Izveštaj Nacionalnog

obaveštajnog saveta SAD

KONTURE SVETSKE BUDUĆNOSTI

Aleksandar Šubin

RUSIJA 2020:
BUDUĆNOST ZEMLJE U USLOVIMA
GLOBALNIH PROMENA

Prevod sa ruskog:
Jugoslavka Katić
Andrij Lavrik

Naslov originala:
Доклад Национального разведывательного совета США
КОНТУРЫ МИРОВОГО БУДУЩЕГО
Александр Шубин
РОССИЯ-2020: БУДУЩЕЕ СТРАНЫ В УСЛОВИЯХ ГЛОБАЛЬНЫХ ПЕРЕМЕН
Москва, Издательство »Европа«, 2005
U prevodu Jugoslavke Katić:
Uvod
Deo 1
Deo 2
 Deo 3

NOVI IZAZOVI
DRŽAVNOSTI

Država-nacija će ostati dominantna jedinica svetskog poretka, ali će ekonomska

globalizacija i širenje tehnologija, pre svega informacionih, staviti države na težak ispit.
Režimi koji su izišli na kraj sa izazovima 1990-ih godina, možda neće izdržati one koji ih
čekaju 2020-e. Ispoljiće se protivrečne snage: na autoritarne režime vršiće se pritisak sa
zahtevima za demokratizaciju, dok istovremeno mladi i nedovoljno jaki demokratski
sistemi možda neće uspeti da se adaptiraju kako bi preživeli i nastavili sa razvojem.
Sa rastom migracije u čitavom svetu – iz Severne Afrike i Bliskog Istoka u
Evropu, iz Latinske Amerike i Karipskog basena u SAD i iz Jugoistočne Azije u severne
regione – mnoge zemlje postaće višenacionalne i višekonfesionalne, suočivši se sa
problemom integracije migranata u svoje društvo i vodeći računa o njihovom etničkom i
religijskom identitetu.

Usporavanje tempa demokratizacije

Globalni ekonomski rast predstavlja potencijalno dobar stimulans demokratskom

procesu, ali postoji i sasvim ozbiljna verovatnoća da će se mnoge zemlje, koje se
smatraju delom „trećeg talasa” demokratizacije, zakotrljati unazad. Konkretno,
demokratski proces može oko 2020. godine uzrokovati delimično nazadovanje država
bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoistočne Azije, među kojima neke nisu zapravo nikad ni
stale na put demokratije. Stvara se utisak da se Rusija i većina srednjeazijskih režima
postepeno vraćaju autoritarizmu, i teško da globalni ekonomski rast sam po sebi može
prekinuti tu tendenciju. Samo široki razvoj ekonomije u tim zemljama – koji uopšte nije
obavezan – može odigrati odlučujuću ulogu u jačanju srednjeg sloja stanovništva, što bi
sa svoje strane stimulisalo demokratski proces.
Budući već u stegama veoma izražene ekonomske nejednakosti, ostareli lideri
srednjeazijskih država moraju se boriti sa velikim i neupravljivim delom stanovništva –
omladinom, koja pati od nedostatka širih ekonomskih mogućnosti. Lako je moguće da će
srednjeazijske vlade izvršiti žestok pritisak na neistomišljenike kako bi sačuvale poredak,
samim tim uvećavajući rizik od izbijanja oružanih pobuna.

„…postoji sasvim ozbiljna verovatnoća da će se mnoge zemlje, koje se

smatraju delom „trećeg talasa” demokratizacije, zakotrljati unazad…”

Kineski lideri će se suočiti sa dilemom da li da popuste pritiscima pluralizma i

oslabe političku kontrolu, ili da sve ostave kao što je bilo, rizikujući time negativnu
reakciju od strane naroda. Peking takođe mora voditi računa o svojim ambicijama da
postane glavni igrač na svetskoj sceni, koje će porasti ako njegovi vladari preduzmu
korake u pravcu političkih reformi.
Kina može izabrati „azijski put ka demokratiji”, koji predviđa izbore na lokalnom
nivou i savetodavni mehanizam na nacionalnom nivou sa najverovatnijim zadržavanjem
kontrole Komunističke partije nad centralnom vladom.
Mlađi kineski lideri, koji se već nalaze na uticajnim mestima gradonačelnika i
regionalnih rukovodilaca, školovali su se na univerzitetima osnovanim po uzoru na Zapad
i dobro se razumeju u međunarodne standarde upravljanja.
 Međutim, većina eksperata koji su prisustvovali našoj konferenciji za regione,
uvereni su da su sadašnji i budući lideri agnostici po pitanjima demokratije i da su mnogo
više zainteresovani za izgradnju onoga, što oni smatraju najefikasnijim modelom
upravljanja.
Demokratske reforme mogle bi imati uspeha u ključnim zemljama Bliskog
Istoka, koje još uvek drže izvan tog procesa njihovi represivni režimi. Uspeh u
uspostavljanju istinske demokratije u Iraku i Avganistanu i demokratska konsolidacija u
Indoneziji mogli bi poslužiti kao primer drugim islamskim i arapskim zemljama i biti
stimulans za promene.
Međutim, istraživanje od strane Fredom House tokom 2001. godine otkrilo je
ogromnu i sve veću provaliju po pitanjima slobode i demokratije između islamskih
zemalja i ostatka sveta. Odsustvo ekonomskog rasta u svim drugim oblastima osim
energetske predstavlja jedan od glavnih uzroka niskog tempa razvoja zemalja Bliskog
Istoka. Većina regionalnih eksperata ne polaže velika nade u to da bi smena generacija u
nekim bliskoistočnim režimima mogla sama po sebi ubrzati demokratske reforme.
Sve brži rast radikalnog islama i reakcija na taj pritisak od strane režima takođe
će imati duboke posledice po demokratizaciju i razvoj institucija građanskog društva,
iako radikali mogu iskoristiti izborni proces za učvršćenje vlasti.
Zadržavanje visoke cene nafte tokom dužeg vremenskog perioda omogućiće
režimima da odlože ekonomsku i finansijsku reformu.

Uprava pod pritiskom visokih tehnologija

Danas pojedinci-korisnici personalnih kompjutera imaju veće mogućnosti, nego

što ih je imala NASA koristeći onovremene kompjutere za slanje prvih svemirskih
brodova na Mesec. Tendencija ka daljem uvećanju mogućnosti, brzine, dostupnosti i
mobilnosti imaće ogromne političke posledice. Bezbroj privatnih lica i ne velikih grupa,
od kojih mnogi ranije nisu imali takvu moć, biće u stanju ne samo da uspostavljaju
kontakte jedan sa drugim, nego i da planiraju operacije, mobilišu ljude i obavljaju
poslove, potencijalno ostvarujući veći uspeh i postižući bolje rezultate nego što to može
država. To će se gotovo sigurno odraziti na odnos građana prema svojim državama i na
njihove uzajamne odnose sa njim, primoravajući neke vlade na operativniji rad.
Prema Međunarodnom savezu za telekomunikacije, za Kinu je karakterističan
gotovo najbrži tempo rasta korisnika Interneta i mobilnih telefona u svetu, kao i vodeće
mesto na tržištu masovnih komunikacija.
Izveštaji o povećanju državnih investicija u razvoj superbrzih informacijskih
struktura u mnogim bliskoistočnim zemljama koje su, istina, zasad nedostupne širokim
slojevima stanovništva i nemaju čvrste veze sa ostatkom sveta, pokazuju očigledan
potencijal za širenje demokratskih i nedemokratskih ideja.
Neke države će težiti kontroli Interneta i njegovog sadržaja, ali će se suočavati sa
sve većim teškoćama, jer nove mreže nude razne načine komunikacije.
Rast povezanosti kompjuterskih sistema biće praćen i širenjem transnacionalnih
virtualnih društava čije članove povezuju zajednički interesi, što je tendencija koja može
ne samo da umanji sposobnost državnih i globalnih institucija za postizanjem saglasnosti
unutar zemalja i sprovođenje u život odluka, nego čak i da dovede pod znak pitanja
njihov autoritet i legitimnost. Grupama, koje su osnovane na bazi religijske, kulturne,
etničke ili neke druge pripadnosti, mogu ovladati nacionalne ideje i drugi vidovi
poistovećivanja. Takve grupe imaju znatan potencijal za promicanje na nacionalnom pa
čak i globalnom nivou potrebnih rešenja za široki spektar pitanja, koja se obično nalaze u
kompetenciji državnih struktura.
Internet će, između ostalog, podstaći na stvaranje globalnih pokreta, koji se mogu
afirmisati u vidu moćne sile u sferi međunarodnih odnosa. Na primer, međusobna
komunikacija pripadnika dijaspore na maternjem jeziku pomoću savremenih tehnologija
ne samo što pogoduje očuvanju nacionalnog jezika i kulture u uslovima široke emigracije
i kulturnih promena, već i formiranju njihove političke i ekonomske moći.
Očekuje se širenje populitičkih ideja u svojstvu moćne političke i socijalne sile,
tim više što globalizacija preti povećanjem socijalne razdvojenosti po linijama
ekonomskog i etničkog raskola. Na primer, u nekim delovima Latinske Amerike
nesposobnost elita da se prilagode rastućim zahtevima za slobodnim tržištem i
demokratijom može izazvati jačanje populističkih raspoloženja i podstaći lokalne pokrete
koji su dosad demokratskim sredstvima stremili ka promenama na radikalnije mere radi
dobijanja onoga što oni smatraju „pravednim delom” političke vlasti i blagostanja.
Međutim, kao i u slučaju sa religijom, populizam ne mora obavezno biti
neprijatelj političkog razvoja – on može poslužiti širenju učešća u političkom procesu.
Vrlo mali broj eksperata smatra ozbiljnom pretnju opšteg povratka režima vojnih hunti na
teritoriji Latinske Amerike.
One zemlje Latinske Amerike koje se uspešnije od drugih prilagođavaju
promenama, grade čvršće i efikasnije demokratske institucije, kako bi razradile
univerzalnije i operativnije političke strategije i učvrstile poverenje građana i investitora.
Osećanje ekonomskog progresa i nada u njegovu dugotrajnost predstavljaju neophodan
uslov za podržavanje dugoročnog kredita poverenja u demokratske sisteme.
Jačanje nacionalizma i sklonost ka populizmu mogu postati problem i za azijske
zemlje. Mnoge od njih – kao Laos, Kambodža i Burma – ne mogu izići na kraj sa
rastućim potrebama stanovništva i rizikuju da dožive krah.
Eksperti primećuju da se u Africi iz privatnog sektora ekonomije rađa nova
generacija lidera, koji se mnogo udobnije osećaju u demokratiji nego njihovi prethodnici
i u budućnosti mogu njenom razvoju dati moćnu unutarnju dinamiku.

Promene klime i posledice tih promena

do 2020. godine

Političke nesuglasice u vezi sa promenom klime najverovatnije će imati veoma

važno mesto u međudržavnim odnosima. Konkretno, Sjedinjene Američke Države
sigurno će doživeti ozbiljan pritisak i spolja i iznutra usmeren na izmenu vlastitih
ekoloških normi. Pred SAD biće postavljen zahtev da postanu lider globalnih napora u
zaštiti životne sredine. Čitava naučna zajednica slaže se u mišljenju da je efekat staklene
bašte realan i da je prosečna temperatura površine planete u prošlom veku porasla, ali
ostaju neslaganja po pitanju uzroka tog procesa i potencijalnih mera sanacije.
Po ocenama eksperata konferencije, finansirane od strane NIC*, uznemirenost
povodom gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, a čiji su najveći proizvođači Kina i
Indija,** nezadrživo će rasti sve do 2020. godine. Očekuju se raznovrsne vremenske
anomalije, koje će se – ne uvek opravdano – dovoditi u vezu sa globalnim zagrevanjem.
Svaki od takvih događaja može izazvati talas zahteva upućenih SAD kao glavnom izvoru
gasova koji izazivaju efekat staklene bašte da preduzmu odlučne korake, usmerene na
smanjenje potrošnje fosilnih goriva.
*Konferenciju je verovatno finansirala međunarodna organizacija Newly industrializing
countries (Novoindustrijalizovane zemlje), ali možda i američki Nacionalni institut za klimu
(National Institute of Clime). (Prim. prev.)
**Daleko najveći proizvođač ovih gasova je SAD, što i sami autori, pobijajući sebe,
navode samo nekoliko redova niže! (Prim. prev.)
Stratezi će se naći pred dilemom: ekonomski sistem, zasnovan isključivo na
ekonomskim stimulansima, verovatno neće doneti neophodne tehnološke prednosti, jer će
firme biti neodlučne, vredi li ulagati u istraživanja, kada dobit stoji pod velikim znakom
pitanja. S druge strane, svaki sistem zasnovan na državnom regulisanju pokazao se kao
nedovoljno elastičan i donosio je gubitke. U mnogobrojne teškoće koje otežavaju izradu
zajedničkih mera spadaju: protivljenje zemalja OPEK-a*, koje zavise od prihoda od
fosilnih goriva; tačka gledišta zemalja u razvoju, prema kojoj je promena klime problem
izazvan delatnošću industrijskog sveta, a koji one ne mogu rešiti zbog ograničenih
mogućnosti svojih ekonomija; i, najzad, nužnost suštinskih tehnoloških inovacija u cilju
maksimalnog povećanja energetskog KKD.**
*Tj. OPEC – Organization of Petroleum Exporting Countries, Organizacija zemalja
izvoznica nafte, osnovana još 1960. (Prim. prev.)
**Koeficijent korisnog dejstva. (Prim. prev.)
Sudeći po komentarima učesnika, optimizam uliva činjenica da se svet sa
spremnošću i entuzijazmom odnosi prema liderstvu SAD i da za rešenje ovog pitanje nije
potrebno osnivati nove višestrane institucije. I zaista, razradu strategije ograničenja
izbacivanja CO2 u atmosferu može olakšati činjenica da tri političke jedinice – SAD,
Evropska Unija i Kina – snose odgovornost za više od polovine ugljendioksida izbačenog
u atmosferu. Dogovor između ove tri strane, kao i Ruske Federacije, Japana i Indije
pokrio bi čak dve trećine.

Politika identiteta

Pritisak na vlast delimično će dolaziti od novih formi politike identiteta,

utemeljenih na religijskim ubeđenjima i etničkoj pripadnosti. Tokom sledećih petnaest
godina religijski identitet najverovatnije će biti sve značajniji faktor samoopredeljenosti
čoveka. Tendencija ka rastu politike identiteta u vezi je sa povećanom pokretljivošću,
povećanjem raznih međusobno suprotstavljenih grupa unutar jedne zemlje, kao i sa
širenjem savremenih komunikacionih tehnologija.
Prioritetni status etničkog i religijskog identiteta daće svojim sledbenicima
gotove zajednice koje služe kao svojevrsna „sigurnosna mreža”, toliko potrebna u teškim
vremenima, što je posebno važno za doseljenike. Ovakve zajednice takođe stiču
organizacionu strukturu, što stvara dodatne mogućnosti za zapošljavanje.

„Tokom sledećih petnaest godina religijski identitet najverovatnije će biti sve

značajniji faktor samoopredeljenosti čoveka.”

Iako ne raspolažemo pouzdanim podacima o broju ljudi koji pripadaju određenoj

veri ili su prešli iz jedne vere u drugu tokom poslednjih godina, tendencije demonstriraju
rast broja novih vernika i sve dublja religijska ubeđenja kod njih.
Na primer, u takvim zemljama kao što je Kina uticaj marksizma slabi, dok se
hrišćanstvo, budizam i druge religije sve više šire, a u tradicionalno katoličkoj Latinskoj
Americi raste procenat preobraćenika-evangelista.
2020-e godine Kina i Nigerija imaće hrišćanske zajednice među najvećima u
svetu, što će izmeniti lice hrišćanskih institucija tradicionalno ukorenjenih na Zapadu i
pridati mu afrički odnosno azijski kolorit, to jest, šire govoreći, crte sveta u razvoju.
Zapadna Evropa stoji po strani od te rastuće globalne „religioznosti”, sa
izuzetkom zajednica doseljenika iz Afrike i sa Bliskog Istoka. Mnoge funkcije koje su
tradicionalno pripadale crkvi – obrazovanje, socijalne usluge itd. – sada vrši država. Ali
sveprožimajući i uporni antiklerikalizam teško da će pomoći kulturnoj asimilaciji novih
imigranata-muslimana, koji smatraju diskriminacijskom zabranu javnog ispoljavanja
svoje religijske pripadnosti, koja je ustanovljena u nekim zapadnoevropskim zemljama.

Evropska Unija:
dosadašnji i prognozirani udeo
muslimanskog stanovništva, 1985-2025. g.

Milioni Visoka
40 prognoza
 35 Srednja
30 prognoza
25 Niska
20 dosadašnji podaci prognoza
15 (do ovog momenta)
10
5 Godine
1985 90 95 2000 05 10 15 20 25

Izvor: zasnovano na seriji diplomatskih i

žurnalističkih izveštaja, kao i na podacima
izvora u krugovima vlada, akademija i dr.

Mnogi adepti religijskih pravaca – bili to hinduisti-nacionalisti, sledbenici

hrišćanskih evangelističkih crkava u Latinskoj Americi, judejski fundamentalisti u Izraelu
ili muslimanski radikali – postaju „aktivisti”. Po njihovom mišljenju, neophodne su
promene u društvu, povlačenje oštrih granica između dobra i zla u duhu manihejstva, a
njihov sistem religijskih verovanja povezuje konflikte od lokalnog značaja sa nekakvom
bitkom najvećih razmera.
Takvi pokreti sa religijskom pozadinom predstavljali su raširenu pojavu u vreme
društvenih i političkih nemira u prošlosti i neretko su služili kao podsticaj za pozitivne
promene. Na primer, naučnici smatraju da rast popularnosti evangelizma u Latinskoj
Americi stvara za izbeglice, rasno ugnjetene a često i najsiromašnije slojeve stanovništva,
među njima i žene, „socijalnu strukturu koje inače ne bi ni bilo… [Ta struktura] stavlja
svojim članovima na raspolaganje neophodne navike za preživljavanje u društvu koje se
ubrzano razvija… (i pomaže) razvoj građanskog društva u regionu. 1
1
V. Philip Jenkins. Consultations with the National Intelligence Council. August 4, 2004.

Brojnost pripadnika raznih religija

od 1900-2025. g.

Hrišćani

Muslimani

Hinduisti

Neverujući

Budisti

Etnički Prognozirani rast u procentnom saodnosu

vernici 2002-2025.

Hrišćani
Ateisti Muslimani
Hinduisti
Neverujući
Sledbenici Budisti
novih religija Etnički
vernici
Ateisti
Sledbenici
novih religija
Siki Siki
Jevreji
 Procenti
Jevreji

Milion 500 1000 1500 2000 2500

Izvor: »Stanje stvari i tendencija prema godišnjem popisu hrišćana, 1800-2025. g. nove ere«,
Svetski hrišćanski istraživački centar.

Grafikon na str. 110.

Istovremeno, stremljenje grupa aktivista da promene društvo često vodi ka još
većim društvenim i političkim neredima, ponekad i nasilju. Između ostalog, postoji
verovatnoća pojave konflikata u mešovitim zajednicama, pošto aktivisti pokušavaju da
privuku ljude iz drugih religijskih grupa ili starijih religijskih institucija. U skladu sa
fanatičnim religijskim ubeđenjima mnogih takvih pokreta njihovi se aktivisti identifikuju
kroz suprotstavljanje „tuđincima” koji ne pripadaju grupi, što može dovesti do razdora.
Radikalni islam. U većini regiona u kojima je prisutno povećanje broja religijskih
aktivista takođe se zapaža rast procenta mladih u društvu, sa čime se i povezuje velika
količina radikalnih religijskih adepta, uključujući muslimanske ekstremiste. 1
1
Izdvajamo muslimanske ekstremiste kao podvrstu islamskih aktivista. Oni su odlučni da
korenito promene politički sistem u društvu u skladu sa svojim viđenjem muslimanskog prava i
spremni su da u tu svrhu pribegnu nasilju.
Očekuje se da se problem prevelikog broja omladine naročito zaoštri u većini
bliskoistočnih i zapadnoafričkih zemalja između 2005-2010. godine, ali će se posledice
osećati i dugo posle toga.
Na Bliskom Istoku rastući uticaj radikalnog islama odražava političku i
ekonomsku otuđenost mnogih mladih muslimana od vlada koje ne predstavljaju interese
naroda, kao i nesposobnost mnogih, pretežno islamskih država da izvuku ozbiljniju
ekonomsku korist od globalizacije.
Širenje radikalnog islama imaće značajan uticaj na čitav svet sve do 2020.
godine, objedinjavajući razne etničke i nacionalne grupe, pri čemu je moguća čak i
pojava organa vlasti koja bi se prostirala preko više državnih granica. Privlačnost
radikalnog islama delimično se može objasniti time, što on poziva muslimane da se vrate
njegovim izvorima, kada je islamska civilizacija bila na čelu globalnih promena.
Kolektivno osećanje otuđenja i razjedinjenosti, na koje apeluje radikalni islam, teško da
će nestati sve dok islamski svet ne bude opet dublje integrisan u svetsku ekonomiju.

„Radikalni islam imaće značajan uticaj na čitav svet… objedinjujući razne

etničke i nacionalne grupe, pri čemu je moguća čak i pojava organa vlasti koja
bi se prostirala preko više državnih granica.”

Istraživanja pokazuju da se imigranti-muslimani utoliko bolje integrišu u

zapadnoevropske zemlje, ukoliko više se ove otvaraju; međutim, mnogi imigranti u
drugoj ili trećoj generaciji bivaju uvučeni u radikalni islam, pošto se suočavaju sa
preprekama na putu ka punoj integraciji i barijerama u ostvarivanju onoga, što oni
shvataju kao normalnu religijsku praksu.

Najvažniji areali aktivnosti

radikalnih islamista posle 1992. godine

Mapa na str. 112.

 Zemlje i teritorije, na kojima su radikalni
islamisti sadejstvovali sa vojnim
grupama, između ostalog sa
pokretima separatista i pobunjenika

Druge zemlje i teritorije, na kojima su

smeštene baze radikalnih islamista ili
žive ljudi upoznati sa teorijom i
praksom džihada

Teroristički akt

M (na mapi nisu označeni teroristički

Izvor: CIA akti u SAD i Argentini)

Religijske i etničke nesuglasice daće svoj doprinos budućim konfliktima, i ako

im se ne posveti dužna pažnja mogle bi postati uzrok regionalnih razdora. Regioni u
kojima trvenja prete da prerastu u širi građanski konflikt uključuju i Jugoistočnu Aziju,
gde istorijska suprotstavljenost hrišćana i muslimana obuhvata nekoliko država,
uključujući zemlje Zapadne Afrike, Filipine i Indoneziju.
Unutarreligijski raskoli, čak i ako odavno postoje i imaju dugu istoriju, takođe
mogu prouzrokovati konflikte u ovoj eri pojačane religijske samospoznaje. Irak, u kome
vlada šiitski religijski pravac, sigurno će podržavati aktivističke korake šiitskih manjina u
drugim bliskoistočnim zemljama, na primer u Saudijskoj Arabiji i Pakistanu.

Zemlje Evroazije:
svako ide svojim putem?

Regionalni eksperti koji su posetili našu konferenciju smatraju da je politički

razvoj Rusije posle kraha komunizma otežan potragom za postsovjetskim nacionalnim
identitetom. Putin sve češće poziva na ruski nacionalizam, a povremeno i na
ksenofobična raspoloženja radi definisanja ruskog identiteta. Nije isključeno da će
njegovi naslednici definisati ruski identitet stavljajući akcenat na imperijsku prošlost
Rusije i superiornost nad susedima, odbacivši pritom komunističku ideologiju.
Po mišljenju stručnjaka, države Srednje Azije su slabe i imaju velik potencijal za
religijske i etničke konflikte, koji mogu izbiti u narednih petnaest godina. Religijski i
etnički pokreti mogu destabilisati čitav taj region. Čini se da će Evroazija postati još
razjedinjenija, bez obzira na činjenicu da bi dijametralno suprotne demografske
tendencije – takve kao manjak radne snage u Rusiji i Zapadnoj Evropi i istovremeno njen
višak u Srednjoj Aziji – mogle doprineti ujedinjenju regiona. Štaviše, vrlo je verovatno
da će Rusija sarađivati sa srednjeazijskim zemljama u razvoju koridora za transport
energenata.
Po mišljenju učesnika konferencije, među zemljama koje su bogate prirodnim
resursima, Rusija ima najbolje perspektive za širenje svoje ekonomije korišćenjem
resursa i dubljom integracijom u svetsku ekonomiju. Da bi razvila svoju ekonomiju u
celini, Rusija mora izvršiti strukturne reforme i uspostaviti pravnu državu što će, sa svoje
strane, stimulisati direktne strane investicije i u druge sektore osim energetskog. Znajući
da će Evropa, verovatno, želeti da uspostavi „posebne odnose” sa ekonomski jačom
Rusijom, Moskva će najverovatnije pokazati više tolerancije prema činjenici zbližavanja
bivših sovjetskih republika sa Evropom. Ako Rusija ne uspe da svestrano razvije svoju
ekonomiju, u potpunosti će osetiti na sopstvenoj koži šta je to naftna država sa
neizbalansiranim ekonomskim razvojem, gigantskom nejednakošću prihoda, oticanjem
kapitala i narastajućim socijalnim problemima.
Regionalni stručnjaci su pokazali manje optimizma u odnosu potencijala za
svestrani ekonomski razvoj tokom narednih petnaest godina zemalja Srednje Azije i
Južnog Kavkaza bogatih resursima, konkretno, Kazahstana, Turkmenistana i
Azerbejdžana. Za zemlje sa ograničenijim prirodnim resursima, kao što su Ukrajina,
Gruzija, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan, glavni problem predstavljaće efikasan
razvoj granskih projekata i usluga, što zahteva kompetentniju upravu.
Srednjeazijske zemlje – Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i
Uzbekistan – suočavaju se sa opasnim izazovom: kako sačuvati socijalni mir u
uslovima visokog rasta stanovništva, relativno mlade populacije, ograničenih ekonomskih
perspektiva i jačanja uticaja radikalnog islama. Upravljači ovih zemalja mogli bi oslabiti
napetost ako budu manje ograničavali emigraciju. Rusija bi mogla iskoristiti ovu
migraciju kao kompenzaciju za smanjenje vlastitog stanovništva (sve do 2020. godine
cifra će iznositi oko milion ljudi godišnje). Međutim, Rusija gotovo da nema iskustva u
integraciji migranata iz drugih kultura; etnička uznemirenost unutar zemlje već je dovela
do rasta ruskog nacionalizma, i naši stručnjaci smatraju da će svaki pokušaj širenja
imigracijskih pravila iskoristiti za svoje ciljeve političari nacionalističkih struja.
Ironijom sudbine, prema prognozi stručnjaka, Evroazija će biti jedinstvenija ako
se globalna ekonomska situacija pogorša i ako se taj region nađe u izolaciji. U tom
slučaju bi Rusija koja doživljava zastoj mogla postati oslonac za druge zemlje u zadatku
održavanja reda duž južnih granica regiona, ako nekoj od zemalja Srednje Azije –
Turkmenistanu, Tadžikistanu ili Kirgistanu – zapreti potencijalni kolaps.

Latinska Amerika 2020. godine:

globalizacija izaziva raskol regiona?

Stručnjaci sa kojima smo se konsultovali u Latinskoj Americi tvrde da globalne

promene u sledećih petnaest godina mogu produbiti nesuglasice i podeliti Latinsku
Ameriku sa tačke gledišta ekonomske, investicione i trgovinske politike. Dok zemlje
Južne hemisfere, naročito Brazil i Čile, stiču nove partnere u Aziji i Evropi, Centralna
Amerika, Meksiko i zemlje koje se nalaze u oblasti Anda mogu zaostati u razvoju i ostati
zavisne od SAD i Kanade kao glavnih trgovačkih partnera i izvora ekonomske podrške.
Neefikasnost državne uprave u zemljama Latinske Amerike delimično je sprečila
mnoge zemlje da u punoj meri spoznaju ekonomske i socijalne koristi od integracije u
svetsku ekonomiju tokom poslednjih decenija. Umesto toga, jaz između bogatih i
siromašnih, onih, koji su zastupljeni u organima uprave i onih koji su iz njih isključeni,
samo je povećan. Tokom sledećih petnaest godina uticaj daljeg ekonomskog rasta i
globalne integracije najverovatnije će biti neravnomeran i fragmentaran. Regionalni
stručnjaci prognoziraju nagli uspon harizmatičnih, samozvanih populističkih lidera, koji
već imaju istorijske presedane u tom regionu, i koji će zaigrati na kartu negodovanja
javnosti povodom nepravedne podele na „imućne” i „neimućne”; takav rizik je verovatan
u najsiromašnijim zemljama Centralne Amerike, zemljama koje se nalaze u oblasti Anda
i u nekim delovima Meksika. U zemljama koje su najslabije razvijene u ekonomskom i
demokratskom smislu, naročito tamo gde je kriminalizacija društva pa čak i vlada
očigledna, lideri mogu ispoljiti diktatorske sklonosti i otvoreno zauzeti antiameričke
pozicije.
Stručnjaci su izneli sledeće pretpostavke o perspektivama regiona u drugim
sferama.
Politika samoopredeljenja. Sve veći delovi stanovništva izjašnjavaju se kao
predstavnici autohtonog stanovništva i uskoro će zatražiti ne samo pravo glasa, nego i,
potencijalno, novi društveni ugovor. Mnogi odbacuju globalizaciju u tom vidu u kome se
ona ispoljava u regionu, videći u njoj nivelišuću silu koja uništava njihovu kulturnu
samobitnost, a takođe i kao nametnuti od strane SAD neoliberalni model, čiji nepravedno
raspodeljeni plodovi rastu na stablu eksploatacije rada i životne sredine.
Informacione tehnologije. Univerzalizacija Interneta kao, istovremeno, sredstva
masovne inoformacije i privatnih komunikacija, doprineće da se prosvete, povežu,
mobilišu i opunomoće oni koji su dosad bili isključeni iz procesa uprave.

ZAMIŠLJENI SCENARIO
1 „NOVI KALIFAT”

U niže navedenom scenariju pokazano je kako na osnovu radikalnog religijskog

identiteta može nastati svetski pokret. Prema tom scenariju, proglašen je novi Kalifat,
koji uspešno afirmiše novu kontraideologiju namenjenu širokim masama. Scenario je
predstavljen u formi hipotetičkog pisma, koje je pisao zamišljeni unuk Ben Ladena svom
rođaku 2020. godine. On govori o tome kako se kalif bori sa tradicionalnim režimima, i o
konfliktu i neredima koji prate tu borbu kako unutar islamskog sveta, tako i van njegovih
granica – između muslimana i SAD, Evrope, Rusije, Kine. Dok kalif sa promenljivim
uspehom uspeva da mobiliše podršku, regione udaljene od glavnog žarišta islama na
Bliskom istoku – u Africi i Aziji – trese groznica od njegovih proklamacija. Scenario se
završava pre nego što kalif uspeva da uspostavi duhovnu i svetovnu vlast nad teritorijem
– kao što se to istorijski i dešavalo sa prethodnim kalifatima. Na kraju scenarija
navodimo kakve bi pouke iz toga trebalo izvući.

Privatno pismo rođaku

* od Saida Muhameda Ben Ladena

SAID MUHAMED BEN LADEN

U ime Gospoda milostivog i milosrdnog!

3. jun 2020. godine

Deda bi bio nezadovoljan. Proglašenje Kalifata još nije postalo i naše

Oslobođenje. Kao što znaš, dragi brate, deda je verovao u povratak epohe Pravednih
Kalifa, kada su islamski lideri upravljali imperijom kao istinski Zaštitnici Vere. On je
predvideo da će Kalifat ponovo vladati čitavim islamskim svetom, da će povratiti
izgubljene zemlje u Palestini i Aziji, proteravši sa njih nepravedne uticaje Zapada, ili
„globalizaciju”, da upotrebimo eufemizam Krstaša. Nastupiće dan kada će se duhovni i
svetovni svet opet ujediniti, potčinjavajući se volji Alaha i odbacujući zapadnu
razdvojenost Crkve i Države. Međutim, kao što vidimo, proglašenje Kalifata još nije
potrlo tu razdvojenost, iako je Krstašima ulilo strah od Alaha (što bi obradovalo dedu).
Nema sumnje da je vesternizacija za mnoge muslimane izgubila privlačnost, a Kalifat je
razbio mnoštvo izmišljenih država-nacija, koji su bili samo igra mašte kolonizatora.
Vraćajući se na to u mislima, ne mogu da shvatim kako smo prevideli pojavu
mladog kalifa, kako nas je sve iznenadio – i pravoverne, i nevernike. Mladi propovednik
naglo je stekao sledbenike u celom svetu. Čak i pre nego što se proglasio za kalifa,
Prorokovog naslednika, neka mir bude s Njim, pravoverni su ga svuda priznavali.možda
je to zato što nije bio iz „Al Kaide” i nije predvodio nikakav politički pokret, za razliku
od dede. Bio je neverovatno produhovljen. Nije bio ukaljan ubistvima nevinih koji su,
priznavao to deda ili ne, odvraćali mnoge od podrške „Al Kaidi”. Iz islamskih zemalja
čitave Istočne hemisfere – sa Filipina, iz Indonezije, Malezije, Uzbekistana, Avganistana
i Pakistana – počeli su stizati novac i uveravanja u lojalnost. Pojedinci iz vladajućih
elita takođe su ga prihvatili, kako bi učvrstili svoje oslabljene položaje. U Evropi i
Americi su se muslimani, koji su vodili svetovni način života i nisu odlazili u džamije,
probudili, spoznavši svoju pripadnost islamu, a neki od njih su napustili svoje
zaprepašćene roditelje „zapadnjake” i vratili su se u pradomovinu. Njegova
produhovljenost ostavila je utisak čak i na neke nevernike: Rimski Papa je, na primer,
pokušao da uspostavi sa njim međukonfesionalni dijalog. On je već postao idol zapadnih
antiglobalista. Ubrzo je postalo jasno da nema alternative proglašenju novog Kalifata,
čemu su mnogi već odavno težili.
O, kakav strah smo posejali među Krstašima! Gotovo zaboravljena reč ponovo je
ušla u zapadni rečnik, i priče o kalifima iz prošlosti odjednom su postale bestseleri na
Amazon.com. Oni su naivno smatrali da se mi moramo vući za njima po dobro utabanom
putu ka sekularizmu, pa čak i bez oklevanja poverovati u njihov takozvani judeo-
hrišćanski sistem vrednosti. Zamislite izraz njihovih lica kada su atlete iz islamskih
zemalja na Olimpijadi odrekle lojalnost svojim državama i proglasile vernost Kalifatu.
Sve se srušilo u prah i pepeo, uključujući i same strukture koje je porodio Zapad kako bi
nas uhvatio u klopku svog pogleda na svet – demokratije, država-nacija i međunarodnog
sistema koji je njima upravljao – sve to se pretvorilo u ruševine.
Zanimala ih je nafta, i mi smo uspeli da ih potčinimo barelu kao nikad pre. Kada
je na tržištu zavladala nesigurnost, pronele su se glasine da će SAD ili NATO okupirati
naftne regione kako bi ih sačuvali od prisajedinjenja Kalifatu. Kasnije smo čuli da SAD
nisu uspele dobiti podršku saveznika za vojnu akciju kao i da su se u samom Vašingtonu
uplašili primerenog odgovora od strane muslimana celog sveta.
Tada su počeli nemiri među šiitima – što je veoma sumnjivo, zato što je samo
uvećalo haos. Kalif je izrazio sumnju da taj konflikt podstiče Iran. Stvar je u tome što je
Iran bio nezadovoljan pojavom Kalifata od prvog časa. Posebno osetljiva bila je bogata
naftnim izvorima istočna provincija Saudijske Arabije, naseljena uglavnom šiitima. Svoju
ulogu u tome odigrale su i vođe država Persijskog zaliva.
Tada smo posumnjali da konflikt podstiče Irak, u kojem preovladavaju šiiti, kao i
SAD i CIA. Ali ako su iza svega stajali američki nevernici – a siguran sam da je tako –
oni su sami stradali od posledica. Krhki mir u Iraku, koji je Amerika tako vešto skrojila,
raspao se posle pobune sunita koja je planula novom snagom; pobunjenici su se
proglasili istinskim Kalifatom i opet stupili u borbu kako sa šiitima, tako i sa američkim
garnizonima.
Bio je to ozbiljan izazov za kalifa. Kalifat predstavlja jedinstvenu celinu, ali mi
rizikujemo da izgubimo to jedinstvo ako ne uspemo da prekinemo staru suprotstavljenost
sunita i šiita. Meni, sunitskom Arapinu, ne priliči da iskazujem bilo kakvo saosećanje
pristalicama Alija, koji su uneli raskol u Dar al Islam (muslimanski svet – Prim.
prevodioca) pre mnogo vekova, ali, kao i tada, odbijanje da se prevladaju neslaganja
predstavlja veliku grešku. Neki njihovi novi mlsioci prisajedinjuju se istomišljenicima-
reformistima među sunitima i samim tim zadobijaju pohvale i podršku nevernika.
Uspostavljanje čak ne ni prijateljskih, već samo partnerskih odnosa među Persijancima i
Amerikancima za nas može predstavljati ozbiljnu opasnost.
Još jedno iskušenje i sablazan za naš narod je zapadni materijalizam. Na primer,
Internet predstavlja i blago i, istovremeno, mrežu koju je zabacio đavo. Upravo Internet
približava kalifa apsolutnoj vlasti, šireći njegov poziv po celom svetu. Ali, istovremeno
predstavlja i oružje u rukama naših neprijatelja. Sve više i više pravovernih, videći kako
se živi na Zapadu, želi da živi isto tako, budući nesvesni poroka koji su povezani sa
takvim načinom života.
Sve to, zajedno sa žestokim sukobima sunita i šiita, uznemirava predstavnike
srednje klase i oni su počeli da napuštaju naše svete zemlje. Ironijom sudbine, to je
dovelo u pometnju lidere Krstaša u Evropi i Americi. Drago im je da vide Kalifat u
nevolji, ali da prime milion ili više izbeglica – od kojih je većina navikla na visok životni
standard – to je sasvim druga stvar. Našli su se pred dilemom: povećanje broja
muslimana u njihovoj sredini može izazvati uznemirenost, ali ako ih ne prime, to znači da
će samo još jednom potvrditi svoje licemerje.
Haos vlada svuda. Kada je Kalifat proglašen, očekivalo se da ovi režimi odmah
padnu. Ali do toga zasad nije došlo. Postoje samo pojedina žarišta sledbenika koji vode
podrivačku delatnost u mnogim državama ali zasad ne uspevaju da obore režime. Vrlo
blizu smo tome u Srednjoj Aziji, delimično u Avganistanu i Pakistanu, gde besni
građanski rat. Rusija se upetljala u međunacionalne konflikte i podršku autoritarnih
režima u Srednjoj Aziji. Paradoks je u tome što SAD ovog puta istupaju kao saveznik
Rusije: umesto da, kao nekad, novcem i oružjem pomažu mudžahedine u borbi protiv
sovjetskog režima, oni pomažu Rusima u borbi protiv mudžahedina. U nekim zemljama
na vlasti su dve grupacije, od kojih nijedna nema punu kontrolu. Proglašen je
Paštunistan, ali vlast još nije uspostavljena u potpunosti. Sve to odvraća Krstaše od
eksploatacije naših resursa. Novi cevovodi se ne postavljaju, a neki od starih već su van
upotrebe. Zbog prekida izgradnje novih cevovoda zaustavljen je ekonomski uspon Azije.
Kina, koja je izbegavala svaku pomoć SAD, počela je ispoljavati sve veću zabrinutost
zbog narastajućeg u svojoj sredini muslimanskog „iredentizma” - težnje pocepanog
etnosa da se ujedini.
Jugoistočna Azija i delovi Istočne i Zapadne Afrike idu praktično istim putem.
Proglašenje Kalifata je ohrabrilo ustanike, ali zasad se njegov uticaj ispoljava uglavnom
u tome, što izazivaju razdor unutar država, stvarajući žarišta gde vladaju Kalifat i
Šerijat. Sa Azijatima je malo teže. Oni veruju da su otkrili specifičan azijski put.
Borba se nastavlja i u Palestini, bez obzira na osnivanje Palestinske države.
Cionisti i dalje drže pod okupacijom muslimanske zemlje i zajedno sa muslimanima
kontrolišu Jerusalim. Evropljani su mislili da mogu izbeći sudar civilizacija, ali sada
vide da se sve veći broj muslimana u njihovoj sredini okreće kalifu.Kalif ima sledbenike i
u SAD, među nevernicima; između ostalih tu je i ćerka jednog senatora. SAD su se našle
između dve vatre – pokušavaju da potkupe pristalice Kalifata, kako bi se s njihovom
pomoću obračunali sa iračkim sunitima, a istovremeno ne žele da ostave Izrael na
cedilu. Evropa prvi put vrši pritisak na cioniste, spominjući sankcije protiv Izraela.
Sav taj haos i metež idu nam na ruku. Ispočetka su, sa pojavom novog Kalifata,
naši redovi izrazito proredeli i jezgro „Al Kaide” našlo se van glavnog toka zbivanja, ali
zatim je počelo mnoštvo novih bitaka. Sposobni smo da nastavimo borbu za ponovnu
vlast nad islamskim zemljama čak i ako bi se kalif počeo povlačiti i ispoljavati slabost.
Uspostavljamo veze sa lokalnim poljskim komandirima, uživajući njihovo gostoprimstvo
ili im plaćajući danak, i po pravilu zauzvrat dobijamo mogućnost da preduzimamo sve
što smatramo za potrebno. Pun sam nade…

***

Kalifat uopšte ne mora u potpunosti ostvariti svoje planove da bi postao ozbiljna

pretnja svetskom poretku. Ovaj scenario stavlja akcenat na ozbiljan ideološki spor među
različitim kulturama, koji će se zaoštravati sa rastom religijske samospoznaje.
Revolucija u informacionim tehnologijama najverovatnije će samo pojačati
konflikt između zapadnog i islamskog sveta.
Uticaj Kalifata na muslimane neće biti isti u raznim regionima, što mora potaći
zapadne zemlje da izgrade diferencirani pristup za borbu protiv njega. Tamo gde
muslimani već uživaju neke blagodeti globalizacije, na primer u nekim zemljama Azije i
Evrope, oni će se naći pred nimalo lakim izborom između ideja duhovnog Kalifata i
materijalnih prednosti globalizovanog sveta.
Proglašenje Kalifata neće smanjiti pretnju terorizma. Naprotiv, još jače
raspaljujući konflikt, on može iznedriti novu generaciju terorista spremnih za borbu
protiv neprijatelja Kalifata kako unutar islamskog sveta, tako i van njegovih granica.
 Deo 4

SVEOPŠTA NESIGURNOST

Za 2020. godinu predviđamo pojačavanje sveopšteg osećanja nesigurnost, u čijoj

će osnovi ležati kako psihički odnos prema stanju stvari, tako i fizičke pretnje. U
psihološke aspekte, na kojima se ranije nismo zaustavljali u ovom izveštaju, možemo
ubrojati strahove povodom problema oko zapošljavanja, kao i strahove u vezi sa
migracijom stanovništva – kako među starosedeocima, tako i među doseljenicima.
Terorizam i međunarodni konflikti mogu zaustaviti proces globalizacije, bitno
uvećavajući troškove za bezbednost prilikom realizacije trgovine među zemljama,
pojačavajući granične kontrole, što će se negativno odraziti na svetsku trgovinu i
finansijsko tržište. Iako je izbijanje rata između velikih država scenario sa mnogo manje
verovatnoće od unutrašnjih konflikata, on takođe može zapretiti bezbednosti čitavog
sveta. Mogućnost širenja oružja za masovno uništavanje (OMU) još više će produbiti
sveopšti osećaj nezaštićenosti.

Transformacija međunarodnog
terorizma

Ništa ne ukazuje na to da će tokom sledećih 15 godina nestati ili oslabiti osnovni

faktori koji su izazvali međunarodni terorizam. Po oceni stručnjaka, većina
međunarodnih terorističkih grupa će se i dalje poistovećivati sa radikalnim islamom.
Preporod islamske samosvesti stvoriće osnovu za širenje radikalne islamske idologije
kako na Bliskom Istoku, tako i van njegovih granica, uključujući Zapadnu Evropu,
Jugoistočnu i Srednju Aziju.
Taj preporod praćen je rastom solidarnosti među muslimanima, uvučenim u
nacionalne ili regionalne separtističke konflikte u Palestini, Čečeniji, Iraku, Kašmiru,
Mindanau ili Južnom Tajlandu. Ovi konflikti su nastali kao reakcija na represije od strane
države, korupciju i neefikasnost vlasti.
Osvajanje vlasti od strane radikala u nekoj od islamskih zemalja Bliskog Istoka
može podstaći širenje terorizma u regionu i uveriti ljude u to da novi Kalifat nije tek pusti
san.
Neformalne mreže dobrotvornih fondova, madrase, havale i drugi mehanizmi i
dalje će se širiti i biti korišćeni od strane radikala.
Otuđenje među nezaposlenom omladinom dovešće do popunjavanja redova
terorista.

„Najviše nas brine činjenica da (terorističke grupe) mogu doći do bioloških

sredstava ili, što je manje verovatno, do nuklearne bombe. I jedno i drugo može
dovesti do masovnog stradanja civila.”

Postoje očigledni znaci da će neskrivena želja islamskih radikala da izazovu

međunacionalne nerede, drugim rečima, stremljenje islamskih ekstremista da svrgnu niz
tobože otpadničkih svetovnih vlada u zemljama sa većinom muslimanskog stanovništva,
naići na prijem u srcima mnogih muslimana.
Protivljenje globalizaciji i politici SAD može učvrstiti i umnožiti redove onih
koji saosećaju sa teroristima, sarađuju sa njima i finansiraju terorističke strukture.
 „Očekujemo da će do 2020. godine „Al Kaidu” zameniti ništa manje fanatične,
ali zato više decentralizovane grupe islamskih terorista.”

Mnoštvo aktera

Pritisak od strane ujedinjenih kontraterorističkih snaga, kao i nova dostignuća u

oblasti informacijskih tehnologija dovešće do uvećanja decentralizacije terorističke
pretnje, koja će evolucionirati u eklektički prijem u svoje redove grupa, ćelija i
pojedinaca. Teroristi neće imati potrebe za stacionarnim štabom za planiranje i realizaciju
svojih operacija, koristeći se skloništima po čitavom svetu. Materijali za obuku,
određivanje objekata za napad, instrukcije za pravljenje i upotrebu oružja kao i
prikupljanje finansijskih sredstava sve više će biti virtualni, upućivaće se i obavljaće se
preko Interneta.
Okosnica „Al Kaide” možda će se i dalje smanjivati, ali će druge regionalne
grupe, inspirisane „Al Kaidom”, kao i pojedinci, koje obično zovu „džihadistima”
(objedinjeni zajedničkom mržnjom prema umerenim režimima i Zapadu), najverovatnije i
dalje preduzimati terorističke napade. Članovi „Al Kaide” koji su prošli obuku u
logorima Avganistana postepeno će ustupiti mesto iskusnim borcima koji su prošli kroz
irački konflikt. Očekujemo da će do 2020. godine „Al Kaidu” zameniti ništa manje
fanatične, ali više decentralizovane grupe islamskih terorista. Sve će se one
suprotstavljati širenju globalizacije u islamskoj sredini.
Irak i druge verovatne zone sukoba u budućnosti će verovatno obezbediti priliv
novih regruta, logore za obuku, tehniku i dobro vladanje jezikom za novu generaciju
„profesionalnih” terorista, za koje će političko nasilje biti cilj samo po sebi.*
*Ma koliko se slagali sa stavovima autora i delili njihova strahovanja, moramo znati da
političko nasilje teroristima nikada nije bilo svrha/cilj samo po sebi, već je cilj po pravilu bilo –
istorijski opravdano ili neopravdano – otcepljenje ili proglašenje suverenosti neke teritorije (ili čak
postizanje stranog nemešanja). Autori očigledno posmatraju problem pod uticajem trenutnog
zaoštravanja borbe protiv terorizma, dopuštajući sebi određenu neobjektivnost i, naprotiv, ne
dopuštajući nikakvo saosećanje sa teroristima niti mogućnost kompromisa. A pošto politika
kompromisa nije svojstvena ni radikalnim islamistima, i zapadnim i nekim islamskim zemljama
verovatno predstoji težak put pre nego što se odluče da pribegnu ničem drugom nego upravo toj
politici. (Prim. prev.)
Inostrani džihadisti – ljudi spremni da ratuju svuda gde se, kako im se čini,
islamske zemlje nalaze na udaru onih koje oni zovu „osvajačima-nevernicima” - dobijaju
sve veću podršku od strane muslimana koji često ne odobravaju terorizam.
Čak i ako se broj ekstremista smanji, teroristička pretnja će najverovatnije ostati.
Preko Interneta i drugih tehnologija bežične veze zlonamernici mogu brzo pronalaziti i
okupljati pristalice u širokim, čak svetskim razmerama, i to gotovo neprimetno. Brzo
širenje bioloških i drugih smrtonosno opasnih tehnologija uvećaće mogućnosti čoveka
koji nije povezan ni sa kakvom terorističkom organizacijom da nanese stradanja velikom
broju ljudi.

Oružje, taktika i ciljevi

U prošlosti su se terorističke organizacije oslanjale na podršku države u pripremi,

naoružavanju, materijalno-tehničkom opremanju, nabavci neophodnih dokumenata i
finansiranju njihovih operacija. U globalizovanom svetu takve grupe kao „Hezbolah”
postaju sve više nezavisne u zadovoljavanju svojih potreba i mogu delovati slično kao i
države, „opravdano odbijajući da snose odgovornost”, opremajući druge grupe,
dejstvujući preko trećih lica radi ostvarivanja svojih ciljeva pa čak i sarađujući sa
vladama putem diplomatskih kanala.
Većina terorističkih napada i dalje će se izvoditi pretežno konvencionalnim
vrstama oružja, ali uz korišćenje novih tehnika, što će otežavati planiranje
kontraterirostičkih mera. Teroristi će najverovatnije pokazati najviše inventivnosti ne u
primeni tehnologije ili vrsta oružja, već u operativnim idejama njihove realizacije,
drugim rečima, u onome što se tiče razmera, plana ili logistike svojih napada.
Jedna od takvih ideja, koja će se verovatno dalje razvijati, sastoji se u izvođenju
većeg broja istovremenih terorističkih napada na međusobno što udaljenijim mestima.
Iako će improvizovane eksplozivne naprave, postavljene na transportnim
sredstvima, i dalje biti popularne u svojstvu asimetričnog oružja, teroristi će se
najverovatnije uskoro podići na tehnološkoj lestvici i početi da primenjuju nove
eksplozivne materije i bespilotne vazdušne letelice.

Prema tome, korišćenje biološki aktivnih materija od strane terorista vrlo je

verovatno, a njihov dijapazon će se širiti.

Religijski zanos muslimanskih ekstremista pojačaće njihovu želju za izvršenjem

terorističkih napada sa velikim brojem žrtava. Kao što je poznato iz istorije, terorizam sa
religijskom osnovom je najpogubniji, pošto takve grupe ne postavljaju sebi gotovo
nikakva ograničenja.
Trend koji najviše zabrinjava je stremljenje nekih terorističkih grupacija da
ovladaju oružjem za masovno uništavanje. Najviše straha izaziva činjenica da ove grupe
mogu doći do biološki aktivnih materija ili, što je manje verovatno, nuklearnog oružja,
što može biti uzrok masovnih žrtava.
Bioterorizam, očigledno, odgovara najviše nevelikim a dobro informisanim
grupama. Laboratorija bioteroriste može se smestiti u običnoj kuhinji, a oružje stvoreno u
njoj može biti manje od tostera. Prema tome, korišćenje biološki aktivnih materija od
strane terorista vrlo je verovatno, a njihov dijapazon će se širiti. Pošto se dijagnostika
sibirskog čira* ili boginja vrši tek neko vreme nakon zaražavanja, u najgorem scenariju
teroristički napad može biti izveden mnogo pre nego što vlasti za njega i saznaju.
*Ruski naziv za crni prišt, odnosno antraks. Možda je interesantno napomenuti da je do
(najmanje) jedne tragedije u vezi sa proizvodnjom antraksa kao bakteriološkog oružja već došlo, u
vojnom gradiću Sverdlovsk-19 kod Sverdlovska na Uralu 1979. godine, kada je zbog slučajnog
ispuštanja mikroba „sibirke” u atmosferu kroz ventilaciju umrlo najmanje 64 ljudi, što je
obelodanjeno tek dve decenije kasnije, dakle, sasvim nedavno. (Prim. prev.)
Upotreba naprava za radiološko raspršivanje mogla bi se pokazati efikasnom u
stvaranju panike zbog široko rasprostranjene zablude po pitanju realnih mogućnosti
stradanja velikog broja ljudi u takvom napadu.
Kako se odvijaju istraživanja u oblasti stvaranja pojednostavljenog nuklearnog
oružja teroristi nastavljaju da tragaju za načinom dobijanja nuklearnog materijala za
konstruisanje vlastitog nuklearnog oružja. Istovremeno sa tim treba očekivati da će
nastaviti sa pokušajima da kupe ili ukradu nuklearno oružje, naročito u takvim zemljama
kao što su Rusija ili Pakistan. Uzevši u obzir verovatnoću da teroristi dođu do nuklearnog
oružja, ne smemo isključiti mogućnost njegove primene od strane ekstremista do 2020.
godine.
Takođe očekujemo da će teroristi pokušati da osvoje ili razviju vlastite
sposobnosti izvođenja kibernetičkih napada sa ciljem nanošenja fizičke štete
kompjuterskim sistemima i uništenja važnih informacijskih mreža.
Glavni cilj terorista ostaće SAD i njihovi interesi u inostranstvu, ali može se
uvećati i broj terorističkih akata usmerenih protiv bliskoistočnih režima i
zapadnoevropskih zemalja.

Organizovani kriminal

Promenjivi geostrateški šabloni mogu odrediti globalni karakter kriminalnih

aktivnosti tokom sledećih 15 godina. Organizovani kriminal će najverovatnije cvetati u
zemljama bogatim prirodnim resursima koje su pretrpele suštinske političko-ekonomske
reforme, takvima kao što su Indija, Kina, Rusija, Nigerija i Brazil, kao i Kuba, ako u njoj
bude likvidiran jednopartijski sistem. Neke od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i
Varšavskog pakta takođe će ostati izložene visokom nivou delatnosti organizovanog
kriminala.
Države koje stupaju u jednopartijski sistem – na primer, svaka ponovo stvorena
islamska država – biće podložne korupciji i pratećem organizovanom kriminalu, naročito
ako njihova ideologija predviđa bitno učešće države u privredi.
Promenjena migracijska kretanja mogu pogodovati pojavi nekih vidova
organizovanog kriminala u zemljama gde takav kriminal ranije nije bio razvijen.
Kriminalne grupe organizovane po etničkom principu obično vrbuju članove vlastitih
dijaspora i koriste ih za učvršćivanje svojih pozicija u novim regionima.
Neki sindikati organizovanog kriminala formiraće privremene alijanse i pokušati
da korumpiraju lidere nestabilnih, ekonomski slabih ili raspadnutih država, da proniknu u
problematične banke i kompanije, eksploatišu informacijske tehnologije i sarađuju sa
pobunjeničkim pokretima radi uspostavljanja kontrole nad važnijim geografskim
oblastima.
Grupe organizovanog kriminala po pravilu ne teže rušenju vlada; naprotiv, one
cvetaju u zemljama gde su vlade korumpirane, nesposobne ili ne žele da dosledno
uspostavljaju vlast zakona.
Kriminalni sindikati, naročito oni koji se bave trgovinom drogama, mogu,
zapravo, uspostaviti punu kontrolu nad onim regionima unutar slabih država koje
centralna vlast nije u stanju da kontroliše.
Ako vlade zemalja koje poseduju OMU izgube kontrolu nad delom svog
arsenala, opasnost od toga da mafijačke grupe započnu sa trgovinom nuklearnim,
biološkim ili hemijskim oružjem ozbiljno će se uvećati do 2020. godine.
Očekujemo da se između terorista i članova kriminalnih bandi stvaraju pretežno
poslovni odnosi, to jest, teroristi će se obraćati kriminalcima usled potrebe za
falsifikovanim dokumentima, švercovanim oružjem ili tajnom pomoći u kretanju po
čitavom svetu u slučajevima kada ne mogu sami doći do neophodne robe ili usluge. Ipak,
malo je verovatno da će organizovane kriminalne grupe formirati dugotrajne strateške
saveze sa teroristima. Glavnim motiv organizovanog kriminala je sticanje novca te je
sklon da svaku delatnost koja ga ometa u sticanju prihoda smatra štetnom po biznis. Sa
druge strane, lidere terorista brine to što veze sa „neideološkim” partnerima povećavaju
šanse policije na uspešno prinicanje u njihove planove, kao i to što novac može pokvariti
ideološke članove.

Kibernetički ratovi?

Tokom sledećih 15 godina sve veći broj aktivnih lica, uključujući teroriste, mogu
sticati i razvijati mogućnosti za realizaciju fizičkih i kibernetičkih napada na čvorove
svetske informacijske infrastrukture – Internet, telekominikacijske mreže i kompjuterske
sisteme, koji upravljaju važnim industrijskim procesima, takvima kao što su
elektromreže, fabrike za preradu nafte i mehanizmi zaštite od poplava. Teroristi su već
proglasili svojom metom informacijsku infrastrukturu SAD i u stanju su da realizuju
fizičke napade koji mogu izazvati u najmanju ruku kratkotrajne i međusobno nepovezane
zastoje u radu. Za odgovarajuću reakciju na ove napade potrebno je stvranje posebnih
tehnologija, koje će omogućiti zatvaranje breše između napadača i napadnutog.
Glavno kibernetičko bojno polje budućnosti postaće informacija u samim
kompjuterskim sistemima, koja je mnogo vrednija i osetljivija nego ti sistemi. Nove
tehnologije koje se ukazuju na horizontu omogućavaju bežični pristup podacima, upad u
sisteme, priključivanje Internetu ili direktan pristup od strane nepouzdanih saradnika.
 Zaoštravanje unutrašnjih konflikata

Zaostalost privrede, udruživanja na etničkoj osnovi, ekstremna religijska

ubeđenja i neproporcionalan broj omladine – svi ovi faktori zajedno stvoriće idealne
negativne uslove, koji sa velikom verovatnoćom mogu izazvati unutrašnje konflikte.
Međutim, od sposobnosti država da vladaju situacijom faktički će zavisiti kako sama
mogućnost nastanka, tako i razmere tih konflikata. One države koje ne odgovaraju
očekivanjima svojih naroda i nisu sposobne da razreše ili smire njihove protivrečne
zahteve, najverovatnije će se suočiti sa najtežim i čestim izlivima nasilja. Te države
podložne nasilju najvećim delom se nalaze u „velikom polumesecu nestabilnosti”, koji se
pruža od afričkih zemalja južno od Sahare, preko Severne Afrike na Bliski Istok, Balkan,
Kavkaz, kroz Južnu i Centralnu Aziju sve do nekih delova Jugoistočne Azije. Zemlje
ovih regiona uglavnom se nalaze „van okvira” globalizacije.
Broj unutrašnjih konflikata značajno se smanjio u poređenju sa krajem 80-ih i
početkom 90-ih godina, kada je raspad SSSR-a i pad komunističkih režima u Centralnoj
Evropi omogućio da se razgori požar etničkih i nacionalističkih sukoba. Bez obzira na to
što je ostvarena određena ravnoteža, dalje postojanje neuspešnih i slabih u
institucionalnom smislu država stvara pogodne uslove za pojavu takvih konflikata u
budućnosti
.
Zaostalost privrede, udruživanja na etničkoj osnovi, ekstremna religijska
ubeđenja i neproporcionalan broj omladine – svi ovi faktori zajedno stvoriće
idealne negativne uslove, koji sa velikom verovatnoćom mogu izazvati
unutrašnje konflikte.

Unutrašnji konflikti često su veoma žestoki, dugotrajni i teški za smirivanje. Oni

često rađaju unutrašnju emigraciju i masu izbeglica-emigranata, koji destabilišu situaciju
u susednim zemljama.
U afričkim zemljama južno od Sahare i dalje je velik rizik pojave novih ili
pojačavanja već postojećih humanitarnih katastrofa, izazvanih raznovrsnim konfliktima.
Konflikti koji imaju karakter genocida, usmereni na potpuno ili delimično istrebljenje
rasne, religijske ili etničke grupe, i konflikti, izazvani drugim zločinima protiv
čovečanstva – takvima kao nasilno proterivanje celokupnog lokalnog stanovništva –
mogu izazvati pojavu velikih migracijskih masa i humanitarnih katastrofa.
Neki unutrašnji konflikti – posebno konflikti sa učešćem etničkih grupa
razdeljenih državnim granicama – nose rizik prerastanja u regionalne konflikte. U
krajnjem slučaju unutrašnji konflikti mogu dovesti do slabljenja ili raspada države, usled
čega velike teritorije ostaju bez efikasne državne kontrole. U takvim slučajevima te
teritorije mogu postati utočište za transnacionalne terorističke organizacije (takve kao „Al
Kaida” u Avganistanu), ili za kriminalce i narkokartele (kao što se dešava u Kolumbiji).

Uspon država kao zalog konflikata?

Verovatnoća da će konflikt između velikih država prerasti u svetski rat tokom

sledećih 15 godina danas je manja nego u bilo kom periodu minulog stoleća, a da se i ne
govori o prethodnim vekovima, kada su iskre lokalnih konflikata izazivale svetske
ratove.* Čvrsti sistemi saveza do Prvog svetskog rata i u periodu između dva rata, kao i
suprotstavljenost blokova u vreme hladnog rata praktično su garantovali da će lokalni
konflikti zadobijati mnogo širi karakter. Danas, pak, čak i ako izbije konflikt povodom
Tajvana ili između Indije i Pakistana, druge države pa i same sukobljene strane pokušaće
da ograniče njegove razmere.
*Autori ovde očigledno prenebregavaju uobičajeni stav po kome su u ljudskoj istoriji
postojala samo dva svetska rata. Ali ako definišemo svetski rat kao rat u kome učestvuje veći broj
zemalja (među kojima mora biti barem jedna aktuelna „supersila”) onda, naravno, vidimo da je u
istoriji bilo više takvih ratova. (Prim. prev.)
Osim toga, rastuća zavisnost od globalnih finansijsko-trgovačkih mreža sve
efikasnije će suzbijati konflikte među velikim državama – SAD, Evropom, Kinom,
Indijom, Japanom i Rusijom. Naravno da ovo ne isključuje mogućnost konflikta među
velikim državama u potpunosti. Odsustvo u nekim regionima efikasnih mehanizama za
razrešenje konflikata, porast nacionalizma u velikom broju država kao i emocionalna
napetost obeju strana u nekim konfliktima povećavaju mogućnost njihovog
razbuktavanja.
Iako bi vojna konfrontacija između Kine i Tajvana značila krah napora Pekinga
da dobije priznanje svoje uloge regionalne i svetske države, ne možemo u potpunosti
isključiti takvu mogućnost. Na primer, proglašenje nezavisnosti od strane Tajvana može
primorati Peking na takve korake, od kojih bi se inače suzdržao, isto kao što bi povećanje
vojne moći Kine kod njenih lidera pojačalo želju da tu moć primene protiv Tajvana,
povećavajući rizik pojave oružanog konflikta.

Progres u oblasti savremenog naoružanja – širi radius dejstava, preciznost

gađanja i veća razorna moć konvencionalnog oružja – stvara uslove koji
provociraju primenu vojne sile taktikom preventivnog udara.

Čini se da Indija i Pakistan uviđaju kakvu bi cenu morali platiti u slučaju da

među njima izbije oružani konflikt. Ali nacionalistička osećanja s obe strane su veoma
jaka i teško da će oslabiti. Prema jednom od verovatnih scenarija, Pakistan može
upotrebiti nuklearno oružje kako bi zaustavio uspešna dejstva indijskih oružanih snaga
koje brojnim stanjem uveliko nadmašuju pakistansku armiju, posebno kada se uzme u
obzir odsustvo bitnije strateške dubine Pakistana.
U slučaju izbijanja konflikta sa učešćem jedne ili više velikih država posledice
mogu biti vrlo ozbiljne. Progres u oblasti savremenog naoružanja – širi radius dejstava,
preciznost gađanja i veća razorna moć konvencionalnog oružja – stvara uslove koji
provociraju primenu vojne sile taktikom preventivnog udara. Povećanje radiusa dejstva
novih raketa i aviosistema dopremanja projektila osigurava neranjivost onima koji
poseduju ova oružja.
Sve dok strateška odbrana ne postane isto tako čvrsta kao i strateško napadačko
naoružanje, širenje geografskih okvira konflikata imaće velike prednosti, pošto u tom
slučaju napadači mogu ostati bez svojih bezbednih pozicija. Osim toga, niz poslednjih
visokotehnoloških konflikata je pokazao, da ishod prvih bitaka u velikim konfliktima
često odlučuje uspeh čitave ratne kampanje. Zato vojni stručnjaci smatraju da je
preventivni udar neophodan za postizanje strateškog uspeha.

Kako mogu stupiti na put progresa

afričke zemlje južno od Sahare?

Većina regionalnih stručnjaka smatra da će, u skladu sa najverovatnijim

scenarijem, 2020. godine Afrika sve više ličiti na pokrivač pun šarenih zakrpa usled toga
što će razlike u političkim i ekonomskim uslovima između raznih zemalja biti vrlo velike.
Sposobnost Afrike da izvuče korist iz pozitivnih strana globalizacije zavisiće od
toga, u kojoj meri će pojedine zemlje uspeti da stave tačku na konflikte, da poboljšaju
upravu, obuzdaju korupciju i uspostave vlast zakona. Ako u tim oblastima bude ostvaren
progres, biće moguće i širenje stranih investicija koje se u datom momentu uglavnom
ograničavaju na sektor nafte. Naši regionalni stručnjaci su izrazili uverenost da, ako bi
afrički lideri iskoristili ove investicije za stimulisanje privrednog rasta, otvorivši nove –
osim državne moći – puteve bogaćenja, mogli bi ublažiti masu drugih problema sa
kojima se suočavaju njihove zemlje, snižavajući nivo konflikata u društvu perspektivom
budućeg procvata.
Ključni momenat ostaće široki razvoj postojećih ili novih izvora bogatstva. Iako
su mineralni i prirodni resursi neravnomerno raspodeljeni među ovim zemljama, one su u
celini bogate njima i u stanju su ne samo da osiguraju svoje stanovništvo prehrambenim
artiklima, nego i da postanu krupni izvoznici poljoprovredne, stočarske i ribarske
produkcije. Smanjenje ili uklanjanje tarifnih barijera i poljoprivrednih subvencija u EU i
SAD zajedno sa potrebom za sirovinama od strane brzorastuće privrede Kine i Indije
može dati moćan impuls privredama afričkih zemalja i omogućiti im da prevaziđu
decenije sniženih cena njihove robe.

2020. godine Afrika će sve više ličiti na zakrpljeni pokrivač usled ogromnih
razlika u političkim i ekonomskim aspektima.

Afrički stručnjaci se slažu sa tim da su privredna reforma i dobra uprava nužni

uslovi visokog privrednog rasta. Osim toga, stručnjaci dolaze do zaključka da afričke
zemlje moraju preuzeti inicijativu u zaključivanju novih uslova ukazivanja pomoći i
trgovinskih odnosa, koje su doskora diktirali pretežno međunarodne finansijske institucije
i razvijene zemlje. Novo Partnerstvo za Razvoj Afrike (NEPAD) sa svojim mehanizmom
ekspertskih procena predstavlja jedan od takvih mehanizama, neophodnih za realizaciju
ekonomskih reformi. Naravno, potrebno je da njegovi pojedini članovi ispoštuju
individualne i kolektivne obaveze.
Tokom sledećih 15 godina demokratske reforme u Africi i dalje će se odvijati
sporo i u mnogim zemljama će delimično izostati zbog mnoštva socijalno-ekonomskih
problema. Ipak, malo je verovatno da će demokratija kao norma života u Africi biti
dovedena u pitanje. Afrički lideri se suočavaju sa alijansama međunarodnih i unutrašnjih
nedržavnih organizacija, koje ponekad pokušavaju da zamene državne službe, sa
kriminalnim mrežama koje ne poznaju državne granice i, najzad, sa islamskim grupama,
koje žele da stvore pouzdana utočišta. Neke države bi zbog toga mogle pretrpeti krah, ali
će zato u drugima kvalitet demokratije rasti. Nova generacija lidera uključuje velik broj
delatnika iz privatnog sektora, koji se osećaju mnogo udobnije u uslovima demokratije
nego njihovi prethodnici, i mogu dati razvoju demokratije moćnu unutrašnju dinamiku.
Najnepredvidljiviji faktor ostaće rukovodstvo. Čak i u najgorem sticaju okolnosti
dobro rukovodstvo može odigrati važnu pozitivnu ulogu. Države sa lošim rukovodstvom
teško da će izbeći neuspehe, ali one sa dobrim, koje učvršćuje pravni poredak i državne
institucije i uspešno rešava unutrašnje konflikte, dobiće šansu za napredak.

Faktor OMU

Nuklearno oružje. Tokom sledećih 15 godina niz zemalja nastaviće sa

programima stvaranja nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja i u nekim slučajevima
uvećaće svoje potencijale. Zemlje koje danas poseduju nuklearno oružje povećaće svoju
sposobnost suzdržavanja i gotovo sigurno će uvećati pouzdanost, tačnost i delotvornost
sistema za dopremanje, a takođe će razviti sposobnost savladavanja raketne odbrane.
Otvorena demonstracija nuklearnih mogućnosti od strane neke države još više će
diskreditovati postojeće sporazume o neširenju, poremetiće ravnotežu snaga i povećaće
rizik prerastanja konflikata u nuklearni rat.
Zemlje koje nemaju nuklearno oružje, naročito države Bliskog Istoka i
Jugoistočne Azije, mogu doneti odluku da po svaku cenu dođu do njega, kada postane
jasno da njihovi susedi i regionalni suparnici već rade u tom pravcu.
Pomoć širitelja, uključujući bivše privatne preduzetnike, takve kao što je A. K.
Han sa svojom mrežom, skratiće vreme potrebno drugim zemljama za sticanje vlastitog
nuklearnog oružja.
 Zemlje koje nemaju nuklearno oružje… mogu doneti odluku da po svaku cenu
dođu do njega, kada postane jasno da njihovi susedi i regionalni suparnici već
teže ka tome.

Hemijsko i biološko oružje. Napredak u oblasti hemijski i biološki aktivnih

sredstava i širenje znanja iz te oblasti predstavljaće ozbiljnu pretnju, naročito od strane
terorista, kao što smo već isticali.
Uzimajući u obzir nameru nekih terorističkih grupa da iskoriste oružje koje se
može primenjivati kradom, neprimetno nanoseći udarac koji će se zatim pokazati kao
vrlo ozbiljan, očekujemo da će teroristi primeniti neke lako dostupne vrste biološkog i
hemijskog oružja.
Države nastavljaju sa realizacijom programa proizvodnje hemijski i biološki
aktivnih sredstava u legitimnim komercijalnim strukturama, kako bi ih lakše sakrile od
međunarodne kontrole, i u realizaciji tih programa sve manje će se oslanjati na inostrane
dobavljače.
Veća dostignuća u oblasti bioloških nauka i informacijskih tehnologija mogu
ubrzati tempo razrade biološkog oružja. Ona će takođe uvećati mogućnosti proizvodnje
takvih sredstava koja je mnogo teže otkriti i od kojih je teže zaštititi se. Sve do 2020.
godine neke zemlje će nastaviti sa pokušajima razrade hemijskih sredstava zaobilazeći
režim inspekcije, uveden u skladu sa Konvencijom o zabrani hemijskog oružja.
Sistemi dopremanja. Bezbednost će i dalje biti ugrožena od strane sve
savršenijih i smrtnonosnijih balističkih i raketa sa krilima, kao i od strane bespilotnih
letelica (BL). Države će gotovo sigurno nastaviti da uvećavaju radius dejstava,
pouzdanost i preciznost raketnih sistema koji se nalaze u njihovim arsenalima. Do 2020.
godine još nekoliko zemalja koje ne uživaju poverenje mogu steći rakete za udare po
nadzemnim ciljevima, sposobne da predstavljaju pretnju po bezbednost SAD, ako ih se
dostavi dovoljno blizu američkoj obali.

Napredak u oblasti hemijski i biološki aktivnih sredstava i širenje znanja iz te

oblasti predstavljaće ozbiljnu pretnju, naročito od strane terorista…

I Severna Koreja i Iran posedovaće međukontinentalne balističke rakete (MBR)

zadugo do 2020. godine i radiće na usavršavanju takvih mogućnosti, iako bi novi režimi u
obema zemljama mogli preispitati te ciljeve. Nekoliko drugih zemalja verovatno će
razraditi sredstva dostavljanja u orbitu kosmičkih aparata do 2020. godine, kako bi
lansirale svoje satelite i povećale svoj nacionalni prestiž. Sistemi lansiranja kosmičkih
aparata predstavljaju glavni stepenik na putu stvaranja MBR, jer se mogu koristiti u
svojstvu rakete-nosača u razradi MBR.

Globalne tendencije u unutrašnjim

konfliktima od 1990-2003.

Grafikon na str. 138.

Izvor: podaci Upsalskog informacijskog projekta o konfliktima,

objavljeni od strane Stokholmskog međunarodnog instituta za
istraživanje mirovnog procesa.

Kriza međunarodnih institucija

Sve veći pritisak na međunarodne institucije izazvaće neefikasnost mnogih od

njih, i ta situacija može biti izmenjena samo putem njihove radikalne reforme sa ciljem
uzimanja u obzir novih igrača i novih prioriteta. Pred regionalne organizacije biće
postavljen težak zadatak suprotstavljanja transnacionalnim pretnjama, koje će se javiti u
vezi sa ekonomskim potresima, terorizmom, organizovanim kriminalom i širenjem OMU.
Takve posleratne tvorevine kao Organizacija Ujedinjenih Nacija i međunarodne
finansijske institucije rizikuju da postanu beznadno zastarele, ako ne počnu uzimati u
ozbir rastuću moć zemalja u usponu.
Kako pristalice, tako i protivnici principa multilateralnih odnosa slažu se sa tim
da su događaji u Ruandi, Bosni i Somaliji pokazali neefikasnost, nepripremljenost i
slabost globalnih i regionalnih institucija kad je reč o gašenju takvog tipa konflikata, koji
će u budućnosti verovatno biti najrašireniji.
Problem nedelotvornosti države, koji služi kao izvor ili inkubator čitavog niza
transnacionalnih pretnji, zahteva bolju koordinaciju između ovih organizacija, uključujući
međunarodne finansijske institucije i organizacije za regionalnu bezbednost.
Postizanje globalnog konsenzusa po pitanju toga kako i kada treba intervenisati,
biće veoma teško ostvarivo, ali, po mišljenju mnogih stručnjaka, i neophodan preduslov
efikasnijeg rada međunarodnih organizacija, ako zaista žele da realizuju sav svoj
potencijal i opravdaju nade koje se u njih polažu. Mnoge države, naročito takve koje se
tek sada formiraju, uznemirene su stvaranjem presedana spoljašnjeg upada, koji mogu
biti iskorišćeni protiv njih. Pa ipak, većina takvih problema kao što je, na primer, pretnja
opstanku države, može biti uspešno rešena samo posredstvom njihove pravovremene
spoznaje i preduzimanja preventivnih mera.
Druga pitanja, koja će verovatno biti stavljena na međunarodni dnevni red, vršiće
dodatni pritisak kako na kolektivni svetski poredak, tako i na pojedine zemlje. Ta „nova”
pitanja mogu postati glavni sadržaj međunarodne diplomatije, slično tome kao što su
pitanja ljudskih prava postala glavni predmet rasprave tokom 70-ih i 80-ih godina. Etička
pitanja u vezi sa biotehnološkim otkrićima kao što su kloniranje, genetski modifikovani
proizvodi i pristup biomedicinskim preparatima mogu izazvati oštre debate između
pojedinih zemalja i čitavih regiona. Sa povećanjem tehnoloških mogućnosti države na
praćenju terorista svetsku javnost sve više će uznemiravati takva pitanja kao što je
zaštićenost sfere ličnog života i ekstrateritorijalnost. Na isti način debate o ekološkim
problemima u vezi sa promenom klime predstavljaju pretnju za svetski poredak,
suprotstavljaju SAD njihovim tradicionalnim evropskim prijateljima, pojačavaju
negativan odnos zemalja u razvoju prema razvijenim zemljama. Samo uspostavljanje
efikasnije međunarodne saradnje može omogućiti da se izbegne zaoštravanje tih odnosa.
Zemlje u razvoju mogu u etičkim i ekološkim sporovima videti nastojanje bogatih
zemalja da uspore njihov progres i da im nametnu „zapadne” standarde i vrednosti.* Nije
isključeno da će se sve jače osećati nužnost institucionalne reforme. Mnogi u zemljama u
razvoju smatraju da punomoćja međunarodnih organizacija ne odražavaju savremene
realije, već one iz vremena po okončanju Drugog svetskog rata.
*Međutim, većina zemalja u razvoju upravo teži uspostavljanju „zapadnih standarda i
vrednosti” kada je reč o visokoj potrošnji, koja uzrokuje veliko zagađenje životne sredine, a to i
jeste ono zbog čega bogate zemlje nastoje da uspore progres siromašnih. Da podsetimo na rečitu i
poražavajuću činjenicu: SAD koje imaju 1/24 svetskog stanovništva i 1/16 površine kopna planete
emituju 1/3 svetskog zagađenja. Kada bi sve zemlje sveta povećale standarde zagađenja srazmerno
sa SAD, stanje planete postalo bi gore nego nakon upotrebe celokupnog famoznog OMU! (Prim.
prev.)
Ekološko stanje nakon ratnih dejstava predstavlja posebno ozbiljan problem.
Sudeći po događajima iz prethodne decenije, vođenje ratnih dejstava i pobeda
konvencionalnim metoda neće predstavljati poseban problem za SAD u svetlu naših
ogromnih mogućnosti za vođenje takvog rata. Ali napori svetske zajednice na
sprečavanju izbijanja ratova i konflikata koji predstavljaju preludijum za nove ratove
mogu ostati uzaludni.
Nacionalna izgradnja u najboljem slučaju predstavlja nesavršenu ideju, tim više
sa povećanjem značaja kulturnih, etničkih i religijskih identiteta.
 Takve posleratne tvorevine kao Organizacija Ujedinjenih Nacija i
međunarodne finansijske institucije rizikuju da postanu beznadno zastarele,
ako ne počnu uzimati u ozbir rastuću moć zemalja u usponu.

Napori koje je Afrika počela ulagati na stvaranju regionalnih mirotvornih snaga

unekoliko ohrabruju, ali afričkim zemljama južno od Sahare biće teško da pribave resurse
i političku volju za ovo.
Kolosalna materijalna ulaganja i vreme potrebno za osmišljenu nacionalnu
izgradnju ili sprovođenje operacije stabilizacije stanja posle konflikta i/ili kraha državnog
uređenja, najverovatnije će nametati ozbiljna ograničenja takvoj koaliciji ili
međunarodnim obavezama.

Pravila vođenja rata:

upad na „ničiju zemlju”

Uzimajući u obzir da većina oružanih konflikata poprima netradicionalne ili

neobične forme, takve kao humanitarne intervencije i operacije sa ciljem uništenja baza i
logora terorista za razliku od tradicionalnih ratnih dejstava sa učešćem suprotstavljenih
strana, principi primene i korišćenja vojne sile sve više će se dovoditi pod znak pitanja.
Međunarodno pravo koje čuva terotorijalnu celovitost država, i Ženevska konvencija,
koja propisuje vođenje rata, razrađeni su do pojave pretnji međunarodnoj bezbednosti
nalik ovima sa kojima se suočavamo u XXI veku.
Krajem 90-ih godina uzrujanost zbog načina postupanja srpskog predsednika
Miloševića sa kosovskim Albancima pogodovala je prihvatanju principa međunarodnih
humanitarnih intervencija. Pristalice tradicije „pravednih ratova”, koje su od trenutka
stvaranja OUN pa i pre toga tvrdile da je dužnost svetske zajednice da se meša u takve
situacije sa ciljem sprečavanja masovnih narušavanja ljudskih prava, dobile su moćne
adute. Međutim, ovaj princip energično osporavaju druge zemlje, zabrinute mogućnošću
narušavanja principa nacionalnog suvereniteta.
Pravni status i prava ljudi zarobljenih tokom vojnih operacija i osumnjičenih za
terorističku delatnost biće takođe predmet spora, kao što je to bilo za vreme operacije u
Avganistanu. Sporovi o tome u kojoj meri se mogu smatrati teroristima religijski lideri i
druga lica koja podstiču na nasilje takođe će izbiti u prvi plan.
Rat u Iraku je nametnuo i pitanje o statusu sve većeg broja lica pod ugovorom
koje američka vojska koristi za osiguranje bezbednosti, za kompletiranje ljudstvom
centara držanja pod stražom ratnih zarobljenika, kao i za saslušanja ratnih zarobljenika ili
zadržanih lica.*
*A pogotovo u svetlu činjenice da se vreme legitimnog držanja osumnjičenih lica u
pritvoru u svim zemljama produžava, sa tendencijom da postane doživotno! (Prim. prev.)
Zaštita nevladinih organizacija (NVO) u vreme konflita je još jedno pitanje koje
postaje sve složenije usled toga što je humanitarna delatnost koju vrše, na primer,
vahabitski misionari, finansirajući teroriste, izazvala buru kritike i prinudna dejstva, dok
su, istovremeno, zapadne i druge NVO postale zgodne i lake mete u zoni konflikata.
Uloga SAD koje pokušavaju da uspostave vlastite norme sama po sebi je postala
pitanje, koje može iskomplikovati napore svetske zajednice da dođe do saglasnosti o
novim pravilima. Odsustvo jasnih i svakom razumljivih pravila otežaće sprečavanje i
ograničavanje razmera i surovosti konflikata.

ZAMIŠLJENI SCENARIO
1»KONTURE STRAHA«
 Scenario pokušava da prikaže šta se može desiti ako zabrinutost povodom širenja
OMU stigne do te tačke da se moraju primenjivati mere bezbednosti najširih razmera. U
takvom svetu nelegalnim trgovcima oružja biće sve teže da vrše svoju delatnost, ali će,
istovremeno, sa širenjem OMU, sve veći broj zemalja želeti da ga poseduju radi zaštite
svojih interesa.
Ovaj scenario je izgrađen na seriji poruka koju razmenjuju dva trgovca oružjem.
Osnova idološkog stanovišta jednog od njih je u tome, da je potrebno obezbediti
ravnopravnost suprotstavljenih strana, tako da i islamski svet mora posedovati svoj
arsenal OMU, dok drugi radi isključivo za novac.
Nijedan od njih ne zna tačno ko je krajnji kupac njihove robe – državni klijent ili
teroristički front. Kako se razvija ovaj scenario kontura straha, čiji je početak predstavljao
teroristički napad sa upotrebom OMU, stvari idu ka mogućnosti sticanja sve veće koristi
za trgovce oružja, pred kojima se otvaraju perspektive veoma probitačnog posla.
Međutim, strah rađa strah. Drakonske mere kojima sve češće pribegavaju vlade
kako bi zaustavile širenje OMU i kako bi se zaštitile od terorizma, unose strah u srca
trgovaca oružjem. Glavna žrtva ovog scenarija postaje globalizacija.

Dva trgovca oružjem upuštaju se

Éu nezakonita dejstva neodređenog karaktera…
A: Jesi li stigao?
B: Već me je kontaktirao Marko. Biće teško.
A: Šta? Nabavka?
B: Ne, transport. Gleda me suviše mnogo očiju.

…i uviđaju, da njihov zadatak postaje sve teži.

A: Nemoj da me zasmejavaš. Pa nalaziš se u jednoj od najsiromašnijih zemalja.

B: Hvala na informaciji. U Dubajiu je pre sve bilo tako lepo, a sad se tamo ne može
raditi.
A: Ovi teroristi će nas upropastiti. Njihove operacije uplašile su sve, ne samo
Amerikance.
B: A jesi li siguran, da ti sâm nemaš nikakve veze sa tim?
A: Nisam, ali mislim da je moj ciljni klijent ipak neko drugi.

Posrednik A pretpostavlja da radi za vladu neke zemlje. Moguće je da roba koja ga

zanima spada u domen nuklearne tehnologije. Istovremeno, on priznaje da su i teroristi
zainteresovani za saradnju sa njim.

B: Znam, ti si deo sistema. A ja se ovim bavim isključivo zbog para. Briga me, ko plaća,
važno je da me plaćaju.
A: Hoću da poštuju moj narod i moju veru. A za to nam je potrebna bomba.
B: Da se osvetite „krstašima”?
A: Između ostalog. Uzgred, Jenkiji su nam pomogli. Njihova ratnička retorika uvredila je
mog klijenta. Sad je nestrpljiv. Što se više priča o ratu, tim bolje. Imam i druge
zainteresovane kupce. Sumnjivi tipovi.

Posrednik B upozorava da se pod uticajem terorističkih akata svetsko javno mnenje

priklonilo oštrijim merama protiv širenja nuklearnog oružja zbog terorističkih napada koji
su se odigrali…
B: Ne budi tako siguran. Zahvaljujući teroristima Amerika je dobila podršku. Osim toga,
ljudi se plaše napada, naročito bioloških.
A: Aha, bio je to odličan udarac po supersili. Čak i ako nije OMU, svi misle, da
jeste.Čuo sam da je to bio običan šap. U početku je teško razlikovati.
B: Da, glavno da je delovalo. Ali ipak sam zabrinut. I u muslimanskim zemljama mnogi
su se zabrinuli. Amerika je takođe dobila svoje. Veliki udar je bio još pre ovog slučaja sa
slinavkom. Njihov novi zakon o patriotizmu je takav, da ga je bilo teško zamisliti čak i
posle 11. septembra.

Obojicu posrednika očigledno plaše nova tehnička sredstva pomoću kojih se njihova
delatnost može pratiti.

A: Brine me čip.
B: Stavili su ti čip?
A: Ne, ali ne verujem njihovoj priči o zaštiti privatnosti. Bilo je već svašta. Policijski čas.
Priče o preventivnim udarima. Prošlogodišnje ratne operacije su početak dugog lanca.
B: Amerikancima se ne sme verovati; oni po celom svetu imaju gomilu saradnika.
A: Možda ih i nema toliko mnogo kao što bi oni hteli, ali shvataš šta hoću da kažem.

Posrednik A pokušava da gleda na stvari optimistički. Iako je zbog terorističkih napada i

odlučnih odgovora na njih u svetu počela recesija, on veruje da se može baviti legalnim
biznisom.

A: Ali za biznis to nije loše.

B: Za koji biznis? Ja imam nekoliko biznisa.
A: U pravu si. Sve više legalnih poslova propada. Gde im je sad globalizacija? He-he.

Posrednik A vraća se na pitanje, zašto su učestali teroristički napadi povukli za sobom

povećanje interesa od strane vlada za programe proizvodnje OMU.

A: Mnoge zemlje rado bi se osigurale.

B: Od postupaka Velikog Brata.
A: Velikog Brata i druge sitnije ribe.
B: Šta hoćeš da kažeš?
A: Moj klijent se plaši terorista sa njihovim mogućnostima.
B: Da, neki od njih su postali prave mini-države.
A: …ili upravljaju njima.

Na ovome se razgovor završava.

Mesec dana kasnije. Posrednik A opet razgovara sa posrednikom B. Marko, spomenut u

prethodnom razgovoru, promenio je ruho i sad je poznat kao Said; ne zna se da li je to
njegovo pravo ime. Primedba posrednika da između Marka i Saida nema nikakve veze je,
očigledno, šala, razumljiva obojici sagovornika. Prvi posrednik se zatim vraća svojoj
omiljenoj tvrdnji da je kolaps svetske privrede pogodovao razvoju nezakonitog biznisa.
Legalni proizvođači oružja sada su skloni da zatvaraju oči na mnogo šta i prodaju
tehnologije dvostruke namene čak i tada, kad nisu sigurni ko je krajnji kupac. Posrednici
su obnovili svoja sredstva komunikacije.

A: Je li te kontaktirao Said?
B: Aha. Nema nikakve veze sa Markom; naravno.
A: Ova kriza nam odgovara.
B: Na šta misliš?
A: Lakše je stići do korporacije.
B: Svesno ili nesvesno?
A: Ma svesno, ali sa mnogo foliranja.
B: Jesi li provukao robu?

Posrednik A namerno govori u šiframa, plašeći se da ih neko prisluškuje. Roba se

verovatno odnosi na nuklearne tehnologije; u svakom slučaju, na nešto nelegalno.

A: Bili su mali problemi sa sertifikatom. Momak iz korporacije kaže da su ga pritisli uza

zid pitanjima, ali da se izvukao. Izgleda da efbiajevci ništa nisu posumnjali.
B: Kakve veze imaju efbiajevci? Pa tranzit nije bio preko Amerike?

Iz ovoga sledi da vlasti u nekim zemljama još uvek sarađuju sa posrednicima, bez obzira
na pooštravanje mera i javno deklarisanu saradnju sa SAD.

A: Da, ali su otkrili tranzit preko partnera. Pomogao im je neko iz moje zemlje. Moramo
biti vrlo pažljivi ovih dana. Srećom, zbunjuju ih naša imena. Marko, Said, Muhamed; ne
mogu da prate, nisu navikli.

Posle još mesec dana.

A: Jesi li tu? Gde si?

Ili poruka nije stigla do adresanta, ili se posrednik B pritajio, ili su ga zadržali organi
bezbednosti. Posrednik A počinje da se nervira.

* * *

Kontura straha, generisana širenjem OMU i terorističkih napada, jednom nastala,

postaće „tvrd orah”. Sve jače osećanje nezaštićenosti može navesti mnoge zemlje na
sticanje OMU radi zaštite i odvraćanja drugih zemalja od napada.
Borba protiv širenja OMU biće otežana ideološkim faktorom, čija je suština
objašnjena na primeru jednog od posrednika u datom scenariju. Neki posrednici baviće se
ovim ne zbog novca, već radi izjednačavanja mogućnosti islamskug sveta i Zapada.
Važno je da se preteranim merama bezbednosti ne stane na put međunarodne
trgovine, jer svako bitnije smanjenje ekonomske aktivnosti može navesti preduzetnike i
naučnike da pribegnu vrlo profitabilnim nelegalnim aktivnostima.
Razvoj i održavanje međunarodne saradnje biće veoma težak zadatak u uslovima
kada strah počne navoditi neke na samostalna dejstva.
 Deo 5

POLITIČKE POSLEDICE

U periodu do 2020. godine svetski poredak će pretrpeti mnogo veće promene

nego za sve vreme koje je prošlo od kraja Drugog svetskog rata. Prognozirajući
budućnost, vidimo da perspektiva globalnog procvata i mala verovatnoća konflikta
između velikih država u celini obezbeđuju dobre uslove za rešavanje teškoća. Bez obzira
na ozbiljne probleme, Sjedinjenim Američkim Državama će, konkretno, biti lakše nego
većini drugih zemalja da se prilagode novonastalim svetskim okolnostima.
Kao što pokazuju naši scenariji, ima nekoliko puteva formiranja osnovnih
globalnih promena i njihovog produbljenja i održavanja od strane sila koje rade u korist
tih promena tokom narednih 15 godina. U izvesnom smislu ovi scenariji predstavljaju
četiri različite lupe koje nam pomažu da iz budućih zbivanja izdvojimo onaj niz osnovnih
faktora, nekonsekventnih promena i neodređenosti, koje će, u suštini, formirati novi
svetski poredak. Kroz jednu takvu lupu vidimo globalizaciju privrede, kroz drugu – ulogu
garanta mira u svetu, koju imaju SAD*, kroz treću – ulogu socijalnog i religijskog
identiteta i, najzad, kroz četvrtu vidimo krah svetskog poretka usled sve veće
nesigurnosti. Ova sočiva pomažu nam da se fokusiramo na „skretnice” pred nama, od
kojih će se zbivanja „zakotrljati” ovim ili onim šinama. U takve najvažnije prelomne
momente spadaju uticaj postojanog privrednog rasta i širenja tehnologija, suštinski
smisao i razmere terorizma, vitalnost ili slabost država, naročito na Bliskom Istoku, u
Centralnoj Aziji i u Africi, kao i potencijalna pretnja širenja konflikta, uključujući tu i
međudržavne.
*Stavivši na stranu relativnu bezočnost ove tvrdnje, možemo konstatovati da su SAD i
SSSR zaista uspešno održavale „hladni rat”, uzdržavajući se od konflikta više do četiri decenije.
Samo, da li je to zaista tako? Pa ne, jer su ove dve supersile neprestano ratovale preko drugih
zemalja – prisetimo se konflikata u Koreji, Vijetnamu, Čileu, Kubi, Africi… Ne računajući
Australiju i Antarktik, svi su kontinenti bili poprište sukoba ove dve zemlje, svuda u svetu one su
izazivale nemire, pa možemo vrlo osnovano pretpostativiti da bi, da se SSSR nije raspao, ozbiljan
konflikt bio izazvan i u Evropi, i to tamo gde bi najlakše mogao biti izazvan – na Balkanu. U
međusobnom razračunavanju dveju supersila upravo ovaj deo sveta pre ili kasnije došao bi na red.
A garant mira ne može biti jedna ili dve države među više stotina, već samo jaka organizacija kao
što su UN, pod uslovom da ne služi kao paravan za uticaj i dejstva, opet, samo jedne ili dve
države. (Prim. prev.)
Kada se sve uzme u obzir, prema razvoju situacije po scenariju »Davoski mir«,
stabilan rast privrede verovatno bi pomogao da se savladaju barijere i uvuče veliki broj
zemalja i regiona u novi svetski poredak. S druge strane, brze promene takođe mogu
ponekad izazvati nemire. Jedna od lekcija, koje se mogu izvući iz ovog i iz drugih
scenarija je ta, da proces globalizacije zahteva rukovođenje koje će ga onemogućiti da
„isklizne sa šina”.
Sistem pogleda koji se formira u međunarodnoj politici prema svim scenarijima
navodi nas na zaključak da će uloga „nedržavnih igrača” neizbežno rasti, mada oni neće
istisnuti sa scene državu-naciju. U takve igrače možemo ubrojati kako teroriste, koji će
nastaviti da prete svetskoj bezbednosti, tako i nevladine organizacije, a takođe i
transnacionalne korporacije, koji u celini predstavljaju primer pozitivnih sila zahvaljujući
tome što učestvuju u širenju tehnologija, pomažu socijalni i ekonomski progres i pružaju
humanitarnu pomoć.*
*U razložnim i po pravilu mračnim vizijama budućnosti mnogih autora upravo
transnacionalne korporacije zamenjuju države. U takvoj budućnosti njihov glavni protivnik bile bi
upravo nevladine (tj. nefinansirane od vlastodržaca) organizacije i teroristi, između kojih bi
upravljači transnacionalnih korporacija nesumnjivo stavili znak jednakosti. (Prim. prev.)
SAD i druge zemlje sveta i dalje će ostati ranjive za međunarodni terorizam. Kao
što smo pokazali u analizi scenarija »Konture straha«, terorističke kampanje velikih
razmera, naročito sa korišćenjem OMU, predstavljaju jednu od malobrojnih varijanti
razvoja događaja koje mogu ugroziti proces globalizacije.
Napori za obuzdavanje terorističke pretnje, koja dolazi od najrazličitijih
terorističkih grupa, vezanih u većoj meri zajedničkom ideologijom i tehnologijom nego
geografskim položajem, u budućnosti će postati važniji i teži zadatak nego borba protiv
relativno centralizovanih organizacija tipa »Al Kaide«. Čim slabije su veze između
pojedinih terorista i raznih ćelija, tim teže je otkriti i sprečiti terorističke zavere.
Prema jednom od naših scenarija, konkretno – Pax Americana, između SAD i
Evrope nastaće čvrsti konsenzus po pitanju borbe protiv terorizma, međutim, prema
drugim scenarijima, uključujući hipotetički »Novi Kalifat«, interesi SAD, Rusije, Kine i
evropskih zemalja će se razići, verovatno pritom ograničavajući mogućnosti njihove
saradnje u borbi protiv terorizma.

SAD će morati da se bore sa svetskim javnim mnenjem, koje je pretrpelo

radikalne promene od vremena završetka hladnog rata.

Uspeh globalne antiterorističke kampanje koju predvode SAD zavisiće od

spremnosti pojedinih zemalja na borbu protiv terorizma na svom sopstvenom tlu. Napori
Vašingtona na povećavanju mogućnosti lokalnih snaga bezbednosti u drugim zemljama i
zajednički rad sa njima na rešavanju njihovih najprioritetnijih problema (takvih kao što je
rast kriminala) verovatno će dovesti do aktivnije saradnje.
Zaštita bezbednosti teritorije SAD počinjaće izvan njenih granica. Pošto
teroristima postaje sve teže da prodru u SAD, oni će verovatno pokušati da nanesu udar
po Sjedinjenim Državama sa teritorija susednih zemalja.
Najviše šanse da se zaustavi – i u krajnjoj liniji smanji – pretnja terorizma doneće
strategija antiterorističke borbe, zasnovana na višestranom pristupu ka rešenju tog
problema. Izgradnja otvorenijih političkih sistema predstavništva, povećanje privrednih
mogućnosti kao i dolazak na vlast islamskih reformista biće pozitivno prihvaćeni u
širokim slojevima muslimanske javnosti koja ne podržava radikalne planove islamskih
ekstremista. U scenariju »Novi Kalifat« stavlja se akcenat na teškoće zadatka obraćanja
uzrocima nasilja ekstremista, a ne samo na njegove vidljive posledice.
Borba između ekstremista i reformista verovatno se neće odvijati samo na
teritoriji zemalja bliskoistočnog regiona. Muslimani u evropskim zemljama i emigranti sa
Bliskog Istoka igraju važnu ulogu u unutrašnjim ideološkim konfliktima, a stepen
integracije predstavnika islamske manjine u evropska društva verovatno će uticati na to,
hoće li oni sudar civilizacija smatrati neizbežnim ili ne. Poslednjih godina terorizam se
takođe sve više javlja u zemljama Jugoistočne Azije.
Sa pretnjom terorizma tesno je vezan problem širenja OMU i potencijalno visoka
motivacija nekih zemalja za sticanje nuklearnog oružja u slučaju kada njihovi susedi i
regionalni suparnici ulažu napore za njegovo sticanje. Scenario »Konture straha« ilustruje
situaciju u kojoj će zadržati svoju aktuelnost globalni napori na podizanju što većih
prepreka na putu širenja OMU i presecanju pokušaja od strane drugih zemalja da uvrste u
svoj arsenal nuklearno oružje ili druge vrste OMU za samozaštitu. Niz razmotrenih
scenarija naglašava činjenicu da revolucija u komunikacijama daje širiteljima OMU
određene prednosti prilikom zaključivanja ugovora mimo pravozaštitnih organa, a pomoć
koju im oni eventualno ukazuju bitno skraćuje vreme koje je zemljama potrebno za
samostalnu razradu nuklearnog oružja.
 Najviše šanse da se zaustavi – i u krajnjoj liniji smanji – pretnja terorizma
doneće strategija antiterorističke borbe, zasnovana na višestranom pristupu ka
rešenju tog problema.

S druge strane, jedan od najverovatnijih pozitivnih pomaka, koji se može

prognozirati za narednih 15 godina, biše prošireni pristup visokim tehnologijama ne samo
za one ko ih je pronašao. Kao što smo pokušali da pokažemo u našem scenariju »Davoski
mir«, lideri visokih tehnologija neće biti jedini koji mogu očekivati korist od svojih
uspeha na ovom planu, nego i one zemlje koje uspeju da ih osvoje i unedre. Tako će, na
primer, primena novih tehnologija u afričkim zemljama imati pozitivni efekat i pomoći
iskorenjivanju siromaštva. Kao što smo već rekli, transnacionalne korporacije igraće
vodeću ulogu u povećanju blagostanja i širenju tehnoloških inovacija u mnogim delovima
sveta.
Radikalne promene na geopolitičkoj mapi sveta takođe predstavljaju ozbiljan
problem kako za međunarodni politički sistem, tako i za SAD, koje su bile garant mira u
posleratnom svetskom poretku. Verovatne konture novog svetskog poretka ostaju nejasne
i promenljive usled razvoja mnoštva tendencija, koje uključuju uspon privrednih giganata
u Aziji, pregrupisanje na evroazijskim prostorima, nemire na Bliskom Istoku i
nesuglasice u transatlanskom partnerstvu.
Sa slabljenjem veza formiranih u vreme hladnog rata raste verovatnoća stvaranja
netradicionalnih saveza koji se sklapaju sa određenim ciljem. Na primer, neki naučnici
vide pretpostavke za pojavu bližih odnosa između Evrope i Kine u zajedničkim
pogledima o perspektivnosti principa mulitlateralnih odnosa, koji predstavlja osnovu
njihove međunarodne politike. Na primer, po mišljenju nekih naučnika, zainteresovanost
koju Evropa i Kina dele po pitanju principa multilateralnih odnosa u svojstvu kamena
temeljca međunarodnih odnosa može postati temelj perspektivne saradnje između ovih
država.
Prema scenariju Pax Americana, transatlansko partnerstvo postaće osnovni faktor
od koga će zavisiti perspektiva očuvanja centralne uloge Vašingtona u međunarodnoj
politici. U ovom trenutku nije jasno do koje mere je Evropa spremna da preuzme na sebe
još veći teret odgovornosti u međunarodnoj političkoj sferi, i njen odnos prema datom
pitanju zavisiće od njene sposobnosti da savlada privredne i demografske probleme, i da
izgradi strateško viđenje svoje uloge u savremenom svetu. Premda, sa svojim visokim
bruto-proizvodom, dobrim geografskim položajem, stabilnim vladama i kolektivnim
vojnim rashodima, u svim drugim odnosima Evropa lako može ojačati svoju ulogu na
svetskoj sceni.

Saradnja sa Azijom u usponu može postati jedan od najtežih regionalnih

zadataka za Vašington.

Tokom narednih 15 godina Azija će imati izuzetno važnu ulogu u promenama

koje se odvijaju u svetu. Osnovno pitanje je da li će uspon Kine i Indije teći glatko. U
tom procesu igraće ulogu mnoštvo faktora: dinamika razvoja svetskog trgovinskog
sistema, tehnološka dostignuća, kao i oblici i razmere koje će poprimiti globalizacija.
Saradnja sa Azijom u usponu može postati jedan od najtežih regionalnih zadataka za
Vašington. Možemo zamisliti više varijanata razvoja događaja – od povećanja uloge SAD
u svojstvu „balansera” između suprotstavljenih strana, do potpunog gubitka uticaja
Vašingtona na region. Problemi Koreje i Tajvana najverovatnije će preći u odlučujuću
fazu, i to, kakvu će ulogu u njima odigrati SAD, postaće važan faktor u formiranju
odnosa SAD i azijskih zemalja i odrediće ulogu SAD u čitavom regionu.* Pozicije
Japana najverovatnije će se takođe promeniti, jer će biti prinuđen da igra nezavisniju
ulogu u osiguranju vlastite bezbednosti.
 *Nisu li to ujedinjenje dve Nemačke i raspad SSSR-a, Čehoslovačke i Jugoslavije i uloga
SAD u navedenim zbivanjima uslovile ovakvu prognozu, koja očigledno podrazumeva pad
severnokorejskog režima i ujedinjenje S. Koreje sa Južnom, kao i sticanje neosporive nezavisnosti
Tajvana od Kine? I zar ne možemo zamisliti da će se status quo u odnosima dveju Koreja
(pogotovo uz uslov nemešnja SAD) i Kine i Tajvana (uz uslov ograničenja kineskih ambicija)
zadržati i u narednim decenijama? (Prim. prev.)

Osnovno pitanje je da li će uspon Kine i Indije teći glatko.

Sa usponom azijskih giganata SAD mogu izgubiti svoju privrednu i tehnološku

nadmoć.
Dok će se višestrana uzajamna zavisnost širiti, povećanje obima investicija u
visokotehnološka istraživanja u spoju sa naglim rastom azijskih tržišta povećaće
konkurentnost čitavog regiona u širokom spektru privrednih i tehnički aspekata
delatnosti.
Zavisnost SAD od uvoza nafte iz drugih zemalja sa rastom konkurencije za
energente takođe čini SAD znatno ranjivijima; raste rizik od zastoja u uvozu krivicom
zemalja-eksportera nafte i gasa.
Na Bliskom Istoku će tržišne reforme, razvoj demokratije i napredak u
uspostavljanju mira između Arapa i Izraela stati na put političkom pomaku u stranu većeg
radikalizma i doprineti učvršćenju veza između transatlanskih partnera. Neki od naših
scenarija fokusiraju se na verovatnoći toga da će Bliski Istok ostati u centru „polumeseca
nestabilnosti”, koji se pruža od Afrike kroz Centralnu Aziju do Jugoistočne Azije, i koji
će postati plodno tle za terorizam i širenje OMU.
Realizacija scenarija sličnog onom koji smo nazvali »Novi Kalifat« dala bi
najsloženiju situaciju, pošto bi u tom slučaju bile odbačeni sami temelji onoga što smo
navikli da smatramo međunarodnim političkim sistemom. Takva perspektiva navodi nas
na zaključak o nužnosti pronalaska puta za saradnju i integraciju onih regiona i društava,
koji se osećaju isključenima ili zaobiđenima u procesu globalizacije. Samo sticanje
privrednih mogućnosti nije dovoljno da „neimućni” imaju korist od globalizacije. Sudeći
po rastu tendencije ka afirmaciji religijske i kulturne samobitnosti, u globalizovanom
svetu mora se naći odgovarajuće mesto za raznovrsne identitete osim države-nacije.
Uzajamna zavisnost velikog broja strana, koja se javlja u procesu globalizacije,
stavlja na prvo mesto ne samo osiguranje stabilnosti onih zemalja koje predstavljaju
motornu snagu razvoja svetske privrede, gde živi oko dve trećine stanovništva planete,
nego i pomoć razbacanim po čitavom svetu žarištima siromaštva i zaostalosti, onima,
kojima tek predstoji modernizacija i pridruživanje svetskoj zajednici. Dva naša scenarija
– Pax Americana i »Davoski mir« - ukazuju na dve razne uloge koje predstoje Americi:
ulogu garanta mira i finansijskog stabilizatora.
Evroazija, a naročito Centralna Azija i Kavkaz, najverovatnije će ostati region
koji izaziva sve veću zabrinutost usled velikog broja potencijalno nestabilnih država koje
se ovde nalaze, radikalizma u formi islamskog ekstremizma i toga, što su tamo
skoncentrisani životno važni kako za Zapad, tako i za Istok resursi energenata ili putevi
njihovog tranzita. Linija razvoja ovih evroazijskih država nalaziće se pod jakim uticajem
od strane spoljnih sila, takvih kao što su Rusija, Evropa, Kina, Indija i SAD, koje će
možda uspeti da odigraju ulogu stabilizatora. Rusija će verovatno biti najaktivnija u
ovom regionu, sprečavajući širenje njegovih negativnih uticaja i istovremeno rešavajući
vlastite veoma ozbiljne unutrašnje probleme. Ukrajina, Belorusija i Moldavija koje su
smeštene zapadno od nje mogu pokušati delimično da kompenzuju ranjivost svojstvenu
zemljama koje su nedavno stekle državnost uspostavljanjem tešnjih veza sa zemljama
Evrope i Evropskom Unijom.
Mnoge afričke zemlje nalaze se u istom položaju kao i oslabljene države
evroazijskog regiona, te će i dalje biti deo pruženog od Afrike do Azije „polumeseca
nestabilnosti”. Prema hipotetičkom scenariju »Davoski mir«, globalizacija izražena u
terminima rasta cene robe i širokog privrednog razvoja može doneti željene plodove u
zemljama sa kvalitetnom upravom. Zemlje Severne Afrike mogle bi imati koristi od
tešnje saradnje sa Evropom.
U Latinskoj Americi će doći do jasnije podele zemalja na dve grupe: one koje će
umeti da izvuku korist iz mogućnosti koje pruža globalizacija će napredovati, dok će
druge – takve kao većina država u Andima – koje u tome ne uspeju, zaostati u svom
razvoju. Kvalitet uprave i rukovodstvo zemlje, koji često predstavljaju potpunu
nepoznanicu, biće odlučujući faktor toga da li će društvo napredovati ili stagnirati, budući
u nemogućnosti da se prilagode novim uslovima. U oba regiona postoje zemlje koje
predstavljaju primere uspeha, na primer, Brazil i Južna Afrika. Ove zemlje mogu
poslužiti za ugled ostalima. Položaj SAD u odnosu na zemlje Latinske Amerike
omogućava im da doprinesu razvoju datog regiona i njegove integracije, presecajući
moguće tendencije ka raspadu.
Uopšte uzev, broj međudržavnih i unutrašnjih konflikata se u poslednje vreme
smanjio, ali je primećeno da su konflikti postali krvaviji, a njihove posledice teže.
Istovremeno dok nijedna zemlja sveta neće biti sposobna da 2020. godine
konkuriše SAD u sferi vojne moći, u svojim vlastitim regionima sve veći broj zemalja
biće u stanju da zaštiti svoje interese. Posedovanje hemijskog, biološkog i/ili nuklearnog
oružja od velikog broja zemlja 2020. godine povećaće cenu bilo kakve vojne operacije
SAD i njenih koalicionih partnera.
Većina protivnika SAD, bile to države ili nedržavna tela, biće prinuđena da
prizna vojnu nadmoć SAD. Ali umesto da se pomire sa tom činjenicom, oni će se truditi
da deluju zaobilaznim putevima i minimalizuju snagu SAD, koristeći njihove vidljive
slabosti, pribegavajući asimetričnim strategijama, uključujući terorizam i nelegalnu
nabavku OMU, kao što je to pokazano u scenariju »Konture straha«.

…nijedna zemlja sveta neće biti sposobna da 2020. godine konkuriše SAD u
sferi vojne moći.

Kao što se vidi iz našeg scenarija Pax Americana, najverovatnije će se i dalje

pribegavati pomoći u razrešenju konflikata u Palestini, Severnoj Koreji, na Tajvanu i u
Kašmiru, u nadi da će, čak i ako se ne nađe način za njihovo mirno regulisanje, barem biti
lokalizovani. Međutim, iz analize scenarija razvoja globalne političke situacije i sa njom
vezanih tendencija vidi se da će na održavanju mira u svetu uz određeni napor moći da
budu angažovane i neke druge zemlje, olakašavajući time zadatak koji stoji pred SAD.
Takve promene značiće početak nove etape u međunarodnoj politici.
Sve veći vojni rashodi Kine i, u manjoj meri, Indije, kao i njihove investicijske
perspektive daju nam nadu da će ove zemlje u budućnosti igrati značajniju ulogu u
održavanju mira u svetu.*
*Jednako kao što povećanje težine vozila daje vozilu sposobnost kretanja većom
brzinom; paradoksalno je samo to, što u gornjoj izjavi američkih autora nema paradoksa. (Prim.
prev.)
U tom cilju moraće se reformisati neke međunarodne i regionalne institucije,
kako bi aktivnije učestvovale u procesu osiguranja mira na planeti.
Pokušaji da se svetski poredak prilagodi novoj realnosti mogu se suočiti sa
teškoćama usled rastućeg broja teško rešivih etičkih problema, koji mogu izazvati
nesuglasice u svetskoj zajednici. U takve probleme spadaju pitanja ekologije i promene
klime, istraživanja u oblasti kloniranja i kambijalnih ćelija, potencijalna mogućnost upada
pomoću biotehnologija i informacionih tehnologija u privatan život, ljudska prava,
međunarodno zakonodavstvo u delu koji se tiče konflikata i uloga međunarodnih
institucija.
Mnogi etički problemi, zadobijajući sve veću aktuelnost, nalaze se u oštrom
protivrečju sa postojećim alijansama ili grupacijama, koje su nastale uglavnom radi
rešavanja pitanja održavanja mira u svetu. Slična razilaženja u interesima akcentuju one
teškoće, sa kojima će morati da se suoči svetska zajednica, uključujući SAD, kada u cilju
rešenja nekih od pomenutih problema bude morala da se pozabavi sa brojnim međusobno
suprotstavljenim koalicijama.
Kjotski protokol o promenama klime, nezavisno od uspešnosti njegove
realizacije, predstavlja primer toga kako netradicionalna politička pitanja mogu steći
prvostepenu važnost i poslužiti kao osnova za stvaranje novih operativnih saveza i
partnerskih odnosa.
Buran razvoj sredstava masovne informacije imaće dvojako dejstvo: s jedne
strane, uticaj SMI otežaće stvaranje konsenzusa po mnogim pitanjima, pošto SMI imaju
tendenciju uvećavanja razilaženja u mišljenjima; a s druge strane, SMI mogu olakšati
diskusije i postizanje konsenzusa.
SAD će morati da se bore sa svetskim javnim mnenjem, koje je pretrpelo
radikalne promene od vremena završetka hladnog rata. Jedan deo današnjeg
antiamerikanzima možda će se delimično izgubiti, u skladu sa tim kako globalizacija sve
više gubi prozapadni karakter. Istovremeno, mlada generacija lidera – za razliku od
perioda posle Drugog svetskog rata – ne poseduje lična sećanja na SAD kao na
„oslobodioca”, iz čega sledi da će se oni sa većom verovatnoćom nego njihovi
prethodnici razilaziti u mišljenju sa Vašingtonom po nizu pitanja.
I najzad, prema scenariju Pax Americana 1, SAD će morati da se suoče sa
problemom uprave – prihvatljivom za sebe cenom – odnosa sa Evropom, Azijom i
Bliskim Istokom i drugima u uslovima nepostojanja opšte pretnje, koja može služiti kao
osnova za postizanje konsenzusa. Iako ih očekuju veoma ozbiljne poteškoće, SAD će i
dalje imati ogromne prednosti, igrajući glavnu ulogu u rešavanju najšireg spektra pitanja
– privrednih, tehnoloških, političkih i vojnih – na koju 2020. godine još neće moći da
pretenduje nijedna druga država. Bez obzira na to što se postojeći poredak nalazi pod
pretnjom, SAD imaju mnoštvo mogućnosti za izgradnju novog svetskog poretka.
1
Istraživanja odnosa u svetu koje je sproveo centar Pju (Pew) svedoče o naglom porastu
antiamerikanizma, naročito u islamskom svetu, ali prema istim istraživanja ljudi u islamskim
zemljama visoko cene takve demokratske vrednosti kao što su sloboda govora, sloboda štampe,
višepartijski politički sistem i ravnopravnost pred licem zakona. Većina ljudi u gotovo svim
islamskim zemljama sa odobravanjem gleda na slobodne tržišne ekonomske sisteme i veruje da
demokratije zapadnog tipa mogu zaživeti i u njihovim zemljama.

Ostaju li SAD
lider tehnološkog progresa?

Investicije SAD u fundamentalna istraživanja i inovacijske primene tehnologija

bile su neposredan uzrok toga što su SAD postale vodeća ekonomska i vojna sila u
posleratnom vremenu. Na primer, upravo Amerikanci su razradili i učinili komercijalno
dostupnima takve pronalaske kao što su poluprovodnici, personalni kompjuteri, Internet,
dok su druge zemlje kaskale za njima. 1 I mada SAD zadržavaju svoj vodeći položaj,
pojavljuju se neki znaci da u budućnosti rizikuju da ga izgube.
1
»Gubi li Amerika svoje prednosti? Inovacija u globalizovanom svetu«. Adam Segal,
izdavaštvo »Međunarodni odnosi«, novembar-decembar 2004. Njujork, s.2.
Broj svršenih studenata viših školskih ustanova za inženjersko-tehničke struke u
SAD dostigao je svoj vrhunac 1985. godine i otada se smanjio za 20 procenata. Procenat
studenata koji žele da se specijalizuju u inženjersko-tehničkim disciplinama doveo je
zemlju na pretposlednje mesto među razvijenim zemljama sveta. Broj inženjera koji
diplomiraju u Kini nadmašuje isti u SAD trostruko. Štaviše, mere bezbednosti koje su
preduzete posle terorističkog napada 11. septembra, otežavaju pristup stranim studentima
u američke visoke škole, a u nekim slučajevima onemogućavaju strane stručnjake da rade
za američke kompanije.2 Univerziteti van granica SAD, gde nema nikakvih teškoća sa
dobijanjem viza, pokušavaju da iskoriste novonastalu situaciju i ojačaju svoje položaje.
2
»Praćenje naučno-tehničkih tendencija i njihovog potencijalnog uticaja na budućnost«.
William Wulf (President, National Academy of Engineering). Izveštaj je prikazan Centru za
strateška i međunarodna istraživanja (CSIS), kao doprinos naporima Nacionalnog obaveštajnog
saveta u istraživanju globalnih perspektiva do 2020. g.; leto 2004.
Obim privatnih investicija u industrijska istraživanja i razvoj (koji je predstavljao
60% svih investicija SAD u tu svrhu), iako je ove godine porastao, doživeo je pad tokom
prethodne tri godine.3 Zatim, vodeće transnacionalne korporacije stvaraju vlastite
„istraživačke centre” van granica SAD.
3
»Gubi li Amerika svoje prednosti?«, s.3.
Iako ovi simptomi nagoveštavaju ozbiljnu pretnju, integracijski karakter
globalizacije i stabilnost svojstvena američkoj privredi čine potencijalne zaključke o
budućem gubitku SAD svojih pozicija u svetu tehnike neosnovanima i brzopletima. Po
poslednjim procenama, SAD su još uvek najkonkurentnije među najvećim privredama
svetske zajednice.1 U globalizovanom svetu, gde se odvija munjevita razmena
informacija – a između ostalog i preko nacionalnih granica, kakvu praktikuju
transnacionalne kompanije – autor nove nauke ili tehnologije ne mora obavezno biti taj
koji će na međunarodnom tržištu požnjeti plodove svog rada.
1
Global Competitiveness Report 2004-2005, World Economic Forum,
www.weforum.org. October 2004.

Kako ostatak sveta vidi

Sjedinjene Američke Države?

Tokom šest regionalnih konferencija koje smo organizovali pitali smo učesnike
šta misle o ulozi SAD u svojstvu sile koja formira razvoj događaja u njihovom regionu i u
globalnim razmerama.

Azija

Anketirani učesnici konferencije su smatrali da napori SAD u borbi protiv

terorizma nemaju direktne veze sa brigom većine Azijata o vlastitoj bezbednosti. Glavno
pitanje koje SAD moraju postaviti samima sebi jeste mogu li one da ponude azijskim
državama privlačno za njih viđenje regionalne bezbednosti i pravnog poretka, koje će biti
uporedivo ili čak prihvatljivije od onog, koje im s tim u vezi nudi Kina.
Odbijanje SAD da koncentrišu svoje napore na onome šta je zaista važno za
njihove azijske saveznike može dovesti tome da se oni složno približe Pekingu i omoguće
Kini da stvori svoj sopostveni regionalni sistem bezbednosti u kome za SAD neće biti
mesta.
Učesnici ankete su naglašavali da rast Kine nije nužno nespojiv sa
međunarodnim poretkom pod patronatom SAD. Osnovno pitanje je da li je takav svetski
poredak dovoljno elastičan da se prilagodi promenama u odnosnu snaga na globalnom
nivou. Nedostatak elastičnosti u okviru takvog poretka značiće veću verovatnoću
političkih konflikata između država u usponu i SAD. S druge strane, elastičnim
pristupom mogu se izgraditi odnosi sa novim regionalnim državama i na taj način
učvrstiti svetski poredak.

Afričke zemlje koje se nalaze

južno od Sahare

Lideri afričkih zemalja južno od Sahare zabrinuti su zbog toga što bi SAD i druge
razvijene zemlje mogle „dići pokretni most” i napustiti region.
 Učesnici ankete smatraju da bi SAD i druge zapadne zemlje mogle u nekom
trenutku doneti odluku da odustanu od „afričkog najuspešnijeg proizvoda za izvoz” - od
njene radne snage. Nove afričke dijaspore u mnogim delovima sveta gotovo sasvim se
sastoje od ekonomskih, a ne političkih migranata, kao što je to bilo u prethodnom
periodu.
Neki od anketiranih govorili su o zabrinutosti Afrikanaca zbog toga što bi u
narednih 15 godina zapadne zemlje mogle „otpisati” neke afričke zemlje kao
„beznadežne” zbog privrednih uslova, ekoloških problema i političkih okolnosti.
Učesnici ankete takođe su izrazili zabrinutost da će SAD skoncentrisati svu svoju
pažnju samo na zemlje koje se uspešno razvijaju.

Latinska Amerika

Učesnici ankete priznali su činjenicu da SAD predstavljaju ključnog

ekonomskog, privrednog i vojnog igrača na Zapadnoj hemisferi. Istovremeno, po
njihovom mišljenju, Vašington po svom običaju ne poklanja kontinuiranu pažnju regionu
i, umesto da reaguje na sistemske probleme, reaguje uglavnom na krize. Takođe, učesnici
ankete istakli su fendamentalističke tendencije u Vašingtonu koje će dovesti do izolacije
zemlje, jednostranosti njene politike i izostajanja saradnje. Većina učesnika složila se u
stavu da „rat protiv terorizma” gotovo da nema veze sa bezbednosnim problemima
Latinske Amerike.
Na emigrante iz Latinske Amerike gleda se kao na silu koja stabilizuje odnose sa
Sjedinjenim Američkim Državama. Emigranti predstavljaju važan deo rezerve radne
snage SAD, a osim toga, oni ne samo što šalju kući zarađene dolare, nego i dele svoje
nove poglede na prednosti demokratskog upravljanja zemljom i individualnog
preduzetništva, koji će imati pozitivan uticaj na region.
Politika koju sprovode SAD može imati i pozitivne efekte. Neki od anketiranih
su izjavili da bi ovom regionu bilo od koristi kada bi Sjedinjene Države primenile
regionalne mehanizme za rešenje problema, a ne kaznene sankcije protiv režima koji im
ne odgovaraju, kao u slučaju sa Fidelom Kastrom.

Bliski Istok

Učesnici ankete su naglasili da će uloga spoljne politike SAD u njihovom regionu

i dalje biti odlučujuća. Očigledna podrška koju SAD pružaju korumpiranim režimima u
zamenu za pristup naftnim resursima sama po sebi već je dovela do dugotrajnog perioda
stagnacije. Malo je verovatno da će SAD napustiti ovaj region, a ako se to i desi,
posledice takvog koraka nemoguće je predvideti.
Što se tiče perspektiva razvoja demokratije u regionu, učesnici ankete su istakli
da SAD poklanjaju preveliki značaj održavanju izbora koji, iako sami po sebi veoma
važni, ipak ne predstavljaju jedini elemenat procesa demokratizacije. Svi su se složili u
stavu da bi – kada bi SAD i evropske zemlje uspeli da uspostave vezu sa liderima-
reformistima i podrže njihove napore, umesto što im se suprotstavljaju i prete – prava
demokratija bila ostvarena mnogo brže.
Neki stručnjaci za Bliski Istok tvrdili su, da su samo SAD pojačale svoju politiku
igre u kojoj se ne može ni izgubiti, ni pobediti, skoncentrisavši svu svoju pažnju na
vrhušku arapskih zemalja, i pritom ne razvijajući odnose sa perspektivnim liderima
unutar i izvan upravne sfere.
Iako zemlje Bliskog Istoka mogu imati velike ekonomske koristi od procesa
globlizacije, učesnici ankete izrazili su opšte mišljnje da su arapi/muslimani zabrinuti
nekim aspektima globalizacije, naročito širenjem uticaja zapadnih, posebno američkih,
vrednosti i morala, koji se posmatraju kao pretnja tradicionalnim kulturnim i religijskim
vrednostima.
 Evropa i Evroazija

Učesnici ankete su uzeli učešće u živoj diskusiji o tome, koliko je u narednih 15

godina verovatan raskol između SAD i Evrope. Neki od njih su tvrdili da će krah
partnerstva između SAD i zemalja Evropske Unije postati deo kolapsa čitavog
međunarodnog političkog sistema. Neki od učesnika su tvrdili da će, ako SAD premeste
centar svojih interesa u Aziju, odnosi između SAD i EU dostići kritičnu tačku.
Mišljenja se razilaze na pitanju o tome da li će uspon Kine dovesti do zbližavanja
između Evrope i SAD.
Nesuglasice su se javile i u oceni važnosti opštih ekonomskih, ekoloških i
energetskih problema ove alijanse.
Na seminaru posvećenom zemljama evroazijskog regiona učesnici ankete složili
su se u mišljenju, da SAD mogu tek u maloj meri uticati na unutrašnju politiku zemalja
Centralne Azije, iako bi se uspeh ili neuspeh SAD u Iraku odrazio i na zemlje Centralne
Azije. Zemlje Zapadne Evroazije, po njihovom mišljenju, nastaviće da traže ravnotežu
između Rusije i Zapada. Po mišljenju učesnika ankete, Ukrajina će nesumnjivo nastaviti
da teži ulasku u NATO i EU, čemu će najverovatnije takođe težiti i Gruzija i Moldavija.
 Aleksandar Šubin

RUSIJA 2020:
BUDUĆNOST ZEMLJE U USLOVIMA
GLOBALNIH PROMENA

Razvoj Rusije na početku XXI veka je rezultat uzajamnog dejstva unutarruskih i

globalnih tendencija. Zato ćemo početi kratkim nabrajanjem problema ruskog i svetskog
razvoja u prvoj četvrtini XXI veka, od čijih rešenja zavisi stanje Rusije 2020. godine.
U ovom radu ćemo razmotriti ove i vezane sa ovima probleme, što će nam
omogućiti da u rezimeu formulišemo tri modelna scenarija razvoja Rusije 2020. godine i
oko tog datuma.

Rusija na granici XX i XXI veka:

tekuće tendencije

Počećemo našu analizu od unutrašnjih faktora razvoja Rusije.

Praktično sve socijalne strukture i institucije savremene Rusije spajaju u sebi
elemente i crte kako prethodnog sovjetskog, tako i novog liberalno-tržišnog sistema
periferijskog tipa. Nove državne strukture nasledile su crte komunističke nomenklature,
institucije socijalne države i građanskog društva imaju korene u sistemu „realnog
socijalizma” i u neformalnim pokretima SSSR-a, u kulturi savremene Rusije nastala je
situacija „postsovjetske postmoderne”, kada se haotički suprotstavljaju i spajaju stereotipi
sovjetske, amerikanizovane zapadne, dorevolucionarne ruske i ruske emigrantske, kao i
istočnih kultura. Primetno je da početkom ovog stoleća sovjetska kultura učvršćuje svoje
pozicije u poređenju sa 90-im godinama XX veka. Narednih godina nastaviće se
suprotstavljanje vesternizovanih i unutarcivilizacijskih faktora.

Rusija Svet

Da li će privreda i socijalna struktura Koje su granice rasta i stabilnosti

zadržati periferijski karakter? savremene globalizacije?
Koliko je stabilan oživljavajući rast, Može li nastupiti nova Velika
koji je počeo 1999. godine? depresija?
Kakve su njegove granice; može li se
nadmašiti nivo BNP iz 1990. godine?
Da li će se promeniti mesto Rusije
u svetskoj raspodeli rada?

Kako će se menjati socijalna struktura Hoće li se do 2020. godine odigrati

Rusije?
Hoće li se nastaviti rast imovinskog
raslojavanja i kriza socijalne države?
Da li je moguće učešće Rusije u procesu
postindustrijskog prelaska ili će se
nastaviti njeno pretvaranje u tipičnu
zemlju trećeg sveta?
prelazak jedne ili nekoliko zemalja
u kvalitativno novo postindustrijsko
društvo? Kako će se odvijati „treći
talas” tog prelaska i kako će se to
odraziti na svetske procese?
Kako će izgledati varijante novog
društva u raznim zemljama?

Da li je moguća obnova naučnog i Kada će početi nova naučno-tehnička

intelektualnog potencijala Rusije? revolucija i u kom pravcu će se
Može li Rusija imati ravnopravno razvijati?
učešće u novoj NTR?

Da li će se nastaviti pogoršanje ekološke Da li je realna pretnja planetarne

situacije? Da li će doći do naglog rasta ekološke katastrofe u narednim
broja tehnogenih katastrofa? Da li će se decenijama?
Rusija pretvoriti u „ekološko smetlište”? U kom pravcu i kojim tempom se
menja klima?

Može li se zaustaviti podlokavanje Kako će izgledati odnos između

racionalne svesti? Kako će izgledati najvećih globalnih subkultura i
saodnos nasleđa ruske, sovjetske, kulturnih tendencija?
vesternizovane i drugih kultura?

Kako će se promeniti politički sistem U kom pravcu će se odvijati

Rusije?
Imaju li perspektive „baršunasta
revolucija”, „sovjetski preporod” i
suzbijanje terorističkih aktivnosti?
Hoće li Rusija zadržati spoljnopolitički
subjektivitet?
prenošenje vlasti sa razvojem
globalizacije političke borbe?
Kako će se menjati političke
strukture tokom i po završetku
krize globalizma i „trećeg
talasa”?

Da li će Rusija sačuvati teritorijalnu Kako će teći „demografska

celovitost; hoće li se promeniti njene
granice?
Do čega će dovesti demografski pad?
eksplozija”, „konflikt civilizacija”
i „epoha”?
Koliko ozbiljni će biti socijalni
potresi u zemljama Juga?
U kojim pravcima će se odvijati
najveće migracije?

Protivrečni socijalno-ekonomski
pomaci

Prilikom prelaska sa sovjetskog ekonomskog modela na tržišni kapitalistički

model došlo je do uništenja dela industrijskog potencijala zemlje. Sa nivoa iz 1980.
godine industrijska proizvodnja pala je u 1998. godini na 60% i u 2001. se obnovila do
80%. Pritom je došlo do preorijentacije granske strukture privrede u korist sirovinskog
bloka. Proizvodnja televizora se u tom periodu smanjila četverostruko, a proizvodnja u
oblasti civilne mašinogradnje (ne računajući putničke automobile) je između 1991-99.
smanjena za šest puta. Vodeće grane industrije, vezane sa proizvodnjom naučnih
tehnologija, bile su praktično zaleđene i u velikoj meri uništene. Značajan izuzetak je
proizvodnja vojne i kosmičke tehnike.
Kao posledica toga društveni sistem Rusije danas zauzima mesto između
srednjerazvijenih industrijskih društava i prelaznih socijalnih sistema zemalja trećeg
sveta. To stavlja Rusiju pred sledeće privredne alternative:
1. Dalji pad ka društvenoj strukturi trećeg sveta (degradacija ka
polutradicionalnom društvu sa depresivnim zonama i sirovinskim i
industrijskim enklavama, orijentisanim na globalno tržište.
2. Učvršćenje industrijskog kompleksa, socijalne države i naučno-tehničke baze
kao priprema za punopravno učešće u prelasku na postindustrijske odnose.
Prednost drugog puta ne izaziva sumnju, ali mogućnost njegovog ostvarenja u
uslovima globalizacije predstavlja problem.
Bez obzira na liberalizaciju, privreda Rusije i dalje ostaje
visokomonopolizovana, tako da se može govoriti o oligarhijskom karakteru savremenog
ruskog kapitalizma. Zadržan je visok stepen kontrole činovničke elite nad privatnim
biznisom, kao i srastanje činovničkih klanova sa biznis-grupama. Privreda se odlikuje
visokim stepenom kriminalizacije i rukovođenja iz senke. Ruski kapitalizam predstavlja
podvrstu periferijskog državno-monopolističkog kapitalizma. Ove crte su uslovile
krhkost socijalno-ekonomskog sistema pred licem spoljnih izazova.
Rusija je uključena u neke modernizacijske procese u vezi sa kompjuterizacijom.
Ali Rusija zasad uglavnom ostaje pasivno tržište za napredne tehnologije. Bez obzira na
obnovu dela naučnih zavoda početkom veka, oni zasad mogu samo igrati ulogu
pomoćnih cehova u „svetskoj fabrici”.
Rudna bogatstva Rusije ostaju polje konkurencije za TNK i objekat pažnje
industrijskih država. Istraženi resursi procenjuju se na 30 triliona dolara, i borba za njih
biće jedna od motornih sila ruske istorije početka XXI stoleća. Sa svega 3% svetskog
stanovništva, Rusija raspolaže sa 13% teritorije i, po procenama, oko 40% prirodnih
resursa Zemlje. Ovaj saodnos predstavlja pretnju za Rusiju u XXI veku, pošto će se borba
za resurse nužno zaoštravati.

* * *

Od 1999. godine počeo je ponovni rast privrede, što je omogućilo

kompenzovanje dela uništenog industrijskog sektora. Ali premašivanje sovjetskog nivoa
industrijskog razvoja u uslovima suženog tržišta nemoguće je bez kvalitativne
modernizacije tehnologije. Već 2004. postalo je jasno da se mogućnosti obnove
iscrpljuju. Stabilan rast osiguravaju pre svega ekstraktivne grane u uslovima svetskog
deficita energenata. Ali postojeći sistem raspodele prihoda od njihovog izvoza ne
omogućuje dobijanje dovoljno velikih sredstava za investiranje u naučna istraživanja i
modernizaciju proizvodnje. Zbir osnovnih fondova u Rusiji (više od trećine opreme staro
je preko 20 godina) jednostavno ne ostavlja druge mogućnosti za preporod industrije,
osim obnove tehnologije. U suprotnom, industriju u narednim decenijama očekuje
progresivan pad, praćen lavinom tehnogenih katastrofa. Već na samom početku veka
tehnogene katastrofe predstavljale su dve trećine vanrednih situacija. Tehnološka
modernizacija otežana je time, što Rusija ne raspolaže mogućnostima finansijskog
investiranja za račun stanovništva (deo štednje od ličnih dohodaka pao je na 5-7%). Nade
na spoljne izvore finansiranja široke modernizacije patile su od naivnosti. Naprotiv,
finansijska otvorenost zemlje pogodovala je odlivu kapitala (do 170 milijardi dolara
tokom 90-ih godina), koji se uglavnom ne vraća čak ni u periodu ponovnog rasta.

Obim industrijske proizvodnje u Ruskoj Sovjetskoj Federativnoj Socijalističkoj

Republici
i u Ruskoj Federaciji (u uporednim cenama, 1980=100)

U prvoj deceniji otežavajući faktor razvoja Rusije ostaje isplata stranih

dugovanja (teorijski, Rusija može iskoristiti superprofit od nafte i tako znatno smanjiti
dužničku zavisnost, samim tim olakšavajući svoj položaj u drugoj deceniji).
Više izgleda ima razvoj transportne infrastrukture Rusije, što bi joj omogućilo da
iskoristi svoj geografski položaj da ponudi transportnu alternativu morskim prevozima
između istoka i zapada Evroazije.
Rusija zadržava relativno visok stepen privredne samodovoljnosti. Import
predstavlja oko polovine prometa robe kojom se trguje na malo, a u slučaju potrebe
domaća proizvodnja može zameniti do polovine importa. To stvara dobre perspektive za
razvoj domaće privrede, ako bude potrebno da se zaštiti unutrašnje tržište od gobalnih
ekonomskih potresa.
 Socijalna struktura

Radikalne društvene reforme iz 90-ih godina dovele su do promene socijalnih

uslova za mnogo miliona ljudi koji su bili prinuđeni da potraže novu socijalnu nišu. Deo
stanovništva je uspeo da ostvari povoljan položaj u novom tržišnom sistemu, deo se
privremeno pomirio sa pogoršanjem svog položaja. Ovaj proces je izazvao veliki umor
od promena, masovnu skepsu u odnosu na reforme. Ali zato je stanovništvo, koje je
preživelo potrese iz 90-ih godina, steklo visoku adaptivnost, što bi moglo odigrati važnu
ulogu da nov talas socijalnih pomaka ipak bude neizbežan.
Reforme praktično nisu promenile odnos broja gradskog i seoskog stanovništva.
2002. godine taj odnos je bio 73,3% prema 26,7%. U dugoročnoj perspektivi broj ljudi
koji živi u seoskim domaćinstvima će padati. Međutim, do 2020. godine može se smanjiti
i broj stanovnika gradova u vezi sa procesom deurbanizacije.
Struktura gradskog stanovništva se 90-ih godina suštinski izmenila – smanjen je
deo radnika u industrijskom sektoru. U nekoliko narednih godina može ponovo doći do
povećanja zaposlenosti u industriji, ali u dugoročnoj perspektivi će se smanjenje broja
zaposlenih u industriji nastaviti.*
*Kao i u celom svetu, a u vezi sa opštim tendencijama razvoja ljudskog društva. Naime,
stručnjaci razlikuju četiri vrste privrednih delatnosti: primarne (poljoprivreda, rudarstvo,
šumarstvo i ribarstvo), sekundarne (izgradnja i industrija), tercijarne (delatnosti karakteristične za
početak postindustrijskog društva – saobraćaj, komunikacija, trgovina, bankarstvo, uprava,
uslužne delatnosti itd.) i kvartarne („istinski” postindustrijska privreda, u kojoj će primarne,
sekundarne i tercijarne delatnosti predstavljati manji deo ukupnog čovekovog rada, i čovek će se
najveći deo vremena baviti onim što se danas smatra razonodom: lovom, ribolovom,
planinarenjem, turizmom, obrednim i estetskim delatnostima, kulinarstvom, istraživanjima itd.,
itsl.). (Prim. prev.)
U uslovima raspada dela industrijskih i velikih agrarnih preduzeća obnovljen je
sitnosopstvenički sektor. 18,2 miliona ljudi prinuđeno je da živi od proizvoda iz svoje
bašte. Sistem „dača”* se pokazao kao važan oslonac koji stabilizuje razvoj
urbanizovanog društva u kriznim vremenima.
*Manjih ili većih vila tj. vikendica na manjim ili većim placevima. Naravno, među
mnogobrojnim sovjetskim rukovodiocima neki su imali (dobijali) ogromne vile, uporedive sa
onima pripadnika više klase na Zapadu, ali su 70-ih i 80-ih i mnogi osrednje imućni stanovnici
gradova uspevali da dođu (kupovinom) do „dače” sa baštom, tako da su oko velikih sovjetskih
gradova – naročito oko Moskve – stvorena i velika naselja „vikendaša”. (Prim. prev.)
Rezultati privrednog rasta raspodeljeni su krajnje neravnomerno, što uslovljava
zadržavanje socijalnih tenzija. Ako su 2000. godine prihodi 10% najbogatijih Rusa bili
13,9 puta veći od prihoda 10% najsiromašnijih, 2003. su postali veći za 14,3 puta.
Razlika u prihodima 20% najviše i namanje obezbeđenih je takođe velika – 8-8,5 puta.
Poređenja radi, u zapadnim zemljama je taj pokazatelj – 4-5 puta, a u SSSR-u s početka
80-ih – oko tri puta. Po ovom pokazatelju Rusija nastavlja da tone u parametre zemalja
trećeg sveta.*
*Zanimljivo – ili mučno? – bilo bi videti razliku između jednog procenta najbogatijih i
deset procenata najsiromašnijih. (Prim. prev.)
U uslovima krize socijalne države u Rusiji nastavlja se konkurencija između dve
tendencije najma (a, znači, i organizacije rada) – socijalno-korporativne i ugovorno-
tržišne. Sa razvojem postindustrijskih tendencija, kada se funkcije radnika
intelektualizuju, diversifikuju i postaju kreativnije, korporativna struktura može se
transformisati u samoupravni kolektiv, a radnici pod ugovorom u samoorganizujuću
mrežu. U uslovima globalne nestabilnosti korporativne strukture će se učvršćivati ne
samo u proizvodnoj sferi, nego i u organizaciji sveukupnog života čoveka. Istovremeno,
autonomni radnik pod ugovorom imaće mogućnost da sam organizuje svoj rad. Obe ove
tendencije će sa raznih strana voditi do smanjenja provalije između rada i dokolice.
Imućni srednji sloj se deintelektualizovao i tipološki vratio malograđanštini
početka veka. Ovaj sloj usled svog konzervativizma doprinosi učvršćenju stabilnosti
socijalnog sistema. Srednji slojevi su krajnje različiti i razbacani po nivou prihoda. U njih
spadaju sitni preduzetnici, veći deo rukovodioca i menadžera, manji deo inteligencije i
službenika. Srednji slojevi sovjetskog perioda su u imovinskom odnosu bačeni naniže.
Usled toga došlo je do smanjenja broja kvalifikovanih stručnjaka u industriji, nauci i
strukturama socijalne države i „odliva mozgova” u inostranstvo. Ali ovi procesi imaju
povratni karakter.
U Rusiji je zadržan visok nivo obrazovanja. 2002. godine 16% žitelja starijih od
15 godina imali su više obrazovanje (1989. godine – 11%), ali je kvalitet obrazovanja
smanjen. Osnovno i više obrazovanje ima 90% žitelja starijih od 15 godina.* Ako u
narednim godinama bude zaustavljen proces erozije intelektualnog potencijala zemlje, on
će postati jedna od pretpostavki njenog učešća u procesima svetske postindustrijske
obnove.
*Podaci su očigledno izneti (ili i prikupljeni) na pogrešan način, jer ne može neko ko ima
16 godina imati više obrazovanje. Ali barem možemo zaključiti da oko 10% stanovništva Rusije
nema završeno osnovno obrazovanje. (Prim. prev.)#
Veći deo inteligencije u imovinskom odnosu pripada najnižem sloju. Ali, u
slučaju obnove socijalne države ovo stanje može se promeniti. Novonastali socijalni
sistem pogoduje otuđenju inteligencije od vlasti i formiranju, kao i početkom XX veka,
javnog mnenja usmerenog protiv mera koje preduzima režim. Ovu situaciju može
promeniti samo kardinalna promena politike u odnosu na intelektualni sloj. Alternativa će
u prvim decenijama XXI veka biti sledeća: završetak razaranja postsovjetskog
intelektualnog sloja sa naglim smanjenjem broja intelektualaca (jasan znak prelaska među
zemlje trećeg sveta), ili povećanje prihoda inteligenciji, usklađivanje njenog
funkcionalnog i imovinskog stanja, garancije građanskih prava i sloboda. Druga varijanta
će omogućiti formiranje postindustrijske kreativne intelektualizovane srednje klase.
Zasad još postoje mogućnosti za to. Počeli su se formirati novi društveni odnosi,
zasnovani na temeljnim, često neformalnih informacionim strukturama (informalnim
strukturama). Brzo se razvija ruski Internet i druge slične informacijske mreže (u daljem
tekstu ćemo sve takve mreže zvati „Internet”).
Protivrečne tendencije se razvijaju u obrazovanju i restauraciji kulture u celini. S
jedne strane dolazi do postmodernističkog podrivanja i razaranja celovitosti pogleda na
svet i znanja, njegova fragmentacija na nepovezane elemente. S druge strane, dolazi do
pomaka od direktnog nametanja „jedine istine” do mogućnosti kreativnog izbora i
principa „učenja učenju”. Uloga škole slabi u poređenju sa televizijom i Internetom, ali se
zato pojavljuje mogućnost spajanja školskog i distancionog obrazovanja, primene novih
tehničkih sredstava.
Rezultat borbe ovih tendencija nije samo od lokalnog, već i od svetskog značaja.
Obeležje ruske kulture da generiše humanitarno znanje daje joj posebnu ulogu u uslovima
spoznaje novih zadataka čovečanstva i načina njihovog rešenja, izgradnje novih ciljeva i
informacionih tehnologija. Ruska kulturna tradicija sa svojim potencijalom (pravoslavna i
islamska duhovnost, psihologizam ruske književnosti, postkapitalistički sovjetski
projekat, nasleđe oslobodilačkog pokreta i dr.) odlično pogoduju zadacima sinteze
pogleda na svet u XXI veku. U savremenoj Rusiji tendencije subkulturnog
suprotstavljanja tradiciji zasad nadjačavaju tendenciju sinteze i usklađivanja. Uopšte
uzev, spoznata je nemogućnost preinačivanja kulturnih kodova po ugledu na
opštesvetske, to jest vesternizovane. Vesternizovana kultura će neizbežno gubiti svoje
pozicije u svetu u prvoj četvrtini XXI veka.

* * *

U Rusiji 58,5 miliona ljudi živi od različitih oblika državnog davanja (penzije,
stipendije itd.). U uslovima raspada institucija socijalne države ovi prihodi ne mogu da
podmire ni osnovne životne potrebe. Zbog starenja stanovništva, karakterističnog za
kasnoindistrijska društva, opterećenje sistema socijalnog osiguranja će rasti.
Bez obzira na privredni rast poslednjih godina, siromaštvo ostaje jedan od
najvećih socijalnih problema Rusije.
25-26% stanovništva ima prihode od 2,5-4 hiljade rubalja mesečno po čoveku,
što je jedva dovoljno za hranu i najneophodniju odeću. Sa prihodima ispod životnog
minimuma opstaje više od trećine stanovništva.
Pojačava se tendencija „trajnog siromaštva” kada ljudi sa prihodima ispod
životnog minimuma više i ne pokušavaju da se iščupaju iz bede, gube stimulans za
obrazovanjem, pogoršava im se zdravlje itd. Ovde nastaju kriminogena sredina i žarišta
raspoloženja za pogrom.*
*Kao što je primetio još Maksim Gorki u svojim »Nesvojevremenim mislima« iz druge
decenije prošlog veka, „pogrom” je ruska reč koja je ušla u sve svetske jezike. (Prim. prev.)
Na samoj granici siromaštva nalazi se veliki deo učitelja, vojnih lica, penzionera,
seljaka, radnika, naročito u depresivnim granama i regionima. Ovakva struktura
siromaštva predstavlja specifičnost evropskih postsovjetskih zemalja i netipična je kako
za industrijske zemlje, tako i za zemlje trećeg sveta.
„Trajno siromaštvo” i siromaštvo ljudi sa visokim nivoom obrazovanja ozbiljno
otežavaju razvoj zemlje. Kao prvo, siromašni slojevi, posebno oni lokalizovani u
svojevrsna geta (u toku je proces istiskivanja siromašnih iz prestižnih rejona u
neprestižne), mogu postati „gorivo” socijalno-političke nestabilnosti, hranjiva sredina za
terorističke i pogromske pokrete. Kao drugo, neprestižnost profesija skopčanih sa
visokim nivoom obrazovanja podriva stimulanse za sticanje obrazovanja, bez čega je
nemoguć razvoj vodećih oblasti privrede i nauke, što i po ovom parametru pretvara
Rusiju u zemlju trećeg sveta, koja u svetskoj raspodeli rada zauzima nišu izvora sirovina i
ekološkog smetlišta.

* * *

Smrtnost stanovništva je 1992-94. porasla sa 12,2 na 15,7 ljudi na 1000 žitelja, i

tek l997-99. je počela padati. Između 1990. i 2002. natalitet je sa 16 pao na 9
novorođenih na 1000 žitelja Rusije. Pad nataliteta predstavlja posledicu kako nesigurnosti
u sutrašnji dan, tako i prelaska zemlje u stadijum kasnoindustrijskog društva, za koje je
uopšte uzev karakterističan nizak natalitet.

Natalitet i mortalitet u RSFSR i RF

Grafikon na strani 179.

2000-2001. počeo je rast nataliteta i mortaliteta istovremeno. Ove protivrečne

tendencije pokazuju da smrtnost ne zavisi direktno od privrednog rasta. Zadržali su se
nestabilan položaj u sistemu zdravstva i dejstva drugih socijalnih faktora smrtnosti.
Ozbiljan problem Rusije predstavljaju alkoholizam i narkomanija, kojima je zahvaćeno
do tri miliona ljudi. Nastavak rušenja institucija socijalne države može dovesti do daljeg
rasta smrtnosti. Ali u slučaju povoljnog za ovaj sistem političkog izbora, situacija može
biti stabilizovana.
Demografski pad iz 90-ih godina već na početku druge decenije XXI veka
dovešće do ozbiljnog deficita radne snage. Ta pojava može imati dvojake posledice – ili
će postati faktor depresije, daljeg produbljenja krize institucija socijalne države, ili će
pogodovati naučno-tehničkoj modernizaciji, automatizaciji, povećanju produktivnosti
rada i socijalno-političkoj stabilizaciji. Koja od ovih alternativa će preovladati, to zavisi
od karaktera političkog kursa na međi prve i druge decenije.*
 *Autor kao da je prevideo treću, najverovatniju mogućnost: migraciju potrebne radne
snage u Rusiju, uglavnom iz bivših sovjetskih republika Azije. (Prim. prev.)

Politički sistem, SMI

i građansko društvo

Rezultati reforme iz 90-ih godina pokazuju da socijalno-psihološki stereotipi

većine stanovništva Rusije ne pogoduju prihvatanju liberalnih zapadnih vrednosti, već da
su skloniji vrednostima društveno-korporativne solidarnosti i državnosti. Politički sistem
koji se formirao u Ruskoj Federaciji predstavlja svojevrstan kompromis između liberalnih
i tradicionalnih za Rusiju i postsovjetski prostor političkih formi. Autoritet institucije
izbora i partijskih mehanizama se smanjuje. Bez obzira na to što većina Rusa poštuje
vrednosti demokratije, više od polovine građana ne misli da postojeći predstavnički
organi izražavaju njihove interese. To stvara opasnu krizu poverenja prema vlasti kao
sistemu i otvara mogućnosti za političke reforme u pravcu delegiranih, društveno-
korporativnih i interaktivnih mehanizama povratne sprege između vlasti i stanovništva. U
svojstvu palijativnih mera mogu se realizovati takve reforme kao što je promena
saodnosa punomoćja predsednika i vlade.
Specifičnost Rusije predstavlja odsustvo stabilnog levog centra, bez obzira na
očigledno postojanje odgovarajućeg elektorata. Prevladavanje ove specifičnosti
predstavlja zadatak za odgovarajuće idejno-političke snage u ovoj deceniji. U slučaju
krize globalnog ekonomskog sistema aktuelizuje se potraga za modelima
postkapitalističkog razvoja, što će pogodovati rastu uticaja ideja alternativnog
demokratskog socijalizma. U slučaju liberalizacije izbornog zakonodavstva u političkoj
areni mogle bi se pojaviti partije, koje predstavljaju politička krila građanskih pokreta (na
primer, partija „zelenih”).

* * *

U uslovima smanjenja autoriteta i značaja predstavničkih institucija odlučujuću

ulogu u sticanju političkog uticaja imaju veze sa strukturama izvršne vlasti i prisustvo na
TV ekranu. Uloga štampanih sredstava masovne informacije naglo se smanjuje i njihove
funkcije preuzima Internet. Usavršava se tehnologija i veština manipulisanja
informacijom. Politika informacijskog vakuuma zamenjena je prezasićenjem
informacijskog prostora neverodostojnim informacijama, koje stvaraju haos u pogledima
na svet (ovo je i u vezi sa opštijom kulturnom tendencijom postmoderne).
Hiperprodukcija smislova, verzija, koje ne zahtevaju teorijske argumente, spolja
nepovezane jedan sa drugim, ruši kako recionalnu, tako i tradicionalno-religijsku sliku
sveta. Uz zadržavanje političke cenzure od strane naručioca, novinari u svemu ostalom
imaju slobodu u stvaranju informacijske preopterećenosti. U slučaju potrebe
informacijski haos omogućava brzo koncentrisanje pažnje dezorijentisane svesti na
željenom detalju, tako što se činjenice, slike ili glasine beskonačno ponavljaju, „vrte”, i
na taj način izdvajaju na opštom fonu.
Međutim, uticaj televizije na razne slojeve stanovništva nije jednak. Mogu se
izdvojiti „verujući” slojevi, koji se faktički orijentišu pod uticajem televizije (10-15%
ruskih gledalaca); slojevi, koji veruju televiziji po određenim pitanjima i biraju TV
kanale prema političkoj orijentaciji; slojevi, koji su ravnodušni prema političkoj
informaciji i slojeve koji se prema SMI odnose kao prema „imperiji laži” i postupaju
suprotno od preporuka TV novinara. Uloga tih „informacionih klasa” u društvu
budućnosti neće biti manja od uloge socijalnih slojeva.
Za naredne godine može se prognozirati dalji rast uticaja televizije na masovnog
gledaoca usled uvođenja novih virtualnih efekata, koji stvaraju dodatno poverenje. Ali,
uprkos tome što je u najskorijoj budućnosti najverovatnije produbljenje navedenih
tendencija, postoje i faktori koji mogu dovesti do smanjenja manipulativne uloge
televizije.
Kao drugo, u slučaju promene državne strategije u prosvetiteljsku doći će do
uvođenja naučnih filtera u državne SMI. To bi omogućilo da se televizija pretvori u isto
tako moćan instrument prosvetiteljskog projekta, koliko danas predstavlja kanal za
rušenje racionalnosti masovne svesti.
Kao drugo, razvoj Interneta u dogledno vreme omogućiće mu da postane
konkurencija TV-stanicama u informisanju i primeni videosredstava, što će voditi ka
slabljenju manipulisanja svešću i prinuditi na primenu prefinjenijih načina borbe za
mišljenje gledalaca (korisnika). Nastaviće se rast uticaja internet-izdanja na intelektualni
sloj.

* * *

Građansko društvo koje se pojavilo u periodu perestrojke zadržalo je razgranatu

strukturu. Naglo je pala masovnost građanskih pokreta, ali se sačuvala njihova
infrastruktura i profesionalizovani kadrovski skelet. To omogućuje davanje prognoze da
će u uslovima novog rasta socijalne aktivnosti stanovništva građanske organizacije moći
da uvećaju brojnost i pojačaju uticaj.
Po svojoj organizaciji građanski pokreti su najbliži modelu horizontalnih
(uređenih mrežnih ili spontano isprepletenih korenskih) odnosa, koji hipotetički
predstavljaju jedan od temelja postindustrijskog društva. Neformalna sredina će nastaviti
da generiše kadrove, koji su po svojim navikama i psihologiji skloni ka učešću u
informaciono-mrežnim projektima.
Značajno se proširila uloga religije i crkve u životu društva. Od kraja 90-ih
godina raste tendencija suprotstavljanja netradicionalnim veroispovestima („borba sa
sektama”). U Ruskoj pravoslavnoj crkvi je prisutno stremljenje ka aktivizaciji mešanja u
politički proces, koje se može znatno razviti narednih godina, što će ozbiljno uticati na
balans političkih snaga i društvenu atmosferu.
Evolucija društveno-političkog sistema uz očuvanje postojećih socijalno-
ekonomskih uslova stoji pred alternativom:
1. Pojačavanje autoritarnih crta uz očuvanje postojećih ustavnih institucija i
formalnih demokratskih procedura. Pojačavanje političke uloge kontrolisane od
strane države televizije, piar-tehnologija i administrativnog resursa. Pritom,
autoritarni režim može imati kako oligarhijski, tako i populistički karakter.
2. Učvršćivanje liberalnih političkih institucija, manipulativnosti uprave i
političke „transparentnosti”. Povećanje političkog uticaja biznis-grupa, povezanih
sa transnacionalnim kapitalom, s jedne strane, i građanskih organizacija sa druge.

Perspektive „baršunaste revolucije”

Izbor puta socijalno-političkog razvoja Rusije posle serije prevrata do kojih je

došlo početkom XXI veka razmatra se u kontekstu „baršunaste revolucije”. Ima li ona
perspektive u Rusiji?
Polazeći od iskustva „klasičnih” revolucija, revolucija se može kratko
okarakterisati kao socijalno-politička konfrontacija povodom principa organizacije
društva, koja nadjačava postojeću legitimnost. Socijalno-politički, masovni karakter
dejstava, slom legitimnosti – to je forma revolucije. Promena (ne obavezno i slom)
elemenata koji obrazuju sistem, promena principa organizacije društva – to je njen
sadržaj.
Tehnologija „baršunastih revolucija”, stvorena 80-ih godina tokom realnih
revolucija u Istočnoj Evropi, klonirana je u XXI vek radi vršenja prevrata koji praktično
ne bi doticali strukturu društva i koji vrše zadatak smene vladajućih grupa i preraspodele
sfera uticaja svetskih sila.
Takve „baršunaste revolucije” i ne predstavljaju revolucije u pravom smislu te
reči, već njihove imitacije.
Događaji s početka 90-ih godina doveli su do toga da je u Rusiji danas
ustanovljen režim „normalizacije”. Takvi režimi, koji su već postojali u nizu zemalja
Zapada i Istočne Evrope 70-ih i 80-ih godina, imaju zadatak da stabilizuju društvo nakon
potresa koji su deo krize industrijskog društva. Taj režim ima vlastitu inerciju i nakon što
je obavio svoj zadatak može se uklanjati pomoću političkih skandala (varijanta
„Votergejta”) i „baršunastih revolucija”, ili biti prevaziđen socijalno-liberalnim
reformama svesno sprovođenim od strane vlasti.
U periodu upravljanja Vladimira Putina bili su izvršeni zadaci „normalizacije”
nakon potresa s kraja 80-ih i početka 90-ih godina. Bio je „zaleđen” nestabilan model
oligarhijskog (visokomonopolizovanog, birokratizovanog i korumpiranog) kapitalizma,
osuđen na raspad.
Ali takvo stanje nije moglo trajati dugo, i 2004. godine proces liberalnih reformi
se aktivirao. Rukovodstvo zemlje spaja kurs ka integraciji u globalno društvo sa
korišćenjem nekih sovjetskih tradicija. Zasad se ta politika sprovodi jednostrano –
očuvanje i umnožavanje državno-birokratskog nasleđa SSSR-a (u smislu „državnosti”,
širokih punomoćja rukovodilaca, nomenklaturnih privilegija i povlastica) uz istovremeno
cepanje osnovnog postsovjetskog socijalnog tkiva.
Ta jednostranost uslovljava socijalno-političku krizu pogodnu za sprovođenje
„baršunaste revolucije”. S jedne strane, učvršćivanje birokratskih struktura izaziva
nezadovoljstvo kako velikog dela inteligencije, tako i globalne elite, koja zahteva
transparentnost vlasti u Rusiji. Elektorski mehanizmi gube autoritet, SMI i krupni biznis
mogu svakog časa uskratiti lojalnost predsedniku. S druge strane, nastavak socijalno-
ekonomske integracije u globalni prostor vodi ka daljem razaranju institucija socijalne
države i uobičajenog postsovjetskog načina života (monetarizacija itd.). Rezultat toga je
stvaranja polova aktivnog nezadovoljstva (penzioneri, invalidi, omladina, naučni radnici,
grupe formirane na bazi mesta stanovanja itd.), koje povezuju u jednu celinu građanske
organizacije.
Dok je Putin igrao ulogu konzervatora i stabilizatora, većina građana je
podržavala njegov kurs. Zato je između 2001. i 2004. „baršunasta revolucija” bila
nemoguća. Sada bi se u njenoj osnovi mogla naći ista ona socijalno-konzervativna ideja,
koja je ranije učvršćivala Putinov režim – nezadovoljstvo novim reformama, njihovim
neoliberalnim, antisocijalnim karakterom. Ako bude potrebno da se nepopularne reforme
sadašnje vladajuće elite pripišu Putinu, onda za „revolucionarnu” promenu fasade vlasti
postoje sve pretpostavke.
U slučaju spremnosti naslednika sadašnjeg rukovodstva da sprovode jasniju
socijalno-liberalnu politiku, „problem-2008”* može biti rešen i bez insceniranja
revolucije.
*Izborna godina. (Prim. prev.)
Pristalice očuvanja naslednosti vlasti planiraju da završe narednu fazu socijalno-
ekonomske liberalizacije do 2007. godine, nakon čega bi stabilizovali situaciju pomoću
rezervi u zlatnoj valuti. Ovakva situacija mogla bi dovesti do toga da revolucionarna
situacija ne preraste u revoluciju, i da ruska vladajuća grupa postane u većoj meri
organski podsistem svetske elite. Međutim, osnovni preduslov za uspeh realizacije takve
linije predstavljaju visoke cene nafte i dobronameran odnos osnovnih grupa globalne elite
ka politici koja se sprovodi u Rusiji.
Ako se kriza zaoštri, promena fasade može biti izvedena dramatično, sa
korišćenjem tehnologije „baršunaste revolucije”. U zavisnosti od dubine socijalne krize,
vladajuća elita i njeni inostrani partneri mogli bi upotrebiti ili umereniju varijantu zamene
sadašnje vladajuće grupe njenim „klonom” (na čelu sa političarima koji su genetski
proizišli iz iste te grupe), ili radikalniju varijantu dolaska na vlast kontrolisane opozicije
sa radikalnim parolama i umerenom politikom.
Bez obzira na fiktivni karakter većine „baršunastih revolucija”, treba imati na
umu da u uslovima ozbiljne socijalne napetosti, stvarnih pretpostavki za revoluciju,
korišćenje „baršunaste” tehnologije može aktivirati proces realne socijalne revolucije. U
tom slučaju bi se, u cilju sprečavanja zaista revolucionarnih promena, mogli isprovocirati
etnokonflikti i pogromi. Korišćenje revolucionarne tehnologije bez revolucionarnih
socijalnih pomaka takođe može izazvati talas naselja usled razočaranja stanovništva u
rezultate „revolucije”.
U Rusiji postoji objektivna osnova za prerastanje „baršunaste revolucije” u
realnu, pošto se revolucionarni proces iz vremena „perestrojke”, usmeren na pripremu
socijalnih uslova za postindustrijsku tranziciju, završio očiglednim neuspehom. Zato bi
pokušaj primene tehnologije „baršunaste revolucije” u Rusiji mogao dovesti do ispadanja
masovnog pokreta van kontrole vladajućih grupa, koje manipulišu tim pokretom. To
može izazvati kako eksploziju pogromaške aktivnosti najsiromašnijih slojeva sa
posledičnom autoritarnom reakcijom, tako i realizaciju socijalno orijentisanih strategija
razvoja Rusije. Sam oblik „revolucije” i određeno povećanje vertikalne mobilnosti u vezi
sa njom stvoriće šansu za proboj u političko polje donjih slojeva, između ostalog i
nosilaca alternativnih ideja koje tamo sazrevaju.
U novim uslovima „baršunasti” udar po režimu „normalizacije” može izbciti na
površinu još nerazrušene kodove sovjetske kulture, i može doći do „sovjetskog
preporoda”. Donji slojevi bi mogli početi da se organizuju i za početak zahtevaju
prekidanje razornih liberalnih reformi. Ako niknu takve strukture (sovjeti i druge
strukture samouprave), one bi po završetku „baršunaste revolucije” mogle obnoviti
delatnost građanskih pokreta s kraja 80-ih godina.

Regionalne različitosti
i jedinstvo Rusije

Za Rusiju su karakteristične značajne razlike u socijalnoj strukturi regiona.

Najviši nivo života dostignut je u Moskvi, Peterburgu, „naftnim” i „gasnim” regionima.
Ali čak i tamo postoje oštri socijalni kontrasti.
Regionalne političke elite teže ka što potpunijoj kontroli resursa svojih regiona i
odnosima sa transnacionalnim korporacijama mimo centra. Ali 90-ih godina je opasnost
od raspada Rusije prevaziđena dejstvom više faktora.
Kao prvo, regionalne elite su uspele da zauzmu važno mesto u opštoj strukturi
ruske elite. Troškovi separatizma (najbolje pokazani na primeru Čečenije) pokazali su se
kao preveliki. Ispoljile su se prednosti jedinstvenog ekonomskog prostora i usklađivanja
interesa u jedinstvenoj državi.*
*A autor ovde ispoljava preveliki optimizam. Počev od 1720. godine kada su, po
»Velikoj sovjetskoj enciklopediji«, Rusi prvi put došli u Čečeniju, Čečeni svim sredstvima vode
borbu za nezavisnost koja samo povremeno i privremeno zamire, što će se, možda, na neko vreme
i sada desiti. (Prim. prev.)
Kao drugo, socijalno-ekonomski pokazatelji većine regiona su niži, nego prosek
zemlje u celini. Većini regiona su za razvoj potrebne donacije iz centra (regioni-
recipijenti), i samo nekoliko njih u stanju su da dotiraju opšteruski budžet (regioni-
donatori). Ekonomski bi samo oni mogli biti zainteresovani za otcepljenje od Rusije. Ali
u većini slučajeva to nije moguće čak ni geografski. Ekonomski uspesi samo nekoliko
republika u sastavu Rusije potiču od samostalne sirovinske baze (Tatarstan, Baškortustan,
Jakutija).
Kao treće, bez obzira na vinešacionalni i višekonfesionalni sastav stanovništva
Rusije, u samo nekoliko regiona nacionalno-religijske manjine žive kompaktno.
 Kao četvrto, federalni centar je postao pomiriteljski faktor u konfliktima među
etnosima, naročito na Kavkazu.
U ovakvim uslovima, u samo nekoliko regiona separatisti su stekli ozbiljan
politički uticaj.* Mnogo toga je zavisilo od regionalnih elita i rezultata njihovog
suparništva sa radikalnijim separatističkim grupacijama. Ideje široke samostalnosti i
stvaranja novih autonomnih republika isticane su čak i u regionima gde preovlađuje rusko
stanovništvo („Uralska republika”, Primorje**), ali ovde one čak ni u slučaju
hipotetičkog uspeha nisu vodile ka otcepljenju od Rusije, nego ka daljoj federalizaciji.
Tendencije takvog ukrupnjavanja delimično su uzete u obzir prilikom formiranja
federalnih okruga.
*Ovde je više nego igde na snazi tzv. domino efekat. Uspeh čečenskih separatista sigurno
bi doveo na isti put okolne kavkaske ruske republike sa autohtonim neruskim stanovništvom, tako
da je sa stanovišta Moskve taj uspeh nedopustiv. S ovim u najtešnjoj vezi je zabluda kako srpskog,
tako i albanskog javnog mnenja: srpsko povezuje Albance i Čečene, osporavajući jednako i
Čečenima i kosmetskim Albancima pravo na nezavisnost. Međutim, Čečeni po svom
starosedelaštvu na Kavkazu imaju pravo na nezavisnost, dok ga Albanci, koji su, moguće, upravo
došljaci sa Kavkaza (v. Большая советская энциклопедия, Vojnа enciklopedijа – mapa Rimske
imperije itd.), na Kosmetu ne bi smeli imati. (Prim. prev.)
**Podrazumeva se obala Tihog okeana na Dalekom Istoku, sa Vladivostokom kao
administrativnim središtem. (Prim. prev.)
Bez obzira na uspehe integracije, pretnja separatizma ne može ni u XXI veku biti
zanemarena. Kao prvo, ona može biti veštački podsticana spoljnim dejstvima (na primer,
pritisak islamskog radikalizma na Kavkazu). I, kao drugo, u slučaju katastrofalne krize u
centru regionalne elite mogu, kao i prilikom raspada SSSR-a, težiti ka rešavanju svojih
problema putem distanciranja od Moskve. Malo je verovatno da bi takva inicijativa
mogla imati uspeha na nivou pojedinih subjekata federacije, ali mogla bi se ispoljiti na
nivou grupe subjekata (na primer, u granicama federalnog okruga).
Posebnu opasnost za Rusiju predstavlja pritisak raznih civilizacijskih blokova –
islamskog, kineskog, zapadnoevropskog.
Slaba naseljenost Sibira i Dalekog Istoka stvara dodatnu pretnju osvajanja tih
prostora od strane azijskih naroda. Istovremeno, van granica Rusije našlo se 17,5% od
ukupnog broja Rusa, koji su živeli u SSSR-u. To stvara osnovu za konflikte Rusije sa
Evropskom zajednicom koja se širi, pošto je deo novih nacionalnih država sklon
sprovođenju politike asimilacije i narušavanja građanskih prava Rusa,* što izaziva
nezadovoljstvo u Rusiji. Pojas autonomija na Kavkazu predstavlja prirodan objekat
ekspanzije islamskog radikalizma i ostaće to i u najbližoj budućnosti.
*Ovde je ruskom čitaocu jasno da se podrazumevaju pribaltičke republike – Estonija,
Latvija i Litva – koje su okupacijom od strane sovjetskih trupa priključene SSSR-u tek 1940.
godine pod sasvim opravdanim izgovorom da bi inače bile okupirane od strane nacističke
Nemačke. (Prim. prev.)

Globalni pomaci i Rusija

Izbor između navedenih mogućnosti i razvoj unutarruskih tendencija zavisi od

okolnosti koje se razvijaju u svetskim razmerama. Zato je za adekvatnu prognozu razvoja
događaja u Rusiji neophodno da se zaustavimo na perspektivama globalnog razvoja.

Globalizam

Globalno tržište dovelo je do raspodele rada u razmerama čitave planete.

Stvorena je svojevrsna svetska fabrika, povezana razmenom robe i globalnim
informacionim sistemima. „Konstruktorski biroi”, pogoni, izvori sirovina i deponije
otpada te fabrike nalaze se u raznim zemljama. Rusija predstavlja prostor na kojem je
globalna fabrika zainteresovana za izvore sirovina, pojedine pogone i teritoriju za smeštaj
ekološki opasnih objekata. Glavni privredni subjekti su TNK.
Nijedno savremeno društvo (izuzev nekoliko tzv. država-otpadnica) ne može
živeti izolovano, jer se u tom slučaju prekida čitav lanac ekonomskih veza. Sistem
globalnog tržišta i „jedinstvene fabrike” je vrlo nestabilan. Oticanje kapitala iz puknutih
privrednih „mehurova od sapunice” može dovesti do privrednih katastrofa srednje- ili
slabo razvijenih zemalja u celom svetu. Krize, nalik onoj iz 1998. godine, će se
ponavljati, ometajući započeti prodor Rusije u svetsku raspodelu rada. Mesto ruske
privrede na postojećem globalnom tržištu već je određeno. Da bi se taj položaj promenio,
mora se kvalitativno promeniti ili Rusija, ili svetska privreda.
Međutim, problem ostaje dužina trajanja globalnog rasta, koji obezbeđuje
današnju ekonomsku globalizaciju.
Bezgranični rast globalne privrede u uslovima ograničene resursne baze nije
moguć. Savremena privreda mora se ili iz temelja promeniti (a to je u svakom slučaju
skopčano sa velikim potresima i barem privremenim padom), ili dostići krajnje granice
svog razvoja i ući u pojas kriza i raspada globalnih ekonomskih veza (mada ne i
globalnih komunikacija, koje će budućnost naslediti od sadašnje globalizacija). Prethodni
period globalizacije već je doveo do Velike depresije krajem 20-ih i u prvoj polovini 30-
ih godina XX veka. Međutim, rokovi dostizanja granice rasta sadašnje globalne privrede
su neizvesni. Oni zavise od mnogih faktora: od dostupnosti resursa, od suprotstavljanja
procesu globalizacije socijalnih struktura u raznim zemljama, od unutrašnje situacije u
najvažnijim regionima (takvima, kao što je Kina), od intenzivnosti i rezultata međusobne
borbe grupacija svetske elite. Vreme dostizanja granica privrednog rasta takođe zavisi od
početka nove NTR i ekološke dinamike.
Globalne krize čovečanstva su međusobno tesno vezane. Brzorastuće potrebe
ljudi uvučenih u potrošačko društvo ili informisanih o njegovim dostignućima znatno
premašuju mogućnosti čovečanstva i njegovu resursnu bazu. „Svetske vlade”
transnacionalnih korporacija, skoncentrisane u razvijenim zemljama, neće biti u stanju da
upravljaju složenom svetskom privredom. Pojava novih industrijskih zemalja povećava
pritisak na resursnu bazu. Već sada uglavnom su iscrpljene rezerve globalnog rasta,
skopčane sa osvajanjem prostora bivšeg SSSR-a. Hipotetički, nove mogućnosti
ekstenzivnog razvoja globalnog tržišta može pružiti „otvaranje” Kine u slučaju pada
komunističkog režima* i liberalizacije danas zatvorenih zona u zemlji. Međutim, početak
socijalno-političke krize u NR Kini mora se isprva negativno odraziti na stanje globalnog
tržišta.
*„Komunistički režim” uopšte ne mora pasti da bi se Kina „otvorila”; dovoljno je da dalje
evoluira u ovom pravcu, pa makar ta evolucija dovela do nečeg gotovo suprotnog onome što je
Mao shvatao kao komunizam. (Prim. prev.)
U slučaju nastupanja globalne ekonomske krize, slične Velikoj depresiji, biće
uveliko razorene eksportno orijentisane ekonomije, i najperspektivnije će biti one zemlje
koje uspeju da obnove tehnološki lanac na svojoj teritoriji. Dugoročne mogućnosti
globalnog rasta može osigurati samo početak nove NTR.

Problem naučno-tehničke
revolucije i ekološki limitator

Brz razvoj savremenih tehnologija predstavlja rezultat dve završene revolucije u

nauci i tehnici. Prva je dovela do elektrifikacije i prelaska svetske industrije na nove
energente (sa uglja na naftu i gas), a druga – do masovne upotrebe kompjuterskih
tehnologija i globalnih sredstava komunikacije. Na osnovu tih dostignuća može doći do
novog prevrata u tehnologijama (na primer, u automatizaciji u proizvodnji i
svakodnevnom životu, bio-i nanotehnologijama, transportu, stvaranju superčvrstih
konstrukcija itd.), kao i do prelaska na nove energente (na primer, alternativna
energetika). Ali zasad do tog prevrata nije došlo i razvoj svetske privrede zavisi od
fosilnih energenata, od kvantitativnog (ne i kvalitativnog) poboljšanja tehnoloških
parametara proizvodnje. Početak nove naučno-tehničke revolucije, uporedive po
razmerama sa NTR sredine i druge polovine XX veka, zavisi ne samo od napora
naučnika i inženjera, nego i od socijalnih faktora. Na primer, uvođenje već postojećih
tehnologija koje štede resurse sprečava se iz socijalnih razloga (sa ovim problemom se,
između ostalog, susreću stambeno-komunalne organizacije u Rusiji). Istovremeno,
mogućnost razvoja moralno zastarelih tehnologija ograničena je sve većom ekološkom
krizom.
Razvoj čitavih grana privrede može zavisiti od subjektivnih faktora. Tako, na
primer, korišćenje atomskih objekata od strane terorista može dovesti do zastoja u
atomskoj energetici. Osim toga, nove tehnologije se uvode brže, nego što se može
proveriti da li su i koliko opasne (na primer, genetska modifikacija).
Takođe treba podsetiti na to da je rušenje socijalnog sistema SSSR-a (koji je
uspešno savladao barijeru NTR 50-ih i 60-ih godina), umnogome bilo povezano sa tim,
što taj sistem nije mogao savladati novu barijeru NTR 80-ih godina. U slučaju
otpočinjanja nove NTR sudbina zemalja i naroda zavisiće od toga, koliko efikasno će
reformisati svoju socijalnu strukturu.
Istorija Rusije XXI veka umnogome će zavisiti od vremena početka nove NTR,
njenog pravca i od toga, da li će Rusija uspeti da uzme puno učešće u tom procesu, ili će
ostati pasivno polje širenja novih tehnologija.

* * *

U XXI veku će se nastaviti zaoštravanje ekološke krize. Već danas se u

atmosferu svakodnevno izbacuje više od 150 miliona ugljendioksida i preko 250 miliona
tona prašine. U okean ide više od 10 miliona tone nafte i naftnih derivata. Svake minute
uništava se oko 15 hektara šume. To znači da će se klima katastrofalno menjati, da će
padati koncentracija kiseonika, da će rasti smrtnost od raznih bolesti izazvanih ekološkim
zagađenjem. Velike površine na čitavoj planeti postaće nepogodne za gajenje kultura koje
su tamo tradicionalno gajene. Svi ovi globalni katastrofički procesi neposredno će uticati
na Rusiju u narednim decenijama.
Oko 15% teritorije Rusije već sad je nepogodno za život iz ekoloških razloga.
Dalje ignorisanje zadataka zaštite prirode vodiće ka lokalnim ekološkim katastrofama,
umiranju stanovništva i masovnim protestima. Međutim, u uslovima zaoštravanja borbe
za resurse nastup na prirodnu sredinu Rusije najverovatnije će se nastaviti. Danas Rusija
raspolaže sa više od 19% površine pod šumom na planeti, i dalje uništavanje šuma nanosi
udarac po atmosferi čitave Zemlje. Korišćenje Rusije u svojstvu mesta za odlaganje
toksičnog i radioaktivnog otpada gotovo je izvesno. Budućnost atomske energetike zavisi
od broja zastoja i havarija na objektima atomskog kompleksa – kako tehnogenih, tako i
onih izazvanih terorističkim napadima.
Uticaj čoveka na životnu sredinu i globalne prirodne tendencije* vode ka
promeni klime koja može suštinski uticati na uslove života milijardi ljudi i naneti
poražavajući udarac svetskoj poljoprivredi. Ove promene se nazivaju „globalnim
otopljavanjem”, što je dobar naziv za opštu situaciju, ali u odnosu na pojedine regione
preciznije ih je nazvati „destabilizacijom klime”. Tako, na primer, klimatolozi
raspravljaju o pitanju uticaja globalnog otopljavanja na Golfsku struju, što može dovesti
ne samo do otopljavanja u pojedinim regionima planete, nego i do osetnog zahlađenja u
zemljama koje danas Golfska struja greje.
*Globalna prirodna tendencija je skorašnji (naravno – relativno skorašnji) nastup novog
ledenog doba, a neki stručnjaci smatraju da je jedno u nizu „malih ledenih doba” započelo 1940;
dakle, prirodna tendencija polaganog globalnog zahlađenja i tendencija prilično brzog rasta
temperature usled ljudske delatnosti dospevaju u koliziju, što samo pojačava klimatske
perturbacije. (Prim. prev.)
 Kao i druge zemlje, Rusija će morati da se suoči sa promenom klime u
najskorijoj budućnosti. Međutim, zasad je teško odrediti razmere klimatskog uticaja. Do
2020. godine za evropski deo Rusije najverovatnije je pojačavanje kontinentalnog
karaktera klime.
Sve očiglednija je nedovoljna efikasnost mera koje se primenjuju za stabilizaciju
klime. Kjotski protokol, koji je počeo da važi 2005.godine, može u tek vrlo maloj meri da
zadrži ovaj proces (naročito u uslovima protokolom predviđene trgovine kvotama emisije
zagađenja).

Globalizacija političke borbe:

globalne partije

XXI vek je počeo kao globalni. „Imperija” koja u naše vreme postoji ili se
formira, nije, zapravo, ni Američka ni Evropska. To je imperija koja ima globalnu
strukturu. U njoj postoji globalna elita. Njeni štabovi su uglavnom u zemljama Zapada,
jer im je pogodnije da se tamo nalaze. Ali oni nisu jedino tamo. Predstavnici te elite žive i
u drugim zemljama, uključujući i zemlje trećeg sveta. U tom smislu, na primer, možemo
govoriti o odnosima između Amerike i Rusije samo uslovno. Postoje odnosi između
vladajućih grupa ove dve zemlje, ali u svakoj od njih deluju uticajne sile koje na
globalnolm polju igraju protiv sopostvenih vlada.
Danas se ne vodi borba između država, ne između SAD i EU, već unutar
Amerike, unutar Evrope. U globalnom svetu će se nastaviti slabljenje nacionalno-
državnih subjektiviteta čak i vodećih država. Istovremeno može porasti civilizacijsko-
kulturni subjektivitet (između ostalog, i zajednica emigranata iz SSSR-a). Važan faktor
moglo bi postati preuzimanje uprave transnacionalnih korporacija od strane vrhunskih
menadžera koji pripadaju jednoj civilizacijskoj ili religijskoj grupi (na primer, Kinezi,
Arapi, Indusi), i promena kursa TNK u skladu sa pogledima na svet uprave.
U globalnom svetu dolazi do smanjenja realne uloge javnih političara u
donošenju odluka, koje formiraju specijalizovane ekspertne strukture i koje se ostvaruju
pod pritiskom globalnih faktora. Dolazi do virtuelizacije politike, gde stanovništvo na
politički proces gleda kao na sliku na televiziji, koja realno nema nikakve veze sa
donošenjem odluka. Pritom su poslovne sposobnosti političara gurnute u zadnji plan u
poređenju sa imidžom, stvorenim tako da uliva poverenje. Simbolične funkcije politike
razilaze se sa realnim procesom donošenja odluka.
Politička borba početkom XXI veka ima globalni karakter i određuju je dve
osnove grupacije svetske liberalne elite – socijal-liberali i neokonzervativci. U zemljama
Evrope i Severne Amerike (osim Kube) vladajuće grupe pripadaju jednoj od te dve
„globalne partije”. One imaju dve različite strategije, dva odgovora na problem
iscrpljenja resursa. Socijal-liberalna strategija pretpostavlja stabilizaciju rasta,
ublažavanje socijalnih konflikata, smanjenje socijalnog raslojavanja, što daje određenu
ekonomiju resursima.
Neokonzervativci nastoje da što bolje kontrolišu situaciju, kako bi „zaledili”
krizu, koristeći poluge energetskog delovanja na situaciju u svetu.
Neokonzervativci, uz ostale jednake uslove, teže ka ojačavanju nacionalno-
državnog subjektiviteta, dok socijal-liberali preferiraju transparentnost granica i državnih
struktura radi lakšeg upravljanja spolja, iz transnacionalnih centara.
Neokonzervativci su skloni rušenju socijalnih netržišnih odnosa i jačanju
birokratske mašinerije nacionalne države. Socijal-liberali radije učvršćuju globalne
vannacionalne strukture uprave i tolerantniji su prema ostacima socijalne države.
Ako u nekoj zemlji vlast ima grupacija koja spada u socijal-liberalnu „globalnu
partiju” (pritom se nacionalna partija koja predstavlja njen ogranak može zvati kako bilo,
ne mora obavezno imati socijaldemokratsku samoidentifikaciju), onda se protiv nje bori
ogranak druge „globalne partije”. U toj borbi se mogu koristiti sva sredsta – od
„baršunastih revolucija” do terorističkih napada, koji se vrše u interesu jedne ili druge
globalne frakcije.
Stabilnost komunikacija svetskog terorističkog podzemlja može biti objašnjena
time, da terorističke organizacije, uz očuvanje svoje autonomnosti, ipak bivaju korišćene
od strane predstavnika globalnih elita koje vladaju savremenim svetom. Upravljanje
terorističkim grupama realizuje se preko posrednika ili manipulacijom. Bez obzira na
razvoj tehničkih sredstava suzbijanja terorizma, on će zadržati uticaj zahvaljujući svom
mestu u svetskoj raspodeli političkih funkcija. Pritom kampanja protiv terorizma može
svesno ili nesvesno imati lažne ciljeve. Faktor terorizma biće iskorišten za autoritarizaciju
političkog sistema Zapada.
Borba između dve frakcije globalne elite može dovesti do teritorijalnog
razgraničenja njihovog uticaja, tako da u SAD vlada jedna partija (neokonzervativna), a u
Evropskoj Uniji definitivno zavlada druga (socijal-liberalna). U tom slučaju biće
obnovljen dvopolni sistem. Rusija će se najverovatnije naći u evropskoj sferi uticaja kao
njena periferijska zona (istok zemlje može se naći u sferi uticaja Kine, a u slučaju
ozbiljne krize NR Kine – Japana ili SAD). Ali takav razvoj događaja do početka nove
Velike depresije nije verovatan, pošto globalizacija političkih procesa ometa teritorijalnu
konsolidaciju vladajućih elita. Zato u svakom regionu važnom sa tačke gledišta globalne
politike može biti prisutan uticaj svih suprotstavljenih sila, čije će suparništvo izazivati
konflikte uključujući i one sa primenom sile.
U slučaju kraha globalnog tržišta pozicije globalne liberalne elite biće znatno
oslabljene i naglo će porasti uloga unutarnacionalnih političkih faktora i regionalnih
izazova. Bez obzira na rast autoritarno-nacionalističkih tendencija u tim uslovima, faktor
„globalnih partija” će opstati, pošto će opstati globalne komunikacije. Ali će broj
uticajnih „globalnih partija” znatno porasti. Isticanje alternative vladajućim idejno-
političkim sistemima moguće je i u danas postojećim uslovima.
U savremenom svetu je državni subjektivitet van granica SAD moguć samo uz
prisustvo strategije alternativne neokonzervativnoj i socijal-liberalnoj. Zasad zemlje kao
što su NR Kina i Kuba zadržavaju subjektivitet, ali komunistička ideologija je pokazala
svoju nisku efikasnost prilikom prelaska na rešavanje postindustrijskih zadataka, što nam
omogućava da predvidimo sistemske krize preostalih komunističkih režima i pad nekih
od njih ili čak svih do 2020. godine.

* * *

Odnos dve „globalne partije” prema Rusiji i postsovjetskom prostoru u celini ima
isključivo utilitarni karakter. Rusija je za njih polje borba sa konkurentom za izvore
sirovine, instrument diplomatske borbe, „gromobran” od međunarodnog turizma (tačnije,
od onih terorističkih grupa kloje u datom trenutku nisu pod kontrolom). Pojačavanje
globalnih faktora socijalno-političkih događaja u većini zemalja sveta nastaviće se čak i u
slučaju krize svetskog privrednog sistema, pošto će se zadržati globalna suprotstavljenost
strategija, ideoloških sistema i pogleda na svet.
Raznorodnost ruske političke elite uzrokuje njen raspad na grupe koje se
orijentišu na jednu od „globalnih partija”. To pojačava prikrivenu borbu u ruskoj
državno-političkoj i medijaeliti, zbog koje Rusija gubi, i, ako se zadrže sadašnje
tendencije, potpuno će izgubiti spoljnopolitički subjektivitet, stabilnost spoljne politike.
U svetskim razmerama Rusija pretenduje na posebna punomoćja i ulogu na
postsovjetskim prostorima (svojevrsna „Monroova doktrina” za Zajednicu Nezavisnih
Država*). Ta punomoćja, po zamisli ruskih desnoliberalnih političara, treba da omoguće
stvaranje „liberalne imperije” u severnoj Evroaziji. Ta linija je naišla na razumevanje
neokonzervativne „partije”, u zamenu za to da Rusija napusti svoje dalje pograničje
(Lurdes, Kamranj, Kosovo**), ali nije bila prihvaćena od socijal-liberalne „partije”, koja
preovladava u Evropskoj Uniji. Približavanja ruske diplomatije socijal-liberalnom bloku
u periodu rata u Iraku dalo je povod neokonzervativcima da se odreknu obaveza pred
Rusijom. Kao rezultat svega toga, pretenzije Rusije na posebnu ulogu u ZND nisu bile
priznate od strane globalne vladajuće elite u celini, bez obzira na ustupke RF kad je reč o
daljem pograničju. Talas „baršunastih revolucija” između ostalog predstavlja i odgovor
na pretenzije Rusije na posebnu ulogu na postsovjetskim prostorima.
*Po imenu amer. političara i predsednika Džemsa Monroa (1758-1831). Monroova
doktrina u dve reči glasi „Amerika Amerikancima”, a u datom slučaju - „ZND – Rusima”. Ali
obzirom na globalne trendove, više se niko nigde ne može nadati uspešnom sprovođenju ovakve
doktrine. (Prim. prev.)
**Kamranj tj. Kamrang je luka i zaliv u Vijetnamu, od velikog značaja zato što tamo
mogu ući brodovi bilo koje tonaže; Lurdes je prevodiocu potpuno nepoznat (naravno, nije reč o
franc. gradu Lurd, Lourdes); a što se tiče Kosova, Rusija je zaista već povukla svoje vojnike iz
sastava mir. snaga iz ovog „svog daljeg pograničja”. (Prim. prev.)
Ali postsovjetski prostori će ostati zona prioritetnih interesa Rusije i u najbližoj
budućnosti. Međutim, vidni neuspesi ruske diplomatije u ZND izazivaju krizu ustaljene
politike kompromisa sa Zapadom i pokazuju sistemske slabosti projekta ruske „liberalne
imperije” (ili je liberalna, ili je imperija). Kriza politike Rusije na postsovjetskim
prostorima zahteva ili odustajanje od „Monroove doktrine” u regionu sa svim negativnim
posledicama koje odatle proističu, ili preispitivanje same spoljnopolitičke strategije
manevrisanja među grupacijama globalne elite. Ali imperijski projekti koji se iznose kao
alternativa globalnom liberalizmu (uključujući autoritarnu restaruracijsku varijantu
sovjetskog projekta), pate od sistemskih nedostataka, koji su već dvaput doveli do
raspada jedinstvene države na tlu Severne Evroazije. Rekonsolidacija tog prostora u
savremenim uslovima moguća je samo na osnovu jačanja korenskih veza, a ne
kombinacija vrhuške i autoritarnih prevrata. Ako Rusija kao država izgubi svoje pozicije
na bližem pograničju, pojaviće se pretnja po njeno vlastito teritorijalno jedinstvo. To je,
između ostalog, u vezi i sa demografskim pomacima u XXI veku.

Demografska eksplozija, „sudar

civilizacija” i regionalni izazovi

XXI vek će biti vreme demografskih pomaka bez presedana, izazvanih

uzajamnim dejstvom postindustrijske i ranoindustrijske dinamike. U postindustrijskim
društvima primetan je pad nataliteta, što vodi ka stabilizaciji broja stanovništva i
povećanju njegove prosečne starosti („starenje nacije”). „Starenje” izaziva deficit radne
snage i rast opterećenja institucija socijalne države. Po svemu sudeći, ova tendencija će
se nastaviti i u periodu prelaska na postindustrijsko društvo.
U zemljama u razvoju, koje prelaze sa tradicionalnog društva (sa njegovim
stereotipom visokog nataliteta) ka industrijskom (sa mogućnošću određenog smanjenja
smrtnosti), dolazi do naglog rasta broja stanovništva (demografska eksplozija). Ali zemlje
„trećeg sveta” nemaju dovoljno resursa da ishrane to stanovništvo, što može dovesti do
epidemija, građanskih ratova pa i spoljne ekspanzije, i to ne samo protiv suseda, nego i
protiv Severa u celini.

Prirast stanovništva Rusije (na 1000 ljudi)

demografski pad
prirast radno sposobnog
stanovništva pad nivoa
smrtnosti
opšti prirast stanovništva
očuvanje nivoa
 smrtnosti

Demografska eksplozija izaziva čudovišne disproporcije u rasporedu

stanovništva na planeti i može izazvati nove velike seobe naroda. Takve seobe su već
počele u relativno mirnoj formi. Ljudi napuštaju zemlje „trećeg sveta” u potrazi za
srećom na Severu. Pošto je kvalitet života u Rusiji ipak na višem nivou nego na Jugu, i
Rusija predstavlja objekat demografskog pritiska. Ako Rusija nastavi da klizi ka grupi
zemalja „trećeg sveta” ovaj problem će slabiti, životni standard većeg dela stanovništva
izjednačiće se sa afričkim pokazateljima i priliv gastarbajtera će se smanjiti. Ali zato će
se povećati broj Rosijana koji idu na rad u zemlje ujedinjene Evrope (uključujući i takve
tampon-države kao što su Ukrajina i Turska). Kako priliv radne snage sa Juga, tako i
njeno oticanje na Zapad, menjaće etnički sastav i kočiti naučno-tehničku modernizaciju
ruske ekonomije, podstičući upotrebu jeftinog niskokvalifikovanog rada i istovremeno
smanjujući nivo kvalifikovanosti radne snage.

Stanovništvo u granicama RSFSR i RF

Pritom, demografski pritisak na Rusiju će se nastaviti čak i u slučaju daljeg pada

kvaliteta života u njoj.
Niska naseljenost Rusije (dva i po puta manja od prosečnih svetskih pokazatelja,
a 2020. godine – 5-6 puta manja) čini je privlačnim mestom za naseljavanje. Uz formalno
očuvanje teritorijalnih granica Rusije, do 2020. godine će se njen nacionalni sastav
ozbiljno promeniti, što će uticati i na sastav rukovodeće elite. Ovaj problem neće biti
rešen ni u slučaju stimulisanja nataliteta, pošto će povećanje broja stanovništva gradova
Centralne Rusije dovesti do povećanja marginalnih slojeva gradova, a ne do naseljavanja
Sibira. Ravnomernijem raseljenju moglo bi pomoći socijalno-tehnološko obezbeđenjenje
deurbanizacije.
Nenaviknuti na industrijsku kulturu došljaci sa Juga se često na Severu
(uključujući i Rusiju) dočekuju kao nosioci nekulture, „varvarstva”. Može se očekivati
reakcija u vidu bujanja rasizma. U Evropi se donose odluke o ograničenju ulaska u
zemlju. Za Rusiju, koja je mnoštvom porodičnih, privrednih, kulturnih veza spojena sa
postsovjetskim Jugom, takve izolacionističke tendencije su neprihvatljive, one samo
povećavaju napetost i unutrašnje konflikte. Višenacionalni karakter stanovništva Rusije i
veličina dijaspore zahteva izradu integracione politike koja uzima u obzir poseban značaj
postsovjetskih prostora. Rusija je osuđena na tesnu uzajamnu zavisnost sa teritorijom
ZND i zbog toga će nastojati da kontroliše procese koji se odvijaju na njoj.
Rast muslimanskog stanovništva u Rusiji brži je od rasta stanovništva koje
pripada drugim konfesijama. Ako se takva tendencija zadrži, 2020. godine muslimani će
činiti polovinu stanovništva Rusije. U tim uslovima očuvanje jedinstvene države na
teritoriji Rusije zahteva stvaranje svetovne ideologije, koja uzima u obzir vrednosti
tradicionalnih konfesija i obezbeđuje većinu društveno aktivnog stanovništva. U
suprotnom, na ulogu ovog projekta pretendovaće islam i političko pravoslavlje sa
odgovarajućom perspektivom raskola građanske nacije na suprotstavljene konfesionalne
blokove.

* * *

Etnodemografski problemi su u tesnoj vezi sa tzv. „sukobom civilizacija”, koji je

istovremeno i „sukob epoha” – društava, koje se nalaze na raznim stadijumima
društvenog razvoja.
 Industrijalizacija će neizbežno dovesti do daljeg rasta uticaja niza danas zaostalih
zemalja Azije i Afrike, kao i do povećanja broja srednjerazvijenih zemalja sa velikim
stanovništvom. Ne može se isključiti ni konsolidacija niza islamskih zemalja u
jedinstvenu državu (na pr. kalifat). Sirovinski resursi tih zemalja biće usmereni za potrebe
vlastite rastuće proizvodnje, što u uslovima opšteg iscrpljivanja naftnih i drugih
energetskih resursa može izazvati energetsku krizu u zemljama Zapada. Ovo će dovesti
do zaoštravanju borbe za resurse svuda, pa i na teritoriji Rusije. Istovremeno, potresi u
zemljama trećeg sveta destabilisaće globalno tržište.
Teška demografska situacija samo će pojačati energiju revolucionarne eksplozije
i agresivnost autoritarnih i totalitarnih režima Juga koji će u njoj nastati. Ovo bi
omogućilo „revolucionarni pohod” na Sever protiv bogate Evrope i Amerike, što bi,
dalje, dovelo do rasta autoritarnih tendencija u zapadnim državama. Uspeh takvog
pohoda mogao bi baciti svet nekoliko stoleća u prošlost. Zato će zapadne elite u svojstvu
„gromobrana” iskoristiti Rusiju sa njenom velikom i delimično islamizovanom
teritorijom.
Sudbina Evrope ne zavisi toliko od njene vojno-ekonomske moći (u uslovima
zavisnosti od spoljnih izvora energije ta moć može biti lako i ozbiljno umanjena), koliko
od duhovnog bogatstva kulture, od njene sposobnosti za religijski preporod i uzajamno
razumevanje sa drugim kulturama. Ruska kultura ovde predstavlja prirodni most saradnje
sa islamskim svetom. Ali u uslovima kasnoindustrijskog društva preovladava kulturni
proces postmoderne, koji pretpostavlja rušenje celovitosti sistema pogleda na svet, što
otežava njihov dijalog i vodi ne ka sintezi, već ka haotičnom mešanju koje stvara
dezorganizaciju u pogledima na svet i socijalno-psihološku nestabilnost.

* * *

Osim pretnje sa Juga, za Rusiju postoji i političko-demografska pretnja od strane

Kine. Iako se odnosi sa NR Kinom poslednjih godina razvijaju uspešno, ne zavisi sve
samo od KP Kine. U Kini se završava prelazak sa tradicionalnog u industrijsko društvo.
Apogej industrijalizacije može dovesti do krize analogne perestrojki u SSSR-u. U slučaju
nepovoljnog za Komunističku partiju Kine razvoja događaja zemlja se može suočiti sa
velikom socijalnom, međuregionalnom i međunacionalnom konfrontacijom, što bi samo
povećalo bujicu imigracije u Rusiju, doseljavanje Kineza u gradove Sibira. Istina, Kinezi
imaju veliko iskustvo mirnog saživota sa stanovništvom zemlje u kojoj borave.
Nestabilnost u NR Kini takođe može dovesti do konflikata na granici, ali ne i do
velikih vojnih sukoba.
U slučaju da politika kineske elite bude uspešna, Kina će težiti pojačanju kontrole
nad resursima Sibira i Dalekog Istoka.* U savremenim uslovima ovo ne mora izazvati
teritorijalno komadanje Rusije, ali sadrži pretnju kratkotrajnih vojnih intervencija od
strane Kine, SAD, Japana ili zemalja NATO-pakta.
*Ovde se može izneti sledeće predviđanje: kao što je već jednom u svojoj istoriji učinila
(prodaja Aljaske SAD), Rusija bi mogla vrlo brzo prodati deo teritorije (ovog puta, valjda, manje
bogat resursima) Kini, kojoj je teritorija preko potrebna. Da podsetimo, propis o jednom detetu u
porodici nema snagu zakona koji se mora poštovati, ali sankcije koje postoje ponegde uzrokuju
prikrivanje drugog ili trećeg deteta, tako da zapravo ni kineske vlasti ne znaju tačan broj
stanovnika u zemlji. I kao što je zvanični kin. vojni budžet od 30 mlrd. dolara za 2005. godinu
faktički bar duplo veći, tako je i podatak o broju stanovnika Kine iznesen u ovoj knjizi manji od
stvarnog stanja. Tako da, obzirom na razvoj dobrosusedskih odnosa Rusije i Kine, možemo
očekivati još jedan povoljan po kupca kupoprodajni ugovor, mada je teško da bude povoljniji od
onog kada su SAD kupile Aljasku za 7 miliona dolara, što je i u današnjoj vrednosti, a pogotovo
znajući da je ubrzo nakon kupovine na Aljasci pronađeno zlato, bila tragikomično mala suma.
(Prim. prev.)

* * *
 Regionalni izazovi su skopčani sa vojnim pretnjama. Principi formiranja armije
nasleđeni iz vremena Drugog svetskog rata u uslovima XXI veka više ne garantuju
pouzdanu odbranu i vode faktičkom raspadu oružanih snaga. Uspešna vojna dejstva vode
se visokoprofesionalnim mobilnim snagama, opremljenim složenom tehnikom.
Savremene vojne pretnje za Rusiju skopčane su pre svega sa partizanskim
dejstvima neprijatelja. Faktor oružja za masovno uništavanje i relativna razvijenost
ruskog vojno-industrijskog kompleksa daju određenu zaštitu Rusiji od masiranog napada,
kao u slučaju dejstava NATO protiv Jugoslavije. Istovremeno, rat u Iraku pokazuje da je i
u savremenim uslovima zadržana pretnja rata tipa „blickrig”, koja predstavlja sintezu
vojnog pritiska i političke opercije. Ako bi neprijatelj bio siguran u uspeh takve operacije,
mogao bi po teritoriji Rusije naneti vazdušni udar.
Naredna etapa u razvoju vojne tehnike, u vezi sa automatizacijom bojevih
dejstava, mogla bi promeniti situaciju, smanjujući efektivnost partizanskih operacija i
istovremeno stvarajući nove pretnje za Rusiju u slučaju da ruski VIK ne može izdržati
vojno-tehničko nadmetanje. Faktor OMU može biti umanjen (ali ne i odstranjen)
stvaranjem sistema protivraketne odbrane, što bi dovelo do dalje destabilizacije svetskog
poretka, naročito opasne u uslovima „trećeg talasa” i demografskih pomaka.

„Treći talas” i
postindustrijsko društvo

U istoriji čovečanstva se razlikuju dve faze (uslovno govoreći - „formacije”),

koje se razlikuju svojim fundamentalnim svojstvima, i to su tradicionalno (agrarno) i
industrijsko društvo.
Procesi koji se odvijaju u svetu počev od druge polovine XX veka pokazuju da
industrijsko društvo nije večno, i da ga može zameniti kvalitativno različito
postindustrijsko. Zasad su naše predstave o budućem postindustrijskom društvu tek
približne; u svetu su se pojavili tek njegovi elementi. Teoretičari koncepcije
postindustrijskog društva navode takva svojstva formacije koja dolazi posle
industrijalizma kao što su pretežno kreativni (stvaralački) karakter proizvodne delatnosti,
demasivizacija i dehijerarhizacija civilizacije, dekoncentracija proizvodnje i stanovništva,
nagli rast informacijske razmene, diverzifikacija delatnosti, približavanje proizvodnje i
potrošnje, policentrični, samoupravni politički sistemi, ekološka rekonstrukcija privrede i
dr. Takvo društvo se uslovno može nazvati „informacionim” ili „kreativnim”.
U osnovi hipotetičkih obeležja nove formacije leži teza o kvalitativnim razlikama
između nove etape u razvoju čovečanstva i prethodnih formacija – tradicionalnog i
industrijskog društva. Te razlike će biti isto tako velike, kao i između srednjovekovnog
agrarnog društva i industrijskog društva Novog doba. Prema tome, i prelazak na nove
društvene odnose („treći talas”) predstavlja pojavu ništa manjih razmera od prelaska sa
tradicionalnog društva na industrijsko, koji je bio praćen socijalnim potresima bez
presedana.*
*Stvaranje robovlasničkih društava takođe je moralo biti praćeno velikim socijalnim
potresima, ali to je bilo tako davno i u uslovima toliko manjeg stanovništva na planeti, da nam
problemi ljudi odvedenih u ropstvo i zajednica koje su ostale bez njih izgledaju ništavni. (Prim.
prev.)
Pri prelasku na postindustrijsko društvo biće prevaziđene najvažnije crte
prethodne formacije: specijalizaciju i standardizaciju istisnuće višefunkcionalnost i
kreativnost, vertikalne formalne odnose uprave – horizontalne korenske (mrežne)
neformalne veze, direktan pritisak i prinudu – manipulacija s jedne strane i samouprava s
druge. Zasad se može govoriti samo o sazrevanju, nicanju struktura novih odnosa u
nedrima postojeće formacije (slično kao što su svojevremeno kapitalistički i industrijski
odnosi sazrevali u okvirima feudalnog, tradicionalnog društva).
 Savremeni sistem globalizma predstavlja više finale industrijskog stadijuma
razvoja čovečanstva, rasadnik njegovih pretpostavki, nego početak naredne faze. Ali
svejedno burni razvoj kvalitativno novih socijalnih i privrednih struktura čini prelazak na
postindustrijsko društvo aktuelnim zadatkom narednih decenija. 2020. godine ćemo
najverovatnije posmatrati zbivanja „trećeg talasa”, koja će se odraziti i na Rusiju. Vreme
početka te etape u svetskoj istoriji zavisi od stabilnosti sistema globalizma.

* * *

Da li je problem postindustrijskog prelaska aktuelan za Rusiju? Nesumnjivo

jeste, ako je reč o pripremi organizacijskih i socijalnih pretpostavki, o formiranju
postindustrijskog poretka u nedrima postojećeg društva. Eksperti ukazuju na investicionu
krizu kao na glavnu prepreku postindustrijskom prelasku u Rusiji i pritom čine grešku
nalik onoj koja je dovela do propasti perestrojke – problem modernizacije posmatraju kao
čisto tehnološki i finansijski, a ne i organizacioni. A međutim, postindustrijsko društvo je
pre svega principijelno nova organizacija društva, što već samim tim otvara mogućnosti
za uvođenje novih tehnologija.
Međutim, čak i u uslovima očuvanih starih društvenih odnosa i deficita sredstava
može se pristupiti žarišnoj modernizaciji na postindustrijskoj osnovi, ako se pođe od
prioriteta stvaranja nove socijalne strukture kao osnove postindustrijskog prelaska.
Pritom, sam karakter prelaska pretpostavlja nemogućnost i nepotrebnost totalne
mobilizacije, koja je bila uslov forsirane industrijske modernizacije. Postindustrijska
modernizacija imaće formu žarišta i mreže, za početak obuhvatajući samo manji deo
stanovništva.
Sama sredstva, koja se izdvajaju za tehnološki proboj, moraju se skoncentrisati za
stvaranje žarišta tog proboja. Za to je u početku dovoljan samo deo sredstava dobijenih
od izvoza energenata. Ali kontrola toka „proboja” ne sme biti prepuštena upravama
sirovinskih korporacija.
Forma modernizacijskog žarišta može biti naučni grad. Ideja naučnih gradova u
našoj zemlji je već stigla i da se raširi i da se kompromituje, jer u svom postojećem vidu
ignoriše problem nove socijalne organizacije. Rezultat je bio taj da je velik deo sredstava
bačen u vodu. Realni naučni grad je oaza budućnosti sa principijelno novom
infrastrukturom, ljudima orijentisanim na kreativni naučni rad, kvalitativnim
obezbeđenjem. To je model postindustrijskog načina života, kreativna zajednica gde sve,
„od dečijeg vrtića do kafea” treba da radi u korist proizvodnje i daljeg razvoja kreativne
kulture, iz koje i izrastaju visoke tehnologije. Za početak treba stvoriti jedan pilot-naučni
grad i tek zatim razvijati nastup u dva pravca: formiranje stabilnih veza sa preduzećima
koja su spremna da opreme čitav tehnološki lanac; stvaranje novih naučnih gradova u
drugim regionima i njihove korenske mreže – osnove postindustrijskog socijalno-
kreativnog poretka.*
*Ovaj tako idiličan prizor, ako uopšte bude pokušano njegovo preslikavanje u stvarnost,
verovatno će završiti kao i – zapravo vrlo sličan – projekat sovjetskih „naučnih gradića”. (Prim.
prev.)

* * *

Razmotrimo osnovne crte mogućeg razvoja načina života u najbogatijim

zemljama nakon prolaska „trećeg talasa”. Ova slika će biti karakteristična i za Rusiju – ili
u enklavama globalnog procvata, ili – u slučaju uspešnog savladavanja „trećeg talasa” –
za većinu stanovništva zemlje. 2020. godine će procesi, vezani za postindustrijski
prelazak, već imati znatan uticaj na razvoj društva u Evropi.
Tehnološke i socijalne promene biće tesno uzajamno povezane.
Rasprostranjenost alternativne energetike može dovesti do preobražaja čitave industrijske
i stambene infrastrukture, može da pogoduje poboljšavanju ekološke situacije, odstrani
problem zavisnosti privrede od cene energenata, ali i da istovremeno iskomplikuje
položaj zemalja-izvoznica tih sirovina. Mogućnost da se svaki zaselak snabde jeftinom
strujom doprineće smanjenju stanovništva gradova. Veliki značaj imaće rezervati i
rekreacijske prirodne teritorije prilagođene za odmor i zaštićene od posete ljudi, u vezi sa
svojom ekološkom ulogom. Istovremeno, sa usavršavanjem građevinskih tehnologija i
pojavom novih materijala, mogu se pojaviti gigantske zgrade-gradovi, u kojima će biti
skoncentrisana industrijska proizvodnja. Na taj način doći će i do reforme u naseljavanju:
novi megagradovi koegzistiraće sa niskogradnjom proširenom na čitave regione
(uključujući i mesta sa današnjim kvartovima višespratnica). Izbor mesta stanovanja
zavisiće u većoj meri od lične naklonosti i prihoda,* nego od nužnosti svakodnevnog
odlaska na mesto rada. Pripadnici srednjeg sloja će biti u mogućnosti da žive u vlastitoj
kući van grada, daleko od zadimljenih gradskih ulica. Pritom će ljudi i dalje uspešno
raditi u svojim firmama, kontaktirajući sa svojim partnerima i saradnicima preko telefona
ili Interneta. Lično prisustvo takvog radnika u kancelariji je retko potrebno. Najimućniji
deo stanovništva vratiće se iz grada u selo, onamo, odakle su milione naših predaka
oterali glad, bolest, loši životni uslovi. Ali to neće biti povratak agrarnom životu. Srednji
slojevi stanovništva doneće u svoja „sela”, koja će se sastojati od savremenih vila, sva
tehnološka dostignuća koja omogućavaju visok životni standard.
*U Evropi da, ali u zemlji gde je donedavno postojao „unutrašnji vizni režim”, tj. i
putovanja i preseljenja su bila moguća samo uz dozvolu vlasti? (Prim. prev.)
Rast uloge srednjih slojeva u razvijenim društvima XXI veka, koji predviđa
većina istraživača, značiće i promene u načinu života kakav danas preovladava.
Ocenjujući ulogu srednjih slojeva u životu društva budućnosti moramo
razlikovati dva kriterijuma za formiranje srednje klase: imovni (prosečan prihod) i
funkcionalni (spoj kreativnih, radnih i upravnih funkcija u jednoj grupi). Bez
prevazilaženja danas prisutnog u Rusiji oštrog razlikovanja imovnog i funkcionalnog
srednjeg sloja stabilan razvoj savremenog društva nije moguć. Razvoj postindustrijskog
informacijskog sektora zahteva odgovarajuću socijalnu sredinu u vidu dominantnog u
socijalnom sistemu intelektualizovanog funkcionalnog srednjeg sloja.
Ekonomska nužnost diktiraće slabljenje diktata administratora, povećavanje
slobode kreativnosti autonomnog proizvođača, promenu principa subordinacije –
nadređenost vlasnika ustupiće mesto kriterijumu znanja i kreativnog rada. To će olakšati
horizontalne kontakte ne samo unutar proizvodne grupe, nego i van nje, u korenskoj
strukturi elastičnih veza nevelikih autonomnih grupa.
Industrijske korporacije nastojaće da podrede autonomna kreativna jezgra. Ali
iskustvo nam pokazuje da proizvodnja informacija zahteva elastičnije forme upravljanja,
veću autonomiju proizvođača-autora, nego što je to uobičajeno u dobro kontrolisanoj
industrijskoj organizaciji. Informacijski proizvod daju ljudi koji se bolje razumeju u svoj
posao nego njihov šef.
Na taj način će postindustrijske tehnološke i socijalne tendencije stvoriti novu
proizvodnu sredinu, zasnovanu na kreativnosti radnika, informacijsko-tehnološkim
investicijama i njihovoj zaštiti putem mikroekonomske autonomije proizvođača.
Informacijsko-proizvodna sredina nove epohe omogućava intenzivnu saradnju među
kolegama u globalnim razmerama.
U XXI veku će korišćenje kosmičkog prostora postati uobičajena pojava. Rusija
bi se mogla naći na vodećem mestu u pružanju usluga kosmičkog transporta.
Sadašnje bolesti biće pobeđene, ali će se pojaviti nove, uključujući nove
epidemije nastale u vezi sa izmenama klime i globalizacijom transporta. Rusija, koja se
pretvara u globalnu raskrsnicu, već danas je prinuđena da preduzima posebne mere za
zaštitu od epidemija koje dolaze kako iz Azije (na primer, ptičiji grip), tako i sa Zapada
(na primer, bolest ludih krava).
 Razvoj medicine dovešće do krize morala i novih socijalnih konflikata, pošto će
produženje života u sve većoj meri biti dostupno eliti, a primena medicinskih dostignuća
na sve veći krug stanovništva dovešće do svojevrsne demografske eksplozije – do
povećanja broja starijih ljudi. Doći će do borbe između pristalica očuvanja elitarizma u
pružanju ekskluzivne medicinske pomoći i pobornika demokratskih principa zdravstvene
zaštite. Već danas crte tih konflikata budućnosti postale su primetne i u Rusiji prilikom
reformisanja zdravstvene zaštite i socijalnog osiguranja.
U periodu „trećeg talasa” savremena društva će se suočiti sa sistemskim
problemom socijalne adaptacije. Da bi postindustrijski projekat uspeo neophodno je
postojanje intelektualizovanog srednjeg sloja. Istovremeno se u kasnoindustrijskom
društvu slojevi industrijskog društva rastaču, rastu marginalni slojevi, pri čemu jedan deo
njih pada u sistemsko siromaštvo, ne nalazeći primenu svojim specijalizovanim znanjima
posle nestanka ili sužavanja odgovarajućih socijalno-proizvodnih niša. Sa tim problemom
suočena je i Rusija, i perspektiva izlaska iz kasnoindustrijske socijalne krize zavisi i od
njegovog rešenja.
Socijalne reforme moraju dovesti do prelaska većine stanovništva u sastav
funkcionalnog srednjeg sloja. To je moguće putem stvaranja efikasnog sistema
prekvalifikacije i socijalne adaptacije.
Kriza globalnog tržišta jasno će pokazati zastarevanje finansijskog kapitala kao
institucije globalne uprave. Već danas finansijska kretanja počinju da zavise od
informacijskih. Pojačava se nastojanje da se prevaziđe odvajanje finansijskih
instrumenata od resursne baze ekonomije. Afirmiše se ideja povezivanja valuta sa
njihovom energetskom i resursnom podlogom.
U slučaju krize globalnog tržišta doći će do sužavanja tržišne sfere. Ali tržišni
odnosi mogu odumirati samo sa razvojem informacionih tehnologija, koji će omogućiti
proizvođaču i potrošaču isto tako tesan kontakt, kakav su nekad imali građanin i zanatlija
koji su živeli u istoj ulici. Zato će čak i u uslovima krize savremenog globalizma
ekonomski odnosi 2020. godine biti zasnovani na uzajamnom dejstvu lokalnih tržišta
materijalnih blaga i globalne informacijske i, u manjoj meri, resursne razmene.

* * *

Ozbiljno će se promeniti i politički sistemi vodećih svetskih zemalja. Savremena

informacijska kretanja ne poznaju granice. Nastaviće se prebacivanje vlasti i uprave sa
nacionalni na transnacionalni, virtualni i lokalni nivo: biće povećana punomoćja
globalnim institucijama (možda pod zastavom reformisane OUN) i unijama (Evropska
Unija i slični nadnacionalni savezi u drugim delovima sveta, uključujući Severnu
Evroaziju).
Virtuelizacija javne politike i istiskivanje televizije od strane pluralističkih
internet-komunikacija stvoriće mogućnost za pojavu nekoliko najuticajnijih virtualnih
političkih prostora sa raznim liderima i sistemima organizacije.
Za razliku od simbolične vlasti, realna kontrola nad resursima preći će na dva
nivoa vlasti – nadnacionalni i lokalni. Vlast nacionalnih partija i državnih birokratija
potisnuće samouprava i direktna demokratija učešća (lokalni referendumi, neposredno
učešće ljudi u rešavanju problema koji ih se tiču), pošto će informacione tehnologije
omogućiti da se otkrije realno mišljenje raznih grupa stanovništva i njihova pojedinačna
težina. Slabljenje uloge nacionalne birokratije stvoriće uslove za smanjenje korupcije. Ali
da bi do toga došlo neophodna je decentralizacija procesa donošenja odluka,
približavanje nivoa donošenja odluka stanovništvu i krajnje ograničavanje sfere slobode
rukovodilaca čak i na lokalnom nivou.
Pojačavanje samouprave može pogodovati preporodu opštinskih, zadružnih
tradicija, koje je masovno društvo sasvim potisnulo.
 Stvara se mogućnost korišćenja interaktivnih mehanizama povratne veze elite i
stanovništva, doći će do prenošenja težišta socijalne podrške sa države na društvene
strukture, što može dovesti do povećanja njihovog značaja. Istovremeno će i država ostati
neophodna radi održavanja opšte zakonitosti i najvažnijih standarda, pre svega ekoloških.
Prelazak na novo društvo mora biti praćen prevazilaženjem ekološke krize putem
„prilagođavanja” prirodnoj sredini. Zemlje koje se zadrže na stadijumu jake ekološke
krize rizikuju da se pretvore u ekološke pustinje.* Osim uvođenja ekoloških tehnologija
neophodno je osigurati širenje ekoloških bezopasnih oblika života, na primer
alternativnih naselja, gde je život zasnovan na spoju harmoničnih odnosa sa prirodom,
savremenih tehnologija, uzajamne pomoći, duhovne i kreativne slobode.
*Ali šta ako su među njima i one najveće zemlje? To nije rizik od pretvaranja njih u
ekološku pustinju, nego – čitave planete. (Prev.)
Globalni informacijski prostor postaće polje konkurencije tehničkih i socijalnih
ideja, kulturnih tradicija, društava, socijalnih grupa i ličnosti. Već danas je gomilanje
tehnologija skopčano sa deficitom humanitarnih znanja, koja omogućuju da se organizuje
socijalni sistem u tehnološkim uslovima koji se dinamično menjaju.
Virtuelne tehnologije i sistemi analogni Internetu omogućiće istovremenu
koegzistenciju na jednoj teritoriji subkultura sa različitim pogledima na svet i vlastitim
sistemima uprave. Sasvim je verovatna čak i koegzistencija na istoj teritoriji raznih
političkih sistema, koji inkorporiraju korisnike raznih tele- i internet-kanala. Neke svetske
subkulture mogu početi da igraju ulogu, uporedivu sa ulogom pojedinih zemalja.
Pojaviće se problem deobe punomoćja teritorijalne i virtualno-orijentisane vlasti. Rast
uticaja subkultura može dovesti do krize nacionalnog identiteta i porodice, pošto
subkulturni stereotipi mogu biti krajnje različiti čak i u okvirima jedne porodice. Sa
smenom generacija i razvojem informacijskih tehnologija nastaviće se smena nosilaca
kulturnog nasleđa sa književnosti na televiziju i sa televizije na igranu i klip-kulturu.
Subkulturalizacija i virtualizacija kulture stvaraju nove uslove za borbu
postmoderne i prosvetiteljskog racionalnog projekta. Mesto haosa u pogledima na svet,
hiperprodukcije smislova i verzija, zauzeće raspodela smisaonih sistema po subkulturama
sa svojim informacijskim filterima. Položaji raznih kulturnih tradicija biće određeni
uticajem odgovarajućih subkultura. U jednom delu subkultura doći će do renesanse
nauke, skopčane sa potrebama nove NTR i socijalnim reformama „trećeg talasa”. Ovo
pretpostavlja rast autoriteta akademskih naučnih institucija i ekspertne zajednice koja je
sa njima u vezi. Istovremeno će se u uslovima rasta uticaja religijske svesti pojačavati
sinteza naučne i duhovno-religijske tradicije.
U globalnim informacijskim mrežama pojaviće se religijski pravci i ideologije,
pristalice umerenosti i ekstremisti, koji se već danas obučavaju elektronskom terorizmu –
razaranju informacionih struktura idejnog protivnika.
Globalne mafijaške mreže takođe će široko koristiti nova tehnička sredstva. Uz
narkotrafiking pojaviće se nove pretnje i kriminalno prevazilaženje novih zabrana
(nelegalno kloniranje, psihofizički uticaji i dr.). Porašće značaj prestupa u sferi
komunikacija. Istovremeno će savremena sredstva za prismotru omogućiti smanjenje
nivoa tradicionalnih prestupa, ali i ugroziti privatnost čoveka. Moguće je i stvaranje
informaciono-policijske države.
Sve veću ulogu imaće borba za informacione komunikacije, uključujući uvođenje
informacionih kodova i značenja, hakerske napade i zaštitu od njih.

* * *

U formaciji budućnosti, sudeći po savremenim tendencijama, struktura uprave

biće zasnovna na raspodeli informacionih kretanja, a društvo će imati horizontalnu,
korensku, samoupravnu organizaciju.
 Ali i ovde je pravac razvoja alternativan. Samoupravna kreativna društva mogu
se ugraditi u širi sistem društvenih odnosa, zasnovanih kako na korenskim horizontalnim,
tako i na manipulacijsko-upravnim vertikalnim vezama. Stožer novog društva može
postati i građansko društvo, i globalna informaciona oligarhija – vlasnici i konstruktori
virtualne realnosti.
U savremenom svetu primetno je ozbiljno iskrivljenje u brzini sazrevanja
pretpostavki postindustrijskog sistema „odozgo” i „odozdo”. Osnove sistema
manipulativne uprave u savremenom svetu su gotovo izgrađene, ali je formiranje
protivteže u vidu korenske horizontalne strukture društva daleko od završetka. U slučaju
međuformacijske revolucije sa centrom na Zapadu može se pojaviti totalitarni model
nove formacije, gde će uprava prevladati nad samoregulisanjem (nešto slično se desilo u
nizu zemalja u XX veku, kada je neizbežni prelaz na industrijsku socijalnu državu doveo
do pojave totalitarnih režima, koja se mogla i izbeći). Odatle i značaj jačanja korenskih
informaciono-proizvodnih i građanskih struktura.
Slika budućnosti zavisiće od toga, koja od ovih tendencija će prevladati u
informacionoj mreži – informacijski manipulativni totalitarizam ili korenske kreativne
informalne strukture. Kao i u XX veku, kada je model socijalno-državnog industrijskog
društva realizovan u raznim formama (sovjetskoj, fašističkoj, ruzveltovskoj, švedskoj), u
XXI veku postojaće razne varijante novog društvenog sistema. Koja varijanta će
prevladati na severu Evroazije, zavisi od rezultata svetske socijalno-političke borbe u
prvoj četvrtini veka.

2020. godina – tri scenarija

Razmotrene tendencije su protivrečne, njihova dinamika je alternativna, mnogo

toga za Rusiju zavisi od političke volje njenog rukovodstva i aktivnosti građana, mnogo
od uslova postindustrijskog prelaska „trećeg talasa” u svetu i granica rasta globalizacije,
kao i od drugih spoljnih faktora. Pa ipak se na raskršću mogućih alternativa svetske
istorije u prve dve decenije XXI veka mogu izdvojiti tri osnovna modela situacije u našoj
zemlji.

1. Scenario „Kraj istorije”

Sistem globalizma je preživeo krizu bez kvalitativnih promena i pokazao

sposobnost da iziđe na kraj sa najvažnijim izazovima. Rusija se u potpunosti integrisala u
sistem globalizma u svojstvu periferije, njena elita je postala organski deo svetske elite
(uglavnom u podređenim ulogama). Mrežne postindustrijske strukture su u potpunosti
podređene globalnoj informacionoj oligarihiji, koja kontroliše institucije svetske vlade.
Rusija predstavlja formalno objedinjenu državnim granicama zajednicu regiona, koje
kontrolišu pojedine frakcije globalne elite. Na njenoj teritoriji se nalazi nekoliko
provincijskih enklava globalnog procvata, gde je koncentrisana upravna i informaciona
elita. Te enklave upravljaju zonama eksploatacije resursa i proizvodnim radionicama
svetske fabrike. Stanovništvom se upravlja pomoću virtualnih sredstava manipulacije
svešću i izbornih represija. Infrastruktura globalnog sistema je vojno-policijskim
sredstvima zaštićena od zona nestabilnosti („varvarskih teritorija”). Te teritorije se u
velikoj meri poklapaju sa zonama ekoloških katastrofa. Ovde se vodi borba između
tradicionalističkih (etnokratskih i religijskih) i levoradikalnih snaga. S vremena na vreme
one vrše terorističke nalete na zone procvata (po pravilu uz podršku insajdera, povezanih
sa nekom od frakcija globalne elite). Istok zemlje je etnički vezan za kinesku civilizaciju,
jug – za islamsku. Postoje i enklave pravoslavnog tradicionalizma, koji nema ozbiljnu
globalnu podršku.

2. Scenario „Velikih potresa”

 Globalno tržište je doživelo slom, počela je nova Velika depresija. Došlo je do
izjednačavanja privrednog potencijala i standarda života zemalja Zapada i
srednjerazvijenih zemalja. U svetu narasta talas revolucija i etno-konflikata. Na Zapadu
su izbile međuformacijske postindustrijske revolucije, koje formiraju prve varijante
principijelno novog društva. U zemljama Azije se odvijaju događaji u vezi sa krizom
industrijskog društva. Svetska zajednica je prestala da kontroliše etnička prekrajanja
teritorije, što je dovelo do talasa vojnih sukoba. Pojavili su se veliki talasi izbeglica
(uključujući i ekološke). Teritorija Rusije je smanjena na istoku i na jugu, ali istovremeno
deo postsovjetskog prostora nastoji da se ujedini sa Moskvom. Ekološka situacija je
katastrofalno pogoršana.
Ruska vladajuća elita, nespremna za ovakve događaje, smetena je masovnim
istupanjima. Na političkoj sceni vodi se borba populističkih pokreta sa različitim
strategijama izlaska iz krize:
1. Autoritarno-imperijski pokret zahteva da se obnovi državnost, oslanjajući se na
represivna sredstva i nacionalno-religijske ruske i islamske vrednosti, da se
mobiliše stanovništvo na stvaranju autarkijske industrijske privrede.
2. Neosovjetski pokret smatra nužnim preporod socijalno orijentisanog društva sa
osloncem na sovjetske vrednosti i resurse bivšeg SSSR-a. U neosovjetskom
pokretu sukobljavaju se tendencije „sovjetskog preporoda” odozdo i autoritarnog
restauratorstva.
3. Alternativistički pokreti, među njima i socijalno-ekološki, spajaju zahteve
ekološkog konzervacionizma i težnju ka razvoju alternativnih postindustrijskih i
samoupravnih formi društva, levoradikalne ideje i podršku revoluciji koja je
počela na Zapadu.*
*U delu sovjetske inteligencije vladalo je uverenje – čak i u poslednjim decenijama
postojanja SSSR-a – da je propast kapitalizma na Zapadu neizbežna. I manje je važno pitanje da li
je predviđanje da će se iz Rusije jednom pomagati revolucija na Zapadu odraz tog starog uverenja;
važnije je – hoće li se to uverenje naposletku pokazati opravdanim. (Prim. prev.)
Ovi pokreti mogu stupati u raznovrsne saveze kako između sebe, tako i sa
lokalnim pokretima, uključujući religijske i nacional-separatističke.
Ovaj scenario otvara mogućnost za svetsku hegemoniju tradicionalističkih
projekata (uključujući islamski Kalifat), koji koriste postindustrijske enklave kao
podređene elemente tehnološkog obezbeđenja imperije, čiji život reguliše religijska
tradicija.
Međutim, veću verovatnoću ima lokalizacija tradicionalističkih režima u
teritorijalnim okvirima njihovih civilizacija, nakon čega će se u Americi, Evropi i na
većem delu teritorije Azije nastaviti kretanje od industrijskog ka postindustrijskom
društvu.
Rezultat perioda „velikih potresa” je uništenje dela proizvodnog potencijala kako
na Zapadu, tako i u Rusiji, promena granica država i formiranje socijalno-strukturnih
pretpostavki za postindustrijsku tranziciju. Ali usled nedovoljnog razvoja ekonomsko-
tehnološke baze one mogu brzo propasti, i u tom slučaju će prevladati scenario „Kraj
istorije” samo sa nešto većim uticajem periferije i građanskih struktura u globalnom
postindustrijskom sistemu, što našoj zemlji ostavlja mogućnost „dostižućeg razvoja”.

3. Scenario „Treći talas u drugom ešalonu”

Tokom sprovođenja socijalno orijentisane politike na međi prve i druge decenije

u Rusiji se svesno stvaraju socijalno-organizacione pretpostavke za postindustrijsku
tranziciju (socijalno-kreativni postindustrijski sistem i prateća subkultura, punomoćno
samoupravljanje, zaštita i podrška građanskog društva i korenskih informacionih
struktura, učvršćivanje osnovnih socijalnih i ekoloških standarda, prosvetiteljski projekat
u SMI). Oslanjajući se na njih vlast rešava i niz zadataka revolucionarnog karaktera
(stvaranje mehanizama preraspodele prihoda između radnika i vlasnika, jačanje socijalne
države, oslobođenje države od kontrole sa strane kapitala, stvaranje demokratskog
sistema povratne sprege stanovništva i elite). U interesu ovih reformi mogućno je
korišćenje politike „neosovjetskog preporoda odozdo”. Socijalno-politički potresi
skopčani sa sprovođenjem ovih reformi prevaziđeni su do početka krize globalnog tržišta
(u suprotnom nastupa situacija scenarija „Velikih potresa”).
Sprovođenje ovih mera može predstavljati osnovu optimalnog razvoja Rusije do
kraja 2020. godine, tokom kojeg će se ona uspešno pripremiti za savladavanje „trećeg
talasa” u drugom ešalonu. Takav redosled događaja je vrlo povoljan, jer su prvi modeli
novog društva, po pravilu, krajnje nesavršeni. Korišćenje iskustva zemalja „prvog
ešalona” u savladavanju „trećeg talasa” olakšaće ovaj prelaz u našoj zemlji.
Oslanjajući se na socijalno-kreativnu subkulturu i vlastiti kulturni potencijal, naša
zemlja može uzeti učešće u događajima „trećeg talasa” u drugim zemljama čak i pre no
što sama pristupi postindustrijskoj tranziciji. To će omogućiti jačanje pozicija kreativnog
sektora i poboljšati spoljne uslove reformi.
Integrisanje žitelja Rusije u globalne mreže i društva omogućiće im da aktivno
učestvuju u zbivanjima centra globalne civilizacije, ne napuštajući Rusiju. Na taj način
može se ne samo sticati iskustvo, već i, uz uslov postojanja vlastitog alternativnog
ideološkog modela, uticati na ishod borbe u korist periferije i na štetu globalne oligarhije,
doprinoseći demokratskoj promeni odnosa snaga u globalnom postindustrijskom sistemu
XXI veka.

Šema privrednog razvoja zemalja sveta

u prvoj četvrtini XXI veka

Početak XXI veka Nova NTR

Granice iskorišćenja resursa

Nivoi
BNP Granice rasta BNP
po Iskorišćenje tradicionalnih resursa
stano-
vniku Neokonzervativna strategija
Socijal-liberalna strategija
Alternativna strategija
Zemlje Zapada Rusija „Kraj istorije”
Kina
Nova industrijska
društva Strategija integracije „Veliki
u sistem globalizacije
potresi”

Sadržaj

Sadržaj do 3. dela unosi Jugoslavka Katić.

Deo 3. Novi izazovi državnosti

Usporavanje tempa demokratizacije
 Uprava pod pritiskom visokih tehnologija
Promene klime i posledice tih promena do 2020. godine
Politika identiteta
Zemlje Evroazije: svako ide svojim putem?
Latinska Amerika 2020. godine: globalizacija izaziva raskol regiona?

Deo 4. Sveopšta nesigurnost

Transformacija međunarodnog terorizma
Mnoštvo aktera
Oružje, taktika i ciljevi
Organizovani kriminal
Kibernetički ratovi?
Zaoštravanje unutrašnjih konflikata
Uspon države kao zalog konflikata?
Kako mogu stupiti na put progresa afričke zemlje južno od Sahare?
Faktor OMU
Kriza međunarodnih institucija
Pravila vođenja rata: upad na „ničiju zemlju”

Deo 5. Političke posledice

Ostaju li SAD lider tehnološkog progresa?
Kako ostatak sveta vidi Sjedinjene Američke Države?

Aleksandar Šubin
Rusija-2020: budućnost zemlje
u uslovima globalnih promena
Rusija na granici XX i XXI veka: tekuće tendencije
Protivrečni socijalno-ekonomski pomaci
Socijalna struktura
Politički sistem, SMI i građansko društvo
Perspektive „baršunaste revolucije”
Regionalne različitosti i jedinstvo Rusije
Globalni pomaci i Rusija
Demografska eksplozija, „sudar civilizacija” i regionalni izazovi
„Treći talas” i postindustrijsko društvo
2020. godina – tri scenarija