JAPANSKE KAMIKAZE

„Kada odbaciš sve misli o životu i smrti,

Moći ćeš potpuno da prestaneš da poštuješ svoj zemaljski život.

To će ti takođe omogućiti da usmeriš pažnju na uništenje neprijatelja sa nepokolebljivom odlučnošću,

dok istovremeno poboljšavaš svoje letačke veštine.“

odlomak iz priručnika za pilote kamikaze

Kamikaze ili zvanični naziv Tokubecu Kogekitaj , Toko Taj ili samo Toko) su bili piloti samoubice.
Kamikaze je složenica nastala od reči "kami" što znači Bog i "kaze" što znači vetar i obično se prevodi
kao božanski vetar. Tom rečju su Japanci nazivali tajfun koji je uništio flotu mongolskog osvajača
Kublaj-kana 1281. Prvu jedinicu kamikaza činila su 23 pilota pod komandom Seki Jukioua. Svi piloti su
podvrgavani specijalnom treningu. Pre samog poletanja svaki pilot je prolazio kroz posebnu ceremoniju.
Od vojske bi primio posebna odlikovanja, potom bi najbližima napisao oproštajno pismo i popio svoj
poslednji sake. Svaki pilot bi pre izvršenja samoubilačkog čina leteo u pravcu planine Kaimon, najjužnije
tačke Japana gde bi salutirao "Sajonara" i zauvek se oprostio od zemlje za koju će dati život. Njihov
uspešno obavljen zadatak podrazumevao je njihovu smrt. Simbol su im bili beli šalovi koje su nosili.

Prve kamikaze su bili zreli piloti u tridesetim godinama života, ali je, kako je rat odmicao, u borbu
uvođeno sve više mladića i starosna granica za učešće u borbi je spuštana, tako da su pri kraju rata u
kabinama lovaca, bombardera i aviona-bombi sedeli maloletnici. Prosečno, piloti jedinica za specijalne
napade su imali između 20 i 23 godine.

25. oktobra 1944. izveden je prvi masovni napad kamikaze na neprijateljske nosače aviona u zalivu
Leyte. Izgubivši 17 aviona, Japanci su uspeli uništiti jedan i oštetiti šest neprijateljskih nosača aviona.
Prvi uspesi kamikaza bili su veliko oštećenje teške krstarice Australija i potapanje nosača aviona Sent Lo.
Samoubilački napadi su kulminirali u Bici za Okinavu kada je 1500 aviona napalo savezničku flotu sa
namerom da sa sobom u smrt povedu i što više neprijatelja. Vremenom su smanjivani gubici koje su
nanosile kamikaze ali je strah od njih bio isti do kraja rata. Ukupno je oko 4000 pilota „božanskog vetra“
na ovaj način poginulo za cara i otadžbinu. Podaci o savezničkim gubicima su još uvek pod znakom
pitanja. Postoje velike razlike u procenama broja potopljenih i oštećenih brodova.

Spoj gvožđa i krvi za veću preciznost

Ideja je da se sama mašina i pilot iskoriste kao oružje pravdana je time da bi spoj gvožđa i krvi pružio
veću preciznost i verovatnoću pogotka od bombardovanja.Takođe, avion pred kojim je ostao samo još
jedan let mogao je dodatno biti nakrcan eksplozivom, te i u slučaju oštećenja optimalno upotrebljen za
dejstvo po neprijatelju, umesto da bude povučen sa bojišta ili prosto ostavljen da ga beskorisnog
progutaju talasi.

Kamikaze između levice i desnice

U Sjedinjenim Državama tokom rata, oni su opisivani kao fanatici ispranog mozga koji potcenjuju i
preziru život ili kao očajnici koji uzalud pokušavaju da odlože neminovni kraj. Bili su objekat mržnje, ali i
pritajenog poštovanja, jer svestan pohod u smrt, želeli to da priznamo ili ne, uz zgražavanje izaziva i
divljenje, pošto podrazumeva pokoravanje najjačeg od svih strahova.Sa određene vremenske distance
nakon rata se o njima u Americi najčešće govorilo kao o potrošnoj robi i oruđu kojim je manipulisao
totalitarni, militaristički režim, odnosno, kao o lutkama čije su konce pokretali beskrupulozni moćnici

Nadmudrivanje između desnice i sve slabije levice naročito je vidno kada su u pitanju oproštajna i druga
pisma poginulih kamikaze pilota. Tako na citate redova koji odišu vatrenim patriotizmom i veličaju
lepote japanske zemlje i duhovnosti i na isticanje zakletvi caru i otadžbini koji dolaze zdesna, kritičari
sleva odgovaraju ukazivanjem na to da su pisma pre slanja porodicama bila davana na uvid cenzorima i
na to da je većina mladića u njima izražavala zabrinutost za budućnost svoje porodice i zavičaja i svoju
neizbežnu smrt videla kao zalog za njihovu odbranu, a ne kao žrtvovanje za državu i cara.
Sramota preživelog kamikaze
Tadamasa Itatsu nekada bio fanatični pilot-samoubica. Dok je leteo prema svojoj meti, motor mu je
otkazao i pao je u vodu. Vratio se u svoju jedinicu, ali se rat završio pre nego što je stigao da ponovo
pokuša.Dugo godina posle rata nikome nije rekao za to, jer ga je bila sramota što je preživeo. Često je
pomišljao i na samoubistvo, ali nikada nije skupio hrabrosti.

„Ukoliko bi zauzeli Okinavu, američki avioni bi mogli da koriste ostrvo kao bazu za bombardovanje
glavnih japanskih ostrva. Mi, mladi Japanci smo to morali da sprečimo. U martu 1945. godine normalno
je bilo da ste kamikaza. Svakoga koga su pitali je prihvatio“, seća se Itatsu.

Tvorac odreda kamikaza, komandant prve vazdušne flote, viceadmiral Oniši Takijiro rekao je: „Ako pilot,
ugledavši neprijateljski avion ili brod, ispregne svu svoju volju i snagu, pretvori avion u deo sebe, ovo je
najsavršenije oružje. I zar ima veće slave za ratnika nego da da život za cara i za zemlju?"