna
načina kojima ćelija obavlja razmenu materija sa okolnom sredinom:
1. transport malih molekula kroz membranu (kroz kanale u proteinima ili pomoću
proteina nosača, koji se ne može uočiti pod mikroskopom;
2. unošenje i izbacivanje krupnih molekula u čemu sama membrana aktivno učestvuje,
što se može uočiti pod mikroskopom; procesi se nazivaju endocitoza i egzocitoza.
Transport materija kroz membranu može biti pasivan i aktivan .
Pri pasivnom transportu materije se kreću kroz membranu zahvaljujući razlici u
koncentraciji sa jedne i druge strane membrane, odnosno iz sredine sa većom u sredinu
sa manjom koncentracijom (niz hemijski gradijent), pri čemu se energija ne troši. Oblici
pasivnog transporta su osmoza, difuzija i olakšana difuzija.
Difuzija
Difuzija je transport materija kroz membranu iz sredine sa većom u sredinu sa manjom
koncentracijom sve dok se koncentracije ne izjednače. Materije rastvorljive u lipidima i
malog molekula prolaze brzo kroz membranu slobodnom (prostom) difuzijom (tako se
prenose gasovi O2 i CO2 u plućima i tkivima). Materije koje nisu rastvorljive u lipidima
prolaze procesom olakšane difuzije.
Olakšana difuzija
Olakšana difuzija je transport materija, koje se ne rastvaraju u lipidima, niz hemijski
gradijent, ali pomoću molekula nosača (zato se naziva olakšana difuzija). Molekul nosač
je protein koji prolazi kroz lipidni dvosloj i sadrži mesto za koje se materija vezuje.
Olakšanom difuzijom se transportuje glukoza. Ovaj način transporta regulišu hormoni
pa tako olakšanu difuziju glukoza reguliše insulin. Ćelije mozga i jetre čoveka ne
zahtevaju insulin za olakšanu difuziju glikoze.
Osmoza
Osmoza je difuzija vode kroz membranu. Molekuli vode se kreću iz sredine sa manjom
koncentracijom (tu je više vode) u sredinu sa većom koncentracijom rastvorenih
materija (tu je vode manje). Pritisak koji je potreban da bi se sprečila osmoza je
osmotski pritisak. Osmotski pritisak je veći što je koncentracija rastvora veća i obrnuto.
Ako se ćelije nalaze u rastvoru, voda će težiti da prođe kroz ćelijsku membranu u cilju
da se izjednače količine vode sa obe strane membrane. Tako, ako ćeliju stavimo u
hipotoničan rastvor (rastvor koji je manje koncentracije u odnos na samu ćeliju) doći
će do ulaženja vode u ćeliju, do njenog bubrenja i prskanja. U hipertoničnom rastvoru
(koncentrovaniji od rastvora u samoj ćeliji), voda će izlaziti iz ćelije i ona će se
smežurati. Zbog toga je veoma važno da se održava stalan osmotski pritisak, odnosno
količina vode u organizmu što se naziva osmoregulacija. Kod sisara se osmoregulacija
vrši preko bubrega – višak vode iz krvi prelazi u mokraću.
Aktivan transport
Aktivan transport se vrši nasuprot hemijskom gradijentu – materije se transportuju iz
sredine sa manjom u sredinu sa većom koncentracijom, pomoću proteina nosača i uz
utrošak energije. Energija za odvijanje aktivnog transporta dobija se hidrolizom ATP-a u
ADP. Proteini nosači rade kao pumpe i kao enzimi ATP-aze (adenozin trifosfataze) jer
katalizuju razlaganje ATP -a. Najbolje proučena je Na - K pumpa koja nasuprot
hemijskom gradijentu, aktivno ispumpava Na+ iz ćelije, a upumpava K+ u ćeliju. (Na+ je
vanćelijski jon – ima ga više van, nego u ćeliji; K+ je obrnuto – unutarćelijski jon).- vidi
gornju šemu. Natrijum-kalijum pumpa ima glavnu ulogu u stvaranju membranskog
potencijala životinjskih ćelija. ( *Membranski potencijal ili potencijal mirovanja je
električni napon koji postoji između unutrašnje (negativno naelektrisana) i spoljašnje
stane (pozitivno naelektrisana) membrane nervne i mišićne ćelije u stanju mirovanja,
odnosno pre njihovog nadraživanja. Kada se ove ćelije nadraže, onda potencijal
mirovanja postaje akcioni potencijal – nervi impuls, pri kome se obrće polarizovanost
membrane tako da unutrašnja strana postaje pozitivno, a spoljašnja negativno
naelektrisana.)