KNJIŽEVNE TEORIJE XX VEKA

Biblioteka
KNJIŽEVNE NAUKE

Kolekcija
OSNOVA

Urednik
Gojko Tešić

Glavni i odgovorni urednik

Slobodan Gavrilović

Ilustracija na koricama
 KNJIŽEVNE
TEORIJE XX VEKA
S poljskog prevela
Ivana Đokić
 Naslov izvornika
Anna Burzyńska
Michał Paweł Markowski
TEORIE LITERATURY XX WIEKU

Stručna redakcija
Prof. dr Mirjana D. Stefanović

Copyright © by Anna Burzyńska & Michał Paweł Markowski, 2006.

Copyright © JP Službeni glasnik, 2009

www.slglasnik.com
Profesoru Henriku Markjeviču
Svako ponekad može da naiđe na origi­
nalnog pesnika, sociologa, filozofa, ali je
veoma loša ideja tvrditi da neka discipli­
na ima misiju koju treba da ispuni.
Ričard Rorti11

Humanistička disciplina u svakom trenut­

ku više podseća na međusobno sukoblje­
ne dijalekte nego na jezik koji se zajedni­
čki koristi. Njeno najprirodnije stanje je
višeglasje teorijskih istina.
Januš Slavinjski22
 1

1 G. Borradori, Rozmowy amerika­ske, Poznań, 1999, str. 138.

2 J. Sławiński, Wszystko od początku, u: Miejsce interpretacji, Gdańsk, 2006,
str. 111.
 Od autora

Ovaj priručnik je posvećen književnim teorijama XX veka. Njegov

zadatak je skroman i odnosi se na elementarna pitanja. Autori su
rešili da sumiraju znanje o najvažnijim strujama nauke o književ­
nosti i da ih predstave na za njih najčitljiviji moguć način, vodeći
računa o idejama koje ne ulaze u okvir istraživanja teorije književ­
nosti. Ovo nije detaljno izlaganje metoda primenjivanih u analizi
književnih dela, već pre istor ijsk i pre g le d f i l ozof ij e k nji ž e v ­
nost i, odnosno pogleda na književnost, s posebnim osvrtom na F­l­z­f­ja
njihove filozofske implikacije i kontekste. Nije ni iscrpno izlaganje knj­že­n­st­
(za to bi bila potrebna nekoliko puta obimnija knjiga), već pre pod­
sticaj za samostalna proučavanja na osnovu informacija datih u
pojedinačnim poglavljima. Ovde, dakle, nema mnogo originalnih
zapažanja, iako – imajući u vidu stanje istraživanja poljske istorije te­
orijskoknjiževnih doktrina – ima prilično napomena formulisanih
prvi put. Nije ni kompletan priručnik jer didaktička premisa koja le­
ži u osnovi njegove koncepcije stavlja akcenat više na škole nego na Te­r­jsk­knj­že­ne
značajne ličnosti koje su išle pravcima suprotnim obavezujućim teo­ šk­le
rijama. Zato ovde nema posebnih poglavlja posvećenih ni Nortropu
Fraju, ni Erihu Auerbahu, ni Reneu Žiraru ni Haroldu Blumu, mada
su pominjani; ali zato postoje poglavlja posvećena strukturalizmu,
psihoanalizi, dekonstrukciji i postkolonijalnoj kritici, jer je pre sve­
ga reč o skiciranju široke metodološke panorame na osnovu koje bi
postali čitljiviji izraziti idiomi. Jedini izuzetak od ovog pravila je teo­
rija Mihaila Bahtina i to s obzirom na njen veliki uticaj – koji do da­
nas traje – na evropsku i američku nauku o književnosti. Priručnik
obuhvata čitav XX vek i zato je skoro svim pravcima posvećena ista
pažnja. Izuzetak su strukturalističke teorije koje su zapravo već – kako
se čini – izgubile svoju vitalnost u kompleksu nauke o književnosti,
ali se ipak sa istorijske tačke gledišta njihova ogromna uloga u ob­
likovanju književnoteorijske vulgate ne dovodi u pitanje. Slično je
i sa poststrukturalizmom kao i feminizmom, čiji su neujednačenost
9
 i ekspanzivnost zahtevali složeniji, samim tim i opširniji opis. A izo­
stavljanje marksizma, koje za neke čitaoce može biti neprihvatljivo,
četvorostruko je motivisano: prvo, autori smatraju – možda riziku­
jući – da u proteklom veku marksizam nije bio, uprkos prividima,
plodna i važna doktrina u svetskoj nauci o književnosti. Drugo, da­
nas je u Poljskoj teško naći aktivne pristalice marksističke metodo­
logije i njene predavače (zato se mogu naći pristalice svake od osta­
lih škola); treće, najživlji marksistički residuum našao se danas u
kulturnim i istorijskim istraživanjima predstavljenim u ovoj knjizi.
I, napokon, zašto ne reći i to, autori smatraju da svaka od predsta­
vljenih škola ima veći značaj za razmišljanje o književnosti nego
marksizam. Ovo je najbitnije (iako, sigurno, nije jedino) odstupanje
koje smo zbog sopstvenih sklonosti učinili u ovom priručniku.
Pošto je o sklonostima reč, autori su u isto vreme – iako su vodi­
li računa o objektivnosti – smatrali da moraju napustiti svoje lične
Strateg­je tačke gledišta. Ne razmišljaju o književnosti i nauci o književnosti
­p­sa na isti način, koriste za njihov opis drugačiji jezik, tako da je bilo
bitno da se zadrži izražajnost svakog poglavlja. S tim u vezi, neke
pojave su opisivane u različitim kontekstima i iz drugih perspektiva
(pa i kad je reč o dekonstrukciji). Na taj način su i praktično hteli
da dokažu najvažniju tezu na kojoj se insistiralo u ovoj knjizi, nai­
Te­r­jsk­knj­že­n­ me, da ne postoji nikakav nadređen teorijskoknjiževni jezik koji bi
jez­k potisnuo u senku manje adekvatne jezike opisa u kojima nijedna
od metoda nije privilegovana u odnosu na druge, da nijedan teoreti­
čar nije najistaknutiji teoretičar zato što zna istinu o tome šta je „za­
pravo“ književnost. Pošto postoje različite književne teorije, postoje
i različite metateorije, i sa ovom prilično očiglednom činjenicom
treba se pomiriti. Čitaocu je ostavljeno da odluči koja mu od pred­
stavljenih strategija opisa, opisanih škola i metodâ u ovom priručni­
ku najviše odgovara.
Svako poglavlje ima dodatke koji olakšavaju kretanje po kom­
plikovanim hodnicima teorijskoknjiževnog lavirinta. To su i rečnič­
ka objašnjenja ključnih pojmova i problema vezanih za datu školu,
Raz­­j te­r­ja kao i hronologija čiji je cilj smeštanje teorije u kulturnoistorijski
kontekst. Kompilacija svih pojedinačnih hronologija omogućila bi
čitaocima da im bude jasan paralelizam na koji su bile osuđene me­
đusobno isključujuće teorije. Dvadeseti vek je, kako to piše u Uvodu
Ane Bužinjske, zaista bio vek teorije, mada je ta snaga toliko oslabi­
la da možemo videti šta se desilo između prvih istupanja formalista
koji su brinuli o čistoti književnoteorijske metodologije i žestokih
filipika Stenlija Fiša ili Ričarda Rortija protiv teorije.
10 Književne teorije XX veka
 Ko su korisnici ove knjige? Očigledno su to, pre svega, studenti T­p­čan k­r­sn­k
knj­ge
humanističkih usmerenja za koje su obavezni takvi predmeti kao
što je književna teorija ili metodologija književnih istraživanja.
Međutim, praveći njihovu mapu u XX veku autori su bili svesni
da zalaze na srodne terene, uglavnom u domen filozofije, estetike
i sociologije, što čini da čitaoci ovog rada takođe mogu biti, pa čak
i treba da budu, studenti svih humanističkih usmerenja ili – još ši­
re – svi oni koji se interesuju za filozofske i kulturne promene u
prošlom veku. Budući da predstavlja panoramu književnih teorija
XX veka, ova knjiga takođe je vodič kroz humanistiku tog veka, ko­ V­d­č kr­z
ja podstiče dalja izučavanja filozofije književnosti i kulture. h­man­st­k­
XX ­eka
Autori se, što je razumljivo, osećaju dužnicima mnogim pleme­
nitim učiteljima metateorijske sinteze. Međutim, ova knjiga sigur­
no ne bi nastala da nismo nedavno – u Ulici golubova u Krakovu,
u Institutu poljske filologije – sreli profesora Henrika Markjeviča
čiji neumoran napor predstavljanja najnovijih pravaca u istraživanji­
ma književnosti u inostranstvu nije podstakao naš veći entuzijazam
i isto tako iskrenu zavist. Predajući ovu knjigu zainteresovanim čita­
ocima autori je s dubokom zahvalnošću posvećuju upravo profeso­
ru, sa osećanjem da smo loši nastavljači delatnosti koju je on zapo­
čeo i sa zebnjom kako će je on prihvatiti.
Ana Bužinjska
Mihal Pavel Markovski

11
UVOD

Teorija književnosti je:

– vrsta autorefleksije
Frenk Lentričija

– kritička svest
Edvard Said

– intelektualni rad usko povezan s praksom

Volter Kejn

– aktivnost koja u stopu prati praksu

Dejvid Atkins

– disciplina koja stvara okvir za interpre­

tativnu praksu
Gregori Džej, Dejvid Miler

– diskurs koji interpretira druge diskur­

se, odnosno kulturna kritika
Džozef Natoli

– vrsta retoričke prakse

Stiven Mejlo

– model koji želi da vlada praksom

Stenli Fiš
– diskurs o diskursima
Ralf Koen

– široko interdisciplinarno polje

Džonatan Kaler

– disciplina koja postavlja opšte principe

koji se tiču književnosti, kritike i inter­
pretacije književnog dela
Vendel V. Haris

– disciplina koja predstavlja osnovu za

književnu kritiku
Viljam Rajter

– široka kritička rasprava o statusu teorije

Rodžer Pul

– univerzalna teorija nemogućnosti teorije

Pol de Man

– mesto na kojem se međusobno sporazu­

mevaju književnost i filozofija
Ričard Rorti

– praksa
Mišel Fuko
 Teorija književnosti juče, danas, sutra

Iz navedenog provizornog spiska mišljenja savremenih istaknu­

tih teoretičara i filozofa o tome šta je, odnosno šta bi trebalo da bude
teorija književnosti, proističe, pre svega, sugestija – koje smo sigurno
svesni – da ne samo što je u proučavanju književnosti sam pojam „te­
orije“ veoma višeznačan već i da su još neodređenije obaveze koje joj V­šeznačn­st­
se pripisuju. Štaviše – ovakvo nabrajanje definicija teorije moglo bi „te­r­ja“ ­
knj­že­n­m
se protegnuti u beskraj, što čak i nije specifično samo za naše vreme ­straž­­anj­ma
u kojem se, kako je s pravom primetio jedan američki istraživač, više
uopšte ne može govoriti o jednoj teoriji književnosti već samo o broj­
nim različitim teorijama, tako da je spisak ovih poslednjih otvoren i
raste zastrašujućim tempom.1 Kad bismo, na primer, nekom od fran­
cuskih strukturalista između šezdesetih i sedamdesetih godina posta­ Str­kt­ral­st­čka
vili pitanje „šta je teorija književnosti?“, mogli bismo da čujemo da je def­n­c­ja te­r­je
knj­že­n­st­
to zajednički, celovit i univerzalan sistem opštih tvrdnji u okviru ko­
jeg sve što se tiče književnosti mora da pronađe svoje mesto i dobije
racionalno objašnjenje. Štaviše – otprilike bismo u isto vreme takođe
bili u situaciji da se sretnemo s mišljenjem da je teorija ona disciplina
koja je u suštini uperena protiv književnosti, jer nastoji da je podredi
krutim shemama i taksonomijama ili da je pre svega pozvana da ogra­ Pr­t­­ te­r­je
niči slobodu interpretacije književnog teksta i da liši čitaoce prijatnosti
čitanja. Jedni bi, dakle, smatrali teoriju najvažnijim delom nauke o
književnosti, koji joj pruža zaista „snažnu“ naučnu osnovu, drugi bi
nas, pak, uveravali da teorija uopšte nije potrebna književnosti, pa
čak – kako je to verovatno najsnažnije iskazao nešto kasnije, krajem
sedamdesetih godina, francuski filozof Žan­Fransoa Liotar – da je ona
delo „konceptualnih manijaka“ koji ne shvataju da su „teorija“ i „knji­
ževnost“ potpuno različite oblasti jezika („jezičke igre“) koje se uopšte Te­r­ja ­ knj­že­­
ne mogu međusobno pomiriti.2 Uostalom, i jedno i drugo mišljenje n­st ka­ razl­č­te
jez­čke ­gre
1 Literary Theory’s Future, red. J. Natoli, Urbana, 1989.
2 J.­F. Lyotard i J.­L. Thébaud, Au Juste: conversations, Paris, 1979. Liotar se
ovde poziva na koncepciju „jezičkih igara“ po shvatanju „poznog“ Vitgenštaj­
na, a posebno na Filozofska istraživanja.

Uvod 15
 bilo je podjednako snažno i to ne samo u pomenutom periodu.
Može se čak reći da je zapravo kroz čitav XX vek teorija povezivana
ili sa široko prihvaćenim načinima objašnjavanja suštine književnosti
i uvođenja reda u sve što je u vezi s njom ili s postupcima prekomer­
nog formalizovanja na koje se nerado obraćala pažnja. I, opet, jedni
su smatrali da teorija proširuje naše znanje o tome kako je književno
delo konstruisano, ko je njegov tvorac, i kako se može interpretira­
ti. A drugi su, isto tako, smatrali da se bez problema možemo snaći
Te­r­ja ka­ jez­k bez tog znanja i jednostavno – čitati književnost. Otpor prema teo­
­ jez­k­ riji književnosti bio je vezan i za osećanje da ona čini još jedan jezik
(diskurs) uz pomoć kojeg nastojimo da opišemo druge jezike – jezik
književnog dela i jezik interpretacije/književne kritike. Dakle, teorija
– kako je tačno rekao jedan od savremenih teoretičara književnosti
– jesu, jednostavno,
„reči o rečima: teorijski sudovi o kritičkim sudovima, o re­
čeničkim sekvencama koje nazivamo književnost“,3
i istovremeno je stavljao do znanja da nas, iako ne možemo u potpu­
nosti da pobegnemo od teorije, ovo (slojevito) nagomilavanje jezika
u suštini udaljava od onoga što je najvažnije – od same književnosti.
Teorija književnosti je, dakle, oduvek bila disciplina koja je iza­
zivala kontroverze, ali se, nezavisno od svih ovih mišljenja, razvijala
– naročito kroz čitav protekli vek – obilato i plodno, stvarajući nove
škole, pravce i stilove refleksija od kojih su najvažnije i najuticajnije
opisane u ovoj knjizi. Dvadeseti vek je takođe bio vreme nastanka naj­
XX ­ek – većeg broja teorijskih struja i škola u istoriji kao i podjednako snaž­
­ek te­r­je nih napada na teoriju književnosti i njenih velikih kriza. Povećano
interesovanje teoretičara književnosti za teoriju pojavljivalo se povre­
meno, u talasima, od početka veka pa sve do osamdesetih godina.
Najpre (posle antipozitivističkog preokreta) – jer je trebalo postavi­
ti teorijske osnove i odrediti opšti oblik disciplini proučavanja knji­
Zadac­ te­r­je ževnosti. Zatim (u vreme strukturalizma) – jer je vredelo krenuti pu­
knj­že­n­st­ ­ XX tem koji je utrla opšta lingvistika, stvoriti sistem književnog jezika i
­ek­
istovremeno na njemu zasnovati nauku o književnosti. Potom (kad
su se pojavili prvi znaci poststrukturalizma) – jer je trebalo izvršiti
temeljnu reviziju dotadašnjih načina razmišljanja o književnosti.
I, na kraju, osamdesetih godina, kad se sve češće počelo govoriti o
krizi teorije pa čak i o njenom sumraku ili „kraju“ – kad je trebalo
ozbiljno postaviti pitanje u kojem obliku se njome treba dalje baviti.
3 M. Krieger, Words about Words about Words: Theory Criticism, and the Lite­
rary Text, Baltimore–London, 1988, str. 6.

16 Književne teorije XX veka

Prema mišljenju jednog od američkih teoretičara Pitera Barija,
upravo ovo poslednje razdoblje je, paradoksalno, izazvalo najveće
interesovanje za teorijsku problematiku, i upravo je teorija – njene
mogućnosti, zadaci i ciljevi – postala glavna tema raspravâ u krugu
istraživača književnosti. Snažan talas publikacija koje su nagovešta­ Ant­te­r­jsk­
vale neadekvatnost teorije za nauku o književnosti izazvao je baš pre­kret
suprotan efekat – provocirao je snažnu potrebu za njenim reformi­
sanjem te, dakle, pravu eksploziju ideja o tome kako se može stvori­
ti teorija posle proglašenja kraja njene tradicionalne forme.
Da li, međutim, pomenuta brojnost teorijâ kao i mišljenjâ o nji­
ma znači da se u ovo vreme uopšte ne može precizno definisati šta
je zapravo teorija književnosti, niti se može odrediti dijapazon njenih
obaveza? I možemo li se orijentisati u ovoj poplavi različitih teorijskih
koncepcija koje najčešće izazivaju naš nemir ne samo zbog pojmovnih
komplikacija i hermetičnog jezika već i zbog teškoće, što je uobičajen
slučaj, da se proceni njihova stvarna korist u razumevanju i proučava­
nju književnosti? I, na kraju – da li je teorija književnosti korisna ili je, T e­r­ja
jednostavno, štetna? Da bismo se u svemu ovome nekako snašli, treba, ka­ d­sc­pl­na
kako to obično biva, početi u najmanju ruku od samog početka.
Grčka reč theoria potiče od glagola theorein („gledati nešto“) i zna­ Te­r­ja –
či pre svega „posmatranje“ ili „istraživanje“.5 Još je u antici postojala et­m­l­g­ja
­ def­n­c­je
stroga podeljenost između teorije i prakse6 – jer koliko se ova druga
(čije ime dolazi od reči praktikos = aktivan) odnosila na delatnosti,
aktivnosti, postupke itd., toliko je prva uvek bila u domenu intelekta.
U njenoj nadležnosti je bilo upravo to „posmatranje“ koje ipak – i ovo
je suštinska primedba – nije imalo mnogo zajedničkog s „gledanjem“.
Iako se u etimologiji reči „teorija“ nesumnjivo nalazi vizuelan aspekt
– grčko thea je ipak i „vidik“, „izgled“, „spektakl“ ili „način na koji se
nešto prikazuje“ – u slučaju teorije više je bilo govora o „misaonom
opažanju“ ili o „misaonom pristupu“ nekoj oblasti stvarnosti, delova­
nja i iskustva. Najjednostavnija definicija discipline zvane „teorija“
mogla bi se, dakle, izvesti iz grčke etimologije – to je znanje koje tu­
mači neki skup pojava i koje treba razlikovati od prakse, mada je, oči­
gledno, ono i dalje u vezi s praksom i upravo na osnovi prakse je for­
mulisano.7 Ako se, zatim, ova definicija prenese na teren istraživanja Te­r­ja ­ praksa

 P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory,

Manchester–New York, 1995.
5 Pogledati, između ostalog: W. McNeill, The Glance of the Eye: Heidegger, Ari­
stotle, and the Ends of Theory, Albany, 1999.
6 To je radio, na primer, Aristotel.
7 Pogledati, na primer, S­ownik wyrazów obcych, red. J. Tokarski, Warszawa,
197, str. 75.

Uvod 17
 književnosti, onda se – opet najjednostavnije rečeno – teorija književ­
nosti može shvatiti kao vrsta znanja koja pokušava da protumači šta
je književnost i šta su sve vrste delatnosti koje su s njom u vezi (počev
od njenog pisanja, preko analize, interpretacije, istraživanja, sve do
samog njenog čitanja). Dakle, mogli bismo najuopštenije reći kako je
teorija u stvari vrsta „znanja koje objašnjava“ (ili bar ono koje pokuša­
Znanje va da nam objasni) šta je književnost i sve što je s njom u vezi, ili da je
k­je ­­jašnja­a ona neka vrsta misaone spekulacije – svođenje književnosti na opšte
pojmove, definicije ili koncepcije ili, pak, sistematizovanje toka prak­
sî povezanih pomoću određenih pravila s njom. Ovako shvaćena defi­
nicija može se ipak odnositi na sve, ne samo na književnost, mada se
takođe odnosi i na nju (jer književnost se može definisati, takođe se
mogu odrediti opšta pravila njenog stvaranja ili interpretacije); ona
nam neće dati odgovor na pitanje po čemu se teorija književnosti raz­
likuje od drugih vrsta teorijâ (na primer, teorije o pravljenju grnčarije
ili teorije o nastanku katastrofa). Ako, dakle, želimo da preciziramo
naš odgovor i tačnije odredimo šta konkretno jeste teorija književ­
nosti, onda moramo da je sagledamo istorijski, kao i da ustanovimo
njene odnose sa disciplinama koje su joj uvek bile u manjoj ili većoj
meri bliske: s poetikom, s naukom o književnosti, sa interpretacijom,
a pre svega – sa samom književnošću.

T­­r­ja, knj­ž­­n­st ­ dr­g­ d­sc­pl­n­

1. Te­r­ja ­ p­et­ka
Teorijsko znanje o književnosti bilo je poznato još u antičkim vre­
menima, ali se teorija književnosti kao posebna disciplina razvila
tek polovinom XIX veka zajedno s naukom o književnosti (Litera­
Raz­­j na­ke turwissenschaft),8 a u potpunosti se konstituisala tek u XX veku –
­ knj­že­n­st­ posle antipozitivističkog preokreta.
Od antike, a posebno od Aristotela i njegovih čuvenih traktata –
Poetike i Retorike – veći deo teorijskog znanja o književnosti obuhva­
tala je upravo disciplina zvana poetika. Ova poslednja je, od početka
pa sve do kraja prosvetiteljstva, postojala pre svega kao normativna
P­et­ka poetika, odnosno ona koja je piscima unapred nametala pravila stva­
ranja književnosti.9 Kasnije (manje­više od XIX veka) – počela je da
8 Pojavila se u Nemačkoj četrdesetih godina XIX veka.
9 Najznačajnije normativne poetike su – naravno, osim Aristotelove Poetike
(IV vek p. n. e.) – Horacijevo Pismo Pisonima (I vek p. n. e.); Julijusa Cezara

18 Književne teorije XX veka

funkcioniše i kao opisna poetika (koja registruje i opisuje već posto­ N­rmat­­na
p­et­ka →
jeća književna dela). Još kasnije – tek na kraju XIX veka – pojavila se ­p­sna p­et­ka →
i u obliku istorijske poetike,10 to jest discipline koja je istraživala pro­ ­st­r­jska p­et­ka
mene književnih oblika i njihovu evoluciju u književnoistorijskom
procesu. Sve ove varijante poetike izlagale su, naravno, i teorijske kon­
cepcije, na primer, o načinima unutrašnje organizacije književnog
dela, o građenju predstavljenog sveta i slično (teorija kompozicije),
o stilskim sredstvima korišćenim u delu (stilistika), o opštim pravi­
lima njegovog građenja (genealogija) ili vrstama stiha, ritmu i rimi
(versologija).11 Međutim, poetika je – uostalom, slično kao i retorika Op­sna p­et­ka ­
(koja je takođe u velikoj meri uticala na nauku o književnosti) – obav­ njen­ element­
ljala više praktične funkcije i obezbeđivala umetnička sredstva za
analizu književnih dela i stvaranje osnove za njihovu interpretaciju.12
Poetika, dakle, nije do kraja isto što i teorija književnosti u današnjem
shvatanju,13 iako je, nesumnjivo, bila jedan od najvažnijih izvora teo­
rije. Pored poetike, drugi, isto tako važan izvor činila je i književna
komparatistika1 koja je nastala u XIX veku i koja se u početku inten­ Iz­­r­ te­r­je
zivno razvijala uglavnom u Francuskoj. Komparatistika je istraživala knj­že­n­st­.
Knj­že­na
pre svega tipološke sličnosti i razlike između pojedinih nacionalnih k­mparat­st­ka
književnosti, koncentrišući se takođe (posebno u vreme pozitivizma)
na određivanje uticaja i međusobne zavisnosti različitih književnih
kultura. Osim poetike i komparatistike, teorijski iskazi o književnosti
(ili oni koji su se mogli na nju odnositi) mogli su se naći i u delima
većine filozofa – počev od Platona, preko Aristotela, Kanta, Hegela, F­l­z­f­ja
pozitivističkih mislilaca (na primer, Tena), sve do Ničea, Frojda,
Skaligera Poetics Libri Septem (1561); N. Boileau L’Art Poétique (167);
M. K. Skarbjevskog De Perfecta Poesi, sive Vergilius et Homerus (1619–1626);
F. K. Dmochowski Sztuka rymotwórcza (1788). Pogledati o tome, na primer:
E. Sarnowska­Temeriusz, Zarys dziejów poetiki. (Od starożytno­ci do ko­ca
XVII w.), Warszawa, 1985.
10 Njen pionir je bio ruski istraživač A. Veselovski.
11 Teorija kompozicije, stilistika, genealogija i versologija danas su takođe četi­
ri osnovna dela opisne poetike.
12 Zapravo u XX veku, posebno na osnovi strukturalizma, pojavile su se takođe
različite posebne vrste poetike, na primer, lingvistička poetika, generativna
poetika ili poetika recepcije, a poslednjih godina se govori i o intertekstual­
noj poetici ili o kulturalnim poetikama. Međutim, tako shvaćen termin „poe­
tika“ trebalo bi shvatiti pre kao sinonim za „jezik opisa“ ili „metodu analize“,
a ne kao posebnu disciplinu.
13 Iako se danas često smatra jednostavno kao jedan od delova široko shvaćene
teorije književnosti.
1 Komparatistika (lat. comparo, ­are = upoređivati) – disciplina koja se bavi
uporednim proučavanjima u nekoj naučnoj oblasti.

Uvod 19
 Hajdegera, Ingardena, Lakana, Levinasa, Rortija, Fukoa, Liotara i De­
ride. Važan izvor takvih iskaza postale su takođe, posebno od polovi­
Estet­ka ne XVIII veka, estetičke teorije. Iako potiče iz pedesetih godina tog ve­
ka, Aesthetica (1750–1758) Aleksandra Gotliba Baumgartena, koja je
izvršila radikalnu podelu na estetiku kao nauku o sagledavanju lepih
stvari (dakle, apstraktnu i filozofsku disciplinu) i na poetiku kao nau­
ku o načinima predstavljanja (odnosno, mnogo konkretniju discipli­
nu), potvrdila je konačan razlaz poetike i teorije. I mada se ni danas
ne može precizno razdvojiti poetika od teorije – posebno kad i sama
poetika postaje teorijska (počev od Vakernagla sve do strukturalista)
– ipak se u istoriji nauke o književnosti često težilo njenom razlikova­
P­et­ka ­ te­r­je nju: poetika – kao praktično znanje o analitičkoj tehnici suprotstavlja­
knj­že­n­st­ na je teoriji – kao apstraktnoj i pojmovnoj disciplini.

2. Te­r­ja ­ na­ka ­ knj­že­n­st­

Ranije pomenuto veoma opšte određenje teorije kao „znanja ko­
je objašnjava“ ima svoje prednosti, ali ako se pogleda istorija nau­
ke o književnosti, lako se može primetiti da ono nije uvek bilo do­
voljno. Mnoge teorijske koncepcije – naročito one koje su nastale
Znanje u XX veku – ispoljavale su mnogo veću srodnost s naukom (i to često
­ knj­že­n­st­ u „jakom“ značenju te reči) nego sa znanjem i – paradoksalno – uda­
­ na­ka
­ knj­že­n­st­ ljavale su se od književnosti. Na „čvrstoj“ naučnoj osnovi definicija
teorije već zvuči mnogo manje prijatno. To je, kako se to drugačijim
rečnikom kaže: metodološki i pojmovno zajednički sistem opštih
iskaza koji opisuju određenu klasu objekata (u ovom slučaju – knji­
Na­čna def­n­c­ja ževnih dela).15 Ako, dakle, pokušamo da definišemo teoriju u okviru
te­r­je nauke, onda ona neće samo objašnjavati šta je književnost i razne
knj­že­n­st­
aktivnosti vezane za nju, već će pre svega služiti za uspostavljanje od­
ređenog poretka, a ono što je „teorijsko“ istovremeno bi označavalo:
precizno, univerzalno, celovito, logično, apstraktno, sistemsko, sigur­
no, objektivno, racionalno, zajedničko itd. Već nam ova prva razlika
pokazuje da teorija može biti tumačena i slobodnije i restriktivnije,
a sve u stvari zavisi od toga koliko su visoko postavljene trenutne
ambicije oblasti koju reprezentuje – da li ta oblast nastoji da bude
samo vrsta znanja ili joj je stalo da dobije status ozbiljne naučne dis­
cipline. Drugačije rečeno – da li oni koji stvaraju teoriju žele samo
da neke stvari u okviru te oblasti budu na odgovarajući način proko­
mentarisane i objašnjene ili – da one pronađu pravo mesto u okviru
15 Filozofia a nauka. Zarzs encyklopedyczny, red. Z. Cackowski, J. Kmita, K. Sza­
niawski, P. J. Smoczyński, Wrocław–Warszawa, 1987, str. 70.

20 Književne teorije XX veka

nekog modela ili sheme. Ovaj drugi tip teorijske refleksije pojavio
se u XX veku na osnovi strukturalizma (posebno posleratnog fran­ D­pr­n­s
cuskog strukturalizma koji je zato često nazivan „ortodoksnim“ ili str­kt­ral­zma
­ raz­­j­ te­r­ja
„dogmatskim“). Strukturalistička teorija književnosti bila je čak defi­
nisana kao „esencijalno teorijski poduhvat“16 jer je njen glavni zada­
tak postao jačanje same teorije i stvaranje podjednako jakih osnova
za nauku o književnosti. Upravo se, međutim, u okviru strukturali­
zma pojavila jedna od najuticajnijih definicija teorije književnosti
koja je dugo vremena bila obavezujuća i u poljskim istraživanjima
književnosti. Prema ovoj definiciji, teorija književnosti je:
„Grana nauke o književnosti koja obuhvata saznanja o struk­
turalnim i evolutivnim pravilima književnosti kao posebnoj
oblasti humanističke aktivnosti, o opštim osobinama književ­
nih dela i njihovom tipološkom razlikovanju, a u određenoj Str­kt­ral­st­čka
oblasti i o mehanizmima stvaralačkog procesa i recepcije knji­ def­n­c­ja te­r­je
knj­že­n­st­
ževnog dela. Znanje o pojedinačnim književnim pojavama
za teoriju književnosti predstavlja samo polaznu tačku, dok
je njen suštinski cilj dopiranje do tipičnih i ponovljivih svoj­
stava ovih pojava: interesuju je modeli struktura, a ne konkret­
ne, pojedinačne manifestacije književnog stvaralaštva. Teorija
književnosti iznosi stavove koji se odnose na čitave vrste knji­
ževnih pojava, a ne na pojedinačne primere ovih vrsta.“17
Bez obzira na to što su strukturalisti u suštini uspeli da osnaže
osnove nauke o književnosti, posebno zahvaljujući unošenju u tu na­
uku ideje o sistemu jezika i metodama njegove analize iz opšte lingvi­
stike Ferdinanda de Sosira,18 ipak je teorijska koncepcija koju su oni
stvorili na kraju izazvala snažan talas diskusijâ o tome ima li smisla stva­
rati upravo takvu teoriju književnosti. Najveće kontroverze izazivale su
upravo one tendencije teorije koje su u prethodnoj definiciji bile nagla­
šene – posebno ka uopštavanju, kao i traganju za tipičnim i onim osobi­
nama književnih dela koje se ponavljaju na štetu onoga što je u njima
individualno i posebno. Upravo su ove, nesumnjivo preterane, naučne Te­r­ja
ambicije strukturalista i osećaj da teorija po njihovom shvatanju posta­ rad­ te­r­je
je u suštini teorija radi same teorije, inspirisali istraživače književnosti
da ponovo promisle na prvi pogled očigledan, mada ne tako lak za defi­
nisanje, odnos teorije i njenog predmeta – književnosti.
16 A. Jefferson, „Structuralism and Poststructuralism“, u: Modern Literary The­
ory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robey, London, 1982.
17 S­ownik terminów literackih, red. J. Sławiński, Wrocław, 1988, str. 532.
18 Pogledati: Strukturalizam (II).

Uvod 21
 3. Te­r­ja ­ knj­že­n­st
S­k­­ te­r­je Konstatacija da teorija mora imati svoj predmet, da je, kao i svest,
­ knj­že­n­st­ uvek teorija „nečega“, čini se tako očiglednom da je to čak banalno.
Ali, u istoriji teorije književnosti sam odnos između teorije i njenog
predmeta predstavljao je suštinsku temu razmatranja teoretičara,
a često je izazivao i veoma spontane diskusije. To se dešavalo naroči­
to onda kad se osećao sukob interesa teorije i književnosti, a poseb­
no nepodudarnost naučnog žargona teorije s umetničkim jezikom
književnosti kao i neadekvatnost veštačkih modela u odnosu na bo­
gatstva književnog univerzuma. Na ovo su pre svega upozoravali za­
griženi protivnici naučnih tendencija u teoriji književnosti. Tako se,
na primer, nemački filozof Nikolaj Hartman pozivao na pomenuti
grčki koren reči „teorija“ i sve u njoj sadržane sugestije, skrećući pa­
žnju na to da se na njih već gotovo uopšte ne računa u modernom
vremenu. Tako je konstatovao:
Te­r­ja ka­ „Teorija znači ‘opažanje’ [Einsicht]. Danas je to skoro zabo­
pr­n­clj­­­ ravljeno. Aristotel ju je shvatao kao ‘čisto gledanje’. Ne zna­
p­smatranje
či, dakle, ni doktrinu, ni sistem, ni objašnjenja ni obrazlože­
nja. Znači isključivo ‘pronicljivo posmatranje’.“19
Slično je tvrdio američki romanista Leo Bersani optužujući
strukturalizam da je birokratski i skrećući pažnju na to da
Str­kt­ral­zam „sadržaj maštarijâ strukturalista – ponekad javan a obično,
ka­ t­talna ipak, skriven – predstavlja stalno privlačnu fantastičnu na­
k­ntr­la
meru totalne kontrole“.20
Podvrgavajući oštroj kritici teoriju u znaku strukturalizma, on
je istovremeno dovodio u pitanje naučne pokušaje nekih teoretičara
književnosti optužujući ih pri tom za, u suštini, osrednja dostignuća.
Teorijska pravila koja su stvarali (na primer, čuvena Jakobsonova de­
finicija poetske funkcije) činila su, prema njegovom mišljenju, samo
Metajez­k neku vrstu hermetičnog i nadmenog jezika (takozvanog metajezika)
koji je znatno više služio za stvaranje same teorije nego za razume­
vanje suštine književnosti.21 Ali u XX veku nije nedostajalo ni pri­
stalicâ uverenja o tome da ako se uopšte stvara teorija – pa i teorija
19 N. Hartman, „Sistematyczna autoprezentacja“, Liteatura na Świece, 1987,
br. , str. 306.
20 L. Bersani, „Czy istnieje nauka o literaturze?“, Pamiętnik Literacki, 197,
sv. 3, str. 335, 338.
21 Ibid., 322–327.

22 Književne teorije XX veka

književnosti – onda to mora biti prava teorija. Moglo bi se čak reći
da je teorija u XX veku balansirala upravo između sledećih krajno­
sti: „interpretativnog znanja“ i sistema, a istovremeno i – književ­
nosti i nauke. Ili se priklanjala svom predmetu pokušavajući da što
vernije predstavi njegovu specifičnost i individualnost, ili se trudi­
la da definiše opšte zakone i pravila koja njime upravljaju a samim
tim da zadovolji pre svega naučne aspiracije teorije književnosti.
Smisao ovog sukoba veoma uspešno je izražavala misao jednog od
nemačkih tvoraca takozvane umetnosti interpretacije – Emila Štaj­
gera, koji je jednom rekao:
„Nauka o književnosti se nalazi u posebnoj situaciji. Ko se
njome bavi, razilazi se ili s naukom ili s književnošću.“22
Ovaj osobeni konflikt između interesa nauke i književnosti, K­nfl­kt ­zmeđ­
o kojem će još biti reči, naročito se zaoštrio pred kraj šezdesetih knj­že­n­st­ ­
na­ke
godina i pretvorio se u spor između ortodoksnih francuskih struk­
turalista – za koje je najvažnije bilo upravo izgraditi „snažnu“ na­
uku o književnosti, i takozvanih poststrukturalista – razočaranih Str­kt­ral­st­
saznajnim fundamentalizmom i scijentizmom u nauci o književno­ – p­ststr­kt­­
ral­st­
sti. Ovaj narastajući konflikt doprineo je tome da se teorija književ­
nosti našla u ogromnoj krizi, tako da je apel francuskog kritičara i
teoretičara Rolana Barta, iskazan u naslovu jednog od njegovih tek­
stova – Od nauke do književnosti, govorio sam za sebe. Prema Bar­
tovom mišljenju, strukturalistička teorija je jednostavno utonula u
prekomernu „analitičnost“ gubeći usput svoj predmet i ono što je
nesumnjivo najvažnije – prijatnost čitanja književnosti.23 Reakcija
na teorijsku ortodoksiju postao je upravo poststrukturalizam – sna­
žna kritička struja teorije koja ne samo što je dovodila u pitanje te­ P­ststr­kt­ra­
oriju književnosti u znaku strukturalizma već je narušila smisao bav­ l­zam. Kr­t­ka
te­r­je
ljenja teorijom književnosti uopšte.2

4. Te­r­ja ­ ­nterpretac­ja
Još se u antici razmišljalo o odnosu između teorije i prakse, a naroči­
to o njihovoj hijerarhiji i uzajamnom odnosu. Postavljalo se, dakle,
pitanje o tome šta je važnije: praksa ili teorija? Delovanje, odnosno
njegovi opšti uslovi ili načela? Raspravljalo se i o tome šta treba da
22 H. Markjevič, Nauka o književnosti, Beograd, 197, str. 23, prevod: Stojan Su­
botin.
23 R. Barthes, „Od nauki do literatury“, u: Mit i znak. Eseje, Warszawa, 1970, str. 322.
2 Pogledati: Poststrukturalizam.

Uvod 23
 bude prvo a šta drugo: dakle, da li teorija treba da bude ispred prak­
Pr­enst­­ te­r­je se – stvarajući pravila i programe za nju ili obrnuto – da može samo
­l­ prakse? opisivati već postojeće prakse ne namećući im unapred ograniče­
nja? Mada su ovakva pitanja podsećala na nešto poznatiju dilemu
o tome šta je starije – kokoška ili jaje, ona su u istoriji filozofske i
književnoteorijske misli prilično uspešno zaokupljala pažnju raznih
mislilaca. Stil mišljenja koji je davao prvenstvo teoriji u odnosu na
Ar­st­tel­­a praksu ustalio se počev od Aristotela koji je, na primer, izneo miš­
k­ncepc­ja ljenje da je čovekova delatnost racionalnog karaktera, jer uvek u
s­rs­sh­dn­g
del­­anja sebi sadrži neki misaoni projekat. Najbitnije je, dakle, postavljanje
cilja koji aktivni subjekat želi da ostvari, a sama aktivnost isključivo
je dopuna ovog misaonog čina. Razlikujući na taj način u čoveko­
voj delatnosti misaoni elemenat (teorijski, a istovremeno teleološki
– celishodan) i aktivan elemenat (praktičan, energetski), Aristotel je
istovremeno za sva vremena postavio njihovu hijerarhiju i samim
tim podredio praksu teoriji.
Te prividno daleke dileme postale su opet aktuelne, naročito u
poslednje dve decenije XX veka kad je počelo veoma ozbiljno da se
razmišlja o zavisnosti teorije i prakse u okviru teorije književnosti,
Te­r­ja a konkretno: o odnosu između teorijskih modela i interpretativnih
­ ­nterpretac­ja praksi. Tada su se, takođe, ponovo vratila pitanja koja su na opštem
planu već odavno postavljana. Dakle, šta je važnije: misaona speku­
lacija o književnosti i stvaranje teorijskih koncepcija koje će biti u
stanju da objasne i opišu njenu prirodu? Ili, pak, praksa, dakle, jed­
nostavno čitanje i interpretacija književnih dela? Ili, drugačije reče­
no – da li književnost možemo interpretirati u potpunosti slobodno
ili interpretaciju moramo blagovremeno ograničiti nekim pravilima
i unapred odrediti njen cilj? Ako je i moramo ograničiti, onda uz po­
Sp­r moć kojih kriterijuma – da li bi to trebalo da bude saglasnost s hipo­
­ gran­cama
­nterpretac­je
tetičkom namerom autora (jednostavno rečeno: s tim „šta je autor
imao na umu“)? Ili bi to trebalo da bude recimo, na primer, podu­
darnost sa istinom? A ako je tako, onda – s kako shvaćenom isti­
nom? I, dalje – postoji li tako nešto kao što je „pravilna“ ili „prava“
ili „adekvatna“ interpretacija književnog dela? A ako je tako – ka­
ko se zapravo mogu odrediti njene granice? Zatim – ako ne postoji
nešto kao što je „pravilna“ interpretacija, da li to znači da možemo
potpuno proizvoljno koristiti književnost za svoje ciljeve? Naravno,
odgovori na ova pitanja morali su svaki put imati u vidu određenu
Iz­­r­ značenja koncepciju književnosti – makar da bi se priznalo da postoji neka
knj­že­n­st­ objektivna semantička sadržina dela koju jednostavno treba strplji­
vo otkrivati (a ona je ili rezultat autorove namere ili osobina samog
2 Književne teorije XX veka
dela – efekat njegove unutrašnje konstrukcije, njegove značenjske
kohezije, semiotičkog sistema ili konvencije u kojoj je stvoren i sl.)
ili obrnuto – da takva struktura uopšte ne postoji i da se sve formi­
ra tokom interpretacije uz pomoć čitaočeve invencije. U ovom po­
slednjem slučaju važno je precizno odrediti ulogu čitaoca: smatralo Ul­ga č­ta­ca
se, na primer – posebno u okviru fenomenologije književnosti ili
teorije književne komunikacije – da interpretacija uistinu doprino­
si stvaranju značenja književnog dela, ali da se ovaj proces dešava
samo zahvaljujući „partituri“ koju je autor upisao u delo, odnosno
predloženom projektu za njegovo izvođenje, te – na kraju – da upra­
vo piščeva zamisao unapred određuje tok čitanja.
U XX veku su se dešavali brojni teorijski sporovi o slobodi inter­
pretacije – a posebno o granicama i mogućnostima njene ingerencije
za književno delo, a takođe i o jeziku kojim se interpretatori književ­
nosti služe s ciljem izražavanja njenog smisla, kao i o diskurzivnom
statusu književnog komentara. Od njih su u istoriju ušla naročito dva:
spor francuskog filozofa hermeneutičara Pola Rikera s takozvanim
Majstorima Skepse (Ničeom, Marksom, Frojdom) koji je započeo Sp­r ­k­
još šezdesetih godina, i spor drugog francuskog filozofa Žaka Deride ­nterpretac­je
­ XX ­ek­
s nemačkim filozofom Hans­Georgom Gadamerom (ili uopštenije reče­
no: spor dekonstruktivista s pristalicama tradicionalne hermeneutike)
osamdesetih godina.25 Ovi sukobi, međutim, ostali su nerešeni, a pro­
blemi odnosa teorije i interpretacije, kao i pitanje slobodâ i ograniče­
nja postupaka interpretiranja književnosti, do danas su ostali problemi
koji stalno izazivaju burne diskusije među teoretičarima književnosti.
Dilemama koje su se odnosile na prirodu interpretacije i njen
odnos prema teoriji bile su posvećene (još na početku osamdesetih
godina) i veoma važne metodološke rasprave vođene već u okviru
same teorije književnosti – na primer, američka diskusija pod nazi­
vom „Protiv teorije“ (od 1982. do 1985. godine), koja je oficijelno Amer­čke
inaugurisala delatnost takozvanih neopragmatista u nauci o književ­ knj­že­n­te­r­j­
ske de­ate
nosti,26 kao i spor o granicama interpretacije koji se odigrao u Kem­
bridžu 1990. godine za vreme takozvanih Tanerovskih predavanja
u kojima su, između ostalih, učestvovali Umberto Eko, Ričard Rorti
i Džonatan Kaler.27 Koliko je prva od ovih diskusija osporavala smisao
25 Pogledati: Hermeneutika.
26 Zabeležena u zborniku Against Theory: Literary Studies and the New Pragma­
tism, red. W. J. T. Mitchell, Chicago–London, 1985. Pogledati takođe: Prag­
matizam.
27 U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke­Rose, Interpretacja i nadinterpretacja,
red. Collini, Kraków, 1996 (Interpretation and Overinterpretation, Cambrid­
ge University Press, 1992). O ovome ću pisati kasnije.

Uvod 25
 postojanja teorije književnosti, a pre svega teorije interpretacije (kao
discipline koja ograničava slobodu čitanja književnosti), toliko je
druga pokrenula detaljniju problematiku – podrobno analizirajući
različite varijante i domene ingerencija čitaoca / primaoca u književ­
ni tekst. Prva je skrenula pažnju na to da je preterana restriktivnost
teorije interpretacije i krutost pravila iščitavanja književnosti koje je
ona utvrdila doprinela krizi teorije uopšte. Zahvaljujući, međutim,
drugoj, uspele su da se na videlo iznesu brojne teškoće u formulisa­
nju interpretativnih sudova i da se sistematizuju međusobno konku­
rentni stilovi čitanja književnosti.28
Posmatrajući, dakle, XX vek iz sadašnje perspektive, moglo bi
se reći da su u nauci o književnosti gotovo kroz čitav ovaj vek po­
stojala dva međusobno konkurentna teorijska stava. Prvi od njih bi
D­a međ­s­­n­ se mogao nazvati – inter pre t at iv no­ her meneut i čk i, a drugi
k­nk­rentna – ana l it i čko ­naučn i. Prvi je bio usmeren ka produbljivanju shva­
te­r­jska sta­a
tanja književnosti i svih vrsta pojavâ vezanih za nju, drugi – ka stva­
ranju snažnih temelja nauke o književnosti. Prvi je stvarao različite
interpretativne jezike i zahvaljujući tome otvarao književnost prema
novim kontekstima, uvećavajući bogatstvo njenih značenja, odnosa
i korišćenja. Drugi je, naprotiv, stvarao različite sheme i modele uz
pomoć kojih se ovo mnoštvo problema vezanih za književnost mo­
glo kondenzovati i dovesti do što preciznijih formula. Dva pomenu­
ta glavna teorijska stava proizvela su u XX veku dve snažne struje
u teoriji književnosti i možemo ih adekvatno odrediti kao interpre­
tativno­hermeneutičku i analitičko­naučnu struju. Od koncepcijâ
Interpretat­­n­­ predstavljenih u ovoj knjizi, prvoj struji pripadaju, na primer, teo­
hermene­t­čka rije ruskih formalista, strukutralne poetike (na primer, Mukaržov­
str­ja
skog, Jakobsona, Todorova, Ženeta ili Rifatera), generativne poetike
(na primer, naratološka), poetike recepcije, strukturalna semiologija
(koncepcije Tartuske škole, Ekova teorija ili teorija „ranog“ Barta
i sl.); drugoj struji – fenomenologija (kao podloga za savremene her­
Anal­t­čk­­ meneutike), književna psihoanaliza, teorija interpretacije i književne
­na­čna str­ja hermeneutike, kao i najnovija pojava: dekonstrukcija i dekonstrukti­
vizam, feministička, etnička ili postkolonijalna kritika, gender i queer
kritika, proučavanja kulture i slično. Danas se, uzimajući u obzir do­
minaciju jedne ili druge tendencije u teoriji književnosti XX veka,
mogu izdvojiti i dve njene najvažnije varijante.

28 Kasniji odjek ove rasprave postala je diskusija koja se odvijala na stranicama

Teksty Drugie, pod motom: „Granice interpretacji“, Teksty Drugie, 1997, nr 6,
kao i „Granice tekstu“, Teksty Drugie, 1998, br. .

26 Književne teorije XX veka

D­ad­s­t­ ­­k ­ t­­r­j­. Sa­r­m­na, p­stm­d­rna
­ k­lt­r­l­­ka t­­r­ja

Iako je teorija književnosti svoju istoriju započela još u vreme po­

zitivizma, u doba kad su se pojavila pitanja o metodama proučava­
nja književnosti, ipak se tek XX vek može smatrati vekom teorije XX ­ek ka­ ­ek
književnosti u pravom smislu te reči. Upravo je u proteklom stoleću te­r­je
teorija književnosti dobila status posebne discipline, a na samom
početku ovog veka, sticanjem autonomije pomoću humanistike,
stvaranje prave teorije postalo je jedan od najvažnijih zadataka istra­
živača književnosti.
Na razvoj teorije književnosti u XX veku u najvećoj meri izvrši­
la su uticaj dva velika preokreta:
– antipozitivistički preokret koji joj je doneo naučnu autonomi­ Ant­p­z­t­­­st­čk­
ju i usmerio njena interesovanja u pravcu jezika književnog ­ p­ststr­kt­ral­­
st­čk­ pre­kret
dela (takozvani lingvistički obrt) i
– poststrukturalistički preokret koji je tu naučnu autonomiju
narušio, izazivajući sledeće važne obrte u teoriji: pragmatistič­
ki, etičko­politički, narativistički, a kao posledicu – kulturni
preokret.

1. Ant­p­z­t­­­st­čk­ pre­kret
Najvažnija teorijska pitanja koja su se pojavila još na osnovi pozi­
tivističke nauke o književnosti imala su, pre svega, epistemološki i Ep­stem­l­ška
metodološki karakter. I mada je teorija u pozitivizmu očigledno u se­ ­ met­d­l­ška
p­tanja
bi implicite sadržavala opštu koncepciju svog predmeta, ontološka
pitanja – a pre svega: šta je književnost? – ipak nije postavljala di­
rektno, smatrajući da ona predstavlja isti predmet proučavanja kao
i sve što nas okružuje. I metode proučavanja tada su preuzimane od
prirodnih nauka koje su u to vreme određivale opšti ton nauke usta­ Pr­r­dne na­ke
novljavajući time metodološki kanon. Prvo izrazito stanovište koje ­ p­čec­ te­r­je
knj­že­n­st­
se pojavilo u metodologiji pozitivizma bilo je genetičko tumačenje
i u skladu s njegovim nazivom bilo je više orijentisano na pitanje o
tome odakle potiče književnost, nego na pitanje šta je ona. Tragom
tendencije ka određivanju spoljnih činilaca koji su uticali na nasta­ Genet­zam
nak književnog dela pojavljivale su se različite varijante metoda
istraživanja književnosti: istorijske, sociološke, prirodnjačke, psiho­
loške i slično. Na taj način se pokušala objasniti geneza književnog
dela – ili pozivanjem na istorijski ili na društveni kontekst, ili na
psihu autora (pa čak i njegovu „fiziologiju“) ili, takođe, traženjem
Uvod 27
 analogije s teorijama prirodnih nauka (na primer, s teorijom evolu­
Ant­p­z­t­­­st­čk­ cije koja je primenjivana na teoriju razvoja književnih rodova).29 Pi­
pre­kret tanja o suštini književnosti pojavila su se tek nakon ozbiljne raspra­
– geneza
sa­remene ve o metodama naučnog saznanja, koja se odvijala na prelazu XIX
te­r­je u XX vek. Kao rezultat ove rasprave (nazovimo je „antipozitivistič­
kim preokretom“), humanističke nauke su se osamostalile i odvoji­
le od prirodnih nauka uvodeći sopstvenu, nezavisnu metodologiju.
P­dela na pr­r­d­ Upravo zbog toga se u antipozitivističkom preokretu može uočiti
ne ­ h­man­st­č­ ne samo geneza savremene humanistike već i geneza savremene te­
ke na­ke
orije književnosti. To je bio, na razmeđi XIX i XX veka, spor oko
metoda naučnog saznavanja, iniciran suprotstavljanjem već pome­
nutoj pozitivističkoj metodologiji, koji je u istraživačkim procesima
izjednačavao spoljašnje činjenice prirodnog sveta i unutrašnje poja­
ve duhovnog života. Suštinu ovog spora predstavljalo je genetičko i
determinističko shvatanje književnog dela: kao rezultat psihološke,
društvene, istorijske i sličnih priroda tih uzroka. Tako je kao naj­
važniji cilj diskusije antipozitivističkog preokreta postalo izrazito
odvajanje prirodnih i humanističkih nauka (uključujući i teoriju
književnosti), izvršeno u skladu sa suštinskom razlikom predmeta
istraživanja (uključujući i književnost). Kao posledica ovoga, došlo
N­m­tetske je do opšte podele nauka na prirodne – nomotetskog karaktera (od
­ ­d­­grafske grč. nomos = zakon i thetos = ustanovljen), i humanističke – idi­
na­ke
ografskog karaktera (od grč. idios = osobit i graphein = pisati).30
Ove prve trebalo je da se bave objašnjavanjem različitih pojava i
procesa u spoljašnjem svetu i usredsređivanjem glavne pažnje na
zakone koji su vladali ovim pojavama i procesima; druge, za koje
je osnovni saznajni postupak trebalo da bude shvatanje duhovnog
života, pripremale su se pre svega za opis onoga što je pojedinačno
i neponovljivo.
Ovo je za teoriju književnosti imalo veoma važne posledice; pre
svega je odvajanje humanistike od prirodnih nauka, a zajedno s njom
i nauke o književnosti, povlačilo za sobom neminovnost jasnog defi­
Spec­f­čn­st nisanja specifičnosti književnosti kao predmeta teorije književnosti.
knj­že­n­st­ Upravo su tada – iz razumljivih razloga – za teoretičare književnosti
postala najvažnija pitanja specifičnih svojstava književnog dela kao
29 O pozitivističkim metodološkim koncepcijama (naročito o metodama pri­
rodnih nauka ili „estofizio(loško)psihološkoj“ metodi) pogledati: Teoria ba­
da­ literackich za granicą. Antologia, red. S. Skwarzyńska, t. 1: Romantyzm
i pozytywizm, deo I: Kierunki romantyczne i przedmarksowska rosyjska szko­a
realizmu, Kraków, 1965.
30 Ovu podelu izvršila su dvojica predstavnika neokantovske Badenske škole
V. Vindelband i H. Rikert 189. godine.

28 Književne teorije XX veka

predmeta teorije književnosti. Veoma brzo posle njih pojavili su se i
problemi koji se odnose na razumevanje književnosti, prirode inter­
pretacije, specifičnosti stvaralačkog procesa, književnih subjektivno­
sti i slično. Može se dakle reći kako se teorija u pravom značenju te
reči – ona koja je počela od pokušaja preciznog definisanja osobina
svog predmeta, a istovremeno i od pokušaja da od njega učini osnovu
teorije književnosti – pojavila upravo nakon antipozitivističkog preo­
kreta kad je mogla zagarantovati autonomiju nauci o književnosti. A­t­n­m­ja
Upravo s tim u vezi, na početku veka srećemo se s mnogo prava­ na­ke
­ knj­že­n­st­
ca i orijentacija za koje su najvažniji postali odgovori na pitanja onto­
loške prirode: šta je književnost? Kakve su njene posebne osobine? Po Ont­l­ška
čemu se ona razlikuje od drugih jezičkih tvorevina? Šta je to poetski p­tanja
jezik? To se naročito vidi u naporima onih teorijskih škola kao što su
Ruska formalistička škola, Praška strukturalistička škola ili Ingarde­
nova fenomenologija književnosti za koje te vrste dilema esencijalne
prirode izbijaju apsolutno u prvi plan i svakako predstavljaju polaznu
tačku za određivanje načina istraživanja i analize književnog dela. Na
početku XX veka bile su prisutne i već pomenute ideografske tenden­
cije – naročito u školama interpretacije koje su se obilato razvijale. Tu
se pre svega uzimalo u obzir konkretno, pojedinačno književno delo
sagledavano na osnovi njegove specifičnosti i neponovljivih osobina.
Ipak su u prvoj polovini XX veka definitivno bili dominantni
uticaji teorije jezika i opšte lingvistike Ferdinanda de Sosira, a pra­ Ut­caj l­ng­­st­ke
vac ka kojem je takođe veoma intenzivno počela da stremi nauka na raz­­j te­r­je
o književnosti često je, iz kasnije perspektive, bio određivan kao lin­
gvistički preokret.31 Polazna osnova za oslobađanje teorije od odlika
formalizma i strukturalizma postao je upravo jezik / jezički sistem a
ne, kao do tada, vanjezičke uslovljenosti književnog dela. Slično kao
što je i De Sosir želeo da lingvistiku učini egzaktnom naukom, tako
su i istraživači književnosti maštali o pravoj egzaktnoj i naučnoj te­
oriji književnosti. Zato je i ideja o „snažnoj“ nauci o književnosti,
kao i o „snažnoj“ (sistematičnoj, opštoj, univerzalnoj, objektivnoj)
teoriji u to vreme postala primarna. Ubrzo se ispostavilo da je naj­
važniji cilj (naročito posleratnog francuskog strukturalizma) bilo
postavljanje osnova nauke o književnosti, opisivanje opštih uslova
stvaranja smisla, pronalaženje skrivenih struktura / sistema koji su
vladali svim konkretnim manifestacijama književnog stvaralaštva
i na kraju – konstruisanje univerzalne „gramatike“ književnosti. Un­­erzalna
gramat­ka
31 Ovu pojavu na filozofskoj osnovi najbolje opisuje knjiga The Linguistic Turn: knj­že­n­st­
Essays in Philosophical Method: With Two Retrospective Essays, red. R. Rortija,
Chicago, 1967.

Uvod 29
 Ideja o sistemu jezika i koncepcija De Sosirove opšte lingvistike na­
metnula je, dakle, strogo određen način razmišljanja o književnosti
i teoriji književnosti, koji je kroz veći deo XX veka određivao pravac
teorijskoknjiževne refleksije. De Sosirovi stavovi o teoriji jezika tako­
đe su izvršili veoma snažan uticaj na izgled same teorije književnosti.
Svoje mišljenje o teoriji uopšte, tvorac opšte lingvistike veoma jasno
Te­r­ja ka­ je izrazio u jednom razgovoru: „Jezik je kompaktan sistem i teorija
k­mpaktan bi trebalo da bude u istoj meri kompaktna kao i jezik.“32 De Sosira je
s­stem
interesovao pre svega jezički sistem u, da tako kažemo, čistom stanju
– apstraktan i opšti, izolovan od istorijskih promena, od govora, od
subjekta i stvarnosti. Zahvaljujući tome, i teorija književnosti, koja
je kao osnovu prihvatila upravo kategoriju sistema jezika, mogla je
Č­sta te­r­ja zadržati ovu željenu „čistotu“, opštost i apstraktnost.33
Na osnovi strukturalizma, dakle, pojavio se i osnažio model prave
naučne, sistemske teorije književnosti. Karakterisali su je, pre svega:
– autonomija (nezavisnost od etike i politike kao i ideoloških
uticaja);
– objektivnost (nezavisnost od subjekta, konteksta i sl.);
– univerzalnost i nadistoričnost (priznavanje opšte važnosti i
Os­­­ne obaveznosti teorijskih teza, zakona ili pravila interpretacije,
s­stemske te­r­je bez obzira na istorijske i kulturne promene, kao i etničke, ra­
knj­že­n­st­
sne, polne, seksualne i sl.);
– celovitost;
– jezička neutralnost (izrada specijalnog sistema tvrdnji – me­
tajezika).
Istraživači književnosti samim tim su se vratili traganju za zako­
nima i njihovom ustanovljavanju, odnosno nomotetizmu – drugači­
jem, naravno, nego onom pozitivističkom, jer je isto tako bio zasno­
P­­ratak van na sistemu jezika, možda čak i ortodoksnijem. Zamenili su, kako
n­m­tet­zm­ je to definisao jedan od strukturalističkih teoretičara, „determinizam
geneze – determinizmom strukture“.3 Samim tim su u suštini
„zaobišli razgraničenje između humanističkih i prirodnih nau­
ka koje su još na početku veka izvršili nemački neokantovci“.35
32 F. de Sosir, Opšta lingvistika, Beograd, 1969, prevod: Sreten Marić (kritičko
izdanje, u prevodu Dušanke Točanac), Sremski Karlovci–Novi Sad, 1996.
33 Pogledati: Strukturalizam (I) i Strukturalizam (II).
3 Ž. Ženet, Figure, Vuk Karadžić, Beograd, 1985, str. 2, prevod: Mirjana Mio­
činović.
35 H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenschaftlicher Hin­
sicht. Eine Skize (1967). Ovaj citat navodi B. Aleman u članku „Strukturalizm
w literaturoznawstwie?“, Pamiętnik Literacki, 197. sv. 3, str. 297.

30 Književne teorije XX veka

 Upravo ovakvu teoriju književnosti, čije se najsavršenije otelo­
tvorenje pojavilo na temelju posleratnog francuskog strukturalizma,
od skora zovemo i savremenom teorijom (da bi se podvukla njena Sa­remena
snažna ukorenjenost u savremenom modelu naučnog znanja čiji se te­r­ja
izvori nalaze u kartezijanskom racionalizmu). Definiciju savremene
teorije najpreciznije je formulisao Rišar Nič, smatrajući da je ona
„sistematizovana grupa opštih tvrdnji (o suštini, varijanta­
ma, kao i strukturalnim i evolutivnim zakonitostima knji­
ževnosti) koje predstavljaju pokušaj celovitog i naučno
objektivnog opisa, klasifikacije i objašnjenja univerzalno
važeće primene na čitavu oblast književnih pojava“.36
Savremena teorija je zapala u fazu velike krize zajedno s poststruk­
turalizmom, a danas se sve češće smatra da već pripada prošlosti.

2. P­ststr­kt­ral­st­čk­ pre­kret
Kasnih šezdesetih i tokom sedamdesetih godina teoretičari književ­
nosti našli su se pred ozbiljnom dilemom: treba li se i dalje baviti Kr­za
teorijom književnosti, a ako treba – kako onda zapravo shvatiti njen h­man­st­čk­h
na­ka šezdeset­h
zadatak? Ovo je za sobom povuklo duboku, široko postavljenu i vi­ ­ sedamdeset­h
šegodišnju raspravu o statusu teorije u okviru discipline proučava­ g­d­na
nja književnosti,37 a u poslednje vreme je – što se vidi i iz sadašnje
perspektive – prouzrokovalo snažan preokret u nauci o književno­
sti, koji se često poredi čak i s antipozitivističkim preokretom. Je­
dan od prvih pokušaja iskazivanja specifičnosti poststrukturalizma,
koji je učinio Robert Jang, označavao ga je dosta radikalnim nazi­
vom – „kraj Teorije“.38 Ma kako da je ovaj kraj tretiran uslovno i Kraj Te­r­je?
više u onom ranije upotrebljenom značenju „zalaska“ ili „potrošeno­
sti“, ipak je sama deviza, kao i čitav Jangov zaključak, precizno skre­
tao pažnju na srž problema: data epoha u istoriji nauke o književ­
nosti bila je na svom zalasku izazvanom prezasićenošću naučnim
dogmatizmom i saznajnim fundamentalizmom. „Kraj“ je, dakle, u
ovom slučaju označavao de facto dovođenje u pitanje modela savre­
mene teorije i diskvalifikaciju ideala „snažne“ nauke u humanistici.
36 R. Nycz, „Dyziedziny zainteresowań współczesnej teorii literatury“, Ruch Li­
teracki, 1996, sv. 1, str. 1.
37 Upravo ovu raspravu, opšte uzevši, zovemo „poststrukturalizmom“. Pogleda­
ti: Poststrukturalizam.
38 R. Young, „Poststructuralism: The End of Theory“, Oxford Literary Review,
1982, t. 5.

Uvod 31
 Tokom mnogih diskusija i polemika bile su narušene skoro sve pre­
D­sk­al­f­kac­ja mise teorije književnosti koje su bile u znaku strukturalizma, a pre
­deala snažne svega već pomenuta autonomnost, objektivnost, univerzalnost i ide­
na­ke
ja metajezika. Poststrukturalizam se, dakle, pokazao kao pravac pre
svega metateorijskog karaktera; glavni problem koji je zaokupljao
pažnju teoretičara književnosti postao je ovde saznajni i ontološki
N­­e status teorije književnosti, njenih mogućnosti i ciljeva, a pre svega
perspekt­­e – perspektive njenog daljeg funkcionisanja.39
te­r­je
knj­že­n­st­ Poststrukturalistički preokret često je bio određivan i kao „an­
tipozitivistički preokret šezdesetih godina“ s obzirom na to da je iz­
vršio isto tako radikalne promene modela teorije / nauke o književ­
nosti. Za teoretičare književnosti s kraja XIX i početka XX veka i za
teoretičare književnosti s kraja šezdesetih godina, osnovni predmet
interesovanja postalo je opšte stanje njihove discipline. Međutim,
ukoliko se u slučaju antipozitivističkog preokreta u korenu metadis­
ciplinarne rasprave nalazila pomenuta neophodnost odvajanja hu­
manistike od prirodnih nauka i njenog utemeljivanja kao nezavisne
nauke, utoliko se pred poststrukturalistima nalazio zadatak drugači­
je vrste. Rasprave poststrukturalističkog preokreta narušile su, pre
svega, modele racionalnosti u kojima je nauka o književnosti do tada
Tr­ f­ndamen­ pronalazila svoju osnovu. Tri najvažnija pitanja koja je poststruktura­
talna p­tanja
p­ststr­kt­ral­­
lizam postavio odnosila su se, dakle, na sledeće osnovne probleme:
zma – prvo: koje su saznajne mogućnosti i ograničenja teorije i da li
su teorijske teze uvek i svuda obavezujuće?;
– drugo: kakvim jezikom pisati teoriju – uz pretpostavku da na­
čin pisanja nije neutralan jer na njega suštinski uticaj vrše re­
torika, ideologija ili želja;0 mogu li se pisati teorijske rasprave
književnim jezikom?;
– treće: kako predstaviti odnos između teorije i interpretacije,
da li teorija pomaže u interpretativnoj praksi ili je ograničava?
Odgovorima na ova pitanja morala se, očigledno, baviti i teorija. Te­
oriju ove vrste, čiji su ciljevi pre svega bili kritičke prirode prema
tradicionalnim načinima teoretisanja, odnedavno zovemo postmo­
dernom teorijom, naglašavajući na taj način takođe njene čvrste ve­
ze s postmodernom filozofijom (shvaćenom najopštije kao kritiku
zapadne metafizičke tradicije i prosvetiteljskog pogleda na svet koji
39 Pogledati o tome: R. Nycz, „Nicowanie teorii“, u: Tekstowy ­wiat. Poststruk­
turalizm a wiedza o literaturze, Warszawa, 1993. i A. Burzyńska, „Teoria czy
postteoria“, u: Kryzys czy prze­om. Studia z teorii i historii literatury, red.
M. Lubelska, A. Łebkowska, Kraków, 199.
0 Šire o poststrukturalističkom preokretu, pogledati: Poststrukturalizam.

32 Književne teorije XX veka

čine osnovu modernog modela znanja).1 Postmoderna teorija – da­ P­stm­derna
te­r­ja
nas razumevana kao prelazna faza u istoriji nauke o književnosti
XX veka, okrenute ka tradiciji i usmerene ka njenoj reviziji – pripre­
mila je teren za sadašnju fazu razvoja teorije književnosti označene
nazivom teorija kulture.

3. K­lt­r­l­šk­ za­kret te­r­je

Kao rezultat poststrukturalističkog preokreta, teorija i nauka o knji­ K­lt­rn­ za­kret
ževnosti doživljavale su veoma bitne promene koje su doprinele
Pragmat­st­čk­
temeljnim preobražajima njenog postojećeg oblika. Pragmatistički za­kret
zaokret (kojem su posebno doprineli takozvani američki neoprag­
matisti, a posebno filozof Ričard Rorti i teoretičar književnosti Sten­
li Fiš) doveo je, pre svega, do slabljenja esencijalističkih i fundamen­
talističkih aspiracija teorije. Pitanja o suštini književnosti radikalno
su zamenjena pitanjima o načinima njenog delovanja. Narativistički Narat­­­st­čk­
zaokret je pak proizveo promene u teorijskom diskursu, naročito is­ za­kret
tičući uverenje o teoriji kao „čistom jeziku pojmova“ te, dakle – o ne­
zavisnosti teorijskog jezika od retorike, narativne strategije i slično.
Narativizam je uslovio ekspanziju koncepcijâ teorije književnosti
koje su svesno brisale granicu između onoga što je teorijsko i onoga
što je književno – te, dakle, teorije kao specifične „književne vrste“,
teorije kao „priče“ (naracije) ili jednostavno – teorije kao „književ­
nosti“.2 Etičko­politički zaokret proizlazio je iz sve češće manifesto­ Et­čk­­p­l­t­čk­
vanih uverenja istraživača književnosti u nemogućnost razdvajanja za­kret
književnog teksta i interpretativne prakse, kao i – napokon – same
teorije od moralnih i ideoloških uplitanja,3 drugim rečima – u ne­
ophodnu zavisnost svakog čina stvaranja i čitanja / interpretiranja
1 Među postsavremene filozofe ubrajaju se pre svega Žak Derida, Žan­Fransoa
Liotar, Mišel Fuko, Zigmund Bauman, Ričard Rorti. Termin „postsavremenost“
uveo je Bauman kako bi se izbeglo poistovećivanje postsavremene filozofije
(postmoderne) s postmodernizmom kao umetničko­kulturološkim pravcem.
2 A. Burzyńska, „Kariera narracji. O zwrocie narratywistycznym w humani­
stice“, u: Narracja i tożsamo­ć (II). Antropologiczne problemy literatury, red.
W. Bolecki, R. Nach, Warszawa, 200. Pogledati, takođe: M. Kreiswirth, „Me­
rely Telling Stories? Narrative and Knowledge in the Human Sciences“, Poetics
Today, 2000, t. 21, br. 2, i K. Rosner, Narracja, tożsamo­ć i czas, Kraków, 2003.
3 Pogledati o ovome naročito u: J. Fekete, Life after Postmodern: The Ethical
Turn, London, 1979; P. M. Markowski, „Zwrot etyczny w badaniach literac­
kich“, Pamiętnik Literacki, 2000, sv. 1; A. Burzyńska, „Krajobraz po dekon­
strukcji“, deo I: „Etyka dekonstrukcji“, Ruch Literacki, 1995, sv. 2 i: „Od meta­
fizyki do etyki“, Teksty Drugie, 2002, sv. 1–2 (tematski broj Po­etyka posvećen
je etičkom preokretu u književnim istraživanjima).

Uvod 33
 književnosti od širokog istorijsko­društveno­kulturnog konteksta
u kojem se ovaj čin dešava. Sve ove pojave sačinjavaju trenutan vid te­
Te­r­ja k­lt­re orije književnosti koju najopštije možemo označiti nazivom teorija
kulture. To je teorija u okviru koje, i uprkos njenom nazivu, u prvi
plan izbija ne toliko teoretisanje, koliko različiti postupci interpre­
tacije koji pokreću izdiferencirane kontekste kulture u koje je uklju­
čen književni tekst.
Opisane promene u shvatanju zadataka teorije književnosti, koje
su se pojavile kao posledica poststrukturalističkog preokreta, doprine­
le su takođe veoma izrazitom prelasku interesovanja teoretičara knji­
Interpretac­ja ževnosti s teorije na praksu te, dakle – na interpretaciju književnosti
­znad te­r­je
koja se danas smatra apsolutno najvažnijom obavezom teoretičara
književnosti. Posmatrači istorije teorije književnosti proteklog veka
primećuju takođe da koliko je naročito u prvoj polovini XX veka do­
minirala analitičko­naučna tendencija, toliko se, počev od kraja šezde­
setih godina, zajedno s pojavom poststrukturalizma, mogu primetiti
sve veći uticaji interpretativno­hermeneutičkih tendencija. Neki čak
tvrde da ukoliko je XX vek bio doba u kojem je dominirala teorija,
utoliko će XXI stoleće postati, jednostavno, vek interpretacije.

U pra­c­ ­nt­rpr­tac­j­

Pokušavajući da na svoj način sistematizuje najvažnija dostignuća

prošlog veka u teoriji književnosti, jedan od američkih istraživača je
prilično apodiktički konstatovao da smo se u XX veku u stvari susreli
s dve najizrazitije i najvažnije orijentacije (i one na koje se najviše ra­
čunalo) – sa strukturalizmom koji je postao svojevrstan „simbol“ na­
Str­kt­ral­zam = učnog prilaza („naučna paradigma“) i s dekonstruktivizmom koji se
na­čna parad­g­ odlučno stavljao na stranu postupaka čitanja („interpretativna paradig­
ma / dek­nstr­k­
c­ja = ­nterpreta­ ma“). On je takođe smatrao da su upravo dekonstrukcija Žaka Deride
t­­na parad­gma i američki dekonstruktivizam usmerili nauku o književnosti u pravcu
interpretacije i istovremeno prouzrokovali slabljenje teorijske discipli­
ne. Naročito su doprineli odbacivanju ideala „pravilne“ interpretacije
i kriterijuma koji ograničavaju postupke čitanja književnosti.5
 Često se govori i o još jednom zaokretu koji doživljava najnovija nauka
o književnosti a koji se naziva i „interpretativni zaokret“. Pogledati na pri­
mer: The Interpretative Turn: Philosophy, Science, Culture, red. D. D. Hiley,
J. F. Bohman, R. Schusterman, Ithaca, 1991.
5 R. Seamon, „Poetics Against Itself: On the Self­Destruction of Modern Scien­
tific Criticism“, PMLA, 1989, br. 3, str. 29–302.

3 Književne teorije XX veka

 Ako se ipak prihvati kako najvažnija dužnost teoretičara knji­
ževnosti u današnje vreme nije stvaranje teorijskih modela, već
interpretacija književnosti, onda treba postaviti i pitanje šta se za­
pravo trenutno krije iza reči „interpretacija“. Kako shvatiti njene za­
datke? Kako odrediti granice i mogućnosti? Da bi se odgovorilo na Šta je
­nterpretac­ja?
ova pitanja, valja se pozvati na ranije pomenut spor o interpretaciji
– na polemiku koja se vodila ne tako davno, naime, početkom deve­
desetih godina. U istoriju je naročito ušla razmena gledišta Umber­
ta Eka, Džonatana Kalera i Ričarda Rortija, na koju bi se u ovom P­lem­ka
­zmeđ­ Eka,
trenutku vredelo podsetiti u najkraćim crtama. Sva trojica su se Kalera ­ R­rt­ja
trudila ne samo da odrede granice naše ingerencije u književnom
tekstu već i da odgovore na pitanje šta se danas može raditi s knji­
ževnošću. Drugačije rečeno: da li je ono što nazivamo „praksom“
interpretacija, nadinterpretacija ili, jednostavno, korišćenje književ­
nosti za proizvoljno izabrane ciljeve?

1. Interpret­rat­
Umberto Eko je ovom prilikom izneo najkonzervativniji stav i nastu­
pao je u ulozi odlučnog pristalice ograničenja slobode interpretacije, Ogran­čenje
izjašnjavajući se pri tom za uvođenje jasnih kriterijuma pravilnosti sl­­­de
­nterpretac­je
tumačenja književnih tekstova. Nabrojao je tri osnovna izvora znače­
nja književnosti – intenciju autora (intentio auctoris), intenciju čitao­ Tr­ ­z­­ra
ca (intentio lectoris) i intenciju dela (intentio operis) – s kojima treba značenja
knj­že­n­st­
usklađivati rezultate interpretativnih postupaka. U klasičnom sporu prema Ek­
o interpretaciji – podsećao je Eko – pre svega se nastojalo rešiti da
li je najvažniji cilj interpretacije otkrivanje u književnom tekstu ono­
ga što je njegov autor imao nameru da kaže ili pronalaženje onoga
što tekst govori, nezavisno od namere autora. Ako se smatralo da je
ovo drugo gledište pravilno, postavljana su sledeća pitanja: da li ono
što tekst prenosi otkrivamo uzimajući u obzir njegovu unutrašnju se­
mantičku strukturu ili rekonstruišući pravila koda koji ga čine? Da
li, napokon, otkrivamo značenje teksta pozivajući se na sopstvena
očekivanja ili nama poznate čitalačke konvencije?6 Prema mišljenju
autora Imena ruže, do tada su razlikovane sve pomenute vrste in­
terpretacija i obično bi se izabrala jedna ili dve od njih koje su sma­
trane odlučujućim za tačnost interpretacije. Međutim, za Eka su se
sva tri izvora značenja (a istovremeno i tri osnovna kriterijuma tač­
nosti) pokazivala kao podjednako važna i međusobno dopunjujuća.
6 U. Eco, „Nadinterpretowanie tekstów“: u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke­
­Rose, op. cit., str. 63.

Uvod 35
 Dakle, u interpretativnom postupku – rezimirao je – dužni smo da
obraćamo pažnju na strukturu samog književnog dela i na hipote­
tičku zamisao autora, kao i – napokon – na sve ono što u izvesnom
smislu možemo „uneti“ u to delo zahvaljujući svojoj sopstvenoj
kompetenciji. Tek ovakvo povezivanje tri izvora značenja književ­
nosti može u potpunosti da pruži tačnu interpretaciju. Odlučno
Kr­t­ka nad­nter­ napuštajući nadinterpretaciju takve interpretacije koja nema u vidu
pretac­je ova tri kriterijuma, a istovremeno previše izlazi izvan njoj određe­
nih okvira tumačenja dela, Eko je ovde uveo i kategoriju „tipskog
čitaoca“ – teorijsku konstrukciju koja bi odgovarala istinskom tuma­
T­psk­ č­talac čenju. Tipski čitalac iznosi pretpostavke u odnosu na intencije sa­
mog teksta, međutim, pokušava i da rekonstruiše autorovu nameru.
Interpretaciju književnog dela Eko je, dakle, shvatao kao postupno
otkrivanje strategije koja teži stvaranju tipskog čitaoca (instrukcije
pravilnog tumačenja sadržane u tekstu). Tipski čitalac je, tako, tre­
balo da bude u izvesnom smislu idealan ekvivalent „autora“ shvaće­
nog kao „tekstualna strategija“ (nikada empirijski). Celovitost Eko­
ve koncepcije bila je krunisana idejom mogućnosti falsifikovanja
Fals­f­k­­anje interpretacije, shvaćenoj kao opšti princip na osnovu kojeg se ne
­nterpretac­je može sa sigurnošću konstatovati koja je interpretacija tačna, ali se
zato može konstatovati koja je sigurno netačna.7

2. K­r­st­t­
A, opet, liberal neopragmatista Ričard Rorti – kategorično dovo­
deći u pitanje stroga pravila koja je nametnuo njegov prethodnik
– uveravao je da se u potpunosti treba rešiti ideje otkrivanja „o če­
mu je stvarno dati tekst?“, odustati od temeljnog proučavanja unu­
trašnjih mehanizama tekstova i njihovih struktura; a umesto toga
K­r­šćenje treba jednostavno „koristiti“ tekstove za sopstvene, slobodno iza­
tekst­­a za brane ciljeve. Njegov iskaz se pretvorio u vatreni manifest protiv
s­pst­ene c­lje­e
teorije interpretacije (istovremeno i protiv tradicionalne teorije
književnosti) izrečen u odbranu stvarnog „apetita za književnost“.8
7 Ekova koncepcija imala je mnogo toga zajedničkog s teorijama konkretiza­
cije koje su izrasle iz osnova fenomenologije, mada je teorijsko zaleđe, na
koje se Eko pozivao, vodilo poreklo pre svega iz semiologije i teorije komu­
nikacije. U slučaju koncepcije mogućnosti falsifikovanja, Eko se pozivao i na
zdravorazumsko zaključivanje na osnovi kojeg se lakše može osetiti ono što
očigledno odudara od norme nego ono što je u skladu s njom.
8 Analogija sa „apetitom za poeziju“, u: F. Kermode, An Appetite for Poetry,
Cambridge, Mass. 1989, str. 26–27; pogledati i: R. Rorty, „Kariera prag­
matysty“, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke­Rose, op. cit., str. 105.

36 Književne teorije XX veka

To je bila i pohvala čitanju koje ne predstavlja proces traganja za
podudarnostima između napora interpretatora i ma kako shvaćene
„istine“ teksta / namere autora, već praksa koja se neposredno tiče
nas samih – zamenjuje naše mišljenje, ciljeve koje pred sebe stavlja­
mo, pa čak i naš život. Za Rortija je bilo veoma važno i pozivanje na
emocionalnu sferu interpretatora koju su generalno zaobilazile sve
shematizujuće teorije – čitanje književnosti nije značilo usklađiva­
nje hipotetičkih istina sa unapred nametnutim metodama otkriva­
nja smisla, već je trebalo da postane pravi, živi kontakt s književnim
tekstom. Dakle, uveravao je:
„Nemetodološka kritika, koju ponekad poželimo da nazo­ Nemet­d­l­ška
vemo ‘nadahnutom’, jeste rezultat susreta s autorom, likom, kr­t­ka
fabulom, strofom, stihom ili starim poprsjem koje je utica­
lo na shvatanje kritičara o tome ko je on, u čemu je dobar,
šta namerava sa sobom da uradi, susreta koji je rezultirao
promenu sistematizacije njegovih prioriteta i ciljeva. Kriti­
ka ove vrste koristi autora ne kao uzorak koji objašnjava
određeni tip, već kao priliku da se promeni prethodno pri­
hvaćena taksonomija ili pružanje novog oblika ranije ispri­
čane priče. Poštovanje koje ova vrsta kritičara ima prema
autoru ili tekstu nije stvar poštovanja intentio ili unutrašnje
strukture. Uostalom, poštovanje ovde i nije prava reč. Bila
bi bolja ‘ljubav’ ili ‘mržnja’“...9

3. Nad­nterpret­rat­
Džonatan Kaler – jedan od najvažnijih savremenih američkih istraži­
vača književnosti – zauzeo je u ovoj raspravi kompromisan stav koji
je definisao kao „odbranu nadinterpretacije“. On je, naime, konsta­ Od­rana
nad­nterpretac­je
tovao da sâm tekst ne može da odlučuje o delokrugu pitanja koje
mu postavljamo i da se ponekad treba zapitati šta je to o čemu on ne
govori direktno ili čak šta skriva. Kaler je samim tim doveo u pitanje
restriktivni Ekov model, ali nije u potpunosti podlegao vedrom anar­
hizmu u Rortijevom stilu. Pozivajući se na knjigu drugog američkog
kritičara i istraživača književnosti Vejna Buta, izdatu krajem sedam­ B­t­­a
desetih godina, umesto podele na interpretaciju i nadinterpretaciju k­ncepc­ja
raz­me­anja ­
koju je predložio Eko, Kaler je predložio razlikovanje „razumevanja“ nadraz­me­anja
(understanding) i „nadrazumevanja“ (overstanding) književnog tek­
sta. Razumevanje – operacija koju bi mogao da izvede tipski čitalac
9 Ibid., str. 105–106.

Uvod 37
 (na kojeg je mislio Eko) – jeste postavljanje pitanja i pronalaženje
odgovora koje zahteva sam tekst. Nadrazumevanje bi se, međutim,
zasnivalo na iznalaženju takvih pitanja koja tekst ne postavlja svom
tipskom čitaocu, ali koja se mogu postaviti i koja proširuju moguć­
nosti interpretacije, stvarajući raznovrsne, ponekad čak i iznenađuju­
će kontekste. But je objasnio razliku na primeru poznate bajke o tri
praseta. Osnovna pitanja koja postavlja ova bajka (koja se nalaze u
pojmu „razumevanja“) jesu ona o razvoju priče koja se u njoj priča,
o hronologiji događaja, o opštem karakteru junaka, najzad o njenom
naravoučeniju i slično. Ovo drugo – to su pitanja na čije postavljanje
nas uopšte ne navodi sam tekst. Uostalom, može se postaviti pitanje,
objašnjavao je šaljivo Kaler, pozivajući se na Buta:
„Šta imaš da kažeš, ti prividno nevina bajko za decu, o tri
praseta i zlom vuku, o kulturi koja te čuva i reaguje na tebe?
O nesvesnim željama autora ili naroda koji te je stvorio?
O istoriji narativne suspenzije? O odnosima između svet­
lijih i tamnijih rasa? O visokim i niskim, kosmatim i ćela­
K­ntekst­ vim, mršavim i debelim ljudima? O trijadnim shemama
­nterpretac­je u istoriji čoveka? O Svetoj Trojici? O lenjosti i radinosti,
strukturi porodice, narodnoj arhitekturi, kulinarskim obi­
čajima i normama pravde i osvete? O istoriji manipulisanja
narativnom tačkom gledišta s ciljem izazivanja saosećanja?
Da li je dobro za dete da te svako veče čita ili sluša? ... Ka­
kve su seksualne implikacije tog dimnjaka – ili tog isključi­
vo muškog sveta u kojem se nikada ne pominje seks? Šta
znači sve to puhanje i duvanje?“50
Za Kalera je ova vrsta proširivanja konteksta interpretacije bila
od veoma velikog značaja, iako pitanja, koja bi tekstu bajke Tri pra­
seta postavio Vejn But, uopšte nisu imala za cilj da otkriju namere
Ut­caj teksta tog teksta. Ovde je reč o tome šta ovaj tekst s nama radi i na koji
na č­ta­ca način to čini, kakav odnos uspostavlja s drugim tekstovima, šta u
njemu ostaje skriveno ili prigušeno, šta se ne vidi na prvi pogled,
na šta nas podstiče a na šta ne, šta može da izazove ili čemu naginje,
a šta samo nagoveštava ili sugeriše. Zahvaljujući ovom primeru Ka­
lerovo gledište se prilično jasno ocrtavalo u sporu o interpretaciji.
Za njega, ipak, u savremenoj interpretativnoj praksi nije najzanimlji­
vije otkrivanje onoga što tekst govori ili onoga što je njegov autor
imao na umu, već otkrivanje pre svega onoga što tekst zaboravlja,
50 J. Culler, „W obronie nadinterpretacji“, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke­
­Rose, op. cit., str. 113–11.

38 Književne teorije XX veka

što želi da prećuti, što duboko krije ili što smatra neočiglednim ili
čak problematičnim. „Suvišak začuđenosti“ tekstom koji vodi nadin­ P­h­ala
terpretaciji, koju je Eko kritikovao, bio je za Kalera nešto izuzetno „s­­­šn­st­
zač­đen­st­“
vredno što treba kultivisati i nastaviti, a ne odbacivati i osuđivati. In­
terpretacija – rezimirao je – može da nastoji da verno otkriva i pred­
stavlja smisao deponovan u književnom tekstu (uz pretpostavku da
će uspeti precizno da odredi granicu između vernosti i nevernosti Izmeđ­ ­nterpre­
teksta i njegovog autora), ali može i da otvara ovaj tekst za brojna tat­­ne ­ern­st­ ­
ne­ern­st­ tekst­
različita značenja, nudeći nove i neočekivane načine čitanja. A mo­
že i u potpunosti da odustane – kako Rorti želi – od pojma interpre­
tacije i da samo koristi tekst za sopstvene ciljeve kako bi od njega
učinio ne samo neku vrstu samom sebi dovoljnog iskustva već i da
bi uz pomoć književnosti rekao drugima nešto zanimljivo i neoče­
kivano. Ovaj treći stav ipak zahteva veliku odgovornost prema knji­
ževnom tekstu i ne može se odustati od njegovog razumevanja.51

T­­r­ja danas.
Od ­s­nc­jaln­h p­tanja d­ ­č­st­­­anja ­ k­lt­r­

Mada je ranije pomenuta dijagnoza Rodžera Simona možda i pre­

više radikalna i nepravedna prema drugim pravcima nauke o knji­
ževnosti XX veka, ipak se s njom treba delimično složiti. Ovaj priti­
sak na interpretaciju književnosti, koji se poslednjih godina veoma
snažno oseća, a naročito pritisak na pozivanje već pomenutih novih
kontekstâ njenog iščitavanja, očigledno je sa sobom doneo radikal­
no odstupanje od problema esencijalne prirode. Samim tim se bitno Odst­panje ­d
promenila tendencija koja je bila obavezujuća u teorijskoj refleksiji esenc­jal­zma
XX veka. U njegovoj prvoj polovini dominirala je esencijalistička
problematika, a – kako ćemo i u ovoj knjizi videti – većina teorijskih
orijentacija morala je sebi da postavi pitanje: „šta je književnost?“, Šta je
i dâ sopstveni odgovor od kojeg je zavisio opšti izgled teorije koju knj­že­n­st?
su predlagali. Odgovori koje su davali pozivali su se ili na znatno sta­
riju tradiciju (kao, na primer, na teoriju ruskih formalista koja je re­
aktivirala pretpostavke Kantove estetike), ili su nastojali da odrede
sopstvene kriterijume nadovezujući se na aktuelne filozofske koncep­
cije (kao, na primer, u koncepciji Romana Ingardena koja je književ­
nim sudovima davala fiktivni status) ili lingvističke (kao, na primer,
51 Zato se pragmatistička teorija u poslednje vreme pretvorila u etiku čitanja. Po­
gledati o ovome tekstove posvećene etičkom zaokretu, pomenute u fusnoti 5.

Uvod 39
 u teoriji strukturalizma). Pojavljivala su se i stanovišta koja su po­
kušavala da izmire esencijalističke tendencije i aktuelne promene u
samoj književnosti (na primer, Ženetova teorija intertekstualnosti).
Dakle, za teoretičare prve polovine XX veka zadatak definisanja
suštine književnosti, iz potpuno očiglednih razloga, bio je jedan od
najvažnijih. Međutim, posle poststrukturalističkog preokreta, kad
su (naročito dekonstruktivisti i neopragmatisti) veoma snažno iz­
ražavani stavovi o nepostojanju nepromenljive, univerzalne suštine
književnosti, traganja za odgovorom na esencijalna pitanja osetno
su oslabila. Na to su uticale i aktuelne prilike u samoj književnosti;
u odnosu na neverovatno umnožavanje različitih književnih i para­
književnih postupaka, sve je teže bilo precizno određivanje granicâ
Kak­ del­je između onoga što bi trebalo definisati kao „književnost“ i onoga što
knj­že­n­st? taj naziv ne zaslužuje.52 Zato je velik broj teoretičara i istraživača
književnosti odustao od pitanja o njenoj suštini u korist odgovora
na pitanje o različitim formama delovanja književnosti na njene
(konkretne ili potencijalne) čitaoce.
Prema mišljenju pomenutog Džonatana Kalera, mogu se na­
brojati bar četiri načina delovanja datog teksta zahvaljujući kojima
Čet­r­ nač­na imamo određenu osnovu da smatramo kako je neki tekst književ­
del­­anja ni. Prvo, takav tekst suspenduje zahtev razumljivosti (nasuprot
knj­že­n­g
teksta prema praktičnim tekstovima – na primer, uputstvima za upotrebu nekog
Kaler­ uređaja). Ne moramo obavezno odmah da shvatimo književni tekst
– dodaje Kaler – do razumevanja može da dođe tek posle određe­
nog vremena. Drugo, tekst nas navodi na refleksiju o upotrebljenim
sredstvima izražavanja. Treće, dovodi do razmišljanja o značenju.
Četvrto, priušćuje uživanje u čitanju.53 Treba još napomenuti da su
svi ovi načini „delovanja“ književnog teksta neraskidivo povezani
s procesima čitanja. Dakle, odstupanje od esencijalizma zajednički
učestvuje s ovim, naročito poslednjih godina, očiglednim zaokre­
tom nauke o književnosti ka interpretaciji, a samim tim – njenog
odstupanja od nauke.
Koliko je, dakle, u XX veku hijerarhija značaja, koju su ustanovi­
li teoretičari, odlučujuće delovala u korist nauke (dakle, istovremeno
XXI ­ek, ­ek „snažne“ teorije koja je za nju stvarala isto tako snažne osnove), toli­
­nterpretac­je ko u XXI vek ulazimo s veoma izraženim preferencijama u korist in­
terpretacije. Može se čak reći da XXI vek počinje u znaku interpretaci­
je u odnosu na koju teorija može da obavlja samo praktičnu funkciju.
52 J. Culler, „Književnost – što je to i je li to bitno?“, u: Književna teorija. Vrlo
kratak uvod, Zagreb, 2001, str. 27–52, prevod: Filip i Marijana Hameršak.
53 Ibid., str. 52.

0 Književne teorije XX veka

U poslednje vreme veoma često se srećemo i s mišljenjem o tome da
se ne može stvoriti neka jedinstvena „velika“ teorija koja bi, po ugle­
du na Dekartovu Mathesis Universalis, bila u stanju da obuhvati i
sistematizuje sve, a ta se primedba, opet, ne odnosi samo na teoriju
književnosti. Posmatrači aktuelnih promena u humanističkim nau­
kama uveravaju nas da bi trebalo da prihvatimo ove neograničeno
brojne pojedinačne lokalne teorije sa individualnim kriterijumima Pl­ral­zam
racionalnosti i, štaviše – da priznamo kako upravo ovakvo stanje ­ „l­kalne“ te­r­je
brojnosti i raznovrsnosti na najbolji način odslikava duh naše epo­
he. Ima, naravno, dosta ispravnog u takvom uverenju, naročito kad
se ima u vidu da ta vrsta pluralističkog i liberalnog raspoloženja da­
nas vlada gotovo u svim oblastima humanističkih nauka, a ne samo
u proučavanju književnosti.
Ako bi se, ipak, i pored pomahnitalog pluralizma, danas moglo
(veoma oprezno) govoriti o najuticajnijoj ideji teorije, onda bi ona Sa­remena
trebalo da bude definisana kao široki, interdisciplinarni, višekontek­ def­n­c­ja te­r­je
knj­že­n­st­
stualni i istorijski promenljiv univerzum ukupnog znanja upotreblji­
vog u procesu čitanja književnosti – dakle, kao oblast koja ne čini
osnove, kriterijume ili dokaze za postupke interpretacije književno­
sti, već ih maksimalno obogaćuje i obezbeđuje im sve više novih
jezika i kontekstâ. Najnovija teorija, samim tim, svesno odustaje od
pitanja o univerzalnoj suštini književnosti ili o opštim uslovima mo­
gućnosti interpretacije. Zato postaje nešto poput široko shvaćene
poetike kulture koja umnožava interesantne opise književnosti i širi Te­r­ja ka­
njeno razumevanje sve novijih oblasti. p­et­ka k­lt­re

R­z­m­

Među najvažnije izvore savremene teorije književnosti treba ubro­

jati poetiku, retoriku i književnu komparatistiku, kao i filozofiju u Iz­­r­ sa­remene
okviru koje su, počev od starog veka, postavljana pitanja o izvoru te­r­je
knj­že­n­st­
književnosti5 i njenoj prirodi. Teorija književnosti je, počev od XX
veka, koristila i iskustva drugih humanističkih disciplina, i ne samo
5 Pri tome je celina književne pismenosti u današnjem shvatanju, počev od
starog veka pa sve do početka XIX veka, obuhvatana terminom „poezija“.
Termin „književnost“ (u sadašnjem značenju) u jezik je uvela tek An Luiz
Žermen de Stal­Holštajn (čuvena Gospođa de Stal), pojavivši se, na primer,
u njenoj knjizi De la littérature considérée dans ses rapports avec les instituti­
ons sociales (O književnosti razmatranoj u vezi s društvenim institucijama)
izdate 1800. godine.

Uvod 1
 njih – osim pomenutih, takođe je koristila i iskustva lingvistike,
istorije i istorije književnosti, teorije kulture, antropologije, teorije
umetnosti, muzikologije, psihologije, sociologije i mnogih drugih
(a među njima i najnovijih – kao što su politikologija, teorija me­
dija i informatika).
Naukom o književnosti XX veka dominirala je teorijska refleksi­
ja, a ona je, opet, bila pre svega u znaku pitanja filozofske prirode.55
To su bila naročito:
P­tanja k­ja 1. Ontolo ška pit anj a – šta je književnost? U čemu se ogle­
te­r­ja da njena specifičnost? I najnovije – da li uopšte treba posta­
knj­že­n­st­
p­sta­lja vljati pitanje šta je književnost? A ako treba – može li se već
danas definisati njena univerzalna suština?
2. Episte molo ška i me to d olo ška pit anj a – kako shvata­
mo književno delo? Kako se može / treba proučavati? I najno­
vije – da li se u ovom trenutku i dalje može govoriti o „saz­
navanju“ književnosti? Kako izgleda metodološka situacija
proučavanja književnosti u okviru aktuelnog stanja naučne
metodologije? I da li se književnost i dalje može proučavati
uz pomoć nekakvih „metoda“?
3. Pit anj a i nte r pre t acij e – šta je interpretacija književnog
dela? Koje su njene granice i mogućnosti? Kakav je odnos
između teorije i prakse interpretacije? Šta je „pravilna / pra­
va interpretacija“? Uz pomoć kakvih kriterijuma se može
odrediti njena pravilnost? Kakvi su kriterijumi vrednovanja
interpretacije? I najnovije – da li uopšte treba razmatrati in­
terpretaciju pomoću kategorije kriterijuma pravilnosti / ne­
pravilnosti? I koju funkciju u praksi interpretacije književno­
sti obavljaju novi (kulturni, etički, politički, polni, seksualni
i sl.) konteksti / jezici?
. Pit anj a subj ek(a)t a – te, dakle, svih učesnika književnog
života (pisaca i čitalaca, pošiljalaca i primalaca, stvaralaca i
njihovih interpretatora) kao i svih subjektivnih uloga ugra­
đenih u strukturu književnog dela: ko je autor? Ko je čitalac?
Kako komuniciraju putem književnog dela? Kakav je odnos
između stvarnih pisaca i čitalaca i njihovih uloga izraženih
putem pravila organizacije književnog dela? I najnovije – ka­
ko se danas može govoriti o subjektu književnosti? Da li je on
samo izvesna konstrukcija? Ili osoba koja ima telo, čula, pol,
želje, seksualnu opredeljenost? Da li predstavlja određenu
55 Danas se treba pozvati na francusku tradiciju u kojoj je teorija književnosti
odavno shvatana kao vrsta opšte filozofije književnosti.

2 Književne teorije XX veka

 nacionalnu, rasnu ili etničku grupaciju? Da li izražava odre­
đenu ideologiju, etička ili politička uverenja?
5. Me t ate or ij ska pit anj a – kakav je epistemološki i onto­
loški status same teorije književnosti / nauke o književnosti?
Te, dakle: kakve su njihove mogućnosti / granice? Kakav je
odnos teorijskih (metateorijskih) jezika prema književnom
jeziku? I, najnovije – da li teorija književnosti još uvek posto­
ji? Ako postoji, u kom obliku? I da li se o književnosti može
pisati uz pomoć nekog metajezika?
Ova pitanja postavljala je sebi zapravo svaka sledeća generaci­
ja teoretičara, mada su oni – očigledno, u zavisnosti od koncepci­
je, struje, pravca ili škole koju su predstavljali – težište prenosili ili
na metodološka (kao, na primer, u pozitivizmu), ontološka (kao što
se to često dešavalo u prvoj polovini XX veka), metateorijska pita­
nja (kao, na primer, u ranoj fazi poststrukturalizma) ili na ona ne­
posredno povezana s interpretacijom (kao, na primer, u kasnoj fazi
poststrukturalizma) i slično.
Dvadeset prvi vek, opet, mnogo doslednije preoblikuje tradicio­
nalnu teoriju književnosti u p o e t i ku ku ltu re. Kao najnovije ten­
dencije u nauci o književnosti i teoriji književnosti mogu se smatrati:
– očito prebacivanje težišta interesovanja na postupke interpreta­ Najn­­­je knj­­
cije (tretirajući teoriju samo kao jedan od korisnih diskursa ili že­n­­te­r­jske
tendenc­je
kao brojnost jezika podesnih u procesu shvatanja književnosti);
– odustajanje od esencijalizma i zaokret u pravcu pragmatizma
– te, dakle, odustajanje od traganja za odgovorima na esencijal­
na pitanja (naročito na pitanje: „šta je književnost?“) i prelazak
na pragmatična pitanja (naročito: „kako književnost deluje?“);
– proširenje okvira interpretacije uz pomoć pokretanja u inter­
pretativnim postupcima svih mogućih kulturoloških relacija
književnog dela i uključivanje raznovrsnih kulturnih diskursa
(„kulturnih“, shvaćenih u najširem značenju, na primer, u poli­
tičkom, etičkom, rasnom, etničkom, polnom, seksualnom i sl.).
Ove tendencije izgledaju reprezentativno u odnosu na najnovi­
je stavove prema teoriji književnosti – teoriji koja svesno odustaje
od naučnih i fundamentalističkih težnji, postajući interdisciplina­ Te­r­ja ka­
ran diskurs, otvoren za razne kulturne kontekste, diskurs koji omo­ ­nterd­sc­pl­narn­
d­sk­rs
gućava da se interesantnije, življe i stvaralačkije čita književnost.
Mnogi od pomenutih novih kontekstâ teorije književnosti po­
javiće se i u ovoj knjizi – naročito kad bude reč o najnovijim stilo­
vima interpretiranja književnosti nastalih zahvaljujući uvođenju
u književnoteorijski jezik kategorija kao što su „rasa“, „etničnost“,
Uvod 3
 „postkolonijalizam“, „kulturni pol“ (gender), „telo“, „seksualnost“ ili
Ist­r­ja te­r­je „različitost“ (queer) i slično. Međutim, knjiga koju predajemo čita­
ocu u ruke je, pre svega, kratka istorija književnih teorija XX veka
ili – različitih metodologija pomoću kojih se u proteklom veku po­
kušao protumačiti fenomen književnosti i njenih veza sa stvarnoš­
ću. U situaciji u kojoj već možemo da pogledamo na protekli vek
iz perspektive sledećeg, takva pozicija ima najviše argumenata iako
već sama formulacija „istorija teorijâ“ može izgledati protivrečna.
Ovo je, ipak, sigurno najbolji put ka tome da teorija književnosti,
naročito najnovija, prestane da bude izvor nemira, bespomoćnosti
i zbunjenosti.
Ana Bužinjska

 Književne teorije XX veka

B­­l­­graf­ja*1*

Opšta

Pr­r­čn­c­, m­n­graf­j­, ­nc­kl­p­d­j­

P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory,

Manchester–New York 1995.
J. Culler, Književna teorija – vrlo kratak uvod (prev. Filip i Marijana Hamer­
šak), Zagreb, 2001.
The Cambridge History of Literary Criticism, t. 7: From Formalism to Poststruc­
turalism, red. R. Selden, Cambridge 2005.
Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. DuBois, Durham 2003.
Debating Texts: A Reader in Twentieth­Century Literary Theory and Method,
red. R. Rylance, O­ford 1987.
A. Durant, N. Fabb, Literary Studies in Action, London–New York 1990.
T. Eagleton, Književna teorija (prev. Mia Pervan­Plavec), Zagreb, 1987.
Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms,
red. I. T. Makaryk, Toronto 1993.
Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle et al., London 1990.
French Theory in America, red. S. Lotringer, S. Cohen, New York 2001.
K. Green, J. LeBihan, Critical Theory and Practice: A Coursebook, London–New
York 1996.
R. Harland, Literary Theory from Plato to Barthes: An Introductory History,
New York 1999.
Introducing Criticism at the 21th Century, red. J. Wolfreys, Edinburgh 2005.
W. Iser, How to Do Theory, O­ford 2006.
Issues in Contemporary Critical Theory, red. P. Barry, London 1987.
* Kako bi srpskom čitaocu bila što pristupačnija književnonaučna literatura,
u bibliografiju, uz svako poglavlje, uz prevode celovitih dela, navedena je i
originalna (na srpskom ili hrvatskom) kao i prevedena sekundarna literatura
(prim. urednika).

Uvod 5
The Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden,
M. Kreiswirth, Baltimore–London 199.
V. B. Leitch, American Literary Theory from Thirties to Eighties, New York 1988.
Literary Theory and Criticism, red. P. Waugh, O­ford 2006.
Literary Theory and Poetry: Extending the Canon, red. D. Murray, London 1989.
Literatura. Teoria. Metodologia, red. D. Ulicka, Warszawa 1998.
H. Markjevič, Nauka o književnosti (prev. Stojan Subotin), Beograd, 197.
H. Markiewicz, Literaturoznawstwo i jego sąsiedztwa, Warszawa 1989.
H. Markiewicz, Wymiary dzieta literackiego, Kraków 198, u: idem, Prace
wybrane, t. , Kraków 1996.
Z. Mitosek, Teorie bada­ literackich, Warszawa 1998.
Modern Criticism and Theory: A Reader, red. D. Lodge, London 1988.
Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson,
D. Robbey, London 1982.
Modern Literary Theory: A Reader, red. P. Rice, P. Waugh, London–New
York–Sydney–Auckland 1992.
The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics, red. E. Preminger,
T. V. F. B. Borgan, Princeton 1993.
Philosophy of Literature: Contemporary and Classic Readings: An Anthology,
red. E. John, D. McIver Lopes, O­ford 200.
R. Selden, Practising Theory and Reading Literature: An Introduction, Hemel
Hempstead 1989.
R. Selden, The Theory of Criticism from Plato to the Present: A Reader, London
1988.
R. Selden, P. Widdowson, A Reader’s Guide to Contemporary Literary Theory,
London 2005.
R. Tallack, Literary Theory at Work:Three Texts, London 1987.
Theory into Practice: A Reader in Modern Literary Criticism, red. K. M. New­
ton, London 1992.
Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton, New York 1997.
D. Walder, Literature in the Modern World: Critical Essays and Documents,
O­ford 1990.
R. Webster, Studying Literary Theory: An Introduction, London–New York–Syd­
ney–Auckland 1990.
R. Velek, O. Voren, Teorija književnosti (prev. Aleskandar I. Spasić i Slobodan
Đorđević), Beograd, 1965.

R­čn­c­

P. Brooker, A. Glossary of Cultural Theory, London 2003.

Critical Terms for Literary Study, red. F. Lentricchia, J. McLaughlin, Chica­
go–London 1990.
6 Književne teorije XX veka
J. A. Cuddon, A Dictionary of Literary Terms and Literary Theory, O­ford 1991.
J. Hawthorn, A Concise Glossary of Contemporary Literary Theory, London–New
York–Sydney–Auckland 1992.
J. Hawthorn, A Glossary of Contemporary Literary Theory, London–New
York–Sydney–Auckland 199.
S­ownik terminów literackich, red. J. Sławiński, Wroclaw–Warszawa 1988.
K. Wales, A Dictionary of Stylistics, London 1989.
J. Wolfreys, Critical Keywords in Literary and Cultural Theory, Basingsto­
ke–New York 200.

Ant­l­g­j­

Moderna tumačenja književnosti (red. M. Đurčinov, N. Koljević i dr.), Saraje­

vo, 1981.
M. Beker (izbor), Povijest književnih teorija, Zagreb, 1979.
M. Beker, Suvremene književne teorije, Zagreb, 1986; 1999².
V. Biti (ur.), Politika i etika pripovijedanja, Zagreb, 2002.
P. Milosavljević (prir.), Teorijska misao o književnosti, Novi Sad, 1991.
Suvremena tumačenja književnosti (prir. Zdenko Lešić i dr.), Sarajevo, 2006.
Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999.
Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Malden, Mass.–O­­
ford 1998.
The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New York–Lon­
don 2001.
Postmodern Literary Theory: An Anthology, red. L. Niall, O­ford 2000.
Problemy teorii literatury, red. H. Markiewicz, seria 1–, Wrocław 1967–1998
– antologia rozpraw badaczy polskich, prace z lat 195–199.
Teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, oprac. S. Skwarczyńska, t. 1–,
Kraków 1965–1986 – od romantyzmu do roku 195.
Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, oprac. H. Markie­
wicz, t. 1–, Kraków 1976–1996.

P­­l­kac­je p­s­ećene akt­eln­j s­t­ac­j­ ­ knj­že­n­j te­r­j­

After Strange Texts: The Role of Theory in the Study of Literature, red. G. S. Jay,
D. L. Miller, Alabama 1985.
Avangarda i tradicija (prir. Gojko Tešić), Beograd, 2002.
P. A. Bové, In the Wake of Theory, Hanover 1992.
E. N. Bruss, Beautiful Theories: The Spectacle of Discourse in Contemporary
Criticism, Baltimore 1982.
A. Burzyńska, Anty­Teoria literatury, Kraków 2006.
Uvod 7
A. Burzyńska, „Poetyka po strukturalizmie“, u: Poetyka bez granic, red. W. Bo­
lecki, W. Tomasik, Warszawa 1995.
A. Burzyńska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, „gender“, dyskursy
mniejszo­ci i co dalej? [u:] Sporne i bezsporne problemy wspó­xzesnej wi­
edzy o literaturze, red. W. Bolecki, R. Nycz, Warszawa 2002.
A. Burzyńska, Teoria czy postteoria?, [u:] Kryzys czy prze­om. Studia z teorii i
historii literatury, red. M. Lubelska, A. Łebkowska, Kraków 199.
Consequences of Theory, red. J. Arac, B. Johnson, Baltimore–London 1991.
T. Eagleton, Teorija i nakon nje (prev. Darko Polšek), Zagreb, 2005.
The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New York–London 1989.
P. Griffith, Literary Theory and English Teaching, Miltar Keynes–Philadelphia
1987.
M. Krieger, The Institution of Theory, Baltimore–London 199.
M. Krieger, „Literary Invention and the Impulse to Theoretical Change“, NLH
1986, nr 18, s. 191–208.
M. Krieger, Words about Words about Words: Theory, Criticism, and the Lite­
rary Text, Baltimore–London 1988.
Kryzys czy prze­om. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. Łeb­
kowska, Kraków 199.
Life after Theory, red. M. Payne, J. Schad, London–New York 2003.
Literary Theory’s Future, red. J. Natoli, Urbana 1989.
Literary Theory Today, red. P. Collier, H. Geyer­Ryan, New York 1990.
S. Lynn, Texts and Contexts: Writing about Literature with Critical Theory,
New York 199.
Po strukturalizmie. Wspó­czesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz,
Wrocław 1992.
W. Righter, The Myth of Theory, Cambridge 199.
Sporne i bezsporne problemy wspó­czesnej wiedzy o literaturze, red. W. Bolecki,
R. Nycz, Warszawa 2002.
Tracing Literary Theory, red. J. Natoli, Urbana–Chicago 1987.
Writing Theory and Critical Theory, red. J. Clifford, J. Schilb, New York 199.

A. Buržinjska

8 Književne teorije XX veka

I. PSIHOANALIZA

Materijal seksualnih predstava ne može

biti predstavljen u snu u pravom obliku
već mora biti zamenjen njegovim sadrža­
jem pomoću napomena, aluzija i drugih
načina posrednog predstavljanja koji u
snovima nisu neposredno razumljivi.
Sigmund Frojd1

Nesvesnost možda najbolje razumemo

ako je shvatimo kao prirodan organ koji
poseduje stvaralačku energiju specifičnu
za nju.
Karl Gustav Jung2

Strukturirana nesvesnost ista je kao jezik.

Žak Lakan3
 1

1 S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog života, Novi Sad, 1973, str. 321, pre­
vod: H. Klajn.
2 K. G. Jung, „Analitička psihologija i pogled na svet“ u: K. G. Jung, Duh i ži­
vot, Novi Sad, 1977, str. 57, prevod: D. i P. Milekić.
3 J. Lacan, Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse. Séminaire XI,
Paris, 2002, str. 28.
Šta j­ ps­h­anal­za?

Treba početi od očigledne konstatacije: psihoanaliza je u prvom redu Ps­h­anal­za

terapija i upravo kao takva nastala je krajem XIX veka. Kad se na pre­ ­ terap­ja
lazu iz osamdesetih u devedesete godine mladi bečki lekar S­gm­nd
Fr­jd (1856–1939), zajedno sa Jozefom Brojerom, bavio ženskim histe­
ričnim stanjima, ispostavilo se da pacijentkinja, kasnije u psihoanalitič­
koj tradiciji poznata kao Ana O., posle primene hipnoze priča o okol­
nostima nastanka traumâ. Pričanje ublažava simptome zbog čega je
Brojer izveo zaključak o neposrednoj vezi „govorne terapije“ (talking „G­­­rna
cure) i lečenja. Psihoanaliza se pokazala kao katarzička metoda (tako terap­ja“
je Brojer nazvao svoj postupak) jer „čisti“ psihu pomoću priče koju po­
kreće lekar. Pošto govor (priča) dovodi do čišćenja, onda i književnost
može da vrši katarzičku funkciju. Klinički primeri koje Frojd koristi u
Tumačenju snova (1900) služe kao exempla koji, podvrgnuti interpreta­
ciji, objašnjavaju ponašanje pacijenata, a samim tim razrešavaju skrive­
ne suprotnosti u njihovoj psihi. Psihoanaliza je terapija koja se zasniva
na stvaralačkom korišćenju Lust zum fabulieren, zadovoljstva koje pru­ Zad­­­ljst­­
ža pričanje. Prvu priču (tekst koji se interpretira) gradi pacijent, drugu pr­čanja
(samu interpretaciju) – lekar koji
■ TALKING CURE (doslovno: leče­ objedinjava biografiju pacijenta i
nje govorom) – izraz koji je pronašla tumači nerazumljive fragmente.
pacijentkinja Berta fon Papenhajm
(poznata u psihoanalizi kao „Fräulein
Ovo davanje smisla nerazum­
Anna O.“) da bi odredila psihoanalizu ljivom psihičkom životu jeste
kao lečenje histerije pomoću hipnoze. osnova psihoanalize kao terapije.
Prema Lakanu, „nesumnjivo je
da ova pretpostavka koju subjekt stvara o svojoj istoriji, onakva kakvu
ustanovljuje govor upućen drugome, predstavlja temelj novog metoda
kojem Frojd daje ime psihoanaliza“. Pošto je psihoanalitičar interpre­
tator tuđe priče, onda interpretator može da bude neko ko u procesu
pažljivog čitanja vraća čitanom tekstu njegov neosvešćen smisao.

 Ž. Lakan, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 38, prevod: Danica Mijović i Fi­
lip Filipović.

I. Psihoanaliza 51
 Psihoanaliza, međutim, nije samo interpretativno orijentisana
klinička terapija. U pismu svom prijatelju Flisu, koji je intelektualno
pratio Frojda u pionirskim godinama psihoanalize, Frojd je pisao:
„Kao mlad čovek poznavao sam samo žudnju za filozofskim zna­
njem, sada je nameravam zadovoljiti okretanjem od medicine ka
Ps­h­anal­za ka­ psihologiji.“ Zaokret od medicine ka psihologiji, uopšteno govoreći
­pšt­ te­r­jsk­ – od biologije ka filozofiji – znači da je psihoanaliza za Frojda, kao
m­del
hermeneutika za Diltaja, postala opšti teorijski model (Frojd je ovaj
model nazvao i fikcijom) koji objašnjava ljudsku prirodu i predstav­
lja osnovu za analizu određenih ponašanja. Zato što ova ponašanja
imaju svoj izvor u nesvesnom, psihoanalizma, koja izlazi izvan (me­
Metaps­h­l­g­ja ta­) nivoa svesti, jeste metapsihologija. Isto kao što metafizika izlazi
izvan granica fizike, tako se i metapsihologija smešta izvan okvira
dostupnog psihologiji koja istražuje svest. Metapsihološki jezik koji
je Frojd stvorio, a koji se odnosi na nesvesne procese, on je podigao
na nivo univerzalnog jezika koji tumači celokupnost ljudskih pona­
Ps­h­anal­za = šanja. U tom smislu je psihoanaliza nesvesnog holistička antropolo­
h­l­st­čka gija. Pošto nesvesno onemogućava čoveku potpunu samospoznaju,
antr­p­l­g­ja
to znači da slika čoveka podleže radikalnoj promeni i od prosveti­
teljske vizije racionalnog subjekta pretvara se u teoriju subjekta traj­
no odvojenog od sopstvene suštine.
Čovek zavisi od osnovnog pravila koje vlada psihičkim životom,
a to je izbegavanje neprijatnosti povezane s nedostatkom zadovolja­
vanja ljubavne energije (princip zadovoljstva, Lustprinzip). Tako se
– prema Frojdu – mogu objasniti kultura, religija i društveni život.
U Nelagodnosti u kulturi čitamo: „Zadatak koji treba da se reši sastoji
se u premeštanju nagonskih ciljeva te vrste tako da ne može da ih po­
godi odbijanje iz spoljašnjeg sveta. Sublimacija nagona to potpomaže.
Najviše postiže ko ume dovoljno da povisi udeo zadovoljstva iz izvo­
ra psihičkog i intelektualnog rada.“5 Naučno i umetničko stvaralaštvo
vodi ka „zadovoljavanju poseb­
S­­l­mac­ja nog kvaliteta“ koji omogućava ■ SUBLIMACIJA – proces u kojem
nag­na
da spoljašnji svet ne odbaci naše dolazi do neseksualne investicije sek­
sualne energije. Libido biva usmeren
želje. I kultura i religija predstav­ ne na erotski objekat želje već na neki
ljaju za Frojda mesto zadovoljava­ drugi cilj, na primer, na umetničko de­
nja seksualnog nagona njegovim lo koje samim tim postaje instrument
premeštanjem. U tom smislu, gušenja. U Tri rasprave o seksualnoj
psihoanalitičko (tačnije: postfroj­ teoriji Frojd u sublimaciji vidi „jedan
od izvora umetničke aktivnosti“.
dovsko) tumačenje književnosti
5 S. Frojd, Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 281, pre­
vod: dr Đorđe Bogićević.

52 Književne teorije XX veka

težiće ka otkrivanju i imenovanju nagonskog izvora stvaralaštva. Te­r­ja
Ovako shvaćena, psihoanaliza postaje teorija stvaralačkog procesa st­aralačk­g
pr­cesa
u kojem čovek, zahvaljujući umetnosti, nastoji da reši erotske pro­
bleme koji ga muče.
Osnovno Frojdovo pitanje nesumnjivo glasi: ka ko ra z u met i
i obj asn it i f u n kci on is anj e p si he? U tom pogledu p si ho ana­
l i z a j e t a ko đe he r me ne ut i k a, jer u prostor na kojem su do
tada vladala prirodnjačka objašnjenja uvodi filološku kategoriju tu­
mačenja (Auslegung) i filozofsku kategoriju shvatanja (Verstehen).
Frojd kaže: treba shvatiti ono što se istražuje, a to znači da je u anali­
zi (što ćemo kasnije videti) reč o smislu koji se krije ispod površine
pojava. U tom pogledu, psihoanalitičar koji preko telesnih manife­ Ps­h­anal­t­čar
stacija iščitava skrivena značenja jeste po definiciji i nter pret ator. ka­ ­nterpretat­r
Psihoanaliza neprestano kruži između dva principa: telesnih mani­
festacija i psihičkih izvora tih manifestacija. Iz tog razloga psihoa­
nalitička interpretacija tretira književni tekst kao manifestacionu
strukturu u čijoj se dubini nalazi skriveni psihički smisao.
Psihoanaliza je, dakle, te r apij a, jer leči poremećaje psihičkog Pet d­menz­ja
života otkrivajući njihove skrivene uzroke (zato je i her meneut i ­ ps­h­anal­ze
ka); takođe je i me t aps i hol og ij a jer izlazi izvan okvira predmeta
psiholoških istraživanja (svest). Kao terapija i kao metapsihologija,
psihoanaliza je istovremeno i ant rop ol og ij a jer se izjašnjava o to­
me šta je čovek i kako se on odnosi prema svetu. Pošto taj odnos če­
sto poprima umetnički karakter, psihoanaliza je i te or ij a st v ara­
l ačkog pro c e s a. Sve ove dimenzije psihoanalize doprinose njenoj
atraktivnosti za istraživače književnosti koji književni tekst shvataju
kao manifestaciju ljudske psihe, a ljudsku psihu kao tekst otvoren
za interpretaciju.

Anal­za lj­dsk­ psihe

Da bi se shvatile mogućnosti povezivanja psihoanalize s književnim

istraživanjima, treba se prvo zapitati kako je Frojd proučavao psi­
hu. Tako, psyche za Frojda predstavlja višefunkcionalni tekst koji se
može podvrći višeslojnoj analizi. Analiza, kako to Frojd zove, p si ­
h i čkog ap arat a podseća na rastavljanje nekog mehanizma koji je Anal­za ps­h­čk­g
prestao da funkcioniše kako treba. Treba razložiti psihu na pojedinač­ aparata
ne elemente isto kao što se rasklapa, na primer, fotoaparat (ili upra­
vo tekst) i datim elementima nameniti određene funkcije, a zatim ih
opet sklopiti pomoću objedinjavajućeg projekta. Zato je psihoanaliza
I. Psihoanaliza 53
 prethodnica strukturalizma. Prema Frojdu, psihički aparat treba pro­
učavati s tri aspekta: topološkog, energetskog i ekonomskog.
T­p­graf­ja 1. Top olo šk i asp ekt (grč. topos – mesto). Frojd je stvorio te­
psyche oriju prostornog razlikovanja psihičkog aparata. Naša psiha,
dokazivao je, nije nedeljiva celina, već se u njoj mogu razli­
kovati posebne sfere koje su odgovorne za različite funkcije.
Ono što se dešava na različitim mestima determiniše naše
ponašanje psihe na raznovrsne načine. Pre svega, treba is­
taći postojanje sfe re ne svesnog čije otkriće predstavlja
najveći Frojdov doprinos. To znači da ljudska psiha nije u
potpunosti svesna same sebe i da u nama postoje sfere ko­
Fr­jd­­ je ne podležu racionalnoj kontroli. Frojd je poredio svoja
pre­kret dostignuća s Kopernikovim i Darvinovim dostignućima
i pisao kako psihoanaliza „nastoji da dokaže da ‘ja’ nije go­
spodar čak ni u sopstvenoj kući, već da se mora zadovoljiti
vrlo oskudnim informacijama o onome što se nesvesno do­
Pr­t­­ gađa u njegovom umu“. Na taj način Frojd je istupao protiv
kartez­jansk­g k a r te z ija n skog shv at a nja subjek t a koji se rukovodi
s­­jekta
apsolutnom razumljivo­
šću samog sebe i samim ■ NEGACIJA (nem. Verneinung)
– prema Frojdu, proces, zahvaljujući
tim se upisao u antikar­ kojem intelekt utvrđuje ono što je po­
tezijansku hermeneu­ tisnuto, ostavljajući ga u emocional­
tičku struju.6 Počev od noj sferi u nenarušenom stanju. Frojd
Rasprava o histeriji (Stu­ piše o „intelektualnom prihvatanju
dien über Hysterie, 1895) potisnutog uz održavanje suštine poti­
skivanja“. Trudeći se da dopre do ono­
Frojd prihvata slojevitu ga što predstavlja suštinu potisnutog,
strukturu nesvesnog: us­ analitičar vrši negaciju negacije.
pomene stvaraju „arhiv“
nadograđen na „patogeno jezgro“. Analiza se zasniva na to­
me da se pomoću ovog „arhiva“ prodre do izvora bolesti,
dakle, na dekonstrukciji (rastavljanju) teksta uspomena i
konstruisanju novog teksta koji objašnjava uzroke poreme­
ćaja. Ovaj nov tekst jeste zapravo interpretacija.
Evolucija Frojdovih gledišta nalaže da se razdvoje dve to­
pi ke psyche.
A. Od 1900. godine Frojd govori o t r i sistema: Svest (Sv),
usko vezana s percepcijom, povezuje nas sa svetom i nala­
Pr­a Fr­jd­­a že nam da delujemo prema racionalnim kriterijumima.
t­p­graf­ja ps­he Po dsve st (Psv) krije u sebi ono što potencijalno može biti

6 Pogledati: Hermeneutika.

5 Književne teorije XX veka

 ■ KATHEXIS (nem. Besetzung) – li­
osvešćeno (pamćenje, znanje)
bidalni (= nagonski) okvir koji ozna­i tu nastaje verbalizacija nesve­
čava da se psihička (seksualna) ener­snih predstava. Na kraju, Ne­
sve sno (Nsv) u sebi sadrži sve
gija vezuje za neku ideju ili objekat.
Termin je stvorio engleski prevodilacono što nikada ne može biti
Frojda Džejms Streči kako bi tačno iz­
osvešćeno i što pripada nagon­
razio nemačku reč Besetzung.
skoj (biološkoj) sferi, što stvara
p ot isnute s ad rž aj e koji nikada nisu dospeli do Podsve­
sti. Das Unbewußte (ono što je nesvesno) jeste „reprezent
nagona“. Ono što je nesvesno, nikada se ne ispoljava kao
takvo, već isključivo kroz znakovnu reprezentaciju (što će
iznuditi nužnost interpretacije). To se naročito odnosi na že­
lje iz detinjstva koje od Po dsve st i deli cenzura. Analitičar
će morati da interpretira pojave, simptome, znakove (jezič­
ke), reprezentacije potisnutih nagona kako bi dopro do iz­
vora bolesti. Siste m Sv – Psv striktno je odvojen od Nsv.
Svaki sistem ima svoju funkciju, tipične procese, svoju ener­
giju zaposedanja i zamišljene sadržaje. Prolaz između njih
kontrolišu različite cenzure.
B. Od dvadesetih godina Frojd govori o t r i i nst ance između Dr­ga Fr­jd­­a
kojih nema tako izraženih granica: t­p­graf­ja ps­he
a. das Es (To, id 7) je nagonska (bezlična) strana ličnosti (prvi
put uvedena u delu Ego i id – Das Ich und das Es, 1923) ko­
ja približno odgovara Nesvesnom. Das Es je „velika zbirka
libida“, odnosno seksualne energije nataložene u biološkim
izvorima nagona (ova
teorija više je naturali­ ■ JA (nem. Ich, lat. ego) – prema Froj­
du, deo psihičkog aparata smešten iz­
stička od prve). Das Es među nagonskog dela (nem. Es, lat.
je neobuzdan haos, ne­ id) i onog dela koji predstavlja interi­
izdiferencirana stihija orizaciju društvenih (porodičnih) nor­
koja, nasuprot organizo­ mi i zabrana (nem. Über­Ich, lat. super­
vanom das Ich (Ja), „ne­ ego). Ja je odbrambeni stožer ličnosti
ma nikakvu organizaci­ u neurotičnom konfliktu. U Lakano­
ju“. Može se reći kako voj koncepciji ego se pojavljuje kao či­
nepovezana libidalna nilac koji, zahvaljujući stvaranju kom­
energija das Es rastvara paktnih predstava, maskira prvobitnu Es – Ich – Über-ich
nepovezanost tela (le corps morcelé = id – ego – s­per-
od dole, rastače snažan – rasparčanog tela). Lakan pravi razli­
ego
kartezijanski subjekat. ku između dve instance Ja: moi (koje
b. das Ich (Ja, ego). Ja je uro­ je idealna slika) kao i je (koje upućuje
njeno u Ono i funkcioniše na otuđeni poredak jezika).
7 Prema engleskim prevodima uobičajeno je da se u ovom slučaju koristi latinska
terminologija: id, ego, superego. Imajmo na umu, međutim, da Frojd nije upo­
trebljavao ove nazive, već je koristio sistem nemačkih zamenica: Es i Ich.

I. Psihoanaliza 55
 kao medijator između nagona i društvenih normi, stvaraju­
ći odbrambenu stranu li čnost i u sukobu snaga. Opo­
zicija između Ja i Ono jednaka je opoziciji između razuma
i strasti.
c. Über­Ich (Nad­Ja, superego) je interiorizacija zabrana i nor­
mi (roditeljskih, društvenih, kulturnih), sudija (cenzor) Ja,
instanca savesti, samoposmatranja interiorizovanih ideala.
„Nad­ja proizlazi neposredno iz roditeljske instancije.“8

Energetsk­ 2. Energetski aspekt. Prema Frojdu, psiha je rezervoar nagon­

aspekt ps­h­čk­g ske energije (libido: „ovako nazivamo ... energiju onih nago­
aparata
na koji imaju veze sa svim onim što možemo označiti kao
ljubav“) koja kruži i ko­ ■ LIBIDO – Prema Frojdu, seksual­
ja menja mesto. Psihički na energija (= nagonska) koja vlada
aparat teži ka tome da je našim psihičkim životom. Poreme­
zadrži na što je moguće ćaji u libidalnoj ekonomiji uzrokuju
nižem nivou. Pošto psi­ psihičko rastrojstvo. Kad dođe do
ha teži da izbegne neza­ poremećaja libidalnog odnosa prema
stvarnosti, nastaje psihoza. Kad biva
dovoljstvo (Lustprinzip), poremećen odnos između pojedinih
a nezadovoljstvo proiz­ instanci psihe (Ich, Es ili Über­Ich),
lazi zbog prekomerne naročito između Es i Über­Ich nasta­
količine nadražaja, apa­ je neuroza. Prema Jungu, libido ima
rat teži njihovom redu­ šire, ne samo seksualno značenje i od­
ređuje psihičku energiju kao takvu.
kovanju te, dakle, slablje­
nju energije libida (to je princip zadovoljstva koji se – pažnja!
– ne zasniva na porastu nadražaja, kao u hedonističkim kon­
Pr­nc­p cepcijama, već na njihovoj redukciji). „Izgleda da je sva naša
zad­­­ljst­a duševna delatnost upravljena na to da pribavi zadovoljstvo i
izbegne nezadovoljstvo, da se automatski reguliše principom
zadovoljstva.“9 Aparat obrađuje ovu energiju na različite na­
čine („povezuje je“, odlaže rasterećenje itd.). Neuspeh apara­
ta u obradi ove energije izjednačuje se s psihičkim smetnja­
ma. Psihoanaliza kao terapija ima za cilj da aparatu koji ne
funkcioniše dobro povrati efikasno dejstvo.

Ek­n­msk­ 3. E konomsk i asp ekt. Raspoređivanje libidalne energije mo­

aspekt ps­h­čk­g že se količinski odrediti pomoću kategorijâ rasta, pada, rav­
aparata
noteže. „Pošto su kod tih procesa zadovoljstva u pitanju udesi
8 S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, Matica
srpska, Novi Sad, 1979, str. 151, prevod: dr Nikola Volf.
9 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 333, pre­
vod: dr Borislav Lorenc.

56 Književne teorije XX veka

 ■ ŽALOST I MELANHOLIJA (nem. količina duševnog uzbuđenja
Trauer und Melancholie) – dva Froj­ ili energije, to posmatranja te
dova pojma koja ukazuju na gubitak vrste nazivamo ekonomskim.“10
objekta. Istrošena žalost je pristanak Osnovni princip je sledeći: sek­
na definitivan gubitak objekta i ispu­ sualna energija mora biti raste­
njavanje psihičkom energijom drugog
objekta. Melanholija je neistrošena
rećena. Subj ekat z apos eda
žalost koja prouzrokuje interiorizaci­ obj ekat energ ij om (= zaljub­
ju objekta i nepomirenost s njegovim ljuje se [u neseksualizovanoj
gubitkom uzrokovanim narcističkom verziji] ili ga želi [u seksualnoj
ranom. Razlika između žalosti i melan­ verziji]). Zaposedanje (= Beset­ L­­­daln­
holije zasniva se na tome što se u žalo­ zung, kateksija) je povezivanje ­s­ajanje
sti svet čini praznim, a u melanholiji ­­jekta
libidalne energije s predstavom
to postaje subjekat (Ja) koji se identifi­
kovao sa izgubljenim objektom. predmeta. Dešava se da subjekat
crpe energiju iz predmeta, ali ta­
da mora nešto s njom da uradi. Kad ne uspe njome da ovla­
da, ona tada vlada njime („to je jače od mene“). Sa psihičkim
(neurotičnim) poremećajima suočavamo se kad je ekonomski
obračun snaga nejednak (= ne može da dođe do seksualnog
pražnjenja). Efekat ovog neujednačenog obračuna libidalnih
snaga (= potiskivanje) jesu strah („Razočaranje i težnja [de­ Strah ­ narc­zam
teta da bude sa majkom] pretvaraju se u strah, dakle libido
koji je postao neupotrebljiv i ta­
■ NARCIZAM – fascinacija sopstve­
nom ličnošću, ljubav prema samom da ne može ostati u kolebljivom
sebi. Emotivni razvoj čoveka, prema stanju, već se prazni u obliku
Frojdu, zasniva se na promenljivosti ta­ straha“)11 i narcizam (iz raznih
kozvane kateksis, odnosno ispunjenja razloga libido ne može da se in­
objekta erotskom energijom (= libido). vestira u objekat, već biva usme­
Prvobitni narcizam određuje intereso­
vanje deteta samim sobom. Njegovo
reno ka Ja). Na taj način Frojd
prevazilaženje označava ljubav prema dokazuje dinamičnu strukturu
drugoj osobi. Neuspeh libidalnog za­ psihičkog aparata kao efekta kon­
posedanja (odnosno neuspeh ljubavi) flikta suprotstavljenih psihičkih
prouzrokuje povlačenje Ja u samog se­ sila. Naša psiha je polje sukoblja­ Strah ­ narc­zam
be (sekundarni narcizam). Narcizam vanja sila (sistema). Uopštenije K­nfl­kt s­pr­t­
je „povratak libida od objekta do Ja“. sta­ljen­h ps­h­č­
rečeno: polje sukobljavanja sve­ k­h s­la
snog i nesvesnog – prema prvoj koncepciji psihičkog aparata
ili das Ich i das Es – prema drugoj koncepciji tog aparata.
Na isti način Frojd tumači i nastajanje neuroza, osnovnog
predmeta interesovanja psihoanalize. Neuroza je psihoge­ Ne­r­za
ni poremećaj čiji su simptomi simbolički izraz psihičkog

10 Ibid.
11 Ibid., str. 380.

I. Psihoanaliza 57
 konflikta ukorenjenog u prošlosti. „Neuroze ne proizlaze iz
seksualnosti, nego... za svoje poreklo duguju konfliktu izme­
đu ja i seksualnosti.“12 „Ljudi obolevaju od neuroze kad im
je oduzeta mogućnost da zadovolje svoj libido, dakle ... usled
‘uskraćenja’, ... i da su njegovi simptomi upravo zamena za pro­
mašeno zadovoljenje.“13 Pošto je nemogućnost zadovoljenja
seksualne energije uzrok neuroza i izvor sublimacije, psihoa­
naliza – primenjena u istraživanjima umetnosti u frojdovskoj
verziji – uglavnom se bavi neurotizovanim subjektom koji se
izražava pomoću teksta. Književni tekst se tako posmatra kao
Knj­že­n­ tekst si mb oli čna re pre z e nt acij a neuroze, a teza o simbolič­
ka­ reprezentac­­
ja ne­r­ze
koj reprezentaciji nesvesnog je najvažnija psihoanalitička teza
u književnim istraživanjima koju su podjednako zastupale sve
orijentacije u okviru škole. Razlike se zasnivaju jedino na to­
me da li se psihoanalizi podvrgava autor, u čijoj se biografiji
traže uzroci nastanka neuroze, ili i sam tekst s kojeg prelazak
na autorov život uopšte nije pouzdan. Uporedo s „povratkom
autora“, koji se trenutno intenzivira u vidu reakcije na njegovu
strukturalističku i poststrukturalističku „smrt“, u teoriji knji­
ževnosti, vraća se i živo interesovanje za psihoanalizu subjek­
ta ponovo smeštenog u život.

H­rm­n­­t­ka ­ f­n­m­n­l­g­ja

Kao što već znamo, psihoanaliza je takođe i hermeneutika kad se

bavi tu m a č e nj e m te k stov a k a o s i mptom i m a b ol e st i. Poš­
to tumačiti „znači naći neki skriven smisao“,1 to pretpostavlja da
psihoanaliza traga za skrivenim izvorima značenja upisanih u tekst.
Pretpostavka je sledeća: „da simptom ima smisla i u vezi je s bolesni­
Ps­h­anal­za ka­ kovim doživljajima“15 i upravo zbog toga je psihoanaliza terap eut­
terape­tska ska si mptomatol og ij a.
s­mpt­mat­l­­
g­ja
„Svaki put kada naiđemo na jedan simptom, smemo zaklju­
čiti da kod bolesnika postoje izvesni nesvesni duševni proce­
si koji upravo sadrže smisao simptoma. Ali je takođe potreb­
no da taj smisao bude nesvestan, da bi se simptom pojavio.
12 Ibid., str. 328.
13 Ibid., str. 322.
1 Ibid., str. 78.
15 Ibid., str. 20.

58 Književne teorije XX veka

 Iz svesnih procesa ne stvaraju se simptomi; čim su dotični
nesvesni procesi postali svesni, simptom mora iščeznuti.“16
Upravo zbog toga je hermeneutika (= simptomatologija) isto­
vremeno i te rapij a, odnosno uklanjanje simptoma pomoću inter­
pretacije njihovog skrivenog smisla. Pri tom treba imati u vidu da Interpretac­ja
je za Frojda interpretacija (= tumačenje, Deutung) snova bila ekviva­ sn­­a
lent istraživanjima neurozâ i psihozâ („pokazaćemo smisao snova
kao pripremu za proučavanje neuroza“).17 U obe sfere vlada savršena
strukturalna podudarnost „jer je proučavanje snova ne samo najbolja
priprema za proučavanje neuroza, već je i sam san jedan neurotički
simptom“.18 Ovu podudarnost treba proširiti i na književni tekst.
Dakle, Frojdu je stalo do dve stvari: shv at anj a sna (herme­
neutička tema) i ot k r iv anj a nj e gove sušt i ne (fenomenološka Hermene­t­ka
tema). Hermeneutika neurozâ mora se zasnivati na fenomenologiji ne­r­za
snova i obrnuto: hermeneutika sna omogućava da se formira feno­
menologija neuroza. Odgovor na pitanje šta je i kako je formiran san
omogućava da se razume njegova uloga u psihičkom životu čoveka i
da se pronađe prelaz između psihoanalize i književnih istraživanja.

San ­ nj­g­­­ t­mač­nj­

San je svesti dostupan „proiz­

■ POTISKIVANJE (nem. Verdrängung;
engl. repression) – teorija potiskivanja je
kamen temeljac Frojdove psihoanalize.
Potiskivanje nastupa uvek kad su impul­
si, želje ili uspomene (koje obično imaju
seksualni karakter) blokirani i potiskiva­
ni u nesvesno pomoću Ja koje na taj na­
čin brani svesno od gubitka njegove in­
tegralnosti i stabilnosti. Potiskivanje se
takođe može pojaviti kad impulsi nisu
usklađeni sa etičkim standardima koje
nameće Nad­Ja. Odgurnuti u nesvesno,
impulsi i želje vremenom pronalaze
drugi put povratka (uglavnom uz
→
vod rada sna“ ili sam rad sna,
to jest „onaj psihički proces koji
iz skrivenih misli sna stvara oči­
gledni san“.19 Snom „se ne može Šta je san?
zvati ništa drugo nego rezultat
rada sna, to jest oblik u koji
su skrivene misli prevedene
radom sna“.20 San je nesvesno
ispunjenje želje koja je potisnu­
ta i cenzurisana, on je „(pr i ­
k r ive no) ispunj enj e j e d­
ne (pot isnute, su z bij ene)

16 Ibid., str. 262.

17 Ibid., str. 75.
18 Ibid.
19 Ibid., str. 207.
20 Ibid., str. 169.

I. Psihoanaliza 59
 ž elj e“.21 Kakvih želja? Erotskih. → pomoć mehanizma premeštanja). Stal­
„Mi smo u pravu da kažemo da ni konflikt između Ja i nesvesnog
je svaki kulturni čovek u bilo vodi ka nastanku simptoma koji funk­
kojoj tački zadržao infantilno cionišu kao zamena za seksualnu
oblikovanje seksualnog života; satisfakciju. Potiskivanje nije pojedi­
i tako shvatamo da potisnute in­ načan akt, već proces koji se stalno
ponavlja. Teorija potiskivanja jeste
fantilne seksualne želje daju naj­ ključ za psihoanalitičko shvatanje ne­
P­t­sn­te češće i najsnažnije pokretačke uroze i histerije.
seks­alne želje snage za stvaranje snova.“22
San poseduje dinamičku strukturu koju sačinjavaju:
1. Sk rive na m is ao (Traumgedanke), „materijal za preradu“,
„nesvesno jezgro“.23 Traumgedanke ili misao sna je original,
izvorni tekst, „osnovni govor“ koji zatim podleže preobliko­
vanju u radu sna.
Str­kt­ra sna 2. R ad sna (Traumarbeit). Pretvara ono što jeste skriveno u
ono što je očigledno. Njegova osnovna funkcija jeste da sakri­
je put koji vodi ka „pravom činiocu“,2 „skrivanja namera“.25
Ovo podseća na prevođenje (Übersetzung) koje je istovre­
meno i izopačenje (Einstellung). Rad sna se odvija analog­
no stvaranju književnog teksta: „asocijativne niti ne idu di­
rektno od misli do sadržine sna, već se usput često ukrštaju
i prepliću“.26 Ovo ukrštanje misli je tropološkog (simbolič­
Tr­p­l­g­ja sna kog) karaktera. Tropologija sna je sistem preoblikovanja i
deformisanja skrivene sadržine sna (grč. tropos – zaokret,
obrt). Nju sačinjavaju:
a) Kondenzacija, sažimanje (Verdichtung).27 Tako funkcioni­
še metafora.
b) Pomeranje, premeštanje (Verschiebung). Tako funkcioni­
še metonimija.
c) Slikovnost (Darstellbarkeit). Reči se pretaču u slike.
d) Sekundarna obrada (sekundäre Bearbeitung). Jedna slika
se pretvara u drugu.
Rad sna, koji vodi ka deformisanju skrivene sadržine sna,
podvrgnut je stalnoj cenzuri za koju Frojd kaže da je „trajna
21 S. Frojd, Tumačenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1970, str. 166, prevod:
dr Albin Vilhar.
22 Ibid., II, str. 37.
23 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 138.
2 Ibid., 162.
25 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 391.
26 Ibid., str. 371.
27 Imajmo u vidu da se u reči Verdichtung skriva reč Dichtung – poezija, koju
možemo definisati kao zg usnut govor.

60 Književne teorije XX veka

 institucija sa svrhom da održava izopačenje sna“.28 Analiza
sna se zasniva na otklanjanju onoga što je izobličeno, odno­
sno na dolaženju do prave sadržine sna pomoću odgovaraju­
ćeg tumačenja očigledne sadržine.29
3. O či g le d na s a drž i na (Trauminhalt), efekat rada sna, Oč­gledna
„ono što od njega ostaje u pamćenju“.30 To je „prepisivanje sadrž­na sna
misli sna“,31 „zamena“.32 Odlikuju je nerazumljivost i zamr­
šenost. „Višesmislenost ili neodređenost sna pokazuje [se]
čak kao njegova nužna osobina.“33
San se može tumačiti samo pod pretpostavkom da on „uopšte
ima nekog smisla“,3 odnosno – uprkos tadašnjem shvatanju – da
on nije marginalna pojava, već ključ za psihički život čoveka jer je
„kao celina, izopačena zamena za nešto drugo, nesvesno“.35 San je San ka­ d­še­na
proizvod prelaska skrivenih misli iz sfere nesvesnog u svest. To zna­ p­ja­a
či da on „nije telesna već duševna pojava“.36
S druge strane, „mogućnost da neurotičnim simptomima po­ Sm­sa­ sna
moću analitičkog tumačenja damo neki smisao nepokolebljiv je
dokaz za egzistenciju ... nesvesnih duševnih procesa“.37 To znači da,
ako smisao postoji izvan date pojave, koja pripada domenu svesnog,
onda treba pretpostaviti, prihvatiti kao sigurno, da je izvor smisla
ono što je nesvesno. „San neće da kaže nikom ništa, on nije sredstvo
saopštenja već, naprotiv, teži za tim da ostane neshvaćen.“38 Zato tre­ Na čem­ se
ba da se uzmu u obzir „ne samo reči sna već njegov smisao posle zasn­­a t­mače­
nje sn­­a?
tumačenja“.39 To znači da nijedan san nema smisla sam po sebi, već
taj smisao dobija tek posle interpretacije koja je njegov nužan sastav­
ni deo. Drugim rečima: smisao se pojavljuje isključivo retroaktiv­
no, kao efekat interpretacije. S hermeneutičke tačke gledišta, san je
neautonoman jer zahteva dopiranje do onoga što ga uslovljava, od­
nosno do rada sna i skrivenih misli.
28 S. Frojd, Uvod u prsihoanalizu, op. cit., str. 131.
29 Međutim, ako je rad sna – izobličavanje – interpretacija, onda je analiza sna
– otklanjanje izobličenja – interpretacija interpretacije, što komplikuje oči­
glednost konačnog tumačenja.
30 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 358.
31 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 161.
32 Ibid., str. 10.
33 Ibid., str. 213.
3 Ibid., str. 133.
35 Ibid., str. 105.
36 Ibid., str. 91.
37 Ibid., str. 261.
38 Ibid., str. 216.
39 Ibid., str. 188.

I. Psihoanaliza 61
 Tumačenje snova zasniva se na prelaženju istog puta na kojem
Raz­me­anje je nastao san, ali u suprotnom smeru: „Rad tumačenja hoće da ot­
sna kloni rad sna“,0 odnosno otklanjanju deformisanja do kojeg je do­
veo rad sna, „fasada sna“,1 i dopiranju do pravog sadržaja sna koji
postaje očigledan odmah nakon osvešćivanja. Pišući o neizbežnom
prisustvu simbolike u snu, Frojd primećuje da „i kad bi cenzura sno­
va bila uklonjena, mi ipak ne bismo bili u stanju da ih razumemo,
očigledni san ne bi još bio istovetan sa skrivenim mislima sna“.2
Teza klas­čne To znači da se razumevanje zasniva na utvrđivanju identičnosti iz­
hermene­t­ke među očigledne i skrivene sadržine, između simptoma i njegovog
uzroka, na uklanjanju razlike koja ih deli. Razumeti san znači „raz­
maknuti zavesu rada sna“3 i zaviriti u uzrok. Tu se, međutim, javlja
bitan problem.

Ep­fan­ja ­ n­m­ć

Osnovna i bespogovorna pretpostavka hermeneutike XIX veka – od

Šlajermahera (pa čak i Kanta) do Diltaja – jeste u tome da se autor
bolje razume nego što on sam sebe razume. Kako je ispravno pisao
D­ltaje­a Diltaj 1900, godine u kojoj je objavljeno Tumačenje snova, „ova teza
hermene­t­čka predstavlja neminovnu posledicu teorije o stvaranju nesvesnim“.
k­ncepc­ja
Teza o „stvaranju nesvesnim“ jeste i Frojdova polazna tačka. Osnov­
ni princip Diltajeve hermeneutike glasi: razumeti autora bolje nego
što on sam sebe razume, odnosno „izvršiti u sebi rekonstrukciju tu­
đeg života“.5 Dakle, tumačenje je pokušaj nivelisanja razlikâ izme­
đu pojedinaca (između i nter pre t i ranog autora i inter pret a ­
tora, između bolesnika i analitičara), jer u suprotnom ne bi bilo
moguće razumevanje. Hermeneutika je tako moguća samo onda
kad razumevanje predstavlja „uvek moguć povratak izvoru, preva­
zilaženju svake distance, ničim ne narušeno opažanje u kojem je
smisao uvek prisutan“.6 Ovo potpuno prisustvo smisla jeste efekat
0 Ibid., str. 159.
1 Ibid., str. 168.
2 Ibid., str. 138.
3 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 35.
 W. Dilthey, „Powstanie hermeneutyki“, u: Pisma estetyczne, Warszawa, 1982,
str. 310.
5 Ibid., str. 309.
6 Z. Krasnodębski, Rozumnienie ludzkiego zachowania. Próby filozoficznego uza­
sadnienia nauk humanistycznych i spo­ecznych, Warszawa, 198, str. 88–89.

62 Književne teorije XX veka

onoga što će u kasnijoj hermeneutičkoj teoriji7 dobiti naziv pri­sva­
janje ili o­svajanje. Razumem nešto samo da bih to učinio nečim Os­ajanje
sopstvenim, da bih osvojio drugost toga nečega i smestio u potpu­
no kontrolisane okvire razumljivosti. Upravo zato je Diltaj morao
da napiše: „Pretpostavka (za) objašnjenja ... je ... savršeno razumeva­
nje.“8 Savršeno ili potpuno. Isto tako razmišlja i Frojd:
„Ko je prošao kroz usku dolinu i naglo dospeo na uzviši­
cu ... odakle se pruža širok vidik na sve strane sveta, on mo­
že da predahne na trenutak i zapita se u kom pravcu treba
da se uputi. Slično je i s nama kad već imamo iza sebe ...
objašnjenje sna. Tako stojimo pred zaslepljujućim bleskom Ep­fan­ja
trenutne spoznaje.“9
Na taj način Frojd se zapisuje u opt i mist i čku he r meneu ­
t i čku t r adi ciju prema kojoj: a) smisao se nalazi ispred akta in­
terpretacije (Frojdova pretpostavka je sledeća: san je smislena tvore­
vina); b) interpretacija isključivo postaje oruđe, lestve koje treba da
odbacimo kad dođemo do cilja (jer ona predstavlja drugu stranu me­
dalje rada sna, a on sam je nižeg reda) i c) krajnji cilj interpretacije je
usvajanje, odnosno osvešćivanje smisla (kao što je potisnuta želja).
Situacija, ipak, nije tako očigledna kako bi se moglo učiniti. Za­
to u sedmom delu Tumačenja snova, pod naslovom Psihologija pro­
cesa sna, Frojd piše:
„Dosad su svi putevi kojima smo se kretali, ako se mnogo ne
varam, vodili ka svetlosti, razjašnjenju [pa čak i ‘prosvetljenju’:
Aufklärung] i potpunom razumevanju [zum volen Verstän­ Mračn­ mest­
dnis]; od trenutka kad hoćemo da dublje prodremo u duševne ps­h­anal­ze
procese pri snevanju, sve staze će se završavati u mraku.“50
Ista ova slika mraka i tame, Dunkel, pojavljuje se i nekoliko stra­
nica kasnije gde Frojd kaže da na pitanje o tome da li svaki san mo­
že biti objašnjenje, treba odgovoriti odrečno.
„I u najbolje protumačenim snovima često jedno mesto
moramo ostaviti u mraku [eine Stelle im Dunkel], jer ćemo
pri tumačenju primetiti da tamo počinje klupče misli sna
[ein Knäuel vom Traumgedanken] koje se ne da odmotati.
7 Pogledati: Hermeneutika.
8 W. Dilthey, „Uzupełnienia z rękopisów“, u: Pisma estetyczne, op. cit., str. 316.
9 S. Frojd, Tumačenje snova, I, Novi Sad, 1973, str. 118, prevod: Albin Vilhar.
50 S. Frojd, Tumačenje snova, II, op. cit., str. 163.

I. Psihoanaliza 63
 A koje više ne daje nikakav doprinos ni za rasvetljavanje
P­pak sna sadržine sna. To je onda pupak sna [der Nabel des Traums],
mesto gde se on nastavlja u nepoznato.“51
Podsetimo na to da je glavna Frojdova teza koja se odnosi na
snove (i glavna teza psihoanalize u književnim istraživanjima) za­
snovana na kategoriji re pre z e nt ac ij e i glasi ovako: san (tekst)
je takva vrsta reprezentacije u kojoj očigledna sadržina sna (Trau­
San ka­ minhalt) reprezentuje skrivenu sadržinu, odnosno misao sna (Tra­
reprezentac­ja umgedanke). Rad sna zasniva se na stvaranju misli snova (smisao)
i njihovom preoblikovanju u sadržaj sna (tekst). Upravo ovo preobli­
kovanje, Umwandlung, Frojd naziva reprezentacijom, Darstellung.52
Odnos između ova dva nivoa sna analogan je odnosu između origi­
nala i prevoda, dakle, na očigledan način sadrži semantičku sime­
triju između misli sna i njene sadržine, jer u suprotnom ne bi bilo
reči o originalu i prevodu. S druge strane, međutim, Frojd uporno
ostaje pri radikalnoj asimetriji sadržine i misli koja je u stvari ne­
izbežan uslov rada sna. Interpretacija je u strogom smislu deformi­
Def­rm­sanje sanje i vraćanje u početni oblik prvobitne misli sna, odnosno – da
sna predstavimo to u kategorijama teorije književnosti – prelaženje o či ­
g le dnog sl oj a tekst a u sk r ive n i ili očiglednih značenja u neo­
čigledni smisao ili – da upotrebimo strukturalističku lingvističku
terminologiju – signifiants u signifiés. Tako je Frojdova hermeneuti­
Rascep ka rascepljena: s jedne strane, teži ka epifaniji smisla skrivenog iza
zavese teksta sna, s druge strane, međutim, ne može da dođe do te
epifanije, jer je proces interpretacije samo suprotnost rada sna koja
Interpretac­ja se zasniva na deformisanju. A sama interpretacija jeste diskurs koji
­ a­t­­­­graf­ja ima izrazito autobiografsko značenje. U Tumačenju snova Frojd ne­
prestano priča svoju priču, sopstvene snove, izlaže njihovo tumače­
nje; na taj način dokazuje da ne postoji interpretacija koja nije uro­
njena u život interpretatora.

51 Ibid., str. 177.

52 Zato se psihoanaliza može shvatiti i kao teorija reprezentacije: Michał Paweł
Markowski, „O reprezentacji“, u: Kulturowa teoria literatury. G­ówne pojęcia
i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Kraków, 2006.

6 Književne teorije XX veka

Arh­t­p­­­ ­ s­mb­l­

Prilično brzo je postalo jasno da je Frojdova doktrina podložna mnogim

interpretacijama čija je posledica podela unutar psihoanalitičkog kruga. Razd­r ­ ps­h­­
Od svog učitelja najranije se odvojio Karl G­sta­ J­ng (1875–1961) ko­ anal­t­čk­m
ta­­r­
ji je teoriju nesvesnog preneo na teren istraživanja kolektivnih pred­
stava, istražujući u umetničkim
■ ARHETIP (grč. archetypos = prao­ delima arhetipske predstave koje
brazac) – u Jungovoj teoriji (od 1919.
godine) skrivena predstava ukorenje­ izlaze izvan okvira individualnog
na u kolektivno nesvesnom koja vla­ nesvesnog. S obzirom na to da je
da ljudskom psyche. Arhetipovi, kao Jungova teorija izvršila ogroman
nadindividualne strukture uobrazilje, uticaj na psihoanalitičko mišlje­
opiru se racionalnoj analizi. Kao prvo­ nje o književnosti, red je da joj
bitnu sliku, arhetip treba strogo razli­
kovati od slike (vizuelne ili jezičke)
se posveti nekoliko pasusa.
koja je njegova pojedinačna reprezen­ Prema Jungu, sve što doživ­
tacija (pogledati: Simbol). U struktu­ ljavamo ima psihički karakter.
ralističkoj koncepciji Nortropa Fraja, „Sve čega se dotičemo, sve sa
arhetip je povratna slika koja omogu­ čim dolazimo u kontakt, istog
ćava međusobno povezivanje najma­ trenutka se pretvara u psihički
nje dva književna dela, a zahvaljujući
tome i „integraciju našeg književnog sadržaj.“ 53
Ovo je, očigledno, naj­
iskustva“.* više šopenhauerovski, a isto­
* N. Frye, Anatomija kritike, Zagreb, 1979,
vremeno i najgnostičkiji motiv
str. 3, prevod: Giga Gračan. u Jungovoj filozofiji. Slično kao
što nas predstave zatvaraju u
svoj okvir – prema autoru Sveta kao volje i predstave – tako smo i mi,
kaže Jung, „zatvoreni u svetu naših psihičkih slika“.5 To znači da čo­ Zamka s­eta
vek stvara sopstvenu stvarnost, izražavajući kroz slike i reči prikrive­ ps­h­čk­h sl­ka
nu psihičku energiju utopljenu u nadindividualnu preistoriju. Kad
je 1909. godine Frojd objavio svoj rad o opsesivnim neurozama,
Jung se nije složio s osnovnom Frojdovom tezom, naime, s tim da u
korenu neuroze leži potisnuta trauma na seksualnoj osnovi. „Samu
srž neuroze i psihoze nećemo shvatiti bez mitologije i istorije kultu­
re“ – pisao je u jednom od pisama.55 Omiljena Frojdova arheološka
slika odnosi se na otkopavanje ruševina Pompeje kako bi se doprlo
do individualnog nesvesnog, skrivenog pod ruševinama. Jung mu
je suprotstavio drugu sliku koja mu se pojavila u snu za vreme zajed­ J­ng­­ san
ničkog putovanja s Frojdom u Ameriku (1909). Jung je u svojoj ku­
ći; na spratu se nalazi salon s prelepim rokoko nameštajem, ali on

53 C. G. Jung, O istocie psychiczno­ci. Listy 1906–1961, Warszawa, 1996, str. 66.

5 Ibid.
55 Ibid., str. 16.

I. Psihoanaliza 65
 postaje svestan toga da ne zna šta se nalazi ispod. Silazi u parter gde
se sada nalazi stariji nameštaj iz XV veka, zatim odlazi u podrum koji
potiče iz rimskog doba i na kraju nalazi tajni ulaz u još nižu prostoriju
gde „debeli sloj prašine pokriva kosti i ostatke razbijenog posuđa, kao
da su ostaci neke prvobitne kulture“. Za Junga je smisao sna bio očigle­
K­ća ka­ dan:56 kuća je metafora psyche, salon je svest, parter je nesvesno, a po­
metaf­ra psyche drum i prostorija ispod njega je „svet prvobitnog čoveka u meni, svet
u koji svest nije prodirala i koji nije mogla da objasni“.57 Jung će ovaj
svet „ostatka prvobitne kulture“ ili – prema drugoj definiciji – „kolek­
tivnog a priori individualne psyche“ poistovetiti s gnostičkim pojmom
plerome, središta arhetipova koji emaniraju pojedinačne slike i simbo­
J­ng­­a le. Za Junga ovi arhetipovi čine najdublju, neosvešćivanu i kolektivnu
k­ncepc­ja naslagu ljudske psihe koja izranja u snovima i fantazijama. Arhetipovi
arhet­p­­a
– „psihičke residua nebrojenih iskustava istog tog tipa“58 – upućuju na
univerzalna ljudska iskustva kao što su, na primer, detinjstvo, materin­
stvo, veza sa zemljom, smrt ili putovanje, a njihovo prisustvo u svim
religijama i mitologijama nesumnjivo svedoči o dubokoj povezanosti
pojedinačnih oblika nesvesnog bez obzira na to u kojoj će se kulturi
čovek roditi i u kojoj će se obrazovati. Slično će smatrati N­rtr­p Fraj
Arhet­p­l­g­ja (1912–1991), čiji je osnovni cilj kao istraživača književnosti bilo „traga­
prema Fraj­
­ D­ran­
nje za jednakošću ljudskog uma pomoću uporednog istraživanja umet­
ničkih dela“,59 i Ž­lb­r D­ran (rođ. 1921), autor Antropoloških osnova
imaginarnog (1960), za kojeg je „svet predstava – odnosno Okean,
zbir svih ljudskih predstava“ bio „definivna mera svih stvari“.60
Odnos između svesnog Ja i psyche određuje naš duhovni razvoj
koji, prema Jungu, čini suštinu procesa individuacije i inicijacije u
život. Stvaralačka snaga fantazije koja izražava arhetipsku snagu ne­
J­ng­­ svesnog u krajnjoj liniji usmerena je protiv zlokobne materijalnosti
gn­st­c­zam života (otuda Jungov gnosticizam),61 koja je za prvobitnog čoveka
56 Nasuprot Frojdu, koji je snove shvatao kao rebuse koji kriju istinu o nama,
Jung je u snovima video način na koji nas naše nesvesno neposredno uči to­
me ko smo mi.
57 C. G. Jung, Sećanja, snovi, razmišljanja, Atos, Beograd, 1995, str. 19, pre­
vod: Dubravka Opačić­Kostić.
58 C. G. Jung, „O stosunku pshyhologii analitycznej do dzieła poetyckiego“,
u: Archetypi i symbole. Pisma wybrane, Warszawa, 1976.
59 J. Hart, Northrop Frye: The Theoretical Imagination, London–New York, 199,
str. 5. O Nortropu Fraju pogledati: M. P. Markowski, „Northrop Frye: literatu­
ra jako objawienie“, u: N. Frye, Wielki Kod. Biblia i literatura, Bydgoszcz, 1998.
60 Pogledati: Potęga ­wiata wyobraże­ czyli Archetypologia wed­ug Gilberta Du­
randa, Lublin, 2002, str. 5.
61 Prevodilac i tumač Junga Ježi Prokopjuk piše: „Ovako shvaćena gnoza je (nein­
telektualna) ‘spoznaja’ – Boga, suštine stvari, sveta, samog sebe i sl. – pomoću

66 Književne teorije XX veka

 ■ SIMBOL (grč. symbolon) – u Jun­ bila isto što i slepe sile prirode.62
govoj teoriji, koji ovde sledi hegelijan­ Zato je Jungova antropologija
sku tradiciju, „čulno percipiran izraz – nasuprot Frojdovoj, koja je u
unutrašnjeg doživljaja“.* Simbol je ne­ potpunosti izgrađena na stvara­
racionalan i upućuje se na svoj mistič­ lačkom potencijalu nesvesnog
ki izvor koji Jung definiše gnostičkim
terminom pleroma (= potpunost).
– savršen alat za proučavanje
Simbol je „odraz plerome“. Od Froj­ stvaralačkog procesa,63 izuzima­ Ps­h­anal­za
jući formalne karakteristike tek­ ­ pr­­ča­anje
dovog simbola razlikuje se po tome st­aralačk­g
što se njime ne upućuje na potisnuti stova i slika kulture. I sfera ar­ pr­cesa
sadržaj, već na kolektivno nesvesno. hetipova i simboli ostaju izvan
* C. G. Jung, O istocie psychiczno­ci. Listy racionalne eksplikacije, te se, da­
1906–1961, Warszawa, 1996, str. 32. kle, ne predaje egzegetskim sred­
stvima koje je stvorila hermene­
utika. „Simbol ne obuhvata i ne objašnjava ništa, već ukazuje na još
neki transcendentni, neshvatljiv, nejasno naslućivan smisao koji je
izvan njega i koji se ne može u zadovoljavajućoj meri izraziti pomo­
ću bilo koje reči našeg postojećeg govora.“6 Zato analiza književne Anal­za knj­že­ne
simbolike (kao ekspresija arhetipskih naslaga nesvesnog) neposred­ s­m­­l­ke
no, nekako iznad teksta, vodi ka sloju prvobitnih slika koje ostaju
izvan domašaja komentara. Arhetipove, same po sebi, nije moguće
predstaviti, moguća je, dakle, samo njihova približna vizualizacija
isto kao što i njihova interpretacija može biti nejasna. Vredno knji­
ževno delo jeste ono koje nas upućuje na snažni arhetip koji je, opet
– kao univerzalno a priori – prisutan i u drugim delima. Kako je
pisala Mod Botkin, autorka prvog rada koja je primenila Jungovu
teoriju arhetipova u istraživanjima poezije:
„Sva poezija nam, sagledavajući ono što je pojedinačno, po­
moću senzualnih jezičkih sredstava prenosi određen fond
iskustava emotivnog ali nadindividualnog života.“65

unutrašnjeg iskustva (‘prosvetljenje’ ili ‘posvećenje’).“ U: J. Prokopiuk, „C. G.

Jung, czyli gnoza XX wieku“, u: C. G. Jung, Archetypi i symbole, op. cit., str. 3.
62 Slično je pisao i Nortrop Fraj koji je svoju – ne psihološku već strukturalističku
– koncepciju arhetipa pozajmio od Junga: „Književnost je jedan od aspekata
ljudske nužnosti stvaranja u obliku haosa“. U: N. Frye, The Secular Scripture:
A Study of the Structure of Romance, Cambridge, Mass. 1976, str. 31.
63 „Stvaralački proces“, piše Jolanda Jakobi, „zasniva se na oživljavanju večnih
simbola čovečanstva koji dremaju u nesvesnom, na njihovom razvijanju i
preoblikovanju u gotovo umetničko delo!“ J. Jakobi, Psichologia C. G. Junga,
Warszawa, 1968, str. 2.
6 C. G. Jung, Rebis, czyli kamie­ filozofów, Warszawa, 1989, str. 21.
65 M. Bodkin, „Studium o ‘Sędziwym Marynarzu’ i archetypie odradzania się“,
u: Sztuka interpretacji, red. H. Markiewicz, Wrocław, 1971, str. 368.

I. Psihoanaliza 67
 Odn­s ­zmeđ­ Između arhetipa i dela uspostavlja se dvosmeran odnos, upravo
arhet­pa ­ dela
isti onakav kao u Platonovoj teoriji ideja, koji povezuje ideje i po­
jedinačne predmete: arhetip učestvuje u delu (Platonov methexis),
dok delo reprezentuje ili podražava (Platonov mimesis) arhetip.
A istraživač arhetipova podseća na filozofa upućenog u tajnu pla­
tonizma koji se, posle niza nivoa saznanja, izdiže – kako to Platon
Pr­­ča­anje predstavlja u Pismu VII – do nivoa same ideje koja se, očigledno, ne
knj­že­n­st­ ka­ može predstavljati. Tako istraživanja književnosti postaju inicijacij­
­n­c­jac­jska
delatn­st ska delatnost.66

P­sl­ Fr­jda

Dr­ga Među ostale koji su odstupili od klasične Frojdove teorije može

­dst­panja ­d se uvrstiti i M­lan­ Klajn (1882–1960) koja se, pre svega, posveti­
Fr­jd­­e te­r­je
la proučavanju depresivno­manijakalne pozicije u psihičkom raz­
voju deteta. Međutim, pravi prelom u psihoanalizi desio se uz po­
moć francuskog psihijatra Žaka Lakana (1901–1981) čija je deviza
„Povratak Frojdu“ istovremeno označavala radikalno preformulisa­
nje Frojdovih ideja.
Lakan­­a Jedno od najvećih Lakanovih dostignuća bila je stvaralačka in­
re­nterpretac­ja terpretacija Frojdove rečenice „Wo Es war soll Ich werden“ koja se
Fr­jda
prema tradicionalnom tumačenju može prevesti kao „Gde je bilo
Ono, mora doći Ja“ („Tamo gde je id, mora doći ego“). Ova rečeni­
ca upućuje na drugu Frojdovu
■ ŽELJA (fr. désir, nem. Begierde, topiku, prema kojoj trodelna
engl. desire) – u koncepciji Lakana, ko­ struktura psihičkog aparata ra­
ji je išao tragom Hegela, želja je uvek slojava ljudsku psihu na tri sfe­
„želja Drugoga“, le desir de l’Autre, što
podrazumeva dve stvari: subjekat tra­ re: Ono – Ja – Nad­Ja. Prema
ži priznanje od Drugoga (želim da tradicionalnom tumačenju, koje
me Drugi želi), ali takođe teži posedo­ su po ugledu na Frojda izabrali
vanju Drugoga (želim Drugoga). mnogi interpretatori (najpozna­
tije je postalo tumačenje Pola
Rikera),67 samosvest subjekta dobija se kao efekat prekoračenja ogra­
ničenjâ vezanih za supremaciju nagonskih elemenata. Tamo gde su
vladale želje koje su razvlašćivale subjekat svestan sebe od njemu
pripadajuće dominacije, potrebno je ponovo uspostaviti kontrolu

66 Kratko predstavljanje Archetypal Theory and Criticism zajedno s bibliografi­

jom nalazi se u: The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism,
red. M. Groden, M. Kreiswirth, Baltimore–London, 199, str. 36–0.
67 P. Ricoeur, De l’interprétation. Essai sur Freud, Paris, 1965.

68 Književne teorije XX veka

samorazumevanja strukture Ja; došlo bi, negirajući svoju nagonsku Sam­raz­me­anje
stranu, do nivoa neporemećene samospoznaje. Očigledno je da se str­kt­ra Ja
kroz ovakav tip razmišljanja provlači Hegelova epopeja duha koji
se iz izgnanstva u sebi stranu spoljašnjost (ovde: nagonska strana,
nemačko Es, srpsko Ono, francusko Ça) vraća sebi, bogatiji za ono
što je ostalo iza njega.
Lakan radikalno preokreće ovaj odnos. Ako je u Hegelovom
modelu osvešćivanja savršeno poznato šta se nalazi u oblasti svesti,
onda je u Lakanovom modelu pravi subjekat potpuno sebi nedostu­
pan, „nikada nije sam svoj gospodar“. Subjekat govori, ali ne zna Ot­đen s­­jekat
šta govori jer je upleten u mrežu simboličkih medijacija koje mu ne
dozvoljavaju da objedini sopstvenu sliku (ova teza do kraja preokre­
će skoro sve definicije autobiografije zasnovane na svesnoj nameri
portretisanja sebe). Simbolički poredak (ili diskurs, govor) interve­
niše u zamišljenom poretku (autoportret koji stvaramo s nadom
da je to naše „pravo“ Ja) i na taj način onemogućava samorazume­
vanje. Ova dva poretka – zamišljeni i simbolički – međusobno se Zam­šljen
sukobljavaju tokom procesa konstituisanja Subjekta. Predstave koje ­ s­m­­l­čk­
p­redak
dete stvara o sebi u st adiju mu og le d a l a stvaraju idealnu sliku
o sebi (moi), dok uporedo s to­
■ STADIJUM OGLEDALA (fr. stade kom učenja jezika nastupa sim­
du miroir) – u Lakanovoj psihoanali­
zi faza emotivnog razvoja deteta (iz­ bolički poredak koji subjekat
među šestog i osamnaestog meseca (je) lišava autonomije. Čovek
života) u kojoj, zahvaljujući prepozna­ mora da govori da bi izrazio se­
vanju sebe u ogledalu, dete objedinju­ be, ali govoreći koristi reči koje
je sopstveni lik (do tada dete percipi­ ne potiču od njega, već iz sfere
ra svoje telo u delovima, kao le corps otuđujuće kulture. Zato će La­
morcelé), a istovremeno otkriva sebe
kao nekog drugog (= alijenacija). Sta­
kan reći da subjekat neizbežno
dijum ogledala je predjezički stadi­ biva otuđen u označitelju (sig­
jum i pripada imaginativnom registru nifiant), što znači da, govoreći,
u kojem biva ustaljena slika Ja. Preva­ čovek postaje sam sebi stran ili
zilaženje stadijuma ogledala vezuje se – kako je to jasno iskazao Gom­
za učenje jezika. Dete tada prelazi iz brovič u Svadbi – ne govorimo
imaginativnog registra (L’Imaginaire) mi jezikom, već jezik govori na­
u simbolički registar (L’Simbolique).
ma. Ovu sferu subj ekt iv nog
ra z b ašt i nj e nj a u j e z i ku Lakan naziva Nesvesnim, menjajući u Nes­esn­ ­ jez­k
potpunosti smisao Frojdovog koncepta. Preokretanje ove rečenice
daje nam najvažniju Lakanovu tezu: nesvesno je strukturisano kao
jezik. Simboličko razvlašćivanje subjekta zasniva se, dakle, na to­
me da „sam lišen čak i mog najintimnijeg, ‘subjektivnog’ iskustva
onoga kako ‘mi stvari zaista izgledaju’“.68 Prema Frojdu, nesvesno
68 S. Žižek, The Plague of Fantasies, Verso, London–New York, 1997, str. 259.

I. Psihoanaliza 69
 se manifestovalo p omo ć u jezika (to je glavna teza njegovog rada
Dosetka i njen odnos prema nesvesnom). Prema Lakanu – nesvesno
je sam jezik.

Lakan ­ knj­ž­­n­st
Ovde se najbolje vidi značaj koji Lakanova psihoanaliza ima za pro­
mišljanje književnosti. Krenimo još jednom od subjekta. Dakle, ka­
Lakan ko ističe poznati komentator Lakana, Slovenac Slavoj Žižek, „osnov­
­ knj­že­n­st na osobina Lakanovog subjekta očigledno je njegova alijenacija u
označitelju: samo ako je subjekat uhvaćen u radikalno spoljašnju
mrežu označitelja, već je mrtav, raskomadan, podeljen“.69 To znači
da simbolička reprezentacija, iako neizbežna, uvek vrši izobličava­
nje subjekta, „da subjekat ne
može da pronađe označitelja ■ TRAUMA (nem. iz grč. trauma)
koji bi bio ‘njegov sopstveni’, da – događaj u psihičkom životu subjek­
uvek govori previše ili prema­ ta koji je izazvao šok na koji se ne mo­
že privići. Trauma je – prema Frojdu
lo: ukratko, uvek govori nešto – bolna ingerencija stvarnosti, dok je
drugo od onoga što je hteo da prema Lakanu – efekat približavanja
kaže“.70 Ako se kaže da je Laka­ Realnom, odnosno onome za šta ne­
S­­jekat nov subjekat izgrađen na ne­ ma reči u jeziku. U oba slučaja trau­
­zgrađen dostatku, onda taj nedostatak ma ne podleže simbolizaciji.
na ned­statk­
predstavlja nemogućnost prona­
laženja najličnijeg signifiant za ■ STRAVIČNO (nem. das Unheim­
izražavanje samog sebe. Umesto liche) – kategorija koju je uveo Frojd
toga progovara Nesvesno, odno­ da bi označio situaciju u kojoj se de­
sno Jezik ili Simbolički Drugi šava povratak onoga što je svest poti­
(l’Autre). Pedesetih godina, za snula i što izaziva osećaj čudnovato­
sti i neobičnosti postojanja. Prema
Lakana je bilo najvažnije otkri­ Frojdu, „unheimlich je sve ono što bi
će da simbolički poredak pred­ trebalo da je skriveno i tajno, a izašlo
stavlja mesto prave konstitucije, je na videlo“. Umetnost često izaziva
zapravo de­konstitucije subjek­ osećanje stravičnog.
ta. Kasnije, međutim, Lakan vi­
še ne insistira na simboličkoj dimenziji i u vezi s tim više ne veruje
toliko u reintegrativni i intersubjektivni smisao analitičkih postupa­
ka. Glavni predmet njegovog interesovanja postaje Stvarnost, pre­
Realn­ p­redak ciznije – ono što je Realno. Prema Lakanu, R e a l n o j e on o što
69 S. Žižek, Sublimni objekt ideologije, Zagreb, 2002, str. 206, prevod: Nebojša
Jovanović i dr.
70 Ibid., str. 207–208.

70 Književne teorije XX veka

 ■ REALNO (fr. le réel) – u kasnijoj n e p o d l e ž e si mb oli z acij i
z b og t r aume i što se javlja
Lakanovoj koncepciji, ono što u psihič­
kom iskustvu ne podleže simbolizaciji onda kad, na primer, predme­
ili prevodu na jezičke znakove. Doživ­ti koji su u svakodnevnoj upo­
ljaj Realnog, slično kao i doživljaj stra­
trebi bivaju lišeni očiglednog,
vičnog kod Frojda, izaziva nemir kod
rutinskog značenja i pojavlju­
subjekta koji stoji oči u oči sa svetom
lišenim značenja. Prema Lakanu, Real­ ju se u promenjenom obliku.
Tada nastaje efekat neobično­
no je traumatično jezgro u ljudskoj psi­
hi koje slabi odnos sa stvarnošću. sti, stranosti, predmet postaje
– kako bi Frojd rekao – unhe­
imliche, neobičan ili – kako bi to rekao Šklovski – začudan,
71

odnosno lišen simboličke ukorenjenosti u našem jeziku. Za Lakana,

Realno predstavlja ispoljavanje onoga što se izmaklo ispod vlasti sim­
boličkog poretka. U tom smislu umetost se može s mnogo razloga
posmatrati kao područje u kojem je Realno brižljivo potiskivano
(konvencionalna umetnost) ili područje u kojem povratak Realnog
postaje neizdržljiv (i takođe podleže potiskivanju ili cenzuri). U oba
slučaja – iako liči na paradoks, mada nije – umetnost (svesno ili ne­ Umetn­st
svesno) potcenjuje Realno, jer je ono za nju neizdržljivo i to zbog naspram
Realn­g
njegovog radikalnog asimboličkog karaktera.
Lakan je pod uticajem Hajdegera uneo u rečnik psihoanalize po­
jam Stvari, Das Ding, La Chose. Ta Stvar je Nešto do čega se u stvari
ne može dopreti, mada potpuno određuje situaciju subjekta. Ona je
sasvim lišena značenja, iako ga generiše. Čini osnovu simbolizacije,
iako joj sama ne podleže.72 Neizreciva je, iako govor subjekta uglav­
nom zavisi od nje. Jasno je da ova Stvar, koja je u nama i iznutra nas, Lakan­­a St­ar
određuje iako se ne može izgovoriti, podseća na Frojdov „pupak sna“
koji stvara značenja, ali im sam izmiče. Ta Stvar je strano telo koje se
krije u našem telu, ali i kao nešto strano istovremeno pripada i nama.
Tako dolazimo do suštine odnosa između onoga što je Sim­
boličko i onoga što je Realno. Već znamo da se osnovna napetost
dešavala između zamišljene identifikacije s pravim „ja“ i nemoguć­
nosti adekvatne reprezentacije upisane u poredak nesavršenih sig­
nifiants te, dakle, u poredak koji je odredio Drugi ili – kako kaže
Lakan – Pravo. Sada ovu situaciju možemo preformulisati. Ako
Pravo Drugoga (identično sa Imenom Oca, jer je za Lakana Pravo
= Simbolični Drugi = Otac = Nesvesno) ne dozvoljava subjektu
da otkrije sopstveno „ja“, onda je ono istovremeno i odbrambena
71 S. Freud, „Niesamowite“, u: Dzie­a, t. 3: Pisma psychologiczne, Warszawa, 1997.
72 Ova paradoksalna struktura fascinirala je razne poststrukturalističke misli­
oce koji mnogo duguju psihoanalizi. Bart je naziva – signifiance, Kristeva
– chora, a Derida – différance.

I. Psihoanaliza 71
 reakcija na pritisak Stvari koja ■ DRUGI (fr. l’Autre) – u Lakanovoj
se u njemu krije. Pristup simbo­ koncepciji, mesto s kojeg se postavlja
ličkoj dimenziji – ili, na primer, pitanje o mojoj želji, dakle, mesto
P­redak pisanje (poredak automaton) na kojem sam prepoznat kao ja i na
a­tomaton – u stvari je osuđen na alijenaci­ kojem to prepoznavanje (priznanje)
zahtevam (pogledati: ŽELJA). To ni­
ju u označitelju, ali, s druge stra­ je drugi čovek, već simbolično mesto
ne, uspeva da izbegne ono što koje zauzimam osećajući nedostatak
je u subjektu najtraumatičnije (kad ne bih osećao nedostatak, ne bih
– Stvar koja se nikako ne može mogao ništa da želim). Zato će Lakan
P­redak t­ché simbolizovati (poredak tuché). reći: Drugi je nedostatak u meni.
Pisanje je, dakle, pokušaj maski­
ranja traumatičnog jezgra pomoću identifikacije sa simboličkim knji­
ževnim smislom. Šta je, zapravo, ovaj centar koji se ne može dosegnu­
ti, srž koja se ne može tematizovati, a koja skroz prožima subjekat?
Prema Lakanu, to je trauma. Realnog (dakle, traume) ne možemo se
osloboditi, ali ga ne možemo ni dotaći. Dakle, dilema književnosti je­
Knj­že­n­st ste sledeća: pisanje je nemoguće bez odnosa prema traumi (pisanje
­ tra­ma je traumatično po suštini), iako ne može, takođe, ni da je ne maskira
(bežanje od traume je suština književnosti). Takav je, naime, najvažni­
ji smisao Lakanove psihoanalize u književnom kontekstu.

R­z­m­

Kako je pisala Šošana Felman:

„Književnost je jezik koji psihoanaliza koristi da bi govori­
la o sebi samoj, da bi sama sebe imenovala. Književnost, da­
kle, nije samo izvan psihoanalize pošto motiviše, ona i na­
stanjuje imena njenih osnovnih pojmova [kao, na primer,
Edipov kompleks, narcizam,
■ EDIPOV KOMPLEKS – seksualna
mazohizam, sadizam], poš­ želja koje dete usmerava ka roditelji­
to čini unutrašnji odnos ma. U klasičnoj verziji, dete želi rodi­
pomoću kojeg psihoanaliza telja suprotnog pola (Edip želi Joka­
imenuje svoja otkrića.“73 stu) i u rivalskom je odnosu prema
roditelju istog pola (Edip ubija Laja).
Međutim, veze unutar psi­ U suprotnoj verziji, označava ljubav
hoanalize odnose se i na druge prema roditelju istog pola i mržnju
oblasti. Pre svega: na subjekt, na prema roditelju suprotnog pola.
→

73 Literature and Psychoanalysis: The Question of Reading: Otherwise, red S. Fel­

man, Baltimore, 1982, str. 9.

72 Književne teorije XX veka

 → njegove relacije sa svetom i na
Edipov kompleks, prema Frojdu, od­
ređuje emocionalni razvoj čoveka: strukture i tropologije književ­
od njegovog intenziteta i verzije zavi­nog teksta. U prvoj, borbenoj
si izbor objekta ili izbor onoga koga fazi razvoja psihoanalize junak
volimo u zrelim godinama. Rešenje analize bio je uvek pisac u čiju
Edipovog kompleksa povezano je s se psihu nastojalo zaviriti pomo­
rađanjem Nad­Ja (Über­Ich): odri­
čući se zadovoljavanja edipovskih
ću teksta. Danas to više nije pi­
želja, koje su naišle na zabranu, dete sac kao takav, već je to subjekt
preobraća erotsko osvajanje roditelja prisutan u tekstu kao i sam rad
u identifikovanje s njima i interiori­ teksta koji skriva tajne sadržaje,
zuje zabranu. Prema mišljenju dru­ onaj koji privlači interesovanje
gih psihoanalitičara, interiorizacija
istraživača. Ako ni danas psiho­
zabrane dešava se pre pojave edipov­
skih želja. analiza nije izgubila svoj kritički Kr­t­čk­ p­tenc­jal
potencijal, onda je to zato što: ps­h­anal­ze
1. Dovodi u sumnju kartezijansku koncepciju subjekta koji se
jasno i očigledno prepoznaje u sopstvenim tvorevinama. Bilo
u Frojdovoj ili Lakanovoj verziji, subjekt je usmeren na sebe
samog i nikada ne zna ko je ni šta govori. Dakle, postoji sfera
koja ne podleže kontroli subjekta i ta sfera je Nesvesno. Kod Fr­jd­­­
Frojda je ona odvojena od svesnog Ja cenzurom koja potisku­ nes­esn­ –
Lakan­­­
je neugodne sadržaje. Kod Lakana je ona strukturisana kao nes­esn­
jezik, što znači da premešta subjekt od označitelja do označi­
telja (signifiants) u kojima se on ne može pronaći.
2. Nesvesno je tretirano kao diskurs. Frojd nije otkrio nesvesno,
ali je prvi ukazao na njegovu diskurzivnu prirodu: da ona go­
vori pomoću našeg govora, da ima odjek u snovima i da se
otkriva u jezičkim omaškama.
3. Književno stvaralaštvo podseća na odbrambenu delatnost
psihe, jer je u oba slučaja između sveta i Ja postavljen filter
fantazije koji sprečava osećanje neprijatnosti. Književni tekst
nije autonomni artefakt, već upućuje na stvaraoca, tačnije,
na njegove nesvesne fantazije zahvaljujući kojima on rešava
delikatne probleme sopstvene psyche.
. Književni tekst se tretira kao simptom na osnovu kojeg se dola­ Knj­že­n­ tekst
zi do skrivenog smisla. U slučaju Jungove psihoanalize, ulogu ka­ s­mpt­m
simptoma igraju – simboli, a ulogu skrivenog smisla – arhetip.
5. Književni tekst predstavlja strukturalnu analogiju sa snom.
To znači da analiza sna može da postane model za književnu
analizu, a istovremeno njen cilj postaje deformisanje deformi­
sanja kojem je podvrgnut skriveni sadržaj sna u procesu rada
sna. Iako rad sna ima tropološki karakter, analitičar mora da
I. Psihoanaliza 73
 se uhvati u koštac s maskirajućom retorikom teksta koja po­
mera pravo značenje.
6. Književni tekst se kao analogon psihičkog aparata tretira kao
polje napetosti i konflikata čijim otkrivanjima i smirivanji­
ma u sjedinjavajućoj interpretaciji teži interpretator. Ipak, to
ne znači da svaki tekst, isto kao i svaki san, može biti protu­
mačen. „Na pitanje da li se svaki san može tumačiti, treba
odgovoriti sa ne.“7 Kako snovi, tako se i tekstovi odlikuju od­
govarajućom snagom otp ora prema interpretaciji, te je za­
to interpretator prinuđen samo na postavljanje hipoteza „čija
će se naslućivanja dotaći građe duševnog aparata i rada sna­
ga koje u njemu deluju“.75
7. Književni tekst se može shvatati kao element interpretativne
transakcije između pacijenta (pisca) i terapeuta (čitaoca).76
Interpretacija se zasniva na konstruisanju priče koja otkriva
smisao nedostupan piscu. Odnos između autora i čitaoca
može se opisati pomoću prenosnih kategorija (Übertragung,
transference) kad čitalac odgovara na želju autora ugrađenu
u tekst.
8. Kao što „jedan te isti podsticaj [može] imati mnoge predsta­
ve“, tako je i „svaka prava poetska tvorevina rezultat više ne­
go jednog, u duši pesnika oživljenog, podsticaja i dopušta vi­
še nego jednu interpretaciju“.77

7 S. Frojd, Tumačenje snova, II, op. cit., str. 177.

75 Ibid., str. 163.
76 Kako je to predstavio Dž. Hilis Miler „interpretacija književnog teksta podse­
ća na lečenje pacijenta“. U: J. Hillis Miller, „Constructions in Criticism“, The­
ory Now and Then, New York, 1991, str. 26.
77 S. Freud, Obja­nianie marze­ sennych, op. cit., str. 23.

7 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1896: Četrdesetogodišnji Sigmund Frojd, autor knjige Studien über Hyste­

rie (Rasprave o histeriji), napisane zajedno s Jozefom Brojerom i iz­
date godinu dana ranije, prvi put koristi reč „psihoanaliza“.
1900: Frojdovo Die Traumdeutung (Tumačenje snova). U oktobru
– početak terapije s Dorom koja će postati „junakinja“ jedne od
važnijih kliničkih studija o histeriji.
Diltaj piše Nastanak hermeneutike.
1901: U Parizu se rodio Lakan. Frojd objavljuje Psihopatologiju svako­
dnevnog života napisanu, kako je govorio, za nestručnjake.
Huserl objavljuje Logička istraživanja.
1905: Frojdova Dosetka i njen odnos prema nesvesnom; Tri rasprave o
teoriji seksualnosti, čiji je cilj sticanje uvida „u mehanizam sek­
sualnog funkcionisanja čoveka uz pomoć psihoanalitičke tehni­
ke“ (Predgovor iz 191. godine).
1907: Prva Frojdova studija posvećena književnosti – noveli Gradiva,
danskog pisca Jensena. Uticaji putovanja u Italiju: ruševine
Pompeje upoređene su sa represijom na koju nailazi erotsko is­
kustvo potisnuto u nesvesno. Iskopavanje ostataka iz ruševina
podseća na psihoanalitičku seansu. Trećeg marta Jung prvi put
posećuje Frojda u Beču. Razgovaraju trinaest sati.
1908: Der Dichter und das Phantasieren (Pesnik i fantaziranje): „Pesnik
radi isto što i dete koje se igra: stvara svet fantazije prema ko­
jem se odnosi veoma ozbiljno, što znači da u njega ulaže mno­
go emocija, oštro ga razlikujući od stvarnosti.“ Fantazija ima
svoj izvor u nezadovoljavanju želja i podudara se sa snom.
1909: Putovanje s Jungom i Ferencom u Ameriku gde je psihoanaliza
naišla na prijem pun oduševljenja. Frojdovo proučavanje fobijâ
(slučaj „Malog Hansa“) i opsesivne neuroze (slučaj takozvanog
Čoveka Pacova).
1910: Jung postaje predsednik Međunarodnog psihoanalitičkog udru­
ženja. Frojd objavljuje svoja američka predavanja (Über Psycho­
analyse. Fünf Vorlesungen).
I. Psihoanaliza 75
 Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinčija. Kad su u pita­
nju dve Leonardove osobine – sklonost ka potiskivanju nagona
i sublimacija primarnih nagona, „psihoanaliza ostaje nemoć­
na“. Nagoni obeležavaju granicu psihoanalitičke spoznaje. Posle
toga ostaje samo biologija „na kojoj se uzdiže psihička zgrada“.
1911: „Šreberov slučaj“ ili Frojdova istraživanja strukture paranoje.
Jung završava svoj prvi samostalan rad Wandlungen und Symbo­
le der Libido (Promene i simboli libida). Toga se ovako sećao:
„U meni se rodio osećaj da nemam šta da tražim u svetu intelek­
ta... Materijal nesvesnog izvučen na svetlost dana ostavljao me je,
da tako kažem, široko otvorenih usta!“ Posle ove knjige (prevede­
ne na engleski već 1916. godine) Frojd se razilazi s Jungom.
1913: Frojdov Totem i tabu.
Ferenc osniva Psihoanalitičko društvo u Budimpešti, Ernest Džons
(budući Frojdov biograf) otvara filijalu društva u Londonu.
1914: Zur Einführung des Narzißmus (Uvod u narcizam). „Zaljubljiva­
nje počiva u prelivanju Ja libida na objekat. Ono ima moć otkla­
njanja potiskivanja i lečenja perverzije.“ Jung podnosi ostavku na
mesto predsednika Međunarodnog psihoanalitičkog društva.
1915: Frojdovo Das Unbewußte (Nesvesno).
1916–1917: Frojdov Uvod u psihoanalizu.
De Sosirova Opšta lingvistika.
1917: Trauer und Melancholie / Žalost i melanholija (nastavak prouča­
vanja narcističkih psihičkih poremećaja). Melanholija je defini­
sana kao posledica (= neprerađena) gubljenja objekta pogubnog
za Ja (a prerađeno gubljenje je žalost). Libido se vraća u Ja koje
– zbog identifikacije sa izgubljenim objektom – biva uništeno.
1918: Frojdovo proučavanje dečjih neuroza (slučaj „Čoveka vuka“).
1919: Das Unheimliche (Zastrašujuće): Jedan od malobrojnih Frojdovih
radova posvećenih estetici. Zastrašujuće predstavlja iskustvo vra­
ćanja potisnutog koje izaziva neprijatan osećaj stranosti sveta.
Na zasedanju Psihoanalitičkog društva Melani Klajn predstavlja
svoju prvu raspravu o dečjem razvoju.
1920: Frojdovo Jenseits des Lustprinzip (S one strane principa zadovolj­
stva). Ja se rukovodi principom zadovoljstva, potiskujući nepri­
jatne sadržaje.
1923: Frojdovo Das Ich und das Es (Ja i Ono). Formulacija takozva­
ne druge tropike psihičkog aparata. „Ego [Ich] reprezentuje ono
što se može nazvati razumom i razboritošću nasuprot idu [Es]
koji obuhvata sve strasti.“
1925: Verneinung (Negacija): „Nema lepšeg dokaza za otkriće nesve­
snog od toga kad neko, koga analiziramo, reaguje rečima: ‘ni­
sam mislio na to’.“
76 Književne teorije XX veka
1926: Lakanov naučni debi (kao koautora) koji godinu dana kasnije
počinje kliničku psihoanalitičku praksu.
1927: Fetischismus. Kratka Frojdova rasprava o seksualnom fetišizmu.
Esej o Dostojevskom. Frojdova ćerka, Ana Frojd, objavljuje svo­
je najvažnije delo Dečja psihoanaliza.
1930: Frojdov Das Unbehagen in der Kultur (Nelagodnost u kulturi).
Lakanov samostalan naučni debi.
1932: Prva Lakanova knjiga (doktorat): O paranoičnoj psihozi i nje­
nim vezama sa ličnošću.
1933: Lakan objavljuje članak u nadrealističkom časopisu Minotaur.
Rus Koževnjikov, naturalizovan u Francuskoj kao Kožev, drži
predavanja (do 1939. godine) o Hegelovoj Fenomenologiji duha
u École des Hautes Études. Na predavanjima su se mogli sresti
pisci (R. Keno) i psihijatri, pa i sam Lakan koji je od Koževa
pozajmio tumačenje Hegelove teorije želje kao želje Drugoga
(želim nešto samo zato što tražim priznanje nekog drugog ko
takođe želi to nešto).
1934: Archetypal Patterns in Poetry: Psychological Study of Imagina­
tion, Mod Botkin. Prva primena Jungovih ideja na proučavanje
književnosti.
1936: Na XIV kongresu Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja u
Marijenbadu, Lakan izlaže čuveni referat o „stadijumu ogledala“.
Ana Frojd objavljuje rad Ego i odbrambeni mehanizmi.
1938: Frojd se zbog nacističke agresije seli iz Beča u London.
Gaston Bašlar objavljuje Psychoanalyse du feu (Psihoanaliza vatre).
1939: Frojd umire u Londonu objavljujući pre toga svoje poslednje
delo Der Mann Moses und die monotheistische Religion (Mojsije
i monoteizam).
Lakan počinje da radi u vojnoj bolnici.
Pojavljuje se prvi tom francuskog prevoda Fenomenologije duha.
1946: Posle perioda ratnog ćutanja, Lakan ponovo počinje da objavlju­
je naučne radove.
1949: Ernest Džouns, tada predsednik Međunarodnog psihoanalitič­
kog udruženja i najveći živi Frojdov učenik, objavljuje knjigu
Hamlet and Oedipus (Hamlet i Edip) koju izdavač reklamira
kao „klasičnu studiju iz psihoanalize književnosti“.
Objavljivanje Lakanovog marijenbadskog predavanja pod naslo­
vom La stade du miroir (Stadijum ogledala).
1953: Lakan postaje predsednik Pariskog psihoanalitičkog udruženja
(SPP), iz kojeg zatim istupa da bi postao član Francuskog psiho­
analitičkog udruženja (SFP) koje nije posedovalo akreditaciju
Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Početak ozbiljnih
I. Psihoanaliza 77
 podela u francuskoj psihoanalizi. Lakan počinje da drži čuvena
predavanja čije će beleške biti objavljene u posebnim knjigama.
Na seminare, koji su trajali dvadeset i sedam godina bez pre­
stanka, danas se gleda kao na psihoanalitičke predstave koje je
Lakan brižljivo režirao i izvodio na prilično hermetičnom jezi­
ku. Bez obzira na to, uvek su privlačili mnoštvo posetilaca koji
nisu obavezno bili profesionalno povezani s psihoanalizom.
1954: Prvi tom predavanja: Écrits téchniques de Freud (Frojdovi tehnič­
ki spisi).
1955: Seminar o Ukradenim pismima Edgara Alana Poa. Drugi tom
seminarskih radova: „Ja“ u Frojdovoj teoriji i psihoanalitičkoj
tehnici.
1955– 1956: Lakanov seminar o psihozama.
1959–1960: Seminar L’Ethique de la psychoanalyse (Etika psihoanalize), na
kojem se pojavljuje nova interpretacija Realnog i Stvari (das
Ding, la Chose).
1960–1961: Seminar o Prenosu (Le Transfert).
Fukoova knjiga Istorija ludila u doba klasicizma.
1963: Lakan postaje glavni urednik serije „Champ freudien“ u izdavač­
koj kući „Seuil“.
1964: Lakan formira École Freudienne de Paris (EFP). Seminar XI:
Les quatres concepts fundamentaux de la psychoanalyse (Četiri
fundamantalna koncepta psihoanalize), na kojem izgovara čuve­
nu rečenicu: „Nesvesno je strukturisano kao jezik.“
Rolan Bart objavljuje Eléments de sémiologie (Elementi semiologije).
1966: Fransoa Val sakuplja raštrkane Lakanove studije u knjigu Écrits
(u kolekciji „Champ freudien“ čiji je urednik takođe bio Lakan),
bibliji svih lakanista.
Objavljivanje Écrits se podudara sa izdavanjem drugih knjiga
ključnih za francuski strukturalizam: Fukoove Reči i stvari, Ben­
venistina Problèmes de linguistique générale.
1967: Rečnik psihoanalize Laplanša i Pontalija, prvi priručnik koji po­
vezuje Lakana i Frojda.
1968: EFP počinje da objavljuje časopis Scilicet. Lakan podržava stu­
dentski pokret. Na univerzitetu u Vensanu nastaje odsek za psi­
hoanalizu kojim upravljaju njegovi učenici.
1970–1980: Naredni Lakanovi seminari. Registrovano ih je ukupno dvade­
set i sedam, od kojih je svaki objavljen ili će biti objavljen u po­
sebnoj knjizi.
1972: French Freud: Structural Studies in Psychoanalysis, tematski broj
Yale French Studies.
1973: Pronicljiva kritička knjiga o Lakanu: Le titre de la lettre Filipa
Laku­Labara i Žan­Lik Nansija.
78 Književne teorije XX veka
 Izlazi Anxiety of Influence (Strah od uticaja) Harolda Bluma,
smeo pokušaj opisivanja književnoistorijskog procesa pomoću
kategorije edipovske psihomahije između predaka i potomaka.
1975: Lakanova poseta Americi. Serija čudnih događaja i skandala.
Siguran u svoju slavu s one strane Atlantika, Lakan je odlučio
da privatno poseti Metropoliten operu („Recite im da sam ja La­
kan“), a kad nije uspeo da ugovori susret, jedna od njegovih do­
maćica, ne govoreći ništa Lakanu, pozvala je direktora i nagove­
stila da će se u Operi pojaviti Žan­Pol Sartr incognito. Direktor
je bio počastvovan i odmah pristao, ali je bio upozoren da veliki
filozof ne voli kad se njegovo ime javno izgovara. Lakan ništa ni­
je shvatio, mada mu je jedino njegovo nepoznavanje engleskog
dozvolilo da pređe preko pitanja i dâ odgovor o zdravlju Simon
de Bovoar. U Bostonu, na MIT, gde se susreo sa Čomskim, La­
kan mu je na pitanje šta je mišljenje, odgovorio ovako: „Čini
nam se da mislimo mozgom. Ja lično mislim stopalom. Samo
tada dolazim do stvarnog kontakta s nečim solidnim. Ponekad
mislim i čelom, pogotovu kada njime u nešto udarim. Video
sam i previše (elektro)encefalograma da bih znao kako tamo ne­
ma ni traga misli.“ Čomski je brzo konstatovao da ima posla sa
ludakom.
U dvadeset i prvom broju Poétique Derida objavljuje dugačak
esej Le facteur de la verité koji predstavlja kritiku metafizičkih
(zapravo fa logo cent r ični h) pretpostavki Lakanove psihoa­
nalize (fallus kao „privilegovan označitelj“), ugrađenih u Laka­
nov seminar na temu Poovog Ukradenog pisma. U uvodu za
ovaj esej Derida piše: „Psihoanalitički orijentisana ‘književna
kritika’ u Francuskoj ne postavlja pitanje teksta. To se može re­
ći, bez velike nepravde, za psihobiografiju Marije Bonaparte, za
psihoanalizu materijalne fantazije [Bašlara], egzistencijalnu psi­
hoanalizu [Sartra], psihokritiku [Morona], psihoanalitički obo­
jenu tematsku fenomenologiju [Rišara] itd.“
1976: Bruno Betelhajm u knjizi The Uses of Enchantment: The Mea­
ning and Importance of Fairy Tales postavlja tezu o bajci kao ilu­
straciji nesvesnog konflikta u dečjoj psihi.
1977: Tematski broj časopisa Yale French Studies posvećen psihoana­
lizi. U njemu su se, između ostalih, našli Lakanov tekst „Desire
and the Interpretation of Desire in Hamlet“, kao i odlična inter­
pretacija Šošane Felman Džejmsovog Okretaja zavrtnja, pod na­
slovom Turning the Screw of Interpretation.
1981: Lakan umire 9. septembra.

I. Psihoanaliza 79
B­­l­­graf­ja

Rečn­c­

L’apport freudien. Éléments pour une encyclopédie de la psychanalyse, red. P. Ka­

ufmann, Paryż 1993; wyd. 2: Paryż 2003.
S. Fhanér, S­ownik psychoanalizy, tłum. J. Kubitsky, Gdańsk 1996.
J. Laplanche, J.­B. Pontalis, S­ownik psychoanalizy, red. D. Lagache’a, tłum.
E. Modzelewska, W. Wojciechowska, Warszawa 1996.
S­ownik phychoanalizy. Klasyczne pojęcia, nowe koncepcje, red. B. E. Moore,
B. D. Fine, tłum. E. Modzelewski, Warszawa 1996.

S­gm­nd Fr­jd

T­kst­­­ ­ p­ljsk­m pr­­­d­ma (na­­d­n j­ ­ pr­­­d na srpsk­ ­ hr­atsk­)

S. Freud, Cz­owiek imieniem Mojżesz a religia monoteistyczna, tłum. A. Ochoc­

ki, J. Prokopiuk, wstęp A. Ochocki, oprac. R. Reszke, Warszawa 199.
Up. S. Freud, Freud i Mojsije. Studije o umjetnosti o umjetnicima (prev.
Renata Jurleta i Tamara Tomić), Zagreb, 2005.
S. Freud, Cz­owiek, religia, kultura, tłum., posł. J. Prokopiuk, wstęp B. Sucho­
dolski, Warszawa 1967.
S. Freud, Dowcip i jego stosunek do nie­wiadomo­ci, tłum. R. Reszke, Warsza­
wa 1993. Up. S. Frojd, Dosetka i njen odnos prema nesvesnom (prev. Tomi­
slav Bekić), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Dzie­a, t. 1: Obja­nianie marze­ sennych, tłum. R. Reszke, Warszawa
1996.
S. Freud, Dzie­a, t. 2: Charakter a erotyka, tłum. R. Reszke, D. Rogalski, oprac.
R. Resczke, Warszawa 1996.
S. Freud, Dzie­a, t. 3: Pisma psychologiczne, tłum. R. Reszke, Warszawa 1997.
S. Freud, Dzie­a, t. : Pisma spo­eczne, tłum. A. Ochocki, M. Poręba, R. Res­
zke, oprac. R. Reszke, Warszawa 1998.
S. Freud, Dzie­a, t. 5: Życie seksualne, tłum. R. Reszke, Warszawa 1999.
80 Književne teorije XX veka
S. Freud, Dzie­a, t. 6: Dwie nerwice dziecięce, tłum. R. Reszke, Warszawa 2000.
Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Milekić), Novi
Sad, 1973.
S. Freud, Kultura jako źród­o cierpie­, tłum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up.
S. Frojd, Iz kulture i umetnosti (prev. Vojin Matić i dr.), Novi Sad, 1973.
S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (prev.
V. Jerotić i N. Volf), Novi Sad, 1969.
S. Frojd, Mojsije i monoteizam (prev. Božidar Zec), Beograd, 1979.
S. Freud, O marzeniu sennym, tłum. W. Szewczuk, [u:] idem, Psychopatologia
życia codziennego. Marzenia senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopa­
tologija svakodnevnog života (prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Prilozi teoriji seksualnosti. Tri rasprave (prev. Gruja Petrović i Srđa
Prica), Zagreb, 193. Up. i: S. Frojd, „Tri rasprave o seksualnoj teoriji“,
u: S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Milekić), Novi
Sad, 1973, str. 7–118.
S. Freud, O marzeniu sennym, u: idem, Wstęp do psychoanalizy, tłum. S. Kemp­
nerówna, W. Zaniewicki, przedm. G. Bychowski, Warszawa 1935; wyd.
2: Warszawa 1957; wyd. : poprawione, przejrzał, przedm. K. Obuchow­
ski, Warszawa 198. Up. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu (prev. Borislav Lo­
renc), Beograd, 1933; Novi Sad, 1973².
S. Freud, O psychoanalizie. Pięć odczytów wyg­oszonych na uroczysto­ć 20­lecia
jubileuszu za­ożenia Clark University w Worcester, Mass., tłum. L. Jekels,
Lwów–Warszawa 1911; wyd. 2 uwspółcze­nione: Poznań 1992.
S. Freud, Poza zasadą przyjemno­ci, tłum. J. Prokopiuk, wstęp B. Suchodolski,
Warszawa 1976.
S. Freud, Psychopatologia życia codziennego (O zapominaniu, pomy­kach, za­
bobonie i b­ędach), z. upoważnienienia autora tłum. L. Jekels, H. Ivànka,
Lwów 1912; przedruk w tłum. uzupełnionym i poprawionym przez
W. Szewczuka, [u:] idem, Psycholopatologia życia codziennego. Marzenia
senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog života
(prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Totem i tabu, tłum. J. Prokopiuk, M. Poręba, oprac. R. Reszke, War­
szawa 1993. Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle
Milekić), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Wizerunek w­asny, tłum. (z franc.) H. Zaszłupin, Warszawa 1936; pr­
zedruk: Warszawa 1990.
S. Freud, Predavanja za uvod u psihoanalizu (prev. Vlasta Mihavec), Zagreb, 2000.

Izabran­ raspra­­

S. Freud, Charakter a erotyzm analny; „Kulturowa“ moralno­ć seksualna a

wspó­czesna neurotyczno­ć; Fantazje histeryczne i ich zwiątek z biseksuali­
zmem; Romans rodziny neurotyków; Wprowadzenie do narcyzmu; Ża­oba
i melancholia, tłum. B. Kocowska, Przypominanie, powtarzanie, przepra­
cowanie, tłum. A. Czownicka, [u:] K. Pospiszyl, Zygmunt Freud. Cz­owi­
ek i dzie­o, Wrocław–Warszawa–Kraków 1991.
I. Psihoanaliza 81
S. Freud, „Dlaczego wojna?“, tłum. J. Miziński, Colloquia Communia 1989, nr 3–6.
S. Frojd, „Dostojevski i oceubistvo“, u: Iz kulture i umetnosti (prev. Vladeta Je­
rotić), Novi Sad, 1973, str. 235–259.
S. Freud, „Fetyszyzm“, tłum. A. Pawelski, Seksuologia, 1993, t. 1.
S. Freud, „Mity greckie i Shakespeare“, tłum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog,
1988, nr 9.
S. Freud, „Niektóre typy charakterów w pracy psychoanaliticycznej“, tłum.
E. i W. Sobaszkowie, Dialog 1989, nr .
S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tłum. M. Le­niewska, u: Teoria bada­ literac­
kich za granicą. Antologia, t. 2: Od prze­omu antypozytywistycznego do
roku 1945, cz. 1: Orientacje poetocentryczne i kulturocentryczne, wybór,
rozprawa wstępna, komentarz S. Skwarczyńska, Kraków 197.
S. Freud, „Pisarz i fantazjowanie“, tłum. B. Kocowska, u: K. Rospiszyl,
Zygmunt Freud. Cz­owiek i dzie­o, Wrocław–Warszawa–Kraków 1992.
S. Freud, „Podstawowe pojęcia psychoanalizy“; „Nieukontentowanie w kultur­
ze“, tłum. H. Kwiecińska, u: Filozofia i socjologia XX wieku, wyd. 2, War­
szawa 1965, cz. 1.
S. Freud, „Postacie psychopatyczne na scenie“, tłum. E. i W. Sobaszkowie, Dia­
log 1988, nr 7.
S. Freud, „Przemijano­ć“, tłum. P. Dybel, Teksty Drugie 1999, nr 3.

Karl G­sta­ J­ng

T­kst­­­ (­ pr­­­d­ na p­ljsk­ ­ na srpsk­)

C. G. Jung, Archetypy i symbole. Pisma wybrane, tłum. J. Prokopiuk, Warsza­

wa 1976.
C. G. Jung, Dzie­a, t. 1: Aion. Przyczynki do symboliki Jaźni, tłum. R. Reszke,
oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1997.
C. G. Jung, Dzie­a, t. 2: Typy psychologiczne, tłum. R. Reszke, Warszawa 1997.
Up. K. G. Jung, Psihološki tipovi (prev. Miloš N. Đurić), Novi Sad, 1977.
C. G. Jung, Dzie­a, t. 3: Symbole przemiany. Analiza preludium do schizofrenii,
tłum. R. Reszke, Warszawa 1998.
C. G. Jung, Dzie­a, t. : Psychologia a alchemia, tłum. R. Reszke, Warszawa
1999.
C. G. Jung, O istocie psychiczno­ci. Listy 1906–1961, wyd. A. Jaffé, wspólpr.
G. Adler, wybór, tłum., oprac. R. Reszke, Warszawa 1996.
C. G. Jung, O istocie snów, tłum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd,
„O bivstvu snova“, u: K. G. Jung, Dinamika nesvesnog (prev. Desa i Pavle
Milekić), Novi Sad, 1977, str. 385–0.
C. G. Jung, Podróź na Wschód, tłum. W. Chełmiński, J. Prokopiuk, E. i W. So­
baszkowie, oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1989.
82 Književne teorije XX veka
C. G. Jung, Podstawy psychologii analitycznej (wyk­ady tavistockie), tłum.
R. Reszke, Warszawa 1995.
C. G. Jung, Psychologia a religia, tłum. J. Prokopiuk, Warszawa 1970.
C. G. Jung, Psychologia a religia, tłum. J. Prokopiuk, oprac. R. Reszke, Warsza­
wa 1995.
C. G. Jung, Psychologia przeniesienia, tłum. R. Reszke, Warszawa 1993.
C. G. Jung, Rebis, czyli kamie­ filozofów, tłum. J. Prokopiuk, Warszawa 1989.
Carl Gustav Jung: Rozmowy, wywiady, spotkania, tłum. R. Reszke, Warszawa
1999.
C. G. Jung, Wspomnienia, sny, my­li, spisane i podane do druku przez A. Jaffé,
tłum. R. Reszke, L. Kolankiewicz, Warszawa 1999.
C. G. Jung, Zasadnicze problemy psychoterapii, tłum. R. Reszke, Warszawa
199. Up. K. G. Jung, Odabrana dela, 1–5, Novi Sad, 1977. (1. Dinamika
nesvesnog; 2. O psihologiji nesvesnog; 3. Duh i život; . Psihološke raspra­
ve; 5. Psihološki tipovi)
K. G. Jung, Čovjek i njegovi simboli (prev. Marija i Ivan Salečić), Zagreb, 1973.

Žak Lakan

T­kst­­­ ­ pr­­­d­ na p­ljsk­ (­ na srpsk­ ­ hr­atsk­) – ­zb­r

J. Lacan, Funkcja i pole mówienia i mowy w psychoanalizie, tłum. B. Gorczyca,

W. Grajewski, Warszawa 1996.
J. Lacan, „Kanta Sadem“, tłum. T. Komandant, Twórczo­ć 1989, nr 8. Up. J. La­
can, „Kant sa Sadeom“ (prev. Tomislav Medak), Treći program Hrvatskog
radija, Zagreb, 1999, 55–56, str. 100–116.
J. Lacan, „Stadium zwierciadła jako czynnik kształtujący funkcję Ja w ­wietle
do­wiadczenia psychoanalitycznego“, tłum. J. W. Aleksandrowicz, Psycho­
terapia 1987, nr .
J. Lacan, Četiri temeljna pojma psihoanalize (prev. Mirjana Vujanić­Lednicki),
Zagreb, 1986.
J. Lacan, „Edipov kompleks“ (prev. Zlatko Wurzberg), Tvrđa, Zagreb, 2001,
str. 1–2, 95–10.

Naj­ažn­ja dela ­z ­­last­ ps­h­anal­ze

In­stran­ a­t­r­

Y. Bertherat, Freud z Lacanem, czyli nauka i psychoanalityka [u:] Weik XX.

Przekroje. Antologia wspó­czesnej krytyki francuskiej, Kraków 1991.
B. Bettelheim, Freud i dusza ludzka, tłum., przedm. D. Danek, Warszawa
1991.
I. Psihoanaliza 83
H. Bloom, „Do Freuda i dalej“, tłum. A. Bielik­Robson, Literatura na Świecie
2003, nr 9–10.
L. Chertok, R. de Saussure, Rewolucja psychoterapeutyczna: od Mesmera do
Freuda, tłum. A. Kowaliszyn, Warszawa 1988.
A. Easthope, „Lacanowska interpretacja Kartezjusza“, tłum. T. Mazur, Prze­
gląd Filozoficzny 2000, nr 3.
R. Eyer­Kalkus, „Jacques Lacan: psychoanaliza jako lingwistyka mówienia“,
tłum. P. Dybel, Teksty Drugie 1998, nr 1–2.
B. Fink, Kliniczne wprowadzenie do psychoanalizy lacanowskiej. Teoria i techni­
ka, tłum. Ł. Mokrosiński, Warszawa 2003.
M. Foucault, „Nietzsche, Freud, Marks“, tłum. K. Matuszewski, Literatura na
Świecie 1988, nr 6.
A. Freud, Ego i mechanizmy obronne, tłum., przedm. M. Ojrzyńska, Warszawa
1997.
The Freud Reader, red. P. Gay, New York 1989.
E. Gellner, Uwodzicielski urok psychoanalizy czyli Chytro­ć antyrozumu, tłum.
T. Hołówka, Warszawa 1997.
M. Klein, The Selected Melanie Klein, red. J. Mitchell, New York 1986.
H. Lang, Mowa i nie­wiadomo­ć, tłum. P. Piszczatowski, wstęp P. Dybel, Gda­
ńsk 2005.
S. Leclaire, „Rzeczywisto­ć pożądania“, tłum. K. Łopuszka, u: Natura, kultura,
p­eć. Historia, etnografia, psychologia, filozofia, tłum. K. Łopuszka, red.
K. W. Meissner, Kraków 1969.
C. Lévi­Straus, „Freud, Sofokles i Labiche“, tłum. L. Kolankiewicz, Dialog
1990, nr 11.
R. Major, „Śladem Lacana“, tłum. A. Wasilewska, Literatura na Świecie 2003,
nr 3–.
„Pochwała psychoanalizy. Dialog Jacques’a Derridy i Elizabeth Roudinesco“,
tłum. M. Loba, Literatura na Świecie 2003, nr 3–.
P. Ricouer, „Świadomo­ć i nie­wiadomo­ć“; „O pewnej filozoficznej interpre­
tacji Freuda“, tłum. H. Igalson, u: idem, Egzystencja i hermeneutyka. Ro­
zprawy o metodzie, wybór, oprac., posł. S. Cichowicz, Warszawa 1975.
J. Rivi­re, „Proust a Freud“, tłum. J. Błoński, u: Proust w oczach krytyki ­wiato­
wej, wybór, red., przedm. J. Błoński, Warszawa 1970.
E. Roudinesco, Jacques Lacan. Jego życie i my­l, tłum. R. Reszke, Warszawa
2005.
H. Segal, „Joseph Conrad a kryzys wieku ­redniego“, Świat Psychoanalizy
1995, nr 2.
H. Segal, Marzenie senne, wyobraźnia i sztuka, tłum. P. Dybel, Kraków 2003.
S. Schneiderman, Jacques Lacan – ­mierć intelektualnego bohatera, tłum.
Ł. Mokrosiński, Warszawa 200.
C. Thompson, Psychoanaliza. Narodziny i rozwój, współpr. P. Mullahy, tłum.
T. Kołakowska, red., wstęp L. Kołakowski, Warszawa 1963.
8 Književne teorije XX veka
H. Vetter, „Lacan między Freudem a Heideggerem“, tłum. J. Miziński, Colloqu­
ia Communia 1989, nr 3–6.
W. Wołoszynow [M. B. Bachtin?], „Poza sferą tego, co społeczne“, tłum.
B. Żyłko, Literatura na Świecie 2003, nr 3/.
S. Žižek, Patrząc z ukosa. Do Lacana przez kulturę popularną, tłum. J. Margań­
ski, Warszawa 2003.
S. Žižek, Przekle­stvo fantazji, tłum. A. Chmielewski, Wrocław 2001.
S. Žižek, Sublimni objekt ideologije (prev. Nebojša Jovanović i dr.), Zagreb,
2002.
S. Žižek, Znak, označitelj, pismo. Prilog materijalističkoj teoriji označiteljske
prakse, Beograd, 1976.

P­ljsk­ rad­­­

A. Bielik­Robson, „Słowo i trauma: czas, narracja, tożsamo­ć“, Teksty Drugie

200, nr 5.
D. Danek, Sztuka rozumienia. Literatura i psychoanaliza, Warszawa 1997.
A. Doda, Po­piech i cynizm: wokó­ teorii dyskursów Jacques’a Lacana, Poznań
2002.
P. Dybel, „Czas Edypa – czas Chrystusa“, Kultura i Spo­ecze­stwo 199, nr 1.
P. Dybel, „Derrida i Lacan: spór dwóch żaków o fallusa“, Literatura na Świecie
2003, nr 3–.
P. Dybel, Dialog i represja. Antynomie psychoanalizy Zygmunta Freuda, War­
szawa 1995.
P. Dybel, Freuda sen o kulturze, Warszawa 1996.
P. Dybel, „Instynkt – popęd – namiętno­ć (Antropologia Helmutha Plessnera
a Freudowska teoria popędow)“, Kultura i Spo­ecze­stwo 1993, nr 1.
P. Dybel, „Podmiot nie­wiadomo­ći. Pojęcie podmiotu w psychoanalizie
Jacques’a Lacana na tle tradycji filozofii kartezjańskiej“, Przegląd Filozo­
ficzny 2000, nr 3.
P. Dybel, „Przemijalno­ć piękna i melancholia Freuda“, Teksty Drugie 1999,
nr. 3.
P. Dybel, Urwane ­cieżki. Przybyszewski – Freud – Lacan, Kraków 2000.
J. Go­ciniak, „Dyskurs psychoanalityczny w teorii Jacques’a Lacana“, Świat
Psychoanalizy 1995, nr 2.
K. Irzykowski, „Freudyzm i freudy­ci“, Prawda 1913, nr 2–6, 8–9.
K. Irzykowski, „Teoria snów Freuda“, Nowa Reforma 1912, nr 590.
Literatura na Świecie 2003, nr 3/ – broj je u celosti posvećen Lakanu.
B. Miciński, „O teoretycznych podstawach psychoanalizy“, Verbum 1938, t. .
M. Obrębska, W poszukiwaniu ukrytej struktury. Semiotyka wobec problemu
nie­wiadomo­ci, Poznań 2002.
L. Piątkowska–Magnone, „Krytyka czystego pożądania. Powrót do ‘Kanta Sa­
dem’ Jacques’a Lacana“, Przegląd Filozoficzny 200, nr .
I. Psihoanaliza 85
Pisarz i psychoanalityk, red. R. Dziurla, J. Groth, Poznań 1999.
K. Pospiszyl, „Kulturowe uwarunkowania osobowo­ci człowieaka w ujęciu
psychoanalizy“, Studia Filozoficzne 1969, t. 5.
J. Potkański, Sobowtór. Różewicz a psychoanaliza Jacques’a Lacana i Melanii
Klein, Warszawa 200.
Psychoanaliza i literatura, red. P. Dybel, M. Głowiński, Gdańsk 2001.
H. Stępniewska­Gębik, Z inspiracji Lacanowskich, Toruń 2000.
S. I. Witkiewicz, Niemyte dusze. Studium psychologiczne nad kompleksem ni­
ższo­ci (węz­owiskiem upo­ledzenia) przeprowadzone metodą Freuda ze
szczególnym uwzględnieniem problemów polskich (1936), [u:] idem, Nar­
kotyki. Niemyte dusze, wstęp, oprac. A. Micińska, Warszawa 1975.

Mihal Pavel Markovski

86 Književne teorije XX veka

II. FENOMENOLOGIJA

Treba se samo zagledati u same fenome­

ne, a ne o njima unapred govoriti i stva­
rati konstrukcije.
Edmund Huserl1

Ontologija književnog dela jeste aprior­

na teorija i kao takva nijednu od svojih
tvrdnji ne može zasnivati na iskustvu
u kojem su iskazana pojedinačna dela u
čitavom svom sklopu i svoj svojoj pojedi­
načnosti.
Roman Ingarden2

Čitava kritika je u svom ishodištu i u osno­

vi kritika svesti.
Žorž Pule3

Razmišljanja o književnom delu ne mo­

gu biti posvećena isključivo samom tek­
stu, već i u istoj meri činu njegovog usva­
janja.
Volfgang Izer
 1

3

1 Е. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja, Beograd, 1975, str. 82, pre­
vod: Milan Damjanović.
2 R. Ingarden, Poetika, Foto­futura, Beograd, 2000, str. 11, prevod: Ivana Đokić.
3 G. Poulet, La conscience critique, Paris, 1971, str. 31.
 W. Iser, „Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna“, u: Wspó­czesna
my­l literaturoznawcza w RFN. Antologia, Warszawa, str. 225.
Šta ­ kak­?

Fenomenologija je pravac u istraživanjima književnosti koji se Šta je

izvodi iz fenomenologije Edm­nda H­s­rla (1850–1938). Obič­ fen­men­l­g­ja
no se povezuje s radovima R­mana Ingard­na (1893–1970), ­ pr­­ča­anj­
koji se odnose na način postojanja i saznavanja književnog de­ knj­že­n­st­?
la kao i stvaralačke komunikacije takozvane škole iz Konstance
(Volfgang Izer, Hans­Robert Jaus, Karl­Hajnc Štirle) i angloame­
ričke škole „čitalačke reakcije“ (D. Bleich, N. Holland, Reader­
­Response Criticism). Shvaćenu na svoj način, fenomenologiju je
koristio i Gast­n Ba­lar (188–1962) u proučavanju poetskih sli­
ka, a posle njega takozvana Ženevska škola: prvo njeni utemelji­
vači – Marsel Rejmond i Albert Begen, a zatim i njihovi učenici
– Ž­rž P­l­ (1902–1991), Žan Pj­r R­­ar (rođ. 1922), Jan Star­­
b­nsk­ (rođ. 1928), kao i Dž­z­f H­l­s M­l­r (rođ. 1928) pre ne­
go što je postao dekonstruktivista. Fenomenologijom se, dok ga
nije preokupirao marksizam, bavio i Žan­P­l Sartr (1905–1980),
autor Imaginacije (190) čiji podnaslov glasi Fenomenološka psi­
hologija imaginacije, kao i rasprave Šta je književnost? u kojoj je
čitaocu priznata uloga zajedničkog tvorca književnog dela. Do­
sta pažnje književnim pitanjima posvetio je i M­r­s M­rl­­P­nt­
(1908–1961), autor Fenomenologije percepcije (195) i brojnih ese­
ja o umetnosti.
■ FENOMEN (grč. phaino – pojavlji­
Osnovna fenomenološka
vati se) – „je nešto što se pojavljuje, teza glasi: sve ono što se pojav­
nešto što vidimo onakim kakvim ga ljuje u svetu ima smisao zahva­
vidimo i što možemo verno opisati ne ljujući činu svesti. „Moramo Č­n­­­ s­est­
izričući o tome nikakav sud sve dok pokušati da stvarno pođemo od ka­ ­sn­­a
to ne vidimo onakvim kakvim jeste“.* fen­men­l­g­je
stvari upravo onakvih kakve se
* E. Paci, „Dziennik fenomenologiczny“, u: prikazuju i kakve se pojavljuju
Związki i znaczenia. Eseje wybrane, Warsza­
wa, 1980. U Huserlovoj teoriji fenomen je
i da pri tom ostanemo kod tog
stvar koju je svest obdarila smislom. prikazivanja ne upuštajući se ni

II. Fenomenologija 89
 u kakve spekulacije.“5 Svest nastoji da vidi ono što se pojavljuje bez
ikakvih predubeđenja i gotovih teorija, koncentrišući se na ono što
je najbitnije (suština stvari, odnosno eidos), a ne na ono što je slučaj­
no i pojedinačno. Ovaj prodoran pogled (koji je Huserl nazvao intu­
Fen­men­l­ška icijom6 ili očiglednošću) prati precizan opis jer „stvarnome pripada
­č­gledn­st
da bude opisano, a ne konstruirano ili konstituirano“.7 Čist opis, pre­
ma Huserlu, zasniva se na „sagledavanju suštine“ koja treba da se
predstavi s apodiktičnom, odnosno nesumnjivom očiglednošću.
Uticaj fenomenologije na proučavanje književnosti je posredan.
Huserla je kao matematičara i logičara u neznatnoj meri interesova­
Ingarden­­a la književnost i nije joj posvetio posebne studije. A za Ingardena,
­straž­­anja njegovog učenika, istraživanja književnog dela bila su samo deo
knj­že­n­g dela
šireg filozofskog projekta u kojem je – uprkos Huserlovim određe­
njima – nastojao da dokaže kako svet postoji na autonoman način,
relativno nezavistan od akata svesti, iako je stvaran i pomoću svesti.
Zato treba imati u vidu da je Ingarden, određujući egzistencijalnu
autonomiju književnog dela u okviru glavnih ontoloških istraživa­
nja, pokušavao pre svega da pronađe dokaze za potkrepljivanje te­
ze o postojanju egzistencijalno samostalnog sveta i da su ga manje
interesovali pojedinačni knji­
■ INTENCIONALNOST – ideja koju
ževnoteorijski problemi. Narav­ je Huserl preuzeo od Franca Brenta­
no, književno delo je specifičan na (1838–1917): svaka svest je svest o
predmet i potrebna mu je poseb­ nečemu, što znači da ne postoji nein­
na pažnja, ali pre svega je reč o tencionalna ili prazna svest. Predmeti
tome da li realni predmeti mogu se ne nalaze u svesti kao u kutiji, već
imati intencionalnu strukturu. predstavljaju predmete (ili korelate)
akta svesti te su, dakle, suštinski ne­
Ingarden je – uprkos Huserlu zavisni od svesti. Prema Ingardenu,
– tvrdio da mogu, a analiza knji­ književno delo je intencionalna tvo­
Knj­že­n­ del­ ževnog dela kao „intersubjektiv­ revina (korelat autorske svesti) koja
ka­ ­nter­ nog intencionalnog predmeta“ je učinjena trajnom pomoću inter­
s­­jekt­­n­ ­nten­
c­­naln­ predmet koji ima svoju egzistencijalnu subjektivnog značenja i zahvaljujući
tome književno stvaralaštvno je razu­
osnovu izvan čiste svesti bila je mljivo. Kao intencionalni predmet,
izuzetno pogodna za polemiku s književno delo je shematizovana tvo­
Huserlom. revina koja traži aktualizaciju.

5 J. Patočka, „Co to jest fenomenologia?“, u: Świat naturalny a fenomenologia,

Kraków, 1987, str. 159.
6 Treba imati u vidu da fenomenolozi nisu koristili termin „intuicija“ u uobiča­
jenom značenju, kao ekvivalent neracionalnog uvida. Upravo je ovako shva­
ćenu intuiciju ismevao Vitkaci kad je pisao da je „najbolji lek za intuiciju po­
licija“. Intuicija (lat. intueri = motriti) prema Huserlu odgovara očiglednosti.
7 M. M.­Ponty, Fenomenologija percepcije, Veselin Masleša, Sarajevo, 1978,
str. 8, prevod: dr Anđelko Habazin.

90 Književne teorije XX veka

 Ipak, da bi se detaljnije objasnila suština fenomenološkog podu­
hvata, treba, nesumnjivo, početi od Huserla, upoznati se s njegovim
komplikovanim rečnikom (koji je veoma važan za filozofiju i filo­
zofiju književnosti XX veka)8 ne bi li se kasnije prešlo na fenome­
nološke teorije književnosti od kojih kao najvažnije treba prihvatiti
teoriju Romana Ingardena, nemačku školu estetike recepcije i fran­
cusku varijantu takozvane tematske kritike. Pri tom treba imati na
umu ovo: iako je u Poljskoj najpoznatija teorija Romana Ingardena,
u svetlu metoda XX veka ona nije ni najuticajnija, niti je – treba to
otvoreno priznati – od velike pomoći u interpretacijama pojedinač­
nih književnih tekstova. U prikazu koji sledi glavni akcent stavljen
je na rekonstrukciju fenomenološkog idioma čije je razumevanje ne­
ophodno za humanistiku XX veka i znatno izlazi iz okvira proučava­
nja književnosti sensu stricto. Bez podrobnog sagledavanja Huserla,
fenomenološke teorije književnosti ne bi bile razumljive. Bez Huser­
la bi bio neshvatljiv i razvoj te or ij e književnosti.

Osn­­­

Tvorac fenomenologije, Edmund Huserl, bio je matematičar koji Edm­nd H­serl

se od početka studija kolebao između matematike i filozofije. Mate­
matika ga je privlačila preciznošću i strogošću pravila, ali njegov
učitelj Franc Brentano ga je ubedio da se i filozofija može prakti­
kovati kao nauka: „Na početku sam iz njegovih predavanja“, seća
se Huserl svog studiranja kod Brentana, „stekao uverenje koje mi
je dozvolilo da izaberem filozofiju kao životno zanimanje, a to je
da je i filozofija polje ozbiljnog rada, da se njome može, a samim
tim i treba, baviti u duhu najstrože nauke.“9 Godine 1891. Huserl
objavljuje Filozofiju aritmetike. Psihološke i logičke analize, vodi ko­
respondenciju s logičarem Gotlibom Fregeom koji kritikuje ostatke
psihologizma u tom delu. Huserl je hteo da napiše drugi tom, ali
se predomislio pošto je odbacio metodu i rezultate.10 Na prelazu iz­
među XIX u XX vek, objavljujući Logische Untersuchungen (Logička

8 Dovoljno je reći da će se na njega pozivati i Žak Derida pokušavajući da defi­

niše pojam „literarnosti“. Pogledati: Literarnost u poglavlju Dekonstrukcija.
9 A. Półtawski, „Słowo wstępne“, u: Idea fenomenologii..., op. cit., str. VIII.
10 To je, uostalom, postala trajna Huserlova osobina. Nikada nije bio zadovo­
ljan već objavljenim delima i stalno je – do smrti, 1938. godine – radio na nji­
hovom poboljšanju. U Huserlovom arhivu u Luvenu nalazi se oko 30 hiljada
strana stenografisanih i sukcesivno objavljivanih rukopisa.

II. Fenomenologija 91
 H­serl­­­ istraživanja),11 Huserl se udaljava od psihologizma i postavlja temelje
­dalja­anje ­d
ps­h­l­g­zma
čistoj logici. Po objavljivanju Logičkih istraživanja Huserl je imenovan
za profesora u Getingenu, gde je radio do 1916. godine (1912. godine
Roman Ingarden je postao njegov učenik). Od 1916. godine je pre­
davao u Frajburgu (gde su njegovi učenici bili, između ostalih, Edita
Štajn i Martin Hajdeger). U penziju je otišao 1929, ali je do 1933. dr­
žao predavanja. U isto vreme pojavila su se još dva dela kojima započi­
nje fenomenološki preokret u filozofiji: Fenomenologija volje Aleksan­
dra Pfendera i Transcendentalna i psihološka metoda Maksa Šelera.
Logi­ka Zašto su nastala Logička istraživanja? Ruski filozof Lav Šestov,
istraživanja s kojim se Huserl ozbiljno sporio povodom pouzdanosti saznanja,
pamti izjavu nemačkog mislioca na tu temu:
„Što sam dublje prodirao u osnovne probleme logike, to sam
jače osećao da naše znanje i naše poznavanje podrhtavaju i
da se ljuljaju iz temelja, dok se napokon, na moje neopisivo
zaprepašćenje, nisam uverio da ukoliko je savremena filozo­
fija izrekla poslednju reč o suštini saznanja, onda to sazanje
ne postoji ... [Bio sam svestan toga] da ako razum ne uspe da
pobedi sumnje koje su se u meni namnožile, ako smo osuđe­
ni samo na doterivanje, zabašurivanje ... pukotina i praznina
koje su nastale u svim našim epistemološkim konstrukcija­
ma, onda će se jednog dana naše divno znanje raspasti i naći
ćemo se oči u oči s bednim ostacima naše veličine.“12
Pr­t­­ saznajn­g Logička istraživanja su, pre svega, bila usmerena protiv saznaj­
relat­­­zma nog relativizma, odnosno uverenja da ne postoji objektivno merilo
ispravnosti sudova o stvarnosti. Huserlov cilj je bio da pronađe ono
„što je istinito [i što] je apsolutno istinito“, „samo po sebi“. Prema
Huserlovom mišljenju,
„istina je samo jedna jedina, bez obzira na to da li je u svojim
sudovima sagledavaju ljudi ili ne ljudi, anđeli ili bogovi“.13
Ovo je jedan od najvažnijih fenomenoloških aksioma: saznanje
ne zavisi od toga ko i na koji način saznaje, već se zasniva na potpu­
nom odvajanju istine od promenljivih okolnosti njenog shvatanja.
11 E. Husserl, Badania logiczne (1900–1901) t. 1: Prolegomena do czystej logiki,
Toruń, 1996, t. 2: Badania dotyczące fenomenologii i teorii, deo 1–2, Warsza­
wa, 2000.
12 L. Szestow, „Egzystencjalizm jako krytyka fenomenologii“, u: Folozofia egzysten­
cjalna, priredili: L. Kołakowski, K. Pomian, Warszawa, 1965, str. 21–215.
13 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 123.

92 Književne teorije XX veka

 Relativizam, noćna mora scijentista i moralista, prema Huserlu
je bio posledica antropologizacije, subjektivizacije i psihologizacije
istine koji tu istinu redukuju na funkciju individualnog mišljenja, na
promenljivu prirodu čoveka (kako ćemo videti, kad je u pitanju isti­
na, fenomenologija je ekstremni protivnik pragmatizma)1. Njegov
plan je bio drugačiji: u svetu treba pronaći osnovu na kojoj se može
odupreti relativizmu. Ispostavilo se da se ta osnova može pronaći jedi­
no u č istoj lo g i ci čiji je egzistencijalni status nezavisan od bilo ka­ Č­sta l­g­ka
kvih empirijskih stavova i kulturnog konteksta. Zato je Huserl pisao:
„Istinu ‘shvatamo’ ne kao neki empirijski sadržaj koji se po­ O­jekt­­na ­st­na
javljuje u toku psihičkih doživljaja i ponovo nestaje; ona ni­
je jedan od mnogih fenomena, već je doživljaj ... u kojem
doživljaj predstavlja nešto opšte, neku ideju.“15
Tako shvaćena istina „apsolutno obavezuje“16 i „sama u sebi
ostaje ono što jeste, zadržava svoju idealnu suštinu“.17 Istina postoji
objektivno, odnosno nezavisno od pojedinačnih sudova. Filozofa ne
interesuje mišljenje Petra ili Pavla, koje se tiče jednačine 2 + 2 = ,
jer postoje hiljade pojedinačnih sudova o tome, ali se svi odnose na
samu istinu koja je – što je bitno – očigledna istina. Konačno meri­ Oč­gledn­st
lo istine, govorio je Huserl, jeste njena očiglednost, odnosno to da ­st­ne
se ona prikazuje svima isto, nezavisno od tačke gledišta i stavova.
Svako ko bude smatrao da je interpretacija književnog dela samo
shvatanje ili otkrivanje u njemu sadržane očigledne istine, hteo ne
hteo će se posredno nadovezivati na Huserla. Mada će se Huserl ka­
snije više okrenuti idealizmu, ovaj „logički“ impuls će ipak od tada ne­
prekidno pratiti fenomenologiju. To je uverenje o tome kako se istina
može otkriti a ne konstruisati, kako se ona jedino otkriva a ne stvara.
Na taj način je, početkom XX veka u Logičkim istraživanjima,
formulisana neminovnost fenomenoloških istraživanja koja će ute­ Fen­men­l­ška
meljiti koncepcije čistih suština i pouzdanost saznanja. Već se u ­straž­­anja
ovoj knjizi pojavljuju najvažnije osobine fenomenologije. To su:
njen intuitivan, tj. evidentan karakter, isključivanje iz polja istraži­
vanja onoga što izlazi iz okvira čiste svesti; uzimanje u obzir samo
onoga što se samo po sebi pokazuje na očigledan način; njena opi­
snost, kao i status nauke na kojoj bi trebalo da su utemeljene sve
druge nauke. Pogledajmo, redom, sva ova pitanja.
1 Pogledati: Pragmatizam.
15 E. Husserl, op. cit., str. 133.
16 Ibid., str. 13.
17 Ibid.

II. Fenomenologija 93
 Osn­­ne teme Tema knjige je „čist a fe nome nol og ij a dož iv lj aj a mišlj e­
Logi­kih nj a i s a z nanj a“ koja „se odnosi isključivo na doživljaje koji se
istraživanja
mogu shvatiti i analizirati i ntu i cij om u čistoj suštinskoj [= esen­
cijalnoj] opštosti, a ne sa empirijski apercipiranim [= svesno doživ­
ljenim] doživljajima kao realnim činjenicama, s doživljajima ljudi
i životinja koji se kao iskustvena činjenica ispoljavaju i prihvataju
u svetu“.18 Nije reč, dakle, o tome šta čovek doživljava u svetu, već
šta doživljava u čistoj intuiciji, što znači intuiciji svedenoj samo
Fen­men­l­ška na svest. Fenomenološka intuicija „isključuje sve sudove koji se
­nt­­c­ja odnose na psihofizičku prirodu, uključujući realne stvari, tela, lju­
de, pa i sopstveni Ja­subjekat, kao i uopšte na sve što transcendira
Č­sta s­est [= prekoračuje] čistu svest“.19 Fenomenologija se, dakle, bavi „či­
stom svešću“ (= unutrašnjom, imanentnom svešću) i ne bavi se
onim šta svako od nas, kao jedinka otelovljena i podložna raznim
uticajima, misli o svetu, niti šta u tom svetu doživljava, kakvim uti­
cajima podleže. Huserl govori o „u nut raš nj em op až anju“, od­
nosno onakvom koje u svoj predmet ne uvodi ništa što u samom
doživljaju ne bi bilo „očigledno predstavljeno i efektivno prisutno“.
„Logički pojmovi [...] trebalo bi da proističu iz e v i dent no st i [An­
schauung]; oni treba da nastaju putem idejizujuće apstrakcije na
osnovu određenih doživljaja.“20 Ova „idejizujuća apstrakcija“ treba
da oslobodi pojedinačne doživljaje od njihove neprevodivosti na je­
zik opštih pojmova. Evidentnost garantuje adekvatnost, odnosno
„pojmovno savršeno predstavljeno“21 saznanje bez ikakve subjektiv­
ne primese; subjektivne, znači one koja je promenljiva i dolazi izvan
svesti. Ovde moramo biti oprezni. Za Huserla iz tog perioda „subjek­
tivan“ znači „neobjektivan“ ili onaj koji „prlja“ saznavanje večne isti­
ne.22 „Subjektivan“ znači promenljiv i relativizovan. Rečju, nesiguran.
„Suštine shvaćene direktno suštinskom intuicijom, kao i veze
koje se zasnivaju samo na suštinama, ona izražava opisno kroz suš­
tinske pojmove i iskaze koji imaju karakter suštinskih prava.“23 „Čist
H­serl­­a opis“, prema Huserlu, jeste „otkrivanje suštine i opisno ustaljivanje
k­ncepc­ja otkrivene suštine u čistim pojmovima izvršeno na osnovu, datog
č­st­g ­p­sa
kao primer, evidentnog shvatanja pojedinačnih doživljaja (makar
18 Ibid., t. 2, deo I, str. –5. Sve dopune i objašnjenja u uglastim zagradama poti­
ču od autora.
19 Ibid., t. 2, deo I, str. 552.
20 Ibid., t. 2, deo I, str. 8–9.
21 Ibid., t. 2, deo I, str. 7.
22 „Istina [...] je ‘večna’ ili bolje: ona je ideja i kao takva je vanvremenska. Nema
smisla pripisivati joj neko mesto ili trajanje, čak ni kad bi se to moglo produ­
žiti za sva vremena“. Op. cit., t. I, str. 133.
23 Ibid., t. 2, deo I, str. 5.

9 Književne teorije XX veka

 ■ EMPIRIJSKI – koji se odnosi
i fingiranih u slobodnoj fantaziji).“2
na čulni doživljaj. Fenomenološka To nije empirijski opis i ne odnosi
transcendentalna istraživanja koja se na stvarne lične doživljaje tako
izlaze izvan okvira empirijskog po­ da to ne može biti – ako je subjek­
retka. tivno shvatimo – interpretacija.25
„Fenomenologija, međutim, ne govori o stanjima živih bi­
ća ... već o uvidima, sudovima, osećanjima itd. kao takvim,
o onome što im pripada a priori, u neuslovljenoj opštosti,
upravo kao čistim individualnim primerima čistih vrsta.“26
Vrsta je u latinskom jeziku species, a u grčkom eidos, zato eidet­ E­detsk­ ­p­s
ski opis na primeru individualnih doživljaja predstavlja njihovu suš­
tinu koja prevazilazi individualne slučajeve. Fenomenologija se ba­
vi upravo sledećim: shvat anj e m č ist i h sušt i na d at i h č istoj
sve st i. Huserl ovako kaže: „Nisam platoničar, nije mi potrebno da
prihvatam ‘ideje’ izvan sveta. Govo­
■ EIDETSKI – (grč. eidos – vrsta, rim o nečemu što se može otkriti
suština) – vezan za nadindividual­ u ovom svetu, u konkretnim stva­
nu suštinu stvari prisutnu u poje­
dinim predmetima (na primer, cr­
rima, ne poistovećujući ‘crvenilo’
venilo crvene haljine, literarnost s pojedinačnim momentima crve­
književnog dela). Eidetski opis, nila mnogih crvenih stvari. Treba
osnova fenomenološke metodolo­ samo videti.“27 Ali, da bi se videlo,
gije, nastoji da otkrije ono što je treba „postati slep“ za ono što je
u datom predmetu presudno za
njegovu esenciju i nije zavisno od
slučajno. „Želimo da se vratimo ka
promenljive saznajne perspektive. ‘samim stvarima’“ (Wir wollen auf Ka „sam­m
die „Sachen selbst“ zurückgehen. Na st­ar­ma“
drugom mestu Huserl kaže: Zu den Sachen selbst). Sama stvar je ona
stvar kakva stvarno jeste, odnosno kakvom se predstavlja u punoj
samoprisutnosti „ako je bez ostatka shvaćena kao ono što jeste“.28

2 Ibid., t. 2, deo I, str. 2–25.

25 Ako pod interpretacijom podrazumevamo stvaralački čin angažovanosti u
konstrukciji smisla a ne samo otkrivanje već postojeće istine, onda Huserlo­
va fenomenologija ne može predstavljati osnovu interpretacije. Može, među­
tim, biti – i jeste – osnova svakog opisa pojava. Da li se, ipak, opis može
odvojiti od uslova u kojima subjekat radi? Sumnje o ovom pitanju učiniće da
– počevši od Martina Hajdegera i njegovog novog tumačenja fenomenologi­
je kao hermeneutike – XX vek bude scena za stalno problematizovanje teze
o neutralnosti fenomenološke pozicije prema svetu.
26 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 25.
27 R. Ingarden, Wstęp do fenomenologii Husserla. Wyk­ady wyg­oszone na uni­
wersytecie w Oslo (15 wrzesie­ – 17 listopad 1967), Warszawa, 197, str. 2.
28 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. .

II. Fenomenologija 95
 A šta je ona pre svega? Ona je sopstvena suština oslobođena slučaj­
nih i promenljivih okolnosti.
Rez­ltat­ Logi­kih Dakle, kako proističe iz Logičkih istraživanja, fenomenologija
istraživanja je nauka koja je:
1. Čist a i apr i or na, jer je neempirijska i nadindividualna.
Kako je pisao Merlo­Ponti, „svijet je isto ono što mi sebi pred­
stavljamo, ne kao ljudi ili empirijski subjekti, nego ukoliko
smo svi jedino svjetlo i ukoliko participiramo na Jednome ne
dijeleći ga“29.
2. E i detska, jer shvata suštinu onog što je opaženo.
3. Istovremeno je i kon k ret na, jer je ukorenjena u p osma­
t ranju. Kako se, posle niza godina, sećao Ingarden: „Povra­
tak stvarima, konkretnim stvarima, a ne apstrakciji, teoriji
itd., ka konkretnim stvarima – to je bio spas.“30 Ali, imajmo
u vidu, međutim, da nije reč o samoj konkretnosti nego o to­
me šta je u konkretnosti bitno i nepromenljivo.
. O či g le dna, odnosno i ntu it iv na (intuicija = očigledna
svest), jer neposredno sagledava suštinu u očiglednoj samo­
prisutnosti, u sopstvenoj ličnosti (Huserl je voleo da kaže:
in propria persona), bez ikakve „subjektivne“ primese. Feno­
menologija omogućava suštinama stvari da se otkrivaju u nji­
hovom pravom obliku.
5. O pisna, jer opisuje ono što s e p oj av ljuj e u svesti, što je
dato (gegeben) svesti i način na koji se pojavljuje i na koji je
dato. Ovu dimenziju Huserl naziva „datošću“ (Gegebenheit).
6. Eg z a kt na, jer je egzaktno naučna, što znači u odnosu na po­
gled na svet – stroga i neutralna, što joj omogućava da bude
osnova svih drugih pojedinačnih nauka.
Iako je Huserl priznavao da je pišući Logička istraživanja bio
„filozofsko dete“, Ingarden, ipak, nije bio u pravu tvrdeći da je
ovo delo samo „više zbirka rasprava nego celovita knjiga“ i da ne
pruža „nikakvu novu ni celovitu problematiku filozofije uopšte“.31
Fenomenologija koja proističe iz Logičkih istraživanja nije trebalo da
bude program, već „pokušaj fundamentalnog rada koji se zaista
može sprovesti na neposredno viđene i shvaćene stvari“.32 Na rezul­
tate Logičkih istraživanja kasnije će se osloniti sledeće etape Huser­
lovog rada i čitave fenomenologije.

29 M. M.­Ponty, op. cit., str. 9.

30 R. Ingarden, op. cit., str 27.
31 R. Ingarden, „Edmund Husserl“, u: Z bada­ nad filozofią wspó­czesną, Wars­
zawa, 1963, str. 388.
32 E. Husserl, Badania logiczne, t. I, op. cit., str. 1–2.

96 Književne teorije XX veka

Ut­m­lj­nj­

Godinu dana posle predavanja Viljama Džejmsa o pragmatizmu,

1907. godine Huserl drži pet predavanja kojima daje naslov Ideja fe­ H­serl­­a Ideja
nomenologije. Ovde je prvi put javno formulisao ideje koje određu­ fenomenologije
ju čitavo njegovo kasnije mišljenje. Tada je u svojoj privatnoj belež­
nici zabeležio:
„Za fenomenologiju, koja treba da bude teorija saznanja,
za suštinsku nauku o saznanju (a priori) empirijski odnos
je isključen. Na taj način nastaje transcendentalna fenome­
nologija i to je upravo bilo ono čiji su delići bili predstavlje­
ni i u Logičkim istraživanjima.“33
Tri osnovne kategorije fenomenologije nastale u Ideji fenomeno­ H­serl­­a Ideja
logije jesu: korelacija, konstitucija i redukcija. „Transcendentalna fe­ fenomenologije
nomenologija je fenomenologija konstituišuće svesti.“ Konstituišu­ K­nst­t­t­­na
će, znači one koja stvara predmete saznanja. s­est

„Fenomenologija [za razliku

■ KORELACIJA – odnos između
predmeta i svesti koja se zasniva od psihologije] se ne odnosi
na tome da dati predmet predstav­ na svet, ona je čisto transcen­
lja ekvivalent (ili korelat) akta sve­ dentalno istraživanje u kojem
sti, što znači da ga akt saznanja treba da se pokaže na koji na­
transformiše i on postaje fenomen čin se konstituiše realan svet
koji poseduje neko značenje. Bli­
ska ovakvom shvatanju korelacije
kao korel at čiste svesti.“3
jeste kategorija objective correlati­
ve (predmetni ekvivalent), koju je
Upravo je „detaljno ispitivanje
u teoriju poezije uveo T. S. Eliot korelacije između akta, značenja
(Pogledati: Američki formalizam). i predmeta zadatak transcenden­ Transcendentalna
talne fenomenologije“. Šta je i na fen­men­l­g­ja
koji način postoji svest? Postoji kao „intencionalni ekvivalent mnoš­
tva svesnih doživljaja – ne postoji apsolutno za sebe, već samo kao
ekvivalent“.35 Upravo se na tome zasniva korelacija: predmet je ekvi­
valent (= korelat) akta svesti, što znači da on biva preoblikovan po­
moću čina saznanja i postaje fenomen koji poseduje određeno zna­
čenje. Da bi sve imalo smisao (a to je uslov saznavanja sveta), stvari
za svest moraju da se preoblikuju u fenomene, odnosno u nešto što, Fen­men
pojavljujući se u svesti, već ima neko značenje. Svet nepreoblikovan
33 W. Biernal, „Wprowadzenie wydawcy“, u: E. Husserl, Idea fenomenologii...,
op. cit., str. 6.
3 R. Ingarden, Wstęp do fenomenologii Husserla..., op. cit., str. 1–2.
35 Ibid., str. 139.

II. Fenomenologija 97
 svešću u fenomen ne samo da ne­ ■ TRANSCENDENTALAN – (lat.
ma smisla već ostaje i izvan moguć­ transcendo = prekoračujem) – onaj
nosti saznanja. Za Huserla je ono koji prekoračuje čulno iskustvo u
što je dato = intencionalni pred­ pravcu razuma koji utvrđuje uslo­
met = fenomen. Prema kasnijoj ve za mogućnost bilo kakvog isku­
terminologiji primenjenoj u Ideja­ stva. To je razlika koju je utvrdio
Kant i koja strogo razdvaja ono što
ma: korelacija između čina svesti i je čulno od onoga što je razumno.
predmeta svesti je (odgovarajuće) Napomena: transcendentan nije
N­eza ­ n­ema spajanje noeze i noeme. Imajmo u isto što i transcendentalan! U fe­
vidu: ni stvari kao takve, ni čovek nomenologiji je transcendentan
kao takav nisu dostojni pažnje fe­ spoljašnji svet, a transcendentalan
sam razum (preciznije: svest).
nomenologije. I stvari i čovek mo­
raju da prođu kroz „čišćenje“ od svojih empirijskih svojstava da bi
stupili na „pravu“ scenu fenomenoloških razmatranja. U tome se na­
lazi fenomenološki izvor hermeneutike XX veka.
Interesovanje transcendentalne fenomenologije usmereno je ka
„svesti kao svesti“, usmereno je samo ka fenomenima, odnosno ono­
me što se ispoljava u svesti „uz izuzimanje svakog empirijskog suda
[u bitku]“.36 Ovde je reč o podređivanju spoljašnjeg (= empirijskog)
opažanja unutrašnjem opažanju. Šta predstavlja ovo izuzimanje
empirijskog sveta? To je čuvena
Transcendentalna Huserlova transcendentalna reduk­ ■ EPOCHÉ – transcendentalna
red­kc­ja redukcija koja se zasniva na odba­
cija čiji je osnovni princip upravo civanju empirijskog sveta (Huserl
ovde prvi put formulisan. Osnov­ govori o odbacivanju teze o pri­
no pitanje je sledeće: kako spoznati rodnom odnosu) u korist aktiv­
nešto što izlazi izvan okvira svesti? nosti same svesti. Živ čovek biva
Odgovor je (samo) očigledan: pre­ redukovan na čistu svest, a stvari
neti sferu saznanja iz transcenden­ na predmete kojima svest daruje
smisao, odnosno na fenomene.
cije, odnosno iz stvarnosti koja se
nalazi izvan svesti, u imanenciju, odnosno u samu svest, zapravo – iz­
maći se empirijskom, čulno iskustvenom svetu i zatvoriti se u svest.
Transcendenc­ja „Transcendencija stvari zahteva da je [stvar] stavimo pod znak pi­
­ ­manenc­ja tanja.“37 U imanenciji je opet ono što je dato, dato na očigledan i
neposredan način i „potpuno je adekvatno samoprisutno dato“.38
Huserl razmišlja na sledeći način: ono što je transcendentno ne mogu
shvatiti sa svom očiglednošću (jer mi nije dato), dakle, moram da
ga se oslobodim, isključim iz polja mog saznanja. To, međutim, ne
mogu da uradim u potpunosti jer tada uopšte ne bih saznao svet.

36 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 9.

37 Ibid., str. 61.
38 Ibid., str. 12–13.

98 Književne teorije XX veka

Upravo na tome se zasniva transcendentalna redukcija: na stavlja­
nju u zagrade transcendentalnih stvari u odnosu na svest i prista­
janju na to da one postoje samo kao pre dmet i koji su dati svesti
u njenim granicama – i samo u njenim granicama: onako kako se
svesti predstavljaju.
U Idejama za jednu čistu fenomenologiju39 Huserl formuliše H­serl­­ pr­nc­p
s­­h pr­nc­pa
ovaj zakon kao „princip svih principa“:
„Nijedna teorija, koja bi se mogla izmisliti, ne može nas
skrenuti na krivi put u odnosu na ovaj princip svih prin­
cipa: da je svaka izvorno prezentovana evidentnost izvor
zakonitosti saznanja, da sve što nam se u ‘intuiciji’ izvorno
(da tako kažemo: u svojoj telesnoj stvarnosti) predstavlja,
treba jednostavno prihvatiti kao ono što se prezentuje, ali
samo u granicama u kojima se prezentuje.“0
Imajmo, međutim, na umu: predmeti nisu unutar svesti, ne na­
laze se u njoj kao u kutiji ali su njen korelat. To su takozvani inten­
cionalni predmeti. Fe nome n j e st v ar pre obraž ena č istom
sve š ć u u pre dme t koj i p os e duj e smis ao. Fenomenologija
teži pretvaranju transcendentnog sveta u svet čistih fenomena, dakle,
ono što se kao apsolutno razumljivo (ono koje poseduje smisao) može
„posmatrati, formulisati“ jer dolazi do „stvarne samoprezentacije u naj­ Sam­prezen­
užem smislu“.1 Smisao je za Huserla ili očigledan ili ga uopšte nema. tac­ja

„Pojedinačni saznajni fenomen, koji se pojavljuje i nestaje

u toku svesti, nije objekat fenomenoloških sudova. Reč je
o ‘izvorima saznanja’, o počecima koji se mogu evidentno
shvatiti na opšti način, o univerzalnim apsolutnim podaci­
ma koji predstavljaju osnovna univerzalna merila, ona koja
omogućavaju merenje svakog smisla.“2
Dakle, šta Huserl radi, šta želi? Kao što je tvrdio u razgovoru
sa Šestovim, želi da pronađe Arhimedovu tačku saznanja, da prona­ Arh­med­­a
đe epistemološki apsolut, odnosno princip apsolutne pouzdanosti. tačka saznanja
Da bi to postigao kad filozofski subjekat želi da nađe sferu maksi­
malne sigurnosti saznanja (Huserl kaže „opažajna preciznost“), on­
da mora „anulirati“ svet, staviti ga u zagrade (t rans cende nt a lna
re du kcij a = epoché) i koncentrisati se ne samo na ono što „vidi“
39 E. Husserl, „Ideen zu reinen Phänomenologie und phänomenologische Philo­
sophie“, u: Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische Forschung, 1913.
0 Ibid., str. 73.
1 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 76.
2 Ibid., str. 73.

II. Fenomenologija 99
 u svesti. Samo se tako može naći neproblematičan izvor smisla koji
razdvaja ono što je smisleno od onoga što je lišeno smisla. I samo ta­
ko se može utemeljiti program filozofije kao stroge nauke koja mo­
že i trebalo bi da postane osnova svih nauka o čoveku.

F­l­z­f­ja ka­ str­ga na­ka

Godine 1911. Huserl objavljuje raspravu Filozofija kao stroga nauka

(Philosophie als strenge Wissenschaft) u kojoj iznosi sledeći argument.
Dotadašnja filozofska istraživanja su daleko od zahteva koje treba stav­
F­l­z­f­ja ljati pred naučna istraživanja. Filozofija treba da bude nauka određe­
ka­ na­ka nih formalnih osobina a njene tvrd­
nje treba da budu argumentovane ■ SAMORAZUMLJIVOST (nem.
Selbstverständlichkeit) – osobina
na apodiktički važan način. To mo­ onoga što je samo po sebi razumlji­
že da uradi samo onda kad se ne bu­ vo, očigledno. Istina je samooči­
de pozivala na druge nauke, već kad gledna jer se predstavlja svakome
stekne punu autonomiju i opštost. na isti način. Kako kaže Huserl
Treba da bude philosophia prima u Kartezijanskim meditacijama,
et ultima. Suprotno induktivnim upravo u očiglednosti pogled na­
šeg intelekta dostiže samu stvar.
prirodnim naukama, deduktivnim
matematičkim naukama ili humanističkim naukama zasnovanim na
erudiciji, ona zahteva neograničeno širenje domena svoje pravosnaž­
nosti i to s obzirom na suštinsko istraživanje: „Moraju nam se raz­
P­na jašnjenjem problemâ i udubljivanjem u njihov čisti smisao, s punom
­č­gledn­st očiglednošću nametnuti metode, koje su adekvatne tim problemima,
f­l­z­f­je
jer ih zahteva njihova sopstvena suština.“3 Na taj način filozofija dobi­
ja „potpuno sigurne i kao takve sasvim nesumnjive“ rezultate.
Zato je Huserl upotrebio najtežu metodološku artiljeriju protiv
tri, prema njegovom mišljenju, najopasnije filozofije koje vode na
Pr­t­­ krivi put subjektivizma. To su: 1. naturalizam, koji tretira svest kao
nat­ral­zma predmet u svetu i koji, u skladu s tim, nije u stanju da dâ apsolutno
Pr­t­­ ­st­r­c­zma (a ne samo empirijski) obavezujuće kriterijume saznanja; 2. istori­
cizam (koji za Huserla predstavlja „saznajnoteorijsku aberaciju“),5
prema kojem ono što postoji negira svaku trajnost i postaje zavisno
od promenljivih okolnosti. „Lako je videti da dosledno sprovedeni
istoricizam prelazi u ekstremni skeptički subjektivizam; 3. ideje:
3 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, Kultura, Beograd, 1967, str. 10, preve­
li: Dafina i Milan Damjanović.
 R. Ingarden, Edmund Husserl, op. cit., str. 10.
5 E. Huserl, op. cit., str. 5.

100 Književne teorije XX veka

istina, teorija, nauka tada bi, kao sve ideje, izgubile svoje apsolutno
važenje ... Važenje prosto­naprosto ili ‘po sebi’, koje je ono što je čak
i kad ga niko ne realizuje i kad ga nijedno istorijsko čovečanstvo
nikad ne bi izvršavalo.“6 I, na kraju, Weltans chauung sphilos op ­
hie , odnosno filozofija pogleda na svet prema kojoj je filozofija iz­ Pr­t­­ f­l­z­f­je
raz ličnih strasti i pogleda na svet. p­gleda na s­et
Najbitnija saznajnoteorijska Huserlova teza koja ponavlja ideje
iz predavanja glasi ovako: „Ako teorija saznanja ipak hoće da pro­
učava probleme odnosa svesti i bića, ona može da ima pred očima
samo biće kao korelat svesti.“ S tim u vezi „istraživanje mora da bu­
de upravljeno na naučno suštinsko saznanje svesti, na ono što sama S­št­na s­est­
svest ‘jeste’ u svim svojim različitim oblicima, po svojoj suštini“.7
Zato sve što treba da postane predmet svesti, „mora upravo čisto iz
s ame sve st i da postane o či g le dno i time p otpu no raz um lj i ­
vo“.8 Za fenomenologiju ono što je data stvar, njeno „šta“, zavisi od
načina na koji se pojavljuje, na koji je dato (njeno „kako“) u svesti.
Wesen, suština, istovremeno je i Gegebenheit, datost. To znači da je
predmet saznanja uvek samo korelat svesti iz čega proizlazi da je
analiza predmeta – neminovno – analiza svesti (i obrnuto).
Tako se fenomenologija javlja kao neprirodna (= nepsihološka)
nauka o svesti, čiji predmet nije „empirijska svest“ već „čista svest“.9
U čisto fenomenološkoj sferi „odnose prema predmetno doživljenom
telu i prema prirodi ostavljamo van razmatranja“50 jer oni smetaju u
„posmatranju suština“. Posmatranje suštinâ je, da se podsetimo, u Hu­
serlovom jeziku intuicija, očigledna svest. „Ukoliko je intuicija čista“,
piše Huserl, „i ne obuhvata nikakva prelazna sa­intendiranja, utoliko
je sagledana suština nešto adekvatno sagledano, apsolutno dato.“ 51
Iz toga proizlazi da „saznanje suštine nije činjeničko (matter­ Saznanje s­št­ne
­of­fact) saznanje, ne obuhvata ni najmanji sadržaj tvrđenja u odno­
su na individualnu (recimo, prirodnu) egzistenciju“.52 Očiglednost ne
može biti iskustvo jer je apsolutno data suština data samo – da tako
6 Ibid., str. 39.
7 Ibid., str. 1.
8 Ibid., str. 15.
9 Zato je fenomenologija sušta suprotnost psihoanalizi koja se može definisati
kao njen savršeni negativ. Fenomenologija se bavi svešću, psihoanaliza – ne­
svesnim. Svest za fenomenologiju mora biti „čista“, nesvesno je po definiciji
pod uticajem traume. Ono što je dato svesti, za fenomenologiju je razumlji­
vo i očigledno. Ono što iz nesvesnog prelazi u svest (ili iz nagonske sfere,
Es, u racionalnu sferu, Ich), zagonetno je i zahteva interpretaciju.
50 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, op. cit., 28.
51 Ibid., str. 29.
52 Ibid., str. 30.

II. Fenomenologija 101

 kažemo – pogledu svesti. Zato je fenomenologija „samo“ istraživa­
nje esencije, a ne istraživanje egzistencije. Ono što postoji, postoji
Op­z­c­ja ­zmeđ­ samo s obzirom na svoju suštinu, a ne na – slučajno i promenljivo
s­št­ne
­ p­st­janja
– postojanje. Pošto je ova suština data samo čistoj svesti, onda ovde
stupamo na teren filozofskog idealizma: postoji samo ono što stva­
ra moja svest. Na ovom mestu se javljaju problemi s pomirenjem
prvog Huserlovog apela, „na povratak stvarima“, s tim da ove stvari
postoje samo zahvaljujući mom umu.
Ovde će, takođe, započeti spo­
renja unutar Fenomenološke škole ■ HETERONOMIČAN (grč. hete­
= drugi + nomos = zakon) – u
i tu na scenu stupa Roman Ingar­ ros Ingardenovoj teoriji egzistencijal­
den za koga je književno delo naj­ ni status književnog dela je hetero­
Knj­že­n­ del­ bolji primer bića koje postoji he­ nomičan, odnosno nezavistan od
ka­ heter­n­m­ teronomno, odnosno koje postoji čitaočeve svesti. Prema Ingardenu,
n­ ­­će
zahvaljujući aktu svesti, ali koje u delo u svom materijalnom obliku
samom sebi sadrži nezavisnu egzi­ (umetnički predmet) postoji ne­
zavisno, ali kao estetski predmet
stencijalnu osnovu. Na taj način, zavisi isključivo od čitaočeve aktiv­
Ingarden je nastojao da ublaži kraj­ nosti (Pogledati: Konkretizacija).
nju suprotstavljenost između idea­
lizma (prema kojem samo svest uvodi bića u postojanje) i realizma
(prema kojem svest može samo da sagledava ono što već postoji u
gotovom obliku).

T­­r­ja knj­ž­­n­st­ R­mana Ingard­na

Ingarden je svoju filozofiju književnosti izložio u dve najvažni­

je knjige – Das literarische Kunstwerk (1931): O književnom delu
i O saznavanju književnog umetničkog dela (1937). U oba slučaja
Apr­­rna susrećemo se sa apriornim eidetskim (grč. eidos = suština) istraži­
­straž­­anja vanjima, odnosno sa analizom opšte ideje „književnog dela“, kao i
knj­že­n­st­
opštom strukturom saznajnog čina. Kako Ingarden piše u Uvodu
u O saznavanju književnog umetničkog dela, postoje dva načina či­
tanja: prvi, „koji se odnosi na neko određeno pojedinačno delo i
Isk­st­­ vers­s predstavlja svojevrsno iskust vo“ i drugi, „koji onoga koji saznaje
­deja vodi ka opštem shvatanju strukture i svojstava, proist i č u ći h i z
sušt i ne, umetničkih dela u op šte“. Ingarden, očigledno, bira dru­
gi način čitanja u kojem je reč o „apriornoj analizi sadržine opšte
ideje ‘književno umetničko delo’“.53 Fenomenološko čitanje (prema
53 R. Ingarden, O saznavanju književnog umetničkog dela, SKZ, Beograd, 1971,
str. 8, prevod: Branimir Živojinović.

102 Književne teorije XX veka

 ■ QUASI­SUDOVI, „tobož­sudo­
vi“ – u teoriji Romana Ingardena,
vrsta rečenica tipičnih za knji­
ževno delo, koje ne izriču ništa
direktno o stvarnosti, ali stvaraju
posebnu iktivnu stvarnost. Budu­
ći da nisu logički sudovi, ne pod­
ležu kriterijumu istine i laži. Ova
koncepcija se izvodi iz nekadašnje
koncepcije poetskog jezika koji
– kako je o pesniku u XVI veku
pisao Filip Sidni u Odbrani poezije
– nikad ne laže jer nikada ništa i
ne tvrdi. Nezavisno od Ingardena,
teoriju pseudo­statements je 1926.
godine izneo A. A. Ričards u knji­
zi Science and Poetry.
■ SLOJEVIT KARAKTER KNJI­
ŽEVNOG DELA – prema Roma­
nu Ingardenu, svako književno
delo sačinjavaju četiri sloja: 1. zvu­ gledavanje ideje). Saznavanje se,
čanja reči i zvučnih tvorevina višeg
reda; 2. značenjske jedinice (reči i
rečenica); 3. shematizovani aspekti
zahvaljujući kojima se ispoljavaju
predstavljeni predmeti; . predsta­
vljeni predmeti određeni smislom
rečenica. Slojevitost književnog de­
la dopunjena je njegovom faznom
strukturom, odnosno redosledom
delova. Ove dve dimenzije čine
suštinu književnog dela.
■ SHEMATIČNOST – osnovna
strukturalna osobina svakog umet­
ničkog dela. U umetničkom delu
neke njegove osobine (nedoreče­
na mesta, shematizovani izgledi)
shematski su predstavljene i zahte­
vaju aktualizaciju (dorečenost) ko­
ju u procesu konkretizacije treba
da izvrši recipijent.
dok se analiza načina njegovog saznavanja odnosi na sve moguće
konkretizacije, nezavisne od realnih okolnosti čitanja. U slučaju
II. Fenomenologija
Ingardenu) zato se ne koncentriše
na to šta je u delu pojedinačno, ne­
ma ništa zajedničko sa iskustvom,
već nastoji da sagleda samu ide­
ju književnog dela. Reč je, dakle,
o tome šta književno delo kao
„umetnički predmet“ jeste po svo­ Umetn­čk­
joj suštini (višeslojna tvorevina, predmet ­
estetsk­ predmet
fazno sistematizovana, izgrađena
od quasi­sudova i koja poseduje
estetski uzvišene vrednosti), kao i
o tome šta uvek mora biti ispunje­
no prilikom njegovog saznavanja
kao „estetskog predmeta“ (sagleda­
vanje znakova i zvučanja, razume­
vanje značenja reči i smisla rečeni­
ca, konkretizovanje predstavljenih
predmeta i aktualizacija izgleda,
povezivanje slojeva u celinu i sa­
dakle, razlikuje od interpretacije
isto kao što se svako pojedinačno
delo podvrgnuto interpretaciji raz­
likuje od njegove apriorne ideje
koja se otkriva prilikom fenome­
nološkog istraživanja. Ova dvodel­
nost proizlazi iz shematske struk­ Shematska
ture književnog dela koje u sebi str­kt­ra
knj­že­n­g dela
sadrži – kao umetnički predmet
koji intersubjektivno postoji – iz­
vesnu idealnu strukturu prisutnu
u svim delima, kao i – kao estetski
predmet dat u pojedinačnom isku­
stvu – brojnost različitih konkre­
tizacija koje dopunjavaju njegovu
shematizovanu građu. Svaki čita­
lac se na svoj način drži scenarija
recepcije ugrađenog u delo (Ingar­
den ovo naziva konkretizacijom),
103
 pojedinačne konkretizacije, koja izlazi izvan okvira predmetne
intersubjektivnosti dela, reč je o „objektivnom ocenjivanju dela“,
odnosno o „prilagođavanju sugestijama i direktivama koje iz dela
proizlaze“. Konačni kriterijum zakonitosti tumačenja jeste sâmo
delo čiji struktura i konkretan smisao primoravaju čitaoca na odgo­
varajuće saznajne procedure. „Izvanredno će se retko desiti“, piše
Ingarden, „da dve konkretizacije istoga dela, koje su obrazovane od
strane više čitalaca, budu potpuno
jednake u svim onim koje su pre­ ■ KONKRETIZACIJA – u Ingarde­
novoj teoriji: popunjavanje shemat­
sudne za konstituisanje estetske ske strukture dela koju za vreme či­
vrednosti.“5 Ingardena nije inte­ tanja obavlja individualan čitalac.
resovala interpretacija književnog Razlikovanje shematskog umetnič­
dela, već ono što je uopšte omogu­ kog dela kao umetničkog predme­
ćava na ontološkom (kako je knji­ ta i umetničkog dela kao estetskog
ževno delo komponovano?) i na predmeta konkretno datog čini
osnovu Ingardenove i Izerove feno­
epistemološkom (kako saznajemo menološke teorije književnosti.
književno delo?) planu. Takođe, u
suštini, nije sagledao kulturnu isprepletanost književnog dela i nje­
govog čitanja. Uglavnom su zbog toga njegova istraživanja izgubila
na atraktivnosti u trenutku u kojem su istraživanja čistih fenomena
i apriornih saznanja bila udaljena od istraživanja kulturnih i egzi­
stencijalnih konteksta književnosti. Danas se Ingarden ne pojavljuje
u antologijama tipa Literary Theories, iako se sagledava njegova pio­
nirska uloga u svim teorijama orijentisanim na čitaoca. Međutim,
imajmo u vidu i ovo: pojedinačnost čina čitanja Ingardena je manje
interesovala od onoga šta je čitanje kao takvo.

Imag­nac­ja ­ cogito

Prema Gastonu Bašlaru, fenomenologija je istraživanje o tome ka­

ko nastaje poetska slika u svesti stvaraoca.55 Ako je fenomenologija
proučavanje fenomena, odnosno onoga što se neposredno javlja u
polju svesti, onda je tako definisana poetska slika fenomen par excel­
Gast­n Bašlar lence. Za Bašlara „svijest zadržava svoj predmet (na primer, sliku ko­
Fen­men­l­g­ja ju zamisli) u apsolutnoj neposrednosti“.56 Zato je Bašlarova fenome­
p­etske sl­ke nologija takva fenomenologija poetske slike koju stvara imaginacija
5 Ibid., str. 399–00.
55 G. Bachelard, Poetika sanjarije, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982, preveo: Fa­
hrudin Kreho.
56 Ibid., str. 178.

10 Književne teorije XX veka

lišena bilo kakve kulturne ili istorijske ukorenjenosti.57 Fenomeno­
logija imaginacije jeste pokušaj shvatanja „poetske slike u trenutku
kada se ova slika pojavljuje u svesti kao neposredan proizvod srca,
duše, ljudskog bitisanja“.58 U tom smislu, Bašlarovu rečenicu „Pes­
nik govori na pragu bića“59 treba razumeti tako da u široko shva­
ćenoj fenomenološkoj koncepciji književnosti književno delo pred­
stavlja mesto ispoljavanja smisla sveta u trenutku rađanja kad još
ništa nije opterećeno značenjem (upravo ovako je Huserl opisivao
princip eidetske redukcije koji suspenduje prirodan odnos prema
svetu),60 kad se još ne zna šta je zaista i ko je onaj koji mašta dok je
njegova društvena i istorijska pozicija sasvim sigurno nebitna. Po­
etska slika uronjena u četiri osnovne prirodne sile (zemlju, vatru, Čet­r­ pr­r­dne
vodu, vazduh)61 ne vodi nas samo do izvora svesti nego i do „izvora s­le p­etske sl­ke
govorećeg jastva“.62 Isto kao što je Huserl dokazivao da je smisao
sveta funkcija svesti, tako je i Bašlar smatrao da je „svet onakav ka­
kvim ga izmaštam“.63 Sanjarija, dakle, igra dvostruku ulogu: oživ­
ljava subjekat koji sanjari (cogito sanjara), ali i „sastavlja biće oko
svog sanjara“.6 Čitanje književnosti, prema Bašlaru je, dakle, „istra­ Fen­men­l­g­ja
sanjarenja
živanje imaginacije koja sanjari u činu sanjarenja“,65 što znači da se
književnosti ovde priznaje uloga ispoljavanja sanjarenja, tj. u širem
57 Bašlar jasno piše: „Kad ulazimo u svet imaginacije, kulturna prošlost nema
nikakvog značaja“. „Fenomenologia obrazu poetyckiego“ (1957), u: Wyobraź­
nia poetycka. Wybór pism, Warszawa, 1975, str. 359.
58 Ibid., str 361. Za Bašlara se čini ključna – po svojoj suštini romantična – opo­
zicija srca (osećanja) i razuma (saznanja), kao i – sekundarna u odnosu na
nju – opozicija jezika mašte i govornog jezika. „Čudna slika“, piše u knjizi
Voda i snovi (192), „ako je posmatramo trezvenim okom razuma. Slika neo­
bično bliska našem srcu samo ako umemo da se obraćamo snovima traga­
jući za znanjem.“ G. Bachelard, Wyobraźnia poetycka, op. cit., str. 16. I na
drugom mestu u istoj knjizi: „Ako prema stvarnosti gajimo strasna osećanja,
to nije zahvaljujući saznanju te stvarnosti.“ Op. cit., str. 167.
59 G. Bachelard, „Fenomenologia obrazu poetyckiego“, op. cit., str. 360.
60 Ovako je definisao eidetsku redukciju i Merlo­Ponti: „Eidetska redukcija je
naprotiv odluka da se omogući pojavljivanje svijeta takva kakav je on prije
svakog vraćanja na nas same“, u: Maurice Merlo­Ponty, op. cit., str. 13.
61 U ovom slučaju Bašlar govori o materijalnoj imaginaciji, ukorenjenoj u sila­
ma prirodnim kroz čulne slike. Kao što je imaginacija uronjena u svet prirod­
nih sila, tako je i književnost uronjena u imaginaciji iz čega proističe da je i
književnost podređena prirodnim silama.
62 G. Bachelard, „Fenomenologia obrazu...“, op. cit., str. 365.
63 G. Bachelard, „Wiobra­nia poetycka“, op. cit., str. 398.
6 G. Bašlar, Poetika sanjarije, op. cit., str. 178–179.
65 Brogowski, L., Gaston Bachelard: „Fenomenologia (marzenia poetyckiego)
czy poezja (marzącego fenomenologa)“, u: Poetyka marzenia, op. cit., str. 213.

II. Fenomenologija 105

 smislu: ispoljavanje sveta pomoću slike ili predmeta imaginacije. Za­
to je u konačnom smislu književnost „ispoljavanje imaginacije“.66
Ž­rž P­le Upravo će se u ovom pravcu razvijati misao Žorža Pulea – jed­
nog od najznačajnijih predstavnika Ženevske škole. Po ugledu na
Bašlara, on smatra da je izvor književnosti čin imaginacije stvaraoca
do kojeg treba dopreti prilikom čitanja i s kojim se definitivno treba
poistovetiti. Prema Puleu, fenomenologija kritičke svesti zasniva se
na apsolutnom „primatu subjektivne svesti“ koja u sebi prepoznaje
stvaralačku svest pisca. „Razumeti književno delo“, piše Pule, „zna­
či dozvoliti biću koje ga je napisalo da se u nama pokaže za nas.“67
Fenomenologija Zato u programskom eseju Fenomenologija čitanja, objavljenom u
­itanja prvom broju uticajnog časopisa New Literary History68 (1969), Pule
započinje svoju argumentaciju definicijom književnog dela koje se
od drugih predmeta (mašine za šivenje ili vaze) razlikuje po tome
što se čitalac u njemu susreće sa svešću autora.69 Postepeno, tokom
čitanja, barijera između čitaoca i autora nestaje i usled predanog či­
Ident­f­kac­ja tanja dolazi do duhovne zajednice između dva subjekta oslonjene
č­ta­če­e s­est­ na savršenoj identifikaciji čitaoca sa autorom. Tokom čitanja, svest
sa s­ešć­ a­t­ra
kritičara i svest kritikovanog subjekta čine jedinstvo: poistovećivanje
koje podseća na „religijsko poistovećivanje“.70 Pule, međutim, ne
tretira biografski autorski subjekat, već ga redukuje (slično se deša­
va i sa čitaocem) na čistu svest ugrađenu u tekst i zato je književna
kritika „mimetičko dubliranje misaonog čina“.71 Ono se zasniva na
ponavljanju u svojoj svesti, svesti – ili šire – cogito pisca, što – treba
priznati – u slučaju najvećih pisaca predstavlja prilično velik izazov.
Analiza samog teksta, književnih figura subjektivne imaginaci­
je, postala je osnova metode koju je stvorila, po ugledu na Pulea, ta­
Žene­ska šk­la kozvana Ženevska škola čije je jedno od najvećih dostignuća knjiga
66 G. Bašlar, Vazduh i snovi – Ogled o imaginaciji kretanja (193), Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001, str. 312,
prevod: Mira Vuković.
67 G. Poulet, „Fenomenologia ­wiadomo­ci krytycznej“, u: Archiwum t­umac­
ze­ z teorii literatury i metodologii bada­ literackich, Lublin, 1980, str. 2.
68 On će kasnije ući u Puleovou knjigu La conscience critique, Paris, 1971.
69 Drugačije će književno delo shvatati pragmatičari za koje se ono, s obzirom
na nastale posledice u svetu koji nastanjuje čovek, ni po čemu ne razlikuje od
drugih predmeta. Ovu instrumentalnu koncepciju književnosti neki pragma­
tičari izvodili su iz Hajdegerove koncepcije izložene u delu Bitak i vreme gde
se ljudsko postojanje definiše sredstvima koje čovek koristi (pomoću njihove
pr i r u č n o s t i, Zuhandenheit) i koja mu omogućavaju osvajanje sveta.
70 G. Poulet, La conscience critique, op. cit., str. 67.
71 G. Poulet, „Świadomo­ć siebie i ­wiadomo­ć innego“, u: Archiwum t­umac­
ze­ z teorii literatury i metodologii bada­ literackich, op. cit., str. 38.

106 Književne teorije XX veka

Žan­Pjer Rišara – Malarmeov svet imaginacije.72 Ova knjiga je dobar
primer ilustracije metode koju je koristila tematska kritika – kako se
to uobičajeno govorilo za Ženevsku školu. Pokušajmo da opišemo
ovu metodu uz pomoć Uvoda u Malarmeov svet imaginacije.73
„Knjigom unifikovati svet“,7 pronaći „ispod najrazličitijih po­
krivača“ „skriveni identitet“,75 doći do „suštine smisla“76: tako se
najlapidarnije može definisati projekat tematske kritike. Tu je, pre Tematska
met­da ­ kr­t­c­
svega, reč o identitetu samog dela pronalaženom u opsesivnom po­
navljanju tema i slika, ali – takođe, i pre svega – i o identitetu svesti,
imaginacije, maštanja, čulne predstave i slično, rečju: o autorskom
doživljaju koji čini „mentalnu unutrašnju stranu“ dela77 koju kriti­
čar mora da „reprodukuje u sebi“.78
Kako je tačno primetio Žerar Ženet,79 jedan od prvih čitalaca
ove knjige, ovde predstavljen način čitanja zasniva se na nepresta­
nom udaljavanju od samog dela ka ličnosti autora koji je – iako ni­
je empirijski (biografski) tretiran – kao centar čulnih osećaja, kao
polje doživljaja, uvek predstavljao konačnu referentnu tačku dela
usled čega je delo uvek moglo biti tumačeno putem kategorija izra­
za: izraza maštanja, imaginacije, fantazmagorije. U osnovne pretpo­
stavke tematske kritike treba ubrojati:
1. Dvodelnost pr iv i da, odnosno strukture dela i suštine koju Osn­­ne
predstavlja piščeva svest, površine teksta i dubi ne sanjare­ prem­se
tematske kr­t­ke
nja, slučajnosti ar t i ku l acij e i neminovnosti sm isl a. „Žele­
li smo i mi“, piše Rišar, „da u Malarmeovom delu dotaknemo
‘ne preterano duboku bujicu oklevetanog [peu profond ruis­
seau calomnié]’, ispod čije uzburkane površine kruže velika,
objedinjujuća značenja.“80
2. Je di nst vo te me koje, nezavisno od parcijalnih artikulacija,
garantuje j e di nst vo sve st i. „Ako želimo da razlikujemo
[...] teme, dovoljno je da na sebe naslažemo razne sfere doživ­
ljaja, uspostavimo red u njihovim uporednim geografijama
72 J.­P. Richard, L’Univers imaginaire de Mallarmé, Paris, 1961.
73 J.­P. Richard, „Wstęp do studium ‘Świat wyobra­ni Mallarmégo’“, u: Wspó­c­
zesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, t. 1: Metody stylistyki lite­
rackiej. Kierunki egocentryczne, Kraków, 1976.
7 Ibid., str. 01.
75 Ibid., str. 10.
76 Ibid., str. 15.
77 Ibid., str. 03.
78 Ibid., str. 23.
79 Ž. Ženet, Figure, Beograd, 1985, str. 93–101, prevod: Mirjana Miočinović.
80 J.­P. Richard, Wstęp..., op. cit., str. 03.

II. Fenomenologija 107

 i na kraju proverimo kako su međusobno povezane kako bi
postale j e d an doživljaj.“81
3. Istoro d nost d el a čije „suprotnosti“ i „napetosti“, kao pro­
izvod pojedinih tema koje se ne mogu međusobno složiti,
bivaju „razrešene“ prelaskom u „nove sintetičke pojmove“ i
„dostizanjem zadovoljavajuće ravnoteže“.82 Na ovom mestu
tematska kritika je bliska američkoj Novoj kritici, ali i herme­
neutici (na primer, Gadamerovoj).
. Mogućnost i nte r pre t i ranj a čina piščeve svesti u kritičkom
delu čiji je cilj (ali i uslov) mogućnost „otkrivanja“ na dnu de­
la „vladavine početka i praizvora“.83
Kako piše Rišar, „vidljiv poredak nije suštinski poredak, a i
otkrivanje istine ruši privide“.8 Upravo na ovome se zasniva knji­
ževni i filozofski projekat tematske kritike koja ide tragom Bašla­
Č­tanje ka­ ra: čitalac tokom čitanja reprodukuje izvorni čin imaginacije koji
repr­d­k­­anje
­z­­rn­g č­na
oživljava poetsku sliku. Delo nije bitno samo po sebi ali upućuje
­mag­nac­je na svoj prvi princip koji treba rekonstruisati. Ovaj princip se – što
treba naglasiti – ne nalazi u svetu promenljivih društvenih, istorij­
skih, kulturnih okolnosti, već se krije u čistoj, transcendentalnoj
sferi imaginacije.
Ono što povezuje klasičnu fenomenološku koncepciju (Huserl,
Ingarden) i njenu slobodnu interpretaciju (Bašlar, Pule) jeste uvere­
nje o subjektivnoj konstituciji smisla sveta koji se ispunjen znače­
njem, egzistirajući nezavisno od svesti, pojavljuje u njenim okviri­
ma. Shvatiti principe ove konstitucije znači razumeti nepromenljivu
crtu fenomenologije književnosti koja je u teoriju književnosti
Č­talac k­j­ XX veka uvela koncepciju aktivnog čitaoca, onog koji učestvuje u stva­
­čest­­je
­ st­aranj­
ranju smisla književnog dela (a u radikalnoj verziji: koji ga stvara).

Est­t­ka ­ r­c­pc­ja

Kako je pisao V­lfgang Iz­r (rođ. 1926), „fenomenološka teorija umet­

nosti je svom snagom skrenula pažnju na to da razmišljanja o književ­
nom delu ne mogu biti posvećena isključivo samom tekstu, već u istoj
meri i činu njegovog usvajanja“.85 Izer je veoma otvoreno išao tragom
81 Ibid., str. 12.
82 Ibid., str. 13.
83 Ibid., str. 02.
8 Ibid., str. 17.
85 W. Iser, Proces czytania..., op. cit., str. 225.

108 Književne teorije XX veka

 ■ APELATIVNA STRUKTURA Ingardena i njegova koncepcija ape­
TEKSTA – odrednica Volfganga lativne strukture književnog teksta
Izera za označavanje strukture izrazito je podražavanje teorije kon­
književnog dela koja podstiče in­ kretizacije. Osnovne teze njegove
terakciju između teksta i čitaoca i „estetike recepcije“, nastale povezi­ Izer­­a estet­ka
zasniva se na realizovanju scenari­ recepc­je
ja čitanja upisanog u delo.
vanjem fenomenologije, hermeneu­
tike i istorijske poetike, glase:
1. Iako poseduje autonomnu materijalnu osnovu, tekst živi sa­
mo onda kad se čita (konkretizuje).
2. Tekst ima svoje uporište ne u stvarnom svetu u kojem je na­
stao i u kojem postoji već u procesu čitanja koji mu daje zna­
čenje.
3. Tekst karakterišu nedorečena mesta koje čitalac aktualizuje
tokom čitanja (apelativna struktura teksta).
. Tekst usmerava proces čitanja (čitanje je „usmeravano stvara­
nje“).
5. Stepen neodređenosti književnih tekstova istorijski se pove­
ćava (počev od XVIII veka).
Međutim, za razliku od Ingar­
■ ESTETIKA RECEPCIJE (nem. dena, Izer stavlja izrazitiji akcenat
Rezeptionsästhetik) – metodološka
na stvaralačku ulogu čitanja, koje
postavka koju je zastupala nemač­
ka književnoteorijska škola, koja se ne svodi samo na popunjavanje
je uglavnom delovala u Konstancu neodređenih mesta nego može da
(V. Izer, H. R. Jaus, K.­H. Štirle) i in­ predstavlja predmet nepredviđen
sistirala na aktivnom učešću čitaoca u scenariju dela. Izer se takođe
u konstrukciji smisla književnog de­ suprotstavlja klasičnim estetskim
la. Plod njenog delovanja bila je uti­
cajna izadavačka serija Poetik und
uzorima koje je Ingarden prećut­
Hermeneutik, (od 1963. godine). no prihvatio i koji su mu nalagali
da sagleda krunisanje procesa kon­
kretizacije u harmoniji estetski važnih kvaliteta. Za Izera je čitanje Pr­ces č­tanja
proces neprekidnog otkrivanja prilikom kojeg se čitalac nalazi pred ka­ nepred­­d­­a
akt­­n­st
nepredvidivim kvalitetima koji ga provociraju da razmišlja o sop­
stvenim pretpostavkama. „Proces čitanja polazi od toga da možemo
stvoriti formulu samih sebe i na
■ HORIZONT OČEKIVANJA taj način otkriti ono što je prethod­
(nem. Erwartungshorizont) – ter­
min koji je uveo Hans Robert Jaus no promaklo našoj svesti. Upravo
da bi označio zbir čitaočevih uve­ nam na taj način čitanje književ­
renja koji mu omogućava recep­ nosti pruža šansu da formulišemo
ciju datog dela. Ovaj zbir (ili
→ ono što se ne da formulisati.“86

86 W. Iser, The Implied Reader: Paterns of Communications in prose fiction from

Bunyan to Beckett, Baltimore–London, 1987, str. 29.

II. Fenomenologija 109

 Međutim, estetika recepcije
nije samo istraživanje procesa čita­
nja kao takvog, nego i – a možda i
pre svega – istraživanje istorijskih
uslova recepcije književnog dela.
Izer je, kao što smo videli, dokazi­
vao da intenzivnost neodređenosti
teksta zavisi od njegovog mesta
u književnoj evoluciji (što je delo
savremenije, tim je više neodre­
đeno). Zatim je u svom program­
Hans R­­ert Ja­s skom nastupu Hans R­b­rt Ja­s
(rođ. 1921), budući više pod utica­
jem Hans­Georga Gadamera nego
Ingardena, dokazivao:
→
sistem) „u slučaju svakog dela u
istorijskom trenutku njegovog po­
javljivanja određen je prethodnim
razumevanjem žanra, formom i te­
matikom ranije poznatih dela, kao i
suprotnošću poetskog i praktičnog
jezika“. Proces recepcije zasniva se
na neprestanom potvrđivanju i pro­
širivanju horizonata očekivanja koji
kao mehanizam predstavlja osnovu
književne evolucije. Pojam horizon­
ta preuzet je neposredno iz Huserlo­
ve fenomenologije na koju se pozi­
va i, predstavljena u Istini i metodi,
Gadamerova koncepcija fuzije hori­
zonata (Horizontverschmelzung) ko­
ji uslovljavaju svako shvatanje.

„Književno delo nije objekat koji postoji sam za sebe i koji

svim posmatračima u svim epohama nudi isto lice. Ono ni­
je spomenik što monološki otkriva svoje bezvremeno biće.
Pre ćemo reći da, poput partiture, teži da pri čitanju izazo­
ve uvek novu rezonancu, koja tekst oslobađa verbalnosti i
dovodi ga do aktuelnog postojanja.“87
Za Jausa (romanistu po obrazovanju) i za Izera (anglistu) u knji­
Knj­že­n­­ ževnim istraživanjima najvažniji je književnoistorijski proces koji pro­
­st­r­jsk­ pr­ces tivreči esencijalnim osobenostima književnosti. Tako, istorija nije se­
rija događaja koji objektivno postoje, niti je književnost zbir tekstova
koji postoje izvan istorije. Reč je o istoričnosti tekstova te, dakle, ne
samo o tome da oni postoje u nekom konkretnom istorijskom vreme­
nu nego i o tome da ih aktualizuju čitaoci iz drugih epoha uz pomoć
drugačijih čitalačkih konvencija i u drugačijem kulturnom kontek­
stu. Ova dijalektika dela i njegove recepcije, proizvodnje recepcije,
jeste ne samo, kao kod Ingardena, strukturalno svojstvo književno­
sti nego i – što Ingarden već nije smatrao – pokretački motor isto­
rije književnosti. Zato je jedan od najznačajnijih zadataka prouča­
vanja književnosti analiza takozvanog hor i z ont a o č ek iv anj a,
S­stem č­talačk­h odnosno stalno promenljivog (u zavisnosti od date epohe) sistema
pres­p­z­c­ja čitalačkih presupozicija koje omogućavaju recepciju dela.
„I onda kada se javlja kao novo“, piše Jaus, „književno de­
lo se ne pojavljuje kao apsolutna novina u informacionom
87 H. R. Jaus, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 59, prevod: Drinka
Gojković.

110 Književne teorije XX veka

 vakuumu, već nagoveštajima, otvorenim ili skrivenim sig­
nalima ... predisponira svoju publiku za sasvim određeni
način recepcije.“
Proces čitanja je, dakle, „ostvarivanje određenih uputstava u
procesu usmeravanog opažanja“,88 što znači da interpretacija nije Usmera­an­
nikada u potpunosti subjektivna i proizvoljna, već je primorana da ­pažanje
poštuje intersubjektivna pravila ugrađena u strukturu teksta, vrstu
ili estetski doživljaj. Slično uverenje će se naći i u osnovi koncepcije
i nter pre t at iv ne z aj e dn i ce Stenlija Fiša,89 što ne treba da čudi
jer su prvi Fišovi teorijski nastupi, još pre nego što je i postao prag­
matista, veoma mnogo dugovali teoriji recepcije.90

R­z­m­

Među nesumnjiva dostignuća fenomenologa, uglavnom Romana In­

gardena, proučavanju književnosti pripada uvođenje u književnote­ Fen­men­l­šk­
orijski rečnik kategorija pre dst av lj e nog svet a (definisanog kao rečn­k
korelat intencionalnih činova),
■ IMPLICITNI ČITALAC (engl.
implied reader, nem. implizit Leser) quasi­sud ov a (koji prevazilaze
– termin koji je u fenomenološka opoziciju pravih i lažnih sudova),
istraživanja uveo Volfgang Izer. On kon k re t i za cij e (ispunjavanje či­
sadrži početnu strukturaciju mo­ talačkog scenarija), i mpl i ci ra­
gućeg značenja izvršenog pomoću nog čit ao c a91 (receptivne instan­
teksta, i čitaočevu aktualizaciju te
mogućnosti, i to tokom čitanja.
ce koju je stvorio autor).92 Feno­
menolozi su odbacili psihološku i
biografsku kategoriju autora zamenjujući je subjektom intencional­
nih činova fiksiranih u tekstu koji zahtevaju stvaralačku aktivnost
čitaoca. Kako je pisao Sartr, „pisac ... apeluje na slobodu čitaoca da
sarađuje u stvaranju njegovog dela“.93 Uvodeći na književnoteorij­
sku scenu čitaoca u glavnoj ulozi, fenomenolozi su ipak nastojali
88 Ibid., str. 61.
89 Pogledati: Pragmatizam.
90 Pogledati, pre svega: „Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna“, Pamięt­
nik Literacki, 1983, sv. 1.
91 Prvi put uveden u Izerovoj knjizi Der umplizite Leser (1972). Ova kategorija
podseća na kategoriju „impliciranog autora“ koju je na anglosaksonski pro­
stor uveo Vejn But u knjizi Retorika proze, Beograd, 1981.
92 Slično će smatrati semiotičari, na primer Umberto Eko (pogledati: Semiotika).
93 Ž.­P. Sartr, Šta je književnost?, Nolit, Beograd, 1981, str. 1, prevod: Frida Fili­
pović.

II. Fenomenologija 111

 da, u skladu s Huserlovim sugestijama koji je brinuo o čistoti opisa,
Pr­­z­­ljn­st izbegnu sumnje o proizvoljnosti tumačenja. „Sigurno je“, pisao je
t­mačenja Izer, „da je svaka reakcija na tekst subjektivna, ali to ne znači da
tekst nestaje u privatnom svetu svojih pojedinačnih čitalaca.“ Čita­
nju ne preti ta nesigurnost jer sumiranje značenja teksta nije pitanje
pojedinačnih ćudi već ispunjavanje uslova ugrađenih u strukturu
samog dela.9 Smisao dela nastaje na preseku dveju perspektiva: tek­
sta i recepcije, odnosno složenog uticaja samog dela i recepcije isto­
rijski uslovljenog čitaoca.
Fen­men­l­g­ja Na taj način se fenomenologija situira na polu suprotnom struk­
­ str­kt­ral­zam turalizmu, ako je reč o genezi značenja: za strukturaliste, značenje
nastaje pomoću unutarsistemskih (unutartekstualnih) odnosa, a za
fenomenologe pomoću čina intencionalne svesti. Opozicija između
Op­z­c­ja ­zmeđ­ sistema (teksta) i čina (intencije) stvara najopštije okvire teorije knji­
­ntenc­je ­ teksta
ževnosti XX veka.95
Danas je fenomenologija izgubila svoju nekadašnju dinamiku,
a fenomenološka sredina nema tako živ udeo u raspravama o knji­
ževnosti. Kao najinteresantniji kritički nastavak Huserlove misli
mogu se smatrati hermeneutička dostignuća Hans­Georga Gadame­
ra i Pola Rikera koja imaju mnogo da zahvale i ranim raspravama
Huserlovog učenika Martina Hajdegera, kao i radovima Hansa Ro­
Gadamer­­a berta Jausa koji je uspešno primenio Gadamerovu koncepciju fuzije
k­ncepc­ja f­z­je horizonata u književnoistorijska istraživanja.96 Iako nesumnjivo pri­
h­r­z­nata
padaju kanonu književnoteorijske nauke, Ingardenove teorije nema­
ju danas mnogo pristalica, što valja tumačiti njihovom neznatnom
upotrebljivošću u procesu interpretacije pojedinačnih tekstova i go­
tovo nikakvim interesovanjem za kontekstualno pozicioniranje knji­
ževnosti. Huserlova nadanja da će stvoriti neutemeljeni temelj svih
nauka takođe su se – u svetlu razvoja filozofije i nauke o književno­
sti XX veka – pokazala jalovim. Propao je i jedan od najvažnijih ak­
sioma Huserlove fenomenologije – uverenje da teoriju definišemo
pomoću „idealne sadržine mogućeg saznanja“,97 kao i ubeđenje da
se „carstvo istine objektivno deli na oblasti“98 koje odgovaraju od­
ređenim naučnim disciplinama. Intenzivan razvoj interdisciplinar­
nih istraživanja, kao i veliko nepoverenje prema teoriji, ne mogu se
uskladiti s fenomenološkim postulatom čistog eidetskog opisa.
9 W. Iser, The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response, Baltimore–Lon­
don, 1978, str. 9–50.
95 W. Ray, Literary Meaning: From Fenomenology to Deconstruction, O­ford, 198.
96 H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja dla nauki o liretarurze, op. cit.
97 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 20.
98 Ibid., t. 1, str. 15.

112 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1891: Prva Huserlova knjiga: Philosophie der Arithmetik. Psycholo­

gische und Logische Untersuchungen.
1895: Prvo pominjanje Huserla u Poljskoj: Vladislav Hajnrih objavlju­
je prikaz Filozofije aritmetike.
1900–1901: Huserl objavljuje Logische Untersuchungen (Logička istraživanja).
Prvi put se u njegovim delima javlja pojam „fenomenologija“.
U isto vreme Frojd objavljuje Tumačenje snova. Ta dva dela sve
do danas označavaju pravce teorije XX veka.
1905: Huserlovo predavanje o unutrašnjoj svesti vremena (objavljeno
1928. godine).
1907: Huserlova predavanja pod nazivom Ideja fenomenologije.
1911: Huserlova Psilosophie als strenge Wissenschaft (Filozofija kao
stroga nauka). Žestok napad na sve oblike relativizma.
1913: Pokretanje Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische For­
schung, gde se pojavljuju kako Huserlove Ideje čiste fenomenolo­
gije (kao prva knjiga), tako i Hajdegerov Sein und Zeit (Bitak i
vreme).
1916: Huserl preuzima katedru u Frajburgu. Edita Štajn postaje Huser­
lova asistentkinja, čiji je zadatak bio da dešifruje i rediguje steno­
grame koji se odnose na najvažnija pitanja fenomenologije.
1918: Ingardenov doktorat kod Huserla u Frajburgu o Bergsonovoj fi­
lozofiji.
1919–1922: Hajdeger je Huserlov asistent u Frajburgu.
1927: Hajdegerov Bitak i vreme (s posvetom Huserlu) u kojem je feno­
menologija označena kao „fundamentalna ontologija“ Dasein.
Međutim, Hajdeger prenosi fenomenologiju na teren hermene­
utike. Piše: „Fenomenologija jastva je her meneut i ka u prvo­
bitnom značenju te reči na osnovi koje je to interpretiranje.“
Hajdeger je u letnjem semestru držao predavanja pod nazivom
Die Grundprobleme der Phänomenologie koja su štampana tek
1975. godine. Dokazuje da fenomenologija treba da bude filozo­
fija bitka (Sein), a ne saznanja.
II. Fenomenologija 113
1928: Huserl odlazi u penziju. Za svog naslednika uzima Hajdegera
koji postaje vanredni profesor u Frajburgu.
1930: Emanuel Levinas objavljuje knjigu La Théorie de l’intuition
dans la phénoménologie de Husserl. Početak fenomenologije u
Francuskoj.
1931: Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzge­
biet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft (Književno­
umetničko delo. Istraživanje iz granične oblasti ontologije, logike
i nauke o književnosti.) Romana Ingardena, prva knjiga iz obla­
sti fenomenologije književnosti.
Na francuskom jeziku se (u Levinasovom prevodu) pojavljuju
Huserlove Kartezijanske meditacije koje su rezultat predavanja
na Sorboni 1928. godine (u Nemačkoj će biti objavljene tek
1950. godine).
1933: Hajdeger je izabran za rektora univerziteta u Frajburgu i prihva­
ta taj izbor uprkos nacizaciji univerziteta. Godinu dana kasnije
podnosi ostavku.
Žan­Pol Sartr odlazi u Berlin da studira filozofiju. To čini pod uti­
cajem Rejmona Arona koji mu je u jednoj pariskoj kafani govo­
rio o Huserlu ovako: „Vidiš, mladi moj prijatelju, ako si fenome­
nolog, možeš o tom koktelu govoriti i to će biti filozofija.“ Kako
je Simon de Bovoar pisala: „Sartr je pobledeo od čuđenja.“
1934: U Wiadomo­ciach Literackich Ingarden objavljuje popularan čla­
nak „Edmund Huserl: tvorac fenomenologije“.
1936: Poslednja obimnija Huserlova knjiga: Die Krisis der europäischen
Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie. Pojam
Lebenswelt (svet života) postaje centralni pojam.
Sartrova L’imagination, njegova prva fenomenološka rasprava.
1937: Ingarden u Lavovu objavljuje O saznavanju književnog umetnič­
kog dela.
1938: Umire Huserl.
Sartr objavljuje La Nausée, roman inspirisan fenomenologijom.
1939: U Poljskoj se posle Huserlove smrti javljaju tekstovi koji fenome­
nologiju uključuju u svakodnevnu svest. Među najvažnije spada­
ju: „Filozofija Edmunda Huserla“, Irene Kšemicke i esej Tadeuša
Kronjskog „Filozofija i naivni svet“ o knjizi Jana Patočke Prziro­
zeny sviet jako filozoficki problem, oba objavljena u Ateneumu.
1943: Sartrovo L’être et le néant. Ukrštanje fenomenoloških i egzistenci­
jalističkih istraživanja. Posle niza godina Sartr će reći: „Smatram
se kartezijanskim filozofom, u najmanju ruku u L’étre et le néant.“
1945: Fenomenologija percepcije Morisa Merlo­Pontija.
1947: Prvi tom Ingardenovog Spor o istnienie ­wiata (Spor o postojanju
sveta). Sledeći tomovi pojavljuju se 198. godine i (posmrtno)
11 Književne teorije XX veka
 1981. godine. Objavljuju se takođe i njegove Szkice z filozofii lite­
ratury (Skice iz filozofije književnosti).
1951: U Parizu izlazi Phénoménologie et matérialisme dialectique Tran
Dik Taoa, budućeg ministra obrazovanja Vijetnama, knjiga ko­
ju je pažljivo proučavao mladi Žak Derida.
1953: Mišel Difren objavljuje Phénoménologie de l’expérience esthétique,
jednu od prvih rasprava posvećenih fenomenološkoj estetici.
1957: Ingarden objavljuje prvi od tri toma Studija iz estetike. Sledeći
tomovi pojaviće se 1958. i 1970. godine.
1960: Objavljivanje prvog poljskog prevoda Ingardenovog O književ­
nom delu, koje izlazi, takođe, u drugom, proširenom izdanju na
nemačkom jeziku.
Poetika sanjarenja Gastona Bašlara: metodološka metoda pri­
menjena na istraživanje poetskih slika.
1961: Vejn But u: The Rhetoric of Fiction, uvodi u američku kritiku po­
jam „implicitnog autora“.
1962: Derida prevodi i piše veliki uvod za Huserlov Der Ursprung der
Geometrie.
1963: Prvi tom zbornika nemačkih teoretičara književnosti iz Kon­
stanca pod zajedničkim nazivom Poetik und Hermeneutik.
U članku „Moj put u fenomenologiju“ Hajdeger piše: „Čini se
da je vreme fenomenologije prošlo. Ona poseduje vrednost kao
nešto minulo.“
1964: Posmrtno izdanje knjige Merlo­Pontija: Le visible et l’invisible.
1967: Istorija književnosti kao provokacija nauci o književnosti, preda­
vanje Hansa Roberta Jausa, romaniste i medijevaliste, u Konstan­
cu, koje će se pod izmenjenim naslovom pojaviti dve godine ka­
snije, postaje osnovni tekst nemačke škole „estetike recepcije“.
Deridin Glas i fenomen. Kritika Huserlove koncepcije značenja.
Početak kraja fenomenologije u Francuskoj.
1968: Nemačka verzija Ingardenove knjige O saznavanju književnog
umetničkog dela (Vom Erkennen des literarischen Kunstwerks).
Američki prevod: 1973. godine.
1970: Umire Roman Ingarden.
Inauguralno predavanje Volfganga Izera, angliste, na univerzi­
tetu u Konstancu: Die Appelstruktur der Texte. Unbestimmtheit
als Wirkungsbedingung literatischer Prosa.
Jaus objavljuje knjigu Literaturgeschichte als Provokation.
1971: La conscience critique Žorža Pulea.
1972: Izerova knjiga Der Implizite Leser. Kommunikationsformen des
Romans von Bunyan bis Beskett.
II. Fenomenologija 115
1975: Prva monografija nemačke škole recepcije: Rainer Warning,
Rezeptionsästhetik – Theorie und Praxis.
Simpozijum društva „Modern Language Association“, pod na­
zivom The Reader in Fiction, koji je ispoljio ogromnu zaintere­
sovanost za problem recepcije u Americi. Godine 1980. izlazi
knjiga The Reader in the Text: Essays on Audience and Interpre­
tation koja je rezultat tog simpozijuma.
1976: Der Akt des Lesens: Theorie ästhetischer Wirkung Volfganga Izera.
Entre moi et moi: Essais critiques sur la conscience de soi Žorža
Pulea.
1977: Zbog posledica nastalih za vreme saslušanja, umire česki fenome­
nolog Jan Patočka, Huserlov učenik, potpisnik „Pisma 77“, autor
knjige Prirodni svet kao filozofski problem (napisane 1935. godi­
ne i prvi put objavljene 1976. godine na francuskom jeziku).
1978: Volfgang Izer odlazi na univerzitet Irvin u Kaliforniji.
1981: Zahvaljujući knjizi koju je na pisao Didier Franck, Chair et corps.
Sur la phénoménologie de Husserl fenomenologija se vraća u
Francusku u novoj interpretaciji i to kao atraktivna filozofija do­
življaja stvarnosti.
1982: Američki zbornik eseja Hansa Roberta Jausa Toward an Aesthe­
tic of Reception s predgovorom Pola de Mana.
1984: Monografija: Robert Holub, Reception Theory: A Critical Intro­
duction.
1993: Volfgang Izer objavljuje knjigu The Fictive and the Imaginary
koja predstavlja „antropološki zaokret“ u njegovoj teoriji.
1996: À l’école de la phénomélogie Pola Rikera, zbirka eseja koji se ba­
ve vezama fenomenologije i hermeneutike.
1997: Javna rasprava na University of Villanova između Deride i Žak­
­Lik Mariona o talentu, a u suštini o granicama fenomenologije
i ključnog pojma Gegebenheit, ili datosti, koja je kasnije objavlje­
na u knjizi God, the Gift, and Postmodernism (1999).
2001: Stogodišnjica objavljivanja Logičkih istraživanja. Godišnjica je
proslavljena u čitavom svetu.

116 Književne teorije XX veka

B­­l­­graf­ja

Opšta

Ž.­F. Liotar, Fenomenologija (prev. Mirjana Zdravković), Beograd, 1980.

R. L. Magliola, Phenomenology and Literature: An Introduction, West Lafayette,
Ind. 1977.
„La phénoménologie: une philosophie pour notre monde“, Magazine Littéraire
2001, nr 03.
Od Husserla do Lévinasa. Wybór tekstów z ontologii fenomenologicznej, red.
W. Stróżewski, Kraków 1989.
W. Ray, Literary Meaning: From Phenomenology to Deconstruction, O­ford
198.
S­ownik pojęć filozoficznych Romana Ingardena, red. A. J. Nowak, L. Sosnow­
ski, Kraków 2001.
W. Stróżewski, O metodzie formalnej, u: Jak filozofować? Studia z metodologii
filozofii, wybór, oprac. J. Perzanowski, Warszawa 1989.
D. Ulicka, Fenomenologiczna filozofia literatury, u: Literatura, teoria, metodolo­
gia, red. D. Ulicka, Warszawa 2005.
G. M. Vajda, Fenomenologia i nauka o literaturze, tłum. D. Ulicka, u: Literatu­
ra i jej interpretacje, red. L. Nyírö, Warszawa 1987.

Edm­nd H­serl

Izabrana d­la

E. Husserl, Badania logiczne. Prolegomena do czystej logiki, tłum. J. Sidorek, t. 1,

Toruń 1996.
E. Husserl, Badania logiczne. Badania dotyczące fenomenologii i teorii pozna­
nia, tłum. J. Sidorek, tłum. przejrzał A. Półtawski, t. 2. cz 1–2, Warszawa
2000.
E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka (prev. Milan Damnjanović), Beograd,
1967.
II. Fenomenologija 117
E. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja (prev. Milan Damnjanović),
Beograd, 1975.
E. Husserl, Idee czystej fenomenologii i fenomenologicznej filozofii, tłum. D. Gi­
erulanka, ks. 1: Warszawa 1967, ks. 2: Warszawa 197.
E. Huserl, Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (prev. Zo­
ran Đinđić), Gornji Milanovac, 1991.
E. Husserl, Medytacje kartezja­skie, z dodaniem uwag krytycznych Romana
Ingardena, tłum., przyp. A. Wajs, tłum. przejrzał, wstęp A. Póltawski,
Warszawa 1982.
E. Husserl, Wyk­ady z fenomenologii wewnętrznej ­wiadomo­ci czasu, tłum.
przyp. J. Sidorek, tłum. przejrzał. wstęp A. Półtawski, Warszawa 1989.

Naj­ažn­ja d­la

Ž. Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Janković), Beograd, 1989.

W. Galewicz, Edmund Husserl – program filozofii literackiej, u: Filozofia
wspó­czesna, red. Z. Kuderowicz, t. 1, Warszawa 1983.
C. Głąbik, Husserl i Polacy. Pierwsze spotkania, wczesne reakcje, Katowice
1999.
R. Ingarden, Wstęp do fenomenologii Husserla, Warszawa 197.
L. Kołakowski, Husserl i poszukiwanie pewno­ci¸ tłum. P. Marciszuk, Warsza­
wa 1990.
K. Michalski, Logika i czas. Próba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza­
wa 1988.

R­man Ingarden

Izabran­ rad­­­

R. Ingarden, O saznavanju književnog umetničkog dela (prev. Branimir Živoji­

nović), Beograd, 1971.
R. Ingarden, O dziele literackim. Badania z pogranicza ontologii, teorii języka i
filozofii literatury, tłum. M. Turowicz, Warszawa 1980.
R. Ingarden, Studia z estetyki, t. 1–2: Warszawa 1966, t. 3: Warszawa 1970.
R. Ingarden, Z teorii języka i filozoficznych podstaw logiki, Warszawa 1972.

Naj­ažn­ja d­la
K. Bartoszyński, Dzie­o sztuki – literackie, u: S­ownik pojęć filozoficznych Ro­
mana Ingardena, red. nauk. A. J. Nowak, L. Sosnowski, Kraków 2001.
H. Markiewicz, „Jeszcze o budowie dzieła literackiego“, Pamiętnik Literacki
196, z. 2.
H. Markiewicz, „O dziele literackim“, Estetyka 1961.
118 Književne teorije XX veka
H. Markiewicz, „Sposób istnienia dzieła literackiego“, Pamiętnik Literacki
1962, z. 2.
H. Markiewicz, Twórczo­ć R. Ingardena a rozwój bada­ literackich, u: idem,
Przekroje i zbliżenia dawne i nowe, Warszawa 1976.
D. Ulicka, Ingardenowska filozofia literatury, Warszawa 1992.

M­r­s Merl­­P­nt­

Izabran­ rad­­­

M. Merleau­Ponty, Oko i umys­. Szkice o malarstwie, wybór, oprac., wstęp

S. Cichowicz, Gdańsk 1996.
M. Merleau­Ponty, Proza ­wiata. Eseje o mowie, tłum. E. Bieńkowska, S. Cic­
howicz, J. Skoczylas, wybór, oprac., wstęp S. Cichowicz, Warszawa 1976.
M. Merleau­Ponty, Widzialne i niewidzialne, tłum. M. Kowalska, J. Migasiń­
ski, R. Lis, I. Lorenc, wstęp, tłum. przejrzał, poprawił J. Migasiński, Wars­
zawa 1996.

Naj­ažn­ja d­la

J. Migasiński, Merleau­Ponty, Warszawa 1995.

Estet­ka recepc­je

P. Bukowski, Genealogia „Procesu literackiego modernizmu“ H. R. Jaussa, u:

Odkrywanie modernizmu, red., wstęp R. Nycz, Kraków 1998.
W. Iser, „Lutajuće motrište i čitateljska svijest“, u: Suvremena teorija pripovije­
danja, prir. V. Biti, Zagreb, 1992, str. 158–177.
W. Iser, The Fictive and the Imaginary: Charting Literary Anthropology, Balti­
more–London 1993.
W. Iser, „Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna“, tłum. W. Bialik,
u: Wspó­czesna my­l literaturoznawcza w RFN. Antologia, wybór, oprac.,
wstęp H. Orłowski, tłum. M. Łukasiewicz, W. Bialik, M. Przybecki, War­
szawa 1986.
H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja, tłum. M. Łukasiewicz, Warsza­
wa 1999.
H. R. Jauss, Proces literacki modernizmu od Rousseau do Adorna, tłum. P. Bu­
kowski, u: Odkrywanie modernizmu, red., wstęp R. Nycz, Kraków 1998.
„Problemy recepcji w badaniach literackich“, Pamiętnik Literacki 1980, z. 1.
„Teoria recepcji“, u: Wspó­czesna my­l literaturoznawcza w RFN. Antologia,
wybór, oprac., wstęp H. Orłowski, tłum. M. Łukasiewicz, W. Bialik,
M. Przybecki, Warszawa 1986.
II. Fenomenologija 119
S. Weber, „Caught in the Act of Reading“, u: Demarcating the Disciplines: Phi­
losophy, Literature, Art, Minneapolis 1986.
Zdenko Škreb, „Nov pogled na merodologiju povijesti književnosti“, Umjet­
nost riječi, Zagreb, 1973, br. 1, str. 13–2.
„Estetika recepcije i povijest književnosti“, tematski broj, Umjetnost riječi, Za­
greb, 1977/1978.
Dušanka Maricki (ur.), Teorija recepcije u nauci o književnosti, Beograd, 1978.
Viktor Žmegač, „Načela teorije recepcije“, Književnost i zbilja, Zagreb, 1982,
str. 51–60.

Žene­ska šk­la

G. Bachelard, „Bestiarium Lautréamonta“, tłum. H. Chudak, Pamiętnik Lite­

racki 1971, z. 2, s. 189–205.
G. Bachelard, Wyobraźnia poetycka. Wybór pism, wybór H. Chudak, tłum.
H. Chudak, A. Tatarkiewicz, przedm. J. Błoński, Warszawa 1975.
G. Bachelard, Plamen voštanice (prev. Vjeran Zupa), Zagreb, 1969; 1990².
G. Bašlar, Poetika sanjarije (prev. Fahrudin Kreho), Sarajevo, 1982.
G. Bachelard, „Wstęp do ‘Poetyki przestrzeni’“, tłum. W. Błońska, u: Wspó­c­
zesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, t. 2: Strukturalno­se­
miotyczne badania literackie. Literaturoznawstwo porównawcze. W kręgu
psychologii g­ębi i mitologii, oprac. H. Markiewicz, Kraków 1972.
G. Bašlar, Voda i snovi. Ogled o imaginaciji materije (prev. Mira Vuković),
Sremski Karlovci–Novi Sad, 1998.
J. Hillis Miller, Charles Dickens: The Novels of His World, Cambridge, Mass.
1958.
J. Hillis Miller, Thomas Hardy: Distance and Desire, Cambridge 1970.
Dž. Hilis Miler, „Kritičar kao domaćin“ (prev. Dragan Monašević), Letopis
Matice srpske, 161/1985, knj. 35, br. 2 (februar), str. 226–232.
G. Poulet, La conscience critique, Paris 1971. Up.: Ž. Pule, Kritička svest (prev.
Jovan Popov), Sremski Karlovci–Novi Sad, 1995.
Ž. Pule, „Igo“, u: Ž. Pule, Čovek, vreme, književnost (prev. Nikola Bertolino),
Beograd, 197, str. 27–302.
Ž. Pule, Metamorfoze kruga (prev. Jelena Novaković), Sremski Karlovci–Novi
Sad, 1993.
G. Poulet, My­l nieokre­lona, tłum., wstęp T. Swoboda, Warszawa 200.
J.­P. Richard, „Porozumiewanie się i teatr“, tłum. J. Lalewicz, Pamiętnik Lite­
racki 1971, z. 2, s. 237–25.
Szko­a Genewska w krytyce. Antologia, wybór H. Chudak, Z. Naliwajek,
J. Żurowska, M. Żurowski, red. J. Żurowska, M. Żurowski, Warszawa 1998.

Mihal Pavel Markovski

120 Književne teorije XX veka

III. RUSKI FORMALIZAM

Postoje dva odnosa prema umetnosti.

Prvi je karakterističan po tome što tretira
delo kao prozor u svet.
Rečima, likovima, žele da izraze ono što sto­
ji iza reči i likova. Umetnici takvog tipa za­
služuju ime prevodilaca.
Drugi vid odnosa prema umetnosti – to je
tretiranje umetnosti kao svet samostalno po­
stojećih stvari.
Reči, odnos reči, misli, ironija misli, njihova
nepodudarnost i jeste sadržina umetnosti.
Ako se umetnost može uporediti s prozo­
rom, onda samo s nacrtanim.
Složena umetnička dela su obično rezultat
kombinacija i uzajamnog delovanja ranije
postojećih, jednostavnijih i, delimično, ma­
njih dela.
Viktor Šklovski1
 1

1 V. Šklovski, ZOO ili Pisma ne o ljubavi, SKZ, Beograd, 1966, str. 87, prevod:
Lidija Subotin.
N­m­rna ­st­r­ja

Sankt Peterburg i Moskva: u ova dva grada u drugoj deceniji XX veka

počinje istorija teorije književnosti XX veka kao posebne, autonom­ P­četak ­st­r­je
ne književnonaučne discipline. U Moskvi, 1915. godine, na inicija­ te­r­je
knj­že­n­st­
tivu R­mana Jak­bs­na (1896–1982), studenta Instituta istočnih XX ­eka
jezika, osnovan je Moskovski lingvistički kružok u čijem su radu
učestvovali i Pjotr Bogatirjev i Grigorij Vinokurov, a u Peterburgu,
godinu dana kasnije – 1916. godine – nastao je Opojaz (Društvo za Op­jaz
izučavanje poetskog jezika) za koji su bili vezani V­kt­r Škl­­sk­
(1893–198), Os­p Br­k (1888–195), J­r­j T­njan­­ (189–193),
B­r­s Ejh­nba­m (1886–1959), B­r­s T­ma­­­sk­ (1890–1957),
V­kt­r V­n­grad­­ (1891–1971) i V­kt­r Ž­rm­nsk­ (1891–1971).
Intenzivna delatnost obe grupe, čiji su članovi često putovali izme­
đu ta dva grada i izdavali zajedničke naučne radove, dovela je – bez
obzira na sve metodološke razlike2 – do stvaranja zajedničke meto­
de istraživanja koja se obično naziva „formalnom metodom“, a nje­ F­rmalna
ne pristalice – „formalistima“. Ovaj naziv, u početku pejorativan, met­da
a koji su koristili i oponenti,3 ustalio se kao naziv prve teorijske ško­
le koja je izradila program istraživanja književnih tekstova korišće­
njem st rogo li ng v ist i čk i h me to d a.
2 Roman Jakobson je u referatu pisanom 1922. godine, zajedno s Bogatirjevim,
naglasio da „dok je Moskovski lingvistički kružok polazio od pretpostavke
da je poezija jezik u njegovoj estetskoj funkciji, Petrograđani (ili Opojaz) na­
glašavaju da poetski motivi uopšte ne nastaju pomoću razvijanja jezičkog ma­
terijala“, u: R. Jakobson, P. Bogatirjev, „Slovenska filologija u Rusiji od 191.
do 1921“, Slavia, 1922, br. 1, str. 31. Za Opojaz je osnovna razlika bila izme­
đu jezičkog materijala i postupka.
3 Imajmo u vidu da je termin „formalizam“ u postrevolucionarnoj, boljševič­
koj, Rusiji, slično kao i u komunističkoj Poljskoj, imao izuzetno negativnu
konotaciju i označavao pogrešnu – jer nije bila marksistička ili lenjinistička
– estetsku i političku osnovu.

III. Ruski formalizam 123

 P­čec­ Počeci formalizma u književnim istraživanjima povezuju se
f­rmal­zma s tri istorijske okolnosti: prvo – sa situacijom u onovremenoj lingvi­
­ knj­že­n­m
­straž­­anj­ma stici, drugo – s krizom simbolizma u umetnosti, i treće – s novim
pojavama u ruskoj poeziji.
U Petrogradu, na Istorijsko­filološkom fakultetu tamošnjeg uni­
Žan B­d­en verziteta, predavao je, između ostalih, i Žan B­d­­n d­ K­rt­n­
de K­rtene (185–1929), poljski naučnik i tvorac Kazanjske lingvističke škole.
De Kurtene je težio „da se oslobodi od knjige zarad neposrednog
posmatranja živog jezičkog okruženja“ i – za razliku od predstavni­
ka stare filološke škole koji su se bavili mrtvim jezicima – zanima­
le su ga „reči­zvuci i reči­misli“. De Kurtene je, sećao se Šklovski,
analizirao „ono što je bilo u njemu, u nama i među nama: govor
kao sredstvo misli i komunikacije“. Godine 191. u 56. broju no­
vina Dan objavio je „Doprinos teoriji ‘reči kao takve’ i ‘slova kao ta­
kvog’“,5 uključujući se u širi pokret onovremenog oduševljenja za
samostalno značenje reči oslobođene prinude svakodnevne komu­
nikacije. Omiljeni De Kurteneovi učenici – Polivanov i Jakubinski,
nastavili su učiteljev rad. Članak Jakubinskog „O zvucima poetskog
jezika“, objavljen je u zborniku Poetika. Zbornik o teoriji poetskog
jezika (S. Peterburg, 1919), ukazivao je na razlike između sistema
praktičnog jezika, koji je isključivo sredstvo sporazumevanja, i si­
stema poetskog jezika, u kojem „j e z i čk i p oj mov i st i č u v l ast i ­
tu v re d nost (s amov re dnost)“.6 Isto to je tvrdio i „lingvistički
P­ez­ja ­ pr­za genije“ Evgenije Polivanov,7 za koga se poezija razlikuje od proze
po tome što ima fonetski princip organizacije koju ova potonja ne­
ma. Ova osnovna razlika, nastala u školi Boduena de Kurtenea, po­
stala je ključno analitičko sredstvo formalista koji su poetski jezik,
 V. Šklovski, Ze wspomnie­, Warszawa, 1965, str. 11–12.
5 „Slovo kao takvo“ naslov je manifesta Hlebnjikova i Kručoniha koji je, kako na­
pominje Jakobson, nastao kao rezultat njegovih žučnih razgovora s pesnicima
o „reči kao takvoj“ i „zvuku kao takvom“ početkom 191. godine, u: R. Jakob­
son, My Futurist Years, red. B. Jangfeldt, S. Rudy, New York, 1997, str. 17.
6 L. Jakubinski, „O zvucima jezika stiha“, u: Poetika ruskog formalizma, Prosve­
ta, Beograd, 1970, str. 137, prevod: Andrej Tarasjev.
7 „Evgenije Dimitrijevič Polivanov se, pročitavši u mladosti Braću Karamazo­
ve, opkladio s drugovima u gimnaziji da će staviti ruku ispod voza u pokretu
i da je neće povući. Voz mu je otkinuo levu ruku. To mu je povratilo razum.
Počeo je da studira. Prvo je studirao korejski jezik, zatim kineski, posle toga
je naučio filipinski jezik, upoznao je sve turske jezike, a zdravom rukom je u
sve ankete upisivao da u ‘potpunosti ignoriše sve što je u domenu butukud­
skog jezika’. A Butukudi su pleme u Južnoj Africi koje donju usnu probija šta­
pićem. ‘Ako vam je potreban butukudski jezik, molim da mi se obratite posle
tri meseca’ – ispunjavao je dalje anketu.“ U: W. Szkłowski, „Słowa uwalniają
­ci­niętą duszę (Rzecz o OPOJAZ­ie)“, Twórczo­ć, 1997, br. 5, str. 72.

12 Književne teorije XX veka

bar u prvih deset godina svoje delatnosti, neprestano definisali kroz
opoziciju sa svakodnevnim (praktičnim) jezikom.8
„Upravo tada“, sećao se mnogo godina kasnije Šklovski,
„nametnula nam se ideja da razlikujemo poetski od svako­ P­etsk­ jez­k
dnevnog jezika kako bismo ga izdvojili u posebnu oblast ­ ­­­čan jez­k
u kojoj je važan čak i položaj usana kao što je to kod plesa
gde pokreti mišića dovode do uživanja; kod slikarstva, gde
gledanje pruža satisfakciju.“9
Formalisti su, naročito u početnom periodu, stavljali glavni ak­
cenat na fonetski aspekt jezika, polazeći od pretpostavke da „zvuci
u stihu postoje nezavisno od bilo kakvih veza sa slikom i poseduju
samostalnu jezičku funkciju“.10
Druga važna okolnost jeste kriza simbolizma koji je za najmla­ Kr­za s­m­­l­zma
đe lingviste i pesnike pripadao staroj književnoistorijskoj epohi ne­
spremnoj za bilo kakve promene, a koju su predstavljali pesnici kao
što su Brjusov, Beli i Blok. Godine
■ A REALIBUS AD REALIORA 1910. bila je objavljena studija An­
– latinski izraz koji označava me­
taizički prelazak od realnih do
dreja Belog pod naslovom Simboli­
još realnijih stvari, odnosno – naj­ zam, što je zapravo poslednja veli­
jednostavnije rečeno – od onoga ka knjiga pravca koji je odlazio u
što je materijalno do onoga što je prošlost. Iz pera Osipa Mandeljšta­
idealno. Ovaj izraz, takođe, dobro ma nastaje 1913. godine manifest Mandeljštam
karakteriše fenomenološki i psiho­ nove poetske škole – Svet akmei­ pr­t­­
analitički princip. s­m­­l­zma
zma,11 u kojem simbolizam biva
optužen za ishitren prelaz a realibus (ili od reči i stvari kao takvih)
ad realiora (ili ka ideji). Simbolisti su se, pisao je Mandeljštam, loše
osećali „u kavezu sveta“ i zato su bežali iz njega pomoću simbola.
8 Ova razlika direktno se izvodi iz razmišljanja nemačkih romantičara (uglav­
nom Novalisa) kao i francuskog pesnika Stefana Malarmea koji je u svojim
Divigations (1897) isticao nesrazmernost sirovog jezika „obične reportaže“
i čiste poezije – koja sadrži suštinu stvari. S. Mallarmé, „Kryzys wiersza“, u:
Wybór poezji, Warszawa, 1980, str. 83–85.
9 W. Szkłowski, S­owa uwalniają ­ci­niętą..., op. cit., str. 72. Valja imati na umu
da je upravo isto tako o poetskom jeziku mislio Boleslav Lešmjan koji je u
programskom eseju „Iz razmišljanja o poeziji“ (1937) razlikovao poetsku i raz­
igranu „reč radi reči“ i reč koja kruži „na prostoru tekućeg života kao oveštao,
bezvučan pojam“. Pogledati: B. Le­mian, Szkice literackie, Warszawa, 1959.
10 B. Eichenbaum, „Teoria ‘metody formalnej’“, u: Teoria bada­ literackich za
granicą. Antologia, t. 2: Od prze­omu antypozytywistycznego do roku 1945,
deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Kraków, 1986, str. 172.
11 V. J. Mandelsztam, „Świt akmeizmu“, u: S­owo i kultura. Szkice literackie, War­
szawa, 1972.

III. Ruski formalizam 125

 Nova poezija treba da poštuje svet stvari, među kojima živi čovek,
i same reči – njihovu samostalnu supstancu. Simbolizam je odlazio u
prošlost jer je prebrzo odbacio sam jezik i njegov zvučni sloj u ime
apstraktnih ideja. Kako se sećao Šklovski, „poetika simbolista... na­
stojala je da se iz poetike transformiše u uvod u tajne nauke“.12 Mladi
pesnici (uostalom, slično kao i De Kurtene) bili su fascinirani glosala­
lijama, mističkim zaumnim jezikom i dečijim rimama u kojima su se
Sam­stalna reč zvuci osamostaljivali u odnosu na gotova značenja a reči su počinja­
le da vode sopstveni život. „Zapo­
■ ZAUMNI JEZIK (= заумь) –
čeli smo bitku sa simbolistima da vanrazumski jezik, velika fascina­
bismo iz njihovih ruku oteli poeti­ cija ruskih formalista i futuristič­
ku i, oslobodivši je od veza sa sub­ kih pesnika. Jezik pun fonetskih
jektivnim estetičkim i filozofskim disonanci, bez ikakvog smisla,
teorijama, vratili je na put naučnog izveden iz svetog mrmljanja mi­
stika, starodavnih glosalija, dečjih
istraživanja činjenica“ – tako je ko­ razbrajalica, etimoloških igura.
mentarisao ovaj period formalistič­ Usmeren protiv zvučne harmoni­
ke „bure i napora“ Boris Ejhenba­ je (blagozvučje) simbolističkog
um.13 Kako se sećao Šklovski, „ako jezika, težeći ka praistoriji ruskog
jezika, zaumni jezik se isticao da­
je simbolizam riječ i umjetnost vanjem radikalne autonomije zvu­
križao s religioznim sustavima, mi cima i slovima. Njegovi majstori
smo riječi uzimali kao zvuk“.1 bili su Velimir Hlebnjikov (prista­
U toj antisimbolističkoj atmos­ lica samovite reči „izvan obično­
sti i životnih potreba“) i Aleksej
feri kad se „staro rušilo“,15 oko 1910. Kručonih (koji je izmislio naziv
godine (prelomne za nastanak ev­ 1913. godine). U Petrogradu je
ropske savremene umetnosti) poče­ 1913. postavljena prva opera Po­
li su da se javljaju ruski kubo­futuri­ beda nad suncem, sa „zaumnim“
tekstom Kručoniha i kostimima
sti (između ostalih David Burljuk i Kazimira Maljeviča. Prvi teorij­
Velimir Hlebnjikov), a u Petrogradu ski istup o zaumnom jeziku bilo
R­sk­ f­t­r­zam i Moskvi se diskutovalo o kubi­ je predavanje Viktora Šklovskog,
zmu,16 a izlagana su i Pikasova de­ objavljeno kao prvi tom zbirke ra­
dova Opojaza (1916). Koncepcija
la. Kad je u Tretjakovskoj galeriji zaumnog jezika bliska je savreme­
isečena Rjepinova istorijska slika, noj konkretnoj poeziji. Kako je
za to su optuženi upravo futuristi pisao Ejhenbaum, zaumni jezik je
koji su na književnim večerima bo­ bio „eksperimentalno ogoljavanje
jili svoja lica i polivali goste čajem. autoteličnosti“.
12 W. Szkłowski, Ze wspomnie­, op. cit., str. 139.
13 B. Eichenbaum, „Teoria ‘metody formalnej’“, op. cit., str. 168.
1 V. B. Šklovski, Uskrnuće riječi, Stvarnost, Zagreb, 1969, str. 153, prevod: Juraj
Badenicki.
15 V. Šklovski, op. cit., str. 125.
16 Snažno je odjeknulo tumačenje kubističkog manifesta Du cubisme, Glajzesa
i Mecingera (1912).

126 Književne teorije XX veka

 U Moskvi 1912. godine izlazi Ša­
■ OSAMOSTALJIVANJE I OSLO­
BAĐANJE materijalnog sloja dela mar dobrom ukusu, zbirka pesama
od anegdote, bio je najvažniji po­ Hlebnjikova, Burljuka, Kručoniha,
tez nove umetnosti. Moris Deni Majakovskog, zajedno s revoluci­
je pisao još 1890. godine: „Treba
zapamtiti da je slika, pre nego što
onarnim manifestom i Burljuko­
postane konj u bici, naga žena ili vim tekstom o kubizmu u kojem
bilo koji drugi događaj, pre svega je naglašavao da je „još odavno
ravna površina prekrivena bojama poznato da nije važno šta, već ka­
određenog poretka“ De­nicija neo­
tradicionalizma.* ko, što znači koji su principi vodili
* Arty­ci o sztuce. Od Van Gogha do Pi­
slikara u stvaranju ovog ili nekog
cassa, Warszawa, 1969, str. 70. drugog dela!“.17 Ono što je povezi­
valo nastupe umetnika i stihove
futurista bila je vera u autonomiju u met n ičkog mater ij a l a: A­t­n­m­ja
bojene površine i linije u slikarstvu, samovita reč (termin Hlebnjiko­ ­metn­st­
va), „samorodna, samodovoljna reč“18 u poeziji. Međutim, kad je u
januaru 191. godine u Rusiju došao tvorac italijanskog futurizma
Marineti, Rusi su shvatili da njegove „reči na slobodi“ (slično kao
i manifesti koje je objavljivao) imaju prenaglašen politički podtekst
i da su oni još davno prošli kroz fazu oslobađanja jezika od prinude Iz­an pr­n­de
predstavljanja.19 predsta­ljanja

P­rc­pc­ja, j­z­k, st­arn­st

Rezimirajući delovanje formalista,

Boris Ejhenbaum je tačno napisao
da je njihova teorija bila usmerena
ka „opštoj teoriji umetnosti“,20 što
je bilo povezano s krizom idealistič­
ke estetike (koja je – po ugledu na
Hegela – tretirala slike kao čulno
otelovljenje ideje), i s krizom sim­
bolističke umetnosti (ravnodušne
prema materijalnoj vrednosti dela).
■ TEORIJA KNJIŽEVNOSTI /
TEORIJA UMETNOSTI – teze for­
malista bile su duboko ukorenjene
u futurističkoj poetskoj praksi i u
diskusijama o savremenom slikar­
stvu. Evo tri izvoda iz tadašnjih ma­
nifesta: „Slika ima smisao postoja­
nja sama po sebi. [...] Neka ništa ne
podražava i neka bez ustezanja po­
kazuje svoj smisao postojanja!“
→

17 D. Burluk, „Kubizm“, u: A. Turowski, Między sztuką a komuną. Teksty awan­

gardy rosyjkiej 1910–1923, Kraków, 1998, str. 68.
18 V. R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 100.
19 O Marinetijevom boravku u Rusiji i diskusijama s njim pogledati u: B. Liw­
szyc, Pó­toraoki strzelec, Warszawa, 1995, str. 11–172. Nešto drugačije o to­
me piše Jakobson, u: R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. 20–22.
20 B. Eichenbaum, Teoria „metody formalnej“, op. cit., str. 167.

III. Ruski formalizam 127

 Ovakav karakter imali su prvi na­ →
stupi formalista: Uskrsnuće reči Vik­ (A. Glajcez, J. Mecinger, Du cubi­
tora Šklovskog i esej o futurizmu sme, 1912). „Približavamo se pot­
puno novoj umetnosti koja će, u
Romana Jakobsona. odnosu na do sada nam poznato
Dvadesetjednogodišnji Šklov­ slikarstvo, biti isto što i muzika
ski je objavio svoju raspravu kao u odnosu na književnost. Biće to
posebnu brošuru u Petrogradu čisto slikarstvo, isto kao što je i
191. godine. Imala je dijagnostič­ muzika čista književnost“ (G. Apo­
ki i programski karakter. „Sada liner, Kubizam, 1912). „Slikarstvo
je samodovoljno, ima sopstvene
Uskrsn­će re­i su riječi mrtve, i jezik je nalik na forme, boje i zvučnost“ (M. Lario­
Škl­­sk­g groblje.“21 Smrt reči povezuje se sa nov, Promenizam, 1913).
automatizacijom njenog opažanja
i gubitkom mogućnosti njenog čulnog doživljavanja. Na taj način,
Šklovski u razmatranje o jeziku uvodi kategorije percepcije i ekono­
mije. Reč je sagledavana dvojako: bilo kao izlizani kliše koji u svako­
Ek­n­m­ja jez­ka dnevnoj razmeni gubi autonomnu vrednost i prepoznatljiva je samo
kao konvencionalni znak22 ili kao samostalna reč koja se sagledava
i doživljava zasebno, zahvaljujući svojoj „materijalnoj nekoristolju­
bivosti“ koja je isključuje iz komunikacionog opticaja. Poetska reč
gubi svoju prozirnost i može se videti: ovo je teza Šklovskog koja je
bliska tadašnjim umetničkim manifestima. Kao što je slika definisa­
na rasporedom obojenih površina, linijâ i fakturom koja se može
čulno osetiti, tako se i poetsko delo počinje tretirati kao raspored reči
„za koje se računa da će biti viđene“.23 Na taj način Šklovski vidi poe­
Knj­že­n­st ka­ ziju kao „prošireno opažanje svijeta“.2 Autonomna reč se ne odvaja,
pr­š­ren­
­pažanje s­­jeta
kako bi se to moglo učiniti, od stvarnosti već, zahvaljujući svojoj
inovativnosti, omogućava da se ona ponovo vidi. Stvarnost viđena
pomoću rutinske reči i sama je otvrdla i statična, dok stvarnost koja
se istražuje – kako je u isto vreme govorio Boleslav Lešmjan – pred­
stavlja „raspevanu i zanosnu misao“25 i tada počinje da oživljava.
Poezija je, dakle, takva upotreba jezika koja omogućava da se ob ­
nov i v i đ e nj e sve t a i zato teorija poetskog jezika ima par excellen­
ce estetički karakter, iako je estetika po svom primarnom značenju

21 V. B. Šklovski, Uskrsnuće riječi, op. cit., str. 13.

22 Ovo je još u Veseloj nauci (1886) primetio Niče: „Sve što dođe do svesti,
postaje plitko, razvodnjeno, prilično glupo, površno, postaje znak, znak za
orijentaciju stada; ... za svako osvešćivanje vezuje se velika, suštinska iskvare­
nost, lažiranje, pojednostavljivanje i uopštavanje.“ U: F. Niče, Vesela nauka,
Beograd, 1989, str. 25, prevod: Milan Tabaković.
23 V. B. Šklovski, Uskrsnuće riječi, op. cit., str. 5.
2 Ibid., str. 153.
25 B. Le­mian, „Rytm jako ­wiatopogląd“ (1910), u: Szkice literackie, op. cit., str. 67.

128 Književne teorije XX veka

nauka o čulnom iskustvu. Slično je pisao Roman Jakobson o slikar­ Jak­­s­n
­ f­t­r­st­čk­m
stvu u eseju Futurizam (objavljenom u Moskvi 1919. godine): „Zahva­ sl­karst­­
ljujući umnožavanju, opažanje podleže mehanizovanju: predmeti ko­
ji se ne opažaju prihvatani su na poverenje. Slikarstvo se bori protiv
automatizacije percepcije“,26 a samim tim protiv statičnosti sveta po­
smatranog s jedne tačke gledišta. Nije slučajno što je mladi Jakobson
bio istovremeno fasciniran opštom teorijom relativnosti i kubizmom,
i nije slučajno što poslednju rečenicu eseja o futurizmu završava od­
ličnom ekonomskom metaforom. Kritičar koji, dok posmatra avan­
gardnu sliku, postavlja sebi pitanje: „šta ovo znači?“ i odgovara – „ne
razumem“, podseća na nekoga ko bira papirni novac umesto zlata: va­
luta s njoj pripisanom konvencionalnom vrednošću čini mu se više
„književnom“.27 Upravo je – dokazuju Šklovski i Jakobson – sasvim
suprotno: poezija podseća na zlato, jer posedujući samosvojnu vred­ K­n­enc­­nalna
nost nije konvencionalna upotreba jezika koji se lako može zameniti ­redn­st
­metn­st­
za opšta značenja. Podseća i na naočare koje iznova pokazuju svet.
Ovakvo rezonovanje bilo je u osnovi programskog teksta Viktora
Šklovskog iz 1919. godine – „Umetnost kao postupak“.
Poezija ili „otežan govor“, ka­ P­ez­ja ka­
■ ONEOBIČAVANJE ILI ZA­ ko je u tom tekstu definiše Šklov­ ­težan g­­­r
ČUDNOST (rus. остранение)
– rezultat primene postupka. Pre­ ski, ili „govor­konstrukcija“, oneo­
ma Šklovskom, „cilj umetnosti bičava naše viđenje sveta (upravo
je da se osećanje stvari dâ u obli­ se na tome zasniva postupak one­
ku viđenja a ne prepoznavanja; običavanja, остранение28). U vezi
umetnički postupak je postupak s tim, autonomija poetskog jezika,
oneobičavanja (остранение) stva­
nesumnjivi pronalazak formalista,
ri, postupak otežane forme koji
potencira teškoće i vreme trajanja ne označava, kako bi moglo izgle­
percepcije“ (Umetnost kao postu­ dati, radikalno razdvajanje reči
pak, 1919). Zadatak umetnosti od stvari već novo viđenje sveta
je oneobičavanje naše percepcije pomoću nove reči. Stavljajući akce­
stvarnosti remećenjem njenog ru­ nat na proces perceptivnog stvara­
tinskog, automatizovanog toka.
→ nja, a ne posmatranja onoga što je
26 R. Jakobson, „Futurizam“ (1919), u: My Futurist Years, op. cit., str. 150.
27 Slično je o jeziku pisao i Hlebnjikov, ukazujući na popularnu ekonomiju prak­
tičnog jezika: „Danas su reči, proneverivši sopstvenu prošlost, ... kao karakteri­
stičan platežni zvuk za robnu razmenu među razumima podelile višejezično
čovečanstvo na tabore carinskog rata, na mnoštvo tržišta reči izvan koje ne po­
stoji promet datog jezika.“ V. Hlebnjikov, „Malarze ­wiata“ (1919), u: Rybak
nad morzem ­mierci. Wiersze i teksty 1917–1922, Warszawa, 2005, str. 63.
28 Reč „остранение“ je slučajan neologizam Šklovskog. „Već danas mogu da
priznam da sam pravio gramatičke greške i da sam napisao samo jedno ‘n’.
Treba da bude странный [stran]“, u: W. Szkłowski, S­owa uwalniają ­ci­niętą
duszę..., op. cit., str. 73.

III. Ruski formalizam 129

 već stvoreno, Šklovski se pozivao →
na razliku između energeia (stvara­ Analognu scensku koncepciju
stvorio je Bertold Breht, određuju­
Energeia / ergon nje reči) / ergon (proizvod reči),29 ći je kao „rezultat stranosti“ (Ver­
popularnu u nemačkom romanti­ fremdungsefekt). Treba skrenuti
zmu. Zadatak umetnosti jeste razbi­ pažnju i na teoriju „jezovitosti“
janje rutinske percepcije stvarnosti (Unheimlichkeit) u kojoj je Frojd
i uvođenje u naš život, zahvaljujući – deinišući je kao „povratak po­
novim formama, „efekta stranosti“ tisnutog“ – opisivao narušavanje
perceptivne očiglednosti kroz na­
(kako bi to rekao Breht) ili oseća­ gli upad u polje svesti onoga čega
nja „onoga što je jezovito“ (prema je razumno Ja želelo da se reši.
Frojdovoj definiciji). Forma, dakle,
nije spoljašnji ornament ili – kako je pisao Žirmunski – „zvečka,
koja može postojati ali i ne mora“,30 već nužan uslov obnovljenog
Sadrž­na ­ f­rma iskustva sveta. Zato razlikovanje sadržine i forme, isto kao i sveta i
njegove percepcije, nema nikakvog smisla, jer svet za onoga koji ga
opaža, ima smisla samo onda kad je posmatran, dok sadržina ima
smisla samo kad poseduje određenu formu. Kao što se vidi, forma­
listička teorija književnosti ima znatno širi raspon nego što je samo
definisanje osobina poetskog jezika i savršeno se uklapa u savreme­
ne pokušaje prevladavanja inercije građanske kulture okorele u ste­
reotipnoj slici sveta. Zato su formalisti tako rado pozdravili revoluci­
ju u Rusiji (jer je predstavljala rascep u građanskom poretku sveta),
ali su je – takođe, iz istog razloga – kasnije snažno kritikovali njeni
dobročinitelji (jer njihova dinamična vizija jezika nije odgovarala
sovjetskoj nomenklaturi).

Es­nc­ja ­ ­st­r­ja
Predmet te­r­je Formalisti ne bi mogli da pronađu teoriju književnosti da nisu pro­
knj­že­n­st­ našli njen poseban predmet. Isto kao De Kurtene, koji se čudio re­
čima „koje su trenutak ranije pred njim otkrile svoju suštinu“,31
i formalisti su, naročito u početnom periodu svog delovanja, bili fas­
cinirani esencijom jezika, onim što on sam po sebi jeste32 bez obzira

29 Kako je pisao Šklovski, „umetnost je način da se doživi proces stvaranja stva­

ri, dok ono što je u umetnosti stvoreno od sekundarnog je značaja“, „Umet­
nost kao postupak“, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 86.
30 V. Žirmunski, „Zadaci poetike“, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 316.
31 W. Szkłowski, Ze wspomnie­, op. cit., str. 116.
32 Ovde se vidi tesna povezanost između formalizma i fenomenologije. O utica­
ju Huserla na formaliste, a naročito na Jakobsona, pogledati u: E. Holenstein,
Roman Jakobsons phänomenologischer Strukturalismus, Frankfurt, 1975.

130 Književne teorije XX veka

na društvene i kulturne implikacije. Ako, dakle, postoji suština je­
zika, onda, pošto je književnost jezička činjenica, ona takođe mora
imati svoju suštinu. Ovu suštinu su nazvali literarnošću.
Tako ju je prvi put definisao Jakobson u knjizi O najnovijoj ruskoj L­terarn­st
poeziji koja je trebalo da bude uvod u poeziju Velimira Hlebnjikova.
„Na taj način predmet nauke o literaturi nije literatura nego
‘literarnost’, tj. ono što čini dato delo literarnim delom. Me­
đutim, dosad su se istoričari književnosti uglavnom identifi­
kovali s policijom koja, imajući zadatak da uhapsi određenu
ličnost, za svaki slučaj privede i sve koje bi zatekla u stanu,
pa i one što bi slučajno prolazili ulicom. Tako je i istoričari­
ma književnosti sve dobro došlo: život, psihologija, politika,
filozofija. Umesto nauke o literaturi stvarao se konglomerat
grubih disciplina.“33

■ POSTUPAK (rus. приëм) – u Šta je, u stvari, ova literarnost

teoriji Šklovskog formalni zahvat – esencija književnosti? Njena os­
koji se zasniva na otežavanju i novna karakteristika je, dakle, po­
produžavanju vremena percepci­ stupak (rus. приëм, engl. device,
je. Umesto razlikovanja sadržine
fr. procédé) ili takva „usmerenost na
i forme, formalisti su koristili raz­
likovanje materijala od postupka. izraz“3 koja lišava iskaz semantič­
Materijal je sve ono odakle umet­ ke i zvučne neutralnosti i narušava
nik crpe: činjenice iz života, ideje, rutinsku percepciju. Za definiciju
književne konvencije. Postupak je poezije Jakobson koristi kategoriju Jak­­s­n­­a
estetički princip koji pretvara ma­ устано­ка (usmerenost), koja je kateg­r­ja
terijal u umetničko delo. Zahva­ ­smeren­st­
ruska kopija nemačke reči Einstel­
ljujući postupcima nastaje efekat
jezovitosti (defamilijarizacije) koji lung,35 nasuprot Darstellung ili pred­
izaziva poremećaje u rutinskom stavi. Poezija ne predstavlja stvar­
sagledavanju stvarnosti predstav­ nost, ali je usmerena na nju ili
ljene u umetničkom delu. Postu­ je prekomp onuj e, što znači da
pak osvežava naš pogled na svet. poetska forma nije sekundarna
33 R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 102.
Greškom je napisano Viktor umesto Velimir Hlebnjikov u naslovu teksta
(prim. prev.).
3 Roman Jakobson definiše poeziju kao „wyskazywanije s ustanowkoj na wyraże­
nije“. To doslovno znači „izjašnjavanje sa usmerenošću na izraz“. Roman Jakob­
son, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 101. Jakobso­
na verno prati Boris Tomaševski u svojoj Teoriji kjiževnosti (1925), govoreći o
„usmerenosti na izraz [koji] poprima autonomnu vrednost“, u: B. Tomaševski,
Teorija književnosti. Poetika, Beograd, 1972, str. 8, prevod: Nana Bogdanović.
35 Prema Jakobsonu, reč „usmerenost“ odgovara nemačkom Einstellung koje
potiče iz Huserlovog rečnika. O usmerenosti je pisao i Ejhenbaum u raspravi
„Teorija formalne metode“.

III. Ruski formalizam 131

 u odnosu na nju (kao u tradicionalnom shvatanju forme kojom se
zaodeva sadržina), već je na različite načine konstituiše, isto kao
što posmatranje s raznih tačaka gledišta pokazuje različite aspekte
V­šestr­k­st stvarnosti.36 Stvarnost nema jedan oblik koji zahteva jednu formu.
st­arn­st­ Obrnuto je: postoje različiti književni postupci koji pokazuju dru­
gačija obličja sveta. Na taj način kategorija postupka koji deautoma­
tizuje percepciju stvari čvrsto povezuje jezik i stvarnost čineći da
stvari predstavljene u jeziku bivaju
„jače osećane“.37 Tako, čvrsta pove­ ■ MOTIVACIJA (rus. моти­
zanost stvarnosti i jezika takođe ­иро­ка) – konstruktivni princip
preoblikuje prirodu stvarnosti koja književnog dela koji uspostavlja
odnos između materijala i postup­
dobija osobine „onog koji govori“: ka. Motivacija je „sistem postupa­
stvarno je samo ono što je izreče­ ka koji čini verovatnim uvođenje
no, dok ono što se ne može izreći pojedinih motiva i njihovih kom­
postaje nestvarno. pleksa“ (B. Tomaševski). Postoji
Postupak takođe povezuje komp oz i ci ona motivacija, ko­
Tekst ­ ­st­r­ja tekst i istoriju, naročito u drugoj fa­ ja se zasniva na ekonomičnosti
i opravdanosti upotrebljenih po­
zi razvoja formalne metode, jer, ka­ stupaka, kao i u met ni čk a mo­
ko je još 1921. godine u raspravi o tivacija, koja se zasniva na oneo­
Hlebnjikovu tvrdio Jakobson, „sva­ bičavanju. Kad se kompoziciona
ki elemenat savremenog pesničkog motivacija potisne ili eliminiše, u
jezika“ izvan konfrontacije s prak­ prvi plan izbija umetnička moti­
vacija i dolazi do ogoljavanja kon­
tičnim jezikom u okviru kojeg ga strukcije dela, kao u slučaju auto­
raspoznajemo upravo kao poetski tematskih dela. Prema francuskim
moramo pozicionirati i u odnosu strukturalistima, motivacija je ob­
na tradiciju. Po svojoj suštini, dru­ lik osvajanja (naturalizacije) ili ve­
gu fazu razvoja formalističke teori­ riikacije teksta koju čini čitalac.
je književnosti, kad ona nije toliko
definisana pomoću opozicije u odnosu na praktični jezik koliko
kao „dinamička govorna konstrukcija“,38 predstavlja prvu formula­
Pr­nc­p ­nter­ ciju principa intertekstualnosti u oba poznata nam vida: kao načina
tekst­aln­st­ postojanja tekstova i načina njihovog saznavanja. U prvom slučaju
– ovu tezu je jasno formulisao Jurij Tinjanov u knjizi iz 1927. go­
dine Arhaisti i novatori – književnost je, uostalom, slično svakom
pojedinačnom tekstu, shvaćena kao sistem definisan pomoću unu­
trašnjih odnosa sastavnih elemenata (koje je Tinjanov zvao „korela­
cija“). Zato je nemoguća ne samo potpuna autonomija književnog
36 Zato je Šklovski govorio o tome kako su tadašnji pesnici (Hlebnjikov, Ma­
jakovski, Kamenjski) „stvarali neočekivane slike, iznenađujući zvukovnom
stranom stvari“, u: V. B. Šklovski, Uskrsnuće riječi, op. cit., str. 153.
37 Ibid., str. 130.
38 J. Tinjanov, „Književna činjenica“, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 27.

132 Književne teorije XX veka

teksta (jer svaki tekst upućuje na druge tekstove u okviru istog tog
sistema) nego ni njena imanentna analiza (jer se književni tekst na­
lazi u mnogim sistemima istovremeno).
Najbolji primer formulacije intertekstualnih teza jesu istraživa­
nja parodije Jurija Tinjanova sistematizovana u njegovom posled­
njem radu nazvanom O parodiji (1929).39 Pošto tradicija, shvaćena T­njan­­lje­a
kao dinamički sistem žanrova, podleže evolutivnim promenama st­d­ja ­ par­d­j­
pronalaženjem novih formi i „korišćenjem starih formi u novoj
funkciji“, a parodija je definisana
■ KANONIZACIJA ŽANROVA
kao podražavanje teksta poveza­
– kategorija koju je uveo Šklovski.
Označavala je pomeranje žanro­ no s promenom njegove funkcije,
va ili stilova s periferije sistema u onda tako shvaćena parodija – je­
njegov centar. Dekanonizacija je dan od ključnih intertekstualnih
obrnuta pojava: uklanjanje neke žanrova – automatski postaje po­
forme iz centra. Primer iz poljske kretačka snaga književne evolucije
književnosti: baladu, kao perife­
zasnovane na paralelnom pokretu
ran i niski žanr u doba klasicizma,
poljski romantičari su ideološki kanonizacije i dekanonizacije. Ka­
uzdizali i postavili je u sam centar ko je pisao Šklovski, „nova forma
književnih žanrova iz kojeg je za­ se pojavljuje ne zato da bi izrazila
tim vrlo brzo isključena. Primer iz nov sadržaj, već da bi zamenila sta­
ruske književnosti koji navodi Ti­ ru formu koja je izgubila umetnič­
njanov: „Zaumni jezik je oduvek
postojao (u dečjem govoru, u sek­
ku vrednost“.0 Kad su Jakobson i
tama, itd.), ali tek u naše doba on Tinjanov 1928. godine pisali da se
postaje književna činjenica.“ Ključ­ „čista sinhronija može ... sada sa­
nu ulogu u dekanonizaciji žanra gledati kao iluzija“,1 onda su ima­
igra p aro d ij a . „Nova forma“, pi­ li u vidu da svaki književni tekst
sao je Šklovski, „pojavljuje se ne učestvuje u nekoj tradiciji koju ili
zato da bi izrazila nov sadržaj već
da bi zamenila staru formu koja je
potvrđuje ili poriče. Učestvuje i u
izgubila umetničku vrednost.“ promenljivoj kulturnoj stvarnosti
što od nje čini književnu činjenicu. Knj­že­na
Na taj način je, povezujući književni tekst s njegovim raznovrsnim č­njen­ca
kontekstima, formalizam (u drugoj fazi svog razvoja) istoriorizovao
pojam literarnosti i dao mu kulturni značaj.

39 J. Tynianow, O parodii, „Warsztat. Studenckie Zeszyty Polonistyczne“, 1988,

sv. 3: Ironia, parodia, satyra.
0 B. Eichenbaum, Teoria „metody formalnej“, op. cit., str. 293.
1 R. Jakobson i J. Tinjanov, „Problemi proučavanja jezika i književnosti“, u: Poeti­
ka ruskog formalizma, op. cit., str. 365.

III. Ruski formalizam 133

 O j­z­k­ pr­z­

U svojim uspomenama iz nemirnih početaka formalizma i futuri­

zma, Jakobson je s pravom naglašavao da na početku druge dece­
nije XX veka, kad se odlučivalo o sudbini buduće umetnosti, pro­
za nije interesovala skoro nikoga.2 Situacija se, međutim, prilično
brzo promenila. U svojim rado­
■ PRIPOVEDANJE (SKAZ) – na­
vima o romanu Viktor Šklovski, rativna forma koja podražava živi
Boris Ejhenbaum i Jurij Tinjanov govor, prema rečima Ejhenbauma
R­maneskn­ dokazivali su da se osnovni roma­ – „iluzija govornog jezika“ u kojoj
p­st­pc­ neskni postupci ne smeštaju u postaje vidljivo „nadovezivanje na
poredak predstavljenih događaja živu reč naratora“, dok fabularna
(fabula; engl. story; fr. histoire), konstrukcija odlazi u drugi plan
ustupajući mesto „konkretnosti re­
već njihovih jezičkih prezentacija či“. Posebnu teoriju skaza razvio je
(siže; engl. plot; fr. discourse). Ovo Boris Ejhenbaum u raspravama Ka­
umetničko izražavanje (grč. lexis) ko je napravljen Gogoljev „Šinjel“
fabule (grč. mythos) koje se – nasu­ (1919), Iluzija skaza (192) kao i
prot fabularnoj shemi – ne može Ljeskov i savremena proza (1925).
je jedna od najkarakteristični­
preneti na drugi sistem znakova Skaz jih osobina ruske književnosti.
(na primer slike), predstavlja me­
sto svojevrsnog interesovanja poetike (sasvim suprotno će razmišlja­
ti francuski strukturalisti, obrazovani na radovima Vladimira Propa
o magičnoj bajci: njihov osnovni predmet interesovanja su fabular­
ne sheme, a ne njihovo izražavanje, mythos, a ne lexis). Opozicija iz­
Fa­­la / siže među fabule i njene narativne artikulacije (siže) predstavlja ponov­
ljenu opoziciju mate r ij a l a (reči) i p ostupka koju su formalisti
koristili za poeziju umesto pogrešne opozicije sadržaja i forme. Isto
kao što je postupak svesna verbalna konstrukcija, tako je siže jezič­
ka konstrukcija fabule koja se ne podređuje uzročno­posledičnoj
logici. Kako je pisao Šklovski, fabula Evgenija Onjegina je romansa
između Onjegina i Tatjane, dok je siže umetnička obrada istorije te
romanse izvršena pomoću digresivnih interpolacija. Šklovskog su,
K­mp­z­c­ja kao ljubitelja Sterna i Servantesa, najviše interesovala sva kompozi­
ciona oneobičavanja koja su razarala razvoj fabule dela: umetnute
novele, višesižejne kompozicije, digresije. Ejhenbaum je, pak, mno­
go prostora posvetio iluziji govorne naracije, takozvanom skazu, ko­
ji nije kompozicioni zahvat na nivou sižea, već subjektivna ingeren­
cija glasa naratora. Iz kasnijih razmišljanja formalista ispostavilo se
da je podela, u početku bespogovorno prihvaćena, na umetnički po­
etski govor i neumetnički prozni govor bila znatno oslabljena, te su
2 R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. .

13 Književne teorije XX veka

 ■ SLIKA AUTORA (rus. образ
а­тора) – kategorija koju su uve­
li formalisti (V. Vinogradov) da bi
odredili „organizaciju umetničke
svesti“, neempirijske igure autora
koja je upisana u tekst i odgovor­
na za njegovu konstrukciju. Pre­
ma kasnijoj deiniciji – „onaj koji
raspolaže književnim pravilima
aktualizovanim u tekstu“ ili „su­
bjekt stvaralačke aktivnosti“. Uvo­
đenje ove medijativne kategorije
imalo je za cilj odustajanje od
shvatanja autora kao žive osobe
koja se neposredno iskazuje u de­
lu i njegovo razumevanje kao jed­
ne od funkcija teksta.
se složili da nije samo proza sistem
postupaka (što je detaljno izložio
Tomaševski u Teoriji književnosti),
već da i „praktični jezik ima svoje
‘postupke’“,3 i da se isto tako kao
što se poetika bavi kompozicijom
umetničkih dela, tako se i retorika Ret­r­ka
bavi kompozicijom neumetničkih ne­metn­čk­h
tekst­­a
dela. U tom periodu su Ejhenba­
umove inovativne analize Lenji­
novog oratorskog stila, slično ka­
snijim analizama retorike Mein
Kampf koje je izvršio Kenet Berk5
ili analize reklama Lea Špicera,6
utrle put književnoteorijskoj anali­
zi neknjiževnih tekstova.

R­z­m­

Teorijska dostignuća ruskih formalista, kako u ranom p er i o du

(1916– 192 ) (tačke 1–6), tako i u k asnom (1925– 1929) (tačke
7–10), mogu se svesti na sledeće glavne teze.
1. Umetnički doživljaj je „doživljaj forme“ (Šklovski) koja pru­
ža „otpor“ (Jakobson).
2. Književnost, kao što je nekada sugerisao Malarme,7 ne na­ Knj­že­n­st se
staje iz misli nego iz jezika. „Nije misao ta [...] od koje se st­ara ­z jez­ka
prave stihovi. Prave se od re či.“ „Materijal poezije nisu ni
slike ni emocije, već reči“ (Žirmunski).8
3 V. Žirmunski, „Zadaci poetike“, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 323.
 B. Eichenbaum, „Styl oratorski Lenina“, u: Rosyjska szko­a stylistyki, op. cit.,
str. 51–532.
5 K. Burke, „Retoryka Mein Kampf “, u: Nowa Krytyka. Antologia, Warszawa,
1983.
6 L. Spitzer, „Amerikańska reklama jako sztuka popularna“, u: Język i spo­ecze­
­stwo, Warszawa, 1980.
7 P. Valéry, „Poezja i my­l abstrakcyjna“, u: Estetyka s­owa, Warszawa, 1971,
str. 105.
8 Slično će razmišljati u osnovnom kredu američkog strukturalizma Anatomy
of Criticizm Nortrop Fraj: „Poezija može nastati isključivo iz drugih stihova;
romani iz drugih romana. Književnost oblikuje samu sebe i ne oblikuje se
spolja: književne forme ne mogu da postoje izvan književnosti, kao što ni

III. Ruski formalizam 135

 3. Postoje dva osnovna nači­ ■ DOMINANTA – termin koji je
na upotrebe jezika: poezija uveo Roman Jakobson u predava­
i proza. „Poezija je jezik u nju iz 1935. godine, sa istim naslo­
njegovoj estetskoj funkciji“ vom koji označava elemenat koji
(Jakobson). Proza je jezik se u datom delu ističe, dajući mu
u komunikativnoj funkciji. homogenost i utičući na ostale ele­
mente. „Poetsko delo je verbalna
Poezija oneobičava jezičku poruka u kojoj dominira estetička
komunikaciju. funkcija.“ U različitim epohama i
. Predmet teorije književno­ u različitim žanrovima susrećemo
sti je literarnost, odnosno se s različitim dominantama (na
dominanta (Jakobson) este­ pimer, u renesansi s vizuelnošću,
u romantizmu s muzikalnošću),
tičke (autotelične) funkcije. što dokazuje da je literarnost isto­
Teorija se bavi funkcijom rijski pojam i ne postoji u čistom
jezika u književnom delu a obliku. Ovaj pojam će mnogo
ne njegovom vanjezičkom godina kasnije upotrebljavati Bra­
uslovljenošću (genezom). jan Mekhejl u knjizi Postmodern
Fiction (1987) da bi ukazao na
5. Literarnost se definiše po­ razliku između savremenog (sa
moću „zapažanja forme“ epistemološkom dominantom, tj.
(Ejhenbaum), odnosno po­ pitanjem o saznatljivosti sveta) i
stupka (Šklovski). postmodernog (sa ontološkom do­
6. Postupak je umetnička minantom, tj. pitanjem o statusu
stvarnosti) romana.
konstrukcija koja otežava
sagledavanje stvarnosti. Zadatak poezije (i šire: umetnosti) je
„oslobađanje stvari od automatizma percepcije“ (Šklovski).
7. Postupci koji su sistematizovani predstavljaju književne for­
me (retoričke trope, narativne strategije, žanrove, stilove)
zavisne od istorijskog kon­
teksta. Postupak je jedini ■ AUTOTELIČNOST (grč. autos
– isti; telos – cilj), samociljnost
„junak“ književnih istraži­ – osobina poetskog jezika koji re­
vanja (Jakobson). ferencijalnu dominantu stavlja po
Knj­že­ne f­rme 8. Književne forme se nepre­ strani i koncentriše pažnju na sa­
stano menjaju sinhronijski mog sebe. Kako je pisao nemački
(književnost date epohe) i romantičar Novalis (1772–1801):
„Možemo se samo diviti toj smeš­
dijahronijski (tradicija). noj greški koju ljudi čine misleći
9. Književnost date epohe čini da se služe jezikom s obzirom na
sistem uzajamnih intertek­ stvari. Međutim, niko ne zna tu
stualnih odnosa. To znači karakterističnu osobinu jezika da
da se „ne mogu razmatrati se brine samo o sebi“ (Monolog).

forme sonate, fuge ili ronda ne postoje izvan muzike.“ N. Fraye, Anatomija
kritike. Četiri eseja, Zagreb, 1979, str. 99, prevod: Giga Gračan.

136 Književne teorije XX veka

 književne pojave izvan sistema njihovih uzajamnih odnosa“
(Tinjanov).
10. Tradicija je dinamički intertekstualni prostor u kojem iscr­
pene forme bivaju zamenjene novim (parodija), uvedenim
s periferije u centar književnog sistema (kanonizacija).

Formalizam je nastao kao esencijalistička teorija i polako je evo­ F­rmal­zam ka­

luirao u pravcu istoricizma shvaćenog, međutim, imanentno. For­ esenc­jal­st­čka
te­r­ja
malisti su izbegavali istraživanja odnosa književnog teksta prema
vanknjiževnoj stvarnosti, mada se teorija postupka Šklovskog može
interpretirati kao savremena teorija estetskog iskustva kao takvog.
Izbijanje postupka u prvi red najvažnijih književnoteorijskih pita­
nja označavalo je nedostatak interesovanja za ideološki i društveni
kontekst književnosti, što je postalo povod za oštru marksističku
kritiku, a kasnije – zajedno sa intenzivnom antiformalističkom kam­
panjom u sovjetskoj Rusiji – za krah čitave škole. Sličan metodološ­ Krah f­rmal­zma
ki scenario – iako bez ingerencije političke vlasti – srešćemo mnogo
kasnije u dva različita konteksta: u američkoj verziji formalizma, od­
nosno u New Criticism, kao i u francuskom strukturalizmu, tačnije
u književnoj teoriji koju je razvijao Žerar Ženet.
Iako su formalisti bili tvorci književne teorije, nisu se odnosili
prema njoj snishodljivo i automatski. Ejhenbaum je pisao:
„U našem naučnom radu prihvatamo teoriju samo kao rad­
nu hipotezu uz pomoć koje se činjenice iznose na svetlo
dana, dobijaju smisao, to znači da su shvaćene kao pravilne
i da postaju predmet analize.“9
Na taj način, formalisti su postupali slično Huserlu, prema kojem
je čin svesti davao smisao svakoj pojavi koja nastaje u njenom polju.
Ipak su se razlikovali od Huserla (i drugih fenomenologa) po tome
što su se bavili analizom pojedinačnih pojava u onom smislu u kojem
one ispoljavaju svoju izuzetnost u okviru književnog sistema.

9 B. Eichenbaum, Teoria „metody formalnej“, op. cit., str. 27.

III. Ruski formalizam 137

Hr­n­l­g­ja

1903–1909: Treće izdanje Velikog rečnika savremenog ruskog jezika (То­ко­

­ој с­о­ар’ жy­ого ­је­коруского јазyка) Vladimira Dalja koje
je ispravio Boduen de Kurtene i koje je veoma snažno uticalo
na svest čitave generacije futurista i formalista.
1912: Šamar dobrom ukusu: Manifest najnovije ruske poezije (Hleb­
njikov, Burljuk, Kručonih, Livšic, Majakovski), jedno „od naj­
snažnijh umetničkih iskustava“ mladog Romana Jakobsona.
Zajednički nastup Hlebnjikova i Kručoniha (Svet od kraja / Mir­
skonca). Otvaranje izložbe grupe Valet Karove (1910–1917) za­
jedno s Davidom Burljukom i Kazimirom Maljevičem na čelu.
1913: Manifest Kručoniha i Hlebnjikova: Reč kao takva (С­о­о как
тако­оје) s Maljevičevim ilustracijama (u njemu se može pro­
čitati sledeće: „Umetničko delo, to je umetnost reči. Proisteklo
je samo od sebe te je otuda iz njega potisnuta tendencioznost,
svakovrsna literarnost.“) i Slovo kao takvo / Бук­а как тако­а­
ја: („Treba postaviti pitanje o znacima pisma vidljivog ili, jedno­
stavno, kao rukom slepca dotaknutog.“).
U S. Peterburgu se prikazuje prva futuristička opera, Pobeda nad
suncem, s tekstom Kručoniha i s Maljevičevom scenografijom.
Maljevič u S. Peterburgu izlaže Crni kvadrat.
1914: Početak Prvog svetskog rata. Šklovski piše kraću raspravu Uskr­
snuće reči, prvi manifest nove škole u kojem ističe da nova (fu­
turistička) poezija stvara nov jezik sračunat na viđenje a ne na
prepoznavanje sveta. „Knjižica je sadržavala brojne izjave pesni­
ka, primere dečjih zvučnih igara, primere poslovica i upotrebu
besmislenih zvukova kod sektaša“ (Šklovski, Iz uspomena).
Kručonih objavljuje knjigu Stihovi V. V. Majakovskog (Стихи
В. В. Мајако­скјего).
U Rusiju dolazi Marineti kojeg bojkotuju mnogi ruski futuri­
sti, među njima i Hlebnjikov koji je upozoravao: „Stranče, imaj
na umu u kakvu si zemlju došao!“ i nazvao ga „brbljivim neta­
lentom“.
138 Književne teorije XX veka
1914­1915: U Moskvi je – na inicijativu Romana Jakobsona, studenta prve
godine Instituta istočnih jezika, i folkloriste Pjotra Bogatirjeva
– osnovan Moskovski lingvistički krug.
1915: Ajnštajn u Pruskoj akademiji nauka izlaže opštu teoriju relativ­
nosti (potvrđenu 1919. godine).
Maljevič izlaže prvu suprematističku sliku.
1916: Rasprava Viktora Šklovskog O poeziji i zaumnom jeziku (О по­
езии и заумном јазyкје) biva štampana kao prva knjiga Zborni­
ka za teoriju poetskog jezika koji izdaje Opojaz u S. Peterburgu.
Izlazi, takođe, Zaumna knjiga, zbornik, u kojoj Jakobson pod
pseudonimom štampa svoje zaumne poeme.
1917: Druga knjiga Zbornika – Zvučna ponavljanja (З­уко­yје по­­
торy) Osipa M. Brika.
Februarska revolucija i boljševički oktobarski prevrat.
1918: Osnivanje Narodnog komesarijata za prosvetu (Narkompros),
boljševičkog ureda za kontrolu kulture, u kojem će raditi Brik,
Jakobson, Majakovski.
Maljevič slika Beli kvadrat na beloj površini.
1919: „Umetnost kao postupak“ („Исск­ство как пријом“) Vikto­
ra B. Šklovskog i „Kako je napravljen Gogoljev ‘Šinjel’“ Borisa
M. Ejhenbauma pojavljuju se u novom zborniku Poetika. Zbor­
nik za teoriju poetskog jezika.
Deseta Državna izložba pod naslovom „Bespredmetno stva­
ralaštvo i suprematizam“ – poslednji zajednički nastup ruske
umetničke avangarde. U S. Peterburgu se osniva prvi muzej sa­
vremene umetnosti.
1920: Majakovski u Moskovskom lingvističkom kružoku čita svoju
poemu „150 miliona“, futuristički odgovor na Blokovu simbo­
ličku poemu „Dvanaestorica“. Kad godinu dana kasnije pisac
knjigu poklanja Lenjunu, ovaj će u svojim beleškama zapisati:
„Nonsens, glupost, još jednom – glupost i pretencioznost. Pre­
ma mom mišljenju, samo jedna od deset takvih stvari treba da
bude štampana i to ne više nego u 1500 primeraka za bibliote­
ke i čudake. A Lunačarskog bi trebalo oštro kritikovati za taj
njegov futurizam.“ Uzgred i ovo: Anatolij Lunačarski, ondašnji
narodni komesar za prosvetu, nije se slagao s formalističkom
podelom na iskrenost i umetnost.
Jakobson putuje u Prag kao prevodilac sovjetske diplomatske
misije i više se ne vraća u Rusiju (u Pragu će živo učestvovati u
radu Praškog kružoka).
1921: Lenjin objavljuje Novu ekonomsku politiku (NEP). Jakobson
u Pragu objavljuje knjigu Najnovija ruska poezija. Skica prva:
pristup Hlebnjikovu (Но­јејшаја русскаја поезија. Набросок
пјер­y: По­ступy Х­ебnjико­у) koja je napisana 1919. godine,
III. Ruski formalizam 139
 a prvobitno zamišljena kao uvod izabranoj poeziji V. Hlebnji­
kova. Prikaze ove knjige objavljuju Tomaševski (pod pseudoni­
mom) i Vinogradov (pod pseudonimom Vinokur).
1921–1922: Staljin preuzima vlast.
1922: Šklovski (član socijalističko­revolucionarne partije osuđene za
izdaju) za kojim tragaju boljševici, beži iz Rusije, preko Finske,
u Berlin. Godine 1923. tamo izlazi njegov roman Sentimental­
no putovanje. Zahvaljujući nastojanju Gorkog i Majakovskog
vraća se godinu dana kasnije u Moskvu. Odmah po dolasku ob­
javljuje epistolarni roman ZOO ili Pisma ne o ljubavi, napisan
u Berlinu.
Tatlin (autor čuvene konstruktivističke skulpture Spomenik III inter­
nacionali) dovršava inscenaciju Hlebnjikovljeve poeme Zangezi.
Džojs u Parizu objavljuje Ulisa, Eliot – Jalovu zemlju. Kručonih
objavljuje knjigu Zaumnici.
Umire Hlebnjikov.
1923–1926: Kazimir Maljevič rukovodi Državnim institutom za umetničku
kulturu u S. Peterburgu u kojem je postojala posebna Sekcija fo­
nologije za istraživanje poetskog jezika.
1924: Problemi poetskog jezika Jurija M. Tinjanova, knjiga koja kruni­
še formalna istraživanja strukture i semantike poezije radikalno
suprotstavljene prozi.
1924: Lenjinova smrt. Staljin jača vlast Politbiroa.
1925: U zborniku O teoriji proze Šklovski prikuplja svoje radove po­
svećene romanu (između ostalih – Servantesu, Sternu); drugo
izdanje će se pojaviti 1929. godine.
Izlazi Teorija književnosti Tomaševskog.
1926: Jakobson i Trubecki osnivaju u Pragu Praški lingvistički krug.
Na ukrajinskom jeziku izlazi Teorija „formalne metode“ Borisa
M. Ejhenbauma. Prvo rusko izdanje, godinu dana kasnije, u knji­
zi Književnost. Teorija. Kritika. Polemika, Lenjingrad, 1927.
1928: Pavel Medvedev će s marksističkih pozicija objaviti knjigu kritič­
nu prema formalistima: Formalni metod u teoriji književnosti.
1929: U Lenjingradu izlaze Arhaisti i novatori, zbornik radova Jurija
M. Tinjanova, posvećen koncepciji književne činjenice i književ­
noj evoluciji.
1929: Književnost činjenice: zbornik socioloških rasprava koje objav­
ljuju formalisti u časopisima Lef i Novyj Lef.
1930: Šklovski, pod političkim pritiskom, štampa u Literaturnoj Gaze­
ti samoosuđujući „Spomenik naučnoj greški“ u kojem odbacuje
svoje formalističke poglede. Praktični kraj formalizma u sovjet­
skoj teoriji književnosti.

10 Književne teorije XX veka

B­­l­­graf­ja

Opšte

R. Jakobson, My Futurist Years, oprac., red. B. Jangfeldt, tłum. S. Rudy, New

York 1997 – nagrane na ta­mie wspomnienia Romana Jakobsona z lat
1910–1920, po raz pierwszy wydane po rosyjsku w Sztokholmie w 1992
roku pod tytułem Jakobson – budetljanin. Sbornik materialov (budietlia­
nin – rosyjskie okre­lenie futurysty) uzupełnione wyborem listów do
przyjaciół (Elsa Triolet, Kruczonych) i wczesnymi esejami (o Chlebniko­
wie, poezji i malarstwie futurystycznym).
B. Liwszyc, Póltoraoki strzelec, tłum. A. Pomorski, Warszawa 1995 – barwne
wspomnienia uczestnika ruchów awangardowych w Rosji, wydane po raz
pierwszy w 1933 roku. Dokładny indeks rzeczowy pozwala zorientować
się w skomplikowanej sytuacji literackiej Rosji lat 1907–1917.
W. Szkłowski, O Majakowskim, tłum., wstęp K. Pomorska, Warszawa 1960.
W. Szkłowski, „Słowa uwalniają ­ci­niętą duszę (Rzecz o OPOJAZ­ie)“, tłum.
D. Ulicka, Twórczo­ć 1997, nr 5 – esej wspomnieniowy.
W. Szkłowski, Ze wspomnie­, tłum. A. Galis, Warszawa 1965 – izbor iz dve
autobiografske knjige Šklovskog.

Tekst­­­ ­ p­ljsk­m pre­­d­ma (­z d­datak pre­­da na srpsk­

­ hr­atsk­)

B. Eichenbaum, Szkice o prozie i poezji, wybór, tłum. L. Pszczołowska, R. Zi­

mand, Warszawa 1973.
Rosyjska szko­a stylistyki, wybór, oprac. M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa
1970 – u tekstovima:
O. M. Brik, Rytm a sk­adnia. Przyczynek do badania języka wierszy, tłum.
Z. Saloni;
B. Eichenbaum, Iluzja narracji mówionej, tłum. H. Cie­lakowa, M. Czer­
mińska;
B. Eichenbaum, Jak jest zrobiony „P­aszcz“ Gogola, tłum. M. Czermińska;
B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, tłum. Z. Saloni;
R. Jakobson, [O wierszu i sk­adni Majakowskiego], tłum. M. R. Mayenowa;
III. Ruski formalizam 11
 L. P. Jakubinski, O dźwiękach języka poetyckiego, tłum. Z. Saloni;
E. D. Poliwanow, Ogólna zasada fonetyczna wszelkiej techniki poetyckiej,
tłum. Z. Saloni;
W. Szkłowski, Wskrzeszenie s­owa, tłum. F. Siedlecki;
B. W. Tomaszewski, Przyczynek do historii rymu rosyjskiego, tłum. Z. Saloni;
J. Tynianow, Oda jako gatunek retoryczny, tłum. Z. Saloni;
W. M. Żyrmunski, [Metafora w twórczo­ci B­oka], tłum. Z. Saloni.
W. Szkłowski, „Jak jest zrobiony ‘Don Kichote’“, tłum. A. Wołod­ko, u: Sztuka
interpretacji, red. H. Markiewicz, t. 1, Wrocław 1971.
W. Szkłowski, „Rozanow“, tłum. H. Chłystowski, Literatura na Świecie 1986, nr 8.
W. Szkłowski, „ZOO, albo Listy nie o miło­ci“ [1923], tłum. M.B. Jagiełło, Lite­
ratura na Świecie 1986, nr 8. Up. prevod na srpski: „ZOO ili pisma ne o
ljubavi“ (prev. Lidija Subotin), Beograd, 1966.
Teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, red. S. Skwarczyńska, t. 2. Od
prze­omu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do
strukturalizmu, Kraków 1986 – u tekstovima:
R. Jakobson, Problemy poetyki, tłum. A. Brosz;
W. Szkłowski, Sztuka jako chwyt, tłum. R. Łużny;
B. Tomaszewski, Wiersz a rytm, tłum. S. Balbus;
W. Żyrmunski, Wstęp do poetyki, tłum. J. Kulczycka, F. Siedlecki.
B. Ejhenbaum, Književnost (prev. Marina Bojić; izbor: Aleksandar Petrov),
Beograd, 1972.
R. Jakobson, Lingvistika i poetika (prev. Dragica Pervaz i dr.), Beograd, 1966.
R. Jakobson, Ogledi iz poetike (prev. grupa autora; prir. Leon Kojen), Beograd,
1978.
A. Petrov (ur.), Poetika ruskog formalizma, Beograd, 1970.
J. Tynianow, Fakt literacki, tłum. E. Feliksiak et al., oprac. E. Korpała­Kirszak,
Warszawa 1978.
B. A. Uspenski, Poetika kompozicije, semiotika ikone (prev. Novica Petković),
Beograd, 1979.

Naj­ažn­je st­d­je

B. Eichenbaum, „Teoria ‘metody formalnej’“, tłum. R. Łużny, u: Teoria bada­

literackich za granicą. Antologia, red. S. Skwarczyńks, t. 2: Od przelomu
antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturali­
zmu, Kraków 1986.
V. Erlich, Russian Formalism: History – Doctrine, przedm. R. Wellek, Den
Haag 1955.
M. R. Mayenowa, „Rosyjskie propozycje teoretyczne w zakresie form po­
etyckich (1916–1930)“, u: Rosyjska szko­a stylistyki, wybór, oprac.
M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa 1970.

12 Književne teorije XX veka

L. Nyírö, „Rosyjska szkoła formalna“, tłum. E. Skweres, u: Literatura i jej inter­
pretacje, red. L. Nyírö, posł. S. Żołkiewski, Warszawa 1987, s. 5–93.
K. Pomorska, Russian Formalist Theory and its Poetic Ambiance, Den Haag
1968.
A. Flaker, „Formalna metoda i njezina sudbina“, u: Stilovi i razdoblja (zajedno
sa Z. Škrebom), Zagreb, 196.
P. Medvedev, Formalni metod u izučavanju književnosti (prev. Đorđije Vuko­
vić), Beograd, 1976.
N. Petković, Jezik u književnom delu, Beograd, 1976.
V. Ribnikar­Perišić, Ruski formalizam i književna istorija, Beograd, 1976.

K­ntekst50

W. Chlebnikow, Rybak nad morzem ­mierci. Wiersze i teksty 1917–1922, wy­

bór, tłum., przyp. A. Pomorski, Warszawa 2005.
W. Chlebnikow, Widziądz widziade­ bezkszta­tnych. Wiersze i teksty 1904–1916,
wybór, tłum., oprac. A. Pomorski, Warszawa 2005.
K. Malewicz, Wiersze i teksty, wybór, oprac. A. Pomorski, tłum. A. L. Piotrow­
ska, A. Pomorski, Warszawa 200.

Mihal Pavel Markovski

50 Ove tri antologije autorâ ruske avangarde priredio je Adam Pomorski; doneo
je i svoje komentare o kluturi u kojoj se razvijao ruski formalizam.

III. Ruski formalizam 13

IV. AMERIČKI
FORMALIZAM
– NEW CRITICISM

Evo nekoliko tačaka vere ispod kojih bismo

se mogli potpisati:
Da je književna kritika [literary criticism1]
opis i vrednovanje njenog predmeta.
Da je predmet interesovanja književne kriti­
ke pitanje jedinstva – ona vrsta celine koju
delo stvara ili koju ne uspeva da stvori, kao
i unutrašnji odnos pojedinačnih delova koji
čine tu celinu.
Da formalni odnosi u književnom delu mo­
gu u sebi sadržati logične odnose, ali da ih
sasvim sigurno prevazilaze.
Da se u uspelom delu ne može razlikovati
forma od sadržine.
Da forma predstavlja značenje.
Da je književnost u krajnjoj instanci metafo­
rična i simbolična.
Da se ono što je opšte i uobičajeno ne može
shvatiti apstraktno, već pomoću onoga što je
konkretno i pojedinačno.
Da književnost nije surogat religije.
Da su, kako je govorio Alen Tejt, „pojedinač­
ni moralni problemi“ tema za poeziju, ali
cilj književnosti nije moralisanje.
Da principi kritike definišu prostor karak­
terističan za književnu kritiku; ne stvaraju
metode za primenu kritike na život.
Klint Bruks2
 1
2

1 Treba imati u vidu da je anglosaksonski izraz literary criticism širi od polj­

skog izraza „književna kritika“ i de facto znači „književna istraživanja“.
2 C. Brooks, „The Formalist Critics“, The Kenyon Review, 1951, br. 13, str. 72,
citat iz: Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton,
Basingstoke–New York, 1997, str. 26. Kritiku ovih principa izvršio je K. Berk
(kojeg je K. M. Njutn nazvao „Bahtinom Nove kritike“) u: Formalist Criti­
cism: Its Principles and Limits, u: Language as Symbolic Action: Essays on Life,
Literature, and Method, Berkeley, 1968, str. 80–506.
Am­r­kanc­ sa S­­­ra ­ J­ga

Nova kritika (New Criticism) je naziv koji obuhvata delatnost uni­

verzitetskih kritičara koji su suvereno vladali na američkoj knji­ Amer­čka
ževnoteorijskoj sceni između 190. i 1970. godine3 i postali glavna knj­že­n­na­čna
scena
(najčešće negativna) polazna tačka za mnoge kasnije istraživačke
pravce kao što su dekonstrukcija, Novi istorizam ili cultural criti­
cism. Najveće teorijsko dostignuće Nove kritike bilo je odbacivanje
subjektivno­impresionističkog i biografskog obrasca književne kriti­
ke i usmeravanje na autonomnu vrednost književnih dela. Slično ru­ A­t­n­mna
skim formalistima koji su svoje kategorije izvodili iz tesne povezano­ ­redn­st
knj­že­n­g dela
sti s razvojem ruske futurističke poezije, i predstavnici Nove kritike
bili su vezani za razvoj engleskog i američkog modernizma. Glavni Gla­n­
predstavnici Nove kritike, Kl­nt Br­ks (1906–199) i Dž­n Kr­­ predsta­n­c­
N­­e kr­t­ke
R­ns­m (1888–197), poticali su s juga Sjedinjenih Američkih
Država (između 1935. i 192. godine Klint Bruks i Robert PenVo­
ren su uređivali Southern Review) i bili vezani za takozvanu agrarnu
3 Naziv potiče od knjige Dž. K. Rensoma Nova kritika (The New Criticism,
191). Ipak, treba znati da ga je prvi put upotrebio američki istraživač knji­
ževnoteorijskih doktrina Džoel E. Spingarn, 1910. godine, da bi označio kri­
tiku koja umetničko delo „razmatra kao umetničko delo samo po sebi savrše­
no [complete in itself]“.
 Kao što je Teorija književnosti Borisa Tomaševskog (1925) rezime delatnosti
ruskih formalista, tako se Teorija književnosti Veleka i Vorena (192) može
smatrati priručnikom nauke o književnosti bliske stavovima New Criticism.
Poređenje ove dve knjige dokazuje da su, bez obzira na mnoge kulturološke
razlike, ruski formalizam i New Criticism teorijski blizanci. O tome govori u
najmanju ruku definicija literarnosti kao dominacije estetske funkcije, koju je
formulisao R. Velek, notabene Čeh, aktivni učesnik Praškog linvističkog kru­
ga tridesetih godina, blizak Jakobsonov saradnik. Velek je za vreme rata bio
šef katedre za anglistiku na Univerzitetu Ajova, gde je sreo Ostina Vorena,
koautora Teorije književnosti. Tu knjigu (The Johns Hopkins Guide to Literary
Theory & Criticism, Baltimore, 199, str. 521), proglasio je za „možda najam­
biciozniji (i najmanje polemični) pokušaj formulisanja teorije Nove kritike“.

IV. Američki formalizam – New Critism 17

 ideju koja je podržavala ekonomsku nezavisnost Juga.5 Četrdese­
tih godina su od intelektualne manjine na univerzitetima na severu
(uglavnom Jejl)6 postali monopolisti univerzitetske kritike. Imajući
na raspolaganju univerzitete, uticajne književne časopise (pre svega,
Kenyon Review koji je od 1939. godine uređivao Rensom) i stipendije
za profesore i pesnike (koje je finansirala Rokfeler fondacija), Nova
Naj­rt­d­ksn­ja kritika je postala najuticajnija i najortodoksnija kritička škola u Sjedi­
kr­t­čka šk­la njenim Američkim Državama. Njeni članovi Rensom, Bruks, V­l­jam
K. V­msat Mlađ­ (1907–1975), nisu u potpunosti zastupali međusob­
no slične teorijske stavove, ali ih je povezivao zajednički cilj: temeljna
univerzitetska edukacija zasnovana na objektivnim pravilima čitanja.
Esej su pretvorili u osnovni alat svog delovanja i u njemu je detaljna
analiza pesničkog jezika (Nova kritika se retko bavila prozom) bila
povezana sa ispoljavanjem opšte strukture dela koja je proizlazila iz
unutartekstualnih napetosti. Godine 1938. pojavila se prva antologija
Understanding za studente, koju su uredili Bruks i Voren, Understanding Poetry:
Poetry Br­ksa An Anthology for College Students koja je postala standardan priruč­
­ V­rena
nik na američkim univerzitetima u nekoliko narednih decenija.7

Engl­sk­ ­z­­r­

Početke Nove kritike treba tražiti u Engleskoj dvadesetih godina.

Tekst koji je izuzetno snažno uticao na kasnija istraživanja književ­
nosti bio je objavljen 1919. godine na stranama časopisa The Egoist:
to je esej Tradition and the Individual Talent (Tradicija i individualni
El­­t talenat). Njegov autor, Tomas S. Eliot, još nije bio autor Puste zem­
­ N­­a kr­t­ka lje koja je bila objavljena tri godine kasnije. U ovom eseju, za koji
mnogi smatraju da je njegov „najčuveniji esej“,8 Eliot iznosi osnovnu
tezu daje „razvoj umetnika neprestano žrtvovanje samog sebe [self­
­sacrifice] i stalno poništavanje sopstvene ličnosti [continual extinction
5 Kako je sugerisao Dž. Kaler, antiindustrijalizam, koji je povezao južnjačke
kritičare u školu, nalagao im je da transformišu ideju „autonomne, samodo­
voljne forme u ideju autonomnog, samodovoljnog stiha“. U: J. Culler, Fra­
ming the Sign: Criticism and its Institutions, O­ford, 1988, str. 9.
6 Kako je pisao Vimsat: „Nova kritika se danas sigurno najbolje oseća na uni­
verzitetu, gde cveta kao živi ‘manjinski’ pokret.“ U: „William Kurtz Wimsatt“,
Poetry: I, The Formal Analysis, Kenyon Review, 197, br. 9, str. 36.
7 Treba imati u vidu da je prvobitni naslov ove antologije glasio Reading Poems.
8 Tako smatra, na primer, D. Dž. Lodž. Pogledati: 20th Century Literary Criti­
cism: A Reader, London, 1972, str. 70, koju je on uredio.

18 Književne teorije XX veka

of personality]“. Ovo poništavanje ličnosti pre svega se odnosi na emo­
cije, jer se stih ne zasniva na i z raž av anju ličnih osećanja i emocija,
već na stvaranju „strukturalnih emocija“ (the structural emotions) ko­
je su rezultat „prerade“ (working up) običnih osećanja u umetnička
osećanja. Na kraju, Eliot na sledeći način formuliše svoj credo: „Poezi­ El­­t­­a
ja nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije; ona nije izraz k­ncepc­ja
pesn­čk­g
ličnosti nego bežanje od ličnosti [an escape from personality].“9 „Umet­ st­aralašt­a
ničke emocije su bezlične“ – piše Eliot na kraju svog eseja. Ovde prvi
put biva tako radikalno formulisan princip „smrti autora“ (koji je Ro­
lan Bart direktno sugerisao 1966. godine) kao realne ličnosti koja sto­
ji iza teksta i na sopstveni račun živi svoj život i svoju umetnost. Eliot
ovde ne ostavlja mesta za sumnju. Pisac se mora otarasiti sopstvenih
osećanja i emocija, iako se ne mo­
■ OBJEKTIVNI KORELATIV
(engl. objective correlative) – ter­
že rešiti osećanja i emocija kao ta­
min koji je uveo T. S. Eliot i ko­ kvih. Ove su, međutim, vlasništvo
jim se od pesme zahteva da ne samog umetničkog dela a ne života,
iznosi osećanja neposredno, već tj. osobina poezije a ne biografije.
uz pomoć tekstualne medijacije. Svoju ideju Eliot možda najjasnije
Objektivni korelativ je objektivno
postojeći simbol ili slika koji se,
objašnjava u drugom eseju o eliza­
s jedne strane, odnosi na pesniko­ betanskoj dramaturgiji,10 objavlje­
vo raspoloženje (evocira ga), dok, nom 192. godine na stranicama Od­ajanje
s druge strane – u čitaocu izaziva časopisa The Criterion koji je sam ­metn­st­
određeno raspoloženje. Nije stvar­ ­d st­arn­st­
uređivao. Umetnost koja nije zasno­
na predstava onoga što je pesnik
osećao pišući stihove.
vana na konvenciji, već na težnji ka
realizmu, uopšte i nije umetnost.
Zato konvencija, odnosno „ritam nametnut spoljašnjem svetu“, oslo­
bađa od ne obr ađe ne st v ar nost i i od, prema rečima Eliota, po­
remećene pr iv at ne li čnost i, jer je „odvajanje od tekuće stvar­
nosti krajnji uslov za stvaranje dela“. Tako nastaje čuvena teorija
„objektivnog korelativa“, odnosno objective correlative. Umetničko
delo postaje autonoman predmet, predmet koji samo odgovara u
određenom periodu vanumetničkoj stvarnosti, odnosi se na nju,
ali se s njom ne podudara.
Druga ključna osoba za New Criticism jeste Aj­­r A. R­čards
(1893–1979). U čuvenoj knjizi The Meaning of Meaning (Značenje
značenja, 1923), napisanoj zajedno sa Čarlsom K. Ogdenom, uvo­
di se fundamentalno razlikovanje dva načina korišćenja jezika. Prvi
9 T. S. Eliot, „Tradicija i individualni talenat“, u: Izabrani tekstovi, Beograd,
1963, str. 33–2, citat sa str. 1, prevod: Milica Mihajlović.
10 T. S. Eliot, „Četiri dramatičara Jelisavetinog doba“, u: Izabrani tekstovi, ibid.,
str. 61–69.

IV. Američki formalizam – New Critism 19

 S­m­­l­čk­ – si mb oli čk i, gradi strogo definisan odnos prema stvarnosti i pre­
­ em­t­­n­ nač­n­
­p­tre­e jez­ka
tenduje na istinu (slučaj naučnih rečenica), dok drugi – emot iv an
– ne upućuje na stvarnost, izbegava kvalifikacije istina–laž, a svoju
utemeljenost nalazi u izražavanju ljudskih stavova. „Simbolička upo­
treba reči je iskaz, beleženje, podsetnik, organizacija i komunikacija
referenci. Emotivna upotreba reči je jednostavnija stvar, to je upo­
treba reči kojima se izražavaju ili izazivaju osećanja i stavovi (attidu­
des).“11 Referencijalna upotreba jezičkih znakova jeste su d na koji
R­čards­­a primenjujemo logičke kriterijume. A emotivna upotreba, opet, vodi
­ Ogden­­a ka formulaciji pseudosudova, pseudo­statements,12 koji ne mogu bi­
k­ncepc­ja
pse­d­s­d­­a ti verifikovani odnosom prema stvarnosti. Na taj način Ričards raz­
likuje naučni (simbolizacija) i poetski (emotivnost) diskurs.
Ričards je bio psiholog i filozof po obrazovanju, te ne čudi što
je analizu jezika povezivao s tada dostupnim naučnim jezikom.
Emotivan stav, izražen kroz poetske pseudoiskaze, treba da se za­
sniva na tome da se haotični spoljašnji impulsi pomoću intelekta
Harm­n­čna (ili šire: čovekov nervni sistem) pretvaraju u harmoničnu, uravno­
str­kt­ra teženu strukturu koja ne podleže verifikaciji putem odnosa prema
knj­že­n­g dela
(spoljašnjem) predmetu, već je sama po sebi značajna. Ljudski um
teži homeostazi i eliminiše sve impulse koji onemogućavaju ostva­
rivanje tog stanja. S obzirom na to, pesničko (umetničko) delo je
odslikavanje intelektualnog rada i može se definisati putem ravno­
teže unutrašnjih elemenata. „Zadatak pesnika je da [uz pomoć reči]
uspostavlja red i koherentnost [order and coherence] – a samim tim
slobodu – opštim iskustvima.“13
Međutim, nastajuća struktu­ ■ VIŠEZNAČNOST (engl. ambi­
ra (stih) nema samo jedno zna­ guity) – jedna od najznačajnijih se­
čenje. U Filozofiji retorike (1936) mantičkih kategorija Nove kritike.
R­čards­­a Ričards je napadao „predrasudu U knjizi Seven Types of Ambiguity
kr­t­ka o jednom i samo jednom pravom (1930) Viljam Empson je pisao da
se višeznačnost odnosi na različi­
jedn­značn­st­
st­ha značenju“ (One and Only One ta značenja datog izraza u rečni­
True Meaning Superstition), prema ku, ali i „na sve, čak i najsuptilnije
kojem „reč ima neko sopstveno verbalne nijanse koje omogućava­
značenje (idealno, samo jedno) ko­ ju različite reakcije na jedan te isti
je je nezavisno od njegove upotre­ deo jezika [piece of language]“.
11 Nova kritika, Prosveta, Beograd, 1973, str. 6, prevod: Ksenija Anastasijević.
12 Izraz pseudo­statements, koji ima potpuno istu funkciju kao Ingardenovi qu­
asi­sudovi, pojavljuje se kod Ričardsa 1926. godine u knjizi Science and Poe­
try, London, 1926, dakle, nekoliko godina pre Ingardenove rasprave O dziele
literackim: Das literarische Kunstwerk, Halle, 1931.
13 I. A. Richards, Poetries and Sciences: A Reissue of Science and Poetry [1923,
1935] with a Comentary, London, 1970, str. 50.

150 Književne teorije XX veka

be i ima nad njim kontrolu, kao i cilj s kojim mora biti izgovore­
na“.1 Samim tim je dokazivao da značenje teksta zavisi od unutraš­
njih odnosa između reči koje treba istraživati u celini, u kontekstu
celovitog iskaza. „Značenja reči nekog autora su [...] rezultat do ko­
jeg dolazimo pomoću uzajamne igre interpretativnih mogućnosti
celovitog iskaza [the whole utterance].“15
Ove tri Ričardsove teze – međusobno razdvajanje referencijal­
nih i emotivnih (poetskih) sudova, objedinjujuća delatnost uma
odražena u zajedničkom artefaktu, strukturalna dvosmislenost
jezičkog iskaza16 – zajedno sa Eliotovom tezom o radikalnom raz­
dvajanju života od pesničkih struktura, izvršile su dubok uticaj
ne samo na njegove neposredne učenike u Engleskoj (V. Empson,
i F. R. Lejvis) nego i na američke kritičare okupljene oko New Criti­
cism. Treba imati u vidu da su Ričardsovi Principles of Literary Cri­ Pr­a zajedn­čka
te­r­ja knj­že­ne
ticism (192) prva knjiga na engleskom jeziku u kojoj je skicirana kr­t­ke na engle­
zajednička teorija književne kritike. sk­m jez­k­

Close reading

Odvojen od piščeve biografije (Eliot) i proverljivih činjenica (Ri­

čards), stih postaje autonoman ve rb a l n i ar tefa kt, the verbal
icon (doslovno „verbalna ikona“17 ili „verbalna slika“) – prema for­ Ver­alna ­k­na
mulaciji Viljama K. Vimsata Mlađeg.18 Ovako glasi najvažnija teza
Nove kritike s kojom su se slagale sve njene pristalice koje su glavni
cilj svojih kjiževnih analiza usmerile ka tome da otkriju „šta stih go­
vori kao stih“19 a ne kao reprezentacija drugačijih sistema (intencije,
1 I. A. Richards, Philosophy of Rhetoric (1936), New York, 1965, str. 11.
15 Ibid., str. 55.
16 Ričardsovu tezu o strukturalnoj dvoznačnosti pesničkog dela preuzeo je
njegov učenik Vilijem Empson u knjizi: Seven Types of Ambiguity, London,
1930; delovi objavljeni u: Nova kritika, op. cit., str. 11–218.
17 Prema terminologiji Č. S. Pirsa, icon je vrsta znaka u kojem je odnos između
označitelja (signans) i označenog (signatum) zasnovan na sličnosti. Crtež slo­
na je ikona prave životinje.
18 Pogledati: W. K. Wimsatt Jr., The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry,
Le­ington, 195. Prema marksističkom kritičaru Teri Igltonu, pravi doprinos
delatnosti Nove kritike predstavljalo je „pretvaranje stiha u fetiš“, u: T. Eagle­
ton, Književna teorija, Zagreb, 1987, str. 51, prevod: Mia Pervan­Plavec.
19 C. Brooks, The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry, New
York, 197, str. XI. Naslov Bruksove knjige je karakterističan: metafora
„vešto izrađene urne“, kao aluzija na Kitsovu „Odu grčkoj urni“ (kojoj je po­
svećeno jedno od poglavlja knjige), odnosi se na književni tekst.

IV. Američki formalizam – New Critism 151

 stvarnosti). Zato je postala obave­ ■ VERNO ČITANJE (engl. close
zujuća metoda koju je opisao Ri­ reading) – kategorija koju je u
čards u knjizi Practical Criticism proučavanje književnosti uveo
(1929). Tako je istraživač dao svo­ Ajvor A. Ričards, koji je u knjizi
jim studentima u Kembridžu trina­ Practical Criticism (1929), pisao
da „sva dobra poezija poziva na
est pesničkih tekstova bez ikakvih verno čitanje“ [All respectable po­
„spoljnih“ informacija o autoru etry invites close reading]“. Verno
i datumu nastanka da bi ih pod­ čitanje se zasniva na oslobađanju
stakao na verno čitanje (close rea­ dela svih spoljašnjih – istorijskih,
ding) i opisivanje njihovog čitanja političkih, ideoloških – konteksta
izolovanog od bilo kakvog spoljaš­ ikih pažljivoj analizi njegovih retorič­
mehanizama.
njeg konteksta. Rezultat toga jesu
takozvani protocols of reading iz
R­čards­­a kojih je Ričards izdvojio osnovne ■ JERESI PARAFRAZE (engl.
k­ncepc­ja prepreke na putu ka „pravom“ čita­ the heresy of paraphrase) – greška
pra­­g č­tanja
nju: između ostalog, neutemeljene koja se zasniva na prepričavanju
književnog teksta drugim rečima
asocijacije koje nemaju ništa zajed­ što dovodi do gubitka njegovih
ničkog s rečima na stranici, dok­ književnih osobina. Jer najva­
trinarna potčinjenost sopstvenim žnije je ono što – prema rečima
gledištima, prihvaćena uverenja o Klinta Bruksa – „stihovi kao sti­
tome šta je stih, unutrašnje zabra­ hovi govore“ ili autonomni ver­
ne, sentimentalnost. Na taj način je balni artefakti u kojima se forma
ne može razdvojiti od sadržaja.
O­jekt­­na stvorena osnova za „objektivnu po­ „U poeziji koja je stvarno poezi­
p­et­ka etiku“ koja je iz procesa čitanja eli­ ja“, piše Bruks, „forma i sadržina
minisala privatna iskustva čitaoca, su se tako snažno spojili da je sva­
znanje van konteksta koji nameće ki pokušaj odvajanja sadržaja, da
stih, kao i teorijske presupozicije. posebno pomenemo njega, nasi­
„Svaka poezija vredna poštovanja lje nad stihom i preti da se ‘forma’
redukuje na retoričku ljusku ili
poziva na verno čitanje [All respec­ pakovanje.“
table poetry invites close reading]“
– pisao je Ričards,20 i uz pomoć ozbiljnog čitanja razumevao objek­
tivnu analizu stiha lišenu bilo kakve subjektivne primese (setimo se
Huserlove sugestije koja se odnosi na shvatanje objektivne istine).
Uticaj ove knjige i u njoj predložene metode bio je ogroman. Kako
je godinama kasnije podsetio drugi predstavnik New Criticism Alen
Tejt, „niko ko je čitao Ričardsov Practical Criticism, nakon njenog
objavljivanja 1929. godine, nije mogao da pročita nijedan stih na
isti način kao do tada“.21

20 I. A. Richards, Practical Criticism: A Study of Literary Judgment, London,

1929, str. 203.
21 A. Tate, Essays of Four Decades, Chicago, 1968, str. XI.

152 Književne teorije XX veka

 U eseju Criticism, Inc., objavljenom 1938. godine, Džon S. Ren­
som, nastojeći da definiše ciljeve critical business i da dovede knji­ Pr­fes­­nal­zam
ževna istraživanja do potpune profesionalizacije, isticao je da se ­ knj­že­n­m
­straž­­anj­ma
profesori anglistike moraju koncentrisati pre svega na „tehničko is­
traživanje poezije“, što je trebalo da predstavlja usmeravanje pažnje
na sam tekst uz izbegavanje neknjiževnih konteksta i problema.
„To bi bila tehnička istraživanja poezije ... kad bi se bavi­
la metrikom ..., odstupanjima od proznih jezičkih normi
i prozaične logike, njenim tropima, fikcijama i pronalascima
zahvaljujući kojima poezija osigurava ‘estetsku distancu’ i
sama se isključuje iz istorije.“22
Iste te 1938. godine u osnovnom priručniku Understanding Po­ Osn­­ne greške
etry, Bruks i Voren su sastavili listu osnovnih grešaka koje su činili k­je č­ne č­ta­c­
p­ez­je
čitaoci poezije. To su bile: „potera za porukom“ (potraga za idejom
koja se može odnositi na lični život), „izraz osećanja“ ili njihovo „či­
sto ostvarivanje“ kao „lepa formulacija neke uzvišene istine“. U sva
ova tri slučaja čitalac greši jer se „pesnički efekat ne zasniva na sa­
mim stvarima [osećanjima, idejama i sl.], nego na načinu na koji se
njime služi pesnik“.23
Ovakav pristup je morao dovesti do radikalnog suprotstavljanja
pravog jezika poezije i „masovnog jezika (mass language)“. U čuve­ Mas­­n­ jez­k
nom eseju Tenzija u poeziji Alen Tejt je pisao da je najgora vrsta po­
ezije ona u kojoj „obična ličnost izlaže svoju običnost“ kad se služi
govornim jezikom „zato što se javni govor teško uprljao masovnim
osećanjem“. Greška, prema kritičaru, leži u tome što se „masovni je­
zik“ prihvata kao „sredstvo komunikacije“:
„One koji se njime služe manje zanima dovođenje u formal­
ni red onoga što ponekad nazivamo ‘afektivnim stanjem’
negoli pobuđivanje tog stanja.“2
Tejtova logika je sledeća: masovna osećanja su loša, a bojenjem
javnog govora pretvaraju ga u masovni jezik koji, podstičući emoci­
je, protivreči pesničkom pozivu koje u stvari i jeste stvaranje „for­ F­rmaln­ red
malnog reda“.25
22 J. C. Ransom, „Criticism Inc.“, u: The World’s Body, New York, 1938.
23 C. Brooks, R. P. Warren, „Rozumienie poezji“, u: Teoria bada­ literackich za
granicą..., op. cit., t. 2, deo 2, str. 63–655.
2 Nova kritika, op. cit., str. 252.
25 Ovaj iskaz analizira R. Skouls u: The Crafty Reader, New Haven–London,
2001. Skouls u ovom segmentu s pravom ne vidi samo modernističku i po­
litičku osnovu novih kritičara zasnovanu na oštroj osudi svake retorike (jav­
nog govora) kao čiste demagogije.

IV. Američki formalizam – New Critism 153

 Harm­n­jsk­ nap­t­st­26

Kateg­r­je Osnovne metafore koje su novi kritičari koristili za opis autonomne

­p­sa st­ha i zajedničke strukture stiha (a preuzete iz tekstova engleskog ro­
mantičarskog filozofa, kritičara i penika S. T. Kolridža)27 određivale
su ga kao g rađ e v i nu, ar te fa kt, org an i z am ili muz i čku kom­
p oz i ciju. Dž. K. Rensom je poredio stih s konstrukcijom kuće
(logička struktura) čiji su zidovi prekriveni bojama, tapetama, tapi­
serijom (ovaj dodatak je nazvao teksturom).
„Cilj dobrog kritičara postaje, prema tome, da ispita i defi­
niše pesmu u pogledu na njenu strukturu i njenu teksturu.
Ako nema ništa da kaže o njenoj teksturi, on nema ništa
posebno da kaže ni o njoj kao o pesmi, nego je pretresa sa­
mo utoliko, ukoliko je ona proza.“28
To znači da se poezija razlikuje od proze po tome što poseduje
Tk­­­ teksta značenjski dodatak (boje, tapete, gobleni) koji logička struktura pro­
ze ne poseduje. Poezija je tekstu ­
■ TEKSTURA (engl. texture)
ra st av lj e na na st r u ktu r u, – prema Dž. K. Rensomu, reto­
a proza je sama struktura. Pesnički ričko­jezički sloj književnog dela
tekst je, dakle, ne samo autonom­ koji se ne može redukovati na lo­
na već i harmonična tvorevina, te gičku sadržinu (odnosno struktu­
Pesma ka­ ž­­­ zato, takođe, podseća na živ i or­ ru). Pesma je jedinstvo strukture
­rgan­zam (tj. sadržine) i teksture (ili jezičke
g an i z am (living integrity)29 čiji forme). O poetičnosti stiha odlu­
su pojedinačni delovi međusobno čuje tekstura: kad se kritičar bavi
uslovljeni. „Elementi [pesničkog] isključivo strukturom, onda „nema
dela nisu međusobno povezani ništa da kaže o samim stihovima“.
26 Izraz V. K. Vimsata Mlađeg. Pogledati: „Eksplikacja jako krytyka“ (1951),
u: Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, t. 1: Metody
stylistyki literackiej, Kraków, 1976, str. 338.
27 Uporediti sledeću rečenicu iz Biographia Literaria: „Poema je takva vrsta
kompozicije koja je suprotstavljena naučnom delu tako što kao svoj neposre­
dan predmet predlaže prijatnost, a ne istinu. I od svih drugih vrsta se razliku­
je po tome što crpe prijatnost iz celine koja odgovara zadovoljstvu u svakom
sastavnom delu.“ U: S. T. Coleridge, Biographia Literaria: Or Biographical
Sketches of my Literary Life and Opinions, London, 1965, str. 172. Treba imati
u vidu da je posrednik između Kolridža i New Criticism bio A. A. Ričards,
autor knjige Coleridge on Imagination, New York, 1935.
28 Nova kritika, op. cit., str. 381–382.
29 Izraz living integrity of the poem se nalazi u eseju Dž. K. Rensoma, „Criticism
Inc.“, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, New York–London,
2001, str. 1118. Empson je pisao da je „reč po svojoj suštini kao organizam ili
njegov deo“. Up. Metafora. Figure i značenje (prir. L. Kojen), Beograd, 1986.

15 Književne teorije XX veka

 ■ ORGANSKA CELINA (engl. or­
ganic unity) – prema Novoj kritici,
književno delo treba da odlikuje
organsko jedinstvo, odnosno har­
monično slaganje svih elemenata.
Kako je pisao A. A. Ričards, čita­
lac mora tokom čitanja da shvati
„značenje celine“ dela koje mu sa­
mo „kao celina [as a whole]“ mo­
že obezbediti satisfakciju. Odnos
između pojedinačnih delova tre­
ba da podseća na odnos između
elemenata živog organizma. Prin­
cip organske celine, pisao je Klint
Bruks, „spaja slično sa nesličnim“.
Izvor ovog principa treba tražiti u
engleskom romantizmu (kod Kol­
ridža).
■ IRONIJA (engl. irony) – raz­
ličito deinisana u okviru Nove
kritike, činila je kvintesenciju
književne strukture. Najčešće je
označavala unutrašnju napetost
između pojedinačnih, često su­
protstavljenih, elemenata dela.
Kako je patetično pisao Robert P.
Voren, pesnik „dokazuje svoju vi­
ziju time što je podvrgava lomači
ironije – drami svoje strukture“.
Klint Bruks je, opet, tvrdio da je
ironija „najopštije određenje one
vrednosti koju različiti elementi u
određenom kontekstu dobijaju iz
tog konteksta“.
kao cvetovi u buketu već kao cvet
s drugim delovima biljke u razvo­
ju.“30 Osnovni zadatak kritičara tre­
ba, dakle, da bude otkrivanje tog or­
ganskog jedinstva31 i shvatanje stiha
„kao celine [as a whole]“ koja je ra­
do poređena s muzičkom kompozi­
cijom32. Kako je pisao Klint Bruks,
„samoj suštini pripada harmoniza­
cija kontrasta i usklađenost razli­
ka“.33 Alen Tejt je, pak, dodavao da
„jedno pesničko delo ima posebno
svojstvo kao krajnje dejstvo celine“.3
U eseju Pure and Impure Poe­
try Robert Pen Voren je sugerisao
da pesnik „dokazuje svoju viziju ti­
me što je podvrgava lomači ironije
– drami svoje strukture“.35 Pod i ro ­
n ij om ovde treba – najuopštenije
– podrazumevati strukturalnu na­
petost između pojedinačnih eleme­
nata dela, a ne jednu od retoričkih
figura. Ironij a, shvaćena kao „pri­ Ir­n­ja ka­
­sn­­n­ pesn­čk­
tisak [unutrašnjeg] konteksta“,36
p­st­pak
postala je osnovni pesnički postu­
pak (da upotrebimo terminologi­
ju Viktora Šklovskog), dok je stih
– kao zbir napetosti suprotstav­
ljenih vrednosti – postao ironična
stuktura par excellence. Kako je

30 C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (199). Slično poređenje pre njega

koristili su Bruks i Vimsat Mlađi: „Ako bi trebalo da uporedimo delo s gra­
đom nekog fizičkog predmeta, to ne bi bio zid već pre nešto organsko, poput
biljke.“ C. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938).
31 Preteča ovog holističkog (ali i organicističkog i dijalektičkog) mišljenja u en­
gleskoj kritici bio je S. T. Kolridž.
32 C. Brooks, „The Heresy of Paraphrase“, u: The Well Wrought Urn..., op. cit.,
str. 203.
33 C. Brooks, A Shaping Joy: Studies in the Writer’s Craft, London, 1971, str. 96.
3 Nova kritika, ibid., str. 251.
35 Nova kritika, ibid., str. 295.
36 C. Brooks, Ironia jako zasada struktury poetyckiej, op. cit., str. 275.

IV. Američki formalizam – New Critism 155

 pisao Bruks, „ironija je najopštije određenje one vrednosti koju raz­
ličiti elementi u određenom kontekstu dobijaju iz tog konteksta“.37
Tako shvaćena ironija (kao i paradoks) jeste izvor višesmislenosti
i jedinstva pesničkog dela koje u konačnoj instanci upućuje na pe­
snikovo „jedinstvo iskustva“. Posmatrano iz te perspektive, dostig­
Br­ks­­a nuće koje predstavlja uzor za Novu kritiku je knjiga Klinta Bruksa
anal­za p­ez­je The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry (197),
detaljna analiza devet pesama iz raznih književnih epoha (od Džo­
na Dona, preko Miltona, Kitsa, do Jejtsa). Prema Bruksu, suština
poetskog značenja (za razliku od značenja naučnih iskaza), postaje
„jezik paradoksa“ (kako glasi naslov prvog poglavlja) u kojem dola­
zi do pomirenja pojedinih, na prvi pogled međusobno suprotstav­
ljenih značenja, kao i – što nije manje važno – pesnikovog uma
i stvarnosti.
S obzirom na to da pesničko delo čini autonomnu i organsku ce­
linu, ono se ne može svesti niti na pesnikovu intenciju (ova greška
je definisana kao intentional fallacy) niti na uticaj koji vrši na čitao­
ca (greška nazvana affective fallacy).38 Ne može se svesti ni na logič­
ki sadržaj koji se u njemu nalazi, ni­
■ GREŠKA AFEKTIVNOSTI (engl.
ti se može iskazati drugim jezikom afective fallacy) – određenje po­
(heresy of paraphrase). S obzirom grešnog mišljenja, koju su uveli
na bogat repertoar grešaka ili jere­ Vimsat i Birdsli, da književna ana­
si koje stoje na putu „pravilnog“ liza ili interpretacija treba da se
iščitavanja pesničkog teksta, Nova oslanjaju na subjektivna osećanja
kritičara. Nisu čitaočeva osećanja
N­rmat­­na kritika se može smatrati normativ­ ta koja odlučuju o vrednosti dela,
te­r­ja nom teorijom imanentnog čitanja. već ono samo.
­manentn­g
č­tanja Kao takva, suočavala se s kritikom
istraživača zainteresovanih za spoljašnje (istorijske, ideološke, po­
litičke) kontekste književnog dela, kao i za pragmatičnu primenu
N­­a kr­t­ka ka­ čina interpretacije.39 Takođe se može interpretirati kao filozofska
f­l­z­f­ja osnova za koju je književni tekst autonomno umetničko delo koje je
knj­že­n­st­

37 C. Brooks, „The Heresy of Paraphrase“, u: The Well Wrought Urn..., op. cit.,
str. 209.
38 Obe definicije potiču od naslova raspravâ W. K. Wimsatt, Jr. i M. C. Bear­
dsley: The Intentional Fallacy (196) i The Affective Fallacy (199).
39 Prvi kritičar koji je uvideo proizvoljnu normativnost novokritičke strategije
bio je K. Berk. Pogledaj njegovo delo: „Formalist Criticism: Its Principles and
Limits“, Texas Quarterly, 1966, leto, zatim ponovo objavljeno u: Language as
Symbolic Action: Essays on Life, Literature and Method, op. cit., str. 80–506.
Berk se odlučno distancirao od shvatanja književnosti kao skupa autonom­
nih artefakata, postepeno šireći perspektivu i baveći se simboličnom i prag­
matičnom dimenzijom jezika.

156 Književne teorije XX veka

pogodno za distanciranu i nepristrasnu kontemplaciju.0 Rensom je
u eseju Form and Citizens na sledeći način obrazlagao filozofske
osnove autonomije umetničkog artefakta:
„Promišljamo predmet kao predmet i nismo prinuđeni in­
stinktivnom nužnošću da ga uzmemo i odmah progutamo.
Ovo promišljanje može da teče u dva pravca: prvo, putem na­
uke. ... Ali mogu da vidim predmet u sasvim drugom obliku,
konkretno – kao umetničko delo. To se dešava onda kad ni­
sam primoran niti da stavim ruke direktno na dati predmet
niti da to odlažem za sutra, već sam u tako čudesnom stanju
nevinosti da ga mogu spoznati samo i s obzirom na njega
samog i da ga shvatam zato što poseduje sopstvenu egzisten­
ciju. Na tome se zasniva, ili bi trebalo da se zasniva, znanje
koje je Šopenhauer slavio kao ‘znanje bez požude’.“1

R­z­m­

Teze Nove kritike koje se odnose na književnost, čak uzimajući u

obzir i razliku u mišljenjima njenih predstavnika, dosta su poveza­
ne i lake za sažimanje. A to su:
1. Pesnički jezik (emotivan, prema Ričardsu) suštinski se razliku­ Pesn­čk­ jez­k
je od referencijalnog (simboličkog), slično kao što se poetska
reč razlikuje od prozne. „Reč u poetskom smislu je stvar sama
po sebi i sadrži sva svoja značenja, dok je reč u proznom smi­
slu jednodimenzionalna i funkcionalna.“2 Ova razlika, prisut­
na i u vidu opozicije poetike i retorike, jeste fundamentalna za
svaki formalistički ili – šire – modernistički stav. Zato se može
smelo konstatovati da je Nova kritika književnonaučni ekviva­
lent modernističkim estetičkim teorijama.
2. Pesničko delo upućuje na „imaginativni život [imaginative Imag­nat­­n­
life]“ pesnika koji u sebi miri protivrečna iskustva.3 Nije – ž­­­t pesn­ka

0 Ovakav stav je dao za pravo Teri Igltonu da o ideologiji Nove kritike napiše
da je to „ideologija iskorenjene, defanzivne inteligencije koja je u književnosti
iznova pronašla ono što nije mogla pronaći u stvarnosti“. T. Eagleton, Lite­
rary Theory: An Introduction, Minneapolis, 1983, str. 7.
1 J. C. Ransom, „The World’s Body“, op. cit., str. –5.
2 Up. V. Empsonov rad u: Metafora. Figure i značenje, op. cit., str. 79.
3 Definicija A. A. Ričardsa iz knjige Science and Poetry (1926). Tezu o objedi­
njujućoj snazi imaginacije Nova kritika je preuzela iz engleskog romantizma,
pre svega od Kolridža.

IV. Američki formalizam – New Critism 157

 kako su smatrali neki romantičari – „poezija srca“ i emocija,
nego intelekta i imaginacije.
3. Pesničko delo je autonomna, samodovoljna celina sazdana
od unutrašnjih napetosti (ironije i paradoksa). Za njegovo
tumačenje nije potrebno poznavanje izvanknjiževnog kontek­
sta. Kako je pisao Eliot, „da bih razumeo Lucy Poems [Vor­
dsvort] nije mi potrebno nijedno drugo svetlo osim onoga
koje stihovi iz sebe emaniraju“.5
. Razlikujući se od jezika proze, jezik poezije – slično kao u teori­
ji ruskih formalista – raskida s navikama svakodnevne komuni­
kacije. „Gotovo sva dobra poezija nas zbunjuje [Nearly all good
poetry is disconcerting].“6 Poezija takođe nije podređena nika­
Besk­r­sn­st kvom spoljašnjem cilju i zato je autotelična. „Poezija pronalazi
p­ez­je svoju pravu korist u svojoj savršenoj beskorisnosti.“7
5. Kritičar se bavi otkrivanjem organskog jedinstva dela kroz
spajanje njegove prividne nespojivosti. Slično mišljenje o in­
terpretaciji imao je Gadamer kad je u knjizi o Selinu pisao
da se usled razumevanja „u tekstu sve izravnava i napreže,
povezanost naglo raste, raste opšta obaveznost interpretacije“.8
Na sasvim suprotnom polu će se smestiti dekonstrukcija, traže­
ći nepovezana mesta koja slabe organsko jedinstvo dela.
6. Kritiku kao naučnu i objektivnu delatnost (a ne: impresioni­
stičku i subjektivnu) ne interesuje ni pesnikova intencija9
Tekst sam ni realni uticaj na čitaoca, jer se uzima u obzir jedino „tekst
p­ se­­ sâm po sebi“. Kritičar treba „više da se odnosi prema prirodi
predmeta, nego prema efektu koji izaziva u subjektu“.50
7. Otuda je nerazumevanje stiha suštinsko, ali prijatnost ko­
ju on izaziva tokom čitanja (kao autonoman, lep predmet)
 Alen Tejt koristi reč tension (tenzija) da bi označio ono što je „celokupna or­
ganizacija ekstenzije i intenzije koje u njoj [poeziji] možemo naći“: Alen Tejt,
Tenzija u poeziji, u: Nova kritika, op. cit., str. 259. Termini „ekstenzija“ i „inten­
zija“ se odnose na logičko razlikovanje sadržaja i značenjski domen reči.
5 T. S. Eliot, „Granice kritike“, u: T. S. Eliot, Izabrani eseji, op. cit., str. 239–257.
6 A. A. Richards, Practical Criticism, op. cit., str. 25.
7 A. Tate, On the Limits of Poetry: Selected Essays: 1928–1948, New York, 198,
str. 113.
8 H.­G. Gadamer, „Kim jestem Ja i kim jeste­ Ti?“, op. cit., str. 151.
9 Kako je pisao Bruks na kraju interpretacije Marvelove pesme: „I have tried
to read the poem, An Horatian Ode, not Andrew Marvell’s mind“ (Pokuša­
vao sam da pročitam pesmu Oda Horaciju, a ne intelekt Endrju Marvela).
C. Brooks, „Criticism and Literary History: Marvell’s Horatian Ode“, Sewa­
nee Review, 197, br. 55, str. 220.
50 J. C. Ransom, „The World’s Body“, op. cit., str. 32.

158 Književne teorije XX veka

 slična je tome kao što „cilj života nije shvatanje sveta, već sti­
canje otpornosti i ravnoteže, kao i to da se živi što se bolje
može“.51 Recepcija stihova bi, dakle, trebalo da bude kontem­
plativna i nepristrasna, lišena bilo kakvih asocijacija na druš­
tveni položaj pisca i čitaoca.
8. Društvena funkcija kritike zasniva se na „izdvajanju za svoju
publiku onoga što ona želi, organizovanju onoga što može da
stvori, zapravo, ukusa epohe“.52
9. Ma kako da se mogu kritikovati filozofske i estetičke premi­
se koje se kriju u osnovama Nove kritike, ipak se ne može
osporiti da je zahvaljujući njoj odbačen redukcionistički i im­
presionistički stav prema književnom delu i da su u Americi
stvoreni uslovi za potpunu profesionalizaciju i formalizaciju
književnih istraživanja kao posebne discipline.

51 V. Empson, u: Metafora..., op. cit. Treba, svakako, imati u vidu da se, kako pi­
še Empson, „to ne odnosi samo na neudate tetke“.
52 Ibid., str. 85.

IV. Američki formalizam – New Critism 159

Hr­n­l­g­ja

1909: Na stranicama New Quarterly slikar i teoretičar umetnosti Ro­

džer Fraj objavljuje „An Essay in Aesthetics“ u kojem dokazuje
da umetnost „predstavlja život oslobođen obespokojavajućih
nužnosti naše svakodnevne egzistencije“. To je credo moderne
umetnosti.
1910: Džoel E. Spingarn prvi put koristi naziv The New Criticism za
označavanje kritike koja prihvata potpunu estetičku autonomi­
ju književnog dela.
1918: T. S. Eliot na stranicama The Egoist štampa esej „Tradicija i in­
dividualni talenat“ u kojem tradiciju definiše kao nadistorijski
poredak dela koja istovremeno postoje, a život umetnika kao
stalno odustajanje od sopstvenog „ja“.
1920: Fraj prikuplja svoje eseje o umetnosti u uticajnu knjigu Vision
and Design (Vizija i model).
1923: The Meaning of Meaning (Značenje značenja) Ogdena i Ričard­
sa postaje krupan događaj. Ta knjiga, o kojoj govore Rasel i Sa­
pir, ulazi u kanon univerzitetskih udžbenika. Njenu osnovnu
pretpostavku, koja razlikuje simboličku (naučnu) upotrebu jezi­
ka od empirijske (umetničke), prihvata Nova kritika.
1924: Knjiga A. A. Ričardsa The Principles of Literary Criticism (Prin­
cipi književne kritike). Ova knjiga je, prema autoru, trebalo da
„lepe umetnosti – kao najviši način komunikacije – stavi iznad
svih vrednosti“ (pismo D. E. Pajlija, 19. novembra 1923). U po­
glavlju „The Language of Criticism“ Ričards piše čuvenu rečeni­
cu: We pay attention to externals when we do not know what else
to do with a poem (Skrećemo pažnju na spoljašnje činioce kad
ne znamo šta započeti sa stihom).
1926: Science and Poetry (Nauka i poezija; 2. izdanje 1935). Ričards
uvodi pojam pseudo­statements, sudova koji se ne mogu logički
verifikovati. Na sličan način će i Roman Ingarden definisati svo­
je quasi­sudove.
160 Književne teorije XX veka
1929: Na osnovi seminara organizovanih poslednjih godina u Kembri­
džu i inostranstvu (čak i u Pekingu) Ričards objavljuje Practical
Criticism: A Study of Literary Judgement (Praktična kritika. Studija
književne moći suđenja); prva formulacija principa close reading.
1930: Viljam Empson, Ričardsonov učenik, objavljuje Seven Types of
Ambiguity (Sedam tipova višeznačnosti), jedan od fundamental­
nih radova posvećenih pitanju višeznačnosti poetskog teksta.
1935–1942: K. Bruks i R. P. Voren uređuju Southern Review, jedan od naj­
važnijih časopisa tog razdoblja. U njemu, između ostalih, objav­
ljuju V. Stivens, K. Berk, R. Džerel, I. Vinters, R. P. Blekmur
– najbolji kritičari i pesnici.
1936: A. A. Ričards u Philosophy of Rhetoric napada dogmu „Jednog
jedinog značenja“. Uvodi teoriju unutarkontekstualnog znače­
nja. V. Stivens, posle objavljivanja Ideas of Order, biva priznat
za jednog od najvećih američkih pesnika.
1938: Bruks i Voren objavljuju najuticajniju antologiju za studente
engleske književnosti – Understanding Poetry: An Anthology
for College Students (Shvatajući poeziju. Antologija za studente
visokih škola). U propratnom pismu profesoru skreću pažnju na
upotrebu izvanpoetskih supstrata za stih.
1939: Dž. Ransom počinje sa objavljivanjem Kenyon Review, jednog
od najuticajnijih kritičkih časopisa.
V. K. Vimsat postaje profesor Univerziteta u Jejlu.
1941: Rensonova The New Criticism s tekstovima posvećenim kritič­
kom radu A. A. Ričardsa, V. Empsona, T. S. Eliota i I. Vintersa.
Prvi put se javlja naziv „Nova kritika“ kao određenje novog na­
čina analize književnih tekstova. Znatno kasnije Bruks će se se­
ćati da je taj naziv nesrećno izabran i da ga nisu upotrebljavali
oni na koje se odnosio.
1942: Napad na njujorškog intelektualca i pisca Alfreda Kazina. Nova
kritika biva osuđena zbog fetišizacije forme.
1946: „The Intentional Fallacy“ Vimsata i Birdslija.
1947: Bruks objavljuje The Well Wrought Urn: Studies in the Structure
of Poetry, najuticajniju knjigu Nove kritike. Postaje profesor na
Univerzitetu u Jejlu.
1949: „The Affective Fallacy“ Vimsata i Birdslija.
Teorija književnosti Veleka i Vorena – prvo rezimiranje teorij­
skih pogleda Nove kritike. Iako Bruks smatra da je Teorija knji­
ževnosti „novi organon“ za književna istraživanja, istovremeno
ističe da je „Nova kritika ... potrošila svoju energiju“ i da je knji­
ževnim istraživanjima potrebna veća raznovrsnost.
1950: Voren postaje profesor na Univerzitetu u Jejlu.
1951: Prikazujući antologiju Critiques and Essays in Criticism 1920–
1948, Voren priznaje da je „Nova kritika došla do kraja“.
IV. Američki formalizam – New Critism 161
1952: R. S. Krejn, koji pripada takozvanoj Čikaškoj školi (koja se na­
dovezuje na Aristotelovu retoriku), objavljuje antologiju Critics
and Criticism: Ancient and Modern u kojoj je Nova kritika osu­
đena za usmerenost isključivo na jedan elemenat forme: jezik
(„dikciju“).
1954: The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry, velika repre­
zentativna knjiga Nove kritike (u kojoj se, između ostalih, nala­
ze oba eseja pisana zajedno s Birdslijem: „Intentional Fallacy“ i
„Affective Fallacy“).
1956: The New Apologists for Poetry Mjurija Krigera rezimira dopri­
nos Nove kritike i objavljuje da je njena dinamika iscrpena.
1957: Literary Criticism: A Short History Bruksa i Vorena, knjiga godi­
nama smatrana za ispovest Nove kritike, mada Vimsat nije sebe
smatrao novim kritičarem.
Nortrop Fraj u Anatomy of Criticism zamera „novim“ kritičari­
ma za „estetički stav“ zato što se zadržavaju na bukvalnoj povr­
šini književnosti (texture), zanemarujući sloj simboličnog sazna­
nja (dianoia).
1965: Predsednik Lindon Džonson šalje američku vojsku u Vijetnam.
1966: Na simpozijumu „The Languages of Criticism and the Science
of Man“ u Baltimoru učestvuju, između ostalih, Bart, Lakan,
Derida, Pule, Todorov. Među učesnicima nema nijednog pred­
stavnika Nove kritike. Učestvuje, međutim, Pol de Man koji će
se, razvijajući svoju dekonstruktivističku koncepciju, stalno po­
zivati na Novu kritiku.
1978: Rene Velek u Critical Inquiry objavljuje članak pod nazivom
„The New Criticism: Pro and Contra“ u kojem se zalaže za kon­
tinuitet Nove kritike. Ovaj članak je izazvao veliku raspravu u
sledećem broju časopisa. To je najverovatnije bilo poslednje vi­
šeglasje o New Criticismu u američkoj publicistici i poslednji
spor o njoj.

162 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­ja

Rad­­­ predsta­n­ka N­­e kr­t­ke ­ t­mačenj­ p­ljsk­h ­straž­­ača

T. S. Eliot, The Function of Criticism (1923): „Funkcija kritike“ u: Izabrani tek­

stovi (prev. Milica Mihailović), Beograd, 1963, str. 3–53.
T. S. Eliot, Tradition and the Individual Talent (1919): „Tradicija i individu­
alni talenat“ u: Izabrani tekstovi (prev. M. Mihailović), Beograd, 1963,
str. 33–2.
Nowa Krytyka. Antologia, wybór H. Krzeczkowski, wstęp, oprac. Z. Łapiński,
Warszawa 1983 – u tekstovima:
J. C. Ransom, Criticism as Pure Speculation (191): Krytyka jako czysta
spekulacja, tłum. M. Szpakowska;
I. A. Richards, Science and Poetry (1926): Poezja i wiara, tłum. M. Szpa­
kowska;
R. P. Warren, Pure and Impure Poetry (193): idem, Poezja czysta i nie­
­czysta, tłum. M. Szpakowska;
W. K. Wimsatt Jr, M. C. Beardsley, The Affective Fallacy (199): Z­udze­
nie oddzia­ywania emocjonalnego, tłum. M. Szpakowska.
Teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, red. S. Skwarczyńska, t. 2:
Od prze­omu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 2: Od fenomenolo­
gii do egzystencjalizmu. Estetyzm i New Criticism, Kraków 1981 – u tek­
stovima:
C. Brooks, Modern Poetry and the Tradition (1939);
D. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938);
W. Empson, Seven Types of Ambiguity (1930);
I. A. Richards, Principles of Literary Criticism (192).
Wspó­czesna Teoria bada­ literackich za granicą, red. H. Markiewicz, t. 1: Me­
tody stylistyki literackiej. Kierunki ergocentryczne, Kraków 1976 – u tek­
stovima:
C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (199);
W. K. Wimsatt Jr, Explication as Criticism (1951).

IV. Američki formalizam – New Critism 163

Rad­­­ ­ ­nst­t­c­­naln­st­ N­­e kr­t­ke

G. Graff, Professing Literature: An Institutional History, Chicago 1987.

V. B. Leitch, American Literary Criticism from the Thirties to the Eighties, New
York 1988.
M. Jancowich, The Cultural Politics of the New Criticism, Cambridge 1993.
J. Szili, Nowa Krytyka, tłum. P. Kutwiczak, u: Literatura i jej interpretacje, red.
L. Nyírö, Warszawa 1987.

Odn­s n­­­h knj­že­n­te­r­jsk­h p­st­paka prema N­­­j kr­t­c­

A. Berman, From the New Criticism to Deconstruction: The Reception of Struc­

turalism and Post­Structuralism, Urbana 1988;
Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. Dubois, Durham 2003.
F. Lentricchia, After the New Criticism, Chicago 1980;
The New Criticism and Contemporary Literary Theory: Connections and Conti­
nuities, red. W. J. Spurlin, M. Fischer, New York 1995.

Mihal Pavel Markovski

16 Književne teorije XX veka

V. BAHTIN

Reč živi izvan sebe, u svojoj živoj orijentisa­

nosti na predmet; ako se do kraja odvojimo
od te orijentisanosti, u rukama će nam osta­
ti golo telo reči, na osnovu kojeg ništa neće­
mo moći saznati ni o društvenom položaju,
ni o životnoj sudbini date reči.
Mihail Bahtin1

Dijaloška priroda svesti, dijaloški karakter

ljudskog života. Jedina adekvatna forma
jezičke impresije pravog čovekovog života
jeste neovenčani dijalog. Život je po svojoj
prirodi dijaloški. Živeti znači učestvovati u
dijalogu: pitati, slušati, snositi odgovornost,
odobravati i slično. Čitavog života čovek se,
ne bez ostatka, angažuje: ustima, očima, ru­
kama, dušom i duhom, čitavim telom, svim
postupcima. Čitavog sebe sadrži u reči koja
se zatim utapa u dijalošku tkaninu postoja­
nja, u opšti simpozion.
Mihail Bahtin2
 1

1 M. Bahtin, O romanu, Nolit, Beograd, str. 8, prevod: Aleksandar Badnjarević.

2 M. Bachtin, „Nad nową wersją książki o Dostojewskim“, u: Estetyka twórczo­ci
s­ownej, Warszawa, 1986, str. 53.
Na marg­n­

M­ha­l M­ha­l­­­č Baht­n (1895–1975) nije pripadao nijednoj knji­ Baht­n­­a

ževnoteorijskoj školi, skoro čitav život proveo je udaljen od glavnih ­z­lac­ja
akademskih centara, ali bez obzira na to, njegov uticaj na prouča­
vanje književnosti XX veka ne može se potceniti. Po obrazovanju
klasičan filolog,3 veliki poznavalac savremenih jezika i književnosti
(nemački je govorio i pre nego što je progovorio ruski), izvrstan po­
znavalac filozofije (Kjerkegora je čitao znatno pre Šestova), po zavr­
šetku univerziteta u S. Peterburgu radio je nekoliko godina kao pro­ Ž­­­t ­ R­s­j­
fesor u provinciji (u Nevlu i Vitebsku) gde je, okružen prijateljima
i učenicima, intenzivno stvarao svoju filozofiju kulture i pripremao
knjigu Problemi stvaralaštva Dostojevskog (1929). Posle četiri godine
boravka u Lenjingradu (gde, kao invalidski penzioner, nije radio),
1928. godine, posle pojačavanja Staljinove represije, bio je uhapšen
zbog „kvarenja omladine“ i osuđen prvo na deset godina koncentra­ Izgnanst­­
cionog logora na Solovjeckim ostrvima; to se zahvaljujući zauzima­
nju mnogih ljudi završilo slanjem u Kazahstan gde je boravio od
1930. do 1936. godine. Tridesetih i četrdesetih godina radio je na
monografiji o Rableu i knjizi Bildungsroman, od koje su sačuvani
samo fragmenti, jer je za vreme rata, zbog nedostatka cigaretpapira,
Bahtin rukopisom zavijao cigarete. Bahtin se posle rata, ne mogavši
da dobije posao ni u Moskvi ni u Lenjingradu, preselio u Saranjsk
3 Interesantno je da je među svoje najbliže učitelje Bahtin ubrojao dva poljska
klasična filologa: Tadeuša Želinjskog i Stefana Srebrnog, profesore Peterbur­
škog univerziteta.
 Do danas nije razjašnjen spor u vezi s tim da li je Bahtin autor čitavih ili sa­
mo delova sledećih knjiga koje su potpisali njegovi prijatelji: Vološinov (Froj­
dizam, 1928; Marksizam i filozofija jezika, 1929) i Medvedev (Formalna meto­
da u teoriji književnosti, 1928). Ovu tezu prvi je izneo 1970. godine Vjačeslav
Ivanov. Na njegov predlog sovjetska agencija za autorska prava pripremila je
dokument kojim je priznato Bahtinovo autorstvo. Međutim, on je odbio da
ga potpiše.

V. Bahtin 167
 (gde je već živeo od 1936. do 1937. godine); tu je radio na tamošnjem
univerzitetu (1961. godine je otišao u penziju kao profesor opšte knji­
Inst­t­c­­nalne ževnosti). Godine 196. je odbranio doktorsku disertaciju Fransoa
ne­­lje Rable u istoriji realizma, ali diplomu je dobio tek 1952. godine. U Mo­
skvu (gde je 1963. godine objavljeno prošireno izdanje knjige o Do­
stojevskom, ovaj put pod naslovom Problemi poetike Dostojevskog)
uspeo je da se preseli tek na prelazu između šezdesetih i sedamde­
setih godina kad je, mučen bolešću (od detinjstva je imao oboljenje
koštane srži zbog čega mu je amputirana noga 1938. godine) dospeo
do vladinog sanatorijuma, a zatim u starački dom nadomak Moskve.
Poslednje godine proveo je bolestan i usamljen u malom stanu u Mo­
skvi. Umro je posle pripreme za štampu knjige Problemi književnosti
i estetike (Вопросы ­итературы и эстетики), 1975. godine.

Vlast a­t­n­m­j­/a­t­n­m­ja ­last­

Bahtin je sebe smatrao filozofom, što je zaista i bio. Stvorio je teo­

Baht­n­­a riju u kojoj je književnosti priznata ključna uloga u razumevanju
f­l­z­f­ja mehanizama kulture i društvene komunikacije. Da bi se razumela
knj­že­n­st­
njegova koncepcija, treba detaljno
■ VIŠEJEZIČNOST (roznorečje,
analizirati naročito njegove rane grč. heteroglossia) – „autentična
radove,5 jer se u njima vidi napor sredina iskaza u kojoj on živi i ob­
da se prevaziđu ograničenja kanti­ likuje se, jeste dijalogizovana go­
zma i neokantizma (pod čijim je vorna raznolikost“.* Ovi različiti
uticajem mladi Bahtin, obožavalac govori ulaze u roman u različitim
Rikera i Koena, bio mnogo godi­ oblicima: od naizgled zavisnog
govora do citiranja raznih književ­
na) u ime moralnog aktivizma u nih konvencija i ideolekata.
kojem autonoman teorijski subje­
* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 26.
kat, izolovan od sveta, biva zame­
njen subjektom koji je odgovoran za svoje postupke. Na taj način je
Bahtin prvi put formulisao osnovni princip svoje filozofije: ništa na
svetu ne postoji samo po sebi i svi pokušaji uspostavljanja autono­
mije (egzistencijalne, saznajne, moralne, estetičke) jesu iluzija. Zato
Kr­t­ka nije verovao u formalno­strukturalnu koncepciju književnog dela
a­t­n­m­je kao „nepristupačne celine dovoljne same sebi“.6 Obrnuo je opozici­
ju između poezije i proze (koju su formalisti pozitivno valorizovali
5 Up. M. Bachtin, W stronę filozofii czynu, Gdańsk, 1997.
6 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 28. Zbog toga se Bahtin, mada je studirao
zajedno s formalistima na univerzitetu u S. Peterburgu, nikada nije približio
njima i čitav život se borio protiv njihove metodologije.

168 Književne teorije XX veka


■ KARNEVAL – prema Bahtino­
vom shvatanju, širi pojam od tradi­
cionalnog, obrednog liturgijskog
praznika koji prethodi postu. To
je pogled na svet koji proizlazi iz
narodno­vašarske kulture i supro­
tan je oicijelnim institucijama i
hijerarhizovanom poretku. Smeh,
parodija, profanacija, ludorija, gro­
teskno okretanje sveta naopačke,
neprimerene slike materijalno­te­
lesnog dole, familijarno­vašarski
skandalizujući govor – to su for­
me karnevalskog pogleda na svet
koje su iz narodne kulture (anali­
zirane u knjizi o Rableu) prodrle
u visoku književnost i postale
„snažna sredstva umetničkog po­
imanja života“.* Karnevalizovan
pogled na svet je duboko ambiva­
lentan: ozbiljnost se meša sa sme­
hom, mudrost s glupošću, život sa
smrću, gore sa onim dole, visoko s
niskim. Upravo ovu višeznačnost
karnevalske ideologije Bahtin vi­
di, između ostalih, kod junakâ Do­
stojevskog.
* M. Bahtin, Problemi poetike Dostojev­
skog, ibid., str. 226.
u korist poezije)7 i predmetom
svojih interesovanja učinio roman
koji je shvatao ne toliko formalno
(kao sistem postupaka), koliko
antropološki – kao „umetnički or­
ganizovanu društvenu govornu ra­
znolikost“8, reprezentativnu vrstu Razl­č­t­st st­l­­a
za kulturu koju definišu ukrštanja r­mana
različitih sociolekata. Na taj način
je nesumnjivo zalazio na teren s o­
ci olo ške ana li z e, mada udalje­
ne od tada važećeg vulgarnog soci­
ologizma u kojem se pod maskom
forme tragalo za jednoznačno od­
ređenim klasnim interesima.9
Tako shvaćena višejezičnost V­šejez­čn­st
postala je ne samo književnoteo­ ka­ sredst­­
­de­l­ške kr­t­ke
rijska kategorija već i instrument
oštre, iako ne direktne, ideološke
kritike. Ako jezik vlasti (ne samo
totalitarne, mada treba imati u vi­
du da je Bahtin svoje knjige pisao
u teškom izgnanstvu) u principu te­
ži jednoglasju i krajnjem ograniča­
vanju značenja, onda prihvatanje

7 Američki istraživači G. S. Morson i K. Emerson u ovom obrtu vide dokaz za

postojanje prozaike (prosaics) koja je suprotstavljena poetici. Pogledati: G. S.
Morson, C. Emerson, Mikhail Bakhtin: Creation of Prosaics, Stanford, Calif.
1990. Prozaika ne upućuje samo na istraživanje romana, nego se koncentriše
i na svakodnevni prozaični život. U suštini, Bahtin će se, naročito razvijajući
koncepciju vrsta govora, baviti jezičkim dijalogom na najelementarnijem ni­
vou događaja u svakodnevnom životu: počev od pozdravljanja i otpozdravlja­
nja, završno s pitanjima i odgovorima.
8 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 16.
9 Mada je verovatno iz Bahtinovog pera potekla kritika formalne škole (potpi­
sana imenom Pavla Medvedeva), u kojoj autor pokazuje svoju naklonost pre­
ma marksizmu, kao i Vološinovljeva rasprava (Marksizam i filozofija jezika),
ipak je na jasno postavljeno pitanje o marksizmu Bahtin odgovorio: „Nisam
marksista. Interesovao me je, kao i mnoge, frojdizam, takođe spiritizam. Ali
nikako nisam bio marksista.“ Svedočanstvo istaknutog poznavaoca Bahtino­
vog dela S. G. Bočarova, citat iz: A. Wo­ny, Bachtin. Między marksistowskim
dogmatem a formacją prawos­awną. Nad studium o Dostojewskim, Wrocław,
1993, str. 11.

V. Bahtin 169
 višeglasja kao elementa koji odlučuje o živosti kulture predstavlja
kritički gest prema svakoj vlasti koja kontroliše komunikacione to­
kove. U knjizi o Dostojevskom, nasuprot ideolozima „poslednje re­
či“, dokazivao je kako „ništa se definitivno u svetu još nije dogodilo,
poslednja reč sveta i o svetu još nije izrečena, svet je otvoren i slobo­
dan, još uvek je sve ispred i uvek će biti ispred“.10 Slične ideološke po­
sledice imalo je Bahtinovo prihvatanje (u raspravi o Dostojevskom,
i u knjizi o Rableu) kar ne v a lske ne of i cij el no st i, koja razbija
ustaljene društvene hijerarhije, kao strukturalnog elementa svake
Smeh kulture. Ako su „vrata smeha otvorena svima“,11 to znači da smeh
ima politički karakter: način je slobodnog, neograničenog učešća u
životu polisa. Dakle, nije nimalo čudno da su upravo slobodan, ne­
kontrolisan „gest smeha“ komunističke vlasti tretirale kao opasan
ideološki poduhvat.12

U st­h­j­ g­­­ra

U istorijskim radovima Bahtina nije interesovala imanentna analiza

B­r­a k­lt­re književnih tekstova već „verbalno­ideološki život“ date epohe13 (što
­ jez­ka se najbolje vidi na primeru knjige o Rableu) i književnoistorijski
proces shvatan kao „komplikovana borba kultura i jezika koja tra­
je čitave vekove“1. Sve njegove najvažnije kategorije – kar ne v a l,
dij a log , p oli fonij a, v iš e j e z i čnost, tu đa re č – osim na same
tekstove, odnose se i na izdiferencirane sfere kulture u kojoj jezici
skrivaju u sebi određen pogled na svet.
Ranih pedesetih godina, u vreme najveće staljinizacije intelek­
tualnog života, Bahtin je intenzivno radio na radikalnom proširenju
Mehan­zm­ obima istraživanja. Prestao je da se interesuje za književnost
jez­čke kao takvu (ovakvo određenje smatrao bi kao iznutra protivrečno)
k­m­n­kac­je
i počeo se baviti mehanizmima jezičke komunikacije, tačnije –

10 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 236, pre­
vod: Milica Nikolić.
11 M. Bachtin, Estetyka twórczo­ci s­ownej, op. cit., str. 80.
12 To samo potvrđuje činjenica da je Staljin voleo komediju i da je njegov omi­
ljeni film bila komedija Svet se smeje (glumica Ljubov Orlova). Komedija ni­
kada nije subverzivna, jer smeh koji izaziva zaklanja, a samim tim i konzervi­
ra – skrivenu ideologiju.
13 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 6.
1 M. Bachtin, „Z prehistorii słowa powie­ciowego“ (191), u: Problemy litera­
tury i estetyki, op. cit., str. 86.

170 Književne teorije XX veka

ant rop ol og ij om: time kako čovek (anthropos) određuje svoje
mesto u svetu kroz govorni čin (logoi). Negativna referentna tačka Kr­t­ka
ovde je bila strukturalna lingvistika. Njen tvorac, Ferdinand de So­ De S­s­r­­­g
str­kt­ral­zma
sir, smatrao je da treba brižljivo razlikovati jezik kao j e dnoro dn i
sistem znakova (langue) koji postoji izvan konkretne upotrebe od
raz noro dnog govora (parole) vezanog za ono što je pojedinačno.
Prema De Sosiru, jezik je u potpunosti dat pre nego što se pojedi­
nac počne njime služiti: „Jezik nije funkcija govorećeg subjekta. On
je proizvod koji individua pasivno ubeležava.“15
Uvodeći posrednu kategori­
■ VRSTE GOVORA (rus. жанры ju sp oraz u me vanj a, Bahtin je Baht­n­­a
мо­ы) – najmanje jedinice govora uklonio jaz između onoga što je k­ncepc­ja
s p ­ raz­me ­
koje se mogu izdvojiti i koje grade nužno (jezički sistem) i onoga što ­anj a
komunikacijski univerzum: dija­ je slučajno (pojedinačni govorni
loške replike, pitanja, odgovori, čin). Jezik koji ostaje na raspolaga­
polemike, sporovi, pisma. Zahva­
ljujući vrstama govora – onim ko­ nju onima koji govore sastoji se ne
je se javljaju samostalno (takozva­ toliko od neutralnih gramatičkih
ne primarne vrste govora), i onim i leksičkih konstrukcija, koliko od
koje su uključene u roman (tako­ gotovih komunikacionih shema
zvane sekundarne vrste govora) utopljenih u svakodnevnu stihiju
– postoji neprekinut kontinuitet
između književnosti i svakodnev­
govora. Bahtin je ove iskazne struk­
ne komunikacije. Vrste govora ture, zasnovane na principu razme­
su „transmisioni kaiši od istorije ne reči između učesnika dijaloga,
društva ka istoriji jezika“* i ka isto­ nazvao v rst ama govora poka­
riji književnosti. Prema Bahtinu, zujući da one predstavljaju suštinu
vrste govora kao „normatizovane jezičke komunikacije. Teorija vr­ Te­r­ja ­rsta
forme iskaza“** određuju opšte g­­­râ
uslove i okvire komunikacije i za­ stâ govora bila je usmerena protiv
to podsećaju na koncepciju arhe­ svih teorijâ komunikacije koje su
tipova, ali s tim da je primenjena u govoru (parole) videli samo kon­
na sociolingvistiku. kretizaciju apstraktnog jezičkog
* M. Bachtin, Problem gatunków mowy, sistema (langue). Prema Bahtinu,
u: Estetyka twórczo­ci s­ownej, Warsza­ jezik se ne deli na sistem i njegovu
wa, 1986, str. 355.
** Ibid., str. 377.
aktualizaciju, već živi zahvaljujući
svojoj d og ađaj nost i.

15 F. de Sosir, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1989, str. 23, prevod: Sreten Marić.

V. Bahtin 171
 Baht­n ­ p­ststr­kt­ral­zam

Kad je početkom šezdesetih godina mladi Cvetan Todorov stigao

iz Sofije u Pariz da studira teoriju književnosti, veoma se razočarao
kad se ispostavilo da teorija književnosti na Sorboni (kao i u čitavoj
Francuskoj) ne postoji. Zato je redigovao osnovne tekstove ruskih
T­d­r­­a formalista i objavio ih – 1965. godine – pod naslovom Théorie de
Teorija
književnosti
la littérature. Ovaj datum može se smatrati simboličnim početkom
teorije književnosti u Francuskoj. Kad se skoro u isto vreme (od de­
cembra 1965. godine) na seminarima Rolana Barta počela pojavlji­
vati Bugarka Julija Kristeva, ispostavilo se da francuska teorija knji­
ževnosti dobija na poklon drugačiju, potpuno različitu, slovensku
književnoteorijsku tradiciju – dijalogiju Mihaila Bahtina. „Izbor ko­
Kr­s­eta ­ Baht­n ji je 1966. godine izvršila Kristeva nije bio slučajan, jer je odgovarao
njenoj želji da produbi pukotinu u strukturalističkom poduhvatu
da bi u nju unela istorijsku dinamiku i da bi napustila zatvoreni svet
teksta.“16 I zaista, pre svega je reč o dovođenju u pitanje koncepci­
je dela kao završenog, zatvorenog i savršeno autonomnog objekta
i njegovog smeštanja u otvorenu mrežu kodova koji omogućavaju
njegovo postojanje (ontološka koncepcija intertekstualnosti) i njego­
vo saznavanje (epistemološka koncepcija intertekstualnosti). Bahti­
nova zasluga, pisala je Kristeva u svom programskom nastupu Le
mot, le dialogue et le roman, bilo je sledeće otkriće:
„Svaki tekst je konstruisan poput mozaika citata, svaki
Inters­­jekt­­­ tekst uvlači i transformiše drugi tekst. Pojam i ntersubj ek­
n­st → ­nterteks­
t­aln­st
t iv nost i zamenjen je pojmom inter tekstu a l nost i.“17
Potpuno iste termine koristi Bart u intervjuu koji je dao još pre
nego što je izdata S/Z:
„Zahvaljujući nekolikim Bahtinovim analizama, s kojima
je slušaoce mog seminara upoznala Julija Kristeva ..., može
se sagledati mogućnost analiziranja književnosti [l’écriture
littéraire] kao dijaloga načina pisanja koji se odvijaju u okvi­
ru jednog dela. Način pisanja datog dela ... krije u sebi, is­
pod površine reči, reprize, parodije, odjeke drugih načina
pisanja, što čini da se u slučaju književnosti više ne može
govoriti o intersubjektivnosti već o intertekstualnosti.“18
16 F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 à nos jours,
Paris, 1992, str. 75.
17 J. Kristeva, S­mei­tiké. Recherches pour une sémanalyse, Paris, 1969, str. 85.
18 R. Barthes, Oeuvres complètes, Paris, 199, t. 2: 1966–1975, str. 58.

172 Književne teorije XX veka

 ■ POLIFONIJA – pojam koji je Tekst je, dakle, „mozaik citata“,
Bahtin uveo u istraživanja knji­ iako bi možda bilo bolje reći – što
ževnosti u knjizi o Dostojevskom Bart sam čini u S/Z podstaknut
(1929). Polifonija doslovno zna­ Bahtinovom muzičkom metaforom
či višeglasje: govori pojedinih li­ – polifonija glasova. Otprilike u isto
kova u romanu, koji se odlikuju
vreme (na početku sedamdesetih
različitim pogledima na svet, sa­
mostalno postoje, stupaju među­ godina), Bahtin je u svojim beleška­
sobno u različite polemičke odno­ ma skicirao (za koje ni Kristeva ni
se i nisu podređeni nadređenoj Bart nisu mogli znati, pošto su ob­
svesti autora. Prava polifoničnost javljene tek u Estetyce twórczo­ci s­o­ Baht­n­­a
je, prema Bahtinu, „beskrajni di­ wnej) principe – kako je to nazivao metal­ng­­st­ka
jalog o krajnjim stvarima“,* što
– metalingvistike u koju spadaju
znači da to nije striktno tekstu­
alna (kompoziciona) kategorija „različite varijante i nivoi intenzite­
već i ilozofska pa, čak, i teološka. ta stranosti tuđe reči, kao i razno­
Pojam polifonije je u tesnoj vezi vrsne forme odnosa prema njoj“.19
s pojmom „nedovršenog dijalo­ Bahtin nije sumnjao:
ga“ u kojem nikada ne biva izgo­
vorena poslednja reč. „Ne postoji izolovan is­
* M. Bahtin, Estetyka twórczo­ci s­ownej,
kaz. On uvek sadrži iskaze ko­
ibid., str. 502. ji mu prethode, kao i one koji
posle njega dolaze. Nijedan
nije ni prvi ni poslednji. Iskaz je samo karika u lancu i ne
može se proučavati odvojeno od njega. Između iskaza se us­
postavljaju odnosi koji se ne mogu odrediti ni mehanički
ni lingvistički.“20
Zato jedina „nauka“ koja ima
■ METALINGVISTIKA – nasu­ sluha za glasove u svakom iska­
prot stilistici, koja zatvara književ­
no delo „u tamnicu jednog kon­
zu može biti metalingvistika jer
teksta“,* metalingvistika istražuje se upravlja drugačijim zakonima
dijaloške (intertekstualne) odnose od semiotike ili lingvistike koje
dela s drugim delima i s drugim se zatvaraju u okvire rečenice ili
jezicima. diskursa. Kad je Bahtin u svojim
* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 28. poslednjim radovima pokušao još
jednom da formuliše osnove svoje
metodologije, svoju suprotstavljenost prema strukturalizmu, izno­
sio je to u vidu čiste opozicije ograničenog i otvorenog teksta, nedo­ Ogran­čen­ tekst
vršenog konteksta „u kojem se ne gubi nikakav smisao“21, ali, tako­ / ­t­­ren­
k­ntekst
đe, „nijedan [jedini] smisao nije moguć“.22 „Do mene [...] odasvud
19 M. Bachtin, Estetyka twórczo­ci s­ownej, op. cit., str. 78.
20 Ibid., str. 81.
21 Ibid., str. 523.
22 Ibid., str. 95.

V. Bahtin 173
 dolaze glasovi“23 – piše u beleškama. A, na drugom mestu: „Smisao
[obelodanjen u nedovršenom kontekstu] ne može biti harmonično
uređen [ne može se u njemu pronaći uteha i umreti].“2 I na još jed­
nom mestu: „‘Smisao sam po sebi’ ne postoji.“25 I, na kraju: „Sve što
se odnosi na mene, počevši od mog imena, dopire do moje svesti [...]
kroz usta drugih.“26 U ovim skraćenim formulama mogu se videti če­
tiri osnovna uverenja koja su navela Barta da od Bahtina učini save­
znika u preformulisanju strukturalističkih teza.
Tekst n­je 1. Prvo, tekst nije autonomna struktura već je ugrađen u neo­
a­t­n­mna graničen kontekst koji se nikada ne može zatvoriti. Tu je Bah­
str­kt­ra
tin blizak Deridi i njegovoj tezi o nezasićenosti konteksta,
izloženoj u obliku paradoksalne tvrdnje il n’y a pas de hors­
­texte (ne postoji izvan­tekst). Ova rečenica može se razume­
ti na sledeći način: u principu, svakom tekstu se može dodati
novi kontekst koji se takođe može upisati u novu strukturu
i tako u beskonačnost. O konačnosti konteksta i sputavanju
principa neograničene retekstualizacije mogu odlučivati
samo vantekstualna pragmatična pravila. Slično tvrdi Gada­
mer: „Nijedna reč nije poslednja, isto kao što ne postoji ni
prva reč.“27 Slično će smatrati i Lakan, dovodeći u uzajamnu
vezu neuspelu konstituciju subjekta u simboličkom poretku
Sm­sa­ teksta i beskrajan lanac označitelja.
2. Drugo, smisao teksta – kako piše Bahtin – „služi [...] isklju­
čivo smislovima koji su se sreli i međusobno suočili“28 i re­
zultat je sučeljavanja snaga (= smislova). Ovakva polemična
(od grč. polemos – rat) geneza smisla priziva u sećanje Niče­
ovu tezu. U isto vreme „smisao ima subjektivan karakter“.29
Bahtin se ovde prividno slaže sa strukturalizmom koji tako­
đe zastupa relacionu genezu smisla, međutim, razlikuje se po
tome što susret smislova izvlači izvan samog teksta u pravcu
međusubjekatske komunikacije. Ovde se Bahtin, govoreći o
„ukrštanju horizonata“ ili „preseku dve svesti“,30 približava her­
meneutici, naročito Gadamerovoj, u kojoj se smisao rađa iz di­
jaloga između Ja i Ti. A kad govori da „aktivno razumevanje,
23 Ibid., str. 52.
2 Ibid., str. 510.
25 Ibid., str. 95.
26 Ibid., str. 8.
27 H.­G. Gadamer, „Dekonstrukcja a hermeneutyka“, Odra, 1996, br. 1, str. 2.
28 M. Bachtin, Estetyka twórczo­ci s­ownej, op. cit., str. 95.
29 Ibid., str. 52.
30 Ibid., str. 7.

17 Književne teorije XX veka

 ■ TUĐA REČ (rus. чужой с­о­о)
– svaka „ne moja“ reč (iskaz), ko­
ju je izrekao neko drugi na dru­
gom jeziku i koja me primorava
da zauzmem stav u odnosu na
njega. „Živim u svetu tuđih reči.
Čitav moj život se zasniva na to­
me da se orijentišem među njima,
da reagujem na njih.“* Tuđe reči
predstavljaju „prvobitnu činjeni­
cu čovekove svesti i života“.** To
znači da čovek koji govori mora
neprestano da interpretira ono što
ne pripada njemu i na taj način od­
ređuje sopstveni identitet. Susret
čoveka sa tuđom reči trebalo bi da
bude pravi predmet za humanistič­
ke nauke. Ali tuđa reč je i sfera ne­
izbežnih medijacija između date
reči i izrečenog predmeta koji su
drugi već razmotrili. To znači da
nijedan predmet u trenutku kad
pisac o njemu počne da piše nije
„neutralan“ ni „prirodan“, već su
ga drugi unapred razmotrili. Slič­
nog je mišljenja bio Rolan Bart
uvodeći u S/Z kategoriju déjà dit,
„već rečenog“, na osnovi kojeg na­
staje svaki iskaz. Ova kategorija
podseća na fenomenološki (i her­
meneutički) pojam horizonta koji
određuje granicu shvatanja (Bah­
tin koristi kategoriju „horizonta“,
ali i kategoriju „aperceptivne poza­
dine“*** koja proističe iz postkan­
tovske ilozoije).
* M. Bachtin, Estetyka twórczo­ci s­ow­
nej, ibid., str. 91.
** Ibid., str. 92.
*** Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 36.
„kao što telo prvobitno prebiva u majčinoj utrobi (u njenom
telu), tako se i čovekova svest budi uvijena u tuđu svest“.33
A pošto je svest uvek jezička svest, onda se ona budi uvijena u
tuđ govor. Ovde je Bahtin blizak Lakanovoj psihoanalizi prema
dakle, pridodajući razumeva­
no novom vidokrugu onoga ko
razumeva, stvara niz složenih
uzajamnih odnosa, saglasja i
nesaglasja s razumevanim, obo­
gaćuje ga novim momentima“,31
to podseća na Hansa Roberta
Jausa koji uz pomoć horizonata
očekivanja opisuje proces knji­
ževne recepcije.
3. Između mene (subjekta) i teksta
(sveta) prostire se posrednička
intertekstualna (jezička) sfera ko­
ja ublažava ontološku suprotnost
između ta dva poretka i omogu­
ćava svako saznanje. Ovde je
Bahtin, koji je od rane mladosti
nastojao da prevaziđe dualizam Kr­t­ka s­­jekt­­­
subjekat–objekat32, blizak i svim n­­­­jekt­­n­g
d­al­zma
poststrukturalističkim teorijama
književnosti koje su zastupale
neizbežnu medijativnost knji­
ževnih struktura u spoznavanju
stvarnosti, od intertekstualnih
teorija, preko kognitivizma i her­
meneutike, do kulturoloških is­
traživanja (cultural criticism).
. I, na kraju: ja sam postojim sa­
mo onoliko koliko neko drugi
o meni govori, koliko me pro­
meću „usta drugih“. Subjekat S­­jekat
ne p­st­j­
ne postoji samostalno jer je iz­
sam­staln­
ložen tuđem govoru nad kojim
nema kontrolu. Bahtin kaže da

31 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 37.

32 Up. M. Bachtin, W stronę filozofii czynu, op. cit.
33 M. Bachtin, Estetyka twórczo­ci s­ownej, op. cit., str. 8.

V. Bahtin 175
 kojoj je „ja“ simbolički (jezički) razvlašćeno u prostoru kulture.
Kako je Rolan Bart tačno parafrazirao Lakana, „samo Drugi [ili
simbolički poredak] može napisati moju autobiografiju“.
Ove četiri „teze“ – nedovršenost konteksta, relaciona geneza
smisla, neizbežno posredništvo saznajnog i postojećeg subjekta
– koje se mogu iskazati jednom opštom tezom o „nedovršenom di­
jalogu sa višeglasnim razvijanjem smisla“,3 veoma čvrsto povezuju
Baht­n ­ p­st­ Bahtina sa poststrukturalizmom. Kad dekonstruktivista Džozef Hi­
str­kt­ral­zam lis Miler tvrdi da ako je „[književno] delo shvaćeno pre kao hete­
ronomno, dijaloško, nego kao monološko“35, onda se, nesumnjivo
– mada, sigurno, nesvesno – nadovezuje na Bahtina.

Izm­đ­ ­stal­g

U razgovoru s Viktorom Duvakinom, zabeleženom početkom

sedamdesetih godina, Bahtin je otvoreno rekao: „Ja sam filozof.
Mislilac.“36 Ovo, po svemu sudeći, ne treba razumeti tako da je
književnonaučna refleksija neodvojiva od filozofske refleksije (za­
visnost je očigledna), već, pre svega, tako da pišući knjige posve­
F­l­z­fsk­ ćene književnosti Bahtin stvara određen filozofski projekat koji
pr­jekat u znatnoj meri prekoračuje granice književnih istraživanja. Prvi
koji je to shvatio bio je – paradoksalno – Cvetan Todorov,37 autor
T­d­r­­ knjige Mikhail Bakhtin: le principe dialogique (1981). Todorov vidi
­ Baht­n­ Bahtina, pre svega, kao f i loz ofskog ant rop ol og a koji nastoji da
D­jal­šk­ u svojim raspravama stvori „dijaloški princip“. Šta bi to trebalo da
pr­nc­p znači? Najuopštenije, sledeće – čovek definiše sam sebe uz pomoć
drugog čoveka:
„Čovekova bit ... se ostvaruje u naj dublj em me đu ­
s obnom sp oraz u me v anju. Biti – znači sporazumevati
3 Ibid., str. 61.
35 J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 120.
36 W. Duwakin, Rozmowy z Michai­em Bachtinem, Warszawa, 2002, str. 58.
37 Treba imati u vidu evoluciju mišljenja Todorova koji se od glavnog propa­
gatora strukturalističke misli preobrazio u političkog filozofa i borbenog in­
telektualca. Njegove poslednje knjige uglavnom su posvećene interpretaciji
književnosti kao mestu gde se formuliše liberalno­društvena ideologija (knji­
ga o Rusou), brani ljudsko dostojanstvo od totalitarizma (Face à l’extrême,
Paris, 1991, The Fragility of Goodness: Why Bulgaria’s Jews Survived the Holo­
caust, London, 2001) i kritikuje savremena civilizacija (Le Nouveau désordre
mondial: réflexions d’un Européen, Paris, 2003).

176 Književne teorije XX veka

 ■ DIJALOGIČNOST – „prirodna se. ... Biti – to je biti za nekoga,
orijentacija svake žive reči“,* ali i a zahvaljujući njemu – za sebe.
najvažnija osobina književnog dela Čoveku nije dat nikakav unu­
koja se suprotstavlja njegovom tre­ trašnji prostor nezavisnosti,
tiranju kao autonomne, samodo­ on se uvek nalazi na granici,
voljne celine. Svako delo je replika
u jezičkom dijalogu koji se od rani­
a udubljujući se u sebe – gleda
je odvija i svaki nagoveštava (antici­ u o či dr u go g a ili gleda na
pira) novi odgovor. Dijalogičnost sebe o či ma dr u go ga.“38
je osnovni mehanizam književno­
istorijskog procesa. Dijaloška po Još je u knjizi o Dostojevskom
svojoj prirodi je romaneskna reč, Bahtin jasno isticao kako se name­
za razliku od poetske reči koja je ra pisca zasniva na prevazilaženju
„dovoljna samoj sebi i izvan sebe zatvorene strukture svesti i „po­
ne zamišlja tuđe iskaze“.**
tvrđivanju tuđeg ‘ja’“,39 a time i na
* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 3. „borbi protiv etičkog solipsizma“. B­r­a pr­t­­
** Ibid., str. 0. et­čk­g
Ako polifoni roman predstavlja ar­
s­l­ps­zma
tikulaciju višeglasja, odnosno razli­
■ ROMAN – Za razliku od formali­ čitih svesti (subjekata) koje nastoje
sta, Bahtin nije preterano obožavao
poeziju koju je smatrao – sasvim
da priznaju svoju različitost i ne na­
pogrešno – primerom monološke meću sopstvenu ideologiju drugi­
reči, odvojene od višejezičnosti i ma, onda se taj žanr može shvatiti
govorne raznolikosti. Za Bahtina kao i ns c e nacij a et i čke o dgo­
je roman „umetnički organizovana vor nost i zasnovane na poštova­
društvena govorna raznolikost“* i nju drugoga. Ovo poštovanje se,
kao takav najbolje odražava višeje­
zičnost kulture. Zato zauzima najvi­ prema Bahtinu, ne ispoljava samo
še mesto u hijerarhiji žanrova. u odnosima između likova roma­
* Ibid., str. 86.
na nego i na nivou odnosa izme­
đu autora i njegovih likova. Autor
polifonog romana ne vlada unapred svim svojim likovima, već im
dozvoljava ideološku nezavisnost koja, u izvesnom smislu, iznutra
razbija nadređenu svest autorskog Ja.
Još pre nego što je objavio svoju raspravu o Dostojevskom,
Bahtin je dvadestih godina radio na knjizi o odnosu između auto­
ra i junaka u delu. Tu se pojavljuje kategorija ključna za „dijaloški
princip“, a zapravo vnjenahodimost’, termin koji je teško prevesti, Baht­n­­a
ali koji se definiše ili kao ne s apr isut nost ili kao ost aj anj e­ s­ k­ncepc­ja
nesapr­s­tn­st­
­ p olj a 0. Ova dva moguća prevoda ukazuju na suštinu same pojave:
38 M. Bachtin, Nad nową wersją książki o Dostojewskim, op. cit., str. .
39 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, op. cit., str. 65.
0 To postavlja kao outsideness prevodilac kasnih Bahtinovih tekstova Vern
V. Makgi. Pogledati: M. Bahtin, „Note on Translation“, u: Speech Genres and
Other Late Essays, Austin, 1986, str. VII.

V. Bahtin 177
 nesrazmernost junaka i autora ko­
ji ostaje „izvan“ teksta i ne uprisut­
njuje se u tekstu.1 Iako to p osto­
j anj e ­s ­ p olj a ­dr u gog Bahtin
ne smešta u empirijski svet, nego
u sferu umetničkog dela, njegova
razmatranja se ipak mogu prevesti
u vanestetske kategorije. Ovde au­
tor podseća na Huserlovu svest ko­
ja biva lišena svog intencionalnog
Odn­s ­zmeđ­ predmeta. Junak biva odvojen od
j­naka ­ a­t­ra
svog autora i počinje da živi sop­
stvenim, autoru stranim životom,
zahvaljujući čemu autor može da,
kako piše Bahtin, „gleda na sebe
očima drugoga“,2 i na taj način pr i ­
z na dr u go g a kao neizostavan
elemenat određenja samog sebe.
Вnjенахо­имост’, na koju se Bah­
tin poziva i u svojim poslednjim
radovima,3 vodi ka odbacivanju
empatije (likvidaciji sopstvenog,
posebnog stava) kao osnove razu­
mevanja. „Neshvatljivo je, takođe,
sagledavanje razumevanja kao pre­
voda sa stranog jezika na sopstve­
ni jezik.“ Ono što je drugo, ostaje
i zv an svesti i do njega nema ne­
posrednog prolaza zasnovanog na
upoznavanju te prvobitne stranosti
koja determiniše identitet subjek­
ta. Ovako je o tome Bahtin pisao
■ NEPRISUTNOST (rus. ­њена­
хо­имост’) – distanca između
onoga koji spoznaje i onoga što
želi da spozna. „Neprisutnost je
glavna pokretačka snaga shvata­
nja u oblasti kulture.“* To znači
da smisao nikada nije dat direkt­
no, već se otkriva tek „u susretu s
drugim, tuđim smislom“.** Iako je
blizak klasičnim hermeneutičkim
(Gadamerovim i Rikerovim) teori­
jama, Bahtin se od njih razlikovao
po tome što, zahvaljujući principu
neprisutnosti, tuđ smisao nikada
u potpunosti ne biva prisvojen,
već ostaje „tuđe­svoj“.
* M. Bachtin, Odpowiedź na pytanie re­
dakcji „Nowyj Mir“, u: Estetyka twórc­
zo­ci s­ownej, ibid., str. 7.
** Ibid.
*** M. Bachtin, W sprawie metodologii
nauk humanistycznych, u: Estetyka
twórczo­ci s­ownej, ibid., str. 523.
■ SHVATANJE – Bahtin se vezuje
za Diltajevu razliku između objaš­
njenja i shvatanja. U objašnjavanju
učestvuje samo jedna svest, u shva­
tanju dolazi do dijaloškog susreta
dve svesti, dva subjekta. Na taj na­
čin, suštinsku ulogu u Bahtinovoj
teoriji igra autor, prisutan izvan
teksta u vidu nadređene svesti
koja se služi različitim govorima
(pri tom i u tekst upisanoj slici
→

1 Ruski glagol нахо­ится označava prisustvo nečega ili nekoga na nekom me­
stu. Na primer, u rečenici: „Ja v to vremja nahodilsja v Japonii“ znači: „U to
vreme sam bio u Japanu“. Prefiks „vnje“ znači „izvan“. Zato vnjenahodimost’
doslovno znači „izvanprisutnost“, odnosno, prisustvo distancirano u odnosu
na nešto ili nekoga.
2 M. Bachtin, „Problem stosunku autora do bohatera“, u: Estetyka twórczno­­
ci..., op. cit., str. 8.
3 U beleškama za drugo izdanje knjige o Dostojevskom, Bahtin je pisao: „Stvar
nije u identifikaciji s drugim čovekom, već u zadržavanju sopstvenog stava
neprisutnosti.“ Pogledati: M. Bachtin, Nad nową wersją..., op. cit., str. 62.
 Ibid., str. 89.

178 Književne teorije XX veka

 → u beleškama za novu verziju knjige
autora). Shvatanje je shvatanje
nekoga drugoga putem tekstualne o Dostojevskom:
objektivizacije. Pošto se shvatanje „Nesamodovoljnost jedne
drugog čoveka ne zasniva na nje­
svesti, nemogućnost njenog
govom pretvaranju u predmete
već kroz priznavanje „druge, pu­ postojanja. Postajem svestan se­
nopravne svesti,“* Bahtin se mo­ be i postajem ja isključivo otva­
že smatrati ne samo saveznikom ranjem prema drugom čoveku,
Emanuela Levinasa, ilozofa koji zahvaljujući njemu i uz njego­
je kritikovao paradigmu ilozoi­ vu pomoć. ... Bežanje, separaci­
je predstave, već i – šire – čitavog
novog pravca etičke kritike koja
ja, zatvorenost u sebe osnovni
skreće pažnju na poštovanje razli­ su uzroci gubljenja identiteta.
čitosti Drugoga.** Nije reč o tome šta se odvija
* M. Bachtin, „Nad nową wersją książki
unutra, već o tome šta se deša­
o Dostojewskim“, u: Estetyka twórczo­­ va na pragu, na granici tuđe i
ci s­ownej, ibid., str. 5. sopstvene samospoznaje.“5
** Pogledaj: D. Ulicka, „‘Zwrot’ etyczny w
Ovo neophodno posredova­
badaniach literackich“, u: Polonistyka w P­sred­­anje
nje subjekta pomoću posmatranja,
przebudowie. Literaturoznawstwo – wi­ s­­jekta
edza o języku – wiedza o kulturze – edu­
govora, svesti drugoga, postaće
kacja. Zjazd Polonistów, Kraków, 22–25
najvažnija odlika Bahtinovog dis­
wrze­nia 2004, t. I, Kraków, 2005.
kursa koji prekoračuje granice nau­
ke o književnosti u pravcu društvene ontologije (definicija Majkla
Tojnisena), etike (prema shvatanju Emanuela Levinasa), hermeneu­
tike (naročito Rikerove) ili čak psihoanalize (Žaka Lakana). U svim
ovim tokovima savremene misli subjekat (Ja) ne uspeva sam da
definiše sopstveni identitet a da se ne pozove na ono što je drugo,
a uključujući u sopstvenu strukturu ono što je drugo oslobađa se ilu­
zije o unutrašnjem jedinstvu.

R­z­m­

Bahtinova antropologija kulture i književnosti može se rezimirati u

sledećim tačkama:
1. „Smisao ima subjektivan karakter“,6 a ne strukturalni.
2. Čovek je dijaloško biće, što znači da definiše sopstveni identi­
tet pomoću odnosa prema tuđim rečima. Isto kao što ne posto­
ji čista svest koja je – kako je smatrao Huserl – samoj sebi data
5 Ibid., str. .
6 M. Bachtin, „W sprawie metodologii nauk humanistycznych“, u: Estetyka
twórczo­ci..., op. cit., str. 52.

V. Bahtin 179
 P­sred­­anje kroz akt nenarušene percepcije. Kako svest, tako i čovekov
­dent­teta ­ s­est­
identitet, trajno su izposredovani i ne mogu se odrediti odvo­
jeno od govora koji oko njih odzvanja. „Pojedinačna svest je
contradictio in adjecto.“7 U tom pogledu Bahtin se može loci­
rati u tok antikartezijanske hermeneutičke filozofije.
B­r­a d­sk­rsa 3. Kultura je prostor raznovrsnih diskurs a koji se međusobno
potiru, što znači da ne postoji jedan jezik koji opisuje stvar­
nost. To povezuje Bahtina s pragmatizmom i s kulturološkim
istraživanjima. U suštini, nauka o književnosti bi trebalo da
„učvrsti vezu sa istorijom kulture“.8
. Jezik nije sistem apstraktnih kategorija već nosilac i de olo g i ­
j e, odnosno pogleda na svet. Nema reči koje bi bile slobod­
ne od karakteristika pogleda na svet („ne postoje ničije reči“)
i to zato što se jezik definiše ne uz pomoć toga što predstavlja
sistem, već kroz veze govornog subjekta sa stvarnošću prože­
tom drugim jezicima, drugim govorima.
5. Književno delo nije zatvorena i autonomna tvorevina, već
govorno raznolik i višejezički iskaz ugrađen u proz ai čnu
st i h iju sv a ko dne v nog govora. Književno delo je iskaz
koji predstavlja „kariku u lancu jezičke komunikacije“9 i živi
samo u kontaktu s drugim delima.
6. Analizom iskaza s obzirom na njegovu intertekstualnu (vi­
šejezičnu) pozicioniranost ne bavi se stilistika nego met a­
li ng v ist i ka.

7 M. Bachtin, Nad nową wersją..., op. cit., str. 5.

8 Pogledati: M. Bachtin, „Odpowied­ na pytanie redakcji ‘Nowyj Mir’“, u: Este­
tyka twórczo­ci..., op. cit., str. 67–68.
9 M. Bachtin, „Wypowied­ jako jednostka językowego porozumiewania się“,
u: Wiedza o kulturze, deo 2: S­owo w kulturze. Zagadnienia i wybór tekstów,
Warszawa, 1991, str. 395.

180 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1895: Rođen je 18. novembra, u porodici bankarskog činovnika, Mi­

hail Mihailovič Bahtin.
1905–1916: Porodica Bahtin živi u Vilnusu i Odesi.
1916–1918: Posle prelaska u S. Peterburg, Bahtin se upisuje na Filološko­
­istorijski fakultet tamošnjeg univerziteta.
1918–1924: Radi kao profesor, prvo u Nevlu (1918–1920), zatim u Vitebsku.
U Nevlu, pod snažnim uticajem neokantizma, nastaje Nevelska fi­
lozofska škola u čijem radu Bahtin aktivno učestvuje (takozvani
Bahtinov krug). U Vitebsku, koji je u to vreme doživljavao kultur­
ni preporod (tamo su živeli Maljevič i Šagal), okuplja mlade filozo­
fe. To vreme je period njegove intenzivne predavačke aktivnosti.
1919: Debituje s člankom „Umetnost i odgovornost“.
1920–1924: Bahtin radi na prvom većem delu: U pravcu filozofije čina ili
Autor i junak u estetičkoj akivnosti koje će biti objavljeno tek iz­
među 1979. i 1986. godine.
1924–1929: Povratak u Lenjingrad (kako se posle Lenjinove smrti nazivao
S. Peterburg). Predavanja iz književnosti i filozofije. Pod imeni­
ma prijatelja Vološinova i Medvedeva izlaze tri knjige s velikim
Bahtinovim udelom: Frojdizam (1927), Formalna metoda u nau­
ci o književnosti (1928), Marksizam i filozofija jezika (1929).
1924: „Problem sadržaja i forme u umetničkom jezičkom stvaralaš­
tvu“. Rad je objavljen tek 1975. godine.
1928: Hapšenje zbog učešća u neformalnoj debatnoj grupi „Uskrnu­
će“ i zbog „predavanja u antisovjetskom duhu“.
1929: Zbog bolesti (hronično zapaljenje koštane srži u nozi) zatvor
biva zamenjen kućnim pritvorom. U Lenjingradu se pojavlju­
je prva knjiga: Problemi stvaralaštva Dostojevskog. Bahtin biva
osuđen na pet godina logorskog rada na Solovjetskim ostrvima.
Na kraju je presuda bila zamenjena izgnanstvom u Kazahstan.
1930–1936: Porodica Bahtin živi u gradiću Kustanaj, na severu Kazahstana
(mesto progonstva iz carskog vremena), gde je Bahtin zaposlen
kao ekonomista. Radi na raspravi Reč u romanu.
V. Bahtin 181
1936–1937: Boravak u Saranjsku (Mordova, dvadeset sati putovanja od Mo­
skve), gde se Bahtin zapošljava u Pedagoškom institutu. Radi
na knjizi Obrazovni roman i njegov značaj u istoriji realizma. Iz
zdravstvenih razloga posle godinu dana odustaje od rada.
1938: Amputacija desne noge.
1938–1945: Radi kao profesor u srednjoj školi kraj Moskve (imajući i dalje
„minus“, odnosno zabranu prijave stanovanja u Moskvi i Lenjin­
gradu). Piše knjigu o Rableu. Tekst završava 190. godine. Nasta­
ju brojni radovi koji su kasnije posmrtno objavljeni u V tomu
Sabranih dela.
1941: Rad „Roman kao književna vrsta“, objavljen 1970. godine pod
naslovom „Ep i roman“.
1945–1969: Porodica Bahtin živi u Saranjsku.
1946: U moskovskom Institutu za svetsku književnost brani habilita­
cioni rad Fransoa Rable u istoriji realizma. Posle višegodišnjih
perturbacija, 1951. godine je odlučeno da se Bahtinu ne pr i­
zna stepen habilitovanog doktora (kandidata nauka) na osno­
vu izložene disertacije koja je u međuvremenu bila podvrgnuta
žestokoj kritici. Diplomu habilitovanog doktora dobiće godinu
dana kasnije.
1946–1961: Radi kao šef Katedre za svetsku književnost u Pedagoškom insti­
tutu (od 1957. godine Univerzitet u Saranjsku).
1952–1953: Radi na studiji „Problem vrste govora“ koja će biti posmrtno ob­
javljena 1979. godine.
1959–1960: Zabeleške za obimniju studiju „Problem teksta“ koja će biti objav­
ljena 1976. godine.
1961: U Saranjsk dolaze mladi istraživači Vadim Kožinov i Sergej Bo­
čarov koji će odigrati odlučujuću ulogu u pripremi i objavljiva­
nju Bahtinovih dela.
1963: Zahvaljujući Kožinovu, izlazi drugo, dopunjeno i poboljšano iz­
danje Knjige o Dostojevskom, pod izmenjenim naslovom: Proble­
mi poetike Dostojevskog.
1965: Penzionisani profesor Bahtin, opet na inicijativu Kožinova,
objavljuje svoj habilitacioni rad: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i
narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Knjigu su na osnovu
rukopisa objavili Bahtinovi učenici.
1966: U intervjuu najavljuje knjigu o vrstama govora.
1967: Prvi prevod na strani jezik. Knjiga o Dostojevskom prevedena je
na srpskohrvatski jezik. Postepeno kreće lavina prevoda.
1968: Prvi prevod na engleski: Rabelais and His World.
1969: Bahtin odlazi na lečenje u Moskvu.
182 Književne teorije XX veka
1970–1972: Boravak u staračkom domu kraj Moskve. Godine 1970. drži pre­
davanje o Dostojevskom u auli staračkog doma za profesore Po­
dolskog okruga.
1972: Dobija dvosoban stan u Moskvi u kojem živi do smrti. Treće iz­
danje knjige o Dostojevskom.
1973: Zbornik o Bahtinu Problemi poetike i istorije književnosti povo­
dom 75 godina rođenja i 50 godina naučnog rada.
1974: Prikuplja svoje radove u knjigu Problemi književnosti i estetike.
1975: Umire.

V. Bahtin 183
B­bl­­graf­a

Iz­­r ­z dela
M. Bachtin, Estetyka twórczo­ci s­ownej, tłum. D. Ulicka, Warszawa 1986.
M. Bachtin, Problemy literatury i estetyki, tłum. W. Grajewski, Warszawa 1982.
M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (prev. Milica Nikolić), Beograd,
1967; 2000².
M. Bachtin, Sobranije soczinienij, red. S. Boczarow et. al., Moskwa 1996–,
t. 1–7 (edicija još nije u potpunosti objavljena).
M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i rene­
sanse (prev. Ivan Šop i Tihomir Vučković), Beograd, 1978.
M. Bachtin, W stronę filozofii czynu, tłum., oprac. B. Żyłko, Gdańsk 1997.50
M. Bahtin, O romanu (prev. Aleksandar Badnjarević), Beograd, 1989.
M. Bahtin, Autor i junak u estetskoj aktivnosti (prev. A. Badnjarević), Novi
Sad, 1991.

Rad­­­ na p­ljsk­m
Bachtin. Dialog. Język. Literatura, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warsza­
wa 1983.
W. Duwakin, Rozmowy z Michai­em Bachtinem, tłum. A. Kunicka, Warszawa
2002.
D. Ulicka, „Niektóre problemy poetyki Bachtina“, Teksty Drugie 2001, nr 6.

Rad­­­ na stran­m jez­c­ma51

Bakhtin and Cultural Theory, red. K. Hirschkop, D. Shepherd, Manchester

2001.
50 U toj knjizi nalazi se bibliografija poljskih radova, do 1997, o Mihailu Bahtinu.
Do tad je i bila ekspanzija poljskih istraživanja o ovom ruskom naučniku.
51 Bibliografija radova o Bahtinu sve više se uvećava – naročito na engleskom
jezičkom području. Up. naročito: The Annotated Bakhtin Bibliography, red.
C. Adlam, D. Sheperd, Manchester 2000. Navodimo samo ovu među najva­
žnijima, jer ukazuje na glavne pravce recepcije dela ovog naučnika.

18 Književne teorije XX veka

The Bakhtin Circle: In the Master’s Absence, red. G. Tichanow, D. Shepherd,
C. Brandist, Manchester 200.
Bakhtinian Perspectives on Language, Literacy, and Learning, red. A. F. Ball,
S. Warshauer Freedman, Cambridge 200.
M. F. Bernard­Donals, Mikhail Bakhtin: Between Phenomenology and Mar­
xism, Cambridge 199.
Carnivalizing Difference: Bakhtin and the Other, red. P. I. Barta, D. Shepherd,
C. Paltter, P. A. Miller, London 2001.
R. Coates, Christianity in Bakhtin: God and the Exiled Author, Cambridge
1998.
C. Emerson, The First Hundred Years of Mikhail Bakhtin, Princeton 1997.
Face to Face: Bakhtin in Russia and the West, red. C. Adlam, R. Falconer,
V. Machlin, A. Refrew, Sheffield 1997.
Feminism, Bakhtin, and the Dialogic, red. D. M. Bauer, S. J. McKinstry, Albany
1991.
P. Good, Language for Those Who Have Nothing: Mikhail Bakhtin and the
Landscape of Psychiatry, New York 2001.
K. Hirschkop, Mikhail Bakhtin: An Aesthetic for Democracy, O­ford 1999.
M. Holquist, Dialogism, London 1990; wyd. 2: 2002.
The Novelness of Bakhtin: Perspectives and Possibilities, red. J. Bruhn, J. Lund­
quist, Copenhagen 2001.
S. Vice, Introducing Bakhtin, Manchester 1997.
D. Wesling, Bakhtin and the Social Moorings of Poetry, London 2003.
J. P. Zappen, The Rebirth of Dialogue: Bakhtin, Socrates, and the Rhetorical Tra­
dition, Albany 200.

Mihal Pavel Markovski

V. Bahtin 185
VI. HERMENEUTIKA

Osnovna pretpostavka na koju se oslanjate,

a to znači jedina ispravna interpretacija,
čini mi se da je s psihološke tačke gledišta i
iskustva po g rešna... Ukratko rečeno, a to
zapravo govori star i f ilolo g koji iza sebe
ima svoje ukupno filološko iskustvo, ne po ­
stoji jedna , jedina , z adovoljavaju ­
ća inte r pretacija kako za pesnike tako
i za muzičare (pesnik ni u kom slučaju nije
autoritet kad je reč o značaju njegovih stiho­
va: postoje neverovatni dokazi koliko je taj
„značaj“ za njih rastegljiv i neodređen).
Fridrih Niče1

Imajući u vidu poeziju, tumačenje pesme

mora težiti tome da postane suvišno. Posled­
nji, ali i najteži korak svake interpretacije
zasniva se na potiskivanju u senku tumače­
nja u odnosu na čisto postojanje pesme.
Martin Hajdeger2

Hermeneutika nije toliko metoda koliko stav

čoveka koji želi da shvati drugog čoveka ili –
kao slušalac ili čitalac – želi da razume jezič­
ki iskaz. Ali, uvek je reč o tome da se razume
taj jedan čovek, taj jedan tekst. Interpretator
koji je faktički savladao sve naučne metode,
koristi je samo da bi omogućio iskustvo pe­
sme boljim shvatanjem. Neće se na slepo slu­
žiti tekstom kako bi primenio metodu.
Hans­Georg Gadamer3
 Zadatak [...] hermeneutike je da pokaže da
se egzistencija ispoljava, da stiče smisao i da
postiže refleksiju jedino ako se primenjuje
neprestana egzegeza svih značenja koja se
pojavljuju u svetu i kulturi.
Pol Riker

1
2

31
2
3

1 F. Nietzsche, Sämtliche Briefe. Kritische Studienausgabe in 8 Bänden, Mün­

chen–Berlin–New York, 1986, t. 8, str. 00.
2 M. Heidegger, Obja­nienia do poezji Hölderlina, Warszawa, 200, str. 8.
3 H.­G. Gadamer, „Kim jestem Ja i kim jeste­ Ty? Komentarz do cyklu wierszy
Celana“, u: Czy poeci umilkną?, Bydgoszcz, 1998, str. 160.
 P. Ricoeur, „Egzystencja i hermeneutyka“, u: Egzystencja i hermeneutyka. Ro­
zprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 201.
H­rm­n­­t­k­

Hermeneutika je neizbežna onda Ne­­lje

■ HERMENEUTIKA I EGZEGE­ sa sm­sl­m
ZA – hermeneutička ilologija je
kad se javlja nevolja sa smislom:
u starim i novim vremenima bila kad svet, tekst, nečije ponašanje
korišćena za objašnjavanje Svetog prestanu da budu očigledni i zah­
pisma (koje je bilo osnovni predmet tevaju interpretaciju (grč. herme­
interpretacije) i po svojoj suštini je neia) jer sami po sebi nisu ne­
bila i teološka hermeneutika, a kao
takva morala je da postupa prema
posredno razumljivi. Kako piše
zahtevima doktrine i dužnosti. Neo­ Hans­Georg Gadamer, „interpreta­
dložno pitanje odnosilo se na to gde cija je neophodna svuda gde se ne
se krije pravi smisao teksta. Ovde želi verovati onome što data poja­
su data dva odgovora: 1. Pravi smi­ va neposredno jeste“.5 Hermeneuti­
sao teksta je doslovan smisao, što
znači da tekst govori ono što govori,
ka se pojavljuje i onda kad čovek
a ne govori nešto sasvim drugo. To – iznerviran sopstvenim nezna­
je teza koju je zastupala literarna njem – sam sebi postavlja pitanja
hermeneutika. 2. Smisao teksta je o tome ko je i kakav smisao ima
u prenesenom smislu, što znači da njegov život, kao i kakve su osnove
je značenje teksta samo znak koji
upućuje na drugo značenje. To je njegovog znanja o svetu. Ova pita­
teza f igurativne hermeneutike. nja se mogu postavljati na raznim
U vezi s tim, istorija tehničke herme­ nivoima i zato treba napraviti raz­
neutike, kao i teološke ilologije, mo­ liku između tri osnovna značenja
že se predstaviti kao spor literar ist a termina „hermeneutika“.6
i f iguralist a. Ovo su stari primeri
takvih sporova: 1. Duhovna egzege­ Prvo, shvatanje ovog termina
za Aleksandrijske škole (Klemens, odnosi se na načine tumačenja
Origena, II/III vek) versus doslov­ tekstova. Tako shvaćena tehnička Tehn­čka
na (istorijska), egzegeza antiohijske hermeneutika bliska je filologiji i hermene­t­ka
škole (Diodor iz Tarsa, Jovan Hri­ ima dugu istoriju. Najpre je služila
zostom, IV/V vek). 2. Alegoreza
→ za tumačenje svetih reči i znakova
5 H.­G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Kraków,
1993, str. 315.
6 Ovu razliku je napravio G. Šolc, autor rasprave „Czym jest i od kiedy istnieje
„filozofia hermeneutyczna“?“, u: Studia z filozofii niemieckiej, t. 1, Toruń, 199.

VI. Hermeneutika 189

 koje su slali bogovi (grč. hermene­ →
us je tumač s drugog jezika), zatim i patristička tipologija versus jevrej­
ski literarizam. 3. Luteranska sola
je počela da komentariše svete tek­ scriptura (zapravo, Sveto pismo, a ne
stove, da bi, na kraju, stvorila pravi­ Crkveni magisterijum, određuje pra­
la tumačenja svih tekstova kulture. vila interpretacije) versus rimska tra­
Povezana sa egzegezom, herme­ dicija (smisao Svetog pisma zavisi od
neutika je bila poistovećivana s institucionalizovanog tumačenja).
raznim specijalizovanim metoda­
ma komentarisanja Svetog pisma ■ HERMENEIA – za Grke je her­
(hermeneutički sporovi su bili mo­ meneutika postojala u tri dimenzi­
tivisani ozbiljnim doktrinarnim je. Prvo, kao hermeneutiké téchne,
razlikama), dok je kao filologija odnosno umeće tumačenja božan­
ske objave. Kako je pisao Heraklit,
postala neizostavan elemenat hu­ delijsko proročanstvo ouk legein,
manističke kulture. ouk kryptein, alla semainein: „ne
Kad se, međutim, na početku objavljuje, ne krije, ali daje znake“
XIX veka, ispostavilo da se obim koje treba protumačiti, prevesti
hermeneutičkog polja ozbiljno pro­ na ljudski jezik i prilagoditi ljud­
širio i da više nisu samo sveti tek­ skom iskustvu. Drugo, označavala
je objašnjavanje i prenošenje svete
stovi ili tekstovi uopšte predmet tradicije i zato je hermeneutičar
F­l­z­fska interpretacije, pojavila se f i loz of­ mogao sebe da smatra nasledni­
hermene­t­ka ska he r me ne ut i ka koja je poče­ kom Hermesa, glasnika bogova.
la da postavlja pitanja o tome kako I, na kraju, treće – hermeneia je „na­
je uopšte moguće razumevanje. čin izražavanja misli govorom“.*
Aristotelovo delo Peri hermeneias
Ovakva pitanja je prvi postavljao (O iskazima) počinje na sledeći
nemački filozof, filolog i teolog način: „Prvo treba ustanoviti šta
Fr­dr­h Šlaj­rmah­r (1768–183), je ime a šta reč, zatim šta je negaci­
a posle njega V­lh­lm D­ltaj (1833– ja a šta tvrdnja, šta rečenica, a šta
1938) za koga je hermeneutika kao iskaz.“ U Peri hermeneias Pseudo­
nauka o razumevanju smisla (Verste­ ­Demetrija (I v. n. e.), stilističkom
traktatu (u latinskom prevodu De
hen) postala osnova humanističkih elocutione), izraz hermeneutiké
nauka suprotstavljenih prirodnim dýnamis označava snagu govora.
naukama koje se bave objašnjava­ * Aristotel, Poetika, 15ab, 13.
D­ltaje­a njem (Erklären) činjenica. Diltaja
hermene­t­čka nije interesovalo da reši pitanje: kako interpretirati konkretne teksto­
k­ncepc­ja
ve? Interesovalo ga je nešto drugo: kako je uopšte moguća interpreta­
cija onoga što je zvao „individualnom ekspresijom života“, i kako je
moguće takvu interpretaciju univerzalno ozakoniti? Hermeneutika,
prema njegovom shvatanju, prestaje da bude „veština“ i postaje pod­
ručje opšte teorije saznanja.
Ovakvo epistemološko shvatanje hermeneutike je pred kraj
XIX veka podvrgao kritici Fr­dr­h N­č­ (18–1900) koji je povezao

190 Književne teorije XX veka

 ■ RAZUMEVANJE (nem. Ver­
stehen) – za Diltaja razumevanje
karakteriše duhovne nauke i u
suprotnosti je objašnjavanju (Er­
klären). „Prirodu objašnjavamo,
duhovni život razumemo.“ Posle
ontološkog obrta, razumevanje
označava osnovnu dimenziju čove­
kovog postojanja koja ne postoji
bez razumevanja sveta i samorazu­
mevanja koje se odvija zahvaljuju­
ći jezičnosti (Sprachlichkeit) i isto­
ričnosti (Geschichtlichkeit). Tako
shvaćeno razumevanje prethodi
svakom znanju i svakoj spoznaji.
■ TUMAČENJE (nem. Auslegung)
– tehnički termin koji označava i­
lološku interpretaciju dela, a koji
je prvi put u ilozofskoj hermene­
utici upotrebio Fridrih Niče. Niče
ga je koristio naizmenično sa in­
terpretacijom, kako u tehničkom
kontekstu koji se odnosi na ilo­
loško tumačenje („jedan isti tekst
omogućava beskonačno mnogo
tumačenja [Auslegungen]: ne po­
stoji nijedno ‘ispravno’ [‘richtige’]
tumačenje“),* tako i u širem kon­
tekstu koji se odnosi na interpreta­
tivnu prirodu stvarnosti („Suština
onoga što je organsko jeste novo
tumačenje dešavanja [neue Ausle­
gung des Geschehens], unutrašnje
perspektivno mnoštvo koje se i sa­
mo dešava“).** Prema Ničeu, svet
se ni na koji način ne može odvoji­
ti od njegovog tumačenja, iz čega
proizlazi interpretativni karakter
stvarnosti.
* F. Nietzsche, Sämtliche Briefe. Kritische
Studienausgabe in 8 Bänden, red. G.
Colli, M. Montinari, München–Ber­
lin–New York, 1986, t. 12, str. 39.
** Ibid., str. 1.
7 O tome pogledati u: M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Kra­
ków, 1997.
VI. Hermeneutika
postojanje sveta s njegovim tuma­
čenjem,7 a nakon njega, već u XX
veku, Mart­n Hajd­g­r (1889–
1976) koji je u Bitku i vremenu
(1927) doveo u pitanje tezu o meto­
dološkom karakteru razumevanja
i preneo je u područje svakodne­
vice. Dokazivao je da razumeva­ Raz­me­anje
nje nije način spoznaje već način ka­ nač­n
p­st­janja
postojanja, jer čovek (Hajdeger je
govorio – Dasein, postojanje, egzi­
stencija, Tubitak), pre nego što se
pretvori u teorijski subjekat, egzi­
stira u svetu koji ga se tiče i zato
od njega zahteva razumevanje.
Na taj način se filozofska hermene­
utika pretvorila u her meneut i č­
ku f i lozof iju za koju najvažniji
problem predstavlja razumevajuća
(ona koja se, dakle, odnosi prema
svetu) čovekova egzistencija.
Hermeneutika, zatim, obuhva­ Pr­st­r
ta područje svakodnevnog života hermene­t­ke
i tehniku egzegeze, metodologiju
nauke ili filozofiju egzistencije.
Njena istorija pokazuje da je evrop­
ska kultura postepeno proširivala
obim onoga što je trebalo inter­
pretirati i u novom veku prošla
put od tumačenja jednog jedinog
Teksta (Biblije), preko proširivanja
polja tumačenja sa antičkim pesni­
cima i klasičnim filozofima (pro­
svetiteljstvo), pa čak i svim onim
tekstovima koji su mogli postati
„predmet interesovanja za vešti­
nu interpretacije“ (Šlajermaher),
sve do uključivanja u njega „svih
manifestacija života“ (Diltaj, Ni­
če) i, na kraju – kod Hans­G­­rga
191
 Gadam­ra (1900–2002) – svega što
ima jezički karakter. Na kraju će
Gadamer u Istini i metodi (1960)
reći: „Bivstvovanje koje se može
razumeti je jezik.“8
Zajedno sa procesom proširi­
vanja polja hermeneutičkog tuma­
čenja odvijao se suprotan proces:
S­čelja­anje sučeljavanja raznih hermeneutika
međ­ izgrađivanih na različitim premi­
hermene­t­kama
sama. Savremenost me, pisao je
P­l R­k­r (1913–2005), primora­
va na interpretaciju, „ali mnoštvo
interpretacija dovodi do moje ras­
cepljenosti“.9 Ova egzistencijalna
(jer nije samo metodološka) pu­
kotina proizlazi iz prepoznavanja
fundamentalne istine: „Ne postoji
opšta hermeneutika, ne postoji
univerzalni kanon za egzegezu, po­
stoje samo posebne i međusobno
suprotstavljene teorije koje govore
o pravilima interpretacije.“10 Kao
što postoji nekoliko načina shvata­
nja termina „hermeneutika“, tako
postoji i mnoštvo savremenih her­
meneutičkih škola koje se među­
sobno razlikuju prema posebnim
teorijama interpretacija. Međutim,
ono što ih povezuje jeste radikalno
antikartezijanstvo.
8 H.­G. Gadamer, Istina i metoda.
Osnovi filozofske hermeneutike, Sa­
rajevo, 1978, str. 31, prevod: Slobo­
dan Novakov.
9 P. Ricoeur, „Konflikt hermeneutyk:
epistemologia interpretacji“, u: Eg­
zystencja i hermeneutyka...“, op. cit.,
str. 133.
10 P. Ricoeur, De l’interprétation. Essai
sur Freud, Paris, 1965, str. 35.
192
■ HERMENEUTIČKI KRUG
– ovu iguru je prvi put u herme­
neutiku uveo Fridrih Šlajermaher,
nadovezujući se na patrističku
egzegetsku tradiciju. Ona je govo­
rila o tome da se ne može razu­
meti deo teksta bez sagledavanja
celine i obrnuto: celina će ostati
nerazumljiva ako nemamo u vidu
pojedinačne delove. Interpretator
mora neprestano da kruži izme­
đu delova i celine i otuda igura
kružnog razumevanja. Drugačije
tumačenje hermeneutičkog kruga
je ponudio Martin Hajdeger koji
je dokazivao da svakom razume­
vanju mora prethoditi naročito
pred­razumevanje, što je trebalo
da znači da interpretator, pre nego
što počne da interpretira, već po­
seduje sopstveno razumevanje sve­
ta i raspolaže jasnim gledištima o
tome šta treba da interpretira. Raz­
umeti se može samo onda, kaže
Hajdeger, kad bilo šta razumemo,
inače nikada ne bismo prekoračili
barijeru stranosti. Figura herme­
neutičkog kruga podrazumeva da
razumevanje ne počinje od nule,
već da je to proces ugrađen u in­
terpretatorov pogled na svet, što
znači da čovek stalno interpretira
čak i onda kad to ne čini javno.
■ PREDRASUDE (nem. Vorur­
teile) – u ilozofskom, a ne svako­
dnevnom smislu to su interiori­
zovana predubeđenja kojima se
rukovodi subjekt u procesu razu­
mevanja. Razumevanje nije neu­
tralan proces, već je uvek ukorenje­
no u takozvano predrazumevanje
koje njim rukovodi. Predrasude
određuju poziciju subjekta u her­
meneutičkom krugu i njegovu isto­
rijsku situiranost. U Bitku i vreme­
nu Hajdeger navodi tri uvodne
→
Književne teorije XX veka
S­­st ­ j­z­k

→ U savremenoj i modernoj filozofiji

strukture razumevanja: Vorhabe
mogu se, s obzirom na odnos izme­
(namera) ili početni fond odnosa
prema svetu, Vorsicht (oprez) ili đu govora i svest i, razlikovati Kartez­janska
dve tradicije: kar te z ij anska i trad­c­ja /
početno opažanje stvarnosti kome hermene­t­čka
se prilagođava ono što se razume­ he r me ne ut i čka.11 Prva od njih trad­c­ja
va, kao i Vorgrif (zahvat) ili već polazi od toga da govor, ako se poja­
postojeća mreža pojmova. Katego­ vljuje na horizontu svesti, predstav­
riju predrasude je ilozofski reha­
bilitovao Hans­Georg Gadamer u
lja prepreku za ostvarivanje savrše­
Istini i metodi. nog, čistog samoopažanja, čistog sa­
mosagledavanja koje čini apsolutnu
osnovu svakog sigurnog znanja. Na ovakvoj premisi je izgrađena feno­
menološka koncepcija svesti. Prema njoj se svet može razumeti samo
onoliko koliko je predmet same po sebi prozirne svesti. Ako je, dakle,
svet nerazumljiv, onda je to zato što se ne može jasno predstaviti po­
moću svesti ili zato što postoji trajno zamagljenje njegove slike koje
se odvija u govoru. Jezik iz ove perspektive predstavlja isti predmet za
svest (te, dakle, nešto spoljašnje u odnosu na nju) i sve ono što se javlja
kao ona i što pripada sferi objektivnog saznanja, stvarima ovog sveta.
Problem odnosa između svesti, jezika i saznanja sasvim druga­ Hermene­t­čk­
čije izgleda u hermeneutičkoj tradiciji. U njoj se mišljenje odvija u ­dn­s ­zmeđ­
s­est­ ­ jez­ka
stihiji govora jer „čitavo iskustvo sveta je posredovano jezikom“.12
Ne postoji čista prohodnost između znaka i značenja, komunikacija
nije samo pokazivanje gotovih sadržaja, niti je svest data sebi nepo­
sredno nego posredno, što znači da sama sebi nije savršeno jasna.
Ne postoji podela između jezika i „objektivne stvarnosti“ koju on Jez­k ka­
opisuje jer je ta stvarnost uvek ispričana, koja već postoji u jeziku ­sn­­a ­sk­st­a
koji određuje najopštije okvire njenog pojavljivanja. „Jezik je [...]
osnova i mesto prezentacije onoga da ljudi uopšte imaju svet. Za
čoveka svet postoji kao svet, na način na koji se on ne predstavlja
nijednom drugom živom biću koje na svetu bivstvuje. A ta suština
sveta je jezički konstituisana.“13 Razum, kaže Gadamer, nije pretpo­ Gadamer­­a
stavka jezičke komunikacije nego njen rezultat i zato osnovu herme­ k­ncepc­ja
g­­­ra
neutike predstavlja razgovor, dijalog, razmena „između Ja i Ti“.1
11 K. Michalski, Logika i czas. Próba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza­
wa, 1988.
12 H.­G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, u: Rozum, s­owo, dzieje, Warszawa,
1979, str. 122.
13 H.­G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 0.
1 H.­G. Gadamer, Pohvala teoriji, Oktoih, Podgorica, 1996, str. 89, prevod: Sa­
ša Radojčić.

VI. Hermeneutika 193

 Iz ove – najšire – perspektive, hermeneutika nije više ni veština
tumačenja smisla književnih ili neknjiževnih tekstova ni teorija raz­
umevanja. Međutim, jeste filozofska osnova za koju „objektivno“,
jezikom neposredovano, saznanje predstavlja mit. Ovako shvaćena
hermeneutika može da označava najopštiji naziv za filozofiju posle
Jez­čk­ za­kret „jezičkog zaokreta“ koji je trajno problematizovao kartezijansko­
­kantovsku saznajnu paradigmu15 usled čega je definitivno odbačen
san o savršenom, neposredovanom početku ljudskog znanja zasno­
vanog na očiglednoj dostupnosti svesti sebi samoj.16
Slično je razmišljao i Ričard Rorti kad je u svojoj čuvenoj knji­
Od ep­stem­l­­ zi Filozofija i ogledalo prirode17 isticao zahtev za prelaz sa episte­
g­je d­ hermene­
­t­ke
mologije na hermeneutiku. Ovaj prelaz trebalo bi da označi odba­
civanje koncepcije „saznanja kao tačnog predstavljanja“18, koje teži
privilegovanju i apsolutizovanju nekih predstava i izjašnjavanje za
slobodnu razmenu filozofskih gledišta lišenih zahteva za univerzal­
nom važnošću. Epistemologija ili opšta teorija predstavâ, koja je u
evropskoj kulturi od Dekarta do Huserla predstavljala nezamenlji­
Ep­stem­l­g­ja vu saznajnu metanaraciju koja je garantovala sigurnost znanja, iz­
ka­ saznajna građena je na uverenju da ne samo što je moguće već je i nužno
metanarac­ja
konstruisanje nedvosmislenih okvira koji su nezavisni od rezultata
istraživanja i u kojima postignuti rezultati više neće izazivati nika­
kve sumnje i nametaće se maksimalnom očiglednošću, nenatrunje­
nom nikakvim relativizmom. Hermeneutika se, međutim, odriče
privilegovane pozicije u višeglasju kulture, otkriva arbitrarnost uni­
verzalnih pretenzija epistemologije i pokazuje da su sve naše teorije
rezultat diskurzivnih praksi.
Hermeneutika u obe predstavljene koncepcije predstavlja naj­
opštije određenje modernog, odnosno p ost kar te z ij anskog ,
Ant­f­ndamenta­ antifundamentalističkog diskursa. U okviru tog diskursa nalaze se
l­st­čk­ d­sk­rs naizgled međusobno nespojivi stavovi i tekstovi: Gadamera i De­
ride, Rortija i Rikera, Merlo­Pontija i Fukoa, a njihova zajednička
platforma je u d a lj av anj e o d te or ij e s az nanj a (epistemolo­
g ij e) kao filozofske discipline višeg reda koja cilja na to da meto­
dički zagarantuje rezultate svojih istraživanja (za koje se tvrdi da su

15 K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, „General Introduction“, u: After Philo­

sophy: End or Transformation?, red. K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, Cam­
bridge, Mass.­London, 1987; A. M. Kaniowski, „Filozofia po ‘lingwistycznym
zwrocie’“, Teksty Drugie, 1990, br. 5/6.
16 H. Buczyńska­Garewicz, Znak i oczywisto­ć, Warszawa, 1981 (naročito poglav­
lje 2: Mediacja i problem początku).
17 R. Rorty, Filozofia a zwierciad­o natury, Warszawa, 199.
18 Ibid., str. 28.

19 Književne teorije XX veka

adekvatni u odnosu na svoj predmet) i nametne ih drugima u vidu
apsolutnog značaja.
U hermeneutičkoj tradiciji smisao ne postoji nezavisno od in­ Sm­sa­ ne p­st­­
terpretacije, što znači da ne postoji jedna metoda da se on učini j­ neza­­sn­ ­d
­nterpretac­je
pravosnažnim. To proizlazi iz sloma tradicionalnog modela istine
zasnovanog na adekvatnosti mišljenja i bivstvovanja (adaequatio rei
et intellectus) i pojavi modela perspektive u kojem istina biva relati­
vizovana i svedena na poziciju koju zauzima subjekat. Smisao se ne
nalazi u svetu u gotovom obliku odakle bi razum trebalo da ga „iz­
vlači“, već se rađa kroz proces jezičkog samorazumevanja subjekta
koji se ne nalazi pred svetom, već je u njega ugrađen. Kako kaže Ga­
damer, „jezičnost ljudskog iskustva sveta ne sadrži u sebi opredme­
ćenost sveta“.19 Zbog toga interpretacija nije operacija objektivnog Interpretac­ja
(predmetnog) opisivanja smisla, već egzistencijalna praksa koja me­ ka­ egz­stenc­jal­
na praksa
nja čovekov život.

Hajd­g­r

Tvorcem antiepistemološke hermeneutičke filozofije XX veka s pra­

vom se smatra Martin Hajdeger. Za autora Bitka i vremena shvatanje Hajdeger­­a
je vezano za neizbežnu ugrađenost čoveka u svetu. Razumem svet jer k­ncepc­ja
raz­me­anja
sam njegov deo i uspevam u njemu da živim. Ovu svojevrsnu odo­
■ DASEIN (doslovno: tubitak)
maćenost u svetu Hajdeger naziva
– termin koji je koristio Mar­ bićem­u­svetu (in­der­Welt­sein).
tin Hajdeger u Bitku i vremenu Razumevanje ne spada u teorijsko
(1927) da bi odredio individuu znanje zasnovano na distancirano­
koja egzistira u svetu. Dasein po­ sti u odnosu na svet, već na praktič­
stoji u svetu i odnosi se prema
no znanje (Gadamer u ovom kon­
njemu s razumevanjem i brigom,
što znači da uspeva da se u tom tekstu govori o phronesis, nasuprot
svetu pronađe i u njemu opstane. theoria) zahvaljujući kojem su mi
Razumevanje, kaže Hajdeger, jeste predmeti mog sveta bliski i čine mo­
način egzistencije Daseina, iz čega je neposredno okruženje. Svet je tu
proizlazi da razumevanje nije više pored, kraj mene, ne nasuprot me­
način saznavanja sveta (epistemo­
loško tumačenje hermeneutike),
ni, i zato ga razumem, ali i obrnu­
već način postojanja u njemu (na to: samo zato što ga razumem, svet
tome se zasniva ontološki obrt ko­ mi pokazuje svoju blagonaklonost
ji je inicirao Hajdeger, a koji je još i mogu se u njemu osećati prijat­
ranije nagovestio Niče). no, kao kod kuće. Ova prvobitna,

19 Up. ovde moju nap. 13.

VI. Hermeneutika 195

 razumevajuća pripadnost svetu, raz­umevanje (Ver­stehen) sveta koje
se pokazuje čoveku jeste osnovna crta savremene hermeneutike.
Hajdeger je, međutim, veoma brzo prešao s proučavanja egzisten­
cijalnih uslova shvatanja sveta te, dakle, onoga što jeste, na meditaciju
o tome šta predstavlja osnovni uslov postojanja onoga što jeste, ali sâmo
B­­st­­­anje ka­ „nije“. Konstatovao je da to nešto jeste bitak (Sein) koji temeljno treba
­sl­­ p­st­janja razlikovati od njegovog bivstvovanja (Seiende). Koliko se o bivstvovanju
­n­g št­ jeste
može govoriti kao o nečemu što jeste, toliko se o bitku uopšte ne treba
izjašnjavati. Ako se bilo koje bivstvovanje i može zamisliti i predstaviti
pojmovima, onda se bitak izmiče logici predstavljanja i primorava na
Ap­fakt­čk­ primenu apofatičkog diskursa: može se govoriti o tome šta bitak nije, ali
d­sk­rs nema načina da se kaže šta jeste. Na taj način Hajdeger postupa slično
takozvanim negativnim teolozima koji o Bogu ne žele da se izjašnjavaju,
jer bi ga u tom slučaju tretirali kao bilo koju stvar, bilo koje bivstvova­
nje. Bog se – dokazuju – ipak ne nalazi u poretku bivstvovanja, dakle,
o Njemu se ne može ništa reći. Slično je i sa bitkom. U svom kasnijem
delu – Prilozi filozofiji (objavljenom tek posle njegove smrti), Hajdeger
je odredio četiri „svojstva“ bitka. To su: j e di nst vo, nepre dst av ­
lj ivost , p os ebnost i sk r iv anj e.20 Ipak, postoji takav jezik u ko­
jem je meditacija o Bitku najmanje prema njemu opresivna. Prema
Hajdegeru, taj jezik je poezija jer su pesnici pravi „pastiri bitka“.
Filozof koji meditira nad stihovima nije dužan da ih tumači, jer
jezik komentara pripada predstavljačkom jeziku koji nije u stanju da
Pra­­ glas ­­tka otkrije pravi glas bitka. Tradicionalni komentator i filozof zadovolja­
va se onim što jeste, podređujući sebi, samim tim, i opredmećujući
pravi smisao koji dolazi „odande“, iz nepredstavljive sfere, dakle, iz
dubine samog bitka. Komentator postupa prema komentarisanom
tekstu onako kako kartezijanski subjekt postupa prema predmetima
– predstavlja ga uz pomoć sopstvenih predstava (pojmova, ideja, do­
življaja) – ne dozvoljavajući mu da jednostavno bude. Interpretator,
dakle, treba samo da pokazuje kako se valja odnositi prema pesmi a
da se ne zagluši njeno „čisto postojanje“ sopstvenim jezikom i da se
konačno „povuče u senku s objašnjenjima“.21
Odn­s ­zmeđ­ Hajdeger preobražava tradicionalan odnos između govora i poe­
g­­­ra ­ p­ez­je zije i kaže da poezija ne koristi govor već ga omogućava. Govor koji
se čuje u svakodnevnom životu je degenerisana forma (brbljanje)
izvornog kazivanja (Sagen). Takvo razumevanje poezije bitno se
razlikuje od formalističkih (poezija kao zaumni govor) i od kulturo­
loških koncepcija (poezija kao trag stvarnosti). Poezija pret ho di
20 M. Heidegger, Przyczynki do filozofii (z wydarzania), Kraków, 1996, str. 236.
21 M. Heidegger, Obja­nienia do poezji Hölderlina, op. cit., str. 8.

196 Književne teorije XX veka

 ■ JEZIK (nem. Sprache) – u her­ govor u u tom smislu što se govor
meneutičkoj ilozoiji prvobitna odnosi na ono što jeste (razmenju­
odlika ljudske egzistencije. Čovek je se sa stvarima), dok je poezija
postoji jer postoji u jeziku koji se, „ustanovljavanje bitka“ (Stiftung
prema Hajdegeru, „nalazi u naj­ des Seins), odnosno upućuje na
bližem susedstvu ljudskog bića“*
i ima mogućnost da otkriva svet.
ono što uslovljava svako bivstvo­
Prema Gadameru, opet, jezik pred­ vanje, ali sama nije bivstvo. U tom
stavlja svako bivstvovanje koje se smislu je poezija uslov pojavljiva­
može razumeti. U kasnijoj Hajde­ nja sveta, a pesnik onaj ko bdi nad
gerovoj ilozoiji jezik govori sam bitkom, dok je interpretator onaj
iz sebe (čovek samo učestvuje u ko prisustvuje tom pojavljivanju,
tom govoru, ali njime ne vlada),**
a ono što je rečeno govorom jezi­
tom isijavanju sveta, maksimalno
ka jeste poezija. potirući sopstvenu subjektivnost.
* Martin Hajdeger, Mišljenje i pevanje,
Stihovi pozivaju na osluškivanje
Nolit, Beograd, 1982, str. 170, prevod: tog prvobitnog govora sveta, a to
Božidar Zec. osluškivanje omogućava nastanji­
** Prema Hajdegeru, „čovek govori, ako vanje u izvorno kazivanje. Ovo Iz­­rn­
odgovara jeziku“. U: ibid., str. 19. kaz­­anje
nastanjivanje u poetski govor omo­
gućava interpretatoru da ponovi gest samog nadpesnika (kako Haj­
deger naziva Helderlina) koji je stanovao u blizini bogova. Nema
sumnje da se u ovakvom razmišljanju ispoljava hijeratska (osveće­
na) koncepcija poetskog jezika lišenog bilo kakvih veza sa svako­
dnevnom komunikacijom i koji u sebi čuva sećanje na opštenje sa
onim što je sveto. U Pismu o humanizmu Hajdeger piše: „Međutim,
ako čovek treba još jednom da nađe svoj put u blizinu bivstvovanja,
on mora najpre da nauči da egzistira u bezimenom.“22

Vraćanj­ ­zg­blj­n­h s­mb­la

Filozofija Pola Rikera, snažno ukorenjena – kao i svaka hermeneuti­ R­ker ­ hr­šćanska
ka – u hrišćansku teologiju, polazi od sledeće dijagnoze: našli smo te­l­g­ja
se, dakle, u situaciji u kojoj padaju u zaborav živi slojevi simbolič­
kog govora, dok je bogatstvo smisla sasvim nestalo. Zato je neop­
hodna refleksija koja bi omogućila probijanje kroz mrtve slojeve
znakova do živog Logosa. Godine 1963. ovako je pisao: „Od Haj­
degera ću pozajmiti razumevanje mitova i simbola kao razumeva­
nje tipično hermeneutici koja želi da odrazi [...] punoću smisla.“23
22 M. Hajdeger, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 28, prevod: Božidar
Zec.
23 P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk: epistemologia interpretacji, op. cit., str. 13.

VI. Hermeneutika 197

 To bi morala biti hermeneutika
koja pažljivo sluša govor simbola
i traga za „ponovnom naivnošću“.
P­­ratak Interpretirajući, kaže Riker, „nasto­
hermene­t­čk­j
na­­n­st­
jimo da pronađemo postkritičku
naivnost koja koristi čitav arsenal
sredstava i načina egzegeze da bi
ono što saopštava taj prvobitni,
fundamentalan govor moglo da
govori i postoji“.2 Pretpostavka je,
dakle, sledeća:
■ HERMENEUTIKA SUMNJI
(fr. l’herméneutique de la su­
spicion) – termin Pola Rikera koji
označava kritički pravac u novove­
kovnoj hermeneutici, čiji su pred­
stavnici Marks, Frojd i Niče, jer su
doveli u sumnju suverenost subjek­
ta. Marks ga je interpretirao kao
funkciju ekonomske klasne bor­
be, Niče – kao igračku u rukama
mračnih nagonskih snaga, a Frojd
kao posledicu seksualne neuroze.

1. Smisao koji je refleks objavljenog svetog govora nije dat direkt­

no, već pomoću simbola (tekstova), svedočanstva Logosa.
2. Simbole (tekstove) treba tumačiti pomoću dostupnih egzeget­
skih tehnika.
3. Egzegeza simbola (tekstova) je neophodna etapa na putu kon­
stituisanja subjekta.
Interpretac­ja Ovu elementarnu egzisten­ ■ OBJAŠNJAVANJE (nem. Er­
s­m­­la ka­ cijalno­teološku situaciju koja klären, fr. explication) – prema Dil­
egz­stenc­jaln­­
­te­l­ška se zasniva na tome što se čovek, taju, postupak tipičan za prirodne
s­t­ac­ja meditirajući nad simbolima kul­ nauke koje se bave objašnjavanjem
ture, vraća izgubljenom Logosu i činjenica. Prema Rikeru, početna
zahvaljujući tome je u potpunosti etapa hermeneutičkog procesa ko­
ji teži ka razumevanju. U dijalek­
ono što jeste, Riker primenjuje na tici objašnjavanja i razumevanja
oblast refleksije o književnosti. Či­ ulogu prvog bi trebalo da imaju
tanje književnih tekstova je misao­ objektivne metode strukturalistič­
ni napor čitaoca koji, prisvajajući ke analize koje interpretator mora
smisao, istovremeno stvara sam da preskoči prilikom čina usvaja­
nja smisla za razumevanjem.
sebe. Pošto smisao nije dat nepo­
sredno, bez semiotičke medijacije, onda interpretator mora da pre­
đe dug „zaobilazni put“ koristeći raznovrsne egzegetske tehnike ka­
ko bi rekonstruisao simbole (tekstove) značajne za strukturu. Riker
je u takve tehnike ubrajao, na primer, strukturalnu analizu koja je
pružala neprocenjivu pomoć prilikom definisanja formalnih uslova
značenja. Međutim, takođe je isticao da strukturalna analiza pred­
stavlja samo uvodnu, propedeutičku i objašnjavajuću etapu na pu­
Hermene­t­čk­ tu ka razumevanju. Krajnja tačka interpretacije je usvajanje smisla
č­tanje
knj­že­n­h ili pronalaženje u tekstu onog sveta u kojem bismo se – kako često
tekst­­a govori Riker – mogli nastaniti. Ovde je reč o takvoj vrsti iskustva

2 Ibid., str. 136.

198 Književne teorije XX veka

 ■ NARATIVNI IDENTITET (fr.
identité narrative) – Pol Riker je
ovaj termin uveo u trećem tomu
Vremena i priče (1995) i on ozna­
čava neminovnost narativa (koji je
i sam podražavanje delatnosti na
ukrštanju istorije i ikcije) tokom
procesa ustanovljavanja sopstve­
nog identiteta. Priča vrši redeskrip­
ciju života kroz ikciju.* „Zar ne
smatramo ljudske živote čitljivijim
kad su objašnjeni u pričama koje
ljudi pričaju o sebi? I, zar te životne
priče ne postaju razumljivije kad se
na njih primene narativni modeli –
intrige – pozajmljene iz istorije [...]
ili ikcije (drame ili romana)?“**
* P. Ricoeur, „Objawianie i powiadami­
anie“, u: Egzystencja i hermeneutyka.
Rozprawy o metodzie, Warszawa,
1985, str. 369.
** P. Ricoeur, O sobie samym jako innym,
Warszawa, 2003, str. 190.
■ TRADICIJA – istorijski duhovni
prostor koji povezuje tekst i njego­
vog interpretatora. Prema Rikeru,
tradicija je neizostavan deo samo­
razumevanja. „Interpretacija i tra­
dicija su lice i naličje jedne iste
istoričnosti. Interpretacija se bavi
tradicijom i sama stvara tradiciju.
Tekst je nastavak neke tradicije, a
interpretacija je nastavak teksta.“*
Prema Gadameru, tradicija koja
se nalazi u alijenizovanom knji­
ževnom stvaralaštvu (odnosno, u
tekstovima) mora biti oslobođena
od onoga što je strano i usvojena
činom razumevanja.
* P. Ricoeur, „Egzegeza i hermeneutyka“,
u: Egzistencja i hermeneutyka. Rosprawy
o metodzie, Warszawa, 1985, str. 333.
25 P. Ricoeur, „E­pliquer et comprendre“, u: Du texte à l’action. Essais d’herméne­
utique II, Paris, 1986, str. 187.
VI. Hermeneutika
projektovanog pomoću teksta ko­
je bi se suštinski odnosilo na moj
život. „Ako subjekat oseća potre­
bu da razume samoga sebe pred
tekstom, onda je to zato što se
tekst ne zatvara sam u sebe nego
se otvara prema svetu koji subjekt
iznova opisuje.“25 Čitajući tekst,
čitalac ne samo što se trudi da raz­
ume svet koji se pred njim otvara
nego se trudi i da razume samog
sebe u svetu koji je pokazan u tek­
stu. Razumeti tekst znači priznati
da mogu da nastanim svet koji
on projektuje, i obrnuto: ako usva­
jam smisao teksta, odnosno nala­
zim se u svetu koji je on stvorio,
to znači da ga razumem. To znači
i da, zahvaljujući toj situaciji, po­
činjem da razumem samog sebe.
To samorazumevanje, prema Ri­
keru, između ostalog dobija i for­
mu naracije zahvaljujući kojoj ne
samo što mogu da ispričam ono
o čemu tekst govori nego mogu i
da „ispričam sopstveni život“ koji Ž­­­t ­ p­traz­
ima smisla onoliko koliko je ispo­ za pr­č­m
sredovan simbolima i tekstovima
kulture. Smisao našeg života, kaže
Riker, isto kao i smisao sveta, nije
dat direktno, već zahteva napor re­
fleksije koja mora pronaći potporu
u znacima koji potiču s druge stra­
ne. Refleksija se svakako „događa“
u jeziku, i zato samorazumevanje
mora imati diskurzivni karakter.
Tumačenje tekstova je neophodan
uslov samorazumevanja bez kojeg
se subjekat ne može konstituisati:
199
 ovo je osnovna poruka Rikerove hermeneutike. To, takođe, naroči­
Narat­­n­ to u kasnijim radovima, dovodi do prihvatanja narativnog identiteta
­dent­tet kao elementarne strategije samorazumevanja.26 Riker ovako rezonuje:
pošto samorazumevanje predstavlja interpretaciju (i obrnuto) koja
između znakova i simbola pronalazi priču kao privilegovanu formu
(jer je antropološki utemeljena: čovek je ne samo razumna životi­
nja – animal rationale, već je u stanju i da priča – homo narrans),
onda je priča osnovno sredstvo za izgradnju sopstvenog identiteta.
Samim tim, međutim, budući da su priče ugrađene u fikciju a ne sa­
mo u realnu istoriju, identitet dobija fiktivan karakter što – u ovom
slučaju – znači interpretativni ili iskonstruisan. Ova konstrukcija
proizlazi iz korišćenja u sopstvenoj priči podesnih književnih mode­
la koji mešaju razne stilove (romaneskni, autobiografski, istoriograf­
ski). Niko nema neposredan pri­
stup samom sebi i s obzirom na ■tlichkeit)ISTORIČNOST (nem. Geschich­
– termin koji je uveo
to, ako želi da razume ko je, mora Diltaj da bi deinisao cilj nauke
stalno da se poziva na priče i zna­ o duhu (Geisteswissenschat), a
ke kulture. koji je Hajdeger koristio u Bitku
i vremenu da bi deinisao način
postojanja Daseina. Istoričnost od­
ređuje način čovekovog bivstvova­
Od r­č­ d­ d­ha nja koji ukazuje na njegovu ugra­
đenost u istoriju i tradiciju, kao i
neminovnost njene interpretacije.
Osnovna teza Gadamerove herme­ Iako istorija deluje na čoveka (pre­
neutike glasi ovako: „Hermeneu­ ma Gadameru, to je takozvana
tika savladava duhovnu distancu Wirkungsgeschichte = delotvorna
i usvaja otuđenost tuđeg duha.“27 istorija), čovek postoji u neotklo­
njivom horizontu tradicije koja de­
Slično, dakle, kao i kod Rikera, her­ terminiše njegovu samospoznaju.
meneutički problem se zasniva na Čovekova egzistencija je istorijska,
Pre­az­laženje prevazilaženju stranosti sveta, a taj jer njena promenljivost „podraža­
stran­st­ s­eta
problem je tako odlučno – vezuju­ va“ dinamiku prošlosti aktualizo­
ći ga za razumevanje – postavio vane u svakom činu interpretacije.
Slično je smatrao i Bahtin koji je
Hajdeger. Ipak, drugačije od Rike­ pisao da se „stvaralačko razume­
ra, za kojeg je refleksija subjekta vanje ne odriče samog sebe, svog
nad samim sobom najvažniji na­ mesta u vremenu i sopstvenoj kul­
čin usvajanja smisla, Gadamer naj­ turi, ništa ne zaboravlja“.*
više insistira na „promeni nečeg * M. Bachtin, „Odpowied­ na pytanie re­
tuđeg i mrtvog u neposredno sapri­ dakcji ‘Nowyj Mir’“, u: Estetyka twórc­
sustvo i bliskost“, a samim tim na zo­ci s­ownej, Warszawa, 1986, str. 7.

26 P. Ricoeur, „Temps et récit“, t. 3: „Le temps raconté“, Paris, 1985.

27 H.­G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, op. cit., 12.

200 Književne teorije XX veka

 ■ ALEGORIJA – hermeneutički
način korišćenja alegorije duguje­
mo Filonu iz Aleksandrije (od oko
30. g. p. n. e. – do oko 5. g. n. e.),
autoru, između ostalog, dela Le­
gum allegoriae (Alegorije zakona).
Povezujući jevrejsku teologiju s
helenističkom ilozoijom, Filon je
prvi put na biblijsku egzegezu pri­
menio drevne grčke metode alego­
rijskog tumačenja (zvanog hypono­
ia), korišćenog za objašnjavanje
zagonetnih mesta u Homerovim i
Hesiodovim poemama ili grčkim
mitovima, gde su pojedinim likovi­
ma pripisivane određene psihološ­
ke ili ilozofske istine. Svoju teološ­
ku utemeljenost alegorija je stekla
zahvaljujući svetom apostolu Pa­
vlu, koji je u Poslanici Galačanima
sv. apostola Pavla (,21–31) Saru i
Avrama predstavio kao alegoriju
(allegoroumena) dva zaveta: starog
– vezanog za ropstvo i novog – ve­
zanog za obećanje slobode. Na taj
način je alegorija dobila novo zna­
čenje i od retoričke misaone igure
pretvorila se u tipološku iguru ko­
ja opisuje odnos između Starog i
Novog zaveta u okviru hrišćanske
ekonomije spasenja (apostol Pavle
je određuje kao „prilika“ u: Rimlja­
nima poslanica sv. apostola Pavla,
5.1). Na osnovi ovog principa,
svi događaji opisani u Starom za­
vetu tumačeni su kao preiguraci­
ja jevanđelskih događaja. Na taj
način je alegorija, upisana u struk­
turu Svetog pisma, postala osnova
njegove interpretacije, odnosno
a l e gore ze, korišćene vekovima
u patrističkoj egzegezi. O sporu
između dva tumačenja Svetog pi­
sma između pristalica doslovne
→ Hegelovo je i ishodište: povlačenje
28 Ibid., str. 125.
29 „Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad
poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat“ (Korinćanima posla­
nica prva sv. apostola Pavla, prev. Vuk Karadžić).
30 H.­G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 176.
VI. Hermeneutika
razgovor između međusobno bli­
skih duhova. Interpretator pisanog
teksta je dužan da uklanja otuđe­
nost i omogućava neposrednu re­
cepciju teksta. To nešto što je otu­
đeno i mrtvo u tekstu je pismo,
„trag duha“, „mrtvi trag smisla“ iz­
ložen razumevanju. „Pismo i ono Gadamer­­a
k­ncepc­ja
što u njemu učestvuje, književnost, knj­že­n­g
je razumljivost duha otkrivenog st­aranja
u nečem najotuđenijem.“ Pismo u
sebi čuva moć duha i zahvaljujući
tome je moguća tradicija koja – na­
kon dešifrovanja i razumevanja
– biva lišena odlika otuđenosti i
postaje „tako čist duh da nam se
obraća kao da je savremena“. Dola­
zeći do nas iz dubine prošlosti ili iz
sfere nama stranog duha, umetnič­
ko delo koje razumemo „stoji pred
nama licem u lice“.28 Ova pav­
linistička metafora neposrednog
opažanja29 nedvosmisleno pokazu­
je da je za Gadamera, zahvaljuju­
ći razumevanju, moguć povratak P­­ratak
živog Logosa u pravom smislu.30 p­n­će sm­sla
Reč je zaista nužno određenje ide­
je, međutim, ona sama „postoji u
svom čulnom obliku samo zato
da bi se preobrazila u izgovoreno“.
Hermeneutika „usvaja stranost
stranog duha“, prisvaja ono što je
različito, nastanjuje nepoznato.
Polazna tačka je, dakle, Hegelova: Gadamer ­ Hegel
nerazdvojivost iskazanog i iskaza.
201
 duha „iz spoljašnje sfere u sferu
unutrašnjeg postojanja, duha ko­
ji se u vezi s tim više ne povezuje
u nedeljivu celinu sa svojom tele­
snom stranom“.31 Konačan razlog
hermeneutičkog poduhvata tako
postaje nagli skok: od čulnog ka
idealnom, od iskaza do iskazanog,
skok koji predstavlja suštinu ale­
gorijskog postupka. Pošto „istin­
sko dovršenje jezika dovodi sam
jezik do nestajanja iza onoga što
je njime rečeno“,32 a književnost
predstavlja inscenaciju pravog go­
Č­tanje vora, onda čitanje književnog tek­
ka­ sl­šanje sta podseća na slušanje: „Iskonsko
biće jezika je ono u čemu se otva­
ramo kada čujemo jezik, ono izgo­
voreno.“33 „Iskustvo čitanja omo­
gućeno strpljivom čitaocu“ trebalo
bi da se zasniva isključivo na tome
da čitalac, ne žureći, „uvek iznova
pokuša da čuje [...] pravu reč“ pesni­
ka.3 Čitanje se više ne naslanja, kao
kod Rikera, na dijalektiku objekti­
vizujućeg objašnjavanja i subjektiv­
nog razumevanja, već na pomno
slušanje oprisutnjujućeg pesničkog
govora koji poziva na razgovor.
„Pesma poziva na dugo i pomno
slušanje i dijalog u kojem se dovr­
šava razumevanje.“35 Poeziju, kaže
Gadamer, ne treba posmatrati kao
→
interpretacije (sensus historicus)
i pristalica alegorijske interpretacije
(sensus spiritualis) još je u XIV ve­
ku Dante uveravao da svaki tekst
poseduje dva značenja: „Ono koje
dobijamo putem njegovih slova, i
ono koje dobijamo putem značenja
ovih slova; prvo zovemo literarno,
a drugo alegorijsko ili mističko.“
Na kraju su pobedili alegoristi, ja­
sno razlikujući nivoe duhovnog
značenja. Tako je nastala herme­
neutička doktrina (oko IV veka),
obavezna u patrističkom periodu,
o četvorostrukom značenju Sve­
tog pisma, čiji su najsažetiji izraz
kasniji stihovi (XIII v.): Littera ge­
sta docet, quid credas allegoria /
Moralis quid agas, quo tendas ana­
gogia (Doslovni smisao svedoči o
pričama, alegorijski o onome u šta
treba da verujemo / Moralni smi­
sao se odnosi na to kako treba po­
stupati, dok anagogični ističe ko­
načan cilj). U poznom srednjem
veku alegorija je izdignuta na nivo
met af i zi čkog pr i ncip a u skla­
du s uverenjem o tesnoj povezano­
sti između stvorenog i Tvorca koji
je postao autor Knjige dvostrukog
značenja. Alan iz Lila je pisao: Om­
nis mundi creatura / quasi liber et
pictura / nobis est in speculum /
nostrae vitae, nostrae mortis, / no­
stri status, nostrae sortis / ­dele
signaculum (Sva stvorenja sveta,
poput knjige i slike, za nas su ogle­
dalo, istinit znak našeg života, na­
še smrti, našeg stanja i sudbine).

31 G. V. F. Hegel, Estetika, Kultura, Beograd, 1959, str. 3, prevod: Nikola Popović.

32 H.­G. Gadamer, Pohvala teoriji, op. cit., str. 88. Ovde treba skrenuti pažnju
na luteransku tradiciju i na to da se za protestante vera – koja približava Bo­
ga bez posredstva institucija – rađa ex auditu, iz slušanja, a ne posmatranja
koje je podložno idolima.
33 Ibid., str. 89.
3 H.­G. Gadamer, Kim jestem Ja, kim jeste­ Ty?..., op. cit.
35 H.­G. Gadamer, Wiersz i rozmowa, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa,
2001, str. 135.

202 Književne teorije XX veka

 ■ FUZIJA HORIZONATA (nem. „učeni kriptogram za naučnike,
Horizontverschmelzung) – pojam već kao nešto što je namenjeno ži­
koji je uveo Hans­Georg Gadamer teljima sveta povezanog u jezičku
i koji deiniše osnovni uslov razu­ zajednicu u kojoj je pesnik isto ta­
mevanja prošlosti. Razumevanje ko kod kuće kao i njegov slušalac
mora da izniveliše distancu izme­
đu onoga što je prošlo i onoga što
ili čitalac“.36 Zato je za Gadamera
je sada (distanca koju je Bahtin osnovna metafora za čitanje – raz­ Razg­­­r ka­
govor koji interpretatoru uskraću­ metaf­ra č­tanja
deinisao kao „neprisutnost“),
što je moguće zahvaljujući usva­ je mogućnost primedbe o subjek­
janju onoga što je strano i zahva­ tivnoj proizvoljnosti.
ljujući učešću u toj istoj tradiciji.
Horizont razumevanja je uistinu „Interpretator mora da zapo­
ograničen našom istoričnošću, ali čne razgovor sa stihom. Lu­
može biti proširen stvaralačkim
kontaktima s delima iz prošlosti.
dost je tvrditi da prateće razu­
mevanje, cilj svake interpreta­
cije, može biti neka vrsta kon­
■ RAZGOVOR – prema Gadame­ struisanja smisla ... . Kad bi to
ru, osnovni model na kojem se za­ bilo moguće, stih nam onda
sniva razumevanje jeste dijalog sa­
držan u pitanjima i odgovorima,
uopšte ne bi bio potreban. Pre
„razmena između Ja i Ti“. Razgo­ će biti da stih, kao razgovor
vor u kojem se susrećemo s nečim koji se odvija, ukazuje na neki
što još nismo iskusili ima moć da smisao koji se nikada ne može
promeni naše mišljenje. Slično je i dosegnuti.“37
kod Bahtina: „Što nije odgovor ni
na kakvo pitanje, smatram da je li­ Ovde Gadamer odlučno ponavlja
šeno smisla.“* Hajdegerovu tezu o nestanku glasa
* M. Bachtin, Notatki z lat 1970–1971. interpretatora i davanju prednosti Predn­st
(izbor), u: Estetyka twórczo­ci s­ownej, ­nterpretat­­n­g
Warszawa, 1986, str. 9.
interpretiranom delu: „Tačna inter­
dela
pretacija stiha [...] je interpretacija
koja može netragom nestati [...]. Interpretacija, koja je kao takva
i dalje prisutna kad ponovo čitamo ili izgovaramo stih, biva nešto
spoljašnje i strano.“38 I još jednom: „Interpretacija je prava samo
onda kad na kraju nestaje jer ju je potpuno apsorbovalo novo isku­
stvo umetnosti.“39

36 Ibid., str. 133–13.

37 Ibid., str. 138.
38 Ibid.
39 H.­G. Gadamer, Czy poeci umilkną?, op. cit., str. 165.

VI. Hermeneutika 203

 R­z­m­

Hermeneutika u najopštijem smislu označava vešt i nu i te or iju

i nte r pre t acij e. Iz istorijske i iz sistematične perspektive treba iz­
vršiti podelu na tri osnovna značenja ovog termina u zavisnosti od
cilja i suštine hermeneutičkog poduhvata. Dakle, imamo:
1. Vešt i nu i nte r pre t acij e tekstova. Ovde je najvažniji pro­
blem značenjâ teksta, pitanje o tome kako ih protumačiti
(pretpostavljajući da se ona nalaze već gotova u tekstu) ili
kako ih konstruisati (uz
■ ROMANTIČARSKA HERME­
pretpostavku da je interpre­ NEUTIKA – uverenje koje potiče
tacija stvaranje značenja). od estetike genija da autora treba
Veština interpretacije deli razumeti bolje nego što on sam
D­e šk­le se u osnovi na dve škole: re­ sebe razume. Prema njenim pred­
­nterpretac­je produktivnu, koja smatra stavnicima, ovo uverenje zasniva­
lo se na „podražavanju prvobit­
da treba izrađivati posebne nog stvaranja“.*
egzegetske tehnike koje bi
omogućile reprodukova­ * H.­G. Gadamer, Istina i meroda, Sara­
jevo, 1978, str. 28.
nje prvobitnog značenja,
i stvaralačku, koja smatra da značenje nastaje u svakom sle­
dećem činu interpretacije. Prva od njih – više esencijalistič­
ka – zasniva se na uverenju da postoji verno i pravo tumače­
nje teksta koje se poklapa s njegovom izvornom intencijom
– smeštenom u autoru (intentio auctoris) ili u samom tekstu
(intentio operis). Druga – više pragmatička – zauzima stav o
tome da ne postoji gotova istina teksta koju treba otkriti, ta­
ko da interpretator nameće značenje tekstu u skladu sa sop­
stvenim stavom i situacijom. Esencijalisti zovu pragmatiste
– relativistima, a pragmatisti esencijaliste – metafizičarima.
Posredno rešenje jeste Gadamerova hermeneutika: interpre­
tacija zavisi od položaja interpretatora koji svakako zavisi
od svog predmeta.
2. Ovu situaciju nastoji da podvrgne refleksiji te or ij a i nter­
Kak­ je m­g­ća pre t acij e. Ona postavlja pitanje kako je uopšte moguća in­
­nterpretac­ja terpretacija (kao i: kako je uopšte moguće razumevanje) kao
posebna vrsta saznanja i koja su najopštija pravila po kojima
se rezultati interpretacije mogu učiniti pravosnažnim. Ova
pitanja vode ka sporovima o tome da li je teorija interpreta­
cije uopšte potrebna veštini interpretacije. Pristalice teorije
uveravaju svoje oponente da bi svako trebalo da zna šta ra­
di i da vodi računa o intersubjektivnoj motivaciji rezultata
svoje delatnosti (ko to ne radi, relativista je), dok pristalice
20 Književne teorije XX veka
 veštine interpretacije odgovaraju da njih pre svega interesuje
zanimljiva interpretacija koja će drugima reći nešto o njima
samima. Teoretičari znaju da mogu da izađu iz sopstvene in­
terpretativne situacije i podvrgnu sebe nesputanoj refleksiji,
dok antiteoretičari smatraju da je to u principu nemoguće jer
ništa, uključujući i teoriju, nije slobodno od interpretacije.0
3. Prenet u život, ovaj sukob pokazuje da postoji eg z istenci ­ Egz­stenc­jalna
j a lna d i men z ij a he r me ne ut i ke u kojoj interpretacija d­menz­ja
hermene­t­ke
nije oblik znanja već života. Tu nije reč o objašnjenju teksto­
va, već o tome kako uopšte mogu živeti u svetu koji je moj
svet i kako mogu postojati usred značenja koje drugi proiz­
vode.
Na taj način bivaju naznačene tri osnovne dimenzije hermeneu­ Hermene­t­ka
tike: egzegetska, epistemološka i egzistencijalna. Veština interpreta­ = egzegeza, ep­­
stem­l­g­ja, egz­­
cije polazi od toga da tekstovi koji daju prilog našoj kulturi zahteva­ stenc­ja
ju interpretaciju koja ili rekonstruiše ili konstruiše njihova značenja.
Teorija interpretacije polazi od toga da je interpretacija poseban
način spoznaje sveta (interpretiram, jer to nalaže moje z nanj e o
svetu). Egzistencijalna hermeneutika polazi od toga da je interpre­
tacija način bivstvovanja­u­svetu (interpretiram, jer to nalaže svet
čiji sam deo). U hermeneutici XX veka (Gadamer, Riker), koja je
rezultat suprotstavljanja epistemološkim pretenzijama razuma, sla­
že se jedno na drugo – prvo i treće tumačenje. Egzegeza upućuje na
egzistenciju i obrnuto: duhovni život interpretatora ima odlučujući
uticaj na smisao tekstova koje komentariše. Ali postoji i ogromna
teorijska oblast u kojoj se i dalje postavljaju osnovna pitanja: šta je
interpretacija i koje su metode obrazlaganja njenih rezultata?

0 Prvi je na ovakav način razmišljao Niče koji je u sporu s filozofijom subjek­

ta pisao: „Govorite: ‘sve je subjektivno’, ali to više nije interpretacija [Ausle­
gung], ‘subjekat’ nije nešto dato, već nešto iz­mišljeno [Hinzu­Erdichtetes],
do­stavljeno [Dahinter­Gestecktes]. Na kraju, treba li iza interpretacije stavlja­
ti još i interpretatora? To je već izmišljotina, hipoteza.“ F. Nietzsche, Sämtli­
che Werke. Kritische Studienausgabe, op. cit., t. 12, str. 315.

VI. Hermeneutika 205

Hr­n­l­g­ja

1900: Rođen Hans­Georg Gadamer.

Vilhelm Diltaj piše raspravu o istoriji hermeneutike: Die Entste­
hung der Hermeneutik. Glavni zadatak hermeneutike vidi se u
tome da se „u odnosu na osnovne pristupe romantičarske pro­
izvoljnosti i skeptičke subjektivnosti u domenu istorije teorijski
utemelji opšti značaj interpretacije na kojoj se zasniva ukupna
sigurnost istorije“.
1923: Martin Hajdeger postaje profesor na univerzitetu u Marburgu
(onovremene tvrđave neokantizma) i drži predavanja o Aristo­
telovoj „hermeneutici faktičnosti“, kako naziva ontologiju.
1927: U Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung,
koji je uređivao Huserl, izlazi Sein und Zeit (Bitak i vreme) Mar­
tina Hajdegera koji jednom zauvek prekida sa epistemološkim
shvatanjem hermeneutike. Razumevanje postaje egzistencijalan
ili fundamentalan način bitka­u­sebi čoveka (preciznije – Da­
sein, kako Hajdeger naziva čovekovo jastvo).
1928: Na univerzitetu u Marburgu Gadamer, pod Hajdegerovim men­
torstvom, brani habilitacioni rad o Platonu.
1935: Hajdegerovo predavanje Ursprung des Kunstwerkes (Poreklo
umjetničkog dela) u kojem se iznosi teza o umetničkom delu
koje nije predstavljačko nego otkrivačko. Umetnost ne kopira
stvarnost nego otkriva svet u kojem postoje stvari. To postoja­
nje sveta jeste pokazatelj „istine“ umetničkog dela. Početak ta­
kozvanog zaok ret a (Kehre) u Hajdegerovoj filozofiji koji od
analize faktičnosti ljudske egzistencije prelazi na meditaciju o bit­
ku (o onome što je uslovljavajuće i što nije uslovljeno u svetu).
1936: Hajdeger u Rimu drži svoje prvo javno predavanje o vezama izme­
đu mišljenja i poezije: Helderlin i suština poezije. Poezija se shvata
kao osnova ljudske egzistencije, a stih – kao čista jezička pojava.
1946: Šta posle pesnika? – Hajdegerovo predavanje o Rilkeu.
1950: Hajdeger drži predavanje Die Sprache (Jezik). Čovek govori sa­
mo onda kad ga jezik na to poziva i kad odgovara na njegov
206 Književne teorije XX veka
 poziv. Jezik niti izražava niti predstavlja stvarnost nego smešta
stvari u egzistenciju.
1955: Teoria generale della interpretazione Emila Bertija.
1959: Unterwegs zu Sprache (Usput ka jeziku) Martina Hajdegera: knjiga
u kojoj se nalaze predavanja i rasprave o jeziku i reči. Francuski
prevod biće posvećen poznatom francuskom pesniku Rene Šaru.
1960: Gadamerova Wahrheit und Methode (Istina i metoda): velika
hermeneutička summa. Pol Riker objavljuje Simboliku zla, treći
tom ciklusa pod naslovom Philosophie de la volonté (Filozofija
volje), a prvi u kojem je prisutna hermeneutička metoda. U po­
govoru, naslovljenom kao Simbol omogućava mišljenje, interpre­
taciji simbola dodeljena je uloga obnove fenomenologije.
1965: Riker u Parizu objavljuje obimnu knjigu De l’interprétation. Es­
sai sur Freud, odlomci predavanja u Sjedinjenim Američkim
Državama koja su održana četiri godine ranije. Frojd je, pored
Ničea i Marksa, bio ubrojan u „hermeneutiku sumnje“ ili u ta­
kvu interpretaciju ljudskog Ja koja izvor smisla vidi izvan njega
(u ekonomiji, u volji za moć, u nesvesnom).
1969: Pol Selan posećuje Hajdegera u Totnaubergu. Zatim piše stiho­
ve Todtnauberg.
Riker prikuplja svoje rasprave iz šezdesetih godina u knjigu pod
naslovom Le conflict des interprétations (Konflikt interpretacijâ).
Mišel Fuko u Arheologiji znanja, koja je kritična u odnosu na
hermeneutiku, piše: „Ne trudimo se ... da s teksta pređemo na
misao, s naklapanja na ćutanje, sa spoljašnjosti na unutrašnjost,
sa unutrašnje nesređenosti na čistu koncentraciju u jednom tre­
nutku, s površinskog mnoštva na duboko jedinstvo. Ostajemo
u dimenziji diskursa.“
1970: Mišel Fuko u svom inauguracionom predavanju prilikom dolaska
na čelo katedre Coll­ge de France smatra komentar jednim od glav­
nih pravila kontrole diskursa proizvedenog u zapadnoj kulturi.
1976: Umire Martin Hajdeger.
1980: Neuspeo susret Gadamera s Deridom u Parizu.
1983: Le Temps et récit (Vreme i priča): prvi tom Rikerove trilogije o
povezanosti vremena, naracije i mimesisa. Treći tom, o pripoved­
nom vremenu (u romanu, između ostalog u Čarobnom bregu i u
Potrazi za izgubljenim vremenom), u kojem autor govori o kate­
goriji narativnog identiteta, pojaviće se dve godine kasnije.
1986: Gadamerova knjiga o Selanu: Wer bin Ich und wer bist Du? (Ko
sam Ja i ko si Ti?). „U vrevi savremenog života tihi glas onoga
što je jedva razumljivo neophodan je kako bi se postavilo pita­
nje strpljivog osluškivanja.“1
1 H.­G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste­ Ty?, op. cit., str. 163.

VI. Hermeneutika 207

1990: Rikerova knjiga O samom sebi kao drugom (Soi­même comme
un autre): narativna teorija identiteta prvi put izložena 1968. go­
dine na predavanjima u Edinburgu. Razlikovanje „bivstvovanja
tim samim“ (idem) i „bivstvovanja sobom“ (ipse).
2002: U 102. godini umire Hans­Georg Gadamer.
2005: Umire Pol Riker.

208 Književne teorije XX veka

Bibliografija

Hermene­t­ka2

N. Le­niewski, O hermeneutyce radykalnej, Poznań 1998.

M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Kraków 1997.
K. Michalski, Logika i czas. Próba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza­
wa 1988.
K. Rosner, Hermeneutyka jako krytyka kultury. Heidegger, Gadamer, Ricoeur,
Warszawa 1991.
Studia z filozofii niemieckiej, red. S. Czerniak, J. Rolewski, t. 1: Hermene­
utyczna tożsamo­ć filozofii, Toruń 199.
Wokó­ rozumienia. Studia i szkice z hermeneutyki, wybór, tłum. G. Sowiński,
Kraków 1993.

V­lhelm D­ltaj

D­la pr­­­d­na na p­ljsk­

W. Dilthey, Pisma estetyczne, oprac., wstęp. i komentarz Z. Kuderowicz, tłum.

K. Krzemieniowa, Warszawa 1982.
W. Dilthey, „Powstanie hermeneutyki. Uzupełnienia z rękopisów“, u: idem, Pi­
sma estetyczne, tłum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1982.
W. Dilthey, „Rozumienie i życie“, tłum. G. Sowiński, u: Wokó­ rozumienia. Stu­
dia i szkice z hermeneutyki, wybór, tłum. G. Sowiński, Kraków 1993.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

O. F. Bollnow, „Wilhelm Dilthey jako twórca filozofii hermeneutycznej“, u: Stu­

dia z filozofii niemieckiej, t. 1: Hermeneutyczna tożsamo­ć filozofii, red.
S. Czerniak, J. Rolewski, Toruń 199.
2 Bibliografija radova o hermeneutici je izuzetno obimna. Zbog toga smo se
ograničili samo na najvažnija dela i radove, koji će čitaocu biti od pomoći u
daljem istraživanju književnosti.

VI. Hermeneutika 209

Z. Krasnodębski, Rozumienie i życie w filozofii Wilhelma Diltheya, u: idem, Ro­
zumienie ludzkiego zachowania. Rozważania o filozoficznych podstawach
nauk humanistycznych i spo­eczych, Warszawa 1986.
E. Paczkowska­Łagowska, Logos życia. Filozofia hermeneutyczna w kręgu Wil­
helma Diltheya, Gdańsk 2000.

Mart­n Hajdeger

D­la ­ pr­­­d­ na p­ljsk­

„Drogi Heideggera“, red. J. Mizera, Principia 1998, t. 20.

M. Heidegger, Bycie i czas, tłum., przedm., przyp. B. Baran, Warszawa 199.
M. Heidegger, Co zwie się my­leniem?, tłum. J. Mizera, Warszawa 2000.
M. Heidegger, Drogi lasu, tłum. J. Gierasimiuk et al., Warszawa, 1997, M. He­
idegger, Nietzsche, tłum. A. Gniazdowski et al., oprac., wstęp C. Wodziń­
ski, t. 1: Warszawa 1998, t. 2.: Warszawa 1999.
M. Heidegger, Obja­nienia do poezji Hölderlina, tłum. S. Lisiecka, Warszawa
200.
M. Heidegger, Odczyty i rozprawy, tłum. J. Mizera, Kraków 2002.
M. Heidegger, Znaki drogi, tłum. S. Bladzi et al., Warszawa 1999.
M. Heidegger, W drodze do języka, tłum. J. Mizera, Kraków 2000.
M. Heidegger, Wyzwolenie, tłum. J. Mizera, Kraków 1998.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

B. Baran, Saga Heideggera, Kraków 1988.

Heidegger dzisiaj, red. P. Marciszuk, C. Wodziński, Warszawa 1991.
K. Michalski, Heidegger i filozofia wspó­czesna, Warszawa 1978.
C. Wodziński, Heidegger i problem z­a, Warszawa 199.

Hans­Ge­rg Gadamer

Rad­­­ ­ pr­­­d­ na p­ljsk­ j­z­k

H.­G. Gadamer, Aktualno­ć piękna. Sztuka jako gra, symbol i ­więto, tłum.
K. Krzemieniowa, Warszawa 1993.
H.­G. Gadamer, Czy poeci umilkna?, tłum. M. Łukasiewicz, wybór, oprac.
J. Margański, Bydgoszcz 1998.
H.­G. Gadamer, Język i rozumnienie, wybór, tłum., posł. P. Dehnel, B. Sieroc­
ka, Warszawa 2003.
H.­G. Gadamer, Poetica. Wybrane eseje, tłum. M. Łukasiewicz, Warszawa
2001.
210 Književne teorije XX veka
H.­G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, tłum.
B. Baran, Warszawa 200 (prev. na srpski: Istina i metoda, Sarajevo, 1978).
H.­G. Gadamer, Rozum, s­owo, dzieje. Szkice wybrane, wybór, oprac., wstęp
K. Michalski, tłum. M. Łukasiewicz, K. Michalski, Warszawa 1979.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

A. Bronk, Rozumienie, dzieje, język. Filozoficzna hermeneutyka H.­G. Gadame­

ra, Lublin 1988.
F. Chmielowski, Sztuka, sens, hermeneutyka. Filozofia sztuki H.­G. Gadamera,
Kraków 1993.
P. Dybel, Granice rozumienia i interpretacji. O hermeneutyce Hansa­Georga
Gadamera, Kraków 2005.

P­l R­ker

Rad­­­ ­ p­ljsk­m ­zdanj­

P. Ricoeur, Drogi rozpoznania. Wyk­ady Instytutu Nauk o Cz­owieku w Wied­

niu, tłum. J. Margański, Kraków 200.
P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, wybór, oprac.,
wprowadzenie S. Cichowicz, tłum. E. Bieńkowska et al., Warszawa 1985.
P. Ricoeur, Jezyk, tekst, interpretacja. Wybór pism, wybór, wstęp K. Rosner,
tłum. P. Graff, K. Rosner, Warszawa 1989.
P. Ricoeur, O sobie samym jako innym, tłum. B. Chełstowski, oprac. M. Kowal­
ska, Warszawa 2003.
P. Ricoeur, Refleksja dokonana. Autobiografia intelektualna, tłum. P. Bobow­
ska­Nastarzewska, Kęty 2005.
P. Ricoeur, Symbolika z­a, tłum. S. Cichowicz, M. Ochab, Warszawa 1986.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

M. Drwięga, Paul Ricoeur daje do my­lenia, Bydgoszcz 1998.

M. Philibert, Paul Ricoeur, czyli wolno­ć na miarę nadziei, tłum. E. Bieńkow­
ska et al., Warszawa 1976.

Mihal Pavel Markovski

VI. Hermeneutika 211

VII. STRUKTURALIZAM (I)

Jezik je čvrst sistem, pa i teorija treba da bu­

de sistem podjednako čvrst kao i jezik.
Ferdinand de Sosir1

Struktura kao značenjsko jedinstvo nešto je

više od sumarne celine, odnosno takva celina
koja nastaje prostim dodavanjem sastavnih
delova, a strukturalna celina naglašava svaki
od delova i obrnuto – svaki od tih delova na­
glašava upravo tu, a ne neku drugu celinu.
Jan Mukaržovski2

Ali u čemu se ispoljava poetičnost? – U to­

me da se reč oseća kao reč, a ne samo kao
reprezent imenovanog predmeta ili kao izliv
emocije.
Roman Jakobson3
 1

1 F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike, Sremski Karlovci–Novi Sad, 1996, str. 13,
prevod: Dušanka Točanac.
2 J. Muka­ovský, „Strukturalizm w estetyce i w nauce o literaturze“, u: Teoria ba­
da­ literackich za granicą. Antologia, t. 2: Od prze­omu antypozytywistycznego
do roku 1945, deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Kraków, 1986, str. 229.
3 R. Jakobson, „Co to jest poezja?“, u: W poszukiwaniu istoty języka. Wybór
pism, t. 1–2, Warszawa, 1989, t. 2, str. 138–139.
Ep­ha str­kt­ral­zma

Strukturalizam je nesumnjivo bio najekspanzivniji pravac u huma­ XX ­ek – ­ek

nistici XX veka. Ako za njegov početak uslovno prihvatimo datum str­kt­ral­zma
objavljivanja Opšte lingvistike F­rd­nanda d­ S­s­ra (1857–1913) –
odnosno 1916. godinu, ako za njegov vrhunac uzmemo posleratnu
fazu inspirisanu mišlju Kl­d L­­­­Str­sa (rođ. 1908) i ako prihva­
timo da je pravac zvani poststrukturalizam svojevrsna „mutacija“
strukturalizma, onda se možemo složiti s tim da je strukturalizam
trajao skoro čitav XX vek, štaviše – da njegove posledice osećamo
i danas. Strukturalizam se u teoriji književnosti razvio pre svega
pod uticajem dva snažna impulsa koji su dopirali iz strukturalne Ut­caj l­ng­­st­ke
lingvistike i strukturalne antropologije. Ove inspiracije odredile su ­ antr­p­l­g­je
ujedno i dinamiku razvoja ovog pravca – u prvoj fazi (do Drugog
svetskog rata) mogao se zapaziti snažniji uticaj lingvističkih teorija,
dok su u drugoj (posle Drugog svetskog rata) u prvi plan izbile an­
tropološke inspiracije. Ekspanzija strukturalizma ispoljila se u broj­
nim različitim humanističkim disciplinama,5 a najvažnije pojave
obuhvaćene terminom „strukturalizam“ obično se sistematizuju na
sledeći način:
 E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lévi­Strauss to Foucault, New York,
1980, čak određuje XX vek kao „vek strukturalizma“.
5 Osim lingvistike i nauke o književnosti, snažan uticaj strukturalizma može
se zapaziti, na primer, i u: istoriji ideja (M. Fuko), psihoanalizi (Ž. Lakan),
sociologiji i etnologiji (P. Burdije, G. Dimezil), filozofiji nauke (M. Sere),
marksizmu (L. Altise), teoriji filma (Č. Mec). Sada je prihvaćeno da se svi
ovi uticaji zovu upravo „strukturalizam“, mada, ako je reč o celini, taj naziv
zaslužuje samo strukturalna antropologija Levi­Strosa s obzirom na nivo filo­
zofskog sistema pridavanog njegovoj koncepciji. Tvorci strukturalizma u lin­
gvistici, ni pioniri primene principa De Sosirove teorije u nauci o književno­
sti nisu bili svesni filozofskih principa ovog pravca i uopšte im nije bilo stalo
do stvaranja sistema, nego više do prilagođavanja praktičnih i istraživačkih
sredstava proverenih već na polju lingvistike, analizi / opisu književnosti.

VII. Strukturalizam (I) 215

 Predsta­n­c­ 1. L i ng v ist i ka:
str­kt­ral­st­čke
l­ng­­st­ke
Glavne škole:
– Ženevska škola (Ferdinand de Sosir, Šarl Bali);
– Praška škola (Roman Jakobson, Nikolaj Trubecki);
– Kopenhaška škola (Luj Hjelmslev);
– Američka škola (Franc Boas, Edvard Sapir, Benjamin i
Vorf, Leonard Blumfild).6
2. St r u ktura lna ant rop ol og ij a – et nol og ij a:
– teorija Klod Levi­Strosa.
Str­kt­ral­st­čke 3. Nau ka o k nj i ž e v nost i:
šk­le na­ke ­
knj­že­n­st­
Glavne škole i orijentacije:
– Praška strukturalistička škola (Roman Jakobson, Jan Mu­
karžovski, Feliks Vodička, Bohuslav Havranek, Vilem Ma­
tezius);
– lingvistička poetika (teorija „poznog“ Jakobsona);
– generativna poetika (Francuska naratološka škola);
– poetika recepcije (Poljska škola teorije književne komuni­
kacije),
– strukturalističke poetike šezdesetih do osamdesetih godi­
na (Cvetan Todorov, Žerar Ženet, Rolan Bart);
– intertekstualne poetike osamdesetih godina (Žerar Ženet,
Majkl Rifater).7
Strukturalizam u nauci o književnosti bio je takođe veoma slo­
žen i unutar sebe izdiferenciran pravac što je još jedan razlog da se,
zbog uvodne sistematizacije mnoštva koncepcija obuhvaćenih tim
nazivom, dodatno istaknu dva problemska pravca:8
1. L i ng v ist i čke p o e t i ke
Najsnažniju inspiraciju za ovaj pravac predstavljala je struk­
De S­s­r­­a turalna lingvistika, a naročito De Sosirova teorija jezika
te­r­ja jez­ka i opšte lingvistike, kao i fonologija Nikolaja Trubeckog.
Uslovni početak pravca, kao što je već rečeno, najčešće se
vezuje za datum objavljivanja De Sosirove Opšte lingvisti­
Te­r­ja ke (1916). U ovom slučaju u prvi plan je izbila teorija pe­
pesn­čk­g jez­ka sničkog jezika, a najvažniji zadatak postalo je definisanje
6 Razvijala se nezavisno od evropskog strukturalizma.
7 U svakoj grupi nabrojala sam samo najvažnije pojave. U slučaju lingvistike i
antropologije nabrojane su škole i teorije koje su odigrale suštinsku ulogu za
teoriju književnosti.
8 S obzirom na različita interesovanja istraživača okupljenih oko prvog ili dru­
gog pravca, može se čak govoriti i o „dva“ strukturalizma u nauci o književno­
sti ili – prema definiciji R. Šoulsa – o „niskom“ i „visokom“ strukturalizmu.

216 Književne teorije XX veka

 specifičnih osobina tog jezika u odnosu na jezik uopšte.
Ovog su se poduhvatili istraživači iz kruga Praške struktu­
ralističke škole od 1926. do 198. godine i nastavili ih, ta­
kođe, i posle rata na terenu takozvane lingvističke poetike
„poznog“ Jakobsona šezdesetih godina.
2. Gramat i ke k nj i ž e v nost i
Inspiracije koncepcijama De Sosira i Trubeckog odigrale su
u ovom slučaju posrednu ulogu, a najbitnijima su se poka­
zali uticaji antropološke misli K. Levi­Strosa. Kao uslovni
početak ovog pravca najčešće se prihvata datum objavljiva­
nja čuvene Strukturalne antropologije Levi­Strosa, odnosno
1958. godina.9 Poseban značaj dobila je ovde ideja opšte gra­ Opšta gramat­ka
matike književnosti koju su naročito prihvatili stručnjaci za knj­že­n­st­
književnost iz kruga Francuske naratološke škole (zvanično
je počela da deluje 1966. godine). Pokušaji konstruisanja
takve gramatike počeli su od strukturalnih analiza priče i
nastavljeni su (kod nekih predstavnika škole) manje­više
do osamdesetih godina. Bitan uticaj na ovaj pravac bila je
inspirisanost morfološkim analizama magične bajke, koje
je dvadesetih godina XX veka izvršio ruski folklorista Vladi­
mir Prop, ali i ideja transformativno­generativne gramatike
američkog lingviste Noama Čomskog.10

9 Iako neki istraživači pomeraju ovu granicu unazad, sve do 195. godine, kad
je bio objavljen programski tekst Levi­Strosa „L’Analyse structurale en lin­
guistique et en anthropologie“, Word: Journal of the Linguistic Circle of New
York, 195, t. 1, br. 2. Ovaj tekst je zatim bio ponovo objavljen u Struktural­
noj antropologiji. Više o tome: Strukturalizam (II). Takođe postoji gledište
po kojem se kao oficijelan početak posleratnog strukturalizma uzima 199.
godina, što znači datum objavljivanja Levi­Strosove knjige Les Structures
élémentaires de la parenté (Osnovne strukture srodnosti), objavljene u Parizu
199. godine, u kojoj on prvi put upotrebljava metodu strukturalne analize
za opis porodičnih odnosa u primitivnim plemenima. Iz perspektive nauke
o književnosti ipak se čini najboljim prihvatanje datuma objavljivanja Struk­
turalne antropologije, jer je ona u najvećoj meri uticala na neobičan razvoj
strukturalizma u humanističkim naukama.
10 S obzirom na obimnost problematike, drugi pravac je obrađen u posebnom
poglavlju. Pogledati: Strukturalizam (II). Ovakva podela se opravdava i u
slučaju drugog pravca izrazitijim uticajem strukturalističke semiotike, i zato
sam sebi dozvolila da ove dve linije strukturalizma podelim opširnom obra­
dom semiotike i semiologije.

VII. Strukturalizam (I) 217

 D­ S­s­r ­ ran­ str­kt­ral­zam

Opšti karakter književnoteorijske misli u znaku strukturalizma u

početku je, pre svega, određivala koncepcija švajcarskog lingviste
Ferdinanda de Sosira. Iako su glavni predmet De Sosirovih istraži­
vačkih interesovanja bili sanskrit i indoevropska lingvistika, u isto­
De S­s­r­­a riju su ipak ušla predavanja o opštoj lingvistici koja je od 1906. do
žene­ska 1911. godine održao na odseku za humanistiku Ženevskog univerzi­
preda­anja
teta.11 Ova predavanja objavili su nakon De Sosirove smrti njegovi
saradnici – Šarl Bali i Albert Sečehej – u obliku Cours de linguisti­
que générale (Opšta lingvistika), pripremljene na osnovi beležaka
slušalaca; De Sosir nije iza sebe ostavio sistematičan zapis predava­
O­ja­lj­­anje nja, pa čak ni njihov plan. Prvo izdanje Opšte lingvistike pojavilo se
Opšte lingvistike 1916. godine,12 a za nauku o književnosti kao najbitnije su se poka­
zale opšte De Sosirove teze koje su se odnosile na samu lingvistiku i
na jezik kao njen predmet.
De Sosir nije bez razloga započinjao svoja razmatranja istica­
Zadac­ njem najvažnijih zadataka lingvistike – kao opšte i autonomne na­
l­ng­­st­ke učne discipline (što znači – odvojene od drugih grana nauke). Kao
jedno od osnovnih poduhvata tako shvaćene nauke trebalo je pri­
hvatiti da ona:
„Istražuje koje su snage na delu, stalno i univerzalno, u
svim jezicima i da izluči opšte zakone na koje se mogu sve­
sti sve posebne pojave istorije.“13
Uspešnost ovakve zamisli trebalo je pre svega da garantuje ve­
Predmet oma precizno određen predmet istraživanja. Ovaj predmet nije mo­
­straž­­anja gao postati „govor“ – izdiferenciran, iznutra komplikovan, „razdvo­
str­kt­ral­zma
jen“ – istovremeno individualan i društveni, istorijski konstantan i
promenljiv, koji zahteva pozivanje na brojne različite oblasti. Dakle,
postao je univerzalan i apstraktan „sistem“ jezika. Svoju nenaklonje­
nost prema govoru De Sosir je saopštio već na samom početku:
„I zaista, usled svih tih dvojnosti, jedino jezik izgleda podo­
ban za jednu samostalnu definiciju i jedino on daje jednu
tačku oslonca koja zadovoljava duh.“1

11 Treba znati da su velik uticaj na De Sosirove stavove izvršili i poljski lingvisti

Žan Boduen de Kurtene (185–1929) i Mikolaj Kruševski (1851–1887).
12 F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike, ibid.
13 F. de Sosir, Opšta lingvistika, op. cit., str. 15.
1 Ibid., str. 18.

218 Književne teorije XX veka


■ STRUKTURA/SISTEM – najjed­
nostavnije shvaćena struktura je:
sklop, građa, unutrašnja organiza­
cija, konstrukcija. Termin proizla­
zi iz teorije organizama XIX veka.
Na prelazu iz XIX u XX vek, kao i
na početku XX veka, on se pojavio,
između ostalog, i kod nemačkog i­
lozofa Vilhelma Diltaja („psihička
struktura“), u psihoanalizi Sigmun­
da Frojda („struktura nesvesnog“),
a nešto kasnije i u fenomenologiji
književnosti Romana Ingardena
(„struktura književnog dela“). Me­
đutim, tu je struktura značila samo
sklop, topograiju, raspored nivoa
ili oblasti – dakle, još uvek nije
imala tako precizno i konkretno
značenje koje su ovom terminu dali
praški i francuski strukturalisti. Tre­
ba, takođe, imati u vidu da „otac“
strukturalizma – Ferdinand de Sosir
– uopšte nije koristio pojam „struk­
ture“ (Žorž Munen ga je čak nazvao
le structuraliste sans le savoir – „ne­
svesni strukturalista“). Međutim,
De Sosirovo shvatanje jezika kao
sistema potpuno se poklapalo sa
onim što će se podrazumevati pod
pojmom strukture, u formi u kojoj
će se on pojaviti u okviru struktura­
lizma, i zato je, na kraju, upravo taj
termin prihvaćen kao naziv za čitav
pravac. Kategorija „strukture“ ustali­
la se tek posle 1929. godine (I među­
narodni kongres lingvista u Pragu)
u izrazu „struktura datog sistema“
– te, dakle, kao deinicija koja se
odnosi na unutrašnju organizaciju
sistema jezika. Tada se pod struktu­
rom počeo podrazumevati određen
sistem elemenata povezanih veoma
čvrstim unutrašnjim zavisnostima.
Najbolje tumačenje termina je ipak
predložio švajcarski ilozof i psiho­
log­strukturalista Žan Pijaže 1968.
godine. Pijažeovu koncepciju su odli­
kovale sledeće osobine strukture:
→ Pogledati: Strukturalizam (II).
VII. Strukturalizam (I)
Prve rečenice Opšte lingvistike N­­a d­sc­pl­na
veoma su otvoreno pokazale name­
re istraživača – pre svega mu je bi­
lo stalo do čišćenja polja ispitivanja
od promenljivosti i višeznačnosti,
a zahvaljujući tome – do mogućno­
sti da se upravo stvarana disciplina
osloni na snažne i čvrste temelje.
I zbog toga je predmet opšte lingvi­
stike postao upravo s istem j e z i ­
ka (lang ue), a ne govor (lang a ­
g e ) ili p oj e di nač na ž iv a re č
(parole ). Osim toga, autonom­
nosti lingvistike kao nezavisne
discipline, prema De Sosirovom
mišljenju, odgovarala je autonom­ A­t­n­mn­st
nost jezika (njegova nezavisnost jez­ka
od spoljašnje stvarnosti). Jezik je
definisan kao zajednički i celovit
sistem uzajamnih povezanosti i
odnosa svih pojedinačnih eleme­
nata. De Sosir je pri tom izdvojio
i najmanje (elementarne) nedeljive
jezičke jedinice koje su na zvuč­
nom nivou (foneme ).15 Foneme
su u opštoj strukturi jezika ulazile
u međusobne zavisnosti – zvučne
razlike (binarne opozicije). Ova te­ B­narne ­p­z­c­je
za je imala veliki značaj – zapravo
je označavala da je svaki elemenat
jezika postojao samo zahvaljuju­
ći zvučnim razlikama, a kao dalju
15 Termin „fonema“ preuzeo je od fran­
cuskog fonetičara A. Difriš­Dežanta
(koji ga je uveo 1873. godine) i u tom
slučaju znači „glas“. De Sosir je neznat­
no modifikovao ovaj koncept da bi
ga prilagodio potrebama svoje teorije
jezika. Ideja foneme kao elementarne
zvučne jedinice jezika odigrala je ka­
snije važnu ulogu u koncepciji fran­
cuskog strukturaliste K. Levi­Strosa.
219
 posledicu – zahvaljujući pojmov­ → – celovitost – struktura nije zbir
nim razlikama – nije imao samo­ delova, već celina sa određenom,
stalnu vrednost. Njegovu suštinu, veoma povezanom (sistemskom)
kao i njegove osobine i funkcije, unutrašnjom organizacijom – svaki
određivala je jedino pozicija koju elemenat funkcioniše u čvrstoj zavi­
snosti od drugih elemenata, postoji
je zauzimao u čitavom sistemu. prioritet celine nad delovima;
Slično tome – značenje reči u jezi­ – preobražaji – struktura je di­
ku proizlazilo je samo iz pozicione namična, sposobna za unutrašnje
vrednosti znaka (te, opet, dakle transformacione procese (na pri­
– iz mesta koje je imao u sistemu), mer, jezik je sposoban da preobra­
žava osnovne tipove rečenica u
na primer, iz njegovog odnosa pre­ beskonačan broj novih iskaza zadr­
ma predmetu koji zamenjuje (na žavajući taj proces u okviru sopstve­
primer, reči „bat“ i „pat“ međusob­ ne sistemske organizacije);
no su se razlikovale s obzirom na – s amousmeravanje i zatvo­
renost – struktura se ne poziva ni
zvučnu razliku, a ne s obzirom na na šta drugo osim na sebe, da bi
to što upućuju na određene vrste opravdala sopstvene transformativ­
predmeta ili pojava). Veza znaka i ne procedure (na primer, za vreme
Ar­­trarn­st značenja imala je, dakle, arbit ra­ istraživanja jezika, nema potrebe da
jez­čk­g znaka ran karakter, a nezavisnost znaka se poziva na vanjezičku stvarnost,
već na unutrašnji sistem odnosa i
od stvarnosti dodatno je ojačavala pojmova);
tezu koja se odnosila na njegovu – f unkcionalizam – svaki ele­
unutrašnju konstrukciju – u De ment ima određenu funkciju u
Sosirovom sistemu j e z i čk i z na k strukturi i s obzirom na tu funkciju
je bio definisan kao povezanost –on se istražuje ili opisuje;
pravilnosti i homologije
akustičke slike (signifiant = označi­ – na osnovi strukturâ nižeg reda mo­
telj) i pojma (signifié = označeno). žemo odrediti zakone koji vladaju
De Sosira nije, dakle, interesovao strukturama višeg reda (takozvane
stvarni predmet koji je predstav­ homološke hipoteze). Tako se, dakle,
u strukturalnim kategorijama može
ljao znak,16 već samo sistemski („či­ govoriti kako o jeziku (sistemu) ta­
sti“) odnosi zvukova i pojmova. ko, na primer, i o književnoj tradiciji,
Zahvaljujući ovakvim pretpostav­ odnosno o pojedinačnom delu.*
Imanentn­ kama mogao je i mane nt no (to * Ž. Pijaže, Strukturalizam, Beograd, 1978,
­straž­­anje znači, bez pozivanja na bilo šta prevod: Nada Popović­Perišić.
jez­ka
izvan njega) istraživati sistem jezi­
ka. Samim tim se realizovala pretpostavka koju je istraživač takođe
veoma jasno formulisao već u uvodu: „Jezik je celina sam po sebi i
princip klasifikacije.“
De Sosira je, takođe, znatno više interesovala unutrašnja orga­
nizacija jezičkog sistema i opšteg principa koji jezikom vlada nego,
na primer, njegova evolucija – jezik je trebalo da se shvati pre svega

16 Pogledati, takođe, poglavlje posvećeno semiotici i semiologiji.

220 Književne teorije XX veka

 ■ JEZIČKI ZNAK – prema De So­
sa sinhronijske, a ne dijahronijske S­nhr­n­ja /
d­jahr­n­ja
siru: (istorijske) tačke gledišta. Zahva­
ljujući ovakvim pretpostavkama
jezički označitelj (signi­ant)
znak = = – što znači, zahvaljujući oslobađa­
označeno (signi­é)
nju jezika od veza sa stvarnošću i
akustička slika drvo istorijom, a i od društvenih i psiho­
= =
pojam „drvo“ loških zapleta, kao i od proizvoljno­
U njegovoj koncepciji najbitnije je sti govora – on je, takođe, mogao
bilo to što su zvučnim nizovima stvoriti maksimalno „čistu“ nauku
(„akustičkim slikama“) odgovara­ o jeziku u čiji centar se smestio
li opšti pojmovi a ne stvarni pred­
meti, kao i to što je veza između
apstraktan sistem. Jezik se, prema
zvukova i pojmova imala arbitra­ De Sosirovom shvatanju, odliko­
ran karakter – odnosno nije posto­ vao zapravo unutrašnjom dinami­
jala nijedna prirodna veza koja je kom, ali ona je imala samo imanen­
povezivala glasove d­r­v­o s poj­ tan karakter.17 Ovu ideju je dobro
mom „drvo“, već samo određen
ilustrovao primer koji je dao sam
dogovor (konvencija). Zahvaljuju­
ći takvoj deiniciji znaka, De Sosir tvorac opšte lingvistike – bilo je to
je mogao da sačuva pojmovnu „či­ poređenje „jezičke igre“ s partijom Jez­čka ­gra
stotu“ jezičkog sistema. šaha. Isto kao što u partiji šaha –
objašnjavao je De Sosir – vrednost
figura zavisi od njihovog položaja na šahovskoj tabli, tako i u jeziku
svaki elemenat dobija određenu vrednost zahvaljujući odnosu pre­
ma svim drugim elementima. Situacije unutar šahovskog sistema se
zaista menjaju (on je „trenutan“), ali postoje i nepromenljiva pravila
koja su na snazi posle svakog poteza. Slično je i u jeziku u kojem po­
stoje takva, jednom zauvek prihvaćena pravila – to su „stalna načela
semiologije“. Napokon – prelaz u šahu s jednog stanja ravnoteže u
drugo (na primer, promena mesta jedne figure) ili – u lingvističkoj
terminologiji – s jedne sinhronije na drugu, ne remeti unutrašnju
ravnotežu čitavog sistema iako sasvim sigurno na njega deluje. Ove
promene, dakle, imaju imanentan karakter.18
Način istraživanja koji je predložio De Sosir uklanjao je iz vid­ Kr­t­ka
nog polja uzročno­posledične veze (genezu) pojava, smeštajući u genet­čk­h
­straž­­anja
centar pažnje sklopove unutrašnjih odnosa elemenata sistema, kao
i njihove funkcionalne zavisnosti. Nastavljajući sa svojim primerom
partije šaha, tvorac opšte lingvistike uviđa da njegovo poređenje u
jednoj tački obmanjuje – jer šahista uglavnom namerava da izvede
određen potez šahovskom figurom, dok jezik „ništa unapred ne

17 Ova teza će biti od suštinskog značaja za praške strukturaliste, naročito za

Mukaržovskog.
18 F. de Sosir, Opšta lingvistika, op. cit., str. 107–108.

VII. Strukturalizam (I) 221

 S­stem ­ez smišlja“; njegove figure se slučajno menjaju. I, na kraju, iz područ­
s­­jekta
ja interesovanja nauke o jeziku bio je eliminisan i njegov korisnik
– ljudsko korišćenje jezika je ipak proisticalo samo iz „pasivnog
primanja“ opštih i univerzalnih mogućnosti govora sadržanih u si­
stemu. De Sosirova teorija jezika imala je opšti, apstraktan i univer­
P­jm­­n­ zalan karakter. Njegov način mišljenja odlikovao se i pojmovnim
d­al­zam dualizmom – osnovni tip organizacije na pojedinačnim nivoima
stvarale su različite opozicije (binarna opozicija, opozicija između
sistema jezika i govora, između označitelja i označenog u struktu­
ri samog sistema jezika, opozicija između sinhronije i dijahronije
itd.). Koncepcija te vrste na kraju je stvorila čvrstu osnovu za samu
nauku – za pravu naučnu lingvistiku koja je zahvaljujući tome mo­
gla da postane u istom smislu opšta i univerzalna – i u toj sferi veo­
ma snažno uticala i na refleksiju o književnosti.
Slične pretpostavke će, dakle, biti ideje vodilje pojedinim poko­
Pretp­sta­ke lenjima i grupama teoretičara književnosti koji su De Sosirove teze
str­kt­ral­st­čke primenjivali na nauku o književnosti. I kao u slučaju autora Opšte
na­ke ­
knj­že­n­st­ lingvistike, ovde u prvi plan izbija namera stvaranja autonomne nau­
ke o književnosti zasnovane na čvrstim naučnim temeljima. I ovde
će se u centru pažnje naći jezik a ne govor – sistem književnog jezika
a ne pojedinačni književni iskazi. De Sosirov program teorije jezika
i opšte lingvistike će, dakle, stvoriti nešto poput istraživačkog pogle­
da na svet koji će za dugi niz godina odrediti opšti karakter istraživa­
nja teoretičara književnosti. Na osnovi nauke o književnosti, struktu­
Str­kt­ralne ralizam će proizvesti čitavu seriju strukturalnih poetika – počev od
p­et­ke predratnih dostignuća Praške škole do različitih poetika šezdesetih,
sedamdesetih i osamdesetih godina (lingvističke, generativne, re­
ceptivne i intertekstualne poetike). De Sosirova gledišta na nauku o
književnosti prvi će primeniti predstavnici Praške strukturalističke
škole. Oni, međutim, neće samo dosledno nastavljati De Sosirovo de­
lo, nego će, takođe, modifikovati njegovu koncepciju da bi je učinili
još pogodnijom za izražavanje onoga što je specifično za književnost
i za stvaranje preciznog programa njenog istraživanja.

Pra­ka str­kt­ral­st­čka ­k­la

Prašk­ Ruski lingvista i teoretičar književnosti R­man Jak­bs­n (1896–

str­kt­ral­zam 1982) napustio je 1920. Moskvu i krenuo u Prag u kojem je postao
jedan od glavnih inicijatora stvaranja Praškog lingvističkog kruga.
Ovaj krug je delovao od 1926. do 198. godine, a njegovi glavni
222 Književne teorije XX veka
predstavnici, osim Jakobsona, bili su i: Jan M­karž­­sk­ (1891–
1975), Feliks Vodička, Vilem Matezijus, Bohuslav Havranek i Nikolaj
S. Trubecki. Praški strukturalisti su se, u stvari, veoma nonšalantno
odnosili prema dostignućima svojih prethodnika – ruskih formali­
sta – iako su im, nesumnjivo, mnogo dugovali.19 Ove dve škole po­
vezivali su upravo Jakobson, kao i ruski istraživač Jurij N. Tinjanov.
Ovaj drugi je u tekstu objavljenom još 192. godine, pod naslovom K­ncepc­ja
„Pitanje pesničkog jezika“, uveo koncepciju književnog umetničkog ­metn­čke
t­­re­­ne
dela kao dinamične celine u kojoj su svi elementi uzajamno poveza­ T­njan­­a
ni i podređeni načelnom konstrukcionom principu. Razmišljajući
o funkciji svakog elementa dela veoma se udaljavao od mehanicistič­
kog shvatanja književnosti kao „zbira postupaka“, koje je dominiralo
u okviru formalizma. Još je rad iz 1927. godine, pod naslovom „Pro­
blemi proučavanja jezika i književnosti“20 (koji je Tinjanov napisao
zajedno s Jakobsonom), bio veoma jasan signal stvaranja potpuno
novog istraživačkog programa. Viša kategorija postao je ovde upravo S­stem knj­že­n­g
sistem književnog jezika, a osnovni zadatak – analiza funkcionalnosti jez­ka
njegovih elemenata. Tu su se javile i brojne asocijacije na De Sosirovu F­nkc­­naln­st
terminologiju. Naglašavajući plodotvornost distinkcijâ koje je uveo
tvorac opšte lingvistike, oba istraživača insistirala su na neminovno­
sti proučavanja uzajamnih odnosa pojedinačnih književnih iskaza,
ali i kompleksa opštih jezičkih normi koje ih određuju.
Osnovni zadatak praških strukturalista ipak je, pre svega, bilo
stvaralačko razvijanje i upotpunjavanje De Sosirove koncepcije u
oblasti lingvistike, kao i usvajanje De Sosirove ideje jezika za opis
pesničkog jezika, a i njegove koncepcije opšte lingvistike – za odre­
đivanje zadataka nauke o književnosti. Na Prvom kongresu slavista,
1929. godine, češki naučnici su predstavili takozvane Teze Praškog Teze Prašk­g
lingvističkog kruga koje se mogu smatrati već kao zreli manifest l­ng­­st­čk­g
kr­ga
škole. Osnovni problem je za njih bio odgovor na pitanje: „šta je
poetičnost?“; ali, postavljajući pitanje poetičnosti u centar intereso­
vanja nauke o književnosti, naglašavali su sličnosti između pesnič­
kog jezika i sistema opšteg jezika i suštinske razlike koje razdvajaju
te jezike. Kao jednu od najvažnijih osobina pesničkog jezika sma­ Os­­­ne
trali su slabljenje njegovog okretanja na vanjezičku sferu, u korist pesn­čk­g jez­ka
eksponiranja samog znaka kao takvog (autoteli čnost ). Druga –
19 Jakobson je, na primer, formalizam zvao „dečjom bolešću strukturalizma“.
U trenutku kad su praški strukturalisti počeli da formulišu svoj program, Ru­
ska formalistiška škola doživljava svoj kraj.
20 J. Tinjanov i R. Jakobson, „Problemi proučavanja jezika i književnosti“, u: Po­
etika ruskog formalizma, Prosveta, Beograd, 1970.

VII. Strukturalizam (I) 223

 takođe važna osobina – jeste a ktu ­
■ POETSKI JEZIK – drugačije
a li z acij a raznih nivoa sistema je­ rečeno: skup speciičnih osobina
zika te, dakle, isticanje u prvi plan karakterističnih za književnost
i razlikovanje takvih nivoa koji u (naročito za poeziju). Smatra se
opštem jeziku ne moraju uopšte da je on ili sistem (stvoren prema
da budu zapaženi (na primer, fono­ modelu opšteg jezika) ili funkcio­
loški nivo u slučaju onomatopejič­ nalna varijanta jezičke prakse čija
je glavna osobina dominacija nad
kih sredstava na koji, u principu, estetskom (poetskom) funkcijom,
ne obraćamo pažnju tokom obične nasuprot drugim varijantama jezi­
jezičke komunikacije). U Tezama ka u kojima ova funkcija igra dru­
se javljao i početni pokušaj određi­ gorazrednu ulogu. U poetskom
vanja specifičnosti poetske funkci­ jeziku se pojavljuje posebna dina­
mika napetosti između estetske
je – odnosno, eksponiranja samih funkcije (istovremeno i unutrašnje
jezičkih znakova (njihovog označi­ celovitosti komunikata) i ostalih
telja, a ne označenog – prema De funkcija jezika – saznajne, ekspre­
Sosirovoj terminologiji). Praški te­ sivne, impresivne, fatičke i metaje­
P­etsk­ ­skaz oretičari su pri tom poetski iskaz zičke (preko kojih komunikat šalje
ka­ f­nkc­­nalna shvatali kao funkcionalnu celinu prema spolja: prema stvarnosti o
cel­na kojoj govori, ka recipijentu i poši­
– upravo je odatle proisticao po­ ljaocu, ka vrsti komunikata među
stulat istraživanja svakog elementa njima i ka kodu jezika).
tog iskaza uvek povezanog sa svo­
jom celinom. Međutim, oni su se suprotstavljali strukturalističkom
imanentizmu čiju su opasnost videli naročito u eventualnim pokuša­
jima nekritičke primene De Sosirove misli na nauku o književnosti.
Još u pomenutom tekstu iz 1927. godine, Jakobson i Tinjanov su, na
Pr­t­­
str­kt­ral­st­čk­g primer, skretali pažnju na ograničenosti analize usmerene samo na
­manent­zma otkrivanje strukturnih prava jezika i književnosti. Isticali su da:
„Otkrivanje imanentnih zakonitosti istorije književnosti
Knj­že­n­ s­stem
­ dr­g­ znak­­n­ (ili jezika) dopušta nam da opišemo svaku efektivnu zame­
s­stem­ nu književnog ili lingvističkog sistema jednog drugim. Ali
to ne objašnjava tempo evolucije...“21
Strukturalnu analizu književnosti trebalo je proširiti proučava­
njem međuzavisnosti književnog i drugih sistema, a istovremeno
nauke o književnosti i drugih disciplina. Odjek ovih uverenja poja­
vio se i u Tezama gde je skrenuta pažnja na suštinsku podređenost
poetskog iskaza strukturama višeg reda – ne samo sistemu jezika
već i sistemu književne tradicije. Osim opštih pitanja, naučnici iz
Praškog kruga predložili su u svom manifestu i poseban program
proučavanja pojedinih slojeva pesničkog jezika – njegovu zvučnu
21 Ibid., str. 365–366.

22 Književne teorije XX veka

stranu (rima, ritam, pojave kao što su eufonija, intonacija i sl.), i lek­
sički materijal i sintaksu.22
Dakle, slično formalistima, i praški strukturalisti su postavljali
pitanje o specifičnosti književnosti i za njih se ta specifičnost pre Spec­f­čn­st
svega ispoljavala u jeziku. Međutim, strukturaliste su od formalista knj­že­n­st­
delile i suštinske razlike:
– od prihvatanja „poetičnosti“ kao isključivog predmeta istra­
živanja, oni su došli do istraživanja različitih funkcionalnih
implikacija književnog dela (te, dakle, „poetičnosti“ shvaćene
u odnosu na druge funkcije umetničkog iskaza);
– od koncepcije književnosti kao autonomnog jezičkog sistema
– na istraživanje odnosa tog sistema i drugih sistema kulture;
– od analiziranja „postupaka“ u književnom delu i njihovog
delovanja na perceptivne procese primaoca – na istraživanje
znakova koji funkcionišu u komunikacionim činovima kao i
na njihove semantičke sadržine.
Osnovni termini teorije književnosti u znaku Praške škole po­ Osn­­n­ term­n­
stali su, osim pesničkog jezika, takođe: st r u ktu ra, z na k i f u n k­ Praške šk­le
cij a (estetska i poetska). Ovo su bile i ključne kategorije u koncep­
cijama već pomenutih najvažnijih predstavnika Praške škole: Jana
Mukaržovskog i Romana Jakobsona. Takođe, oba ova istraživača
objedinjavala su osobine tako poželjne za strukturaliste – istovreme­
no su bili i lingvisti i teoretičari poezije. Za obojicu je najvažniji bio
odgovor na pitanje: šta je u stvari poetičnost?

Šta j­ ­ st­ar­ p­­t­čn­st?

Mukaržovski je počeo od analize češkog stiha23 i od pokušaja pove­ Istraž­­anja

zivanja fonologije i versologije, kao i književne stilistike, uviđajući, M­karž­­sk­g
najzad, korist koja proizlazi iz takve veze za obe discipline (za teori­
ju književnosti, i – obrnuto – za lingvistiku).2 Ipak, za njega je naj­
važniji zadatak postalo davanje odgovora na pitanje: šta razlikuje
22 Praska szko­a strukturalna w latach 1926–1948. Wybór materia­ów, Warsza­
wa, 1966, str. 3–55. Pogledati o tome: J. Sławiński, Jan Muka­ovský: program
estetyki strukturalnej, u: J. Muka­ovský, W­ród znaków i struktur. Wybór szki­
ców, Warszawa, 1970, str. 7–8.
23 U radovima P­íspěvek k estetice českého verše (1923) i Máchův Máj. Estetická
studie (1928).
2 J. Muka­ovský, „Fonologia i poetyka“ (1930), u: Teoria bada­ literackich...,
op. cit., t. 2, deo 3, str. 226.

VII. Strukturalizam (I) 225

 književnost od ostale upotrebe jezika i šta se može prihvatiti kao
specifična osobina pesničkog jezika? Potreba za odgovorom na
Jak­­s­n­­a ova pitanja vodila je manje­više u isto vreme i Romana Jakobsona.
k­ncepc­ja „U čemu se ispoljava p o e t i čnost ?“ – pitao se, na primer, u radu
p­et­čn­st­
pod nazivom Šta je poezija? (1933) – i, kako je dolikovalo struktura­
listi, trudio se da pruži jednoznačan odgovor tragajući za univerzal­
nom i vanvremenskom osobinom poetičnosti. Tako je naglašavao
da se sadržaj pojma „poezija“ može menjati, dok poetska funkcija
uvek ostaje ista. Poetičnost je zaista bila, prema njegovom mišlje­
nju, samo deo složene strukture književnog dela, ali upravo je ona
organizovala pesničko delo, pa čak – kako je naglašavao – njime vla­
dala. Ona je predstavljala
„deo koji nužno preobražava ostale elemente i zajednički
određuje vrednost celine, slično kao što ni ulje koje nije po­
sebno jelo, a nije ni slučajan dodatak, mehanička kompo­
nenta, menja ukus čitavog jela ...“.25
I pojavljivala se naročito onda, kad se
„reč oseća kao reč, a ne samo kao nešto što reprezentuje na­
zvani predmet ili kao izliv emocije“.26
A da bi poetičnost zaživela u potpunosti – isticao je istraživač –
Pr­t­­ reč je trebalo da postane autotelična, da predstavlja samo samu sebe
reprezentac­je – morala je istovremeno da postoji oslabljena relacija reprezentaci­
­ knj­že­n­st­
je, odnosno zamene predmeta na koji se reč odnosila. Poetičnost je,
dakle, za Jakobsona bila autonomna pojava – kao njena specifičnost
ispostavljao se istovremeni identitet znaka i predmeta i nedostatak
tog identiteta. Bez ove suprotstavljenosti, kako je tvrdio, i napetosti
koja je prati, ne bi bilo ni kretanja pojmova, ni znakova. Pesnički
jezik je tako upotrebljavao opšte jezičke mehanizme i ostvarivao ko­
munikativnu funkciju, ali im se istovremeno suprotstavljao koncen­
trišući se isključivo na sebe a ne na prenošenu informaciju. I obr­
nuto – poetičnost je takođe bila osobina svakog iskaza koji je imao
jezički karakter a obavljao, pre svega, praktičnu funkciju.
S­­jst­a Zatim je Jan Mukaržovski u tekstu pod naslovom O pesničkom
p­etsk­g jez­ka jeziku, objavljenom 190. godine, izvršio sintezu najvažnijih uvere­
prema
M­karž­­sk­m nja o specifičnim svojstvima jezika književnosti. Osnovni pravac
istraživanja je i dalje određivala opšta lingvistika koja je teoriji
25 R. Jakobson, „Co to jest poezja?“, op. cit., str. 138.
26 Ibid., str. 138–139.

226 Književne teorije XX veka

 ■ JEZIČKE FUNKCIJE / JEZIČKE
FUNKCIJE KNJIŽEVNOG DE­
LA – prema nemačkom lingvisti
Karlu Bileru, jezik vrši određenu
funkciju u osnovnom komunikaci­
onom sistemu: pošiljalac–komuni­
kat–primalac. To je skup odnosa
jezičkog komunikata prema vanje­
zičkoj stvarnosti (informacija o
stvarnosti koju sadrži komunikat)
koji je on nazvao repre ze nt at iv­
nom f u n kc ij om (Darstellung),
odnos između jezičkog komuni­
kata i njegovog pošiljaoca (infor­
macija o pošiljaocu sadržana u
komunikatu) – ekspresiv nom
f u n kc ij om (Ausdruck) i, na kra­
ju, odnos između jezičkog komu­
nikata i primaoca (ekvivalentno,
informacija o primaocu koju sadr­
ži komunikat) – i mpresiv nom
f u n kc ij om (Appell). Ovaj model
primenjen je i na opis funkcionisa­
nja književnog komunikata i isto­
vremeno proširen za pojavu još
jedne funkcije – e stet ske f u n k ­
c ij e (Mukaržovski) ili poetske
funkcije (Jakobson). Ova funkcija
označava odnos književnog komu­
nikata prema samom sebi (dakle,
isticanje u prvi plan sopstvene
umetničke forme, formalne građe
i konstruktivnog poretka). Jakob­
sonov model podrazumevao je
dodatnu pojavu još dve funkcije
– me t aj e zi čke f u n kcij e koja
informiše o pravilima jezičkog ko­
da u kome je formulisan komuni­
kat i f at i čke f u n kc ij e (označa­
va elemente koji postoje u jeziku i
služe održavanju kontakta između
pošiljaoca i primaoca, na primer,
izrazi kao što su: „halo“, „zdravo“ i
sl.). funkcije su, prema Jakobsono­
vom mišljenju, bile dinamički zavi­
sne od estetske funkcije koju je on
deinisao kao „projekciju principa
ekvivalentnosti sa ose izbora na
osu kombinacije“.
VII. Strukturalizam (I)
književnosti donela produbljenu
svest o cilju jezičkih iskaza i funk­
ciji pojedinačnih jezičkih sredsta­
va. On je video pesnički jezik kao Pesn­čk­ jez­k
deo jezičkog sistema i kao jedan ka­ f­nkc­­naln­
jez­k
od funkcionalnih jezika.27 Pažlji­
vo analizirajući istoriju shvatanja
pesničkog jezika, počev od antič­
kog pa sve do savremenog doba,
Mukaržovski je – opet kako je do­
likovalo tipičnom strukturalisti
– ipak tragao za takvim načinom
određivanja specifičnosti onog
jezika koji će imati apsolutno uni­
verzalni karakter – vanvremenski i
transistorijski, a pri tom nezavisan
od različitih književnih tradicija i
konvencija. Ova pretpostavka mu
je nalagala da praktično odbaci sve
dotadašnje, istorijski potvrđene na­
čine definisanja pesničkog jezika
(kao ukrasnog, lepog, emocional­
nog, upečatljivog, slikovnog, indi­
vidualnog i sl.). Tako je metodom
eliminacije došao do uverenja da
je pesnički jezik na trajan i nepro­
menljiv način samo funkcionalno
određen – odnosno, kroz svoju
e ste t i čku f u n kciju. Na kraju
je izneo gledište da „cilj pesnič­
kog iskaza jeste estetsko dejstvo“ i
istovremeno je formulisao defini­
ciju estetske funkcije. Ta funkcija Def­n­c­ja
se mogla pojavljivati i u drugim estet­čke f­nkc­je
varijantama jezika, ali samo kao
prateća pojava. U pesničkom jezi­
ku, međutim, igra glavnu ulogu
– sk re ć ući p a ž nju pr i mao c a
27 J. Mukaržovski, Struktura pesničkog
jezika, Zavod za udžbenike i nastav­
na sredstva, Beograd, 1985, str. 8,
prevod: Aleksandar Ilić.
227
 na s am j e z i čk i z na k, drugačiju od opšteg jezika čiji je osnovni
cilj sporazumevanje.28
Opet se, dakle, koncepcija Mukaržovskog na prvi pogled nije
Kr­t­ka razlikovala od ranijih dijagnoza ruskih formalista za koje je, kao što
f­rmal­zma već znamo, poetičnost takođe bila „svrhovitost bez svrhe“ ili sama
sebi svrha. Prihvatajući samo ovo kao osobinu pesničkog jezika, for­
malisti su ga time radikalno razdvajali od praktičnog jezika – treti­
rajući i jedan i drugi kao potpuno nezavisne jezike. Mukaržovski
se, međutim, odlučno suprotstavljao takvom postavljanju stvari i pe­
sničkom izražavanju pripisivao autoteli čnost i praktične ciljeve.
Tako je pisao:
„Okolnost da pesničko izražavanje ima za cilj sam izraz, ne
lišava pesnički jezik praktičnog značaja ... u pesničkom jezi­
ku postoji stalan spor i stalna napetost između samosvrho­
vitosti i saopštenja.“29
Mukaržovski je bio svestan toga da specifičnost književnosti
Knj­že­n­ del­ mora uzeti u obzir posledice koje proističu iz činjenice da književno
ka­ k­m­n­kat delo komunicira – da je ono komunikat koji neki pošiljalac upućuje
nekom primaocu – i da se taj aspekat ne sme izgubiti iz vida. Upra­
vo je zato za njegovo mišljenje o književnosti bila karakteristična
i komu ni k aci ona perspektiva. Pozivajući se na već tada poznat
model tri osnovne funkcije jezičkog znaka koji je opisao nemački
lingvista Karl Biler – te, dakle, razlikujući reprezentativnu (Darstel­
B­hler­­ m­del lung), ekspresivnu (Ausdruck) i impresivnu (Appell) funkciju koje
tr­ f­nkc­je su, redom, označavale odnos znaka prema stvarnosti, pošiljaocu i
jez­čk­g znaka
primaocu,30 i smatrajući ih prisutnim u svakom poetskom iskazu
– Mukaržovski je, pre svega, skretao pažnju na dinamiku odnosa
između ove tri funkcije i estetske funkcije (koja određuje odnos zna­
D­nam­ka ka prema sebi samom). Takođe je uviđao posebnu vrstu dinamike
pesn­čk­g jez­ka karakterističnu za pesnički jezik – borbu i napetost „između unu­
trašnje usmerenosti“ (estetska funkcija) i „komunikacije“ (ostale
jezičke funkcije). Zato je njegova ideja pesničkog jezika i imala veo­
ma dinamičan karakter – tako je specifičnost ovog jezika izražavala
unutrašnja konfliktnost suprotnih jezičkih polova.

28 Ibid., str. 50.

29 Ibid., str. 52.
30 K. Bühler, Sprachtheorie. Die Darstellungsfunktion der Sprache, Jena, 193.

228 Književne teorije XX veka

Um­tn­čka str­kt­ra

Mukaržovski se svesno služio i kategorijom st r u kture, precizno S­­jst­a

nabrajajući njene osobine. U jednoj od svojih programskih skica, str­kt­re
objavljenoj takođe četrdesetih godina, skretao je pažnju na to da je
struktura kao „značenjska jedinica“ nešto znatno veće od same ce­
line proistekle iz „prostog dodavanja sastavnih delova“. Takođe je
primetio da upravo „strukturalna celina određuje svaki svoj deo i
obrnuto – svaki od ovih delova određuje upravo tu, a ne neku dru­
gu celinu“.31 Međutim, naglašavao je da je samo ovakvo definisa­
nje strukture nedovoljno da bi se odredila specifičnost književnih i
umetničkih struktura jer se ono može odnositi i na sve druge struk­
ture, na primer, one opisane na osnovi psihologije ličnosti. Dakle,
„u pojmu umetničke strukture“, konstatovao je Mukaržovski, „vi­
dimo posebnije svojstvo nego što je sama zavisnost između celine
i njenih delova“. I u ovom slučaju reč je o svojevrsnoj unutrašnjoj D­nam­ka
dinamici umetničke strukture – o pojavljivanju različitih poreme­ ­metn­čke
str­kt­re
ćaja u njoj i njenom stalnom ponovnom oblikovanju – kao i o, iz
teorije poetskog jezika poznatoj, borbi suprotnosti. Slično kao i u
teoriji poetskog jezika, tako je i suštinska osobina mišljenja Mukar­
žovskog o strukturi bilo upravo to što joj je on davao „energetski i
dinamičan karakter“. „Energetskost“ strukture je ovde označavala
funkcionalnost pojedinačnih sastavnih delova u odnosu na celinu
strukture, dok je „dinamičnost“ trebalo da predstavlja sposobnost
strukture na stalan unutrašnji preobražaj. Struktura kao celina, pre­
ma viđenju Mukaržovskog, nalazila se u „neprestanom pokretu“, ali
taj pokret se ipak odvija samo unutar nje – doživljavajući unutraš­
nje promene, ona je istovremeno zadržavala trajnost i neosetljivost
na spoljašnje uticaje.32 Češki istraživač je takođe bio svestan i činje­
nice da je suština čitavog strukturalističkog poduhvata stvaranje si­
stemske nauke o književnosti i da zadatak te nauke treba da bude S­stemska na­ka
precizna sistematizacija izdiferenciranog univerzuma književnosti. ­ knj­že­n­st­
Slično kao i u De Sosirovoj koncepciji lingvistike, tako je i ovde op­
šti model ove nauke trebalo da odgovara opštem pojmu strukture:
„Suštinu strukturalizma je najbolje objasniti na primeru
načina na koji stvara i tretira naučne pojmove. On najbolje
razjašnjava osnovnu unutrašnju korelaciju čitavog pojmov­
nog sistema te ili neke druge nauke: u njegovom pristupu
31 J. Muka­ovský, Strukturalizm w estetyce ..., op. cit., str. 229.
32 Ibid., str. 228, 229.

VII. Strukturalizam (I) 229

 svaki pojedinačan pojam određivan je pomoću svih osta­
lih, a istovremeno ih sam određuje ... Tek uzajamni odnosi
daju pojedinačnim pojmovima ‘smisao’, izlazeći iz okvira
čisto sadržajne definicije. Strukturalizam, dakle, vidi po­
jam kao energetsko sredstvo stalno ponavljanog savladava­
nja, sredstvo uvek spremno da izvrši unutrašnje promene i
adaptacije. Duboka ukorenjenost u celovitom pojmovnom
sistemu mu omogućava preobražaj bez gubljenja sopstve­
nog identiteta.“33
Str­kt­ralna Ovde treba naglasiti da je ovakva homol og ij a (analognost
h­m­l­g­ja funkcija) metode i predmeta, istraživačke koncepcije i ključnog ter­
mina bila, u stvari, karakteristična za sve varijante strukturalizma,
pojačavajući njegov imanentizam i garantujući mu pojmovnu čisto­
tu i stabilnost.

U pra­c­ s­mant­k­

Str­kt­ralna Treba još dodati da je teorija književnosti Mukaržovskog bila deo

estet­ka šire discipline kojom se takođe bavio, a to je strukturalna estetika
M­karž­­k­g
koja je bila veoma snažno semiološki obojena. Književno delo je,
prema njegovom mišljenju, karakterisala složena i višeslojna seman­
tička struktura. Ovu strukturu su činili unutrašnji značenjski odno­
si između elemenata dela, uzajamne veze tih elemenata i čitavog
dela sa sistemima normi određenih tradicija, a takođe odnos dela
sa pošiljaocem i primaocem u činu komunikacije, kao i saznajne
relacije dela – modela stvarnosti koji su u njemu sadržani.3 Rani­
je pomenuta rasprava Mukaržovskog, O pesničkom jeziku, takođe
je iznela na videlo i osobine karakteristične već za sledeću etapu
u razvoju praškog strukturalizma četrdesetih godina. Pre desetak
godina – naglašavao je Mukaržovski na kraju svog članka – u prvi
plan su izbijali problemi zvučne strane pesničkog govora i proble­
Značenjska
str­kt­ra matika poetske upotrebe leksike. Danas su, međutim, postala naj­
pesn­čk­g jez­ka važnija pitanja koja se tiču značenjske strukture pesničkog jezika.35
33 Ibid., str. 227–228.
3 Up. J. Muka­ovský, „O strukturalizmie“, u: W­ród znaków i struktur, op. cit.,
str. 30–35; takođe: J. Muka­ovský, Strukturalizm w estetyce i w nauce o lite­
raturze, op. cit., str. 232. Pogledati, takođe: J. Sławiński, Jan Muka­ovský...,
op. cit., str. 17–18.
35 J. Mukaržovski, Struktura pesničkog jezika, op. cit., str. 101.

230 Književne teorije XX veka

Opširna studija ovog istraživača je u sebi već sadržala početni pro­
jekat strukturalne semantike. Najmanju dinamičku značenjsku je­
dinicu je ovde predstavljala rečenica – „postepeno ostvarivan kon­
tekst“,36 a tokom semantičke analize rečenice mogle su se odrediti
osnove principa njene značenjske konstrukcije. Mukaržovski se po­ Pr­nc­p­
trudio da ih, makar početno, odredi. To su, dakle, bili: semant­čke
građe rečen­ce
– prvo, princip j e di nst v a re če n ičkog sm isl a (koji određu­ M­karž­­sk­g
je učešće svih semantičkih jedinica u stvaranju smisla celine);
– drugo, princip z na če nj ske a kumu l acij e (koji se odnosi
na redosled semantičkih jedinica i njihovih kontekstualnih
modifikacija);
– treće, princip os c i l ac ij e i z me đu z načenj ske st at i ke
i di nami ke (koja izražava napetost između odnosa prema
stvarnosti svake semantičke jedinice upotrebljene u rečenici i
promena značenja koje proističu iz njenog položaja u određe­
nom kontekstu – na primer, značenjske promene kao posledi­
ce procesa metaforizacije).
Tako je književna teorija Mukaržovskog postigla krajnje dosled­ Sem­­l­ška ­
nu funkcionalnu i semiološku orijentaciju (karakterisitičnu za prvu f­nkc­­nalna
­r­jentac­ja
fazu razvoja praškog strukturalizma), a u kasnijoj fazi se odlučno te­r­je
usmerila ka semantici književnog dela. Međutim, ne samo to – češ­ M­karž­­sk­g
kog istraživača su interesovali i sociološki aspekti književnosti, kao
i komunikaciona perspektiva. U ovom, prvom, slučaju najvažnije je
bilo opisivanje društvene uslovljenosti književnog stvaralaštva (nor­
mi i umetničkih sredstava), kao i društvenih okolnosti percepcije
književnosti; u drugom – analiza strukture umetničkog dela sa sta­
novišta čina komunikacije, proučavanje funkcija komunikacionih
konvencija i opis sistema normi zajedničkih za pošiljaoce i primao­
ce književnosti (kodova).

Up­ć­­anj­ na ­st­r­j­

Praški strukturalisti se, ipak, nisu bavili samo traganjem za odgovo­ Te­r­jske
rom na pitanje o specifičnosti poetskog jezika, odnosno analizom ­ met­d­l­ške
­sn­­e ­st­r­je
književnih struktura. Veoma važna struja u njihovim istraživanji­ knj­že­n­st­
ma odnosila se i na teorijske i na metodološke osnove istorije knji­
ževnosti. Još su ruski formalisti (Šklovski, Ejhenbaum, a naročito
Tinjanov) pokušavali da izoluju književnoistorijski proces od opšte
36 Ibid., str. 87.

VII. Strukturalizam (I) 231

 istorije i da odrede principe njegovih unutrašnjih promena. Ovaj
proces slično su videli praški strukturalisti – Mukaržovski, a pre
svih Feliks Vodička – pa su tako i oni pokušali da opišu istorijski raz­
voj književnosti kao promenu estetskih struktura, nastojeći istovre­
meno da u ovom slučaju međusobno pomire sinhronijsku i dijahro­
nijsku tačku gledišta. U raspravi O pesničkom jeziku Mukaržovski
je istraživao, na primer, istorijsku promenljivost pesničkog jezika u
V­d­čk­na odnosu na promene koje se dešavaju u narodnom jeziku. Vodička
k­ncepc­ja je u raspravi pod nazivom Istorija književnosti. Njeni problemi i za­
­st­r­je
knj­že­n­st­ daci (192) formulisao već veoma zreo naučni projekat – teorijske i
metodološke osnove za književnoistorijska istraživanja.37 On je knji­
ževno delo okarakterisao kao dinamičan sastavni deo razvojnog
procesa književnosti. Ovde izneta koncepcija istorije književnosti
sadržala je tri osnovne grupe zadataka:
– prva: određena objektivnim postojanjem književnih dela ko­
ja stvaraju istorijski niz koji obuhvata istraživanje i manent­
nog ra z voj a književne strukture nezavisno od autora i reci­
pijenata;
– druga: koja se bavi proučavanjem gene z e (rekonstrukcijom
odnosa između književnog dela i istorijske stvarnosti uticajem
vanknjiževnih struktura), kao i određivanjem napetosti izme­
đu književne namere pisca i savremene književne strukture;
– treća: koja predstavlja analizu re cep cij e (ona koja uzima u
obzir proučavanje književne publike, normi recepcije, promena
književnih vrednosti i životnosti dela u istorijskom procesu).
Naj­ažn­ja Generalna namera opisivanja i objašnjavanja književnoistorij­
d­st­gn­ća skih celina, kao i stvaranje razvojne sistematičnosti književnosti, po­
Praške šk­le
vlači za sobom neizbežnost shvatanja tipičnih razvojnih tendencija
u sve tri grupe književnoistorijskih zadataka.
Sva ova ostvarenja – naročito teoriju pesničkog jezika i estetske
funkcije, podrobne analize pesničkog jezika, uvod u književnu se­
mantiku, teoriju strukture i književnog znaka, kao i formulisanje
osnova za metodologiju istorije književnosti – treba smatrati najva­
žnijim dostignućima Praške škole. Ova škola je oficijelno završila
svoj rad 198. godine, iako je njeno proučavanje pesničkog jezika
nastavljeno i u posleratnom periodu – a pre svega je to učinio Ro­
man Jakobson.38

37 F. Vodička, „Historia literatury. Jej problemy i zadania“, u: Teoria bada­...,

op. cit., t. 2, deo 3.
38 Mukaržovski je, međutim, kasnijih godina odbacio strukturalizam u ime
marksizma.

232 Književne teorije XX veka

Jak­bs­n ­ p­­tska f­nkc­ja

Godine 1960. ugledao je svetlo dana jedan od najčuvenijih teksto­ Jak­­s­n­­a

va Romana Jakobsona – „Lingvistika i poetika“. Pitanja mehanizma Poetika ­ s­etl­
l­ng­­st­ke
preobražavanja jezičkog komunikata u umetničko delo ovde ipak
nisu promenjena – ali su zato odgovori postali podrobniji. Budući
i dalje na stanovištu da poetska funkcija mora biti shvaćena na osno­
vi drugih jezičkih funkcija, Jakobson je ovde vršio veoma detaljnu
analizu ovih funkcija na osnovi „činilaca koji ulaze u sastav svakog K­nst­t­t­­n­
govornog događaja, svakog čina verbalnog opštenja“.39 Kao i za Mu­ č­n­­c­ jez­čke
k­m­n­kac­je
karžovskog, i za Jakobsona je u ovom slučaju bio veoma važan pri­
stup specifičnosti književnosti iz komu n i kaci one perspektive.
Ovi „konstitutivni činioci“, o kojima govori, nisu označavali samo
komu ni kat, p o ši lj ao c a i pr i mao c a, već i različite dodatne ele­
mente takođe značajne za sporazumevanje pošiljaoca i primaoca:
kontekst – na koji se odnosi komunikat, ko d – zajednički i za po­
šiljaoca i za primaoca i kont a kt – „fizički kanal i psihološku ve­
zu između pošiljaoca i primaoca“. Svi ovi činioci uticali su na jezičke F­nkc­je jez­ka
funkcije čiji se broj ovde takođe uvećavao. Pored funkcija poznatih iz prema
Jak­­s­n­
sheme Bihlera i Mukaržovskog: reprezentativne, ekspresivne i impre­
sivne, Jakobson je dodatno izdvojio: metajezičku funkciju (informa­
cije o kodu koja se nalazi u jeziku i kojom se služe pošiljalac i prima­
lac) i fatičku funkciju (formule koje postoje u jeziku i koje služe samo
za podržavanje komunikacije). Tek se na osnovi svih ovih elemenata
mogla razmatrati poetska funkcija koja je, kako je opet uveravao istra­ P­etska f­nkc­ja
živač, uzrokovala „usmerenost (Einstellung) na PORUKU kao takvu,
dovođenje u fokus poruke zarad nje same“.0 Osnovni zadatak ove
funkcije bio je taj da učini „znakove jasnijim i uhvatljivijim“ i iako
je ova osobina, dominantna u poetskom jeziku, mogla da se pojavi u
običnoj jezičkoj komunikaciji, ona je ipak u ovom slučaju igrala samo
sporednu ulogu. Jakobson, dakle, nije mnogo odstupao od principa
koje je ustanovio Mukaržovski, ali je ipak nastojao da ode korak dalje
pitajući se, pre svega, o tome kako se konkretno dešava ovo skretanje
pažnje na jezičke znakove u poetskom komunikatu. Pokušao je da od­
govori na to pitanje pomoću čuvene definicije:
„Poetska funkcija projektuje princip ekvivalentnosti iz ose se­ Jak­­s­n­­a
lekcije u osu kombinacije. Ekvivalentnost se uzdiže do kon­ def­n­c­ja
p­etske f­nkc­je
stitutivnog načela sekvence.“1
39 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, Nolit, Beograd, 1966, str. 289, prevod: Dra­
ginja Pervaz, Tomislav Bekić, Vjera Vuletić, Sreten Marić, Ranko Bugarski.
0 Ibid., str. 29.
1 Ibid., str. 296.

VII. Strukturalizam (I) 233

 Koristeći izraze „os a s elekcij e“ i „os a kombi nacij e“, Jakob­
son se pozivao na svoje ranije stavove iznete u skoro podjednako ču­
venom tekstu – „Dva aspekta jezika i dva tipa afazičnih oboljenja“
(1956).2 Stvaranju iskaza – tvrdio je tada – uvek mora prethoditi s e­
lekc ij a određenih jezičkih jedinica (na primer, izraza) iz inventara
mogućnosti (koda) i sa sobom povlači kombi naciju ovih jedinica
(njihovo povezivanje u niz sa višim redom složenosti – na primer,
u rečenice). Činom selekcije vlada, dakle, princip ekvivalentnosti,
odnosno zamene (može se izraziti pomoću analogije s mehani­
zmom metafore i nazvati principom metaforizacije). Kombinaci­
Metaf­ra / jom vlada princip pripadništva (zasnovan na metonimičkom meha­
met­n­m­ja nizmu).3 U poeziji – dodao je Jakobson već u „Lingvistici i poetici“
– ovaj uopšten princip metaforizacije (ekvivalentnosti) postaje tako­
đe način organizacije jezičkih nizova (pojedinačnih rečenica poet­
skog iskaza). Poezija se od drugih vrsta govora razlikuje po tome
što je za njene jezičke nizove karakteristično „redovno ponavljanje
ekvivalentnih jedinica“ (ritmičkim i metričkim pravilnostima) za­
hvaljujući kojem možemo da osetimo bujicu govora, slično kao što
se u muzici oseća vreme. Na kraju je – zaključio je – uvek stih taj ko­
ji implicira poetsku funkciju i ovaj princip obavezuje nezavisno od
kulture i vremena u kojima nastaje književnost.
Jak­­s­n­­a Ove ideje nastavio je da razrađuje i u tekstu pod nazivom „Poe­
gramat­ka zija gramatike i gramatika poezije“ (1960). Za Jakobsona je ovde bi­
p­ez­je
lo najbitnije da odredi uzajamne odnose između gramatike i poezi­
je. Redigujući, još ranije, prevode Puškinove poezije na češki jezik,
primetio je neobičnu pojavu, konkretno da:
„Prvorazredna funkcija morfoloških i sintaksičkih sredstava
prepliće se, nadmeće se sa umetničkom ulogom tropa“.5
Pažljive analize pesničkih tvorevina omogućile su mu da prime­
Gramat­čk­ ti pojavu koju je nazvao gramatičkim paralelizmom – određenim
paralel­zam gramatičkim oblicima na književnom nivou pesničke tvorevine od­
govarala su određena metaforička i metonimijska značenja na nje­
govom semantičkom planu, tako da je ponekad bilo teško odrediti
tačnu granicu između „metaforike i konkretnosti u poeziji“. Ove ana­
lize su potvrdile raniju tezu istraživača da „simetrično ponavljanje
2 Ovaj tekst se takođe nalazi u knjizi: W poszukiwaniu istoty języka, op. cit., t. 1.
3 R. Jakobson, „Dwa aspekty języka i dwa typy zakłóceń afatycznych“, u: W pos­
zukiwaniu istoty języka, op. cit., t. I, str. 169–175.
 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, op. cit., str. 298.
5 Ibid., str. 72.

23 Književne teorije XX veka

i suprotstavljanje gramatičkih značenja postaje ovde umetnički po­ Ul­ga
gramata­čk­h
stupak“.6 Jakobson je tim povodom pronašao suštinsku analogiju: pra­­la ­ p­ez­j­
gramatika ima sličnu funkciju kao kompozicija u slikarstvu – opšti
odnos pesničkog iskaza prema pitanju gramatike uvek je bio strogo
određen, nikada neodređen: gramatička pravila su stvarala skriveni
princip strukturalne i semantičke organizacije dela ili im se delo opi­
ralo. Ovo otkriće je trebalo, prema mišljenju autora Poezije gramati­
ke..., da predstavlja uvod u konstruisanje specifične poetske gramati­
ke, mada shvaćene potpuno drugačije nego nešto kasnije narativne
gramatike. Jakobsonu nije bilo stalo do toga da stvori opštu gramati­
ku književnosti (kao ekvivalent književne „kompetentnosti“ po uzoru
na jezičku kompetentnost Čomskog), već više samo da istraži odnose
između gramatičkog i retoričkog nivoa pesničke tvorevine. Praktična Gramat­čk­ n­­­
potvrda ove koncepcije bila je objavljena 1962. godine u analizi sone­ – ret­r­čk­ n­­­
ta Šarla Bodlera Mačke, zajedno s K. Levi­Strosom – koja se i danas
smatra uobičajenim primerom primene strukturalne metode na prou­
čavanje književnosti. Ovaj neobično detaljan analitički rad obuhvatio
je sve gramatičke nivoe pesme (fonetski, morfološki, leksički, sintak­
sički) i opisao njihove veze s rasporedom rima, kompozicijom stiho­
va i strofa, konstrukcijom subjekta, metrikom stihova i, na kraju – sa
značenjem pojedinačnih rečenica u pesmi. Istraživači su ovde otkriva­
li i brojne paralelizme i podudarnosti između formalno­gramatičke
organizacije pesme i njene semantičke strukture.7

Str­kt­ral­zam ­ knj­ž­­na kr­t­ka (Ž­n­t, T­d­r­­, Bart)

Godine 1966. i u Francuskoj su izašla dva važna teksta koja ne sa­ Franc­sk­
mo što su sumirala uzroke fascinacije lingvista strukturalizmom še­ str­kt­ral­zam
zdesetih godina već su i pravila bilans posledica takvog stila mišlje­
nja za nauku o književnosti. Bio je to kratak, ali i sada čuveni tekst
Ž­rar Ž­n­ta (rođ. 1930), „Strukturalizam i književna kritika“,8 kao
i još čuvenija „Kritika i istina“9 R­lana Barta (1915–1980). Uosta­
lom, obojica su – kako Ženet tako i Bart – krenuli u pravcu koji
su ranije odabrali, a koji se najjednostavnije može odrediti pomoću
6 Ibid., str. 80.
7 Ibid., str. 97–117.
8 Ž. Ženet, Figure, Vuk Karadžić, Beograd, 1985, prevod: Mirjana Miočinović.
9 R. Barthes, Critique et vérité, Paris, 1966. Kod nas objavljen drugi deo u pre­
vodu Ivana Čolovića, u: Rolan Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, No­
lit, Beograd, 1971.

VII. Strukturalizam (I) 235

 sugestije date u naslovu Ženetovog teksta; i jedan i drugi su uvideli
Str­kt­ral­zam duboku srodnost metodâ strukturalizma i načina rada književne kri­
­ ­dn­s­ na tike, pa čak se – kako je to Ženet formulisao – strukturalizam, pre­
knj­že­n­ kr­t­k­
ma njihovom mišljenju, nalazio „implicite u kritičkoj delatnosti“.50
Ženet­­a Opšte principe strukturalističke poetike Ženet je izložio još počet­
k­ncepc­ja kom šezdesetih godina,51 a ovde je nastojao da sabere i rezimira sve
kr­t­ke
koristi koje od strukturalizma može imati upravo književna kritika.
Zato što „i kritičar rasklapa strukture na sastavne elemente“, a „kri­
tička misao... izgrađuje strukturisane celine uz pomoć jedne struk­
turisane celine – del a“.52 Književna kritika je, dakle, vrsta „struktu­
ralističke delatnosti“ zasnovane na pretpostavci koju je izneo Bart
tri godine ranije, a to je da u stvari nema
„nikakve teh n i čke razlike između naučnog struktura­
lizma, s jedne strane, i književnosti i uopšte umetnosti, s
druge strane“.53
Prema Ženetovom mišljenju, strukturalna analiza je književnoj
kritici bila od velike praktične koristi – zahvaljujući njoj mogle su se
otkrivati, na primer, veze između sistema formi i sistema značenja i
prepoznavati celovite homologije. Moguće je bilo odrediti odnos iz­
među koda i poruke književnosti. Ali, pre svega, bilo je moguće da
se potpuno odbaci proučavanje spoljnih uslovljenosti književnosti
Sam­ del­ ­ cen­ (psiholoških, društvenih, istorijskih i sl.) i da se pažnja usredsredi
tr­ za­nteres­­a­ isključivo na s amo d elo, tretirajući ga ne više kao posledicu nekih
n­st­ kr­t­ke spoljnih uzroka već kao „nezavisno biće“. Na taj način se struktura­
Pr­t­­ lizam uključio u pokret opozicion prema pozitivizmu (istoricizmu,
p­z­t­­­zma biografizmu, psihologizmu), uvodeći za promenu imanentizam
(analizu ograničenu na samo delo, zaobilazeći u potpunosti njegove
izvore i uzroke). Potpuno uveren u ispravnost ovakvog postupka,
Ženet je veoma snažno i decidno iznosio svoj stav:
„Dovoljno se dugo na književnost gledalo kao na poruku
bez koda da bi se ukazala potreba da se bar za trenutak na
nju gleda kao na kod bez poruke... Tako bi jedan gotovo pro­
storni determinizam strukture smenio, u sasvim modernom
50 G. Genette, „Strukturalizm a krytyka literacka“, Pamiętnyk Literacki, 197,
sv. 3, str. 278.
51 G. Genette, „Une poétique structurale?“, Tel Quel, 1961, br. 7. Pogledati, ta­
kođe: J. Rousset, Forme et signification. Essais sur le structures littéraires de
Corneille à Claudel, Paris, 1962.
52 Ž. Ženet, Figure, op. cit., str. 17.
53 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 183.

236 Književne teorije XX veka

 duhu, vremenski determinizam postanka, budući da je sva­ Str­kt­ra vers­s
geneza
ka jedinica definisana izrazima koji označavaju odnose,
a ne poreklo.“5
Ovako radikalna promena perspektive za njega je predstavljala
jedno od najvažnijih dostignuća strukturalizma, a o celini struktura­
lističkog poduhvata izjašnjavao se s velikim entuzijazmom – pošto
je strukturalizam imao šansu da prati
„književnost u njenom globalnom razvoju praveći sinhronij­
ske preseke u različitim etapama, i poredeći dobijene slike“.55
Podjednako optimistički je na misiju strukturalizma gledao i
Rolan Bart, i to upravo u isto vreme. U Kritici i istini isticao je nu­ Bart­­a
žnost da se nauka o književnosti izgradi pomoću stvarnog događa­ Kritika i istina
ja. To je trebalo da bude nauka zasnovana na lingvističkom modelu
koja se ne bi bavila sadržinama književnih dela, već opštim „uslov i ­
ma u kojima se nalazi sadržina“ (formama), odnosno varijacijama
smisla koje potiču iz tih dela. Pozivajući se, između ostalog, na kon­
cepciju Noama Čomskog, Bart je imao u vidu i mogućnost posto­
janja neke vrste „književne sposobnosti“ – književne kompetencije Knj­že­na
analogne jezičkoj sposobnosti – a takođe je (kao i Ženet) naglašavao k­mpetenc­ja
glavnu prednost nove nauke o književnosti: mogućnost odvajanja
književnog dela od njegovog stvarnog autora (pa čak i od hipotetičke
namere autora) kao i perspektivu proučavanja samih pravila konstruk­
cije dela.56 Ovu nauku je autor Kritike i istine decidno razlikovao od
književne kritike („nauka se bavi smislom, a kritika ga proizvodi“),57
međutim, na kraju je ona ipak trebalo da stvara osnovu za kritiku, isti­
čući opšte uslove za mogućnost stvaranja značenja u književnosti.
Ovo pitanje je drugačije video drugi francuski teoretičar knji­
ževnosti – C­­tan T­d­r­­ (rođ. 1939). U Poetici, objavljenoj dve Na­ka ­ knj­že­­
godine kasnije, nasuprot Bartu i Ženetu, izvršio je principijelnu po­ n­st­ / knj­že­na
kr­t­ka
delu na ono što spada u kompetencije poetike (zakoni koji se nalaze
u okviru naučnog sistema) i na ono što predstavlja domen interpre­
tacije, kao i književne kritike (procese stvaranja značenja koji se ne
mogu uvek sistematično urediti). Tako je pisao:
„Nasuprot onome čemu teži tumačenje pojedinačno uze­
tih dela, poetika ne nastoji da im odredi smisao, nego teži
5 Ž. Ženet, op. cit., str. 19. i 2.
55 Ibid., str. 32.
56 R. Bart, op. cit., str. 232–237.
57 Ibid., str. 237.

VII. Strukturalizam (I) 237

 saznavanju opštih zakona koji upravljaju stvaranjem svakog
dela. Međutim, za razliku od onog što čine pomenute nau­
ke (psihologija, sociologija, itd.) ona nastoji da te zakone ot­
krije u samoj književnosti. Prema tome, poetika predstavlja
u isti mah ‘apstraktan’ i ‘unutrašnji’ pristup književnosti.“58
Koliko su Bart i Ženet u strukturalnoj analizi videli osnovu knji­
T­d­r­­lje­­ ževne kritike / interpretacije, toliko se Todorov odlučno protivio
s­pr­tsta­ljanje tako tesnoj povezanosti, naročito se pribojavajući eventualnih po­
p­et­ke
­ ­nterpretac­je remećaja u apstraktnom modelu strukturalne poetike u slučaju da
ona počne da se bavi semantičkim pojavama kojima je teško ovla­
Un­­erzaln­ dati i koje su u suštini subjektivne. U njegovoj knjizi se može uočiti
s­stem
p­tenc­jalne veoma izražen san o otkrivanju univerzalnog sistema „potencijalne
knj­že­n­st­ književnosti“. Tako on, nešto dalje, kaže:
„Predmet poetike nije sámo književno delo: ona ispituje
svojstva one osobene vrste diskursa koju predstavlja knji­
ževni diskurs. Svako delo tada se posmatra kao ispoljava­
nje jedne mnogo opštije apstraktne strukture, čije je ono
samo jedno mogućno ostvarenje. Iz ovoga proizlazi da je
ova nauka zaokupljena ne više postojećom književnošću
nego mogućnom književnošću ili, drugačije rečeno, onim
apstraktnim svojstvom koje književnu činjenicu čini osobe­
nom – literarnošću.“59
Dakle, poetika, prema shvatanju Todorova, nije više uopšte tre­
balo da se bavi analiziranjem konkretnih, pojedinačnih književnih
tekstova, već samo opisivanjem apstraktnih struktura, a ovi tekstovi
bi mogli biti samo njihova realizacija. Prema tom shvatanju, poetiku
takođe nisu interesovala značenja književnog dela (to je u stvari bio
domen interpretacije), već samo opšti uslovi nastanka tih značenja
(semantička pravila). Tako shvaćena poetika, za razliku od interpre­
tacije koja je subjektivna i izlazi izvan okvira samog dela, trebalo je
da predstavlja „apstraktni“ i „unutrašnji“ prilaz književnosti, da se
P­et­ka ka­ uopšte ne bavi empirijskim činjenicama (književnim delima), već
anal­za samo apstraktnom strukturom (književnošću u opštem smislu)60 i
apstraktn­h
str­kt­ra samo tako shvaćena predstavljala bi nauku u punom smislu. U tom
pravcu su išli i ostali radovi Todorova, na primer, raniji Littérature
58 C. Todorov, Poetika, Filip Višnjić, Beograd, 1986, str. 11, prevod: Branko Je­
lić i Miloš Konstantinović.
59 Ibid., str. 11.
60 Ibid., str. 15.

238 Književne teorije XX veka

et signification (1967) i njegove analize fabularnih dela vršene zajed­
no sa istraživačima iz kruga Francuske naratološke škole.61
Veoma uočljivi naučni apetiti, kako kod Todorova tako i kod Že­
neta i Barta, bili su karakteristični naročito za francuski strukturali­
zam kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina62 koji je upravo zbog
toga često nazivan „ortodoksnim“. Štaviše – tadašnja atmosfera je Ort­d­ksn­
veoma pogodovala upravo takvim tendencijama. Imajući u vidu sna­ str­kt­ral­zam
žne filozofsko­antropološke uticaje, a takođe i podsticaje posleratnih
lingvističkih teorija (Emila Benvenista, Luja Hjemsleva, a naročito
Noama Čomskog), analize pesničkog jezika su u tom trenutku ustu­
pile mesto mnogo smelijim i široko zamišljenim namerama – traga­
njem za univerzalnom gramatikom književnosti. Upravo će ovakve
zamisli – a naročito projekat stvaranja još snažnije nego do tada nau­
ke o književnosti – posebno zainteresovati francuske strukturaliste u Dalja e­­l­c­ja
drugoj polovini šezdesetih godina. Jedan od najvažnijih impulsa za str­kt­ral­zma
njih tada će postati antropološka misao K. Levi­Strosa.63
U posleratnom strukturalizmu će dominirati i semiološka per­
spektiva već ranije skicirana u ostvarenjima istraživača iz kruga
Praške škole. Koliko je – kako se sećamo – u koncepcijama Mukar­
žovskog ili Jakobsona nadređena kategorija bio z na k , i koliko su
njihovi napori išli pre svega u pravcu prihvatanja književnog dela
kao znakovnog fenomena i mogućnosti definisanja njegove semio­ Prelazak
tičke specifilnosti, toliko se kasnije – naročito na polju francuskog ­d znaka
na s­stem znak­­a
strukturalizma s kraja šezdesetih i sedamdesetih godina – u centru
pažnje neće naći sam znak, već s iste m z na kov a. I, u skladu s tim,
ispostaviće se da je najvažniji zadatak – opisivanje književnih i kul­
turoloških znakova. Na taj način će se semiotika – nauka o znakovi­
ma koja se razvijala još od antike – povezati sa strukturalističkom
mišlju i postaće u pravom smislu naučna disciplina – semiologija,
odnosno opšta teorija znakova i znakovnih sistema.

61 Naročito kasnija Poétique de la prose (1971) ili Grammaire du Décaméron.

Pogledati: Strukturalizam (II). Već 1978. godine, u knjizi Les genres du disco­
urse, Todorov je doveo u pitanje strukturalističku koncepciju književnosti za­
snovanu na premisi homogenosti književnog dela.
62 Ovde treba spomenuti strukturalnu stilistiku M. Rifatera. Up. M. Riffaterre,
„Kryteria analizy stylu“, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przek­adów
„Pamiętnika Literackiego“, I, Wrocław, 1977, ili: „Kontekst stylistyczny“, Pami­
ętnik Literacki, 1972, deo 3.
63 Pogledati: Strukturalizam (II).

VII. Strukturalizam (I) 239

 R­z­m­

1. Rani strukturalizam u nauci o književnosti razvio se uglav­

nom zahvaljujući inspiracijama lingvista – pre svega švaj­
carskog naučnika Ferdinanda de Sosira, a i ruskog Nikolaja
Trubeckog. U slučaju De Sosira ispostavilo se da je bila naju­
ticajnija koncepcija sistema jezika, kao i opšta ideja lingvisti­
ke kao nauke – obe formulisane u Opštoj lingvistici (1916),
objavljenoj nakon njegove smrti. Kad je reč o Trubeckom
– naročito inspirativna postala je njegova fonološka teorija.
2. Najvažniji zadatak za De Sosira bilo je utvrđivanje opštih
osobina apstraktnog s iste ma j e z i ka koji se suprotstavljao
konkretnom govor u – korišćenju jezika u činovima iskaza.
De Sosirova teorijska misao je imala du a list i čk i karakter
Op­z­c­­n­st – osnovni princip konstrukcije sistema jezika, kao i same
ka­ ­sn­­n­ lingvistike, prema njegovom mišljenju su bile opozicije sa­
k­nstr­kt­­n­
pr­nc­p jez­ka gledavane na raznim nivoima: počev od binarne opozicije,
koja određuje zvučne razlike u jeziku (razlike između fone­
ma), preko dualističke konstrukcije samog jezičkog znaka
(koji se sastoji od onoga što predstavlja označitelj, signifiant,
i onoga što je označeno, signifié, te, dakle, od zvučne struje
i pojma), sve do pomenute opozicije sistema (jezika) i govo­
ra (langue / parole), kao i opozicije sinhronije i dijahronije.
Budući koncentrisana na unutrašnju organizaciju sistema
jezika, De Sosirova teorija je imala sinhronijski karakter
(zaobilazila je, dakle, promene jezika kroz vreme), pri tom
je izolovala jezik od spoljašnjih predmeta i pojava (što je bi­
lo vidljivo već u samoj strukturi znaka koji povezuje zvuk
i pojam a ne, na primer, oznake i označene predmete).
De Sosira nisu interesovali ni oni koji jezik koriste, niti funk­
cionisanje jezika u društvenom životu. Njegov glavni cilj bio
je stvaranje objektivne nauke o jeziku, dok je opšti sistem
j e z i ka prihvaćen kao osnovna kategorija – za razliku od
izdiferenciranog, ne uvek predvidljivog i teškog za ovladava­
nje, govora – mogao takođe zagarantovati pojmovnu čistotu
ove nauke.
3. Idući De Sosirovim tragom, strukturalisti lingvisti su se tako­
S­stemsk­ đe interesovali za s iste mske os obi ne jezika književnosti,
p­kazatelj­ koncentrišući se na njegovu unutrašnju organizaciju – neza­
knj­že­n­g jez­ka
visnu od vanjezičke stvarnosti, od onih koji se jezikom ko­
riste, od istorijskih promena, kao i od individualnih iskaza.
20 Književne teorije XX veka
 U početku je i njihov cilj bilo stvaranje nauke o književnosti
koja bi bila na čvrstim osnovama. Međutim, ovaj cilj su vrlo
brzo zamenili praktični zadaci – naročito strukturalna ana­
liza književnog dela – a književnoteorijska refleksija je bila
proširena istorijskom i komunikacionom perspektivom.
. Prva škola nastala na strukturalističkoj osnovi – Praška struk­
turalistička škola – postavila je sebi za cilj, pre svega, pr i me­
nu D e S o si rove konce p cij e na nauku o književnosti i
na njen razvoj, uzimajući u obzir specifičnosti književnosti.
5. Praški strukturalisti su smatrali da je pesnički jezik konstru­
isan analogno opštem jeziku (što znači da u njemu ima sle­
dećih nivoa: fonološki, morfološki, leksički i semantički), Jez­čk­ n­­­­
da se od opšteg jezika razlikuje po svojoj autoteli čno st i
(to jest, sposobnosti da učini vidljivim same jezičke znakove)
i po mogućnosti a ktu a li z acij e nekog od slojeva (njegovo
isticanje u prvi plan).
6. Najvažniji zadatak za istraživače ove škole (naročito za Jana
Mukaržovskog i Romana Jakobsona) postalo je određivanje
sp e ci f ično st i p e sn i čkog j e z i ka – njegovih opštih, uni­
verzalnih i vanvremenskih osobina. Oba istraživača su ove
osobine pronalazili u funkcionalnosti pesničkog jezika – u
njegovoj e ste t i čkoj f u n kcij i (Mukaržovski) ili p o etskoj P­etska / este­
f u n kcij i (Jakobson). I u jednom i u drugom slučaju, ova t­čka f­nkc­ja
­ dr­ge jez­čke
funkcija (koja je skretala pažnju na sam jezički znak) ipak f­nkc­je
nije bila izdvojena od drugih funkcija koje obavlja književni
iskaz. Ona je u koncepciji Mukaržovskog bila povezana razli­
čitim odnosima s praktičnim funkcijama jezika: repre z en ­
t at iv nom, ekspre siv nom i i mpresiv nom (izdvojenim
prema nemačkom lingvisti Bileru). Kad je reč o Jakobsonu
– na ovu podelu je dodata još i fat i čka i met aj e z ička
funkcija. I u jednoj i u drugoj koncepciji, estetička ili poetska D­m­nac­ja este­
funkcija je bivala dinamički zavisna od ostalih funkcija, proiz­ t­čke / p­etske
f­nkc­je
vodeći naročitu vrstu napetosti između autoteličnosti (ekspo­
niranjem samih poetskih znakova kao takvih) i komunikacije
(njihovom usmerenošću ka sporazumevanju).
7. U skladu s tim, najbitnijom osobinom pesničkog jezika Mu­
karžovski i Jakobson smatrali su dominaciju estetičke/poet­
ske funkcije (one koja usmerava pažnju recipijenta na sam
jezički znak) u njemu, kao i ulazak te funkcije u dinamične
odnose sa ostalim jezičkim (komunikacionim) funkcijama.
VII. Strukturalizam (I) 21
 Knj­že­ne 8. Prema istraživačima iz Praga, za književne (umetničke)
str­kt­re
strukture bili su karakteristični komplikovani unutrašnji si­
stemi pojedinačnih elemenata, mada nisu bile samo njihov
zbir. Bile su im svojstvene pre svega unutrašnje napetosti –
nastanak poremećaja i ponovno formiranje. Književne uni­
verzume činile su strukture višeg reda (književna tradicija,
pesnički jezik) kao i strukture nižeg reda (književna dela).
Odnos između ovih struktura bio je hijerarhizovan.
9. Naučnici Praške škole su u završnom periodu delovanja
obratili pažnju i na to da nije samo unutrašnja organizacija
književnih struktura ta koja ima sistemski karakter, nego da
se takve osobine mogu takođe uočiti i kad je reč o semantič­
Str­kt­ralna koj sferi. Tako je naredni zadatak trebalo da postane st r u k­
anal­za značenja tura lna ana li z a z na če nj a k nj i ž e v nost i – pravac koji
je bio precizno određen (na primer, u radu O pesničkom je­
ziku, Mukaržovskog). Ovaj projekat, međutim, nije do kraja
realizovan.
10. Češki naučnici su takođe dosledno prihvatili i funkcional­
nu i semiološku perspektivu. U njihovoj teorijskoj reflek­
siji je bilo veoma bitno obuhvatanje književnosti i s ko­
mu ni kaci onog aspekta. Književno delo je tako imalo
z na kov n i karakter, a njegovu specifičnost je činilo vršenje
K­m­n­kac­­n­ različitih j e z i čk i h f u n kc ij a u osnovnom sistemu komuni­
aspekt ciranja: pošiljalac–poruka–primalac (kod Mukaržovskog),
knj­že­n­st­
kao i pošiljalac–poruka–primalac + kontekst, kontakt, kôd
(kod Jakobsona).
11. Podjednako važan poduhvat za naučnike Praške škole po­
Str­kt­ral­zam stalo je definisanje osnovnih principa metodologije istor i ­
­ met­d­l­g­ja j e k nj i ž e v nost i. Ovog zadatka se poduhvatio naročito
­st­r­je
knj­že­n­st­ Feliks Vodička, izrađujući detaljan metodološki projekat za
istorijska istraživanja.
12. Po završetku zvaničnog delovanja Praške škole, kasnih četr­
desetih godina, ideje čeških strukturalista pedesetih i šez­
desetih godina nastavio je Roman Jakobson, naročito u ra­
dovima „Lingvistika i književnost“ i „Poezija gramatike i
gramatika poezije“, ističući veliku zavisnost i zajedničko de­
lovanje lingvističkih metoda i stilske analize kao i verološke
poezije.
13. Ovu misao su prihvatili i francuski strukturalisti polovinom
Str­kt­ral­zam
­ ­dn­s­ prema šezdesetih godina (između ostalih, Rolan Bart i Žerar Ženet),
knj­že­n­j kr­t­c­ proklamujući duboku srodnost između metodâ strukturalne
22 Književne teorije XX veka
 analize i književne kritike kao analiziranja jezičkih formi a ne
sadržina koje se putem književnost saopštavaju.
1. Jedna od najčuvenijih teorija lingvističke struje strukturali­
zma postala je koncepcija Cvetana Todorova, izneta u njego­
voj Poetici (1968), u kojoj je striktno razdvojio poetiku (kao
proučavanje jezičkih formi) od interpretacije (tumačenja
– kao analizu sadržine književnih poruka).

VII. Strukturalizam (I) 23

Hr­n­l­g­ja

1906–1911: Ferdinand de Sosir predaje na univerzitetu u Ženevi odakle je

otišao u Pariz. Indoevropeista je i pre svega drži predavanja iz
sanskrita, grčkog, latinskog jezika i slično. Međutim, ipak će u
istoriju ući njegova predavanja iz opšte lingvistike i pored toga
što je stigao da održi samo tri kursa za trideset studenata. Godi­
ne 1912. De Sosir počinje ozbiljno da oboleva.
1913: Umire Ferdinand de Sosir.
1916: De Sosirove univerzitetske kolege – Šarl Bali i Albert Sešehej
– objavljuju u Ženevi Cours de linguistique générale (Opšta lin­
gvistika). Sami izdavači nisu prisustvovali tim predavanjima, ali
su se poslužili De Sosirovim beleškama i beleškama njegovih
studenata (u celini: devet kompleta beležaka). Iako počeci struk­
turalizma u teoriji jezika prethode objavljivanju Opšte lingvisti­
ke, ipak od tog trenutka De Sosirovi pogledi počinju da vrše
snažan uticaj na lingvistiku i druge humanističke discipline.
1921: U Pragu se pojavljuje Roman Jakobson koji će odigrati ulogu ve­
znika između Moskovskog lingvističkog kruga i praškog struk­
turalizma. Od tog trenutka govoriće se da je „formalizam bio
samo dečja bolest strukturalizma“, a Jakobson i njegove praške
kolege predstavljaće ozbiljnu nauku o književnosti u punom
značenju te reči. Ta nauka se – kako će te godine napisati Jakob­
son – neće baviti svim na šta usput naiđe, nego samo predme­
tom koji je za nju najbitniji: „literarnošću ili onim što određenu
tvorevinu čini književnom.“ Praški istraživači će se kritički po­
staviti prema nekim pogledima Ruske formalističke škole (na
primer, prema tendenciji da se poetičnost izoluje od drugih je­
zičkih funkcija koje obavlja književno delo), ali će ipak biti više
zahvalniji svojim prethodnicima iz Rusije.
1923: Jakobson objavljuje monografiju O češkom stihu s kojom započi­
nju njegova dugogodišnja istraživanja odnosa između poetskih
formi i opšteg jezika (posebno o odnosu metrike i lingvistike).
1926: Roman Jakobson, Jan Mukaržovski, Bohuslav Havranek i Vilem
Matezijus osnivaju Praški lingvistički krug (Pražský Linguistický
2 Književne teorije XX veka
 Kroužek), kojem se uskoro priključuju i drugi, na primer, Fe­
liks Vodička i Rene Velek. Krug, takođe, uspostavlja saradnju s
Nikolajem Trubeckim i Jurijem Tinjanovim i ubrzo postaje na­
učni centar međunarodnog značaja.
1927: Jurij Tinjanov i Roman Jakobson objavljuju rad „Problemi is­
traživanja književnosti i jezika“ (na stranicama časopisa Nowyj
Lef, 1927, br. 12/13) koji ukazuje na prelaz između pravca istra­
živanja poetskog jezika, koji su odabrali ruski formalisti, i onog
koji će pokrenuti praški strukturalisti. Pored orijentacije na
istraživanje imanentnih zakona koji vladaju književnošću, na
analizu strukturnih pravila konstrukcije jezika i književnih dela
kao i funkcionalnih aspekata književnog jezika, ovde nailazimo
takođe i na formulacije o neophodnosti da se uzmu u obzir isto­
rijske perspektive. Danas se smatra da je ta rasprava već sadrža­
la početne pretpostavke za Teze Praškog kruga.
1929: Praški lingvistički krug počinje da objavljuje sopstveni časopis
Radovi lingvističkog kruga iz Praga (Travaux du Cercle Lingui­
stique de Prague). On će izlaziti do 1938. godine, a u njemu će
svoje radove štampati, takođe, Nikolaj Trubecki. U Pragu se
održava Prvi slavistički kongres tokom kojeg Pražani objavljuju
svoj teorijski manifest – takozvane Teze Praškog kruga. Ovde,
između ostalog, postavljaju sebi zadatak da se De Sosirova teo­
rija prilagodi teoriji književnosti, mada istovremeno ispoljavaju
veliku rezervu prema nekim pogledima tvorca opšte lingvistike
(naročito prema sinhronijskom opisu jezika na koji je on stav­
ljao naglasak). Praški strukturalisti ističu da ni dijahronijska
istraživanja ne isključuju analize sistema i jezičkih funkcija, kao
što ni sinhronijska istraživanja ne mogu zanemarivati evoluciju
jezika. Najvažnija tačka Teza ipak se odnosi na ideju funkcional­
nog jezika i na književno delo kao funkcionalnu strukturu. Tu
će, takođe, biti formulisana koncepcija poetske funkcije.
1930: Jan Mukaržovski objavljuje raspravu „Fonologija i poetika“ (u če­
tvrtoj knjizi Radova lingvističkog kruga iz Praga) koja je veoma
reprezentativna za način mišljenja praških strukturalista tog
razdoblja. On tu, između ostalog, skreće pažnju na čvrstu uza­
jamnu zavisnost poetike i lingvističkih fonoloških teorija, nagla­
šavajući da poetska funkcija podleže promenama pod uticajem
promena fonološkog sistema. U tom radu će se pojaviti čuveni
poznati pogled, iz Tezâ Praškog kruga, o dezautomatizaciji iz­
ražajnih sredstava u poetskom jeziku – to znači, o mogućnosti
eksponiranja svih jezičkih segmenata, čak i onih koje ne zapaža­
mo u običnoj jezičkoj komunikaciji (na primer, zvučno podra­
žavajućih elemenata u jeziku).
1934: Roman Jakobson objavljuje članak „Šta je to poezija?“ na strani­
cama časopisa Volné Smĕry, 1933/193, br. 30. U tom tekstu po­
kušava da definiše poetsku funkciju kao stalno i nepromenljivo
VII. Strukturalizam (I) 25
 svojstvo književnosti. Ovde se veoma često postavlja pitanje:
„Ali u čemu se ispoljava poetičnost?“ i daje odgovor: „U tome
da se reč oseća kao reč, a ne samo kao reprezentant nazvanog
predmeta ili kao izliv emocija.“
1939: U sedmom tomu Radova lingvističkog kruga iz Praga pojavljuju
se čuvena „Grundzüge der Phonologie“ („Pravila fenomenolo­
gije“) Nikolaja Trubeckog, knjiga koja će kasnije veoma snažno
inspirisati francuskog antropologa, oca posleratnog strukturali­
zma – K. Levi­Strosa.
Roman Jakobson putuje u Skandinaviju gde će boraviti više od
dve godine; tu, između ostalog, istražuje afaziju u dečjem jezi­
ku. Jedan od članaka tih istraživanja biće objavljen 1956. godi­
ne pod nazivom „Dva aspekta jezika i dva tipa afatičkih greša­
ka“ (u knjizi pod naslovom Fundamentals of Language koju je
objavio zajedno s Morisom Holom). Ovde se javlja jedna od
najvažnijih Jakobsonovih koncepcija o dvopolnosti jezika: nje­
govoj metaforičnosti i metonimičnosti.
1940: Objavljen je rad Jana Mukaržovskog „Strukturalizam u estetici
i nauci o književnosti“, smatran jednim od osnovnih program­
skih tekstova ranog strukturalizma. Mukaržovski ovde iznosi
teze o zavisnosti celine i delova u okviru strukture, međutim,
skreće pažnju i na to šta predstavlja suštinsko svojstvo verzije
strukturalne teorije koju on koristi – na „energetičnost“ i „di­
namičnost“ strukture, to znači na njenu unutrašnju funkcional­
nost i sposobnost na stalno preoblikovanje („struktura kao celi­
na nalazi se u neprekidnom pokretu“).
Jan Mukaržovski objavljuje jednu od svojih najčuvenijih teorij­
skoknjiževnih rasprava – „O poetskom jeziku“ – u kojoj se ve­
oma energično zalaže za funkcionalnost kao najvažnije i naju­
niverzalnije svojstvo tog jezika. Tu će, takođe, biti formulisana
definicija estetičke funkcije kao one funkcije jezika koja skreće
pažnju na sam jezički znak. Ta vrsta (autoteličnog) funkcionisa­
nja jezika za Mukaržovskog je suprotnost jezičkog izraza – spo­
razumevanja, najvažnija iz praktičnih razloga. Mukaržovski, ta­
kođe, skreće pažnju na jednu od najbitnijih svojstava poetskog
jezika (kakva je „stalna napetost između unutarnje svrsishodno­
sti i komunikacije“ – dakle, između estetičke funkcije i praktič­
nih funkcija) i nagoveštava početni projekat književne struktu­
ralne semantike čija sistematska obrada treba, prema njegovom
mišljenju, da bude najvažniji zadatak u sledećoj fazi razvoja
praškog strukturalizma.
1941: Izlazi iz štampe trotomni Kapitoly z české poetiky – sabrani rado­
vi Jana Mukaržovskog (drugo izdanje pojaviće se 198. godine).
Roman Jakobson odlazi u Sjedinjene Američke Države. Tamo pre­
daje, između ostalog, na École Libre des Hautes Études, Kolumbiji,
26 Književne teorije XX veka
 Harvardu i u Massachusettes Institute of Technology. Osniva
Njujorški lingvistički krug i zajedno s grupom saradnika započi­
nje objavljivanje časopisa Word: Journal of the Linguistic Circle
of New York. U tom razdoblju upoznaje i K. Levi­Strosa na koga
će izvršiti velik uticaj i ovaj će se u velikoj meri preorijentisati
sa etnografije na strukturalnu antropologiju (zasnovanu na lin­
gvističkom modelu).
1942: Feliks Vodička objavljuje knjigu Istorija književnosti. Njeni pro­
blemi i zadaci. Ta rasprava je već veoma sazreo metodološki
projekat koji se odnosi na istorijskoknjiževna istraživanja i još
jednom potvrđuje živu zainteresovanost praških strukturalista
za dijahroniju.
1948: Zvanični kraj delatnosti Praškog lingvističkog kruga.
1960: Roman Jakobson objavljuje jedan od svojih najčuvenijih teksto­
va: Poetika u lingvističkom svetlu (knjigu koja je pod naslovom
Style in Language objavljena u redakciji T. Sebioka) i predavanje
„Poezija gramatike i gramatika poezije“ (održano u Varšavi na
međunarodnoj konferenciji posvećenoj problemima poetike).
U prvi od ovih radova ugrađuje potpuni model komunikacio­
nog sistema zajedno sa svim jezičkim funkcijama (saznajnom,
ekspresivnom, impresivnom, metajezičkom, fatičnom i poet­
skom) kao i definiciju poetske funkcije kao „projekciju prin­
cipa ekvivalentnosti sa težišta izbora na težište kombinacija“.
U drugom istražuje uticaj gramatičkih paralelizama na struktu­
ru poetske fraze.
1962: Roman Jakobson i Klod Levi­Stros objavljuju tipsku strukturnu
analizu književnog dela „Bodlerove ‘Mačke’“ (u časopisu L’Hom­
me. Revue française d’anthropologie, januar–april 1962). Ova
analiza se sve do danas smatra savremenim primerom primene
strukturalističke metode na istraživanja književnosti.
1966: Objavljena dva važna rada francuskih kritičara i teoretičara knji­
ževnosti – Rolana Barta (Kritika i istina, kao posebna knjiga) i
Žerara Ženeta („Strukturalizam i književna kritika“, u knjizi
istog tog autora pod naslovom Figures. Essais). I jedna i druga
konačno potvrđuju čvrste veze između strukturalizma i književ­
ne kritike, tumačeći strukturalne analize književnosti kao osnov­
ni zadatak kritičara. Poruka oba rada je jasna: kritičari ne treba
da se bave istraživanjem odnosa književnog dela i stvarnosti niti
potragom za istinom koja se nalazi u književnosti, već, pre sve­
ga, unutarnjom organizacijom jezičkih struktura u književnom
delu – to znači, istraživanjem forme a ne sadržaja.
Izlazi sledeće monumentalno delo Jana Mukaržovskog – Studije
iz estetike. Istraživanja češkog strukturaliste ovde ne obuhvataju
samo književnost, nego i pozorište, film, slikarstvo, arhitekturu
i primenjenu umetnost, folklor i slično. Ovde se izrazito vidi
VII. Strukturalizam (I) 27
 kako je Mukaržovskom bila bliska ideja međusobnog uzajam­
nog osvetljavanja umetnosti. Može se, takođe, zapaziti njegova
dosledna semiološka orijentacija u estetičkoj refleksiji.
1968: Iz ciklusa rasprava pod zajedničkim naslovom Šta je to struktu­
ralizam?, nastala je knjiga francuskog teoretičara književnosti
Cvetana Todorova – Poetika – jedno od najvažnijih dela koje
izlaže program već zrele strukturalističke poetike. Ovde postoji
veoma izražena podela na dve posebne književnoteorijske disci­
pline: poetiku – apstraktnu oblast koja se bavi opisom unutraš­
njih književnih struktura i interpretaciju – koja nastoji da „ime­
nuje smisao“.
1975: Umire Jan Mukaržovski.
1982: Umire Roman Jakobson.

28 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­ja

Opšta

Dž. Kaler, Strukturalistička poetika. Strukturalizam, lingvistika i proučavanje

književnosti, Beograd, 1990, prevod: Milica Mint.
F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 1945–1966, t. 2:
Le chant du cygne, 1967 à nos jours, Paris 1991–1992.
T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tłum. I. Sieradzki, posł. M. Głowiński,
Warszawa 1988.
E. Kurzweil, Age of Structuralism: Lévi­Strauss to Foucault, New York 1980.
Z. Mitosek, „Strukturalizm“, u: idem, Teorie bada­ literackich, Warszawa 1998.
Ž. Pijaže, Strukturalizam, (prev. Nada Popović­Perišić. Beograd), 1978.
F. de Sosir, Opšta lingvistika (prev. Sreten Marić), Beograd, 1969; kritičko izda­
nje (prev. Dušanka Točanac), Sremski Karlovci–Novi Sad, 1996.
F. de Sosir, Spisi iz opšte lingvistike (prev. Dušanka Točanac), Sremski Karlov­
ci–Novi Sad, 200.

Praška str­kt­ral­st­čka šk­la

R. Jakobson, W poszukiwaniu istoty języka, t. 1–2, wybór, red. nauk., wstęp

M. R. Mayenowa, Warszawa 1989, up. na srpskom: R. Jakobson, Lingvisti­
ka i poetika, Beograd, 1966.
J. Muka­ovský, „Fonologia i poetyka oraz Strukturalizm w estetyce i w nau­
ce o literaturze“, u: Teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, red.
S. Skwarczyńska, t. 2: Od prze­omu antypozytywistycznego do roku 1945,
cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Kraków 1986.
J. Muka­owský, W­ród znaków i struktur. Wybór szkiców, wybór, red., wstęp
J. Sławiński, Warszawa 1970 – tu zwłaszcza: O strukturalizmie, Dwa stu­
dia o nazywaniu poetyckim.
Praska szko­a strukturalna w latach 1926–1948. Wybór materia­ow, red. M. R.
Mayenowa, tłum., komentarz W. Górny, tłum. przejrzał i oprac. T. Brajer­
ski, Warszawa 1966.

VII. Strukturalizam (I) 29

J. Tynianow, R. Jakobson, „Problemy badania literatury i języka“, u: Teoria ba­
da­ literackich za granicą. Antologia, red. S. Skwarczyńska, t. 2: Od prze­o­
mu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do struktu­
ralizmu, Kraków 1986.

L­terat­ra

M. R. Majenova, „Poetski jezik“, u: Teorijska poetika. Problemi jezika (prev. Bi­

serka Rajčić), Beograd, 2009.
M. R. Mayenowa, „Wstęp“, u: Praska szko­a strukturalna w latach 1926–1948.
Wybór materia­ów, red. M. R. Mayenowa, Warszawa 1966.
J. Sławiński, Jan Muka­ovský: program estetyki strukturalnej, u: J. Muka­ovský,
W­ród znaków i struktur. Wybór szkiców, red. J. Sławiński, Warszawa
1970.
L. Sziklay, Szko­a praska, tłum. A. Sikorska, u: Literatura i jej interpretacje,
red. L. Nyírö, posł. S. Żołkiewski, Warszawa 1987.

P­et­ka str­kt­ral­zma ­ g­d­nama 1960–1970.

R. Barthes, Kritika i istina (prev. Lada Čale Feldman), Zagreb, 2009.

R. Barthes, „Uvod u strukturalnu analizu pripovjednih tekstova“, Suvremena
teorija pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 7–77.
G. Genette, „Palimpsesty“, tłum. A. Milecki, u: Wspó­czesna teoria bada­ lite­
rackich za granicą. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatu­
ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Kraków 1996.
G. Genette, „Strukturalizm a krytyka literacka“, tłum. W. Błońska, Pamiętnik
Literacki 197, z. 3.
G. Genette, „Tipovi fokalizacije i njihova postojanost“, Suvremena teorija pri­
povijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 96–11.
M. Riffaterre, „Kontekst stylistyczny“, tłum. I. Sieradzki, Pamiętnik Literacki
1972, z. 3.
M. Riffaterre, „Kryteria analizy stylu“, tłum. I. Sieradzki, u: Studia z teorii lite­
ratury. Archiwum przek­adów „Pamiętnika Literackiego“, 1, red. M. Głowi­
ński, H. Markiewicz, Wrocław 1977.
M. Riffaterre, „Podej­cie formalne w badaniach historycznoliterackich“, tłum.
A. Milecki, u: Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia,
oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia.
Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historyczno­
literackiej, Kraków 1996.
T. Todorov, Poetyka, tłum. S. Cichowicz, Warszawa 198.

Ana Buržinjska

250 Književne teorije XX veka

 VIII. SEMIOTIKA

Te stvari su međusobno čvrsto povezane:

sadržaj znaka, znak i ono što realno po­
stoji.
Sekst Empirik1

Semioza je ili delovanje ili proces u ko­

jem učestvuju tri instance: znak, njegov
predmet i njegov interpretant.
Čarls Sanders Pirs2

Može se, dakle, zamisliti jedna nauka ko­

ja bi ispitivala život znakova u društve­
nom životu; ona bi bila deo društvene,
pa prema tome, i opšte psihologije; mi
ćemo tu nauku nazvati s emiolo g ijom
(od grškog s­meîon, „znak“). Ona bi
nas učila šta su znaci, koji zakoni njima
upravljaju.
Ferdinand de Sosir3

VIII. Semiotika 251

 1
2
3

1 Fragmenti iz izbora tekstova o antičkoj semiotici, koji se nalaze u knjizi:

I. Dąmbskiej, Wprowadzenie do starożytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty,
Wrocław, 198, str. 97.
2 C. S. Peirce, Colleceted Papers, t. 1–8, Cambridge, 1931–1958.
3 Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, op. cit., str. 25.
Od ant­k­
■ SEMIOTIKA (grč. semeiotikos
= odnosi se na znak) – opšta nau­
ka o znacima koja postoji od anti­
ke, a koju danas razvijaju engleski,
američki i nemački istraživači.
■ OZNAKA (grč. semeion = indeks,
pokazatelj) – smatrana ili kao vrsta
znaka ili kao nešto bitno različito od
znaka. Javlja se onda kad se između
označitelja i označenog uspostavlja
neposredna (prirodna) i uzročna ve­
za (na primer, zastavica koja ozna­
čava pravac vetra, dim iz dimnjaka
koji označava pripremanje ručka ili
pečenje u pećnici i sl.). Prema Pirso­
voj terminologiji, indeks je „znak
označen pomoću svog predmeta...
i usled toga što je u stvarnosti i u
svom pojedinačnom postojanju po­
vezan s tim predmetom“.* Varijanta
oznake jeste simptom (pojava ili
ispoljavanje) čije se značenje u na­
čelu izvodi iz antičkih medicinskih
diskursa (na primer, temperatura
kao simptom bolesti). Novije teori­
je simptoma (na primer, ničeanci
i frojdovci) naglašavaju dispropor­
ciju između označitelja i onoga što
je označeno pomoću simptoma (na
primer, mali dim može označavati
strašan požar). Skup simptoma nazi­
va se sindrom.
* J. Pelc, Wstęp do semiotyki, Warszawa,
1982, str. 136.
VIII. Semiotika
Semiotika pripada onim malobroj­ Ant­čk­ p­čec­
sem­­t­ke
nim humanističkim orijentacijama
u nauci o književnosti XX veka či­
je je poreklo otpočelo još u starom
veku. Tada su se takođe pojavili
brojni semiotički pojmovi i termi­
ni koje koristimo sve do danas.
Jedna od najranijih upotreba poj­
ma „semiotika“ zabeležena je kod
Ar­st­t­la (38–322. g. p. n. e.),
a u njegovim osnovama mogu se
naći najmanje nekoliko grčkih reči
koje sadrže prefiks sem­: semeion
(oznaka), semaion (znak), semaino­
menon (značenje, sadržaj znaka),
semeiotikos (ono što se odnosi na
znak) i slično.
Problemima koji su se odno­
sili na prirodu i interpretaciju zna­
kova u antičkoj Grčkoj bavili su
se, pre svega, filozofi i retoričari,
ali takođe i lekari. Najopštija raz­
matranja koja se odnose na sam
znak i analizu značenja pojmova
i odnosa među jezičkim znacima
i stvarima koje oni zamenjuju po­
javila su se već u radovima sofista Sem­­t­čka
(u V v. p. n. e.), u Platonovim dija­ razmatranja
­ star­m ­ek­
lozima i pismima (naročito u Kra­
tilu, u Sofistu i u Pismu VII), kod
253
 Aristotela, u delima stoika; takođe se mogu naći i u iskazima Filo­
na Aleksandrijskog, Ptolomeja, Seksta Empirika, Galena, Boetija i
drugih. Jedna od važnijih podela koja je izvršena u semiotici starog
veka bila je podela oznakâ (simptomâ) i znakova, čemu treba da za­
hvalimo ne samo stoicima i skepticima nego i lekarima empiričari­
Znac­ ­ ­znake ma. Oznakama (simptomima) smatrane su određene pojave, stanja
stvari i vidljiva svojstva organizama koji su se našli u određenim
vezama s njihovim različitim poremećajima i bolesnim stanjima. Pr­
vi semiotičari starog veka znatno više pažnje posvećivali su oznaka­
ma nego znacima, opisali su takođe specifičnost oznaka kao nečega
što se nalazi u neposrednoj, prirodnoj i funkcionalnoj vezi sa onim
što su označavale (na primer, groznica kao oznaka bolesti, dim kao
oznaka požara i sl.). Oznake su se, dakle, razlikovale od znakova
odnosom između onoga što je označeno i samog označitelja, a u od­
nosu na oznake, to je bio odnos neposrednog ukazivanja, a kad je
reč o znacima – to je bila zamena putem nekog ranijeg dogovora.
Zahvaljujući tom razlikovanju bilo
je moguće formulisati definiciju ■ ZNAK (grč. semainon) – naj­
opštije uzev: nešto što predstavlja
K­n­enc­­naln­ znaka. Dakle, pomoću znaka je – ili zamenjuje nešto drugo. Prema
karakter znak­­a u najopštijem pristupu – označava­ Pirsu – nešto što pod određenim
no nešto što se javlja umesto nečeg uslovom ili u nekoj ulozi reprezen­
drugog što nije prisutno. Suprotno tuje nešto drugo u odnosu na ne­
oznaci, znak je označavao upravo kog drugog ili: medijacija između
pomoću odnosa zamene i putem interpretanta (pojma) i njegovog
predmeta. Prema Ferdinandu de
konvencije, a najbolji primeri ovde Sosiru – rezultat proizvoljno usta­
su pre svega bili jezički znaci (na novljene veze između označuju­
primer, reč „pas“ koja zamenjuje ćeg (signi­ant) – akustičke slike,
stvarnog psa). Semiotika je, opet, i označenog (signi­é) – pojma.
definisana kao nauka o znacima ili Prema Emilu Benvenistu, znak za­
menjuje drugu stvar svojom evoka­
kao opšta teorija znakova. U antici cijom putem supstitucija. Prema
je, dakle, smatrano da oznake ima­ Pjeru Girou – to je podsticaj (ili
ju prirodan karakter, a da znaci, čulna supstanca) čija misaona sli­
međutim, imaju konvencionalan ka u našoj svesti asocira na drugi
karakter, mada se s tom podelom podsticaj i čija se funkcija sastoji
nisu svi slagali, pri čemu su sporo­ uvršinu
tome da ovaj drugi izvuče na po­
s ciljem sporazumevanja.
vi između naturalista i konvencio­
nalista predstavljali jednu od najburnijih rasprava koja se pojavila
Te­r­ja znak­­a u semantici. U kasnijem periodu, problematikom znaka su se, tako­
­ ­k­­r­ f­l­z­f­ đe, bavili i filozofi – počev od Platona i Aristotela, preko Avicene,
ske refleks­je
Okame, Loka, Lajbnica, Kondijaka, sve do Pirsa, De Sosira, Kročea,

 J. Pelc, Wstęp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 36–5.

25 Književne teorije XX veka

Vitgenštajna i Kasirera.5 Slično kao i rane antičke semantičare, ta­
ko su i poznije, pre svega, zaokupljala pitanja opšte prirode znako­
va, specifičnosti jezičkih znakova, problemi odnosa znakova prema
stvarnosti, veze znaka sa idejom, a takođe i mesto same semiotike u
teoriji saznanja.
Nauka o znacima u XX veku formirala se pod uticajem dve naj­
važnije tradicije – filozofske i lingvističke:
– prva: na osnovi koje je nastala filozofska semantika, bila je na­ Na­ka ­ znac­ma
ročito povezana sa idejama američkog pragmatičara XIX veka ­ XX ­ek­
Čarlsa Sand­rsa P­rsa (1839–191) a kasnije – s dostignući­
ma nemačkih jezičkih neopozitivista (naročito Ludviga Vit­
genštajna i Rudolfa Karnapa). Tu liniju su kasnije nastavljali
engleski istraživači – Čarls K­j Ogd­n (1889–1957), Aj­­r
Armstr­ng R­čards (1893–1979) i Čarls M­r­s (1901–1979);
– druga: na osnovi koje se ispoljila semiologija ili nauka o zna­
cima (semiologija = semainon, znak + logos, reč, nauka, sazna­
nje) poticala je iz strukturalističke lingvistike, a posebno iz
teorije znaka F­rd­nanda d­ S­s­ra (1857–1913).
Ovim tradicijama valja posvetiti nešto više mesta jer su one u
velikoj meri uticale i na semiotičko­semiološku orijentaciju u nau­
ci o književnosti. Ovde posebnu pažnju zaslužuje koncepcija Čarlsa
Sandersa Pirsa, naročito zbog toga što je mnogo kategorija koje je P­rs­­a sem­­t­ka
on uveo trajno ušlo u jezik teorija znakova, i njih koristimo i danas.

P­rs: s­­t ka­ ­n­­­rz­m znak­­a

Pirs je termin „semiotika“ preuzeo od engleskog filozofa Džona Lo­

ka koji ga je na kraju svojih Rasprava... uveo u obliku semeiotika.
Pirsova semiotička teorija imala je t r ij adi čk i karakter a znak je P­rs­­a tr­jad­čka
upravo tu bio definisan kao tročlani odnos: povezivanje materijal­ te­r­ja znaka
nog sredstva prenošenja (takozvanog prenosnika ili nosioca znače­
nja), predmeta i značenja. Ta tri konstitutivna elementa filozof je
smatrao nužnim: da bismo nešto mogli označiti nazivom znaka –
tvrdio je – moraju sva tri postojati i moraju međusobno biti u odre­
đenom odnosu. Kao sre dst vo pre noš e nj a (reprezentamen) Pirs P­rs­­a tr­jada:
je upravo smatrao svaku pojavu empirijsko­čulnog karaktera (jezič­ sredst­­ pren­­
šenja – predmet
ki zvuci, napisi, stvari, ponašanja, gestovi i sl.). Međutim, nijedno – značenje
od ovih i mnogih drugih sredstava prenošenja nije moglo biti samo
5 Pogledati: Hronologija.

VIII. Semiotika 255

 po sebi sredstvo prenošenja – mo­ ■ ZNAČENJE – prema Pjeru Gi­
ralo je biti uključeno u funkciona­ rou – to je proces koji asocira na
lan odnos sa ostalim članovima neki predmet, na neku suštinu, na
trijade.6 Kad je reč o pre d me tu neki pojam i događaj s nekim zna­
(referentu) na koji se znak odnosi, kom spremnim da ih izvuku na
tu Pirsa nije zanimao predmet kao površinu. Prema Pirsu, to je rezul­
tat interpretacije znaka.
takav (ili predmet uopšte) nego
samo njegovo postojanje u vidu objekta znakovnog odnosa. Pri to­
me su predmeti znakova mogli biti objekti koji realno postoje, ali
i fiktivni, pa čak i oni izmaštani. A treći elemenat trijade – z nače­
nj e z na ka (interpretant) – obavljao je medijativnu ulogu između
Interpretant sredstava prenošenja i predmeta koji su zamenjivani znacima. Inter­
pretanta nije, međutim, trebalo mešati sa interpretatorom (kako je
često taj termin, kojeg je filozof uveo, pogrešno identifikovan). In­
terpretant je upravo označavao sadržaj znaka, sadržaj shvaćen kao
imanentno svojstvo – ili drugačije rečeno: u njemu stalno prisutnu
sposobnost za interpretaciju (na primer, ideja, pojam ili osnovna de­
finicija na koju se može prevesti znak). U Pirsovom pristupu inter­
pretantu veoma bitno bilo je i to da je on, budući značenje znaka,
istovremeno predstavljao sledeći znak ili niz znakova pomoću ko­
jeg se mogao izraziti sadržaj. Drugim rečima, svaki sadržaj znaka
(njegovog značenja) morao je biti iskazan sledećim znakovima (na
primer, značenje reči „mačka“ koja je izrečena pomoću reči koje sa­
činjavaju opštu definiciju te životinje kao što su: „mačka je grabljiva
životinja...“).7 Svaki znak u Pirsovoj koncepciji predstavljao je, da­
kle, interpretanta sledećeg znaka, a istovremeno je kao znak imao
sopstvenog interpretanta u vidu drugog znaka. Prema mišljenju filo­
zofa, takav pristup je garantovao čvrstinu semiotičkog sistema – tu
nije bilo nikakvih suvišnih elemenata, a svi znaci su imali precizno
određeno mesto u sistemu. Drugačije govoreći – sam znak i znače­
nje znaka bili su funkcije čitavog sistema, a postojanje određenog
znaka predstavljalo je prisutnost u najmanju ruku dva druga zna­
ka: prethodnog – čiji je bio interpetant i sledećeg – koji je postajao
njegov interpretant. Posledice takvog pristupa bile su veoma bitne
– svaki znak je, dakle, uvek sadržavao drugi znak, a značenje je bi­
lo dostupno samo pomoću interpretacije – ili pomoću prevođenja
određenog znaka na sledeće znake.8 Na taj način je proces stvaranja
6 U suprotnom slučaju, ono je samo mogućnost znaka – potencijalno sredstvo
prenošenja.
7 Dalje ćemo morati definisati reči: „grabljiva“, „životinja“ itd.
8 O ovome, takođe, pogledati: H. Buczyńska­Garewicz, „Semiotyka i filozofia
znaku“, u: M. Bense, Świat przez pryzmat znaku, Warszawa, 1980, str. 9–10.

256 Književne teorije XX veka

značenja dobio svojstvo neograničene semioze i ta Pirsova ideja po­ Ne­gran­čena
sem­­za
kazala se kao naročito inspirativna za francuske poststrukturaliste
šezdesetih godina (naročito za Žaka Deridu) koji su odatle preuzi­
mali koncepciju nikada dovršene, neograničene interpretacije.
Osim toga, Pirs se odlučno suprotstavljao sagledavanju znaka
samo u funkciji njegove zamene predmeta (kako se to smatralo u
većini dvoelementnih semiotičkih teorija). Prema mišljenju filozofa,
znak koji predstavlja vezu tri elementa trebalo je, svakako, istovreme­ Znac­ ka­
no da ima i karakter medijacione interpretacije. To je značilo da znak med­jac­­na
ne samo da nije uspostavljao obične relacije zamene nečega pomoću ­nterpretac­ja
nečeg drugog, nego je uvek bio označavan pomoću relacije zamene
za nekoga – za potencijalnog primaoca.9 Dakle, „biti interpretiran“
predstavljalo je imanentno svojstvo znaka, jednostavno je značilo
njegov način postojanja – znak je, očigledno, bio namenjen komuni­
kaciji i interpretaciji. Sledeća posledica takvog načina shvatanja pri­
rode znaka ispostavila se takođe kao važna – tu je znak bio shvatan
dinamički i kreativno, iz same svoje suštine stvorio je sledeće znake,
a univerzumom znakova vladalo se pomoću odnosa interpretacije
– prevođenja određenog znaka na sledeće znake, a ovih, opet, na sle­
deće itd. Proces interpretacije, međutim, prema Pirsovom mišljenju,
nije bio beskonačan. I kao što je to svojstveno pragmatičaru – na kra­
ju tog lanca filozof je smestio takozvanog konačnog interpretanta: K­načn­
delovanje ili uobičajen način ponašanja koji je znak proizveo. ­nterpretant
Odredivši najopštije principe
■ IKONIČKI ZNAK (IKON) – vr­ semiotičkog univerzuma, Pirs je
sta znakova koju izdvaja Čarls San­
ders Pirs, a za koje je karakteristi­
takođe predložio podrobnu tipolo­
čan odnos sličnosti između onoga giju znakova – izvedenu s obzirom
što predstavlja materijalni nosilac na svojstva pojedinačnih elemenata
znaka i onoga što znak znači (na trijade: sredstva prenošenja, pred­
primer, portret, fotograija i sl.). meta i interpretanta – i na taj način
Ikonički znak je često deinisan je dobio devet tipova znakova. Od
na taj način da poseduje svoj­
stva predstavljenog predmeta. ove tipologije najvažnija su se ispo­ T­p­l­g­ja
→ stavila razlikovanja postignuta s znak­­a

Osim toga, ovde je reč o imanentnoj interpretaciji – neke vrste unutrašnje

interpretativne sposobnosti koja se nalazi u znaku (da bi izbegao nespora­
zum, Pirs ponekad interpretanta naziva „unutrašnjim interpretantom“), a ne
o interpretaciji u uobičajenom shvatanju koja, na primer, proističe iz funkcio­
nisanja znaka u različitim kontekstima ili o njegovoj interpretaciji od strane
različitih primalaca. Upravo za određenje ovih slučajeva, Pirs uvodi kategori­
ju „spoljašnjeg interpretanta“ kao načina „ispoljavanja razumevanja znaka“.
9 Još jednom naglašavam da je ovde reč o potencijalnom a ne o konkretnom
primaocu.

VIII. Semiotika 257

 → obzirom na povezanost znaka s nje­
Malu izmenu ovde je uneo Um­
berto Eko i prema njegovom miš­ govim predmetom. Filozof ih je za­
ljenju ikonički znaci nemaju svoj­ pravo izdvojio na ovakav način:
stva predstavljenih predmeta, ali – znake koji su uzročno povezani
odražavaju izvesne elemente njiho­ sa svojim predmetom i koji uspo­
ve percepcije, pri čemu to čine na stavljaju neposredan odnos koji
osnovi normalnih perceptivnih
kodova, eliminišući jedne podsti­
upućuje (i ndeksi ) – na primer,
caje, a uzimajući druge.* takvi kao što je zastavica na kro­
* U. Eco, Nieobecna struktura, Warsza­
vu koja pokazuje pravac vetra;10
wa, 1996, str. 127. – znaci povezani s predmetom na
osnovi odnosa sličnosti (i kon i č­
k i z naci ili, jednostavno, i ko­
■ SIMBOL – prema terminologiji ne) – na primer, portret ili foto­
Pirsa – vrsta znaka za koji je karak­ grafija;11
teristična čista konvencionalna ve­
– znaci povezani sa svojim predme­
za nosioca znaka i značenja (inter­
pretanta). Simboli su, na primer, tom jedino na osnovi konvencija
znaci (reči) prirodnog jezika. (si mb oli ) – na primer, reč pri­
rodnog jezika.12
Isto kao i sama ideja semioze kao beskonačne interpretacije,
kao i ideja interpretacije kao prevodivosti znaka na drugi znak, pa i
čitava Pirsova tipologija znakova, izvršili su veoma snažan uticaj na
kasnije semiotičke teorije. Pirsovi nastavljači nisu se samo rado po­
zivali na njegovu koncepciju nego su je takođe često razrađivali do­
Ogden­­ dajući joj nove elemente. Tako su se, na primer, Čarls Kej Ogden i
­ R­čards­­ Ajvor Armstrong Ričards poslužili shemom trougla kako bi likovno
tr­­ga­
izrazili odnos između sva tri elementa procesa semioze, unekoliko
modifikujući Pirsovu terminologiju. Takozvani Ogdenov i Ričard­
sov trougao izgledao je ovako:

10 Davni prirodni znaci ili „oznake“ (semeion).

11 Ikonički znak može, takođe, da odražava potpuno formalnu sličnost i tada
ga Pirs naziva dijagramom.
12 Davni konvencionalni znaci (semainon). Do ovoga je dovodila još podela
znaka s obzirom na sre dst vo prenoš enj a i ovde ih je Pirs izdvojio kao:
qualisignum (kvalitet ili svojstvo koje je znak), sensignum (događaj koji je
znak ili konkretan primer) i legisignum (princip ili tip koji je znak), a takođe
i podelu s obzirom na i nter pret ant a: rhemat (bilo kakav znak kao član mo­
gućeg iskaza), dicent (izreka – na primer, dva znaka povezana određenom
vezom), argument (složena sintagma koja povezuje znake različitog tipa).
O ovome pogledati: U. Eco, Pejzaż semiotyczny, Warszawa, 1972, str. 15–155
i: M. Bense, Świat przez pryzmat znaku, op. cit.

258 Književne teorije XX veka

 o dnos
(značenjski pojam)
pojam „drveta“

si mb ol pre d met
(značenjska forma (označena stvar)13
i njena akustička slika)
reč d­ r­ v ­o

Čarls Moris, Pirsov učenik, 1938. godine proširio je trijadički

model znaka dodajući mu još dva elementa i samim tim stvarajući M­r­s­­a
p ent adi čku semiotiku. Prema Morisovoj koncepciji, znak su sači­ petand­čka
njavali sledeći elementi: sem­­t­ka
1. sredst vo pre no š e nj a (instrument, sign­vehicle) – reč:
d ­r­v ­o;
2. inte r pre t ant (sve što se može zamisliti povodom određe­
nog znaka) – sve asocijacije povezane s „drvetom“;
3. z nače nj e (osnovni pojam na koji se može prevesti znak, de­
signatum) – definicija „drveta“;
. de not at (predmet znaka, fragment stvarnosti na koji se
znak odnosi) – konkretno drvo;
5. pri ma l ac z na ka ili interpretator (interpreter) – onaj ko
upotrebljava reč „drvo“ i interpretira je.
U odnosu na Pirsov model, Morisova koncepcija imala je u
vidu još i korisnika znaka i proširivala je funkciju interpretanta;
u Pirsovoj teoriji to je bilo samo značenje ili pojam (definicija),
a u Morisovom modelu ta kategorija je sadržavala sve asocijacije po­ M­r­s­­a p­dela
vezane sa određenim znakom.1 Moris je ušao u istoriju pre svega sem­­t­ke:
semant­ka,
kao tvorac precizne podele semiotike na tri posebne discipline, od­ s­ntaksa,
ređene pomoću tri glavna odnosa znaka: pragmat­ka
– se mant i ka: za koju odnos znaka prema predmetu kojeg za­
menjuje znak postaje osnovni odnos (zapravo se taj odnos i
naziva semantički, od grčkog semantikos = označavajući);
– sint a k s a: za koju je najvažniji odnos određenog znaka pre­
ma drugom znaku (taj odnos nazivamo sintaksičkim);
13 Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influen­
ce of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, London, 1923.
1 Up. Č. Moris, Osnove teorije o znacima, Beograd, 1975, str. 136–152, prevod:
Milan Damnjanović.

VIII. Semiotika 259

 – prag mat i ka: za koju su naj­ ■ SEMANTIKA, SINTAKSA,
bitniji odnosi znaka i njego­ PRAGMATIKA su, prema Čarlsu
vog korisnika (pošiljaoca i Morisu, tri osnovna sastavna dela
primaoca); te odnose naziva­ semiotike. Prvi sagledava znak u
mo pragmatičkim. odnosu na predmet koji on zame­
Podela semantike na tri obla­ njuje, drugi u odnosu na druge
znakove, treći u odnosu na kori­
sti koju je izvršio Moris obavezuju­ snike znaka.
ća je i danas. Prema mišljenju tvor­
ca ove podele, semantika – koja predstavlja opštu nauku – treba u
istraživanju znakova da uzme u obzir sve te odnose.15
Ako se pogleda unazad, na poslednji vek, u istoriji istraživanja
znaka može se zapaziti da se engleska semiotika (takođe, delimično
i nemačka) pre svega razvijala na tlu filozofije i logike, a najvažnija
inspiracija za nju bili su upravo Pirsovi pogledi. Francuska semioti­
ka, opet, najviše je crpela iz pome­
nutog lingvističkog izvora i pozi­ ■ SEMIOLOGIJA (grč. semainon +
vala se u najvećoj meri na teoriju logos) – nauka o znacima koju je ini­
cirao Ferdinand de Sosir, a danas
jezika Ferdinanda de Sosira. A kad se, pre svega, razvija u Francuskoj.
je reč o broju elemenata koji odre­
đuju znak, onda je, suprotno američkim i engleskim filozofima, tvo­
rac opšte ligvistike sugerisao relativno skromnu koncepciju – jedva
Opšta na­ka dvočlanu. Međutim, semiotika je u njegovoj teoriji stekla status na­
­ znac­ma učne discipline: postala je s e m i olog ij a ili opšta nauka o znacima.

D­ S­s­r: nastanak s­m­­l­g­j­

De S­s­r De Sosiru je bio jasan znakovni karakter samog prirodnog jezika i

­ nastanak čvrste veze tog jezika s drugim znakovnim sistemima, a usled toga,
sem­­l­g­je
takođe, uzajamne veze lingvistike i opšte teorije znakova. U Opštoj
lingvistici čitamo:
„Jezik može da označava razne načine komuniciranja, a
prirodni jezik je samo jedan od načina komuniciranja, ali
osnovni. Otuda opšta lingvistika može dati polazište za is­
traživanje drugih komunikacionih sistema (umetnosti, knji­
ževnog jezika, mode, ljudskih ponašanja, gestova i sl.).“16

15 Ch. W. Morris, „Foundations of the Theory of Signs“, u: International

Encyclopedia of Unified Science, t. 1, br. 2, Chicago, 1938.
16 F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike, Sremski Karlovci–Novi Sad, 1996, str. 3–,
prevod: D. Točanac.

260 Književne teorije XX veka

 ■ SISTEM ZNAKOVA – tip orga­
Skrećući pažnju na posebnu, Pr­­­leg­­ana
p­z­c­ja
nizacije određene vrste znakova privilegovanu poziciju prirodnog pr­r­dn­g jez­ka
koji se nalaze u međusobnim čvr­jezika, De Sosir je istovremeno sa­
stim vezama i funkcionalnim zavi­
gledao mogućnost prenošenja na­
snostima (na primer, sistem zna­
kova prirodnog jezika). čina analize nastalih na bazi opšte
lingvistike, na istraživanje drugih
znakovnih sistema. S druge strane, opet, sagledao je i da različite se­
miotičke teorije mogu biti korisne u istraživanju znakovnog karakte­
ra jezika. Uveravao je, dakle:
„Ako se želi otkriti prava priroda jezika, tu prirodu treba tra­
žiti pre svega u onome što joj je zajedničko sa svim sistemi­
ma istog reda, a lingvističke faktore, koji na prvi pogled iz­
gledaju vrlo važni (kao, na primer, funkcionisanje glasovnog
aparata), ako oni služe samo za razlikovanje jezika od drugih
sistema, treba staviti u drugi red. Tako će se ne samo osvetli­
ti lingvistički problem, nego će se, mislimo, ako se obredi,
običaji, itd. budu posmatrali kao znaci, i te činjenice pojaviti
u novoj svetlosti, a osetiće se potreba da one budu grupisane
u semiologiji i objašnjavane zakonima te nauke.“17
De Sosir je, takođe, sagledao veoma ozbiljan zadatak koji se Zadac­ l­ng­­st­ke
nalazio pred lingvistikom, a koji je precizno označio u svojim pre­
davanjima: ako se jezik u celini prihvata kao sistem „semioloških
činjenica“, to znači – precizno pokazati i definisati sve ono što ga
čini takvim sistemom. Dakle, sve ono što doprinosi da je prirodni
jezik sistem znakova. Takođe je pokušavao da u najopštijim crtama
definiše samu semiologiju:
„Može se, dakle, zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala ži­ De S­s­r­­a
vot znakova u društvenom životu; ona bi bila deo društve­ def­n­c­ja
sem­­l­g­je
ne, pa prema tome, i opšte psihologije; mi ćemo tu nauku
nazvati s e miolo g ijom (od grčkog s­meîon, ‘znak’). Ona
bi nas učila šta su znaci, koji zakoni njima upravljaju ... Lin­
gvistika je samo deo te opšte nauke; zakoni što će ih semi­
ologija otkriti moći će se primenjivati i na lingvistiku, koja
će tako biti uključena u jednu sasvim određenu oblast u
skupu ljudskih činjenica.“18
Razlika između tradicionalne semiotike i De Sosirove semio­ Sem­­t­ka /
logije pre svega se, dakle, zasnivala na tome što joj je tvorac opšte sem­­l­g­ja

17 F. de Sosir, Opšta lingvistika, str. 26.

18 Ibid., str. 25.

VIII. Semiotika 261

 lingvistike pridavao naučni status i što je u prvi plan tako shvaćene
nauke isticao ne toliko znak koliko s istem z na kov a, a takođe i
zakonitosti koje vladaju znakovnim univerzumom. Tradicionalna
iskustva opšte teorije znakova u ovom slučaju se, dakle, povezuju
sa strukturalističkim mišljenjem – De Sosirova semiologija je u suš­
tini bila st r u ktu ra l na s e m i olog ij a zasnovana na pretpostavci
postojanja preciznog i čvrstog unutrašnjeg sistema odnosa koji se
nalazi u osnovi svakog sistema znakova.19 De Sosir je, na kraju, dru­
gačije shvatao zadatak semiologije nego, na primer, Pirs. Ukoliko
su za Pirsa bile najbitnije logičke funkcije znaka i formalni aspekti
semiotike, utoliko su za De Sosira bili važni i sistemski odnosi (unu­
tar sistema znakova) i veze semiologije sa opštom lingvistikom te,
konačno, opšta pravila koja upravljaju društvenim funkcionisanjem
znaka. U nauci o književnosti isto tako važnu ulogu igrala je opšta
De S­s­r­­a teorija znaka koju je predložio De Sosir. Koncepciju koju, s obzirom
d­­člana te­r­ja na dva elementa koji određuju znak, možemo označiti kao d ij adi č­
znaka
ku (dvočlanu).
Kao što znamo, De Sosir je termin „znak“ primenjivao za
oznaku povezivanja akustičke slike i pojma ili, drugim rečima, ve­
zu označavajućeg elementa (signifiant) i označenog elementa (signi­
fié) (na primer: jezički znak koji je
nastao putem veze zvučne struje ■ DESIGNAT (referent) – stvarni
predmet na koji se odnosi znak ili
m ­a ­j ­ k­a i opšteg pojma „maj­ koji je zamenjivan znakom.
ka“). Uključujući se u spor između
pristalica naturalističke i konvencionalne koncepcije, tvorac opšte
lingvistike odlučno je stao na stranu konvencije i naglašavao je sa­
svim proizvoljan (arbitraran) karakter veze koja povezuje signifiant
i signifié. Takođe je kasnije uvodio kategoriju sistema znakova ko­
ji upravlja unutrašnjim poretkom i određenim sistemom odnosa.20
Međutim, čini se najvažnijim to da se u De Sosirovoj koncepciji sa­
svim nebitnim pokazao stvarni predmet na koji se znak odnosi ili
koji je zamenjen znakom – takozvani desi g nat. Jedino je bio va­
žan pojam (opšta definicija predmeta). Tako je isto značenje znaka
Relac­­n­ u njegovoj koncepciji imalo čisto relacioni karakter, bilo je sistemska
značenje vrednost, dakle, nije zahtevalo odnos izvan sveta stvari. Drugačije,
dakle, nego u Pirsovoj semiotici, ovde značenje nije predstavljalo od­
nos prema jednom designatu, nego je jedino bilo pojam na koji se
znak mogao prevesti. Takođe je bilo bitno i to da je odnos između
označavajućeg i označenog, prema De Sosirovom shvatanju, imao

19 Pogledati: Strukturalizam (II).

20 F. de Sosir, ibid.

262 Književne teorije XX veka

trajni karakter – on je bio nametnut konvencijom i nije se menjao,
na primer, u situaciji nove upotrebe znaka u nekom novom kontek­
stu. Takvo shvatanje znakova – kao nepromenljivih odnosa zvukova
i pojmova – omogućavalo je, opet, potpunu autonomiju nauke o zna­
kovima: istražujući znak bilo je moguće kretati se isključivo unutar
zatvorenog, apstraktnog sistema, a semiologija je zahvaljujući tome
zadržavala teorijsku „čistotu“ i apstraktnost. A, takođe, uslovno – te­
orije književnosti koje su prilagođavale De Sosirovu koncepciju zna­
ka književnosti mogle su se osloniti na snažnu naučnu osnovu.

Na­ka ­ znac­ma ­ na­c­ ­ knj­ž­­n­st­

Za De Sosira je, dakle, bilo vrlo važno čvrsto uzajamno delovanje te­
orije jezika i semiologije. Njegovi podsticaji su uticali gotovo na sve Sem­­l­g­ja
­ knj­že­na
strukturalističke pravce u teoriji književnosti da dosledno ostvare ­straž­­anja
semiološku orijentaciju uvodeći u svoj diskurs kategoriju znaka / si­
stema znakova i tretirajući književno delo kao specifičnu znakovnu
tvorevinu. I tako se, na primer, Jan Mukaržovski, definišući poetski Sem­­l­g­ja
M­karž­­sk­g
jezik i određujući njegovu specifičnost, takođe služio kategorijama
z na ka / z nače nj a , pa se čak može reći da je semiološka opcija
bila jedno od glavnih svojstava njegovog razmišljanja o književno­
sti. Mukaržovski je, takođe, bio svestan posledica koje proističu iz
izbora De Sosirovog modela znaka i sistema znakova kao modela
za semiologiju književnosti. U već ranije navođenom članku O po­
etskom jeziku, skretao je, na primer, pažnju na nesumnjivu korist
koja proističe upravo iz takve preorijentacije teorije književnosti.
Zahvaljujući tome, književno delo se pre svega moglo osloboditi
od „viška jednostrane povezanosti sa stvarnošću koju saopštava
njegov sadržaj“ kao i od „jednostrane zavisnosti u odnosu na psi­
hičke činove autora i čitaoca“. Zahvaljujući tome, mogla se u prvi
plan istaći „unutrašnja konstrukcija tvorevine“.21 Međutim, Mukar­ Un­trašnja
žovski je zapažao isto tako bitna ograničenja De Sosirove semiolo­ k­nstr­kc­ja
t­­re­­ne
gije, a jednu od njegovih najvažnijih sumnji izazivalo je odsustvo
predmeta na koji se odnosi. Stvarajući, dakle, kako teoriju književ­
nog dela tako i teoriju umetničkog dela uopšte, autor teksta O poet­
skom jeziku se trudio da prevaziđe krute okvire De Sosirove semi­ Gran­ce
sem­­l­g­je
otičke teorije. I tako je on u svakom znaku razlikovao dve strane:
21 J. Muka­ovsky, „O języku poetyckim“, u: Praska szko­a strukturalna w latach
1926–1948. Wybór materia­ów, Warszawa, 1966, str. 151.

VIII. Semiotika 263

 materijalnog nosioca i značenje, dakle, upravo mogućnost odnosa
znaka prema nečemu što se nalazilo izvan njega. U odnosu na se­
miološka pitanja, praški strukturalista je iznosio dosta radikalno
mišljenje – prema njegovom sudu, svako umetničko delo je imalo
Znak­­n­ „znakovni karakter“, to znači predstavljalo je strukturu znakova
karakter
­metn­čk­g dela
komplikovane unutrašnje organizacije, a različite varijante umetno­
sti valjalo je jednostavno prihvatiti kao različite znakovne sisteme.
Takođe su ga interesovali i procesi lokalizovanja znaka u društvenoj
svesti (pošiljalaca i primalaca) i slanje znaka u društvenu stvarnost,
kao i njegovo funkcionisanje u okviru komunikacionih konvencija.
Pojam znaka i funkcija koje on obavlja igrali su takođe bitnu ulo­
gu u pogledima Romana Jakobsona. On je dosta prostora posvetio
komentarima De Sosirove i Pirsove teorije. Jakobson je pri tom posve­
Ik­n­čk­ znac­ tio relativno veliku pažnju ikoničkim znacima, a naročito mogućno­
prema sti primene tog tipa znakova za opis semiotičke specifičnosti književ­
Jak­­s­n­
nosti. Međutim, u tom cilju je morao u izvesnoj meri da modifikuje
Pirsovu definiciju. Onoliko koliko je kod Pirsa ikonički znak bio odre­
đen pomoću sličnosti sredstva prenošenja i predmeta na koji se odno­
si znak, toliko je Jakobson (služeći se u tom slučaju isto tako i De So­
sirovom idejom) definisao ikon kao sličnost onoga što je označujuće
(signifiant) i onoga što je označeno (signifié) kod znaka. Odnos slično­
sti je u tom slučaju u izvesnom smislu zalazio u „unutrašnjost“ znaka
a ne između znaka i predmeta. Na kraju, Jakobson je pojavu zvučnog
paralelizma nazvao ikoničnost i nastojao da pokaže, na primer, na ko­
ji način figure zvučnog karaktera (rime ili sintaksički paralelizmi) mo­
gu izazivati određene semantičke posledice i to nezavisno od toga na
šta se odnose jezički znaci upotrebljeni u tvorevini. Jakobson je čak
isticao zahtev za proširivanjem Pirsove tipologije četvrtim tipom zna­
Jak­­s­n­­a ka; pored već pomenutih: ikone indeksa i simbola – to je trebalo da
k­ncepc­ja bude još i umetnički zahvat (artifice), nastao sa osloncem na princip
­metn­čk­g
zah­ata sličnosti isto onako kao i ikonički znak.
Očigledno bi bilo veoma teško povući preciznu granicu između
strukturalne poetike i strukturalne semiologije, mada je bez sum­
nje za rane strukturaliste (pre svega, praške) postala više karakteri­
stična funkcionalna orijentacija: oni su, pre svega, skretali pažnju
na različite funkcije koje književni znaci obavljaju u komunikacio­
P­jam k­da nim činovima. A u posleratnom strukturalizmu, opet, u prvi plan
­ knj­že­n­st je izbila kategorija koda22 i sistema znakova. Pokušaji određenja
22 Pojam koda takođe se pojavio i u lingvistici, a njegovom razvitku je pre svega
doprinela teorija informacije. Jedan od prvih lingvista koji je koristio tu katego­
riju bio je Andre Martine. Up. A. Martinet, Podstawy lingwistyki funkcjonalnej,

26 Književne teorije XX veka

univerzalnog sistema književnih znakova, kao i mogućnosti opisa
pravila koja vladaju semantičkim procesima u književnosti, zaoku­
pljali su pre svega pažnju francuskih strukturalista, a naročito nara­
tologa i strukturalnih semantičara.23 Takođe su se pojavile i koncep­
cije koje su, ističući ograničenost dotadašnje semiologije, postavile
sebi kao cilj prekoračenje zatvorenih struktura – znaka i sistema. Prek­račenje
Umesto toga su nastojali da pređu na semiologiju iskaza tretiranu zat­­ren­h
str­kt­ra
kao smisaonu celinu koja se ne može uvek svesti na pravila koja
je istakao sistem. Tako je, u stvari, zadatak semiologije formulisao
francuski lingvista Emil Benvenista (1902–1976), a šezdesetih i se­
damdesetih godina njegove teorije su izvršile velik uticaj na lingvi­
ste i na semiologe književnosti.

B­n­­n­sta: ­ pra­c­ s­mant­k­ ­skaza

Izvršivši temeljnu analizu Pirsove i De Sosirove koncepcije, Benve­

nista je kao jedan od najvažnijih zadataka semiologije istakao preci­ Stat­s jez­ka
zno određenje statusa jezika među ostalim znakovnim sistemima.2 međ­ ­stal­m
Međutim, otpočeo je od istraživanja nejezičkih sistema kako bi na znak­­n­m
s­stem­ma
njihovoj osnovi opisao svojstva specifična za prirodni jezik; zahva­
ljujući tome, stvorio je kako osnovu za opštu teoriju znakovnih siste­
ma tako i za sisteme zasnovane na većoj semantičkoj raznovrsnosti
i komplikovanijoj zavisnosti između znakova (to znači – jezičkih
sistema, a naročito književnog sistema). Benvenistu je takođe zani­ Ben­en­st­ne
mao odnos između različitih semiotičkih sistema, a idući tragom međ­s­stemske
relac­je
Pirsove inspiracije, opisivao ih je takođe i kao veze znakovnog ka­
raktera. Prema mišljenju autora Semiologije jezika, semiotički siste­
mi su između sebe mogli da se nađu u tri osnovna odnosa:
1. u odnosu proi zvo đe nj a (jedan sistem stvara drugi sistem,
na primer, alfabet jezika stvara Brajov alfabet);
Warszawa, 1970, str. 32 (knjiga se pojavila u Francuskoj, 1967. godine). Znat­
no ranije, pojam koda je u analizi književnosti koristio Umberto Eko u čuve­
noj knjizi Otvoreno delo, objavljenoj 1962. godine.
23 K. Rozner tvrdi da semiologija konsekventno dobija strukturalni karakter
kad nad kategorijom znaka počinje da dominira kategorija sistema. Up. K. Ro­
sner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literaturą. Jej osiągnięcia, per­
spektywy, ograniczenia, Kraków, 1981, str. 15. O sistemskom mišljenju u fran­
cuskoj strukturalnog semilogiji pogledati: Strukturalizam (II).
2 E. Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Beograd, 1975, str. 21, prevod: Sreten
Marić.

VIII. Semiotika 265

 2. u odnosu homolo g ij e (strukturalne adekvatnosti između
jednog i drugog sistema, na primer, između gotske arhitektu­
re i sholastičke misli);25
3. u odnosu i nte r pre t acij e (u kojoj jedan sistem postaje in­
terpretirani a drugi interpretirajući, na primer, prirodni jezik
kao sistem koji interpretira društvo – poseban znakovni si­
stem).26
Benvenista je takođe dosledno delio i prostore semiotike i se­
mantike, a trudio se isto tako da odredi postojeći pravac razvoja se­
miologije. Onoliko koliko je De Sosir položio snažne temelje lingvi­
stičkoj sociologiji – dakle, opisao sve što se odnosi na znak i njegovu
prirodu – toliko je, prema Benvenistinom mišljenju, sada trebalo da
Te­r­ja značenja se koncentriše pre svega na stvaranje osnova teorije značenja – te­
orijskoj semantici i opštim pravilima za stvaranje značenja. Pojedi­
načni iskaz (rečenica) bio je za Benvenistu pojava istinskog života
govora i njegovih stvaralačkih mogućnosti. Na kraju je, dakle, autor
Semiologije jezika pažljivo odvojio semiologiju od semantike, a isto­
Zadatak vremeno i ono što je semiotičko od onoga što je semantičko. Zada­
sem­­l­g­je tak semiologije je i dalje trebalo da se zasniva na
„opisivanju pojedinačnosti, opisivanju njihovih dinstinktiv­
nih karakteristika i na iznalaženju što preciznijih kriteriju­
ma za tu distinkciju. Zahvaljujući tome, svaki znak će sve
jasnije potvrđivati svoje sopstveno značenje u okviru kon­
stelacije ili u skupu znakova“.27
Istovremeno, semantika, pa time i semantičnost, uvela je
„specifičan značenjski način tvorenja putem iskaza. Pro­
blemi koji se ovde javljaju proističu iz funkcije jezika ko­
ja se zasniva na proizvođenju komunikata. Istovremeno,
komunikat se ne može svesti na poredak jedinica koje se
mogu identifikovati; dodavanje znakova ne stvara smisao,
obrnuto – smisao („zamišljen“), shvaćen celovito, realizuje
se i deli na posebne „znake“ koje sačinjavaju reči. Drugo,
semantičnost je nužno opterećena opštošću designata, dok
je semiotičnost od njih u principu odvojena i nezavisna.
Semantički poredak se poistovećuje sa svetom iz javnosti
(l’énonciation) i univerzumom iskaza“.28
25 Benvenista se ovde pozivao na opservacije Panofskog. Up. ibid., str. 30.
26 Ibid., str. 23–31.
27 Ibid., str. 33.
28 Ibid., str. 33–3.

266 Književne teorije XX veka

 Prema Benvenisti, u ovoj etapi je valjalo dosledno preći od se­ Sem­­l­g­ja /
semant­ka
miologije kao nauke o sistemu znakova ka semantici – koncentrisa­
noj na značenjima iskaza, pri čemu se u obzir uzimaju aspekti delo­
vanja pomoću jezika u društvenom prostoru.29 Zahvaljujući tome
je semiologija, kao apstraktna nauka upravo o uslovima stvaranja
smisla, mogla biti odvojena od semantike, koncentrisane na njego­
vom funkcionisanju u praksi komuniciranja, a jezik je jednom zau­
vek prestao da bude formirana konfiguracija jedinica. Umesto toga,
smisao je tretiran dinamički: kao nešto što se stalno iznova stvara i D­nam­čka
preoblikuje. To je bio veoma važan korak na putu nastanka nauke k­ncepc­ja jez­ka
o znacima kao nepredvidive, a istovremeno i kao mogućnost preko­
račenja shematičnosti sistema. Taj pravac razmišljanja naročito će
prihvatiti francuski mislioca sedamdesetih i osamdesetih godina.30
Semiologija se, dakle, pokazala kao sjajan jezik opisa raznovr­
snih znakovnih fenomena – počev od književnosti i završavajući na
široko shvaćenoj kulturi. Postala je takođe interdisciplinarna oblast
koja povezuje različite humanističke domene. U nauci o književno­
sti najzanimljivije rezultate dale su upravo tri koncepcije inspirisa­ Sem­­l­g­ja
ne opštom naukom o znacima: ka­ ­nterd­sc­pl­­
narna ­­last
– semiologija kulture J­r­ja M. L­tmana (1922–1993) i istraži­
vača iz kruga takozvane Tartuske škole;
– semiotičke analize koje je izvršio italijanski teoretičar i pisac
Emb­rt­ Ek­ (rođ. 1932);
– semiološka teorija francuskog teoretičara i književnog kritiča­
ra R­lana Barta (1915–1980).
Valja ih nešto detaljnije razmotriti.

L­tman: m­d­l, t­kst, k­lt­ra

Jedna od najživljih i najplodnijih semiotičkih škola XX veka nastala

je šezdesetih godina na univerzitetu u Tartuu (Estonija). Među naj­ Tart­ska šk­la
važnije predstavnike treba ubrojati Jurija M. Lotmana, Borisa A. Us­
penskog, Zaru Minc, Vječeslava I. Ivanova, Vladimira N. Toporova,
Andreja A. Zaliznjaka, Sergija Nekludova. Od 196. godine Tartu­
ska semiotička škola je počela da objavljuje naučne zbornike Тру­ы
по знако­ым систямамь.31 Dva zbornika, od trinaest objavljenih,
29 E. Benveniste, Problemi opšte lingvistike, ibid., str. 131–132.
30 A naročito od poststrukturalista. Pogledati: Poststrukturalizam.
31 U to vreme Estonija je bila jedna od republika Sovjetskog Saveza.

VIII. Semiotika 267

 sadržavala su upravo radove Jurija Lotmana – nesumnjivo najčuve­
nijeg predstavnika te škole. Već u prvom od ovih, pod naslovom
L­tman­­a Predavanja iz strukturalne poetike,32 Lotman se bavio pitanjem tako­
k­ncepc­ja zvanog umetničkog modelovanja kao najvažnijeg problema semio­
­metn­čk­g
m­del­­anja tičke teorije umetnosti. Pri tome se pozivao na koncepcije lingvista
– naročito na već pomenute Benvenistu i Hjemsleva. Benvenista je
tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj se­
miotički karakter – kako u svojoj formalnoj strukturi tako i u na­
činima funkcionisanja – koji, zahvaljujući tome, takođe stvara mo­
delsku formulu znaka. Slično kao i De Sosir koji je, kao što znamo,
jezik smatrao najsavršenijim semiotičkim sistemom, tako je i Benve­
nista smatrao da jezik može oblikovati i označavati semiotičke funk­
cije drugih znakovnih sistema.33 Za Lotmana su se ove koncepcije
pokazale inspirativnim, a naročito ga je zanimala ideja prirodnog
Pr­r­dn­ jez­k jezika kao izvora i uzora umetničkog modelovanja. Uvodeći, među­
ka­ m­del ­ ­z­r
tim, koncepciju modela u istraživanja umetnosti i književnosti, is­
traživač iz Tartua se pozivao takođe i na ideje sovjetskih filozofa i
logičara. Ipak, ako je bilo moguće prihvatiti kao „model predmeta
bilo koji drugi predmet koji ga imitira, koji obavlja funkciju svojevr­
snog supstrata određenog predmeta u istraživačkom procesu“, onda
se na taj način javila mogućnost interpretacije jednog od najvažni­
jih svojstava umetnosti: „saznavanja putem odražavanja kao pojave
modelovanja“. Osim toga, isticao je Lotman na tom istom mestu:
Def­n­c­ja m­dela „Model nikada ne prikazuje ceo objekat, nego njegove od­
ređene strane, funkcije i stanja, pri čemu je sam čin izbora
bitna saznajna karika ... Pre svega, za umetnost je krajnje
važna veza modelovanja sa spoznajom struktura velike i ve­
oma velike složenosti.“3
Kategorija mo d el a pokazivala je isto tako izrazite veze s Psiho­
L­tman – logijom umetnosti Lava S. Vigotskog. Vigotski je u stvari tvrdio da
V­g­tsk­ tekst umetničkog dela predstavlja svojevrstan program ponašanja
za primaoca – taj program upravo pokazuje određen model sveta
u kojem on treba da bude realizovan. Lotmanu je pre svega bilo sta­
lo do toga da pomoću temeljne analize odnosa u koje stupa znak
u umetnosti sa označenim predmetom poveže problem umetnič­
kog stvaralaštva sa saznajnim procesima. Na semantičkom temelju
32 J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike, Zavod za izdavanje udžbenika,
Sarajevo, 1970.
33 É. Benveniste, Semiologia języka, op. cit., str. 31–32.
3 J. Lotman, op. cit., str. 61–62.

268 Književne teorije XX veka

 mogla se, zahvaljujući tome, po­
■ TERMINOLOGIJA TARTU­ novo interpretirati problematika
SKE ŠKOLE. SEKUNDARNI MO­
DELIRAJUćI SISTEM – svaki mimesisa, opisujući i analizirajući
sistem znakova različit od prirod­pre svega različita preoblikovanja
nog jezika, ali izgrađen prema mo­koja su doživljavali predmeti u
delu prirodnog jezika. procesu umetničkog modelovanja.
Najvažniji termin Lotmanove teo­
rije umetnosti postao je, dakle, pojam s ekund ar nog mo del i ra­
ju će g siste m a. On je u jednom od programskih tekstova izvršio
podelu jezika na tri kategorije: prirodni jezici, veštački jezici i sekun­ Pr­r­dn­, ­eštačk­
darni jezici – to znači oni koji se ne služe samo prirodnim jezikom ­ sek­ndarn­ jez­c­
kao materijalom nego koji su konstruisani na sličnoj osnovi kao i pri­
rodni jezik. U osnovi razlikovanja sekundarnih jezika iskrsla je pret­
postavka jezičkog karaktera ljudske svesti: pošto je, zapravo, kako je
tvrdio Lotman, čovekova svest jezički strukturirana, onda se „sve vr­
ste modela koji su nadograđeni nad saznanjem – među njima i umet­
nost – mogu odrediti kao drugostepeni modelativni sistemi“.35
Na kraju, dakle, autor Strukture umetničkog teksta je pod sekun­
darnim modelirajućim sistemom podrazumevao svaki semiotički
sistem različit od prirodnog jezika,36 ali stvoren prema modelu pri­
rodnog jezika kao najsavršenijeg sistema znakova i koji dodatno sa­
drži dopunsku strukturu ideološkog, umetničkog, etičkog i sličnog
tipa.37 Takav sekundarni sistem mogle su biti, na primer, religija, Pr­mer­ sek­ndar­
nauka, filozofija, slikarstvo, muzika, ritual i slično. On je isto tako n­h m­del­raj­ć­h
mogao biti i književnost kojoj je Lotman pripisivao dvostruku ulo­ s­stema
gu – istovremeno kao modelirajućeg sistema (koji obavlja saznajnu
funkciju) i znakovnog sistema (koji obavlja komunikacionu funkci­
ju). Trudio se istovremeno da dâ odgovor na pitanje: šta znači da
neko umetničko delo (a samim tim i delo književne umetnosti) Šta t­ znač­ da je
predstavlja model? Prema njegovoj koncepciji, to je značilo da od­ ­metn­čk­ del­
ređeno delo odražava neki fragment stvarnosti stvarajući istovreme­ m­del?
no njegov ekvivalent – sličan, ali ne istovetan jer je u ovom slučaju
moglo doći do promene materijala, a i sam proces odražavanja je u
principu imao selektivan karakter. Model stvarnosti koji je stvaralo
delo bio je, dakle, samo do izvesnog stepena analogan svom pred­
metu, a dalje je bio prema njemu u znakovnom odnosu (mogao
je istovremeno biti, na primer, oznaka psihe ili autorove ličnosti,
35 J. Lotman, „Umetnost i jezik“, u: Struktura umetničkog teksta, Nolit, Beograd,
1976, str. 1.
36 Mada se mogao koristiti prirodnim jezikom kao materijalom.
37 J. Lotman, „Problem značenja u umetničkom tekstu“, u: Struktura umetnič­
kog teksta, op. cit., str. 72–73.

VIII. Semiotika 269

 njegove emocije i doživljaja i sl.). Umetničko modelovanje se ispo­
stavilo, dakle, kao stvaranje svojevrsnih ekvivalenata stvarnosti
koji su istovremeno bili sposobni da stvaraju sopstvenu stvarnost.
A, štaviše, modeli su tu stvarnost obogatili dodatnim kvalitetima
(estetičkog, saznajnog, emocionalnog karaktera i sl.). U slučaju knji­
ževnosti, Lotman je video mogućnost modelovanja različitih objeka­
ta – pojedinačnih: na primer, sudbina konkretnih junaka romana
(fabularni aspekt) i univerzalnih: na primer, ljudskog stanja uopšte
(mitološki aspekt).
Pokušavajući da precizira i odredi specifičnost umetničkog mo­
delovanja, Lotman se takođe pozivao na tradicionalnu semiotičku
terminologiju preformulišući je za potrebe teorije sekundarnih mo­
delirajućih sistema. Tako je, na primer, pisao:
„Drugostepeni modelativni sistem umetničkog tipa kon­
struiše svoj sistem denotatâ, koji nije kopija, nego model
sveta denotatâ u opštejezičkome značenju.“38
Šta je to značilo? Možda bi se ta koncepcija najbolje objasnila
na primeru preuzetom iz književnosti – na fragmentu Ljermonto­
vljeve poeme „Saška“:
„U oblacima mesec se kao varjaški
štit ili holandski sir valja.“
Ako se ovde pozovemo na pri­
rodni jezik, onda možemo preci­ ■ DENOTACIJA – elementarni
značenjski domen određenog zna­
Osn­­n­ zno odrediti denotate (značenja) ka. Denotat – osnovna deinicija
­ sek­ndarn­ reči mesec služeći se, jednostavno, na koju se može prevesti znak ili
den­tat­
njegovom rečničkom definicijom njegov pojmovni ekvivalent (na pri­
prema kojoj je „mesec“ „nebesko mer, mališan – veoma malo dete).
telo“. U Ljermontovljevoj poemi,
međutim, reč „mesec“ dobija dodatne denotate. Ovde je, dakle, me­
sec određen pomoću „varjaškog štita“ i „holandskog sira“. Odnos
denotiranja, karakterističan za jezik, podržan je, uvedeni su poka­
zatelji koje jezički sistem ne predviđa. Na taj način – zaključivao je
Lotman – „može biti označavan jedino mesec kao elemenat poseb­
ne slike sveta koju je Ljermontov stvorio“.
Jedan od najvažnijih elemenata koji se odnosi na umetničko mo­
delovanje u Lotmanovim radovima i u radovima drugih predstavni­
Pr­st­rn­ ka Tartuske škole postalo je prostorno modeliranje – odražavanje pro­
m­del­ranje stornih odnosa pomoću književnosti i izgradnja pomoću prostora
38 Ibid., str. 8.

270 Književne teorije XX veka

specifičnih značenjskih odnosa.39 Prostorni odnosi u književnom
delu bili su modelirani po uzoru na prostorne odnose u svetu, a i u
književnosti je prostor mogao imati linearan, tačkast, kontinuiran,
diskontinuiran, ravan, trodimenzionalan karakter i slično; u njoj su
mogli biti označeni pravci (vertikalni, horizontalni i sl.) i ona je ta­
kođe mogla imati dinamički ili statički karakter itd. U Lotmanovoj
koncepciji, ipak, najbitnije se pokazivalo to što su opoziciona svojstva
prostora stvarala specifičan jezik prostornih odnosa: na primer, opozi­ Jez­k pr­st­rn­h
cija gore–dole, visok–nizak, desni–levi, blizak–dalek, otvoren–zatvo­ ­dn­sa
ren, ograničen–neograničen, što su mogla imati dodatna značenja –
religijska, etička i politička (na primer, dobar–zao, nebo–pakao i sl.).
Ove opozicije mogle su se isto tako prevesti na druge opozicije koje
nisu imale prostorni karakter (na primer, vrednostan–nevrednostan,
naš–tuđ, dostupan–nedostupan i sl.). Lotman je takođe zapažao da
je svet predstavljen u književnosti često podeljen u prostoru na dva
suprotstavljena dela (na primer, svet živih–mrtvih, naših–tuđih, boga­
tih–siromašnih, fantastičnih–realnih i sl.), a prekoračenje granice iz­
među ovih svetova igra veoma važnu i bitnu ulogu za konstrukciju fa­
bule – predstavlja, zapravo, rušenje ustaljenog poretka i, zahvaljujući
tome, postaje jedna od nadređenih tematskih kategorija književnosti.
Glavna Lotmanova teza glasila je ovako: prostorni model sveta u knji­
ževnoj tvorevini dovodi do kvaliteta ne­prostornog karaktera jer je u
književnom delu prostor povezan s drugim pojmovima koji funkcio­
nišu u našoj slici sveta. Prostorni odnosi u književnosti mogu, dakle,
metaforički da izražavaju ove ne­prostorne zavisnosti – da modelira­
ju značenja preuzeta od svih mogućih semiotičkih sistema.
Međutim, Lotmana je takođe interesovao znatno ozbiljniji pro­
blem s kojim su se borili gotovo svi strukturalisti u posleratnom raz­
voju ovog pravca. To je bio odgovor na pitanje: može li se problema­ Da l­ se pr­­le­
mat­ka značenja
tika značenja sagledati isto tako sistemski (isto kao i problematika i m­že sagledat­
samog znaka koju su već bili opisali pomoću sistemskih kategorija, s­stemsk­?
između ostalih, De Sosir i Pirs). Slično kao Mukaržovski, Jakobson
i drugi, i Lotman je takođe bio svestan značaja tog zadatka. Upravo
je konstatovao:
„Značenje je jedan od osnovnih problema za sve nauke se­
miotičkog kruga. U krajnjem izvodu, cilj izučavanja bilo kog
znakovnog sistema jeste određenje njegovog sadržaja.“0

39 Pogledati, na primer: J. Łotman, „Zagadnienia przestrzeni artystycznej w

prozie Gogola“, u: Semiotyka kultury, Warszawa, 1977. Pogledati, takođe:
Z. Minc, Struktura „przestrzeni artystycznej“ w liryce B­oka.
0 J. Lotman, Struktura umetničkog teksta, op. cit., str. 70.

VIII. Semiotika 271

 Lotman je od početka bio uve­
ren da sfera sadržaja književne ■ TERMINOLOGIJA TARTU­
SKE ŠKOLE. ZNAČENJE – pro­
tvorevine takođe ima sistemski ces prekodiranja (prevoda) najma­
karakter, kao što to imaju i znaci nje dva strukturalna toka (plana
korišćeni u tom sistemu koji se na izražavanja i plana sadržaja).
njega odnose. Poduhvatajući se
uvođenja u sistematiku književnih značenja, istraživač iz Tartua se
L­tman – rado pozivao na terminologiju koju je predložio lingvista Hjemslev
Hjelmsle­ koji je, opet, zamenio De Sosirovu terminologiju (označavajući i
označeno) na odgovarajući način: oblikom izražavanja i oblikom sa­
Str­kt­ra znaka držaja u jeziku. Inspirisan mišlju Hjemsleva, Lotman je svaki znak
prema L­tman­: i svaki tekst označio kao složenim od pl ana i z raž av anj a i pl a­
plan ­zraža­anja
­ plan sadržaja na s ad rž aj a . Sistemski karakter plana izražavanja bio je očigledan
i lingvisti su ga više puta opisivali. Međutim, Lotman je tvrdio da
isto tako i plan sadržaja ima karakter sistema jer sadržaji znakova
mogu biti zamišljeni jedino kao strukturalni nizovi povezani odre­
đenim odnosima. Uveravao je, dakle, da:
„Ne može se otkriti suština nijednog elementa iz niza koji
pripada sadržaju bez njegovoga odnosa prema drugim ele­
mentima. Fakt koji se ni s čim ne može porediti i ni u jed­
nu klasu uključiti ne može da bude sastavni deo jezičkog
sadržaja.“1
U završnom određivanju prirode značenja veoma bitnu ulogu
je igrao pojam koda. Prema Lotmanu, kod je sistem pravila koji
označavaju principe izbora i kombinacije elemenata određenog se­
mantičkog sistema zato da bi od njih stvorio znakovne sekvence
– tekstove. Dakle, on predstavlja inventar mogućih elemenata da­
tog sistema, sadržavajući pri tom i pravila njihove selekcije i pove­
zivanja, kao i pravila dešifrovanja tekstova. Značenje, dakle, može
nastati samo u onim slučajevima kad u najmanju ruku imamo dva
različita strukturalna niza koji se prekidaju u jednoj tački. On nasta­
je usled prekodiranja (prevoda) jednog niza u drugi. U Lotmanovoj
koncepciji, umetnički znak je, dakle, bio shvatan dinamički – jedno­
stavno, nije bio signifiant i signifié kao u De Sosirovoj koncepciji, ne­
go prekidanje i transformacija dva toka – formalnog i sadržajnog.
Osim toga, značenje je moglo nastati u najmanju ruku na dva nači­
Un­trašnje
prek­d­ranje /
na – putem prekodiranja unutrašnjeg (u granicama jednog i istog
sp­ljašnje semiotičkog sistema) i spoljašnjeg (koje označava promenu siste­
prek­d­ranje ma). Tipičan primer unutrašnjeg prekodiranja za istraživača bio je
1 Ibid., str. 71.

272 Književne teorije XX veka

matematički sistem (gde je, na primer, u izrazu a = b + c, a sadržaj
upravo b + c i da bismo ga odredili, ne moramo se pozivati ni na šta
izvan tog sistema). U slučaju spoljašnjeg prekodiranja (za koji najbo­
lji primer predstavlja sistem prirodnog jezika), da bi postalo znače­
nje, moramo međusobno približiti dva strukturalna niza različitog
tipa – ovde zvučni tokovi u stvari odgovaraju redu stvari, pojava,
pojmova i slično. Na prekodiranja ovog tipa možemo takođe naići
u znatno komplikovanijim sistemima – u sekundarnim modeliraju­
ćim sistemima umetničkog tipa.
Prilagođavajući ovo razlikovanje opisivanju specifičnosti knji­
ževnih sistema, Lotman je pronalazio nove jezike opisa tradicional­
nih pojmova – na primer, istorijskoknjiževnih formacija. Sučelja­
vanje sistema dominantnih unutrašnjih i spoljašnjih prekodiranja
omogućavalo je, na primer, poređenje najopštijih svojstava „roman­
tičarskog sistema“ i „realističkog sistema“. Ovako Lotman komenta­
riše „unutrašnje prekodiranje“:
„Imanentno­relaciona značenja osobito jasno će se očito­ Ide­l­šk­
vati u onim drugostepenim semiotičkim sistemima koji sem­­t­čk­
pretenduju na opštost, monopolističko obuhvatanje celog s­stem­
pogleda na svet, sistematizaciju celokupne stvarnosti koja
je čoveku data.“2
Primer takvog sistema za njega je predstavljao upravo romanti­ R­mant­zam
zam. Na primer, značenje pojma „genije“ ovde se moglo precizirati ka­ pr­mer
s­stema
samo putem istraživanja odnosa tog pojma prema drugim pojmo­ d­m­nantn­h
vima sistema. Pojam „genija“ smeštao se, dakle, u mrežu suprot­ ­n­trašnj­h
nosti označenih pomoću osnovne suprotnosti: genije–masa (koja prek­d­ranja
se mogla podeliti na pojedinačne suprotnosti: veličina–ništavnost,
neobičnost–uobičajenost, duhovnost–materijalnost, pobuna–po­
kornost i sl.). Čak, ako budemo stvarali dalje suprotnosti (na pri­
mer, genije–narod, stvaralaštvo–bestijalnost i sl.) – zaključivao je
Lotman – onda će se one takođe smeštati u romantičarski sistem.
A realizam je, opet, za njega bio primer sistema u kojem dominira Real­zam ka­
spoljašnje prekodiranje – tu u prvi plan izbija upravo pitanje odno­ pr­mer s­stema
sa sp­ljašnj­m
sa značenja u datom sistemu prema značenju izvan tog sistema. Poš­ prek­d­ranj­ma
to se u realističkom sistemu, na primer, javlja problem: da li je ono
što je predstavljeno u tvorevini u skladu sa stvarnošću? sa istinom?
– onda upravo, uveravao je istraživač, već sama takva operacija zah­
teva prelazak iz sveta znakova (kreirane stvarnosti) u stvarni svet
2 Ibid., str. 73.

VIII. Semiotika 273

 (realnu stvarnost).3 To su bila samo teorijski prividna razmatranja
specifičnosti univerzuma znakova ali, koristeći jezik semiotike, Lot­
man je istovremeno pokušavao da saopšti nešto više – međusobno
poredeći, na primer, dva tipa pogleda na svet: monolitni romantičar­
Kr­t­ka ski i – prema drugim semiotičkim sistemima – otvoren realistički,
p­l­t­čk­g i nastojao je, takođe, da skrene pažnju na sve zatvorene totalitarne
s­stema
ideološke sisteme, vršeći jedino imanentnu interpretaciju u sopstve­
nim, precizno određenim granicama, dakle, želeo je da na taj način
takođe saopšti nešto suštinsko o sovjetskom političkom sistemu i
njegovom funkcionisanju.
Ik­n­čn­st Jurij Lotman se takođe izjašnjavao i o problemu ikoničnosti knji­
knj­že­n­st­ ževnosti. Onoliko koliko je Jakobson tvrdio, kao što smo pominjali,
da u slučaju poetskih znakova postoji u izvesnom smislu prirodna
(jer je zasnovana na principu formalne sličnosti) veza između ozna­
čavajućeg i označenog (plana izražavanja i plana sadržaja, prema
Lotmanovoj terminologiji), utoliko je Lotman u slučaju književnog
semiotičkog sistema (a takođe i drugih umetničkih modelirajućih
sistema) sagledavao isto tako prirodnost veze između znaka i njego­
vog denotata (značenja), kao i njegovog designata (objekta). Veza
između znaka i designata imala je, prema njegovom mišljenju, pri­
rodan karakter jer znak u umetnosti uvek stvara model (analogon)
odražavanog objekta, dakle, na neki način sličan je njemu (mada to
ne mora da bude sličnost izgleda). Lotman je, dakle, koristio pojam
ikoničkog znaka sa veoma širokim značenjem (još širim nego što
je to bilo kod Jakobsona), smatrajući „ikoničnim“ odnosom sve po­
jave adekvatnosti znaka u odnosu na ono što ovaj znak zamenjuje
Knj­že­n­ znak ili izražava. Književni znak je, dakle, prema Lotmanovom shvatanju
ka­ l­k­­n­ znak bio konačno likovni znak, imao je isto tako sposobnost modeliranja
svog sadržaja, dakle, njegova uslovnost se nije osećala:
„Ovaj drugostepeni slikoviti znak poseduje svojstva ikonič­
kih znakova: utisak o manjoj kodovnoj uslovljenosti daje
neposrednu sličnost sa objektom, očiglednost, i zato – ka­
ko se čini – garantuje veću istinitost i veću razumljivost ne­
go uslovni znakovi.“

L­tman­­a k­n­ Veoma bitnu kategoriju u Lotmanovoj koncepciji obavljala je

cepc­ja teksta isto tako kategorija teksta, dosta prostora je posvetio preciznom
3 Očigledno je da su moguće takođe još i komplikovanije operacije – na primer,
višesistemske – ili stilistički postupci zasnovani na promenama značenjskih
registara. Pogledati primere koje daje Lotman u Strukturi umetničkog teksta.
 J. Lotman, op. cit., str. 95.

27 Književne teorije XX veka

definisanju tog pojma i sve to izložio u jednoj od svojih najčuveni­
jih knjiga pod naslovom Struktura umetničkog teksta. Najopštije
posmatrano, tekst je za njega značio svaku sekvencu znakova datog
sistema sistematizovanu prema pravilima tog sistema. Pri tom je on
mogao biti realizacija jednog ili više semantičkih sistema. Lotman Tr­ s­­jst­a
je precizirao pojam teksta uzimajući u obzir tri osnovna svojstva: teksta
1. iz raz: tekst je uvek fiksiran
i izražen određenim znaci­ ■ TERMINOLOGIJA TARTUSKE
ma (na primer, prirodnog ŠKOLE. TEKST – svaka na odgo­
varajući način iksirana sekvenca
jezika) i s tog stanovišta se znakova koja poseduje obeležen
on suprotstavlja svim van­ početak i kraj, koja se odlikuje unu­
tekstovnim strukturama; trašnjom strukturalnom organiza­
2. og ran i če nj e: tekst je ogra­ cijom i koja je izrazito odvojena od
ničen – uvek ima „početak“ drugih struktura (na primer, knji­
i „kraj“ (okvir i sl.) i u tom ževno, ilmsko, pozorišno, muzič­
ko, likovno delo, ali takođe obredi,
smislu se suprotstavlja svim ritualna ponašanja i sl.).
znacima koji mu ne pripada­
ju, kao i svim strukturama nejasno označenih granica;
3. st r uktu ra l iz ac ij a: tekst je „jednostavan redosled znakova
u prostoru između dve spoljašnje granice“, ali se odlikuje od­
ređenom unutrašnjom organizacijom koja ga na sintagmat­
skom nivou preobražava u strukturalnu celinu.5
U tako širokom shvatanju, „tekstom“ se moglo smatrati veoma Osn­­e
sem­­l­g­je
mnogo umetničkih i kulturnih fenomena – počev od najočigledni­ k­lt­re
jih, ili književnog teksta i svakog drugog teksta fiksiranog znacima
prirodnog jezika, do filma, pozo­
■ TERMINOLOGIJA TARTUSKE rišnog spektakla, slike, muzičkog
ŠKOLE. KULTURA – semiotički
dela, građevine, pejzažnog parka,
sistem koji neposredna čovekova
iskustva preobražava u sistem zna­ pa čak i obreda, plesa i svih mogu­
kova pomoću prirodnog jezika. ćih ritualizovanih postupaka (na
primer, dvorske etikecije). Takva
perspektiva stvorila je osnovu za najvažniji elemenat kako u Lotmano­
vim tako i u radovima tartuskih istraživača – za semiologiju kulture.
Nije teško pretpostaviti da je ovde kultura definisana kao sistem
znakova veoma komplikovane unutrašnje organizacije. Uporedo sa
ovim početnim razlikovanjem išla su, međutim, dalja detaljisanja i
specifična terminologija koju su uveli tartuski semiolozi. Ono što
nazivamo „kulturom“ – konstatovali su – postoji takođe zahvaljuju­ L­tman­­a
ći suprotnosti: uvek se određuje u suprotnosti prema „ne­kulturi“ def­n­c­ja
k­lt­re
(na primer, prirodi) i upravo na bazi svega ovoga šta kultura nije,

5 Pogledati: „Pojam teksta“, u: Struktura umetničkog teksta, op. cit., str. 95.

VIII. Semiotika 275

 kultura se javlja kao znakovni si­ ■ TERMINOLOGIJA TARTU­
stem. U ovom slučaju, konstitutiv­ SKE ŠKOLE. TEKST KULTURE
nu ulogu igra takođe prirodni jezik – svaki tekst iksiran u znacima
– kultura je u stvari oblikovana po koji osim značenja u okviru sop­
uzoru na jezik (u tom smislu je, stvenog semiotičkog sistema tako­
đe poseduje određeno značenje u
takođe, sekundarni modelirajući sistemu kulture.
sistem) a, osim toga, služi se jezi­
kom, odnosno, jednostavno rečeno – ne postoji bez jezika (uosta­
Jez­k ­ k­lt­ra lom, slično kao što ni jezik ne postoji bez kulturnog konteksta). Naj­
važniji zadatak kulture zasniva se na strukturalnoj organizovanosti
sveta (sistematizovanju u sisteme ponašanja, tradicija, rituala i sl.).
Kultura se, dakle, može nazvati „generatorom strukturalnosti“, a pri­
rodni jezik je njeno sredstvo strukturiranja – „uređaj za stvaranje
matrice“. U stvari, on – kako je pisao Lotman – ima sposobnost „pre­
obražavanja zatvorenog sveta realija u otvoreni svet imena“; vodi, da­
kle, strukturalni poredak u haotičnu i nesistematizovanu stvarnost.
Funkcionišući pomoću jezika kultura ima karakter kolektivnog pam­
ćenja – postaje „nenasleđeno pamćenje društva“, a njen najvažniji
zadatak jeste konstruisanje sistema semiotičkih pravila koja životno
iskustvo preobražavaju u kulturu, konkretno – u njene tekstove. Na
osnovi semiološke teorije kulture takođe je bila formulisna definicija
Tekst k­lt­re teksta kulture. On je definisan kao sistem koji osim jezičkog znače­
nja (ili značenja koji proističe iz drugog semiotičkog sistema) ima u
kulturnom semiotičkom sistemu i dodatno značenje. U stvari, to su
bile sve vrste informacija znakovnog karaktera koje obavljaju kultur­
nu funkciju (na primer, ponašanje, moda, reklama, stil života i sl.).6
Karakteristično svojstvo za teoriju Tartuske škole postao je svo­
Pansem­­t­zam jevrstan pansemiotizam uočavan na različitim nivoima društvenog
života i umetničke prakse. Poslednja karika na tom putu ispostavilo
se čak tumačenje čoveka kao znakovne tvorevine koja vodi formuli­
sanju najopštijih principa takozvane personologije (ili nauke koja
istražuje znakove i tekstove p onaš anj a ljudi), a zatim stvaranje
na toj osnovi opšte karakteristike tipova i antropoloških grupa. Po­
Pers­n­l­g­ja lazna tačka za tako shvaćenu personološku karakteristiku postala
je s e m i ot i čnost ljudskog p onaš anj a , shvaćena, na primer, kao
proizvođenje teksta ponašanja koji se u odnosu na druge tekstove
javlja u znakovnom obliku (generativni model). Drugu mogućnost
predstavljalo je davanje smisla pojavama stvarnosti putem tretira­
nja čovekovih ponašanja kao znakova (analitički model). Istraživači

6 O koncepciji kulture u teoriji Tartuske škole posebno pogledati: J. Łotman, B. Us­

pienski, „O semiotycznym mechanizmie kulturi“, u: Semiotyka kultury, op. cit.

276 Književne teorije XX veka

ponašanja su u daljem toku izvršili podrobnije personološke klasifi­
kacije razlikujući, na primer, dva tipa ličnosti – one koja dovršava
označavanje stvarnosti (semiotizujući tip) i one koja takve postup­
ke izbegava (desemiotizujući tip) – a takođe i određujući vrste se­
miotizacije percepcije sveta i deleći je na konceptualna ponašanja
(vrednovanje realnih situacija) i na ritualna ponašanja (stvaranje
idealnih situacija).7 Ove interesantne analize tartuskih istraživača
nesumnjivo su na taj način dovele do krajnje formalizacije u okviru
koje je sve – čak i pojedinačan čovekov gest – moglo biti podređeno
sistemu koji mu daje strogo određeno značenje. To stanovište je isto
tako imalo jasne političke implikacije.

Ek­: s­m­­t­ka ­ ­nt­rpr­tac­ja

Umberto Eko, čuveni italijanski teoretičar i esejista, a takođe i pisac,

otpočeo je svoju naučnu karijeru pedesetih godina sa istraživanji­
ma srednjovekovne estetike, a posebno problematike lepog u delu Ek­ ­ srednj­­
­ek­­n­j
sv. Tome Akvinskog. On je time doprineo propagiranju semiotike estet­c­
kao akademske discipline i oživotvorenju njenih metoda tako da je
vredno podsetiti i na nekoliko činjenica iz njegovog naučnog života
– u početku kao semiologa­strukturaliste, a zatim semiotičara koji
je u svojim analizama pre svega koristio Pirsove koncepcije.
Istraživač je već kod Akvinskog video tragove strukturalističke
misli, pa čak mu je pripisivao otkriće strukturalističkog modela.8
Prema Ekovom mišljenju, stvarnost iz sholastičke optike je bila kon­
struisana analogno strukturalističkom sistemu – slično kao što je
strukturalistički sistem predstavljao strukturu izgrađenu od eleme­ „Str­kt­ral­zam“
nata koji se mogu isključivo označiti pomoću razlika koje je dele s­et­g T­me
Ak­­nsk­g
od drugih elemenata, tako da je i njena građa imala takođe relaci­
oni karakter (ovde je bila reč o relacijama između supstancijalnih
formi).9 Dalja udaljavanja od predmeta dovela su Eka do otkrića
sličnosti između sholastike i strukturalizma – obe koncepcije su iz­
gradile, na primer, univerzalnu logiku i sugerisale opis stvarnosti
pomoću binarnih opozicija. Pa, čak, ako se opservacije naučnika
7 Pogledati: A. M. Piatigorski, B. Uspienski, „Personologia i semiotyka“, Tek­
sty, 1972, br. 3.
8 Što je, uostalom, pokazao u drugom izdanju svoje doktorske disertacije Il pro­
blema estetico in Tommaso d’Aquino, Milano 1970. Naročito je u predgovoru
napisanom za to izdanje ispoljio već izrazite teorijske poglede.
9 Ibid., str. 261.

VIII. Semiotika 277

 uzmu kao preterane, i onda se može sagledati izrazit pravac kojim
je krenuo sledećih godina – prvobitno, to je očigledno bio struktura­
Ek­­­ str­kt­ral­­ lizam čijim je čarima Eko podlegao šezdesetih godina sagledavajući
st­čk­ p­čec­ u njemu, s jedne strane, antidoton u malom, već onda noseći ide­
alizam u znaku Benedeta Kročea a, s druge, marksizam koji je do­
sta snažno utirao sebi put na italijanskom humanističkom forumu.
Kasnije su se, međutim, Ekova interesovanja prenela na područje
strukturalne semiologije, a posle toga u pravcu semiotike pomoću
koje je već istraživao ne samo književnost nego isto tako i druge
znakovne sisteme a naročito pojave masovne kulture. Na kraju tog
puta našla se semiotički orijentisana teorija interpretacije.
Godine 1968. pojavila se prva i sigurno najčuvenija semiotička
knjiga italijanskog istraživača pod naslovom La struttura assente
P­četak: (Odsutna struktura),50 zatim sledeće: Le forme del contenuto (Obli­
Ods­tna str­kt­ra
ci sadržaja) objavljena 1971. godine i Trattato di semiotica generale
(Semiotički traktat) iz 1975. godine51 i, na kraju, Semiologia quoti­
diana (Semiologija svakodnevnog života) objavljivana od 1973. do
1983. godine,52 kao i Semiotica e filosofia del linguaggio (Semiotika
Mas­­na k­lt­ra i filozofija jezika) iz 198. godine.53 Ekovo oduševljenje masovnom
kulturom – filmom, stripom, kriminalističkim i fantastičnim ro­
manom – i ozbiljan pristup ulozi koju oni igraju u oblikovanju vi­
zije savremenog čovekovog sveta, usmerilo je njegova istraživanja
u pravcu semiotičke analize i mogućnosti njenog korišćenja za opis
različitih kulturnih pojava. Pa čak – kako je to sam označio – do ko­
Ek­­a „sem­­­ rišćenja svojevrsne „semiološke gerile“ (guerriglia semiologica) i do
l­ška ger­la“ „podmuklog rata“ – to znači veštog dešifrovanja poruka masovne
kulture tako da je u njima bilo moguće otkriti ideologiju i izbeći pre­
obražaj mas­medija u sredstva društvene kontrole.5
50 Prevod na poljski jezik A. Vajnsberga, prvo pod naslovom Pejzaż semi­
otyczny, Warszawa, 1972 (nepotpuna verzija), zatim na osnovi izdanja iz
1991. godine kao: Nieobecna struktura, Warszawa, 1996.
51 Obe sve do danas nisu prevedene na poljski jezik. Trattato... je svakako naj­
potpunije izlaganje njegove semiotičke teorije.
52 Prevod na poljski jezik: J. Ugniewska i P. Salwa, Warszawa, 1996.
53 Takođe nije u celini prevedena na poljski jezik, međutim, tekst Tryb symbo­
liczny koji se nalazi u knjizi Teorie literatury XX wieku. Antologia, izbor A. Bu­
žinjske i P. M. Markovskog, Kraków, 2006, potiče upravo iz Semiotica e filosofia
del linguaggio – preštampano prema: U. Eco, Czytanie ­wiata, Kraków, 1999.
5 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 06–07; takođe: Semiologia życia
codziennego, op. cit., deo: Partyzantka semiologiczna, str. 157–167. O masov­
noj kulturi pogledati knjigu: U. Eco, Superman w literaturze masowej. Po­
wie­ć popularna – między retoryką a ideologią, (1978), Warszawa, 1996.

278 Književne teorije XX veka

 Godine 1969. Međunarodno udruženje za semiotička istraživa­
nja izabralo je Eka za generalnog sekretara, istovremeno odustajući
od termina „semiologija“ u korist termina „semiotika“. Ovaj gest je
imao simbolički karakter, ali je za samog istraživača značio upravo
okretanje od strukturalno­semiološkog modela u De Sosirovom du­ Sem­­t­čk­
hu ka logičko­filozofskoj semiotičkoj teoriji u znaku Pirsa. Godine za­kret
1971. Eko je preuzeo novonastalu Katedru semiotike na Fakultetu
lepih umetnosti, pozorišta i muzike Bolonjskog univerziteta i počeo
da izdaje prvi međunarodni semiotički časopis u Italiji (malo ekscen­
tričnog naziva: VS: Versus – Quaderni di studi semiotici),55 a 197. go­
dine organizovao je u Milanu prvi međunarodni semiotički kongres
zahvaljujući kojem je semiotika stekla veliku popularnost dosežući
rang prestižne akademske discipline. Pošto je prvo bio oduševljen
strukturalizmom, Eko je veoma brzo sagledao ograničenost teorije i Kr­t­ka
metodologije De Sosira i Levi­Strosa. Već sama pretpostavka posto­ str­kt­ral­zma
janja imanentne strukture književnog teksta čije je otkrivanje treba­
lo da bude istovremeno pristup istraživačkog postupka izgleda da je
dovodila strukturalizam do tautološkog lutanja. Osim toga, Eka je uz­
nemiravala veštački ustrojena neprilagodljivost strukturalističkih mo­
dela na istorijske uticaje i društvene, ideološke i političke promene.56
Mogućnosti prevazilaženja tih ograničenosti video je upravo u preo­
bražaju strukturalizma u semiologiju57 koja je iz očiglednih razloga
morala uzimati u obzir i aspekte društvenog i kulturnog funkcionisa­
nja znakova i zahvaljujući kojoj je bilo moguće izbeći zatvaranje unu­
tar samodovoljne strukture. Još ranije, u čuvenom Otvorenom delu, Otvoreno delo
objavljenom 1962. godine58 – knjizi posvećenoj avangardnoj umetnič­
koj praksi – Eko se izjašnjavao u korist nedovršenih i višeznačnih for­
mi čije je najsavršenije utelovljenje predstavljao Džojsov roman Finne­
gans Wake;59 ali i pored nesumnjivog oduševljenja za strukturalizam
ostao je veran svojim ubeđenjima. I mada je imao u vidu naratološku
55 Taj časopis izlazi sve do danas.
56 Eko je sagledavao ograničenja strukturalizma manje­više u isto vreme kad
se u Francuskoj već počela pojavljivati – u izvesnoj meri inspirisana i poli­
tičkim događajima 1968. godine – kritička opcija strukturalizma (koju su
kasnije Amerikanci nazvali poststrukturalizmom). Svoje sumnje izrazio je,
između ostalog, u Odsutnoj strukturi u kojoj se pojavila dosta oštra kritika
Levi­Strosovih pogleda.
57 Tada je još koristio termin semiologija.
58 U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965.
59 K. Levi­Stros je još ranije oštro kritikovao Otvoreno delo, uveravajući da upra­
vo zatvorena formalna struktura, a ne otvorenost, čini književno delo umet­
ničkim delom. Eko o tome, između ostalog, govori u knjizi Lector in fabula.
Wspó­dzia­anie w interpretacji tekstów narracyjnych, Warszawa, 199.

VIII. Semiotika 279

 epizodu, ipak je – slično kao u slučaju Rolana Barta – to bila samo
epizoda.60 U Odsutnoj strukturi Eko je pokušao da hermetičnosti dog­
„Ser­jsk­ matskog modela strukturalizma suprotstavi „serijsko mišljenje“ stvo­
m­šljenje“ reno po uzoru na praksu avangardne muzike (naročito Štokhauzena
i Buleza). Nisu ga, dakle, zanimale toliko statičke i ograničene struk­
ture koliko procesi strukturiranja – stvaranje otvorenih i višeznačnih
struktura. Prednost serijskog mišljenja nad strukturalističkim mišlje­
njem u primeni na opis kulture zasnivala se, prema njegovom miš­
ljenju, na tome što ovo prvo nije sadržavalo nikakve imanentne, pri­
marne strukture, ni primarne kodove čija bi pravila bila neoboriva.
Jednostavno – obrnuto, kultura je uistinu bila sistem kodova i poru­
ka, ali te poruke su mogle podrivati pravila kodova jer su pravila tog
tipa imala istorijski promenljiv i nestabilan karakter. Zaključivao je:
„Serijsko mišljenje teži, dakle, stvaranju istorije a ne da
pod istorijom pronađe nadvremenske koordinate svakovr­
sne komunikacije.“61
Semiološka teorija, onako kako ju je tada shvatao, još nije bila
sasvim oslobođena uticaja strukturalizma. U stvari, najviše su ga za­
nimali sistemi znakova povezani strukturalnim zakonima, a takođe
i celovit pristup koji je moguć i zahvaljujući njihovom istraživanju.
U tom pristupu nalazile su mesto sve pojave kulture (ne samo one
koje pripadaju visokoj kulturi nego i one koje su ga najviše zanima­
Sem­­l­g­ja ka­ le a pripadale su popularnoj kulturi). Na kraju, semiološka teorija je
­pšta te­r­ja bila za Eka istoznačna sa opštom teorijom kulture, a semiologija je
k­lt­re
trebalo da pruža nužna sredstva za istraživanje „sveta znakova“.
Sem­­t­čk­ U Trattato di semiotica generale – u nesumnjivo najzrelijem de­
traktat lu u kojem je sažeo sve svoje poglede na teoriju znakova – već je
izrazito prelazio na semiotiku i odlučno se izjašnjavao za Pirsove
poglede. Ovde nadređena kategorija nisu bili toliko sistemi znako­
va i kodovi koliko Pirsova „neograničena semioza“ koja se isposta­
vila kao najbliža ideji otvorenosti umetničkog dela – prema Eku.62
60 Ovde imam u vidu to da se Eko, slično Bartu, našao u uskom krugu francu­
skih istraživača koji su 1966. godine objavili naratološki manifest u osmom
broju časopisa Communications. Tu je Eko objavio tekst „James Bond: une
combinatoire narrative“ koji predstavlja naratološku analizu Flemingove pri­
če o Džejmsu Bondu. Pogledati: „Struktury narracyjne u Fleminga“, u: Super­
man w literaturze masowej... (proširena verzija članka iz Communications).
Pogledati: Strukturalizam (II).
61 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 306.
62 Pogledati o ovome takođe: U. Eco, Lector in fabula…, op. cit., naročito poglav­
lje posvećeno Pirsovoj teoriji.

280 Književne teorije XX veka

Pirsova koncepcija je najbolje odražavala unutarkulturnu dinamiku
– beskonačno upućivanje znakova na znakove ili na njihove konfigu­
racije – ne putem odnosa prema nekoj stabilnoj unutarnjoj struktu­
ri (ili objektivno postojećoj stvarnosti),63 nego putem neprestane po­
kretljivosti značenja među znacima: stalni i nezadrživi tok značenja
koji uslovljava komunikaciju. Prilagođavajući pretpostavke Pirsove
semiotike teoriji kulture, Eko je dosledno priznavao kulturnom uni­
verzumu semiotički status, smatrajući ga sistemom sistema znače­
nja u kojem se odvijaju neprekidni procesi komunikacione razme­
ne. Ovde je kultura, dakle, bila shvaćena kao neograničen proces K­lt­ra ka­
semioze (stvaranja znakova i njihovog interpretiranja). Uostalom, ne­gran­čen­
pr­ces sem­­ze
slično kao i interpretacija književnosti.
Od semiotike kao discipline kadre da opiše celinu ljudske kultu­
re, Eko je, međutim, postepeno prelazio na semiotiku kao skup sred­
stava za interpretiranje teksta, a sledeća etapa njegovih istraživanja
protekla je pod znakom pojačanog interesovanja za interpretaciju Te­r­ja
i za mogućnosti stvaranja njene teorije. Prema shvatanju istraživa­ ­nterpretac­je
ča, praksa interpretacije je bila istovetna s procesom shvatanja tek­
sta, a ispred nje je smeštao operaciju dekodiranja – sagledavanjem
opšteg smisla iskaza koji podseća na „stvaranje hipoteza“ u Pirso­
vim koncepcijama. On je komunikat ili tekst smatrao svojevrsnom
„praznom formom“ kojoj se mogu pridodati različita značenja.6 „Prazna f­rma“
Da li se, međutim, ovo ispunjavanje „prazne forme“ moglo odvijati k­m­n­kata
sasvim proizvoljno? Na ovo pitanje autor Trattato... je odgovarao od­
lučno odrečno. Čitalac može pokušati da otkrije intenciju autora,65
može pokrenuti takođe i druge interpretativne mogućnosti – tvrdio
je – ali nikad nije obavezan da se previše udaljava od autorske ideje.
St­aralačka ­n­c­­
Može, dakle, ispoljavati stvaralačku inicijativu samo uz istovreme­ jat­­a ­ ­ern­st
no očuvanje vernosti prema autoru. Eko je zatim uveravao: ­nterpretac­je

„U toj dijalektici između istinitosti i inicijative nastaju dve

vrste nauke: (a) kombinovana nauka koja se odnosi na
niz mogućnosti dostupnih u granicama određenog koda;
(b) istorijska nauka koja se odnosi na okolnosti i kodove
(a zapravo na sve norme) datog razdoblja. Od adresata se
zahteva odgovorna saradnja. On mora pokazati inicijativu
63 Eko je veoma snažno zastupao stanovište da znaci ne upućuju na bilo kakve
realne predmete nego samo na druge znake. Suprotno stanovište nazivao je
„greškom referencijalnosti“.
6 Pogledati, takođe: P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura
masowa, Kraków, 1997, str. 85–86.
65 Čije postojanje Eko, uostalom, nikad nije poricao.

VIII. Semiotika 281

 kako bi popunio semantičke praznine, redukovao ili iskom­
plikovao tumačenje koje delo sugeriše, izabrao sopstvenu
strategiju interpretacije.“66
Primalac je, međutim, konačno postao najvažnija i najprivilego­
vanija figura teorije interpretacije semiotički orijentisana u pristu­
pu Umberta Eka iako je autoru ostao dužan što se tiče istine. To je
bio još jedan povod za kritiku strukturalizma i Eko se još jednom
vraća tom motivu u sledećoj knjizi, zamerajući strukturalistima ne­
dovoljnu ocenu suštinskog značenja integrisanja primaoca u tekst
tokom procesa interpretacije kao nečeg „nečistog“.67 Sledeća knjiga
„A­t­r“ ovog istraživača, pod naslovom Lector in fabula, odnosila se uisti­
– „č­talac“ nu samo na narativne tekstove; pokazala se, međutim, kao istinski
manifest teorije koja je književnost sagledavala iz perspektive prima­
oca. Pri tome, Eko nije stvarao svoju koncepciju čitanja na fenome­
nološkoj osnovi (kao, na primer, Roman Ingarden ili predstavnici
nemačke estetike recepcije), nego upravo na semantičkim osnova­
ma, a konkretno – iz perspektive znakovne komunikacije. Osnovna
kategorija je ovde postala kategorija modelskog čitaoca kojem je u
navedenoj knjizi posvetio veliko poglavlje. Prema teoriji semiotičke
komunikacije – tvrdio je Eko – svaki autor iznosi hipotetički model
M­delsk­ č­talac čitaoca (upravo modelskog) čiji zadatak treba da bude stroga sarad­
nja s njim u procesu interpretacije. Autorski projekat ovog čitaoca
i domen njegove ingerencije u tekst bili su međusobno proporcio­
nalni: autor je, u stvari, u istoj meri trebalo da sarađuje sa čitaocem
Gran­ce u procesu stvaranja iskaza u kojem je ovaj čitalac trebalo da sarađu­
­nterpretac­je je sa autorom. Autor je u ovom slučaju, očigledno, bio pre „autor“
– komunikaciona tekstovna strategija koja ističe program delovanja
čitaoca i koja ga podstiče na aktivnost. Na sličan način je čitalac – ili
pre „čitalac“ – bio samo figura iz teksta, strategija prijema zapisana
u pravilima dekodiranja tog teksta. Prirodna posledica takvog stava
moralo je u neku ruku postati temeljno promišljanje mogućnosti i
ograničenja interpretacije, čemu se Eko s podjednakom pasijom po­
svetio u sledećoj fazi.
Monumentalna knjiga The Limits of Interpretation pojavila se
na engleskom jeziku68 i predstavljala je zbir Ekovih pogleda na in­
terpretaciju i ulogu modelskog čitaoca. Na kraju, on je svoju teoriju
interpretacije sveo na dve najvažnije teze:
66 U. Eco, Trattato di semiotica, str. 36, citirano prema: P. Bondarella, Umberto
Eco..., op. cit., str. 87.
67 U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 6.
68 U. Eko, Granice tumačenja, Beograd, 2001, prevod: Milana Piletić.

282 Književne teorije XX veka

 – prvo: čitalac (primalac) obavlja veoma važnu ulogu u stvara­ M­g­ćn­st­
­ ­gran­čenja
nju smisla književnog teksta koji bi bez primaoca ostao isklju­ č­ta­ca
čivo u sferi potencijalnosti, ali
– drugo: vlast primaoca nad tekstom nije neograničena, što zna­
či da praksa interpretiranja nije potpuno slobodan čin nego
proces koji ima niz restrikcija.69
U svojoj koncepciji interpretacije Eko se trudio da prekorači već
klasičnu opoziciju (uostalom, nazvao ju je pogrdno „epistemološkim fa­ Pr­t­­ ep­stem­­
natizmom“) između priznavanja ključne uloge intencije autora u otkri­ l­ške fantazme
vanju smisla književnosti (ovaj stav je uzgred označio kao „metafizički
realizam“) i potpune slobode čitaoca kojem se može činiti da je samo
jedino on pronikao u suštinu tajne dela i koji se izdiže iznad gomile
ignoranata (ovaj stav Eko je nazivao „hermetička semioza“).70 Prema
uverenju autora The Limits of Interpretation, dobro rešenje ove vrste di­
lema bio je savršeni kompromis čiju suštinu je pokušavao različito da
odredi – ili kao dijalektiku između „otvorenosti i forme, inicijative od
strane interpretatora i pritiska konteksta“71 ili, takođe, kao „dijalektičku
vezu između intentio operis i intentio lectoris“.72 Ova prva je označavala Intentio operis
„intenciju dela“, dakle, njegovu, da tako kažem, objektivnu strukturu – intentio lectoris
– intentio a­ctoris
datu čitaocu nezavisno od autora u trenutku kad tekst započinje svo­
ju egzistenciju u komunikacionom toku. Druga – „intencija čitaoca“
– odnosila se upravo na njegov doprinos u interpretaciji dela, doprinos
shvaćen, međutim, ne kao slobodno stvaralaštvo u kreiranju značenja
književnosti nego više kao neka vrsta čitalačke kompetencije – veštine
dekodiranja kodova i konvencija koje se nalaze u osnovi dela. Kako bi,
međutim, čin interpretacije dostigao u potpunosti svoju adekvatnost,
trebalo je ovome dodati još i treću vrstu intencije koja je takođe snažno
ugrađena u ostale dve: zapravo intentio auctoris – autorska intencija ko­
ju je autor uzdigao ali ne na osnovi apsolutne vlasti nad tekstom nego
jedino kao partnerke ove trojne komunikativno­interpretativne relacije
koja je nužna kako bi značenja teksta postigla svoju idealnu formu.73
69 Ovi pogledi ovde već izrazito podsećaju kako na Ingardenovu teoriju čitanja
tako i na koncepcije Ingardenovih nastavljača – nemačkih teoretičara recep­
cije H. R. Jausa i V. Izera.
70 U. Eco, op. cit., str. 2.
71 Ibid., str. 21.
72 U. Eco, „Nadinterpretowanie tekstów“, u: Interpretacja i nadinterpretacja,
Kraków, 1996, str. 63. O tome, takođe, pogledati: M. P. Markovski, „Interpre­
tacyjne rECOlekcje“, Znak, 1996, br. 12, str. 129.
73 O Ekovoj koncepciji interpretacije već sam govorila u Uvodu ove knjige u ve­
zi sa sporom povodom granica interpretacije koje je Eko vodio sa Rortijem
i Kalerom. Međutim, ovde ponavljam najvažnije elemente te diskusije za po­
trebe čitalaca.

VIII. Semiotika 283

 U procesu koji je Eko nazivao „interpretacijom“, njega, među­
Raz­me­anje tim, nije zanimalo toliko interpretiranje nego više razumevanje tek­
teksta sta ili još drugačije – i ovde bi bilo najbolje da se sagleda zavisnost
njegove teorije od semantike – komunikacioni uslovi koje valja ispu­
niti kako bi jezički komunikat bio ispravno dekodiran.7 Zato je on
književno delo definisao kao svojevrstan mehanizam čiji je glavni za­
datak bilo stvaranje modelskog čitaoca.75 Ili ga je određivao – u neš­
Del­ ka­ seman­ to više zavijenoj formi – i kao „sintaktičko­semantičko­pragmatičku
t­čk­­s­ntaks­č­ tvorevinu“76 u okviru koje interpretacija koja se da predvideti pred­
k­­pragmat­čka
t­­re­­na stavlja deo generativnog plana dela.77 Ovom projektu je isto tako ko­
ristila već pominjana kategorija modelskog čitaoca – dakle, u suštini
stvari, ekvivalenta instrukcije njegovog korišćenja koja je ugrađena
u književno delo. Pri tome se modelski čitalac u Ekovoj koncepciji
dodatno podelio na dva tipa čitaoca – naivnog čitaoca (onog koji na­
stoji da razume značenje teksta, ali mu to uvek ne polazi za rukom)
Na­­n­ č­talac i kritičkog čitaoca koji treba da razume mehanizam značenja teksta
– kr­t­čk­ č­talac
– s­perč­talac
i suprotno svom „naivnom“ utemeljenju ne da se uhvatiti u sintak­
tičko­semantičku klopku koju je autor postavio. Kao najviša instan­
ca pokazao se, međutim, superčitalac kojeg je autor dela Trattato di
semiotica generale koketno nazivao „dostojnim slugom semioze“.78
Upravo je on imao apsolutnu kompetenciju i za njega tekst više nije
imao nikakvih tajni – on je bio, dakle, teorijski ekvivalent idealnog
čitanja teksta i najverovatnije je ostajao samo u sferi idealnosti.
Poslednji korak na putu sistematizovanja problematike inter­
pretacije postao je za autora dela Lector in fabula pokušaj određenja
onoga što podrazumevamo pod „pravom“ ili, bolje – „dobrom“ in­
terpretacijom. U ovom slučaju on je opet zauzimao stanovište slič­
no interpretativnom falsifikacionizmu koji je odnedavno moderan,
Fals­f­k­­anje očigledno ne koristeći određenje „prava / pogrešna interpretacija“.79
­nterpretac­je
Međutim, kad je govorio:
„Možemo prihvatiti određenu vrstu Poperovog principa,80
a naročito ako ne postoje pravila koja omogućavaju da se
7 Pogledati: M. P. Markovski, „Interpretacyjne rECOlekcje“, op. cit., str. 130–131.
75 Pogledati: U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 63.
76 Valja skrenuti pažnju da se ovde pojavljuju tri dela semantike koje je Moris
pominjao.
77 Pogledati: U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 97.
78 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. .
79 Eko se trudio da izbegne određenje tipa: „ispravna“ ili „neispravna“ interpre­
tacija što čine mnogi teoretičari interpretacije u strahu da ne budu osuđeni
za pozivanje na klasičnu koncepciju istine.
80 Karl Poper je tvorac ideje falsifikacionizma u teoriji nauke.

28 Književne teorije XX veka

 konstatuje koje su interpretacije ‘najbolje’, a postoji u naj­
manju ruku pravilo koje omogućava da se konstatuje koje
su ‘loše’“.81
analogije su se same od sebe nametale. Ideja falsifikovanja interpre­
tacija konačno je bila samo odraz, kao u ogledalu, ideje ispravnosti
– sama pretpostavka postojanja „loše“ interpretacije morala je, sva­
kako, sadržavati koncepciju „dobre“ ili „ispravne“ interpretacije.
Na kraju je Eko stao na stanovište ograničene slobode interpre­
tacije (čime se približio Ingardenovim pogledima i pogledima nje­
govih nastavljača), ali konačni kriterijum te ograničenosti bila je za
njega pretpostavka očuvanja „unutrašnje povezanosti tekstova ili nji­
hove unutrašnje relacijnosti“ (čime je, očigledno, vraćao dug struktu­
ralistima). Polazeći od toga da je tekst „sistem unutrašnjih relacija“82
i da svaki fragment teksta treba interpretirati imajući u vidu ostale,
ponovo se vraćao u okrilje strukturalne koncepcije književnosti, po­
lemički se situirajući pre svega prema poststrukturalistima – kako Kr­t­ka dek­n­
prema dekonstruktivistima kojima je zamerao na prevelikoj koncen­ str­kc­je ­ prag­
mat­zma
traciji na ono što je u tekstovima nepovezano, tako i prema pragmati­
stima koje će osuđivati za bezobzirnost u slobodnom korišćenju tek­
stova.83 Ispostaviće se da je najvažniji princip za njega upravo postu­
lat „moramo poštovati tekst“8 i tom principu će ostati veran.
Počev od pedesetih godina, pokušaje semiološkog opisa književ­
nosti i kulture činio je takođe već ranije pominjani francuski kriti­
čar i teoretičar književnosti Rolan Bart. I on je, slično Eku, nastojao
da semiološku metodologiju primeni na istraživanja različitih po­
java – ovom prilikom na francusku popularnu kulturu. Međutim,
drugačije od autora Odsutne strukture, nije ga toliko interesovala
(makar u početku) semiotika koliko strukturalna semiologija De So­
sirovog tipa a kasnije Levi­Strosovog.

81 U. Eco, op. cit., str. 51–52. Eko ovde navodi primer interpretacije Danteove
Božanstvene komedije koju je obavio G. Rozeti, a čije su zloupotrebe u odno­
su na tekst tako velike, da nas odmah zapljuskuje njihova neadekvatnost.
82 Pogledati: U. Eco, The Limits of Interpretation, op. cit., str. 18.
83 Pogledati spor s Rortijem u knjizi Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit.,
a takođe kratak izveštaj o tom sporu u Uvodu za ovu knjigu. Pogledati, tako­
đe: Dekonstrukcija i Pragmatizam.
8 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 65.

VIII. Semiotika 285

 Bart: s­m­­l­­ka m­t­l­g­ja

Bart­­a kr­t­ka „... Završio sam sa čitanjem De Sosira i iz tog čitanja došao
građanske sam do uverenja da kad bi se ‘kolektivna predstava’ počela
k­lt­re
tretirati kao sistem znakova, da bi se možda onda mogao
prevazići opravdan gnev, i d e t a lj no pokazati čitava ta mi­
stifikacija koja malograđansku kulturu prerađuje u univer­
zalnu prirodu“85
– napisao je Rolan Bart u predgovoru za Mitologije, objavljene 1957.
godine, u kojima je prikupio tekstove objavljivane gotovo iz meseca
u mesec od 195. do 1956. godine, pre svega u časopisu Le Nouvel
Observateur. Međutim, nije skrivao da je prilikom pisanja tih tek­
Ide­l­g­ja ma­ stova imao u vidu dva cilja – to je trebalo da bude ideološka kriti­
s­­ne k­lt­re ka jezika masovne kulture, i – „prva semiološka analiza tog jezika“.
Upravo ovaj pravac razmišljanja – povezivanje analize mehanizama
funkcionisanja ideologije sa semiološkom analizom, problematika
ideološkog ustaljivanja značenja, nametanje određenih značenja pu­
tem masovne kulture i propagande – interesovao je Barta naročito
u početnoj fazi njegovog stvaralaštva i došao je do izražaja u mno­
gim njegovim ranim radovima, mada je demaskiranju mehanizama
ideološke manipulacije vršene putem različitih kulturnih postupaka
ostao veran gotovo sve do smrti.
Mitologije Mitologije su opisivale svet francuske kulture kroz specifične
procese promena semantičkog karaktera koje su dovele do nastanka
novog mitskog jezika. Bart je – uostalom, slično kao i Lotman – izra­
žavao uverenje o postojanju skrivenih jezičkih (sistemskih) mehani­
zama proizvođenja kulture ali su ga pre svega zanimale margine ove
kulture. U tekstovima koji se nalaze u Mitologijama pisao je u stvari
o filmu, pozorištu, člancima iz dnevne štampe, ali takođe i o praš­
ku za pranje, igračkama, kriminalnim aferama, jelu, automobilima,
striptizu, mjuzikholu i afričkoj gramatici. U teorijskom članku Mit
danas otkrivao je opšte semiotičke mehanizme nastanka novih mito­
logija, pa je čak poistovećivao mitologiju i semiologiju. Glavne teze
Šta je m­t danas? autora Mitologija, formulisane još na samom početku, glasile su:
– mit može postati sve što je izrečeno i saopšteno u određenim
okolnostima;
– mit ima istorijski karakter – „to je govor kojeg je izabrala istorija“;
85 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 25. Prvi put na poljskom jeziku,
ali u znatno skraćenom obliku tekstovi iz Mitologije su se našli u antologiji
Bartovih tekstova pod naslovom Mit i znak.

286 Književne teorije XX veka

 – mit nije vezan za određeni period, već ima moć da uvek po­
stoji u iskazu;
– mitski govor se služi raznolikim materijalom (prirodnim jezi­
kom, slikom, fotografijom i sl.) i zato mitom treba da se bavi
„nauka opštija od lingvistike – semiologija“.86
Idući za De Sosirom, Bart je takođe prihvatio dijadičku (dvoele­
mentnu) koncepciju znaka – koncentrišući se na vezi između ozna­
čavajućeg (signifiant) i označenog (signifié) – mada je istovremeno
zapazio da u svakom semiološkom sistemu drugačijem od prirod­
nog jezika (gde označavajuće jednostavno izražava označeno), nije
reč o dva nego u stvari o tri različita termina. U ovom slučaju takođe
je bio bitan poseban uzajamni odnos koji međusobno povezuje signi­ Odn­s ­znača­
fiant i signifié – ili znak koji predstavlja „asocijativnu celinu“ ta dva ­aj­ćeg ­ ­zna­
čen­g
termina (tu je primer bio buket ruža koji, u stvari, ima svoje označa­
vajuće i označeno, međutim, u određenim okolnostima postaje, na
primer, znak strasti).87 U mitu je isto tako bilo moguće pronaći i tro­
dimenzionalnu shemu (označavajuće, označeno i znak), međutim,
mit je ipak trebalo shvatiti kao sistem posebne vrste – to je bio zapra­
vo „sekundarni semiološki sistem“ koji je nastajao na bazi već ranije
postojećih znakovnih veza. Kako se to moglo razumeti? Bart je davao
konkretan primer koji ovde vredi navesti i zbog toga što je on jedan
od najčuvenijih i najčešće uzimanih primera autora Mitologija:
„Dok čekam u brijačnici, pružaju mi jedan broj Pari Ma­
ča (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u
francuskoj uniformi pozdravlja vojničkim pozdravom, oči­
ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To
je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne,
ja dobro vidim šta mi ona govori: da je Francuska veliko
Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju kože, ver­
no služe pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora
opadačima tobožnjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom
ovaj crnac služi svoje tobožnje ugnjetače. Dakle, i ovde se
nalazim pred jednim višim semiološkim sistemom: tu je
označavajuće, koje je i samo već sačinjeno od jednog pret­
hodnog sistema (jedan crni vojnik pozdravlja francuskim
vojnim pozdravom); tu je označeno (ovde je to smišljena
mešavina francustva i vojaštva); najzad tu je prisustvo ozna­
čenoga kroz označavajuće.“88
86 Ibid., str. 239–21.
87 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 263–26.
88 Ibid., str. 270–271.

VIII. Semiotika 287

 Ovde je Bart predlagao proširenje i preformulisanje semiotič­
M­t ka­ jez­k ke terminologije za potrebe analize mita kao jezika „drugog stepe­
dr­g­g stepena na“. Ovu treću kategoriju u mitu (u navedenom primeru značenja
koja se odnose na: imperijalnost Francuske, vernost kolonizovanih,
nepravednu osudu Francuske za ugnjetavanje i sl.) odlučio je da
uopšteno odredi kao značenje mita. S druge strane, označavajući
elemenat (slika vojnika crne kože) nazvao je formom, a označeni
elemenat (definicija kojom se može prevesti ova slika) – pojmom.
D­a n­­­a Proces označavanja imao je, dakle, prema njegovom shvatanju, dva
­znača­anja nivoa: u prvom poretku (u jeziku) – asocijativni odnos između ozna­
čavajućeg i označenog elementa stvarao je znak, u drugom – mito­
loškom poretku – veza forme (ili znaka iz prvog poretka) i pojma
stvarala je značenje. „Mit je govor“89 – tako je Bart započinjao svoje
izlaganje o novim mitologijama – to znači da je svojevrstan jezik,
ali da je to parazitski jezik, pa čak ukraden,90 koji živi zahvaljujući
prisvajanju znakova jezika koji je u odnosu na njega prvobitan. Ovo
stvaranje sekundarnih značenja predstavljalo je za njega veoma ne­
siguran (jer je skriven) proces i proces koji stvara privid „prirodno­
sti“: primalac – uveravao je – nije u stanju da otkrije mehanizme
stvaranja tih značenja i prihvata ih kao potpuno očigledne. Dakle,
Kr­t­ka novi mitovi su bili u stvari mi(s)tifikacije i manipulacije sračunate
m­st­f­kac­je
­ man­p­lac­je na lakovernost primaoca – i to se odnosilo kako na političku propa­
k­lt­re gandu tako i na reklamu, medije i funkcionisanje mode.
Bart se ovde nije pozivao na terminologiju koju je uveo Luj
Hjelmslev jer za nju tada nije znao, ali semiotičko­semantički od­
nosi – koje je on opisivao – mogli su se upravo odrediti pomoću
termina Hjelmsleva, a posebno ■ KONOTACIJA – širok značenj­
upotrebom kategorija denotacije i ski domen određenog znaka (sve
konotacije. Ako je denotacija sma­ moguće asocijacije koje znak po­
trana za osnovni značenjski do­ kreće (na primer, mališan – mla­
men znaka (pojam ili definiciju na dost, nevinost, bespomoćnost, ne­
poslušnost i sl.).
koji se ovaj znak može prevesti),
a konotacija smatrana proširenim značenjskim poljem znaka (raz­
ličite asocijacije nastajale usled znaka), onda se proces konotiranja,
onako kako ga je predstavljao Hjelmslev, javlja upravo onda kad je
M­t­l­g­zac­ja
znak – shvatan kao povezivanje označujućeg i označenog (ili: forme
ka­ pr­ces i značenja) – postajao novi označavajući – stvarao je znak višeg ni­
k­n­tac­je voa.91 Mitologizacija je, dakle, bila proces proizvođenja konotacije
89 Ibid., str. 263.
90 Ibid., str. 286–292.
91 Pogledati: L. Hjelmslev, Prolegomena to a Theory of Language, Madison,
1961, str. 120.

288 Književne teorije XX veka

u okviru kojeg je prvobitno značenje postajalo označavajuće i bilo
uključeno u semiozu višeg reda. Novo značenje je ovde nastajalo u
neku ruku u pozadini staroga – zato da bi se skrivanjem formirao
pogled na svet primaoca.92 Osuda upućena na adresu novog mit­
skog jezika bila je veoma oštra. Bart je pisao:
„Mit je jezik koji neće da umre: on iznuđuje od smislova
kojima se hrani lažni, obezvređeni preostanak, u njima iza­
ziva veštačko odlaganje, u koje se udobno smešta, on od
njih stvara mrtvace koji govore.“93
Savremene mitologije pokazivale su se, dakle, kao neka vrsta
ideološkog konzumiranja znakova i konačno su se okretale protiv
ljudi koji su ih stvorili.
Bart je 1965. godine objavio knjigu Éléments de sémiologie (Ele­ Elementi
menti semiologije) – izlaganje već stricte teorijsko koje sistematizuje semiologije
i modifikuje osnovnu semiološku terminologiju.9 Ovde je takođe
koristio kategorije denotacije i konotacije da bi opisao mehanizme
proizvođenja značenja putem književnosti. Pisao je da je:
„konotativni sistem onaj sistem čiji plan izraza i sam predstav­
lja jedan sistem značenja; uobičajene slučajeve konotacije oči­
gledno će činiti složeni sistemi u kojima artikulisani jezik obra­
zuje prvi sistem (to je, na primer, slučaj sa književnošću).“95
Konotacija, a istovremeno i književnost uopšte, pripadala je,
dakle, i „sekundarnim“ sistemima za stvaranje značenja koji se na­
dograđuju na prvobitni sistem jezika. Na kraju je autor Mitologija
sagledavao ogromne oslobađajuće sile koje se nalaze u književnosti
i pridavao im je veoma važnu ulogu – sposobnost suprotstavljanja Ul­ga
mitu i krađi jezika. To se naročito odnosilo na savremenu poeziju knj­že­n­st­
koja narušava sve semiološke norme i razbija okoštala značenja.
Dok mit gradi „nadznačenja“ i proširuje primarne sisteme – objaš­
njavao je Bart – poezija koja predstavlja „regresivni semiološki si­
stem“, istražuje „podznačenja“ i vraća na „predsemiološko stanje je­
zika“. Otuda poezija:
92 K. Klošinjski dodaje da je u osnovi ideje tog razlikovanja mit u Bartovoj kon­
cepciji konotacija presađena na denotaciju, dok ga je Bart pogrešno označio
kao metajezik, što je kasnije ispravio.
93 R. Bart, op. cit., str. 288.
9 Éléments de sémiologie, Paris, 1965.
95 R. Barthes, Ľaventure sémiologie..., op. cit., str. 78. U veoma važnoj knjizi
Le degre zero de ľécriture, Paris, 1953, Bart je definisao književnost kao „znak
književnog mita“, up. idem, Mitologie, op. cit., str. 268.

VIII. Semiotika 289

 „muti jezik, povećava koliko god može apstraktnost pojma
i proizvoljnost znaka i do krajnjih granica olabavljuje vezu
između označavajućeg i označenoga; ‘lebdeća’ struktura
pojma ovde je u najvećoj meri iskorišćena.“96
P­etsk­ znak Drugačije nego u prozi, poetski znak može da dopre do samih
­ znak ­ pr­z­ stvari, do njihovog prirodnog smisla koji čovek nije prisvojio. To,
međutim, nije značilo da je Bart na taj način diskreditovao prozu.
Postojale su zapravo takve vrste proze – pripisivao im je posebno
značenje – koje su igrale ulogu demaskiranja i demistifikacije u od­
nosu na mit i to pomoću njegovih sopstvenih sredstava. Na primer,
Floberov roman Buvar i Pekiše „mitizovao je mit“ i stvarao „veštač­
ku mitologiju“ – te je, kao što mit krade jezik, tako roman krade
mit (mit se ovde javljao kao primarni znak koji podleže sekundar­
nom oznakovljenju), činio vidljivim sve skrivene mehanizme njego­
vog funkcionisanja i kritički je sagledavao naivnost mita na koji se
nadovezala sekundarna mitska poruka.97
Sem­­l­g­ja Bartova semiologija je, na kraju, znatno prevazilazila opštu
pr­t­­ ­de­l­g­je teoriju znakova i znakovnih sistema – pre svega je bila društveno
angažovana (sam ju je označavao nazivom „intervencija“) i bila je
korišćena za otkrivanje mehanizama ideološkog uticaja.98 Barta je
u književnosti na ovoj etapi pre svega interesovalo nešto što je nazi­
„Odg­­­rn­st vao „odgovornošću forme“. I, kako je tvrdio, ta se odgovornost mo­
f­rme“ gla označiti ne toliko istražujući odnos literature prema stvarnosti
(u tu vrstu adekvatnosti nikad nije verovao) koliko upravo zahva­
ljujući semiološkoj analizi. On je još tada bio uveren da će veoma
skrupulozna semiološka analiza biti način za otkrivanje skrivenih
mehanizama stvaranja značenja poželjnih za određene sisteme.
Prema njegovom mišljenju, forma se mogla „oceniti (pošto se ov­
de odigravao proces) isključivo kao značenje a ne kao istražavanje“.
Idealna kritika bila je, dakle, dužna da povezuje ideološku kritiku
i semiološku analizu, a pošto mu je takva nedostajala,99 trudio se
da je praktikuje na sopstvenu ruku, nesumnjivo i iz etičkih razloga.
„Zašt­ta Kako je to sam označavao – za „zaštitu stvarnosti“ od njenog pot­
st­arn­st­“ punog pretvaranja u signifié.100 Slično je bilo i u Système de la mode
96 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 288.
97 Ibid., str. 290.
98 Pogledati o tome: L.­J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le sig­
ne, Paris, 1973. Pogledati takođe: Kulturalna istraživanja.
99 Ibid., str. 270–271.
100 Pogledati o tome: G. Genette, „L’envers de signes“, op. cit., u: Figures. Essais,
Paris, 1966. i: M. P. Markowski, „Szczę­liwa mitologia, czyli pragnienie semi­
oklasty“, u: R. Barthes, Imperium znaków, Warszawa, 1999, str. 10.

290 Književne teorije XX veka

(Sistem mode), štampanoj nekoliko godina kasnije, gde je – opisu­
jući značenje ženske odeće prezentirane u časopisima posvećenim
modi (naročito u časopisu Elle) – Bart istovremeno otkrivao meha­
nizme uticaja mode i kreiranje određenih načina odevanja kao i na­
čine kako jedan predmet postaje „moderan“, a ne neki drugi.
Godine 1966. autor Mitologija je doživeo naratološku avanturu
i za trenutak su u prvi plan izbila maštanja o velikom i apstraktnom
sistemu književnosti. U osmom broju časopisa Communications ob­
javio je čuveni „Uvod u strukturalnu analizu priče“ koji je trebalo da „U­­d ­ str­k­
označi početak procesa stvaranja semiološkog sistema i da obuhva­ t­raln­ anal­z­
pr­če“
ti sve priče sveta (a zatim i čitavu književnost) u duhu generativne
semiologije.101 Bartova naratološka epizoda, međutim, nije trajala
dugo, ali je – voljno ili nevoljno – on na taj način učestvovao u jed­
nom od najvažnijih događaja posleratne strukturalno­semiološke
misli – u takozvanom manifestu francuskih naratologa. Taj događaj Man­fest franc­­
je ušao u istoriju kao vrhunski momenat ortodoksnog francuskog sk­h narat­l­ga
strukturalizma, a istovremeno – kako to često biva – i kao vreme
njegove krize i pojave kritičke opcije u vidu poststrukturalizma.
Međutim, pre nego što je ova kriza nastupila, strukturalna se­
miologija doživela je u Francuskoj trijumf omogućavajući mnogim
istraživačima da oživotvore maštanja o poretku i univerzalnom si­
stemu znakova koji upravljaju svakom pojavom čovekove kulturne
aktivnosti. Francuske semiologe – generativiste, među kojima se ta­
kođe našao i Bart, u ovom traganju za univerzalnom logikom razli­
čitih značenjskih sistema potpomagala je strukturalna antropologi­
ja K. Levi­Strosa i transformativno­generativna gramatika Noama
Čomskog. Na taj način je De Sosirova semiologija mogla da ugradi
svoje napore u najradikalniju verziju strukturalizma.

R­z­m­

1. Semiotika kao opšta nauka o znacima nastala je već u starom

veku. Tada je izvršena osnovna podela na oznake i znake,102 de­
finisan je znak a takođe i sama semiotika. Prvi vekovi u razvo­
ju semiotike prošli su, između ostalog, u sporovima o prirod­
noj ili konvencionalnoj prirodi znakova.
101 Od ove ideje Bart je gotovo odmah odustao, a smisao te vrste postupka po­
rekao je četiri godine kasnije u knjizi S/Z, Paris, 1970. O ovome pogledati:
Strukturalizam (II) i Poststrukturalizam.
102 Pogledati odrednice: znak i oznaka.

VIII. Semiotika 291

 2. Savremena nauka o znacima formirana je pre svega pod uti­
cajem dve tradicije: semiotičke – na bazi filozofije i logike
(pragmatizam Čarlsa Sandersa Pirsa i neopozitivistička filo­
zofija Ludviga Vitgenštajna i Rudolfa Karnapa), i semiološke
– na osnovi opšte lingvistike (Ferdinanda de Sosira).
3. Pirsovu misao nastavljali su, između ostalih, Čarls Kej Og­
den, Ajvor Armstrong Ričards i Čarls Moris koji je izvršio
podelu semiotike na semantiku, sintaksu i pragmatiku.
. Na osnovi nauke o književnosti, semiološku perspektivu do­
bile su gotovo sve strukturalističke orijentacije i škole, naroči­
to Praška strukturalistička škola. S tog stanovišta, književno
delo smatrano je posebnom vrstom znakovne tvorevine koja
učestvuje u komunikacionim činovima.
5. Šezdesetih godina su bitan uticaj na nauku o književnosti
takođe izvršili pogledi francuskog semiologa Emila Benveni­
ste, naročito njegovo uverenje o nužnosti prelaska sa semio­
logije jezičkog sistema na semiologiju iskaza, kao i pokušaji
opisa semantičkih struktura jezika koje je on učinio.
6. Najvažnija dostignuća teorije književnosti, semiotički i semio­
loški usmerena, dovođena su u vezi s radovima Jurija M. Lot­
mana i takozvane Tartuske škole, Umberta Eka i semiotičke
teorije interpretacije i Rolana Barta i semiološke analize mita.
7. Jurij M. Lotman je na semiološkoj osnovi teorije književno­
sti razvio kategoriju modela / umetničkog modelovanja i kon­
cepciju sekundarnog modelirajućeg sistema (svaki drugačiji
od prirodnog semiološkog jezika koji je, međutim, ustrojen
po uzoru na prirodni jezik kao najsavršeniji od semiotičkih
sistema), izanalizirao je isto tako procese nastajanja značenja
u književnosti smatrajući ih vrstom unutrašnjih (u okviru
jednog istog sistema) ili spoljašnjih prekodiranja (između
različitih sistema). Pomoću tih kategorija je, na primer, in­
terpretirao književni romantizam (kao sistem dominantnih
unutrašnjih prekodiranja) i realizam (usmeren na spoljašnja
prekodiranja). Isto tako je podrobno opisao karakteristike
umetničkog teksta i označio opšta svojstva kulture kao semi­
ološkog sistema.
8. Umberto Eko je koristio semiotičku teoriju za temeljnu ana­
lizu prirode interpretacija i zavisnosti između tri vrste inten­
cija uključenih u proces interpretiranja književnosti – autor­
ske intencije, intencije dela i čitaočeve intencije. On je isticao
značaj čitaoca i čitalačke invencije u procesu dešifrovanja
292 Književne teorije XX veka
 značenja književnog dela, međutim, odlučno se odrekao pot­
pune interpretativne slobode. Takođe je uveo kategoriju mo­
delskog čitaoca kao čitaoca koji je ugrađen u strukturu dela
autorskog projekta koji dešifruje značenja tog dela.
9. Rolan Bart je, opet, aktivirao semiološku analizu za potrebe te­
orije mita i skrivenih ideologija koje vladaju savremenim mito­
vima. I mit i književnost odredio je kao sisteme „drugog reda“
koji poseduju nadgrađene značenjske sisteme ideološkog tipa.
Međutim, književnosti, a naročito poeziji, pridavao je posebnu
ulogu u razotkrivanju mehanizama „krađe jezika“ koja je vrše­
na sa ciljem ideološke mistifikacije i manipulacije.

VIII. Semiotika 293

Hr­n­l­g­ja

Rane sem­­t­čke trad­c­je

V ­­k p. n. ­.: Najranija razmatranja koja se odnose na prirodu znakova javlja­

ju se u delima sofista.
V/IV ­­k Otpočinje rasprava o karakteru jezičkih znakova, a naročito
p. n. ­.: o problemu da li ti znaci imaju prirodni ili konvencionalni
(ugovoreni) karakter. D­m­kr­t ­z Abd­r­ (oko 60. do oko
370. g. p. n. e.) je već na prelasku iz V u IV vek skretao pažnju
na konvencionalni karakter veze između naziva i onoga što je
njime nazvano. Kao najvažniji argument u korist ove teze uzi­
mao je opservaciju da se nazivi određenog predmeta mogu me­
njati, ali da on sam ne podleže promeni.
Semiotička problematika predstavlja temu brojnih Plat­n­­­h
(oko 27. do 37. g. p. n. e.) dijaloga i pisama (naročito u Krati­
lu, Sofisti i Pismu VII). U Kratilu Platon posvećuje dosta pažnje
pitanju prirodnosti / konvencionalnosti znakova pri čemu ovde
izlaže obe strane spora: genezu imenovanja predmeta – tvrdi
– treba tražiti u društvenom dogovoru. Kako Hermogen (koji
reprezentuje poglede konvencionalista) uverava Sokrata u Dija­
logu: nijedan naziv ničemu ne služi po prirodi nego samo ime­
novanjem i po običaju onih koji se njim služe i njim nešto nazi­
vaju. Međutim, s druge strane – i takav pogled zastupa Kratil,
pristalica Heraklitove misli i zastupnik prirodnjaka – postoje
nazivi koji su po prirodi povezani sa određenom formom date
stvari. Kratil uverava da za svaku stvar postoji odgovarajući na­
ziv koji ne može biti proizvoljan, „postoji zapravo neka pravil­
nost koja služi nazivima ista za Grke kao i za strance“.
IV ­­k Termin „semiotika“ (kao opšta nauka o znacima) javlja se u Ar­­
p. n. ­.: st­t­l­­­m (38–322 g. p. n. e.) delima. Aristotel se definitiv­
no izjašnjava za konvencionalističko stanovište određujući, na
primer, u poetici govor kao prevod misli pomoću reči. Sporovi
prirodnjaka i konvencionalista, koji traju kroz čitave sledeće ve­
kove, nalaze takođe dosta vatrenih pristalica i jednog i drugog
stanovišta. I Platon i Aristotel započinju istraživanja funkcija
29 Književne teorije XX veka
 jezika i značenja izraza. Jedan od najvažnijih problema u grč­
koj semiotici starog veka postaje pitanje saznajne funkcije je­
zika, a najvažniji zadatak – pronalaženje odgovora na pitanje
da li jezik kao sredstvo saznanja adekvatno odražava i opisuje
stvarnost ili je, takođe, izvor deformacija koje vode pogrešnom
saznanju. Otuda se javlja i problem logičke vrednosti jezičkih
znakova upotrebljenih u rečenicama – pitanje njihove tačno­
sti ili netačnosti. I tako, na primer, stoici u svoju dijalektiku
uključuju takođe i nauku o znaku i značenju, smatrajući je ve­
oma bitnom za nastanak formalne logike i epistemologije. Isto
tako se kod Platona mogu zapaziti interesovanja za semiotič­
ke analize naziva, ali i rečenica – o tome govori u Pismu VII,
a podrobnije se ovim pitanjem bavi u dijalozima Teetet i Sofi­
sta. Ista ova razmatranja pokreće i Aristotel u Peri hermeneias.
III ­­k p. n. ­. Brojne napomene o semiotici mogu se naći kod predstavnika
d­ II ­­k n. ­.: lekarske škole empiričara (dakle, već početkom III vek p. n. e.,
a takođe u II vek n. e., posebno u delima S­ksta Emp­r­ka /dru­
ga polovina II vek n. e./, filozofa i istovremeno grčkog lekara).
Empiričare, međutim, više zanimaju oznake (simptomi) nego
pravi znaci. Sekst Empirik i njegov savremenik Gal­n ­z P­rga­
ma (oko 130. do 200. godine) klasifikuju vrste oznaka, a takođe
dokumentuju sporove o pojmu oznake koji su vođeni u krugu
filozofa i lekara helenističke epohe. Iz dela Seksta Empirika do­
znajemo, na primer, da je oznaka čoveka koji se pojavljuje – nje­
gova senka, oznaka bolesti – osip ili groznica, a pojava mleka u
ženskim dojkama – oznaka da je ona trudna. Galen je u jednom
od svojih traktata isticao da je semeiotiké, ili nauka o simptomi­
ma, jedna od šest grana medicine. Odlike se, dakle – kako je to
u navedenim primerima – odlikuju funkcionalnom, a takođe i
neposrednom vezom sa onim što označavaju, a označavaju pu­
tem odnosa upućivanja (na primer, osip kao oznaka bolesti). Ži­
vo razmišljanje o znacima u antičkoj i helenističkoj epohi biće
nastavljeno u srednjem veku u kojem će i dalje trajati rasprava
o problemima prirodnosti i konvencionalnosti znakova.
X d­ XI ­­k: Čuveni arapski lekar i filozof A­­c­na (979–1039) tvrdi da svi ob­
lici nastali u ljudskoj duši (značenja i pojmovi) imaju prirodni ka­
rakter, i radikalno se suprotstavlja pogledina konvencionalista.
XIII d­ Nominalista V­ljam Okam (1285/1295–139) isto tako, u logič­
XIV ­­k: kom traktatu Summa totius logicae iz 1325. godine, tvrdi da su
stvari konkretne i pojedinačne, a da pojmovi i izrazi imaju opšti
karakter; oni su opšti pojmovi koje je čovek stvorio. Pri čemu,
pojmovima kao našim intencijama koje se nalaze u mišljenju pri­
pisuje – prirodni karakter, a jezičkim izrazima – konvencionalni.
XVII/XVIII Veoma važnu temu u semiotičkoj misli tada je predstavljao od­
­­k: nos između mišljenja i jezika. U delu Dž­na L­ka – engleskog
filozofa i lekara koji je živeo u XVII i XVIII veku – semiotika
VIII. Semiotika 295
 već dobija zreo oblik „nauke o znacima“ (the doctrine of signs)
i postaje neodvojiv i neminovan deo teorije saznanja. U Razma­
tranjima o ljudskom razumu (1690) Lok reči definiše kao znake
ideje koji postoje u intelektu onog koji govori i tvrdi da čovek
treba prvo u sopstvenom umu da poseduje ideju o svojstvu stva­
ri ili pojma pre nego što od nje načini znak. Takođe smatra da
veza ovih ideja i stvarnosti ima konvencionalni karakter.
XVIII ­­k: Lokove poglede kritikuje njegov savremenik, nemački filozof
Gotfrid Vilhelm Lajbnic – u delu pisanom 170. godine u kojem
se nadovezuje na Lokovu raspravu kako naslovom (Nova razma­
tranja o ljudskom razumu) tako i kompoziciono; Lajbnic doka­
zuje da se ideja – izrazi misaonog govora – nalazi u neposred­
noj vezi sa stvarnošću i kao posledicu toga pojmovima priznaje
– prirodni karakter, a jezičkim izrazima – konvencionalni.
Francuski filozof doba prosvetiteljstva Etj­n B­n­t d­ K­nd­­
lak (1715–1780) definitivno odriče prirodnost izrazima i poj­
movima tvrdeći da su oni, kako prvi tako i drugi, ugovorni zna­
ci jer i govor i misao imaju podjednaku prirodu.

Sa­remena sem­­t­ka

XIX ­­k: Savremena istorija semiotike započinje radovima američkog fi­

lozofa pragmatičara Čarlsa Sandersa Pirsa. Pirsova semiotička
teorija čvrsto je povezana s logikom i teorijom saznanja – već
sama misao, prema Pirsu, ima zapravo znakovni karakter. Pirs
uvodi trijadički (troelementni) semiotički model (tri parametra
koji definišu znak: sredstvo prenošenja, predmet znaka i zna­
čenje), konstruiše složenu (trijadičko­trihonomnu) tipologiju
znakova (najvažniji su: ikonički znaci, indeksi i simboli). Jedno
od glavnih koncepcija njegove teorije jeste ideja neograničene
semioze (interpretacija znakova pomoću sledećih znakova). Pir­
sova sabrana dela (Collected Papers, u osam tomova) objavljena
su od 1931. do 1958. godine.
1913: Umire Ferdinand de Sosir.
1914: Umire Čarls Sanders Pirs.
1916: De Sosirova Opšta lingvistika – koju su objavili Šarl Bali i Al­
bert Sešej – uvodi dijadičku (dvoelementnu) koncepciju jezika:
znak je određen pomoću označavajućeg (singnifiant) i označe­
nog (signifié), dakle, na primer, tokovi zvukova jezika i pojmovi
koji su im odgovarajući (m­a­č­k­a i pojam mačke). Uporedo
sa De Sosirovom teorijom, semiotika – opšta nauka o znacima
– preobražava se u semiologiju ili nauku o znacima.
1923: Čarls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Ričards u knjizi The Meaning
of the Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thu­
oght and of the Science of Symbolism uvode takozvani trougao
296 Književne teorije XX veka
 za formiranje najvažnijih elemenata koji određuju znak i sukce­
sivno razlikuju: simbol (označavajuća forma i njena akustička sli­
ka), odnos (označeni pojam) i predmet (označena stvar).
1926–1948: Semiološka problematika zauzima veoma važno mesto u istraži­
vanjima Praške škole – naročito Mukaržovskog i Jakobsona.
1938: Čarls Moris uvodi pentadičku (petoelementnu) semantiku – do­
dajući Ogdenovoj i Ričardsovoj shemi još i „interpretanta“ (sve
što se može zamisliti o određenom znaku, za razliku od „zna­
čenja“ designatum ili osnovnog pojma na koji se može prevesti
znak) kao i konkretnog primaoca znaka – interpretatora (za
razliku od Pirsovog interpretanta shvaćenog kao interpretaci­
ona potencijalnost koja se nalazi u znaku). Moris takođe deli
semiotiku na tri dela: semantiku, sintaksu i pragmatiku. Ovom
podelom služimo se sve do danas.
1957: Rolan Bart objavljuje Mitologije, zbirku članaka objavljivanih
u časopisima od 195. do 1957. godine, koja sadrži semiološke
analize različitih pojava masovne kulture.
1964: Semiološka škola nastala na državnom univerzitetu u Tartuu
(Estonija) počinje da objavljuje naučne sveske na ruskom jezi­
ku pod naslovom Truda po znakowam sistiemam. U najvažnije
predstavnike ove škole spadaju: Jurij M. Lotman, Boris A. Us­
penski, Zara Minc, Vjačeslav I. Ivanov, Vladimir N. Toporov,
Sergej Njekludov, Andrej A. Zaliznjak i drugi. Tartuska škola
– jedna od najpoznatijih semioloških škola u XX veku – baviće
se podrobnim analizama književnosti i kulture kao znakovnih
sistema.
U novom broju Trudy po znakowym sistiemam pojavljuju se pre­
davanja iz Strukturalne poetike Jurija M. Lotmana.
Objavljena je sledeća semiološka knjiga Rolana Barta Système
de la mode (Sistem mode). To je veoma zanimljiva studija koja,
između ostalog, sadrži analizu značenja ženskog odevanja na
bazi fotografija objavljivanih u popularnim časopisima (na pri­
mer, u časopisu Elle).
U četvrtom broju časopisa Tel Quel pojavljuju se „Eléments de
sémiologie“ („Elementi semiologije“) Rolana Barta – jedno od
najvažnijih dela koje sumira postojeća ostvarenja strukturalne
semiologije. Knjiga je kasnije, 1965. godine, objavljena kao po­
sebno izdanje.
1966: Lingvist Emil Benvenista objavljuje Problèmes de linguistique
générale (Problemi opšte lingvistike). Benvenistini pogledi će se is­
postaviti kao veoma inspirativni za čitavo pokolenje francuskih
semiologa šezdesetih godina, posebno za Rolana Barta i Juliju
Kristevu. Naročito inspirativne postaju: koncepcija koja vrši raz­
liku između énoncé (iskaz nezavistan od konteksta) i énonciation
VIII. Semiotika 297
 (čin iskaza povezan s kontekstom), teorija zamenica i opšta ideja
jezičke dijaloškosti i dinamike, kao i osnove semantike diskursa.
1968: Italijanski semiotičar Umbeto Eko objavljuje semiotički priruč­
nik La structtura assente (Odsutna struktura).
1969: Pojavljuje se knjiga Julije Kristeve pod nazivom S­mei­tiké. Rec­
herches pour une sémanalyse. U njoj se već jasno vidi da i struk­
turalna semiotika počinje da doživljava temeljne reforme u du­
hu poststrukturalizma.103
Međunarodno udruženje za semiološka istraživanja bira Um­
berta Eka za svog generalnog sekretara. Obavezan postaje naziv
„semiotika“ (okretanje u pravcu engleske tradicije i Pirsa), a ne
„semiologija“ (odustajanje od naučne teorije znakova koju je
obeležio De Sosir).
1970: Jurij M. Lotman objavljuje fundamentalno delo iz oblasti semi­
ologije književnosti i umetnosti – Struktura umetničkog teksta.
On ovde pokreće problematiku umetničkog modelovanja i for­
muliše sopstvenu teoriju teksta (bitno različito od već popular­
ne poststrukturalističke ideje teksta koja je već u to vreme bila
popularna).
Rolan Bart objavljuje Imperiju znakova – knjigu već tada sma­
tranu radikalnom kritikom tradicionalne (strukturalne) semio­
logije.
1971: Umberto Eko postaje šef, prve u Evropi, katedre za semiotiku
otvorene na Bolonjskom univerzitetu i započinje objavljivanje
međunarodnog semiotičkog časopisa.
1974: Julija Kristeva objavljuje jednu od svojih najpoznatijih knjiga
La révolution du langage poétique u kojoj je takođe sadržana kri­
tika tradicionalne strukturalne semiologije – ovaj put u Lakano­
vom duhu.
Pojavljuje se drugi tom Benvenistine knjige Problémes de lingui­
sique générale.
1975: Umberto Eko objavljuje Trattato de semiotica generale (Semiotič­
ki traktat) – svoje najzrelije delo posvećeno semiotičkoj proble­
matici.
1980: Umire Rolan Bart.
1990: U SAD je objavljena Ekova monumentalna knjiga The Limits of
Interpretation (Granice interpretacije) u kojoj on pokreće svoju
semiološku nauku za potrebe nove teorije interpretacije.
1993: Umire Jurij M. Lotman.

103 Poststrukturalističku kritiku semiologije u radovima Kristeve i Barta opširni­

je razmatram u Poststrukturalizmu.

298 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­ja

Klas­c­ sem­­t­ke ­ sem­­l­g­je

Arystoteles, „Kategorie, Hermeneutyka“, u: idem, Dzie­a wszystkie, t. 1, tłum.,

wstęp, komentarz K. Le­niak, Warszawa 1990.
Avicenna, Księga wiedzy, tłum., wstęp, przypisy B. Składanek, tłum. przejrzał
K. Le­niak, Warszawa 197.
E. Benvenist, Problemi opšte lingvistike (prev. S. Marić), Beograd, 1975.
É. Benveniste, „Semiologia języka“, tłum. K. Falicka, u: Znak, styl, konwencja,
wybór, wstęp M. Głowiński, Warszawa 1977.
É. Bonnot de Condillac, Logika, szyli Pierwsze zasady sztuki my­lenia, tłum.
J. Znosko, wstęp, przypisy T. Kotarbiński, Warszawa 1952.
G. Frege, Pisma semantyczne, tłum., wstęp, przypisy B. Wolniewicz, red. I. Tar­
nowska, Warszawa 1977.
L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, tłum. F. J. Whitfield, Ma­
dison 1961; wyd. pol.: idem, Prolegomena do teorii języka, u: Językoznaw­
stwo strukturalne. Wybór tekstów, red. H. Kurkowska, A. Weinsberg, War­
szawa 1979.
G. W. Leibniz, Nowe rozważania dotyczące rozumu ludzkiego, tłum., przypisy
I. Dąmbska, wstęp L. Kołakowski, Warszawa 1955.
J. Locke, Rozważania dotyczące rozumu ludzkiego, tłum. B. J. Gawecki, tłum.
przejrzał Cz. Znamierowski, Warszawa 1955.
Ch. W. Morris, „Esthetics and the Theory of Signs“, Erkenntnis 1939, t. 8,
s. 131–150.
Ch. W. Morris, „Foundations of the Theory of Signs“, u: International Encyclo­
pedia of Unified Science, red. O. Neurath, R. Carnap, Ch.W. Morris, t. 1,
nr 2, Chicago 1938.
Ch.W. Morris, Signs, Language and Behavior, New York 196. Up. Č. V. Moris,
Osnove teorije o znacima (prev. M. Damnjanović), Beograd, 1975.
Ch. W. Morris, Writings on the General Theory of Signs, The Hague–Paris,
1971.
W. Ockham, Suma logiczna, wybór, tłum. z języka łacińskiego, wstęp, przypi­
sy T. Włodarczyk, Warszawa 1971.
VIII. Semiotika 299
Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influ­
ence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, red. J. P.
Postgage, London 1923.
Ch. S. Peirce, Collected Papers, t. 1–6, red. Ch. Hartshorne, P. Weiss, t. 7–8,
red. A. W. Burks, Cambridge, Mass. 1931–1958.
Ch. S. Peirce, Wybór pism semiotycznych, red. H. Buczyńska­Garewicz, War­
szawa 1997.
Platon, Kratil. Teetet. Sofist (prev. D. Štambuk i dr.), Zagreb, 2000.
Platon, Listy, tłum., wstęp, komentarz, skorowidz M. Maykowska, tłum. prze­
jrzała, przedm. M. Pąkcińska, Warszawa 1987.
F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike (prev. Dušanka Točanac), Sremski Karlov­
ci–Novi Sad, 1996.
Sekstus Empiryk, Przeciw logikom, u: I. Dąmbska, Wprowadzenie do sta­
rożytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocław 198.

Iza­rana l­terat­ra

M. Bense, Świat przez pryzmat znaku, tłum. J. Garewicz, wstęp H. Buczyńska­

­Garewicz, Warszawa 1980.
H. Buczyńska­Garewicz, Semiotyka Peirce’a, Warszawa 199.
H. Buczyńska­Garewicz, Warto­ć i fakt. Rozważania o pragmatyzmie, Warsza­
wa 1970.
H. Buczyńska­Garewicz, Znak i oczywisto­ć, Warszawa 1981.
I. Dąmbska, Wprowadzenie do starożytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty,
Wrocław 198.
P. Giuraud, Semantyka, tłum. S. Cichowicz, Warszawa 1976.
P. Giuraud, Semiologia, tłum. S. Cichowicz, Warszawa 197.
T. Komendziński, Semiotyka Peirce’a: między percepcją a recepcją, Toruń 1995.
G. Mounin, Introduction à la sémiologie, Paris 1970.
On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore, 1985.
J. Pelc, Wstęp do semiotyki, Warszawa 1982.
J. Simon, Filozofia znaku, tłum. J. Merecki, Warszawa 200.

Sem­­t­ka ­ sem­­l­g­ja ­ te­r­j­ knj­že­n­st­

J.­C. Coquet, Sémiotique littéraire. Contribution à l’analyse semantiques du di­

scours, Paris 1973.
J. Culler, O dekonstrukciji. Teorija i kritika poslije strukturalizma (prev. Sanja
Cerlek), Zagreb, 1991.
J. Culler, The Pursuit of Signs: Semiotics, Literature, Deconstruction, London
1981.
300 Književne teorije XX veka
Essais de sémiotique poétique, red. A. J. Greimas, Paris 1971.
T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tłum. I. Sieradzki, posł. M. Głowiński,
Warszawa 1988.
Z. Mitosek, „Semiotyka“, u: idem, Teoerie bada­ literackich, Warszawa 1998.
M. Riffaterre, Semiotics of Poetry, Bloomington 1978.
R. Scholes, Semiotics and Interpretation, New Haven 1982.
Sign, Language, Culture, red. A. J. Greimas, The Hague 1970.
Signs of the Times: Introductory Readings in Textual Semiotics, red. S. Heath,
C. McCabe, C. Pendergast, Cambridge 1971.
T. Todorov, „Perspectives sémiologiques“, Communications 1966, nr 7.
Znak, styl, konwencja, wybór, wstęp M. Głowiński, tłum. K. Biskupski et al.,
Warszawa 1977.

J­r­j M. L­tman ­ tart­ska šk­la sem­­l­g­je

D­la ­ pr­­­d­ na p­ljsk­ ­ na srpsk­

J. Lotman, Kultura i eksplozija (prev. Dobrilo Aranitović), Beograd, 200.

J. Łotman, Rosja i znaki. Kultura szlachecka w wieku XVIII i na początku XIX,
tłum. B. Żyłko, Gdańsk 1999.
J. Łotman, Semiotyka filmu, tłum. J. Faryno, T. Miczka, Warszawa 1983.
J. Łotman, Semiotyka kultury, wybór, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa,
przedm. S. Żołkiewski, Warszawa 1977.
J. Łotman, Struktura tekstu artystycznego, tłum. A. Tanalska, Warszawa 198.
J. Łotman, „Wykłady z poetyki strukturalnej“, tłum., oprac. S. Balbus, u:
Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, oprac. H. Mar­
kiewicz, t. 2: Strukturalno­semiotyczne badania literackie. Literaturoznaw­
stwo porównawcze. W kręgu psychologii g­ębi i mitologii, Kraków 1972.
J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike (prev. N. Petković), Sarajevo,
1970.
J. Lotman, Struktura umetničkog teksta (prev. N. Petković), Beograd, 1976.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

H. Markiewicz, „Literatura w ujęciu semiotycznym (Na marginesie prac.

J. Łotmana)“, u: idem, Przekroje i zbliżenia dawne i nowe. Rozprawy i szki­
ce z wiedzy o literaturze, Warszawa 1976.
S. Żółkiewski, „Przedmowa“, u: Semiotyka kultury, wybór, oprac. E. Janus,
M. R. Mayenowa, Warszawa 1977.
VIII. Semiotika 301
Sem­­t­ka Um­erta Eka

Izabrana d­la

U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke­Rose, Interpretacja i nadinterpretacja,

red. S. Collini, tłum. T. Bieroń, Kraków 1996.
U. Eco, Czytanie ­wiata, wybór M. P. Markowski, tłum. M. Wo­niak, Kraków
1999.
U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965.
U. Eco, Lector in fabula. Wspó­dzia­anie w interpretacji tekstów narracyjnych,
tłum. P. Salwa, Warszawa 199.
U. Eco, The Limits of Interpretation, Bloomington 1990.
U. Eco, Nieobecna struktura, tłum. A. Weinsberg, P. Bravo, Warszawa 1996.
U. Eco, Semiologia życia codziennego, tłum. J. Ugniewska, P. Salwa, wstęp J. Ug­
niewska, Warszawa 1996.
U. Eco, Superman w literaturze masowej. Powie­ć popularna: między retoryką
a ideologią, tłum. J. Ugniewska, Warszawa 1996.
U. Eco, Sze­ć przechadzek po lesie fikcji, tłum. J. Jarniewicz, Kraków 1996.
U. Eco, Trattato di semiotica generale, Milano 1975.
U. Eko, Kod (prev. Mirjana Đukić­Vlahović), Beograd, 200.
U. Eko, Simbol (prev. Pero Mužijević), Beograd, 1995.
U. Eko, Metafora (prev. M. Đukić­Vlahović), Beograd, 200.
U. Eko, Šest šetnji kroz narativnu šumu (prev. Lazar Macura), Beograd, 2003.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, tłum.

M. P. Markowski, Kraków 1997.
M. P. Markowski, „Interpretacyjne rECOlekcje“, Znak 1996, nr 12.

Sem­­l­g­ja R­lana Barta

Odabrana d­la

R. Barthes, L’aventure sémiologique, Paris 1985.

R. Barthes, Élements de sémiologie, u: idem, Oeuvres complètes, t. 1, red.
É. Marty, Paris 1993.
R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Jančin), Zagreb, 1989.
R. Bart, Književnost, mitologija, semiologija (prev. Ivan Čolović), Beograd,
1972; 1979².
R. Barthes, Moda. Povijest, sociologija i teorija mode (prev. Ana Buljan i dr.),
Zagreb, 2002.

302 Književne teorije XX veka

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

L.­J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le signe, Paris 1973.
I. Čolović, Vreme znakova, Novi Sad, 1988, str. 57–91.
D. Duda, „Dnevnik, čitanje, Barthes“, Gordogan, Zagreb, 11/1990, br. 31–33,
str. 170–176.
G. Genette, „L’envers de signes“, u: idem, Figures. Essais, Paris 1966.
S. Heath, Vertige du déplacement. Lecture de Barthes, Paris 197.
I. Ivas, „Barthesova i Adornova kritika govora“, u: I. Ivas, Ideologija u govoru,
Zagreb, 1988.
Ž.­Luj Kalve, Rolan Bart. Jedno političko gledanje na znak (prev. Zoran Stoja­
nović), Beograd, 1976.
K. Kłosiński, „Sarkazmy“, u: R. Barthes, Mitologie, tłum. A. Dziadek, wstęp
K. Kłosiński, Warszawa 2000.
J. Kristeva, „Barthes: Okus razočaranja“ (prev. Jagoda Milinković), Tvrđa, Za­
greb, 2005, br. 1–2, str. 22–255.
A. Lavers, Roland Barthes: Structuralism and After, London 1982.
J. Popov, „Rolan Bart: čitanje rada ponovno pisanje“, u: J. Popov, Oslobođeni
čitalac. Ogledi o teoriji i praksi čitanja, Novi Sad, 1993, str. 30–38.
Dž. Starok, „Rolan Bart“, Polja, Novi Sad, 5/2009, br. 56 (mart–april),
str. 105–123.

Ana Buržinjska

VIII. Semiotika 303

IX. STRUKTURALIZAM (II)

Strukturalna lingvistika je trebalo da me nau­

či da ne dozvolim da budem doveden na stran­
puticu brojnim pojmovima, već da proučavam
pre svega najjednostavnije i istovremeno najbit­
nije odnose koje ih povezuju.
Klod Levi­Stros1

Ne čudi što je strukturalizam u nastanku uči­

nio [...] upravo formu [priče] jednim od osnov­
nih predmeta interesovanja. Zar mu nije uvek
bilo stalo da ovlada beskrajem reči, da dođe do
opisa „jezika“ iz kojeg proizlaze i iz koga se mo­
gu izvesti?
Rolan Bart2
 1

1 K. Lévi­Strauss, „Lekcja lingwistyki“, u: Spojrzenie z oddali, Warszawa, 1993,

str. 222.
2 R. Barthes, „Wstęp do analizy strukturalnej opowiadań“, Pamiętnik Literacki,
1968, br. , str. 328.
„V­s­k­“ str­kt­ral­zam

Koliko su predratni istraživači književnosti iz kruga Praške struktura­

lističke škole stavljali pred sebe dosta skromne i u znatnoj meri prak­
tične ciljeve, prenošenje misli F­rd­nanda d­ S­s­ra (1857–1913)
na nauku o književnosti, definisanje specifičnosti pesničkog jezika
u odnosu na jezik uopšte, kao i izradu metode strukturalne anali­
ze književnosti3, toliko su se posleratni strukturalisti, naročito C­lje­­ p­slerat­
francuski, odlikovali znatno većim ambicijama. Tako je šezdesetih n­g str­kt­ral­­
zma
godina postalo najvažnije konstruisanje sistema književnog jezika
i stvaranje opšte gramatike književnosti. Takođe je u tom periodu
strukturalizam dostigao nivo filozofskog sistema. Sve je to bilo mo­
guće zahvaljujući ogromnom uticaju radova francuskog filozofa i
antropologa na posleratnu književnoteorijsku i humanističku misao Le­­­Str­s ­ nje­
– K. L­­­­Str­sa (rođ. 1908). I kao što je glavni zaštitnik ranog struk­ g­­ ­t­caj na
str­kt­ral­zam
turalizma bio, kao što već znamo, Ferdinand de Sosir, a najvažnija
knjiga bila Opšta lingvistika, tako je sada prvenstvo preuzeo Klod
Levi­Stros i njegova Strukturalna antropologija. To, naravno, ne zna­
či da će posleratni francuski strukturalisti izgubiti kontakt s ranom
strukturalističkom lingvistikom ili s fonologijom. Upravo suprotno
– ne samo što će nastaviti i razvijati dostignuća svojih prethodnika
već će im dati i potpuno nov karakter.

3 Ponekad se, upravo s obzirom na to, ova prva etapa razvoja strukturalistič­
ke misli naziva „niskim“ strukturalizmom kako bi se na taj način naglasili
njeni skromniji planovi. Zato se posleratni francuski strukturalizam definiše
imenom „visoki“ kako bi se skrenula pažnja na povećane naučne i filozofske
apetite strukturalističkih mislilaca, naročito šezdesetih godina. Ovu podelu
uveo je Robert Šouls.

IX. Strukturalizam (II) 307

 L­kc­ja ­z l­ng­­st­k­

Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Američkim Državama fran­

cuski sociolog, etnograf, istraživač primitivnih kultura, a ujedno
Le­­­Str­s i filozof, Klod Levi­Stros sprijateljio se s Romanom Jakobsonom.
­ Jak­­s­n
Zahvaljujući tome, on je, između ostalog, promenio svoj pogled na
etnografiju – za njega je postala uzor strukturalna lingvistika (naro­
čito fonologija) i metode strukturalne analize. U Kursu iz lingvisti­
ke – predgovoru za nekoliko godina kasnije izdatu knjigu Romana
Jakobsona Six leçons sur le son et le sens (1976) – Levi­Stros se sa
oduševljenjem sećao „otkrovenja“ koje je nastalo njegovim učešćem
u pitanjima koje je pokretao Jakobson i strukturalna lingvistika. Na
čemu se zasnivalo to otkrovenje? Pre svega na tome što je on tada
postao svestan mogućnosti ovladavanja nagomilanim mnoštvom
različitih pojava i pojmova kroz definisanje najjednostavnijih odno­
Pr­nalaženje sa koji su ih povezivali te, dakle – kako je to formulisao – pronalaže­
­n­ar­jant­ nja invarijanti u promenljivosti.5 Levi­Strosu je, kao etnologu, u tom
­ pr­menlj­­­st­
momentu pre svega bilo stalo do mogućnosti sistematizovanja svega
onoga što se odnosi na kulturne aktivnosti čoveka (obreda, rituala,
mitova, rodbinskih odnosa, načina jedenja i sl. – odnosno svih kul­
turnih postupaka). Međutim, od ove „lekcije iz lingvistike“ u Francu­
skoj je imala korist etnologija, ali i nauka o književnosti.
Antr­p­l­g­ja Posleratnim periodom u istoriji strukturalizma je izrazito do­
­ str­kt­ral­zam
minirala antropološka misao, a do izražaja su došle filozofske pre­
mise teorije sistema jezika. Još je De Sosir dokazivao da jezik kao
sistem čini skrivenu, nesvesnu strukturu koja određuje opšte uslove
mogućnosti stvaranja pojedinačnih iskaza i stvara osnovu govora,
a takođe je nagovestio mogućnost proširenja termina „jezik“ na sve
kulturne postupke čoveka. U Opštoj lingvistici čitamo, na primer:
„Jezik je sistem znakova koji izražavaju ideje, i u tome se
on da porediti s pismom, sa azbukom gluvonemih, sa sim­
boličkim ritualom, sa formama učtivosti, sa vojničkim zna­
cima, itd. On je samo najvažniji od tih sistema.“6
Č­­ek­­a Najvažniji, ali – naravno – ne i jedini. Iz ovoga je proisticala ve­
k­lt­rna p­naša­
nja ka­ znak­­­ oma važna sugestija – naime, različiti modeli čovekovog ponašanja
n­ s­stem­ mogli su se u kulturi priznati kao posebni sistemi znakova („jezici“)
 Četrdesetih godina su Jakobson i Levi­Stros zajedno predavali u École Libre
des Hautes Études u Njujorku.
5 C. Lévi­Strauss, Lekcja lingwistyki, op. cit., str. 332–333.
6 Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, op. cit., str. 25.

308 Književne teorije XX veka

i na osnovi analogije istraživati na način sličan onom na koji je, uz
pomoć strukturalne analize, istraživan sistem prirodnog jezika. To
znači: određujući njegove unutrašnje strukturalne odnose, opisu­
jući uzajamne odnose jezičkih nivoa, proučavajući pozicionu vred­
nost pojedinačnih elemenata (dakle, njihovu povezanost s drugim
elementima) – ukratko, tragajući za skrivenim strukturama koje
stvaraju dati kulturni „jezik“ koji je uvek konstruisan po uzoru na
prirodni jezik.
Ove teze je proširio i razvio upravo Klod Levi­Stros, mada pre­
ma njegovom mišljenju nije samo celina kulture bila ta za koju se
ispostavljalo da je formirana kroz jezik. Pretpostavljajući da opšte
strukture jezičkog karaktera predstavljaju osnovu za stvaranje mito­
va, ritualnih postupaka i obreda, pa čak i određivanja rodbinskih
odnosa ili načina jedenja u datoj kulturi, Levi­Stros je smatrao da
se zahvaljujući tome mogu otkriti i najopštiji zakoni koji vladaju
ljudskim duhom. I upravo u trenutku u kojem je na osnovi struktu­
ralizma bila formulisana teza o jezičkom karakteru svesti (to znači
o nesvesnim jezičkim strukturama koje vladaju ljudskim duhom)
Str­kt­ral­zam
– pojavile su se mogućnosti preobražaja strukturalističke teorije u ka­ f­l­z­fsk­
filozofski sistem. s­stem
Zahvaljujući inspirisanošću De Sosirovom teorijom jezika i fo­
nologijom Trubeckog, Levi­Stros je stvorio novu vrstu nauke o čo­ Str­kt­ralna
vekovim kulturnim ponašanjima, koju je nazvao strukturalnom antr­p­l­g­ja
Le­­­Str­sa
antropologijom (etnologijom). U jednom od ranih programskih
tekstova, pod nazivom Strukturalna analiza u lingvistici i u antropo­
logiji (195), ispovedao je svoju fascinaciju fonologijom koja, prema
njegovom mišljenju,
„mora, prema društvenim znanostima, odigrati istu prero­
diteljsku ulogu kakvu je nuklearna fizika, na primjer, odi­
grala za sve egzaktne znanosti zajedno“.7
Na čemu bi trebalo da se zasniva ta revolucionarna uloga fono­
logije? Odgovor na ovo pitanje Levi­Stros je opet potražio kod Tru­ F­n­l­ška
beckog.8 U jednom od programskih tekstova Trubecki je primenji­ met­da
vao fonološku metodu na četiri najvažnije operacije: Tr­­eck­g
– prvo: to je bio prelazak s proučavanja osvešćenih jezičkih poja­
va na proučavanja njihove ne o sve š ć ene in f rast r u ktu re;
7 C. Lévi­Strauss, Strukturalna antropologija, Stvarnost, Zagreb, str. 3, pre­
vod: Anđelko Habazin.
8 K. Levi­Stros se pozivao naročito na francusku verziju teksta ruskog lingviste up.
N. Troubetzkoy, „La Phonologie actuelle“, u: Psychologie du langage, Paris, 1933.

IX. Strukturalizam (II) 309

 – drugo: uzimanje za osnovu analize o dno s a između pojedi­
načnih jezičkih jedinica;
– treće: uvođenje pojma siste ma;
– četvrto: otkrivanje op št i h z a kona putem logičke analize
(na primer, putem indukcije),9 zahvaljujući čemu su oni dobi­
jali apsolutni karakter.
Anal­g­ja Sve ove operacije mogle su se odnositi kako na jezik tako i na
jez­čk­h kulturu tretiranu kao specifičan „jezik“.
­ k­lt­rn­h p­ja­a
Za Levi­Strosa je izuzetno inspirativan bio i koncept fonema
– elementarne čestice jezika. Rezimirajući ovo, pisao je:
„U proučavanju problemā srodstva (a nesumnjivo i u pro­
učavanju drugih problema), sociolog se nalazi u situaciji
koja je izričito slična položaju lingvista fonologa: kao i fo­
nemi, termini srodstva elementi su značenja; kao fonemi,
oni dobivaju to značenje samo uz uvjet da se integriraju u
sustave; ‘sustave srodstva’, kao i ‘fonološke sustave’ izrađuje
duh na stupnju nesjvesne misli ... Problem se, dakle, može
formulirati ovako: u jednom drukčijem redu stvarnosti feno­
meni srodstva istog su tipa kao i lingvistički fenomeni.“10
P­r­d­čn­ Već su Osnovne strukture srodnosti,11 objavljene 199. godine,
­dn­s­ ka­ „jez­k“ pokazale kako radi „fonološka metoda“. Kako je i nagovestio, Levi­
­Stros je ovde izvršio upravo takvu analizu – zasnovanu na uzori­
ma fonologije – porodičnih odnosa u prvobitnim društvima (pre­
ma njemu su sistem srodstva i sklapanje brakova predstavljali znak
nesvesne unutrašnje društvene organizacije). Veoma ozbiljno je tre­
Elementarne tirao i mogućnost izolovanja elementarnih jedinica u određenim
jed­n­ce kulturnim pojavama (po uzoru na foneme u prirodnom jeziku)
i detaljno je proučavao njihove binarne (opozicione) zavisnosti.12
To je činio opisujući „jezik“ porodičnih sistema, ali i – kasnije – vr­
šeći, na primer, analizu mitskih priča, pri čemu je izdvojio elemen­
tarne jedinice mita („miteme“ – opet analogne fonemama). Zatim
je, proučavajući načine na koje se jede u raznim kulturama, kao naj­
manje značenjske jedinice prihvatio „ukuseme“ i trudio se, takođe,
9 Indukcija je takva vrsta zaključivanja u logici koja se zasniva na izvođenju
opštih zaključaka na osnovu analize pojedinačnih slučajeva (na primer, izvo­
đenje uopštavanja na osnovu iskustva i posmatranja činjenica).
10 C. Lévi­Strauss, op. cit., str. .
11 C. Lévi­Strauss, Les structures élémentaires de la parenté, Paris, 199.
12 O fonemama i njihovim opozicionim odnosima u koncepciji Ferdinanda de
Sosira pogledati: Strukturalizam (I).

310 Književne teorije XX veka

da odredi opozicije koje su među njima nastajale (na primer, opozi­
cija pečeno–kuvano, slatko–kiselo, začinjeno–bljutavo i sl.).
Objavljena 1958. godine, Levi­Strosova Strukturalna antropolo­
gija je postala manifest zrelog strukturalizma i svojevrsna biblija po­
sleratne generacije francuskih strukturalista. Levi­Stros je konačno
u njoj preneo i proširio najvažnije De Sosirove opozicije (govor–je­
zik) na čitav univerzum kulture. Sve vrste ponašanja, običaja, obre­
da, rituala, verovanja, mitova (dakle, empirijski dostupan materijal)
u njegovoj koncepciji imale su funkciju „govora“ – međutim, osnov­
ni zadatak strukturalne antropologije je zapravo trebalo da bude opi­ U traganj­ za
sivanje „jezika“: apstraktnog sistema koji se nalazi u osnovi konkret­ apstraktn­m
nih kulturnih činjenica. I mada autor Strukturalne antropologije nije k­lt­rn­m
s­stem­m
detaljno precizirao šta u stvari predstavlja ovaj sistem – naglašavaju­
ći samo da su izvesne univerzalne strukture jezičkog karaktera one
koje vladaju sveukupnošću čovekovih kulturnih ponašanja – ipak je
tvrdio da upravo ova neosvešćena „jezička“ aktivnost intelekta pro­ Ne­s­ešćena
uzrokuje slaganje oblika na određene sadržaje. U ovom slučaju je jez­čka akt­­n­st
­ntelekta
bilo govora – što je važno – o oblicima istovetnim za sve intelekte:
antički, savremen, prvobitan i civilizovan. Da bi svojoj koncepciji
pridao maksimalnu univerzalnost i opštost, pronašao je i dokaz za
uverenje o prevazi sinhronijskih nad dijahronijskim dostignućima. S­nhr­n­ja –
Primitivne kulture, koje su bile glavni predmet njegovog istraživa­ d­jahr­n­ja
nja, jednostavno se nisu same od sebe predavale istoriji, naprotiv
– njihova suština se ispoljavala u odbrani od bilo kakve promene;
to je dokazivao u, nekoliko godina kasnije objavljenoj, Divljoj misli
(1962). Obrnuto je bilo u civilizovanim društvima, ali njihov nasta­
nak, prema mišljenju filozofa, uopšte nije bio nužan i on ga u sušti­
ni nije mnogo interesovao.
Najvažniji motiv u Levi­Stro­
■ MIT – prema shvatanju francu­
skog antropologa K. Levi­Strosa, sovim istraživanjima, posmatrano
sistem značenjskih odnosa koji se iz perspektive teorije književnosti,
uspostavljaju između elementar­ predstavljala je analiza mitova. Le­­­Str­s­­a
nih jedinica mitske priče – tako­ Značaj mita kao predmeta struktu­ anal­za m­t­­a
zvanih mitema. Miteme su putem
ralne analize proizlazio je iz veoma
analogije bile svođene na osnovne
jedinice prirodnog jezika – fone­ jednostavnih opservacija – mitovi
me, ali su bile analizirane na ni­ se ponavljaju u svim kulturama, pa
vou iskaznih rečenica. Obuhvatale se čak može sagledati i njihova veli­
su pojedinačne, završene delatno­ ka sličnost u različitim, često uda­
sti, slično kao i u slučaju Propovih
ljenim kulturnim krugovima. Oni
„funkcija“ (na primer: „Edip ubija
oca“, „Edip ženi majku“, „Edip re­ predstavljaju i izraz društvenih na­
šava zagonetku Singe“ i sl.). loga i zabrana (na primer, zabrana

IX. Strukturalizam (II) 311

 incesta ili oceubistva) koje čovek prihvata kao svoje a da čak nije ni
svestan njihovog porekla. Mitovi, dakle, čine osnovni „jezik“: uni­
verzalni sistem kulturnih ponašanja, konstruišu njihovu skrivenu
strukturu koju čovek ne osvešćuje. Upravo ta struktura je postala
predmet detaljnih Levi­Strosovih istraživanja u programskom tek­
stu pod naslovom Struktura mitova13 (u kojem je analizirao, između
ostalih, i mit o Edipu, poredeći ga s mitologijom koju su stvorili In­
dijanci Severne Amerike), ali i u kasnijim Mitologikama (četiri to­
ma izdata od 1967. do 1971. godine), gde je takođe tragao za celovi­
tim sistemom koji nalazi u osnovi stvaranja kultura. Metoda analize
Str­kt­ra činila se prilično jednostavnom – da bi se pronašla struktura mitova,
m­t­­a trebalo je sistematizovati sve poznate elemente mitskih fabula i izdvo­
jiti značenjske jedinice. S tim ciljem je filozof primenio tehniku raz­
laganja priče – kojoj mit govori – na pojedinačne događaje koji čine
samostalne celine (na primer, „Edip ubija Sfingu“, „Edip ubija oca“,
„Edip se ženi majkom“ i sl.). Ove događaje je – opet putem analogije
M­teme – nazvao mitemama (osnovnim značenjskim jedinicama). Miteme su
u mitskoj priči takođe imale istu funkciju kao foneme u jeziku, iako
su se od njih bitno razlikovale locirajući se tek na nivou rečenice. Le­
vi­Stros je već na osnovi strukturalne analize mita mogao da formuli­
še jednu od svojih najvažnijih teza:
S­pstanc­ja „Supstancija mita ne nalazi se ni u stilu, ni u načinu pri­
m­ta je njeg­­a povijedanja, ni u sintaksi, nego u pr i či koja se u njemu
pr­ča
priča.“1
Upravo se u pričama koje su pričali mitovi moglo otkriti struk­
turalno srodstvo mitskih priča te, dakle – univerzalni sistem mit­
skog jezika zajednički za sve kulture.
Ipak, Levi­Stros nije bio jedini duhovni zaštitnik posleratnog
francuskog strukturalizma pre svega zato što na njegovu koncepciju
analize mitova nisu izvršila veoma snažan uticaj samo istraživanja
lingvista. Podjednako je bio bitan podsticaj ruskog folkloriste Vlad­­
m­ra Pr­pa (1895–1970), a naročito analiza ruskih bajki koju je on
izvršio.

13 Pogledati: C. Lévi­Strauss, Strukturalna antropologija, op. cit.

1 Ibid., str. 217–218. Komparativna analiza mitova iz različitih kulturnih kru­
gova pokazivala je ogromne sličnosti na nivou mitskih priča sadržanih u nji­
ma– varijacije su se odnosile uglavnom na imena junaka i njihove atribute
(na primer, mit o Edipu i mit Zuni Indijanaca „o izlaženju iz zemlje“), dok
su događaji u mnogim slučajevima bili analogni.

312 Književne teorije XX veka

U s­­t­ bajk­

U čuvenoj Morfologiji bajke, objavljenoj u Moskvi 1928. godine, Morfologija

Prop je predložio veoma interesantan način analiziranja bajki koji bajke
se mogao primeniti i na proučavanje književnosti.15 Koristeći mate­
rijal koji se sastojao od skoro četiri stotine i pedeset čarobnih baj­
ki,16 zapazio je da se u tim bajkama mogu izdvojiti elementi koji su
stalni, kao i oni koji se menjaju. I tako, na primer, ako pažljivo po­
gledamo sledeće rečenice uzete iz bajki:
1. Car daje junaku orla. Orao prenosi junaka u drugo carstvo (171).
2. Ded daje Sučenku konja. Konj prenosi Sučenka u drugo car­
stvo (132).
3. Čarobnjak daje Ivanu čamac. Čamac prenosi Ivana u drugo
carstvo (138).
. Princeza daje Ivanu prsten. Momci iz prstena prenose Ivana
u drugo carstvo (156),17
onda se lako može zapaziti da se u njima svaki put ponavlja određeni
tip radnje: darivanje junaku čarobnog sredstva18 kao i prenos junaka Str­kt­ralna
u drugo carstvo uz pomoć ovog sredstva – dok se imena i atributi reg­larn­st
­ajke
likova, kao i vrste čarobnih sredstava, menjaju. Bajka ove vrste – kon­
statovao je Prop – tako pripisuje identične radnje različitim likovima,
a osim toga repertoar takvih radnji je ograničen. Ova opservacija je
omogućila istraživaču da izdvoji trideset i jednu radnju (na primer, Pr­p­­ sp­sak
„davanje čarobnog sredstva“, „premeštanje iz jednog carstva u drugo“, tr­deset ­ jedn­g
p­st­pka (fa­­­
„kršenje zabrane“, „podvala“ „rešavanje zadatka“ i sl.) koje je, na kra­ larn­h f­nkc­ja)
ju, nazvao „funkcijama“. Fu n kcij a je, dakle, bila definisana kao:
postupak lika određen s obzirom na njegov značaj za tok
radnje.19
15 V. Prop, Morfologija bajke, Prosveta, Beograd, 1982, preveli: Petar Vujičić,
Radovan Matijašević, Mira Vuković. Levi­Stros je 1960. godine objavio tekst
„Morfološka analiza ruske bajke“ (kod nas je ovo prevedeno i objavljeno u
okviru već pomenute Propove knjige, pod naslovom „Struktura i forma – Raz­
mišljanja o jednom delu Vladimira Propa“). U ovom tekstu je dokazivao veliči­
nu Propovih istraživanja i njihovu korist za proučavanje mitova, a čak je nagla­
šavao novatorstvo ruskog folkloriste u odnosu na aktuelne tendencije razvoja
humanistike i nauke o književnosti. Propova koncepcija je, uostalom, i bila
otkrivena upravo zahvaljujući strukturalističkoj modi, a prvi prevodi njegove
knjige na evropske jezike počeli su da se pojavljuju kasnih pedesetih godina.
16 Od broja 300 do 79 iz indeksa finskog folkloriste A. Arnea.
17 Pogledaj primere koje je davao Vladimir Prop, Morfologija bajke, op. cit., str. 27.
18 Zato se ove bajke zovu i čarobnima.
19 V. Prop, op. cit., str. 28. Nabrojane su sve trideset i jedne funkcije u: op. cit.,
str. 33–71.

IX. Strukturalizam (II) 313

 Dalja analiza je ukazala i na
to da se likovi koji se pojavljuju u ■ FUNKCIJA – u terminologiji
ruskog folkloriste Vladimira Pro­
bajkama takođe mogu klasifiko­ pa, elemenat fabule u bajci (pona­
vati uz pomoć određenih katego­ šanje aktivne ličnosti određeno u
Sedam t­p­­a rija. Tako se ovde pojavilo sedam skladu s njegovim značenjem za
l­k­­a ­ ­ajkama tipova likova koji igraju određene tok date fabule).
uloge. To su: junak, lažni junak,
protivnik, pomoćnik, darivalac (davalac čarobnog sredstva), osoba
koja šalje junaka na put, careva kći ili njen otac. Komplikovani sižei
bajki su se, dakle, mogli svesti na prilično jednostavnu shemu – po­
četna situacija (na primer, „Bio jednom jedan dečak“), zatim – niz
funkcija (postupaka likova) čiji je redosled uvek isti, kao i kraj (koji
je uglavnom predstavljala svadba hrabrog junaka sa carevom kćeri).
Takođe se pokazalo da se određene funkcije grupišu oko konkret­
nih likova stvarajući takozvane krugove radnji.
Osnovna premisa koja proističe iz Propovog rada ipak nije bi­
la samo to što je na taj način otkrivao strukturalnu sličnost bajki
koje nastaju na čitavom svetu, već i to što je uz pomoć sheme koju
je stvorio bilo moguće „proizvesti“ beskrajno mnogo novih bajki.
Zbog toga su francuski istraživači definisali Propov model kao gra­
Gramat­ka ­ajke matiku bajki,20 a zatim su ovaj model primenili na književnost – da
bi na osnovu nje konstruisali gramatiku književnih pripovedanja.

U p­traz­ za gramat­k­m knj­ž­­n­st­

Kako metoda analize mita koju je prezentovao Levi­Stros u Struk­

turalnoj antropologiji, tako se i uverenje o postojanju univerzalnog
jezika, zajedničkog za sve kulture, pokazalo veoma inspirativnim
za jednu od najvažnijih književnoteorijskih škola posleratnog struk­
Franc­ska turalizma – Francusku naratološku školu. Podjednako vredne te­
narat­l­ška orijske ideje mogle su se naći i u Propovim istraživanjima čijoj je
šk­la
popularizaciji doprineo šezdesetih godina pre svega Levi­Stros, fas­
ciniran preciznošću misli ruskog naučnika. Istraživački projekat na­
ratološke škole ipak je proisticao iz najmanje tri podjednako snažna
izvora. Osim strukturalne analize mitova i Propovih analiza bajki,
to su takođe bile naredne varijante strukturalističkih lingvističkih

20 K. Rozner je čak zove „prvom generativnom tekstualnom gramatikom“.

Up. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literaturą. Jej osiągni­
ęcia, perspektywy, ograniczenia, Kraków, 1981, str. 12.

31 Književne teorije XX veka

teorija – a naročito lingvistika Luja Hjemsleva kao i transformacio­
no­generativna gramatika američkog lingviste Noama Čomskog.21
Koncepcija „gramatike“ u verziji u kojoj su nameravali da je
stvore francuski naratolozi, izgleda da je veoma mnogo trebalo da
zahvali toj – u posleratnom periodu razvoja strukturalizma – ve­
rovatno najuticajnijoj koncepciji
■ GRAMATIKA – najopštije strukturalne lingvistike kakva je
shvaćen skup pravila po kojima
bila upravo teorija Čomskog.22 Teo­
se gradi jezički sistem i principa
po kojima nastaju ispravni iskazi retičarima književnosti je u ovom
u nekom jeziku, kao i lingvistička bila bliska slučaju sama ideja gra­
disciplina koja proučava ta pravila matike, koju je Čomski na kraju,
(opisno ili istorijski). Primenjena 1968. godine, označio kao „univer­ Un­­erzalna
na književnost, ideja gramatike zalna gramatika“23 i definisao je gramat­ka
se pojavila u periodu posleratnog
strukturalizma, naročito kroz uti­
kao opštu teoriju jezičkih struktu­
caje generativne gramatike (Noa­ ra, ali i to što je ona predstavljala
ma Čomskog) i opšteg modela je­ formalni model proizvodnje svih
zičke kompetencije (univerzalnih mogućih rečenica jezika a ne samo
mogućnosti korišćenja jezika). empirijski potvrđenih. Gramatika
U koncepciji Čomskog, beskona­
koju je Čomski opisao u Sintaksič­
čan skup jezičkih iskaza trebalo je
da se stvara (generiše) uz pomoć kim strukturama trebalo je, dakle,
konačnog repertoara pravila – ope­ da bude idealan model „j e z ičke
racija vršenih pomoću vokabulara komp e te ncij e“ – to znači, spo­
datog jezika. Istraživači književ­ sobnosti da se stvaraju rečenice
nosti su imali nameru – per ana­ kao i da se razumevaju. Ona je
logiam – da opišu „vokabular“ i
odrede pravila stvaranja mogućih
takođe imala filozofski karakter
književnih iskaza. – slično Levi­Strosu i američki lin­
gvista je smatrao da će otkrivanje
ovih univerzalnih formi, zajedničkih za sve jezike, postati ključ za
proučavanje opštih svojstava ljudskog uma. Perspektiva konstruisa­
nja univerzalne gramatike, a istovremeno i svojevrsnog programa
koji proizvodi iskaze, bila je veoma izazovna za teoretičare književ­
nosti. Samo s jednom osnovnom razlikom – Čomskom je bilo stalo Ut­caj Č­msk­g
na franc­sk­
do toga da sagleda opšte mehanizme proizvođenja rečenica, dok je narat­l­g­j­
francuskim naratolozima više bilo stalo do stvaranja složenih iska­
za. Isto kao što je gramatika Čomskog trebalo da bude gramatika
jezika (ne samo jednog), tako su i teoretičari književnosti tragali za
gramatikom književnosti, dakle – za univerzalnom k nj i ž e v nom
21 L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, The Hague, 193,
N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague, 1957.
22 Zbog nedostatka mesta u ovom poglavlju zaobilazim Hjemslejev uticaj. Zain­
teresovane upućujem na knjigu: K. Rosner, op. cit., str. 103–110.
23 N. Chomsky, Language and Mind, New York, 1968.

IX. Strukturalizam (II) 315

 komp e tencij om, odnosno spo­
sobnošću za proizvođenjem svih ■ NARATIVNA GRAMATIKA
– nadovezujući se na koncept ge­
mogućih književnih iskaza. Ideja nerativne gramatike Noama Čom­
vodilja ovom projektu bila je pre­ skog, model stvaranja narativnih
misa da je tekst rečenice samo tekstova (priča) koji su se smatra­
površna manifestacija dublje sakri­ li i kao početni model književne
venih tekstualnih struktura koje kompetencije (univerzalnih uslo­
treba otkriti kako bi se rekonstrui­ va mogućnosti stvaranja književ­
nih iskaza). U principu, trebalo je
sala ta opšta gramatika književno­ da čini jednu varijantu tekstualne
sti. Pojedinačne gramatike (na pri­ gramatike i jednu od podgramati­
mer, narativna gramatika) bile bi ka opšte gramatike književnosti.
samo podgramatike te univerzalne
gramatike i trebalo bi ih postepeno opisivati da bi se došlo do kom­
Čet­r­ ­sn­­na pletnog i celovitog modela stvaranja književnih iskaza. Naratolozi
n­­­a ­skaza su u cilju analize izdvojili četiri osnovna nivoa iskaza. To su bili:
1. nivo mani fe st acij e (prema terminologiji Hjelmsleva
i Grejmasa) – „supstancijalna“ dimenzija znakova (građa) u
kojima se dati iskaz realizuje (na primer, književna, filmska
itd. priča);2
2. p ov ršn i nivo (fabularni ili tematski) – nizovi konkretnih
događaja ili radnji koje vrše određeni likovi, takođe nazvani
„glumcima“ (na primer, „Kralj daruje junaku orla“);
3. n ivo dubi nsk i h st r u ktu ra – funkcije i uloge likova, ta­
kođe nazivanih „aktantima“ (u skladu s tim: darivalac uru­
čuje junaku čarobno sredstvo);
. ve oma dub ok n ivo – odnosno nivo univerzalne tekstual­
ne gramatike koja obuhvata čitavu književnost.25
Već i samo ovo nabrajanje pokazuje kako su se u naratološkoj mi­
sli snažno preplitali uticaji Levi­Strosa i Propa, s dodatkom stricte lin­
gvističkih koncepcija s pečatom Čomskog.26 Istraživanje ovih nivoa
u književnim pripovetkama i pokušaj konstruisanja gramatike pripo­
vetke, a kao posledica toga – univerzalne gramatike književnosti, na
kraju su postali najvažniji zadaci u radu francuskih naratologa.

2 Ovaj nivo ima marginalnu ulogu.

25 K. Rosner, op. cit., str. 132–13.
26 Na primer, čuvena klasifikacija prema modelu gramatike Čomskog na povr­
šinsku i dubinsku strukturu, iako su ovi termini u koncepciji američkog lin­
gviste, očigledno, imali drugačiji karakter.

316 Književne teorije XX veka

G­d­na 1966: narat­l­­k­ man­f­st

Godine 1966. pojavio se čuveni osmi broj časopisa Communications Osm­ ­r­j
koji je objavljivala izdavačka kuća „Seuil“ u Parizu. To je bio – kako Comm­nications
– man­fest
je glasio naslov na koricama – u potpunosti tematski broj posvećen narat­l­ga
„strukturalnoj analizi pripovedanja [l’analyse structurale du récit]“.
Tu su se našli tekstovi sledećih is­
■ NARATOLOGIJA – jedna od
traživača: Rolana Barta, A. Ž. Grej­
najvažnijih škola strukturalistič­
ke nauke o književnosti nastala masa, Kloda Bremona, Umberta
u Francuskoj šezdesetih godina. Eka, Žila Gritija, Violete Moren,
Povezivala je strukturalno­semi­ Kristijana Meca, Cvetana Todoro­
ološku perspektivu sa inspiracija­ va i Žerara Ženeta. Posmatran iz
ma koje su dolazile iz istraživanja vremenske perspektive, upravo je
francuskog antropologa K. Levi­
­Strosa i analizâ ruske bajke fol­
ovaj broj časopisa bio priznat kao
kloriste Vladimira Propa, kao i iz manifest Francuske naratološke
uticaja transformativno­generativ­ škole, a istovremeno i kao najzna­
ne gramatike Noama Čomskog. čajniji trenutak u razvoju poslerat­
Osnovni tok istraživanja naratolo­ nog strukturalizma u proučavanju
ga činili su pokušaji konstruisanja
književnosti i – napokon – kao
modela stvaranja fabulâ (narativ­
ne gramatike) smatranih prvim vrhunac naučnih tendencija u teo­
korakom na putu ka otkrivanju riji književnosti. Osim toga, četiri
univerzalne gramatike književno­ od gorenavedenih autora – Bart, Predsta­n­c­
sti. Glavni predstavnici francuske Todorov, Grejmas i Bremon – bili narat­l­ške
naratološke škole bili su: Rolan ­r­jentac­je
su priznati za glavne predstavnike
Bart, Klod Bremon, Cvetan Todo­
rov i Alžirdas Grejmas.
naratološke orijentacije.27 Termin
„naratolozi“ bio je ipak delimično
pogrešan, jer se naracija uopšte nije nalazila u centru interesovanja
predstavnika ove orijentacije. Više su ih interesovali već pomenuti
pokušaji pronalaska univerzalnog jezika književnosti. U ovom slu­
čaju je sigurno bio najčuveniji uticaj Levi­Strosa. I kao što je tvo­
rac strukturalne antropologije lokalizovao ovaj jezik na nivo opštih
formi mitskih priča, tako su i istraživači književnosti pokušavali da
izdvoje elementarne strukture na koje je bilo moguće svesti književ­
na pripovedanja. U pomenutom broju časopisa Communications
pojavio se skoro najopštiji projekat onoga što će francuski narato­
lozi zvučno nazvati „gramatikama naracije“, a što je u suštini pred­
stavljalo pokušaj otkrivanja raznih pravila sagledavanih u struktu­
ri književnih fabula i njihovo svođenje na jednostavne strukture
– po uzoru na Propove analize bajki i Levi­Strosove analize mitova.
U nameri da se stvori univerzalna gramatika nesumnjivo je najdalje
27 K. Rozner takođe je naziva „generativna orijentacija strukturalne semiotike“.

IX. Strukturalizam (II) 317

 otišao Grejmas za koga su uvodne napomene u časopisu Communi­
cations o teoriji interpretacije mitske priče u suštini trebalo da pred­
stavljaju uvod u mnogo šire namere – formulisanje osnova opšte se­
Grejmas­­e mantike.28 Grejmas je, takođe, veoma detaljno analizirao značenje i
­sn­­e ­pšte mesto likova iz ugla njihovog učestvovanja u pojedinim radnjama­
semant­ke
funkcijama, a inspirisan Propovom podelom i distribucijom funk­
cija na sedam „krugova radnji“, stvorio je sopstveni model koji je
Grejmas­­ opisivao status likova na dubinskom nivou narativne gramatike (ta­
aktantsk­ m­del kozvani mo del a kt anat a).29
Brem­n: l­g­ka Klod Bremon se u Logici narativnih mogućnosti koncentrisao na
del­­anja opisivanje logike radnji koje vrše likovi, pokušavajući da stvori nešto
l­čn­st­ poput sintaksičke gramatike.30 Dok je Cvetan Todorov u Kategorija­
ma književnog pripovedanja dao uvodni opis sistema narativnog govo­
ra, posvećujući posebnu pažnju naratoru i adresatu naracije kao i dva­
T­d­r­­: ma nivoima pripovedanja – povesti / l’histoire (akcije) koja obuhvata
­st­r­ja ­ ­skaz logiku radnji i „sintaksu“ likova kao diskurs / le discourse (naracije)31
koja obuhvata vreme, aspekte i načine pripovedanja.32 Specifično sta­
Bart­­ Uvod novište u ovoj grupi zauzeo je Rolan Bart čiji je Uvod u strukturalnu
­ str­kt­raln­ analizu priče postao svojevrstan manifest filozofske orijentacije fran­
analiz­ pri­e
cuske naratologije (a istovremeno i ortodoksnog strukturalizma), ma­
da je za samog Barta to bila samo jedna kratkotrajna epizoda od koje
se odlučno oprostio već četiri godine kasnije.33 Njegov ovde najavljen
„uvod“ nikad, takođe, nije imao svoj nastavak.
Bartova gledišta, izneta u pomenutom tekstu, ipak su bila tako
karakteristična za način razmišljanja o književnosti u tom periodu,
da im vredi posvetiti još malo pažnje. Slično kao i drugi predstavni­
ci naratološke škole, i Bart je smatrao da je pripovetka najuniverzal­
nija (transistorijska i transkulturna) književna forma. Upravo zato
je smatrao da je opisivanje sistema pripovedanja dobar početak na
putu ka izgradnji opšteg sistema jezika književnosti. Tako je već na
početku konstatovao:
„Ne čudi da je strukturalizam u nastanku upravo ovu for­
mu [pripovedanja] izabrao kao jednu od osnovnih tema
28 Godine 1966. takođe je bila objavljena knjiga: A. J. Greimas, Sémantique
structurale, čija je koncepcija veoma snažno korespondirala s projektom na­
ratologa.
29 Up. takođe, primedbe: K. Rosner, op. cit., str. 161–169.
30 C. Brémond, „Logika możliwo­ci narracyjnich“, Pamiętnik Literacki, 1968, sv. .
31 Todorov je ovde iskoristio podelu na „fabulu“ i „siže“ koju su uveli ruski for­
malisti, ali i podelu na discours i histoire koju je uveo Benveniste.
32 T. Todorov, „Kategorie opowiadania literackiego“, Pamiętnik Literacki, 1968, sv. .
33 U knjizi pod naslovom: S/Z, Paris, 1970. Pogledati: Poststrukturalizam.

318 Književne teorije XX veka

 interesovanja – zar mu nije uvek bilo stalo da ovlada bes­
krajem reči, da dođe do opisa ‘jezika’ iz kojeg proističu i iz
kojeg se mogu izvesti?“3
„Hipotetički model opisa“ pripovedanja trebalo je, naravno, da „H­p­tet­čk­
bude preuzet iz opšte lingvistike – pri čemu je Barta, iz razumljivih m­del ­p­sa“
pr­p­­edanja
razloga, ovde interesovala lingvistička analiza koja je prevazilazila
rečenicu i išla u pravcu teorije iskaza.35 Služeći se, osim toga, termi­ Bart­­a tr­
nologijom Todorova, Propa i Gremasa, izdvojio je tri nivoa analize n­­­a anal­ze
pripovedanja: pr­p­­edanja
– nivo „funkcije“ (prema Propovoj
■ AKTANT – u terminologiji Al­
žirdasa Grejmasa uloga likova po­
koncepciji);36
vezana sa određenom funkcijom – nivo „aktivnih“ likova („aktanta“
koju treba razlikovati od konkret­ – prema Grejmasovom shvata­
nog lika u konkretnoj fabuli („ak­ nju);
ter“). Na primer, u pripovetkama – nivo naracije („iskaza [discour­
Jana Fleminga, aktant je agent, se]“ – kako je to formulisao To­
a akter – Džejms Bond.
dorov).
Ovi nivoi činili su hijerarhijski poredak i zahtevali definitivnu
integraciju na nivou naracije – kao činioca koji ih je povezivao u ce­
linu. Kao i u slučaju drugih naratologa, i kod Barta je ovaj početni
projekat trebalo da bude zametak modela koji ne samo što opisu­
je postojeće pripovetke već i proizvodi sve moguće priče, a posma­
trano iz dalje perspektive – svu moguću književnost. Ovakav stav „San ­ na­čn­st­“
bi se tako mogao smatrati i prvim korakom na putu ka otkrivanju
univerzalne književne kompetencije zahvaljujući kojoj bi se nauka
o književnosti mogla pretvoriti u egzaktnu nauku. Ova želja da se
obezbedi maksimalna apstraktnost nauci o književnosti i da joj se
pruži objektivnost koja se može porediti sa egzaktnim naukama,
u Francuskoj šezdesetih godina, bila je, nesumnjivo, veoma snažna,
a nastojanja ove vrste mogla su se primetiti i u drugim programskim
iskazima i deklaracijama teoretičara književnosti iz tog perioda.
3 R. Barthes, „Wstęp do analizy strukturalnej opowiadań“, u: Studia z teorii
literatury. Archiwum przek­adów „Pamiętnika Literackiego“, Wrocław, 1977,
sv. , str. 328.
35 Rolan Bart je ovde prihvatio tezu – takođe karakterističnu za ovu fazu raz­
voja strukturalizma u lingvistici, mada kasnije opovrgnutu – o postojanju
homoloških veza (analogije formalne organizacije) između rečenice i više­
rečeničkog iskaza (takozvana ideja „iskaza kao velike rečenice“). Pogledati:
R. Barthes, op. cit., str. 330–331.
36 Pri tom je Bart proširio Propov model, pripisujući rang funkcije svim ele­
mentima pripovetke koji igraju određenu (mada ne uvek istu) ulogu u nje­
noj strukturi. Pogledati tipologiju funkcijâ.

IX. Strukturalizam (II) 319

 Ove izrazito naučne zamisli posleratnog francuskog strukturali­
zma (Bart ih je kasnije podrugljivo okarakterisao kao „san o nauč­
nosti“) nisu, međutim, nikada realizovane i ostale su više – sigurno,
na sreću – samo u sferi teorijskih projekata. Isto tako, na kraju, nije
uspeo ni plan stvaranja opšte gramatike književnosti kao sledeće eta­
pe nakon konstruisanja gramatike pripovedanja. To je bilo tako, pre
svega, iz veoma jednostavnog razloga – jer su kao istraživački materi­
jal (Rolanu Bartu, ali i drugim francuskih istraživačima) služile knji­
ževne tvorevine koje su imale veoma jednostavan i konvencionalan
tok priče – naročito kriminalistički romani (na primer, pripovetke
Jana Fleminga o Džejmsu Bondu). Na materijalu ove vrste literature,
naratološke sheme su se veoma dobro pokazivale (slično kao u slu­
čaju bajke ili mita). Međutim, perspektiva primene ovih modela na
komplikovanije književne forme nije izgledala tako optimistično, pa
je čak – treba otvoreno reći – veoma brzo razotkrila utopijski karak­
ter strukturalističkih snova o univerzalnoj gramatici književnosti.

P­­t­ka r­c­pc­j­ (P­ljska ­k­la t­­r­j­ knj­ž­­n­ k­m­n­kac­j­)

P­ljsk­ Poljski strukturalisti su imali sreću da izbegnu preteranu ortodok­

str­kt­ral­zam snost i od početka su svoju pažnju koncentrisali na jedan od najbit­
nijih, mada ne uvek u prvi plan isticanih, motiva razmišljanja o
književnosti koja su imala strukturalistički karakter – na teoriju knji­
ževne komunikacije. U planovima Poljske škole teorije književne ko­
munikacije, za čije najvažnije predstavnike se mogu smatrati Januš
Slavinjski, Aleksandra Okopjenj­Slavinjska, Mihal Glovinjski, Edvard
Balcežan i Kažimjež Bartošinjski, uopšte se nije nalazilo stvaranje gra­
Istraž­­anje matike književnosti, nego, pre, precizno istraživanje sistema odnosa
s­stema ­dn­sa između pošiljaoca i recipijenta ugrađenih u književnu poruku (na
­zmeđ­ p­š­lja­­
ca ­ pr­ma­ca primer, pravila unutartekstualne igre koja se uspostavljaju između
partnera književne komunikacione situacije). Poljski strukturalisti
su ovde iskoristili podsticaje koji su proisticali iz istraživanja praških
strukturalista i iz semiološke orijentacije strukturalističke misli, ali i
iz teorija čitanja XX veka – počev od Romana Ingardena, preko te­
orije Žan­Pola Sartra,37 sve do radova nemačkih estetičara recepcije
– naročito Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera. Zahvaljujući
ovim raznovrsnim uticajima, oni su sedamdesetih i osamdesetih go­
dina stvorili najdinamičniju teorijsku školu u istoriji poljske nauke
37 Ovde je, pre svega, reč o čuvenom Sartrovom radu „Šta je književnost?“ iz
197. godine.

320 Književne teorije XX veka

o književnosti koja se bavila proučavanjem književne komunikacije.
Veoma važna u teoriji ove škole bila je i sociološka perspektiva, od­
nosno stavljanje akcenta na različite aspekte društvenog funkcioni­
sanja književnog dela. Jedan od osnovnih pravaca refleksije u ovom
slučaju bilo je proučavanje odnosa između datog književnog dela
i u njega ugrađenog takozvanog horizonta očekivanja pošiljaoca (nje­ H­r­z­nt ­ček­­
gova shvatanja estetskih i idejnih očekivanja recipijenta) i funkcionisa­ ­anja p­š­lja­ca
nja toga dela u perceptivnim situacijama koje se vremenom menjaju.
Poljskim istraživačima je, pre svega, bilo stalo da odrede opšte uslove
mogućnosti književne komunikacije – odnosno, u književnom delu
sadržanog početnog projekta komunikacione situacije. Dakle, poseb­
nu pažnju su obraćali na sve autorske signale koji se nalaze u književ­
nosti o tome kako je treba čitati (imanentne direktive čitanja), vršili
su rekonstrukciju normi razumevanja karakterističnih za datu čitalač­
ku publiku, istraživali su književne konvencije koje su svaki put odre­
đivale recepciju dela, rekonstruisali su uloge pošiljaoca i recipijenta
ugrađenih u književnu poruku. U radovima strukturalista takođe su
se pojavili neki od najznačajnijih termina posleratne poljske teorije
književnosti – na primer, koncepcija „subjekta stvaralačkih aktivno­ S­­jekat st­ara­
sti“ (onoga ko je ugrađen u književno delo i raspolaže pravilima nje­ lačk­h akt­­n­st­
govog razumevanja – teorijska figura pošiljaoca koja se može opisati
na osnovi analize unutrašnje organizacije dela ili pravila njegove kom­
pozicije, stilskog i versifikacionog oblikovanja, kojem žanru pripada
i sl.),38 ili ideja „stilova recepcije“ (tipologija načina razumevanja knji­ „St­l­­­ recepc­je“
ževnosti) i kategorija „virtualnog primaoca“ (ekvivalenta „subjekta „V­rt­aln­
pr­malac“
stvaralačkih delatnosti“ – dakle, komunikacione uloge recipijenta ko­
jeg književno delo impostira a čiji je projekat takođe bio ugrađen u
strukturu tog dela).39 Veoma značajan, iako više skrajnut motiv među
dostignućima poljske škole je bilo i proučavanje kompozicije fabule,
takođe delimično inspirisano dostignućima francuskih naratologa.0
38 Pogledati, na primer: A. Okopień­Sławińska, „Relacje osobowe w literackiej
komunikacji“, u: Problemy socjologii literatury, Wrocław, 1971.
39 Pogledati, na primer: M. Głowiński, Style odbioru. Szkice o komunikacji li­
terackiej, Warszawa, 1970 i Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; J. Sławiński,
„Odbiór i odbiorca w procesie historycznoliterackim“, Teksty, 1981, br. 3, a ta­
kođe u zborniku: Problemy odbioru i odbiorcy. Studia, Wrocław, 1977. Pogle­
dati, takođe, veoma važna rezimiranja ovih motiva: H. Markiewicz, „Odbiór
i odbiorca w badaniach literackich“, u: Wymiary dzie­a literackiego, Kraków,
198. i: „Problemy odbioru i odbiorcy w polskiej nauce o literaturze“, u: Lite­
raturoznawstwo i jego sąsiedztwa, Warszawa, 1989.
0 Pogledati, na primer: K. Bartoszyńska, „Problematyka badań nad fabułą dzi­
eła literackiego“, u: Problemy metodologiczne wspó­czesnego literaturoznaw­
stwa, Kraków, 1976.

IX. Strukturalizam (II) 321

 Ka s­­t­ t­kst­­a (­nt­rt­kst­aln­ p­­t­k­ ­samd­s­t­h g­d­na)

Osamdesetih godina se činilo da su se strukturalističke ideje pribli­

žavale svom kraju. Još krajem šezdesetih godina mnogi istraživa­
či koji su se ranije identifikovali sa strukturalizmom izražavali su
svoju sumnju prema teorijskim modelima koji su na osnovu njega
nastajali. Za neke francuske strukturaliste su se kao način za preva­
Intertekst­alne zilaženje hermetičnosti struktura pokazale intertekstualne analize
anal­ze – mogućnost istraživanja datog književnog teksta njegovim poziva­
njem na druge tekstove. Teoretičarima, kao što su Ženet ili Rifater,
teorija intertekstualnosti je služila u stvari pre svega za uvođenje no­
vih modela umesto starih; odnosi između tekstova i kompozicije fa­
bula1 takođe su zahtevali precizno sistematizovanje, međutim, bez
obzira na to, već su se mogle osetiti nadolazeće promene. Jer, iako
su intertekstualne analize koje su vršila oba navedena istraživača bi­
le isto jasno formulisane kao i ranije strukturalne analize, ipak su
Ot­­ren­ pružale mogućnost za otvaranje strukture teksta (a istovremeno i
str­kt­ral­zam samog strukturalizma) – bar prema drugim tekstovima.
Ovu promenu je dobro uvideo Ženet, a njegov iskaz zaslužuje
da bude citiran i s obzirom na to da jasno odslikava kraj epohe orto­
doksnog strukturalizma u istoriji teorije književnosti:
„...relaciono čitanje (čitanje dva ili nekoliko povezanih
tekstova) nesumnjivo stvara priliku za ono što ću – kori­
steći se već nepopularnim terminom – nazvati otvorenim
st r u ktu ra l i z mom. U ovoj oblasti postoje dva struktu­
ralizma. Jedan je strukturalizam ‘zatvaranja’ teksta i deši­
frovanja njegovih unutrašnjih struktura; to je, na primer,
strukturalizam s kojim se srećemo u čuvenoj analizi Bodle­
rovih Mačaka koju su izvršili Jakobson i Levi­Stros. Drugi
je strukturalizam Mitologika [Levi­Strosa] koji pokazuje ka­
ko tekst (mit), ako mu u tolikoj meri priteknemo u pomoć,
omogućava da se ‘čita drugi tekst’.“2
Kategorija intertekstualnosti bila je poznata nauci o književno­
sti još znatno ranije (tj. od 1968. godine) – preko francuske teoreti­
čarke Julije Kristeve koja je osavremenila i na teoriju književnosti
1 Što je, na primer, precizno i detaljno radio Ženet u svom verovatno najčuve­
nijem radu o ovome: u Palimpsestima. Pogledati: G. Genette, Palimpsestes.
La littérature au second degré, Paris, 1982.
2 Ibid., str. 36.

322 Književne teorije XX veka

primenila jednu od najvažnijih ideja Mihaila Bahtina.3 Međutim,
drugačije nego u slučaju teorija Ženeta ili Rifatera, intertextualité
je u verziji koju je predložila Kristeva nagoveštavala potpuno dru­
gačiji način razmišljanja o književnosti. Tako bi predlog Kristeve
trebalo pre vezati za stavove one grupe francuskih mislilaca koji su
tradicionalni strukturalizam, koju su stvorili De Sosir i Levi­Stros,
podvrgavali temeljnoj reviziji. Kristeva, Bart, Derida, Fuko i drugi
stvoriće kritičku opciju unutar strukturalizma i obaviće temeljnu Kr­t­čka ­pc­ja
­n­tar
reviziju premisa teorijskog sistema i stila mišljenja, kritikujući pre str­kt­ral­zma
svega njegov dogmatizam i pretenzije na naučnost. Ova opcija (ko­
ja je kasnije dobila naziv poststrukturalizam) takođe se pojavljuje
polovinom šezdesetih godina (dakle – paradoksalno – na vrhuncu
razvoja strukturalizma) i od tada će neprekidno pratiti pravovernu
nauku o strukturama.

R­z­m­

1. Posleratni francuski strukturalizam inspirisala je, pre svega,

misao antropologa i filozofa K. Levi­Strosa koji je na polje
etnografskih istraživanja preneo lingvističke teorije De Sosi­
ra i Trubeckog, oživljavajući novu humanističku disciplinu
– st r u ktu ra lnu ant rop ol og iju.
2. Levi­Stros je proširio pojam „jezika“ na različite manifestaci­ Pr­š­renje
je čovekove kulturne aktivnosti (na primer, rituale, obrede, p­jma jez­ka
religijske postupke, odnose srodstva u primitivnim plemeni­
ma, načine na koje se jede, stvaranje mitova i sl.). Njegov cilj
– po uzoru na De Sosira – bilo je pronalaženje i opisivanje
ovog „jezika“, što znači skrivenih sistema koji vladaju svim
kulturnim postupcima. Tragajući za dokazima o sistemskoj
organizaciji kulture, tvorac strukturalne antropologije je na­
stojao da odredi osnovne jedinice karakteristične za pojedi­
ne tipove ponašanja u kulturi (pomoću analogije prema fo­
nemama) – i tako je, na primer, kao osnovne jedinice mitova
smatrao miteme (pojedinačne događaje koji čine samostalne
celine u razvoju fabule mita). Prema mišljenju ovog filozofa,
zahvaljujući takvim analizama bilo je moguće u isto vreme
3 U tekstu „Problemi strukturiranja teksta“, objavljenom na stranicama Tel Qu­
ela. O koncepciji intertekstualnosti Julije Kristeve pogledati: Poststrukturali­
zam i Bahtin.

IX. Strukturalizam (II) 323

 otkriti u nive rz a lne st r u ktu re koje vladaju ljudskim
umom. Iznoseći tezu o jezičkom karakteru uma i o nesve­
snim strukturama jezičkog tipa koji njime vladaju, Levi­Stros
je omogućio strukturalizmu istovremeno i nivo filozofskog
sistema.
3. Na kraju, filozof je smatrao da upravo mitov i predstavljaju
univerzalni jezik kulture, njenu skrivenu i neosvešćenu struk­
turu – jer su oni nastajali u krugovima svih kultura, a njiho­
ve miteme su se generalno pokazivale kao međusobno bliske
(u njima su se menjala, na primer, imena i osobine likova, ali
tokovi događaja su bili veoma slični) i bilo ih je moguće sma­
trati interiorizovanim sistemom društvenih naloga i zabrana.
. Takozvana škola f ranc uske naratolo g ij e (Rolan Bart,
Klod Bremon, Cvetan Todorov, Alžirdas Ž. Grejmas) – in­
spirisana mišlju K. Levi­Strosa i istraživanjem čarobne bajke
ruskog folkloriste Vladimira Propa, kao i najnovijim dostig­
nućima strukturalističke lingvistike (naročito transformacio­
no­generativne gramatike Noama Čomskog) – izradila je po­
četni projekat strukturalne analize pripovesti.
5. Strukturalna analiza pripovesti trebalo je da predstavlja pr­
vi korak na putu ka konstruisanju g ramat i ke pr ip ove­
st i (hipotetičkog modela narativne kompetencije, odnosno
sposobnosti stvaranja svih mogućih književnih pripovesti),
a kao posledica toga stvaranje – g ramat i ke k nj i ž e v no­
st i, odnosno pravila koja vladaju prilikom nastajanja svake
književnosti.
6. Poljska škol a k nj i ž e v ne komun i kac ij e – inspirisana
mišlju praških strukturalista i semiologijom i sociologijom
književnosti, kao i teorijom čitanja (od Romana Ingardena
preko Žan­Pola Sartra, sve do radova nemačkih estetičara
recepcije Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera) – koncen­
trisala se na temeljne analize književnih komunikacionih
situacija (naročito sistema odnosa između slike pošiljaoca i
projekcije recipijenta ugrađene u pravila konstruisanja knji­
ževnog dela).
7. Slabljenje strukturalizma u proučavanju književnosti donelo
je različita istraživanja takozvane i nter tekstu a l nost i – na
primer, tipologije odnosa i međutekstualnih zavisnosti i for­
mulisanje opštih principa intertekstualne semantike koju su
zasnovali francuski istraživači, pre svih – Žerar Ženet i Mišel
Rifater.

32 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1928: Vladimir Prop, etnolog iz Lenjingrada, objavljuje knjigu Morfo­

logija bajke – nastalu kao rezultat njegovog rada u Komisiji za
bajku Ruskog geografskog društva – mofrološku analizu ruske
čarobne bajke u kojoj je 9 bajki (iz takozvanog indeksa Anti Ar­
nea) svedeno na shemu 31 jednostavne delatnosti (funkcije) koje
se ponavljaju u svakoj bajci. Funkcije će, zajedno sa sedam tipo­
va junaka koji igraju određene uloge u fabuli bajke, predstavljati
osnovnu strukturu čarobne bajke. Propova knjiga postaće jedna
od najvažnijih inspiracija za posleratni francuski strukturalizam.
1934–1937: Francuski etnograf i sociolog Klod Levi­Stros boravi u Brazilu
gde predaje na univerzitetu u Sao Paolu. Pravi nekoliko teren­
skih ekspedicija u unutrašnjost Brazila – većina njegovih kasni­
jih opisa života Indijanaca Nambikvara i Tupi poticaće upravo iz
te ekspedicije. Komentatori će često šaljivo govoriti da je Levi­
­Stros realizovao projekat opšte i apstraktne strukturalne antro­
pologije da ne bi morao da pravi više ekspedicijâ u divlje zem­
lje, ekspedicija za koje inače nije mnogo mario.
1941: Levi­Stros prelazi u Njujork i započinje rad u New School of
Social Research. Tu upoznaje Romana Jakobsona s kojim će se
sprijateljiti i koji će izvršiti veoma bitan uticaj na kasnije nauč­
ne poglede autora Tužnih staza, a naročito na ideju Struktural­
ne antropologije.
1943: Danski lingvista Luj Hjelmslev (Kopenhaška škola) objavljuje
Prolegomena to a Theory of Language. Ova knjiga će takođe u
znatnoj meri uticati na francuska naratološka istraživanja. Po­
sebno inspirativne će biti Hjelmslevljeve koncepcije o istraži­
vanju odnosa između pojedinih elemenata/nivoa kao glavnog
predmeta lingvistike, kao i razlika supstancije i forme na oba
plana jezika (na planu izraza i planu sadržaja) koju je izvršio.
1945: Pod uticajem Jakobsona, Levi­Stros objavljuje članak pod nazi­
vom „Strukturalna analiza u lingvistici i antropologiji“ (koji je
kasnije ušao u Strukturalnu antropologiju). Tu izlaže obnovitelj­
sku ulogu fonologije (Trubeckog) prema društvenim naukama
IX. Strukturalizam (II) 325
 i nagoveštava početni projekat sistemskih antropoloških istra­
živanja. Levi­Stros takođe deklariše nameru proširenja pojma
„jezika“ (prema shvatanju De Sosira i Trubeckog) na sve vrste
čovekove kulturne aktivnosti. Članak Levi­Strosa pojavljuje se
u Word: Journal of the Linguistic Circle of New York – časopisu
koji je sa svojim saradnicima osnovao Jakobson.
1949: Objavljena je knjiga Les structures élémentaires de la parenté
(Elementarna struktura srodstva) – prva knjiga u kojoj Levi­
­Stros primenjuje metodu strukturalne analize za istraživanja
kulturnih pojava. Porodični odnosi u primitivnim plemenima
ovde se tumače kao vrsta „jezičkog sistema“.
1953: Francuski psihoanalitičar Žak Lakan ističe devizu „povratak
Frojdu“. To, između ostalog, znači reinterpretaciju Frojdove
psihoanalize u duhu De Sosirove teorije jezika. Tu Lakan izlaže
svoju čuvenu tezu o „strukturisanoj nesvesnosti kao jeziku“.
1955: Pojavljuju se Levi­Strosove Tužne staze.
1957: Američki lingvista Noam Čomski objavljuje knjigu Syntactic
Structures (Sintaksičke strukture). Ideja transformaciono­gene­
rativne gramatike Čomskog (gramatike kao formalnog modela
jezičke kompetencije – dakle, sposobnosti za stvaranje svih mo­
gućih iskaza uz korišćenje rečnika i konačnog broja pravila) po­
staje jedna od najinspirativnijih ideja za lingviste koji tragaju za
univerzalnom gramatikom književnosti.
1958: Levi­Stros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija; ona će
se pokazati kao jedna od najvažnijih knjiga za posleratne francu­
ske strukturaliste. U njoj se, među ostalima, nalazi čuveni tekst
„Struktura mitova“ u kojem se za analizu mita o Edipu koriste
neki elementi fonologije Trubeckog i Propove knjige Morfologi­
ja bajke. Levi­Stros ovde tumači mit kao univerzalni kulturni
„jezik“, „nesvesni sistem naloga i zabrana“ prisutan u svim kul­
turama.
1959: Održava se kolokvijum posvećen ideji strukture i odnosu izme­
đu geneze i strukture na kojem, između ostalih, učestvuju Li­
sjen Goldman i Žan Pijaže.
1960: Izlazi članak Levi­Strosa „Morfološka analiza ruske bajke“ u ko­
jem on skreće pažnju na „snagu koja anticipira kasnije razvojne
obaveze humanistike“ koja je iznenađujuća u Propovom delu.
Tu ima u vidu uglavnom francuska istraživanja, koncentrisana,
počev od pedesetih godina, na strukturalnu analizu književnosti.
1962: Pojavljuju se Levi­Strosove knjige: Totemizam danas i Divlja misao.
1966: U osmom broju časopisa Communications objavljen manifest
Francuske naratološke škole pod naslovom „Strukturalna ana­
liza pripovedanja“. Od tog vremena u koherentnu grupu francu­
skih naratologa ubrajaće se: Rolan Bart, Klod Bremon, Cvetan
326 Književne teorije XX veka
 Todorov i Alžirdas Grejmas. Pod uticajem inspiracija Propa i
Levi­Strosa, Hjelmsleva i Čomskog, oni će nagovestiti početni
projekat gramatike književnog pripovedanja koji će predstavlja­
ti prvi korak na putu do stvaranja opšte gramatike književnosti.
Istraživanja naratologa uglavnom se koncentrišu na krimina­
lističke romane (na primer, priče Jana Fleminga o Džejmsu Bon­
du), pre svega zato što oni predstavljaju zahvalan predmet za
tu vrstu analize. Posmatran iz vremenske perspektive, taj narato­
loški manifest biće priznat i kao vrhunski i kao krizni momenat
u razvoju francuskog strukturalizma. Manje­više od tog vreme­
na, pravoverni „ortodoksni“ strukturalizam pratiće kritička op­
cija usmerena protiv prevelikih naučnih ambicija strukturalista
– poststrukturalizam.
Objavljena Grejmasova knjiga Sémantique structurale (Struktural­
na semantika). Zahvaljujući uvođenju pojma „izotopija“ (termin
je pozajmljen iz hemije i označava paralelne značenjske slojeve
koji se javljaju u okviru jednog istog diskursa) Grejmas prenosi
pozicionu tačku semantičkih analiza sa rečenica na diskurse. Ova
koncepcija će imati velik značaj i za naratološke analize.
Noam Čomski objavljuje knjigu Cartesian Linguistics: A Chapter
in the History of Rationalist Thought (Kartezijanska lingvistika:
podela u istoriji racionalističke misli). U njoj je vidljiva velika zavi­
snost pogleda Čomskog od racionalističke tradicije XVII veka.
1967: Pojavljuje se knjiga Cvetana Todorova Littérature et signification
(Književnost i značenje) u kojoj je izložena strukturalna analiza
Opasnih veza Pjera Šoderla de Lakloa.
1967–1968: Levi­Stros objavljuje tri toma Mythologiques (Mitologike). Ovo
delo posvećeno je logičkoj strukturi mitova severnoameričkih
Indijanaca.
1968: Prilagođavajući i šireći poglede Mihaila Bahtina, francuska is­
traživačica Julija Kristeva uvodi u diskurs o književnosti katego­
riju intertekstualnosti (u radu „Problemi strukturiranja teksta“,
uključenom kasnije u knjigu S­mei­tiké).
Objavljena je čuvena knjiga pod naslovom Qu’est­ce que le struc­
turalisme? (Šta je strukturalizam?) u redakciji Fransoa Vala.
U Valovom uvodu strukturalizam je definisan kao nauka o zna­
cima i sistemima znakova.
1970: Todorov objavljuje Introduction à la littérature fantastique
(Uvod u fantastičnu književnost) gde, takođe, pokušava da pri­
meni metodu strukturalne analize. Fantastične priče – pored
kriminalističkih – postaju drugi zahvalan prostor za naratološ­
ke postupke, i to s obzirom na svoju veliku konvencionalnost.
Grejmas objavljuje knjigu Du sens. Essais sémiotiques.
1971: Objavljen je četvrti tom Mythologiques Levi­Strosa.
IX. Strukturalizam (II) 327
 Francuski teoretičar književnosti Mišel Rifater objavljuje Essais
de stylistique structurale (Eseji o strukturalnoj stilistici) u kojima
predstavlja „kasnostrukturalističku“ koncepciju imanentne ana­
lize stila uvođenjem ideje „stilskog konteksta“.
1972: Noam Čomski objavljuje jednu, za posleratni strukturalizam važ­
nu knjigu pod naslovom Language and Mind (Jezik i misao) gde
se ponovo vraća ideji transformaciono­generativne gramatike
kao modela univerzalne jezičke kompetencije.
1973: Levi­Stros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija II.
1975: Alžirdas Grejmas objavljuje knjigu Maupassant: la sémiotique
du texte, exercices pratiques u kojoj, između ostalog, nastavlja
Propovu misao.
1982: Objavljeni su Palimpsesti Žerara Ženeta – pokušaj „otvaranja“
strukturalizma zahvaljujući uvođenju kategorije intertekstualno­
sti (to je, istovremeno, odstupanje od unutartekstovne analize
na račun istraživanja odnosa određenog teksta prema drugim
tekstovima). Ženet ovde locira i posebnu tipologiju intertekstu­
alnih veza.
1990: Umire Rolan Bart.
1992: Umire Alžirdas Žilijen Grejmas.

328 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­јa

Opšta

Dž. Kaler, Strukturalistička poetika. Strukturalizam, lingvistika i proučavanje

književnosti (prev. Milica Mint), Beograd, 1990.
F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 1945–1966, t. 2:
Le chant du cygne, 1967 à nos jours, Paris 1991–1992.
T. Hawkes, Strukturalism i semiotyka, tłum. I. Sieradzki, posł. M. Głowiński,
Warszawa 1988.
E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lévi­Strauss to Foucault, New York 1980.
Z. Mitosek, „Strukturalizm“, u: idem, Teorie bada­ literackich, Warszawa 1998.
Ž. Pijaže, Strukturalizam (prev. N. Popović­Perišić), Beograd, 1978.

Iz­­r rad­­a

N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague 1957.

C. Lévi­Strauss, „Analiza morfologiczna bajki rosyjskiej“, tłum. W. Kwiatkow­
ski, Pamiętnik Literacki 1968, z. .
C. Lévi­Strauss, Antropologia strukturalna, tłum. K. Pomian, wstęp B. Sucho­
dolski, Warszawa 1970.
C. Lévi­Strauss, Lekcja lingwistyki, tłum. W. Grajewski, u: idem, Spojrzenie z
oddali, tłum. W. Grajewski, L. Kolankiewicz, M. Kolankiewicz, J. Kordys,
Warszawa 1993.
V. Prop, Morfologija bajke (prev. P. Vujičić i dr.), Beograd, 1982.
W. Propp, „Morfologia bajki“, tłum. z. franc. S. Balbus, Pamiętnik Literacki
1968, z. .
W. Propp, Nie tylko bajka, wybór, tłum. D. Ulicka, Warszawa 2000.

Naj­ažn­ja l­terat­ra

E. Leach, Lévi­Strauss, tłum. P. Niklewicz, Warszawa 1973.

J. Lyons, Chomsky, tłum. B. Stanosz, Warszawa 1975.
IX. Strukturalizam (II) 329
Franc­ska narat­l­ška šk­la

Odabrana d­la

R. Barthes, „Działalno­ć strukturalisyczna“, tłum. A. Tatarkiewicz, u: idem,

Mit i znak. Eseje, wybór, wstęp J. Błoński, tłum. W. Błońska, J. Błoński,
A. Tatarkiewicz, Warszawa 1970.
R. Bart, „Uvod u strukturalnu analizu priča“ (prev. P. Milosavljević), Letopis
Matice srpske, Novi Sad, 17/1971, knj. 07, sv. 1 (januar), str. 56–8.
C. Brémond, „Logika możliwo­ci narracyjnych“, Pamiętnik Literacki 1968, z. .
A. J. Greimas, Sémantique structurale. Recherche de méthode, Paris 1966; 1986².
„L’analyse structurale du récit“, Communications 1966, nr 8.
A. J. Grejmas, „Aktanti, akteri i figure“ (prev. Cvjetko Milanja), Revija, Osijek,
19/1979, br. 2, str. 61–75.
A. K. Greimas, „Postupci opisivanja“, Književna kritika, Beograd, 10/1979,
br. 3, str. 19–29.
Suvremena teorija pripovijedanja (prir. Vladimir Biti), Zagreb, 1992. (na str.
79–95. rad A. Greimasa, „Igre semiotičkih ograničenja“)
T. Todorov, „Kategorie opowiadania literackiego“, tłum. W. Błońska, Pamięt­
nik Literacki 1968, z. .

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

K. Bartoszyński, O badaniach uk­adów fabularnych, u: idem, Teoria i interpre­

tacja. Szkice literackie, Warszawa 1985.
K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literaturą. Jej osiągnięcia,
perspektywy, ograniczenia, Kraków 1981.
Ana Buržinjska

330 Književne teorije XX veka

X. POSTSTRUKTURALIZAM

Logični nastavak strukturalizma može biti samo u

njegovom približavanju književnosti – ali ne više
kao „objektu“ analize, već književnosti kao upra­
žnjavanju pisma... Dakle, strukturalisti preostaje
da se preobrati u „pisca“...
Rolan Bart1

Strukture su nešto što se veoma retko može sresti u

stvarnosti...
Žerar Ženet2

Strukturi se može metododološki pretiti kako bi

se bolje shvatila [...]. Ova operacija (na latinskom)
zove se nemir...
Žak Derida3
 1

1 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255.

2 Ž. Ženet, Figure, op. cit., str. 23.
3 J. Derrida, „Siła i znaczenie“, u: Pismo i różnica, Warszawa, 200, str. 12.
G­d­na 1966: ­sp­n ­ kr­za str­kt­ral­zma

Kad je 1966. godine u osmom broju časopisa Communications ob­

javljen manifest naratološke škole, izgledalo je da je naučna eufori­
ja teoretičara književnosti dosegla svoj zenit. Činilo se kako nauka
o književnosti treba da napravi još samo mali korak da bi se sa struk­
turalne analize pripovetke, još uvek relativno skromnih namera,
prešlo na otkriće univerzalne gramatike svake moguće književnosti.
Da bi se, dakle – dajući stvarima savremeniji naziv – otkrio svoje­
vrsni algoritam proizvođenja beskrajne količine književnih iskaza.
Iza toga se, naravno, nalazilo veliko iskušenje izgrađivanja „jake“ na­ M­t „jake“ na­ke
uke o književnosti – apetit za objektivnost, logičnost, kompaktnost ­ knj­že­n­st­
i univerzalnost, probuđen i podstican dostignućima opšte lingvisti­
ke. Radovi teoretičara književnosti tog vremena vrveli su od shema,
šablona, tipologija i tabela, a naredni modeli donosili su sve savr­
šenije teorijske konstrukcije koje su nažalost – to je bilo očigledno
– imale sve manje zajedničkog s književnošću. I kao što obično biva
u sličnim situacijama– naučnu fantaziju su u korak pratile podjed­
nako velike sumnje. Svi smo na tren sanjali „san o naučnosti“ – iro­
nično je nekoliko godina kasnije ovaj period rezimirao R­lan Bart
(1915–1980) – i želeli, prema uzoru na istočnjačke askete, da čitav
prebogati svet književnosti smestimo u jedno malo zrno boba.5
Ovaj vrhunac strukturalizma, kojim se danas smatra nastup nara­ Vrh­nac
tologa, istovremeno je doneo kulminaciju naučnih tendencija u teoriji str­kt­ral­zma
književnosti, kao i podjednako veliku krizu vere u zasnovanost stvara­
nja sistemskih teorija književnosti. Ova kriza se već 1968. godine in­ Kr­za 1968.
tenzivirala s talasom studentskih političkih pokreta u Francuskoj kad g­d­ne
je naročito postala vidljiva utopijska strana ideje autonomne teorije,
hermetičnost strukturalističke humanistike a, pre svega, njena veštač­
ka odvojenost od društvenog i kulturnog života. Parola: „Strukture
 Pogledati: Strukturalizam (II).
5 R. Barthes, S/Z, Warszawa, 1999.

X. Poststrukturalizam 333
 ne izlaze na ulicu“, koju su na tabli ispisali studenti Sorbone, možda
je najslikovitije izražavala ovo razočaranje. Godina 1966. bila je, da­
kle, naročito značajna za teoriju književnosti XX veka, iako je u njoj
vrvelo od paradoksa. Te godine dogodio se već pomenuti vrhunac u
razvoju takozvanog francuskog visokog strukturalizma i danas već
Nastanak opšteprihvaćen istorijski početak temeljnih promena u humanistič­
p­ststr­kt­ra­ kim naukama koje su znatno kasnije nazvane poststrukturalizmom.
l­zma ­z d­ha
str­kt­ral­zma Tako se, moglo bi se reći, u istom loncu našao jedan od najsnažnijih
pravaca u humanističkim naukama XX veka i njegovo veoma radikal­
no dovođenje u pitanje; upravo je ova eksplozivna masa (u izvesnom
smislu karakteristična za šezdesete godine) na neki način pripremila
period koji nam je najbliži – teoriju književnosti posle poststruktura­
lističkog preokreta.
Naravno, nemoguće je ne primetiti kako je francuski struktu­
ralizam od samog početka bio unutar sebe veoma izdiferencirana
pojava, pa je čak, kako su tvrdili komentatori, skoro svaki od mi­
slilaca koji su bili nazivani strukturalistima jednostavno oživljavao
svoju sopstvenu verziju.6 Osim toga, nisu sve od tih verzija bile tako
ortodoksne kao, na primer, naratološka teorija. To je još jedan raz­
log zašto je – naročito u ovom komplikovanom završetku šezdese­
P­dela tih godina u Francuskoj – veoma teško sprovesti arbitrarnu pode­
na str­kt­ral­ste lu na strukturaliste i poststrukturaliste. Istovremeno je, ipak, 1966.
­ p­ststr­kt­ra­ i 1967. godine, postepeno pomaljanje kritičke opcije naspram nauč­
l­ste
nih apetita strukturalizma bilo sve izrazitije. Upravo zato je na po­
četku citirani Rolan Bart, možda jedan od prvih (već 1967. godine),
primetio i registrovao već uočljivu polarizaciju stavova:
„Ova reč [‘strukturalizam’] ... odnosi se danas na najrazno­
vrsnije poduhvate, ponekad oprečne, ponekad čak neprija­
teljske...“7
Termin „poststrukturalizam“ počeo je, međutim, da se pojavlju­
je tek pred kraj sedamdesetih godina (uz to, i na američkom tlu) i
upravo je s te, već nešto veće vremenske distance, izvršen pokušaj
klasifikacije ovih „najraznovrsnijih poduhvata“ teoretičara književ­
nosti i filozofa. Tada je jedna od struja takođe počela da se definiše
kao „prvi“ ili „klasični strukturalizam“ ili mnogo manje uglađeno:
Term­n­l­ška „ortodoksni“ ili „dogmatski“. Druga, u skladu s tim, bila je nazivana
razl­k­­anja „drugim“ ili „kritičkim strukturalizmom“. Na kraju je – kad su se
6 Pogledati, na primer, G. Deleuze, „Po czym rozpoznać strukturalizm?“,
u: Drogi wspó­czesnej filozofii, Warszawa, 1978, str. 286.
7 Rolan Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 253.

33 Književne teorije XX veka

već mogle rezimirati i opisati posebne osobine ove struje – dobila
naziv „poststrukturalizam“.8
Pojava „drugog“ strukturalizma, međutim, uopšte nije značila „Dr­g­“
– što treba posebno naglasiti – faktički kraj „prvog“. To je u stvari tre­ str­kt­ral­zam
balo da signalizira da će od tada poteze ortodoksnih strukturalista
pratiti opoziciona frakcija koja ne samo što će slabiti njihove naučne
apetite već će, pre svega, obelodaniti izneverene nade kad je reč o do­
tadašnjim rezultatima njihove istraživačke misije. Nadimci kojima
je nazivana opozicija prema ortodoksnom strukturalizmu trebalo je
da ukažu na najbitnije aspekte zavade među strukturalistima – isti­
cali su nedogmatičnost i svežinu pogleda, i revizionistički karakter Vreme ­el­k­h
poststrukturalističke struje te, konačno, tendenciju ka otkrivanju skri­ re­­z­ja
venih ideologija ili već poodmaklu radikalnost kritičara strukturali­
zma.9 Kriza strukturalizma kasnih šezdesetih godina je, pre svega,
svedočila o dubokom razočaranju mnogih teoretičara književnosti.
Humanističkim naukama i teoriji književnosti strukturalizam je tre­
balo da pruži šansu da se očisti od mnogih, još uvek pozitivističkih
predrasuda, ali se, iako je svoj zadatak donekle ispunila, cena poka­
zala previsokom. Strukturalisti su nesumnjivo uspeli u onome što je D­st­gn­ća
od početka bilo ugrađeno u njihove naučne ciljeve: odbacivanju opte­ str­kt­ral­zma
rećenja genetizmom nauke o književnosti i podrivanju dominantne
pozicije fenomenološkog subjekta.10 Međutim, umesto pozitivističke
sklonosti ka zakonima i pravilima, ukorenjenim u prirodnim nauka­
ma, on je nauci o književnosti doneo snažne, pa možda i snažnije,
sklonosti te vrste – zasnovane na temelju jezičkog sistema. Zbog toga
je Hugo Fridrih – jedan od najranijih nemačkih kritičara „ortodok­ Kr­t­ka
snog“ strukturalizma – s pravom isticao11 opasnosti koje su se nala­ str­kt­ral­zma
H­ga Fr­dr­ha
zile u primeni ideje lingvističkog strukturalizma na teoriju književ­
nosti, potkrepljujući brojnim sumnjama posledice koje je na nauku
8 Tih odrednica je bilo još više; da pomenemo samo, na primer, „neostruktu­
ralizam“, „parastrukturalizam“, „hiperstrukturalizam“, „superstrukturalizam“,
„ultrastrukturalizam“, „antistrukturalizam“ i slično.
9 Neki naučnici uopšte ne koriste distinkciju strukturalizam–poststrukturali­
zam. To, na primer, zbog američkog porekla termina „poststrukturalizam“,
čini F. Dos, autor najiscrpnije istorije strukturalizma, Dos zato koristi termin
„ultrastrukturalizam“ kad ima na umu misao Žaka Deride. Pogledati: F. Dosse,
Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 à nos jours, Paris, 1992.
10 O tome up. M. Foucault, „Strukturalizm i poststrukturalizm“, u: Filozofia,
historia, polityka. Wybór pism, Warszawa–Wrocław, 2000, str. 295, 298.
U slučaju kasnijeg poljskog strukturalizma, jedna od najvažnijih zasluga
strukturalno­semiotičke struje istraživanja postalo je rađanje snažnog otpo­
ra prema marksističkoj nauci o književnosti.
11 Iste, 1967. godine, kad je i Bart uviđao razdor među strukturalistima.

X. Poststrukturalizam 335
 o književnosti ostavila De Sosirova misao. Književni tekstovi – tvrdio
je Fridrih – samo u maloj meri dozvoljavaju formalizaciju tako bitnu
za strukturalističku perspektivu. Književnost u stvari pripada oblasti
parole, a ne langue – njen domen je izdiferencirano mnoštvo koje
nastaje zahvaljujući konkretnim autorima, a ne anonimno jedinstvo
„strukturalizovane celine“. Osim toga – što su veoma brzo shvatili i
sami strukturalisti (naročito Bart, a kasnije i Todorov) – ne postoji
Nem­g­ćn­st mogućnost stvaranja takvog sistema koji bi obuhvatio sve književne
­zgradnje
­pšteg s­stema
pojave. Zatim – strukturalisti su na sistem jezika gledali kao na neš­
knj­že­n­st­ to zatvoreno što strogo determiniše nastajanje iskaza, dok je istovre­
meno u slučaju književnih postupaka bila najbitnija individualnost
i sloboda stvaranja (čak i po cenu kršenja sistemskih pravila). Napo­
kon – strukturalizam se uvek instrumentalno odnosio prema jeziku
književnosti (samo kao prema instrumentu prenošenja određenih sa­
držaja) i odatle su proisticale osnovne osobine strukturalne analize
– kao „neistorijske, statističke i statične“. I, na kraju – rezimirao je
Fridrih – utopijski, strukturalistički projekat stvaranja „egzaktne te­
orije književnosti“ na osnovi naučne lingvistike, doprineo je devalva­
ciji napora nemačkih neokantovaca koji su na prelazu vekova težili
razgraničenju prirodnih i humanističkih nauka.12 Slične argumente
je nešto kasnije iznosio jedan od američkih romanista – diskvalifiko­
vao je projekat stvaranja egzaktne nauke o književnosti, pripisujući
strukturalistima birokratizam, „neadekvatnu preciznost“ u istraživa­
njima, a pre svega – slabljenje uloge interpretacije u ime „zarobljava­
nja književnih znakova u tautološku mrežu naziva“. Međutim, on je
T­tal­tarn­ c­lje­­ u njima pre svega video totalističke sklonosti, optužujući ih, nimalo
str­kt­ral­zma ljubazno, za „fantastičan plan totalne kontrole“.13
Prilažem komentare pomenutih istraživača jer oni veoma dobro
sagledavaju i one primedbe koje su naspram saznajnih apetita struk­
turalizma šezdesetih godina izneli njegovi francuski oponenti. Tako­
đe, posmatrano i iz perspektive ovih poslednjih, dobiti koje proističu
iz primene lingvističkih modela na teoriju književnosti uopšte nisu
bile adekvatne gubicima. Devalvirani mit geneze jednostavno je bio
zamenjen novim mitom strukture. Detronizovanom empirijskom i
fenomenološkom subjektu suprotstavljena je još rizičnija vizija – sa­
mousmeravanje strukturâ i apstraktnost veštačkih sistema.

12 Pogledati: H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenscha­

ftlichter Hinsicht – citirano prema: B. Alleman, „Strukturalizm w literaturo­
znawstwie“, Pamiętnik Literacki, 197, sv. 3, str. 296–297.
13 Pogledati: L. Bersani, „Czy istnieje nauka o literaturze?“, Pamiętnik Literacki,
197, sv. 3, str. 338.

336 Književne teorije XX veka

Balt­m­r 1966: z­an­čn­ p­č­tak

Ova godina, i za nju vezano mesto, pokazuju još jedan paradoks P­ststr­kt­ral­­
poststrukturalizma: iako je njegova domovina sigurno bila Francu­ zam ka­
amer­čk­ d­men
ska, na kraju je u izvesnom smislu postao „američka specijalnost“.1
Zapravo, tendencije koje se – posmatrane iz sadašnje perspekti­
ve – mogu definisati kao poststrukturalističke, pojavile su se u Fran­
cuskoj još pre 1966. godine, naročito u ostvarenjima M­­­la F­k­a
(1926–198) i Rolana Barta; međutim, u istoriju je ušla već pome­
nuta 1966. godina koja je bila prihvaćena za zvanično pojavljivanje
prvih signala poststrukturalizma u humanistici.
U jesen te godine održao se već čuveni simpozijum u Baltimo­ S­mp­z­j­m
ru, na John Hopkins University: „The Languages of Criticism and ­ Balt­m­r­
the Sciences of Man“; njegov najvažniji zadatak bilo je prenošenje
na američko tlo ideje francuskog strukturalizma koji je u Sjedinje­
nim Američkim Državama bio prilično nepoznat.15 Trenutak je bio
izuzetno povoljan – u drugoj polovini šezdesetih godina u Ameri­
ci je poodmaklu starost doživljavala škola Nove kritike koja je, u
najmanju ruku od četrdesetih godina, davala ton tamošnjoj nauci o
književnosti i književnoj kritici. Šezdesetih godina se već jasno ose­
ćala zasićenost shvatanjem književnosti i načinima njene analize ko­
je su zastupali istraživači u okviru New Criticism,16 pa se čak govori­
lo i o prevelikoj rutini kakvom je obavljana njihova kritička praksa Amer­čka
koja je pogrdno nazivana interpretation industry (interpretativna in­ „­nterpretat­­na
dustrija).17 Zato su za strukturalizam bile vezivane velike nade – on ­nd­str­ja“
se, jednostavno, činio novom i atraktivnom strujom iz Evrope, koji
ne samo što je mogao da osveži američku nauku o književnosti već
je mogao i da donese efikasan antidot već zastareloj ali i dalje uticaj­
noj akademskoj književnoj kritici u Sjedinjenim Američkim Drža­
vama. Simpozijum u Baltimoru je okupio najveća imena tadašnjeg
francuskog humanistikog života; tamo su, između ostalih, došli: Re­ Učesn­c­
ne Žirar, Šarl Moraze, Žorž Pule, Lisjen Goldman, Cvetan Todorov, s­mp­z­j­ma

1 Pogledati o tome: R. Gasché, Dekonstrukcja i krytyka literacka, „Kultu­

ra Współczesna“, 1993, br. 2, str. 56. To, takođe, objašnjava zašto se naziv
„poststrukturalizam“ prvo pojavio na američkom tlu.
15 Osim toga, uopšte nije bio prisutan u američkoj teoriji književnosti – ako
se ne računaju, na primer, ostvarenja Nortropa Fraja ili istraživanja Romana
Jakobsona. Pogledati zbornik materijala s konferencije: Strukturalistička kon­
troverza, op. cit.
16 Pogledati: Američki formalizam.
17 O tome piše: K. M. Newton, In Defence of Literary Interpretation: Theory and
Practice, London, 1986, str. 1–2.

X. Poststrukturalizam 337
 Žan Ipolit, Žak Lakan, Žan­Pjer Vernan, Nikolas Rive. Međutim,
došla su i dva mislioca koji će, kako se kasnije ispostavilo, uneti po­
metnju u planove strukturalističke misije u Sjedinjenim Američkim
Državama: Rolan Bart (koji se tada smatrao jednim od najuticajni­
jih strukturalističkih teoretičara književnosti) i filozof Žak D­r­da
(1930–200) (koji je u to vreme već često iznosio mišljenje o struk­
turalizmu tako da se i njegova povezanost sa ovim pravcem činila
Bart­­a očiglednom). Problem je, međutim, u tome što su i Bart i Derida
­ Der­d­na došli u Baltimor s nastupima koji su – što se danas naročito dobro
­zlaganja
vidi – ve ć bili „poststrukturalistički“,18 a što je još gore – upravo su
oni (a naročito Deridin referat) ostavili mnogo jači utisak na ame­
ričke učesnike konferencije od nastupa najvećih zvezda strukturali­
zma – na primer, Žaka Lakana. Prvi paradoks se, dakle, zasnivao
na tome što je 1966. godine u Sjedinjenim Američkim Državama
P­ststr­kt­ral­­ počeo poststrukturalizam još i pre nego što je tamo zaživeo struktu­
zam ­spred ralizam i upravo zato prefiks „post“ u tom trenutku nije bio oprav­
str­kt­ral­zma
dan. Drugi paradoks se, međutim, odnosio na to što su i Bartova i
Deridina gledišta bila u to vreme mnogo manje popularna u Fran­
cuskoj (gde je bilo najviše povoda za kritiku strukturalizma) nego u
Americi, a njihov način razmišljanja o književnosti je tamo postao,
jednostavno rečeno, moderan.
Raz­­j Zašto je, ipak, došlo do tako brze asimilacije, naturalizacije i raz­
str­kt­ral­zma voja poststrukturalizma u Sjedinjenim Američkim Državama? Tome
­ Amer­c­
je doprinela harizma Žaka Deride, ali i – što je uobičajeno u svetu
– lokalne okolnosti. Već se tokom same konferencije u Baltimoru u
stvari ispostavilo da škola Nove kritike, koja je tretirana sa antipatija­
ma, ima više zajedničkog sa strukturalističkim mišljenjem nego što
je to na prvi pogled moglo izgledati (naročito kad je bila reč o ideji
„organskog jedinstva“, „unutrašnje napetosti“ i sl.). Zato je brzo shva­
ćeno da uz pomoć De Sosirove–Levi­Strosove teorije neće doći do
te željene smene generacija o kojoj su maštali naročito mlađi teore­
tičari književnosti. Međutim, bilo ju je moguće sprovesti u život za­
hvaljujući temeljnoj kritici strukturalizma, kao i novom gledištu na
probleme humanističkog diskursa koje je predložio Derida. Mada
1966. godine američki teoretičari književnosti nisu mnogo razume­
li od prilično hermetičkog izlaganja francuskog filozofa, sigurno su
18 Bez obzira na to što je iste godine bio koautor naratološkog broja časopisa
Communications. Pogledati: Strukturalizam (II). Bart je ipak u Baltimoru
održao predavanje pod nazivom „Pisati: neprelazni glagol?“ koje je već sadr­
žalo jasne akcente koji se danas smatraju poststrukturalističkima – između
ostalog, kritiku prelaznosti jezika (njegovog priznavanja isključivo kao in­
strumenta prenošenja sadržaja).

338 Književne teorije XX veka

osetili jedno: da upravo odatle dolazi novo koje je u izvesnom smislu
– kao što će se dosta kasnije ispostaviti – potpuno preobrazilo ame­
ričku nauku o književnosti i to za dugi niz godina.19
Tako se kao zvanična inauguracija poststrukturalističke struje
danas smatra nastup Žaka Deride s referatom Struktura, znak i igra Der­d­janska
u diskursu humanističkih nauka20 na naučnoj konferenciji u Baltimo­ re­­l­c­ja
ru, 1966. godine, kad je na američko tlo neopaženo bio prenet ne
toliko strukturalizam – kako su planirali organizatori konferencije
u Baltimoru – koliko, zapravo, poststrukturalizam. Ovaj potonji bio
je tako atraktivan za američku humanistiku da je u njoj ostvario zai­
sta spektakularan uspeh, bez obzira na to što je poznavanje struktu­
ralizma šezdesetih godina bilo relativno malo, pa čak, jednostavno
rečeno, skoro nikakvo. Tako je u Baltimoru 1966. godine bio donet
dekret ne samo o razbijanju strukturalizma (koje se u Francuskoj
već osećalo) već i – kako su komentarisali ironičari – „transforma­
ciji francuske kritike logocentrizma u američku teoriju književno­
sti“.21 Osim toga, Deridina kritička analiza dva do tada nedodirljiva Der­d­na kr­t­ka
str­kt­re ­ znaka
strukturalistička kamena temeljca – strukture i znaka – otvorila je
mogućnosti za novu epohu u istoriji američke humanistike. I ma­
da bi bilo teško precizno odrediti datum prve upotrebe termina
(to ne pominje nijedna studija),22 američko mesto rođenja se ipak
čini bespogovornim. Ova kasna upotreba naziva u odnosu na prve
tragove te pojave, međutim, uopšte nije smetala ovom preciziranju
njegovog delokruga, preciziranju koje je izvršeno već iz određene
distance. Te r mi n „p ostst r u ktur a li z am“ retrospektivno se pri­ Def­n­c­ja p­st­
menjuje da bi se označio izdiferenciran kompleks pojava (analitičkih str­kt­ral­zma

19 Naročito s obzirom na pojavu dekonstrukcije.

20 Up. J. Derrida, „Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych“,
u: Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, t. , deo 2: Lite­
ratura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Kraków, 1992, str. 158.
21 Formulacija: H. Gumprecht, Deconstruction Deconstructed: Transformati­
ons of French Logocentrist Criticism in American Literary Theory, „Philosop­
hische Rundschau“, 1986, br. 33.
22 Često se govori tek o 1979. kao godini kad se termin već raširio putem prvih
objavljenih antologija tekstova koji su već rezimirali dostignuća poslednjih
nekoliko godina u nauci o književnosti. Tu je naročito reč o dve antologije:
Textual Strategies: Perspectives of Poststructuralist Criticism, red. J. V. Harari,
Ithaca, 1979, kao i nešto kasnijoj: The Untying the Text: A Post­Structuralist
Reader, red. R. Young, Boston, 1981. Treba pomenuti da se te iste godine,
1979, u Francuskoj pojavila čuvena La condition postmoderne. Rapport sur
la savoir, Žan­Fransoa Liotara, zahvaljujući kojoj je otpočeo nezapamćen us­
peh termina „postmodernizam“. Up. i Ž.­F. Liotar, Postmoderno stanje, Novi
Sad, 1988, prevod: prev. Frida Filipović.

X. Poststrukturalizam 339
 postupaka, teorijskih koncepcija, stavova i tendencija kao i načina
njihovog opisivanja) u savremenoj humanistici (naročito francuskoj
i američkoj) čiji počeci sežu do 1966–1968. godine, a čije posledice
traju i danas. Zajednički imenitelj ovih pojava postao je specifičan
kritički stav prema strukturalizmu, a s tim u vezi – prema čitavoj
savremenoj paradigmi humanističkih nauka (naročito prema tradi­
cionalnim koncepcijama filozofije i nauke o književnosti).
Iako se za poststrukturalizam nesumnjivo mogu vezati mnoga
imena, ipak se za njegove glavne inicijatore smatraju, pre svega, već
pomenuta tri francuska mislioca: filozof Žak Derida, teoretičar knji­
ževnosti i kritičar Rolan Bart i filozof i istoričar ideja Mišel Fuko.
Vredi pomenuti i francusku teoretičarku književnosti J­l­j­ Kr­st­­
­­ (rođ. 191) kojoj nauka o književnosti može da zahvali na jednoj
od najuticajnijih teorijskih koncepcija poslednjih godina – teoriji in­
tertekstualnosti.23

D­r­da: pr­t­­ str­kt­r­

Der­d­na Derida je polemisao sa strukturalizmom još početkom šezdesetih

recenz­ja
R­se­­e knj­ge
godina, a svoj stav je možda najpotpunije izrazio u recenziji knjige
Žana Rusea Forme et Signification,2 objavljenoj na stranicama ča­
sopisa Critique. Već sam naslov Deridinog eseja „Force et Significa­
tion“ („Sila i značenje“) ukazivao je na njegov polemički stav prema
strukturalističkoj vezanosti za formu, istovremeno i prema traženju
mogućnosti za objedinjavanjem značenja književnosti. Strukturali­
stičko mišljenje – odnosno mišljenje pomoću kategorija jedinstva
smisla i forme – prema mišljenju ovog filozofa, pretvorilo je književ­
no delo u shematizovanu celinu, onu – kako je to rečito iskazao – „iz
Knj­že­na f­rma koje je istekla snaga“.) Međutim, forma (naročito tako specifična kao
književna) jeste fascinantna tek onda „kad ponestane snage da bude
shvaćena u sopstvenoj unutrašnjosti“, drugim rečima, kad se struktu­
ra ne odražava u njenim unutrašnjim relacijama i konfiguracijama,
međusobnoj zavisnosti elemenata i celovitih konstrukcija, već kad
se prevazilazi i omogućava prodiranje do onoga što je stvaralačko.25
23 Među predstavnike poststrukturalizma ubrajaju se pre svega filozofi i teoreti­
čari književnosti: Ž. Derida, M. Fuko, Ž. Delez, Ž.­F. Liotar, R. Rorti, L. Alti­
ser, R. Bart, J. Kristeva.
2 Ž. Ruse, Oblik i značenje. Ogledi o književnim strukturama od Korneja do
Klodela, Sremski Karlovci–Novi Sad, 1993, prevod: Ivan Dimić.
25 J. Derrida, Si­a i znaczenie, op. cit., str. 10–12.

30 Književne teorije XX veka

Najveća opasnost od strukturalizma se, prema Deridi, nalazila u nje­
govim metafizičkim korenima – u tome što je on vodio ka „zaklanja­
nju smisla samim činom njegovog otkrivanja“ i što je to stvaralačko
i nepredvidivo nastajanje smisla književnosti na taj način postalo ne­
pokretno i zarobljeno u mreži unapred nametnutih kategorija. Ova
opasnost je u izvesnom smislu bila ugrađena u sam stav strukturali­
ste. Biti strukturalista – objašnjavao je filozof – značilo je Šta znač­ ­­t­
str­kt­ral­sta?
„uhvatiti se organizacije smisla, autonomije i svojevrsne
ravnoteže nečega čije je konstruisanje uspelo u svakom tre­
nutku i u svakoj formi...“26
Ovakve bojazni iskazao je i u najčuvenijem od svojih ranijih
tekstova – već pomenutom referatu Struktura, znak i igra u diskursu
humanističkih nauka – čija je osnovna tema bilo pitanje sumnjivog
statusa humanističkog i književnoteorijskog diskursa u obliku već
vidljivih i od strane filozofa brižljivo izdvajanih simptoma saznajne
zloupotrebe teorije čiji su centar predstavljali struktura i znak. Šta
se onda moglo uraditi da se strukturalizmu ne dozvoli da ne okoš­
ta u sopstvenom dogmatizmu? Trebalo je, uveravao je Derida još u
Sili i značenju, „metodološki ugrožavati strukturu“ a istovremeno i Pr­t­­
sam strukturalizam, uznemiravati ga i narušavati njegove prividno d­gmat­zma
str­kt­ral­zma
stabilne konstrukcije te, drugačije rečeno – stalno provocirati samo­
kritiku, buditi sumnje, postavljati pitanja, ne dopuštati shematizaci­
ju i rutinu. Rečju – praktikovati sve ono što će ovaj filozof imati na
umu koristeći kasnih šezdesetih godina termin „dekonstrukcija“.27
Početni projekat dekonstrukcije skicirao je upravo u Strukturi, zna­ P­četn­ pr­jekat
ku i igri, određujući je tada jednostavno kao „izvestan način čitanja“ Der­d­ne
dek­nstr­kc­je
filozofskih i književnih tekstova. Derida je u ovom slučaju imao na
umu takav način čitanja kojim bi se, posebnom vrstom „kritičkog“ Kr­t­čk­ č­tanje
čitanja, otkrili potkožni slojevi teksta – duboko skriveni nivoi datog
pojmovnog sistema koji predstavljaju misaono zaleđe teksta – kako
bi u isto vreme postale očigledne i slabosti tog sistema.28 Ipak, odlu­
čujući značaj za ranu fazu francuskog poststrukturalizma imalo je
26 Ibid., str. 9–50.
27 Značenja „dekonstrukcije“ u Deridinoj misli evoluirala su i vremenom se
menjala, ali je, ipak, koristeći ovaj termin šezdesetih i početkom sedamdese­
tih godina, imao na umu specifičan postupak čitanja koji je između ostalog
imao zadatak da obelodani pukotine u metafizičkim pojmovnim sistemima
– takođe i u onima koji su činili osnovu strukturalističke misli. Ovu etapu u
razvoju svoje koncepcije nazvao je „kritičkom strategijom dekonstrukcije“ i
upravo je ona korišćena kao reprezentativna u ranom poststrukturalizmu.
28 Ž. Derida, Struktura, znak i igra u diskursu humanističkih nauka, op. cit., str. 289.

X. Poststrukturalizam 31
 dekonstruktivno iščitavanje kanon­
skih dela „očeva“ strukturalizma
Der­d­na kr­t­ka – De Sosira i Levi­Strosa, koje je
De S­s­ra ­ Le­­­ izvršio Derida u knjizi O gramato­
­Str­sa logiji.29 Filozof je ovde pre svega
dokazivao neodrživost pojmovnih
hijerarhija na kojima se zasnivala
strukturalistička misao (naročito
opozicije govor–pismo). Predmet
Deridinog napada postala je takođe
De Sosirova dualistička koncepcija
znaka kao veze između akustičke sli­
ke i pojma. Kritika strukturalizma,
koje se ovaj filozof poduhvatio, bila
je, dakle, već poststrukturalistička,
u tom smislu što je obavljana ne­
kako „iz unutrašnjosti“ strukturali­
zma – naročito dekonstruktivnim
iščitavanjem kanonskih tekstova ko­
ji su reprezentovali pravac. Autor
dela O gramatologiji na to je takođe
skretao pažnju:
„Tada je domininantan bio
strukturalizam. Izgledalo je
da se dekonstrukcija kreće u
tom smjeru budući da je ova ri­
ječ značila izvjesno obraćanje
Dek­nstr­kc­ja pažnje na strukture ... Dekon­
ka­ ant­str­kt­­ struisanje je isto tako jedna
ral­st­čk­ gest
strukturalistička gesta, u sva­
kom slučaju jedna gesta koja
je preuzimala nužnost struktu­
ralističke problematike ... i nje­
na sudbina je jednim dijelom
uslovljena ovom dvoznačnoš­
ću. Radilo se o tome da se raš­
čine, rastave, desedimentiraju
strukture (sve vrste jezičkih,
29 Ž. Derida, O gramatologiji, Veselin
Masleša, Sarajevo, 1976, prevod: Ljer­
ka Šifler­Premec.
32
■ DEKONSTRUKCIJA – način
čitanja ilozofskih tekstova (pa za­
tim i književnih) koji je započeo
francuski ilozof Žak Derida 1966.
godine. Termin je u Deridinim
radovima imao mnoga značenja
koja su se menjala zajedno s etapa­
ma razvoja njegovih gledišta. Me­
đutim, u prvoj fazi (manje­više do
197. godine kad je Derida objavio
knjigu pod naslovom Glas) dekon­
strukcija je dobila „strateški“ karak­
ter (kako je sam ilozof deinisao)
– odnosno bila je speciična vrsta
kritike („rušenja“) metaizičkih
pojmovnih konstrukcija (sistema),
korišćene tokom iščitavanja kanon­
skih tekstova koji su reprezentova­
li tu tradiciju (na primer, Platona,
Rusoa, Kanta, kao i De Sosira i Le­
vi­Strosa). Dekonstruktivni način
iščitavanja bio je nagovešten još u
tekstu pod naslovom „Struktura,
znak i igra u diskursu humanistič­
kih nauka“ iz 1966. godine, gde ga
je on najopštije odredio kao „čita­
nje ilozofa na određeni način“. Ov­
de je, takođe, verovatno prvi put,
Derida upotrebio sam termin u
neodređenom obliku (de­constru­
ire). Dekonstruktivističko čitanje
Rusoovih, De Sosirovih i Levi­
­Strosovih tekstova ipak je demon­
strirao u tek godinu dana kasnije
objavljenoj knjizi O gramatologiji.
Termin „dekonstrukcija“ Derida
je stvorio nadovezujući se na dva
Hajdegerova pojma: „destrukcija“
(Destruktion) i „demontaža“ (Ab­
bau), koji su i u radu nemačkog
ilozofa bili u vezi s kritikom meta­
izike prisutnosti. Deridino dekon­
struisanje tekstova kao inovativna
strategija iščitavanja u početku je
bilo veoma teško za razumevanje
– jer je ilozof tragao za problema­
tičnim (na primer, nerešivim) me­
stima u ilozofskim tekstovima
→
Književne teorije XX veka
 → ‘logocentričkih’, ‘fonocentrič­
da bi, zahvaljujući tome, narušio
metaizičke pojmovne sisteme ko­ kih’ struktura). Upravo stoga
je su ovi tekstovi reprezentovali. se, naročito u Americi, motiv
Derida je takođe mnogo pažnje dekonstrukcije spaja s post­
posvetio konliktnosti konceptu­ strukturalizmom (što je u Fran­
alnog projekta teksta i njegovog cuskoj nepoznata riječ osim
ostvarivanja (retoričkog ili narativ­
nog), naročito prateći razmimoila­
kad ‘dolazi’ iz Amerike).“30
ženje gotovog („napisanog“) teksta
Iz istih razloga, mnogi naučni­
i njegove javno manifestovane in­
tencije determinisane pripadnoš­ ci smatraju ranu („stratešku“) Deri­
dinu dekonstrukciju najvažnijom
ću metaizičkoj tradiciji. Sve vrste
pukotina u pojmovnim konstruk­ kritičkom snagom poststruktura­
cijama koje su se mogle ispoljiti za­
lizma, dok drugi dekonstrukciju
hvaljujući veoma pažljivom iščita­nazivaju „primenjenim poststruk­ Dek­nstr­kc­ja
vanju tekstova, ilozof je smatrao ­ p­ststr­kt­ra­
(po ugledu na antičku semiotiku,
turalizmom“,31 a treći, pak, post­ l­zam
Ničeovu i Frojdovu simptomatolo­ strukturalizam poistovećuju s de­
giju) simptomima ozbiljnih proce­ konstrukcijom.32 Uzroke ovog iz­
sa destrukcije osnovâ metaizike jednačavanja ipak ne treba tra­
prisutnosti. Uprkos uobičajenom žiti samo u ovoj pomenutoj suš­
mišljenju, dekonstrukcija ipak nije
tinskoj ulozi koju je filozofija
vodila „uništavanju“ teksta (kako
se često prigovaralo Deridi), već Žaka Deride odigrala u kritici
demistiikaciji ilozofskog sistema strukturalizma. Danas je skoro
uobičajeno smatrati da upravo
koji je iza njega stajao. Zahavlju­
jući tome, rani oblik „strateške“ deridijansko „rušenje“ temelja
dekonstrukcije postao je reprezen­zapadne metafizike (kao osnov­
tativan za prvu („kritičnu“) fazu
poststrukturalizma.
nog narativa koji utemeljuje savre­
menu misao i strukturalizam) i
dekonstruktivna iščitavanja najvažnijih tekstova De Sosira i Le­
vi­Strosa koje je filozof izvršio, predstavljaju intelektualnu podlo­
gu za čitav poststrukturalistički pokret. Bez sumnje, inspirisani
upravo Deridom, američki i francuski istraživači koncentrisali
su se (naročito u prvoj fazi ovog pravca) na kritiku pojmovnih Kr­t­ka ­p­z­c­je
osnova strukturalno­semiotičke misli – naročito na opoziciju, ­ h­jerarh­je
­ te­r­jsk­m
a istovremeno i na hijerarhije koje su privilegovale prve članove: je­ s­stem­ma
zički sistem i govor, označeno i označavajuće, sinhroniju i dijahroni­
ju i slično. Takođe su podrivali neke od njenih osnovnih ideja – pre

30 Ž. Derida, Pismo prijatelju – Japancu, Delo, Beograd, mart–april 1992, str. 203,
prevod: Zlatko Đikić.
31 Termin P. Barija. Up. P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary
and Cultural Theory, Manchester–New York, 1995, str. 70.
32 To čine, na primer, već pomenuti P. Bari i V. L. Gerin, redaktor knjige A Hand­
book of Critical Approaches to Literature, New York–O­ford, 1992.

X. Poststrukturalizam 33
 svega, koncepciju strukture, znaka, binarne opozicije, kompaktnosti,
celovitosti i slično. Zato su neka druga gledišta prihvatili u radikalizo­
vanoj formi – na primer, De Sosirovu tezu o nesrazmernosti znaka i
značenja, tj. o tome da „u jeziku postoje samo razlike bez pozitivnih
termina“ – kako bi, oslanjajući se na njih, konstruisali novu viziju je­
zika i književnosti, naime, takvu u kojoj bi ideju strukture zamenila
Ideja jez­čke ­gre ideja jezičke igre,33 u kojoj bi spajanje ustupilo mesto razlikovanju,
sistem – pojedinačnosti, kontinuitet – slučajnosti, identitet i sličnost
– različitosti i razlici, a potrebu reda i „teorijske sigurnosti“ – potrebi
za provizornošću i rizikom.
Deridina filozofska misao i iščitavanja filozofskih i književnih
tekstova koja je obavljao, ne samo da su bitno promenili načine čita­
nja u Sjedinjenim Američkim Državama (bogateći jednu od najvital­
nijih kritičkih škola u istoriji američke teorije književnosti),3 nego su
takođe doneli potpuno drugačije sagledavanje pitanja književnosti.

Bart: ­ pra­c­ t­ksta

Nepr­h­dn­st Bez obzira na to što na pomenutoj konferenciji u Baltimoru već veo­

p­sanja
ma „poststrukturalistički“ Bartov tekst „Pisati: neprelazni glagol?“35
nije na slušaoce ostavio takav utisak kao Deridin referat, ipak je
Bart – gla­n­ upravo Bart smatran glavnim kritičarem strukturalizma u oblasti te­
kr­t­čar orije književnosti i ova njegova dostignuća proglašena su reprezenta­
str­kt­ral­zma
tivnim – jer su najizrazitije ilustrovala smisao poststrukturalističke
promene u refleksiji o književnosti.36 Bartova misao je takođe, bez
sumnje, odredila glavni pravac poststrukturalističkoj kritici premi­
sâ tradicionalne teorije književnosti.
Konkretno se imala u vidu veoma izrazita promena u Bartovim sta­
vovima koja se mogla zapaziti između dva teksta – Uvoda u strukturalnu
33 Prisutna već u Strukturi, znaku i igri u humanističkim naukama, kao i u delu
O gramatologiji. Koristeći kategoriju „igre“, Derida se pozivao na koncepciju
„kasnog“ Vitgenštajna (iz Filozofskih istraživanja).
3 Takozvana Jejlska škola ili drugačije: Škola američke rekonstruktivne kritike,
uglavnom: Pol de Man, Džozef Hilis Miler i Barbara Džonson; u početku, ta­
kođe: Džefri Hartman i Harold Blum.
35 Engleska verzija teksta nalazi se u već pomenutoj zbirci materijala s konfe­
rencije The Languages of Criticism and the Sciences of Man, a francuska u:
R. Barthes, Le bruissement de la langue. Essais critiques IV, Paris, 198.
36 Opširnije sam o tome pisala u tekstu: „Pomiędzy strukturalizmem i poststruk­
turalizmem: przypadek Rolanda Barthesa“, Ruch Literacki, 2001, sv. .

3 Književne teorije XX veka

analizu priče,37 smatranim još „strukturalistički ortodoksnijim“– Od Uvoda ­
str­kt­raln­ ana-
i četiri godine kasnije objavljenom knjigom pod naslovom S/Z – koja liz­ pri­e d­ S/Z
se već smatrala standardnim primerom razmišljanja o književnosti
u znaku poststrukturalizma. I, zaista, još su u Uvodu u strukturalnu
analizu priče u prvi plan izbile Bartove naučne namere – projekat
pronalaženja snažnih osnova za nauku o književnosti uz korišćenje
univerzalnog modela koji obuhvata sve pripovesti, te koncepcija
u kojoj su mnogo manji značaj imali konkretni književni tekstovi.
Dok se u S/Z – knjizi o samo jednoj Balzakovoj pripoveci Sarrasi­
ne – pokazala kao najvažnija upravo neponovljivost konkretnog tek­
sta i postupak njegovog čitanja. Bart je pokušao da kroz specifičan
način iščitavanja teksta nekako rekonstruiše put njegovog nastanka
(izražen formulom „pisanja“), istovremeno nastojeći da ne ograni­
či bogatstvo značenja pripovesti bilo kakvim unapred nametnutim
čvrstim principom, pre da „obasja tekst“,38 kako se poetično izrazio, „O­asja­anje
nego da ga podredi nekom modelu. Kao posledica ove promene, „ja­ teksta“
ka“ teorija je trebalo da ode u tamu zaborava, jer – kako je naglaša­
vao autor S/Z – „svaki pojedinačan tekst se pokazivao kao teorija“
i to ne kao teorija nečega što je „identično“ ili „slično“, već napro­
tiv: teorija „te neotklonjive razlike koja se vraća u beskraj“.39 Ovde
je, dakle, bila jasno vidljiva ov a razlika i razlika Bartovih gledišta.
Još je u Strukturalističkoj delatnosti, objavljenoj 1963. godine, ne­
dvosmisleno napisao: „Prvo razlažemo, a zatim sistematizujemo.“0
U S/Z je ostala još samo prva od ove dve delatnosti jer su Bartove
sklonosti ka sistematizovanju ovde već znatno manje, pa čak – sko­
ro nikakve. Ako je išta „ustaljivao“ na S/Z etapi, onda je to bila sa­
mo – kako je to i sam rekao – „slika mnoštva koje trijumfuje“. Nije „Sl­ka mn­št­a
više bilo reči ni o kakvoj sistematizaciji značenja ili traganju za pra­ k­je tr­j­mf­je“
vilima konstrukcije; književni tekst eksplodira i biva raspršen, a ko­
dovi postaju „stereografski prostor pisanja“.1
Ovu promenu Bart je nagovestio znatno ranije, 1967. godine
– dakle, godinu dana nakon objavljivanja Uvoda u strukturalnu ana­
lizu priče kad mu je bila prilepljena etiketa „ortodoksnog struktura­ Od na­ke
liste“. U tekstu karakterističnog naslova Od nauke do književnosti2 do književnosti

37 Podsećam da se taj tekst pojavio upravo u već pomenutom manifestu narato­

loga iz 1966. godine.
38 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 7. Pogledati, takođe, predgovor za ovu knjigu
M. P. Markovskog, Cia­o, które czyta, cia­o, które pisze, str. 2–25.
39 Ibid., str. 6.
0 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 18.
1 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39, 7, 57.
2 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit.

X. Poststrukturalizam 35
 demonstrirao je, i to sasvim jasno, svoj potpuno neortodoksni, pa
čak i ekscentrični odnos prema modelu strukturalističke teorije.
Prema njegovom mišljenju, nauka je u stvari trebalo da ustupi me­
sto književnosti, a strukturalista – da se pretvori u pisca. Bart je već
ovde predstavio veoma izraženu polemičku osnovu prema struktu­
ralizmu (a naročito prema veri u metajezičku čistotu nauke o knji­
ževnosti) – i upravo ovaj tekst treba smatrati kao njegov možda i
Bart­­ najraniji i najjasnije formulisan (već) poststrukturalistički credo. Ne­
p­ststr­kt­ral­­ utralan jezik strukturalističke nauke bio je, da tako kažemo, „zara­
st­čk­ credo
žen“ s dva virusa – „pisanjem“ (écriture) i „zadovoljstvom“.3 U tom
trenutku je autor Kritike i istine stavio pred strukturalizam u velikoj
meri vratoloman zadatak (koji je pri tom smatrao „logičkom“ nemi­
novnošću). Tako je strukturalizmu postavljao zadatak da „u središ­
te svog poduhvata stavi upravo razbijanje naučnog jezika“ i krene
Ne na­ka da „se piše“. Svojevrsna misaona akrobacija koju je u tom trenutku
­ knj­že­n­st­ izveo Bart mogla je da začudi čak i najveće radikale u domenu refor­
neg­ knj­že­na
na­ka misanja humanističkih nauka šezdesetih godina: od nauke, za koju
je književni jezik bio samo predmet i nestajao u ime prenošenja sa­
držaja, on je zapravo išao u pravcu nauke (ili bolje „nauke“) koja
je trebalo da bude „književna“ i da postane u punom smislu te reči
stvaralaštvo – pisanje zaista dostojno tog određenja. Nije teško uvi­
deti kako se ovde „strukturalizam“ transformisao u svoje iskrivljeno
ogledalo, a da se u isto vreme, kao pod teretom „pisanja“, konačno
srušila sistemska teorija koju su strukturalisti želeli da poklone nau­
ci o književnosti. Tako je Bart nemilosrdno rezimirao:
„Jedino pisanje može da razbije teološku sliku koju je na­
metnula nauka, da se suprotstavi očinskom nasilju koje širi
izvikana ‘istina’ sadržina i sudova, da istraživanju otvori či­
tavo područje jezika.“5
Bez obzira na to, tekst Od nauke do književnosti u suštini je ve­
oma precizno pokazivao pravac koji je trebalo da odabere nauka o
književnosti, odbacujući tvrđavu koju su čuvali De Sosir–Levi­Stros.
Ovaj pravac je podrazumevao prelazak sa nauke na književnost,
zaboravljene, pa čak i odbačene u euforiji strukturalističkih snova
3 O specifičnoj, „kritičkoj“ upotrebi kategorije écriture u poststrukturalistič­
kom diskursu već sam pisala u tekstu „Lekturografia. Filozofia czytania wedł­
ug Jacques’a Derridy“. Pamiętnik Literacki 2000, sv. 1, str. 56. Detaljnije sam
ovo pitanje obradila u knjizi: Dekonstrukcja i interpretacja, Kraków, 2003.
 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255.
5 Ibid., str. 257.

36 Književne teorije XX veka

o poretku. Ova odluka je takođe podrazumevala odbacivanje utopij­
skih želja za metajezičkom čistotom nauke o književnosti u ime sve­
sno praktikovane „literarnosti“ njenog diskursa. Da bi se to ostvari­
lo, ipak je bio neophodan još jedan, radikalan, pa čak i skandalozan
korak koji je Bart jednostavno nazvao „odstranjivanje autora“.6
Zato sigurno ne čudi što je upravo 1968. godine Rolan Bart iz­ Od­ac­­anje
veo dva po svojoj radikalnosti najdrastičnija gesta. Prvi je nesumnji­ a­t­ra
vo bio spektakularniji i ušao je u istoriju kao „usmrćivanje autora“.
Drugi je, istina manje zvučan, bio
■ „SMRT AUTORA“ – čuvena u suštini od većeg značaja pošto
formula Rolana Barta koja ozna­ je Bart 1968. godine definitivno
čava simbolično uklanjanje iz
teorijskog diskursa (teorije inter­ raskrstio ne samo sa autorom (od­
pretacije) kategorije „autora“ kao nosno – sa „autorom“ kao insti­
hipotetičkog garanta ispravnosti tucionalnim garantom „prave“
tumačenja književnog teksta, a interpretacije) već i sa interpreta­
kao zamena za otvaranje polja stva­ cijom uopšte. Tačnije rečeno, s Kr­t­ka
ralačke aktivnosti čitaocu – stvar­ njenim tradicionalnim modelom trad­c­­nalne
nom tvorcu književnog teksta. ­nterpretac­je
Uznemirujuća Bartova deinicija, koji je sam definisao kao operaci­
koja se našla u naslovu njegovog ju koja (na silu) pripisuje „dubok
eseja iz 1968. godine, imala je, da­ smisao“, „ispravno tumačenje“ toj
kle, za cilj kritiku prinudâ koje je „igri pomešanih, pa čak i kontra­
teorija nametala interpretativnim diktornih predstava“ kakvom je
praksama. Bart je na taj način na­ smatrao književnost.7 Oba ova
rušavao postulat razumevanja
književnog teksta u skladu s tako­
gesta su, kao što se i može videti,
zvanom autorskom intencijom. bila međusobno veoma tesno pove­
zana: Bart uopšte nije imao u vidu
autora (niti, razumljivo, bilo kojeg realnog autora, što mu se u vatri
polemika često i rado prigovaralo). Međutim, imao je u vidu kate­
goriju „autora“ koji se smatra teorijskim ekvivalentom ispravnosti
interpretacije te, dakle – instancu koja u ime podudaranja sa sopstve­
nom namerom dovodi proces interpretiranja do željenog finala: ot­
krivanja skrivene namere u književnom delu i dobijanja odgovora
na uobičajeno pitanje: „Šta je autor hteo da kaže?“. Tako je ovo „od­
stranjivanje autora“ (iz književnoteorijskog diskursa), prema Barto­
vom uverenju, trebalo da „dešifrovanje teksta“ učini potpuno nepo­
trebnom aktivnošću, odbaci prinudu eksplikacije, otpusti „kočnice
sigurnosti“8 i – na kraju – otvori polje za javni nastup pred čitaocem

6 R. Bart, „Smrt autora“ (prev. Miroslav Beker), Polja, 30/198, br. 309 (no­
vembar), str. 50.
7 R. Barthes, „L’écriture de l’événement“, u: Le bruissement de la langue...,
op. cit., str. 181.
8 Ibid.

X. Poststrukturalizam 37
Č­talac ka­ p­sac kao „ponovnim piscem“: ne više kao interpretatorom već kao pra­
vim stvaraocem književnog teksta.9
I Smrt autora i ranije pomenuta knjiga S/Z otkrivale su najva­
žniji ulog Bartovih postupaka između 1966. i 1970. godine. U tom
smislu, kao što je glavni dobitak od primene strukturalističke teori­
je jezika na nauku o književnosti trebalo da bude čišćenje književne
Bart­­ kritike od naslaga subjektivnosti i „pozitivizma“,50 tako je Bartova
ant­egzegetsk­ verzija poststrukturalizma išla direktnim putem u pravcu čitanja,
sta­
a tačnije – otkrivala veoma odlučan antiegzegetski stav autora Kritike
i istine. Klasična teorija znaka čiju je kvintesenciju činila De Sosiro­
va ideja dijadnosti – nekoliko godina kasnije je Bart to objašnjavao51
– u isto vreme se ispostavljala kao mikromodel tradicionalno shva­
ćene interpretacije kao prevoda signifiant na signifié, dakle, aktivno­
sti koja „zadržava smisao i ne dozvoljava mu da se koleba, udvaja ili
da zaluta“.52 Ako je, dakle, na osnovi te pretpostavke tradicionalna
interpretacija bila kretanje od signifiant u pravcu signifié ne bi li se
značenje koncentrisalo u dubokoj strukturi, onda je praksa čiji je
„L­mljenje“ projekat bio predstavljen u S/Z trebalo da bude – tako je to Bart de­
teksta finisao – pre „lomljenje“ teksta.53
Koncepcija interpretacije, koja se prilično neočekivano pojavila
u S/Z a koju će Bart ubrzo nazvati „čitanjem“, nije bila ni egzege­
za ali ni eksplikacija, nije trebalo da traga za jedinim, istinitim ili
„definitivnim“ smislom.5 Zato je očigledno bila shvaćena po uzoru
na Ničea (što Bart, uostalom, uopšte nije krio): nije trebalo u stvari
da predstavlja „davanje smisla“ tekstu, već više „procenu od kakvog
mnoštva je on bio oblikovan“.55 Ukoliko je, dakle, strukturalistička
nauka trebalo da očisti čitanje književnosti starih balasta – „auto­
ra“, „stvarnosti“ i „istine“ – utoliko je oštrica poststrukturalističke
O­rač­n kritike trebalo da se konačno obračuna s dogmama hermeneutike,
s d­gmatama ali je Bartova vizija književnosti (i interpretacije) na kraju popri­
hermene­t­ke
mila previše eklektičan oblik.56 U njoj su se mogli čuti kako glas
9 Upravo ovakav projekat čitanja kao „ponovnog pisanja“ teksta (lecture­re­
­écriture) sadržavao je S/Z.
50 To je pominjao, između ostalog, u: Književnost. Mitologija. Semiologija,
op. cit., str. 255–256.
51 U Teoriji teksta, objavljenoj 1973. godine. Pogledati: R. Barthes, „Teoria tek­
stu“, u: Wspó­czesna teoria..., op. cit., t. , sv. 2.
52 Ibid., str. 189–190.
53 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 8.
5 R. Barthes, Teoria tekstu, op. cit., str. 190.
55 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39.
56 To, uostalom, i jeste jedna od tipičnih osobina poststrukturalističkog načina
mišljenja.

38 Književne teorije XX veka

De Sosira, tako i Deride i kako Ničea, tako i Malarmea. Autor S/Z
je, na primer, pisao:
„[Književni] tekst je galaksija signifiants, a ne struktura sig­ Tekst
nifié; on nema početak; povratnog je karaktera; do njega
se može doći kroz različite ulaze od kojih nijedan ne treba
proglasiti glavnim; kodovi, koje tekst pokreće, ocrtavaju se
dok le p o g le d s e ž e, nerešivi su (smisao u njima nikada
nije podređen nekoj odluci, osim ako je kocka bačena) ...
Interpretacija, koju zahteva tekst direktno shvatan u svom
mnoštvu, uopšte nije liberalna; ne radi se o dopuštanju vi­
šeznačnosti, o velikodušnom pripisivanju svakom tekstu
delića istine; uprkos svoj in­diferentnosti radilo se o afirma­
ciji postojanja samog mnoštva koje nije postojanje istine ...
Ovu neophodnu afirmaciju ipak nije naročito lako postići,
jer ako ništa ne postoji izvan teksta, onda samim tim ne po­
stoji ni cel ina teksta.“57
Iz današnje perspektive prihvaćeni kao poststrukturalistički, Bar­ Bart­­­
p­ststr­kt­ral­­
tovi radovi su – naročito pomenuti Od nauke do književnosti, S/Z, st­čk­ man­fest­
Smrt autora (1968), Od dela do teksta (1971), Teorija teksta (1973),
Zadovoljstvo u tekstu (1973) ili Predavanje (1979)58 koje u nekom
smislu rezimira sve ove promene
– takođe za poststrukturalizam na­ ■ DELO/TEKST – prema mišlje­
značili značajne problemsko­termi­ nju poststrukturalističkih teoreti­
čara (naročito Rolana Barta, Julije
nološke promene koje su vodile ka Kristeve i Žaka Deride), kategorija
temeljnom preformulisanju pristu­ „teksta“, koja se nalazi kao opozicija
pa književnosti. Bart je to lapidarno „delu“, pre svega je označavala pro­
izražavao konkretnim parolama, menu odnosa prema književnosti.
samim tim proklamujući nužnost A konkretno – odustajanje od statič­
nog i predmetnog tretiranja književ­
promene težišta i tačke gledišta naj­ ne tvorevine (kao depozita značenja
važnijih za refleksiju o književnosti. korišćen za dešifrovanje) u korist
Dakle, bilo mu je stalo do prelaska: dinamičke i procesualne koncepci­
s nauke na književnost, sa dela na je iste te tvorevine – smatrane prak­
tekst, sa interpretacije na čitanje, sa som beskonačne proizvodnje smisla
autora na čitaoca i sa istine na za­ u kojoj učestvuje i čitalac, aktivni ko­
autor njegovih značenja.
dovoljstvo. Terminološke korekcije
ovde nisu značile promene supstancijalnog karaktera, već razliku u
tretmanu književnog dela, pa čak i temeljne promene pogleda na svet
teoretičara književnosti koji je postajao par excellence čitalac.
57 Ibid., str. 0.
58 Spisak bibliografskih radova up. u Bibliografiji na kraju poglavlja.

X. Poststrukturalizam 39
 Rekapitulirajmo: deklarisana već u naslovu rada Od nauke do
književnosti, promena preferencija u Bartovom slučaju trebalo je da
označi simbolički prelazak od nauke o književnosti (o čijim je inte­
resima brinuo pre svega ortodoksni strukturalizam) do književnosti
– koju su strukturalisti zagubili u svojim apstraktnim malim formu­
S dela na tekst lama. Prelazak s d el a na tekst , na koji upućuje još jedan naslov,59
označavao je odustajanje od tradicionalnog shvatanja književne tvo­
revine – kao predmetnog, statičnog i reproduktivnog „dela“ koje je
„proizvod“ ili „depozit značenja“ – u korist procesualnog, dinamič­
kog i stvaralačkog pristupa („tekstu“). Bart je na taj način podrivao
tradicionalno shvatanje književnosti koje je zavisilo od mimetičkih
zahteva, suprotstavljajući mu dinamičku koncepciju „teksta“ („pro­
cesa“, „prakse proizvođenja“ značenja) usađenu još u kreacionistič­
kom mišljenju. Zatim, promena koja se manifestovala u prelasku s a
Sl­­­da č­tanja i nte r pre t ac ij e na čit anj e trebalo je da označi oslobađanje čita­
nja od hermeneutičkih prinuda, a naročito stega ispravnosti i dog­
me „ispravne“ ili „pravilne“ interpretacije – u korist maksimalne
slobode čitanja. Slično je i prelazak s a autora na č it ao c a – koji
je Bart proglasio simboličkom „smrću autora“ – trebalo da označi
odbacivanje jedne od najvažnijih dogmi diskursa o književnosti: tu­
mačenja saglasnog s takozvanom namerom autora.60 Bart je ovde
priznavao smisao postojanja samo subjektu koji „postoji na papiru“
A­t­r – bezličnom „skriptoru“ koji kao instanca iz teksta (i samo iz tek­
ka­ skr­pt­r sta) nije imao nikakve pretenzije da nadzire procese proizvođenja
smisla i koji je ostavljao čitaocu neograničeno polje za isticanje. Na
taj način, označen čitalac trebalo je da postane saučesnik, pa čak i
faktički stvaralac značenja književnog teksta, a ne istrajni tragalac
za njegovim smislom. Naslov knjižice – Zadovoljstvo u tekstu – objav­
ljene 1973. godine, signalizirao je promene u Bartovim gledištima
Pr­t­­ ­st­ne koje su započete još u Kritici i istini, kad se odlučno opraštao od zah­
­ ­­jašnjenja teva da književna kritika traga za istinom književnog dela. Rečeni­
ce: „nikada se ne pravdati, nikada ništa ne objašnjavati“ i „naslada
u čitanju jamči za svoju istinu“61 govore ovde same za sebe. Čitanje
(a ne interpretacija) književnog teksta je pre svega trebalo da priušti
čulno (pa čak i erotsko) zadovoljstvo, a položaj istraživača, kritičara,
interpretatora maksimalno se približavao položaju prosečnog čitao­
ca „teksta, u trenutku kada nalazi svoje zadovoljstvo“.62 Autor S/Z je
59 R. Barthes, „Od dzieła do tekstu“, Teksty Drudie, 1998, br. 6.
60 Up. takođe, rečenicu: „Kao institucija, autor je mrtav“, u: Rolan Bart, Zado­
voljstvo u tekstu, Gradina, Niš, 1975, str. 36, prevod: Jovica Aćin.
61 Ibid., str. 3.
62 Ibid., str. .

350 Književne teorije XX veka

tako vraćao nauci o književnosti ono što je, kako je tvrdio, ona do
tada uporno potiskivala na marginu – „zadovoljstvo koje pričinjava Pr­jatn­st jez­ka
jezik“ a koje ona nikada nije cenila.63
Iznoseći, dakle, stavove o urođenoj nestabilnosti značenja i o
slobodi čitaoca da ga kreira, Bart je otvorio perspektivu za slobodni­
ju i kreativniju književnu kritiku. Zatim je, podjednako odlučno od­
bacujući veštačke podele na jezik i metajezik, tekst i komentar („pri­
marni“ i „sekundarni“ tekst), izražavajući takođe uverenje o jednom
jeziku koji povezuje književnost i čitanje u jednoj zajedničkoj prak­
si „pisanja“ (écriture) – otvorio polje komentatorima književnosti
za jezičko stvaralaštvo. Čitava Bartova koncepcija je, dakle, trebalo
da dovede pre svega do popuštanja stegâ teorijskih normi, naroči­
to onih koje su ustanovili strukturalisti. Prema mišljenju autora Za­
dovoljstva u tekstu, nije bilo moguće izgraditi opštu teoriju teksta,
a jedini moguć „iskaz o tekstu je i sam trebalo da postane tekst“.6

F­k­: s­bj­kat ­ d­sk­rs

Skoro već pred kraj života Mišel Fuko je veoma odlučno tvrdio da
„nikada ... nije bio strukturalista“,65 ali neki radovi ovog filozofa
– naročito s kraja šezdesetih godina – isto toliko su ukazivali na sna­
žne uticaje strukturalizma koliko su svedočili o njegovoj borbi sa
sve oštrijom kritikom. Slično Rolanu Bartu, i Fuko je doživeo velike F­k­
promene mišljenja između 1966. i 1970. godine, konkretno – izme­ ­ str­kt­ral­zam
đu Reči i stvari (1966) i Poretka diskursa (1970). Još su se u ovoj, Re­i i stvari
prvoj, knjizi mogle videti tendencije ka prevazilaženju ograničenja
strukturalizma, iako se, međutim, mogao zapaziti i njegov veoma
snažan uticaj. Zato je druga već predstavljala radikalan raskid koji
je čak i sam filozof neposredno izrazio.
Iste te 1966. godine, kad su Žak Derida i Rolan Bart širili sveže
ideje poststrukturalizma u Sjedinjenim Američkim Državama, Mišel
Fuko je objavio jednu od svojih najčuvenijih knjiga – Reči i stvari.66
Ova knjiga, naročito kad se danas pažljivo čita, takođe precizno sve­
doči o konfliktima strukturalizma i poststrukturalizma. Njena tema
63 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255–258.
6 R. Barthes, Od dzie­a do tekstu, op. cit., str. 19–195.
65 M. Foucault, Filozofia, historia, polityka..., op. cit., str. 299.
66 M. Foucault, Les mots et les choses. Une archéologie des sciences humaines,
Paris, 1966; srp. izd.: Riječi i stvari. Arheologija humanističkih nauka, Nolit,
Beograd, 1971, prevod: Nikola Kovač.

X. Poststrukturalizam 351
 je bila istorija naučnih ideja koje su nastale između XVI i XIX veka,
a metode analize naučnih diskursa, kojima se Fuko ovde služio, još
uvek su veoma podsećale na način mišljenja poznat, na primer, iz Le­
Iskaz­ – vi­Strosovih radova – on je, na primer, razbijao diskurse na elementar­
elementarne ne jedinice koje je zvao „iskazima“ (énoncés), ali je tragao za skrivenim
jed­n­ce d­sk­rsa
zakonima koji su upravljali tim diskursima, a naročito u njima prisut­
nim neosvešćenim opštim formama mišljenja koje je nazvao „episte­
Épistémé mama“ (Épistémé).67 Takođe nije skrivao da ga usmerava potreba da se
istorija ideja očisti od antropocentričkih naslaga i da se ta disciplina qu­
asi­naučno precizira. Analize koje je ovaj filozof izvršio ipak su se od­
nosile upravo na iskaze, a ne na apstraktne sisteme, i mada su diskursi
koje je istraživao pokazivali duboko skrivene strukturalne pravilnosti,
ipak su se vladali po sopstvenim zakonima, nezavisnim od spoljnih pri­
tisaka jezičkog sistema – živeli su po sopstvenom ritmu i dinamici, u
neku ruku su se samostalno uspostavljali. Fuko je, osim toga, nastojao
da ne zatvara svoja istraživanja samo unutar iskaza, već je, takođe, is­
traživao relacije između diskursa i vanjezičke stvarnosti (koresponden­
Un­trašnj­ cije, ressemblances). Međutim, njegovi pokušaji da definiše unutrašnji
p­redak poredak diskursa ipak su prouzrokovali da se on ubroji u ortodoksne
d­sk­rsa
strukturaliste. Žestoko se branio od takvih etiketa, možda najsnažnije
u – tri godine kasnije objavljenoj – Arheologiji znanja (1969) u kojoj je
objašnjavao i strategiju prihvaćenu u Rečima i stvarima:
„Ako sam govorio o diskursu, to nije bilo radi toga da bih
pokazao da se mehanizmi ili procesi jezika tu u potpunosti
održavaju. Više je trebalo omogućiti da se u gustini verbal­
nih performansi pojavi različitost mogućih nivoa analize.
Trebalo je pokazati da se pored metode lingvističke ... struk­
turacije ... može uspostaviti jedan specifičan opis iskaza, nji­
hovog obrazovanja i pravilnosti svojstvenih diskursu.“68
F­k­­­a kr­t­ka Ovde se dobro vidi da se autor Arheologije znanja prilično oš­
str­kt­ral­zma tro suprotstavio strukturalističkom pogledu na svet. Već na početku
ovog fiktivnog dijaloga sa imaginarnim oponentima­strukturalisti­
ma, smeštenog na kraju knjige, obelodanjuje da se u čitavoj knjizi
trudio da se odlučno ogradi „od strukturalizma, ili bar od onoga
što se obično pod tim podrazumeva“. Takođe je uveravao da se nije
pozivao na postupke jezičkog opisa, niti se zalagao za formalizacije.
67 Pojam épistémé je takođe ukazivao na srodnost s Levi­Strosovim „struktura­
ma uma“.
68 M. Fuko, Arheologija znanja, Plato, Beograd, Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića, Novi Sad, 1998, str. 21, prevod: Mladen Kozomara.

352 Književne teorije XX veka

Jedino – tvrdio je – za čim je mogao da traga u strukturalnim ana­
lizama bili su disciplina i efikasnost, ali čak ni u tome nije uspeo
jer je i sama oblast njegovog interesovanja pružala otpor bilo kojem
unapred nametnutom poretku, pri čemu „njeno bogatstvo nepresta­
no izmiče shemama“. Dakle, jedino što mu je preostalo jeste to da
svoju „nemoć preruši u metodu“ – i ova rečenica se može smatra­
ti najkraćom i najlapidarnijom formulom koja je govorila o uzroku
promene u načinu mišljenja ovog filozofa.69 U Arheologiji znanja Fu­
ko, dakle, nije više tragao za skrivenim porecima različitih diskursa
koji funkcionišu u kulturi, već se programski koncentrisao na njiho­
ve epistemološke „preseke“. Takođe je zahtevao da se diskursi više Ep­stem­l­ška
posmatraju kao prakse koje se sastoje od diskurzivnih događaja i da presecanja
d­sk­rsa
se pažnja usmeri na primere, pauze, pragove, granice, transforma­
cije, diskontinuitete i materijalnosti. Dakle, bez obzira na to što je
kao jedinica diskursa ovde i dalje ostao pojedinačan iskaz (énoncé),
Fuko, ipak, ne samo što u ovom slučaju nije podlegao iskušenju po­
vezivanja iskaza sa onim opštim formama saznanja (epistemama),
već im je čak pripisao vremenske i prostorne aspekte. Filozof se
ograđivao i od takvih istraživanja diskursa koja su donosila „gotove
sinteze“ (kao što su, na primer, razvoj, uticaj, tradicija i sl.). I, na kra­
ju – nemilosrdno je ogoleo skrivene želje strukturalista, pišući:
„Bilo je sasvim normalno da vi branite prava jedne kontinu­
irane istorije, otvorene istovremeno i za rad teleologije i za
neograničene procese uzročnosti. Ali to nipošto nije bilo ra­
di toga da bi ona bila zaštićena od strukturalne invazije koja
bi ignorisala njeno kretanje, spontanitet i unutrašnji dinami­
zam. Vi ste zapravo hteli da obezbedite moći jedne konstitu­
tivne svesti, pošto su upravo one bile dovedene u pitanje.“70
Ali je tek u Poretku diskursa – predavanju održanom prilikom Poredak disk­rsa
preuzimanja katedre na Collége de France71 – objavljenom 1971. go­
dine, Fuko izneo svojevrstan manifest koji je pre svega imao politič­
ki izraz, ali se mogao shvatiti i kao antistrukturalistički. On se ovde
koncentrisao na procedure koje su kontrolisale i ograničavale pro­
cese stvaranja diskursa u društvima – naročito procedure isključiva­ Pr­ced­re
nja, odnosno zabrana koje su se posebno odnosile na sfere politike, ­sklj­č­­anja
seksualnosti, kao i na govor psihički obolelih ljudi. Najopresivnije
„principe kontrole proizvodnje diskursa“ u ljudskoj istoriji, prema
69 Ibid., str. 213.
70 Ibid., str. 218.
71 Predavanje je održano 2. decembra 1970. godine.

X. Poststrukturalizam 353
 njegovom mišljenju, doneo je naučni diskurs sa, za njega, veoma
karakterističnom ogromnom težnjom za istinom72 – isti onaj pod
čijim se uticajem formirao lingvistički a zatim i književnoteorijski
strukturalizam.
Poseban motiv u Fukoovim razmišljanjima takođe je zauzimao
problem subjekta, odnosno – kako je to direktno izneo u Arheolo­
Kr­za s­­jekta giji znanja – pojava krize subjekta.73 Živo učestvujući u raspravi o
statusu subjekta koja se odvijala u Francuskoj šezdesetih godina,7
ovaj filozof je pokrenuo i problem koji je bio veoma bitan za teoriju
književnosti – tačnije: pitanje statusa autora u književnoteorijskom
Ko je a­tor? diskursu. Za njegov tekst Ko je autor? – iz 1966. godine – činilo se
da verno sekundira Bartovoj Smrti autora. Za Fukoa je autor, ili pre
„autor“, predstavljao samo konstrukciju diskursa i njegovu funkciju
– nije bio shvatan kao davalac diskursa i nije mogao da ima vlast
nad njim. Filozof je u autoru pre svega video instancu koja klasifi­
kuje i unapred nameće načine postojanja i funkcionisanja iskaza u
društvu. Autorovo „pravo vlasništva“ nad svojim delom takođe je
determinisalo suštinu književnosti i kočilo slobodu interpretacije.
Prema Fukou, autor je postajao hipotetička „pozadina kompaktno­
sti“ iskaza – zahtev za podudaranjem sa intencijom autorskog iska­
za, podređivao je principu celovitosti.75 Slično Bartu, ni Fuko, tako­
A­t­r ka­ jedna đe, nije uopšte išao ka uklanjanju „autora“ iz diskursa. Više mu je
­d s­stemat­z­­ bilo stalo do slabljenja njegovog uticaja – bio je to prelazak s funkci­
j­ć­h ­nstanc­
je glavnog kontrolora i distributera značenja na funkciju samo jed­
ne od mogućih sistematizujućih instanci.

Ot­aranj­ s­m­­l­g­j­

Za Rolana Barta i druge francuske poststrukturaliste, 1966. godina

pokazala se prelomnom iz najmanje nekoliko razloga – od tada će
Kr­t­ka
str­kt­ralne oni kritici podvrgavati ne samo strukturalizam (u De Sosirovoj i
sem­­l­g­je Levi­Strosovoj varijanti) već i strukturalnu semiologiju kao nauku
72 Fuko je još i ranije opisivao mehanizme represije psihičkih bolesnika pomo­
ću kliničkog i filozofskog diskursa. Pogledati u: Mišel Fuko, Istorija ludila
u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980, prevod: Jelena Stakić.
73 Mišel Fuko, Arheologija znanja, op. cit., str. 219.
7 Ovu pojavu detaljnije opisujem u knjizi Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.,
deo: Kres „mitu nadzorcy“. Pogledati, takođe, G. Raulet, „Kryzys podmiotu“,
Colloquia Communia, 1986, nr –5.
75 M. Foucault, Kim jest autor?, op. cit., str. 37.

35 Književne teorije XX veka

o sistemima znakova i opštim značenjskim formama. Naročito će
narušiti postulate istraživanja opštih uslova nastanka značenja,
odvojeno od njihove semantičke sadržine. Bart će to postepeno či­
niti već u tekstovima objavljenim između 1967. i 1970. godine, ali
je možda najubedljivije izrazio svoju sumnju prema tradicionalnoj
semiologiji u delima izdatim od 1970. godine. Sigurno je to najradi­
kalnije učinio – u času kad ga je očarao Japan.
Ako je, kako se sećamo, glavni greh novih mitologija, prema Bar­
tovom mišljenju, to što one nisu predstavljale znakove onakvim kakvi
su, već su im krale prvobitan smisao i davale sopstveni, onda on u
svetu zapadne kulture (osim malih izuzetaka u književnosti) uistinu
nije pronalazio prostore slobodne od te vrste manipulacije. Otkrio je,
međutim, svet, odnosno semiotički univerzum u kojem – kako je to Sem­­t­čk­
definisao – znakovi postoje u svom arbitrarnom obliku i zahvaljujući ­n­­erz­m
kojem su se mogle uvideti potpuno nove perspektive koje su se poja­
vile pred semiologijom. To je bio upravo Japan, kome je Bart posvetio
neobičan semiološki (zapravo, antisemiološki) traktat pod naslovom
Carstvo znakova.76 Ovo delo je inaugurisalo naredni („tekstualni“) pe­ Carstvo znakova
riod u njegovim radovima i započelo fazu veoma oštre kritike struk­
turalne semiologije (one kojom se on, takođe, do tada bavio), kao i
koncepcije znaka na kojoj je zasnivao svoje ranije zaključke. To, me­
đutim, uopšte nije značilo da su znakovi prestali da ga fasciniraju.
Baš naprotiv – koliko je u Mitologijama govorio o tome zašto ne voli
znakove, toliko je u Carstvu znakova upravo nastojao da iskaže zašto Bart ­ znac­
ih voli.77 Razlika na kojoj je insistirao bila je ona između zapadnog i
istočnog sveta, koja se može videti u odnosu prema znakovima i u na­
činima njihovog korišćenja. U zapadnom svetu – kako je to precizno
pokazivao u Mitologijama – veštački stvorenim znakovima pridavana
su obeležja prirodnosti. Na Dalekom istoku, međutim, znaci su zaista Znak ­ k­lt­r­
bili prirodni – nisu se pretvarali da su nešto drugo, već su samo bivali Ist­ka
sobom, nije im nalagano da upućuju na neko skriveno signifié, nije
se uporno tragalo za potpunim smislom. I, koliko je zapadni sistem
revnosno išao ka tome da popuni znakove sadržinom označitelja, to­
liko mu se Japan činio kao kultura praznih znakova: smisaone prazni­
ne. Ova praznina je fascinirala autora Mitologija kao svojevrstan anti­
dot semiotičkim zloupotrebama Zapada – višku značenja, nervozi u
76 Objavljeno u Ženevi 1970. godine. Roland Barthes, Carstvo znakova, August
Cesarec, Zagreb, 1989, prevod: Ksenija Jančin. Bart je prvi put posetio Japan
u maju 1966. godine, ali je kasnije tamo odlazio još dva puta – u proleće
1967. godine i između 1967. i 1968. godine.
77 Govorio je o tome u jednom intervjuu. Up. Oeuvres complètes, red. É. Marty,
Paris, 1993–1995, t. 2, str. 1003.

X. Poststrukturalizam 355
 traženju istine, „lošim formama“ pomoću kojih je vladala ideologija.
U japanskoj kulturi je tada video mogućnost čišćenja i veoma važan
nauk za zapadnu misao. Ova iskustva su rezultirala novom etapom
u njegovom razmišljanju o književnosti – kao „pisanju“ (écriture)
– dakle, o tekstovima oslobođenim prinude posedovanja smisla. Pod
njihovim uticajem promenio se i njegov način pisanja o književnosti
Bart­­a ­ešt­na – od tada je najradije koristio umetnost fragmenta u velikoj meri in­
fragmenta
spirisanu japanskim haikuom.78
Bartov pogled na proces stvaranja značenja u književnosti tako­
đe se bitno promenio 1970. godine, što svedoči već ranije pomenu­
ta čuvena knjiga S/Z koja je predstavljala specifičan zapis čitanja pri­
povetke Sarazen Onore de Balzaka. Koliko su Barta na etapi Uvoda
u strukturalnu analizu pripovetke pre svega interesovali mehanizmi
nastajanja denotacije i konotacije, toliko je ovde uveo treći termin
koji je obelodanjivao njegov već definitivno anarhičan odnos prema
semantičkim pitanjima – a to je „mnoštvo“. Naime, nisu mu bili do­
voljni zahvati koji su se zasnivali na proširenju značenjskog polja i
P­l­sem­ja njegovom obogaćivanju polisemijom – polisemija je, kako je tvrdio,
na kraju uvek bila ograničavana nekim nadređenim principom koji
je uređivao i svodio mnoštvo značenja na konkretan broj. Omoguća­
vala je, dakle, samo „ograničeno razmnožavanje značenja“.79 Sada ga
je interesovala samo beskonačna i neograničena igra značenja knji­
ževnosti oslobođena od vladavine bilo kakvih sistema. Izjašnjavao se
o njoj skoro ekstatički – kao o „mnoštvu početaka, otvaranju mreže,
beskonačnosti jezika“ ili o „slici trijumfujućeg mnoštva koju neće osi­
romašiti nikakva prinuda predstavljanja“. Književni tekst je sada za
njega bio „galaksija signifiants, a ne struktura signifié“.80 Ove usiljene
krilatice u tom trenutku trebalo je da izraze Bartov odnos ne samo
prema književnosti kao tekstu (tekstovima) nego i prema procesu či­
tanja. I kao što je književni tekst za njega predstavljao neograničen
potencijal značenja (to se uopšte, ma kako se upravo činilo, nije kosi­
Semant­čka lo s njegovom ljubavlju prema japanskoj praznini – šta može biti više
prazn­na neograničeno u svom stvaralačkom potencijalu od same praznine?),
tako se i proces čitanja pokazivao kao prostor za čitaočevu slobodnu
78 Pogledati o tome: M. P. Markowski, „Między fragmentem a powie­cią, czyli
za co kocham Rolanda Barthes’a“, Teksty Drugie, 1990, br. 2. Pogledati, tako­
đe, Bartove knjige pisane posle 1970. godine, a naročito Zadovoljstvo u tekstu
(1973) i Fragmenti ljubavnog diskursa (1977).
79 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 3. Termin „razmnožavanje“ (dissémination) tu
je za označavanje neograničene semioze; koristio ga je i Žak Derida. Pogleda­
ti, naročito: J. Derrida, La dissémination, Paris, 1972.
80 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39–0

356 Književne teorije XX veka

kreaciju „teksta posutog zvezdama“,81 kao i – naravno – za iskustvo
zadovoljstva. Ovde se, dakle, veoma radikalno promenio Bartov je­
zik, kao i njegov odnos prema semiološkoj terminologiji koja se još
samo tu i tamo javljala, ali u stvari u takvoj, moglo bi se reći, prevrat­
ničkoj formi. Na taj način je, na primer, bio preobražen i narušen
pojam „koda“ koji se i dalje bogato smeštao na stranicama S/Z, ali
ni po čemu nije podsećao na nekadašnji kod – semiotičku aparatu­
ru poretka i regulisanja toka komunikacije. Bart se prilikom čitanja
Balzakove pripovetke u stvari služio s pet kodova, tj. tačnije rečeno
– „kodova“ (Empirije, Osobe, Nauke, Istine i Simbola), ali to nisu bi­ Pet Bart­­­h
li toliko čvrsti i precizno organizovani kompleksi pravila, koliko više k­d­­a
slobodni „glasovi“ (voix) koje pripovetka pokreće i koji u njoj neko
vreme odzvanjaju82 a koje čitalac može (iako, uopšte, ne mora) da ču­
je. Tako shvaćeni „glasovi“ samo su otvarali potencijalne mogućnosti
otkrivanja smisla i proširivali – kako je to poetski definisao autor S/Z
– semantičko polje „dokle je pogled sezao“, označavajući više prostor
beskrajnog grananja (ili – upravo – razmnožavanja) značenja nego bi­
lo kakvog njihovog ograničavanja. Tako se preobražavala i evoluirala
Bartova semiologija, a proces ovih promena opisao je i u Predavanju
iz 1977. godine.83 Sa semiologije kao sredstva društvene kritike koriš­
ćene za istraživanje „jezika koga muči vlast“, prešao je na „negativnu i Negat­­na
­ akt­­na
aktivnu“ semiologiju, fasciniranu „formama jezičke praznine“, koja je sem­­l­g­ja
štitila znakove od mogućnosti njihovog potpadanja pod vlast sistema
i koja je odustala od privilegije da bude metajezik. Ovakva vizija je
trebalo da, u punom smislu te reči, prilagodi semiologiju književno­
sti;8 na taj način je, dakle, Bart takođe realizovao svoj raniji postulat
o preobražaju strukturaliste u pisca. Promena stava o zadacima semi­
ologije u njegovom slučaju je bila veoma jasan signal da nailazi potpu­
no nova epoha – za samu semiologiju, ali i za nauku o književnosti.
Ovu novu (poststrukturalističku) semiologiju autor Predavanja je de­ N­­a def­n­c­ja
finisao na sledeći, pomalo sumanut, način: sem­­l­g­je

„Rado bih semiologijom nazvao niz operacija u okviru ko­

jih je moguće – pa čak i unapred kao cilj postavljeno – igra­
nje sa znakom kao odslikanom zavesom, a možda čak i fik­
cijom.“85
81 Ibid., str. 7.
82 Na kraju ih je upravo tako nazivao – „glasovi“, a ne „kodovi“. Pogledati: ibid.,
posebno str. 55–56.
83 Pogledati: R. Barthes, „Wykład“, Teksty, 1979, br. 5.
8 Ibid., str. 22–27.
85 Ibid., str. 27.

X. Poststrukturalizam 357
 A na drugom mestu je pisao:
„Semiologija o kojoj govorim je istovremeno i negativna i
aktivna. Neko ko je čitav život, i u dobru i u zlu, posvetio
razmatranju tog čudovišta, jezika, može samo da bude fa­
sciniran formama njegove praznine – a ona je potpuna su­
protnost njegovoj dubini.“86
Bartova „reforma“ semiologije je, dakle, nesumnjivo izvršena
prihvatanjem svih podsticaja koji su potekli iz promišljanja prirode
pisanja. Pravo pisanja je apodiktičnoj nauci o sistemima znakova pri­
pisivalo „delovanje među razlikama“, moglo ju je sačuvati od „dog­
matizacije, od shvatanja sebe u kategorijama univerzalnog diskursa
koji ona nije“, osvešćivalo je njen besmisao konstruisanja metajezi­
ka.87 Na taj način se znak oslobađao od sistemskih pravila koja mu
Pr­­­d je nametnuo De Sosir i od logičkih poredaka u koje je verovao Pirs.
­er­­atn­će
­ nes­g­rn­st Ostajao je, međutim – kako je to formulisao Bart – znak (u) imagina­
­st­ne ciji koji je jedino stvarao „privid verovatnoće i nesigurnosti istine“.88
Poput Rolana Barta, i J­l­ja Kr­st­­a (rođ. 191)89 je u isto vre­
me podvrgavala kritici tradicionalnu semiologiju zasnovanu na De
Sosirovom modelu, podređenu pre svega komunikacionoj teoriji
Kr­t­ka znaka. U okviru te teorije – kako je primećivala – znak, a pre sve­
trad­c­­nalne ga tekst, odnosno struktura znakova, bio je shvatan kao zatvorena
sem­­l­g­je
J­l­je Kr­ste­e i završena tvorevina, mrtav predmet komunikacione razmene. Po­
šiljalac ga je zaista predavao primaocu, ali u suštini je čitav proces
komunikacije bio odvojen od stvarnih uticaja partnera u činu komu­
Sheme razmene nikacije i sveden na apstraktne sheme razmene. Narušavajući semi­
ološki model komunikacije, koji podređuje književnost mehanizmi­
ma razmene a ne stvaranja smisla,90 Kristeva se pozicionirala (slično
Bartu) na onoj strani semiologije koja se obično u Francuskoj već ne­
„Sem­­l­g­ja ko vreme, po uzoru na Žorža Munena, naziva „semiologijom znače­
značenja“ nja“ (za razliku od „semiologije komunikacije“).91 Prema mišljenju
francuske teoretičarke, ovo podređivanje književnog teksta operaciji
86 Ibid., str. 2.
87 Ibid.
88 Ibid., str. 26. Ovde valja pomenuti znatno raniji Bartov tekst na koji se, u
ovom slučaju, na neki način vraćao, a radi se o: „Znak w wyobra­ni“ (1963)
koji se nalazi u antologiji Mit i znak, op. cit.
89 Bila je, uostalom, šezdesetih godina slušalac njegovih seminara.
90 Pogledati o tome: J. Kristeva, „Ideologia dyskursa o literaturze“, u: Wspó­cze­
sna teoria bada­ literackich..., op. cit., t. . deo 2.
91 Pogledati: G. Mounin, Introduction à la sémiologie, Paris, 1970, str. 11. Na to
skreće pažnju i Z. Mitosek, Teorie bada­ literackich, Warszawa, 1998, str. 259.

358 Književne teorije XX veka

razmene smisla i stvaranje od istog tog teksta „robe“, skrenulo je pa­
žnju s prakse stvaranja smisla – te, dakle, sa stvaralačkog rada koji
se odvija u jeziku.92 Knjiga koju je Kristeva objavila 1969. godine
pod naslovom S­mei­tiké. Recherches pour une sémanalyse,93 zbirka
njenih ranijih tekstova, predstavljala je neku vrstu manifesta koji je
proklamovao hitnu potrebu rekonstrukcije semiologije koja je, pak,
u tradicionalnoj formi već ispunila svoj zadatak. Međutim, Kristeva
je – možda još snažnije – taj stav iznela u radu Ideologija diskursa Ideologija
o književnosti, objavljenom godinu dana kasnije. Strukturalnoj se­ disk­rsa
o književnosti
miologiji je ovde zamerala pre svega preveliku formalizaciju.9 Čak
ni prelazak na transformacionu semiologiju po modelu Čomskog
(kao u slučaju naratologa)95 nije, prema njenom mišljenju, uspeo da
sačuva semiologiju od okoštavanja u mrtvim modelima. Kristeva je
ovde zabeležila i veoma važan trenutak preokreta koji je doneo ka­
ko krizu strukturalizma tako i krizu strukturalne semiologije. Tako Kr­t­ka f­rmalne
je pisala: met­de

„Dostižući danas kulminacionu tačku u diskursu formal­

ne poetike koja je, međutim, nemoćna pred za nju nepro­
bojnim zidom jezika i predstave, formalna, lingvistička
metoda zasipa tržište književnim poluproizvodima koji
pretenduju na naučnu pozitivnost, ali se mimoilaze sa spe­
cifičnim značenjskim radom koji je razbijao predstavu, kao
i s njegovim položajem u istoriji.“96
Prema mišljenju teoretičarke, tradicionalno shvaćena semiologi­
ja97 je već ispunila svoj istorijski zadatak u teoriji književnosti. Skre­
nula je pažnju na specifičan karakter jezičkog materijala i postala deo
opšte teorije znakova (semiotike). Upravo je ova teorija – počev od
antičkog vremena – u zapadnoj tradiciji uvek pratila epistemologiju
za koju je smisao postajao jednom zauvek ustanovljena činjenica. Me­
đutim, opet počinjući od Frojdovih dostignuća, semiotiku treba shva­
titi kao vrstu semantičke analize te, dakle, discipline koja istražuje
ono što je epistemologija uvek potiskivala iz svog polja interesovanja:
92 Kristeva je tada, kao i mnogi francuski intelektualci u to vreme, bila pod ve­
oma snažnim uticajem Marksove filozofije, što se jasno ispoljavalo u retorici
njenog iskaza.
93 Izdata 1969. godine u Parizu.
9 Pogledati, takođe, raniji tekst Kristeve: „La sémiologie: science critique ou
critique de la science“, La nouvelle critique, 1968, septembar.
95 Pogledati: Strukturalizam (II).
96 J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 182.
97 Odnosno, u ovom slučaju – De Sosirova.

X. Poststrukturalizam 359
 Pr­­z­­dnja „Proi z vo d nju sm isl a, pre nego što je on postao izgovo­
sm­sla
ren smisao, njegov rad, pre nego što je nastao proi z vo d.“98
U tom trenutku najvažniji zadatak semiologije Kristeva je defini­
sala kao istraživanje „proizvodnje smisla“ u praksi stvaranja značenja
Semanal­za – „semanalize“.99 To ne samo što je stvaralo mogućnost pokretanja
problematike koja je do tada imala marginalan status već je i pružalo
konkretnu šansu samoj semiologiji koja je u dotadašnjoj formi već
iscrpela svoje mogućnosti. Semanaliza je, pak, onako kako ju je u to
vreme shvatala Kristeva, trebalo da predstavlja disciplinu koja je pot­
puno u skladu s tadašnjim vremenom – svoj projekat obnove semio­
logije teoretičarka je realizovala veoma eklektički: u njoj su odzvanja­
le tadašnje Lakanove reinterpretacije Frojdove misli (koju je Kristeva
posle ponovo interpretirala), inspiracije Bartom i Deridom, kao i im­
pulsi koji su poticali od avangardne književnosti (Lotreamona, Ma­
larmea, Džojsa, Artoa i Bataja) koje je već izvesno vreme pronicljivo
proučavala.100 Autorka La révolution du langage poétique (Revolucija
Ul­ga knj­že­­ poetskog jezika) priznavala je književnosti podjednako bitnu ulogu
n­st­ ­ kr­t­c­ kao Bart ili Derida; prema njenom mišljenju, avangardno pisanje je
s­stemske na­ke
­ knj­že­n­st­ već i samo uspelo da naruši vernost sistemskoj nauci o znakovima,
čak i pre nego što je to učinila radikalna kritika semiologije koja je
vršena direktno.101 Na kraju je, dakle, prema francuskoj teoretičarki,
književni tekst „postupak proizvodnje smisla“ koji je pronalazio svoj
nastavak u postupku čitanja, koji je u izvesnom smislu pokretao i na­
stavljao stvaralački proces započet u samom tekstu.102
Teorija teksta, koju je stvorila Kristeva, ovde je veoma izrazito
Te­r­ja teksta nailazila na poglede na tekst njenog učitelja Rolana Barta. Ova teori­
Kr­ste­e ja je trebalo da uzima u obzir isto tako specifične osobine subjekta
– u duhu Frojdove analize (u Lakanovoj verziji) koja je u procesu
formiranja subjekta poseban značaj pridavala sveri signifiant. Pre­
ma Lakanu, čovek je – još pre nego što je došao na svet a takođe
98 J. Kristeva, op. cit., str. 182.
99 Termin Kristeve.
100 Pogledati, takođe: J. Kristeva, „Kilka problemów semiotyki literackiej (na
marginesie tekstu Mallarmégo: Rzut ko­ćmi)“ u: Wspó­czesna teoria ba­
da­..., t. , deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Ba­
dania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, drugo izdanje,
Kraków, 1996. Tekst Kristeve je iz 1972. godine.
101 Više mesta ovoj kontestirajućoj ulozi avangardne književnosti Kristeva je po­
svetila u knjizi: La révolution du langage poetique. L’avant­garde à la fin du
XIXe siècle. Lautréamont et Mallarmé, Paris, 197.
102 Pogledati o tome posebno poglavlje: La productivité dite texte u knjizi Kriste­
ve S­mi­tiké. Recherches pour une sémanalyse, Paris, 1969.

360 Književne teorije XX veka

i posle smrti – ve ć uvek i j oš uvek bio upregnut u lanac simbo­
la – u „igru signifiant, i to još pre nego što je uspeo da se upozna s
njenim pravilima“.103 Na osnovi tih koncepcija, književni tekst nije
imao zadatak da prenosi nikakvu skrivenu dubinu ili istinu – jedi­
na njegova istina, ili pre „istina“, bio je sam proces rađanja smisla.
U ovom slučaju naročite osobine pokazivao je poetski govor s ob­
zirom na svoju sposobnost da se vraća na ono što je prethodilo či­
nu simbolizacije – određenoj čulno­telesnoj sferi koja se ispoljava
u zvuku ili ritmu. Upravo je ovaj predverbalni nivo (koji Kristeva Sem­­t­čk­
naziva „semiotičkim“), sličan po svom funkcionisanju „radu“ sna (pred­er­aln­)
n­­­
u Frojdovom smislu,10 trebalo da uslovi ulazak subjekta u simbo­
lički poredak. Istovremeno je semiotičnost ipak obavljala negativnu
funkciju prema strukturi jezika i komunikacionoj konvenciji – ra­
zarala je simbolički poredak izazivajući destrukciju kodova i zna­
čenja. Upravo se tako dešavalo u savremenoj avangardnoj književ­
nosti koja je dovodila jezik do granice izražajnosti i do potpunog
raspadanja značenja. Ovo integrisanje semiotičkog u simbolički po­
redak ipak je, prema mišljenju Kristeve, bila najvažnija osobina po­
etičnosti.105 Veoma važnu ulogu u koncepciji autorke La révolution
du language poétique igralo je i razlikovanje dva tekstualna nivoa:
genoteksta i fenoteksta.106 Genotekst je u ovom slučaju označavao Gen­tekst /
fen­tekst
upravo ovaj proces beskonačnog, predjezičkog generisanja značenja
(još pre nego što je nastalo značenje). A fenotekst se već odnosio na
gotov tekst – fenomen jezičkog karaktera. Ovo razlikovanje je teore­
tičarku na kraju dovelo do formulisanja definicije književnog teksta
kao jezičkog postupka tokom kojeg genotekstualne operacije vrše
ingerenciju nad sferom fenoteksta.107
103 J. Kristeva, op. cit., str. 18. Pogledati, takođe: J. Lacan, Écrits, Paris, 1966, str. 68.
10 Pogledati, takođe: J. Kristeva, Kilka problemów semiotyki literackiej, op. cit.,
str. 178–179.
105 Koncepcija književnosti Kristeve je ovde bila veoma izrazito podređena La­
kanovoj terminologiji, mada je Kristeva u izvesnoj meri modifikovala razli­
kovanja koja je uveo Lakan. Up. takođe: Psihoanaliza i Feminizam, naročito
podnaslov Postmodernistički feminizam.
106 U ovom slučaju, Kristeva je koristila terminologiju sovjetskih istraživača
– Šaumjana i Soboleve. Up. J. Kristeva, Kilka problemów..., op. cit., str. 183.
107 Ibid., str. 183–187. Manje­više u isto vreme, Kristeva je analizirala i isto tako
shvaćenu dijalogičnost književnosti, na čije istraživanje ju je inspirisao pre
svega Mihail Bahtin – odnosno proces nastajanja teksta kao apsorbovanja,
transformacije i prenošenja raznih već postojećih tekstova u kulturi. Ova
pojava, nazvana „intertekstualnost“, sasvim sigurno donela joj je najveću sla­
vu u okviru nauke o književnosti, jer je bila smatrana inicijatorkom snažne
književnoteorijske struje – intertekstualnih istraživanja. I ovde su Kristevu

X. Poststrukturalizam 361
 I Bart i Kristeva su zapravo sedamdesetih godina počeli dosled­
no da preispituju strukturalnu semiologiju uviđajući u njoj još je­
dan izvor scijentizma.108 Oboje su, takođe, tragali za mogućnostima
prevazilaženja čvrstih okvira koje je strukturalizam nametnuo semi­
ologiji koristeći, između ostalog, iskustva avangardne književnosti
kao „revolucionarne“, subverzivne aktivnosti koja vrši svojevrsno
razbijanje ustaljenih jezičkih normi.109 U tekstu pod naslovom Ideo­
logija diskursa o književnosti Kristeva je već veoma oštro i radikalno
istupala protiv strukturalizma. Smatrala ga je jednom od varijanti
Ide­l­ška neokantizma, koja je vodila ka „ideološkoj eksploataciji književno­
ekspl­atac­ja sti“ pomoću podređivanja diskursa o književnosti lingvistici.110 Pa,
knj­že­n­st­
čak – kako je tvrdila – ni put prelaska od strukturalne lingvistike do
transformativne lingvistike (Čomskog), sad posmatran, nije bio u
stanju da oživi i oslobodi teoriju književnosti od uticaja lingvistike
i od pritisaka koje je ona nametala. Strukturalizam je dostigao kul­
minaciju „u diskursu formalne poetike koja je ipak nemoćna pred
za nju neprobojnim zidom jezika i predstave“.111 Jedina šansa za
teoriju književnosti sada je bilo odstupanje od statičnog, sinhronij­
Sm­sa­na skog strukturalizma i prelazak na put istraživanja istorijske „smisa­
pr­d­kt­­n­st
knj­že­n­st­
one produktivnosti“ književnosti. Upravo je taj korak predstavljao
veoma dosledan prelazak teoretičarke na stranu poststrukturalizma
– koji se bar za izvesno vreme, takođe, pokazao kao prelazak na pro­
movisanje teorije intertekstualnosti.

uglavnom interesovale semantičke promene u književnom tekstu (naročito u

tekstu romana), a pre svega transformacije elemenata ranijih tekstova (naro­
čito raznih citata i klišea) koji su apsorbovani i postaju integralni deo novog
teksta. Pogledati o tome, na primer, J. Kristeva, „Problemy strukturowania
tekstu“, Pamiętnik Literacki, 1972, sv. .
108 Drugačiji predlog reformisanja semiologije kroz njenu transformaciju u gra­
matologiju (odnosno, nauku o pismu), gotovo istovremeno, dao je Žak Deri­
da. Zbog nedostatka prostora ovde neću govoriti o Deridinoj koncepciji, a za­
interesovane upućujem na njegove knjige Pismo i różnica, Warszawa, 200,
O gramatologii, op. cit., kao i tekstove: „Sygnatura, zdarzenie, kontekst“, u:
Marginesy filozofii, Warszawa, 2002, kao i: „Sémiologie et grammatologie“,
Social Science Information, 1968, br. 3. Pogledati, takođe: Dekonstrukcija.
109 Bart je o tome govorio, između ostalog, u: Wyk­adzie..., op. cit.,str. 12–13.
110 Pogledati: J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 177.
111 Op. cit., str. 182.

362 Književne teorije XX veka

Kr­st­­a: ­ pra­c­ ­nt­rt­kst­aln­st­

■ INTERTEKSTUALNOST – u
Priče o tome kako je polovinom
značenju koje je ovom terminu šezdesetih godina mlada teoretičar­
ka bugarskog porekla Julija Kriste­
dala Julija Kristeva 1968. godine, Kr­ste­a
pozajmljenom od Mihaila Bahti­ va upoznavala učesnike seminara na Bart­­­m
na – koncepcija, prema kojoj sva­ sem­nar­
– koje je vodio Rolan Bart – s teo­
ki književni tekst apsorbuje u sebe
rijama Mihaila Bahtina već pripa­
ranije tekstove tako da predstavlja
mrežu različitih pozajmica (cita­daju istoriji. Kristevu je tada kod
Bahtina naročito fascinirala otvo­
ta, klišea i sl.) koje su se u njemu
rena mogućnost da se „dinamizuje
naslagale. Intertekstualna analiza
ima zadatak da izdvoji te pozajmi­
strukturalizam“. Ovu dinamizaciju
ce tumačeći na taj način proces
omogućavala je Bahtinova koncep­
nastajanja teksta. Koncepcija inter­
cija „reči“ u književnosti, u skladu
tekstualnosti je iz osnova promeni­
s kojom ona više nije bila mrtva
la poglede na izvore književnosti.
Tako, prema mišljenju najradikal­tačka u prostoru smisla, već se po­
nijih intertekstualista, ne postoji
kazivala kao „preklapanje tekstu­
„čist“ (neposredovan) izvor knji­alnih površina“ i koja je obeloda­
ževnosti, jer na putu između je­
njivala svoju dijalošku strukturu.
zika i sveta stoji ranija upotreba
Upravo je Bahtin bio taj, prema
date reči ili opisa date stvari ili sta­ Ut­caj Baht­na
nja. U tom smislu se koncepcija mišljenju Kristeve, koji je otkrio
intertekstualnosti odlučno suprot­
da je „svaki tekst izgrađen od mo­
stavlja idejama mimetičnosti i in­
zaika citata“, da on nastaje putem
tersubjektivnosti književnosti.
„apsorbovanja i transformacije
drugog teksta“ i da, zahvaljujući tome, funkcioniše na određen na­
čin u istoriji i društvu.112
Ovakvo mišljenje teoretičarka je iznela 1968. godine – i upra­ P­četak raz­­ja
vo se ova godina uzima kao oficijelan početak pojavljivanja termina term­na „­nter­
tekst­aln­st“
„intertekstualnost“ u književnoteorijskom diskursu.113 Tekst Kriste­
ve pod naslovom Problemi strukturiranja teksta ne samo što je do­
neo definiciju teksta kao svojevrsne permutacije tekstova (ukrštanja
i neutralizovanja u okviru jednog teksta mnoštva iskaza koji poti­
ču iz drugih tekstova), već je Kristeva ovde definitivno promenila
112 Pogledati: J. Kristeva, S­owo, dialog, powie­ć, op. cit. Pogledati: Bahtin.
113 J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, op. cit. O teoriji intertekstualno­
sti pogledati, posebno: H. Markiewicz, „Odmiany intertekstualno­ci“, u: Li­
teraturoznawstwo i jego sąsiedztwa, Warszawa, 1989, i: Prace wybrane, t. :
Wymiary dzie­a literackiego, Kraków, 1996; M. Głowiński, „O intertekstual­
no­ci“, u: Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; R. Nycz, „Intertekstualno­ć i jej
zakresy: teksty, gatunki, ­wiaty“, u: Tekstowy ­wiat. Poststrukturalizm a wied­
za o literaturze, Kraków, 2001; G. Genette, „Palimpsesty“, u: Wspó­czesna teo­
ria bada­ literackich za granicą..., op. cit., Kraków, 1996, t. , deo 2.

X. Poststrukturalizam 363
 i najvažnije poglede na književnost koji su izgrađeni na osnovi
strukturalizma. Uostalom, njene koncepcije su se očito uzajamno
dopunjavale s Bartovim idejama iz tog perioda – nije joj, naime, bi­
Anal­za lo stalo do opisa unutartekstualnih struktura, već do analiziranja
str­kt­r­ranja „strukturiranja teksta“, ne do analize dela­objekta, već do istraživa­
teksta
nja teksta­procesa, napokon – do prakse kroz koju književni tekst
proizvodi smisao, a ne do razmene smisla tokom interpretacije. In­
spiraciju je i u ovom slučaju pronašla pre svega u Bahtinu. „Upravo
je Bahtin“, naglašavala je Kristeva,
„kao jedan od prvih zamenio statičnu segmentaciju teksto­
va modelom u kojem književna struktura nije nešto zateče­
no već se stvara u odnosu na druge strukture“.11
Za nju je misao ruskog teoretičara bila veoma inspirativna i u
tom pogledu jer je pokazivala kako se može prevazići apstrakcija, ka­
ko se mogu dovesti u pitanje zvanični lingvistički kodovi i zakoni, a
Pr­ces zatim pronalaziti priče i moralnost ugrađene u dinamički proces pro­
pr­­z­­đenja izvođenja tekstualnih značenja. Ova misao je takođe omogućavala
značenja
da se otkrije višeslojnost reči i njena svojevrsna logika koja „prevazi­
lazi logiku kodifikovanih iskaza i ostvaruje se izvan zvanične kultu­
re“. Ideja teksta­procesa i teorija intertekstualnosti bile su usmerene
ne samo protiv ironičnosti ortodoksnog strukturalizma već i protiv
Kr­t­ka tradicionalnog shvatanja književnosti pomoću mimetičkih i inter­
m­met­zma subjektivnih kategorija, dok koncepcija koju je predlagala Kristeva
nije trebalo da služi samo konstruisanju nove pojmovne mreže, u ko­
ju je mogla biti smeštena i književnost,115 već je bila planirana kao
prilog istraživanjima dinamike stvaranja tekstualnih značenja – pro­
cesu koji je izmicao bilo kakvoj unifikaciji. U ovom procesu dešavale
su se različite semantičke transformacije kojima su podlegale iskaza­
ne strukture, pa čak i fragmenti već postojećih tekstova (klišei). Rađa­
nje smisla u novom tekstu za Kristevu je pre svega predstavljalo dodi­
rivanje različitih značenja i tradicija i – što je najvažnije – taj proces
se nikada nije završavao. Ona je u njemu videla i aktivnu ulogu čitao­
ca kao saučesnika i nastavljača intertekstualnog dijaloga – upravo je
čitalac započinjao ovaj dijalog i nastavljao ga kroz postupke čitanja.
Praktičnu primenu teorije intertekstualnosti Kristeva je demonstrira­
la u već pomenutoj S­mei­tiké..., i u kasnijim knjigama: Le texte du
roman (1970) i La révolution du langage poétique (197).

11 J. Kristeva, S­owo, dialog i powie­ć, op. cit., str. 39.

115 To se dešavalo u slučaju kasnije upotrebe kategorije intertekstualnosti Žene­
ta ili Rifatera. Pogledati: Strukturalizam (II).

36 Književne teorije XX veka

P­ststr­kt­ral­zam ­ dr­g­ „p­st­­­­“

Skoro u isto vreme kad je u Sjedi­

■ „POST­“ – kad god se upotre­
bljava preiks „post­“ (na primer,
njenim Američkim Državama po­
poststrukturalizam, postmoderni­ pularizovan termin „poststruktu­
zam, postmoderna, postilozoija, ralizam“, u Evropi je – zahvaljujući
postmetaizika, postteorija i sl.) francuskom filozofu Žan­Fransoa L­­tar­­­
susrećemo se s pravcima koji ima­ Liotaru i njegovom Postmodernom Postmoderno
ju kritički karakter usmeren na re­ stanju – započeo svoju munjevi­ stanje
viziju premisa tradicije, formacije,
paradigme, pravca ili sistema koji tu karijeru termin „postmoderni­ P­stm­dern­zam
se nalazi u poziciji „anti“ – dakle, zam“.116 Tada je više pažnje počelo
strukturalizma, modernizma, mo­ da se obraća na značenje samog pre­
derne, ilozoije, metaizike, teori­ fiksa „post­“, prisutnog u takvim
je i slično. „Post“ pravci se javljaju terminima kao što su, na primer,
u trenutku kad se mogla osetiti
„postmoderna“, „postmodernizam“
kriza date tradicije ili istrošenost
njenih dotadašnjih mogućnosti. ili „poststrukturalizam“ – naročito
Oni, ipak, ne označavaju faktički nakon što je Liotar počeo da vodi
kraj ovih tradicija (formacija, pa­ računa o tome kako bi se za speci­
radigmi i sl.), već kritičku opciju fičnosti tih termina našlo isto tako
koja postoji zajedno s njima. Kad odgovarajuće objašnjenje.117 Kao
je reč o poststrukturalizmu, kriti­
u slučaju mnogih drugih termina
ka strukturalizma se iz više aspe­
kata pojavila u trenutku njegove koji imaju prefiks „post­“, i u sluča­
kulminacije, a istovremeno i krize ju poststrukturalizma se pre svega
(1966. godina – manifest francu­ ukazuje na urođenu nesamostal­
skih naratologa). Od tada struk­ nost i složenu relaciju svega onoga
turalizam prati skepticizam pre što se nalazi u poziciji „post“ u od­
svega u odnosu na pokušaj tran­
sformacije nauke o književnosti
nosu na ono – na primer, formacije
u „moćnu“ nauku zasnovanu po (paradigme, tradicije, sistema i sl.)
uzoru na opštu lingvistiku, koja se – što se nalazi u poziciji „anti“. Biti
mogla zapaziti naročito u francu­ „post­“ ujedno znači biti „posle“ ta­ Šta znač­ „p­st­“?
skoj misli šezdesetih godina, kao ko i biti „o“. Odnosi se, dakle:
i u odnosu na praksu primenjiva­
nja gramatičkih modela (naročito 116 Ž.­F. Liotar, Postmoderno stanje,
u duhu teorije Noama Čomskog) ibid., Paris, 1979. Iste godine se ter­
na područje nauke o književnosti. min poststrukturalizam pojavljuje u
naslovu antologije: J. V. Hararie, Tex­
tual Strategies: Perspectives in Post­Structuralist Criticism, Ithaca, 1979. Treba
primetiti da je Liotar imao u vidu, pre svega, specifičan proces dovođenja u
pitanje savremene tradicije koja se s pravom može nazvati „postmoderna“ ili,
zapravo, „postmodernost“. Termin „postmodernizam“ se toliko raširio da je u
stvari počeo da označava veoma različite pojave – umetničkog i estetičkog ka­
raktera, i filozofsko­svetonazornog.
117 Naročito u Liotarovoj knjizi Postmoderna protumačena djeci. Pisma, Zagreb,
1990.

X. Poststrukturalizam 365
 – prvo – na vremenski redosled u uobičajenom smislu („p osle
strukturalizma“);
– drugo – na određen proces revizije, odnosno podvrgavanja
premisa ove formacije (paradigme, tradicije ili sistema i sl.)
kritičkoj analizi („o strukturalizmu“).118
Ovo „posle“, međutim, uopšte ne znači da se u trenutku dola­
ska poststrukturalizma strukturalizam faktički završava,119 već se u
njemu pre mogu videti određeni tragovi istrošenosti njegovog pro­
Paralelna grama i da će ga od tog trenutka pratiti nešto poput paralelne kritič­
kr­t­čka ­pc­ja ke opcije. Ova opcija će u izvesnom smislu vršiti temeljnu analizu
tog programa da bi zahvaljujući tome – osporavajući i odbacujući
ali i nastavljajući, pa čak i radikalizujući njegove teorijske pretpo­
stavke – konstruisala sopstveni projekat. Projekat koji je gotovo po
svemu zavisan od svog hranioca i gotovo opako nagoveštava krizu
njegovih istorijskih mogućnosti.
Ukorenjenost tog tipa u onome što prethodi karakteristična je,
naravno, za sve „post­ove“ (na primer, za postmodernu, postmoder­
Temat­zac­ja nizam, postfilozofiju, postmetafiziku, postteoriju i sl.). Jer „post­“ je
­ ­predmeć­­anje takođe, u drugom smislu, tematizacija ili opredmećivanje („zatvara­
nje“ u smislu u kojem ga Hajdeger upotrebljava) određenih formaci­
ja, paradigmi ili tradicija s ciljem vršenja njihove kritičke re­vizije
te, dakle, njihove ponovne prerade. To je, međutim, isto tako para­
zitsko „iskorišćavanje“ ovih formacija itd. (najčešće u smislu radi­
kalizacije nekih principa) na osnovi poznatog (takođe „postičnog“)
uverenja o nedostatku bilo čega apsolutno novog. Svaki „post­“ je
inherentno komplikovana, pa čak i paradoksalna pojava – jer u sebi
istovremeno povezuje zavisnost i raskid, osporavanje i asimilaciju,
Vreme p­sta prenošenje i radikalizaciju. Svaki „post­“ je istovremeno i period
pročišćavanja, prevrednovanja, prerađivanja te jednostavno – vre­
me posta koje nastaje zato da bi se otvorila mogućnost za nešto no­
vo. Međutim, posledice čitavog tog procesa nisu odmah vidljive, ne­
go uvek iz dalje perspektive.
P­ststr­kt­ral­­ Sve te osobine „post­“ pravca, koje je Liotar podrobno opisao,
zam ka­ pr­mer mogu se uočiti i u poststrukturalizmu. Prevrednujući premise struk­
t­ka „p­st“
karaktera turalističke teorije i dogme savremene misli, poststrukturalisti ne
samo što su diskvalifikovali njihove modele (smatrajući ih „iscrp­
ljenim“) već su ih koristili na određen način (najčešće u smislu
118 Ova značenja upravo objašnjava Liotar. Pogledati: J.­F. Lyotard, „Odpowied­
na pytanie: co to jest postmodernizm?“, u: Postmodernizm. Antologia przek­­
adów, Kraków, 1997.
119 Slično kao što ni modernistička formacija ne nestaje u trenutku pojavljivanja
postmoderne ili postmodernizma.

366 Književne teorije XX veka

radikalizacije nekih teza i postulata – na primer, De Sosirove ide­
je jezika kao „sistema razlika“ bez pozitivnih termina). S obzirom
na posebnu zavisnost poststrukturalizma od strukturalizma (slično
je i s drugim „post­ovima“), on se ne smatra posebnim pravcem,
orijentacijom ili formacijom, već pre fazom, strujom, mutacijom ili
„unutrašnjim pokretom“ strukturalizma ili – u stvari – njegovom
kritičkom opcijom. To potvrđuje i činjenica da su se prvi signali kri­
tičkih stavova, koji su naknadno priznati kao poststrukturalistički,
pojavili u trenutku kulminacije razvoja takozvanog zrelog francu­
skog strukturalizma (manifest Naratološke škole) 1966. godine.
Posmatrano iz ove perspektive, takođe se dobro vidi kako je
strukturalizam bio toliko snažno ukorenjen u široko naznačen pro­
jekat moderne kritike filozofske tradicije koliko i u pokret koji je
išao protiv postojećih promena književnog jezika. U prvom pogle­
du, postao je jedan od najvažnijih pravaca postmoderne, a u dru­
gom – stupao je u veoma čvrste veze s postmodernizmom.

1. P­ststr­kt­ral­zam ­ p­stm­dern­zam
Ne znači, ipak, da je poststrukturalizam isto što i postmodernizam, Da l­ je p­ststr­k­
t­ral­zam ­st­
mada su tendencije ka takvom poistovećivanju i snažne i uporne. št­ ­ p­stm­der­
Ako se termin „postmodernizam“ upotrebljava u strogom smislu, n­zam?
odnosno da bi se označile brojne nove tendencije u savremenoj kul­
turi (naročito u umetnosti), koje nastupaju nakon široko shvaćenog
modernizma120 i koje su izgradile svoju specifičnost kroz složen od­
nos prema modernističkom nasleđu, a zatim kroz istovremenu nega­
ciju principa takozvanog visokog modernizma i različite oblike asi­
milacije (kontinuacije, transformacije, radikalizacije i sl.) izabranih
elemenata avangardne tradicije (naročito futurizma, dadaizma, nad­
realizma i sl.) – onda se poststrukturalizam vezuje za pitanja potpu­
no druge vrste. Za poststrukturaliste postaju najbitnija, na primer,
pitanja epistemološkog i ontološkog statusa teorije i nauke književ­
nosti (njihovih saznajnih i jezičkih mogućnosti).121 Mada se, dakle,
početni i već jasni tragovi postmoderne, postmodernizma, i – na
kraju – poststrukturalizma mogu videti u manje­više isto vreme: od
1966. do 1968. godine – ipak se (ako se poštuju goreizvršena razliko­
vanja), osim velikih sličnosti, mogu zapaziti i suštinske razlike.
120 Odnosno, kulturnoumetničke formacije od kraja XIX veka do kasnih šezde­
setih godina, s glavnim periodom od 1910. do 1930. godine.
121 Pogledati o tome, posebno: R. Nycz, „Nicowanie teorii“, u: Tekstowy ­wiat...,
op. cit.

X. Poststrukturalizam 367
 Razl­ke U odnosu na postmodernizam (naročito književni), poststruk­
turalizam izgleda samo kao paralelna pojava u određenom periodu.
Prvo – s obzirom na to da se u nekim od najvažnijih teza poststruktu­
ralističke teorije književnosti (na primer, ideja intertekstualnosti) mo­
gu pronaći ekvivalenti u konvencijama postmodernističke proze (na­
ročito one koja realizuje strategiju svesnog pozajmljivanja, citiranja,
pastiša, kolaža i sl.); drugo – s obzirom na intenzivno prisustvo duha
eklekticizma, kao i tendencija ka diskontinuiranosti, brisanju granica
Er­t­zac­ja jez­ka između različitih tipova diskursa, erotizaciji jezika i to kako u umet­
nosti tako i u teoriji umetnosti. S obzirom na snažne filozofske impli­
kacije (kao i na činjenicu da su najznačajniji mislioci koji su ubrajani
u krug poststrukturalista – na primer, Derida ili Fuko – bili filozofi),
poststrukturalizam je bliži intelektualnoj klimi postmoderne.122

2. P­ststr­kt­ral­zam ­ p­stm­derna
Šta je p­st­ Pod nazivom „postmoderna“ obično se podrazumeva promena u
m­dern­zam? filozofskoj misli, kao i odgovarajuća opšta intelektualna klima čiji
je najvažniji pokazatelj kritički odnos prema modernoj tradiciji,
a naročito prema nasleđu prosvetiteljstva.123 U vezi s tim, poststruk­
turalizam treba smatrati jednim od komplementarnih struja post­
moderne, naročito zato što je zajednički imenitelj svih pojava
obuhvaćenih nazivom „poststrukturalizam“ bio ovaj specifičan i
složen kritički stav – ne samo prema samom strukturalizmu nego
i prema čitavoj modernoj paradigmi humanističkih nauka, a naro­
čito prema tradicionalnim modelima filozofije i nauke o književno­
sti. Poststrukturalisti su smatrali da je strukturalistička teorija (na­
ročito u njenoj kasnijoj, francuskoj kulminaciji iz druge polovine
šezdesetih godina) bila ne samo najsavršenije otelovljenje moder­
nističke misli već i njena kulminacija i krunisanje. Poststrukturali­
zam se, dakle, može smatrati ne samo revizijom samog strukturali­
zma nego i – istovremeno i zahvaljujući tome – jednim od načina
122 Treba još jednom naglasiti da u prilog razlikovanju postmoderne i postmo­
dernizma ide ne samo činjenica da i u okviru francuskog, engleskog i nemač­
kog jezika takođe postoje posebni nazivi (postmodernité – postmodernism,
postmodernity – postmodernism, Postmoderne – Postmodernismus), već i to
da ovi termini imaju različite kontekste odnosa, u hronološkom i u problem­
skom aspektu; postmodernu treba razmatrati – u kontekstu moderne, a post­
modernizam – u odnosu na modernizam.
123 Koji se manje­više računa od nastanka prosvetiteljskog pogleda na svet u
XVIII veku, do kasnih šezdesetih godina ili, na primer, od Dekartove smrti
1650. godine do kraja šezdesetih godina.

368 Književne teorije XX veka

podvrgavanja kritičkoj analizi misaonog nasleđa modernosti, a na­ Kr­t­ka
m­dern­st­
ročito prosvetiteljskog racionalizma. Otuda i mnogo puta naglaša­
van (pa čak i „međuepohalan“) važan značaj poststrukturalističkog
zaokreta shvaćenog kao otvaranje humanističkih nauka prema pot­
puno novom stilu mišljenja i mogućnost pojavljivanja nove intelek­
tualne formacije koja izgrađuje svoju specifičnost u negativnom
kontekstu modernističke tradicije.
Na širem planu učešća u kritičkom poduhvatu postmoderne,
poststrukturalisti su, dakle, takođe izvršili temeljnu reviziju osnov­
nih determinanti moderne misli: prednost razuma (pretenzije na
legitimizaciju i totalitarizaciju celokupnog iskustva), koncepciju „ja­
kog“ subjekta i njegove težnje da ovlada svetom (naročito „tehnici­
zaciju“, shvaćenu prema Hajdegerovom modelu) velikih (celovitih)
filozofskih sistema, kao i metanaracije koja je trebalo da opravosna­
ži izvore i ciljeve ljudske aktivnosti i rezultate naučnog znanja.12
Takođe su dovodili u pitanje osnovne ideje modernizma (sistem,
jedinstvo, celovitost, identitet, sličnost, progres i sl.). Dovodili su u
pitanje opšteobavezujuće kriterijume (istine, objektivnosti, univer­
zalnosti). I, na kraju, podrivali su ideju kartezijanskog subjekta – či­ Detr­n­zac­ja
stog ego cogito, tvorca predstava koji svet podređuje sebi.125 Eho ove „jak­g“ s­­jekta
kritike bili su različiti napadi na književni i autorski subjekat u okvi­
ru teorije književnosti. Obilato koristeći inspiraciju koju su dobijali
od svojih velikih prethodnika – naročito Ničea, Frojda i Hajdegera
– poststrukturalisti su nastojali i da demaskiraju najvažnije dogme
modernističkog modela humanističkih nauka, obelodanjujući njego­
ve brojne uticaje na teorijsku refleksiju o književnosti. Ova snažna
povezanost poststrukturalizma i postmoderne naročito se jasno vidi
u filozofskoj misli Žaka Deride koji je kritikovao modernističku tra­
diciju narušavajući strukturalizam kao njeno najsavršenije otelov­
ljenje.126 Osim toga – ako se rana Deridina dekonstrukcija smatra
specifično kritičkim načinom iščitavanja filozofskih i književnih
tekstova127 – zaista se može konstatovati da su postupci iščitavanja,
12 To su Veliki Narativi, kako ih shvata Liotar, up. njegovo Postmoderno stanje,
op. cit.
125 Pogledati, na primer, za ovu problematiku važan Hajdegerov tekst Doba slike
sveta. Motiv kritike subjekta je za postmodernu podjednako važan kao i za
poststrukturalizam, ali ovde, nažalost, nema mesta da se o tome detaljnije
govori. Zainteresovane upućujem na pomenuti rad: G. Raulet, Kryzys podmi­
otu, op. cit., kao i na moju knjigu Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.
126 Ovaj Deridin način mišljenja je naročito vidljiv u knjizi O gramatologiji. I za­
to se strukturalizam smatra najvažnijom pojavom postmodernizma.
127 O specifičnosti dekonstruktivne „kritičnosti“ opširnije sam pisala u knjizi
Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.

X. Poststrukturalizam 369
 koje je vršio francuski filozof, na najbolji način odslikavali duh
poststrukturalizma – kao „razgrađivanje“ pojmovnih osnova struk­
turalizma, a samim tim demontaže njegove matične paradigme: mo­
dernističke misli i njenog naučnog modela.

R­z­m­

1. Vremenska distanca koja nas deli od prvih manifestacija

Razn­­rsn­st poststrukturalizma omogućava da vidimo njegovu unutraš­
p­kreta nju izdiferenciranost, da razumemo dinamiku, pa čak i da
uočimo izražene razvojne faze. Neki istraživači smatraju da
je skoro od samog početka (a bar od sedamdesetih godina)
poststrukturalizam bio nejedinstvena pojava. Njegovi pokro­
vitelji od početka su bili mislioci koji ne samo što su pred­
stavljali različita gledišta već su se vodili različitim ciljevima.
To su bili, pre svega: Žak Derida, Rolan Bart i Mišel Fuko,
kao i Julija Kristeva.
2. U tekstu Struktura, znak i igra u diskursu humanističkih na­
Der­da ­ p­čec­ uka, kao i u knjizi O gramatologiji, Žak Derida je započeo
p­ststr­k­ dekonstruktivnu kritiku strukturalizma i čitave modernistič­
t­ral­zma
ke paradigme nauke čije je najsavršenije otelovljenje, prema
njegovom mišljenju, bio strukturalizam. Glavni Deridin cilj
bilo je slabljenje pojmovne konstrukcije zapadne metafizike,
što se – posredno – moglo izvršiti kritičkom analizom De So­
sirovih i Levi­Strosovih dela, kao i narušavanjem kategorije
znaka i strukture – ključnih pojmova strukturalizma.
Bart­­a kr­t­ka 3. Rolan Bart se poduhvatio kritike tradicionalnog modela na­
trad­c­­nalne uke o književnosti koji je kulminirao u strukturalizmu, naro­
na­ke
­ knj­že­n­st­ čito diskreditujući pokušaje da se od nauke od književnosti
učini „jaka“ nauka. Glavna meta njegovih napada postali su:
statično shvatanje književnog dela (kao „depozita smisla“),
mimetička ideja interpretacije (kao pasivnog tumačenja isti­
ne književne tvorevine ili u njoj sadržane autorske intencije),
restriktivno shvatanje kategorije „autora“ (kao „čuvara smi­
sla“ koji se nalazi u književnom delu) kao i kategorija „istine“
razumevana kao jedna od dogmi književne kritike.
. Julija Kristeva je podvrgla kritici savremenu ideologiju koja
je dominirala u dotadašnjoj nauci o književnosti. Ova ideolo­
gija je, prema njenom mišljenju, vodila ka opredmećivanju
književnog dela i oduzimanju praksi interpretacije njenih
370 Književne teorije XX veka
 stvaralačkih mogućnosti. Promovišući, uglavnom na francu­
skom tlu, misao Mihaila Bahtina, teoretičarka je u najvećoj
meri doprinela razvoju teorije intertekstualnosti u nauci o
književnosti.
5. Mišel Fuko je skrenuo pažnju istraživača književnosti i kriti­
čara na ispitivanje napetosti između subjekta i diskursa. Za­
hvaljujući analizi mehanizama vlasti skrivenih u jeziku pod­
stakao je politički i etički zaokret nauke o književnosti.
6. Zato su istoričari poststrukturalizma skloni da razlikuju nje­
gove u najmanju ruku dve glavne varijante: „tekstu a l nu“ D­e ­ar­jante
(inspirisanu Deridom, Bartom i Kristevom) i „svetov nu“ p­ststr­k­
t­ral­zma
(inspirisanu Fukoom). Koliko je u slučaju prve – karakteri­
stične, na primer, za ranu varijantu dekonstruktivne kritike
– naglasak stavljan pre svega na analizu tekstova, toliko je u
slučaju druge – vezane pre svega za takozvani Novi istorizam
ili kasniju fazu u razvoju američkog dekonstruktivizma – po­
stalo bitno imati u vidu etičko­političke konsekvence analitič­
kih strategija i interpretativnih postupaka.128 Pristalice ova­
kve podele skreću pažnju i na to da je tek slom „klasične“
dekonstruktivističke Škole iz Jejla omogućio otvaranje nauke
o književnosti prema društvenoj i ideološkoj praksi i u prvi
plan stavio praktične ciljeve.
7. Protivnici ovakve podele, međutim, kritikuju njegovu arbi­
trarnost navodeći argumente da su u različitim kritičkim
dostignućima poststrukturalizma oba ova aspekta bila uvek
nerazdvojna, dok su etičko­političke motivacije od samog
početka bile ideje vodilje svih napora njegovih tvoraca, a na­
ročito Deridi i „klasičnim“ američkim dekonstruktivistima.
Štaviše, tvrde oni, da je upravo ova „klasična“ dekonstrukcija
– koju su najviše optuživali za tekstualni narcizam i političku
indiferentnost129 – omogućila temeljni preobražaj američke
nauke o književnosti koja se najbolje može videti u naslovi­
ma dve knjige američke dekonstruktivistkinje – Deridine uče­
Kr­t­čka razl­ka
nice – Barbare Džonson: prelaz s „kritičke razlike“ na „svet ka­ p­l­t­čka
razlike“.130 razl­ka

128 Pogledati o tome, takođe: R. Nycz, Język modernizmu. Prolegomena hi­

storycznoliterackie, Wrocław, 1997, deo: Literaturologia. Spojrzenie wstecz na
dzieje nowoczesnej my­li teoretycznoliterackiej w Polsce, str. 212–213.
129 O ovom problemu sam govorila u radu: „W stronę polityki. (Krajobraz po
dekonstrukcji, deo II)“, Ruch Literacki, 1995, sv. 2.
130 Up. B. Johnson, The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of
Reading, Baltimore, 1980; A World of Difference, Baltimore–London, 1987.

X. Poststrukturalizam 371
 8. Drugi pokušaj periodizacije poststrukturalizma takođe razli­
kuje dve etape ovog pravca, mada su u ovom slučaju nešto
drugačiji aspekti koji govore u prilog ovoj podeli. Ovde se
najčešće navode:
D­e faze – pr v a faz a (takođe se naziva „negativna“ ili „kritička“) ko­
p­ststr­k­ ja se manje­više odvijala od 1966. do 1985. go di ne.
t­ral­zma
U ovoj fazi, uglavnom vezanoj za dekonstrukciju Žaka
Deride, za „klasični“ američki dekonstruktivizam takozva­
ne Škole iz Jejla (Pol de Man, Džozef Hilis Miler, Barbara
Džonson), kao i za misao „kasnog“ Barta i Fukoa – domi­
nirao je skepticizam i polemičko­kritički stavovi. Ona se
uglavnom odvijala u znaku kritike strukturalizma, kao i
čitave modernističke paradigme naučnog znanja o knji­
ževnosti (objektivnog, autonomnog, univerzalnog, koji se
služi neutralnim metajezikom), čiji je model doneo struk­
turalizam. Koliko je u početnom periodu ove faze u prvom
planu bila kritika teorije književnosti kao takve, toliko je
njen završni period, godine 1982–1985, a naročito čuvena
diskusija „Za i protiv Teorije“ koja se vodila u Sjedinjenim
Američkim Državama na stranicama časopisa Critical In­
quiry,131 skrenuo pažnju na osnovni motiv poststruktura­
lističke kritike teorije književnosti: to znači kritike teorije
interpretacije, a pre svega restrikcije koje je nametala teori­
ja i koje su ograničavale slobodu praktičnog interpretiranja
književnosti.
– dr u g a faz a (definisana i kao „pozitivna“) – p osle 1985.
go di ne.
P­z­t­­n­ pr­gra­ U ovoj fazi, koja se ponekad naziva i post­poststrukturali­
m­ p­sle p­st­ zam (čiji je početak nagovestio kraj „klasičnog“ američkog
str­kt­ral­zma
I faze – k­lt­rn­ dekonstruktivizma), prevagnule su tendencije izrade novih
za­kret programa i proširenja istraživačkih okvira humanističkih na­
uka u duhu metodološkog pluralizma. Kritika modernistič­
kog modela nauke / teorije o književnosti u prvom periodu
poststrukturalizma sagledavala je potrebe duboke promene
književnoteorijske refleksije – pre svega, neophodnosti odu­
stajanja od ideje sistemske, celovite, univerzalne (istorijski i
kulturološki neizdiferencirane), objektivne i autonomne (raz­
dvojene od uticaja etike i politike) teorije. Dakle, u drugoj fazi
poststrukturalizma izrazitu prednost su imale etičko­politič­
ke tendencije, kao i istoricističke, kulturalne, intertekstualne,
131 Pogledati: Pragmatizam.

372 Književne teorije XX veka

 neopragmatističke, feminističke i slično. One su, između
ostalog, dovele i do procvata takozvane gender kritike (is­
traživanja društveno­kulturološke determinisanosti po­
la), kao i takozvane kritike manjina (naročito etničkih,
rasnih, ali i polnih i seksualnih i sl.), kao i queer kritike.
Ovde je u prvi plan izbilo mnoštvo i raznorodnost postu­
paka čitanja. Sve se češće govori i o kulturološkoj teoriji
književnosti.132
9. Najvažnijim posledicama poststrukturalizma treba, da­ Naj­ažn­je
kle, smatrati: p­sled­ce
p­ststr­k­
– U prvoj fazi – temeljnu reviziju premisa strukturalizma t­ral­zma
u nauci o književnosti i čitavom tradicionalnom modelu
poznavanja književnosti, kao i modernističke paradigme
znanja koja čini njihovu osnovu;
– u drugoj fazi – promenu modela nauke o književnosti; a
naročito: odustajanje od stvaranja „jake“ (sistemske, op­
šte, univerzalne, objektivne, celovite i sl.) i autonomne
teorije / nauke o književnosti, a zauzvrat – zaokret ka in­
terpretativnim postupcima otvorenim za etičke i političke
uticaje i nove kontekste (kulturne, etničke, rasne, polne,
seksualne i sl.), kao i odustajanje od stvaranja naučnih me­
tajezika u nauci o književnosti („literarnost“ i narativnost
književnoteorijskog diskursa).
10. Uopšte uzev, nauka o književnosti je posle poststruktura­
lističkog preokreta u velikoj meri odustala od saznajnog
fundamentalizma i esencijalizma, te i od stvaranja shema
sistemskog karaktera u korist pragmatističkih, pluralistič­
kih i istoricističkih tendencija. Danas se najčešće smatra
da je, kao posledica poststrukturalističke kritike tradicio­
nalnog (modernističkog) modela nauke o književnosti, te­
orija književnosti dobila oblik teorije kulture – izdiferen­ Te­r­ja k­lt­re
ciranog univerzuma kulturnih diskursa koji su pomagali
u postupku interpretacije književnosti.

132 Ova problematika je opširnije obrađena kasnije. Pogledati: Feminizam, Gender

i queer, Pragmatizam, Istorizam, Postkolonijalizam i Kulturalna istraživanja.

X. Poststrukturalizam 373
Hr­n­l­g­ja

1960: Avangardni francuski pisac i književni kritičar Filip Solers po­

kreće časopis Tel Quel čiji su ciljevi bili od početka filozofske,
estetičke i naučne prirode, ali i ideološko­političke (u početku
uglavnom u marksističkom duhu, a zatim u maoističkom). Je­
dan od unapred deklarisanih ciljeva časopisa jeste vraćanje
jeziku književnosti njegove prvobitne revolucionarne snage.
Oko sebe okuplja mnoštvo poznatih francuskih intelektualaca
(pored svoje žene – Julije Kristeve, takođe i Rolana Barta, Ža­
ka Deridu i Mišela Fukoa), kao i manje poznate (na primer,
Žan­Lup Dabadi, Žan­Luj Bodri, Žan­Žozef Gu, Žan Tibodo,
Žan­Luj Udbin, Deni Roš, Žan Rikardu, Pjer Rotenberg, Mar­
slen Plene i drugi). Tel Quel će postati centar radikalne, pa čak i
prevratničke misli (isto tako, teorijskoknjiževne). Istovremeno,
između ostalog, zastupa tezu da je „književnost – jezik stvoren
od jezika“; „telkelisti“ su se slagali s pogledima strukturalista,
međutim, definitivno su se (naročito posle 1967. godine) našli
u radikalnoj opoziciji prema naučnom strukturalizmu.
1961: Mišel Fuko objavljuje svoju doktorsku disertaciju Folie et déra­
ison. Histoire de la folie à l’âge classique (Istorija ludila u doba
klasicizma). Ona će tek iz vremenske perspektive biti prihvaće­
na kao značajna za poststrukturalizam i postmodernizam s ob­
zirom na u njoj sadržanu kritiku kartezijanskog racionalizma,
rušenje podele na ono što je razumno i ono što je nerazumno i
skretanje pažnje na strategiju isključenja „drugih“ u diskursu.
1962: Pojavljuje se tekst Žaka Deride Force et Signification, koji je re­
cenzija tek izašle knjige Žana Rusea – Forme et signification.
Essais sur les structures littéraires de Corneille à Claudel. To je
jedna od prvih javnih manifestacija daleko poodmakle rezerve
filozofa prema scijentističkoj euforiji francuskog strukturali­
zma. Ovde se Derida, između ostalog, protivi strukturalističkim
težnjama ka totalizaciji i podređivanju književnosti unapred
utvrđenom konceptualnom projektu koji paralizuje „nastajanje
smisla“ književnog teksta.
37 Književne teorije XX veka
1963: Mišel Fuko objavljuje knjigu o francuskom pesniku Rejmondu
Ruselu. Ova knjiga predstavlja nobilitaciju književnog ludač­
kog, isprekidanog, nerazumljivog govora koji balansira na gra­
nici komunikativnosti. Ta vrsta „graničnog“ iskustva jezika (ko­
ji se može zapaziti u stvaralaštvu takvih pesnika i pisaca kao što
su Malarme, Arto, Bataj, Blanšo, Klosovski, Solers i drugi) – ko­
je će Fuko godinu dana kasnije označiti pravom „osnovom“ na­
šeg govora – postaće važna polazna tačka za ponovno promišlja­
nje jezičke specifičnosti književnosti u radovima samog Fukoa,
ali i u radovima Deride, Barta i Kristeve.
1965: Mlada bugarska teoretičarka književnosti Julija Kristeva dolazi u
Pariz. Tada još niko nije znao da će ubrzo postati jedna od naj­
važnijih francuskih intelektualki i muza poststrukturalizma. Kri­
steva pohađa seminar Rolana Barta u École des Hautes Études,
prevodi na francuski jezik radove Mihaila Bahtina, takođe je slu­
šalac na predavanjima K. Levi­Strosa. Ubrzo posle toga susreće
Filipa Solersa i pristupa grupi okupljenoj oko časopisa Tel Quel.
Francuski filozof Luj Altiser objavljuje knjigu Pour Marx (Za
Marksa) i dobija nadimak „marksista­strukturalista“. Ova će
knjiga izvršiti velik uticaj na poststrukturalističke mislioce.
1966: U SAD, u Baltimoru, na univerzitetu Džon Hopkins održava se
simpozijum pod nazivom „The Languages of Criticism and the
Sciences of Man“ čiji je cilj prenošenje ideje francuskog struk­
turalizma na američko tlo. Prisustvuju mu u ono vreme najpo­
znatiji francuski intelektualci – čija su imena dovođena u vezu
sa strukturalizmom u njegovim različitim varijantama – izme­
đu ostalih, Žak Lakan, Lisjen Goldman, Rene Žirar, Žorž Pule,
Cvetan Todorov, Nikolas Rive, Žan­Pjer Vernan, Žan Ipolit kao
i Rolan Bart i Žak Derida. Međutim, s obzirom na Bartovo i
Deridino učešće, simpozijum, koji je po pretpostavci trebalo da
propagira strukturalizam, neočekivano postaje poststrukturali­
stički po svom izrazu i kao takav će ući u istoriju. Derida će
ovde izložiti jedan od svojih najčuvenijih ranih tekstova pod na­
slovom Struktura, znak i igra diskursa humanističkih nauka (u
kojem će, između ostalog, dovesti u pitanje kategoriju znaka i
strukture), a Bart će predstaviti tekst Écrire: verbe intransitif u
kojem izlaže jednu od najuticajnijih poststrukturalističkih ideja
književnosti kao „neprohodnog pisanja /écriture“ (to znači, ta­
kvog koje se ne može neposredno prevesti na smisao). Datum
ovog simpozijuma biće od tada prihvaćen kao uslovni početak
poststrukturalizma u nauci o književnosti, ali i kao početak De­
ridine dekonstrukcije. Iste te godine pojavio se i naratološki ma­
nifest koji se smatra najznačajnijim trenutkom u razvoju francu­
skog ortodoksnog strukturalizma.
X. Poststrukturalizam 375
 Filip Solers objavljuje knjigu Logiques.
Izlazi knjiga Žaka Lakana Écrits.
U Parizu veliku popularnost stiče Les mots et les choses (Reči i
stvari) Mišela Fukoa – istorijska analiza odnosa govora i predsta­
vljanja počev od renesanse do savremenosti. U toj knjizi se javlja
jedan od najvažnijih elemenata poststrukturalističkih revizija
– kritika mimesisa. Ovde književnost biva označena nazivom
„čistog pisanog čina“ koji zahteva ponovno promišljanje. Reči i
stvari su isto tako usmerene i protiv tradicionalne egzegeze i sa­
mim tim se ubrajaju u antihermetički tok poststrukturalizma.
1967: Žak Derida „nokautira“ knjižarsko tržište u Francuskoj sa svoje
tri knjige: O gramatologiji; Pismo i razlika; Glas i fenomen. Prva
od njih sadrži, između ostalog, dekonstruktivističke analize ka­
nonskih dela De Sosira i Levi­Strosa i započinje ozbiljnu i širo­
ko zamišljenu „demontažu“ strukturalizma. U drugoj se nalazi
već pomenuti tekst Sila i značenje, posvećen Rusoovoj knjizi.
Treća je posvećena znaku u Huserlovoj fenomenologiji.
Rolan Bart na stranicama časopisa The Times Literary Supple­
ment objavljuje kraći članak pod naslovom „Od nauke do knji­
ževnosti“. Vremenom će biti smatran jednim od prvih javnih
svedočanstava Bartovog prelaska na stranu poststrukturalizma.
Upravo će ovde biti izrečena čuvena deviza: „Strukturalisti, pro­
menite se u pisce!“ U tom trenutku Bart takođe zapaža da se
strukturalizam podelio na različite, ponekad čak suprotstavlje­
ne poduhvate i da je to jedan od prvih tragova nastajanja kritič­
kog strukturalizma, kasnije nazvanog poststrukturalizam.
Pojavljuje se članak francuskog filozofa Žila Deleza „Po čemu
prepoznati strukturalizam?“ koji će, takođe na vreme, notirati
podelu strukturalizma na dve opcije (pravovernu i kritičku).
1968: Maj 1968 – studentske pobune u Francuskoj. Na Sorboni će ne­
ko na tabli napisati: „Strukture ne izlaze na ulicu!“ Žak Lakan
će na to odgovoriti, takođe čuvenom izrekom: „Strukture izlaze
na ulicu!“ Na stranicama lista Le Monde odvija se rasprava pod
devizom: „Da li je Maj ’68 ubio strukturalizam?“ Mišljenja o to­
me su podeljena – jedni smatraju da politička gibanja označava­
ju kraj strukturalizma, drugi obrnuto: tvrde da nadolazi nova
era u strukturalističkoj misli, a uporedo s njom – povoljna prili­
ka da se prevaziđe okoštalost doktrine.
Grupa okupljena oko časopisa Tel Quel objavljuje jedan od svojih
najčuvenijih teorijskih manifesta pod nazivom Théorie d’ensem­
ble. Tu se, između ostalih, izjašnjavaju Bart (Drama, poema, ro­
man), Derida (Razlika) i Fuko (Distanca, aspekat, izvor). „Teorij­
ska revolucija“ – kako svoj manifest označavaju sami „telkelisti“
376 Književne teorije XX veka
 – ovde predstavlja stvarno odbacivanje većine tradicionalnih
kategorija diskursa o književnosti (na primer, ekspresije i re­
prezentacije, dela, autora, istine poruke, pravog dešifrovanja
smisla i sl.). Uzimajući kao polaznu tačku književnost koja izvo­
di revoluciju u sferi jezika (ovde se ponovo javljaju imena Ma­
larmea i drugih, kao i pisaca iz kruga samog časopisa Tel Quel,
naročito Solersa, Plejnea, Tibodoa i drugih), autori Théorie d’en­
semble uvode nove pojmove u teorijski jezik (na primer, „pismo“,
„produkciju“, „tekst“, „scenu“ i sl.). Ovaj tekst se pokazao kao
specifična mešavina reinterpretiranih strukturalističkih termina
povezanih s Frojdovim, Lakanovim, marksističkim terminima i
slično – i ispoljavao je daleko poodmakli pojmovni eklektizam
karakterističan za ovu fazu poststrukturalizma.
Francuski filozof Žil Delez objavljuje knjigu Razlika i ponavlja­
nje. U toj knjizi se nalazi kritika tradicionalnog filozofskog
mišljenja (koje on označava vertikalnim i predstavljačkim miš­
ljenjem, podvrgavajući kritici zavisnost tog tipa mišljenja od
kategorija prisutnosti i identiteta), a temeljna reforma filozofi­
je koju on predlaže idući za Ničeom (prelazak na horizontalnu,
nepredstavljačku misao zasnovanu na igri ponavljanja i razlici)
postiže velik uticaj na francuske kritičare strukturalizma i obila­
to doprinosi renesansi Ničeove filozofije u Francuskoj.
Pojavio se jedan od najčuvenijih i najkontroverznijih tekstova
Rolana Barta – Smrt autora. Ovde Bart, uistinu, ističe simbolič­
ku smrt „autora“ kao teorijske instance koja ograničava slobo­
du interpretacije, a istovremeno podvrgava radikalnoj kritici
egzegetske prinude (na primer, čuveno tumačenje književnog
dela u skladu s autorskom intencijom), a čitav prevratnički po­
stupak „usmrćivanja“ autora ovde pre svega služi za nobilitaciju
autora kao glavnog tvorca književnog teksta; međutim, on će
ući u istoriju kao neko ko je nagovarao na ubijanje pisaca – na
tu kuriozitetnu besmislicu možemo naići čak i danas.
Na međunarodnom simpozijumu u Njujorku Žak Derida izlaže
referat pod nazivom „Kraj čoveka“ (kasnije objavljen u Margina­
ma filozofije 1972. godine). Važan za poststrukturalističku kriti­
ku subjekta, odnosi se na čoveka kao kategoriju antropološkog
diskursa koji je svojom prevelikom sklonošću ka teoretizovanju
doveo do ismevanja čovečanstva. Međutim, slično kao i u slučaju
Smrti autora, ovaj naslov koji su neki komentatori doslovno shva­
tali doneo je Deridi mnogo nevolja (na istu ovakvu apsurdnu
zamerku iz tog razdoblja naišla je formula „smrt čoveka“ Mišela
Fukoa koja se takođe odnosila na konceptualni a ne na faktički
poredak a koju su, i pored svega, kritičari poststrukturalizma i
postmodernizma shvatali, nesumnjivo, „smrtno“ doslovno).
X. Poststrukturalizam 377
 Pojavljuje se članak Kristeve „Problemi strukturisanja teksta“
koji će istorijski postati zvanični početak razvoja kategorije in­
tertekstualnosti u diskursu o književnosti, preuzete iz Bartovih
radova. Od tog trenutka intertekstualna istraživanja počeće da
se šire, naročito u Francuskoj i SAD.
1969: Mišel Fuko objavljuje knjigu Arheologija znanja koja predstavlja
očigledno razračunavanje s metodama strukturalizma, a takođe
i opravdanje za njegovu sopstvenu metodološku poziciju koja je
veoma često bila smatrana strukturalističkom. Ovde Fuko pod­
vrgava sumnji, između ostalog, težnje za nametanjem kontinu­
iteta i celovitosti (istorijskim procesima), međutim, predstavlja
se kao zastupnik diskontinuiteta, difuzije i dekoncentracije. Iste
te godine objavljen je i Fukoov tekst „Ko je autor?“ koji pred­
stavlja veoma važan uvod u kritiku kategorije „autora“ kao jed­
ne od najvažnijih institucija teorije interpretacije. Ovde Fuko iz­
nosi, između ostalog, ideju o „autoru“ kao „funkciji diskursa“.
Julija Kristeva objavljuje zbirku svojih radova S­mei­tiké. Rec­
herches pour une sémanalyse. Tu će se naći svi najvažniji (već)
poststrukturalistički radovi istraživačice objavljivani u drugoj
polovini šezdesetih godina.
1970: Izlaze Bartove najkarakterističnije antistrukturalističke i antise­
miološke knjige: S/Z i Imperija znakova. S/Z – knjiga o jednoj
pripoveci Onore de Balzaka pod naslovom Sarrasine – pred­
stavlja, kako to sam autor u uvodu iznosi, radikalan prekid s
koncepcijama koje je sam lansirao u „Uvodu u strukturalnu
analizu pripovedanja“ (koji je objavljen u manifestu naratologa
u osmom broju Communications), dakle, istovremeno i od me­
toda naratologije. Bart već tada ne namerava da traga za univer­
zalnim modelom koji bi obuhvatio sve priče sveta, ali želi da se
pozabavi samo jednom pričom, skrećući pre svega pažnju na to
što je u njoj neponovljivo. Od tog trenutka razlike u Bartovim
pogledima, koje se mogu sagledati između Uvoda... i S/Z, biće
smatrane kao najreprezentativniji primer prelaska od struktura­
lizma ka poststrukturalizmu u teoriji književnosti. Imperija zna­
kova će se, opet, pokazati kao knjiga radikalno usmerena protiv
tradicionalne (strukturalne) semiologije.133
Mišel Fuko preuzima katedru na Coll­ge de France. Njegovo
inauguralno predavanje, pod nazivom „Poredak diskursa“, ima
veliki politički i antistrukturalistički značaj. Podvrgavajući oš­
troj kritici procedure kontrole diskursa koje stvara društvo
(vidljive naročito u političkim i seksološkim, psihijatrijskim,
kliničkim i sličnim diskursima), Fuko takođe poriče naučni
133 Pogledati: Semiotika.

378 Književne teorije XX veka

 diskurs osuđujući ga za prevelike težnje za istinom i poveća­
njem vlasti putem određenih oblika nauke. Kvintesencija ta­
kvog stava jeste, prema filozofu, pre svega De Sosirov i Levi­
­Strosov naučni strukturalizam.
Luj Altiser objavljuje Lire „Le Capital“ (Čitajući „Kapital“) – za
poststrukturaliste važnu knjigu, naročito zbog specifičnog nači­
na čitanja Marksovog dela koji je filozof prezentovao. Autor se
ovde oprašta od „površnog“ čitanja (literarnog smisla rečenica
teksta) u korist „pojavnog“ čitanja – veoma pažljivog rekonstru­
isanja skrivenih značenja. Taj način čitanja ne samo da baca no­
vo svetlo na Marksovo delo nego donosi, takođe, model strategi­
je čitanja približan Deridinoj dekonstrukciji.
1971: Rolan Bart objavljuje članak „Od dela ka tekstu“ u kojem rezi­
mira sve najvažnije posledice prelaska na stranu strukturalizma
u teoriji kulture. Isto tako skreće pažnju na promenu terminolo­
gije, a takođe – uporedo s tim – na promene metodološke svesti
istraživača književnosti. Te promene ispoljavaju se, između osta­
log, u odustajanju od kategorija: „delo“, „interpretacija“, „au­
tor“, „istina“ (kao tradicionalnih teorijskoknjiževnih kategorija)
i uvođenju kategorija: „tekst“, „čitanje“, „čitalac“ i „prijatnost“.
Ove promene u najopštijem pristupu treba da dovedu do pove­
ćanja stvaralačke aktivnosti čitaoca kao pravog „producenta“
književnosti, oslobođenog hermeneutičkih prinuda – naročito
ideala „ispravnog“ dešifrovanja.
Jedan od najznačajnijih američkih kritičara Pol de Man, kasnije
ubrajan u krug strogih američkih dekonstruktivista, objavljuje
knjigu Blindness and Insight: Essays of the Rhetoric of Contempo­
rary Criticism. U njoj se jasno vidi da je De Manov način miš­
ljenja o književnosti blizak Deridinoj dekonstrukciji (naročito u
retoričkim analizama književnih tekstova), mada će De Man sve
vreme zadržati sopstveni stil, nezavisno od Deridinog uticaja.
1972: Pojavljuju se važne knjige Žaka Deride: La dissémination i
Margine filozofije, a takođe knjiga razgovora filozofa, između
ostalih, s Julijom Kristevom i Žan­Lujem Udbinom (Pozicije)
u kojima će Derida objasniti uzroke kritike strukturalizma i ko­
mentarisati načine vođenja te kritike.
1973: Pojavljuje se obiman rad Rolana Barta „Teorija teksta“ koja rezi­
mira sva svojstva književnosti shvaćene kao tekst i koja, takođe,
analizira uzroke i posledice promena u pristupu književnosti.
Bart objavljuje i jednu od najskandaloznijih teorijskoknjižev­
nih knjiga koja se pojavila u istoriji humanistike – Zadovoljstvo
u tekstu. Ona je posledica njegove deklaracije iz knjige Od na­
uke do književnosti, gde je isticao nužnost ozbiljnog uzimanja
X. Poststrukturalizam 379
 u obzir zadovoljstva u nauci o književnosti, zadovoljstva koje
je obično bilo zaobilaženo u tradicionalnim teorijskim pristu­
pima. Ovde je, međutim, zadovoljstvo o kojem Bart piše, a ko­
je doživljava čitalac tokom čitanja, shvaćeno veoma radikalno
– Bartu je u suštini stalo do opisa iskustva erotske naslade. Za­
hvaljujući tome, ova knjiga, pre svega, obavlja kritičku funkciju
u odnosu na ekstremno racionalizovani teorijski diskurs.
1974: Žak Derida objavljuje Glas, knjigu o Hegelu i Ženetu. Ona za­
počinje novo razdoblje u Deridinom pisanju, istovremeno zavr­
šavajući etapu takozvane strategijske destrukcije – dakle, i fazu
kritike strukturalizma i metafizičke tradicije koja se dešava to­
kom čitanja kanonskih tekstova koji reprezentuju tu tradiciju.
Kristeva objavljuje jednu od svojih najvažnijih knjiga: La révolu­
tion du langage poétique. Ova knjiga jasno pokazuje uticaj struk­
turalne semiologije (na odgovarajući način preformulisane), i
Lakanove interpretacije Frojdove misli. Tu se javlja važno razliko­
vanje „semiotičkog“ (le sémiotique) poretka od konvencionalne
semiotike (le sémiotique) i od „simboličkog“ poretka (le symboli­
que: sfere potpuno artikulisanog jezika, reprezentacije i slično).
Kristeva se, pre svega, koncentriše na ono što je „semiotičko“ (na
takozvani genotekst na planu književnog teksta) kao na „proces
rađanja smisla“. Drugi nivo (koji ona naziva fenotekstom) jeste
već nivo konkretnih značenja za interpretaciju. Služeći se katego­
rijama „semiotičkog“ i „simboličkog“ i sopstvenim terminima
„fenotekstom“ i „genotekstom“,13 temeljno analizira semiotičke
osnove jezika (zvukova, rima, ritmova i sl.) u stvaralaštvu dva pe­
snika XIX veka koje je francuska misao šezdesetih godina sma­
trala najrevolucionarnijima – Malarmea i Lotreamona.
1977: Rolan Bart drži inauguralno predavanje na Coll­ge de Fran­
ce (objavljeno godinu dana kasnije: Leçon, Paris, 1978).
Na esejistički, moglo bi se reći čak na literaran način, ovo pre­
davanje rezimira najvažnije promene u Bartovoj misli o književ­
nosti, na prelazu između strukturalizma i poststrukturalizma.
To je, istovremeno, svojevrsna skraćena istorija francuskog
poststrukturalizma.
Pojavljuje se još jedna knjiga Julije Kristeve Polylogue: zbirka
eseja o umetnosti i književnosti.
1979: U SAD objavljen manifest američkog dekonstruktivizma, knji­
ga Deconstruction and Criticism koja sadrži primer tipskih de­
konstruktivističkih književnih analiza. U njoj se, prvo, ističe
ime Žaka Deride koji je posle nekoliko godina držanja semina­
ra i predavanja na američkim univerzitetima naišao na grupu
13 Pogledati: Semiotika.

380 Književne teorije XX veka

 učenika i saradnika koji su bili označeni kao američki dekon­
struktivisti (takozvana Jejlska škola). U knjizi Deconstruction
and Criticism svoje radove takođe objavljuju: Pol de Man, Džo­
zef Hilis Miler, Džefri Hartman i Harold Blum. Na kraju, svoju
dekonstruktivističku pripadnost priznaće samo De Man i Hilis
Miler, a odlučno će se nje odreći Blum, dok će Hartman više pri­
hvatiti poziciju simpatizera, opservatora i komentatora. Maloj
grupi američkih dekonstruktivista s Jejla kasnije će se priključi­
ti jedna Deridina učenica – Barbara Džonson.
Pol de Man objavljuje svoju najpoznatiju „dekonstruktivistič­
ku“ knjigu: Alegorije čitanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Ničea,
Rilkea i Prusta.
Francuski filozof Žan­Fransoa Liotar objavljuje knjigu La con­
dition postmoderne (Postmoderno stanje). Ta knjiga je trebalo
da bude izveštaj napisan po narudžini kanadske vlade o stanju
nauke u visokorazvijenim zemljama. Postala je, međutim, svoje­
vrsna „biblija“ posmodernih mislilaca i poststrukturalista. Od
tog trenutka govoriće se o takozvanoj krizi Velikih Naracija kao
najvećeg svojstva savremenog intelektualnog života, a termin
„postmodernizam“ biće sve popularniji na obe strane Atlantika.
Liotarova knjiga će isto tako detaljno analizirati uzroke najno­
vijih promena u mentalitetu evropskih intelektualaca i samim
tim će odrediti duhovnu osnovu poststrukturalističkog prevra­
ta u nauci o književnosti.
U SAD, u redakciji Dž. V. Hararija, izlazi antologija Textual Strate­
gies: Perspectives in Post­Structuralist Criticism kojoj se pripisuje
jedna od prvih zvaničnih upotreba termina poststrukturalizam.
1980: Umire Rolan Bart.
Julija Kristeva objavljuje za poststrukturalističku kritiku subjek­
ta veoma važnu knjigu Pouvoirs de l’horreur. Essai sur l’abjec­
tion. Kategoriji subjekta / (subiectus) (onako kako ona postoji
u tradiciji zapadne filozofije zasnovane na kartezijanskim mo­
delima) Kristeva suprotstavlja pojam abiectus („otpadak“),
dakle, sve ono što odbacujemo, to znači čitavu sferu fiziologi­
je i s njom povezane izlučevine (na primer, izmet, izlučevinu,
ispljuvak i sl.). Uprkos prividu, analiza iskustva odvratnosti i su­
protstavljanje subiectus i abiectus ima filozofsko značenje – Kri­
steva, međutim, smatra nužnim ponovno promišljanje pitanja
subjektivnosti i drugosti (stranosti) putem svega onoga što se
nalazi u samom subjektu a koje subjekat potiskuje na marginu.
Barbara Džonson objavljuje knjigu The Critical Difference: Es­
says in the Contemporary Rhetoric of Readins, smatranu za je­
dan od „klasičnih“ radova koji reprezentuju stil čitanja književ­
nosti koji su uveli američki dekonstruktivisti.
X. Poststrukturalizam 381
1981: Umire Žak Lakan.
Robert Jang, američki teoretičar književnosti, objavljuje jednu
od prvih antologija koja rezimira početnu fazu poststruktura­
lizma – Untying of the Text: A Post­structuralist Reader. Tu je
zabeležena jedna od prvih upotreba termina „poststrukturali­
zam“.
1982: Robert Jang, na stranicama Oxford Literary Riview (t. 5),
objavljuje članak „Post­structuralism: The End of Theory“
(„Poststrukturalizam: kraj teorije“) koji jasno određuje najva­
žnije stavke različitih poduhvata poststrukturalista: promenu
pogleda na teoriju književnosti, a pre svega – okretanje od tako­
zvane snažne (naučne) teorije u nauci o književnosti.
Džozef Hilis Miler, ubrajan u uži krug američkih dekonstruk­
tivista, objavljuje knjigu Fiction and Repetition: Seven English
Novels u kojoj iznosi nekoliko modelskih strategija dekonstruk­
tivističkog čitanja književnog teksta.
1983: Umire Pol de Man.
1984: Umire Mišel Fuko.
1982–1985: U SAD se odvija rasprava pod nazivom „Za i protiv teorije“ ko­
ja otkriva najvažniji motiv poststrukturalističke kritike teorije
književnosti – kritiku teorije interpretacije. Rasprava biva provo­
cirana člankom Stivena Knapa i Valtera Mihaelsa „Against The­
ory“ („Protiv teorije“) u kojem oni zameraju teoriji interpretaci­
je ograničenja slobode praksi čitanja književnosti po unapred
utvrđenim kriterijumima tačnosti interpretacije (naročito podu­
darnošću sa istinom i autorskom intencijom). Ovaj članak, a ta­
kođe i čitav stenogram rasprave (objavljen 1985. godine u knji­
zi pod naslovom Against Theory: Literary Studies and the New
Pragmatism), smatra se oficijelnim početkom škole takozvanih
neopragmatista – narednog, posle dekonstruktivista krajnje an­
titeorijskog poststrukturalističkog grupisanja. Pored ranije po­
menutih Knapa i Mihaelsa, u grupu američkih neopragmatista
ubrojaće se, pre svega, filozof Ričard Rorti i književni teoretičar
Stenli Fiš.
1985: Uslovni početak druge faze poststrukturalizma. Porast etičkih i
političkih tendencija u američkoj nauci o književnosti. Vidljivi
tragovi reorijentacije nauke o književnosti u antropološko­kul­
turnom pravcu.
1987: Izlazi knjiga A World of Difference Barbare Džonson, smatra­
na jednom od najizrazitijih pojava ranije naznačene promene.
Onoliko koliko je u The Critical Difference bila skoncentrisa­
na na dekonstruktivističku analizu teksta (unutartekstualnu),
utoliko je sada najvažnijim smatrala „izlazak iz teksta u svet“
382 Književne teorije XX veka
 – dekonstruktivistička analiza književnih tekstova postaje ovde
samo uvod za pokazivanje različitih društvenih i kulturnih pro­
blema (naročito skrivenih ideologijâ i mehanizama represije
razmatranja „Drugih“ u diskursima).
1990: Umire Luj Altiser.
U Kembridžu se odvija još jedna čuvena rasprava posvećena
problemima teorije interpretacije pod nazivom „Interpretacija i
nadinterpretacija“. Ovde je, opet, glavna tema pitanje mogućno­
sti i granica interpretacije, a u diskusiji učestvuju, između osta­
lih, Umberto Eko, Džonatan Kaler i Ričard Rorti.135
1995: Umire Žil Delez.
1998: Umire Žan­Fransoa Liotar.
2004: Umire Žak Derida.

135 Ovu raspravu detaljnije razmatram u Uvodu.

X. Poststrukturalizam 383
B­bl­­graf­ja

Opšt­ rad­­­

B. Alleman, „Strukturalizm w literaturoznawstwie?“, tłum. K. Krzemień, Pami­

ętnik Literacki 197, z. 3.
L. Bersani, „Czy istnieje nauka o literaturze?“, tłum. E. Pszczołowska, Pamięt­
nik Literacki 197, z. 3.
A. Burzyńska, „Czas wielkich kryzysów“, u: idem, Dekonstrukcja i interpreta­
cja, Kraków 2001.
A. Burzyńska, „Po czym rozpoznać poststrukturalizm?“, Ruch Literacki 2002, z. 1.
A. Burzyńska, „Poetyka po strukturalizmie“, u: Poetyka bez granic, red. W. Bo­
lecki, W. Tomasik, Warszawa 1995.
A. Burzyńska, „Poststrukturalizm zdefiniowany“, Ruch Literacki 2003, z. 2.
Književna kritika, Beograd, 1983, br. 2. tematski broj (ur. Aleksandar Jerkov),
izbor radova američkih poststrukturalista.
J. Lechte, Panorama wspó­czesnej my­li humanistycznej. Od strukturalizmu do
postmodernizmu, tłum. T. Baszniak, Warszawa 1999.
R. Nycz, Tekstowy ­wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Kraków
2001.
Po strukturalizmie. Wspó­czesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz,
Wrocław 1992.

„P­ststr­kt­ral­zam“

The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism, red.

J. Childers, G. Hentzi, New York 1995.
J. A. Cuddon, The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary Theory,
London 1992.
Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall,
J. Peck, London 1990.
Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms,
red. I. R. Makaryk, Toronto 1993.
38 Književne teorije XX veka
A Handbook of Critical Approaches to Literature, red. W. L. Guerin, E. G. La­
bor, L. Morgan, J. R. Willingham, New York–O­ford 1992.
W. V. Harris, Dictionary of Concepts in Literary Criticism and Theory, New
York–London 1992.
The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden,
M. Kreiswirth, Baltimore 199.

Ant­l­g­j­

The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New York–London 1989.

The Languages of Criticism and The Sciences of Man: The Structuralist Contro­
versy, red. R. Macksey, E. Donato, Baltimore–London 1970.
Literary Theory Today, red. P. Collier, H. Geyer­Ryan, Ithaca 1990.
Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999.
The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New
York–London 2001.
Textual Strategies: Perspectives in Post­Structuralist Criticism, red. J. V. Harari,
Ithaca 1979.
Untying the Text: A Post­Structuralist Reader, red., wstęp R. Young, Bos­
ton–London 1981.

M­n­graf­j­

P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory,

Manchester–New York 1995.
F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 1945–1966, t. 2:
Le chant du cygne, 1967 à nos jours, Paris 1991–1992.
M. Frank, Was ist Neostrukturalismus?, Frankfurt 198.
M. Frank, What is Neostructuralism?, tłum. S. Wilke, R. Gray, przedm.
M. Schwab, Minneapolis 1989.
Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Ro­
bey, London 1986.
M. Sarup, An Introductory Guide to Post­Structuralism and Postmodernism,
New York 1988.

Te­r­ja ­ntertekst­aln­st­

S. Balbus, Między stylami, Kraków 1993, wyd. 2: Kraków 1996, szczególnie

rozdz. 3: Intertekstualno­ć a tradycja literacka, rozdz. 5: Ewolucja i rewolu­
cja intertekstualna.
W. Bolecki, „Historyk literatury i cytaty“, u: idem, Pre­teksty i teksty. Z zagad­
nie­ związków międzytekstowych w literaturze polskiej XX wieku, Warsza­
wa 1991.
X. Poststrukturalizam 385
G. Genette, „Palimpsesty“, tłum. A. Milecki, u: Wspó­czesna teoria bada­ li­
terackich za granicą. Antologia, red. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatu­
ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Kraków 1992, wyd. 2 zmienione
i poprawione: Kraków 1996.
M. Głowiński, „O intertekstualno­ci“, u: idem, Poetyka i okolice, Warszawa
1992.
M. Glovinjski, Red, haos, značenje (prev. Petar Vujičić), Beograd, 2003.
H. Markiewicz, „Odmiany intertekstualno­ci“, u: idem, Literaturoznawstwo i
jego sąsiedztwa, Warszawa 1989, oraz idem, Prace wybrane, t. : Wymiary
dzie­a literackiego, red., wstęp S. Balbus, Kraków 1996.
R. Nycz, „Intertekstualno­ć i jej zakresy: teksty, gatunki, ­wiaty“, u: idem, Tek­
stowy ­wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Kraków 2001.

Žak Der­da136

Izabrana d­la

J. Derrida, La dissémination, Paris 1972.

J. Derrida, Forma i znaczenie. Uwagi o fenomenologii języka, tłum. B. Banasi­
ak, u: idem, Pismo filozofii, wybór, przedm. B. Banasiak, tłum. Banasiak,
K. Matuszewski, P. Pieniążek, Kraków 1992.
Ž. Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Janković), Beograd, 1989.
Ž. Derida, „Pismo japanskom prijatelju“ (prev. Dragan Kujundžić), Letopis
Matice srpske, 161/1985, knj. 35, br. 2 (februar), str. 210–215.
J. Derrida, Marginesy filozofii, tłum. A. Dziadek, J. Margański, P. Pieniążek,
Warszawa 2002.
Ž. Derida, O gramatologiji (prev. Ljerka Šifler­Premec), Sarajevo, 1976.
J. Derrida, Pismo i różnica, tłum. K. Kłosiński, Warszawa 200.
Ž. Derida, Razgovori: sa Henrijem Ronseom, Julijom Kristevom, J. Houdebine­
om, Guyem Scarpettaom, F. Ewaldom i F. Rötzerom (prev. Vladimir Mili­
savljević), Novi Sad–Podgorica, 1993.
J. Derrida, „Różnia (différance)“, tłum. J. Skoczylas, tłum. przejrzał S. Cicho­
wicz, u: Drogi wspó­czesnej filozofii, wybór, wstęp M. J. Siemek, tłum.
S. Cichowicz et al., Warszawa 1978.
J. Derrida, „Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych“, tłum.
W. Kalaga, u: Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia,
oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia.
Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historyczno­
literackiej, Kraków 1992.
136 Isto kao i u bibliografiji o Deridi, tako se i u primeru Rolana Barta, Julije
Kristeve i Mišela Fukoa, navodi samo ona literatura koja je najvažnija u vezi
s problematikom poststrukturalizma.

386 Književne teorije XX veka

J. Derrida, „Szyb i piramida. Wstęp do semiologii Hegla“, tłum. B. Banasi­
ak, u: idem, Pismo filozofii, wybór, posł. B. Banasiak, tłum. B. Banasiak,
K. Matuszewski, P. Pieniążek, Kraków 1992.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

J. Aćin, „Razgradnja, dijalektika, kritika“, Polja, 22/1976, br. 206 (april), str. 2–.
M. Rajan, „Dekonstrukcija i dijalektika“ (prev. Adrijana Marčetić), Letopis
Matice srpske, 162/1986, knj. 38, br. 5 (novembar), str. 71–761.
B. Banasiak, Filozofia „ko­ca filozofii“. Dekonstrukcja Jacques’a Derridy, War­
szawa 1995.
B. Banasiak, „Na tropach dekonstrukcji“, u: J. Derrida, Pismo filozofii, wybór,
posł. B. Banasiak, tłum. B. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniążek, Kra­
ków 1992.
M. Belančić, Postmodernistička zebnja, Novi Sad, 199.
A. Burzyńska, Dekonstrukcja i interpretacja, Kraków 2001.
N. Daković, Proširena verzija, Vršac, 1999, str. 153–165.
Ch. Johnson, Derrida, tłum. J. Hołówka, Warszawa 1997.
A. Lošonc, „Habermas versus Derida i kritika dionizijske duhovnosti“, Polja,
3/1988, br. 355 (septembar), str. 377–382.
M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz
1997.
N. Milić, „Adieu, Žak Derida“, Zlatna greda, /200, br. 37, str. 53–62.
G. Raičević, Čitanje kao kreacija, Novi Sad, 1997, str. 7–80.

R­lan Bart

Izabrana d­la

R. Barthes, „Analyse te­tuelle d’un conte d’Edgar Poe“, u: Sémiotique narrati­

ve et textuelle, red. C. Chabral, F. Rastier, Paris 1973.
R. Barthes, „Écrire la lecture“ u: idem, Le bruissement de la langue. Essais criti­
que IV, Paris 198.
R. Barthes, „L’écriture de l’evenement“ u: idem, Le bruissement de la langue.
Essais critiques IV, Paris 1993.
R. Barthes, Éléments de sémiologie, Paris 1965.
R. Barthes, Fragmenty dyskursu mi­osnego, tłum., posł. M. Bieńczyk, wstęp
M. P. Markowski, Warszawa 1999.
R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Jančin), Zagreb, 1989.
R. Bart, „Strukturalistička aktivnost“ (prev. G. Stojković­Badnjarević – A. Bad­
njarević), Polja, Novi Sad, 12/1966, br. 100 (decembar), str. 19.
R. Bart, „Pisci, intelektualci, učitelji“ (prev. Ljubomir Pavlov), Letopis Matice
srpske, Novi Sad, 162/1986, knj. 38, sv. 5 (novembar), str. 729–733.
X. Poststrukturalizam 387
R. Bart, S/Z (prev. Miodrag Radović), Letopis Matice srpske, Novi Sad,
172/1996, knj. 57, sv.  (april), str. 516–526.
R. Bart, Sad, Furije, Lojola (prev. Ivan Čolović), Beograd, 1979.
R. Barthes, „Sur la lecture“, u: idem, Oeuvres complètes, red. E. Marty, t. 3:
1974–1980, Paris 1995.
R. Barthes, „To Write: An Intransitive Verb?“ u: The Languages of Criticism
and the Sciences of Man: The Structuralist Controversy, red. R. Macksey,
E. Domato, Baltimore–London 1970.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

A. Burzyńska, „Pomiędzy strukturalizmem i poststrukturalizmem: przypadek

Rolanda Barthes’a“, Ruch Literacki 2001, z. .
S. Heath, Vertige du déplacement. Lecture de Barthes, Paris 197.
K. Kłosiński, „Sarkazmy“, u: R. Barthes, Mitologie, tłum. A. Dziadek, wstęp
K. Kłosiński, Warszawa 2000.
K. Kłosiński, „Signifiance“, Pamiętnik Literacki 1991, nr 1.
M. P. Markowski, „Barthes: przygoda lektury“, u: R. Barthes, Lektury, tłum.
K. Kłosiński, M. P. Markowski, E. Wieleżyńska, wybór, oprac., posł.
M. P. Markowski, Warszawa 2001.
M. P. Markowski, Ciaŀo, które czyta, cia­o, które pisze, u: R. Barthes, S/Z, tłum.
M. P. Markowski, M. Gołębiewska, wstęp M. P. Markowski, Warszawa 1999.
M. P. Markowski, „Dyskurs i pragnienie“, u: R. Barthes, Fragmenty dyskursu
mi­osnego, tłum., posł. M. Bieńczyk, wstęp M. P. Markowski, Warszawa
1999.
M. P. Markowski, „Między fragmentem a powie­cią, szyli za co kocham Rolan­
da Barthes’a“, Teksty Drugie 1990, nr 2.
M. P. Markowski, „Pragnienie zwane Japonia“, u: idem, Występek. Eseje o pisa­
niu o czytaniu, Warszawa 2001.

J­l­ja Kr­ste­a

Izabrana d­la

J. Kristeva, „Ideologia dyskursu o literaturze“, u: Wspó­czesna teoria bada­ li­

terackich za granicą. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatu­
ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Kraków 1992.
J. Kristeva, „Kilka problemów semiotyki literackiej (na marginesie tekstu Mal­
larmégo: Rzut ko­ćmi)“, tłum. M. P. Markowski, u: Wspó­czesna teoria
bada­ literackich za granicą. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2:
Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertek­
stualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, wyd. 2, zmienione i po­
prawione: Kraków 1996.
388 Književne teorije XX veka
J. Kristeva, „Problemy strukturowania tekstu“, tłum. W. Krzemień, Pamiętnik
Literacki 1972, z. .
J. Kristeva, La révolution du langage poétique. L’avant­garde à fin du XIXe siècle.
Lautréamont et Mallarmé, Paris 197.
J. Kristeva, S­méi­tiké. Recherches pour une sémanalyse, Paris 1969.
J. Kristeva, „La sémiologie: science critique ou critique de la science“, La nou­
velle critique 1968.
J. Kristeva, „Słowo, dialog, powie­ć“, u: idem, Bachtin. Dialog. Język. Literatu­
ra, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warszawa 1983.
J. Kristeva, Le texte du roman. Approche sémiologique d’une structure discoursi­
ve transformationelle, The Hague–Paris 1970.
J. Kristeva, Prelaženje znakova (prev. Asaf Đanić), Sarajevo, 1979.
J. Kristeva, Moći užasa (prev. Divina Marion), Zagreb, 1989.
J. Kristeva, Crno sunce. Depresija i melanholija (prev. Mladen Šukalo), Novi
Sad, 199.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

T. Kitliński, Obcy jest w nas. Kochać wed­ug Julii Kristevej, Kraków 2001.
J. Lechte, Julia Kristeva, London–New York 1990.

M­šel F­k­

Izabran­ rad­­­

M. Foucault, Archeologia wiedzy, tłum. A. Siemek, Warszawa 1977.

M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybór pism, tłum., wstęp D. Le­
szczyński, L. Rasiński, Warszawa–Wrocław 2000.
M. Foucault, Language, Counter­Memory, Practice: Selected Essays and Intervi­
ews by Michael Foucault, red. D. Bouchard, Ithaca 1977.
M. Foucault, „Nietzsche, Freud, Marks“, tłum. K. Matuszewski, Literatura na
Świecie 1988, nr 6.
M. Foucault, Porządek dyskursu, tłum., oprac. M. Kozłowski, wstęp J. Topol­
ski, Gdańsk 2002.
M. Foucault, „Questions of Method: An Interview with Michael Foucault“,
u: After Philosophy: End or Transformation, red. K. Baynes, J. Bohman,
T. McCarthy, Cambridge Mass. 1987.
M. Foucault, „Słowa i rzeczy“, tłum. S. Cichowicz, u: Antologi wspólczesnej
krytyki literackiej we Francji, oprac. W. Karpiński, Warszawa 197.
M. Foucault, Szale­stwo i literatura. Powiedziane, napisane, wybór, oprac.
T. Komendant, tłum. W. Banasiak et al., posł. M. P. Markowski, Warsza­
wa 1999 – tu zwłaszcza:
Szale­stwo i literatura, tłum. T. Komendant;
X. Poststrukturalizam 389
 Szale­stwo, nieobecno­ć dzie­a, tłum. T. Komendant;
Kim jest autor?, tłum. M. P. Markowski;
Dystans, aspekt, źród­o, tłum. T. Komendant.
M. Foucault, Dits et écrits 1954–1988, t. 1–, red. D. Defert, F. Ewald, Paris
199.
M. Fuko, Istorija seksualnosti, 1–2 (prev. A. Jovanović), Beograd, 1988.

Naj­ažn­ja l­t­rat­ra

G. Deleuze, Foucault, Paris 1986.

H. L. Dreyfus, P. Rabinow, Michel Foucault: Beyond Structuralism and Herme­
neutics, Chicago 1982.
D. Eribon, Michael Foucault (1926–1984), Paris 1989.
T. Komendant, W­adze dyskursu. Michel Foucault w poszukiwaniu siebie, War­
szawa 199.
M. P. Markowski, „Anty­Hermes“, u: M. Foucault, Szale­stwo i literatura.
Powiedziane, napisane, wybór, oprac. T. Komendant, tłum. B. Banasiak
et al., posł. M. P. Markowski, Warszawa 1999.
„Michel Foucault“, u: E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lévi­Strauss to Fo­
ucault, New York 1980.
Mišel Fuko. 1926–1984–2004. Hrestomatija (ur. Pavle Milenković), Novi Sad,
2005.

Ana Buržinjska

390 Književne teorije XX veka

 XI. DEKONSTRUKCIJA

Dekonstrukcija nije ni teorija, ni filozofija.

Nije ni škola, ni metoda. Nije čak ni diskurs,
čin ili praksa. Ona je ono što se dešava, što
se dešava danas u onome što se naziva druš­
tvom, politikom, diplomatijom, ekonomijom,
istorijskom stvarnošću i tako dalje, i tako
dalje.
Žak Derida1

Književnost je u podjednakoj meri kao i kri­

tika – jer je razlika između njih imaginarna
– osuđena (iako je to možda i njena privile­
gija) na to da uvek bude strog, a usled toga
i najmanje dostojan jezik poverenja zahva­
ljujući kome čovek imenuje i preoblikuje sa­
mog sebe.
Pol de Man2

Dekonstrukcija je samo poslednja verzija

duge tradicije retoričkih istraživanja koja se­
žu još u starogrčko vreme.
Džozef Hilis Miler3
 1

1 J. Derrida, „Some Statements and Truisms about Neo­logisms, Newisms, Po­

stisms, Parasitisms and Other Small Seismisms“, u: The States of „Theory“:
History, Art and Critical Discourses, New York, 1989, str. 85.
2 P. de Man, Alegorie czytania. Język figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego
i Prousta, Kraków, 200, str. 32.
3 J. Hillis Miller, „On Edge: The Crossways of Contemporary Criticism“, u: The­
ory Now and Then, New York, 1991, str. 187.
D­k­nstr­kc­ja ­l­ d­k­nstr­kt­­­zam?

Ovim pitanjem treba početi razmatranje jednog od najuticajnijih,

a istovremeno i jednog od najkritikovanijih pravaca u savremenom
istraživanju književnosti. Dekonstrukcija je tesno povezana s filo­ Razl­ka ­zmeđ­
zofijom francuskog filozofa Žaka D­r­d­ (1930–200), dok je de­ dek­nstr­kc­je
­ dek­nstr­kt­­
konstruktivizam pravac u istraživanju književnosti koji se najviše ­­zma
razvijao u Sjedinjenim Američkim Državama na prelasku iz sedam­
desetih u osamdesete godine i koji je, takođe, nazivan „Škola sa Jej­
la“, jer je većina njegovih predstavnika bila okupljena oko P­la d­
Mana (1919–1983), predavača uporedne književnosti na Yale Uni­
versity do 1983. godine. Prvim čuvenim manifestom ove škole sma­
tra se zbornik radova Deconstruction and Criticism (1979), s tekstovi­ Deconstr­ction
and Criticism
ma Žaka Deride, Pola De Mana, Harolda Bluma, Džefri Hartmana.
Najvažniji analitički radovi – De Manove rasprave Blindness and In­
sight (1971, 1983), Alegorije čitanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Ni­
čea, Rilkea i Prusta (1979) i oni koje su posmrtno objavili njegovi
učenici: The Rhetoric of Romanticism (198), The Resistance to The­
ory (1986), Critical Writings 1953–1978 (1989) i Aesthetic Ideology
(1996). Među najistaknutije predstavnike dekonstruktivizma treba
ubrojati Džozefa Hilisa Milera, Barbaru Džonson, Džefrija Hartma­ Predsta­n­c­
dek­nstr­k­
na, kao i sledeću generaciju učenika i prevodilaca Deride i De Mana t­­­zma
– Gajatri Čakravorti Spivak, Verner Hamaher, Samjuel Veber, Rodolf
Gaše, Piter Fenvis, Pegi Kamuf, Vlad Godžih, Lindzi Voters.
Izvori dekonstrukcije su višestrani, mada pre svega treba Iz­­r­
dek­nstr­kc­je
navesti t r i k r it i ke  koje su presudno uticale na Deridinu, De
Manovu i Milerovu filozofiju književnosti: kritika pojmovnog je­
zika Fr­dr­ha N­č­a (19–1900), koji je maskirao svoju retoričku
 Tačno je – i sigurno prva – na tri izvora Deridine dekonstrukcije ukazala G. Č.
Spivak u predgovoru svog prevoda De la grammatologie na engleski jezik. Pogle­
dati: „Translator’s Preface“, u: J. Derrida, Of Grammatology, Baltimore, 197.

XI. Dekonstrukcija 393

 prirodu,5 kritiku supstancijalnog i istorodnog subjekta S­gm­nda
Fr­jda (1856–1939)6 kao i kritiku metafizike Mart­na Hajd­g­ra
(1889–1976) kao regulatornog diskursa.7 Ono što povezuje dekon­
strukciju i dekonstruktivizam, ne­
sumnjivo jeste nepoverenje u odr­ ■ RETORIČNOST – jezički me­
živost beskonačne pokretljivosti hanizam koji suspenduje referenci­
jalnost teksta koja prestaje da biva
značenja kako u tekstu koji se čita očigledna i javlja se kao trop ili
Kr­t­ka tako i u svetu,8 kao i sumnju u po­ igura. Primer je mimesis koji ne
m­nadsk­h stojanje „monadskih totalnosti“.9 određuje podražavanje stvarnosti
t­taln­st­ Ako se dekonstruktivizam u princi­ putem umetničkog dela, već pred­
pu može nazvati školom kritičkog stavlja jezičku iguru koja spada u
retorički kanon.
iščitavanja zasnovanog na pokazi­
vanju retoričkih mehanizama jezika koji poništavaju kompaktnost
značenja datog teksta, onda se dekonstrukcija može smatrati „či­
nom iščitavanja koji omogućava obraćanje onome što je drugo“.10
U tom smislu bi dekonstruktivizam bio meto d a strogog iščitava­
Dek­nstr­kc­ja nja književnih i neknjiževnih tekstova, a dekonstrukcija – znatno
ka­ f­l­z­f­ja šire – f i loz of ij a koja svedoči o onome što se dešava u svetu, da­
kle, i u književnosti.11 Mada je u oba slučaja glavni cilj otkrivanje
„onoga što ostaje [ce qui reste]“12 u književnosti i iskustvu i što se ne
5 „Čitav jezik je neizbežno i fundamentalno figurativan“. J. Hillis Miller, On Ed­
ge: The Crossways..., op. cit., str. 188.
6 „Priroda subjekta [selfhood] jedna je od stvari koju književnost dovodi u pita­
nje“, op. cit., str. 198.
7 „Književni i filozofski tekstovi iz bilo koje epohe zapadne kulture na razne
načine sadrže u sebi kako ono što se naziva metafizikom tako i njeno dovođe­
nje u pitanje“, op. cit., str. 176.
8 „Pod ‘teorijom književnosti’ podrazumevam zaokret od hermeneutičkog
procesa identifikacije značenja književnog dela ka koncentrisanju na pitanja
stvaranja značenja“, „The Function of Rhetorical Study at the Present Time“,
u: Theory Now and Then, op. cit., str. 188.
9 Dekonstrukciju je Pol de Man ovako definisao: „Dekonstrukcija uvek ima za
cilj pokazivanje postojanja skrivenih veza i fragmentacija u, kako se pretpo­
stavlja, monadskim totalitetima.“ Up. P. de Man, Alegorie czytania..., op. cit.
str. 297.
10 M. McQuillan, „Introduction: Five Strategies for Deconstruction“, u: Decon­
struction: A Reader, Edinburgh, 2000, str. 6. Ovo je jedna od najzanimljivijih
antologija dekonstruktivističkih tekstova i komentara dekonstrukcije.
11 Treba, međutim, posebno naglasiti da je jedna od osobina Deridine dekon­
strukcije, koja je oduševila američke dekonstruktiviste, bila pažljivo iščita­
vanje tekstova. Godine 1976, dakle, na samom početku američkog dekon­
struktivizma, Dž. H. Miler je pisao da je „jedna od osobina Deridine kritike
strpljivo i detaljno filološko explication de texte“. Up. J. Hillis Miller, „Stevens’
Rock and Criticism as Cure“, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 122.
12 J. Derrida, Psyché. Inventions de l’autre, Paris, 1987, str. 323.

39 Književne teorije XX veka

može redukovati ni na gramatičko značenje, ni na filozofsku ideju,
ni na temu ili na jedan dominantan smisao, Deridina dekonstrukci­
ja ipak ima znatno širi obim i ne ograničava se isključivo na otkriva­
nje retoričkih nejasnoća u tekstu koji se čita. U tom smislu, ona nije Dek­nstr­kc­ja
teorija koja se može – kao u slučaju De Mana ili Hilis Milera – pri­ n­je te­r­ja
meniti na analizu književnih tekstova. Tako je, uostalom, tu razliku
shvatao Pol de Man kad je u jednom od razgovora odlučno istakao
da se njegova tekstualna (text­oriented) metoda, po svojoj suštini
filološko­retorička, ne zasniva ni na kakvoj prethodnoj filozofiji.13
A dekonstrukciju je najjednostavnije, lako izbegavajući terminološ­
ke zamke, definisao Džozef Hilis Miler: „U stvarnosti je dekonstruk­
cija samo moderan naziv za dobro iščitavanje kao takvo. Svi dobri
čitaoci su oduvek bili dekonstruktivisti.“1

Anat­m­ja d­k­nstr­kc­j­

Deridinu filozofiju (dekonstruk­

■ LOGOCENTRIZAM – prema
Deridi, skup metaizičkih uverenja
po kojima postoji određen, potpu­
no prisutan izvor smisla (logos)
koji sebi podređuje i određuje sva
izvedena značenja označena kao se­
kundarna i zavisna. Te je, tako, knji­
ževno stvaralaštvo, kao sekundarni
zapis govora, podređeno živoj reči,
telo kao materijalni omotač pro­
nalazi svoje utemeljenje samo u ži­
vom logosu duše, a kratkotrajnost
ljudskog života mora da prizna pri­
mat večnoj sadašnjosti događanja.
Od vremena Platona, preko Avgu­
stina, do Huserla, živo, nenarušeno
samoprisustvo logosa (Ideje, Boga,
Svesti) dominira nad onim što je se­
kundarno, prolazno i slučajno (pi­
smo, telo, egzistencija).
ciju) nije lako ukratko predstavi­
ti, mada se može učiniti koristan
upravo pokušaj koji opisuje njena
tri osnovna konteksta: ant i met a­ Tr­ k­nteksta
f i z ičk i, e t i čk i i k nj iž e v n i. Pr­ dek­nstr­kc­je
vo, dekonstrukcija je radikalizacija
Hajdegerove filozofije, pokušaj
ponovnog promišljanja zapadne
filozofije izvan delokruga metafizi­ Ant­metaf­z­čk­
ke, odnosno filozofije koja nastoji k­ntekst
da sve podredi ontologiji koja na
pitanje: št a j e to?, odgovara reče­
nicom: S (subjekat) je P (predikat).
Dekonstrukcija pokazuje da je taj
gest – Derida ga naziva logocentrič­
kim gestom – stalan element miš­
ljenja koji sve podređuje Logosu,

13 S. Rosso, „An Interview with Paul de Man“, Critical Inquiry, 1986, t. 12, br. ,
str. 791. Razlika između Deridine filozofske dekonstrukcije i američkog književ­
noteorijskog dekonstruktivizma je glavna teza knjige: R. Gasché, The Tain of
the Mirror: Derrida and the Philosophy of Reflection, Cambridge, Mass. 198.
1 J. Hillis Miller, „Composition and Decomposition“, u: Theory Now and Then,
op. cit., str. 231.

XI. Dekonstrukcija 395

odnosno u zapadnoj tradiciji Razu­
mu koji nameće svoj diktat onome
što je drugačije, stalno od njega
čineći Isto, a takođe podređujući
sve što jeste apsolutnom primatu
Prisutnosti. Ono što jeste uvek je
prisutno, što znači neposredno
dato u svom prisustvu onome ko
spoznaje, odnosno subjektu koji
predstavlja, slično kao što je svest
(u kartezijanskoj tradiciji) uvek pri­
sutna u odnosu na samu sebe. De­
rida pokazuje da je Prisutnost, kao
dominantna filozofska kategorija,
neostvariva iluzija i da ništa nije
prisutno u potpunosti, niti u odno­
su na samog sebe niti u odnosu na
onoga ko to spoznaje, te da se sve
zasniva na razlici (différance): igri
vremenskog odgađanja i anticipa­
cije. Derida na taj način samo pona­
vlja teze velikih filozofa od vreme­
na Heraklita, preko Bergsona, do
Levinasa, koji su ukazivali na to da
se stvarnost neprestano menja i ne­
ma načina da se prikuje nikakvom
tezom. Dakle, protivljenje u odno­
su na Razum nije iracionalno: Deri­
da pokušava da izradi takvu vrstu
analize koja će, ne remeteći zahte­
ve razuma (Derida potiče iz feno­
menološke škole preciznog opisiva­
nja pojava), istovremeno pokazati
ograničenja logocentrizma i filozo­
fije predstave. Zato su dekonstruk­
tivne analize uvek ukorenjene u
konkretnom tekstu najznačajnijih
filozofa (Platon, Kant, Hegel, Niče,
Hajdeger), s namerom da u tekstu
pokažu aporije koje proističu iz
primene jednoznačnih opozicija
396
■ DIFFÉRANCE – Deridin termin
koji se ne može doslovno preve­
sti na srpski jezik (homofon reči
diférence – „razlika“), ali se često
označava kao „razlika“, a podrazu­
meva mehanizam stvaranja znače­
nja u sistemu jezika i u stvarnosti
koji onemogućava otklanjanje nji­
hovog razlikovanja. Derida prihvata
De Sosirovu tezu o tome da u jezič­
kom sistemu ne postoje potpuno
pozitivni elementi izuzeti iz zakona
razlike i proširuje je na nivo ontološ­
ke teze. Diférance je quasi­transcen­
dentalni izvor svih razlika.
■ APORIJA (grč. aporos – bez pu­
ta) – u grčkoj ilozoiji nemoguć­
nost rešenja spora s obzirom na
ravnotežu argumenata. U klasičnoj
retorici – govorna igura koja ozna­
čava sumnju ili neodlučnost govor­
nika (klasični primer je Hamletovo
„biti ili ne biti“). U Deridinoj de­
konstrukciji, nerešiva situacija koja
nastaje onda kad je uslov moguć­
nosti nečega istovremeno i uslov
njegove nemogućnosti. Prema Mi­
leru, „tekst na sebi samom insceni­
ra akt dekonstrukcije bez pomoći
kritičara. Tekst izražava sopstvenu
aporiju“.* Ovu aporetičnost ili de­
konstrukciju Miler naziva lingui­
stic moment i podrazumeva „trenu­
tak u književnom delu kad njegov
sopstveni medijum podleže preispi­
tivanju“.** To se dešava uvek kad
su dva značenja datog teksta, reto­
ričko (igurativno) i logičko (gra­
matičko), međusobno asimetrična
i ne mogu se uskladiti. Prema De
Manu, aporetičnost označava neo­
predeljenost (undecidability) izme­
đu performativnog („kako“) i kon­
statujućeg („šta“) jezika.
* J. Hillis Miller, heory Now and hen,
New York, 1991, str. 108.
** Ibid., str. 168.
Književne teorije XX veka
(razum–nerazum, unutrašnjost–spoljašnjost, supstanca–slabost,
duh–slovo, model–kopija itd.). Mišljenju kroz opozicije Derida su­
protstavlja mišljenje kroz quasi­trascendentalije: nešto je tim više Q­asi­transcen­
ono što jeste ukoliko istovremeno sebe izdaje, uslov njegove moguć­ dental­je
nosti istovremeno je i uslov njegove nemogućnosti, identitet je mo­
gućan samo po cenu u njega upisane drugosti. Nešto je ono što jeste
samo onoliko koliko se razlikuje od nečeg drugog. Ta razlika ipak
nije nešto sp olj aš nj e, ali je ugrađena u strukturu nečega ili neko­
ga. Ova razlika razlikuje sve iznutra i čini najopštiji strukturalni za­
kon dekonstrukcije koji kaže da proces / utvrđivanje identiteta ne­
koga ili nečega nikad nije zatvoren. O tome da neki gest ima smisao
može se reći samo onda kad se on ponovi. On mora da ima u vidu
ponavljanje ako želi da bude razumljiv. Ponavljanje se, međutim, ni­
kad ne odvija doslovno na isti način, jer uvodi novi kontekst i nove
okolnosti koji neznatno menjaju značenje prvog gesta. Ovaj odnos
prema drugosti, koja određuje horizont filozofskog mišljenja, otva­ Et­čka d­menz­ja
ra pred dekonstrukcijom e t i čku di men z iju. dek­nstr­kc­je
Tako shvaćena dekonstrukcija je nesumnjivo f i l ozof ij a do­
g ađaj a: nastoji da opiše ono što je nepredvidivo i nije podložno
anticipaciji, što se dešava kad odbacujemo kategorije pomoću kojih
obično namećemo pojedinačnom događaju neki nadređen okvir. „Te­
ma“ dekonstrukcije je, dakle, ono što je drugo i nepredvidivo (ovo
je Levinasov motiv), što se i ne može okarakterisati kao tema ili kao
teza. Derida, kao kritički nastavljač filozofije Eman­­la L­­­nasa
(1906–1995), problematizuje Drugost ukazujući na njen dvoznačan Dr­g­st
karakter: Drugi je najmanje saglediv i nesavladiv, iako mi se – s druge
strane – upravo on nameće, očekujući od mene odgovor. Ne mogu u
potpunosti da ga prihvatim (to znači da ga prisvojim, da ga učinim
sasvim svojim), ali istovremeno ne mogu da ga prepustim samom se­
bi, izvan mog horizonta. Na tome se zasniva paradoks čijim se opisi­
vanjem, skoro u svakoj knjizi u drugačijem obliku, bavi Derida. Dru­
gost je ugrađena u strukturu Identiteta kao osnovni uslov njegove
mogućnosti (kad ne bih mogao od drugih da se razlikujem, ne bih
bio ja). Istovremeno je, međutim, i uslov njegove nemogućnosti (jer
pozivajući druge na govor o sebi, gubim autonomiju). Uslov moguć­
nosti Drugoga (to što je ugrađen u moj horizont) istovremeno je
i uslov njegove nemogućnosti (jer na taj način ne može biti Drugi).
Zato Derida neprestano naglašava da Drugi, apsolutno individual­
no događanje Drugosti, ne spada ni pod kakav pojam, ne može se
Mes­janska
ugraditi ni u jedan horizont očekivanja (Derida ovde govori o nemi­ d­menz­ja
novnosti uvođenja mesijanske dimenzije u filozofiju, što ukazuje na f­l­z­f­je

XI. Dekonstrukcija 397

 njegove čvrste veze s jevrejskom tradicijom), i zato izmiče filozofiji.
Ma kako da toute autre est toute autre, svako drugi je sasvim drugi,
ipak filozofija nikada neće prestati njime da se bavi. Iz ovog para­
doksa izvire čitava Deridina filozofija za koju je jedini način pribli­
žavanja fenomenu događaja odbacivanje strogo određenih granica
filozofskog diskursa i pokušaj zaobilaženja u njoj postavljenih zam­
ki. Književnost se ovde čini najboljim sredstvom.
Knj­že­n­ Književnost za Deridu ima dva značenja. Prvo, to je prostor u
k­ntekst kojem dolazi do tematizacije paradoksa dekonstrukcije: s jedne stra­
dek­nstr­kc­je
ne – svako književno delo je apsolutno jedinstven i neponovljiv do­
gađaj, a s druge – ugrađuje se u institucionalan okvir koji ga lišava
te izuzetnosti. Književnost je pod­ ■ LITERARNOST – prema De­
jednako i d i om dela koji određuje ridi, „ne postoje književni teksto­
njegovu posebnost koja protivreči vi sami po sebi. Literarnost nije
konvencionalizovanim okvirima urođeno svojstvo, unutrašnja oso­
predstave, kao i i nst itu cij a, odno­ bina teksta. Ona je korelat inten­
cionalnog odnosa prema tekstu,
sno skup konvencija koje ga odre­ ona je intencionalni odnos koji
đuju, nastalih zahvaljujući ponav­ u sebi integriše, kao element ili
ljanju. S druge strane, književnost intencionalni sloj, manje ili više
koja, prema Deridi, u sebi sadrži skrivenu svest konvencionalnih ili
les pensées plus pensantes que telles institucionalnih, u svakom slučaju
– društvenih pravila. To, razume
qu’on apelle la philosophie, „misli se, ne znači da je literarnost čisto
koje su više misleće od onih koje subjektivna projekcija u smislu
nazivamo filozofijom“, postaje kori­ empirijske subjektivnosti ili hira
sno sredstvo u preispitivanju grani­ svakog čitaoca. Književni karakter
ca filozofskog diskursa koji želi da teksta pripisuje se intencionalnom
predmetu u njegovoj, može se re­
zaboravi na konfrontaciju sa onim ći, noematskoj strukturi, a ne sa­
što se u svetu ponovo dešava. To je mo subjektivnoj strani noetičkog
utoliko moguće ukoliko se Derida čina. Postoje ‘u’ književnom delu
Tekst ka­ trudi da od svakog svog teksta na­ osobine koje zahtevaju književno
d­gađaj čini „događaj“, da na neočekivan tumačenje i pozivaju se na konven­
cije, institucije i istoriju književ­
način na jedinstvenost teksta koji nosti. Ova noematska struktura
analizira (na njegov potpis, si g na­ je sadržana (kao ‘nerealna’ prema
tu r u) odgovori jedinstvenošću i Huserlovoj terminologiji) u sub­
neponovljivošću sopstvenog teksta jektivnosti, ali subjektivnosti ne­
(sopstvenim potpisom, kontrasig­ empirijskoj i povezanoj sa inter­
subjektivnom i transcendental­
naturom – ili čak kont rasi g na­ nom zajednicom“.*
tom). Derida je svoje tekstove po­
* „Ta dziwna instytucja zwana literaturą“.
svetio mnogim piscima (između Z Jacques’em Derridą razmawia Derek
ostalih: Malarmeu, Džojsu, Kafki, Atridge, u: Dekonstrukcja w badaniach
Šekspiru, Ponžu, Selanu, Blanšou, literackich, Gdańsk, 2000, str. 32.

398 Književne teorije XX veka

Ženetu) i svaki put je pisao drugi tekst (nikada se nije unapred znalo
kakav će oblik poprimiti), iako je uvek bio posvećen drugoj verziji
goreopisanog paradoksa dekonstrukcije. Na taj način performativno
(dakle, pišući a ne teoretišući) dokazuje njegovu neizbežnost: svaki
put je isto (paradoks dekonstrukcije) ugrađeno u ono što je Drugo Ist­ t­ ­ Dr­g­
(Deridini tekstovi pisani po drugom retoričkom modelu). Derida u
očima mnogih nije filozof već pisac s obzirom na raznovrsnost koriš­
ćenih žanrova (dijalog, epistolarni roman, dnevnik, aforizam) i na na­
čin korišćenja jezika. To nije tačno: Derida je filozof koji nastoji da
preoblikuje granice filozofskog diskursa koristeći za to književne stra­
tegije. Ne postoji jedan, opšteobavezujući model filozofskog diskursa,
kao što ne postoji jedan model literarnosti. A da ne govorimo o tome
da zahvaljujući ovom postupku sama literarnost, esencija književnih Kr­t­ka
l­terarn­st­
tekstova, biva dovedena u sumnju. Književnost ne poseduje nikakvu
trajnu i nepromenljivu suštinu, kaže Derida, jer svakom tekstu može­
mo pripisati literarnost zavisno od konteksta u koji ga stavimo. Da­
kle, vraćamo se na početak: ne postoje esencije već samo promenljivi
konteksti njihovog korišćenja. Književna dimenzija dekonstrukcije se
prepliće sa (anti)metafizičkom i pragmatičkom dimenzijom.
Da bi se bolje razumelo šta je – pa i u odnosu na književnost – de­
konstrukcija, valjalo bi suprotstaviti njen projekat trima prigovorima Tr­ pr­g­­­ra
koji se najčešće upućuju na njenu adresu. Oni se odnose na sledeće: dek­nstr­kc­j­
njen rušilački karakter, njenu negativnost i njenu hermetičnost.

In­­nc­ja

Prva primedba glasi: dekonst r u kcij a j e dest r u kcij a. Prema Dek­nstr­kc­ja

kritičarima, dekonstrukcija je – rado ubrajana u postmodernistič­ ­ destr­kc­ja
ku filozofiju – za zapadnu tradiciju razorna, a kao njena posledica
u kulturi nije ni smisao, ni čovek niti bilo kakva trajna konstrukci­
ja. Derida, međutim, ne upotrebljava reč „dekonstrukcija“ u tom
uobičajenom, negativnom značenju, već isto onako kako je Hajde­
ger upotrebljavao reč „destrukcija“ kad je nagovarao filozofiju na
rastavljanje „omotača“ kojima je obavijena tradicija zapadnog miš­
ljenja.15 Destrukcija (ali i dekonstrukcija) samo je „razmekšavanje
15 Up. M. Heidegger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1985, prevod: Hrvoje Šari­
nić, str. 25. Hajdeger jasno piše: „Destrukcija, naime, ne želi pokopati prošlost
u ništavilo, ona ima pozitivnu namjeru.“ U Pismu prijatelju – Japancu, Deri­
da je objasnio zašto se odlučio za reč „dekonstrukcija“ umesto „destrukcija“:
„Kad sam izabrao ovu riječ, ili kada mi se ona nametnula, mislim da je to

XI. Dekonstrukcija 399

Dem­nt­ranje otvrdle filozofske tradicije“, što se može identifikovati sa samom
trad­c­je
suštinom filozofskog razmišljanja koje omekšava stvrdnute jezike
tradicije. U tom smislu dekonstruktivni diskurs ima odnos prema
drugim diskursima koji grade tradiciju tako što ih pažljivo prouča­
va, što se udubljuje u čitanje svakog reda teksta, što poredi prihva­
ćene premise s donetim zaključcima motreći na jezik kojim je dato
razmišljanje konstruisano. Ako je, dakle, dekonstrukcija razlaganje,
onda ona ne razlaže ni smisao ni čoveka (kako bi to bilo moguće?),
već ono što u književnim ili filozofskim tekstovima – ili šire: u ne­
koj tradiciji – govor i o smislu, čoveku i prihvata kao očigledno.
Klasičan primer takvog postupka je Deridina knjiga Glas i fenomen
u kojoj nije dekonstruisan (što znači podvrgnut pažljivom čitanju)
smisao ili značenje, već Huserlova koncepcija značenja i u njoj ugra­
Kraj ­oveka đene suprotnosti. Drugi primer može biti čuveni Deridin tekst Kraj
čoveka koji – naravno – niti oglašava smrt čoveka, niti tog čoveka
usmrćuje, već samo analizira određen tip „antropološkog“ diskursa
s kraja šezdesetih godina; uostalom, to nesumnjivo čini pod utica­
jem nekih Hajdegerovih motiva.16
„Cilj dekonstrukcije – piše jedan od interpretatora – je da
se opuste i deblokiraju strukture ..., da se one stave u po­
kret, da se stvore nove forme, a pre svega da se kaže ‘da,
oui, oui’ nečemu što ljudsko oko nije videlo, ljudsko uho
nije čulo.“17
Novom tumačenju tradicije koja ne može da otvrdne u ljušturi
anahrone forme mora da odgovara nova forma koje još nema, ali
In­enc­ja koja se mora pronaći. Dekonstrukcija je, dakle, i nvencij a: pro­
nalaženje formi, konvencija, događaja, govornih činova, načina
bilo u knjizi O gramatologiji, nisam mislio da će joj se pripisati centralna
uloga u diskursu koji me tada zanimao. Između ostalog, želio sam prevesti
i usvojiti u svoj govor Heideggerove riječi Destruction i Abbau. Obje su u
tom kontekstu značile operaciju koja se tiče tradicionalne strukture ili arhi­
tekture temeljnih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. Međutim, na
francuskom izraz ‘destrukcija’, implicirao je isuviše očito poništenje, jednu
negativnu redukciju koja je možda bila bliža ničeanskom ‘rušenju’ nego Hei­
deggerovom tumačenju ili vrsti čitanja koje sam ja predložio. Dakle, ovu sam
reč odbacio.“ Jacques Derrida, Pismo prijatelju – Japancu, „Delo“, Beograd,
mart–april 1992, godina XXXVIII, 3–, str. 201–202.
16 Ovde je reč o Pismu o humanizmu (196) iz Putnih znakova, gde Hajdeger
pažljivo analizira metafizičke premise antropologizma i humanizma.
17 J. D. Caputo, The Prayers and Tears of Jacques Derrida: Religion without Reli­
gion, Bloomington, 1997, str. 18.

00 Književne teorije XX veka

 ■ IDIOM/INSTITUCIJA – prema
mišljenja, strategija čitanja koji
Deridi, dva pola svakog iskustva, omogućavaju „da se nešto novo
pa i književnog iskustva, koji se pojavi prvi put“,18 da „nakon pre­
međusobno dopunjavaju. Idiom poznavanja i ozakonjenja, nakon
ukazuje na događajni i jedinstven stavljanja kontrasignature pomoću
karakter književnog dela, a institu­
cija na njegovu konvencionalnost. društvenog ugovora, prema određe­
nom sistemu konvencija, treba da
Idiom i institucija se uzajamno do­
punjavaju: potpuno idiomatsko de­ sačuva vrednost za budućnost“.19
lo bi bilo neshvatljivo, a potpunoInvencija, koja je za Deridu isto što
institucionalizovano delo – lišeno
originalnosti.
i dekonstrukcija,20 na jasan način
je podeljena: otvara čoveka u prav­
cu neponovljivog događaja, u pravcu nečega što se odvija prvi put, i
ugrađuje ovaj događaj „u zajedničku istoriju, pripadnost određenoj
kulturi: nasleđu, zaostavštini, pedagoškoj tradiciji, disciplini i nizu ge­
neracija“.21 Dakle, otkriće onoga što je novo moguće je samo ukoliko
može biti „ponavljano, korišćeno i ugrađivano u različite kontekste“,
preoblikujući samim tim ovaj „prvobitni“ događaj. Upravo tako funk­
cioniše tradicija: da bi događaj (iskaz, umetničko delo, istorijski do­
gađaj), izuzetan po svojoj jedinstvenosti, bio usvojen, mora izdržati
pokušaj ponavljanja (reprodukcije) zahvaljujući kojoj se svima stavlja P­k­šaj
na raspolaganje. Međutim, da bi zadržao svoju originalnost, on isto­ p­na­ljanja
vremeno zahteva podjednako jedinstveno korišćenje. Život umetnič­
kog dela zasniva se na sledećem: preživeće samo ono koje može da
računa na svoje stvaralačko tumačenje. A ono koje se samo nestvara­
lački deklamuje – prestaje da pripada živoj tradiciji. Kad bi nasleđe
bilo samo mehanički ponavljano, ono uopšte ne bi bilo nasleđe već
skup praznih formi i mrtvih konvencija.22 Kad bi, međutim, kultura
izmišljala samo nova značenja, tradicija bi prestala da postoji jer ne
bi bilo institucionalnih okvira koji bi omogućavali očuvanje nasleđa
prošlosti za buduća pokolenja.23
„Moj zakon“, kaže Derida, „kojem nastojim da se posvetim
i u odnosu na koji sam odgovoran, jeste tekst dr ugog a, Tekst dr­g­ga
njegova jedinstvenost, njegov idiom, njegov poziv koji mi

18 J. Derrida, Psyché. Invention de l’autre, op. cit., str. 16.

19 Ibid.
20 Opširnije o tome pišem u knjizi: Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura,
Kraków, 2002, deo: Dekonstrukcja, czyli inwencja, str. 172–182.
21 J. Derrida, Psyché..., op. cit., str. 16.
22 J. Derrida, Sur parole. Instantanés philosophiques, Paris, 1999, str. 60.
23 Up. M. P. Markowski, „Polityka zdarzenia – o Derridzie i dekonstrukcji“,
Europa, 200, br. 30.

XI. Dekonstrukcija 01

 prethodi. Odgovorno mogu da mu odgovorim (i to se od­
nosi na sve zakone, a naročito na etiku) samo onda kad ga
uvodim u igru i angažujem sopstvenu individualnost, stav­
ljajući potpis, drugu signaturu.“2
Dekonstruktivna invencija – pronalaženje budućnosti za tradi­
ciju, utiranje puta novim događajima – ne može biti destrukcija u
negativnom, rušilačkom smislu, već naprotiv: ona čuva nasleđe od
prirodne smrti u mašini za reprodukovanje gotovih klišea.

Af­rmac­ja

Dek­nstr­kc­ja Druga primedba – čvrsto povezana s prvom – glasi ovako: d ekon ­

je negac­ja st r u kcij a j e ne g ac ij a. A u drugom obliku: dekonstrukcija je po
svojoj (naravno, dekonstruktivnoj) prirodi nihilistička. To bi trebalo
da znači da je rezultat uništavanja subjekta, smisla, istorije – saznaj­
ni nihilizam koji vodi konstataciji da ne postoji objektivna istina,
da je interpretatoru sve dozvoljeno, pa i da ne mora da brine o stvar­
nosti, već da može koliko hoće da je transformiše prema sopstve­
nom nahođenju ili da proizvodi fantastične tekstove neukorenjene
u stvarnosti. Na ovom mestu se obično kaže da na području te neo­
graničene igre interpretacije Derida verno ide Ničeovim tragom,
što omogućava da se obojica povežu zajedničkom vezom nihilizma.
Af­rmat­­an gest Derida, međutim, neprestano naglašava da je dekonstrukcija afir­
dek­nstr­kc­je mativan gest. To, ipak, nije samo ničeanska afirmacija, gromoglasno
„Da“ izrečeno čitavom svetu, s njegovim nesrećama i radostima, već
afirmacija koja omogućava pojavljivanje onoga što je novo. Prvo, na­
ravno, u prostoru iskaza u kojem se poistovećuje sa invencijom:
„Dekonstrukcija je ili pronalazačka ili je uopšte nema; ona
se ne zadovoljava metodološkim procedurama već otvara
prolaz ... Njen način pisanja nije isključivo performativan.
Ona od drugih konvencija stvara pravila za nove performa­
tive, mada se nikada ne pozicionira u teorijskoj sigurnosti
jednostavne opozicije između performativâ i konstatacijâ.
Njen tok podrazumeva afirmaciju koja je u vezi sa odigra­
vanjem događaja.“25
2 „Ta čudna institucija zvana književnost“. Sa Žak Deridom razgovara Derek
Atridž, Literatura na Świecie, 1998, br. 11/12, str. 215–216, u: Dekonstrukcja
w badaniach literackich, Gdańsk, 2000.
25 Derrida, J., Psyché..., op. cit., str. 88.

02 Književne teorije XX veka

 Pod afirmacijom ovde treba razumeti pristanak za pojavljiva­
nje događaja koji se – kao i svaki događaj – ne ugrađuje u već po­
stojeći program, ne potvrđuje zadobijene kontekste nego ih raskida
izlažući nas riziku razumevanja. Međutim, pristanak na pojavljiva­
nje događaja podrazumeva da ćemo na ovaj događaj odgovoriti, D­gađaj
a odgovoriti možemo samo pronalazeći odgovarajuće – nove for­
me, konvencije, govorne činove. Ako tekst koji čitam jasno naglaša­
va sopstvenu jedinstvenost, onda on od mene zahteva potvrdu ove
izuzetnosti prilikom čitanja. Kad bi trebalo da pročitam tekst isto
kao što su ga do tada drugi pročitali, kako bih onda mogao da tvr­
dim da sam izašao na kraj s njegovom događajnošću? Ako čitanje
(i s njim povezano pisanje) ne bude neprestana invencija, onda će kul­
tura, zajedno sa svojim remek­delima, balansirati na granici smrti,
a mi ćemo brzo otkriti svoju nemoć da je reanimiramo. Kultura ne­
podložna dekonstrukciji, nedekonstruktivna kultura, postaje jalova
zemlja, ledina koja rađa samo opasan korov.
Ali, afirmacija se ne odnosi samo na pronalaženje odgovaraju­
ćih načina čitanja i pisanja, jer ne treba zaboraviti da je dekonstruk­
cija upravo u toj oblasti najpoznatija. Afirmacija je zapravo ono
izgovoreno „da“ koje omogućava svaki sporazum (u tom pogledu Sp­raz­m
se Derida slaže s Gadamerom da razgovor, kao premisa razume­
vanja, mora imati u vidu dobru volju sagovornika). Štaviše, omo­
gućava svaki odnos među ljudima koji neće moći međusobno da
razgovaraju ako ne pođu od uzajamnog odobravanja. „Da, slušaću
šta ćeš reći.“ „Da, pričaću ti.“ „Da, slažem se s tvojim dolaskom.“
Čak i onda kad budem nekom drugom pretio, kad se s njim budem
svađao, kad ga budem proklinjao, moram mu se obratiti, moram
mu dozvoliti da se pojavi u prostoru u kojem ja već jesam, noram
mu dozvoliti da poseti moju kuću, da se pojavi na mom horizontu,
u mom jeziku. Ovo inicijalno „da“ omogućava dolazak drugog: kako
novog događaja tako i drugog čoveka, takođe – a možda, čak, i pre
svega – i u vidu događaja čitanja koje omogućava nekom drugom
(autoru) da se pojavi u novom vidu. Upravo je zahvaljujući njemu
moguće – makar na trenutak – sklapanje primirja, upravo zahvalju­
jući njemu je moguće verovati u obećanje dato Drugome i od strane
Drugoga, a to obećanje koje ukazuje na etički momenat dekonstruk­
cije postaje osnova kulturne zajednice. Ovo „da“ je, kao znak bezu­ Znak ­ez­sl­­ne
slovne afirmacije, uslov svakog iskaza upućenog nekom drugom, af­rmac­je
znak je obećanja na osnovi kojeg se obraćamo nekom drugom i o
nekom drugom govorimo. „Još pre nego što odlučim šta ću da ka­
žem, obećavam da ću govoriti, odgovaram za obećanje govorenja,
XI. Dekonstrukcija 03
 odgovaram.“26 „Svaki put kad otvaram usta, svaki put kad govorim
ili pišem – obećavam.“27 Na prostoru razgovora, u odnosu između
mene i nekog drugog, „da“ prethodi bilo kojoj drugoj reči, omogu­
ćava svaku reč – i zato je preduslov svake relacije, svakog odnosa
prema nečemu / nekome drugome, a prema tome i književnosti
Zak­n ­­ećanja uopšte. Ali ovo „da“ čini da tim odnosom vlada zakon obećanja da
neko drugi već čeka na mene, da me poziva da izađem iz pustinje,
da me već neko drugi – još pre nego što počnem da govorim, pre ne­
go što i počnem da egzistiram kao Ja – izaziva da govorim. Samim
tim se ipak slažem sa situacijom u kojoj obećanje govora treba da
bude potvrđeno, u kojoj ovo prvo „da“ treba da prati njegovo po­
navljanje bez koga se neće ništa odigrati, ništa dogoditi. Upravo na
tom ponovljenom „da“ zasniva se dekonstruktivna afirmacija. Ako
kažem: „Da, govoriću ti bez obzira na to šta će se desiti“, u stvari
tada želim da čujem: „Da, slušaću te bez obzira na to šta će se desi­
ti.“ Ovo drugo „da“ je, dakle, sadržano u prvom, i jeste ono čime je
Drugi već u meni, čime me otvara prema sebi, čime sebi krči put ka
meni još i pre nego što otvorim usta, još i pre nego što kažem prvu
reč. U toj pukotini između mog odobrenja i njegovog / njenog is­
kaza, slično kao i između tradicije i njenog tumačenja, između dva
potpisa, stvara se mogućnost posebnog i jedinstvenog događaja čija
je dekonstrukcija neprestana afirmacija.
K­mentar­san­ To ima ozbiljne posledice za odnose između komentarisanog
tekst – teksta i samog komentara. Pristalice dekonstrukcije su, ne verujući
k­mentar
u apsolutan, od čitanja nezavisan identitet čitanog teksta, a istovre­
meno brišući granicu između onoga što je književno i onoga što
je neknjiževno, svoje interpretacije tretirali uporedo sa interpreti­
ranim tekstovima, naglašavajući njihov „događajni“ i neponovljiv
karakter koji se ne odnosi na već postojeća, ustaljena pravila kom­
pozicije. Taj inventivan karakter svakog čitanja, koje svojom idioma­
tičnošću odgovara idiomatičnosti analiziranog teksta, veoma je bli­
zak Deridi koji je pisao:
„Čitanje mora da se preda izuzetnosti [književnosti], da je
prizna, da je ima u vidu, da je bude svesno. Međutim, da bi
se to postiglo ... treba da se stavi potpis, da se napiše nešto
drugo što bi joj odgovaralo ili bi korespondiralo s njom na
podjednako poseban način.“28
26 J. Derrida, Points de suspension. Entretiens, Paris, 1992, str. 398.
27 J. Derrida, „Jednojęzyczno­ć innego, czyli oryginalna proteza“, Literatura na
Świecie, 1998, br. 11/12, str. 105.
28 „Ta čudna institucija zvana književnost“..., op. cit., str. 219.

0 Književne teorije XX veka

 Derida ovaj neponovljiv odgovor na tekst naziva kontrasignatu­ Č­ta­če­a
k­ntras­gnat­ra
rom ili kontrasignatom: lično stavljen potpis ispod potpisa čitanog
teksta. Tako kod Deride možemo pročitati:
„‘Dobra’ književna kritika, jedina o kojoj ovde može biti
reči, podrazumeva određen čin, signaturu ili kontrasigna­
turu, pronalazačko jezičko iskustvo u jeziku, ugrađivanje
čina čitanja u polje čitanog teksta. Ovaj se tekst nikada ne
podvrgava potpunoj ‘objektivizaciji’.“29

Transc­nd­nc­ja

I, na kraju, treća primedba: d ekonst r u kcij a sve svo di na tekst.

Ova primedba najčešće proističe iz doslovnog tumačenja rečenice
napisane na margini rasprave o Rusou: „Nema ničeg izvan teksta“ Nema n­čeg
ili doslovno: „Ne postoji ono izvan­tekstualno“ (il n’y a pas de hors­ ­z­an teksta
­texte).30 To se obično shvata tako kao da postoji neka privilegova­
na sfera tekstova, knjiga potpuno ograđena od „ostatka“ sveta i da
ne postoji prolaz od teksta do stvarnosti. Iz ove perspektive se de­
konstrukcija ispoljava kao pohvala savršenoj imanenciji. Zatvoreni P­h­ala
smo, kažu Deridini kritičari, u svetu bez izlaza, u zatvoru jezika u ­manenc­j­
kojem se smislovi besomučno raz­
■ IL N’Y A PAS DE HORS-TEXTE množavaju na sve strane iako je
– „ne postoji izvan­tekst“, čuvena
rečenica Žaka Deride iz dela O gra­
put ka stvarnosti nepovratno za­
matologiji, koja je izazvala brojne tvoren. Nema izlaza iz tog tekstu­
nesporazume. Iz književne per­ alnog sveta, jer sve nestaje u sferi
spektive, ona označava samo to da uzajamnih, beskrajnih relacija i ne
nijednu reč ili rečenicu ne može­ dozvoljava ni da proviri kroz pre­
mo smestiti izvan bilo kakvog kon­
teksta i na taj način ustaliti njen cizno ispletenu mrežu znakova.
smisao. Drugim rečima, uvek po­ U tom magičnom svetu podudar­
stoji mogućnost rekontekstualiza­ nosti nema tragova po kojima bi­
cije reči, rečenice ili teksta koja će smo mogli doći do izvora i nema na­
promeniti njihovo značenje.
de da će se spasti bilo koji smisao.
Na osnovi tako shvaćene dekonstrukcije, u očima kritičara postaje
par excellence postmodernistička filozofija, dok se Derida ni po če­ Der­da – B­dr­jar
mu ne razlikuje od, recimo, Žana Bodrijara i njegove teorije veštač­
kih slika (simulakruma) koje uspešno zamenjuju pravu stvarnost.
29 Op. cit., str. 199.
30 J. Derrida, O gramatologiji, Veselin Masleša, Sarajevo, 1976, str. 207, prevod:
dr Ljerka Šifler­Premec.

XI. Dekonstrukcija 05

 Derida, međutim, govori o nečem sasvim suprotnom! Upra­
vo stvarnost ima obeležja „teksta“, što znači da nam se – govoreći
sa znatnim, mada opravdanim sažimanjem – u prolaznom životu
krajnji smisao, čiju bliskost i prisustvo priželjkujemo, neprestano iz­
miče i nikada ne dolazi na vreme, podmećući različita tumačenja.
S­et ka­ tekst Drugačije rečeno: ako Derida govori o svetu kao tekstu, onda tako­
đe govori i da se čovek ne može zatvoriti u njegove granice jer je
njegova predodređenost da neprestano ruši granice našeg iskustva
i prekoračuje bilo kako shvaćenu sferu imanencije. Navedimo kao
primer sledeći iskaz samog Deride:
„Pojam teksta ili konteksta koji koristim obuhvata a ne is­
ključuje svet, stvarnost, istoriju. Onako kako ja to shvatam,
tekst nije knjiga i nije sadržan u tomovima smeštenim u bi­
blioteci. On ne suspenduje odnos prema istoriji, stvarnosti,
bitku, a naročito ne prema onome što je drugo, tim više –
govoreći o svetu, o stvarnosti, o tome da se oni uvek pojav­
ljuju u iskustvu te, dakle, u gestu interpretacije koji ih kon­
tekstualizuje u skladu s mrežom razlika, pa prema tome i
odnosa prema drugome – sa svom sigurnošću podsećam
na to da se drugost (razlika) ne može eliminisati.“
Šta zapravo govori Derida? Prvo, da tekst i svet jedan drugog
uopšte ne isključuju, pošto je tekst samo uslovni naziv za stvarnost ko­
ja se nikako ne može doživeti direktno, bez posredstva interpretacije
Med­jat­­n­ (iz čega proističe da svako iskustvo
­sk­st­­ ■ INSKRIPCIJA – prema Deridi,
ima karakter interpretacije); drugo, ugrađivanje značenja u beskonačan
st­arn­st­
da ta interpretacija ima karakter od­ lanac znakova, koje omogućava da
nosa prema nečem drugačijem od značenje uvek bude kontekstuali­
nje same, od njenog subjekta, da zovano, uključeno u sistem nad
se između nas i sveta nalazi razlika kojim nema kontrolu i nikada nije
neposredno samo po sebi dato.
koje se nikako ne možemo oslobo­
diti. To nisu naročito uznemirujuće teze. Međutim, njihove posledice
su suštinske, jer iz njih nedvosmisleno proističe sledeće: ako svet ima
smisla, onda taj smisao nikada nije neposredno dat – u intuitivnom
ili bilo kakvom drugom sagledavanju (kako tvrde fenomenolozi) –
već uvek i samo u izvesnom nagoveštaju, obećanju koje se nikada ne
može do kraja ispuniti. S druge strane, međutim, pošto je ovaj smisao
ipak dat kroz nagoveštaj ili obećanje, to ne znači da ne možemo pre­
ma ovom transcendentnom smislu imati odnos, da ga ne priželjkuje­
mo i da ga ne tražimo. Drugim rečima: iz dekonstruktivne perspekti­
ve, interpretacija je istovremeno i neminovna i beskrajna.

06 Književne teorije XX veka

 Ovde se povezuju sve tri osobine dekonstrukcije o kojima je N­žn­st
bilo reči. Kao što se može videti, Derida stavlja glavni naglasak na ­nterpretac­je
invenciju, afirmaciju i transcendenciju. Dekonstrukcija nije uništa­
vanje već, kroz pronalaženje novih načina sticanja iskustava, otkri­
vanje budućnosti, ne vodi u nihilizam već se zasniva na fundamen­
talnoj afirmaciji događaja, ne zatvara nas u svetu tekstova odvojenih
od sveta već naglašava interpretativni karakter svakog iskustva.
Da još jednom navedemo Deridu:
„Ono što nazivam ‘tekstom’ sadrži u sebi sve takozvane
stvarne, ekonomske, istorijske, socioinstitucionalne struk­
ture, rečju: sve moguće vrste odnosa. ... To ne znači da su
svi odnosi suspendovani, osporeni ili sadržani u knjizi, ka­
ko ljudi smatraju, ili da su do te mere naivni da u to veruju
i da mene optužuju da ja tako smatram. Ali, znači da svi od­
nosi, da svekolika stvarnost poseduje strukturu izdiferenci­
ranog traga i da se može odnositi na tu ‘stvarnost’ jedino
uz pomoć interpretativnog iskustva.“31

S­mnj­­­ r­f­r­nc­

Iako se tvorac dekonstrukcije, Žak Derida (koji je od 1975. do 1985.

godine držao predavanja na Jejlu), u više navrata distancirao od
bilo kakvih ­izama, uticaj dekonstrukcije na dekonstruktivizam
jeste očigledan. On se zasnivao na dovođenju u sumnju očigledno­
sti referencijalne dimenzije teksta (Derida kaže da „svaki književ­ Kr­t­ka reference
ni tekst vrši suspenziju referencijalne naivnosti i vodi pregovore o
toj suspenziji“), otkrivanju u analiziranom tekstu igre sukobljenih
značenja koja vode ka interpretativnoj nerešivosti (engl. undecida­ Nereš­­­st
bility) i naglašavanju manje vidljivih marginalnih elemenata koje
tradicionalni načini čitanja zaobilaze. Dekonstruktivisti su, tragom
Deride, nastojali da pokažu kako se klasične pojmovne suprotno­ Dek­nstr­kc­ja
sti upisane u tekst koje je stvorio zapad (prisustvo–neprisustvo, du­ s­pr­tn­st­
ša–telo, glas–pismo, suština–pojava, doslovno–metaforično, filozofi­
ja–književnost) raspadaju i počinju da se vladaju prema drugačijoj,
čisto tekstualnoj logici. Nijedan od prvih članova opozicije više ne
vlada nad onim drugim (kako se dešava u metafizičkoj tradiciji),
što čini da pismo nije samo sekundaran zapis čiste ekspresije ili imi­
tacije, nego da dobija samostalnost koju je teško osvojiti u procesu
31 J. Derrida, Limited Inc., Evanston, Il. 1988, str. 18.

XI. Dekonstrukcija 07

 interpretacije. Na taj način je došlo do priznavanja pisma / pisanja
Neprelazn­st (écriture, writing) kao neprolaznog i u potpunosti samostalnog ele­
p­sanja menta koji nije podložan bilo kakvom hermeneutičkom prisvajanju.
Strogo čitanje, koje su primenjivali dekonstruktivisti (naročito
Dek­nstr­kc­ja Hilis Miler), imalo je da zahvali i američkoj Novoj kritici, u kojoj su
­ N­­a kr­t­ka veliku ulogu igrali verno čitanje (close reading) i naglasak stavljen na
retoričku strukturu teksta. Dekonstruktivizam se, svakako, razliko­
vao od New Criticisma po uverenju u radikalnu nespojivost svakog
teksta koji ne stvara organsku celinu, već polje međusobno suprotsta­
vljenih signifikacija. Među istraživačima New Criticisma (naročito
kod Tejta i Bruksa) ipak se mogla naći anticipacija dekonstruktivi­
zma, tačnije – naglašavanje napetosti koje grade tekst i duboke iro­
ničke strukture književnog dela.
De Man­­a Prema De Manovoj formula­
def­n­c­ja ■ ALEGORIJA (grč. allegoria, al­
dek­nstr­kc­je
ciji, dekonstrukcija je mogućnost legorein = allos, drugi agoreuein,
preispitivanja značenja datog govoriti = govoriti nešto drugo)
teksta uz pomoć elemenata koji – iskaz u kojem je na doslovno
proističu iz samog teksta. Prema značenje reči ili slika nadograđe­
drugoj definiciji, to je otkrivanje no dodatno značenje. Tako širo­
ko shvaćena alegorija može biti
trenutaka nepodudarnosti između tretirana kao sinonim za svaki
gramatičkog i retoričkog značenja. višeznačan iskaz koji zahteva dvo­
„Retorika“, pisao je, „na radikalan struko čitanje: na doslovnom i
način suspenduje logiku i pruža na prenesenom nivou. Međutim,
ogromne mogućnosti referencijal­ za razliku od drugih polisemat­
noj aberaciji.“32 Dekonstruktivistič­ skih iskaza (na primer, metafore
ili simbola), odnos između ova
ko strogo čitanje ne ide – nasuprot dva nivoa je konvencionalno
strukturalističkoj analizi – ka si­ uslovljen, što recipijenta primo­
stemskoj rekonstrukciji značenja, rava da se obrati zajedničkim
a nije ni – nasuprot hermeneutici kulturnim kodovima i tradiciji.
– prisvajanje smisla. Njegov osnov­ Alegorija je, zahvaljujući svojoj
proizvoljnoj vezi između nivoa
ni cilj je iskazivanje neotklonjive značenja, kao stvorena za izraža­
napetosti između značenja koje je vanje neprirodnosti razlike izme­
autor usvojio i značenja nastalog đu teksta i značenja. Ovu njenu
zahvaljujući igri tropa i retoričkih osobinu iskoristio je Pol de Man,
K­nstatac­ja figura, između konstativne (konsta­ koji u Alegorijama čitanja (1979)
­ perf­mat­­­
tujuće) i performativne (aktivne) pokazuje da je alegorija unutar
sebe raspolućen znak koji one­
upotrebe jezika. Ispunjavajući mol­ mogućava prelaz od znakova ka
bu da definiše dekonstrukciju, De izvanznakovnom svetu. Otuda
Man je ovako odgovorio: „U okviru proističe shvatanje alegorije kao
teksta moguće je preispitivanje ili retoričkog mehanizma koji →

32 P. de Man, Alegorie czytania, op. cit., str. 22.

08 Književne teorije XX veka

 → uklanjanje u njemu formulisanih
ukazuje na nemogućnost objedi­
tvrdnji pomoću elemenata koji pro­
njavanja značenja na nivou samog
teksta (jer znakovi isključivo upu­ ističu iz tog istog teksta.“33 Usled
ćuju na druge znakove, a ne na te napetosti tekst „ne čini ono što
svet), a samim tim i na neminov­ proklamuje“,3 gubi pretpostavljenu
nu propast čitanja. Za razliku od koheziju, njegov krajnji smisao ne
simbola, koji naglašava bezvreme­ može se jednoznačno protumačiti,
ni identitet slike i supstance, ale­
a njegovo čitanje se zasniva na stal­
gorija je za De Mana vremenska
struktura koja otkriva nepodudar­ noj nedočitanosti (misreading) koja
nost znaka i značenja. izmiče opoziciji pravog i pogrešnog
tumačenja.
Prema De Manovom uvere­
■ MISREADING (doslovno: „ne­ nju, ne postoji način da se u pot­
dočitanost“ ili „pogrešno razume­
vanje“) – termin koji je uveo Ha­
punosti ovlada jezikom, njegovom
rold Blum da bi deinisao revizioni­ tropološkom elementarnošću u
stičko, stvaralačko, idiosinkretičko kojoj figurativno značenje nepre­
čitanje kojem pristupa snažan pe­ stano slabi doslovno značenje. Ta
snik (a strong poet) iz straha da ne neobuzdana jezička elementarnost
potpadne pod uticaj svog prethod­ poseduje ironičku strukturu, jer
nika. Kako piše Blum, „poetski uti­
je ironija – prema De Manovom De Man­­a
caj se – tamo gde se odnosi na dva def­n­c­ja ­r­n­je
snažna, autentična pesnika – uvek shvatanju – nadređen jezički trop
zasniva na pogrešnom razumeva­ i pojavljuje se onda kad reči dobi­
nju [misreading] dela prethodnog jaju značenja koja znatno prevazi­
pesnika i predstavlja čin stvaralač­ laze pretpostavljene intencije njiho­
ke ispravke koja se neminovno vih korisnika. Ironija se pojavljuje
pretvara u pogrešnu interpreta­
onda „kad svest izgubi kontrolu
ciju [misinterpretation]“.* Pol de
Man drugačije shvata misreading. nad sobom“ i kad predstavlja „ne­
Pogrešno razumevanje teksta se, mogućnost sistema linearne i čvr­
prema njemu, zasniva na mešanju ste naracije“, „pauzu, pukotinu,
jezičkog i saznajnog poretka, kao narušavanje“.35 Književni tekst,
i na neutemeljenom poverenju u dakle, tako poseduje ironijsku (tro­
jezik nad kojim niko ne može da
pološku) strukturu, jer niko neće
uspostavi apsolutnu kontrolu.
moći njegovo značenje da podvrg­
* H. Bloom, Lęk przed wp­ywem. Teoria ne savršenoj kontroli. Književni
poezji, Kraków, 2002, str. 75.
tekstovi nisu tvorevine piščeve sve­
sti, nego lukave jezičke igre kojima se pisac – hteo to ili ne – mora
predati. Pokazivanje i tematizovanje ove vrste semantičkih proble­
ma je bilo, i dalje je, osnovni cilj dekonstruktivista koji, prihvatajući

33 „... za mene da, pošto se prezivam De Man...“. „Razgovor sa Pol de Manom

vodio Robert Mojnihan“, Literatura na Świecie, 1999, br. 10/11, str. 26.
3 P. de Man, op. cit., str. 27.
35 „... za mene da, pošto se prezivam De Man...“, op. cit., str. 2.

XI. Dekonstrukcija 09

 samodovoljnost književnog teksta, ■ IRONIJA – deinicija ironije
odbacuju neminovnost dogradnje koju daje De Man predstavlja in­
bilo kakvih konteksta u procesu či­ terpretaciju deinicije Fridriha
tanja (i u tom smislu se razlikuju Šlegela koji kaže da je ironija per­
od Deride, prema kojem jedna od manentna parabaza (Die Ironie ist
najvažnijih teza govori o „nezasiće­ eine permanentne Parekbase). Pol
de Man piše: „Ironija je perma­
nosti konteksta“). Interpretacija se
nentna parabaza alegorije.“ Ako
– i u tom pogledu dekonstrukcija, se alegorija zasniva na potpuno
ipak, nastavlja osnovne teze New proizvoljnoj i konvencionalnoj
Criticisma – oslanja isključivo na vezi između doslovnog i prene­
ono šta govori (i radi) sam tekst, senog značenja, onda ironija stal­
Nestanak s čim u vezi čitalac treba da „nesta­ no prekida tu vezu komplikujući
č­ta­ca ne“ u analiziranom delu: odnose između pomenutih nivoa
značenja. Ovaj rascep se dešava –
„Čitanje nije ‘naše’ čitanje, poš­ kako kaže De Man – po „svim tač­
to koristi isključivo jezičke kama“ i „sve vreme“, što znači da
elemente koje nam pruža sam ironija predstavlja trop koji pod
tekst. Razlikovanje autora od či­ znak pitanja stavlja mogućnost
razumevanja, odgovaranja, kao
taoca jeste jedno od lažnih raz­ i formulisanja deinicije. Prema
likovanja koje se ispoljava kroz De Manovom mišljenju, ironija je
to čitanje. Dekonstrukcija nije nešto poput negativne sile jezika
nešto što smo dodali tekstu, koja onemogućava kontrolu nad
već nešto što je u prvom redu značenjima teksta.
konstituisalo taj tekst.“36
Uostalom, isto ovo često je ponavljao i sam Derida tvrdeći da
Dek­nstr­kc­ja dekonstrukcija nije ni analiza ni interpretacija dodavana spolja (ni­
ka­ nač­n je, dakle, subjektivna), već je način postojanja sveta. Stvarnost se sa­
p­st­janja s­eta
ma dekonstruiše, a ozbiljan čitalac je dužan da taj beskrajan proces
stalno otkriva. Fundamentalna razlika između Deride i De Mana
jedino bi se zasnivala na tome što De Manov čitalac treba da pra­
ti hipnotički poziv teksta koji se neprestano preinačava („smernost
kritičara u odnosu na tekst je potpuna“),37 dok Deridin čitalac kroz
tekst koji čita treba da naglašava sopstvenu individualnost.

Est­t­čka ­d­­l­g­ja

Jedno od najvažnijih De Manovih uverenja odnosilo se na radikal­

nu različitost empirijskog iskustva i jezika. Ono što se dešava u jezi­
ku i ono što doživljavamo u svetu pripada različitim porecima i kad
36 P. de Man, op. cit., str. 30.
37 „... za mene da, pošto se prezivam De Man...“, op. cit., str. 256.

10 Književne teorije XX veka

 ■ MATERIJALNOST JEZIKA – poistovećujemo jedno i drugo, upa­
kategorija koju je uveo Pol de Mandamo u zamku zablude koju je De De Man­­a
u svojim poslednjim radovima po­ Man nazivao estetičkom ideologi­ estet­čka
svećenim estetičkim koncepcijama jom. Pod estetikom je podrazume­ ­de­l­g­ja
Kanta i Hegela. Prema De Manu, vao oblast koja je utvrđivala odnos
jezik sačinjavaju dva sloja. Prvi sloj
između subjekta (njegove intuici­
su potpuno nezavisni, slučajni i pro­
je, svesti i percepcije) i stvarnosti
izvoljni zvukovi i slova koji nemaju
nikakvog smisla. Na tu besmislenu (treba imati u vidu da je estetika
i haotičnu jezičku materiju dodajenastala u XVIII veku kao nauka o
čulnom iskustvu), dok je pod ide­
se sloj tropâ i igurâ zahvaljujući ko­
jem je moguće stvaranje značenja. ologijom podrazumevao „izmeša­
Proces dodavanja je proizvoljan, nost jezičke i prirodne stvarnosti,
konvencionalan i čisto mehanič­ referencije i pojavnosti“.38 Naturali­
ki, što znači da ne postoji nijedna
zacija i nekritičko prihvatanje veze
deinitivna veza između zvukova
i graičkih znakova koje tim zvu­ između tako shvaćenih estetičkih
kovima i znakovima pripisujemo. vrednosti (koje nas ukorenjuju u
S jedne strane, imamo besmislenu stvarnosti) i struktura jezika (ko­
i haotičnu mešavinu zvukova i slo­ja nas izvodi iz sveta empirijskog
va, odnosno materije jezika, dok, s
iskustva) ili percepcije i znanja je
druge strane, imamo trope i igure – kaže De Man – jedna od najdugo­
koji, iako nam omogućavaju spo­
razumevanje i stvaranje različitih
trajnijih filozofskih i književnote­
jezičkih efekata (reprezentaciju, orijskih iluzija koju treba podvrći
neprestanoj kritici. Literarnost je
ekspresiju itd.), istovremeno dovo­ L­terarn­st
de do nepopravljivih semantičkih definisana isključivo pomoću jezič­
deformacija. U svojim kritičko­je­kog (retoričkog) efekta koji razdva­
zičkim analizama De Man traga za ja dati iskaz od stvarnosti, i zato
retoričkim aberacijama i momenti­ nam književnost ne govori ništa o
ma u kojima se pojavljuje besmisle­
na materijalnost jezika.
nama samima, o istini, laži, dobru,
zlu, lepom, ružnom, prijatnosti,
bolu, nego nam govori samo nešto o svom jeziku. Književni (ali i fi­
lozofski) tekstovi ne predstavljaju (represent) ništa što je prethodno
postojalo, niti su rezultat percepcije stvarnosti, već stvaraju (posit)
jezičke strukture koje na čitaoca deluju zahvaljujući naročitim reto­
ričkim zakonitostima. Saznanje više ne pripada subjektu koji koristi Saznanje
jezik za sopstvene spoznajne ciljeve, nego koristi samom jeziku.39 pr­pada jez­k­
Mimesi s ne označava podražavanje sveta nego samo jedan – nika­
ko privilegovan – jezički trop.0 Vanjezički odnos očigledno postoji,
38 P. de Man, „Opór wobec teorii“, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich,
op. cit., str. 89.
39 „Iz retoričke prirode jezika proističe da se saznajna funkcija nalazi u samom
jeziku, a ne u subjektu.“ P. de Man, Blindness and Insight: Essays in the Rheto­
ric of Contemporary Criticism, Minneapolis, 1983, str. 137.
0 P. de Man, Opór wobec teorii, op. cit., str. 88.

XI. Dekonstrukcija 11

 međutim, prestaje da bude – kao „model prirodne ili pojavne spo­
znaje“ – model istinitosti teksta koji se ne može dovesti u pitanje,
jer „nema apriorne sigurnosti kad je reč o tome da je književnost ve­
rodostojan izvor informacija o bilo čemu osim o svom sopstvenom
jeziku“.1 U tom smislu dekonstrukcija može samo da bude „nega­
tivno znanje o verodostojnosti [reliability] jezičkog iskaza“.2 Ovo
znanje je, naročito u kasnijim De Manovim radovima sabranim u
knjizi Estetička ideologija, postalo „snažno i nezamenljivo sredstvo
koje služi da se pokažu ideološke deformacije“.3

D­k­nstr­kc­ja ­ knj­ž­­n­st. R­z­m­

I – Dekonstrukcija Žaka Deride je filozofija za koju je književnost

privilegovano mesto refleksije nad onim što se neprestano i neočeki­
vano događa u svetu. U vezi s tim, ono što Derida govori o književ­
nosti može se, u principu, odnositi na ono što govori o stvarnosti, i
obrnuto. U oba slučaja, ključne kategorije su: idiomatičnost, institu­
cionalnost, radikalan kontekstualizam, afirmacija, invencija.
Ne p­st­j­ 1. Ne postoji literarnost sama po sebi, jer ne postoji anistorij­
an­st­r­jska ska esencija književnosti. „Suština književnosti, ako se složi­
esenc­ja mo da ta reč poseduje neku suštinu, biva stvorena kao skup
knj­že­n­st­
objektivnih pravila u posebnoj istoriji ‘činova’ pisanja i čita­
nja.“ Dakle, književni tekst je istovremeno izuzetan, jedin­
stven, idiomatičan, a isto tako pripada konvencionalizovanoj
instituciji književnosti.
2. Konteksti datog teksta ne mogu se definitivno ograničiti (to
označava čuvena rečenica „ne postoji ono izvan­tekstualno“)
niti se – s tim u vezi – mogu iscrpsti njegova značenja. Ne
p o stoj i d e f i n it iv an , f i na ln i kontekst tek st a, s čim u
vezi interpretacija uvek ostaje nezavršena.
3. Svako čitanje je, makar se zasnivalo na skrupuloznim herme­
neutičkim pravilima, nepredvidiv događaj ili – kako kaže De­
Af­rmat­­n­ rida – jedinstveno iskustvo. Čitanje je afirmativno, jer govori
č­tanje „da“ čitanom tekstu i na taj način kontrasignira signaturu ko­
ji je sam pisac ugradio u tekst. Na taj način, dekonstrukcija
označava početak etičke kritike zasnovane na odgovornosti
1 Op. cit., str. 88.
2 Op. cit., str. 87.
3 Op. cit., str. 89.
 „Ta čudna institucija zvana književnost“..., op. cit., str. 190–191.

12 Književne teorije XX veka

 za pročitani tekst. Ovako shvaćena odgovornost predstavlja
naglašavanje neponovljivosti sopstvenog odgovora, sopstve­
ne interpretativne dužnosti prema čitanom tekstu. „Čitaćeš
me tako da će čitalac tvog teksta sagledati tvoje poštovanje
prema meni“: tako glasi dekonstruktivna zapovest čitanja.
. Dekonst r u kcij a j e i nve ncija: pronalazi nove načine go­
vora o svetu (i književnosti) koji omogućavaju pojavljivanje
nečeg drugog, nečeg neočekivanog. Ne dozvoljavajući nijed­
noj instituciji da se definitivno stabilizuje, dekonstrukcija ih
na taj način dovodi u permanentno stanje krize. To se, pre­ Permanentn­
ma Deridi, najbolje vidi na primeru književnosti: svaki inova­ stanje kr­ze
tivan tekst može da destabilizuje instituciju književnosti i u
tom pogledu pronalazi nova pravila. Iz te perspektive dekon­
strukcija je naziv za dijalektiku tradicije i inovacije ni za koju
znamo, u najmanju ruku, iz formalističkih teorija.
II – Dekonstrukcija Pola de Mana ukazuje na to da je književni
svaki onaj tekst koji „prikriveno ili otvoreno naznačava sopstveni reto­
rički način i prefiguriše sopstvenu nedočitanost kao ekvivalent svoje re­
toričke prirode“.5 Retoričnost teksta izneverava njegovu gramatičnost i
– usled toga – referencijalnu očiglednost. Pošto je figurativnost (= reto­
ričnost = nesigurna referencijalnost) ugrađena u jezik kao takav, iščeza­
va razlika između književnosti i filozofije: „Sva filozofija, u onoj meri u
kojoj zavisi od figuracije, osuđena je na literarnost.“6 Zbog toga je čita­
nje književnih i neknjiževnih tekstova „negativan proces tokom kojeg
gramatičko shvatanje svaki put biva brisano i zamenjeno retoričkim“.7
Sličnog je mišljenja Dž. Hilis Miler za kojeg je dekonstrukcija
antimetafizički način čitanja. Metafizički model književnosti pretpo­
stavlja da je značenje književnog dela utemeljeno izvan njega samog
(u stvarnosti), dok dekonstrukcija metafizike označava razaranje re­
ferencijalnog modela čitanja i otkrivanje figurativne dimenzije tek­
sta koji ukida njegovo „organsko jedinstvo“. I De Man i Hilis Miler Dek­nstr­kc­ja
smeštaju dekonstruktivno čitanje izvan opozicije hermeneutike (de­ ­z­an ­p­z­je
hermene­t­ke
finisane kao ustaljivanje značenja teksta) i poetike (shvaćene kao te­ ­ p­et­ke
orije stvaranja značenja). Zapravo je uvek reč o čitanju konkretnog
teksta (kao u hermeneutici), ali ulog čitanja ipak nije – kako je to
smatrao Gadamer – otkrivanje „poetskog oprisutnjavanja smisla u
rečima“,8 već testiranje retoričkih osobina konkretnog teksta.
5 P. de Man, Blidness and Insight..., op. cit., str. 136.
6 P. de Man, Ideologia estetyczna, Gdańsk, 2000, str. 69.
7 P. de Man, Opór wobec teorii, op. cit., str. 100.
8 H.­G. Gadamer, „Poeta Stefan George“, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa,
2001, str. 2.

XI. Dekonstrukcija 13

Hr­n­l­g­ja

1930: U Elbiaru, nedaleko od Alžira, u jevrejskoj porodici rođen je

Žak Derida.
1940: Prema francuskim zakonima koji su pimenjivani u Alžiru (tako­
zvani numerus clausus), Jevreji mogu da sačinjavaju samo 7%
od broja učenika u razredu. Godine 192. mladi Žak je izbačen
iz škole.
1948: Pol de Man emigrira iz Belgije u SAD. Od 1951. godine povezan
je sa Harvard University, potpada pod uticaj New Criticisma.
1949–1950: Mladi Derida prvi put putuje u Francusku gde započinje studije
na čuvenom Louis­len­Grand liceju. Polaže prvi ispit u École
Normale Supérieure.
1952–1953: Derida se nalazi u École Normale Supérieure. Počeci druženja
s Lujom Altiserom.
1953: Pol de Man objavljuje svoj prvi veći esej u Evropi („Montaigne
et la transcendence“ u časopisu Critique).
1953–1954: Deridin odlazak u Luven, u Huserlov arhiv. Magistarski rad
Problème de la génèse dans la philosophie de Husserl (Problem
geneze u Huserlovoj filozofiji) objavljen 1990. godine. Godinu
dana kasnije polaže usmeni deo – agrégation (prestižni ispit za
obavljanje profesorskog rada).
1956–1957: Posle položene agregacije, Derida odlazi u Boston s ciljem istra­
živanja mikrofilmova o Huserlu. Počinje da prevodi Huserlovo
delo Ursprung der Geometrie (Poreklo geometrije) za koje će na­
pisati nekoliko puta veći uvod u kojem Džojsa, jednog od svo­
jih najdražih pisaca, suprotstavlja Huserlu.
1960–1964: Derida postaje asistent (između ostalih, Polu Rikeru) na Sorbo­
ni. U Fukoovom prisustvu, u Coll­ge de France, drži predava­
nje „Cogito i istorija ludila“. Susreće Filipa Solersa i počinje da
objavljuje u časopisu Tel Quel. Godine 196. počinje da radi u
École Normale Supérieure gde će predavati do 198. godine.
1 Književne teorije XX veka
1966: Na poziv Žirara (između ostalih, zajedno s Bartom i Lakanom)
učestvuje na kolokvijumu o strukturalizmu, održanom u Bal­
timoru, na kojem podnosi referat koji ima prelomni karakter
„Struktura, znak i igra diskursa humanističkih nauka“, smatran
početkom dekonstrukcije i poststrukturalizma. Susreće Pola de
Mana. Ispostavlja se da obojica proučavaju Rusoove tekstove.
1967: Prve tri Deridine knjige: Pismo i razlika, glas i fenomen, Uvod u
problematiku znaka u Huserlovoj fenomenologiji i O gramatologiji.
1968: Na poziv Petera Sondija, Derida vodi seminar, prvi iz ciklusa.
Počinje, takođe, s predavanjima na Hopkins University u SAD.
1970: Pol de Man postaje profesor uporedne književnosti na Yale Uni­
versity. Godinu dana kasnije štampa eseje u knjizi Blindness and
Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism (dru­
go, prošireno izdanje 1983), gde kritikuje Deridinu interpretaci­
ju Rusoa.
1972: Tri Deridine knjige: Margine filozofije, Pozicije, La Dissémina­
tion. Derida prekida saradnju sa Solersom i s časopisom Tel Quel
iz političkih razloga (jedan od povoda je i radikalni maoizam
članova redakcije).
1974: Derida, zajedno sa svojim prijateljima (Sara Hofman, Žan­Lik
Nansi, Filip Laku­Labar), počinje da objavljuje u izdavačkoj ku­
ći „Galillée“ u biblioteci „La philosophie en effer“ u kojoj će iza­
ći većina njegovih knjiga.
Deridin Glas, posebna filozofska knjiga u kojoj je jedan deo po­
svećen Hegelu (rezultat seminara u Berlinu), a drugi Ženetu.
1975: Derida počinje da predaje na Jejlu. Nastanak takozvane Yale
School (Harold Blum, Pol de Man, Džozef Hilis Miler, Džefri
Hartman). Valja imati na umu da se Harold Blum nikad nije po­
istovećivao s dekonstrukcijom.
1976: Hilis Miler u eseju „Stevens’ Rock and Criticism as Cure, II“
(Georgia Review) o dekonstrukciji piše sledeće: „Novi zaokret
u kritici pretpostavlja preispitivanje pojma zatvorenog književ­
nog dela i pogleda koji ističe da delo poseduje trajno i lako pre­
poznatljivo značenje.“
1979: De Manova publikacija Allegories of Reading. Izlazi zbornik De­
construction and Criticism s tekstovima Bluma, Deride, De Ma­
na, Milera i Hartmana.
1980: Derida brani takozvani Thèse d’Etat na Sorboni na osnovi čita­
vog svog dotadašnjeg rada (pošto ne radi na univerzitetu, uobi­
čajeni put ka profesuri za njega je zatvoren). U Cerisy­la­Sallu
održava se prva konferencija posvećena njegovom stvaralaštvu.
1981: Derida osniva Društvo „Jan Hus“ koje pomaže progonjenim
češkim disidentima (Deridina žena je češkog porekla). Za vre­
me posete Pragu, odmah posle nelegalno održanog seminara,
XI. Dekonstrukcija 15
 Derida biva zatvoren pod optužbom da je posedovao narkotike.
Posle brze Miteranove intervencije biva oslobođen i prognan iz
Čehoslovačke.
Neuspeo susret s Gadamerom u Parizu.
1982: Pojavljuju se važne De Manove rasprave: Return to Philology i
Sign and Symbol in Hegel’s Aesthetics.
Derida postaje profesor na Cornell University.
Hilis Miler objavljuje Fiction and Repetition.
1983: Umire Pol de Man.
Derida postaje prvi izabrani rukovodilac Coll­ge International
de Philosophie.
1984: Derida postaje Directeur d’Etudes u École des Hautes Études en
Sciences Sociales u Parizu, što će ostati do smrti 200. godine.
1986: Izlazi De Manova The Resistance to Theory.
1987: Istovremeno s „Hajdegerovim slučajem“ izbija i „De Manov slu­
čaj“. Ispostavlja se da je za vreme rata De Man u okupacionoj
belgijskoj štampi objavio desetine članaka od kojih je jedan iz­
razito antisemitski, a nekoliko njih su aluzija na antisemitizam.
Velika rasprava o antihumanizmu dekonstrukcije. Derida poči­
nje da predaje na univerzitetu u Irvinu (Kalifornija).
1988: Derida je dobio Ničeovu nagradu.
1990: Derida vodi seminar u Akademiji nauka Sovjetskog Saveza i na
Moskovskom univerzitetu. Beleške o razgovorima s ruskim filo­
zofima objavljene su u knjizi Moscou aller­retour.
1992: Afera povodom počasnog doktorata koji je univerzitet u Kembri­
džu dodelio Deridi. Grupa filozofa (među njima Jan Bolenjski)
protestuje protiv suverene odluke univerziteta, smatrajući da
„u očima filozofa, a sigurno i u očima mnogih koji rade na va­
žnim filozofskim odsecima u svetu, delo gospodina Deride ne po­
seduje opšteprihvaćene standarde jasnosti i strogosti“. Deridine
knjige su isključivo svedene na „šale“, „logical phallusies“ i „triko­
ve i izmotavanja sličnim onima koje su upotrebljavali dadaisti i
pesnici konkretnosti“, a njegov stil, koji francuske filozofe gura
„u ćutljivu zbunjenost“, „onemogućava razumljivost“. U Njujorku
izlazi bibliografija Deridinih radova i radova posvećenih njemu
na više stotina stranica (Jacques Derrida: An Annotated Primary
and Secondary Bibliography, red. L. L. Fried, W. R. Schulz).
Derida postaje nosilac ordena Legije časti.
1995: Seminar na Kapriju posvećen religiji na kojem učestvuju Deri­
da, Vatimo i Gadamer. U Luvenu se održava velik naučni simpo­
zijum o Deridi, filozofiji i književnosti.
1997: Deridina poseta Poljskoj. Od rektora univerziteta u Šljonsku,
Tadeuša Slaveka, Derida prima počasnu titulu doktora (honoris
16 Književne teorije XX veka
 causa). U Sersiju se održava drugi simpozijum posvećen Deridi­
noj misli pod nazivom L’animal autobiographique.
2001: Adornova nagrada Deridi.
2003: Posle Blanšoove smrti, Derida na ceremoniji spaljivanja njego­
vog tela čita tekst „À Maurice Blanchot“.
2004: Umire Žak Derida.
Mihal Pavel Markovski

XI. Dekonstrukcija 17

B­bl­­graf­ja

Opšta49

Deconstruction: Critical Concepts in Literary and Cultural Studies, red. J. D.

White, J. Culler, New York 2003.
Deconstruction: A Reader, red. M. McQuillan, Edinburgh 2000.
Deconstruction: A User’s Guide, red. N. Royle, New York 2000.
Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdańsk 2000.
The Derrida Reader: Writing Performances, red. J. Wolfreys, Edinburgh 1998.
The J. Hillis Miller Reader, red. J. Wolfreys, Stanford 2005.
J. Hillis Miller, On Literature, London 2002.
Jacques Derrida and the Humanities: A Critical Reader, red. T. Cohen, Stan­
ford 2002.
N. Royle, Jacques Derrida, London 2003.
Provocations to Reading: J. Hillis Miller and the Democracy to Come, red. B. Co­
hen, D. Kujundzic, Fordham 2005.
G. Bennington, Deconstruction is not what you think... and other short pieces
and interviews, e­book, 2005.
Material Events: Paul de Man and the Afterlife of Theory, red. T. Cohen, B. Co­
hen, J. Hillis Miller, A. Warminski, Minneapolis 2001.
Novica Milić, ABC dekonstrukcije, Beograd, 1997.

9 Ovo nije potpuna bibliografija dela Žaka Deride, niti radova posvećenih nje­
mu; ona je svakako dostupna na više različitih mesta. Ovde se činilo važni­
jim da se navede literatura koja je objavljena nakon 2002. godine.

18 Književne teorije XX veka

P­sma Žaka Der­de ­ p­ljsk­m ­zdanj­ma50

Knj­g­

J. Derrida, Chora, tłum. M. Gołębiewska, Warszawa 1999.

J. Derrida, G­os i fenomen. Wprowadzenie do problematyki znaku w fenomeno­
logii Husserla, tłum., posł. B. Banasiak, Warszawa 1997.
J. Derrida, Historia k­amstwa. Prolegomena. Wyk­ad warszawski, tłum., posł.
V. Hmissi, Warszawa 2005.
J. Derrida, Marginesy filozofii, tłum. A. Dziadek, J. Margański, P. Pieniążek,
Warszawa 2002.
Ž. Derida, Gramatologija (prev. Lj. Šifler­Premec), Sarajevo, 1976.
J. Derrida, Ostrogi. Style Nietzschego, tłum. B. Banasiak, Gdańsk 1997.
J. Derrida, Pismo filozofii, tłum., wybór, przedm. B. Banasiak, Kraków 1993.
J. Derrida, Pismo i różnica, tłum. K. Kłosiński, Warszawa 200.
J. Derrida, Pozycje. Rozmowy z Henri Ronsem, Julią Kristevą, Jean­Louis Ho­
udebinem i Guy Scarpettą, tłum. A. Dziadek, Bytom 1997. Up. prevod:
Ž. Derida, Razgovori (prev. V. Milisavljević), Novi Sad–Podgorica, 1993.
J. Derrida, Prawda w malarstwie, tłum. M. Kwietniewska, Gdańsk 2003.
J. Derrida, Religia: seminarium na Capri prowadzone przez Jacques’a Derridę i
Gianniego Vattimo, w którym udzia­ wzięli Maurizio Ferrarias, Hans­Ge­
org Gadamer, Aldo Giorgio Gargani, Eugenio Trias i Vincenzo Vitiello,
Warszawa 1999.
J. Derrida, Szibbolet dla Paula Celana, tłum. A. Dziadek, Bytom 2000.

Odl­mc­ ­z knj­ga ­ članc­

J. Derrida, „Adieu“, tłum. J. Latkiewicz, J. Migasiński, u: Lévinas i inni, red.

T. Gadacz, J. Migasiński, Warszawa 2002.
J. Derrida, „Che cos’é la poesia?“ tłum. M. P. Markowski, Literatura na Świecie
1998, nr 11/12. (prev. sa srpski, u: Letopis Matice srpske, 1992, sv. 6)
J. Derrida, „Darować ­mierć“, tłum. K. Liszka, M. Pawlikowska, Odra 200, nr 12.
J. Derrida, „E­ergum“, tłum. B. Shalcross, Teksty Drugie 1993, nr 1.
J. Derrida, „Herezja, tajemnica, odpowiedzialno­ć: Europa Jana Patočki“, tł­
um. A. Drop, Logos i Ethos 1993, nr 1.
J. Derrida, „Jaką­ on miał rację!: mój cicerone Hans­Georg Gadamer“, tłum.
J. Wilk, Zbliżenia Polska–Niemcy 2002, nr 2.
50 Deridi je posvećen br. 11–12 časopisa Literatury na Świecie (1998). Potpuna
bibliograija u tim poljskim radovima iskorišćena je za antologiju Dekonstruk­
cja w badaniach literackich (red. R. Nycz), Gdańsk 2000; up. i M. P. Markow­
skigo, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz 1997, wyd. 2:
Kraków 2002. Najpotpunija poljska bibliograija o Deridi nalazi se u zborni­
ku Czytanie Derridy (red. B. Małczyński, R. Włodarczyk), Wrocław 2005.

XI. Dekonstrukcija 19

J. Derrida, „Jednojęzyczno­ć innego, czyli proteza oryginalna“, tłum. A. Sie­
mek, Literatura na Świecie 1998, nr 11/12.
J. Derrida, „Kosmopolici wszystkich krajów, jeszcze jeden wysiłek“, tłum.
A. Siemek, Literatura na Świecie 1998, nr 11/12.
J. Derrida, „Kwestia stylu“, tłum. B. Banasiak, u: Nietzsche 1900–2000, red.
A. Przybysławski, Kraków 1997.
J. Derrida, „Niczym szum morza w głębi muszli: wojna Paula de Mana“, tłum.
A. Wasilewska, Literatura na Świecie 1999, nr 10/11.
J. Derrida, „Ojciec logosu“, tłum. B. Banasiak, Colloquia Communia 1988,
nr 1/3.
J. Derrida, „Opory“, tłum. W. Szydłowska, cz. 1: Przegląd Artystyczno­Literac­
ki 1999, nr 11/12, cz. 2: Pzegląd Artystyczno­Literacki 2000, nr 1/2.
J. Derrida, „Pokolenie jednego miasta“, tłum. W. Szydłowska, Lettre Internatio­
nale, 1993/199 zima.
J. Derrida, „Polityka przyja­ni“, tłum. T. Zarębski, Odra 2001, nr 7–8.
J. Derrida, „Przebaczyć – nieprzebaczalne i nieprzedawnialne“, tłum. U. Hre­
horowicz, Principia, 1999, t. 2/25.
J. Derrida, „Różnica płci, różnica ontologiczna (Geschlecht I)“, tłum. M. Kwi­
etniewska, Nowa Krytyka 2002, nr 13.
J. Derrida, „Sygnowane Ponge“, tłum. S. Cichowicz, Literatura na Świecie
1988, nr 8/9.
J. Derrida, „Szaleństwo przebaczenia“, tłum. M. P. Markowski, Gazeta Wybor­
cza 2000, nr 96.
J. Derrida, „Wykład Jacques’a Derridy wygłoszony na Uniwersytecie Śląskim“,
tłum. K. Jarosz, Literatura na Świecie 1998, nr 11/12.

Izb­r članaka

„Fascynacja potwornym archiwum. Rowmowa z Jacques’em Derridą“, tłum.

z. hiszp. M. Gaszyńska, Pismo Literacko­Artystyczne 1988, nr 10.
„Heidegger, piekło filozofów. Rozmowa Didier Eribon – Jacques Derrida“,
tłum. E. Kamińska, C. Wodziński, Aletheia (Heidegger dzisiaj) 1990, nr 1.
„Hypnotyczna fascynacja“, tłum. i oprac. M. Oleksiewicz, Kino, 2001, nr 7–8.
„Nie jestem postmodernistą“, rozmowę prowadziła G. Łęcka, Polityka 1998, nr 1.
„Nieprosta historia prawdy“, rozmowę prowadził B. Wildstein, Rzeczpospolita
1997, nr 300.
„O szłowieku i zwierzęciu, Marksie i żałobie“, rozmowę przeprowadzili
M. Kowalska, J. Niecikowski, tłum. M. Kowalska, Przegląd Filozoficzny
1988, nr 1.
„Rozmowa Christiana Descampesa z Jacques’em Derridą“, u: Derridiana,
wybór, oprac. B. Banasiak, Kraków 199.
„‘Ta dziwna instytucja zwana literaturą’. Z Jacques’em Derridą rozmawia Derek
Attridge“, tłum. M. P. Markowski, Literatura na Świecie 1998, nr 11/12.
20 Književne teorije XX veka
D­la ­ c­l­st­ p­s­­ć­na

B. Banasiak, Filozofia „ko­ca filozofii“. Dekonstrukcja Jacques’a Derridy,

Warszawa 1997.
A. Bielik­Robson, Duch powierzchni. Rewizja romantyczna i filozofia, Kraków
200.
A. Burzyńska, Dekonstrukcja i interpretacja, Kraków 2001.
A. Burzyńska, „Granice wyrażalno­ci: dekonstrukcja i problem interpretacji“,
u: Literatura wobec niewyrażalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki,
E. Ku­ma,Warszawa 1998.
A. Burzyńska, „Lekturografia i filozofia czytania według Jacques’a Derridy“,
Pamiętnik Literacki 2000, z. 1.
A. Burzyńska, „Od metafizyki do etyki“, Teksty Drugie 2002, nr 1–2.
A. Burzyńska, „Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy
mniejzo­ci i co dalej?“, Przestrzenie Teorii 2002, nr 1.
A. Burzyńska, „Żegnaj dekonstrukcjo!“, Ruch Literacki 1999, z. 3.
J. D. Caputo, „Heidegger i Derrida: zimna hermeneutyka“, tłum. T. K.
Sieczkowski, Nowa Krytyka 2001, nr 12.
J. D. Caputo, „Jak odróżnić stronę lewą (niewła­ciwą) od strony prawej
(wła­ciwej)“, tłum. A. Przysławski, Sztuka i Filozofia 2003, t. 22–23.
Dekonstrukcja w badaniach literackich, red, R. Nycz, Gdańsk 2000.
J. Gutorow, Na kresach cz­owieka. Sze­ć esejów o dekonstrukcji, Opole 2001.
Ch. Johnson, Derrida, tłum. J. Hołówka, Warszawa 1997.
M. Kowalska, Dialektyka poza dialektyką: od Bataille’a do Derridy, Warszawa 2000.
E. Lévinas, „Zupełnie inaczej“, u: idem, Imiona w­asne, tłum. J. Margański,
Warszawa 2000.
P. Łaciak, Wczesny Derrida. Dekonstrukcja fenomenologii, Kraków 2001.
M. P. Markowski, „Bajeczna spekulacja. Derrida, Heidegger i poezja“, Literatura
na Świecie 1998, nr 11/12.
M. P. Markowski, „Dekonstrukcja i religia“, Res Publica Nowa 2001, nr 11.
M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Kraków 2003.
M. P. Markowski, Identity and Interpretation, Stockholm 2003.
M. P. Markowski, „Polytyka zdarzenia – o Derridzie i dekonstrukcji“, Europa
200, nr 30.
M. P. Markowski, „Pomy­leć niemożliwe: Marion, Derrida i filozofia daru“,
Znak 2001, nr 1.
M. P. Markowski, „Wobec niewyrażalnego: teologia negatywna, dialektyka,
dekonstrukcja“, u: Literatura wobec niewyrażalnego, red. W. Bolecki,
E. Ku­ma, Warszawa 1998.
Ch. Norris, Dekonstrukcja przeciw postmodernizmowi: teoria krytyczna i prawo
rozumu, tłum. A. Przybysławski, Kraków 2001.
R. Nycz, „Dekonstrukcjonizm w teorii literatury“, u: idem, Tekstowy ­wiat.
Postrukturalizm a wiedza o literaturze, Kraków 2000.
XI. Dekonstrukcija 21
P­sma P­la de Mana ­ pre­­d­ na p­ljsk­51

Knj­g­

P. de Man, Alegorie czytania. Język figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i

Prousta, tłum. A. Przybysławski, Kraków 200.
P. de Man, Ideologia estetyczna, tłum. A. Przybysławski, wstęp A. Warmiński,
Gdańsk 2000.

Članc­

P. de Man, „Antropomorfizm i trop w liryce“, tłum. T. Pióro, Literatura na

Świecie 1999, nr 10/11.
P. de Man, „Autobiografia jako od­twarzanie“, tłum. M. B. Fedewicz, u:
Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdańsk 2000.
P. de Man, „Čitanje (Proust)“, Republika, Zagreb, 2/1986, br. 5–6, str. 566–581,
prevod: Miroslav Beker.
P. de Man, „‘...dla mnie tak, skoro nazywam się de Man...’. Z Paulem de Manem
rozmawia Robert Moynihan“, tłum. A. Przybysławski, Literatura na
Świecie 1999, nr 10/11.
P. de Man, „Epistemologia metafory“, tłum. M. B. Fedewicz, Nowa Krytyka
1992, nr 3.
P. de Man, „Geneza i genealogia w ‘Narodzinach Tragedii’ Nietzschego“,
tłum. A. Przybysławski, u: Nietzsche 1900–2000, red. A. Przybysławski,
Kraków 1997.
P. de Man, „Historia literatury i nowoczesno­ć w literaturze“, tłum. J. Go­licki,
Teksty 1973, nr 5.
P. de Man, „Liryka i nowoczesno­ć“, tłum. A. Przybysławski, Literatura na
Świecie 1999, nr 10/11.
P. de Man, „Nietzsche i nowoczesno­ć“, tłum. A. Przybysławski, Principia
1996–1997, nr 16–17.
P. de Man, „Opór wobec teorii“, tłum. M. Rusinek, u: Dekonstrukcja w badaniach
literackich, red. R. Nycz, Gdańsk 2000.
P. de Man, „Pojęcie ironii“, tłum. A. Sosnowski, Literatura na Świecie 1999,
nr 10/11.
P. de Man, „Retoryka czasowo­ći“, tłum. A. Sosnowski, Literatura na Świecie
1999, nr. 10/11.
P. de Man, „Retoryka perswazji (Nietzsche)“, tłum. A. Przybysławski, Przegląd
Filozoficzny 1998, nr. .
51 Polu de Manu posvećen je tematski broj časopisa Literatury na Świecie (1999,
br. 10–11). Dekonstrukciji i dekonstruktivizmu posvećena su dva broja ča­
sopisa Pamiętnika Literackiego (1986, br. 2 i 3), u kojima se, između ostalih,
nalaze i radovi De Mana, Deride i H. Milera.

22 Književne teorije XX veka

P. de Man, „Retoryka tropów (Nietzsche)“, tłum. A. Przybysławski, Teksty
Drugie 1999, nr .
P. de Man, „Semiologia a retoryka“, tłum. W. Kalaga, u: Wspó­czesna teoria
bada­ literackich za granicą. Antologia, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja
i ideologia. Poststrukturalizm. Badanie intertekstualne. Problemy syntezy
historycznoliterackiej, oprac. H. Markiewicz, Kraków 1992.
P. de Man, „Struktura intencjonalna obrazu romantycznego“, tłum. A. Labuda,
Pamiętnik Literacki 1978, z. 3.

Izb­r rad­­a p­s­­ć­n­h D­ Man­

A. Bielik­Robson, „Pokorny sługa języka. O ‘Alegoriach czytania’ Paula de

Mana“, Literatura na Świecie 2005, nr 9/10.
M. B. Fedewicz, „Paul de Man o literaturze romantycznej“, Pamiętnik Literacki
1988, z. 1.
R. Gasché, The Wild Card of Reading: On Paul de Man, Cambridge, Mass. 1998.
Ch. Norris, „‘Noc, w której wszystkie koty są czarne’. Paul de Man, ‘czysta
lektura’ i indyferencja wobec filozofii“, u: idem, Dekonstrukcja przeciw
postmodernizmowi. Teoria krytyczna i prawo rozumu, tłum. A. Przybys­
ławski, Kraków 2001.
A. Przybysławski, „Paula de Mana lektury Nietzschego“, Przegląd Filozoficzny
1998, nr .
Mihal Pavel Markovski

XI. Dekonstrukcija 23

XII. FEMINIZAM

Reč je o tome: da bi žena konačno sebe ispi­

sala mora početi pisati o ženi i mora uvesti
žene u svet književnog stvaralaštva iz kojeg
su bile potisnute istom onom silinom kao
što su bile isključene iz osećanja sopstvenog
tela: iz istih tih razloga, sa istim takvim pra­
vom i sa istim, smrtonosnim ciljem. Žena
mora sama, sopstvenim naporom, da uđe u
tekst – kao i u svet i istoriju.
Elen Siksu1

Feministička kritika mora pronaći sopstveni

predmet istraživanja, sopstveni sistem, sop­
stvenu teoriju i svoj sopstveni glas... Naša
obećana zemlja nije ugodno neizdiferencira­
na univerzalnost tekstova nego nemiran i in­
trigantan prostor različitosti.
Ilejn Šovolter2
 1

1 H. Ci­ous, „Śmiech Meduzy“, Teksty Drugie, 1993, br. /5/6, str. 168.
2 E. Showalter, „Krytyka feministyczna na rozdrożu“, u: Wspó­czesna teoria ba­
da­ literackich za granicą. Antologia, pripremio: H. Markiewicz, t. , deo 2:
Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstu­
alne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Kraków, 1996, str. 36–37.
F­m­n­zm­

Feminizam je veoma složena i u više pravaca usmerena pojava,

a danas već ima i veoma bogatu istoriju. Pre nego što se pojavio Ist­r­ja
u nauci o književnosti bio je, pre svega, društvenopolitički pokret i fem­n­zma
svojim korenima je dopirao sve do XVIII veka.3 Tek znatno kasnije
– u XX veku – priključio mu se takozvani akademski feminizam,
odnosno feministička istraživanja i feministička kritika, a pratila su
ih i gender i druge studije. Pogled unazad – naročito na istoriju fe­
minističkog pokreta u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u
Engleskoj i Francuskoj – omogućava uočavanje mnogih njegovih Mn­št­­
varijanti. To mnoštvo u stvari sugeriše da više treba govoriti o femi­ ­ar­jant­
nizmima nego o feminizmu. Različiti pokušaji klasifikacije pojava
obuhvaćenih ovim nazivom, koje su pokretali brojni istraživači, ge­
neralno su uzimali u obzir tradicionalne kriterijume sistematizova­
nja. Feminizam je sistematizovan s obzirom na hronološki način,
a poslednjih godina se govorilo i o pojavi postfeminizma. S obzi­ P­stfem­n­zam
rom na vrstu angažmana u okviru ženskog pitanja, najčešće je raz­
likovan sociopolitički i akademski feminizam. U vezi sa stepenom
i formom angažovanosti, najčešće je istican radikalan i liberalan fe­
minizam i tome slično. Neki istraživači su pak razlikovali vrste fe­
minizma s obzirom na rasnu, etničku i seksualnu pripadnost i kao
3 Termin „feminizam“ najverovatnije se pojavio u Francuskoj 1830. godine
i upotrebio ga je socijalista­utopista Šarl Furije za kojeg je emancipacija že­
na predstavljala meru društvene emancipacije kao celine. U Engleskoj je ovaj
termin ušao u upotrebu oko 1890. godine i u početku je postao sinonim za
zaštitu ženskih prava i bio je povezan sa sifražetskim pokretom. Tek je u tre­
ćoj generaciji zaživeo u Sjedinjenim Američkim Državama. Up. D. Macey,
The Penguin Dictionary of Critical Theory, London, 2000, str. 122–12.
 Na to je, na primer, nedavno skretao pažnju K. Šlenčka, autor jedne od malo­
brojnih monografija o feminizmu na poljskom prostoru: Feminizm. Ideologie
i koncepcje wspó­czesnego feminizmu, Katowice, 1999. O feminizmu, up. tako­
đe: „Tak, jestem feministą. Z Kazimierzem Śłęczką rozmawia Piotr Kulas“,
Opcje, 2003, br. 3, str. 31 (tematski broj Feminizm inaczej).

XII. Feminizam 27

 posebnu pojavu klasifikovali, na primer, feminizam obojenih žena, že­
na Trećeg sveta i lezbijski feminizam koji je u principu znatno radikal­
Dalje p­dele niji od drugih varijanti.5 I među svim ovim orijentacijama postojala
je dalja diferencijacija, na primer, u okviru radikalnog feminizma iz­
dvajana je – liberalistička i kulturna perspektiva, u okviru liberalnog
feminizma – monoandrogena i poliandrogena stanovišta i slično. Jed­
na od poznatih koncepcija u okvirima sociopolitičkog feminizma isti­
cala je, na primer, tri vrste: radikalne separatistkinje, liberalne gradu­
alistkinje i levičarske feministkinje. Bez sumnje, uporedo sa stalnim
razvojem pokreta, širenjem stanovišta i unutarnjom diferencijacijom
broj ovih varijanti stalno se povećava i već u ovom trenutku ih je ve­
ma teško sve obuhvatiti.
Pokušaj da se uvede najjednostavniji red u ovo mnoštvo femi­
nizama treba prvenstveno da uzme u obzir na početku pomenuto
Osn­­ne razl­ke razlikovanje sociopolitičkog i akademskog feminizma. Ovaj prvi je
još pre više od dve stotine godina inicirao ženski pokret kroz bor­
bu za ravnopravnost žena i muš­
■ SOCIOPOLITIČKI FEMINI­
karaca, a i danas se razvija u vidu ZAM – najranija varijanta femi­
mnogih pravaca i varijanti. Drugi nizma (datira od XVIII veka).
mu se priključio šezdesetih godina Društveno i kulturno orijentisan
XX veka dajući pokretu za oslobo­ pokret, usmeren na konkretnu
đenje ženâ dublji karakter i šireći borbu s diskriminacijom žena i
njegov uticaj na čitavu sferu čove­ svim pojavama neravnopravnosti
koje postoje u društvenom i kul­
kove duhovne kulture. Prvi se – turnom domenu, a posebno s ne­
u najopštijem smislu i u skladu s već jednakošću u odnosu na pravo.
postojećom tradicijom u tom po­
gledu – može hronološki sistematizovati, razlikujući feminizme „pr­
vog“, „drugog“ i „trećeg“ talasa. Drugi je – upravo nastao u akadem­
skim krugovima – poprimajući interdisciplinaran pravac, dobijajući
različite vidove neposredno povezane s različitim humanističkim
disciplinama: naukom o književnosti, filozofijom, teorijom kulture,
5 Poslednjih godina, s obzirom na sve veći broj feminističkih teorija, veoma
često se govori i o različitim varijantama feminizma određenim u odnosu na
filozofsku perspektivu koju su prihvatale, na najčešće korišćene kategorije/
kategoriju ili s obzirom na specifičnu kritičku aparaturu. Tako se, na primer,
razlikuje psihoanalitički, egzistencijalistički, marksistički, socijalistički kao
i postmoderni feminizam, zatim korporativni feminizam, multikulturalni
i globalni feminizam, ekofeminizam i slično. Takođe se govori o esencijali­
stičkom feminizmu (i njegovim podgrupama: biologističkoj, naturalističkoj,
univerzalističkoj i slično), kao i o konstruktivističkom feminizmu. Većina tih
varijanti biće izneta i u ovom razmatranju, međutim, zbog lakše orijentacije
u ovoj složenoj problematici predlažem za početak pojednostavljenu ali, isto­
vremeno, i jasnu sliku.

28 Književne teorije XX veka

 ■ AKADEMSKI FEMINIZAM –
varijanta intelektualnog karaktera
koja stvara podlogu za sociopoli­
ticki feminizam i koja interpretira
sve pojave koje se odnose na sta­
nje žena. Akademski feminizam
se razvio šezdesetih godina na
američkim univerzitetima, pokre­
ćući u početku takozvane ženske
studije (Woman’s Studies) a za­
tim feminističku i gender kritiku.
Od samog početka bio je interdi­
sciplinarni pravac i obuhvatao je
sve humanističke discipline, naro­
čito nauku o književnosti, socio­
logiju, psihologiju, antropologiju,
istoriju, istoriju kulture i umetno­
sti, muzikologiju i slično.
pedagogijom, psihologijom, socio­
logijom i slično. U slučaju akadem­
skog feminizma valja prihvatiti
tipološku perspektivu, razlikujući
u okviru njega mnoge varijante fe­
minističke kritike, feminističke te­
orije (takođe ponekad nazivane fe­
minologijom ili ženskim studijama Ženske st­d­je
– Women’s Studies), kao i ginokriti­
ke, gender kritike6 i mnogih drugih.
Međutim, specifičnost feminizma
– ne samo kao književnoteorijskog
pravca – govori da ga ne treba
odvajati od pominjane društvene i
političke osnove od koje valja i za­
početi predstavljanje ove pojave.

S­c­­p­l­t­čk­ f­m­n­zam

Sociopolitički feminizam je, opšte uzev, hronološki sistematizovan

i, s tim u vezi, obično je podeljen na tri etape označavane kao „tala­ „Tr­ talasa“
si“. Valja skrenuti pažnju na glavne devize koje obeležavaju karakter s­c­­p­l­t­čk­g
fem­n­zma
svake od tih etapa. Te tako:
– „pr v i t a l as“ feminizma nastao je i z me đu X IX i X X ve­
ka i t r aj ao do p o če t ka š e z de s et i h go di na; njegova
vodeća deviza bila je ravnopravnost (polna), a najvažniji cilj
– sticanje podjednakih prava za žene i muškarce; Ra­n­pra­n­st
– „dr ug i t a l as“ pripada š e z d e s e t i m, s e d amd es et i m i p­l­­a
os amde s e t i m go d i nama; ovde je postala najbitnija razli­
ka (polna), a glavni zadatak je bio određivanje specifičnosti P­lna razl­ka
polnih razlika koje dele žene i muškarce;
– „t re ći t a l as“ je započeo de ve d e s e t i h go di na; s obzirom
na veoma česte osude upućivane feminizmu „drugog talasa“,

6 S obzirom na bogatstvo problematike i raznovrsnost elemenata istraživanja,

gender kritiku i kritiku označenu kao queer razmatram u posebnom pogla­
vlju, iako su gender studije očigledno nastale na osnovi široko shvaćenog fe­
minizma, a queer ispoljava brojna srodstva s gender studijama. Pogledati: Gen­
der i queer. Budući svesni nevešte upotrebe termina gender i queer, preuzetih
iz engleskog jezika, taj potez ipak smatram manjim zlom nego zamenjivati
gender poljskim pojmom. Pogledati, takođe, fusnotu 90 u: Gender i queer.

XII. Feminizam 29

Razn­­rsn­st­ o monopolizmu belih žena, do izražaja je došla deviza raz no­
v rsno st i; u tom razdoblju posebno se vodilo računa o broj­
nosti različitih ženskih grupa (predstavnicâ različitih rasa,
zajednica, kultura, tradicija i sl.) i, s tim u vezi, mnogim razli­
čitim problemima karakterističnim za svaku grupu.

1. „Pr­­ talas“ fem­n­zma: XIX/XX ­ek – p­četak šezdeset­h g­d­na

„Pr­­ talas“ Iako se termin „prvi talas“, pre svega, primenjuje na razdoblje mo­
bilizacije američkih i engleskih sifražetkinja između XIX i XX veka
(manje­više između 1890. i 1920. godine),7 ipak treba imati na umu
da su feminističke tendencije nastale u Engleskoj još u XVIII veku8
i trebalo je u početku da budu samo društvenopolitički pokret. Im­
puls za nastanak ovog pokreta predstavljale su nagle promene u pri­
vredno­ekonomskoj sferi usled kojih je poboljšanje životnih uslova,
što je paradoksalno, izazvalo pogoršanje položaja žena, a razvoj ka­
pitalizma i proces industrijalizacije pokazali su se kao uzrok potiski­
vanja žena iz javnog života. Zato se u iskazima prvih feministkinja
Dr­št­ena uglavnom javljao problem sužavanja društvenog prostora funkcio­
s­t­ac­ja žena nisanja žena. Tako je, na primer, Meri Vulstonkraft, autorka rada
A Vindication of the Rights of Woman, objavljenog 1972. godine,
pronalazila mogućnost za poboljšanje položaja žene pre svega u iz­
jednačavanju obrazovnih šansi – u obrazovanju koje pruža podjed­
nake mogućnosti za iskorišćavanje individualnih, intelektualnih i
moralnih sposobnosti. Analizirajući položaj žene iz racionalističke
perspektive, Vulstonkraft je pre svega kritikovala model vaspitanja
Fem­n­st­čka koji je nametnuo Žan Žak Ruso (naročito u knjizi Emil), koji se odli­
kr­t­ka R­s­a kovao veoma izrazitim preferencijama muškog stanovišta.
Ženski pokreti – naročito aktivnost američkih i engleskih sifra­
žetkinja i emancipatorki – jačali su tokom čitavog XIX veka. Femi­
nistička misao XIX veka bila je, opet, usmerena pre svega u pravcu
izjednačavanja građanskih prava za oba pola i za njihovo jednako
učestvovanje u privredno­ekonomskom životu. Ta tendencija bila je
7 Vremenski okviri „prvog talasa“ određivani su na veoma različite načine. Ne­
ki istraživači ovde ističu precizne datume, ali koji sežu dublje u XIX vek – na
primer, od 1830. do 1950. godine, drugi, opet, nazivom „drugi talas“ skloni
su da označe tek feminističku misao četrdesetih i pedesetih godina sa sna­
žnim naglaskom na Simon de Bovoar, autorku Drugog pola.
8 Neki istraživači tvrde da su se prvi istorijski potvrđeni tragovi feminizma po­
javili u Francuskoj u vreme Francuske revolucije, na primer, Déclaration des
droits de la femme et de la citoyenne (Deklaracija o pravima žena i građanki),
Olimpije de Guže iz 1791. godine.

30 Književne teorije XX veka

naročito vidljiva u ostvarenjima američkih sifražetkinja. Jedno od Amer­čke
s­fražetk­nje
najvažnijih dostignuća toga razdoblja postala je takozvana Deklara­
cija sentimenata (Declaration of Sentiments), usvojena 188. godine
u Seneca Falls u državi Njujork, formulisana po uzoru na Deklaraci­
ju o nezavisnosti. U njoj su pokrenuti problemi neophodnih refor­
mi porodičnog života (braka, svojinskih prava, razvoda i sl.) i dava­
nja ženama prava javnog izjašnjavanja. U istoriju je ušla i rezolucija
Ženskog pokreta sifražetkinja koja potiče iz istog vremena; njen vo­
đa Suzan A. Entoni nametala je američkim ženama, pored ostalog,
obavezu garancije „svetog prava za oslobođenje“. Šezdesetih godina
XIX veka nastala su udruženja koja su delovala u korist izjednača­ Udr­ženja
vanja građanskih prava muškaraca i žena, koje su osnovale Entoni­ za p­tanja
ra­n­pra­n­st­
jeva, Elizabet Stanton i Lusi Ston. Najveći intenzitet aktivnosti bio
je krajem XIX i početkom XX veka (to je upravo onaj „prvi talas“
feminizma), a njihov vidljiv efekat je, između ostalog, to što je 1929.
godine u Ustav Sjedinjenih Američkih Država uneto devetnaest
amandmana o ravnopravnosti polova.
Jedna od najvažnijih knjiga „prvog talasa“ jeste Drugi pol S­m­n Dr­gi pol
d­ B­­­ar (1908–1986) iz 199. godine, a čuvena rečenica „ženom
se ne rađa nego se postaje“,9 preuzeta iz te knjige, skrenula je pažnju
na proces društvenog konstruisanja kategorije „ženskosti“. Knjiga Si­
mon de Bovoar je izazvala, međutim, različite kontroverze; prema
mišljenju nekih komentatorki; način na koji je autorka pokrenula pro­
blem polnih razlika pojačavao je (uprkos autorkinim intencijama)
muški univerzalizam i androcentričku perspektivu, kroz čiju prizmu
je žena bila uglavnom interpretirana pomoću negativnih kategorija
– bila je, jednostavno, „drugačija“ od muškarca i nastojala je da se po
svaku cenu s njim izjednači.10 Ipak se veoma inspirativnom pokazala
teza Simon de Bovoar da vrednosti koje stvaraju muškarci, a takođe i
muška ponašanja, u patrijarhalnoj kulturi predstavljaju pozitivnu kul­
turnu normu, a da je žena uvek osuđena na status „drugačije“, dakle, Žena ka­
da je fundamentalna alijenacija neodvojiv pokazatelj njenog stanja.11 „dr­gač­ja“

9 Simon de Bovoar, Drugi pol, 1–2, Beograd, 1982; 1983², prevod: Zorica
Milosavljević. Up. ovde str. 13.
10 Neki kasniji komentatori smatraju da način mišljenja sadržan u knjizi Simon
de Bovoar (mada datiranoj za period „prvog talasa“), već pripada „drugom ta­
lasu“– naročito s obzirom na gender elemente sadržane u njoj, iako je navede­
na čuvena formula o konstruisanju kategorije „žena“ uz pomoć civilizacije.
11 Ponekad je Simon de Bovoar pridavala velik značaj kategoriji „drugoga“, kao
jednoj od osnovnih kategorija ljudskog mišljenja, čime se još onda uključila
u snažan pokret mišljenja drugosti koji će kulminirati u postmodernističkoj
filozofiji (naročito Ž. Deride, M. Fukoa, Ž.­F. Liotara).

XII. Feminizam 31

 Iz­­r al­jenac­je Simon de Bovoar je iznosila uverenje o tome da je glavni izvor ove
žena
alijenacije ženska telesnost (naročito njena sposobnost za reprodukci­
ju) i osnovne društvene uloge koje odatle proizlaze i koje su joj uvek
priznavane (rađanje dece i njihovo vaspitanje).
„Prvi talas“ feminizma bio je, pre svega, u znaku borbe za rav­
nopravnost žena i muškaraca pred zakonom kao i u društvenom ži­
votu i politici, a najvažniji zadatak učesnica feminističkih pokreta
bilo je skretanje pažnje na različite forme pravne i običajne diskrimi­
nacije žena u istoriji.

2. „Dr­g­ talas“: šezdesete, sedamdesete ­ ­samdesete g­d­ne

„Dr­g­ talas“ Termin „drugi talas“ uvela je 1968. godine Marša Vajnmen Lir12 da
fem­n­zma
bi označila pokrete za oslobađanje žena u Sjedinjenim Američkim
Državama, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, koji su bili inici­
rani šezdesetih godina. Kao uslovni početak „drugog talasa“ najčeš­
će se smatra datum objavljivanja knjige B­t­ Fr­dan (rođ. 1921) The
Feminine Mystique (Mistika ženstvenosti) – ili 1963. godina.13 Razma­
trajući žensko pitanje u Sjedinjenim Američkim Državama autorka
je skretala pažnju na mehanizme mistifikacije kojima podležu ame­
Idealna žensk­st ričke žene pokušavajući da se prilagode zahtevima idealne ženskosti.
Istraživanja dve stotine svršenih studentkinja Smiths College, koje
se posle studija nisu uključile u profesionalni rad, pokazala su koli­
ko je velika disproporcija između života tih žena i idealizovanog
uzora koji su nastojale da ostvare. Ta knjiga je izazvala veliku pomet­
nju u američkim ženskim sredinama, iako je bila masovno komen­
tarisana, naročito pošto se kao jedna od prvih poduhvatila, između
Kr­t­ka Fr­jd­­e ostalog, kritike Frojdove mizoginije. Šezdesetih godina počeli su se,
m­z­g­n­je takođe, pojavljivati članci novinarke i spisateljice Glorije Štajn u ko­
jima je obavljena temeljna revizija stereotipa ženskosti i kritika dota­
dašnjih uverenja identiteta žena, a takođe i dotadašnjih pogleda na
ulogu žena u porodici i društvu. Na taj rastući talas interesovanja za
žensku problematiku uticale su, takođe, sve češće kampanje za prava
čoveka i uklanjanje rasne segregacije. Godine 196. Kongres Sjedinje­
Zak­n ­ građan­ nih Američkih Država doneo je Zakon o građanskim pravima čiji je
sk­m pra­­ma
sedmi amandman isticao zabranu diskriminacije s obzirom na pol,
rasu, boju kože, religijska uverenja i nacionalnu pripadnost i to je, ne­
sumnjivo, bilo najveće dostignuće „drugog talasa“ feminizma.
12 M. Weinman Lear, „The Second Feminist Wave“, New York Times Magazine,
1968, mart.
13 B. Friedan, The Feminine Mystique, New York, 1963.

32 Književne teorije XX veka

 U Sjedinjenim Američkim Državama se veoma brzo pojavila
podela na dve frakcije sociopolitičkog feminizma – liberalnu i ra­
dikalnu. Liberalne feministkinje sačinjavale su takozvanu grupu za L­­eralna frakc­ja
ženska prava od kojih je sigurno najjača bila National Organization s­c­­p­l­t­čk­g
fem­n­zma
for Women (NOW), koju je 1966. godine osnovala pomenuta Be­
ti Fridan; uglavnom je okupljala bele žene srednje klase, liberalnih
političkih pogleda i profesionalno aktivne. Ta frakcija je zahtevala
podjednake šanse za muškarce i žene u obrazovanju i privredi, kao i
izjednačavanje građanskih prava. Glavni oblik aktivnosti liberalnog
pokreta bilo je vršenje pravnih i društvenih pritisaka na razne insti­
tucije javnog života. Krajem šezdesetih godina počele su, međutim,
dolaziti do izražaja radikalne feministkinje koje su činile takozvane Rad­kalna frakc­ja
grupe za oslobađanje žena. Jedna od prvih grupa te vrste bila je or­
ganizovana 1968. godine oko Ti­Grejs Etkinson, a njene aktivnosti
imale su uglavnom za cilj širenje svesti ženâ o mehanizmima pritisa­
ka na društvene strukture kao i temeljnu analizu patrijarhalnih po­
java i mušku dominaciju u svim oblastima života. Radikalne femi­
nistkinje, koje su vrlo brzo dobile status jedinih pravih, u principu
su ispoljavale levičarske poglede i pokazivale veliku agresivnost u
odnosu na muškarce. U skladu sa svojim nadimkom, ta grupacija je
pribegavala veoma radikalnim rešenjima u pritiscima na promenu
morala, a nazivi pojedinih grupacija (na primer, Women’s Internati­
onal Terrorist Conspiracy from Hell – WITCH, ili Redstokings) ta­
kođe su govorili sami za sebe. Od 1969. godine Etkinsonova je poče­
la da zahteva dublju reviziju politike roda i snažniju kritiku pojava
seksizma u društvenom životu.
Godine 1970. K­jt M­l­t (rođ. 193. godine) objavila je knjigu
Sexual Politics1 koja je postala jedna od najvažnijih publikacija „dru­ Sex­al Politics
gog talasa“ feminizma. Šireći pojam politike na različite načine vrše­
nja vlasti i razne vrste dominacija u društvenom životu, Miletova je
ovde pribegla oštroumnoj analizi izvora pritisaka na žene u seksistič­
kom društvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi. Uzroke takvom
pritisku pre svega je videla u patrijarhalnom sistemu koji je određi­
vao odnos između biološkog i kulturnog roda; isticala je takođe po­
litičke uslovljenosti polnih uloga i analizirala mehanizme vlasti ugra­ P­lne ­l­ge
đene u odnose muškarac–žena. Ta knjiga je, istovremeno, bila jedna
1 K. Millet, Sexual Politics, New York, 1970. Pogledati, takođe, fragment preve­
den na poljski jezik: „Teoria polityki płciowej“, u: Nikt nie rodzi się kobietą,
Warszawa, 1982. Valja napomenuti da je isto tako 1970. godine u Londonu
bila objavljena čuvena knjiga australijske spisateljice: G. Greer, Female Eu­
nuch, koja takođe pokreće problematiku mizoginije kao kulturne pojave i ko­
ja skreće pažnju na različite pojave pritisaka na žene.

XII. Feminizam 33

 od najoštroumnijih analiza patrijarhalne ideologije i uzroka rodnog
nasilja. Slična pitanja je pokretala i knjiga Dialectics of Sex, objavlje­
na iste godine, koju je napisala Šalamit Fajerston. Autorka je u njoj
Iz­­r­ analizirala izvore pritisaka i diskriminacije žena, a uzroke je nala­
d­skr­m­nac­je zila kako u biološki uslovljenom razlikovanju polnih uloga, deter­
žena
minisanim prokreacionim ciljevima, tako i u kulturno uslovljenim
podelama, na primer, u automatskom povezivanju egzaktnih nauka
s muškarcima, a humanističkih sa ženama. Jedna od najvažnijih po­
ruka koje proističu iz knjiga Miletove i Fajerstonove bilo je uverenje
P­l­t­z­­ana o tome da sfera privatnosti takođe podleže političkim pritiscima.
sfera pr­­atn­st­ Čuvene formule „privatnost je politička“ (preuzete iz knjige: Mil­
let, Sexual Politics) i „lično je političko“ (preuzete iz naslova knjige
Kerol Heniš),15 postale su vodeće devize radikalnih varijanti femini­
zma sedamdesetih godina. Kako Miletova, Henišova tako i Pet Mej­
nardi – autorka članka takođe zvučnog naslova: „The Politics of Ho­
usekeeping (Politika domaćih poslova)“16 – ali i druge predstavnice
te grupacije feminizma, od početka sedamdesetih godina skretale
su pažnju na to da lični problemi imaju duboke društvene korene
K­ren­ m­ške i da zahtevaju politička rešenja. One su takođe dokazivale da kore­
d­m­nac­je ne dominacije muškaraca u javnoj sferi treba tražiti u porodičnom
životu kao minijaturi društvenih odnosa. Tu se, na primer, učvršću­
je uverenje o privilegovanoj ulozi muškarca (koja se naročito može
primetiti u odnosima majke–sinovi i majke–kćeri) i tu započinje do­
minacija braće nad sestrama koja se, zatim, prenosi i u javnu sferu.
Značaj doprinosa „drugog talasa“ feminističkog pokreta nije
bio zanemarljiv. Feministkinje su postepeno odustajale od univerza­
lističke perspektive koja je dominirala „prvim talasom“ feminizma.
Koliko je u „prvom talasu“ rodna razlika u izvesnom smislu bila
otklonjena – u stvari je dominirala pretpostavka jednakosti žena i
muškaraca – toliko je u ostvarenjima „drugog talasa“ u prvi plan po­
Perspekt­­a čela da izbija perspektiva razlike: žena nije više određivana u odnosu
razl­ke prema muškarcu (kao univerzalnoj kategoriji), nego u odnosu pre­
ma svojim vrednostima, prema svojim osobinama i mogućnostima
razvoja koje su odatle proisticale. Bez obzira na pripadnost liberal­
nim ili radikalnim grupacijama, feminističke aktivistkinje – naro­
čito američke, ali i engleske i francuske – veoma su doprinele pro­
dubljivanju svesti žena i pokazivanju oblika njihove diskriminacije,
15 C. Hanisch, „The Personal is Political“, u: The Radical Therapist, red. J. Agel,
New York, 1871.
16 P. Mainardi, „The Politics of Housekeeping“, u: Sisterhood is Powerfull: An
Antology of Writtings from the Women’s Liberation Movement, red. R. Mor­
gan, New York, 1970.

3 Književne teorije XX veka

kao i poboljšanju samovrednovanja žena. Na to su ih upućivale i raz­
ličite perspektive samorealizacije u javnoj sferi. Takođe su obavile
i temeljnu kritiku tradicionalnih obrazovnih procesa – kao „vaspi­ Kr­t­ka
tanja za ulogu žene“, a istovremeno zatvaranja unutar „rodnog ge­ ­­raz­­n­h
pr­cesa
ta“ i pripremu za prihvatanje društvene inferiornosti. Potkopale su
i stereotipne uloge koje su tradicionalno dodeljivane ženama u jav­
nom životu. Preduzele su, takođe, veoma konkretne korake u težnji
za promenom društvenog poretka i promenama u sferi demontaže
polnih uloga. Doprinele su otklanjanju mnogih legislativnih barije­
ra i skrenule pažnju na patološke pojave. Otpočele su i raspravu o
nasilju u porodici i o seksualnom napastvovanju žena, kao i o rodi­
teljskim pravima. Doprinele su i kasnijem iniciranju (krajem osam­
desetih godina) pokreta political correctness (političke korektnosti) Political
analizirajući, na primer, jezik sa stanovišta muških šovinizama pri­ correctness
sutnih u njemu i dovodeći do eufemizacije mnogih diskriminacio­
nih jezičkih formi. Jedno od najvažnijih dostignuća feministkinja
„drugog talasa“ bilo je i skretanje pažnje na pozitivnu dimenziju
ženskosti – žena je počela da se sagledava kao takva a ne suprotstav­
ljena muškarcu. Zaokret ka afirmaciji ženskosti postao je naročito
vidljiv u novoj varijanti feminizma koja se pojavila u okvirima „dru­ Akademsk­
gog talasa“ – akademskog feminizma. fem­n­zam

3. „Treć­ talas“: de­edesete g­d­ne

Kriza feminizma koja se mogla primetiti početkom osamdesetih
godina završila se na kraju decenije takozvanim postfeminizmom P­stfem­n­zam
– snažnim kritičkim pokretom koji je bio vidljiv naročito u socio­
političkom feminizmu. Tada su feministkinje počele da sagledavaju
sve snažniju disproporciju između privatnog i javnog života. Stra­
tegija podjednakih šansi u javnoj sferi je, što je paradoksalno, do­
prinela pogoršanju položaja žena u privatnoj sferi, nametnula im je
povećan broj obaveza, a često i lične neuspehe. Porodični sistemi se
nisu mnogo izmenili – manifestacije muške dominacije nisu nesta­
le, institucije javnog života nisu uradile mnogo kako bi olakšale že­
nama da pomire obaveze žena i majki s profesionalnim poslovima.
Kao odgovor na te, ne tako optimističke, dijagnoze, devedesetih
godina se pojavila nova generacija feministkinja (nazivana „trećim „Treć­ talas“
talasom“) – znatno radikalnija i naprednija nego dotadašnje. Uoče­
no je, takođe, da je dotadašnji ženski pokret imao u vidu pre svega
perspektive belih, heteroseksualnih američkih i zapadnoevropskih
žena koje su u celini predstavljale bogatu srednju klasu i koje su
uzurpirale pravo na izražavanje pogleda svih žena.
XII. Feminizam 35
 Podvrgavajući temeljnoj kritici univerzalističke i globalističke
tendencije, a naročito uverenja o univerzalnoj prirodi žene i ma­
skirani patrijarhalizam dotadašnjih feminističkih teorija, feminist­
kinje „trećeg talasa“ su nastojale da uzmu u obzir brojnost i razno­
vrsnost ženskih svetova zajedno sa specifičnim problemima koji
su im svojstveni. Takođe su počele da se oglašavaju feministkinje
koje su predstavljale rasnu, etničku, homoseksualnu manjinu ili, na
primer, zemlje Trećeg sveta. Postfeministički pokreti koji su kao po­
laznu tačku uzimali raznovrsnost, naglašavali su preku potrebu da
se u obzir uzmu kulturni, rasni, etnički i seksualni uticaji, pa čak i
nužnost zamene kategorije „žene“ kategorijom „ženâ“ (množina).
Pl­ral­zac­ja To je rezultiralo daleko poodmaklim feminističkim pluralizmom i
fem­n­zma njegovom daljom podelom na pojedine pravce i varijante. Na osno­
vi feminizma „trećeg talasa“, takođe se proširila i kategorija gender
(društvenokulturna konstrukcija roda, koja se razlikuje od katego­
rije biološkog pola), a uporedo s razvojem te kategorije – različite
Gender kr­t­ka varijante takozvane gender kritike.

Akad­msk­ f­m­n­zam

Akademski feminizam počeo se

razvijati gotovo istovremeno s „dru­
gim talasom“ sociopolitičkog femi­
nizma. Njegova „akademičnost“
nije, međutim, značila izolovanje
od društvenopolitičke sfere. Upra­
vo obrnuto – ta varijanta koja je
postojala u američkim, engleskim
i francuskim univerzitetskim kru­
govima stalno je uspostavljala
snažne veze s političkim aktivno­
stima, često predstavljajući intelek­
tualnu podlogu za njih. Za jednog
od nastavljača ove struje smatra se
Fl­rens Ha­ Florens Hau, nastavnica iz Misisipi­
ja, koja je 196. godine obavila kri­
tičku analizu američkih školskih
programa i udžbenika, a zatim
inicirala napade na edukativni ka­
non koji su stvarali beli muškarci
■ FEMINISTIČKA KRITIKA
– najopštija deinicija feministič­
ke kritike, koja se nalazi u jednom
od savremenih rečnika književnih
termina, određuje je kao shvata­
nje, analizu i korišćenje književ­
nog dela, kao i jezikâ i institucijâ
književnih istraživanja i teorije
književnosti sa stanovišta ženskog
iskustva.* Na sličan način o tome
govore i neke predstavnice femi­
nističke kritike. Tako, na primer,
za Patrišu Mejer­Speks feministič­
ka kritika je svaki način pristupa
tekstu (ne samo književnom) koji
analizira tekst iz perspektive speci­
ično ženskih iskustava koja se u
njemu nalaze (u slučaju književne
ikcije – kako u samom predstav­
ljenom svetu tako i u jezičkom i
retoričkom sloju). Za Ilejn Šovol­
ter, osnovni cilj feminističke
→

36 Književne teorije XX veka

 → u Sjedinjenim Američkim Država­
kritike jeste sagledavanje polnih
ma. Feministička teorija i književ­
razlika pokazanih u književnosti.
Zatim, prema mišljenju Džudit na kritika ipak su se još šezdesetih
Faterlej – feministička kritika daje godina nalazile na margini aka­
neke nove načine shvatanja i inter­ demskog života. Među prvima su
pretiranja književnosti iz ženske bile takozvane ženske studije (Wo­ Ženske st­d­je
perspektive i slično. Feministička men’s Studies) čiji počeci datiraju
kritika dobija inspiraciju iz razli­
čitih pravaca teorije književnosti
iz šezdesetih godina u Engleskoj
– najviše iz psihoanalize, struktu­ i Sjedinjenim Američkim Država­
ralizma, dekonstrukcije, kulturnih ma. Upravo su u Sjedinjenim Ame­
istraživanja. ričkim Državama Keti Kejd i Pegi
* V. Harris, Dictionary of Concepts in Li­ Dabins, od 1960. godine, u Nju
terary Criticism and heory, New York, Orleansu na Free School držale
1982, str. 89.
predavanja i seminare posvećene
ženama, Naomi Vajstajn je izlaga­
■ ŽENSKE STUDIJE (WOMEN’S la o istoriji žena u Čikagu, a Aneta
STUDIES) – najvažniji (već šezde­ Bekster na Barnard College u Nju­
setih godina) poseban vid akadem­ jorku. Tek je šezdesetih godina Ko­
skog feminizma – pre svega okre­
nut prikupljanju ukupnog znanja misija za pitanja statusa žena, pri
(koja potiču iz različitih discipli­ Modern Language Association of
na) koja se odnose na situaciju že­ America (MLAA), uvrstila ženske
ne u istoriji, kulturi, političkom i studije (Female Studies) kao ravno­
društvenom životu i slično. To je pravan akademski kurs.17 To je re­
analiza speciičnih ženskih isku­
stava i istorije. Osnovna kategori­
zultiralo eksplozijom istraživačkih
ja ženskih istraživanja (suprotno radova koji su otvarali sasvim no­
gender studijama – Gender Studi­ ve interpretativne perspektive.
es) jeste kategorija „ženskosti“. Ta Na temelju akademskog fe­
istraživanja se takođe koncentrišu minizma počeli su da se razvijaju
na pokušaje određenja speciično­ različiti tipovi feminističkih istraži­
sti ženskosti i na promene njenog
shvatanja u istoriji i slično. vanja, feminističke teorije i femini­
stičke književne kritike. Počev od
polovine šezdesetih godina, feminističke istraživačice i spisateljice Istraž­­ač­ce
u Sjedinjenim Američkim Državama, a takođe i u Velikoj Britani­ fem­n­zma
­ SAD ­ Englesk­j
ji, među njima i već pomenuta Kejt Mileti i K. M. Rodžers, Meri
Elman, M. R. Liberman, Ejdrien Rič, T. Olsen, Gajatr­ Čakra­­rt­
Sp­­ak (rođ. 192), Barbara Dž­ns­n (rođ. 197), Toril Moi, Elen
Mors, Meri Dejli, Il­jn Š­­­lt­r (rođ. 191), Anet Kolodni, Suzan
Grifin, Nensi Čodorov, Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, Džudit
Feterlej, obavljale su podrobne analize slike žena u angloameričkoj

17 Prvi zvanično potvrđen program Women’s Studies počeo je da se ostvaruje

na univerzitetu u San Dijegu, 1970. godine.

XII. Feminizam 37

 prozi, opisivale psihološke kompozicije ženskosti i patrijarhalne mo­
dele dominantne u književnosti. Nadovezujući se na Drugi pol Si­
mon de Bovoar (prevod na engleski jezik 1953. godine), kao i na
dela Virdžinije Vulf (koja je postala glavni preteča i duhovni patron
„drugog talasa“ feminizma)18 – ove istraživačice su istakle hijerarhij­
sku strukturu odnosa polova u zapadnom društvu i kulturi. Pokazi­
Razl­č­t­st žen­ vale su, takođe, suštinsku različitost ženskog književnog stvaralaštva
sk­g knj­že­n­g i izvlačile iz zaborava stvaralaštvo spisateljica gurnutih na marginu,
st­aralašt­a
a često i potpuno zaboravljenih. Obavljale su, takođe, podrobna je­
zička istraživanja – naročito sa stanovišta androcentričkih jezičkih
konstrukcija (na primer, Bog, filozof, subjekat) – i analizirale njihov
značaj za utvrđivanje kulturnih stereotipa. Uveravale su u nužnost
tih tradicionalnih onomastičkih oblika koji su smatrani očigled­
nim, u kojima su se jasno sačuvali
tragovi muške dominacije (čuveni ■ GINOKRITIKA – termin je
Herstory postulat zamene reči history sa her­ 1979. godine uvela Ilejn Šovolter.
Varijanta feminističke kritike koja
story). Različite varijante femini­ se pojavila u drugoj fazi „drugog
19

stičke kritike (antropološke, druš­ talasa“ feminizma (oko polovine se­

tvene, epistemološke, kulturne i damdesetih godina) koja je svesno
sl.), koje su prihvatale perspektivu odustala od revizionizma na račun
pola, a koja dotle nije bila prisut­ airmativnog istraživanja speciič­
nosti svojstva ženskog književnog
na u humanističkim diskursima, stvaralaštva, analize ženske književ­
dale su nove, veoma interesantne ne tradicije i ženskih iskustava.
analize književnosti, književnog
kanona i nauke o književnosti, istorije (i njenog pisanja iz perspek­
tive „velikih“ i „borbenih“ muškaraca), filozofije (kojom je domini­
rao falogocentrizam, muška epistemologija i metodologija naučnog
18 Ovde su posebno inspirativni postali takvi tekstovi Virdžinije Vulf, kao što
su: Sopstvena soba (1923) i Tri gvineja (1938). U Sopstvenoj sobi Vulfova je,
između ostalog, analizirala stanje žene­spisateljice, skrećući pažnju na bitna
ograničenja na koja nailaze žene pisci zbog svog pola. U Tri gvineja – knji­
zi komponovanoj u obliku odgovora na tri pisma – Vulfova je ustala protiv
rata kao tvorevine patrijarhalne civilizacije. Ta knjiga je, takođe, pokretala
problem razlikâ u ženskoj i muškoj psihi iz kojih proizlaze različiti sistemi
vrednosti i pogleda na svet. Drugi važni romani Virdžinije Vulf su: čuvena
Gospođa Dalovej (1922), Ka svetioniku (1927) i Orlando (1928) koji reprezen­
tuju ženski pokret u modernizmu, a doprineli su kritici muške dominacije u
kulturi i inspiraciji za kritiku u znaku gender.
19 Primer je, očigledno, anegdotski, ali je ipak ulog te promene bio velik. U ovom
slučaju reč je bila o opisu istorije žena – o stvaranju Her­story ili podrobnom
dokumentovanju aktivnosti žene u prošlosti koja je, u celini uzev, predstavljala
marginalne elemente istorijskih sistema koje su stvarali muškarci (his­stories).
O ovome up. J. Nestle, „Living with Herstory“, u: Women–Identified Women,
red. T. Darty, S. Potter (predgovor: J. Schwarz), Palo Alto, 198.

38 Književne teorije XX veka

 ■ ARAHNOLOGIJA – metafo­
rička ideja stvaralačkog procesa
i stila feminističke kritike koju je
predložila Nensi K. Miler u pole­
mici s hifologijom Rolana Barta.
Metafora tkanja paukove mreže
i žene­pisca kao paukove mreže
trebalo je da naglasi čvrstu vezu
spisateljica s tekstovima koje one
tkaju, kao i sa označavanjem tih
tekstova sopstvenom telesnošću.
Pozivajući se na metaforu pauko­
ve mreže i na mit o Arahni, kon­
cepcija Milerove je skretala tako­
đe pažnju na potiranje distance,
koju su uspostavili muškarci, iz­
među svakodnevnog života i stva­
ralaštva običnog i ekscentričnog
stvaralačkog čina, potiranje koje
je svojstveno ženskom stvaralaš­
tvu. Ova koncepcija je isto tako
odigrala izvesnu ulogu kao ele­
ment kritike dualizma subjekta i
objekta u zapadnoj misli, svojstve­
nog muškom načinu mišljenja.
■ ÉCRITURE FEMININE – (ŽEN­
SKO KNJIŽEVNO STVARALAŠ­
TVO) – termin koji označava ka­
ko ženski stil pisanja tako i jedan
od najuticajnijih pravaca francu­
ske feminističke kritike (glavne
predstavnice: Elen Siksu, Lis Iriga­
raj, Julija Kristeva, An Leklerk, Mo­
nik Vitig) koji se više ispoljavao u
konkretnim postupcima književne
prakse nego što je teorijski formuli­
san. Kategorija écriture feminine
→ od njih je takozvana ginokritika
saznanja), a takođe i dosta drugih
disciplina i čitave zapadne kulture
podređene perspektivi belih hete­
roseksualnih muškaraca. Danas se
ženske studije (Women’s Studies)20
često smatraju najširom kategori­
jom koja obuhvata sve varijante aka­
demskog feminizma – istoriju, teori­
ju i feminističku kritiku. Prva su se,
hronološki gledano, koncentrisala
na predstavljanje istorije žena, njiho­
ve uloge u istoriji, kulturi i politici, i
stvorila su podlogu za feminističku
kritiku i za takozvane Gender Studi­ Gender St­dies
es (gender studije).21 Feministička
kritika, koja se izdvojila na osnovu
ženskih studija, dala je nove inter­
pretacije i to kako književnosti koju
su stvarale žene tako i književnosti
uopšte, ali čitane na nov način – iz
feminističke perspektive.
Uistinu, poznavaoci ovog pred­
meta tvrde da ne samo što ne po­
stoji jedna škola feminističke kriti­
ke, već da postoji mnogo kritičkih
tendencija u okviru ovog pravca
(verovatno onoliko koliko i vari­
janti samog feminizma),22 a neki
čak smatraju da svaka feministič­
ka kritičarka reprezentuje sopstve­
ni, potpuno neponovljiv stil; valja,
međutim, pomenuti dva, možda
najizrazitija stila te kritike. Jedan
G­n­kr­t­ka

20 Nazivane, takođe, feminologijom, ženskim studijama, ženskim istraživanji­

ma i slično.
21 Božena Holuj iznosi bitnu razliku prema kojoj osnovnu istraživačku katego­
riju ženskih studija predstavljaju kategorije „žene“ i „ženskosti“, a osnovnu
kategoriju gender studija predstavlja kategorija „roda“. Up. B. Chołuj, „Wo­
men’s Studies a Gender Studies“, u: Po prze­omie. Prze­om wieku w kulturze
– kultura na prze­omie wieków, red. A. Skrendo, A. Żylińska, Szczecin, 2001.
22 The Pengiun Dictionary of Critical Theory, op. cit., str. 12.

XII. Feminizam 39

 koju u većini slučajeva reprezentu­
ju američke kritičarke. Njenu, si­
gurno najčuveniju, varijantu pred­
Arahn­l­g­ja stavlja takozvana arahnologija
N­ns­ K. M­l­r (rođ. 191). Drugu
– sličnu ginokritici – reprezentuje
francuska koncepcija écriture femi­
nine El­n S­ks­ (rođ. 1937), L­s Ir­­
garaj (rođ. 1930) i J­l­j­ Kr­st­­­
(rođ. 191).
Američka istraživačica Ilejn
Šovolter jeste jedna od prvih ko­
ja je 1981. godine precizno siste­
matizovala najvažnije varijante
feminističke kritike.23 Njoj takođe
treba da zahvalimo za uvođenje
termina „ginokritika“ u feministič­
ki diskurs. Čuveni i iz više razloga
presudan članak pod naslovom
„Fem­n­st­čka „Feministička kritika na raskršću“
kr­t­ka objavljen je 1981. godine kad je,
na raskršć­“
kako ispravno primećuje njegova
autorka, feministička kritika ušla
u takozvanu razvojnu fazu u kojoj
je već bilo potrebno da se izvrše
osnovna sistematizovanja i diferen­
cijacija, kao i jasno određenje teo­
rijskih osnova.2
→
pojavila se u francuskoj misli na
talasu popularnosti écriture (pisa­
nja) – jednog od najvažnijih termi­
na poststrukturalističkog diskur­
sa. Speciično žensko književno
stvaralaštvo je u ovom slučaju uzi­
mano kao posebna vrsta diskursa
– emocionalnog, čulnog, poveza­
nog s telom i erotikom. Izvor tog
stvaralaštva su najskrivenije sfere
ličnosti, a, pre svega, nesvesno, te
otuda u pogledima kritičarki ori­
jentacije écriture feminine dosta
pozivanja na psihoanalizu – naro­
čito na Lakanovu. Književnost je u
feminističkoj kritici smatrana pro­
storom posebnih svojstava u ko­
jem i zahvaljujući kojem se može
ispoljiti sve ono što nije izrečeno,
kao i ono što je prigušivano kultur­
nim i društvenim konvencijama.
Stil orijentacije écriture feminine je
čulan, necelovit i diskontinuiran,
eliptičan, simulatorski, snažno
metaforizovan i svojstvena mu je
bogata erotička i telesna metaforič­
nost. Shvatan je takođe i kao način
opiranja tradicionalnim (naročito
muškim) izražajnim formama.

23 Postojali su, očigledno, i raniji pokušaji, na primer, A. Kolodny, „Some Notes

on Defining a ’Feminist Literary Criticism’“, Critical Inquiry, 1975, jesen, t. 2,
br. 1 i: N. Auerbach, „Feminist Criticism Reviewed“, u: Gender and Literary
Voice, red. J. Todd, New York–London, 1980. Nesumnjivo je da je zapravo
tekst Ilejn Šovolter ušao u istoriju i njemu valja posvetiti nešto veću pažnju.
2 Do sada se znatan deo feminističkih istraživačica odrekao toga, videvši u ta­
kvoj tendenciji štetne uticaje „muškog logosa“. Up. E. Showalter, Krytyka fe­
ministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 31–32.

0 Književne teorije XX veka

R­­­z­­n­st­čka kr­t­ka ­ g­n­kr­t­ka

Polazna tačka analize Šovolterove bilo je zapažanje koje se odnosi­

lo na dominantnu tendenciju dotadašnje feminističke kritike, od­
nosno revizionističke struje. Upravo joj je taj pravac poslužio da Re­­z­­n­st­čk­
precizira opšte pretpostavke suprotne tendencije koja je ženskost i pra­ac
žensko književno stvaralaštvo počela da tretira s potpuno afirmativ­
nog stanovišta i kao glavni predmet analize.
Podvrgavajući temeljnoj analizi dotadašnje stanje feministič­
ke kritike (naročito sedamdesetih godina), Šovolterova je pošla od
pažljivog markiranja principa revizionističke struje.25 Najreprezen­
tativniji izraz tog pokreta našla je
■ REVIZIONISTIČKA FEMINI­ u iskazu Sandre M. Gilbert, What
STIČKA KRITIKA – varijanta fe­
minističke kritike koja se pojavila
Do Feminist Critics Want?:
uporedo s drugim talasom femini­ „Nalog revizionizma (u
zma i pre svega je bila usmerena
feminističkoj kritici) teži
na istraživanja mizoginih motiva
u književnosti i u nauci o književ­ dešifrovanju i ispoljava­
nosti, a takođe i na istraživanje i nju svih dotad skrivanih
kritiku različitih formi represija pitanja i odgovora koji
prema ženama i svih vrsta patrijar­ još uvek zamagljuju veze
halnih struktura i stereotipa u ispo­ između tekstualnosti i
ljavanju uloge žena u kulturi, koji
se nalaze u književnoistorijskom i
seksualnosti, književnih
teorijskoknjiževnom diskursu (na vrsta i vrsta polnih razli­
primer, K. M. Rodžers, M. Elman, kovanja, psihoseksualnog
Dž. Feterli, Dž. Donovan, M. R. Li­ identiteta i uticaja kultur­
berman i druge). nih autoriteta.“26
U skladu sa stavom Sandre Gilbert, revizionistički pokret je pre
svega bio usmeren ka razotkrivanju mehanizama represije prema Raz­tkr­­anje
ženama, ka demaskiranju i obeležavanju svih pojava muške domi­ mehan­zama
repres­je
nacije u teorijskom i književnokritičkom diskursu kao i ka kritici
književnog kanona utvrđivanog iz muške perspektive. Ova struja je,
pre svega, imala ideološki karakter, a u njenom centru se nalazila
čitateljka­feministkinja koja je praktikovala neku vrstu feminističke
25 Šovolterova, uistinu, razlikuje feminističku kritiku od ginokritike i ovoj pr­
voj pridaje revizionistički karakter, međutim, njeno razlikovanje je danas
pomalo arhaično. Zato ovde, delimično idući za Šovolterovom, prihvatam
početnu podelu feminističke kritike na pravce: revizionistički i ginokritiku.
26 S. M. Gilbert, What Do Feminist Critics Want? A Postcard from the Volcano,
u: The New Feminist Criticism: Essays on Women Literature, and Theory, red.
E. Showalter, New York, 1985, str. 36, citat iz: E. Showalter, Krytyka femi­
nistyczna na rozdrożu, op. cit., str. 35, 68.

XII. Feminizam 1

 hermeneutike, sračunate na otkrivanje portreta ženâ u književnosti,
korišćenje književnih/kritičkih stereotipa o ženi, proučavanja pokaza­
telja ženskosti sadržanih u semantičkim teorijama, kao i – obelodanji­
vanje onoga što se prećutkuje u kritičkim diskursima koji se odnose
na ulogu ženâ u književnosti i demaskiranje pogrešnih muških pred­
stava o ženama u književnom kanonu, književnoj kritici i slično.
Iznoseći potvrdne iskaze o revizionističkoj orijentaciji, čiji su
autori bile vodeće predstavnice američkog feminizma (kao što su
Adrien Rič, Anet Kolodni i Sandra Gilbert), Šovolterova je skretala
pažnju i na to da se ona veoma dobro uklapa u glavni tok savreme­
nih američkih književnih istraživanja čiji je najvažniji zadatak tada
bio (to znači, između sedamdesetih i osamdesetih godina) „naruša­
vanje ispravnosti opšteprihvaćenih pojmovnih struktura“.27 Njoj je,
Ned­statak p­z­­ međutim, nedostajao pozitivan aspekt – mogućnost određivanja
t­­n­g aspekta ­ onoga što je specifično za žensko književno stvaralaštvo i žensko či­
re­­z­­n­st­čk­m
p­kret­ talaštvo kao takvo, bez stavljanja u odnos a muškom perspektivom.
Paradoksalno je da je revizionistička feministička kritika imala an­
drocentrički karakter – nije se mogla osloboditi navike da fenomen
ženskog književnog stvaralaštva interpretira kroz odnos s muškom
perspektivom koja je smatrana obaveznom, i na mušku teoriju koja
je funkcionisala kao univerzalno iskustvo. Šovolterova nije nimalo
dovodila u pitanje zasluge tog pokreta feminističke kritike smatra­
jući ga nužnim istorijskim stadijumom njenog razvoja. Međutim,
danas – tvrdila je – revizionistička feministička kritika izgleda da
doživljava izvesnu stagnaciju u razvoju – teži, dakle, ispravljanju ne­
pravdi, koje su doživljavale žene, baziranih na već utvrđenim mo­
Fem­n­st­čka delima interpretacija. Štaviše – „feministička opsesija“ optuživanja
­pses­ja i napada muških teorija, kako je to bez ustezanja okarakterisala
autorka Feminističke kritike na raskršću koja je feministkinje čini­
la zavisnim od androcentričke perspektive, uticala je na kašnjenje
27 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 35. Šovolterova
je na taj način isticala činjenicu dominacije poststrukturalističkih tendencija
u američkoj nauci o književnosti, koje su se veoma dobro uklapale u revizi­
onistički tok feminističke kritike (pogledati: Poststrukturalizam). Notabene
engleski naslov članka: E. Showalters, Feminist Criticism in the Wilderness
(nedovoljno dobro preveden na poljski jezik kao Feministička kritika na ras­
kršću, jer je ovde više reč o „bespuću“, „divljini“, „prašumi“ i slično), nadove­
zivao se na tada poznatu knjigu američkog kritičara G. H. Hartmana, Criti­
cism in the Wilderness: The Study of Literature Today, New Haven–London,
1980, povezanog s dekonstruktivizmom, posvećenoj opštem stanju u američ­
kim književnim istraživanjima (ovom prilikom valja, takođe, napomenuti da
se u Hartmanovoj knjizi nije pojavila nijedna žena­kritičarka niti istraživači­
ca književnosti što, uostalom, Šovolterova nije propustila da mu zameri).

2 Književne teorije XX veka

teorija o njima, odvraćajući pažnju od bitnih problema koje je tre­
balo što pre rešiti. Konačno – pesimistička perspektiva revizionistič­ Nap­štanje
kog feminizma postala je u suštini „negativan izvor bespomoćno­ andr­centr­čke
perspekt­­e
sti“. Istovremeno – uveravala je ova teoretičarka – ženska tradicija
može biti (i treba da bude) „pozitivan izvor snage i solidarnosti“.28
Prema mišljenju Šovolterove, došao je poslednji čas za izmenu sta­
novišta i doslednu afirmaciju ženskog književnog stvaralaštva. Da­
kle – za prelazak sa androcentričke na ginocentričku perspektivu.29

G­n­kr­t­ka

Ovaj, takođe najvažniji zadatak feminističke kritike, formulisala je

autorka njenog emancipatorskog manifesta:
„Feministička kritika mora pronaći sopstveni predmet is­
traživanja, sopstveni sistem, sopstvenu teoriju, kao i svoj
sopstveni glas... Naša obećana zemlja nije blago izdiferenci­
ran univerzum tekstova, nego su to turbulentni i intrigant­
ni čestari različitosti.30
A na drugom mestu:
„Moramo ... znatno dublje razmotriti šta hoćemo da sazna­
mo i na koji način možemo naći odgovor na pitanja koja
proističu iz naš e g iskustva. Ne smatram da bi korisna
prošlost za feminističku kritiku mogla biti androcentrička
tradicija književne kritike.“31
Šovolterova je ovde izrazito naglasila nužnost pozivanja na spe­
cifično žensko iskustvo, na Žensk­ ­sk­st­­

„stvaranje feminističke kritike koja je autentično zaintereso­

vana za žene, nezavisne i intelektualno jedinstvene kritike“,32
dakle, onakve – patetično zaključuje – koja može da izgradi sopstve­
nu, od muške teorije nezavisnu kritiku i da, konačno, pronađe „svoj
sopstveni glas“ – ginokritiku.
28 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 66.
29 E. Showalter, „Towards a Feminist Poetics“, u: Women Writing and Writing
about Women, red. M. Jakobs, London, 1979.
30 Ibid., str. 36–37.
31 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rodrożu, op. cit., str. 35.
32 Ibid., str. 36.

XII. Feminizam 3

 Šovolterova, očigledno, nije otkrila tu orijentaciju feministič­
kih istraživanja, već joj je samo dala ime. U njenom članku se na­
P­ja­e k­je s­ laze uvodna razmatranja onih pojava koje su prethodile ginokritici,
preth­d­le onih koje su se mogle zapaziti u feminističkoj kritici u Sjedinjenim
g­n­kr­t­c­
Američkim Državama sedamdesetih godina, razmatranja koja su
već dosledno i kompleksno sagledavala najvažnije principe tog po­
kreta. Za jednu od najizrazitijih predstavnica Šovolterova je smatra­
Ženska la u tom trenutku Patrišu Mejer­Speks, autorku knjige The Female
­­­raz­lja Imagination,33 objavljene polovinom te decenije, koja je veoma ozbilj­
no postavila pitanje o tome na koji način ženskost utiče na stvaralač­
ki iskaz žene. U taj pokret takođe se mogu uključiti, prema njenom
mišljenju, i sledeće knjige: Elen Mors, Literary Woman (1976), Nini
Bejm, Woman’s Fiction (1978), Sandre M. Gilbert i Suzan Gubar, The
Madwoman in the Attic (1979), Margaret Homans, Women Writers
and Poetic Identity (1980) i knjiga koju je ona sama napisala A Litera­
ture of Their Own (1977). U svim tim radovima je žensko književno
stvaralaštvo bilo, nesumnjivo, najvažniji predmet istraživanja.
Iako se iz savremene perspektive ginokritika3 smatra već poma­
lo prevaziđenom pojavom, ipak je to u istoriji feminističke kritike
sigurno bio prelomni trenutak koji je mnogim istraživačicama doka­
zivao nužnost prelaska na afirmativnu kritiku u potpunosti nezavi­
snu od muške perspektive. Za Šovolterovu je dalji razvoj ginokritike
Def­n­sat­ u tom trenutku bio jasan – prvo, trebalo je precizno definisati žen­
žensk­st skost i reći na čemu se zasniva različitost ženskog književnog stvara­
nja. Zatim – istražiti „njegovu istoriju, stil, teme, vrste i strukturu“,
kao i opisati specifična svojstva ženskog stvaralačkog procesa i nor­
me ženske književne tradicije. Najzad – opisati stanje žene­autorke.
Međutim, najveći zadatak ginokritike je u ovoj etapi trebalo da bu­
de definisanje onoga u čemu se zapravo sadrži različitost fenomena
ženskog književnog stvaranja i gde je treba tražiti. Da li je ona, na
primer, imanentno svojstvo teksta koji piše žena (a ako je tako – on­
da, može li se ona prepoznati po specifičnom stilu, žanrovskoj pri­
padnosti, beleženju posebne vrste iskustva, u tipu ekspresije i sl.)?
Ili je, možda, ona više funkcija čitanja – dakle, nastaje tek posle po­
Esenc­jalna
p­tanja sebne vrste analize teksta? Na početku su se, dakle, nametnula pita­
g­n­kr­t­ke nja esencijalne prirode koja su nesumnjivo nužna etapa u razvoju
33 P. Meyer­Spacks, The Female Imagination, New York, 1975.
3 Šovolterova je u tom trenutku smatrala ginokritiku nečim suprotnim feministič­
koj kritici. Up. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 38,
mada je iz vremenske perspektive treba smatrati varijantom ove. Termin „gino­
kritika“ već je ranije uvela u članku „Toward a Feminist Poetics“, op. cit.

 Književne teorije XX veka

feminističke teorije i kritike kojoj je jednostavno moralo biti jasno
šta je u stvari njen predmet.35
Podvrgavajući pažljivom posmatranju feminističku kritiku i te­
oriju sedamdesetih godina, Šovolterova je zapazila četiri najvažni­ Čet­r­ m­dela
ja modela definisanja specifičnosti i različitosti žene i njenog knji­ def­n­sanja
žensk­st­ Ilejn
ževnog stvaranja: biološki, lingvistički, psihoanalitički i kulturni. Š­­­lter
I opet – njen spisak se pokazao veoma vrednim jer ne samo što je
predstavljao odličan pregled gotovo u hodu sagledavanih glavnih
tendencija ranog toka ginokritike, već je u sebi sadržao i ocenu upo­
trebne vrednosti svakog od načina određivanja differentia specifica
ženskog književnog stvaralaštva.
Tako su, na primer, pristalice bi olo škog modela izvor žen­ B­­l­šk­ m­del
skog stvaralaštva i ženske slikovitosti nalazile u prihvatanju ženske
telesnosti (sagledavane, takoreći, anatomski i sa aspekta majčinske
fiziologije).36 U ovom slučaju telo se smatralo neodvojivim od inte­
lekta (gotovo opšti dualizam u muškom mišljenju), čak je predstav­
ljalo i osnovu za intelekt, pa je svoj odraz nalazilo u specifičnim ti­
povima ekspresije – u književnosti i u kritici. U književnoj praksi
se u tom slučaju mogla sagledati veća hrabrost u predstavljanju te­
lesnosti i čulnosti, a opis je često bivao gotovo „anatomski“. Osim
toga, jezik tela se u znatno manjoj meri distancirao u odnosu na
svoj predmet nego diskurs podređen racionalističkim zahtevima.37
Biofeministička kritika dobila je konfesionalan, individualan, pa B­­fem­n­st­čka
čak i veoma intiman karakter, a njena glavna opasnost ogledala se u kr­t­ka
apsolutizaciji značaja telesnosti za pisanje i čitanje.
L i ng v ist i čke i tek stu a lne teorije trudile su se, pak, da od­ Jez­čk­
govore na pitanje da li postoje neke polne determinante koje utiču na ­ tekst­aln­
m­del
način na koji žene koriste jezik. Mnoge od tih teorija više su ispolja­
vale postulativan karakter, a naročito su francuske feministkinje (na
primer, Ani Leklerk i Šantal Šavaf) zahtevale stvaranje specifičnog
ženskog jezika koji još dugo neće biti oruđe pokoravanja. No, iako
35 U tom trenutku tok feminističke kritike podsećao je u izvesnom smislu na
stanje teorije književnosti s početka veka kad je zapravo potreba definisanja
književnosti bila najaktuelnija.
36 A. Rich, Of Women Born: Motherhood as Experience and Institution, New
York, 1976.
37 Alicija Ostriker tu pojavu vidi, na primer, kod savremenih američkih pesniki­
nja. Up. A. Ostriker, „Body Language: Imagery of the Body in Women’s Poe­
try“, u: The State of the Language, red. L. Michaels, Ch. Ricks, Berkeley–Los An­
geles–London, 1980. O telu u feminizmu up. i Feminist Theory and the Body:
A Reades, red. J. Price, M. Shildrick, New York, 1999, i Cia­o i tekst. Feminizm
w literaturoznawstwie – antologia szkiców, red. A. Nasiłowska, Warszawa, 2001
– to je zbornik feminističkih tekstova štampanih u knjizi Tekstovi Drugih.

XII. Feminizam 5

 je ideja ženskog jezika trebalo da ima svoju bogatu tradiciju i iako
nije nastala na temelju feminističke kritike (tajni jezik žena pojavio
se, na primer, još u mitovima), ipak je opet i suviše apsolutistički
tretirana i nije, prema mišljenju Šovolterove, predstavljala dobru
osnovu za definisanje ženske posebnosti. A pogotovo što je takvo
stanovište moralo u sebi da sadrži opasnu crtu izolovanja od uticaja
različitih konteksta, konvencija, normi i slično.
Ps­h­anal­t­čk­ Međutim, p si ho ana lit i čk i usmerena kritika tradicionalno je
m­del tražila vezu između psihe autorke i njenog stvaralaštva i istraživa­
la odnos pola prema stvaralačkom procesu. Najvažniji zadatak tog
pravca feminističke kritike postalo je prevazilaženje stereotipa u sa­
gledavanju svih tih odnosa kojima se priklonila Frojdova i Lakano­
Stere­t­p va psihoanaliza. A tu je najvažniji izazov bila nužnost da se izađe
„p­t­sk­­anja“ na kraj sa stereotipom „potiskivanja“ žene.38 Taj motiv su na pose­
žene ban način koristile Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, sagledavajući
specifičnost ženskog književnog stvaralaštva u nastojanjima žene
da oseti težinu sopstvenog pola. Žena­umetnica, prema njihovom
shvatanju, bila je biće isključeno i potisnuto na marginu društvenog
života, ali se upravo to iskustvo pokazalo konstitutivno za njeno
38 Frojdova teorija doprinela je, nažalost, snižavanju vrednosti žene kao one
„koja ne poseduje penis“, koja je lišena ambicioznih želja i koja se u zamenu
za to isključivo rukovodi nezadovoljenim erotskim željama koje bitno utiču
na karakter ženskog pisma. Pitanja ljubomore zbog penisa, kompleksa kastra­
cije i edipovske faze odredila su, takođe, koncepcije koje se odnose na ženske
fantazije, pa i na žensko književno stvaralaštvo, odnos ženâ prema jeziku, nji­
hovo mesto u kulturi i slično. U slučaju Lakanove psihoanalize (takođe izrazi­
to falocentrične) – koja naročito naglašava ulogu falusa u procesu formiranja
govora – reč je bila o funkciji kastracije kao bitne determinante koja devojka­
ma ograničava pristup sferi simboličkog poretka (jezika i njegovih pravila) i
koja na određen način degradira žensko stvaralaštvo (zasnovano na „nedo­
statku“ ili na nužnom posredovanju). I iz jedne i iz druge teorije proisticala
je koncepcija „škartiranja“ žene. Najvažnije kritičarke Frojdove teorije koje
su se pojavile na američkom tlu – Doroti Dinerstajn i Nensi Čodorov – kon­
centrisale su se na preedipovski (a ne na edipovskom) stadijum psihoseksual­
nog čovekovog razvoja, smatrajući da se tokom analize te faze mogu znatno
bolje shvatiti mehanizmi konstruisanja polnog identiteta. Pogledati: Gender
i queer. Džuliet Mičel je, pak, izvršila feminističku reinterpretaciju Edipovog
kompleksa, pokušavajući istovremeno da ukaže na vezu Frojdovih teza s kon­
kretnim istorijskim kontekstom i da pokaže neaktuelnost mnogih od njih.
Psihoanalitički pokret je, očigledno (u mnogim slučajevima kritičan prema
klasičnoj Frojdovoj i Lakanovoj psihoanalizi), veoma široko rasprostranjen
u francuskoj feminističkoj kritici (o tome, takođe, pišem u delu posvećenom
écriture feminine, a takođe i o vezama feminizma i postmodernizma). Povo­
dom odnosa između feminističke kritike i psihoanalize naročito up. J. Bator,
Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza, Gdańsk, 2001.

6 Književne teorije XX veka

stvaralaštvo.39 Autorke danas već klasične knjige The Madwoman in
the Attic u svojoj koncepciji isključenja takođe su se pozivale na edi­ Ed­p­­ska shema
povsku shemu (konflikt između očeva i sinova) koju je kao model
istorije književnosti prihvatio, na primer, Harold Blum.0 Taj model,
koji nije uzimao u obzir žene pisce, očigledno je zahtevao izvesne
modifikacije. Za Šovolterovu su najinspirativnije bile one varijante
psihoanalitičke ženske kritike koje su se nadovezivale na ostale tipo­
ve psihoanalize (ne samo na Frojdovu ili Lakanovu) – na primer, na
teorije Karla Gustava Junga, Dejvida Lejnga i Erika Eriksona,1 kao
i na koncepcije inspirisane klasičnom psihoanalizom koje su, među­
tim, više bazirane na upotpunjavanju njenih nedostataka koji su već
zapaženi i pokazani kroz feminističku perspektivu. Ovde je poseb­
no bilo govora o posvećivanju veće pažnje preedipovskoj fazi i pro­
cesima psihoseksualnog razlikovanja (kao što je to u veoma važnim
radovima Nensi Čodorov), o temeljnoj analizi odnosa majka–ćerka,
shvaćene kao izvor ženskog stvaralaštva ili o razmišljanjima o psi­
hodinamici prijateljstva između žena kao specifičnog stvaralačkog
impulsa (kako se to, na primer, govori u članku Elizabet Abel).2 Pre­
ma Šovolterovoj, feminističke teorije inspirisane psihoanalizom bile Ogran­čenja
su, međutim, takođe ograničene – nisu, na primer, uzimale u obzir ps­h­anal­t­čk­g
istorijske promene, društvene i ekonomske činioce, etničke razlike i d­sk­rsa
slično, ili široko shvaćene kulturne uticaje.
Međutim, te nedostatke je neutralisalo smeštanje ženskog knji­
ževnog stvaralaštva u najšire shvaćen kulturni kontekst. Ku ltur no
39 S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and
the Nineteenth­Century Literary Imagination, New Hawen–London, 1979.
0 H. Blum, Antitetička kritika i teorija pesništva, Beograd, Slovo ljubve, 1980,
prevod: Maja Herman­Sekulić.
1 Veliki broj feministkinja psihoanalitičarki tvrdi da su Frojdovi učenici, izme­
đu ostalih Erik Erikson i Helen Dojč, mnogo doprineli opresiji žena. Među­
tim, neke feminističke elemente vide u radovima Alfreda Adlera, Karen Hor­
nej i Klare Tompson, koji su doveli u pitanje Frojdov biološki determinizam.
Up. o tome, na primer: R. Putnam Tong, Mys­ feministyczna. Wprowadzenie,
Warszawa, 2002, str. 181–185.
2 N. Chodorow, „Gender, Relation and Difference in Psychoanalytic Perspecti­
ve“, u: Future of Difference, red. H. Eisenstein, A. Jardine, Boston–New York,
1980, i The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of
Gender, Berkeley–London, 1978. Takođe, pogledati: The Lost Tradition: Mot­
hers and Daughters in Literature, red. C. N. Davidson, E. M. Broner, New York,
1980, E. Abel, „(E) Merging Identities: The Dynamics of Female Friendship in
Contemporary Fiction by Women“, Signs: Journal od Women in Culture and So­
ciety, 1981, t. 6. br. 3. Abel, uostalom, takođe modifikuje Blumovu dualnu she­
mu (odnos očevi i sinovi) i zamenjuje je „tradicionalnim ženskim obrascem“.
Pogledati: E. Showalter, Ktytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 55.

XII. Feminizam 7

 orijentisana feministička kritika, dakle, kritika koja prihvata perspek­
tivu kulturne antropologije, mogla je uzeti u obzir sve pomenute
aspekte i zato su ka njoj okrenute najveće simpatije Ilejn Šovolter.
K­lt­r­l­ška Prema uverenju autorke, kulturološka varijanta feminizma, baveći se
­ar­janta pitanjem telesnosti i biologije žene, njenim funkcionisanjem u jeziku
fem­n­zma
i njenim problemima psihološke prirode – mogla je – ne u manjem
stepenu od prethodno pomenutih tokova ovaj problem dodatno in­
terpretirati pozivajući se na kulturne kontekste koji uvek omogućava­
ju određen, individualan oblik pojedinačnim iskustvima.
Ako je jedno od najvažnijih pitanja ginokritike bilo pitanje o
stanju žene­autorke, onda je na to pitanje veoma zanimljivo odgo­
vorila druga američka feministička kritičarka čija originalna ideja
već pripada istoriji. Ovde je reč o Nensi K. Miler i njenom čuvenom
konceptu arahnologije, opisanom u radu pod naslovom The Arac­
hnologies: The Woman, the Text and the Critic.3

1. Strateg­ja pa­č­ce ­l­ arahn­l­g­ja

Koncepcija Milerove je ponekad predstavljala odgovor na ideju Ro­
lana Barta koja se nalazi u jednom pasusu Zadovoljstva u tekstu.
Bart­­a h­f­l­g­ja Milerova je – jer se nesumnjivo inspirisala Bartovom „hifologijom“
– formulisala takođe fundamentalnu zamerku upućenu na adresu
francuskog kritičara. Moto za rad američke istraživačice predstav­
ljao je sledeći citat iz Bartove knjige:
„Tekst znači Tkanje. No, kako se ovo tkanje uvek uzimalo
za neki proizvod, jedan gotov veo, iza kojeg se drži više ili
manje skriven smisao (istina), mi sada u ovom tkanju na­
glašavamo generativnu ideju da se tekst sačinjava, izrađuje
večitim pletenjem. Izgubljen u ovom tkanju – ovoj teksturi
– subjekt se oslobađa u njemu poput pauka koji se i sam
rastvara u graditeljskom izlučivanju svoje mreže. Ako bi­
smo voleli neologizme, mogli bismo teoriju teksta da defi­
nišemo kao hifologiju (hyphos je tkanje i paučina).“
Milerova je delila Bartova stanovišta o tekstu, a poistovećivanje
proizvodnje tkanja s tekstom (koje se, uostalom, nadovezivalo na
etimologiju reči „tekst“) smatrala je veoma plodnim i inspirativnim.5
3 Objavljenom u: Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York, 1986.
 Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, op. cit., str. 86.
5 Ta metafora se pojavila takođe u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics
of Radical Feminism, Boston, 1978. Isto kao u knjizi M. Weigle, Spiders and
Spinsters: Women and Mythology, Albuquerque, 1982.

8 Književne teorije XX veka

Međutim, nije se mogla složiti s Bartovom vizijom nestanka pauka Kr­t­ka M­ler­­e
­p­ćena Bart­
u paučini – njegovog gubljenja u sopstvenoj mreži. Tu se veoma ja­
sno vidi osnovna nepodudarnost interesa: koncepcija autora Zado­
voljstva u tekstu je pre svega imala kritički prizvuk – Bartu je na
etapi njegovih poststrukturalističkih pogleda uglavnom bilo stalo
do toga da dovede u pitanje tradicionalni koncept autorovog sub­
jekta kao instance koja ograničava slobodu interpretacije teksta.
U Bartovoj knjizi je „paučina teksta“ zato podlegala oslobađanju i
lišavanju svog producenta (a istovremeno i desubjektivizaciji) kako H­f­l­g­ja ka­
des­­jekt­­­­
bi se napravilo slobodno mesto za čitaoca: prema Bartovom mišlje­ zac­ja
nju – autentičnog proizvođača teksta.6 Feministička istraživačica
nije, međutim, bila zainteresovana za „nestanak“ subjekta – nego,
čak, obrnuto.
Milerova je skretala pažnju na prilično očiglednu činjenicu –
dominantan, autoritaran autorov subjekat uvek je u književnoj tradi­
ciji bio jednoznačno muški. Međutim, u potpunosti se slagala s Bar­
tom da je ovaj subjekat stvarno trebalo simbolički ubiti, kako je to
učinio francuski kritičar u Smrti autora. Međutim, stanje žene­autor­ Arahn­l­g­ja
ke bilo je u tom pogledu potpuno drugačije – žensku autorsku subjek­ ka­ med­j­m
tivnost tek je trebalo uvesti u diskurs o književnosti jer do tada nje ženske
s­­jekt­­n­st­
tamo uopšte nije bilo. Dakle, ukoliko je Bart brisao tragove subjekta,
utoliko je Milerova želela da ih pronađe u ovim „pletivima“ teksta, a s
tim se povezivala pretpostavka čitanja teksta kao svojevrsnog simbola
ženske subjektivnosti.7 Zato je ona Bartovoj hifologiji takođe suprot­
stavila arahnologiju, a koncepciji teksta bez stvaraoca – ideju teksta
sa izrazitim prisustvom njegove stvarateljke. Mit o Arahni – istori­ M­t ­ Arahn­
ja Idmonove ćerke, farbara iz Kolofona, koja je istkala tako divno
platno da ga je Atina iz srdžbe i ljubomore pocepala izazvavši time
samoubistvo tkalje, a zatim ju je iz osvete pretvorila u pauka a ka­
nap o koji se devojka obesila u paučinu – bio je ovde samo dodatna
inspiracija za Nensi Miler. Suprotstavljajući lik Arahne – kreatorke
prelepog platna – Arijadni,8 autorka The Arahnologies... učinila ju
je zaštitnicom svih žena koje pišu – koje ne samo da stvaraju nego
istovremeno u svom stvaralaštvu jasno ostavljaju svoje tragove.
6 Pogledati: Poststrukturalizam.
7 O arahnološkoj koncepciji Nensi K. Miler naročito up. K. Szczuka, „Prządki,
tkaczki, pająki. Uwagi o twórczo­ci kobiet“, u: Kopciuszek, Frankenstein i inne. Fe­
minizm wobec mitu, Kraków, 2001 i: G. Borkowskiej, „Córki Miltona (O krytyce
feministycznej ostatnich piętnastu lat“), u: Po strukturalizmie. Wspó­czesne bada­
nia teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocław, 1992, str. 83–8.
8 Njen konac je uistinu poslužio da nađe put u lavirint, ali iza kojeg nije ostalo
nikakvo delo.

XII. Feminizam 9

 Metafora Arahne se na tlu feminističke kritike pokazala veoma
N­­­l­z­­anje plodnom i inspirativnom. Prvo, nobilizovala je žensku stvaralačku
ženske subjektivnost i ženske izvore književne umetnosti. Drugo, skretala
s­­jekt­­n­st­
je pažnju na to da je žensko stvaralaštvo u potpunosti subjektivan
čin, da je to stvaranje dela i istovremeno stvaranje samog sebe. Tre­
će, u feminističkoj misli je pojačavala veoma često prisutnu tenden­
ciju brisanja tradicionalnog dualizma subjekta i objekta zasnovanog
na bazi androcentričke koncepcije umetnosti. Četvrto, podržavala
je uverenje da žensko stvaralaštvo potiče iz tela, da je specifična
emanacija ženske telesnosti.9 Na kraju, peto, pokazivala je vezu iz­
među ženskog stvaralaštva i svakodnevnog života koji je brižljivo
razgraničavan pomoću androcentričke koncepcije stvaralačkog
procesa. Koncepcija Nensi Miler predstavljala je, dakle (i pored tra­
Af­rmac­ja gičnog prizvuka mita Arahne), u potpunosti afirmativnu i polemič­
ku viziju u odnosu na francuske teorije teksta, pisanja – a, pri tom,
Écrit­re feminine takođe, i na francuske koncepcije écriture feminine koje su, prema
njenom mišljenju, previše snažno naglašavale čisto jezičku stranu
ženskog književnog stvaralaštva.50 Arahnološka koncepcija se svo­
jom vezom s mitom takođe pozivala na arhaične izvore književnog
stvaralaštva, nobilizujući samim tim ulogu žene kao čuvara primar­
ne stvaralačke energije.
Pojave srodne projektu ginokritike mogle su se naći i u fran­
cuskoj i u engleskoj feminističkoj kritici sedamdesetih i osamdese­
tih godina. Kad je reč o engleskoj kritici, pre svega treba skrenuti
Marks­st­čka pažnju na doprinos feministkinja inspirisanih marksističkom teo­
­nsp­rac­ja rijom – one su, zapravo, najdoslednije težile ka tome da sagledaju
fem­n­zma
pozitivne aspekte ženskog stvaralaštva. A kad je reč o francuskoj kri­
tici, pažnju pre svega zaslužuje pomenuta teorija écriture feminine
(ženskog književnog stvaralaštva).

2. „Crn­ k­nt­nent“ ­l­ écrit­re feminine

„Na početku su naše razlike“ – rezolutno je isticala u jednom od pro­
Elen S­ks­ pagandnih tekstova pokreta51 francuska feministkinja Elen Siksu.
Ova formulacija neposredno je vodila u suštinu écriture feminine,
9 Taj motiv će biti naročito naglašavan u teoriji écriture feminine. Pogledati o
ovome dalje u ovom tekstu.
50 Ne do kraja s pravom, upravo s obzirom na ovu veoma snažno podržavanu
ideju o vezi između pisanja i ženske telesnosti, a naročito o analogiji telo–pi­
smo, posebno u teoriji autorki E. Siksu i L. Irigaraj.
51 H. Ci­ous, Śmiech Meduzy, Warszawa, 2001, str. 165.

50 Književne teorije XX veka

mada je Siksuova čvrsto stala na stanovište da ono nema nikakvu
suštinu niti se njegovo svojstvo može teorijski definisati i sistema­
tizovati. Dakle, prema njenom mišljenju, žensko književno stvara­
laštvo je pre svega neobuzdano, slobodno i prekoračuje sve postav­
ljene barijere. Upravo ova „tajnovitost“, pa čak i „divljina“, bili su
u početku – naročito za Siksuovu – oni atributi ženskog književnog
stvaralaštva koji su činili njegovu posebnost, pa čak i nadmoć u od­
nosu na muško književno stvaralaštvo. U sociološki usmerenim fe­
minističkim teorijama ovaj „divlji prostor“ je bio poistovećivan s
prostorom ženskog iskustva potpuno nedostupnog muškarcima, ko­ Pr­st­r žensk­g
je je u stvari moglo postati autentičan residuum ženske posebnosti a ­sk­st­a
istovremeno i izvor specifičnog ženskog stvaralaštva.
Francuska feministička kritika posebno je eksploatisala ovaj pro­
stor lokalizujući u njemu najvažnije mesto revolucionarnog jezika
ženskog književnog stvaralaštva – sferu „Crnog kontinenta“ koju kod „Crn­ k­nt­nent“
Siksu nastanjuje Meduza koja se smeje ili polje delovanja „partizanki“
(guérillères) kod Monik Vitig.52 Ove koncepcije je stalno pratila dema­
skirajuća crta, a istovremeno i motiv nobilitacije književnosti koju su
stvarale žene. Druge prostore ženskosti, među njima pre svega izvore
ženske ekspresije, stalno je sistematski prigušivala partijarhalna kul­
tura (otuda su bili ispisivani „belim mastilom“), a samo zahvaljujući „Bel­ mast­l­“
književnim praksama mogli su izbiti na površinu i osloboditi se. Zato
su se feminističke spisateljice i trudile da ne formulišu opšte teorijske
pretpostavke écriture feminine – stil koji je izmicao svim klasifikacija­
ma na taj način se branio od patrijarhalne potrebe poretka.
Doista, explicite formulisana teorija écriture feminine u stvari
i ne postoji, te se, otuda, može pokušati s njenom rekonstrukcijom
(mada bi to bio loš postupak), biranjem njenih fragmenata iz iskaza
pojedinih feminističkih kritičarki. Valja se, najpre, zapitati gde se
nalaze ovi specifično ženski prostori? Kakvi su tajnoviti izvori žen­
skog stvaralaštva? I gde se nalaze prigušene sfere ženske ekspresije?
U najmanju ruku, nekoliko odgovora na ova pitanja može se naći u
radovima feminističkih kritičarki. Međutim, one se najčešće povezu­
ju s problemom preedipovske faze u čovekovom razvoju. Zatim, iz
odnosa ćerke i majke. Te, na kraju, sa sferom telesnosti. I tako je,
na primer, Lis Irigaraj, nadovezujući se na Lakanovu koncepciju tri L­s Ir­garaj
razvojne faze (preedipovske, faze ogledala i edipovske), a takođe i
na procese prelaska od zamišljenog ka simboličkom poretku, vršila
bitnu reinterpretaciju modela francuskog psihoanalitičara. Onoliko
52 M. Wittig, Les guérillères, Paris, 1969. O tome, takođe, govori: Showalter,
Krytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 60–61.

XII. Feminizam 51

 koliko su u ovom slučaju iz Lakanove koncepcije proisticale bitne
razlike koje nisu govorile u korist žena (dečaci koji su uspešno za­
vršili edipovsku fazu oslobađali su se zamišljenog poretka i ulazi­
li u simbolički poredak, dok su devojčice usled nemogućnosti da
pozitivno razreše edipovsku fazu i dalje ostajale u zamišljenoj fazi)
– utoliko su se u shvatanju Lis Irigaraj te razike pokazale veoma ko­
risnim za žene. Može se čak reći da je ona nalazila izvor snage tamo
gde je Lakan zapažao bitan nedostatak – upravo se u zamišljenoj sfe­
ri nekako, prema njenom mišljenju, „sačuvalo“ dosta vrednih i do
tada neiskorišćenih stvaralačkih mogućnosti.
Julija Kristeva je, pak, pozivajući se na termine Lakanove psiho­
analize i rekonstruišući ih na svojevrstan način, smatrala preedipov­
sku razvojnu fazu semiotičkom, a edipovsku – simboličkom. Ono što
K­ncepc­ja je semiotičko (materinsko i nagonsko) – tvrdila je – omogućava nam
sem­­t­čke faze pokazivanje osećanja, haotično je, neregularno i stalno traži svoj na­
Kr­ste­e
čin na koji će da odredi značenje. A ono što je simbolično predstavlja
društveni poredak – racionalan, objektivan i podređen gramatičkim
pravilima. Međutim, zapravo sfera semiotičkog povezana s funkcio­
nisanjem nagona, područje dimamičnosti, aktivnosti i stalne potenci­
jalnosti – dakle, svojevrstan rezervoar neiscrpne stvaralačke energije
– stalno utiče na jezik i nalazi se u konfliktnom odnosu sa simbolič­
S­m­­l­čn­ kim poretkom. Simbolično – koje se u razvoju subjekta pojavljuje ka­
snije, tek u fazi „ogledala“ – odgovarno je za konstituisanje sistema
znakova, sistematizovanje jezika, izricanje sudova i slično. Najjedno­
stavnije sagledavajući stvar, razlike između simboličkog i semiotičkog
poretka delile su se, prema shvatanju Kristeve, na razlike između muš­
kosti i ženskosti, a kasnije i na razliku između pravog, dimaničnog
ženskog stvaralaštva (koje je ukorenjeno u onome što je semiotičko) i
hladnog, proračunatog, muškog stvaralaštva utemeljenog u simbolič­
kom poretku. I, na kraju, pošto je žensko stvaralaštvo poticalo iz ove
preedipovske imaginarne sfere, onda nije bilo teško odgovoriti zašto
je ono zasluživalo rang stvaralaštva u punom značenju te reči. Ako se
Žensk­ st­ara­ u ovom trenutku dodatno pozovemo i na druge teorijske ideje Kriste­
lašt­­ prema
Kr­ste­­j
ve i ako tu koncepciju povežemo sa idejama neprestane „značenjske
produktivnosti“ kao najvažnijeg atributa književnog teksta,53 može se
sagledati zajednička slika autorkinih pogleda na književnost i na ulo­
gu žena u njenom nastajanju.
Preedipovska faza je takođe razdoblje najsnažnijeg jedinstva dete­
ta (ćerke) s telom majke – motiv koji je posebno naglašavala Kristeva,
a takođe i Lis Irigaraj. Obe koncepcije su pri tome bile u snažnom
53 Pogledati: Poststrukturalizam.

52 Književne teorije XX veka

polemičkom odnosu prema Frojdovoj teoriji „potiskivanja“ žene. Kri­
steva je, na primer, fazu Majke suprotstavljala fazi Oca. Ono što je
majčinsko (a istovremeno semiotičko) – dinamično je i procesualno,
dakle, predstavlja otpor jezika prrema očinskom – simboličkom, od­
nosno prema unifikovanju značenja i protiv toga da mu se odozgo na­
metne određen poredak.5 Irigaraj – autorka koncepcije pod devizom
„telo­u­telo s majkom“55 – izgradila je, međutim, svojevrsnu apologi­ „Tel­­­­tel­
s majk­m“
ju posebnosti žene, ukorenjene u njenoj sopstvenoj telesnosti i u pri­
rodnoj, biološkoj vezi s majkom. Pri tome je teorija Irigarajeve imala
postulativan karakter – njen najvažniji zadatak je bio da se nađe me­
sto za specifično žensku kreaciju koja proističe iz tela i koja je uteme­
ljena na dubokoj, primarnoj vezi s majkom. Formula „govoriti kao G­­­r­t­ ka­ žena
žena“ (parler­femme) ovde je označavala pronalaženje specifičnog
ženskog idiolekta koji je nužno povezan s telesnošću žene a istovre­
meno s materinskim telom koje je bilo potisnuto. I samo obnovom
ovog izgubljenog, primarnog telesnog jedinstva s majkom, bilo je mo­
guće da žena povrati sopstveni, potpuno suvereni glas. U ključnom
fragmentu svog teksta manifesta, Irigaraj kaže:
„Moramo, takođe, naći, pronaći, iznaći reči, rečenice koje
govore o najarhaičnijoj i najaktuelnijoj vezi s telom majke,
s našim telom; rečenice koje objašnjavaju vezu između nje­
nog tela i našeg tela i tela naših ćerki. Moramo otkriti jezik
koji neće zauzeti mesto telo­u­telo, kako tome teži očinski
jezik, nego će to telo pratiti rečima koje ne brišu telesnost
nego telesno govore.“56
Differentia specifica ženskosti bila je, dakle, prema mišljenju
Irigarajeve, upravo smeštena u telo te je, otuda, postala očigledna
analogija između pisanja i telesnosti, između tekstualnosti i seksual­ P­sm­
nosti, pa čak i između jezika i morfologije ženskog tela. Taj pogled ­ telesn­st
su zastupale gotovo sve feminističke psihoanalitičarke za koje je écri­
ture feminine značilo „pismo tela“ ili, kako je tvrdila Kristeva, jezik As­m­­l­čna
koji dopire iz drugog sveta, iz „asimbolične telesnosti“.57 telesn­st

5 Up. o tome, na primer: J. Bator, „Julia Kristeva – kobieta i ‘symboliczna rewo­

lucja’“, Teksty Drugie, 2000, br. 6.
55 L. Irigaray, Cia­o­w­cia­o z matką, Kraków, 2000.
56 Ibid., str. 19. O koncepciji Irigarajeve up., na primer: M. Baranowska, „Luce
Irigaray – my­lenie różnicy płci“, u: P­eć, kobieta, feminizm, red. Z. Gorczyń­
ska, S. Kruszyńska, I. Zakidalska, Gdańsk, 1997. i B. Smoleń, „Filozofia Luce
Irigaray: dylematy recepcji“, Teksty Drugie, 2000, br. 6.
57 J. Kristeva, Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art,
red. L. S. Roudiez, prevod: T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York, 1980.

XII. Feminizam 53

 „Piši sebi: tvoje telo mora biti slušano“, „Žena treba da piše isku­
stvom tela“ – takvi apeli i nalozi javljali su se i u Smehu Meduze Elen
Siksu.58 Po njenom mišljenju, stvaralaštvo žene nije bilo samo jezički
nego i jezičko­telesni čin, a dublja svest tela kao apsolutno neizostav­
nog dela ženskog identiteta i produbljena svest o seksualnosti doprino­
sile su povećanim stvaralačkim mogućnostina.59 Tako je valjalo shvati­
ti postulat Siksuove koji zvuči rizično: „Više tela, dakle, više pisma.“60
„St­panje Prema mišljenju autorke Smeha Meduze, ženski „stupanje u tekst“, slič­
­ tekst“ no onome „ulazak u svet i u istoriju“,61 uslovljen je osnovnim poznava­
njem sopstvene telesnosti i obrnuto – pisanje je takođe stalno iskustvo
tela i davanje svojevrsne vrednosti, a istovremeno izvlačenje na povr­
šinu onoga što je specifično žensko a što je do sada bilo prigušivano i
primoravano na zapisivanje pomenutim „belim mastilom“.62 Konačno
se, dakle, kako u koncepciji Siksuove tako i u koncepciji Kristeve i Iri­
garajeve – psihoanalitički stereotip ženskih „nedostataka“ koji je našao
odraza u sumnjivim, ali uporno lansiranim tezama o krhkosti ženskog
stvaralaštva u odnosu na muško stvaralaštvo, pretvorio u ideje suviška
Ne­gran­čen i neograničenog potencijala. Geneza specifično ženske kreacije bila je
p­tenc­jal
pripisana erupcijama životne energije prigušivane u ženskim telima, a
takođe i plodnosti i izdašnosti darivanja.63
Još preostaje da se zapitamo o tome kako se ta vrsta koncepcije
stvaralačkog procesa i izvora kreacije ženâ odražavala na sam jezik
književnosti. Uostalom, écriture feminine nisu samo postulati i apeli
nego istovremeno i određen stil pisanja – uistinu, kao što je napome­
nuto, težak za definisanje, međutim, ipak toliko izrazit da se mogu
U tom isticanju telesnosti u prvi plan, feministkinje su svoju prethodnicu u
pisanju nalazile u Virdžiniji Vulf. Up. naročito: V. Vulf, Sopstvena soba, Beo­
grad, 1997, prevod: Jelena Marković.
58 H. Ci­ous, Śmiech Meduzy, op. cit., str. 152.
59 U kasnijem razdoblju Siksuova je skretala još veću pažnju na žensku seksu­
alnost tvrdeći da će prava ženskost moći da se oslobodi tek onda kad žene
uspeju da shvate suštinu seksualne naslade koju osećaju (jouissance). Knjiga
Siksuove pod naslovom Le sexe ou la tête, Paris, 1986, bila je, između osta­
log, posvećena upravo pitanju specifične ženske seksualnosti.
60 H. Ci­ous, Śmiech Meduzy, op. cit., str. 159.
61 Ibid., str. 168.
62 Up. o tome članak: U. Śmietany, „Od écriture feminine do somatekstu. Ciało
w dyskursie feministycznym“, Przegląd Filozoficzno­Literacki, 2003, br. 1 (3)
(tematski broj posvećen feminizmu).
63 Ibid., str. 63. Slična uverenja iznosila je i Dženet Vinterston, a takođe i polj­
ske feministkinje, na primer, Kristina Klošinjska i Gražina Borkovska. Pogle­
dati: K. Kłosińska, „Kobieta autorka“, G. Borkowska, „Metafora drożdży. Co
to jest literatura / poezja kobieca“. Oba teksta nalaze se u antologiji: Cia­o i
tekst. Feminizm w literaturoznawstwie – antologia szkiców, op. cit.

5 Književne teorije XX veka

u najmanju ruku sagledati neka njegova specifična svojstva. Kad je
reč o stilu, o načinu pisanja, najčešće zapažano svojstvo écriture femi­
nine jeste upravo telesnost ili čulnost. Šta to znači u praksi? Pre sve­ Č­ln­st
ga, svojstvo tog stila (ili bolje – stilova) jeste daleko uznapredovala
individualizacija (slično kao što je telesnost apsolutno idividualna i
neponovljiva) i situiranje izvan obavezujućih diskurzivnih modela
koji čine koheziju iskaza, njegovu unutarnju organizaciju i poredak i
koji su adekvatni prihvaćenim modelima racionalnosti, saznanja i ko­
munikacionih konvencija. Upravo zbog toga se ženskom književnom Prakt­čna snaga
stvaranju pripisuje prevratnička i buntovnička uloga. Iskazi écriture žensk­g knj­že­­
n­g st­aralašt­a
feminine najčešće su autoekspresivni, odlikuje ih haotičnost, višeznač­
nost, nelinearnost i narušavanje rečeničkih struktura. U ovom sluča­
ju bivaju dovedene u pitanje tradicionalne forme naracije, pa je čak
i narativnost koja pripada simboličkom poretku eliminisana (dakle,
patrijarhalna po samoj svojoj prirodi). Umesto toga, javljaju se simul­
tane, polifone i heteromorfne forme koje često balansiraju na granici
komunikativnosti. Jezik je veoma emotivan, čulan, bogat erotskom
metaforikom, telo u njemu nije predmet nego postaje sam oblik govo­
ra, materijalnost zvuka spaja se u jedno s nestalnim i otvorenim znače­
njima. Siksuova to naziva jedinstvom signifiant i signifié, a Irigarajeva
govori o rečima koje „ne potiru telesnost nego govore telesno“.6
Teorija écriture feminine bila je u znatnom stepenu inspirisana
temeljnim promenama u filozofskoj i teorijskoknjiževnoj francuskoj
misli, koje su otpočele u drugoj polovini šezdesetih godina i koje iz
današnje perspektive označavamo – u skladu s tim – postmoderni­
zmom i poststrukturalizmom. Sagledavajući ovo najjednostavnije, Écrit­re feminine
moglo bi se reći da su upravo postmodernistički filozofi i njihova ­ p­stm­dern­­
zam
teorija pružili, naročito francuskim feministkinjama, mnogo inspi­
racije, a takođe dali snagu da izvrše kritiku patrijarhalne kulture i
seksizma i da formulišu teoriju ženskog književnog stvaranja. Tome
su naročito doprinele one pojave postmodernizma kao što su kriti­
ka falogocentrizma i pojmovnog represivnog dualizma u zapadnoj
filozofskoj tradiciji, a takođe i dekonstrukcija te tradicije koju je za­
počeo Žak Derida te, na kraju, teorija écriture (pisma, pisanja) koju
su stvarali Derida i Bart, i – naravno – Julija Kristeva.65
6 L. Irigaray, Cia­o­w­cia­o z matką, op. cit., str. 19. O écriture feminine pogleda­
ti, takođe: V. B. Leitch, „French Psyhoanalytical Theory: L’écriture feminine“,
u: Literary Theory from Thirties to Eighties, New York, 1988, str. 320–32.
O problemu tela u feminističkom diskursu up. naročito: Feminist Theory and
the Body: A Reader, op. cit.
65 Pogledati: Poststrukturalizam. Danas se teorija écriture feminine već sma­
tra nečim prevaziđenim. Neke feministkinje takođe misle (mada je to više

XII. Feminizam 55

 P­stm­d­rn­st­čk­ f­m­n­zam66

Franc­ska ka­ Dakle, iz razumljivih razloga, najživlji centar postmodernističkog

centar p­stm­­ feminizma postala je Francuska i to ne samo s obzirom na snažne
dern­st­čk­g
fem­n­zma uticaje filozofske misli – osim Deride, i Žila Deleza i Mišela Fukoa
– nego i s obzirom na neposredno prisustvo Žaka Lakana. A isto
su tako na francusku feminističku orijentaciju, koju su reprezento­
vale već pomenute Julija Kristeva, Lis Irigaraj i Elen Siksu, u najve­
ćem stepenu uticali: Delezova filozofija razlike, Fukoova koncepcija
znanja kao diskursa vlasti, Lakanova psihoanaliza i Deridina de­
konstrukcija. Veoma važnim su se pokazala znatno ranija gledišta
Simon de Bovoar, čije su analize statusa žene kao predstavnice „dru­
gog pola“ bile preformulisane pomoću jednog od nosećih termina
postmodernističke misli i obogaćene temom „žene kao Drugog“ ko­
ja je veoma često pokretana u francuskoj feminističkoj refleksiji.67
Najbitnije kritičke inspiracije izgleda da su u tom slučaju proi­
Der­d­n ­t­caj sticale iz Deridine misli, a naročito iz analize filozofske tradicije koju
na raz­­j je on podrobno obavio, tradicije koja je predstavljala osnovu zapad­
fem­n­zma
ne kulture. Derida je sistem zapadne metafizike opisivao kao sistem
hijerarhijskih opozicija koje su, između ostalog, bile represivne pre­
ma ženi. Takođe je skretao pažnju na dominaciju falogocentrizma
u dotadašnjoj filozofiji – taj neologizam koji je autor stvorio u delu
O gramatologiji trebalo je da označava primat muškog racionalizma
povezanog s privilegovanom pozicijom govorne reči u istoriji filozo­
fije. Pažljive analize filozofske tradicije, koje je izvršio Derida, poka­
zivale su takođe cenu mišljenja u dualističkim kategorijama, koja je
– počev od orfičara i Platona – nametnula oštru podelu duše i tela,
a takođe razuma i čula, dajući istovremeno određene privilegije du­
ši i razumu, dok je telesnost i čulnost potisnula na margine. Razu­
Tel­ ka­ mevanje tela kao „tamnice duše“ i čulnog saznanja kao lošijeg od
„tamn­ca d­še“ racionalnog saznanja, a istovremeno smatrajući telesnost i čulnost
nepravedna ocena) da je ta teorija pre svega bila polemička igra s lakani­
zmom i metafizičkim falogocentrizmom na tlu francuske filozofije, a ne
stvarni doprinos razvoju feminističke kritike.
66 Up. C. Owens, Dyskurs innych: feministki i postmodernizm, u: Postmo­
dernizm. Antologia przek­adów, red. R. Nycz, Kraków, 1998. up. takođe:
H. Markiewicz, „Postmodernizm i krytyka feministyczna“, Tekstu Drugie,
1993, br. –6 i deo Feminizm postmodernistyczny u knjizi: R. Putnam Tong,
My­l feministyczna..., op. cit.
67 O francuskoj feminističkoj misli valja pročitati knjigu: E. Grosz, Sexual Sub­
versions: Three French Feminists, London–New York, 1990, posvećenoj stva­
ralaštvu Julije Kristeve, Lis Irigaraj i M. le Duf.

56 Književne teorije XX veka

domenom žena, dovelo je do sledeće, od filozofske misli podržavane
opozicije, a istovremeno i hijerarhije: muškarac–žena i do davanja od­
ređenih privilegija muškarcu. Ta opozicija bila je pojačavana u svim
filozofskim koncepcijama zasnovanim na dualizmu prirode (ženske)
i kulture (muške). Derida je, na primer, pokazivao prisustvo tog prin­
cipa u svim filozofskim sistemima (Dekarta, Rusoa, Kanta, Hegela i
drugih), stvarajući istovremeno osnovu za kritiku zahtevnog raciona­
lizma, kartezijanske utopije netelesnog razuma i „čistote mišljenja“ i Der­d­na kr­t­ka
centralističkog položaja „muškog“ subjekta. Njegove analize su isto ta­ „m­šk­g“
ko dobijale oblik široko označene kritike humanizma koji se pre sve­ s­­jekta
ga ispoljavao kao humanizam za muškarce (što je već bilo dosta vid­
ljivo u parolama Francuske revolucije i u Deklaraciji o slobodi, gde
je „opšteljudsko“ jednostavno značilo „muško“ i gde je niz pojmova
„sloboda, jednakost i bratstvo“68 imao duboko značenje). Prilikom
kritičkih analiza zapadne filozofske tradicije istaknuti su i podvrgnu­
ti opštem prevrednovanju mizogini elementi Aristotelove filozofije
– naročito ideja žene kao odstranjenog proizvoda, koja se javljala i u
grčkoj filozofiji i – isto tako – muškarca kao vrednijeg od žene.
Pokušavajući da opiše prirodu ženskog književnog stvaranja Nem­g­ćn­st
Siksuova takođe primećuje: ­dent­f­k­­anja
žensk­g knj­že­­
n­g st­aralašt­a
„Ne može se de f i nis at i način ženskog pisanja [une prati­
que feminine de l’écriture]; to je nemogućnost koja proističe
iz same njene suštine, te će tako ostati u budućnosti, jer se
ta delatnost ne može iste ore t is at i, ne može se zatvoriti,
ne može se podvrći pravilima, što ne znači da ne postoji!
Ali, ona stalno prekoračuje način govorenja podređen vla­
sti falusocentričnog sistema; ona je uvek i uvek će biti ta­
mo gde ne dopire filozofsko­teorijska dominacija.“69
U ženskom književnom stvaralaštvu ležala je, dakle, ogrom­
na oslobodilačka snaga sposobna da dovede u pitanje filozofske
sisteme. Nastavljajući motiv dihotomnog uređenja sveta, koji je po­ Kr­t­ka d­h­t­m­
krenuo Žak Derida, Siksuova je razvila binarne sheme koje je on n­g ­ređenja
s­eta
opisao dodatnim atributima još jasnije pokazujući podređenost po­
ložaja koji je žena zauzimala u kulturi i isto tako kritikujući drugo­
stepenost koja joj je nametnuta kao zavisnost od muškarca (koji se
mogu zapaziti i u anglojezičkim rečima man–woman). Upravo je
muškarcu – isticala je Siksuova – bilo tradicionalno pripisivano sve
što je aktivno, povezano s kulturom, svetlo, pozitivno i što zauzima
68 A ne „sestrinstvo“.
69 H. Ci­ous, Śmiech Meduzy, op. cit., str. 155.

XII. Feminizam 57

 visok položaj u različitim hijerarhijama i sistemima. Žensko je, me­
đutim, ono što je pasivno, povezano s prirodom, mračno, negativno
i što zauzima nizak položaj u svim hijerarhijama. Prema mišljenju
autorke Smeha Meduze, to, međutim, uopšte nije značilo da se tre­
ba pomiriti s takvim stanjem stvari; egzistirajući u svetu po zakoni­
ma koje su nametnuli muškarci i doživljavajući negativne posledice
Osl­­ađanje muške dominacije u različitim sferama života, žene se mogu oslobo­
p­tem p­sanja diti iz zatečenog sistema odnosa. Te mogućnosti Siksuova je sagleda­
vala opet u pismu. Ono, zapravo, pisala je:
„sadrži u sebi mogućnost promene, predstavlja mesto iz ko­
jeg se može izvući prevratnička misao, pokret koji nadilazi
promenu društvenih i kulturnih struktura“.70
Stil ženskog književnog stvaranja koji su na različite načine opi­
sivale francuske istraživačice, stil koji je veoma čvrsto povezan sa
ženskom seksualnošću i telom, višeznačan, otvoren i promenljiv,
Écrit­re masc­line vrednosno se razlikovao od muškog književnog stvaranja (l’écriture
masculine) – povezanog s muškom seksualnošću i intelektom, da­
kle, jednosmeran i jednoznačan, monoton i koncentrisan na odre­
đen cilj. Otuda su zapravo u ženskom književnom stvaranju ležale
ove revolucionarne moći sposobne da promene paradigme, okošta­
lu misaonu konstrukciju i veštačke hijerarhije čime se služi svet za­
padne kulture.
Isto tako važan motiv postmodernističkog feminizma bila je
Kr­t­ka pomenuta kritika Frojdove misli koju su već započele američke fe­
Fr­jd­­e m­sl­ ministkinje – Fridanova, Fajerstonova i Miletova, a naročito dovo­
đenje u pitanje mizoginizma, kao i biološkog determinizma i Froj­
dovog panseksualizma. Iz postmodernističke perspektive bila je
kritikovana i Frojdova ideja žene kao nesavršenog bića i ljubomore
zbog penisa kao bitnog činioca u procesu sazrevanja žene koju je
Fr­jd­­a autor Tumačenja snova naglašavao i – uporedo s tim – pripisivanje
k­ncepc­ja ženama „izopačenosti karaktera“ (u vidu narcizma, sujete i stida)
„­z­pačen­g
karaktera“ koji proističe iz potrage za načinima kompenzacije tog osnovnog ne­
dostatka. A one koje na postmodernistički način tragaju za antifemi­
„Nep­zna­anje“ nističkim motivima frojdizma, posebno su podrivale zaključke tih
žene navoda: pokazivanje nižeg moralnog položaja žene. U Lakanovoj
misli, opet, i reinterpretacijama Frojda koje je izvršio Lakan, francu­
ske feministkinje su pronašle motive isto toliko podsticajne koliko i
kontroverzu. Prema mišljenju feminističkih istraživačica, glavni vid
represije žena postalo je, prema Lakanu, podređenje žena „zakonu
70 Ibid., str. 151.

58 Književne teorije XX veka

oca“ i muškog jezika koji je on nametao, te isto tako muškog simbo­
ličkog sistema koji je tražio da bude srušen. Ta sugestija nije mogla
a da ne ostavi veoma bitne posledice.
Međutim, prema Lis Irigaraj, za iskorišćavanje tih mogućnosti
bila je nužna radikalna promena perspektive – zapravo, sve što je
uvek bilo poznato o ženama u zapadnoj tradiciji ispostavilo se kao
znanje iskonstruisano iz muške perspektive. Promena slike „falusne „Fal­sna žena“
žene“ koja se ustalila u toj tradiciji, zahtevala je, dakle, veoma pažlji­
vu analizu filozofskih i psihoanalitičkih tekstova koje su napisali
muškarci, analizu tokom koje treba da bude uzdrmana osnova poj­
movnih konstrukcija koje su uticale na formiranje te slike. Nastav­
ljajući s motivima koje su započeli postmodernistički filozofi (naro­
čito Delez i Derida), Irigarajeva je isto tako sagledavala i zapadnu
filozofsku misao kojom je dominirao pojam „identiteta“ koji su kon­
stituisali veliki folozofski sistemi isključivo na bazi muških principa.
Iz te perspektive, ženski identitet je mogao biti shvaćen jedino kao Žensk­ ­ndent­tet
negativna strana ili defektan odraz muškog identiteta (na tom me­
stu, opet, kod Irigarajeve se pojavio veoma snažan motiv kritike Froj­
da, a takođe Platona, Dekarta, Hegela i Ničea). L. Irigaraj se odlučno
usprotivila odsustvu žena iz društvenog i kulturnog prostora kojim
je dominirao falocentrizam i, ako se tako može reći, na deridijanski
način je uveravala da na osnovi metafizičke tradicije i polne razlike
imaju aksiološki karakter, a u zapadnoj kulturi one predstavljaju hi­
jerarhijske opozicije, pri čemu je njihova hijerarhija uvek bila štetna
za žene. Otuda je, prema mišljenju Irigarajeve, trebalo izvršiti dekon­ Dek­nstr­kc­ja
strukciju falocentričnih struktura (ili, kako je govorio Derida, falo­ fal­centr­čn­h
str­kt­ra
gocentričnih),71 podvrći temeljnoj kritici monolitni muški subjekat
i otvoriti perspektivu sasvim drugačijem sagledavanju mesta žene u
kulturi i drugačijem shvatanju prirode ženskog stvaralaštva. Prihva­
tajući perspektivu „misli razlike“ i istovremeno uveravajući da je
71 Po Žaku Deridi, određenje „falogocentrični“ odnosi se na tradicionalni mo­
del zapadne filozofske misli u kojem su muškarci nametnuli obavezne uzore
racionalnosti i u kojem se muškarac i njegova seksualnost pokazuju kao nor­
ma, a žena i njena seksualnost samo su sekundarne. Derida se takođe kritički
odnosi prema opoziciji muškarac–žena, koja je uspostavljena još u antičkoj
grčkoj filozofiji, opoziciji koja je ono što je muško smatrala – primarnim i
nadređenim, a ono što je žensko – sekundarnim i podređenim. Njegove kon­
cepcije su se pokazale veoma inspirativnima za feminističku kritiku, francu­
sku i američku. Na američkom tlu Derida je izvršio najveći uticaj na Gajatri
Čakravorti Spivak (koja je, između ostalog, prevela knjigu O gramatologiji na
engleski jezik) i na Barbaru Džonson, jednu od vodećih dekonstruktivistki­
nja i američkih feministkinja.

XII. Feminizam 59

 u okvirima utvrđene strukture patrijarhalne misli nemoguća ideja
ženskog identiteta (ona je, dakle, tu uvek samo ne­muškarac) autor­
ka Speculum de l’autre femme je naglašavala nužnost konstituisanja
sasvim posebnog i od muškog klišea nezavisnog ženskog identiteta.
Tr­ p­st­pka A on je, prema njenom mišljenju, imao šanse da se ispolji zahvalju­
zah­alj­j­ć­ k­j­­ jući trima vrstama praksi – već pomenutom stvaranju individual­
ma se ­sp­lja­a nog ženskog jezika, izgradnji ženske seksualnosti kao i parodiranju
žensk­ ­dent­tet
ponašanja koje su muškarci nametnuli ženama.
Drugačiju perspektivu zauzela je Julija Kristeva u kasnijoj fazi
razvoja svojih pogleda, dovodeći u pitanje gledišta pretežne većine
francuskih postmodernističkih feministkinja. Kristeva je podržala
stanovište polnih razlika između žena i muškaraca, međutim, oda­
tle, prema njenom mišljenju, nisu automatski proisticale simetrične
podele na suprotstavljene polne identitete: muški i ženski. Semiotič­
ki i simbolički poredak nisu bili uopšte međusobno suprotstavljeni
nego je pre trebalo prihvatiti da upravo semiotički poredak predsta­
K­ncepc­ja vlja sastavni deo simboličkog poretka. Ova pretpostavka je omogu­
Kr­ste­e ­ p­t­­ ćila Kristevoj da neutrališe oštre podele na muški i ženski identitet
ranj­ p­dela na koje odgovaraju biološkim razlikama. Stupajući u fazu simboličkog
žensk­ – m­šk­
poretka dete se svakako moglo poistovećivati s majkom ili ocem,
i u zavisnosti od tog čina (koji je za Kristevu predstavljao čin izbo­
ra!) mogle su se steći više ženske ili više muške osobine te, dakle,
zbog toga funkcionisati u svetu na jedan ili na drugi način nezavi­
sno od bioloških uslovljenosti. Štaviše – kako je ispravno dopunja­
vala komentatorka misli autorke Desire in Language – „oslobođena
ličnost je u stanju da se kreće između onoga što je ‘žensko’ i onoga
što je ‘muško’, između haosa i reda, između revolucije i stanja status
quo“.72 Ova konstatacija je očigledno dovela do velike kontroverze u
feminističkim krugovima, slično kao što je diskutabilna postala i te­
za Kristeve, iz knjige Pouvoirs de l’horreur, koja ističe da polni identi­
Veze fem­n­zma tet deteta treba tražiti u njegovoj težnji ka radikalnom prekidu veze
Kr­ste­e
s p­ststr­kt­ral­­ s majčinim telom čak i po cenu njegovog „izopačavanja“. U slučaju
zm­m Kristeve, veoma bitne su postale i veze feminističke teorije s važnim
72 R. Putnam Tong, My­l feministyczna..., op. cit., str. 270. Upravo u ovim stavo­
vima Kristeve može da se vidi inspiracija idejom androginizma Virdžinije
Vulf. Kristeva je iskoristila tu ideju za kritiku destruktivne uloge dualističkog
shvatanja polnih razlika koje je, prema njenom mišljenju, ležalo u tradicio­
nalnoj metafizici i dovodilo do restriktivnog razgraničavanja polnih identi­
teta. Ovom mišljenju takođe je bila bliska koncepcija „biseksualnosti“ Elen
Siksu i Katrin Kleman – shvaćena kao potreba semiotičke i simboličke sfere
(uobrazilje i jezičkog sistema). Up. naročito H. Ci­ous, C. Clement, La jeune
née, Paris, 1975.

60 Književne teorije XX veka

elementima poststrukturalističke misli – naročito teorijom teksta,
kritikom tradicionalne semiotike, kritikom subjekta i slično.73
Navedeni primeri postmodernističkog feminističkog diskursa,
pre svega, govore o različitosti i novini feminističkih pristupa, tako­
đe su dokaz zanimljivih reinterpretacija brojnih ključnih momenata
zapadne misli koje su do sada jedino pokretane kroz muške filozof­
ske i psihološke diskurse. Taj stil dubokih intelektualnih analiza čini
se, međutim, najkarakterističniji za francuski prostor. Ovde Kristeva
predstavlja izuzetak i za nju su, naročito poslednjih godina, postale
važnije političke implikacije „biti žena“ nego, na primer, teorijske i fi­
lozofske analize pojma „žene“. A, opet, s obzirom na specifičnu misa­
onu klimu bližu francuskom feminizmu, čini se onaj pokret postmo­ Franc­sk­ fem­­
dernističkog američkog feminizma koji je označen nazivom „tvrdi“,7 n­zam ­ amer­čk­
fem­n­zam
a čije su predstavnice (na primer, Džudit Batler, Linda Nikolson, Do­
na Haravej, D. Elam), koje su krenule kako tragom misli Žaka Deri­
de tako i američkog neopragmatiste Ričarda Rortija – odstupile od
analize kategorije pola na račun istraživanja jezičkih formi kategori­
sanja i koje su dekonstruisale samu kategoriju „žena“ smatranu pro­
izvodom patrijarhalnog pojmovnog sistema.
Feminističke žene­mislioci uspešno su pronašle svoje mesto ta­
kođe i u drugoj, „pozitivnoj“ fazi postmodernizma i poststruktura­
lizma.75 Udaljujući se od revizionističkih pozicija – a, pre svega, od
kritike mehanizama opresije primenjivanih prema ženama u predo­
minantno patrijarhalnim diskursima – počele su se, takođe, postepe­ K­lt­rn­
no okretati ka stvaranju projekta kulturnog feminizma.76 Na značaj fem­n­zam

73 Pri tom se Kristeva nikad nije jednoznačno identifikovala s feminizmom, ne­

go više sa semiotikom i psihoanalizom, dakle, feministički pravac je zauzeo
prilično mali prostor u velikom polju njene intelektualne aktivnosti. Među­
tim, pogledi Kristeve inspirisali su mnogo feminističkih istraživačica. Pogle­
dati, takođe Poststrukturalizam. O feminizmu i poststrukturalizmu posebno
up. C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, O­ford–New
York, 1987.
7 To je određenje iz rada: P. Waugh, „Feminism and Postmodernism“, u: Contem­
porary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York, 1998, str. 177–193.
75 Pogledati: Poststrukturalizam.
76 Koristeći određenje „kulturni feminizam“ nemamo u vidu nijednu od radi­
kalnih feminističkih teorija koje su zahtevale stvaranje posebne kulture že­
na, alternativne u odnosu na patrijarhalnu kulturu, i koje su se inspirisale
knjigom: Charlotta Perkins, Herland, iz 1915. godine, koja je ukazivala na
utopijski model snažne ženske kulture. Danas se takav projekat našao, izme­
đu ostalog, u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology, iz 1978. godine, u kojoj je autorka
opisivala model ženske kulture s posebnim ritualima, simbolima i sopstve­
nim jezikom. O tome up. M. Humm, S­ownik teorii feminizmu, Warszawa,
1993, str. 6–65. Ponekad se nazivom kulturni feminizam označava i ona

XII. Feminizam 61

 feminističke kulturne kritike još je na početku osamdesetih godina
skretala pažnju Šovolterova u ranije navedenom članku Feministička
kritika na raskršću. Ona je, takođe, naglašavala da je prihvatanje kul­
turne perspektive u početku trebalo da znači pre svega neophodnost
Pref­rm­l­sanje preformulisanja istorijskog pristupa – dotadašnja istorija (takođe i
­st­r­jsk­g istorija kulture) bila je pisana s muškocentričkog stanovišta. Postoja­
pr­st­pa
la je prvenstveno potreba pisanja nove istorije kulture žena – pisane
upravo iz feminocentričke perspektive, ali ne izolovano od složenijeg
sistema – odnosa između kulture žena i opšte kulture.77 Istražujući
na isti način – tvrdila je Šovolterova – žensko književno stvaralaštvo
se ne može izolovati od celine književnog univerzuma. A posebno
valja analizirati odnos ženskog stvaralaštva prema muškom stvara­
laštvu koji se kulturnoistorijski menja, i istražiti posebnost ženske
književnosti zauzimajući stav prema celini tog složenog istorijskog
i kulturnog književnog procesa.78 Nabrajajući nekoliko važnih inter­
pretativnih strategija kulturne feminističke kritike ili onih nastalih
Tehn­ka č­tanja na njenom tlu (kao, na primer, tehnike čitanja „palimpsesta“ koju su
„pal­mpsesta“
koristili Gilbertova i Suzan Gubar),79 ili inspirisanih drugim koncep­
cijama (na primer, kontekstualnom analizom Kliford Gerc),80 Šovol­
terova se isto tako izjašnjavala za najkomplikovaniji opis svih spleto­
va i kulturnih relacija ženskog književnog stvaranja. Njen članak se
vrsta feminističkih istraživanja čija je glavna kategorija gender (kulturni pol).
U ovom radu termin „kulturni feminizam“ označava najšire shvaćenu femini­
stičku teoriju i praksu otvorenu prema različitim uticajima i kulturnim kon­
tekstima, iako bi nesumnjivo bilo teško precizno obeležiti granice između ta­
ko shvaćenog kulturnog feminizma i gender kritike. Za ovu poslednju, ipak,
rezervišem već prihvaćen naziv, tumačeći taj pokret, u najmanju ruku, kao
varijantu kulturnog feminizma.
77 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 57–58.
78 Ibid., str. 63. Šovolterova se ovde poziva naročito na sugestiju sadržanu u ra­
du: Myra Jehlen, „Archimedes and the Parado­ of Feminist Criticism“, Signs:
Journal of Women in Culture and Society, 1981, br. 6.
79 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrożu, op. cit., str. 66. Reč je o či­
tanju književnosti – koju piše žena – kao „dvoglasnog“ teksta koji sadrži „do­
minantan“ i „nečujan“ sloj – dakle, sve ono što je u diskursu bilo prigušeno,
potisnuto na marginu i koje se iz raznih razloga nije moglo ispoljiti, ali se
zapisalo u tekst. Sličnu strategiju (figure / tla) primenjivala je i Šovolterova.
Up. E. Showalter, The New Literary Criticism, op. cit., str. 35.
80 Reč je o metodi koju Gerc naziva „gustim opisom“ (thick description) – način
korišćenja temeljne analize značenjskih struktura kulturnih pojava i ostvare­
nja, kao i učvršćivanja njihove osnove i značenja u društvenoj sferi. Najbit­
nije je da se dobije što iscrpniji opis – upravo „gust“, prema terminologiji
Gerca. Pogledati: C. Geertz, Interpretation of Cultures: Selected Essays, New
York, 1973. Up.: Kulturalna istraživanja.

62 Književne teorije XX veka

završava sintetičkim projektom zadataka koji se nalaze pred kultur­
nom ginokritikom – još uvek aktuelnim projektom:
„Prvi zadatak ginocentričke kritike treba, dakle, da bude Zadac­ k­lt­rne
precizno određenje kulturne lokalizacije ženske književne g­n­kr­t­ke
individualnosti i opisivanje sila koje utiču na kulturno po­
lje pojedinih spisateljica. Ginocentrička kritika treba, osim
toga, da smešta spisateljice u odgovarajući kontekst takvih
promenljivih kategorija u književnoj kulturi kao što su in­
stitucije proizvodnje i distribucije, odnosi autora s javnoš­
ću, odnosi između elitne i popularne umetnosti, kao i hije­
rarhije koje postoje među žanrovima.“81
Intuicije Šovolterove, koje se nalaze u Feminističkoj kritici na ras­
kršću, svakako su bile ispravne – otvorenost ginokritike prema kul­
turnim kontekstima pokazala se ne samo vrednom i inspirativnom
perspektivom nego i nekom vrstom sigurnosnog ventila koja taj pra­
vac štiti od preteranog izolacionizma, što nisu izbegle mnoge druge
varijante feminističke kritike. Međutim, ne može se prikriti da taj
pravac, koji je precizno naznačila inicijatorka samog naziva i prva
hroničarka pokreta, nije bio dovoljno prihvaćen od strane pristalica
ginokritike i veoma brzo je naišao na osude za esencijalizam i za za­
tvaranje feminističke kritike u „tamnicu ženskosti“. Ti su se napadi „Tamn­ca
žensk­st­“
povezali sa ekspanzijom takozvanih gender studija82 i upravo su one
veoma brzo potisle ginokritiku dajući glavni ton akademskom femi­
nizmu. I mada najvažnije predstavnice ginokritike na američkom
tlu nisu izbegle grešku apsolutizacije ženskog pola, ipak su njihovi
radovi imali veoma važnu zaslugu za širenje saznanja o ulozi žena
u književnosti i u kulturi uopšte, kao i za produbljivanje samosvesti
žena.83 Iz vremenske perspektive se, takođe, lako može sagledati da
81 E. Showalter, op. cit., str. 63–6. Valja skrenuti pažnju na to da je femini­
stička kritika i teorija prošla takoreći ubrzanim tempom sličnu evoluciju kao
i teorija književnosti uopšte – dislocirajući se poslednjih godina u pravcu teo­
rije kulture. Pogledati:Uvod.
82 Pogledati: Gender i Queer.
83 Jedan od izuzetaka ovde je bila, na primer, Karolin Hilbran, autorka veoma
inspirativnih radova posvećenih androginiji. Motiv androginizma, čest u ra­
dovima ginokritičarki, trebalo je upravo da bude jedan od načina da se iz­
begne polni izolacionizam. Pristalice te koncepcije pozivale su se, između
ostalih, još na rad: E. Cady Stanton, The Women’s Bible, iz XIX veka, u kojem
se pojavila Božanstvena Suština – Androgina, i na Sopstvenu sobu Virdžinije
Vulf gde je androginija predstavljala određen polni continuum u okvirima
kojeg je čovek mogao da izabere svoje mesto nezavisno od istorijskih uticaja.

XII. Feminizam 63

 je ginokritika u stvari bila nužna etapa u razvoju feminističke teori­
je i kritike, da je, dakle, bila uspešan protivotrov za revizionističke
tendencije koje su kočile njihov razvoj (ponekad, takođe, nužne i
potrebne na ranijoj etapi razvoja akademskog feminizma).
Pretpostavke o otvorenosti feminističke kritike prema različitim
istorijskim kulturnim kontekstima zadržale su svoju aktuelnost sve
do danas i prihvaćene su kao obavezne u svim varijantama kulturnog
K­lt­raln­ feminizma. Kulturalno orijentisana feministička kritika danas je, ne­
fem­n­zam sumnjivo, jedan od najplodnijih i ka budućnosti usmerenih pokreta
­ Amer­c­
akademskog feminizma. Danas je takođe bliska mnogim američkim
istraživačicama – naročito onim koje reprezentuju perspektivu obo­
jenih žena ili koje pripadaju etničkim manjinama,8 kao i kritičarka­
ma povezanim s dekonstrukcionizmom, kao, na primer, Barbari
Džonson koja je, između ostalih, autorka knjige A World of Difference
(1987) ili Gajatri Čakravorti Spivak, autorki iste te godine objavljene
knjige In Other Worlds: Essays in Cultural Politics. I Džonsonova i
Spivakova su uspešno pronalazile kompromis između intelektual­
nog akademskog diskursa i stvarnog političkog angažovanja.85 Vrše­
ći dekonstrukciju hijerarhijskih opozicija koje čine osnovu društve­
nokulturnih sistema (odnosi centra i margine, svojih i tuđih, jačih i
slabijih i sl.), američke feministkinje su se veoma često pozivale na
kulturne i društvene kontekste, a u ovom slučaju izgleda da je najbit­
P­l­t­čka d­men­ niji intervencioni aspekt analiza koje su one vršile. Političku dimen­
z­ja fem­n­zma ziju feminizma naglašavala je i Toril Moi, autorka čuvene knjige
One su tvrdile da je svako (i muškarac i žena) dvojno biće ili pre – jedinstvo
u muško­ženskoj dvojnosti. Karolin Hilbran je temeljno analizirala i opisiva­
la čitavu mitološku tradiciju izgrađenu oko androginizma da bi u toj tradi­
ciji pronašla mogućnosti prevazilaženja krutih i, prema njenom mišljenju,
veštačkih polnih podela. Up. C. G. Heilbrun, Toward a Recognition of An­
drogyny, New York, 1973. Te koncepcije našle su odraza i u radovima Sandre
Bem i Andreje Dvorkin, a javile su se i u teorijama francuskih feministkinja
– Monik Vitig i Julije Kristeve. Up. o ovome, takođe, na primer: M. Humm,
S­ownik teorii feminizmu, op. cit., str. 21. Neke predstavnice takozvanog radi­
kalnog feminizma (na primer, Ejdrien Rič i Meri Dejli) ustajale su odlučno
protiv ideje androginizma tvrdeći da ona slabi političke ciljeve feminizma,
a naročito onaj, prema njihovom mišljenju najvažniji, koji se zasniva na odre­
đenju polnih razlika.
8 Te perspektive naročito su se ispoljile u „trećem talasu“ feminizma (zvanom,
takođe, postfeminizam) kad su feminističke istraživačice počele da prevazila­
ze usku perspektivu koju su bele žene nametnule feminizmu.
85 Pogledati, na primer: C. Kaplan, „Feminist Literary Criticism“, u: Encyclope­
dia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck,
London, 1991, str. 756–759, a takođe: V. B. Leitch, French Psychoanalytical
Theory: L’écriture feminine, op. cit., str. 315–320.

6 Književne teorije XX veka

Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, koja je, između
ostalog, predstavljala kritičku analizu francuskog feminizma i nekih
varijanti američkog feminizma – naročito njihovu ravnodušnost
prema društvenim pitanjima i odbacivanje istorijske perspektive.86
Toril Moi se, uostalom, skeptički izražavala o feminističkoj kritici
koju je zastupala Šovolterova. Te vrste istraživačke i interpretativne
prakse mogle su, prema njenom mišljenju, jedino obavljati pomoć­
ne funkcije doprinoseći promeni mnogih stereotipa o pitanju žena.
Međutim, kao najvažniji zadatak feminizma – takođe i danas – tre­
ba prihvatiti promenu nepravičnih i još uvek postojećih struktura
dominacije i vlasti, a takođe i onih koje su ugrađene u književne i
književnoteorijske tekstove. Na taj način se – uz izrazitu političku
orijentaciju – feministička kritika okrenula revizionizmu, mada na P­­ratak
drugačijim osnovama nego u ranoj fazi svog razvoja.87 re­­z­­n­zm­
Takođe se ne može prikriti kako i pored već bogate tradicije i
ogromnog broja varijanti feminizma u teoriji književnosti XX veka,
dva načina shvatanja kritike i feminističke teorije koje se nalaze jed­ D­a pra­ca
na pored druge – kao revizionističkog diskursa (emancipatorskog,
političkog i sl.) ili afirmativnog, usmerenog ka stvaranju novih je­
zika opisa ženskog iskustva i učešća u kulturi – i danas obavezuju.
To su ili diskursi koji se i dalje bore s nejednakošću ili oni koji kulti­
višu razliku i raznovrsnost.

R­z­m­

1. Feminizam je prvobitno bio pokret, pre svega, sociopolitič­ K­ren­ fem­n­­

kog karaktera, okrenut borbi s pojavama nejednakosti žena zma ­ XVIII ­ek­
u odnosu na muškarce u društvenom i kulturnom prostoru,
a takođe i u odnosu na pravo. U tom obliku, svojim korenima
dopire do XVIII veka i neprekidno se razvija sve do danas.
2. Šezdesetih godina XX veka, pored stricte sociopolitičkog fe­
minizma, nastao je nov oblik – akademski feminizam koji se
takođe sve do danas razvija. Ne izbegavajući političko anga­
žovanje, akademski feminizam je pre svega pokret intelektu­
alne naravi. On čini misaoni temelj za sociopolitičke pokrete
86 T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary History, London–New
York, 1985.
87 Up. „Feminizm jest polityczny. Z Toril Moi rozmawia Małgorzata Walicka–Hu­
eckel“, Teksty Drugie, 1993, br. /5/6, i u zborniku: Cia­o i tekst..., op. cit.

XII. Feminizam 65

 i interpretira različite pojave koje se odnose na društveno i
na kulturno stanje žena.
3. Na osnovi akademskog feminizma, prvo su nastala takozva­
ne ženske studije (Women’s Studies) koje obuhvataju femini­
stičku istoriju i teoriju, a zatim i feministička i gender kritika.
Interd­sc­pl­nar­ Akademski feminizam je od početka imao interdisciplinarni
n­ ­­d akadem­ oblik uključujući u sebe sve humanističke discipline, a naroči­
sk­g fem­n­zma
to sociologiju, psihologiju, filozofiju, nauku o kulturi, istoriju
umetnosti, muzikologiju, teatrologiju, filmologiju i, naravno,
nauku o književnosti.
. Na osnovi nauke o književnosti, ženske studije su se koncen­
trisale na prikupljanje svih mogućih znanja o prisustvu žena
u književnoj kulturi. U okviru tih studija počela je da se stva­
ra nova književna istoriografija – pisana iz perspektive ženâ
koje su iz patrijarhalnih istorijskoknjiževnih diskursa često
potiskivane na marginu.
5. Feministička kritika imala je u početku revizionistički ka­
Re­­z­­n­st­čk­ rakter. Revizionistički pokret je, pre svega, bio usmeren na
fem­n­zam razotkrivanje mehanizama represije prema ženama, na de­
maskiranje i žigosanje svih vidova muške dominacije u teo­
rijskom i kritičko­književnom diskursu, na kritiku književ­
nog kanona utvrđenog iz muške perspektive. Revizionističke
tendencije javljale su se u radovima mnogih feminističkih
istraživačica, naročito krajem šezdesetih i u prvoj polovini
sedamdesetih godina.
6. Drugu važnu orijentaciju feminističke kritike predstavljala je
ginokritika koju je tako nazvala američka istraživačica Ilejn
Šovolter 1979. godine, a koja je označavala kako ranije, tako
i savremene i kasnije oblike feminističke kritike pozitivnog,
G­n­kr­t­ka pa čak i afirmativnog karaktera. Ginokritika je izbegavala kri­
– amer­čk­
fem­n­zam
tičke i revizionističke stavove prema patrijarhalnim modeli­
ma i androcentričkom diskursu. Umesto toga, koncentrisala
se na različite mogućnosti određenja specifičnosti ženskosti i
konstituisanje osobenosti tipično ženskih iskustava – upravo
svih onih koja su bila povezana s pisanjem, interpretiranjem
i istraživanjem književnosti. Najvažnije varijante ginokritike
koristile su iskustva biolingvističkih i naturalističkih teorija,
psihologije i psihoanalize, lingvističke i tekstualne teorije, kao
i kulturna istraživanja. Ginokritika je bila jedan od najvažni­
jih feminističkih pokreta krajem sedamdesetih i tokom osam­
desetih godina. U njega valja ubrojati, pored Ilejn Šovolter,
66 Književne teorije XX veka
 takođe i Patrišu Mejer­Speks, Elen Mors, Ninu Bejm, Sandru
M. Gilbert i Suzan Gubar, Margaretu Homan. Na osnovi ame­
ričke ginokritike, razvila se koncepcija arahnologije (Nensi
K. Miler), a na osnovi francuske ginokritike najuticajnijom
se pokazala koncepcija écriture feminine (Elen Siksu, Lis Iri­
garaj, Julija Kristeva).
7. Arahnologija Nensi K. Miler predstavljala je u izvesnom smi­ Arahn­l­g­ja
slu teoriju specifično ženskog stvaralačkog procesa u književ­
nosti. Formulisana u polemici s idejom teksta Rolana Barta
(po kome je autor nestajao u mreži isprepletanog teksta), ta
teorija pokušavala je da označi tragove ženskog stvaralačkog
subjekta isključivanog iz vidnog polja tradicionalnih koncep­
cija književnog stvaralaštva. Za Milerovu je najvažniji poka­
zatelj ženskog „tkanja teksta“ bilo isticanje izrazitih tragova Žensk­
autorstva žene (neodvojivost subjekta i objekta), kao i istovre­ „tkanje teksta“
menost sfere stvaralačkog rada i sfere porodičnog života (ta­
kođe prisutna u metafori paukove mreže). Milerova se pozi­
vala i na mit o Arahni, suprotstavljajući ga mitu o Arijadni.
8. Teorija écriture feminine nastala je na osnovi francuske femi­ Écrit­re feminine
nističke kritike koja je kasnih šezdesetih i tokom sedamdese­
tih godina pratila ideju écriture, koju su naročito popularisali
poststrukturalistički mislioci (Rolan Bart i Žak Derida) – pi­
sanja i književnog stvaranja kao sinonima autentičnog knji­
ževnog stvaralaštva. Predstavnice écriture feminine – Elen
Siksu, Lis Irigaraj i Julija Kristeva – pre svega su bile usme­
rene na korišćenje ženskog stila stvaranja, više izbegavajući
formulisanje njegove teorije – taj potez je bio, prema njiho­ Prel­mna
vom mišljenju, svojstven muškoj perspektivi. Njima je, tako­ tačka te­r­je
đe, bilo blisko pitanje o izvoru ženskog stvaralaštva i njegove
nezavisnosti od muškog književnog stvaranja (écriture ma­
sculine). Pokušavajući da odrede ženske izvore književnosti,
francuske feministkinje naročito su se pozivale na psihoanali­
tičke koncepcije (Frojd i Lakan). Njihov stil odlikovao se čul­
nošću, diskontinuitetom, emotivnošću i erotizmom.
9. Književna praksa i pogledi francuskih feministkinja su izra­
zito korespondirali s atmosferom poststrukturalizma i post­ P­stm­dern­st­č­
modernističke filozofije, a u njihovim radovima se naročito k­ fem­n­zam
mogla prepoznati inspirisanost Žakom Deridom, Mišelom
Fukoom, Žilom Delezom i Rolanom Bartom. Ovde je naro­
čito bila uticajna Deridina dekonstrukcija koja je analizirala
XII. Feminizam 67
 Kr­t­ka i istovremeno podvrgavala kritici dualističke i hijerarhij­
d­al­st­čk­h
s­stema
ske pojmovne sisteme zapadne metafizike prisutnosti, koji
su, između ostalog, ustanovljavali manju vrednost ženâ u
odnosu na muškarce i koji su doprinosili dominaciji patri­
jarhalnosti u tradicionalnoj filozofskoj refleksiji (falogocen­
trizma, kako to Derida određuje). Kod dovođenja u pitanje
opozicije – hijerarhije u zapadnoj kulturi, feministkinje su
se često pokazivale radikalnijima od muškaraca.
K­lt­rn­ 10. Zajedno s promenama francuskog poststrukturalizma, a na­
fem­n­zam ročito američkog (osamdesetih godina), i oblik feminističke
kritike temeljno se menjao – počeo je evoluirati u pravcu
takozvanih kulturalnih istraživanja. Feministička kritika je
Et­čka ­ p­l­t­čka tada bila politički i etnički orijentisana, a u radovima takvih
­r­jentac­ja istraživačica (koje potiču iz kruga američkog dekonstrukti­
fem­n­zma
vizma), kao što je Gajatri Čakravorti Spivak, pretvorila se u
doslednu kritiku svih oblika društvene i kulturne diskrimi­
nacije koja je bila prisutna u književnim tekstovima.

68 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1791: Declaration des droits de la femme et de le citoyenne (Deklaracija

prava žena i građanki) Olimpija de Guže – prema nekim istra­
živačima, jedan od prvih istorijski potvrđenih tragova buđenja
feminističke svesti.
1792: Meri Vulstonkraft piše A Vindication of the Rights of Woman (Od­
brana prava žene; sa kritičkom opaskom) – to je početak borbe za
izjednačavanje obrazovnih šansi muškaraca i žena, istovremeno
kritika modela vaspitanja koje je nametnuo Žan Žak Ruso.
1848: Takozvana Declaration of Sentiments (Deklaracija osećanja) for­
mulisana prema ugledu na Deklaraciju nezavisnosti u Seneca
Falls u državi Njujork. Isticala je nužnost uvođenja reforme po­
rodičnog života (brak, prava svojine, razvod i sl.) i davanje žena­
ma prava javnog izjašnjavanja.
XIX/XX ­. „Prvi talas“ feminizma pod devizom rav noprav nost i. Najva­
– d­ p­č. žniji cilj – sticanje jednakih prava za žene i muškarce u javnoj
’60. g.: sferi.
1890–1920: Razdoblje opšte mobilizacije američkih i engleskih sifražetkinja
(prema mnogim istoričarima, njemu bi trebalo dodati određe­
nje: „prvi talas“).
1920: Usvojena dopuna Ustava Sjedinjenih Američkih Država o rav­
nopravnosti polova.
1928: Objavljena je knjiga Sopstvena soba Virdžinije Vulf i prihvaćena
kao jedna od najvažnijih feminističkih inspiracija. Tu Vulfova
analizira stanje žene­spisateljice i prepreke na koje nailaze žene
koje pišu u dominantno muškoj kulturi. Takođe izlazi roman
Orlando koji pokreće pitanje o polnim razlikama i ulogama.
1938: Virdžinija Vulf objavljuje Tri gvineja – protivljenje ratu kao pro­
izvodu muške civilizacije.
1949: Simon de Bovoar objavljuje Drugi pol. Tu se pojavljuje čuvena
rečenica: „Ženom se ne rađa nego se postaje.“
XII. Feminizam 69
1960–1980: „Drugi talas“ feminizma. Ovde je postala najbitnija razli ka
(polna); a kao glavni zadatak pokazalo se određenje specifično­
sti polnih razlika koje dele žene i muškarce.
1963: Beti Fridan objavljuje The Feminine Mystique (Mistična žen­
skost) – knjiga je smatrana uslovnim početkom „drugog talasa“.
Skreće pažnju na mehanizme mistifikacije kojima podležu ame­
ričke žene pokušavajući da se prilagode zahtevima idealne žen­
skosti.
1964: Kongres Sjedinjenih Američkih Država donosi Zakon o građan­
skim pravima, čija 7. dopuna ističe zabranu diskriminacije s ob­
zirom na pol, rasu, boju kože, religijska uverenja i nacionalnu
pripadnost.
Florens Haui – nastavnica iz Misisipija, jedna od osnivača tog
pokreta, vrši kritičku analizu američkih školskih programa i
udžbenika, a zatim obavlja principijelnu kritiku kanona edu­
kacije, koji su stvarali beli muškarci u Sjedinjenim Američkim
Državama. Taj datum smatra se istorijskim početkom akadem­
skog feminizma.
1966: Beti Fridan osniva organizaciju National Organization for Wo­
men (NOW) koja pre svega okuplja liberalne feministkinje
– bele žene srednje klase, profesionalno aktivne. Ta organizacija
zahteva podjednake šanse za žene i muškarce u obrazovanju i
privredi, kao i izjednačavanje građanskih prava. Pravni i druš­
tveni pritisci na različite institucije društvenog života.
Počeci takozvanih ženskih studija (Women’s Studies) u Sjedi­
njenim Američkim Državama. Od te godine Keti Kejd i Pegi
Dabins drže predavanja i seminare posvećene ženama u Free
School u Nju Orlensu, Neomi Vajstajn drži predavanja u Čika­
gu o istoriji žena, a Aneta Bekster u Barnard College.
1968: Ti­Grejs Etkinson organizuje jednu od prvih grupa radikalnih
feministkinja. Njene aktivnosti imaju za cilj širenje svesti žena
o opresivnim mehanizmima društvenih struktura i temeljnu
analizu pojava patrijarhalnosti i muške dominacije u svim do­
menima života. Radikalne feministkinje iznose levičarske pogle­
de i deluju agresivno prema muškarcima. Koriste oštre oblike
pritisaka (marševe, demonstracije, hepeninge i sl.).
Marša Vajnmar Lir uvodi termin „drugi talas“ da bi imenovala
pokret za oslobođenje žena u Sjedinjenim Američkim Država­
ma, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, koji su započeli
šezdesetih godina.
Meri Elman objavljuje knjigu pod nazivom Thinking About Wo­
man u kojoj, između ostalog, analizira oblike ispoljavanja mizo­
ginije u književnosti.
70 Književne teorije XX veka
1970: Kejt Milet objavljuje Sexual Politics – jednu od najvažnijih knji­
ga „drugog talasa“ feminizma. U njoj se pronicljivo analiziraju
izvori opresije žena u seksističkom društvu, u institucionalnoj
i u privatnoj sferi. Uzroke te opresije vidi, pre svega, u patrijar­
halnom sistemu. Upravo se ovde javlja čuvena formula: „Privat­
nost je politička.“
Šalamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex gde, takođe, analizi­
ra izvore opresije i diskriminacije žena. Uzroke tog stanja sagle­
dava u biološkom razlikovanju polnih uloga uslovljenih prokre­
ativnim ciljevima i u različitim kulturno utvrđenim podelama.
Komisija za pitanje statusa žena, pri Modern Language Associa­
tion of America (MLAA), prihvata feminističke studije (Female
Studies) kao ravnopravan akademski kurs. Prvi zvanično potvrđen
program – Women’s Studies, počinje na univerzitetu u San Dijegu.
1974: Izlazi knjiga Speculum de l’autre femme Lis Irigaraj.
1975: Patriša Mejer­Speks objavljuje knjigu The Female Imagination
– jedan od prvih radova koji reprezentuje pokret i koji je kasni­
je Šovolterova nazvala – ginokritika.
Elen Siksu objavljuje knjigu Le Rire de la Méduse (Smeh Medu­
ze) i La jeunée née (zajedno sa Ketrin Klement).
1976: Pojavljuje se knjiga Literary Woman, Elen Mors – jedan od ra­
dova koji pokušava da sagleda specifičnost ženskog književnog
stvaranja.
1977: Ilejn Šovolter objavljuje A Literature of Their Own koja, takođe,
predstavlja ginokritički stil feminističke kritike.
1978: Džudit Feterlej objavljuje knjigu The Resisting Reader u kojoj
analizira književnost koju pišu muškarci (Irving, Hemingvej,
Fokner, Džejms, Ficdžerald i drugi) sa stanovišta prisutne pa­
trijarhalnosti. To je, opet, jedan od standardnih primera razvoj­
nog feminizma.
1979: Ilejn Šovolter, u članku pod nazivom „Towards a Feminist Poe­
tics“ uvodi pojam „ginokritika“. Članak koji je objavila dve go­
dine kasnije – „Feministička kritika na raskršću“ sistematizuje
onovremenu situaciju u feminističkoj kritici, sagledavajući u
njoj dve izrazite opcije: revizionistički feminizam i ginokritiku.
Posle tog članka, termin „ginokritika“ postaje sve prisutniji u
feminističkom diskursu.
Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju čuvenu knjigu The
Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Ninete­
enth–Century Literary Imagination, u kojoj analiziraju položaj
žene u književnosti XIX veka i specifična svojstva ženske uobra­
zilje na primeru književnosti XIX veka.
XII. Feminizam 71
1980: Julija Kristeva objavljuje knjigu Pouvoirs de l’horreur (čije se
značenje može prevesti kao: „vlast odvratnosti“, „snaga zaprepaš­
ćenja“, „vrednost odvratnosti“ i sl.). Uvodi pojam abiectus („ot­
patka“), suprotan pojmu subiectus (subjekta), uzimajući to kao
polaznu tačku za promišljanje drugosti i stranosti u nama sami­
ma, a istovremeno i za filozofsko promišljanje pitanja drugoga.
1981: Lis Irigaraj objavljuje knjigu Le Corps­à­corps avec la mère (Te­
lo­uz­telo s majkom) u kojoj skreće pažnju na posebno značenje
veze ćerke i majke za identitet žene­pisca.
1986: Nensi K. Miler uvodi termin „arahnologija“, u radu „The Arac­
hnologies: The Woman, the Te­t and the Critic“. Taj rad, koji
predstavlja polemiku s pogledima francuskog teoretičara i kriti­
čara književnosti Rolana Barta (naročito s koncepcijom „smrti
autora“), naglašava veoma čvrste veze žene koja piše i njenog
dela i sadrži vredna zapažanja o specifičnosti ženskog stvaralač­
kog procesa.
1987–1989: Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju dvotomno delo po­
svećeno problemu ženske književnosti i književne uobrazilje u
XX veku: No Man’s Land: The Place of the Woman Writer in the
Twentieth Century.
1987: Dekonstruktivistkinja­feministkinja – Barbara Džonson, objav­
ljuje knjigu A World of Difference koja nagoveštava njen zaokret
u pravcu kulturnog feminizma.
G­d. ‘90: Započinje „treći talas“ feminizma – pod devizom raznov r­
snost i. Od tog vremena, posebna pažnja obraća se na brojnost
različitih ženskih grupa (predstavnicâ raznih rasa, zajednica,
kultura, tradicija i sl.), kao i s tim povezanu brojnost različitih
problema svojstvenih svakoj grupi. Javljaju se, takođe, i postfe­
minističke tendencije – kritička analiza feminističkog doprino­
sa „prvog“ i „drugog talasa“.

72 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­јa

Opšta, ant­l­g­je88

J. Bator, Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza. Filozoficzne dylematy femi­

nistek „drugiej fali“, Gdańsk 2001.
The Black Feminist Reader, red. J. James, T. D. Sharpley­Whiting, O­ford–Mal­
den, Mass. 2000.
Chcemy ca­ego życia. Antologia polskich tekstów feministycznych z lat 1870–1939,
oprac. A. Górnicka­Boratyńska, Warszawa 1999.
Cia­o i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie – antologia szkiców, red. A. Na­
siłowska, Warszawa 2001.
Contemporary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York 1998.
„Feminism“, u: Literary Theories: A Reader & Guide, red. J. Wolfreys, New
York 1999.
„Feminism“, u: Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Mal­
den, Mass.–O­ford 1998.
Feminism as Critique: on the Politics of Gender, red. S. Benhabib, D. Cornell,
Minneapolis 1987.
„Feminism, Feminist Criticism“, u: D. Macey, The Penguin Dictionary of Criti­
cal Theory, London 2000.
Feminism / Postmodernism, red. L. J. Nicholson, New York–London 1990.
„Feminist Criticism“, u: V. B. Leitch, American Literary Criticism form the
Thirties to the Eighties, New York 1988.
Feminist Literary Criticism, red., wstęp M. Eagleton, London–New York 1991.
„Feminist Theory and Criticism“, u: The Johns Hopkins Guide to Literary The­
ory & Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, Baltimore–London 1993.
„Feminist Theory and Criticism“, u: The Norton Anthology of Theory and Cri­
ticism, red. V. B. Leitch, New York 2001.
Feminist Theory and the Body: A Reader, red. J. Price, M. Shildrick, New York
1999.
„Feminizm“, Przegląd Filozoficzno­Literacki 2003, nr 1.
88 Zahvaljujem se gospodinu Mateušu Skusu na pomoći oko izrade ove biblio­
grafije.

XII. Feminizam 73

„Feminizm“, u: T. Thorne, S­ownik pojęć kultury postmodernistycznej. Mody,
kulty, fascynacje, tłum. Z. Batko, Warszawa 1995.
„Feminisme inaczej“, Opcje 2003, nr 3.
Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Kraków 2001.
G­os mają kobiety. Teksty feministyczne, red. S. Walczewska, wstęp A. Titkow,
Kraków 1992.
M. Humm, S­ownik teorii feminizmu, tłum. B. Umińska, J. Mikos, Warszawa 1993.
E. Hyży, Kobieta, cia­o, tożsamo­ć. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej
ko­ca XX wieku, Kraków 2003.
C. Kaplan, „Feminist Literary Criticism“, u: Encyclopedia of Literature and Cri­
ticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London 1991.
Kobieta w literaturze i kulturze, red. D. Mazurek, Lublin 200.
Kobiety w literaturze. Materia­y z II Międzynarodowej Sesji Studentów i Nau­
kowców z cyklu „Swiat jeden, ale nie jednolity“. Budgosczcz, 3–5 listopada
1998 roku, red. L. Wi­niewska, Bydgoszcz 1999.
Krytyka feministyczna: siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska,
L. Sikorska, Warszawa 2000.
Kobiety w kulturze popularnej, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz, Wrocław 2002.
J. Mitchell, Psychoanalysis and Feminism, London 197.
T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, London 1985.
Modern Feminisms: Political, Literary, Cultural, red. M. Humm, New York 1992.
The New Feminist Criticism: Essays on Women, Literature And Theory, red.
E. Showalter, London 1986.
Nikt nie rodzi się kobietą, wybór, tłum., wstęp T. Hołowka, posł. A. Jasińska,
Warszawa 1982.
R. Putnam Tong, My­l feministsyczna. Wprowadzenie, tłum. J. Mikos,
B. Umińska, tłum. przejrzała M. Środa, Warszawa 2002.
K. Ślęczka, Feminizm. Ideologie i koncepcje spo­eczne wspó­czesnego feminiz­
mu, Katowice 199.
C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, O­ford–New York
1987.
Women Writing and Writing about Women, red. M. Jacobus, London 1979.

Helen S­ks­

Izb­r ­z d­la

H. Ci­ous, La jeunée née, Paris 197.

H. Ci­ous, „Pisanie, kobieco­ć, przemiana“, tłum. L. Dorak, u: Córki, żony,
kochanki: Kobiety w dramacie XX wieku – materiały uzupełniające do
wykłady prof. dr hab. M. Sugiery, Kraków 2002.
H. Ci­ous, Prénomes de persone, Paris 197.
7 Književne teorije XX veka
H. Ci­ous, „Śmiech Meduzy“, tłum. A. Nasiłowska, u: Cia­o i tekst. Feminizm w
literaturoznawstwie – antologia szkiców, red. A. Nasiłowska, Warszawa 2001.
H. Ci­ous, La venue à l’écriture, Paris 1977.

El­za­et Gr­s

Izb­r ­z d­la

E. Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, London–New York 1990.

E. Grosz, Sexual Subversions: Three French Feminists, Sydney 1989.
E. Grosz, Voatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington 199.

L­s Ir­garaj

Izb­r ­z d­la

L. Irigaray, Ja, ti, mi. Za kulturu razlike (prev. Bosiljka Brlečić i Jagoda Večeri­
na), Zagreb, 1999.
L. Irigaray, „Tri roda ili tijelo jezika“, Tvrđa, 2006, br. 1–2, str. 201–207.
L. Irigaray, Cia­o­w­cia­o z matką, tłum. A. Araszkiewicz, Kraków 2000.
L. Irigaray, „I jedna nie ruszy bez drugiej“, tłum. A. Araszkiewicz, u: Cia­o
i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie – antologia szkiców, red. A. Na­
siłowska, Warszawa 2001.
L. Irigaray, Passions elementaires, Paris 1982.
L. Irigaray, „Rynek kobiet“, tłum. A. Araszkiewicz, Przegląd Filozoficzno­Lite­
racki 2003, nr 1(3).
L. Irigaray, Ce sexe qui n’en est pas un, Paris 1977.
L. Irigaray, Speculum de l’autre fame, Paris 197.
L. Irigaray, Ta p­eć, która nie jest jedno­cią, tłum. K. Kłosińska, „FA­art“ 1996, nr .

L­t­rat­ra

A. Araszkiewicz, „Czarny ląd czarnego kontynentu. Relacja matka – córka w

ujęciu Luce Irigaray“, u: Cia­o, p­eć, literatura. Prace ofiarowane profeso­
rowi Germanowi Ritzowi w pięćdziesiątą rocznicę urodzin, red. M. Hor­
nung, M. Jędrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001.
M. M. Baranowska, „Luce Irigaray: my­lenie różnicy płci“, Pe­nym G­osem
1996, nr , Gdańsk 1997.
B. Smoleń, „Filozofia Luce Irigaray: Dylematy recepcji“, Teksty Drugie 2000, nr 6.
B. Smoleń, „Mimetyzm Luce Irigaray“, u: Cia­o, p­eć, literatura. Prace ofia­
rowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pięćdziesiątą rocznicę urodzin,
red. M. Hornung, M. Jędrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001.
Žene i filozofija, ur. Nadežda Čačinović, Zagreb, 2006.
XII. Feminizam 75
J­l­ja Kr­ste­a

Izabrana d­la

J. Kristeva, Etrangers à nous­mémes, Paris 1988.

J. Kristeva, Polylogue, Paris 1977.
J. Kristeva, Pouvoirs de l’horreur. Essai sur l’abjection, Paris 1983.
J. Kristeva, La revolte intime, Paris 1997.
J. Kristeva, „Intimna pobuna“ (prev. Jovan Zivlak), Zlatna greda, Novi Sad,
6/2006, br. 55 (maj), str. 11–15.

Ant­l­g­j­ t­kst­­a

Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art, red. L. S. Rou­

diez, tłum. T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York 1982.
The Kristeva Reader, red. T. Moi, O­ford 1987.
The Portable Kristeva, red. K. Olivier, New York 1997.

L­t­rat­ra

T. Kitliński, Obcy jest w nas. Kochać wed­ug Julii Kristevej, Kraków 2001.
T. Kitliński, „Podmiot w procesie według Julii Kristevej“, u: Podmiot w proce­
sie, red. J. Jusiak, J. Mizińska, Lublin 1999.
B. Smoleń, „Koncepcja melancholii Julii Kristevej“, u: Sumienie. Wina. Melan­
cholia. Materia­y polsko­niemieckiego seminarium, Warszawa październik
1997, red. P. Dybel, Warszawa 1999.

Nenc­ K. M­ler

Izb­r ­z d­la

N. K. Miller, „The Arachnologies: The Woman, the Te­t, and the Critic“, u:
Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986.
N. K. Miller, „My Father’s Penis“, u: idem, Getting Personal: Feminist Occasi­
ons and Other Autobiographical Acts, London–New York 1991.

L­t­rat­ra

K. Szczuka, Prządki, tkaczki i pająk. Uwagi o twórczo­ci kobiet, u: idem, Kopci­

uszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Kraków 2001.

76 Književne teorije XX veka

Elen Š­­­lter

Izb­r ­z d­la

E. Showalter, „Feminizm i histeria. Choroba córek“, tłum. M. Łata, u: Córki,

żony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku – materiały uzupełniające
do wykładu prof. dr hab. M. Sugiery, Kraków 2002.
E. Showalter, Hystories: Hysterical Epidemics And Modern Culture, London
1998.
E. Showalter, „Krytyka feministyczna na rozdrożu“, tłum. I. Kalinowska­Blac­
kwood, Teksty Drugie 1993, nr /5/6.
E. Showalter, A Literature of Their Own: From Charlotte Brontë to Doris Le­
ssing, London 1995.
E. Showalter, „Przedstawiając Ofelię: kobiety, szaleństwo i zadania krytyki
feministycznej“, tłum. K. Kujawińska­Courtney, W. Ostrowski, u: Cia­o
i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie – antologia szkiców, red. A. Na­
siłowska, Warszawa 2001.
E. Showalter, Sexual Anarchy: Gender and Culture at the fin de siècle, London
1996.
E. Showaltere, „Towards a Feminist Poetics“, u: Women Writing and Writing
about Women, red. M. Jacobus, London 1979.

L­t­rat­ra

J. Topolewski, „Rozbić triadę. Histeria, kobieco­ć, feminizm – według Elai­

ne Showalter“, u: Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury,
red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000.

D­datna lekt­ra

G. Borkowska, „Córki Miltona (O krytyce feministycznej ostatnich piętnastu,

lat)“, u: Po strukturalizmie. Wspó­czesne badania teoretyzcnoliterackie,
red. R. Nycz, Wrocław 1992.
G. Borkowska, Cudzoziemki. Studia o polskiej prozie kobiecej, Warszawa 1996.
G. Borkowska, „Feminizm wobec sztuki i teorii kultury. Rekonesans“, u: Spot­
kania feministyczne, Warszawa 1994/1995, Warszawa 1995.
G. Borkowska, „Kobieta i mężczyzna w dyskursie feministycznym“, u: Kobi­
ety w literaturze. Materia­y z II Międzynarodowej Sesji Studentów i Nau­
kowców z cyklu „Świat jeden, ale nie jednolity“. Bydgoszcz, 3–5 listopada
1998 roku, red. L. Wi­niewska, Bydgoszcz 1999.
G. Borkowska, „Metafora drożdży. Co to jest literatura / poezja kobieca“, u:
Cia­o i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie – antologia szkiców, red.
A. Nasiłowska, Warszawa 2001.
XII. Feminizam 77
R. Braidotti, „Podmiot w feminizmie“, tłum. A. Borowska, Kwartalnik Peda­
gogiczny 1995, nr 1/2.
E. Badinter, Fa­szywa ­cieżka, tłum. M. Kozłowska, Warszawa 2005.
Córki, żony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku – materiały uzupełniaj­
ące do wykładu prof. dr hab. M. Sugiery, Kraków 2002.
P. Czapliński, „Kobiety i duch tożsamo­ci“, u: idem, Efekt bierno­ci. Literatura
w czasie normalnym, Kraków 200.
C. P. Estés, Biegnąca z wilkami. Archetyp Dzikiej Kobiety w mitach i legendach,
tłum. A. Cioch, Poznań 2001.
S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and
the Nineteenth­Century Literary Imagination, New Haven–London 198.
I. Iwasiów, „Krytyka feministyczna i skuteczno­ć perswazji“, u: Wiek kobiet w
literaturze, red. J. Zacharska, M. Kochanowski, Białystok 2002.
I. Iwasiów, „Osoba w dyskursie feministycznym“, u: Osoba w literaturze i ko­
munikacji literackiej, red. E. Balcerzan, W. Bolecki, I. Opacki, Warszawa
2000.
I. Iwasiów, Rewindykacje. Kobieta czytająca dzisiaj, Kraków 2002.
M. Janion, Kobiety i duch inno­ci, Warszawa 1996.
Język artystyczny, t. 12: Literatura kobiet, literatura kobieca, kobieco­ć w litera­
turze, red. B. Witosz, Katowice 2003.
K. Kłosińska, Cia­o pożądanie, ubranie. O wczesnych powie­ciach Gabrieli Za­
polskiej, Kraków 1999.
K. Kłosińska, „Czytać na marginesie, pisać na marginesie“, Katedra 2001, nr 3.
K. Kłosińska, „Écriture feminine. Rok 197“, u: Język artystyczny, t. 12: Lite­
ratura kobiet, literatura kobieca, kobieco­ć w literaturze, red. B. Witosz,
Katowice 2003.
K. Kłosińska, „Jestem wzsędzie i nigdzie mnie nie ma. Miejsce kobiety w
dyskursie współczesnym“, u: Eros – psyche – seks. Materia­y z konferen­
cji „Język a erotyka“ zoorganizowanej przez ko­o naukowe językoznawców
Uniwersytetu Śląskiego, red. R. Piętkowa, Katowice 1993.
K. Kłosińska, „Kobieta autorka“, u: Cia­o i tekst. Feminizm w literaturo­
znawstwie – antologia szkiców, red. A. Nasiłowska, Warszawa 2001.
E. Kraskowska, „O tak zwanej ‘kobieco­ci’ jako konwencji literackiej“, u:
Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury, red. G. Bor­
kowska, L. Sikorska, Warszawa 2000.
E. Kraskowska, Piórem niewie­cim. Z problemów prozy kobiecej Dwudziestole­
cia Międzywojennego, Poznań 1999.
K. Kujawińska­Courtney, „Feministyczna krytyka literacka: teorie i praktyki“,
Pamiętnik Literacki 1998, z. 3.
J. Mizielińska, (De)Konstrukcje kobieco­ci. Podmiot feminizmu a problem
wykluczenia, Gdańsk 200.
T. Modleski, „Feminism and the Power of Interpretation: Some Critical Rea­
dings“, u: Feminist Studies, Critical Studies, red. T. de Lauretis, Bloomin­
gton 1986.
78 Književne teorije XX veka
A. Nasiłowska, „Tożsamo­ć kobieca w poezji polskiej XX wieku: między an­
drogyniczno­cią a esencjalizmem“, Teksty Drugie 200, nr 1/2.
C. Owens, „Dyskurs Innych: feministki i postmodernizm“, tłum. M. Sugie­
ra, u: Postmodernizm. Antologia przek­adów, wybór, oprac., przedm.
R. Nycz, Kraków 1998.
N. Schor, Breaking the Chain: Women, Theory, and French Realist Fiction, New
York 1985.
K. Szczuka, Kopciuszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Kraków
2001.
U. Śmietana, „Od écriture féminine do ‘somatekstu’. Ciało w dyskursie femini­
stycznym“, Przegląd Filozoficzno­Literacki 2003, nr 1(3).
J. Winterson, O sztuce. Eseje o ekstazie i zuchwalstwie, tłum. Z. Batko, Poznań
2001.
V. Vulf, Sopstvena soba (prev. Jelena Marković), Beograd, 1997.
A. Aliti, Dzika kobieta. Powrót do źróde­ kobiecej energii i w­adzy, tłum. E.
Ptaszyńska­Sadowska, Gdynia 1996.
S. de Bovoar, Drugi pol 1–2 (prev. Zorica Milosavljević), Beograd, 1982; 1983.
S. Bordo, „Ciało i reprodukowanie kkobieco­ci“, tłum. A. Grzybek, OŚKa. Bi­
uletyn 2000, nr 3.
S. Bordo, Unbearable Weight: Feminism, Western Culture, and the Body, Ber­
keley 1993.
J. Brach­Czaina, B­ony umys­u, Warszawa 2003.
J. Brach­Czaina, Szczeliny istnienia, Kraków 1999.
N. Chodorow, The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociolo­
gy of Gender, Berkeley–London 1978.
N. Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, New Haven–London
1989.
M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics of Racial Feminism, Boston 1978.
M. Daly, „Poza Bogiem Ojcem“, tłum. K. Bratkowska, OŚKa. Biuletyn 1998,
nr 3.
D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and
Human Malaise, New York 1977.
S. Firestone, The Dialectics of Sex: the Case for Feminist Revolution, New York
1970.
B. Friedan, The Feminine Mystique, New York 1963.
C. Gilligan, „In a Different Voice: Women’s Conceptions of Self and Morality“,
u: The Psychology of Women: Ongoing Debates, red. M. Roth Walsh, New
Haven–London 1987.
A. Graff, „Feministki – córki feministek, czyli trzecia fala dobija do brzegu“,
u: W poszukiwaniu ma­ej dziewczynki, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz,
Poznań 2003.
A. Graff, Świat bez kobiet. P­eć w polskim życiu publicznym, Warszawa 2001.
XII. Feminizam 79
G. Greer, Kobiecy eunuch, tłum. J. Goły­, B. Umińska, wstęp B. Umińska, Po­
znań 2001.
D. Haraway, „Manifest cyborgów: nauka, technologia i feminizm socjalistyc­
zny lat osiemdziesiątych“, tłum. S. Królak, E. Majewska, Przegląd Filozo­
ficzno­Literacki 2003, nr 1(3).
E. Kaschak, Nowa psychologia kobiety. Podej­cie feministyczne, tłum. J. Wę­
grodzka, Gdańsk 1996.
K. Millett, „Teoria polityki płciowej“, u: Nikt nie rodzi się kobietą, wybór, tłum.,
wstęp T. Hołowka, posł. A. Jasińska, Warszawa 1982.
S. Ortner, „Czy kobieta ma się tak do mężczyzny, jak ‘natura’ do ‘kultury’?“,
u: Nikt nie rodzi się kobietą, wybór, tłum., wstęp T. Hołowka, posł.
A. Jasińska, Warszawa 1982.
A. Rich, Zrodzone z kobiety. Macierzy­stwo jako do­wiadczenie i instytucja,
tłum. J. Mizielińska, Warszawa 2000.
G. Rubin, „The Traffic in Women: Notes on the ‘Political Economy’ of Se­“, u:
Toward an Antropology of Women, red. R. R. Reiter, New York 1975.
S. Walczewska, Damy, rycerze i feministki. Kobiecy dyskurs emancypacyjny w
Polsce, Kraków 1999.
M. Wittig, „Nikt nie rodzi się kobietą“, tłum. M. Łata, u: Córki, żony, kochan­
ki. Kobiety w dramacie XX wieku – materiały uzupełniające do wykłady
prof. dr hab. M. Sugiery, Kraków 2002.
Ana Buržinjska

80 Književne teorije XX veka

XIII. GENDER I QUEER

Ako unutrašnja istina kulturnog pola

[gender] predstavlja proizvod, a pravi
pol konstituisanu fantaziju zapisanu na
površini tela, onda, kako se čini, kultur­
ni pol ne može biti ni pravi ni pogrešan.
Nastaje, jednostavno, u okvirima diskur­
sa primarnog i stabilnog identiteta koji
stvara efekat istine.
Džudit Batler1

Ako određenje queer treba da predstav­

lja sedište kolektivnog otpora, polazište
za istorijska razmišljanja i vizije buduć­
nosti, ono mora da ostane onakvo kakvo
je danas: nikad do kraja svoje, nego uvek
samo strateški iznova korišćeno.
Džudit Batler2
 1

1 J. Butler, „Gra płci“, Dialog, 2003, br. 10, str. 101.

2 J. Butler, „Krytycznie Queer“, Furia Pierwsza, 2000, br. 7.
N­­a ­s­tlj­­­st

Gender i queer3 – ta dva strana termina postala su poslednjih godi­ Raz­­j term­na
na veoma popularna što se može porediti sa onom popularnošću ko­
ju su donedavno imale „dekonstrukcija“ i „postmodernizam“. Ovi
termini pojavili su se u gotovo svim humanističkim disciplinama,
a uporedo s njima pojavili su se i novi jezici za analizu i interpretaci­
ju kulturnih pojava, među njima i književnosti.
To, očigledno, ne znači da se semantički opseg ovih termina po­
klapa i da je njihova upotreba slična. I jedna i druga kategorija pove­
zane sa različitim tokovima u humanistici i teoriji književnosti po­
znatim pod nazivom gender studije (Gender Studies) i queer studije Gender st­d­je,
(Queer Studies); oba ta pravca povezuju se i s drugim problemskim q­eer st­d­je
područjima. Najpre ih, međutim, povezuje to što oni aktiviraju ta­
kva značenja – naročito književnog kanona – koja gotovo do nedav­
no nisu uzimana u obzir. A, drugo, to podstiče nov tip osećajnosti –
može se nazvati osećajnošću prema razlici ili osetljivosti za drugost. Osetlj­­­st
U slučaju gender to predstavlja osetljivost prema polnim razlikama za dr­g­st
i prema njihovoj funkciji u društvu i kulturi (već se danas koristi od­
ređenje „gender osetljivost“, gender sensivity). U slučaju queer, više je
reč o pitanjima povezanim sa seksualnošću, dakle, o osetljivosti na
seksualnu razliku koja je, što dobro znamo mada nerado govorimo,
3 Termin gender na poljski jezik obično nije najadekvatnije prevođen (kao
„kulturni pol“, „duštvenokulturni pol“, „polna vrsta“, „vrsta“ i sl.), a ponekad
i nedovoljno precizno (kao „polna uloga“) ili nedovoljno spretno (kao „druš­
tvenokulturni polni identitet“, „svest društvenokulturnih determinacija po­
la“, „istorijski, društveno i kulturno determinisana polna uloga“, „istorijska
i društvenokulturna polna karakteristika“ i sl.). Zato sam se, na kraju, odlu­
čila da zadržim strani termin jer je takva verzija već u najširoj upotrebi. Kao
najtačniji od navedenih poljskih ekvivalenata, gender treba prihvatiti, prema
mom mišljenju, kao „društvenokulturni pol“. Kad je reč o terminu queer, ta­
kođe sam se odlučila za englesku reč. Pogledati dalji komentar u poglavlju
koje je posvećeno ovom pojmu.

XIII. Gender i queer 83

 igrala neobično važnu ulogu u istoriji kulture, a naročito u istori­
ji umetničke prakse. I jedan i drugi termin nagoveštavaju, dakle,
i otvaranje polja istraživanja i interpretacije književnosti u pravcu
onoga što je do izvesnog vremena jedino funkcionisalo na margini
Okretanje knj­­ interesovanja ili čak iz tog polja bilo odstranjivano – na funkcioni­
že­n­h ­straž­­a­
nja ka p­ln­m sanje polnih i seksualnih razlika i svakovrsnih vidova različitosti u
razl­kama književnim diskursima i diskursima posvećenim književnosti.
Oba pravca imaju veoma širok interdisciplinarni zahvat – kate­
gorijama gender i queer danas se uspešno služimo ne samo na pod­
ručju nauke o književnosti nego, takođe (pa čak, možda, i pre sve­
Interd­sc­pl­nar­ ga) na području antropologije, sociologije, psihologije, pedagogije,
n­st filozofije, estetike, teatrologije, filmologije i kulturnih istraživanja.
Moglo bi se čak reći da su se sve te discipline preobrazile pred na­
šim očima dobijajući nešto što se danas naziva i „gender svešću“,
„Ugender­­ljen“ a na prvi pogled bi se činilo da se kao ekscentrična figura „ugende­
kr­t­čar rovljenog“ kritičara (književnog ili kritičara umetnosti uopšte) odo­
maćila u diskursima, te i pored naziva koji još uvek čudno zvuči
danas ne izaziva ničije čuđenje. Queer se danas takođe nalazi na do­
brom putu da se trajno odomaći i u nauci o književnosti i u huma­
nistici. Još nedavno, da bi se bilo aktuelno, bilo je dovoljno – kako
Gender s­est se često moglo čuti – imati ovu „gender svest“ – bez obzira na bio­
loški pol istražiteljke/istraživača ili kritičarke/kritičara – da se ona
pokaže u istraživačkoj ili kritičko­književnoj praksi. Danas se sve
češće govori da je dobro „biti queer“, a interpretirajući književnost i
pišući o njoj – kako bi sigurno dodala već na početku ovog poglav­
lja citirana Džudit Batler – treba da se bude „kritički queer“. Ove
pretpostavke, međutim, ne treba interpretirati pomoću kategorija
„P­l­t­čka „političke ispravnosti“ jer je to određenje veoma devalvirano. Pre
­spra­n­st“ bi trebalo govoriti o novoj vrsti osetljivosti koja je – makar po mom
uverenju – potrebna za razumevanje književnosti.
U ovom odeljku ću se potruditi da odgovorim na pitanje o
tome zašto je toliko važna ova „nova osetljivost“, dakle, zbog čega
treba da budemo oprezni prema polnim i seksualnim razlikama či­
je prisustvo otkrivamo prilikom pažljivog čitanja književnih dela.
A takođe i zašto se toliko mnogo istraživačica i istraživača književ­
Značenje gender nosti danas poistovećuju s pokretima u znaku gender i queer, i šta
­ q­eer za knj­­
že­n­na­čna zapravo menja upotrebu ovih kategorija u našem pristupu kulturi,
­straž­­anja umetnosti i književnosti.

8 Književne teorije XX veka

Gender

Termin gender preuzet je iz engleskog jezika, konkretno – iz rečni­ Semant­čk­

ka koji se odnosi na gramatiku tog jezika, a u kojem je prvobitno d­men term­na
značio „gramatičku vrstu“. Danas teorije u znaku gender u maloj
meri koriste to prvo značenje termina, više šireći značenje njegovog
semantičkog polja.
Prethodnicom gender studija u humanistici danas se smatra ame­ P­čec­
rička antropološkinja Margar­t M­d (1901–1978) koja je u knjizi Spol gender st­d­ja
i temperament u tri primitivna društva, objavljenoj 1935. godine, ana­
lizirala problem zavisnosti uloge i
■ GENDER STUDIJE (Gender Stu­ statusa određene ličnosti u društvu
dies) – pravac interdisciplinarnih od njenog pola. Doduše, Mid se ov­
istraživanja koja se vrše na tlu aka­
demskog feminizma manje­više od
de nije služila terminom gender, ali
sedamdesetih godina, a čiju osno­ je ipak skrenula pažnju na možda
vu predstavlja kategorija gender – najbitniji aspekt pitanja – naročito
društvenokulturni pol, koja se raz­ na to da određenje karakteroloških
likuje od biološkog pola (sex). Gen­ razlika svojstvenih određenom po­
der studije se služe podsticajima lu ima karakter pojmovnih kon ­
hronološki ranijih ženskih studija i
feminističke kritike. Jedna od vari­ st r u kcij a nastalih u društvu.
janti tih istraživanja jeste književna Dakle, da je pripisivanje ženama
gender kritika (Gender Criticism), i muškarcima specifičnih svojsta­
čiji je zadatak da reinterpretira va karaktera svojevrsna društve­ P­l ka­ efekat
književnost iz ugla polnih obelež­ na praksa koja povlači za sobom dr­št­en­h
ja (ženskog i muškog), iz ugla u praks­
kojem se oni javljaju, prisutnih, na
konkretne uloge u društvenom i
primer, u naraciji, konstrukciji go­ kulturnom prostoru koje su im na­
vornog „ja“, ličnosti i slično. menjene. Drugim rečima, položaj
i funkcije koje obavlja individua u
društvu ne proističu iz njenih bioloških svojstava nego iz određenih
očekivanja i predstava koje su povezane s njenom polnošću.
Mid je u svojoj knjizi navela takva mišljenja – koja začuđujuće
savremeno zvuče – kao što su da „ulogu oba pola formira kultura“ Ut­caj k­lt­re na
ili da su „polne razlike karaktera društveni konstrukt“;5 ipak, sna­ f­rm­ranje p­la
žno i izrazito formulisano razlikovanje biološkog pola i društveno­
kulturnog identiteta treba više da zahvale gender teoriji američkog
 Podseća se, takođe, i na upotrebu te reči u Šekspirovim tragedijama, a javlja
se i u šestom izdanju A Dictionary of the English Language Semjuela Džon­
sona iz 1785. godine prema kojem se upravo i naziva gramatička vrsta ili se
javlja u glagolskoj formi – „ploditi“ (to gender). Up. takođe: M. Skucha, „Gen­
der. Queer. Literatura“, Ruch Literacki, 2005, br. 6.
5 M. Mead, Spol i temperament u tri primitivna društva, Zagreb, 200, str. 29,
31, prevod: Dunja Rihtman­Auguštin.

XIII. Gender i queer 85

 psihoanalitičara R­b­rta Dž. St­l­ra (rođ. 192). Stoler je upravo
196. godine na Kongresu psihoanalitičara u Stokholmu izložio
Gender identity koncepciju gender identity kao individualne polne svesti. Knjiga Sex
– ­nd­­­d­alna and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity,6 štam­
p­lna s­est
pana četiri godine kasnije, bila je
plod njegovih dugogodišnjih istra­ ■ BIOLOŠKI POL (sex) – odre­
živanja slučajeva koji se ne mogu đeni skup anatomsko­izioloških
činjenica koji omogućava da se že­
jednoznačno biološki (na primer, ne razlikuju od muškaraca, u prin­
hermafroditizam) i psihološki cipu smatran prirodnim.
(transseksualizam) uskladiti. Stoler
je, između ostalog, isticao da i u sferi određenog pola mogu da posto­
je izvesne mešavine – ne osećaju se svi stoprocentno kao muškarci
ili kao žene. Iz njegovih istraživanja proizlazili su veoma inspirativni
K­lt­rn­ karakter i po mnogim posledicama plodni zaključci. U prvom redu da psiho­
ps­h­seks­al­ seksualni identitet nije urođen (biološki), nego stečen (ima kulturni
n­g ­dent­teta
karakter). Mada biološki pol ima tendenciju ispoljavanja društve­
nokulturnog identiteta, to mu ipak ne polazi uvek za rukom, jer na
primarne biološke razlike velik uticaj vrše stereotipna društvena oče­
kivanja. Termin gender trebalo je u Stolerovom pristupu da proširi
značenjsko polje povezano s polom mnogim ponašanjima, mislima,
predstavama, emocijama i slično koje se mogu odnositi na njega,
a koje uopšte ne moraju izazivati
biološke asocijacije. To stanovište ■ DRUŠTVENOKULTURNI POL
(gender, engl. gender = gramatički
takođe je otvorilo nove perspektive rod) – konstruisani skup svojsta­
pred feministička istraživanja: va, modela ponašanja, predstava i
društvenih očekivanja, kao i normi
„Pol je prestao konačno da se povezanih s biološkim polom, koji
smatra svojstvom žene i njene pokazuje funkcije koje određena
‘prirode’, a uvođenje kategorije individua obavlja u društvu i kul­
gender povuklo je za sobom ‘mo­ turi, kao i njen status i prava koja
ima. (Razlikovanje tih termina oi­
gućnost promena samoodre­
cijelno je uključila u feministički
đenja pa čak i oslobođenja’.“7 diskurs američka feministkinja Eni
Oukli u knjizi Sex Gender and Soci­
Upravo je Stolerova knjiga ety, objavljenoj 1972. godine.)
iz 1968. godine znatno doprinela
Gender ­ h­ma­ uspehu gendera; neki istraživači označavaju taj datum kao početak
n­st­čk­m nastanka te kategorije u humanističkom diskursu, pogotovu što au­
d­sk­rs­
tor knjige Sex and Gender nije opisao samo razliku između osnovnih

6 R. J. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femi­

nity, London, 1968.
7 E. Hyży, Kobieta, cia­o, tożsamo­ć. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej
ko­ca XX wieku, Kraków, 2003, str. 61.

86 Književne teorije XX veka

pojmova,8 nego je i precizno izdiferencirao gender identitet od gen­ St­ler­­­ razl­­
k­­anje gender
der uloge, dakle, uveo je podelu koja je kasnije korišćena u više fe­ ­dent­teta
minističkih radova. ­ gender ­l­ge
Termin gender počeo je da se pojavljuje na američkom prostoru
još početkom sedamdesetih godina. Godine 1970. u čuvenoj knjizi
Sexual Politics, Kejt Milet je pristupila, na primer, analizi izvora opre­
sije ženâ,9 a uzroke te opresije videla je pre svega u patrijarhalnom si­
stemu koji je determinisao odnose između biološkog i društvenokul­
turnog pola. Takođe je isticala političku uslovljenost polnih uloga
i analizirala mehanizme vlasti koji postoje na relaciji muškarac–že­
na. Ova knjiga bila je istovremeno jedna od najpronicljivijih analiza Anal­za patr­jar­
patrijarhalne ideologije, a počev od vremena njenog objavljivanja, halne ­de­l­g­je
uvođenje u feministički diskurs razlikovanja biološkog i društveno­
kulturnog pola postao je jedan od najvažnijih zadataka feminizma.
Slične motive pokretala je knjiga Dialectic of Sex10 koja potiče iz istog
vremena. Autorka je i ovde analizirala izvore diskriminacija žena,
a uzroke tome pronalazila je kako u biološkoj podeli polnih uloga
determinisanih prokreativnim ciljevima tako i u drugim kulturno K­lt­rne p­dele
ustaljenim podelama – na primer, u automatskom dovođenju u vezu
egzaktnih nauka – s muškarcima a humanističkih – sa ženama.
Širenju kategorije gender u feminističkim i filozofsko­feministič­
kim raspravama u znatnoj meri je doprinela i američka feministkinja
Eni Oukli koja je koristila Stolerova zapažanja i u izvesnom smislu ih
primenila na feminizam. Godine 1972. Oukli je u knjizi Sex, Gender P­dela
and Society11 uvela danas opštekorišćenu podelu između „pola“ (sex) O­kl­je­e
i „društvenokulturnog pola“ (gender). Ona je, takođe, precizirala kate­ na sex ­ gender
goriju p ol a, definišući je kao skup anatomskih i fizioloških osobina,
a nazivom gender označila je ponašanja formirana u društvu koja go­
vore o ženskosti ili o muškosti. To je bila najvažnija podela u ranoj
etapi razvoja misli u znaku gender te je valja još jednom naglasiti:
– „bi olo šk i p ol“ (s e x) – to je određen skup anatomsko­fizio­
loških osobina koje omogućavaju da se žene razlikuju od muš­
karaca, i u celini je smatran prirodnim;
– „dr ušt ve noku ltu r n i p ol“ (g ender ) – to je skup atri­
buta, tipova ponašanja, predstava i društvenih očekivanja,
kao i normi povezanih s biološkim polom. On se, uopšteno
8 To diferenciranje pogledati na str. 5 u: R. Stoller, Sex and Gender, op. cit.
9 K. Millett, Sexual Politics, New York, 1970.
10 S. Firestone, The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution, New
York, 1970.
11 A. Oakley, Sex, Gender and Society, London, 1972.

XIII. Gender i queer 87

 govoreći, smatra nečim kon­
struisanim ali istovremeno
precizno ističe funkcije koje
određena individua obavlja
u društvu i kulturi, a takođe
utiče na njen status i na pra­
va koja joj pripadaju.
Kao posledica toga, počelo se
uvažavati da je biološki pol (sex)
primaran i da predstavlja osnovu
društvenokulturnog pola (gender)
koji je u odnosu na njega sekun­
daran i predstavlja nadgradnju.
U tom smislu je biološki pol treti­
Esenc­jal­zam ran esencijalistički, a društveno­
nas­pr­t k­n­
­biološki pol – konstruktivistički
str­kt­­­zm­
(smatran je, zapravo, određenom
vrstom pojmovne i/ili diskurzivne
konstrukcije koju proizvodi druš­
tvo). Konstatovano je, takođe, da
je biološki pol unapred određen,
a da se društvenokulturni pol stva­
ra – ima svojstvo određenog isto­
rijskog procesa i formira se usled
određenih društvenih interakcija.
Godine 1975. antropološkinja Gejl
Ruben je iskoristila formulaciju
Sex–gender „sex–gender system“ s ciljem da opi­
system še sistemske odnose plemenskog
života – reprodukciju u okviru ple­
menskih zajednica, seksualnost i
razmenu žena između plemena. Ta
koncepcija se takođe ispostavila ve­
oma inspirativnom za feminističke
istraživačice koje reprezentuju raz­
ličite humanističke discipline.12
Krajem sedamdesetih godina
važnu ulogu odigrala su i psihoa­
nalitička feministička istraživanja
12 G. Rubin, „The Traffic in Women: Notes on the ‘Political Economy’ of Se­“, u:
Toward an Anthropology of Women, red. R. R. Reiter, New York–London, 1975.
88
■ ESENCIJALIZAM I KONSTRU­
KTIVIZAM – stanovišta koja se
javljaju na tlu akademskog feminiz­
ma (ženskih studija, feminističke
kritike, gender studija, gender kriti­
ke a takođe i gej­lezbijskih istraži­
vanja i kritike i sl.). Esencijalistička
orijentacija označava uverenje o po­
stojanju posebne, primarne suštine
ženskosti (ženske prirode), a upo­
redo s tim i speciično ženska isku­
stva i sagledavanja sveta. U slučaju
gender studija to je, opet, uverenje o
postojanju biološkog pola kao nera­
zrušive, primarne i prirodne osnove
polnosti (ženskosti i muškosti). Na
osnovi gej­lezbijskih istraživanja
prihvata se postojanje homoseksu­
alnosti (homoseksualne muške ili
ženske prirode) kao univerzalnog
i primarnog skupa svojstava koji
karakterišu osobe homoseksualnih
sklonosti. U svakom od ovih slu­
čajeva, konstruktivistička stanovi­
šta remete prisustvo ove prvobitne
osnove (suštine): ženskosti/muš­
kosti, ženskog pola i muškog pola
i homoseksualnosti, tvrdeći da su
i ženskost i muškost te, konačno,
homoseksualnost (lezbijska ili ge­
jovska) određeni društvenokultur­
ni konstrukti koji proističu iz čina
imenovanja ili pripadanja određe­
noj grupi. Ti konstrukti povlače za
sobom čitav repertoar određenih
gestova, ponašanja, načina odeva­
nja i slično, u skladu s društveno­
kulturnim uzorima koji određuju
norme bivstvovanja ženom/muš­
karcem, reprezentovanja ženskog/
muškog pola, bivstvovanja lezbij­
kom/gejom i slično. U najradikalni­
jim konstruktivističkim pristupima
(na primer, u pristupima Džudit
Batler) čak je i biološki pol društve­
nokulturni konstrukt.
Književne teorije XX veka
D­r­t­ D­n­rstajn (1923–1992) i N­ns­ Č­d­r­­ (rođ. 19).13 Metaf­re
„s­rene“
Istražujući razlikovanje polnih uloga (ženskih i muških), koje su iz­ ­ „m­n­ta­ra“
ražene osnovnim metaforama „sirene“ i „minotaura“, Doroti Diner­ D­nerštajn­­e
stajn je, na primer, analizirala duboke uzroke podela u kulturnim
i društvenim domenima na posebne sfere koje pripadaju ženama i
muškarcima. Knjiga The Mermaid and the Minotaur je bila usme­
rena protiv te vrste arbitrarnog raslojavanja i pokazala se veoma in­
spirativnom, naročito za feministkinje zainteresovane za probleme
kulturno determinisanih polnih razlika.1 Još veći uticaj izvršila je
knjiga Nensi Čodorov The Reproduction of Mothering, posvećena K­ncepc­ja
pitanjima reprodukovanja materinske uloge – a posebno je posta­ repr­d­k­­anja
mater­nske
la veoma zanimljiv izvor informacija feministkinjama koje su po­ ­l­ge Č­d­r­­e
kušavale da sruše koncepciju tradicionalne i Frojdove i Lakanove
psihoanalize koje su edipovskoj fazi pridavale najbitniju ulogu u
psihoseksualnom razvoju čoveka. Čodorovljeva je najveću pažnju
koncentrisala na preedipovsku fazu i upravo je tu videla veoma bi­
tan mehanizam psihoseksualnog razlikovanja. Samim tim je podvr­
gla temeljnoj reviziji dotadašnje opise procesa razlikovanja, dakle, Pr­ces
faze u kojima dete počinje da sagledava posebnost sopstvenog ja­ razl­k­­anja
stva, a istovremeno određuje i granice sopstvenog „ja“ i sopstvenog
tela. Za taj proces je, uveravala je Čodorovljeva, veoma bitna prisut­
nost majke – kao „primarne starateljke“, i upravo ona postaje za de­
te „drugost“, objekat u čijoj perspektivi se ispoljavaju sve promene.
Sa stanovišta gender studija, najvažnije je bilo to da je autorka The
Reproduction of Mothering skrenula pažnju na nastanak polnog iden­
titeta devojčica i dečaka koji ide uporedo s procesom razlikovanja.
Mada, naravno, različito u slučaju svakog pola. S obzirom na veoma
bitnu ulogu veze s majkom, dečaci označavaju svoj polni identitet Odn­s s majk­m
na negativan način (ovde je odlučujuće to da se bude ne­žensko) i
zato moraju stalno pojačavati sopstveni osećaj posebnosti. Otuda se
u preedipovskom razdoblju između majke i sina javljaju doživljaji
seksualnog karaktera koji uopšte ne postoje u odnosima između ćer­
ki i majki. Tek posle ulaska u edipovsku fazu, dečak postaje svestan
da polna razlika majke predstavlja problem, a pošto neće dodatno
da se izloži gnevu oca – emotivno se odvaja od nje. Kompenzaciju
13 D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and
Human Malaise, New York, 1977; N. Chodorow, The Reproduction of Mothe­
ring: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, Berkeley–London, 1978.
1 Up. o tome u knjizi: R. Putnam Tong, My­l feministyczna. Wprowadzenie,
Warszawa, 2002, str. 186–192. Koncepcija Dinerstajnove takođe je inspirisa­
la istraživačice koje su se izjašnjavale za ideju androginizma i ukidanje čvrste
polne usklađenosti. Pogledati: Feminizam.

XIII. Gender i queer 89

 ovde predstavlja rastuća svest o tome da se može uspostaviti iden­
titet s muškarcima (a posebno sa ocem), kao i sticanje vlasti nad
ženama. Prema mišljenju Nensi Čodorov, taj trenutak je odlučujući
– jer tada se u stvari javlja prezir muškarca prema ženi, a pojava
tog osećanja postaje neminovna u formiranju njegovog identiteta.
Uzr­k repres­je To je, takođe, uzrok kasnije represije muškaraca nad ženama jer ova
m­škaraca nad prvobitna odbojnost i istovremeno osećanje nadmoći traže dodatni
ženama
društveni i kulturni podsticaj. Kad je reč o devojčici, proces identi­
fikacije ima, međutim, pozitivan i nekonfliktni karakter: identitet
se stvara putem sličnosti, identifikacije i osećaja kontinuiteta; otuda
„Pr­d­žena Čodorovljeva tu pojavu označava iskazom „produžene simbioze“.
s­m­­­za“
Usled toga se problemi žena i njihovog ženskog identiteta javljaju
tek posle nestanka edipovske faze kad prevagu dobijaju antrocentrič­
ki uticaji – muška vlast, i za devojčice nepravedne podele, društveno
i kulturno determinisane i sankcionisane muškom hegemonijom.15
U zaključku svog rada, autorka The Reproduction of Mothering je
pokazala, takođe, da ova razlika psihoseksualnog razvoja dečaka i
devojčica povlači za sobom veoma važne društvene i kulturne im­
plikacije. I pored toga što su njena zapažanja nailazila i na mnoge
kritike u feminističkim sredinama,16 ipak su izvršila bitan uticaj na
gender studije, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama.

Es­nc­jal­zam pr­t­­ k­nstr­kt­­­zma

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina kategorija gender je po­

stala jedna od najčešće korišćenih, naročito u anglojezičkim femini­
stičkim diskursima (posebno u radovima Kejt Milet, Gžermejn Grir
Sp­r ­ ­dn­s­ i Gejl Ruben). Ukratko, počelo se sporiti o odnosima između biološ­
­zmeđ­ kog i društvenokulturnog pola, a takođe i raspravljati koji od njih
­­­l­šk­g
­ k­lt­rn­g p­la (u slučaju kad se prihvata da postoje oba) igra važniju ulogu u pro­
cesu stvaranja čovekovog identiteta. Za kratko vreme izdvojila su se
najmanje tri teorijska stava nastala u kontekstu kategorije gender:
15 I Ilejn Šovolter pridaje istraživanjima Čodorove veoma bitnu ulogu za razvoj
feminističkih istraživanja. Up. E. Schowalter, „Krytyka feministyczna na ro­
zdrożu“, Teksty Drugie, 1993, br. /5/6, str. 5. Pogledati, takođe, zanimljiv
komentar o radovima Čodorovljeve u: R. Putnam Tong, My­l feministyczna.
Wprowadzenie, op. cit., str. 192–19.
16 Kako njoj, tako je i Dinerstajnovoj zamereno, između ostalog, da ne uzimaju
dovoljno u obzir društvene uticaje i činioce kulturnog razlikovanja.

90 Književne teorije XX veka

 – u prvom od njih (najređe) – esencijalističkom (koji je takođe Esenc­jal­st­čk­
nazivan biološki ili naturalistički) – i dalje je biološki pol sma­ stan­­­šte
tran apsolutno neotuđivom osnovom odlučujućom za razliku
među ljudima, a koja se takođe smatra i kao determinišući
činilac, pa čak i onaj koji odlučuje o njihovom identitetu i o
njihovom funkcionisanju u društvenom prostoru; utvrđena
je i uzročna zavisnost: biološki pol je – primarni uzrok, druš­
tvenokulturni pol – posledica;
– u drugom stanovištu prihvaćeno je kompromisno razmatranje: K­mpr­m­s
da je biološki pol doista primaran, ali da isto tako i kulturni pol
vrši veoma važnu ulogu u procesu konstituisanja identiteta;
– u trećem se – radikalno konstruktivističkom i isto tako eks­ K­nstr­kt­­­st­čk­
tremnom kao i prvi – potpuno odustalo od koncepcija biološ­ stan­­­šte
kih uslovljenosti i prihvatilo da se jedino gender, koji se formi­
ra tokom društvenih interakcija, igra konstitutivnu ulogu u
nastanku subjektivnog identiteta.
Poslednje rasprave o prvenstvu i ulozi pola (biološkog i kultur­
nog) polarizovale su se osamdesetih godina na raspravu koja još
uvek traje između esencijalističkog (naturalističkog) i konstruktivi­
stičkog bloka. Predstavnice i predstavnici prve opcije izjašnjavali
su se za univerzalni, biološki, koji prethodi društvenim i kulturnim
polnim činiocima koji utiču na gender, koji je sekundaran u odnosu
na njih a koji kao osnovu prihvata univerzalnu „prirodu žene“.17 Pri­ Pr­r­da žene
ka­ ­sn­­a za
padnice i pripadnici suprotnog stanovišta – na koje su veoma sna­ gender
žno uticale kako marksističke tako i psihoanalitičke tendencije, kao
i odlučni antiesencijalistički tokovi postmoderne filozofije (naroči­
to u Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama), kao i teori­
je društvenog konstruktivizma – odlučno su se protivili postojanju
bilo kakvih supstancijalnih, univerzalnih i nepromenljivih svojsta­
va koji bi mogli da odlučuju o čovekovoj pripadnosti određenom
društvenokulturnom polu.18 Dovođenje u pitanje esencijalističkih Pr­t­­ s­pstanc­je
uverenja o postojanju univerzalne prirode žene (biološke, supstan­ ­ esenc­je
cijalne, postojane, koja sačinjava izvornu osnovu ženskosti) i pod­
rivanje teleoloških tendencija (težnje da se ova univerzalna priroda
učini stvarnom), nije dovelo samo do uverenja kako ne postoje ni­
kakva nepromenljiva i opšta svojstva ženskog identiteta, nego da ne
17 U ovu grupu treba ubrojati, na primer, Kerol Giligen, Nel Nodings, Seru Ra­
dik, Virdžiniju Held, Luis M. Entoni.
18 U toj grupi najčešće se pominju Toril Moi, Terisa de Lorentis, Julija Kriste­
va. Pregled esencijalističkih i konstruktivističkih stanovišta nalazi se, izme­
đu ostalog, u knjizi: E. Hyży, Kobieta, cia­o..., op. cit. Up. takođe: N. Schor,
E. Weed, The Essential Difference, Bloomington, 199.

XIII. Gender i queer 91

 postoji ni važna pretpostavka koja odatle proističe. A ako se uopšte
može govoriti o nekoj „prirodi žene“, onda je ona uvek u procesu
promena, uvek nastaje, nikad nije konačno zatvorena, prigodnog je
„S­­jekat i situacionog karaktera (koncepcije „subjekta u pokretu“, „subjekta
­ p­kret­“
u procesu razvoja“).19 Pristalice ove perspektive videle su u njoj i bit­
ne terapeutske aspekte – podsticaj za aktivno stvaranje sopstvenog
identiteta, za kreaciju i stvaralačko usavršavanje.
Veoma važnu reč u kritici esencijalizma zauzela su i mišljenja
Žene obojenih žena, žena Trećeg sveta i homoseksualnih žena koje sve iz­
Trećeg s­eta
razitije nagoveštavaju svoje prisustvo zajedno s takozvanim „trećim
talasom“ feminizma.20 One su tvrdile da su feministički diskursi bili
podređeni kako uzoru koji je nametnula „bela, heteroseksualna maj­
ka koja predstavlja zapadno društvo“ tako i sama kategorija gender
koja je bila stvorena po ugledu upravo na takvu perspektivu. Štaviše,
uveravale su da mnoge feministkinje i dalje podržavaju takvo stano­
vište. Prema mišljenju Terise de Lorentis, esencijalistička gender kri­
„P­grešn­ tika je, obrnuto, kultivisala „pogrešni univerzalizam“ koji je brisao
­n­­erzal­zam“ bitne razlike etničkog, rasnog, nacionalnog, kulturnog, ekonomskog
i generacijskog karaktera.21 Takođe su se javili i suprotni glasovi, na­
ročito povodom radikalno shvaćene kategorije gender, koji su sagle­
davali opasnu krajnost tog stanovišta koje se, u suštini stvari, nije
razlikovalo od ranijih krajnosti naturalista. I tako, na primer, prema
uverenju Drucile Kornel, apsolutizacija društvenokulturnog pola
(u slučaju trećeg od prethodno navedenih stanovišta u sporu esencija­
lista sa konstrukcionistima) može dovesti konačno do potiranja pol­
nih razlika između žena i muškaraca, a dalje i do poništavanja ženske
posebnosti. Međutim, prema mišljenju Kornelove – autorke knjige
pod naslovom Transformations: Recollective Imagination and Sexual
„Seks­al­z­­anje“ Difference22 – upravo se u „seksualizovanju“ (sexuete) čoveka nalaze
č­­eka brojne mogućnosti izražavanja života, a naročito bogatstvo iskustava
telesnosti i seksualnosti. Međutim, s druge strane – manje­više od
početka devedesetih godina – počelo se sa odustajanjem od oštrog
suprotstavljanja kategorije biološkog pola društvenokulturnom polu,
19 Takođe – „skitačkog subjekta“ (nomadskog), promenljivog i koji se ne dâ pod­
rediti nijednoj unapred datoj polnoj normi ili „hibridnom“ subjektu u koncep­
ciji Done Heravej. Up. na primer: R. Braidotti, Nomadic Subjects: Embodiment
and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory, New York, 199.
20 Pogledati: Feminizam.
21 O tome, takođe, piše: W. Hyża, Kobieta, cia­o..., op. cit., str. 51–53. Up. tako­
đe: A. Łebkowska, Gender..., op. cit.
22 D. Cornell, Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference,
New York–London, 1993.

92 Književne teorije XX veka

i sve češće se prihvatala pretpostavka da i jedan i drugi imaju karakter
kulturne konstrukcije. Počeli su, takođe, da se kritikuju diskursi koji Kr­t­ka d­sk­rsa
koriste pojam biološkog pola i da im se zamera da teže da učvrste
uverenje o postojanju nečeg nepromenljivog i neopozivog u ljudskoj
prirodi, dakle – ograničenju individualnog razvoja ličnosti.

Gender st­d­j­ (Gender Studies)

Gender istraživanja (Gender Studies) koja se obavljaju od početka

sedamdesetih godina postepeno su se počela javljati u gotovo svim
humanističkim disciplinama – takođe i na području nauke o knji­
ževnosti i književne kritike. Ona su u velikoj meri koristila iskustva Gender st­d­je
ženskih studija (Women’s Studies) koja su se bavila prikupljanjem, ­ ženske st­d­je
širenjem i upotpunjavanjem saznanja o istoriji i dostignućima žena
u kulturi, kao i u različitim pravcima feminističke kritike.
Gender studije su se pojavile i u oblasti akademskog feminizma.
Feministkinje su takođe doprinele širenju kategorije gender u huma­
nističkom diskursu i učinile su ga predmetom analize.23 To, među­
tim, ne znači da su hronološki ranije ženske studije i feministička
kritika isto što i gender studije. Najvažnija razlika između ženskih Razl­ka ­zmeđ­
studija i gender studija jeste u osnovnim kategorijama koje koriste ­­a pra­ca
oba pravca. U slučaju ženskih studija i feminističke kritike – to su
pojmovi „žene“, „ženskosti“ i specifičnog „ženskog iskustva“ čije po­
jave u književnosti, kulturi, društvu i istoriji zahtevaju podrobna is­
traživanja, analize i opise.2 A kad je reč o gender studijama, najvažni­
ji termin je upravo „društvenokulturni pol“ i njegovo funkcionisanje
u svim gorepomenutim domenima. Gender studije takođe temeljno
menjaju domen postavljenih pitanja. Ovde se pre svega analiziraju Gender anal­za
posledice koje proističu iz određenih uloga pridavanih kako ženama
tako i muškarcima u društvenokulturnom prostoru. Veća pažnja
se takođe skreće na diskurse pola25 (retoričko stvaranje polnih raz­
lika), a takođe i na njihovu ideološku uslovljenost i isprepletenost.
23 Up. za ovu problematiku važnu knjigu: B. Chołuj, „Women’s Studies a Gen­
der Studies“, u: Po prze­omie. Prze­om wieku w kulturze – kultura na prze­o­
mie wieków, Szczecin, 2001. O ženskim studijama up. Feminizam.
2 Pogledati: Feminizam.
25 U ovom slučaju postoji posebna kategorija genderlekta koju je uvela lingvist­
kinja Robin Lekof (Language and Woman’s Place, New Yore, 1975), koja je
istražila zavisnost između jezičkih razlika i društvenih konstrukcija polnog
identiteta.

XIII. Gender i queer 93

 Isto tako su bitna i pitanja načina formiranja polnog identiteta i na­
čina njegovog ostvarenja u čovekovom životu. Međutim, kao i žen­
ske studije, i gender studije koriste dostignuća i podsticaje mnogih
humanističkih disciplina, a takođe i široku filozofsku pozadinu po­
vezanu s postmodernizmom.
Bitna razlika se takođe zasniva i na tome što se gender studije
ne koncentrišu – naročito poslednjih godina – isključivo na pro­
bleme jednog pola. Diskurs koncentrisan oko kategorije gender u
početku je (slično feminističkom diskursu) takođe bio usmeren ka
Re­­z­ja trad­c­­­ revizionizmu i otkrivanju mehanizama dominacije i vlasti poveza­
naln­g p­ln­g nih s prihvatanjem muškog gender kao normativnog identiteta.26
d­al­zma
Takođe je težio sagledavanju kulturnih stereotipova povezanih s
tradicionalno shvaćenim ulogama žena u društvenom prostoru. Ni
gender ni feminističke studije nisu izbegle izolacionizam i tenden­
ciju da se prihvati samo jedan (ženski) društvenokulturni pol kao
predmet analize. Izrazito naglašavanje polnih razlika dovodilo je do
isticanja tradicionalnog dualizma ili do nastanka novih opozicija­
­hijerarhija umesto starih.27 Gender istraživačicama je zamerano za­
„Get­“ jedne tvaranje u „geto“ jedne polne uloge i nedostatak dovoljne pažnje za
p­lne ­l­ge etničku i rasnu problematiku, za probleme povezane sa seksualnom
orijentacijom i slično. Na talasu te kritike je već osamdesetih godina
u oblasti američkih gender studija počela sve češće da se javlja pro­
M­šk­ ­dent­tet blematika muškog identiteta, stereotipa muškosti i muških uloga u
kulturi i specifičnosti književnosti koju su pisali muškarci. Teorije
usmerene na probleme muškog društvenokulturnog pola i kategori­
ja muškosti počinju u poslednje vreme sve više da najavljuju svoju
prisutnost, pa se čak izdvajaju kao poseban pravac gender studija.
Ta otvorenost prema problemima oba pola predstavlja, naroči­
to danas, veoma bitnu razliku gender studija u odnosu na ženske
studije, te gender studije, zahvaljujući tome, izbegavaju ograničenja
svojstvena nekim varijantama feminizma. Ako se kao osnovna ka­
tegorija uzme gender, onda nije reč samo o problemima žena ne­
go, takođe, i o problemima muškaraca, mada na drugačiji način i
determinisanih polnim ulogama. Gender studije ne registruju i ne
opisuju toliko stanje trenutnog saznanja istorije žena koliko se kon­
Nač­n­ centrišu na načine definisanja ženskog pola, a takođe i muškog pola
def­n­sanja p­la u istoriji, na posledice takvog definisanja i na različite ideološko­po­
litičke aspekte tih definicija.
26 Predstavnici tog pravca često su se pozivali na radove Nensi Čodorov.
27 Naročito su se toj tendenciji protivile pomenute feministkinje inspirisane
postmodernom filozofijom, na primer, Kristeva.

9 Književne teorije XX veka

 ■ MUŠKA ISTRAŽIVANJA (Men’s Valja, takođe, naznačiti da
slično kao u slučaju feminizma
Studies, Masculinities Studies) – pra­
uopšte, gde se sfera društveno­
vac gender studija koji se posebno
bavi speciikom muškosti i istra­­političko­antropološke­kultur­
živanjem muških polnih uloga u ne problematike čvrsto povezuje
društvenom i kulturnom prosto­ sa specifično književnoteorijskim
ru. Kao prvi, tu se ubrajaju rado­
pitanjima i gde gotovo da nema
vi Elizabet Badinter XY identitet
muškarca, kao i Roberta Blaja načina da se jedno područje od­
Gvozdeni Jan. Govor o muškarci­ voji od drugog, tako i kad je reč
ma. Istraživanja muškosti (Men’so problematici gender, sve ono
što je upravo pripadalo domenu
Studies, Mascilinities Studies) od­
vijala su se u SAD od polovine se­
psiholoških, socioloških, politiko­
damdesetih godina, međutim, bilaloških, antropoloških i u širokom
su na marginama ženskih i gender
smislu kulturoloških istraživanja
studija koja su se bavila ženskošću
i ženskim polnim ulogama. Danas (kulturoloških u smislu prihva­
tanja svih navedenih aspekata),
se odvijaju sve bogatije i plodnije.
Savremena muška istraživanja iskazuje snažnu povezanost s pi­
su, između ostalog, usmerena na tanjima koja se nalaze u domenu
analiziranje opresivnih pojava pa­
zainteresovanosti istorije i teori­
trijarhalne kulture prema muškar­
je kulture kao i književne kritike.
cima – ona ruše uverenje da jedi­
U slučaju gender te su veze mož­
no žene doživljavaju represiju od
da još čvršće, u neku ruku po sa­
patrijarhalnosti i skreću pažnju na
moj definiciji termina, i zato se
uticaj stereotipa muškosti (naroči­
to mita „prave muškosti“) odoma­ne može resktriktivno izdvojiti
ćenih u kulturi i koji destruktivno
sve ono što se smešta u okvire ta­
deluju u procesima stvaranja muš­
kozvane gender književne kritike Gender st­d­je
kog polnog identiteta. ­ gender
i gender književnih istraživanja
knj­že­na kr­t­ka
(Gender Criticism) od široko shvaćenih gender studija. Pa, čak, tre­
ba naglasiti da gender književna kritika u velikoj meri duguje osta­
lim tipovima istraživanja jer ona koristi pojmove i kategorije, ali
i jezik koji je uglavnom stvoren na bazi psiholoških i socioloških
gender analiza.
Pravac književnih istraživanja upravo takvog naziva – „gender
kritika“ (preuzeta od američkog Gender Criticism) takođe je danas
odvojen od pomenutog, hronološki starijeg književnonaučnog prav­
ca ženskih studija (Women’s Studies), a takođe i od feminističke
kritike, mada bi sigurno bilo teško u tom pogledu napraviti veoma
preciznu cezuru. U slučaju književnih gender studija (takođe če­
sto nazivanih jednostavno – gender kritika),28 ipak je reč o izrazito

28 Prevođenje engleskog criticism kao „kritika“ nije sasvim precizno. U engle­

skom jeziku, a posebno u upotrebi tog termina u SAD, reč je pre svega o ši­
rem značenju – više o „književnim istraživanjima“ kojima očigledno pripada

XIII. Gender i queer 95

 Znac­ dr­št­e­ ispoljavanim znacima svesti društvenokulturnih polnih determina­
n­k­lt­rne
s­est­
cija u diskursima koje koriste kritičarke/kritičari i istraživačice/istra­
živači književnosti.
Na osnovi gender studija izdiferencirala se i varijanta književne
Išč­ta­anje kritike, usmerena na nov način čitanja književnih tekstova (naroči­
kan­na to kanonskih), uzimajući u obzir stvaranje polnih razlika u njima.
­z gender
perspekt­­e Ovde na najveće interesovanje nailaze razni problemi kao što su pol­
no nametanje ili prigušivanje polnosti od strane kulturnih konvenci­
ja, načini određivanja pola pomoću jezika i diskursa, mehanizmi de­
finisanja pola, utvrđivanje semantičkih polja stvorenih oko ženskih
i muških polnih uloga i slično. Zanimljiv motiv tih analiza postaje i
„Seks­al­z­­a­ specifično polno obeležavanje književnih tekstova – njihovo „seksu­
nje“ knj­že­n­g
teksta
alizovanje“ (gendered) koje se, između ostalog, ispoljava u utvrđiva­
nju sopstvenog pola autorke/autora (a takođe lirskog subjekta, nara­
tora ili ličnosti) u književnom tekstu, u svojevrsnom „pregovaranju“
o polnim ulogama i dovođenju u pitanje stereotipa povezanih s po­
lom. U ovom slučaju se daju veoma bitni odgovori na pitanja na ko­
ji način autorka/autor, koje je društvo dovelo u sklad sa određenim
biološkim polom, polno obeležavaju svoje tekstove – ili, na primer,
P­ln­ stere­t­p ostvaruju stereotipe povezane sa određenim polom ili se trude da te
„Preg­­­r­ “ stereotipe promene, i kako se ovi „pregovori“ autorske polnosti vo­
­ p­ln­st­
de s potencijalnim primaocima i slično.
Gender istraživačice, na primer, Barbara Džonson i Gajatri Ča­
kravorti Spivak – koje potiču iz američkog dekonstrukcionizma
– poduhvataju se veoma interesantnih reinterpretacija teorijsko­
R­šenje m­ta književnih i kritičkih diskursa. Pre svega, ruše mitove neutralnosti
pr­r­dn­st­ i objektivnosti teoretičara književnosti ističući zavisnost istraživač­
kih stavova i interpretativnih sudova od društvenokulturnih deter­
minacija pola.29
Poslednjih godina, gender studije su dodatno proširile obim svo­
jih ispitivanja iskustvom koje proističe iz dostignuća svih onih orijenta­
cija koje se bave problemom razlika, a među njima i etničkim, rasnim
i nacionalnim, dakle, problematikom koja je intenzivno pokretana na
i „književna kritika“, ali ne isključivo onako kako sugeriše poljski prevod
ovog termina. Zato se više priklanjam prevođenju engleskog Gender Criti­
cism kao – „gender studije“.
29 Klasična rasprava u tom domenu je, na primer: B. Johnson, „Gender Theory and
the Yale School“, u: Speaking of Gender, New York–London, 1989. Valja, takođe,
naglasiti da u poljskoj sredini gender orijentacija daje veoma zanimljive efekte
za književna istraživanja i interpretacije, naročito u knjigama: I. Ivašov i K. Klo­
šinjski, a za gender teoriju drame izuzetno je važna pionirska knjiga: W. Balucha,
M. Sugiery i J. Zając, Dyskurs, postać i p­eć w deamacie, Kraków, 2002.

96 Književne teorije XX veka

polju kulturnih istraživanja. Jedna od najvažnijih tema postao je i pro­
blem tela i telesnosti koji je naišao na tako veliku pažnju feminističkih Tel­ ­ telesn­st
i gender istraživačica i istraživača da se danas već može govoriti o po­
sebnom pravcu tih istraživanja – korporativnom feminizmu.

Batl­r ­ k­rp­rat­­n­ f­m­n­zam

Ranije pomenuta sporenja koja se odnose na zavisnosti biološkog i

kulturnog pola konačno su umnožile formulu večitog konflikta pri­
rode i kulture, i pri tom zašla i u filozofske probleme odnosa između
esencijalnog i konstruisanog, primarnog i sekundarnog i usmerila
se konačno u pravcu opštih problema koji se odnose na konstitu­
ciju subjekta. Korporativni feminizam je, nesumnjivo, pružio toj K­rp­rat­­n­
fem­n­zam
vrsti rasprava veoma zanimljivu misaonu perspektivu.30 Taj pravac Batler­­e
uzima u obzir kako efekte gender kritike esencijalističkih teorija žen­
skog identiteta tako i podsticaje koji dolaze iz postmodernističkih
kritika tradicionalne koncepcije subjektivnosti u zapadnom filozof­
skom diskursu (naročito dovođenje u pitanje dualizma razuma i te­
la). I opet se ovde, među glavnim inspiratorima pojavljuju imena P­stm­dern­st­č­
već ranije pominjanih postmodernističkih filozofa – Deleza, Deri­ ke ­nsp­rac­je
de, Fukoa i Lakana, ali i u prethodnom poglavlju navedenih francu­
skih feminističkih teoretičarki – Siksuove, Kristeve i Irigarajeve.31
Naziv pokreta se odomaćio na mapi savremenog feminizma manje­
­više od polovine devedesetih godina kad je upravo Elizabet Gros P­čec­:
objavila već u ovom trenutku klasičnu knjigu koja reprezentuje kor­ El­za­et Gr­s
porativnu tačku gledišta – Volatile Bodies: Toward a Corporeal Femi­
nism.32 Danas u krug američkih feministkinja povezanih ili bliskih
tom stilu razmišljanja spada, pored Elizabet Gros, takođe i Dž­d­t Predsta­n­ce
Batl­r (rođ. 1956), Džejn Gelop, Suzan Bordo, Kristin Batersbej, p­kreta
Dona Haravej, Ajris Jang, Viki Kirbi i druge. Polazna tačka korpora­
tivnog feminizma jeste subjekat koji je istovremeno rodno određen,
„seksualizovan“ (gendered) i polno­telesan (materijalan).
Naročito označavanje subjekta kao posebno telesnog i pretvara­ Telesn­ s­­jekat
nje tela (a ne razuma) u polaznu tačku za razmatranja problematike
subjektivnosti ovde predstavlja bitnu inovaciju. Tradicionalno okre­
tanje hijerarhije u zapadnoj filozofiji koja prihvata primat razuma
30 U poljskoj sredini do sada najpotpuniju obradu pojava korporativnog femini­
zma predstavlja knjiga: Ewy Hyży, Kobieta, cia­o, tożsamo­ć..., op. cit.
31 Pogledati: Poststrukturalizam i Feminizam.
32 E. Grosz, Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington, 199.

XIII. Gender i queer 97

 nad telom samo po sebi je polemično u odnosu na tradicionalne
koncepcije subjektivnosti telesno neutralne, odomaćene u zapadnoj
Okretanje filozofiji pod uticajem velikih filozofa – od Platona, preko Dekar­
p­jm­­ne ta do Kanta, Hegela i drugih. Teorije korporativnog feminizma ne
h­jerarh­je
raz­m–tel­ obavljaju samo kritičku ulogu prema tim tradicionalnim koncep­
cijama subjektivnosti nego istovremeno ideju ženske prirode koja
je u pomenutoj filozofskoj tradiciji bila pre svega povezana s tele­
snošću i čulnošću (dakle, i s nedostatkom racionalnosti) i otuda je
u različitim pojmovnim hijerarhijama smatrana lošijom od muške
prirode (kojoj je, opet, pripisivano sve što je razumno, dakle – i ra­
F­nkc­ja tela cionalno). Prihvatanje telesne perspektive više pokazuje da telo mo­
že da dobije moć koja objašnjava polne razlike i koja takođe može
da postane važan ključ za razumevanje ženske i muške psihe. Pri
tom, korporativne koncepcije daju, takođe, sasvim nove interpreta­
tivne mogućnosti za različite kulturne fenomene. Ovde su veoma
Inskr­pc­ja zanimljivi predlozi za objašnjenje svesti pomoću kategorija inskrip­
­ telesna cije i transformacije telesne „površine“ ličnosti, a odnose se na „va­
transf­rmac­ja
janje“ tela od strane društvenih sila i performativno „proizvođenje“
tela putem predstava. Ovaj poslednji motiv je veoma pažljivo pokre­
nula američka istraživačica Džudit Batler. Batlerova se uključuje u
prethodno pomenute rasprave o primatu biološkog i društvenokul­
turnog pola, međutim, to čini tako zanimljivo, pa čak i uznemirava­
juće, da se upravo ona poslednjih godina smatra za jednu od najva­
žnijih i istovremeno najzanimljivijih gender istraživačica. Na čemu
se, dakle, zasniva posebnost njenog mišljenja?
K­ncepc­je Važan kontekst za poglede Džudit Batler predstavljaju ranije
Dž­d­t Batler pomenuti sporovi esencijalista s konstruktivistima. Ako se kao po­
lazna tačka prihvati pretpostavka da je biološki pol / sex (prirodno
dat) nešto primarno, a kulturnodruštveni pol (gender) sekundarna
polna uloga – nadograđena na onu prvu i konstruisana pomoću
društvenokulturnih normi, očekivanja i predstava – onda odatle
proističe i određena uzročno­posledična zavisnost: pol je ovde bio­
loški uzrok, a društveno­kulturni pol je posledica. Međutim, u kon­
cepciji Batlerove, ta zavisnost je bitno izokrenuta. Svoje poglede o
Gender Tro­ble ovome ona je izložila u knjizi Gender Trouble33 – objavljenoj 1990.
godine, jednoj od najvažnijih knjiga koja se pojavila u oblasti gen­
der studija poslednjih godina. Od početka je bilo jasno da ona u spo­
ru esencijalista s konstruktivistima pristaje uz drugo stanovište, i to
veoma radikalno, a u njenoj teoriji čak i biološki pol postaje samo
određena unutrašnja fikcija uz pomoć društvenokulturnog pola.
33 J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New
York–London, 1990.

98 Književne teorije XX veka

 U Gender Trouble Batlerova je istraživala funkcionisanje polnih P­lne kateg­r­­
zac­je ­ d­sk­r­
kategorizacija u diskursima (konkretno, diskurzivne polne konstruk­ s­ma
cije), a njena glavna teza glasi da nema nikakvih bioloških uzroka
koji bi mogli činiti osnovu gender, pa čak i još izrazitije – upravo
kulturni pol konstituiše biološki pol, a ne obrnuto. Takva predstava
tradicionalnog poretka bila je u gender diskursu poznata već nekoli­
ko godina ranije – slične poglede zastupala je u stvari Kristin Delfi,
skrećući pažnju na to da je biološki pol u diskursu bio proglašavan
kao kategorija zahvajujući kulturnom polu, pošto je razmišljanje o
problematici gender na bitan način uticalo na naše shvatanje biolo­
ških činjenica povezanih s polom, kao i na to kakvu hijerarhiju us­
postavljamo u tom domenu. Dakle, od određenog trenutka sve što
je biološko postalo je biološko iz perspektive gender, zapravo, može Tel­ ka­ k­lt­rn­
pr­­z­­d
se reći da je uzročno­posledična zavisnost na taj način izokrenuta.3
Međutim, Batlerova je pošla još korak dalje tvrdeći da je društve­
nokulturni diskurs proizveo naše seksualizovano (gendered) telo,
a taj proces je već započeo u sali za porođaje; samim činom naziva­
nja deteta devojčicom ili dečakom izvršena je neka vrsta njegovog
polnog određivanja i upravo je taj trenutak inicirao istoriju funkci­
onisanja našeg tela kao „devojčice“ ili kao „dečaka“. Od tog trenut­
ka smo zapravo percipirani. Razvijajući svoju koncepciju, Batlerova
se pozvala na teoriju činova govora Dž. L. Ostina, a konkretno: na
ideju performativnog čina.35 Ovaj jezički čin usklađivanja prema
određenom polu jeste, prema njenom mišljenju, istovremeno vr­
sta performativnog čina (koji u izvesnom smislu utvrđuje biološki Perf­rmat­­n­
pol), dakle, od samog početka reč je o društvenoj konstrukciji a ne č­n ­t­rđ­­anja
p­la
o nekoj primarnoj, neospornoj prirodnoj osnovi. U Batlerovoj teo­
riji gender dobija, dakle, konačno perfomativan vid – nastaje zbog
stalnog izvršavanja i ponavljanja polne uloge, usled kojeg tek posle
toga postaje društvena norma.
Biološki pol nije primarna osnova gender – međutim, performa­
tivno ga stvara diskurs, jer od trenutka rođenja i „dodeljivanja“ pola,
a isto tako od davanja imena (ženskog ili muškog), stalno podležemo
pritisku okoline kako bismo se ponašali kao devojčice ili kao dečaci „Pr­­z­­đenje“
– a ponavljanjem i ustaljivanjem određenih ponašanja de facto i posta­ p­ln­g ­dent­­
teta
jemo takvi. Batlerova će jednostavno reći da „nastajemo“ kao polni
3 Ch. Delphy, Close to Home: A Materialist Analysis od Women’s Opression,
London, 198. Poglede Delfija takođe pominje: M. Skucha, Gender..., ibid.
35 U Ostinovoj teoriji, performativi su bili takva vrsta iskaza kojima su pridava­
ne pokretačke moći – to znači, utvrđivanja određenih stanja stvari ili situaci­
ja: na primer, formula „Ja ću te krstiti“, istovremeno je i određena aktivnost
pomoću reči.

XIII. Gender i queer 99

 subjekti (ponašajući se na ženski ili muški način) i istovremeno pri­
lagođavamo tome naše telo i stilizujemo ga kako bi bilo stvarno žen­
sko ili stvarno muško. Društvenokulturni pol je, dakle, više „efekat“
jezičkog utvrđivanja polne uloge. On nastaje zahvaljujući svakodnev­
nim postupcima stilizovanja tela koji se ustaljuju kao „inskripcije“
(vrsta zapisa);36 upravo različita ponašanja, gestovi, pokreti, načini
odevanja i slično, ponavljani iz dana u dan, doprinose, prema miš­
ljenju Batlerove, da naše telo sve više postaje muško ili žensko. To
je stvaranje određene iluzije – uspostavljanja usklađenosti sličnoš­
ću, nametnutoj u ovom početnom gestu usklađivanja prema polu
i davanju imena. Važan aspekat u mišljenju Batlerove predstavlja
Nadm­ć i pitanje sile – to znači pitanje nametanja ličnosti određenog pola,
trad­c­­nalne a najkontroverzniji elemenat njene koncepcije predstavlja teza da
p­lne ­l­ge
nam je i biološki pol nametnut i da se on materijalizuje usled delova­
nja određenih normi (društvenih, kulturnih i jezičkih), ponavljanja
i „citiranja“ (citational practice), dakle, pozajmljivanja i ustaljivanja
svega što nam je ovim normama nametnuto kako bismo mogli bi­
ti smatrani ženom ili muškarcem. Zbog tog procesa se gender nor­
me materijalizuju u telu koje je u izvesnom smislu i nastalo u skladu
s njima, a proces izgradnje identiteta jednostavno se pokazuje kao
podražavanje kulturnog pola. S obzirom na apsolutnu neminovnost
Gender ka­ takvih usklađivanja (nužnosti polnog obeležavanja), gender postaje
­sl­­ s­­jekta uslov subjekta i uslov postojanja određene ličnosti u društvenom i
kulturnom diskursu.37 Autorka Gender Trouble konačno dolazi do
N­rmat­­n­ uverenja da ne postoji nikakav „pravi“ ili normativni polni identitet
­dent­tet (a isto tako ni seksualni). Između ostalog, piše:
„Ako su polne osobenosti i
■ NORMATIVNI IDENTITET
sve aktivnosti koje se odnose – identiikacioni model koji ima
na pol, kao i različiti načini na karakter društvenokulturnog kon­
koje telo ispoljava i stvara svo­ strukta, odnosno određenog skupa
je kulturno značenje, perfor­ svojstava, ponašanja, atributa i slič­
mativi, to znači da ne postoji no, koji su proizvoljno pripisivani
ženama, muškarcima, heteroseksu­
identitet prema kojem ove oso­ alnim i homoseksualnim osobama
benosti i ova ponašanja mo­ (pogledati ženski identitet, muški
gu biti ocenjena kao prava ili identitet, heteroseksualni identitet,
pogrešna, strana ili prividna; homoseksualni identitet).

36 Pogledati na početku naveden tekst Džudit Batler: Gra p­ci.

37 Batlerova je te motive razvijala u jednoj od svojih čuvenih knjiga, objavljenoj
tri godine kasnije: Bodies That Matther: On the Discursive Limits of „Sex“,
London–New York, 1993. Up. takođe: J. Buthler, „Imitacja i nieposłuszeńst­
wo płciowe“, Przegląd Filozoficzno­Literacki, 2003, br. 1 (3).

500 Književne teorije XX veka

 dakle, postulat pravog polnog identiteta jeste izazov za us­
postavljanje fikcije.“38
Možda su pogledi Džudit Batler previše radikalni, ali nesumnji­
vo je jasna njena želja da skrene pažnju na različite prinude kojima
smo podvrgavani u društvenom i kulturnom prostoru, kao i na arbi­ Ar­­trarn­st
trarnost normi koje se često odnose na veoma lična pitanja poveza­ n­rm­
na s našim polom i seksualnošću. Namerno osvetljavajući izvesne
probleme, Batlerova pokušava da učini jasnim da je arbitrarnost
tih normi i, s tim povezano, nametanje opšteobavezujućih obraza­
ca ponašanja, neposredan uzrok diskriminacije svih onih koji se ne
uklapaju u njih. S tog stanovišta, koncepcije autorke Gender Trouble
povezane su s razmišljanjima istraživača i istraživačica koji se identi­
fikuju s pokretom queer.

Queer ­l­ sm­sa­ razl­k­

Reč queer je germanskog porekla, ustalila se u engleskom jeziku Reč q­eer

već u XIV veku i od početka je pejorativno korišćena (pre svega je
značila: „čudak“, „čudan“ i „sumnjiv“). Danas se koristi u sličnom
značenju (kao „osobenjak“ ili „čudak“); takođe je u početku u an­
gloameričkom jezičkom krugu korišćena kao vulgarna i uvredljiva
oznaka za homoseksualca.39 Osamdesetih godina gej pokret u Sje­
dinjenim Američkim Državama je prihvatio tu oznaku postepeno
modifikujući njen izgovor, tako da je počev od 1990. godine ta reč Pr­mena
prvo postala simbol emancipacije lezbijki i gejeva, a zatim pozitiv­ značenja
no vrednovan signal odsustva prihvatanja tradicionalnih prinud­
nih polnih i seksualnih usklađenosti. Usput se izmenila značenjska
oznaka i valorizacija određenja, te je od simbola devijacije postala
znak afirmacije seksualne drugosti. Na kraju, već u poslednjem raz­
doblju, diskurs stvaran oko kategorije queer nastojao je da podrije
tradicionalno prihvatane opozicije norma–odstupanje i centar–mar­
gina, ističući umesto toga pluralizam identiteta i njihovo očigledno
razlikovanje; na kraju se termin queer još jednom premestio iz svog
prvobitnog konteksta ne izražavajući više aspekat političke borbe
38 J. Butler, Gender Trouble, op. cit. i: J. Kochanowski, Fantazmat Zróżnicowany.
Socjologiczne studium przemian toż­ci gejów, Kraków, 200, str. 13. Pogle­
dati, takođe, njegov zanimljiv komentar knjige Džudit Batlerove – op. cit.,
str. 129–13.
39 Njegov ekvivalent u poljskom jeziku može biti reč „peder“.

XIII. Gender i queer 501

 nego, istovremeno, označavajući različite vrste teorijske refleksije o
načinima izgrađivanja nenormativnih seksualnih identiteta u kultu­
Te­r­ja q­eer ri.0 Teorija queer je pri tom prestala da se koncentriše isključivo na
esencijalne aspekte homoseksualnosti i postala je znak konstruktiv­
nog pristupa. Takođe je pokrenula refleksiju ne toliko o identitetu
koliko o seksualnom identitetu – stavljajući naglasak na pluralizam
i ravnopravnost onih identiteta od kojih je heteroseksualnost bila
prihvaćena samo kao jedna od mogućnosti. Može se, dakle, reći da
je pojam queer na taj način bio usvojen,1 a istovremeno – kako je
pisala Džudit Batler – „refunkcionalizovan“ i postao „nosilac novih,
pozitivnih značenja“.2
Danas je reč o još većoj ekspanziji i termina i pojma, ali i pokreta
stvorenog oko njega – queer danas ne znači samo homoseksualnu per­
Refleks­ja ­ sta­ spektivu, nego temeljnu refleksiju o statusu svih „drugih“, a naročito
t­s­ „dr­g­g“ onih koji doživljavaju represiju u društvenom i kulturnom prostoru
s obzirom na njihovo nepristajanje na nametnute obrasce – arbitrar­
no utvrđene polne uloge ili seksualne identitete usvojene kao norme.
U tom smislu je deviza queer od sredstva političke borbe za prava ge­
jeva i lezbijki, preko znaka prepoznavanja teorijskog i kritičkog dis­
kursa osoba homoseksualne orijentacije, postala u izvesnom smislu
paradigmatski naziv koji označava refleksiju o svemu što je različito.
Q­eer ­ p­st­ To znatno širenje polja razmatranja, teorija u znaku queera opet tre­
m­dern­st­čka ba da zahvali pre svega postmodernističkim misliocima koji su taj po­
m­sa­
jam prihvatili kao jedno od pogodnih sredstava za podrivanje tradi­
cionalnih opozicija i hijerarhija, a takođe i kao formulu koja dovodi
u pitanje esencijalizam, totalitarizam, represivnost obrazaca i stereo­
tipa i sve vidove normativnosti. Sama suština queera je u tom, najra­
dikalnijem značenju, shvatana kao težnja ka podrivanju čak i samog
pojma identiteta i označavanja nečeg neodređenog, stalno u pokretu,
promenljivog, koje izmiče usklađivanjima i normama.3
0 Up. o tome naročito: T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, „Wstęp“, u: Odmiany od­
mie­ca. Mniejszo­ciowe orientacje seksualne w perspektywie gender, Katowi­
ce, 2002, str. 7, a, takođe, i već navođene radove: J. Kochanowski, Fantazmat
Zróżnicowany, op. cit. i M. Skucky, Gender, op. cit.
1 T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, ibid.
2 J. Butler, Krytycznie Queer, op. cit., str. 37.
3 U ovom slučaju govorilo se, na primer, o „queer identitetu“, stavljanjem tog
termina pod navodnike, i o „rastegljivom“, „mekom“ identitetu ili o nestabil­
nom i situacionom identitetu. Međutim, neki od američkih teoretičara que­
era smatraju da nije od koristi tako preveliko širenje obuhvata termina, jer
dovodi do prevelikog rasplinjavanja značenja i da taj termin treba ipak da
sačuva vezu sa svojim prvobitnim kontekstom – to znači, s problemima koji
se odnose na homoseksualne grupe.

502 Književne teorije XX veka

Queer st­d­j­ (Queer Studies)
■ GEJ­LEZBIJSKA ISTRAŽI­
VANJA (Gay&Lesbian Studies)
– pravac socioloških, psiholoških,
antropoloških, kulturnih i književ­
noteorijskih istraživanja, takođe
i književne kritike čija je polazna
tačka postala opozicija heterosek­
sualnost i homoseksualnost. Ta
su se istraživanja koncentrisala i
koncentrišu se na analize načina
funkcionisanja homoseksualnih
osoba u društvenoj sferi, a naro­
čito na forme i vidove represija
prema osobama (oba) pola koji
se ne prilagođavaju heteronorma­
tivnim modelima. Na tlu nauke o
književnosti rezultirali su poseb­
nom varijantom književne kritike
okrenute analizi skrivenih tragova
homoseksualnog obeležja književ­
nog teksta (u naraciji, konstrukciji
naratora ili ličnosti), a zatim knji­
ževnosti koja javno demonstrira
homoseksualnu pripadnost (tako­
zvanoj gender­lezbijskoj književno­
sti). Razvoju pravca veoma je do­
prineo američki Gay and Lesbian
Liberation Movement koji aktivno
deluje od kraja šezdesetih godina
(naročito posle brutalnog napada
njujorške policije na klub „Stone­
wall Inn“). Kasnih sedamdesetih
i ranih osamdesetih godina taj po­
kret je počeo da se povezuje s gen­
der studijama, a od početka devede­
setih godina s queer studijama, za
koje je stvorio istorijsko, teorijsko i
metodološko zaleđe. Danas se deo
predstavnika pokreta identiikuje s
gej­lezbijskimistraživanjimauzima­
jući za polaznu tačku esencijalnu
homoseksualnost, a deo prelazi
→ tom domenu filozofske podsticaje
 T. de Lauretis, „Queer Theory: Lesbian and Gay Se­ualities: An Introduc­
tion“, Difference: A Journal of Feminist Cultural Studies, 1991, t. 2, br. 3.
XIII. Gender i queer
Queer studije, queer teorija (Queer Q­eer ­straž­­anja,
Theory) i queer kritika (Queer Cri­ q­eer te­r­ja
­ kr­t­ka
ticism) razvijaju se od početka de­
vedesetih godina. Termin „queer te­
orija“ prvi put je upotrebila Terisa
de Lorentis 1991. godine, povezu­
jući tu teoriju sa analizama koje se
odnose na specifičnost seksualno­ Seks­aln­st
sti lezbijki i gejeva. Ranija gej­le­ geje­a ­ lez­­jk­
zbijska istraživanja (Gay&Lesbian
Studies) nesumnjivo su stvorila
osnovu i dala materijal queer teori­
jama, mada se ona ne bi tako sna­
žno razvijala da nije bilo inspiraci­
je koja je dolazila iz gender studija.
Ma koliko sva ta tri pravca: gender
studije, gej­lezbijska istraživanja i
queer studije čine zajedničko polje
interesovanja, uzajamno se inspi­
rišući i dopunjavajući, ipak valja
skrenuti pažnju na izvesne razlike
u njihovom korišćenju osnovnih
kategorija. U slučaju gender i queer Gender st­d­je /
studija pre svega je reč o premešta­ q­eer st­d­je
nju akcenata, te se ove prve, kao što
je prethodno rečeno, koncentrišu
na problematiku polnih razlika, a
druge više ističu seksualne razlike.
Gender studije posebno pokreću
pitanje koje se odnosi na ženskost
i muškost; a usko shvaćene queer
studije na probleme povezane s raz­
ličitim vidovima seksualnih želja.
Queer analize se, opet, u širem žna­
čenju koncentrišu na opšte proble­
me identiteta i drugosti, koristeći u
503
 – naročito postmodernističkih to­ →
na stranu queer, podrivajući ideju
kova filozofije Drugoga. Međutim, bilo kakvog normalizovanog iden­
uzimajući u obzir postojanje veo­ titeta, pa i homoseksualnog. Za
ma čvrstih veza između polnosti i razvoj pokreta veliki značaj imali
seksualnosti (polnom identifikaci­ su pogledi Džudit Batler i Adrijan
jom i željom), vidi se da su se istra­ Rič, a naročito koncepcija podriva­
živanja od samog početka, vršena nja normativne heteroseksualnosti
obavezujuće u kulturi Zapada, kri­
u okvirima gender i queer pravca, tika prihvatanja heteroseksualnog
veoma čvrsto međusobno povezi­ poretka kao prirodnog i analizira­
vala i usmeravala jedna na druga nje kulturnih matrica heteroseksu­
(naročito u radovima Džudit Ba­ alnosti, poslednjih godina ironično
tler). A, opet, kad je reč o gej­le­ nazivanih „Hetero­Matriksom“.
zbijskim istraživanjima, od kojih
neposredno proističu queer studije,
izrazite razlike se mogu pre svega ■ QUEER I QUEER STUDIJE (Qu­
eer Studies) (engl. queer = „čudak“,
sagledati u prihvatanju konkretne „čudan“ ili „sumnjiv“) – određenje
istraživačke perspektive; u prvom u početku upotrebljavano kao vul­
slučaju – esencijalističke, pre svega garan i uvredljiv nadimak za ho­
usmerene na određenje specifično­ moseksualca u angloameričkom je­
sti ženske i muške homoseksualno­ zičkom krugu. Odvojeno od svoje
prvobitne upotrebe, to određenje
sti, njenog funkcionisanja u druš­ je postalo simbol emancipacije ho­
tvenom prostoru, načina njenog moseksualnih osoba. Danas ozna­
ispoljavanja u umetničkim i kultur­ čava pravac socioloških, psihološ­
nim diskursima i njene represije, kih, antropoloških, kulturoloških
a u drugom – konstruktivističke, istraživanja i slično, kao i književ­
koja smatra da ne postoje nikakvi na istraživanja i književnu kritiku
(queer studije i queer kritiku) usme­
H­m­seks­al­ stabilni identiteti (heteroseksual­ renih na poricanje bilo kakvih nor­
n­st – heter­sek­ ni i homoseksualni), ali da su oni mativnih identiteta i proizvoljno
s­aln­st
jedino proizvod različitih društve­ određivanih opozicija (na primer,
nih i kulturnih praksi. Za gej­lezbij­ žena–muškarac, ženski pol–muški
ska istraživanja osnovnu opoziciju pol, heteroseksualac–homoseksua­
lac i slično). Queer studije i queer
predstavlja opozicija homoseksual­ kritika razvili su se na tlu gej­lezbij­
nost–heteroseksualnost, dok queer skih i gender studija.
teorije ruše kako tu opoziciju tako
i postojanje samog homoseksualnog identiteta uslovljenog određe­
nim objektima želja. Oni – u skladu sa sugestijama jednog od teo­
retičara queera, Lea Bersanija – više pokušavaju da pokažu kako ne
postoji jedan univerzalni model homoseksualnog identiteta, jer ne
postoji nijedan način postojanja lezbijke ili geja.5 Dakle, u skladu

5 L. Bersani, Homos. Repenser de l’identité, Paris, 2000, citirano prema: J. Koc­

hanowski, Fantazmat Zróżnicowany, op. cit., str. 138.

50 Književne teorije XX veka

s konotacijama termina, queer teorija pokušava da izbegne jedno­
značna usklađivanja, odnoseći se veoma skeptično čak i prema sa­
mim pojmovima „ženskosti“, „muškosti“, „heteroseksualnosti“ i
„homoseksualnosti“, i smatrajući da su ti pojmovi i pojmovni jezič­
ki konstrukti izvor različitih, unapred nametnutih usklađenosti, te u
određenim okolnostima mogu takođe postati sredstvo nasilja.
Jednim od glavnih prethodnika queer pravca danas se smatra Preth­dn­c­
postmodernistički francuski filozof M­­­l F­k­ (1926–198), a od
istraživačica i istraživača koji reprezentuju queer orijentaciju naj­
češće se pominju Džudit Batler, E­a K­s­­sk­ S­dž­­k (rođ. 1950),
Dajana Fas, Džonatan Dolimor i Alen Šinfild.6 Jednom od najzna­
čajnijih knjiga u formiranju queer teorije smatra se ranije pomenuta
knjiga Džudit Batler – Gender Trouble, uglavnom zbog toga što su u
radovima Batlerove queer teoretičari sagledali njima veoma blizak
pravac mišljenja – dovođenje u pitanje svih normativnih identiteta.
Kritika opozicije biološki pol–društvenokulturni pol, koju je izvršila
Batlerova u toj knjizi, veoma je dobro odgovarala rušenju najvažnije
opozicije na kojoj se zasnivao diskurs lezbijsko­gejovske kritike: opo­ D­sk­rs gej­
zicije heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Slično kao biološki pol, ­lez­­jske kr­t­ke
i kulturnodruštveni pol i polni identitet su, prema mišljenju Batlero­
ve, određeni konstrukti, isto kao što su i seksualni identitet i s njim
povezane restriktivne podele koje vode isključivanjima i smatraju ho­
moseksualnosti nečim nenormalnim – isti takav konstrukt. Koncep­ K­ncepc­ja per­
cija performativnosti pola – trajnog procesa proizvođenja polnosti, f­rmat­­n­st­
p­la Batler­­e
a istovremeno neprestano ponavljanog napora prilagođavanja tela
uzorima ženskosti ili muškosti ili arbitrarno utvrđenim normama
– i postupci „citiranja“ tih normi koje je opisala Batlerova – u velikom P­st­pc­
„c­t­ranja“
stepenu su se odnosili i na problematiku seksualnosti. Seksualni iden­ dr­št­en­h
titet je u skladu s tom koncepcijom dobijao takav, a to znači perfor­ n­rm­
mativan karakter; predstavljao je proces prilagođavanja ponašanja, ge­
stova, čak i tela, određenoj normi pa i nazivu (samom činu nazivanja
nekoga „homoseksualcem“). Predstavljajući radikalno konstruktivi­
stičko stanovište, Batlerova je dokazivala da se čvrste polne kategoriza­
cije oslanjaju samo na iluziju prirodnosti koju nastoje da podrže. Slič­ Il­z­ja pr­r­dn­st­
ni zaključci su se mogli izvesti za problematiku seksualnosti, naročito
kad je bilo reči o različitim načinima konstruisanja homoseksualnog
identiteta u skladu sa utvrđenim normama i po cenu podređivanja
određenim, društveno stvorenim konstrukcijama koje se smatraju
6 Između ostalih – urednici zbornika posvećenog novom, često prethodnič­
kom queer tumačenju stvaralaštva Šekspira. Up. Political Shakespeare: New
Essays in Cultural Materialism, Ithaca, 1985.

XIII. Gender i queer 505

 „sopstvenom istinom“.7 Uporedo sa idejom Batlerove, preciziranje
je doživela i jedna od glavnih queer ideja: suprotstavljanje svakoj nor­
mativnosti – bilo polnoj, bilo seksualnoj.8 Postepeno se queer počeo
Nesta­­ln­st smatrati takvim tipom refleksije koji ističe nestabilnost seksualnog
seks­aln­h identiteta – njihovo postojanje „u pokretu“ i u stalnim (nikad konač­
­dent­teta
no dovršenim) procesima formiranja. Taj pravac mišljenja nastavljala
je Džudit Batler u svojoj sledećoj knjizi – Bodies That Matter,9 čije je
poslednje poglavlje, naslovljeno kao Critically Queer, postalo jedno
od kanonskih tekstova queer studija.50
Takođe valja skrenuti pažnju na rad Eve Kosovski Sedžvik, a na­
Metaf­ra ročito na njenu čuvenu knjigu Epistemology of the Closet.51 Metafora
„­rmana “ „ormana“, koja se nalazi u naslovu, stvara društvenokulturnu situaci­
Sedž­­k­­e
ju homoseksualnih osoba kao marginalizovanih i represioniranih, da­
kle, prinuđenih da se skrivaju, ćute, zatvorenih u osećanje sopstvene
nenormalnosti. „Orman“ je za Kosovsku Sedžvik samo polazna tačka,
nju znatno više zanima ono šta se dešava posle pokazivanja, dakle,
Coming o­t u procesu ispoljavanja: takozvanog coming out. Osobe koje su done­
le odluku da se pojave sa spoljašnje strane „ormana“ uključuju se u
načine tog istog sistema diskurzivne vlasti (jasna veza s Fukoovom
terminologijom) koji je i uslovio njihovo nužno skrivanje. Nemaju,
dakle, drugi jezik – mogu govoriti jedino onim kojim govore „oni­
­napolju“, a što je još gore – prinuđene su da koriste njihove kategori­
je i prihvataju norme koje je stvorio njima nametnut aparat znanja­
­vlasti.52 Autorku Epistemology of the Closet su zanimali mehanizmi
diskurzivnog opkoljavanja „drugih“ posle njihovog pojavljivanja, ali
i mogućnosti oslobađanja od opresivne vlasti jezika. Te mogućnosti
nazrele su se kroz svojevrsne dekonstruktivne postupke izvršavane po­
moću stranog jezika i stranih pojmovnih konstrukcija, dakle, zahva­
ljujući korišćenju svih mogućih pukotina i praznina: protivrečnosti,
St­aranje
nepreciznosti, višeznačnosti i slično. Iz tih vrsta postupaka mogla
s­pst­en­g je nastati šansa stvaranja sopstvenog jezika i govora o svojim proble­
jez­ka mima sopstvenim glasom.53
7 Up. zanimljiv komentar pogleda Batlerove u knjizi: J. Kochanowski, op. cit.,
str. 13.
8 O tome, takođe, up. J. Mizielińska, „Poza kategoriami... Kilka uwag na temat
queer theory“, Furia Pierwsza, 2000, br. 7.
9 Up. fusnotu 38.
50 Batlerova je ovde opet pokretala pitanje performativnosti – ovaj put već kon­
kretno u odnosu na pitanja seksualnosti.
51 E. Kosofsky Sedgwick, Epistemology of the Closet, Berkeley–Los Angeles, 1990.
52 Koncepcija znanja­vlasti takođe je Fukoova.
53 Značenje odnosa iznutra–spolja istraživala je i druga queer teoretičarka – Di­
jana Fus. Up. knjigu raspravâ u njenoj redakciji: Inside/Out Lesbian Theories,

506 Književne teorije XX veka

 Valja, takođe, naglasiti da queer studije, slično gender studijama,
imaju maksimalno interdisciplinarne razmere i da su se pojavile i u Interd­sc­pl­­
svim humanističkim disciplinama, a među njima i u nauci o književ­ narn­st q­eer
st­d­ja
nosti, prvenstveno u vidu takozvane queer kritike (Queer Criticism).
Međutim, slično kao i u slučaju književne kritike u znaku gender, ta­
ko se i queer kritika u znatnoj meri oslanja na jezik i pojmove stvore­
ne na osnovi široko shvaćenih queer studija, crpeći odatle (naročito
iz psiholoških i socioloških teorija) materijal, teme za analizu, kao i
analitička sredstva. Slično kao queer teorija, tako se i queer kritika po­
ziva kako na iskustva gender kritike tako i na iskustva lezbijsko­gejov­
ske kritike (Gay&Lesbian Criticism). U sadašnjoj etapi razvoja queer
kritike, mogu se pre svega zapaziti dva, već izrazita pravca književnih D­a pra­ca knj­­
analiza čiju cezuru čini pitanje skrivanja ili javnog ispoljavanja homo­ že­n­h anal­za
seksualne orijentacije naratora analiziranog književnog teksta. U tom
domenu queer kritika najviše preuzima iz iskustava gej­lezbijske kri­
tike. Istražuju se, dakle, znaci identiteta homoseksualnog identiteta Znac­ h­m­sek­
s­aln­g ­dent­­
naratora kod pisaca kao što su, na primer, Oskar Vajld, Jaroslav Ivaš­ teta
kjevič ili Ježi Andžejevski. Međutim, kako tačno ističe jedan od najva­
žnijih predstavnika tog pravca – German Ric, ovde nije toliko reč o bi­
ografiji autora koliko o konstrukciji seksualnog identiteta zapisanog
u tekstu (dakle, o homoseksualnoj oznaci teksta, a ne o homoseksual­
nosti autora).5 S druge strane, predmet analize postaje i književnost
koja otvoreno manifestuje homoseksualnu orijentaciju autora: tako­
zvana gej ili lezbijska književnost (na primer, Marijana Pankovskog, Gej­lez­­jska
Žorža Muzila, Mihala Vitkovskog, Bartoša Žuravjeckog i drugih). knj­že­n­st
U ovom slučaju, međutim, više je reč o tekstualnoj analizi konstrukci­
ja homoseksualnog identiteta (pre svega, o istraživanju retorike gejov­
skog jezika), nego o pozivanju na lična iskustva autora. Ove analize se,
međutim, još uvek nalaze u modelima koje je nametnula gej­lezbijska
kritika, a samo u maloj meri koriste inspiracije postmodernističke
misli, a češće u književnim tekstovima traže manifestovanje znakova
polnih i seksualnih identiteta nego ono što ih podriva. Zato je i dekon­ Dek­nstr­kc­ja
strukcija normativnih identiteta u književnosti ili u metaknjiževnim n­rmat­­n­g
­dent­teta
diskursima, a takođe istraživanje tragova „promenljivih“ i „nestabil­
nih“ identiteta u književnim delima, možda jedna od najzanimljivijih
perspektiva koje danas postoje u queer kritici.
Gay Theories, New York, 1991, i: Essentially Speaking: Feminism Nature and
Difference, New York–London, 1989. Pogledati, takođe, kratak komentar o
koncepciji Fusove u knjizi: M. Skucha, Gender..., op. cit.
5 G. Ritz, Nić w labiryncie pożądania. Gender i p­eć w literaturze polskiej od ro­
mantyzmu do postmodernizmu, Warszawa, 2002.

XIII. Gender i queer 507

 R­z­m­

1. Uvođenje u humanistički diskurs kategorije društvenokultur­

nog pola (gender) odigralo je veoma važnu ulogu u najmanju
Značenje kate­ ruku iz nekoliko razloga. Pre svega, zbog toga što je katego­
g­r­je gender rija pola (sex) obuhvatala isključivo biološke aspekte čoveko­
vog života i njegove anatomske osobine. Međutim, upotreba
pojma gender kao analitičke kategorije doprinela je širenju
naše svesti saznanjem koje se odnosi na različite atribute, po­
našanja i uloge pridavanih ženi ili muškarcu, a formiranih
pomoću kulture i pomoću društvenih i političkih institucija,
pravnih normi i slično.
2. Zahvaljujući tome, skrenuta je pažnja i na različite oblike ne­
ravnopravnosti i diskriminacije s obzirom na pol (na ženski i
– kasnije – na muški).
3. Osim toga, sagledavanje društvenokulturnog prostora (a time
i umetnosti i književnosti) pomoću kategorije gender, omo­
gućilo je da se sagledaju ideologije koje funkcionišu na ovom
prostoru, zatim određeni interpretativni modeli, utvrđeni
stereotipi i koncepcije. Zahvaljujući tome, moglo se, takođe,
zapaziti u kolikom stepenu kulturne razlike i polne određeno­
sti utiču na naš život i na koji način stvaraju društvene okvire
za sagledavanje žena i muškaraca.
. Gender književna kritika (Gender Criticism) postavila je pred
sebe zadatak koji se zasnivao na ponovnom iščitavanju knji­
ževnih tekstova (naročito kanonskih) iz ugla proizvođenja
polnih razlika u njima.
5. Naročito se istražuju takvi problemi kao što su nametanje ili
prigušivanje polnosti putem kulturnih konvencija, način od­
P­tanje p­la ređenja pola pomoću jezika i diskursa, mehanizmi definisa­
nja pola, stvaranje semantičkih polja stvorenih oko ženskih
ili muških polnih uloga i slično.
6. Takođe se istražuje specifično polno obeležje književnih tek­
stova – njihovo „seksualizovanje“ (gendered) koje se, između
ostalog, ispoljava u isticanju sopstvenog pola autorke/autora
(a takođe i lirskog subjekta, naratora ili ličnosti) u književ­
nom tekstu i u svojevrsnom „vođenju pregovora“ o polnim
ulogama ili u dovođenju u pitanje polnih stereotipa.
7. U ovom slučaju bitni su odgovori na pitanja o tome na ko­
P­l a­t­ra / ji način autorka/autor, koje je društvo usmerilo na određeni
a­t­rke
biološki pol, polno obeležavaju svoje tekstove ili, na primer,
508 Književne teorije XX veka
 realizuju stereotipe povezane sa određenim polom ili se, tako­
đe, trude da savladaju te stereotipe pomoću kojih se obavlja­
ju ovi „pregovori“ između sopstvene polnosti i potencijalnog
primaoca i tome slično.
8. Književne queer studije i queer kritika koriste ranija iskustva
gej­lezbijskih istraživanja i kritike, povezanih s podsticajima
koji dolaze iz gender studija i gender kritike i s filozofskim
podsticajima postmodernističke filozofije. U tom toku queer
studija, u kojem preovlađuju uticaji gej­lezbijskih istraživa­
nja, analiziraju se pojave homoseksualnosti – prikrivene ili
javno manifestovane u književnim tekstovima. U novijim
queer varijantama, inspirisanim postmodernističkom filozo­
fijom i pogledima Džudit Batler, u književnosti se više traže
elementi koji dekonstruišu sve normativne identitete (polne
i seksualne) i istražuju pojave „promenljivih“ i „nestabilnih“
identiteta.

XIII. Gender i queer 509

Hr­n­l­g­ja

1935: Margaret Mid objavljuje Spol i temperament u tri primitivna

društva. U ovoj knjizi, između ostalog, tvrdi da su „polne raz­
like vrsta društvenog konstrukta“ i da „kultura formira uloge
oba pola“.
1964: Američki psihoanalitičar Robert Dž. Stoler na kongresu psiho­
analitičara u Stokholmu iznosi koncepciju gender identity kao
individualne polne svesti.
1968: Štampana je knjiga Roberta Dž. Stolera Sex and Gender: On the
Development of Masculinity and Feminity; ona je plod njegovih
istraživanja slučajeva koji se ne mogu jednoznačno biološki (na
primer, hermafroditizam) ili psihološki (transseksualnost) odre­
diti. Iz Stolerovih pogleda proističe da psihoseksualni identitet
nije urođen (biološki), nego stečen (ima kulturno svojstvo).
Američka sociološkinja Meri Mekintoš objavljuje rad The Ho­
mosexual Role, smatran jednim od prvih konstruktivističkih
glasova nastalih na osnovi psihosocioloških teorija homoseksu­
alnog identiteta (gejevskog i lezbijskog). Autorka ovde koristi
pojmove društvene uloge (koju igra homoseksualna osoba) i
koncepciju konstruisane slike takve osobe – društvenog kon­
strukta osobina koje ona poseduje. Taj članak je smatran pre­
sudnim za najnovije refleksije o homoseksualnom identitetu.
1969: Dolazi do brutalne policijske reakcije u njujorškom baru gejeva
i travestita „Stonewall Inn“, koja će izazvati burne, višednevne
meteže na ulicama Njujorka. Danas se ovo smatra prelomnim
trenutkom u najnovijoj istoriji formiranja političke svesti ame­
ričkih homoseksualaca. Taj datum, na koji se često pozivaju teo­
retičari queer orijentacije, često predstavlja i cezuru u različitim
pokušajima periodizacije gej književnosti.
1970: Kejt Milet objavljuje knjigu pod naslovom Sexual Politics u kojoj
analizira izvore opresije žena, a uzroke toj opresiji pre svega vidi
u patrijarhalnom sistemu koji određuje odnos između biološkog
510 Književne teorije XX veka
 i kulturnog pola i koji označavaju skup ponašanja i atributa tra­
dicionalno pripisivanih ženi.
Šalamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex: The Case for Femi­
nist Revolution u kojoj analizira uzroke diskriminacije žena,
koji se nalaze u biološkom razlikovanju polnih uloga determi­
nisanih prokreativnim ciljevima kao i u kulturno utvrđenim po­
delama.
1972: Eni Oukli, u knjizi Sex, Gender and Society, pravi razliku izme­
đu „pola“ (sex) kao biološke kategorje i „kulturnog pola“ (gen­
der) kao psihološko­društveno­kulturne kategorije. Ona takođe
precizira kategoriju pola, definišući ga kao skup anatomskih i
fizioloških svojstava, a nazivom gender označava ponašanja ko­
ja društvo formira, a koja govore o ženskosti ili muškosti.
Francuski filozof Gi Hokengem objavljuje knjigu Le désir homo­
sexuel, jedan od prvih radova koji otvoreno istupa protiv opre­
sije prema homoseksualcima i pažljivo analizira uzroke homo­
fobije i posledice marginalizacije homoseksualnih osoba. Posle
Hokengemove smrti (umro je od AIDS­a 198. godine), ova
knjiga je prihvaćena kao jedno od kanonskih dela queer teorije.
1975: Gejl Ruben se koristi formulacijom sex­gender system s ciljem opi­
sivanja sistemskih odnosa plemenskog života – pitanjima repro­
dukcije, seksualnosti i razmeni žena između plemena i slično.
1976: U Francuskoj izlazi prvi tom Istorije seksualnosti Mišela Fukoa
(sledeća dva biće objavljena 198. godine). Ovde Fuko analizira
odnose između seksološkog diskursa i seksualnosti/seksualnog
života, takođe razmatra problem funkcionisanja homoseksual­
nosti u književnosti, kao i pitanja povezana s telesnošću. Ova
knjiga se smatra pretečom queer pravca, a pogledi francuskog
filozofa koji se nalaze kako u toj tako i u njegovim drugim knji­
gama postaju jedan od najvažnijih izvora inspiracija za queer
studije.
1977: Doroti Dinerstajn objavljuje knjigu The Mermaid and the Mino­
taur: Sexual Arrangements and Human Malaise. Autorka ovde
istražuje razliku polnih uloga (ženskih i muških) iskazanih me­
taforama u naslovu – „sirena“ i „minotaur“, a isto tako analizira
uzroke podele u kulturnim i društvenim domenima na posred­
ne sfere koje pripadaju ženama i muškarcima.
1978: Nensi Čodorov objavljuje The Reproduction of Mothering:
Psychoanalysis and the Sociology of Gender. Ta knjiga je posve­
ćena problemima reprodukovanja materinske uloge. Ona ovde
sagledava bitne mehanizme psihološkog razlikovanja u preedi­
povskoj fazi. Takođe skreće pažnju na nastanak polnog identite­
ta devojčica i dečaka.
XIII. Gender i queer 511
G­d. ’70. Kategorija gender postaje jedna od najčešće korišćenih, naroči­
­ ’80: to u anglojezičkom feminističkom diskursu (na primer, u rado­
vima Kejt Milet, Gžermejn Grir, Gejl Ruben).
1980: Američka feministkinja Ejdrien Rič objavljuje čuveni rad:
„Compulsory Heterose­uality and Lesbian E­istence“, Signs,
t. 5, br. . Pored esencijalističkih iskaza, ovaj članak uvodi poj­
move – važne za queer diskurs – kao što je pojam „nametnute
heteroseksualnosti“ i određivanje zapadne kulture kao „hetero­
normativne“.
1984: Kristin Delfi objavljuje knjigu Close to Home: A Materialist
Analysis of Women’s Opression, u kojoj izokreće uzročno­posle­
dičnu zavisnost: biološki pol/kulturni pol i konstatuje da je u
diskursu biološki pol predstavljen kao kategorija zahvaljujući
kulturnom polu.
1990: Pojavljuje se Gender Trouble: Feminism and the Subversion of
Identity Džudit Batler. Istražujući funkcionisanje polnih katego­
rizacija u diskursima (a konkretno: diskurzivne polne konstruk­
cije), Batlerova tvrdi da nema nikakvih bioloških uzroka koji
bi mogli činiti osnovu gender, pa čak još kategoričnije – da kul­
turni pol konstituiše biološki pol, a ne obrnuto. Autorka takođe
uverava da društvenokulturni diskurs stvara naše seksualizova­
no (gendered) telo, dakle, biološki pol je performativno stvaran.
Ova knjiga je takođe smatrana jednom od najvažnijih dela koje
je inspirisalo queer misao (a datum njenog objavljivanja često
se uzima kao početak queer teorije).
U Njujorku nastaje grupa „Queer Nation“ (u Engleskoj kao
njen ekvivalent – grupa „Out Rage!“) koja pomaže obolelima
od AIDS­a. Prihvatanje tog naziva ima za cilj skretanje pažnje
na probleme svih onih koji su od heteroseksualne većine sma­
trani osobenjacima – queer. Od tog trenutka reč queer, do tada
smatrana pogrdnom, postaje manje­više pozitivno vrednovan
simbol odsustva prihvatanja tradicionalno prinudnih polnih i
seksualnih usklađenosti.
Eva Kosovski Sedžvik objavljuje knjigu pod naslovom Epistemo­
logy of the Closet – smatranom jednom od najvažnijih za formi­
ranje queer svesti kao misli razlike. U njoj analizira stanje ho­
moseksualnih osoba posle njihovog eksponiranja (coming out),
a naročito njihove zavisnosti od opresivnih društvenokulturnih
matrica (naročito jezičkih).
1991: Terisa de Lorentis uvodi u diskurs termin „queer teorija“ (queer
theory) u članku pod nazivom „Queer Theory: Lesbian and Gay
Se­ualities“ (na stranicama časopisa Differences: A Journal of Fe­
minist and Cultural Studies, 1991, t. 3, br. 2).
512 Književne teorije XX veka
1992: U Njujorku izlazi čuvena knjiga Džon M. Klum Acting Gay: Ma­
le Homosexuality in Modern Drama. To je jedna od prvih istorij­
skih sinteza evolucije gejevske drame u kojoj važnu cezuru čini
napad policije na „Stonewall Inn“ (1968).
1993: U Njujorku se objavljuje još jedna važna knjiga Džudit Batler:
Bodies that Matter: On the Discursive Limits of „Sex“. Poglavlje
koje kruniše knjigu, pod naslovom Critically Queer, u kojem se
pokreće problematika performativnosti seksualnog identiteta,
danas se smatra jednim od manifesta queer pravca. Batler ovde
posebno analizira problematiku materijalnosti tela tretirajući je
kao pitanje par excellence filozofsko.
Na knjižarskom tržištu se pojavljuje sledeća važna publikacija
Eve Kosovski Sedžvik: Tendencies, u kojoj se nalazi često navo­
đena formulacija o queer kao prekoračenju oštrih granica nor­
mativnih identiteta (seksualnih) – naročito heteroseksualnosti.
1994: Elizabet Gros objavljuje knjigu Volatile Bodies: Toward a Corporeal
Feminism. Danas je to već klasično delo koje reprezentuje pravac
korporativnog feminizma. Teorija subjekta i sve kategorije poveza­
ne s njom, kao što su, na primer, „svest“, „jastvo“, „psiha“, „refleksi­
ja“ i slično, ovde su reinterpretirane iz perspektive telesnosti, sek­
sualnosti i polnih razlika. Takođe biva izokrenuta tradicionalna
filozofska hijerarhija koja je davala primat razumu nad telom.
Pojavljuje se knjiga Li Idelmen Homographesis: Essays in Gay
Literary and Cultural Theory, važna za gej i queer kritiku, koja
predstavlja veoma važan uvod u analize retorike seksualnosti i
seksualno obeleženog književnog teksta. Tu se nalazi zanimljiva
interpretacija Slike Dorijana Greja, Oskara Vajdla. Intelektualni
zaštitnici knjige su Fuko, De Man, Derida i Lakan.
1995: Džon Champagne objavljuje The Ethics of Marginality: A New
Approach to Gay Studies, u kojoj istražuje odnose između seksu­
alnosti/homoseksualnosti i estetike, etike i istorije.
1996: G. L. Mos objavljuje knjigu The Image of Man: The Creation of
Modern Masculinity. To je jedna od prvih monografija koja na­
javljuje sledeći pokret u gender studijama: analizu muškosti i
muških polnih uloga.
1997: Izlazi još jedna važna knjiga Džudit Batler – Excitable Speech:
A Politics of the Performative. Autorka ovde nastavlja s koncep­
cijom performativnosti pola s posebnim osvrtom na političke
aspekte polnih uloga (prava čoveka, funkcijâ obavljanih u jav­
noj sferi i sl.).
1998: Veze između politike i polnih uloga (naročito problem vlasti)
opisuje u istoj toj godini objavljena čuvena knjiga francuske is­
traživačice Silvijane Agaćinski, pod naslovom Politika pola.
XIII. Gender i queer 513
 Kristin Batersbej objavljuje knjigu The Phenomenal Woman: Fe­
minist Metaphysics and Patterns of Identity. To je prvi rad koji
se uklapa u pravac korporativnog feminizma posvećenog tele­
snoj metafizici ličnosti posmatrane sa stanovišta „ženskosti“.
Autorka svoju „telesnost“ metafizike smešta u postkantovsku
tradiciju.
1999: Pojavljuje se još jedna važna monografija posvećena gej­lezbij­
skoj dramaturgiji i teatru: Alain Sinfield, Out on Stage: Lesbian
and Gay Theatre in the Twentieth Century.
2000: Objavljena je My Father’s Body and Other Unexplored Regions
of Masculinity Suzan Bordo – značajna knjiga za muške gender
studije.
Tim Din objavljuje Beyond Sexuality. Analizirajući problem
identiteta i seksualnosti iz Lakanove i postlakanovske perspek­
tive, Din dovodi u pitanje neke koncepcije nastale na osnovi
queer studija – naročito teorije Batlerove, Sedžvikove i Idel­
manove.

51 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­ja

Gender55

Op­ta

S. Agacinski, Polityka p­ci, tłum. M. Falski, Warszawa 2000.

W. Baluch, M. Sugiera, J. Zając, Dyskurs, postać i p­eć w dramacie, Kraków 2002.
A. Buczkowski, Spo­eczne tworzenie cia­a. P­eć kulturowa i p­eć biologiczna,
Kraków 2005.
Kobiety, mężczyźni i p­eć. Debata w toku, red. M. R. Walsh, przedm., opac.,
wyd. pol. A. Titkow, tłum. P. Cichawa, Warszawa 2003.
Język a kultura, t. 9: P­eć w języku i kulturze, red. J. Anusiewicz, K. Handke,
Wrocław 199.
B. Chołuj, „Tożsamo­ć płzi – natura czy kultura?“ u: Spotkania feministyczne.
Warszawa 1994–1995, Warszawa 1995.
B. Chołuj, „Women’s Studies a Gender Studies“, u: Po prze­omie. Prze­om wi­
eku w kulturze, kultura na prze­omie wieków, red., wstęp A. Źylińska,
A. Skrendo, Szczecin 2001.
Cia­o, p­eć, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Germanowi Ritzowi w
pięćdziesiątą rocznicę urodzin, red. M. Hornung, M. Jędrzejczak, T. Kor­
sak, wstęp T. Komendant, Warszawa 2001.
M. Fuko, Istorija seksualnosti (prev. A. Jovanović), Beograd 1988.
M. Foucault, „Prawdziwa płeć“, przeł. A. Lewańska, u: idem, Powiedziane,
napisane. Szale­stwo i literatura, wybór, oprac. T. Komendant, posł.
M. P. Markowski, Warszawa 1999.
Gender – dramat – teatr, red. A. Kuligowska­Korzeniewska, M. Kowalska,
Kraków 2001.
Gender – film – media, red. E. H. Oleksy, E. Ostrowska, Kraków 2001.
Gender – konteksty, red. M. Radkiewicz, Kraków 200.
Gender – kultura – spo­ecze­stwo, red. M. Radkiewicz, Kraków 2002.
55 Zahvaljujem se gospodinu Mateušu Skusi za pomoć oko izrade ove biblio­
grafije.

XIII. Gender i queer 515

Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Kraków 2001.
Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Kraków 2001.
Gender w kulturze popularnej, red. M. Radkiewicz, Kraków 2003.
Gender: wizerunki kobiet i mężczyzn w kulturze, red. E. Durys, E. Ostrowska,
Kraków 2005.
D. Glover, C. Kaplan, Genders, London–New York 2001.
D. Glover, C. Kaplan, „Płeć kulturowa a nauka o płci“, u: Córki, żony, kochan­
ki. Kobiety w dramacie XX wieku, tłum. M. Łata, Kraków 2002 – materi­
ały uzupełniające do wykładu prof. dr. hab. M. Sugiery.
E. Gontarczyk, Kobieco­ć i męsko­ć jako kategorie spo­eczno­kulturowe w studia­
ch feministycznych. Perspektywa socjologiczno­pedagogiczna, Poznań 1995.
Interpretacje dramatu. Dyskurs, postać, gender, red. W. Baluch, M. Radkiewicz,
A. Skolasińska, J. Zając, Kraków 2002.
I. Iwasiów, „Gatunki i konfesje w badaniach ‘gender’“, Teksty Drugie 1999, nr 6.
I. Iwasiów, Gender dla ­rednio zaawansowanych. Wyk­ady szczeci­skie, Wars­
zawa 200.
I. Iwasiów, „Gender, tożsamo­ć, stereotypy“, Ruch Literacki 2002, nr 6.
I. Iwasiów, „Płeć jako niewyrażalne, niewypowiadalne, niedefiniowalne“, u:
Literatura wobec niewyrażalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E.
Ku­ma, Warszawa 1998.
S. Jackson, „Gender a seksualno­ć z punktu widzenia teorii“, tłum. M. Loska, u:
Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Kraków 2001.
M. Karwatowska, J. Szpyra­Kozłowska, Lingwistyka p­ci. Ona i on w języku
polskim, Lublin 2005.
Kobiety w poznaniu naukowym wczoraj i dzi­, red. E. Pakszys, D. Sobczyńska,
Poznań 1995.
A. Łebkowska, „Czy ‘płeć’ może uwie­ć poetyke?“, u: Poetyka bez granic. Praca
zbiorowa, red. W. Bolecki, W. Tomasik, Warszawa 1995.
A. Łebkowska, „Gender“, Ruch Literacki 2005, nr 6.
M. Mead, „Płeć i charakter“, u: Nikt nie rodzi się kobietą, wybór, tłum., wstęp
T. Hołowka, posł. A. Jasińska, Warszawa 1982.
Nowa ­wiadomo­ć p­ci w modernizmie. Studia spod znaku gender w kultur­
ze polskiej i rosyjskiej u schyt­ku wieku, red. G. Riz, Ch. Binswanger,
C. Scheide, Kraków 2000.
Od kobiety do mężczyzny i z powrotem. Rozważania o p­ci w kulturze, red.
J. Brach­Czaina, Białystok 1997.
E. Pakszys, Między naturą a kulturą: kategoria p­ci / rodzaju w poznaniu. Stu­
dium epistemologii naturalizowanej w perspektywie feministycznej, Po­
znań 2000.
Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986.
G. Ritz, Nić w labiryncie pożądania. Gender i p­eć w literaturze polskiej or ro­
mantyzmu do postmodernizmu, tłum. B. Drąg, A. Kopacki, M. Łukasi­
ewicz, Warszawa 2002.
516 Književne teorije XX veka
M. Skucha, „Gender, Queer. Literatura“, Ruch Literacki, 2005, nr 6.
Speaking of Gender, red. E. Showalter, New York 1989.
R. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femininity,
London 1968.
M. Uliński, Kobieta i mężczyzna. Dzieje refleksji filozoficzno­spo­ecznej, Kra­
ków 2001.
Zrozumieć p­eć. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Kuczyńska, E. K. Dzi­
kowska, Wrocław 200.

Kateg­r­ja m­šk­st­

E. Badinter, XY – tożsamo­ć mężczyzny, tłum. G. Przewłocki, wstęp M. Janion,

Warszawa 1993.
Between Men and Feminism, red. D. Porter, New York 1992.
R. Bly, Żelazny Jan. Rzecz o mężczyznach, tłum. J. Tittenbrun, Poznań 1993.
S. Bordo, My Father’s Body and Other Unexplored Regions of Masculinity, New
York 2000.
I. Kowalczyk, „Dlaczego nie ma studiów męskich“, Czas Kultury 2002, nr. 3.
Masculinity Studies and Feminist Theory: New Directions, red. J. K. Gardiner,
New York 2002.
Z. Melosik, Kryzys męsko­ci w kulturze wspó­czesnej, Poznań 2002.
Men Doing Feminism, red. T. Digby, New York–London 1998.
Men in Feminism, red. A. Jardine, P. Smith, New York–London 1987.
G. L. Mosse, The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity, New
York–O­ford 1996.

Dž­d­t Batler

Izb­r ­z d­la

J. Butler, Bodies That Matter: On the Discursive Limits of „Sex“, London–New

York 1993.
J. Butler, Excitable Speech: A Politics of the Performative, New York–London
1997.
J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New
York–London 1990.
J. Butler, Undoing Gender, New York–London 200.
J. Butler, „Akty performatywne a konstrukcja płci kulturowej. Szkic z zakresu
fenomenologii i teorii feminizmu“, tłum. M. Łata, u: Córki, żony, kochan­
ki. Kobiety w dramacie XX wieku, Kraków 2002 – materiały uzupełniaj­
ące do wykładu prof. dr. hab. M. Sugiery.
XIII. Gender i queer 517
J. Butler, „Gender Is Burning: Dylematy przywłaszczenia i subwersji“, tłum.
I. Kurz, Panoptikum 200, nr 3 (10).
J. Butler, „Gra płci“, tłum. I. Kurz, Dialog 2003, nr 10.
J. Butler, „Imitacja i nieposłuszeństwo płciowe“, tłum. E. Majewska, Przegląd
Filozoficzno­Literacki 2003, nr 1(3).
J. Butler, „Podmioty płci / płciowo­ci / pragnienia“, tłum. B. Kopeć, u: Spotka­
nia feministyczne. Warszawa 1994–1995, Warszawa 1995.

Važn­ja l­t­rat­ra

J. Mizielińska, „Płeć jako kategoria filozoficzna. Znaczenie prac Judith Butler

dla feministycznej refleksji o ‘kobietach’“, Przegląd Filozoficzno­Literacki
2003, nr 1(3).

Q­eer

L­t­rat­ra

D. K. Balejko, „Queer, czyli na przekór“, Furia Pierwsza 2000, nr 7.

T. Basiuk, „Queerowanie po polsku“, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
J. Champagne, The Ethics of Marginality: A New Approach to Gay Studies,
Minneapolis–London 1995.
I. M. Clum, Acting Gay: Male Homosexuality in Modern Drama, New York
1992.
T. Dean, Beyond Sexuality, Chicago–London 2000.
A. Doty, „Teoria Queer i kultura popularna“, tłum. R. Kulpa, Panoptikum
200, nr 3 (10).
L. Edelman, Homographesis: Essays in Gay Literary and Cultural Theory, New
York–London 199.
R. Ferro, „Literatura gejowska dzisiaj“, tłum. A. Graff, Literatura na Świecie
1997, nr 3.
D. Fuss, „Wewnątrz / na zewnątrz“, tłum. D. Ferens, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
Grymasy Gombrowicza. W kręgu problemów modernizmu, spo­eczno­kultu­
rowej roli p­ci tożsamo­ci narodowej, red. E. Płonowska­Ziarek, tłum.
J. Margański, Kraków 2001.
E. Hyży, „Feminizm (lesbijski) i teoria queer, czyli o damsko­męskich dylema­
tach teorii i politycznej praktyki“, u: Gender – konteksty, red. M. Radki­
ewicz, Kraków 200.
Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories, red. D. Fuss, New York 1991.
I. Iwasiów, „Obco­ć kultury, znajoma blisko­ć innych. Wątki lesbijskie we
współczesnej literaturze polskiej“, u: Cia­o, p­eć, literatura. Prace ofia­
rowane profesorowi Geremanowi Ritzowi w pięćdziesiątą rocznicę urod­
zin, red. M. Hornung, M. Jędrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001.
518 Književne teorije XX veka
I. Iwasiów, „Wokół pojęć: kanon, homoerotyzm, historia literatury“, Katedra
2001, nr 1.
A. Jagose, Queer Theory: An Introduction, New York 1996.
T. Kitliński, P. Leszkowicz, Mi­o­ć i demokracja. Rozważania o kwestii homo­
seksualnej w Polsce, Kraków 2005.
J. Kochanowski, „Czy gej jest mężczyzną? Przyczynki do teorii postpłcio­
wo­ci“, u: Gender – konteksty, red. M. Radkiewicz, Kraków 200.
J. Kochanowski, Fantazmat Zróżnicowany. Socjologiczne studium przemian
tożsamo­ci gejów, Kraków 200.
P. Kurpios, „Inaczej mówiąc o płci. Przypadek feminizmu, genderów i qu­
eer studies“, u: Zrozumieć p­eć. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Ku­
czyńska, E.K. Dzikowska, Wrocław 200.
T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian an Gay Sexualities: An Introduction, „di­
fferences: A Journal of Feminist Cultural Studies“ 1991, t. 3, nr 2.
P. Leszkowicz, „Homotekstualno­ć“, u: Gender – konteksty, red. M. Radkiewi­
cz, Kraków 200.
H. Mayer, Odmie­cy, tłum. A. Kryczyńska, Warszawa 2005.
J. Mizielińska, „Poza kategoriami... Kilka uwag na temat queer theory“, Furia
Pierwsza 2002, nr 7.
Inny, inna, inne. O inno­ci w kulturze, red. M. Janion, C. Snochowska­Gonza­
les, K. Szczuka, Warszawa 200.
Odmiany odmie­ca. Mniejszo­ciowe orientacje seksualne w perspektywie gen­
der, red. T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Katowice 2002.
Playing with Fire: Queer Politics, Queer Theories, red. S. Phelan, New York–Lon­
don 1997.
Queer Theory / Sociology, red. S. Seidman, Cambridge, Mass.–O­ford 1996.
A. Rich, „Przymusowa heteroseksualno­ć a egzystencja lesbijska“, tłum.
A. Grzybek, Furia Pierwsza 1999/2000, nr /5.
G. Ritz, „Między histerią a masochizmem: utopijne koncepcje mężczyzny“, u:
Codzienne, przedmiotowe, cielesne. Języki nowej wrażliwo­ci w literaturze
polskiej XX wieku, red. H. Gosk, Izabelin 2002.
G. Ritz, „Niewypowiadalne pożądanie a poetyka narracji“, u: Literatura wobec
niewyrażalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Ku­ma, Warszawa
1998.
A. Sinfield, Gay and After, London 1998.
A. Sinfield, Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century,
New Haven–London 1999.
M. Skucha, „Stalówka w cytrynie“, Opcje 200, nr .
E. White, The Burning Library: Writings on Art, Politics and Sexuality, red.
D. Bergman, London 199.
E. White, „Osobiste jest polityczne (gejowska proza i krytyka)“, tłum. J. Jarni­
ewicz, Literatura na Świecie 1997, nr 3.

XIII. Gender i queer 519

Dž­d­t Batler

Izb­r ­z d­la

J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New York–
London 1990.
J. Butler, „Krytycznie Queer“, tłum. A. Rzepa, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
J. Butler, Undoing Gender, New York–London 200.

E­e K­s­fsk­ Sedž­­k

Izb­r ­z d­la

E. Kosofsky Sedgwick, Between Men: English Literature and Male Homosocial

Desire, New York 1985.
E. Kosofsky Sedgwick, The Epistemology of the Closet, Berkeley–Los Angeles
1990.
E. Kosofsky Sedgwick, Tendencies, red. M. A. Baracle, Durham 1993.
Ana Buržinjska

520 Književne teorije XX veka

XIV. PRAGMATIZAM

Pragmatista se drži činjenica i onoga što

je konkretno, posmatra kako istina deluje
u konkretnim slučajevima i uopštava. Isti­
na za njega postaje zajednički naziv za
sve vrste vrednosti efektivnosti iskustva.
Viljam Džejms1

Mislimo o filozofskim problemima ne

kao o izrazu nečega što je duboko usa­
đeno u ljudsku duhovnost (anistorijski
shvaćenu), nego više kao o simptomima
prolazne i privremene intelektualne situ­
acije [...] Nemoguće je izaći iz sopstvene
kože – tradicije, jezičke i druge, u okviru
koje razmišljamo i vršimo samokritiku
– i porediti se s nečim apsolutnim.
Ričard Rorti2

Kritičar nije više ponizni sluga tekstova

čija se slava pronosi bez obzira na to šta
će on učiniti; upravo to što on radi unu­
tar ograničenja ugrađenih u instituciju
književnosti, podstiče tekstove na posto­
janje i omogućava da budu dostupni za
analizu i ocenu.
Stenli Fiš3
 1

1 W. James, Pragmatyzm. Nowe imię paru starych stylów my­lenia, Warszawa,

1998, str. 80.
2 Ričard Rorti, Konsekvence pragmatizma, Nolit, Beograd, 1992, str. 56, pre­
vod: Dušan Kuzmanović.
3 S. Fish, „Dowodzenie vs. Perwazja: dwa modele krytycznej działalno­ci“, u:
Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, Kraków, 2002, str. 13.
Arg­m­nt

Početkom pragmatizma kao filozofije smatra se pojava V­ljama P­četak

Dž­jmsa (182–1910), a naročito serija njegovih predavanja održa­ pragmat­zma
nih 1906. godine na univerzitetu u Bostonu, potom objavljenih u
knjizi pod nazivom Pragmatizam. Moguće je pozvati se i na filozofi­
ju Čarlsa Sand­rsa P­rsa (1839–191) i Dž­na Dj­­a (1859–1952),
ali za filozofiju, a naročito za teoriju književnosti u XX veku, pra­
vi razvoj pragmatizma počinje zajedno s pojavom R­čarda R­rt­­
ja (rođ. 1930) i St­nl­ F­­a (rođ. 1938). Kad bi se nastojalo da se
formulišu najopštije teze koje bi potpisali Džejms, Djui, Pirs, ali i
Rorti i Fiš, onda bi one glasile ovako: spoznavanje stvarnosti jeste Sp­zna­anje
istovremeno i njeno stvaranje, jer ona ne postoji nezavisno od sve­ ka­ st­aranje
sti i jezika. Sve ovo što za čoveka ima neki smisao – njegova je tvo­
revina, jer ne postoji nikakav transcendentan ili transcendentalan
princip čije bi otkriće moglo da garantuje apsolutnu razumljivost
sveta. Ono što se može razumeti, razume se u određenim okvirima
koji nastaju zahvaljujući društvenom pristanku o korisnosti sazna­
nja. Saznanje nije reprezentacija sveta u jeziku, već rezultat potreba Saznanje ka­
ili želja pojedinca ili grupe koji međusobno usklađuju principe nji­ rez­ltat naš­h
želja
hove pravosnažnosti. Predmeti saznanja nemaju nikakav smisao iz­
van diskurzivne prakse preduzete s nekim određenim ciljem. Ljudi
koriste različite jezike, tako da i predmeti saznanja poseduju različit
smisao u zavisnosti od toga ko i u kojoj situaciji o njima govori.

Pr­t­­ aps­l­ta

U predavanjima održanim u Bostonu 1906. godine, istim onim koja

će se znatno kasnije, sada već pod zajedničkim naslovom Pragmati­ Džejms­­
zam, pokazati kao jedno od najvažnijih intelektualnih dostignuća Pragmatizam
epohe, Viljam Džejms je opisivao spor između tvrdih i mekih umo­
va. Prvi veruju samo u činjenice izvan kojih ništa ne postoji i čija
je nepovezanost svedočanstvo trajnog kraha jedinstvenosti sveta
XIV. Pragmatizam 523
 u kojem živimo, dok je drugima, upravo zbog tog raspada, potreb­
Sp­r ­ stanj­ no priznanje spolja, apsolutna utemeljenost onoga što je prolazno.
s­eta
Svet „je prostran i isparčan“, kaže Džejms, ili se s tim slažemo (tvr­
Džejms­­a di umovi) ili se ne slažemo (ovu opciju biraju meki umovi). Ovo
p­dela na t­rde je, tvrdi Džejms, ozbiljan spor, iako nas u oba slučaja lišava sopstve­
­ meke ­m­­e
ne volje i mogućnosti uticaja na naše živote ili – kako bi to Niče re­
kao – lišava nas volje za moć čiji je drugi naziv – stvaralaštvo. Tvrdi
umovi samo konstatuju da j e t a ko k a ko j e i treba se s tim pomi­
riti, dok meki umovi smatraju da sve na ovom svetu zavisi od toga
šta je i z v an ovog sveta. Dok tvrdi umovi prihvataju stvarnost kao
gotovu i konačnu, meki umovi pretvaraju sve što se događa jedva
u senku onoga što je nepromenljivo. I prvi i drugi vide svet kroz pri­
zmu apsoluta, samo što su za tvrde umove apsolutni već gotovi zako­
ni stvarnosti (i činjenice koje iz njih proističu), dok su za meke umove
apsolutni zakoni apriorni i zato se činjenice uopšte ne uzimaju u obzir.
Devedeset godina kasnije, Ričard Rorti će opisati potpuno istu
opoziciju, samo pod drugačijim
P­z­t­­­st­ pr­t­­ nazivom. Rorti suprotstavlja pozi­ ■ POSTFILOZOFSKA KULTURA
metaf­z­ke – savremena postprosvetiteljska
tiviste i metafizičare (prvi veruju kultura u kojoj tradicionalna meta­
samo u gole činjenice, a drugi u izička pitanja („šta je to istina?“,
večne principe), sučeljavajući oba „šta je to dobro?“) gube svoj zna­
stanovišta s postfilozofskom kultu­ čaj s obzirom na nedostatak apso­
rom prema kojoj – kako poverenje lutnog kriterijuma veriikovanja.
U postilozofskoj kulturi „ljudi bi
u gole činjenice tako i traganje za se osećali kao usamljena, oformlje­
nepromenljivim esencijama – pre­ na bića, bez ikakve veze sa nečim
teruje u omalovažavanju potpune Izvan [something Beyond]“,* dok i­
prolaznosti ljudskog života koji lozof, koji brine za adekvatnost svo­
traga za svojim mestom u svetu jih opisa stvarnosti, biva zamenjen
pomoću njegovih trenutnih opisa, snažnim pesnikom (kategorija
koju je Rorti preuzeo od Harolda
procenjujući koji od njih najbolje Bluma) koji drugima nameće sop­
služi tom cilju. Oba stava – Džejm­ stvene samokreacije.
sov i Rortijev – mogu se sažeti * R. Rorti, Konsekvence pragmatizma,
u nekoliko osnovnih teza koje isto­ Beograd, 1992, str. .
K­ndenz­­ana vremeno daju kondenzovanu sliku
sl­ka pragmat­č­
ke m­sl­
pragmatičke misli. Smisao sveta ne postoji ni u samim činjenicama,
ali ni izvan njih – u sferi njihovog transcendentnog utemeljenja,
već je rezultat čovekove stvaralačke delatnosti. To stvaralaštvo nije
ni proizvoljno nametanje smisla, ali ni otkrivanje njegovog goto­
vog oblika, već pre gov aranj e sa svetom po ustaljenim pravilima.
Ta pravila ne predstavljaju individualan već zajednički pronalazak

 W. James, Pragmatizm..., op. cit., str. 203.

52 Književne teorije XX veka

 ■ DARVINIZAM – pogled na i zato Džejms s pravom tvrdi da
„u reku svežeg iskustva uranjamo
svet koji je Rorti poistovećivao s
pragmatizmom, a koji izražava ispunjeni uverenjima naših preda­
nastajuću sposobnost oblikovanjaka“. Ova uverenja nam omoguća­
sredstava neophodnih individui da
vaju da struktuiramo ovu „reku
preživi. Prema Rortiju, Darvinova
svežeg iskustva“ skoro isto kao što
vizija jezika kao korisnog sredstva
kategorije intelekta u Kantovom
(koja se takođe nadovezuje na Haj­
sistemu omogućavaju oblikovanje
degerovu koncepciju iz Bitka i vre­
pojavnog sveta. Važna je reč „sko­
mena, kao i Vitgenštajnovu teoriju
jezičkih igara) ostaje u suprotnosti
ro“, jer se osnovna razlika zasniva
sa vizijom jezika kao reprezentaci­
na tome da su ove kategorije koje
je stvarnosti. Korisnost sredstva ov­
de zamenjuje tačnost predstava. su za Kanta univerzalne, nezavisne K­lt­ra ka­
od empirijskog iskustva, iz antro­ pr­d­cent
kateg­r­ja
pološke perspektive – proizvodi kulture koji su vremenom podle­ za ­p­s s­eta
gli tako dalekosežnoj naturalizaciji da se tretiraju kao univerzalne.
U vezi s tim, čovek koji raspolaže intelektom nije suprotstavljen sve­
tu, shodno dihotomiji između subjekta i objekta, već je utonuo u Kr­t­ka s­­jekta
ovaj svet i ne spoznaje ga toliko koliko ga stvara svojom – misao­ saznanja
nom i fizičkom – delatnošću. Drugim rečima: čovek dož iv lj av a
svet i u ovom izrazu se krije i to kako se svet t i če čoveka (u doslov­
nom i prenosnom značenju)5 i to da se on od sveta ne može oslobo­
diti. Svet koji se tiče čoveka ne dozvoljava mu da postane subj ekat
s az nanj a u uskom smislu, odnosno tvorac i istovremeno garant
adekvatnih i tačnih predstava sveta, nego od njega stvara subj ekat S­­jekat
prome n ljivog iskust v a.6 ­sk­st­a

O ­sk­st­­

Iskustvo, prema Džejmsu, karakterišu sledeće osobine čije prihvata­

nje povlači ozbiljne posledice, ne samo metodološke već i životne.
Prvo, ono predstavlja „ulazak u plodne odnose sa stvarnoš­ „Pl­dan ­dn­s
ću“.7 To je, uostalom, najbolja definicija pragmatističkog shvatanja sa st­arn­šć­“

5 U tom smislu je Džejms blizak Hajdegeru koji je koristio reč Umgang, doslov­
no: „ophođenje“, da bi odredio pozicioniranost Daseina u svetu.
6 Potpuno ista je i Rortijeva polazna tačka u kojoj on stavlja znak jednakosti
između iskustva i jezika. Jezik nije posrednik između subjekta i predmeta,
već „deo ljudskog ponašanja“. Zato nam ne stvara „slike stvarnosti“ (tada bi
morao da stane nasuprot nje), već je – kao odgovarajuće sredstvo – oblikuje.
Ovde Rorti verno prati Hajdegera.
7 W. James, „Humanizam i prawda“, u: Znaczenie prawdy. Ciąg dalszy „Prag­
matyzmu“, Warszawa, 2000.

XIV. Pragmatizam 525

 interpretacije; „plodni odnos sa stvarnošću“, što se može i druga­
čije predstaviti: interpretacija je transakcija koju čovek obavlja sa
svetom. Zašto odnos i zašto transakcija? Ne samo zato što povezuje
subjekat sa svetom, već i zato što je to vrsta delatnosti zasnovane
na razmeni: ja utičem na svet (tekstove) i svet (tekstovi) utiču na
mene. Zašto bi ta transakcija bila plodna? Jer omogućava subjektu
koji čita da se pozicionira u svetu onako kako mu odgovara, a i da
istovremeno drugima kaže nešto smisleno. Drugo ime za ovu tran­
sakciju je – prema Rortiju – pronalaženje odgovarajućeg rečnika uz
pomoć kojeg opisujemo sopstvenu egzistenciju.8
Isk­st­­ ka­ Drugo, iskustvo je pro ce s koji se neprestano razvija iz čega
pr­ces proističu sledeće posledice. Čovek gradi svoja uverenja pozivajući
se na ono što mu se (kako telu, tako i umu) dešava te, dakle, na
ono što odnekuda dolazi (od strane stvari ili reči, ljudi ili tekstova)
i što se ili uklapa u njegova uvere­
nja ili ih modifikuje, u zavisnosti ■ PERSPEKTIVIZAM – uverenje
od onoga što ga više zadovoljava o strogoj zavisnosti oblika sveta od
(naravno, ono što ga ne zadovolja­ perspektive iz koje se on percipira.
Filozof koji je prvi od perspektivi­
va, biva odbačeno). S obzirom na zma stvorio ilozofsku osnovu bio
to da je iskustvo promenljivo, „ni­ je Fridrih Niče. U svojim beleška­
Kr­t­ka centralne jedna tačka gledišta nikada ne mo­ ma pisao je: „Kad bi čovek hteo da
tačke gled­šta že biti t a konačna tačka gledišta“.9 se oslobodi sveta perspektive, ostao
A to znači da je iskustvo po priro­ bi bez tla pod nogama.“*
di perspektivno, iako je lišeno in­ * F. Nietzsche, Sämtliche Werke. Kritische
Studienausgabe in 15 Einzelbänden,
tegrišuće perspektive iz koje bi se red. G. Colli, M. Montinari, München–
– kao kod Lajbnica – sve moglo Berlin–New York, 1988, t. II, str. 285.
videti onako kako to vidi Bog. Per­
spektivnost iskustva svedoči i o njegovoj konačnosti koja, opet, ne
govori ni o čemu drugom već samo o tome da – prema Ničeovim
rečima – „niko ne može da izviri izvan svog ugla“ ili da – kako sma­
tra Rorti – nijedan od naših rečnika, zahvaljujući kojima dajemo
K­načna smisao svetu, nije konačan rečnik. Procesualnost, perspektivnost i
term­n­l­g­ja nekonačnost iskustva i opisa čine da se pregovorima subjekta sa sve­
tom ne vidi kraj, što znači da kad smatramo da naša gledišta, uvere­
nja i opisi poprimaju zatvoren oblik, obično u svetu o dust aj emo
o d iskust v a u i me te or ij e od koje zahtevamo i zb av lj enj e iz
reke stvarnosti. Na taj način se sučeljavaju iskustvo i teorija, mada
iz ovoga ne proističe da je iskustvo drugo ime za slavnu pra ksu
koja zakoračuje tamo gde teorija izneverava ili čini njenu dopunu.
8 Hermeneutičari u ovom slučaju govore o projektovanju sopstvene egzistenci­
je na svet u koji se valja smestiti.
9 W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 79.

526 Književne teorije XX veka

Iskustvo, kako ga shvata Džejms, dovodi u pitanje opoziciju između
prakse i teorije, kao i opoziciju između tvrdih (praktičnih) i mekih Praksa
(teorijskih) umova. To je zato što kroz iskustvo subjekat ut i če na
stvarnost pomoću ideja koje sam stvara, iz čega proističe određena
filozofija istine.

K­r­sna ­nt­rakc­ja

Istina, kako je definiše Džejms, predstavlja odnos između naših čul­

nih iskustava i naših ideja. „Truth here is a relation, not of our ideas
to non­human realities, but of conceptual parts of our e­perience
to sensational parts. Those thoughts are true which guide us to b e­
ne f i ci a l i nte rac t i ons with sensible particulars as they occur“.10
Tako, za nas nije istinito ono što se krije u stvarnosti, već ono što
ne unosi disonantnost između ono­
■ KLASIČNA KONCEPCIJA ga što dolazi spolja (čula) i stanja
ISTINE – teorija koja ističe da isti­
nitost sudova zavisi od podudar­
intelektualne svojine. Kad se takva
nosti suda sa stvarnošću (adequa­ disonantnost javlja, ili nisam u sta­ D­s­nantn­st
tio rei et intellectus). nju da razumem ono što vidim ili
mu ne dajem za pravo, ali ne zato
što je to tako, već zato što remeti ovu korisnu interakciju (beneficial
interaction) između mog uverenja i sveta, odnosno – najkraće reče­
no – uopšte mi to ne odgovara11 jer ja „drugačije gledam“ na svet.
To je, uostalom, jedini trenutak kad čovek može da govori o podu­
darnosti i adekvatnosti. Nije reč, međutim, o podudarnosti činjeni­
ca i ideja (upravo ta podudarnost konzervira podelu između subjek­
ta i objekta, a da pri tom još i omogućava pristup tome kako zaista
jeste), već o podudarnosti iskustva i uverenja koje je osnova svake P­d­darn­st
interpretacije. Vidim samo ono na šta sam navikao,12 a i uveren sam ­sk­st­a
­ ­­erenja
samo u ono što mogu da razumem. „Ako se novo iskustvo – poj­
movno ili čulno – previše izrazito suprotstavlja našem već postoje­
ćem sistemu uverenja, tada se u devedeset i devet odsto slučajeva to
tretira kao laž.“13 A u takvim slučajevima, istinito je samo ono što se
10 Ibid., str. 82.
11 Ibid., str. 112.
12 Ovu tezu, prema kojoj je sadržaj spoznaje determinisan njegovom formom
(okvirom, matricom), s pragmatistima dele i predstavnici drugih filozofskih
škola, na primer, Nelson Gudman, autor knjige The Ways of Worldmaking.
To je, u izvesnom smislu, najrasprostranjenija savremena filozofska teza. Up.
W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 112.
13 Ibid., str. 112.

XIV. Pragmatizam 527

S­stem ­­erenja ne suprotstavlja ovom sistemu uverenja. S obzirom na to da se ovaj
sistem uverenja ne stvara odvojeno od iskustva već tokom njegovog
trajanja, to oslobađa humanizam od prigovora za bilo kakav oblik
transcendentalizma, a pre svega Kantovog. Pošto iskustvo odlučuje,
K­lt­rna onda i kultura odlučuje, jer iskustvo koje ne bi bilo determinisano
determ­n­san­st
­sk­st­a
kulturom, bilo bi potpuno prazno. U tom smislu, pragmatička kon­
cepcija istine zaobilazi opoziciju između smišljene i pronađene isti­
ne, opoziciju između subjektivizma i objektivizma.
Ovde se, međutim, obično pojavljuje primedba koja se, uosta­
lom, uvek javlja kad se istini oduzima moć apsolutne objektivnosti.
Zato se kaže da ako je jedan kriterijum istine ekvivalentnost izme­
đu nečijeg iskustva i nečijeg mišljenja, kako onda zaštititi istinu od
potpune proizvoljnosti? Kako je sačuvati od toga da svako čija se
uverenja slažu s njegovim iskustvima može da ostane pri svom miš­
Kak­ ­d­ran­t­ ljenju? Drugim rečima, kako odbraniti istinu od potpune proizvolj­
­st­n­ ­d
pr­­z­­ljn­st­?
nosti? Upravo zato Džejms dopunjava svoju koncepciju istine na sle­
deći način, uostalom, u skladu s njenim transakcijskim karakterom:
„Istine bi trebalo da imaju praktične posledice.“1 To samo znači da
svaka rečenica za koju pretpostavljamo da je tačna (jer odgovara na­
šim uverenjima), mora da prođe kroz test iskustva koje je j e di n i
verifikujući filter. „Sve sankcije zakona istine nalaze se u samom tki­
vu iskustva“15 – kaže Džejms, što znači da u odnosu na iskustvo ne
Ned­statak postoji nikakva transcendentna instanca verifikovanja naših sudova
transendentne koje želimo da prihvatimo kao istinite. Da li to znači da tu vlada pot­
­nstance
puna proizvoljnost? Nipošto. Samo je iskustvo instanca zahvaljujući
kojoj jedni sudovi bivaju odbačeni, a drugi prihvaćeni. Iskustvo ili
ono što nam omogućava da postojimo u svetu. Džejms piše:
„Istina je suprotnost onom što je nestabilno; onom što nas
razočarava; onom što je beskorisno, što je lažno ili nesolid­
no, svemu što je neproverljivo i neosnovano, svemu što je
haotično i kontradiktorno, ... svemu što je nerealno, što je
u tom smislu lišeno praktičnog značenja.“16
Lišeno praktičnog značenja ovde označava: nediskutabilno, ne­
proverljivo, neosnovano, što se izjednačava sa onim što je lažno. Po­
grešno je, dakle, ono u šta nikoga ne možemo ubediti zato što se ne
Arg­ment može ničim opravdati. Ako, međutim, uspem nekome racionalno
rac­­naln­st­ da obrazložim moje gledište, jer je to gledište koje odgovara mojim
1 Ibid., str. 5.
15 Ibid., str. 67.
16 Ibid., str. 69.

528 Književne teorije XX veka

uverenjima (i zato je za mene istinito), i taj neko prihvati moje gle­
dište, onda i ja i taj neko verujemo da su naša gledišta istinita. Još
jedan Džejmsov citat, ovog puta iz pragmatizma:
„Istinite su one ideje koje uspemo da usvojimo, opravda­
mo, potvrdimo, verifikujemo. One koje ne uspemo, pogre­
šne su.“17
Prema tome, da li, prihvatajući pragmatičnu koncepciju istine,
rizikujemo da nam se prigovori proizvoljnost? Ni najmanje. Iz činje­
nice da se kao bezuslovne smatraju one istine koje prihvata većina
uopšte ne proističe da ovo prihvatanje ne spada u definiciju onoga
što je istinito. Čak, naprotiv: istina ne zavisi od toga k a ko j este,
već od toga ko i zašto se s njom slaže. Ovo slaganje ili neslaganje ne Usklađ­­anje
proističe iz mitske podudarnosti između naših sudova i stvarnosti, ­sk­sta­a
već iz podudarnosti između onoga što neko tvrdi i našeg iskustva.
A to znači da je ljudima koji imaju slična iskustva lakše da se slo­
že nego onima koje deli provalija. Ako ljudi ne uspeju da usklade
svoja iskustva, onda neće utvrditi istinitost svojih sudova što, među­
tim, ne znači da to uopšte nije moguće. Istina je poželjna i nužna,
samo što je ne treba tražiti u stvarnosti već u našem odnosu prema
njoj. Istinito je ono što pobednički prolazi kroz proveru iskustva te,
dakle, ono što uspemo da „obrazložimo, potvrdimo, verifikujemo“.
Ako naši sudovi o svetu ne zadovolje ovu proveru, istog trenutka
prelaze na stranu laži. Nema ideje ni sudova o svetu koji bi sami
po sebi bili istiniti. Kako s pravom piše Džejms, „istina se do g ađa „Ist­na se
ideji“, „Truth happe ns to an idea. It becomes true, is made true d­gađa ­dej­“
by events“.18 Verifikovanje svake ideje koja nam nešto znači vrši se
tokom iskustva koje delimo ili želimo da podelimo s drugima. Kao
što se može videti, ovde nema mesta za proizvoljnost.

Int­rpr­tat­­na zaj­dn­ca

Na isti način razmišlja i Stenli Fiš, autor pojma interpretativne zajed­ F­š­­a k­ncepc­­
nice. Najvažnija teza koju je Fiš u raznim prilikama ponavljao glasi: ja ­nterpretat­­­
ne zajedn­ce
„Stalno smo interpretativno pozicionirani [we are always and already
interpretively situated]“.19 To znači da još pre nego što se upustimo
17 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 161.
18 W. James, Pragmatism. A New Name for Some Old Ways of Thinking, New
York, 1907, str. 77–78.
19 S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka..., op. cit., str. 381.

XIV. Pragmatizam 529

 u interpretaciju nekog dela, mora­
■ INTERPRETATIVNA ZAJED­
mo znati da postoje takve suštine NICA – kategorija koju je u istraži­
kao što su književna dela koja se vanje književnosti uveo Stenli Fiš
mogu interpretirati, iščitavati na da bi označio skup različitih uvere­
različite načine (kad bi postojao sa­ nja o književnosti i interpretaciji.
mo jedan način tumačenja književ­ Interpretativna zajednica nam, s
nog dela, niko ne bi pokušavao da jedne strane, omogućava interpre­
taciju književnosti (jer smatra da
ga ponovo pročita), da je interpre­ se književnost uopšte može inter­
tacija moguća samo zahvaljujući pretirati), dok, s druge, ograniča­
naročitom jeziku književnih dela, va njenu proizvoljnost (jer smatra
da su nova iščitavanja ne samo mo­ da nije dozvoljeno da se sve radi
guća već da ih akademska javnost s književnim tekstom). Značenje
teksta nije dato, već se stvara kroz
kojoj se obraćaju, visoko ceni, i ta­ proces interpretacije bez koje knji­
ko dalje, i tako dalje. Sve ove pre­ ževni tekst ne bi uopšte mogao da
mise koje ćutke prihvatamo, ali postane predmet koji ima znače­
koje moramo da prihvatimo da nje. Iako nijedan tekst ne posedu­
bismo se uopšte bavili interpretaci­ je značenje sam po sebi, ipak ne
jom književnih tekstova, proističu postoji ni apsolutna proizvoljnost
interpretacije, jer svaka interpre­
Zak­n­ iz pristanka da se prihvate zakoni tacija mora da postupa shodno
zajedn­ce koji vladaju zajednicom kojoj želi­ opšteprihvaćenim procedurama.
mo da pripadamo interpretirajući
književne tekstove. Neko ko ne zna da postoje književne vrste, me­
trika ili retoričke figure, neće pripadati onoj zajednici čiji je jezik
isti onaj profesionalni jezik kao i jezik kojim govore rudari ili rag­
bisti. Iz istog razloga iz kojeg rudari, razmatrajući plan iskopavanja
uglja, ne govore jezikom ragbista, a ragbisti ne koriste jezik ruda­
ra za planiranje napada s krila (ukoliko ragbisti, kao što se dešava
u Velikoj Britaniji, nisu ujedno i rudari), i teoretičari književnosti
se služe jezikom koji u velikoj meri sprečava proizvoljnost njiho­
vih postupaka. Niko ko se bavi interpretacijom tekstova ne može
sebi dozvoliti apsolutnu proizvoljnost upravo i zbog toga što jezik
Jez­k k­j­ n­je koji koristi nije privatni jezik, nego je to jezik koji koriste i drugi
pr­­atn­ teoretičari književnosti. Drugim rečima, pojam apsolutne proizvolj­
nosti potpuno je pogrešan, jer se nikada nećemo naći u položaju
koji ničim nije determinisan. Naprotiv: naše postupke neprestano
određuje i nst itu cij a koja ograničava anarhične težnje.
Šta su to institucije? Uopšteno govoreći, to su „forme društve­
no organizovane delatnosti“,20 skupovi nadindividualnih konven­
cija koje moramo prihvatiti da bi naše potrebe i vrednosti bile ra­
Inst­t­c­ja zumljive i nama i drugima. Institucija je mesto s kojeg govorimo

20 Ibid., str. 30.

530 Književne teorije XX veka

i s kojeg nas drugi slušaju, dakle, mesto na kojem se organizuje naše
iskustvo. Pre nego što postanemo članovi neke institucije (akademi­
je, instituta), već joj pripadamo u largo smislu: ne bismo mogli ništa
da doživimo da već nema okvira percepcije, ne bismo mogli ništa
da kažemo da nam to ne omogućavaju jezičke i komunikacione kon­
vencije. Zahvaljujući tome što se one međusobno razlikuju, pripada­
mo različitim institucijama, odnosno interpretativnim zajednicama
koje nam omogućavaju donošenje različitih odluka te, samim tim,
slabe opasnost prizvoljnosti koja se nalazi u toj odluci.
Upravo zato je Fiš okoreli intencionalista, samo što intenciju ne Intenc­­nal­zam
shvata psihološki („šta je autor hteo da kaže?“) ili semantički („ka­
kav je smisao autor želeo da uvrsti u tekst?“), već diskurzivno. Inten­
cija nije lična svojina, individualan prohtev ili semantička samovolja,
već modalni okvir svakog kulturnog poduhvata, „forma mogućeg
konvencionalnog ponašanja“.21 Ne može se, kaže Fiš, „konstruisati
nikakav smisao a da mu ne pridodamo neku intenciju“.22 Intencija
je, dakle, ono što čini da određen iskaz uopšte može biti shvaćen.
Ovde se, ipak, nakon što je odbačena netačna zamerka o proizvolj­
nosti, pojavljuje još jedna, sasvim suprotna zamerka. Ako smo, kako
govore Fišovi oponenti i oponenti pragmatizma uopšte, uvek inter­
pretativno situirani, onda u tom slučaju pravo Ja biva istisnuto ili,
u najmanju ruku, zamagljeno konvencijama, fikcijama i konstruk­
cijama. Složivši se sa institucionalnom „prirodom“ Ja, istovremeno
moramo dovesti u pitanje pravu prirodu tog Ja, odnosno njegovu
potpunu nedeterminisanost istorijskim kontekstom. I, u stvari, ovde
počinje spor koji je najvažniji za pragmatizam, a verovatno i za čita­
vu teoriju XX veka. To je spor esencijalista s kontekstualistima.

Es­nc­j­ ­ k­nt­kst­

Esencijalisti veruju da postoji nepromenljiva čovekova priroda ko­ Esenc­jal­zam

ja nije pretrpela nikakve istorijske uticaje. Takođe veruju da posto­ pr­t­­ k­ntek­
st­al­zma
ji nešto poput istine koja je nezavisna od ljudskog mišljenja a čijim
se otkrivanjem bavi ljudski um. U oba slučaja biva uspostavljena
prava suština stvari koja je obično u sukobu s trenutnim i istorijski
promenljivim oblikom. Postoji mnogo mišljenja o tome kako stvari
21 Ibid., str. 2.
22 S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cam­
bridge, Mass., 1995, str. 127.

XIV. Pragmatizam 531

 izgledaju, ali one mogu izgledati
■ ESENCIJALIZAM – gledište po
samo na jedan, njima svojstven na­ kojem ljudi, stvari ili tekstovi pose­
čin. Iza varljivih slika stvari, koje duju skrivenu suštinu koja određu­
se mogu opisivati na različite nači­ je njihovu pravu prirodu. Ta suština
ne, kriju se prave esencije koje ne (= esencija) postoji nezavisno od
zavise od jezika koji ih opisuje, već bilo kakvih pogleda i nije posledica
bi trebalo same od sebe, in propria nikakve interpretacije. Dakle, biti
čovek jeste u zavisnosti od posedo­
persona, kako je govorio Huserl, da vanja nepromenljive i vanistorijske
se javljaju umu. S jedne strane, pra­ ljudske prirode koja mora biti pri­
vo Ja se skriva iza različitih slojeva sutna u svakom čoveku. Slično je i s
privida na koje ne treba obraćati književnim tekstovima: suština knji­
pažnju jer su to varljivi prividi, po­ ževnosti jeste literarnost shvaćena
grešna gledišta koja udaljavaju um kao nepromenljiva osobina svakog
teksta, nezavisna od bilo kakvog
od toga što zaista jeste, a, s druge društvenog ugovora.
strane, ispod promenljivih formi
se krije prava stvarnost koja se bitno razlikuje od toga kako se opi­
S­št­na st­ar­ suje. U oba slučaja suština stvari se radikalno razlikuje od njenog
­ njen ­p­s opisa, iz čega proističe da jezik ne pripada ni pravom Ja, ni samoj
stvarnosti, već je samo nesrećan dodatak kako samom Ja, tako i sve­
tu koji iskrivljuje perspektivu iz koje bi trebalo da se posmatraju nje­
ni pravi oblici.
R­rt­je­a kr­t­ka Svoju raspravu sa esencijalizmom Ričard Rorti je počeo od dovo­
esenc­jal­zma đenja u pitanje ove dihotomije. Ne postoji, kaže on pozivajući se na
Hegela, ništa što prethodi istorijski determinisanom Ja, slično kao što
– ovo je takođe Hegelova teza – nema sveta koji bi bio nešto različito
od jezika koji ga opisuje i to iz jednostavnog razloga što ne postoji
arhimedovska, vanjezička tačka koja bi omogućavala dokazivanje ova­
kve teze.23 Esencijalni opis je samo
jedan od opisa stvarnosti i zasniva ■ IRONIJA – prema Ričardu Ror­
tiju, antimetaizička osnova sve­
se jedino na uverenju i verovanju sna privremenosti svakog opisa
koji poprimaju jezički vid, a ne na stvarnosti i toga da ne postoji ko­
tome kako zaista jeste. Naravno, načna terminologija kojom bi se
svet egzistira izvan nas, spolja u mogao izvršiti iscrpan opis sveta.
odnosu na nas, ali opisi tog sveta sa­ Ironičar, nasuprot metaizičaru ko­
mo su naše tvorevine i samo se na jideveruje u postojanje prave priro­
sveta i čoveka, smatra da je čo­
njih odnosi kriterijum istine i laži. vek samo „mreža verovanjâ i željâ,
Rorti na taj način istupa pro­ lišena središta“ [centerless web of
tiv poznate, klasične hermeneutič­ beliefs and desires]“.*
ke teze po kojoj čovek, koji želi da * R. Rorty, Przygodno­ć, ironia i solidar­
spozna sebe, nastoji da protumači no­ć, Warszawa, 1996, str. 126.

23 R. Rorty, Przygodno­ć, ironia, solidarno­ć, Warszawa, 1996, str. 19–71.

532 Književne teorije XX veka

 ■ PARADIGMA – u teoriji nauke zagonetno pismo sveta. „Svet ne
Tomasa Kuna, skup prećutno pri­ govori. Samo mi to radimo“, kaže
hvaćenih pretpostavki i uverenja Rorti.2 To znači da je upravo čo­
koji omogućavaju naučna istraživa­ vek taj koji rešava pitanje stvarno­ P­tanje ­st­n­t­st­
nja. Prema Kunu, nisu činjenice te sti i samim tim preuzima odgovor­ st­arn­st­
koje diktiraju načine saznavanja, nost za ono što o svetu govori. Svet
već obrnuto: činjenice se utvrđu­
ju kroz procedure koje su naučni­
je govorio čoveku samo zato što je
ci prihvatili. Kad opservacije, do čovek verovao u svet kao delo od
kojih se došlo u okviru različitih njega nezavisnog tvorca, odnosno
paradigmi, uđu u međusobni kon­ Boga. Sekularizacija i razbijanje
likt, taj spor se ne može rešiti pozi­
iluzije savremenog sveta učinili su
vanjem na činjenice, jer se upravo da se na svet – u najmanju ruku,
status onoga što smatramo činje­
nicom dovodi u pitanje. Pobeđuje
počev od romantičara – počelo gle­
ona teorija čije pristalice uspeju dati kao na nešto što na sopstvenu
da dokažu eikasnost (ne adekvat­ ruku treba pronaći zahvaljujući
nost) sopstvenog jezika. Tada na­ imaginaciji i jeziku. Romantičari
stupa promena paradigme koja su religiju zamenili umetnošću
nije izazvana preciznom opserva­ koja je na sebe preuzela ulogu za­
cijom činjenica, već priznavanjem
efektivnijeg jezika njihovog opisa.
čaravanja sveta, dakle, njegove
fikcionalizacije. Pošto su te fikci­
je konstruisane u jeziku, onda je upravo jezik dobio moć stvaranja
stvarnosti. Što je veći književni projekat, što je ubedljiviji opis sveta,
utoliko je veći uticaj na čitaoce, utoliko je veća snaga stvaralačke re­
či koja zamenjuje veru u jezik razuma i nauke kao adekvatnog sred­
stva za opis sveta. Na taj način je književnost, kaže Rorti, zamenila Značenje
nauku i filozofiju, jer je upravo književnost najviše svesna prolazno­ knj­že­n­st­
sti jezika i jastva. Istina se ne otkriva niti od strane sveta, niti od
strane jastva niti od strane jezika koji povezuje svet i jastvo u jedan
continuum. Svet i Ja zavise od jezika koji nije nešto različito od njih,
što znači da smo svet i Ja samo ono što o njima možemo da kaže­
mo. Istorija naše kulture nije ništa drugo do istorija promenljivih Zamena jez­ka
i međusobno konkurentnih jezika kojima se opisuje svet, koji se me­
njaju ne zato što se sve čvršće povezuju sa svetom, nego zato što
se jedna vrsta jezika pokazuje manje uspešnom za opisivanje sve­
ta i treba je zameniti novom, ubedljivijom.25 Ubeđivanje je, prema
mišljenju esencijalista, samo retorički trik koji zamagljuje istinu i
podmeće umesto nje njenu pristrasnu karikaturu, i zato nam samo
filozofija kao stroga nauka (Huserlov termin) omogućava da se pro­
bijemo kroz zastore privida i prodremo do samih stvari.
2 Ibid., str. 22.
25 Ovde se i Rorti i Fiš pozivaju na koncepciju paradigmatske promene koju je
formulisao T. Kun.

XIV. Pragmatizam 533

Op­z­ja f­l­z­f­je Opozicija između filozofije i retorike, prisutna u zapadnoj kultu­
­ ret­r­ke
ri još od spora između Platona i sofista, dobro opisuje spor esencijali­
sta i kontekstualista. Filozofi (ili teoretičari) veruju da je jezik (meto­
dologija) sredstvo koje Ja (jastvo, subjekat) koristi za adekvatan opis
sveta i da je zadatak filozofa maksimalno usavršavanje tog sredstva.
Ja postoji nezavisno od jezika (metodologije), ali postoji nezavisno
i od sveta čije znakove treba adekvatno protumačiti uz pomoć od­
govarajuće metodologije. Tako, prema mišljenju esencijalista, posto­
je solidnije i manje solidne metodologije u opisu sveta. Prve dopiru
do istine, a druge je samo komplikuju. U prvom slučaju, cilj filozofa
(i nauke) jeste usavršavanje „mašinerije opisa“ koja će na kraju poče­
ti besprekorno da funkcioniše i da proizvodi adekvatne opise činjeni­
ca. U drugom slučaju, reč je o pre­
teranoj „subjektivnosti“ koja nas ■ RETORIKA – u starom veku:
teorija govora. Prema pragmati­
udaljava od samih činjenica. čarima, retorika je ilozofski stav
Ret­r­čka tačka S retoričke tačke gledišta ko­ koji smatra da se istina i smisao
gled­šta ja je, prema Fišu, istovremeno i ne mogu pronaći nego stvoriti,
antifundamentalistički stav, stvari proizvesti putem diskursa. Homo
stoje drugačije.26 Ovde se predmet rhetoricus je čovek koji je svestan
opisa ne može razlikovati od nači­ sopstvenih saznajnih ograničenja
na njegovog opisivanja jer jezik u i sklon pregovaranju o značenju u
javnom prostoru.
kojem nastaje određuje sve okvire
mogućeg saznanja.
„Terminologija određenih disciplina nije spoljašnja u odno­
su na svoje predmete, nego ih stvara. Odbacite je u korist
terminologije druge discipline i izgubićete predmet koji bi
samo ona mogla da oživi. Ako bi istraživač književnosti,
objašnjavajući neki stih, poželeo da interiorizuje ciljeve i
uverenja istoričara, kao rezultat toga bi nastalo tumačenje
koje ne bi imalo nikakva teorijskoknjiževna obeležja; na­
stala bi jezička tvorevina [piece of language] koju više ne
bismo smatrali stihom, jer rečnik opisa ne bi u sebi sadr­
žao ništa što bi dozvolilo da se u prvi plan istaknu njegove
poetske osobine. I, obrnuto: ako bi se zapis istorijskog deša­
vanja čitao (što je danas u modi) isticanjem metaforičkih
efekata, narativnih strategija i afektivnih izvora takozvane

26 Up. Rhetoric in an Antifoundational World: Language, Culture, and Pedagogy,

red. M. Bernard­Donals, R. R. Glejzer, New Haven, 1998, naročito eseje Fiša
(„Retorika“), Rortija („Promenljivost jezika“) kao i Igltona („Kratka istorija
retorike“).

53 Književne teorije XX veka

 očiglednosti, kao rezultat bi nastao semiotički predmet u
odnosu na koji ne bi imalo smisla postaviti osnovno istorij­
sko pitanje: šta se desilo?“27
Slično je i sa subjektom. Retorički subjekat, za razliku od epi­ Ret­r­čk­
stemološkog, jeste subjekat koji se „uvek i odmah vezuje za lokalne s­­jekat
i društvene norme i standarde koji ga čine, i koji omogućava raci­
onalno delovanje“.28 Kao što ne postoji jedinstvena terminologija
pomoću koje se može opisati stvarnost (dakle, davati joj smisao),
tako ne postoji nijedan subjekat koji bi se prema ovoj terminologiji
mogao tretirati kao konačna terminologija. Ove razlike se jedino ne
odnose na posebne discipline kao, na primer, na astrofiziku, mole­
kularnu biologiju i nauku o književnosti, nego se odvijaju u okvi­
ru datih disciplina. S pragmatističke tačke gledišta, razlike između
pojedinačnih metodoloških škola u XX veku ne samo što odgovara­
ju različitim terminologijama korišćenim za opis književnosti, već
svedoče o promenljivosti samog predmeta: pošto ne postoji jedna
književnoteorijska terminologija, onda ne postoji ni jedinstvena, od­
nosno nezavisna od mnogih opisa, književnost.29

P­sl­d­c­ za t­­r­j­

Odnos pragmatizma prema teoriji prilično je jednostavan. Godine P­sled­ce

1982, na stranicama časopisa Critical Inquiry, pojavio se provokati­ pragmat­zma
za knj­že­na
van tekst Stivena Knapa i Voltera Bena Majklsa pod nazivom „Aga­ ­straž­­anja
inst Theory“ („Protiv teorije“). Autori su u njemu dokazivali da
teorijski argumenti u interpretaciji književnosti nemaju nikakve po­
sledice i da teorija književnosti jednostavno treba da položi oružje.30
27 S. Fish, „Looking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity“, u: Prof­
fesional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass.
1995, str. 85.
28 S. Fish, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 367.
29 Slično smatra Gadamer: „Pravo značenje stvari koju proučavamo pojaviće
se tek zahvaljujući onome ko ume da nam pravilno na njega ukaže.“ H.­G.
Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Kraków, 1993,
str. 271. Fiš bi, ipak, rekao: „Tek zahvaljujući onome ko ume da nam je ubed­
ljivo pokaže.“ Razlika između „pravilno“ i „ubedljivo“, predstavlja razliku iz­
među hermeneutike i pragmatizma.
30 Up. S. Knapp, W. B. Michaels, „Against Theory“, Chritical Inquiry, 1982, t. 8,
br. . Od ove diskusije je naknadno napravljena čitava knjiga: Against Theory:
Literary Studies and the New Pragmatism, red. W. J. T. Mitchell, Chicago, 1985.

XIV. Pragmatizam 535

 Jedan od učesnika u sporu koji se ■ EPISTEMOLOGIJA – prema
rasplamsao nakon objavljivanja Rortiju, koji je u Filozo­ji kao ogle­
ovog teksta bio je Stenli Fiš koji je dalu prirode (1979) išao tragom
Pr­t­­ te­r­je iznosio sledeće argumente: svaka Hajdegerove kritike metaizike, te­
teorija je beznadežan poduhvat, orija adekvatnih predstava čiji ga­
jer u želji da je formulišemo treba rant je subjekt koji nije uvučen u
saznavanu stvarnost. Znanje koje
da izađemo izvan okvira lokalnih teži sigurnosti Rorti naziva „rezul­
uverenja i da je podvrgnemo ogle­ tatom manipulacije Vorstellungen
du koji nije prethodno priprem­ [predstavama]“.
ljen, što je neizvodljivo jer nema
pojmova i kateogrija koji ne vode poreklo iz te oblasti. Drugim reči­
ma: tako smo čvrsto povezani sa svetom da distanciranje od njega
– osnovni uslov teorije – uopšte nije moguće. To je razlog zašto teo­
rija ne može da ima nikakve posledice za praksu, jer ne može imati
Ne m­že p­st­­ posledice nešto čega nema. A univerzalna teorija ne postoji, jer uvek
jat­ ­n­­erzalna predstavlja samo generalizaciju koja je izvršena na osnovi delimične,
te­r­ja
kontekstualizovane prakse. Takođe, ne neutrališe lične interese, jer
jedino lokalna potraživanja izdiže
na nivo opšteg zahteva.31 ■ HOLIZAM – ilozofski stav pre­
ma kojem pojedinačni delovi siste­
Svi pragmatisti, oslobađajući ma ili neke celine dobijaju na znača­
se od teorije u užem smislu, žele ju tek putem odnošenja prema toj
St­h­ja pr­la­ da nas uvuku u stihiju prolaznog celini. Prema Rortiju, ljudi menjaju
zn­g ž­­­ta života iz kojeg nema načina da se svoja mišljenja ne zato što ona ne
izvučemo, slično baronu Minha­ odgovaraju stvarnosti, već da bi se
uzenu koji se hvatao za sopstveni bolje slagala s drugim mišljenjima
ili da bi među njima stvorili neku
perčin.32 Od Viljama Džejmsa, Ri­ vrstu ravnoteže. Posledica holistič­
čarda Rortija i Stenlija Fiša može­ kog principa za Rortija jeste ukida­
mo da usvojimo da su subjekat i nje razlike između ilozofskog i knji­
istina p o sle di c a a ne u z rok isku­ ževnog diskursa, jer je u oba slučaja
stva koje se ne može odvojiti niti reč o istom samokreativnom i ima­
od kulturnog konteksta koji njime ginativnom činu stvaranja.
31 S. Fiš, Interpretacja, retoryka,... op. cit., str. 333.
32 Zato Fišeov argument protiv Novog istorizma glasi ovako: pošto su sve naše
delatnosti istorijske i prigodne, i njihov smisao ne proističe iz pozivanja na
bilo koji transcendentan ili transcendentalan princip, ne postoji nešto poput
„ranga na skali istoričnosti“, odnosno ne postoje metode koje su više istorij­
ske od drugih. „Istoričnost“, kaže Fiš, „nije opcija, već neminovnost.“ U vezi
s tim, u spor oko istoričnosti ulaze samo različiti istoricizmi, pošto „ne po­
stoji opozicija između istorizma i nečeg drugog, jer to nešto drugo uopšte ne
postoji“. Iz tog razloga besmisleno je nazivati se istoričarem, osim ako neko
ne želi da bude teoretičar istorije, što je takođe neizvodljivo, jer bi to, opet,
značilo odstupanje od istorije, što je nemoguće. Up. S. Fish, „The Folger Pa­
pers“, u: Professional Corectness..., op. cit., str. 127–11.

536 Književne teorije XX veka

upravlja, niti od sfere društvenih pregovora koji mu daju bilo ka­
kvu pravosnažnost. Dakle, ovde ključna kategorija postaje iskustvo
suprotstavljeno epistemološki shvaćenoj teoriji i apriornoj nauci o
svetu, a isto tako i idiosinkretičkom ludilu koje nije u stanju da obra­
zloži sopstvene razloge. Kategorija iskustva i njemu odgovarajućeg
opisa omogućava zaobilaženje suprotnih polova univerzalnih teorija
i individualnog naklapanja i u tom smislu postaje osnovna filozofska
kategorija čoveka uronjenog u život koji nastoji da o tom životu kaže
nešto drugima kako bi ga drugi mogli razumeti. Ako se, međutim,
slažemo s tim da ta kategorija može poslužiti kao efikasno sredstvo
za opis života, onda se treba složiti i s tim da je to izvrsna književno­
teorijska kategorija, osim ako između života i teorije književnosti ne
postavimo nepremostivu razliku što, iz holističke pragmatističke per­ H­l­st­čka
perspekt­­a
spektive, nije moguće. To znači da se naš život – kako kaže Džejms
– odvija „bez sigurnosti i garancije“,33 a to dalje znači da niko i ništa
neće unapred opravdati naše postupke i da se neprestano moramo
uveravati u ispravnost svojih postupaka. Taj beskrajan proces testi­
ranja istinitosti našeg mišljenja o svetu (pa, dakle, i književnosti) iz
pragmatističke perspektive naziva se – inter pret acij a.

R­z­m­

Pragmatizam je filozofija koja je:

1. ant i e s e ncij a list i čka, jer odbacuje postojanje neistorijskih
bivstava nepromenljivih esencija;
2. ant i f und ame nt a l ist i čka, jer ne veruje u postojanje trans­
cendentnih (vanistorijskih) ili trancendentalnih (vanempirij­
skih) principa koji ne bi predstavljali rezultat konvencional­
nih društvenih praksi;
3. ant i re pre z e nt aci on ist i čka, jer ne smatra da je cilj zna­
nja adekvatno predstavljanje stvarnosti;
. ant ite or ij ska, jer ne veruje u mogućnost izgradnje bilo ko­
je teorije o svetu u koji smo uvučeni.
Pragmatizam je filozofija koja na mesto subjekat­objekat diho­
tomije uvodi holistički princip iskustva i opisa stvarnosti bez kojeg
ni iskustvo, ni stvarnost nemaju nikakvog smisla. S tim u vezi je i
filozofija koja je:
33 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 183.

XIV. Pragmatizam 537

 1. istor ij ska, jer ne postoje univerzalni, nekontekstni jezici
opisa stvarnosti;
2. p ersp ekt iv ist i čk a, jer je svaki opis pristrasan, stvaran u
datoj situaciji;
3. iskust ve na, jer o vrednosti jezika opisa ne govori ono što
je adekvatno u odnosu na činjenice, već ono što je korisno za
novo iskustvo;
. inte r pre t at iv na, jer je svaki opis isprobavanje jezika, a ne
primena gotovih pravila.
O književnosti i interpretaciji, pragmatisti misle sledeće:
l. „Književnost nije esencijalna već konvencionalna kategorija
čiji su sadržaj i obim stalni predmet rasprave i rešavanja iz­
među istorijski uslovljenim subjektima.“3 Zato se o „granici
između književnosti i onoga što ona nije stalno iznova prego­
vara“.35
2. Ne postoje sami po sebi književni tekstovi koji bi u sebi krili
neku istinu koju treba otkriti. Književni tekstovi su uvek već
interpretirani, jer su napisani po nekoj konvenciji (ili više
njih) i postaju predmet interpretacije u okviru interpretativ­
ne zajednice.
3. Interpretacija nije otkrivanje istine teksta, već racionalno
testiranje značenja koje je, s jedne strane, ograničeno insti­
tucijama književnosti (konvencije i pravila interpretiranih
tekstova), a, s druge – interpretativnom zajednicom kojoj ap­
solutno pripada svaki interpretator.
. Moć interpretacije ne leži u adekvatnosti (koja je nemoguća)
u odnosu na predmet, već u ubedljivosti izvršenog opisa ko­
ji ne odgovara toliko samoj stvarnosti, koliko drugom opisu.
Interpretacija je više pronalaženje novog jezika (redeskripci­
ja) u kojem se mogu promeniti naši načini govorenja o svetu
(književnosti), nego adekvatan iskaz o svetu (književnosti).

3 S. Fiš, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 306.

35 Ibid.

538 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1898: Viljam Džejms drži u Berkliju predavanje „Philosophical Con­

ceptions and Practical Results“ u kojem, pod uticajem darvini­
zma, tvrdi da misaoni procesi pomažu ličnosti da se prilagodi
okolini. „Ma šta bio, čovek je pre svega praktično bivstvo koje
je steklo um kako bi se prilagodilo životu na ovom svetu.“
1907: Na osnovu ovih predavanja u Bostonu Džejms objavljuje Pragma­
tizam. Za ideju pragmatizma treba da zahvali Čarlsu Sandersu Pir­
su koji je 1878. godine, u članku „How to Make Our Ideas Clear“,
prvi put formulisao njene principe tvrdeći da ljudska uverenja pro­
ističu iz „naučnih delovanja“. Značenje bilo kojeg pojma proističe
iz praktičnog rezultata njegove primene. Dvadeset godina kasnije,
Džejms je pokrenuo najvažniju Pirsovu ideju. Istina, piše, „služi
ideji“, što znači da ona nije večita nego da zavisi od promenljivih
okolnosti koje je verifikuju. Pragmatizam znači prilagođavanje
ideje životu pa, dakle, i ličnosti. To ne znači da je pojam istine ne­
upotrebljiv. Konačan kriterijum istine jeste njena snaga. Slično je
mislio Niče dovodeći istinu u zavisnost od volje za moć.
1909: Objavljivanje knjige Vilijama Džejmsa A Pluralistic Universe. Či­
njenice treba da budu shvaćene jedino u svom lokalnom okru­
ženju. Iste godine izlazi knjiga The Meaning of Truth.
1910: Umire Viljam Džejms.
1912: Posmrtna publikacija Essays in Radical Empiricism.
1922: Human Nature and Conduct Džona Dejvija. Glavna teza je sle­
deća: o onome što želimo, doznajemo tek post factum, tek pošto
prihvatimo rezultate naših aktivnosti. Drugim rečima: ono što
želimo jeste posledica naših aktivnosti, a ne njihov uzrok.
1925: Dejvijeva knjiga Experience and Nature. Prema Rortiju, to je
„najbolji Dejvijev rad“. „Od tog trenutka tokom dvadeset godi­
na ništa se zanimljivo nije desilo u američkoj filozofiji, iako je
Dejvi još uvek bio živ i bio poštovan.“36
36 „Demokracja po filozofii“, razgovor s Ričardom Rortijem, u: G. Borradori,
Rozmowy ameryka­skie, Poznań, 1999, str. 127.

XIV. Pragmatizam 539

1931: Rođen Ričard Rorti.
1938: Rođen Stenli Fiš.
1952: Umire Djui.
1956: Ričard Rorti brani doktorsku disertaciju na Jejlu na osnovi ras­
prave o pojmu potencijalnosti.
1961: Prva Rortijeva rasprava o pragmatizmu: „Pragmatism, Categori­
es and Language“ (Philosophical Review, 1961, t. 70, br. 2).
1967: The Linguistic Turn. Zbirka eseja o lingvističkom zaokretu, koju
je uredio Rorti.
Prva Fišova knjiga o Miltonu: Surprised by Sin: The Reader in
Paradise Lost. Fiš se tada okreće takozvanoj (kasnoj) Reader–Re­
sponse Criticism.
1970: Na molbu urednika New Literary History Fiš piše programski čla­
nak „Književnost u čitaocu: afektivna stilistika“, koji počinje kriti­
kom eseja Birdzlija i Vimsata Affective fallacy, a završava se izrica­
njem metodološke neverice: „Ta metoda ne teži nikakvoj tački koja
bi predstavljala cilj; ona je proces; govori o iskustvu i sama je isku­
stvo, koncentriše se na efekat i njen je rezultat određeni efekat.“37
1978: Philosophy as a Kind of Writing: An Essay on Derrida. Prvi Ror­
tijev esej o Deridi koga je smatrao „komičnim piscem“ a ne
„ozbiljnim filozofom“.
1979: Rortijeva knjiga Filozofija u ogledalu prirode: oštra kritika epi­
stemologije. Knjiga je prevedena na šesnaest jezika.
1980: Is there a Text in this Class? The Authority of Interpretative Com­
munities – Stenli Fiš uvodi kategoriju interpretativne zajednice.
Uvod ima naslov „How I Stopped Worrying and Learned to Lo­
ve Interpretation“ („Kako sam prestao da se nerviram i naučio
da volim interpretaciju“). Jedna od najdiskutabilnijih književno­
teorijskih knjiga devete decenije prošlog veka.
1982: Ričard Rorti prikuplja svoje eseje, napisane posle pragmatičkog
zaokreta, u knjigu Posledice pragmatizma.
1985: Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism. Zbor­
nik članaka štampanih od 1982. do 1985. godine na stranicama
Critival Inquiry provociranih esejom Stivena Knapa i V. B. Majkl­
sa pod istim tim naslovom. „Naša teza je bila sledeća: niko se
ne može naći izvan prakse, teoretičari treba da prestanu to da či­
ne, dakle, teorijsko preduzeće treba da završi svoju aktivnost.“
1989: Prolaznost, ironija i solidarnost Ričarda Rortija: zbirka predava­
nja održanih 1986/87. godine. Ironija postaje glavni filozofov
37 S. Fish, „Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna“, Pamiętnik Literacki,
1983, sv. 1, str. 303.

50 Književne teorije XX veka

 stav koji ne veruje u filozofiju kao privilegovani diskurs. Knji­
ževna kritika se ne bavi objašnjavanjem značenja određenih
knjiga nego njihovim smeštanjem u različite kontekste, utičući,
samim tim, na to da ih percipiramo. Knjiga je prevedena na dva­
deset i dva jezika.
Doing What Comes Naturally: Change, Rherotic, and the Prac­
tice of Theory in Literary and Legal Studies – druga zbirka ras­
prava Stenlija Fiša koja predstavlja najpotpuniju interpretaciju
pragmatističkih pogleda. Naslov (Raditi nešto prirodno) treba
da uputi na nerefleksivne aktivnosti koje proističu iz određene
prakse ukorenjene u kontekstu.
1990: Reading Rorty, zbirka rasprava nastalih kao odgovor na Filozofi­
ju i ogledalo prirode.
1991: Rortijeva knjiga Philosophical Papers. Dve knjige rasprava i ko­
mentara o delima savremenih filozofa i pisaca (od Hajdegera i
Frojda, preko Deride, Dejvidsona i Fukoa, do De Mana i Kunde­
re). Treća knjiga će se pojaviti 1998. godine.
1995: Professional Corectness: Literary Studies and Political Change
Stenlija Fiša. Proširena verzija Clarendon Lectures, održanih u
Oksfordu dve godine ranije. U dodatku – odlučna kritika poli­
tičke kritike i Novog istorizma. Književna istraživanja nemaju
nikakve političke posledice.
2003: Objavljena antologija The Pragmatic Turn in Philosophy.

XIV. Pragmatizam 51

B­bl­­graf­јa

L­terat­ra

A Companion to Pragmatism, red. J. R. Shook, J. Margolis, O­ford 2006.

S. Critchley, J. Derrida, E. Laclau, R. Rorty, Deconstruction and Pragmatism,
red. C. Mouffe, London 1997.
Filozofia ameryka­ska dzi­, red. T. Komendziński i A. Szahaj, Toruń 1999.
H. Putnam, Pragmatism, O­ford 1995; wyd. pol.: idem, Pragmatyzm. Pytania
otwarte, tłum. B. Chwedeńczuk, Warszawa 1999.
The Revival of Pragmatism: New Essays on Social Thought, Law, and Culture,
red. M. Dickstein, Durham 1998.
R. Shusterman, Estetyka pragmatyczna. Żywe piękno i refleksja nad sztuką,
tłum. A. Chmielewski et al., tłum. Chmielewski, Wrocław 1998.
R. Shusterman, Praktyka filozofii, filozofia praktyki, przeł. A. Mitek, red.
K. Wilkoszewska, Kraków 2005.
J. J. Stuhr, Pragmatism, Postmodernism and the Future of Philosophy, New
York 2003.

Džon Devi
J. Dewey, Sztuka jako do­wiadczenie, tłum. A. Potocki, wstęp I. Wojnar, Wro­
cław 1975.
Reading Dewey: Interpretations for a Postmodern Generation, red. L. A. Hick­
man, Bloomington 1998.

V­ljam Džejms

Izb­r ­z d­la

W. James, Do­wiadczenia religijne, tłum., przedm. J. Hempel, Warszawa 1958.

W. James, Pragmatyzm. Nowe imię paru starych stylów my­lenia, wstęp A. J.
Ayer, tłum. M. Szczubiałka, Warszawa 1998.
52 Književne teorije XX veka
W. James, Z wybranych problemów filozofii. Początek wprowadzenia do filozo­
fii, tłum. M. Filipczuk, posł. P. Gutowski, Kraków 200.
W. James, Znaczenie prawdy. Ciąg dalszy „Pragmatyzmu“, tłum. M. Szczubi­
ałka, Warszawa 2000.

Stenl­ F­š

Izb­r ­z d­la

S. Fish, Doing What Comes Naturally: Change, Rhetoric, and the Practice of
Theory in Literary and Legal Studies, O­ford 1989.
S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, red. A. Szahaj, Kra­
ków 2002 – eseji iz dela Doing What Comes Naturally oraz Is There a
Text in This Class?.
S. Fish, Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communiti­
es, Cambridge 1980.
S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cam­
bridge, Mass. 1995.

Važn­ja l­t­rat­ra

K. Rosner, „Stanley Fish, czyli pozorny radykalizm konstruktywistycznej teo­

rii interpretacji“, Teksty Drugie 2005, nr 5.
The Stanley Fish Reader, red. H. A. Veeser, O­ford 1999.

R­čard R­rt­

Izb­r ­z d­la

R. Rorti, Filozofija i ogledalo prirode (prev. Zoran Mutić), Sarajevo, 1990.

R. Rorti, Konsekvence pragmatizma (prev. Dušan Kuzmanović), Beograd, 1992.
R. Rorty, „Demokracja po filozofii“, u: G. Borradori, Rozmowy ameryka­skie,
tłum. K. Brzechczyn, Poznań 1999.
R. Rorty, Essays on Heidegger and Others: Philosophical Papers, t. 2, Cambrid­
ge 1991.
R. Rorty, „Etyka zasad a etyka wrażliwo­ci“, tłum. D. Abriszewska, Teksty Dru­
gie 2002, nr 1–2.
R. Rorty, Obiektywno­ć, relatywizm i prawda. Pisma filozoficzne, t. 1, tłum.
J. Margański, Warszawa 1999.
R. Rorty, Przygodno­ć, ironia i solidarno­ć, tłum. W. J. Popowski, Warszawa
1996.
R. Rorty, „Zmierezch prawdy ostatecznej i narodziny kultury literackiej“,
tłum. A. Szahaj, Teksty Drugie 2003, nr 6.
XIV. Pragmatizam 53
R. Rorty, „Wielkie dzieła literackie jako ­ródło inspiracji“, tłum. M. Szuster,
Literatura na Świecie 2003, nr 9/10.

Važn­ja l­t­rat­ra

The Linguistic Turn: Recent Essays in Philosophical Method, red. R. Rorty, Chi­
cago 1967.
Między pragmatyzmem a postmodernizmem. Wokó­ filozofii Richarda Ror­
ty’ego, red. A. Szahaj, Toruń 1995.
Reading Rorty: Critical Responses to Philosophy and the Mirror of Nature (and
beyond), red. A. F. Malachowski, O­ford–Cambridge 1990.
Richard Rorty, red. C. Guignon, D. R. Hiley, Cambridge 2003.
R. Rumana, Richard Rorty: An Annotated Bibliography of Secondary Literatu­
re, Amsterdam 2002.
A. Szahaj, Ironia i mi­o­ć. Neopragmatyzm Richarda Rorty’ego w kontek­cie
sporu o postmodernizm, Wrocław 1996.
Mihal Pavel Markovski

5 Književne teorije XX veka

XV. ISTORIZAM

Protiv pozitivizma koji se zaustavlja

na pojavi „postoje samo činjenice“,
rekao bih: ne, upravo činjenice ne po­
stoje, već samo interpretacije [That­
sachen giebt es nicht, nur Interpreta­
tionen]. Ne umemo da ustanovimo
nijednu činjenicu „po sebi“: možda je
besmisleno hteti nešto tako.
Fridrih Niče1

Istorija nije nauka.

Hajden Vajt2

Istorijske naracije jesu reprezentacija

prošlosti.
Frenk Ankersmit3
 1

1 F. Niče, Pisma pozosta­e, t. 2: 1876–1889, Kraków, 199, str. 211.

2 E. Domańska, „Interview with H. White“, u: Encounters: Philosophy of Hi­
story after Postmodernism, Charlottesville, 1998, str. 21.
3 F. Ankersmit, „Uvod u poljsko izdanje“, u: Narracja, reprezentacja, do­wi­
adczenie. Studia z teorii historiografii, Kraków, 200, str. 31.
Mn­ž­na

Dakle, istorizmi a ne istorizam, kao i književne te or ij e, a ne te o­ Umn­ža­anje

r ij a. Ova razlika dobro pokazuje promenu koja se desila u XX ve­ met­d­l­šk­h
­sn­­a
ku kad je počelo umnožavanje me to dolo šk i h osnov a na račun
jedne sveobuhvatajuće me to de. Izraz „istorizmi“ se, prema našem
mišljenju, odnosi na dve pojave čiji se uticaj na savremenu književ­
noteorijsku svest ne može umanjiti. Prvo, to je delovanje američkog
istoričara i metodologa Hajd­na Vajta (rođ. 1928) čija je knjiga Me­ Hajden Vajt
tahistory (1973) izvršila pravi preokret u mišljenju o istoriji i istori­
ografiji. Drugo, to je akademski pokret zvani New Historicism, od­
nosno Novi istorizam, koji se ponekad, takođe, mada neprecizno,
definiše i kao kulturni materijalizam. Ove dve orijentacije se odno­
se na različite kontekste metodološkog zasnivanja. Vajt je smatran
strukturalistom, iako među njegove učitelje treba ubrojati italijan­
skog filozofa iz XVIII veka Đanbatista Vika i Fridriha Ničea (naro­
čito u vezi sa uticajem ovog drugog, Vajt bi mogao biti smešten i u
poglavlje – „poststrukturalizam“). Zatim, novi istoricisti pozivaju se
pre svega na marksizam ili kulturalna istraživanja XX veka i nesum­
njivo predstavljaju njihovu izrazitu varijantu. Ako Vajta pre svega in­
teresuje istor i o g raf sk i tekst kao re tor i čka maš i ner ij a z a Vajt ­ N­­­
­st­r­zam
proi z vo d nju e fekt a st v ar nost i, onda se New Historicism bavi
i de olo škom rel acij om i z me đu tekst a i istor ij ske st var­
no st i. Vajt, pre svega, istražuje jezičke strukture zahvaljujući koji­
ma istoričar nastoji da nas uveri u objektivnost svoga rada, a Novi
istorizam, pak, otkriva premise govora o svetu u vidu pogleda na
svet i uticaj materijalnih kulturnih praksi na pisanje književnosti.
Iako se Vajtova t rop olo g ij a (odnosno, nauka o retoričkim tropi­
ma) znatno razlikuje od novoistorijske i de ol og ij e, ipak ih povezu­
je zajedničko uverenje o iluzornosti objektivizma u istraživanju isto­
rije i neutralnosti diskursa koji je opisuje.

XV. Istorizam 57

 Il­z­j­ ­bj­kt­­­zma

Klasična istoriografija, nastala pod uticajem invazije postromanti­

čarskog uverenja o presudnom uticaju istorije na pojedinca, zasni­
Pretp­sta­ke vala se na nekoliko osnovnih premisa. Prvo, istoričar je dužan da
trad­c­­nalne neposredno dopre do istorijskih događaja i predstavi ih onakvim
­st­r­­graf­je
kakvi su bili, a, drugo, dužan je da ih na neutralan način predstavi u
sopstvenom delu. Rad istoričara je bio definisan dvostrukom objek­
tivnošću: predmetom istraživanja i samim diskursom. Upravo sama
istorija, tvrdili su istoričari, progovara kroz njihov rad i pokazuje
svoje pravo – neposredovano – lice, a tekst istoričara treba da pred­
stavlja samo uspešno sredstvo za prenošenje već gotovih sadržaja.
Tako je glasilo glavno uputstvo Leopolda Rankea, sigurno najznačaj­
nijeg nemačkog istoričara, koji je ovako pisao svome bratu:
Sh­atanje „Uloga istoričara se zasniva na razumevanju i podučavanju
razumevanja smisla svake epohe same po sebi i za sebe [an
und für sich selbst]; on mora da ima na umu ... sam pred­
met i ništa više.“
Pre toga, u Uvodu u Istoriju Engleske, isti ovaj autor pisao je da mu
je jedina želja kao istoričara da „potpuno izbriše [auszulöschen] samo­
ga sebe“ da bi „samo stvari mogle da progovore [nur die Dinge reden
/.../ zu lassen]“.5 „Pokazati samo kako se to desilo [bloss zeigen, wie es
eigentlich gewesen]“, postarati se da „stvari same govore“:6 ovo je loci
classici istorijskog objektivizma XIX veka izgrađenog na neutralnoj tač­
ki gledišta, lišenoj bilo kakvog vrednovanja i predubeđenja [Vorurtei­
Ranke­­ ­deal
­st­r­jsk­g le], čiji je Ranke bio neprikosnoven patron. Ideal istorijskog oblikova­
­­l­k­­anja nja [Bildung] mora, prema Rankeu, da se zasniva na tome da
„subjekat bude dužan da od sebe učini samo organ pred­
meta a naročito same nauke, kao i da razume i predstavi
čitavu istinu ne smetajući pri tom prirodnim i slučajnim
ograničenjima ljudskog postojanja“.7
 Pismo od 25. maja 1873. godine. Citat iz: K.­O. Apel, „Das Verstehen. Eine
Problemgeschichte als Begriffsgeschichte“, Archiv für Begriffsgeschichte, 1955,
sv. 1, str. 171.
5 J. Wach, Das Verstehen. Grundzüge einer Geschichte der hermeneutischen The­
orie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis zum
Positivismus, Tübingen, 1933, str. 126.
6 U recenziji iz Geschichte der Preußischen Politik, Drojzenovog opus magnum,
Ranke je pisao da autor „previše govori sam i retko dozvoljava stvarima da
dođu do glasa“. Citat iz: ibid., str. 97.
7 Ibid, str. 123.

58 Književne teorije XX veka

 Kad je sedamdesetih godina XIX veka Fridrih Niče vodio spor N­če­­a kr­t­ka
­­jekt­­­zma
sa istoriografskim objektivizmom, imao je na strani svog poduhva­
ta sjajnog zaštitnika. „Ono što je bilo, ne interesuje nas zato što je bi­
lo već zato što u izvesnom smislu još uvek traje, jer i dalje deluje.“8
Ova maksima najistaknutijeg metodologa istoriografije XX veka Jo­
hana Gustava Drojzena, nesumnjivo je bila i Ničeova deviza. „Što
ne odgovara životu, nije prava istorija“,9 napisao je on krajem 1872.
godine. Niče je još tada protiv objektivizma iznosio teške argumen­
te. Zamerao mu je, prvo, na maskiranju skriveno prihvatanih filo­
zofskih pretpostavki;10 drugo, na zameni doživljavanja ravnodušnih
intelektualnim „shvatanjem“;11 treće, veru u apsolutnu vrednost či­
njenica;12 četvrto, određenu teleologiju ugrađenu u diskurs.13 Peto,
prividno oslobađanje od vrednovanja.1
Sve ove osobine načina istorijskog mišljenja XIX veka: inte­ Os­­­ne ­st­r­­
lektualizam, objektivizam, faktografija, providencijalizam (vera u zma XIX ­eka

8 Das, was war, interessiert uns nicht darum, weil es war, sondern weil es in ge­
wissem Sinn noch ist, indem es noch wirkt: J. G. Droysen, Historik: Vorlesun­
gen über Enzyklopädie und Methodologie der Geschichte, izbor R. Hübner,
München, 1967, str. 275.
9 F. Nietzsche, Sämtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 79.
10 „Istorijsko shvatanje nije ništa drugo do razumevanje određenih činjenica u
skladu s filozofskim pretpostavkama.“ Nietzsches Werke. Gesamtausgabe, Le­
ipzig, 1901–1913, t. 17, str. 329.
11 „Na sve gledati ‘objektivno’, ni na šta se ne ljutiti, ništa ne voleti, sve ‘shvatati’
– to danas znači ‘istorijsko čulo’“. F. Nietzsche, Sämtliche Werke. Kritische Stu­
dienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 652. „‘Objektivnost istoričara’ je nonsens. Sma­
tra se da je neki događaj, sa svim svojim motivima i posledicama, bio tako
čisto opažen [angeschaut] da ni na jedan način nije uticao, ostajući čisto inte­
lektualan proces: kao pejzaž za slikara koji se zadovoljava njegovim predstav­
ljanjem. ‘Neutralno posmatranje’, estetska pojava, prisustvo svih pokretača
volje.“ Ibid., t. 7, str. 673. Kako je pisao Drojzen: „Objektivna nepristrasnost
je neljudska.“ Materialen zur neuen Geschichte, izbor: J. G. Droysen, Halle,
1880–1885, str. 110; pogledati: J. Wach, Das Verstehen..., op. cit., t. 3, str. 183.
12 „Vi ste đavolovi advokati zato što od [...] činjenice [das Factum] pravite idola, to
je činjenica, međutim, uvek glupa i za sva vremena sličnija pre teletu nego bogu.“
F. Nietzsche, Niewczesne rozważania, Kraków, 1966, str. 16. „Unzeitgemäße Be­
trachtungen“, u: Sämtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 1, str. 310.
13 „Rankeovo u k r aš avaju će istorijsko pisanje, njegova preterana opreznost
tamo gde bi trebalo pokazati užasan besmisao slučaja; njegova vera u done­
kle imanentan Prst Božji.“ F. Nietzsche, Sämtliche Werke. Kritische Studiena­
usgabe..., op. cit., t. 11, str. 662.
1 „Ismejati škole ‘objektivista’ i ‘pozitivista’. Oni žele da zaobiđu vrednovanje
i da samo otkrivaju i predstavljaju činjenice. Ipak se može videti, na primer,
kod Tena, da u suštini on ima svoje ljubimce: na primer, snažne, ekspresivne
ličnosti ili sibarite, nasuprot puritanaca.“ Op. cit., t. 11, str. 21.

XV. Istorizam 59

 božije proviđenje), kao i antiaksiologizam, stvarale su negativan kon­
tekst za Ničeovu hermeneutičku filozofiju koja se razvijala sedamde­
setih godina.15 Međutim, osobenost koju je Niče nesumnjivo najviše
napadao bio je objektivizam koji se loše kotirao kod svih hermeneu­
tičara. Kad je, dakle, prigovarao da je „čuvena savremena ‘objektiv­
nost’ loš ukus“,16 samo je ponavljao Drojzenovu tezu koji je pisao da
je „objektivno samo ono što je be­
■ ANTIESENCIJALIZAM – to je
smisleno [Gedankenlose]“.17 Treba pogled prema kojem pojedinac ne
naglasiti da su Drojzenovi i Ničeo­ krije u sebi gotovu esenciju, nego
vi napadi na istoriografski objekti­ je to proizvod spoljnih, istorijskih
vizam (koji je karakterističan i za okolnosti. Novi istoričari i kultur­
antipozitivistički preokret) proisti­ ni materijalisti odbacuju esencijal­
P­stkant­­ska cali iz njihove ukorenjenosti u post­ nu, autonomnu viziju čovečanstva
u ime teorije o kulturnom stvara­
ep­stem­l­g­ja kantovsku epistemološku platfor­ nju ljudske prirode.
mu koja onemogućava svaki oblik
neposrednog saznavanja. Prema Drojzenu, bilo je nemoguće dopre­
ti do „suštine stvari, do same srži života [eigentlichen Lebenskern]“.18
Istorija nije jednostavno ono što je bilo, već, pored prirode, predstav­
lja naziv za pojam zahvaljujući kojem „ljudski duh obuhvata pojav­
ni svet“.19 A to znači da je istorija kategorija u Kantovom smislu,
tj. u onom koji organizuje našu percepciju: svet možemo da razume­
mo samo zato što se dešava. Razlika je, međutim, u tome što osnova
ovakvog shvatanja nije anistorijska svest uopšte, transcendentalan
subjekat koji se rešio istorijskih događaja, već „istorijska svest koja
je interpretirala samu sebe“.20 Kako je pisao Drojzen, na koga će se
prikriveno pozivati čitava hermeneutika XX veka:
„Bez sumnje, ono što jeste razumemo onda kad spoznaje­
mo i sebi objašnjavamo ono što je bilo. Ali i ono što je bilo
spoznajemo samo onda kad možda najpodrobnije istražuje­
mo i shvatamo ono što jeste.“21

15 Up. Z. Kuderowicz, „Od historii jako procesu do historii jako czynu“. (Reflek­
sja historiozoficzna we wczesnej twórczo­ci Nietzschego), u: U progu wspó­c­
zesno­ci. Z dziejów doktryn antypozytywistycznych. Praca zbiorowa, red.
B. Skarga, Wrocław–Warszawa–Kraków–Gdańsk, 1978; H. Schnädelbach, Fi­
lozofia w Niemczech. 1831–1933, Warszawa, 1992, deo 2: Historia.
16 F. Nietzsche, „Götzen­Dämmerung“, u: Sämtliche Werke. Kritische Studiena­
usgabe..., op. cit., t. 6, str. 109.
17 J. G. Droysen, Grundriß der Historik, Halle, 1925, str. 39.
18 J. G. Droysen, Historik... op. cit., str. 19.
19 Ibid., str. 323.
20 H. Schnädelbach, Filozofia w Niemczech. 1831–1933, Warszawa, 1992, str. 90–91.
21 J. G. Droysen, Historik..., op. cit., str. 151.

550 Književne teorije XX veka

 Zadatak istoričara se, prema Drojzenu i Ničeu, dakle, nije zasni­ Zadatak ­st­r­ča­
ra prema Dr­jze­
vao na predstavljanju tobožnje slike prošlosti (jer se do nje, kao stva­ n­ ­ N­če­
ri po sebi, i ne može doći), već na „proširivanju i osnaživanju našeg
misaonog sveta zahvaljujući produbljenom saznanju kontinuiteta čo­
vekovog moralnog razvoja [sittlichen Entwicklung]“.22 Ako je tako,
onda je jedino sredstvo istorijskog saznanja moglo biti ra z ume v a­
nj e [Verstehen] koje je uvek suprotstavljeno obj ašnj av anju [Er­
klären]: „Istorijska istraživanja ne nameravaju ništa da objašnjavaju,
to znači ništa ‘ne’ izvoditi u formi zaključaka nego razumeti.“23

Facta ficta

Niče je nedvosmisleno išao tragom Drojzena. Zadatak istoričara,

govorio je, ne zasniva se na „adekvatnoj istorijskoj rekonstrukciji
[wirklich ‘historische’ Vortrag]“, već na „aktivnim nastojanjima i po­
kušajima ponovnog vraćanja u život [thätige Versuche von Neuen
wieder zum Leben verhelfen]“, jer samo „naš a krv čini to da nam
govore“ dela iz prošlosti.2 Istorija nije zatvorena i završena knjiga
čijim se prelistavanjem, hladne glave, bavi istoričar. Istoričar, dakle,
ne rekonstruiše već konstruiše nemajući nikada šansu da pronađe Ist­r­ja
„pravi“ smisao istorijskih događaja, tj. onaj koji se „stvarno“ desio ka­ k­nstr­kc­ja
u skladu s njim. Istorija sveta nije istorija činjenica samih po sebi,
već samo istorija našeg mišljenja o tim činjenicama i njihovim moti­
vima i uzrocima. To je samo serija „privida [Phantome] iznad bezda­
nih magli neproučenih stvarnosti [unergründlichen Wirklichkeit]“.25
To su samo facta ficta:26 „To što čovek obavija [überspinnt] i obu­
zdava prošlost, jeste umetnički nagon a ne nagon istine. Savršena
forma takvog pisanja istorije jeste čisto umetničko delo [rein Kun­
stwerk] oslobođeno od bilo kakve obične istine.“27
22 Ibid., str. 27.
23 J. G. Droysen, Grundriß der Historik, op. cit., str. 15.
2 F. Nietzsche, „Menschliches, Allzumenschliches“, t. 1–2, u: Sämtliche Werke.
Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 2, str. 31.
25 Ibid., t. 3, str. 22–225.
26 Da je istorija samo konstrukcija koja se izmišlja sa određene tačke gledišta,
danas zvuči banalno, ali nije tako banalno izgledalo u sedmoj i osmoj dece­
niji prošlog veka. Preuranjenost Ničeovih razmišljanja o istoriji dobila je po­
tvrdu u savremenom (odnosnom, više u postmodernom) prisvajanju njego­
ve lekcije iz „istoriografije“. Pogledati, na primer: „Facta ficta“. Z zagadnie­
dyskursu historii, red. W. Kalaga, T. Sławek, Katowice, 1992.
27 F. Neitzsche, Pisma pozosta­e..., op. cit., str. 262; i: Sämtliche Werke. Kritische
Studienausgabe..., op. cit..., t. 7, str. 67.

XV. Istorizam 551

Umetn­čka k­n­ Takvo „umetničko“ tretiranje pisanja istorije proizlazi i otuda
cepc­ja ­st­r­je
što za Ničea jezik nije jasno sredstvo koje koristimo s ciljem da tran­
smitujemo naše znanje o svetu, već komplikovana retorička struk­
tura maskirana našom težnjom ka objektivnoj istini. Na pitanje šta
predstavlja ovo poslednje, Niče odgovara:
Šta je ­st­na? „Pokretna armija metafora, metonimija, antropomorfiza­
ma, ukratko, zbir međuljudskih odnosa koji su poetski i
retorički osnaženi, transponovani [übertragen] i ulepšani,
posle duge upotrebe narodu izgledaju kao kanonski i oba­
vezujući: istine su iluzije [Illusionen] za koje se zaboravilo
da su one zapravo metafore koje su istrošene i izgubile čul­
nu snagu izraza, monete čija se površina izlizala i koje se
danas tretiraju kao metal a ne kao moneta.“28
To je trebalo da znači da je sva­ ■ TROPOLOGIJA – prema Haj­
ki diskurs podvrgnut neumoljivim denu Vajtu, autoru Metahistory
zakonima retorike koji suspenduju (1973), kao i he Tropics of Di­
njegovu neposrednu referencijal­ scourse (1978), sistem retoričkih
nost i brišu snove o nepristrasnom tropa (ili „dubokih strukturalnih
formi“) koji upravlja istorijskom
opisu stvarnosti zbog svoje tropo­ naracijom. Svaki od četiri osnov­
loške strukture.29 Šta znači da je na tropa – metafora, metonimija,
Tr­p saznanja saznanje strukturirano kao trop? sinegdoha i ironija – drugačije us­
Pogotovu što se ono zasniva ili postavljaju odnose između dela i
na nizu prenošenja (Übertragun­ celine i zato odgovaraju („preigu­
gen) i zamena (kao u slučaju me­ rišu“) za drugu vrstu istoriograf­
ske priče i drugu vrstu ideologije.
tafore ili metonimije) između čul­
nog doživljaja i konstruisanja pojma, ili na pridavanju onoga što je
svojstveno ljudskom mišljenju ne­ljudskoj stvarnost (kao u slučaju
antropomorfizma), ili – kao u slučaju hypallaga – na promeni po­
retka uzroka i posledice,30 ili – kao u slučaju sinegdohe – uzimanju
dela kao celine i obrnuto. Ovih pet tropa (tačnije: tri tropa i dve fi­
gure) – metafora, metonimija, sinegdoha, personifikacija i hypallag
– prema Ničeovom mišljenju – određuju celinu ljudskog saznanja.
U svim ovim slučajevima, tropološka medijacija čini da „se ne mo­
že prodreti do carstva istine“.31

28 Ibid., t. 1, str. 189.

29 P. de Man, Alegorie czytania. Język figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego
i Prousta, Kraków, 2003.
30 O ova tri tropa (tačnije: jednom tropu i dve figure): metafori, antropomorfi­
zmu i hypallagu, piše De Man u Alegoriach czytania..., ibid.
31 F. Nietzsche, Sämtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 91.

552 Književne teorije XX veka

 Tako dolazimo do suštine Ničeove kritike istoriografskog dis­
kursa koja je imala ogroman uticaj na mišljenje o istoriji XX veka.
To je radikalno uverenje o nemogućnosti dopiranja do neposredo­ Ned­st­žn­st
s­št­ne st­ar­
vane istorijske „suštine stvari“ koja postoji nezavisno od saznajnog
subjekta i njegovog jezika, uverenje o neautonomnosti smisla proš­
lih događaja, kao i o kreativnom karakteru istoričarevog diskursa.

P­­t­ka ­st­r­j­

Hajden Vajt, po profesiji istoričar srednjeg veka, 1973. godine obja­

vio je svoje veliko delo Metahistory: The Historical Imagination in Metahistory
Nineteenth­Century Europe, obimnu interpretaciju istoriografije
XIX veka u kojoj je dokazivao dve teze. Prvo, da se stilovi istorijskog Vajt­­a p­et­ka
­st­r­jsk­g
objašnjavanja međusobno razlikuju primenom tri osnovne strategi­ p­sanja
je: fabularizacijom, argumentacijom i ideologizacijom. U svakoj od
njih mogući su sledeći modeli: romantični, tragični, komični i sati­
rični32 (fabularizacija); formistički, mehanicistički, organicistički
i kontekstualistički33 (argumentacija); anarhični, radikalni, konzer­
vativni i liberalni3 (ideologizacija). Vajt iznosi argument da istorio­
grafski stil zavisi od izbora određene strategije i određenog struktu­
ralnog modela, što čini da je istoričar, stvarajući diskurs, prinuđen
da postupa na osnovi prihvaćenih strukturalnih pretpostavki. Dru­
go, Vajt iznosi pretpostavku o tome da rad istoričara ne predstavlja Rad ­st­r­čara
ka­ p­etsk­ č­n
neutralno reprodukovanje prošlosti, već nužno podseća na „poetski
čin“35 u kojem dolazi do strukturalne prefiguracije istorijskog polja
istraživanja pomoću četiri osnovna tropa: metafore, metonimije,
32 Vajt ovde prati liniju koju je prvi put izneo kanadski teolog i istraživač knji­
ževnosti Nortrop Fraj, koji je u Anatomiji kritike izdvojio upravo takve mode­
le fabularizacije koji se ponovo uspostavljaju u književnosti (dakle, arhetip­
ske), odnosno mithoi.
33 Formistički način objašnjavanja polazi od toga da svet postaje razumljiv sa­
mo ako se pronađe određena forma koja služi za identifikaciju svih njegovih
elemenata. Organicistički način podređuje svaki element sveta koji se opisu­
je dijalektici delova i celine ili većeg procesa. Mehanicisti traže uzroke istorij­
skih mehanizama, dok kontekstualisti smeštaju događaje u širi interpretativ­
ni okvir.
3 Ovde Vajt sledi primer Karla Manhajma, autora uticajne knjige Ideologija i
utopija (1929).
35 H. White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth­Century
Europe, Baltimore, 1973, s. X.

XV. Istorizam 553

 sinegdohe i ironije.36 Istražujući iz
ove dvostruke, diskurzivno­tropo­ ■ MYTHOI – model fabularizaci­
je, arhetip; prema Nortropu Fraju:
loške (dakle, metaistorijske) per­ romaneskni model koji ima u vidu
spektive dela istoričara XIX veka, da junak prekoračuje ograničenja
Vajt je uveravao da se radovi filozo­ sopstvene egzistencije, borbu s pre­
fa istorije (Hegela, Marksa, Ničea prekama sudbine, pobedu i oslo­
i Kročea) ni po čemu ne razlikuju bađanje koje potvrđuje pobedu
od dela „pravih“ istoričara (Miš­ dobra nad zlom; satirički model
koji – obrnuto – ima u vidu nemo­
lea, Rankea, Tokvila i Burkharta), gućnost oslobađanja od vladavine
jer i filozofi i istoričari svoj rad za­ zla i slabost čoveka koji je svestan
snivaju na sličnim „modalitetima neadekvatnosti sopstvenih napo­
svesti [modes of consciousness]“ ra u neprijateljskom svetu; model
ili figurama imaginacije. To znači komedije podrazumeva trenutno
izmirenje snaga u društvenom ili
Pr­t­­ č­ste da ne postoji čista istoriografija prirodnom svetu, dok tragedija ta­
­st­r­­graf­je koja ne bi istovremeno bila i filo­ kvo izmirenje onemogućava, iako
zofija istorije, kao i da je istraži­ neuspeh junaka ohrabruje gledao­
vanje istorije rezultat prihvaćene ca tragičke predstave.
retoričke strategije. Istoričar ima
na raspolaganju nekoliko osnovnih načina aranžiranja sopstvenog
diskursa kao i tropa, i izbor jednog od njih (stil) istovremeno je i
Vajt­­ izbor određene interpretacije istorije. Iz tog razloga Vajt je struktu­
str­kt­ral­zam ralista,37 jer prihvata pr i mat st r u ktura ln i h i nv ar ij ant i (arhe­
t ipsk i h pr ip ove st i) u o d nosu na s az nanj e ono g a što j e
p oj e di na čno, mada je i poststrukturalista, jer polazi od nužne tro­
pologizacije saznanja i diskursa. Kao strukturalista – Vajt je blizak
Nortropu Fraju, a kao poststrukturalista – via Niče – približava se
De Manu ili – šire: dekonstruktivizmu. Smatrajući, međutim, da je
tropologija duboka struktura koja je „predsaznajna [pre­cognitive]
i pretkritična u ekonomiji svesti istoričara“, i da njeno smeštanje de
facto ispre d čina subjektivnog saznanja, govori da mu je mnogo
više stalo do strukturalizma, bar do Romana Jakobsona, koautora
rada Dva pola jezika. Slično je i s prihvatanjem naracije kao glav­
nog modela ljudskog saznanja. Vajt preokreće tradicionalan, reali­
Ist­r­jska stički odnos između istorijske stvarnosti i pripovesti i dokazuje da
st­arn­st naracija nije sekundarna u odnosu na svet, već primarna, i da ona
­ pr­p­­est­
određuje („prefiguriše“) njegov smisao. To, razumljivo, ne znači da
36 Vajt je više puta naglašavao kakvu je ulogu u njegovoj teoriji odigrao itali­
janski filozof Đanbatista Viko i njegova teorija o primatu poetskog jezika u
odnosu na pojmovni jezik u razvoju kulture.
37 Na pitanje Eve Domanjske kako u stvari sebe vidi, Vajt odgovara: „Ja sam
strukturalista.“ Takođe je rekao: „Nisam postmodernista, vidim svoj proje­
kat kao modernistički.“ Up.: E. Domańska, Encounters..., op. cit., str. 26–27.

55 Književne teorije XX veka

prošlost ne postoji, nego da nemamo neposredan pristup do nje; ili,
drugačije rečeno, da imamo taj pristup jedino pomoću tekstova ko­
ji joj daju – pristrasan i često preokrenut – smisao. Istoriografski
tekst je, dakle, artefakt koji oblikuje istraživanu stvarnost pomoću
naracije i tropa.38 Nema sumnje u to kako je ova teza duboko uko­
renjena u kritici istoriografskog objektivizma koju je sedamdesetih
godina XIX veka izvršio Fridrih
■ NARACIJA – jedan od osnov­ Niče; svoju osnovu je dobila zahva­
nih postupaka (strategija, sredstva ljujući radovima takvih naučnika
saopštavanja) istorijskog diskursa. XX veka kao što su Nortrop Fraj,
S antropološke tačke gledišta, na­
racija je postupak koji organizuje
Kenet Berk, Roman Jakobson, Ro­
percepciju stvarnosti i omogućava lan Bart39 i Mišel Fuko.
ujedinjavanje iskustava. Prema na­ Treba, međutim, konstatovati
rativistima, ne može se ni spozna­ da su izgleda najživotniji nastavak
ti bilo šta, niti ostvariti sopstveni (jer je i kritičan) Vajtovih radova –
identitet a da se ne priča povest.
istraživanja holandskog teoretičara
Prema istoričarima, koji naglasak
stavljaju na narativnu dimenziju istoriografije Fr­nka Ank­rsm­ta Ankersm­t­­e
(rođ. 195), autora rada, objavlje­ narat­­­st­čke
istoriografskog diskursa, naracija teze
ne predstavlja izveštaj o tome šta nog 1983. godine, pod naslovom
se desilo, već daje smisao činjeni­ Narrative Logic, u kojem je formu­
cama ili ih interpretira. Naracija se lisao takve narativističke teze0 ko­
ne može odvojiti od interpretacije
jer obe polaze od perspektivnosti
je se odnose na razliku između opi­
(te, dakle, organičenosti) opisa. sa i naracije, odnosno – kako će se
to kasnije zvati – reprezentacije.
Prvo, „istorijske naracije su interpretacije prošlosti“, a ne registra­
cija (opis) prošlih činjenica, što znači da neinterpretirana prošlost
ne može postati materijal „istorijske naracije“, iako može da postane Ist­r­jska ­straž­­
predmet „istorijskih istraživanja“. Ovo razlikovanje – istorijskih istra­ ­anja / ­st­r­jske
narac­je
živanja i istorijskih naracija – u toj meri je suštinsko da ne briše sferu
činjenica, već je samo prenosi u sferu arhivskih istraživanja, pripisuju­
ći naracijama nužnu retoriku interpretacije. Otuda sledeća teza koja
ističe da „jezik naracije nije jezik predmeta“. Odatle proizlazi uverenje
da su diskusije o prošlosti u suštini diskusije o onome što se o prošlo­
sti govori, dakle, o onim diskurzivnim konstrukcijama stvarnosti, od­
nosno, kako kaže Ankersmit, „narativnim organizacijama znanja“:
38 Detaljniju razradu svojih ideja Vajt je predstavio u sledećim knjigama: Tro­
pics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore, 1978. i Figural Rea­
lism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore, 1999.
39 Naročito je u tom kontekstu značajan Bartov tekst Diskurs istorije, prvi put
objavljen 1967. godine.
0 F. Ankersmit, „Sze­ć tez o narratywistycznej filozofii historii“, u: Narracja,
reprezentacja..., ibid., str. 55–69.

XV. Istorizam 555

 „Naš govor o prošlosti prekriven je gustim nanosom koji
nije povezan sa samom prošlošću, već sa istorijskim inter­
pretacijama i diskusijama o međusobno suprotstavljenim
interpretacijama. Narativni jezik nije proziran i ne liči na
tanko staklo kroz koje možemo da vidimo neizvitoperenu
sliku same prošlosti.“1
Nesumnjivo se ugledavši na Vajta, Ankersmit naglašava do ko­
Tekst­aln­st je mere je istoriografska naracija upletena u komplikovano pitanje
­st­r­je tekstualne reprezentacije, do koje mere je njen subjektivan karakter
lišava težnje ka objektivnoj egzaktnosti i kako je prošlost prisvojena
pomoću privatnih načina predstavljanja. On, ipak, prevazilazi tropo­
loška ograničenja Vajtovog diskursa kad stavlja akcenat na „davanju
za pravo“ prošlosti i na kategoriju istorijskog iskustva. Pošto su činjeni­
ce nedostupne istorijskoj reprezentaciji, onda je ona dužna da odusta­
ne od zahteva za istinom (u logičkom smislu), međutim, ne treba da
odustane od onoga što istorija ispunjava, po uzoru na romanopisce
koji su – kako je to formulisao Džozef Konrad u čuvenom predgovo­
ru Crnac iz družine „Narcis“ – dužni da „daju za pravo vidljivom sve­
tu“ ili, bolje – da ne pomešaju istorijsku naraciju s književnošću – po
Ankersm­t­­a uzoru na portretistu koji predstavlja stvarnost. Na taj način Anker­
te­r­ja ­sk­st­a smit dolazi do formulacije teorije iskustva koju određuje „bliskost“
prošlosti. „Tek nakon iskustva, iz kojeg se pojavljuje prošlost kao po­
tencijalni predmet istorijskih istraživanja, možemo govoriti ‘jezikom
istorije’.“2 Iskustvo prethodi podeli na sferu subjekta i objekta tako da
predstavlja antiepistemološku kategoriju i omogućava istoričaru da
pronađe uporište u istorijskom svetu, kao svetu sopstvenog značenja.
Na kraju će se naracija, reprezentacija i iskustvo pokazati međusobno
čvrsto povezani. Ne može se govoriti o prošlosti ne znajući da se ona i
interpretira. Ne može se govoriti o iskustvu ne znajući da bez njegove
reprezentacije ono biva lišeno značenja. Ne može se misliti o identite­
tu bez uzimanja u obzir njegove narativne i interpretativne prirode.
Ovde se krug, koji je započeo Niče i koji ide do savremenih tropologa
i narativista (pomenimo Rikera), zatvara.

1 Ibid., str. 62.

2 F. Ankersmith, Uvod u poljsko izdanje, op. cit., str. 50.

556 Književne teorije XX veka

P­­t­ka k­lt­r­

Nije drugačija situacija ni na suprotnom polu istoricizma XX veka

kojim je zavladala škola New Historicism. I ovde se mogu pronaći
– manje ili više vidljivi – uticaji Ničeove filozofije, a naročito gene­ Interpretac­je
N­­­g ­st­r­zma
a lo šk i projekat koji je formulisao i koji se može definisati kao is­
traživanje istorijskih uslova pojavljivanja vrednosnih sudova ili šire:
ku ltur noistor ij sk i h uslov a proi zvo dnj e sm isl a.
Analizirajući u Genealogiji morala3 poreklo ocena dobra i zla,
Niče se odlučno okrenuo od teoloških odgovora i izabrao strategiju
istoričara moralnosti koji postavlja sledeće pitanje: „U kojim uslovi­
ma je čovek pronašao ocene koje vrednuju nešto kao ‘dobro’ i ‘zlo’ i
ka kv u v re dnost i maju one s ame.“ Sudovi i vrednosti u koje
verujemo su, dakle, kulturno i istorijski determinisani, i u želji da ih
proučimo moramo pre svega da analiziramo uslove njihovog nastan­
ka, kao i jezik kojim su bili formulisani. Jezik, jer predstavlja društve­ Jez­k
nu činjenicu i ne odražava empirijsku stvarnost već joj daje smisao.
„Protiv pozitivizma, koji se zadržava na pojavi ‘postoje sa­ Pr­t­­
mo činjenice’, rekao bih: ne, upravo činjenice ne postoje, p­z­t­­­zma
već samo interpretacije [Thatsachen giebt es nicht, nur Inter­
pretationen]. Ne možemo da utvrdimo nijednu činjenicu
‘po sebi’: možda je i besmisleno tako nešto želeti.“5
Činjenice same po sebi, odno­
■ ZGUSNUTI OPIS (engl. thick sno bez bilo kakve dorade, glupe su,
description) – termin koji je uveo odnosno lišene smisla, i upravo ih
antropolog kulture Kliford Gerc
u knjizi he Interpretation of Cul­ njihov jezički oblik uvodi u okvire
tures (1973) da bi označio inter­ naše kulture. Pošto je tako, onda je
pretativnu metodu koja polazi od istraživanje istorije onoliko korisno
prividno beznačajne kulturne či­ koliko predstavlja istraživanje jezi­
njenice (anegdote, događaja, pred­ ka koji se koristi da bi se stvarnosti
meta) i postepeno otkriva njenu
„zgusnutost“ putem iznošenja
dao smisao, dakle, i ideologiji koja
→ je u jeziku neminovno prisutna.
3 Kako je 2001. godine, u intervjuu za The Boston Book Review, rekao Steven
Grinblat: „Imam mnogo rezervi u odnosu na Ničea, ali Genealogija morala
je bila knjiga koja je za mene predstavljala potresno otkriće. Sećam se da sam
je čitao u srednjoj školi i da sam osećao kako se čitav moj svet okreće nagla­
vačke. Mrzeo sam je, osećao kako me je uzdrmala, ali sam takođe osećao i
da moj život neće više biti isti nakon njenog čitanja.“
 F. Nietzsche, „Zur Genealogie der Moral“, u: Sämtliche Werke. Kritische Studi­
enausgabe..., op. cit., str. 29–250.
5 F. Nietzsche, Pisma pozosta­e, op. cit., str. 211.

XV. Istorizam 557

 Upravo tako postupaju istraži­ →
vači koji pripadaju školi New Histo­ u njoj skrivenih tragova simbolič­
ricism,6 za koje primaran cilj pred­ kih postupaka, institucionalizova­
nih kodova i konvencija. Protuma­
Tekst k­lt­re stavlja „konstruisanje čitave kulture čen kao tekst smešten u širi – iako
kao oblasti književnih istraživanja lokalni – kulturni kontekst, privid­
kao teksta koji uvek mora iznova no beznačajan kulturni artefakt ot­
biti interpretiran“.7 Ovaj, u skladu kriva svoje značenjsko bogatstvo.
s Ničeovim napomenama, nepresta­ Zgusnuti opis često koriste istraži­
vači New Historicism. Na primer,
no reinterpretiran tekst kulture obu­
u eseju „‘Shaping Fantasies’: Figu­
hvata književnost i druge diskurziv­ rations of Gender and Power in
ne aktivnosti od kojih je izatkana Elizabethan Culture“ Luis Montro­
istorija. Na taj način novi istoričari uz počinje ovako: „Želeo bih da is­
naglašavaju dvostruki odnos izme­ pričam elizabetanski san – ali ne
đu istorije i teksta: San letnje noći, već san koji je sa­
njao Sajmon Forman 23. januara
„Pod istor i čno š ć u teksto­ 1597. godine.“ A zatim analizira
„igru između predstavâ pola i vla­
v a podrazumevam oblik kul­ sti u raslojenom društvu, u kojem
ture, društveno utvrđivanje su vlast svuda preuzeli muškarci
svih načina pisanja, ne samo – svuda, osim na samom vrhu“.
tekstova koje proučavaju kriti­
čari već i tekstova pomoću kojih ih proučavamo. Pod tek­
stu a lnoš ć u istor ij e podrazumevam, prvo, činjenicu da
nemamo nikakav pristup potpunoj i autentičnoj prošlosti,
živom materijalnom postojanju, neposredovanim tragovima
koje je dato društvo ostavilo, tragovima koje ne možemo tre­
tirati kao nešto slučajno već kao nešto što, makar delimično,
6 Ovaj termin uveden je u američka proučavanja renesanse oko 1980. godine.
Pogledati: M. McCanels, „The Authentic Discourse of the Renaissance“, Diac­
ritics, 1980, t. 10, br. 1, a u književnoteorijsku terminologiju ušao je zahvalju­
jući Stivenu Grinblatu, iste te godine. Ranije, u uvodu u Renaissance Self­Fas­
hioning, Chicago, 1980, Grinblat je svoj projekat nazvao „poetikom kulture“,
a ovaj izraz je upotrebio i u Shakespearean Negotiations. Zadatak poetike kul­
ture odredio je tu kao „istraživanje kolektivnog stvaralaštva raznih kulturnih
aktivnosti i odnosa između ovih aktivnosti“ i analiziranje načina na koje su
„kolektivna uverenja i iskustva dobijala oblik, prelazila iz jednog medijuma
u drugi, bila formulisana pomoću podesnih estetskih formi i namenjena ko­
rišćenju [i] kako su bile određivane granice između pojedinačnih kulturnih
aktivnosti: umetnošću, s jedne strane, i drugim formama ekspresije, s druge“.
S. Greenblatt, Shakesperean Negotiations: The Circulation of Social Energy in
Renaissance England, Berkeley–Los Angeles, 1988, str. 5.
7 L. Montrose, „Badania nad Renesansem: poetyka i polityka kultury“, u:
Wspó­czesna teoria bada­ literackich za granicą. Antologia, t. , deo 2: Lite­
ratura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Kraków, 1996.

558 Književne teorije XX veka

 proizlazi iz složenih i jedva sagledivih procesa čuvanja i bri­
sanja; a drugo, što i ovi tekstualni tragovi zatim sami podle­
žu tekstualnoj medijaciji kad se konstruišu u vidu ‘dokume­
nata’ na osnovi kojih istoričari stvaraju sopstvene tekstove
zvane ‘istorijama’.“8
Istraživače okupljene oko Novog istorizma, čiji je centar bio Uni­
versity of California u Berkliju, a časopis Representations (osnovan Representations
1983. godine) bio njihov izdavački organ, povezivalo je uverenje da
se književnost ne može odvojiti od
kulture (kao nadgradnja od baze ■ TEKSTUALNOST ISTORIJE /
ISTORIČNOST TEKSTOVA –
u tradicionalnom marksističkom izraz Luisa Montrouza, američ­
modelu), remek­dela od margi­ kog istraživača renesanse. To je
nalnih ili marginalizovanih teksto­ dvosmeran odnos između istorije
va, a književni tekstovi od drugih i tekstova koji označava; prvo, od­
kulturnih aktivnosti utvrđenih u sustvo neposrednog pristupa (ko­
dokumentima epohe. U suštini, jiistoriji, nije posredovan kroz tekstove)
a drugo, neizbežno situira­
ove istraživače je interesovala vi­ nje svakog teksta u istoriji.
šestrana razmena između teksta i
konteksta, odnosno šire: između autora različitih tekstova. Kako je
smatrao jedan od najvažnijih predstavnika Novog istorizma, St­­­n
Dž­j Gr­nblat (rođ. 193):
„Umetničko delo je ... proizvod pregovora između jednog
stvaraoca ili grupe stvaralaca koji raspolažu složenim i svi­
ma njima zajedničkim repertoarom konvencija, i institucija i
društvenih aktivnosti. Da bi se postigao cilj pregovora, umet­ Ek­n­m­ja
nik mora da stvori odgovarajuću valutu zahvaljujući kojoj ­metn­st­
razmena može da bude uspešna. Treba naglasiti činjenicu da
se taj proces ne zasniva samo na prisvajanju već na uzajam­
noj razmeni, jer postojanje umetnosti uvek podrazumeva
suprotnu relaciju koja se obično meri pomoću prijatnosti i
interesovanja. Moram da dodam da tradicionalno dominant­
na valuta u društvu – novac i prestiž – ovde, očigledno, igra
svoju ulogu, ali izraz ‘valuta’ [currency] koristim metaforički
za određenje sistematičnih regulativnosti i simbolizacije bez
kojih bilo koja razmena ne bi mogla da postoji.“9
Književno delo, da se zadržim na istoj metafori, jeste valuta
podjednako dobra kao i druga dela: putopisna, sudska, pravna,
8 Ibid.
9 S. Greenblatt, „Towards a Poetics of Culture“, u: Learning to Curse: Essays in
Early Modern Culture, London, 1990, str. 158.

XV. Istorizam 559

 lekarska, teološka, istorijska, autobiografska, čiji je zadatak proiz­
vodnja i puštanje u opticaj vrednosti i značenja, bez kojih nijedna
kultura – shvaćena kao samoregulišući sistem – ne bi mogla da po­
Gr­n­lat­­ p­­ stoji. Pojam ci rku l acij e, prema Grinblatu, zamenjuje tradicional­
jam c­rk­lac­je ne pojmove koji opisuju odnose
između teksta i stvarnosti: aluzije, ■ KULTURNI MATERIJALIZAM
simbolizacije, alegorizacije, repre­ – ovaj izraz je prvi put formulisao
marksista Rejmond Vilijams u knji­
zentacije i mimesisa. Oni postaju zi Marksizam i književnost (1977)
neadekvatni u situaciji u kojoj že­ i trebalo je da se odnosi na vezu
limo da opišemo načine na koje između tvorevina kulture (književ­
„materijal – zvanični dokumenti, nosti, umetnosti) i njihovih istorij­
privatni papiri, isečci iz novina i ta­ skih uslovljenosti. Materijalističko
ko dalje, bivaju preneseni iz jedne bi trebalo, jer je ovde ukorenjeno
u konkretnoj političkoj i ekonom­
diskurzivne sfere i postaju [nečije] skoj situaciji, pre svega da budu je­
Estet­čka s­­jst­a estetičko svojstvo“,50 a zatim ih do­ zički načini proizvođenja smisla i
minantna grupa prisvaja. vrednosti. Godine 1985. engleski is­
U sistemu kruženja tekstova traživači Džonatan Dolimor i Alen
ne može da se odvoji vrednost Šinild primenili su ovaj pojam na
od značenja, što potvrđuje istra­ istraživanja Šekspirovih drama, čiji
je rezultat bila knjiga Political Sha­
živanje privilegovanih (= povlaš­ kespeare: New Essays in Cultural
ćenih) predstava koje su podjed­ Materialism.
nako ideološki obeležene i koje
čuvaju društveni poredak. Sagledavajući čvrste veze između cirku­
lacije diskursa i vlasti koja mora da ih kontroliše, novi istoričari se
bave ili analizom dominantnih predstava i njihovom funkcijom u
ojačavanju političke vlasti (iz ove perspektive, najviše analizirani
Šekspir je bio nepokolebljiv čuvar kraljevske ideologije), ili margi­
nalizovanim predstavama potisnutim iza kulturnog centra (na pri­
mer, kroz kolonijalni diskurs). Nije slučajno što se u orbiti njihovih
St­d­je renesanse interesovanja nalazila pre svega renesansa, shvatana kao epoha,
u kojoj je monolitna, kasnosrednjovekovna slika sveta bila razbije­
na na međusobno konkuretne diskurse koji su se borili za preuzima­
nje vlasti nad kolektivnom imaginacijom. Tako je, na primer, Stiven
Grinblat u uvodu u tematski broj časopisa Genre, iz 1982. godine,
posvećenog Novom istorizmu, argumentovano tvrdio da je društvo
pod vladavinom Tjudora bilo mesto ideološkog sukobljavanja insti­
tucija zasnovanih na različitim modelima organizacije društvenog
života (kraljevskog dvora, crkve, porodice) i da je književnost, hte­
la ne htela, morala u tom konfliktu da učestvuje stavljajući se na
neku od strana.

50 Ibid., str. 157.

560 Književne teorije XX veka

R­z­m­

I. Po e t i ka istor ij e Hajdena Vajta ističe da se svaki istoriografski

tekst oslanja na duboke diskurzivne (narativne vidove), ideološke
i retoričke (tropi) strukture. Istorija dobija smisao tek kad je krei­
ra diskurs prožet moralnim i estetskim vrednostima; tako nemamo
pristup samoj istoriji, već njenim interpretacijama. Iz narativne per­
spektive istorijska naracija je forma koja se pridodaje stvarnosti i
kao takva prestaje da biva predmet diskusije. Umesto o njoj, disku­
tuje se o načinima reprezentacije prošlosti.
II. Po e t i ka ku lture Novog istorizma zasniva se na „prelazu
sa formalnih verbalnih analiza ar te f a kat a na ideološke analize Anal­za
diskurzivnih pra ksi, kao i na odbacivanju veštačkih i ustaljenih d­sk­rz­­n­h
praks­
granica između ‘književnih’ i neknjiževnih (uključujući i tekst istra­
živača) tekstova“.51 Ono što je društveno, ovde se shvata kao diskur­
zivna konstrukcija a, s druge strane, upotreba jezika se razume kao
društveno i materijalno uslovljen i ograničen dijalog između njego­
vih učesnika. Usled toga su i nastale sledeće teze:
1. Književnost nije skup vanvremenskih dela, već nestabilno i
agonističko polje verbalnih i društvenih aktivnosti. U tom
smislu su najinteresantniji nekanonski tekstovi koji bacaju
novo svetlo na tradicionalan kanon. Granica između književ­
nih i neknjiževnih tekstova biva izbrisana.
2. Književni tekst je „iskaz proizveden i prihvaćen unutar istori­ Knj­že­n­ tekst
je i unutar istorije drugih proizvoda i usvajanja“. To znači da ka­ pr­­z­eden­
­skaz
književni tekst nije odvojen od istorijske stvarnosti i da ne
predstavlja u toj stvarnosti nešto izuzetno. To, takođe, znači
da predmet istraživača predstavljaju „sv i tragovi tekstualne
prošlosti“ (Grinblat) koji sačinjavaju raznovrsnu ku ltur nu
arh ivu. Upravo je ona (njena unutrašnja struktura, načini
njenog pojavljivanja i reprodukcije itd.), a ne pojedinačni tek­
stovi, predmet interesovanja New Historicisma.
3. „Pisanje i čitanje su uvek istorijski i društveno determinisa­
ni događaji koji se odigravaju u svetu, ali koji i utiču na svet
zahvaljujući delovanju polno determinisanih pojedinaca ili
grupa.“ Književnost nije samo proiz vo d date epohe, nego
i sama proi z vo di kulturne efekte i staje na nečiju stranu u
konfliktu između institucija.
51 L. Montrose, Badania nad Renesansem..., op. cit., str. 138.

XV. Istorizam 561

 . Proučavanje književnosti vezuje se za zauzimanje i određi­
vanje – u političkom, seksualnom, ideološkom smislu – sop­
stvenog mesta u datoj kulturi. To označava „nesposobnost za
konstruisanje iscrpnog opisa, potpunog objašnjenja, ali i ne­
sposobnost za konstruisanje opisa ili objašnjenja situiranog
u nekoj arhimedovskoj tački, izvan istorije koju proučavam,
u nekom idealnom prostoru koji bi prevazilazio koordinate
pola, etničnosti, klase, epohe i profesije“. Ova promenljivost
pozicije proizlazi i iz uverenja da „nijedan diskurs – fiktivni
ili arhivski – ne omogućava pristup nepromenljivim istina­
ma, niti izražava trajnu ljudsku prirodu“.52
Eklekt­zam 5. Proučavanje književnosti je, po definiciji, eklektičko zanima­
nje i nema pretenzije na ekskluzivnost bilo koje metode. Otu­
da se Novi istorizam poziva na marksizam i na psihoanalizu.
Nisu mu strana ni Fukoova, niti feministička tumačenja.
Zbog toga i jeste široka lepeza cultural criticism.

Iako Vajta i Novi istorizam povezuje neverica da se može do­

preti do nediskurzivne suštine stvarnosti i nužnosti stalne interpre­
tacije teksta kulture, ipak ih razdvaja različit pristup samom tekstu.
Vajta više interesuju tekstovi koji su proizvod istoričara, lišeni kul­
turnog konteksta, dok nove istoričare interesuju svi tekstovi koji se
nalaze u promenljivim aktivnostima određene kulture.

52 H. A. Veeser, „Introduction“, u: The New Historicism, red. H. A. Veeser, New

York, 1989, str. XI.

562 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1905–1910: Vilhelm Diltaj (1822–1911) piše delo Izgradnja istorijskog sveta

u duhovnim naukama (posmrtno objavljeno 1927. godine) u ko­
jem formuliše osnove kritike istorijskog uma, oslanjajući se na
filozofiju života.
1946: Robin Džordž Kolingvud objavljuje Ideju istorije, prvu važnu
knjigu iz domena teorije istoriografije. Najvažnija teza, usmerena
protiv teorijâ koje objektivizuju istoriografiju, glasi: „Istorija je sa­
mo oživljavanje ideje prošlosti u intelektu istoričara.“
1960: Prvi broj časopisa History and Theory u kojem se pojavljuju naj­
važniji tekstovi iz oblasti filozofije istorije.
1965: Artur Kolmen Dento objavljuje knjigu Analytical Philosophy of
History u kojoj istorijskoj naraciji pridaje stvaralačku ulogu u
organizaciji iskustva savremenog čitaoca. Istorijska naracija ne­
ma za cilj otkrivanje onoga što se dogodilo.
1967: Članak Rolana Barta „Diskurs istorije“, u kojem autor ističe da
se istorijski tekst na nivou iskaza ni po čemu ne razlikuje od
fiktivne priče. To je prvi pokušaj strukturalističke analize istori­
ografskog teksta.
1973: Hajden Vajt objavljuje svoju Metahistory: The Historical Imagina­
tion in the Nineteenth­Century Europe, smatranu najvažnijom ras­
pravom iz teorije istorije od vremena Kolingvudove Ideje istorije.
U Nemačkoj izlazi zbornik Geschichte – Ereignis und Erzählung
(Istorija – događaj i priča) u redakciji H. Koseleka i V.­D. Štem­
pla, u kojem je naglasak na narativnoj uslovljenosti istoriograf­
skog teksta.
1980: Stiven Grinblat, profesor University of California u Berkliju, ob­
javljuje zbirku eseja o engleskoj renesansi: Renaissance Self­Fash­
ioning: From More to Shakespeare. To je prvi manifest Novog
istorizma.
1982: U specijalnom broju Genre, posvećenom prezentaciji Novog
istorizma, Stiven Grinblat je pisao da „Novi istorizam omekša­
va tvrdu podlogu kako književnih istraživanja tako i književno­
sti. Teži postavljanju pitanja sopstvenog metodološkog uvere­
nja, ali i bilo čijeg drugog“.
XV. Istorizam 563
1983: Prvi broj časopisa Representations u kojem će pisati novi istoričari.
1986: U predavanju Presidentail Address koje je održao Džozef Hilis
Miler, jedan od najvažnijih američkih dekonstruktivista, člano­
vima Modern Language Association, Miler je sa izvesnim za­
prepašćenjem zapazio da je „poslednjih nekoliko godina u knji­
ževnim istraživanjima došlo do naglog, gotovo opšteg zaokreta
od teorije zainteresovane za jezik ka zainteresovanosti za istori­
ju, kulturu, društvo, politiku, institucije, klasne i polne uslovlje­
nosti (gender), društveni kontekst, materijalnu osnovu“.53
1988: Stiven Grinblat objavljuje Shakespearean Negotiations: The Cir­
culation of Social Energy in Renaissance England.
1999: Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect.
2000: Ketrin Galager i Stiven Grinblat objavljuju knjigu Practicing
New Historicism. Manifestujući svoju „povezanost s pojedinač­
nošću (commitment to particularity)“, autori ističu da „(ih) je
pisanje ove knjige uverilo da Novi istorizam nije metodologija
koja se ponavlja, niti književnoteorijski program“, nego samo
strategija pažljivog iščitavanja arhiva, dopiranje bez iluzija do
neposredovane prošlosti.

53 J. Hillis Miller, „Presidential Address 1986. The Triumph of Theory, the Re­
sistance to Reading and the Question of the Material Base“, PMLA, 1987,
t. 102, br. 3, str. 283.

56 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­јa

L­terat­ra

J. G. Droysen, Historik. Vorlesungen über Enzyklopädie und Methodologie der

Geschichte, wybór R. Hübner, München 1967.
Historia: o jeden ­wiat za daleko?, red. E. Domańska, Poznań 1997.
Historicizing Theory, red. P. C. Herman, Albany 200.
J. Hillis Miller, „Narracja i historia“, tłum. M. Adamczyk, Pamiętnik Literacki
198, z. 3.
L. O. Mink, „Historia i fikcja jako sposoby pojmowania“, tłum. M. B. Fedewi­
cz, Pamiętnik Literacki 198, z. 3.
H. Schnädelbach, Filozofia w Niemczech. 1831–1933, tłum. K. Krzemieniowa,
Warszawa 1992, rozdz. 2: Historia.
D. Simpson, „Literary Criticism and the Return to ‘History’“, Critical Inquiry
1988, nr 1.
J. Topolski, Jak się pisze i rozumie historię: tajemnice narracji historycznej,
Warszawa 1996.
J. Wach, Das Verstehen. Grundzüge einer Geschichte der hermeneutischer The­
orie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis
zum Positivismus, Tübingen 1933.
H. Weinrich, „Struktury narracyjne w historiografii“, tłum. M. Łukasiewicz,
Pamiętnik Literacki 198, z. 3.

N­­a ­st­r­­graf­ja

F. Ankersmit, Narracja, reprezentacja, do­wiadczenie. Studia z teorii historio­

grafii, red., wstęp E. Domańska, Kraków 200.
P. Carrard, Poetics of the New History: French Historical Discourse from Brau­
del to Chartier, Baltimore 1992.
E. Domańska, Encounters: Philosophy of History after Postmodernism, Char­
lottesville 1998.
E. Domańska, Mikrohistorie, Poznań 1999.
P. Hamilton, Historicism, London 2003.
XV. Istorizam 565
G. G. Iggers, Historiography in the Twentieth Century: From Scientific Objecti­
vity to the Postmodern Challenge, Middletown 2005.
The Postmodern History Reader, red. K. Jenkins, London 1997.
Reconstructing History: The Emergence of a New Historical Society, red. E. Fo­­
­Genovese, E. Lasch­Quinn, London 1999.

N­­­ ­st­r­zam ­ k­lt­rn­ mater­jal­zam

J. Brannigan, New Historicism and Cultural Materialism, New York 1998.

C. Gallagher, S. Greenblatt, Practicing the New Historicism, Chicago 2000.
S. Greenblatt, „Czym jest historia literatury?“, tłum. K. Kwapisz, Teksty Drugie
2005, nr 1–2.
S. Greenblatt, Learning to Curse: Essays in Early Modern Culture, London 1990.
S. Greenblatt, Renaissance Self­Fashioning: From More to Shakespeare, Chica­
go 1980.
S. Greenblatt, Shakespearean Negotiations: The Circulation of Social Energy in
Renaissance England, Berkeley–Los Angeles 1988.
S. Greenblatt, „Szekspir i Egzorcy­ci“, Teksty Drugie 2003, nr 1.
New Historicism and Cultural Materialism: A Reader, red. R. Kiernan, Lon­
don–New York 1996.
The New Historicism Reader, red. H. A. Veeser, New York 199.
J. Pieters, Moment of Negotiations: the New Historicism of Stephen Greenblatt,
Amsterdam 2001.
Political Shakespeare: New Essays in Cultural Materialism, red. J. Dollimore,
A. Sinfiel, Ithaca 1985.
Representing the English Renaissance, red. S. Greenblatt, Berkeley 1988.
A. Sinfield, Faultlines: Cultural Materialism and the Politics of Dissident Rea­
ding, Berkeley 1992.
The Stephen Greenblatt Reader, red. M. Payne, O­ford 2005.
H. A. Veeser, „Introduction“, u: The New Historicism, New York 1989.
H. A. Veeser, The New Historicism, u: The New Historicism Reader, red.
H. A. Veeser, New York 199.
S. Wilson, Cultural Materialism: Theory and Practice, Cambridge, Mass. 1995.

Hejden Vajt
Tropes for the Past: Hayden White and the History / Literature Debate, red.
K. Korhonen, Amsterdam 2006.
H. White, The Content of the Form: Narrative Discourse and Historical Repre­
sentation, Baltimore 1987.
H. White, Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore 1999.
566 Književne teorije XX veka
H. White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth­Century Eu­
rope, Baltimore 1973.
H. White, Tropics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore 1978.
H. White, Poetyka pisarstwa historycznego, red. E. Domańska, M. Wilczyński,
Kraków 2000.

Mihal Pavel Markovski

567
XVI. KULTURALNA
ISTRAŽIVANJA

Moguće je da svako iskustvo, koje nije ra­

dostan ili bolan krik, preuzima institucija.
Mišel de Serto1

Društveni svet je mesto stalnih borbi za

pravosnažnost značenja.
Pjer Burdije2

Stranost ne počinje na obalama okeana,

već na površini kože.
Kliford Gerc3
 1

1 M. de Certeau, L’Invention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris, 1990, str. 219.

2 P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksyjnej, Warsza­
wa, 2001, str. 51.
3 C. Geertz, Zastane ­wiat­o. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne,
Kraków, 2003, str. 98.
K­lt­ralna ­straž­­anja ­ na­ka ­ knj­ž­­n­st­

Kulturalna istraživanja, cultural criticism, razlikuju se od bilo koje Spec­f­čn­st

druge književnoteorijske škole u XX veku po tome što nemaju ni k­lt­raln­h
­straž­­anja
konkretan predmet, ni jasnu metodu, niti su povezana s bilo kojim
strogo određenim nacionalnim
■ SVAKIDAŠNJICA (fr. le quotidi­ jezikom (kao ruski formalizam,
en) – prema De Sertu, aktivnosti
svakodnevnog života jesu načini praški strukturalizam, američki
na koje deluje pojedinac ispunjava­ New Criticism ili nemačka feno­
jući svoj svet značenjem (pogledati: menologija). Njihov predmet nije
Habitus). Istraživanje svakodnevne književnost kao takva, već široko
uobičajenosti (fr. l’ordinaire) jeste shvaćena kultura, a jednu metodu
„praktična nauka o onome što je
individualno“, koja usmerava naše
zamenjuje konglomerat pojedinač­
navike ka shvatanju naučne racio­ nih strategija posvećenih njenom
nalnosti kao opšteg znanja, apstra­ istraživanju. Umesto da se bave
hovanog od onoga što je slučajno isključivo književnim tekstovima,
ili što zavisi od okolnosti. De Ser­ kulturalna istraživanja za pred­
to, analizirajući (između ostalog met analize uzimaju sve ono što
u dvotomnom delu L’invention du
quotidien) „načine delovanja“ u se može istraživati u okviru kultu­
svakodnevnom životu, razlikuje re: jeftinu popularnu književnost,
unapred nametnute st r ateg ij e i tekstove zabavne muzike, turizam,
t a kt i ke, uz pomoć kojih se ljudi, fudbalske utakmice, reklame, por­
kao korisnici grada, medija, jezi­ nografiju, kupovinu itd. Umesto Met­d­l­ška
ka, suprotstavljaju strategijama i razn­l­k­st
stvaraju sopstvena značenja.
da prihvate jednu metodu analize,
kulturalna istraživanja koriste pret­
postavke semiotike, feminizma, postkolonijalizma, dekonstrukcije,
psihoanalize i postupaju onako kako nalažu njihovi najradikalniji
zagovornici s obzirom na izrazit politički cilj kakva je moć realnog
uticaja na društvenu stvarnost.
Pošto je tako, onda se nameće pitanje: šta kulturalna istraživa­ K­lt­ralna
nja imaju zajedničko s naukom o književnosti ako se ona, kako je ­straž­­anja
­ na­ka
rečeno, bave marginalnom književnošću a kao svoj glavni predmet ­ knj­že­n­st­

XVI. Kulturalna istraživanja 571

 interesovanja imaju široko shvaćenu kulturu? Odgovor na ovo suš­
tinsko pitanje ima tri dela. Prvo, kulturalna istraživanja znače suštin­
ski preokret u mišljenju o književnosti i ruše (prema mišljenju nji­
hovih pristalica) anahroni mit izuzetne pozicije književnih tekstova
u kulturnom univerzumu i njihovu estetičku autonomiju. Kaže se,
zapravo, da se stvaranje estetičkog značenja ne odvija u kulturnoj
P­jam č­tanja praznini, već je društveno determinisano. Drugo, proširuju pojam
čitanja koji ne treba da se odnosi samo na književne tekstove, ne­
go na sve simboličke aktivnosti koje utiču na to kako zamišljamo
stvarnost. Čitanje nije privatan akt i ne ograničava se samo na čita­
nje „zbog prijatnosti“, nego je i način orijentisanja u svetu u kojem
živimo. Treće, pokazuju da je u istraživanju književnosti neizbežno
Istraž­­anje i istraživanje kulture, a pri tom ona nije neutralna akademska delat­
knj­že­n­st­
ka­ p­l­t­čka nost, već politička intervencija, ako se pod politikom podrazumeva
­nter­enc­ja način građenja bilo kakve zajednice (grč. polis).
Stiven Grinblat je u tekstu „Culture“, koji se pojavio u uticaj­
nom rečniku Critical Terms for Literary Studies, napravio takav spi­
sak „kulturnih pitanja“ koji mora sebi da postavi čitalac književnih
tekstova ako želi da se oslobodi „naivnog“ odnosa prema tekstu:
K­lt­ralna „Kakvo ponašanje, kakav model aktivnosti to delo osnažuje?
p­tanja prema Zašto su čitaoci nekog vremena i neke epohe smatrali to
Gr­n­lat­
delo atraktivnim?
Da li postoje neke razlike između mojih i vrednosti skrive­
nih u delu koje čitam?
Od kakvog društvenog razumevanja [konteksta] to delo za­
visi?
Čija sloboda mišljenja ili neki društveni pokret mogu biti
ograničeni, otvoreno ili skriveno, tim delom?
Kakve su šire društvene strukture s kojima se mogu poveza­
ti ovi posebni činovi pohvale i pokude?“
Kao što se vidi, elementarna pitanja se ne odnose toliko samo
na književno delo, koliko na njegove veze s kulturnim kontekstom:
vrednostima utkanim u tekst i koje njegovi čitaoci prihvataju, druš­
tvenim institucijama i simboličkim aktivnostima. Iako Grinblat
dalje govori da „ove veze ne mogu da zamene verno čitanje [close
K­lt­r­l­ška reading]“ i da „kulturološka analiza mora dosta da nauči od pedant­
anal­za ne formalne analize književnih tekstova“, jedno je ipak sigurno:
formalna analiza mora biti podređena kulturnoj analizi. Književni
 S. Greenblatt, „Culture“, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentric­
chia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 226.

572 Književne teorije XX veka

tekstovi, kako tvrdi, ne upućuju na kulturu koja je u odnosu na njih
spoljašnja, već sami po sebi čine tekstove kulture jer su „uspešno
uneli u sebe društvene vrednosti i kontekste“. Drugim rečima, knji­
ževni tekstovi nam ne govore ništa o kulturi kojoj pripadaju, oni su
tekstovi kulture.
Pošto je tako, da bi se razumelo mesto književnosti u kultural­
nim istraživanjima i definisao u njima obavezujući status književ­
nog teksta, moramo početi od približavanja definicije same kulture.

Akt­­n­st­, s­mb­l­, ­d­­l­g­j­

Sam pojam kulture danas nije lako definisati iako se iz mnogo raz­
ličitih pokušaja može izvući sledeća, veoma uopštena, definicija.
Kultura je siste m si mb oli čk i h a kt iv no st i u korenj en i h u Šta je k­lt­ra?
o d re đ e noj i de olo g ij i i zasno­
■ HABITUS – u sociologiji Pjera v an i h na ra z men i. Potrudimo
Burdijea, individualizovan sistem
deinicija, koji pojedinac prihva­
se da ovu definiciju protumačimo
ta usled učestvovanja u različitim deo po deo.
edukativnim institucijama (od po­ Služeći se znakovima i simboli­
rodice do škole) i koji određuje ma čovek nastoji da razume i utiče
način prihvatanja stvarnosti. Ha­ na stvarnost koja ga okružuje, ali i
bitus je kulturni mehanizam koji
da definiše sopstveni identitet. Ne
oblikuje percepciju i omogućava
pojedincu da izađe na kraj u razli­ posmatra kulturu sa distance, već
čitim situacijama. – hteo to ili ne – aktivno u njoj uče­
stvuje. Samim tim ne nailazi na
značenja koja se u njoj oduvek nalaze, već se susreće sa značenjima
koja su proizvod date kulture, proizvod konkretnog vremena i me­
sta (zato ne postoji kultura uopšte,
■ DRUGOST (fr. alterité, engl. ot­ već samo kulture koje se zasnivaju
herness) – osobina koja pripada
na različitim pravilima). Proizvo­
onom ko (što) se izmiče subjektiv­
noj vlasti predstave. Analiza dru­ deći značenja i nastojeći da ih raz­
gosti iz perspektive kulturalnih ume, poredi ih sa svojim gledišti­
istraživanja smeštena je između ma, sa uverenjima koja ima, rečju
epistemološkog pola (drugost je – s predstavama koje ima o stvar­
samo konstrukcija subjekta) i me­ nosti, predstavama koje najčešće
taizičkog pola (drugost je potpu­
no nedostupna). Drugost nije ni deli i s drugim članovima zajed­
sasvim relativna (Huserl), niti je nice kojoj pripada. Zahvaljujući
apsolutna (Levinas, Derida). Ali tome može se izgraditi ili konstru­
jeste konstrukt kulture koji podle­ isati sopstveni kulturni identitet K­lt­rn­
že objektivizujućem shvatanju. koji, kao što se može videti, nije ­dent­tet

XVI. Kulturalna istraživanja 573

 unapred dat, već predstavlja zadatak koji treba ispuniti u sferi kultu­
re. Tako je identitet, slično značenju, rezultat delatnosti ljudi koji iz­
među sebe razmenjuju gledišta, tekstove, priče, gestove, ponašanja.
A pošto, s tim u vezi, ta razmena ne može da bude neograničena
i potpuno slobodna (jer bi tada zavladao haos i niko se ni s kim
ne bi mogao sporazumeti), kultura, koja je toj razmeni istovremeno
uzrok i rezultat, stvara mehanizme kontrole, što znači da to ko si u
velikoj meri zavisi od prihvatanja ili odbacivanja društvenih pravila
koja sama po sebi nisu prirodna već su konstruisana zahvaljujući
disciplinujućim tehnikama.
Tako shvaćena kultura uopšte ne predstavlja standard estetskog
savršenstva koji treba dostići kako bi postao civilizovan čovek.5 Nije
ni homogena celina u kojoj svako ima unapred određeno mesto. Ne
razlikuje se ni od društva, čiji bi mogla biti jedan od sektora. Među­
tim, jeste – to je definisao R­jm­nd V­l­jams (1921–1988), jedan od
P­se­an pionira kulturalnih istraživanja – nešto poput posebnog stila života,
st­l ž­­­ta a particular way of life, koji
„izražava određena značenja i vrednosti ne samo u umet­
nosti i nauci već i u institucijama i svakodnevnom pona­
šanju. Analiza kulture je, prema toj definiciji, objašnjenje
značenja i vrednosti koji se otvoreno ili prikriveno nalaze
u konkretnom stilu, konkretnoj kulturi“.6
e
a
Prenesena na nivo svakodnevnog života analiza kulture se udalja­
va od elitističkog modela koji kulturu poistovećuje s rafiniranošću i
okreće se različitim društvenim tokovima i sferama u kojima nastaju
i razmenjuju se značenja. Kako ka­
že Kl­f­rd G­rc (rođ. 1926) – jedan ■ REPREZENTACIJA (predstava)
je od najuticajnijih antropologa kul­ – u postkantovskoj ilozoiji Vor­
stellung, predstava stvarnosti ko­
ture, pristalica „interpretativne an­ ja se bitno razlikuje od nje same.
Gerc­­a
­nterpretat­­na tropologije“ – značenje „je društve­ U interpretaciji Martina Hajdegera
antr­p­l­g­ja no konstruisano“, što znači da – za savremenost karakterističan
način podređivanja stvarnosti po­
„može [ono] da nastane je­ moću konstruisanja njene slike.
dino na polju jezičkih igara, U Kantovoj interpretaciji, koju su
→
5 Takav pristup je ranije predložio Metju Arnold u uticajnoj knjizi Culture and
Anarchy (1869), tvrdeći da kultura nastaje „iz ljubavi prema savršenosti [in
the love of perfection]“ i da je „istraživanje savršenosti [a study of perfection]“.
M. Arnold, Culture and Anarchy: An Essay in Political and Social Criticism,
London, 1869.
6 R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York, 1976,
str. 12. Pogledati, takođe: Culture and Society: 1780–1950, New York, 1958.

57 Književne teorije XX veka

 → diskurzivnih zajednica, in­
prihvatili savremeni istraživači kul­
ture, stvarnost je sama po sebi ne­ tersubjektivnih sistema od­
spoznatljiva (u radikalnoj verziji: nosa, načina stvaranja sveta,
nema je), ali su spoznatljive (te, da­ da izrasta u konkretnom si­
kle, poseduju značenje) njene slike i stemu društvenih interakcija
predstave koje su međusobno kon­ u kojem nešto za neko ti i za
kurentne. Istraživanje kulture je, da­
kle, istraživanje društvenih načina
neko ja jeste nešto, a ne da je
konstruisanja predstava. „Stvari po nešto u mračnoj komori smeš­
sebi ne znače“, piše jedan od glav­ tenoj u glavi i da ima sasvim
nih predstavnika cultural criticism istorijski karakter, da ga je
Stjuart Hol, „mi smo ti koji konstru­ formirala bujica događaja...“7
išu značenje, koristeći sisteme repre­
zentacije – pojmove i znakove.“ Prema Gercu, koji se svesno
* he Work of Representation: Cultural nadovezuje na hermeneutičku
Representations and Signifying Practi­ tradiciju, značenja nisu stvarana Pr­­z­­đenje
ces, red. S. Hall, London, 1997, str. 25.
„u glavi“ a kasnije nametana stvar­ značenja
nosti koja im je spoljašnja, nego su
■ SOCIOLOGIJA ZNANJA – meto­ stvarana na simboličkom prostoru
dološki stav, razvijan u Nemačkoj od kojem pripadaju učesnici procesa
dvadesetih godina, koji je polazio od komunikacije. To, takođe, znači
toga da su rezultati ljudskog znanja
da stvarnost, uprkos kantovskoj
kulturno determinisani. Klasičnom
knjigom u ovoj oblasti smatra se de­ tradiciji, nije primarno asimetrič­
lo Karla Manhajma (1893–197) Ide­ na, lišena značenja koje je do nje
ologija i utopija (1929). dospelo pomoću svesti. Stvarnost
„Ova knjiga bavi se problemom ka­ je, kaže Gerc, kako po ugledu na
ko ljudi stvarno misle. Ona želi da
Vitgenštajna8 tako i na Hajdege­
ispita ne kako se mišljenje javlja
u udžbenicima logike, nego kako ra, stvarnost u kojoj živimo i u
ono stvarno funkcioniše u javnom kojoj proizvodimo značenja koja
životu i u politici kao instrument određuju naše mesto u njoj.9 Tra­
kolektivnog delanja.“ (Iz autoro­ dicija mišljenja o kulturi kao poret­
vog Pristupa problemu.)
ku u kojem se ne mogu razdvojiti
7 C. Geertz, „Pożytki z różnorodno­ci“, u: Zastane ­wiat­o..., op. cit., str. 99.
8 Vitgenštajn je pisao: „Ideja nam je pred nosom kao naočari i, šta god da gle­
damo, vidimo kroz nju. Čak nam ni na pamet ne pada da te naočari skine­
mo.“ L. Wittgenstein, Dociekania filozoficzne, Warszawa, 1972, str. 70.
9 Radikalna podela značenja i stvarnosti protiv koje istupaju hermeneutički
nastrojeni antropolozi, izaziva optužbe za relativizam: pošto svest, kao što
pogrešno smatraju protivnici te škole, nezainteresovana za to „kako stvari
zaista stoje“, stvara značenja, onda zbog toga svako značenje ima istu vred­
nost što vodi odbacivanju kriterijuma istine kao slaganja suda sa stvarnoš­
ću, a samim tim do uništenja zajedničke slike sveta i produbljivanja haosa.
O manjkavosti takvog shvatanja, pogledati: C. Geertz, „Anty­antyre­
latywizm“ i: „Stan antropologicznej sztuki“, u: Zastane ­wiat­o..., ibid.

XVI. Kulturalna istraživanja 575

 činjenice od vrednosti, podaci od teorije, opisi od ocena, duga je i
može se izvesti od jednog od pionira sociologije znanja Maksa Vebe­
ra, koji je 190. godine pisao:
„Ne može se zamisliti druga­
■ KULTURNI KAPITAL – ter­
čije saznavanje kulturnih pro­
min koji je uveo Pjer Burdije za
cesa nego na osnovi značenja označavanje stepena posedovanog
koje za nas uvek ima stvarnost znanja i kvaliikacija neophodnih
života, individualno oblikova­ pojedincu da bi ušao u krug želje­
na u vidu određenih pojedi­ nih institucija kulture.
načnih veza.“10 „Kapital [...] je nešto što je efek­
tivno u datom polju i kao oružje
Ve­er → B­rd­je, Upravo se od Vebera do Bur­ i kao ulog u borbi [za mesto u kul­
Gerc turi], nešto što omogućava onome
dijea i Gerca proteže metodološki ko ga poseduje da vrši vlast, ima
put na kojem se može naći osnov­ uticaj te, dakle, da postoji u datom
ni princip kulturalnih istraživanja: polju i da ne bude samo ‘vrednost
stvarnost nije neutralan predmet bez značenja’.“
istraživanja nego sredina u kojoj
ljudi stvaraju vrednosti i značenja koji, pak, određuju njihove nači­
ne delovanja. A iz toga proizlazi da ne treba istraživati stvarnost sa­
mu po sebi, već ono što o njoj govorimo i mislimo.
Uzmimo samo jedan primer
koji ilustruje razmatranu defini­ ■ SIMBOLIČKA NADMOć – ovaj
ciju kulture o kojoj je reč. Kao pojam uveo je francuski sociolog
Pjer Burdije, smatrajući da jezik
Inst­t­c­­naln­ profesor univerziteta pripadam nije jednostavno sredstvo komu­
p­našanje akademskoj kulturi (koja se vlada nikacije (iluzija autonomije jezič­
po određenim pravilima), i da bih kog sistema), već manifestacija
u njoj na pravi način učestvovao borbe između pojedinaca i – šire
(na primer, postupno napredova­ – grupa kojima pripadaju. Jezik je,
nje u univerzitetskim zvanjima, dakle, deo igre kulturne razmene
koja nije neutralna, već podrazu­
pokazivanje lojalnosti prema is­ meva konlikt interesa i borbu za
pravnim odlukama nadređenih a simboličku vlast, odnosno „moć
suzdržanost u odnosu na neisprav­ uticaja na svet putem delovanja na
ne odluke itd.) moram da joj se predstave o njemu“. Sagledana kao
povinujem. Znam da mi akadem­ stvaranje i modiikacija pojedinač­
ska institucija nameće određeno nih predstava kultura je osnovno
sredstvo simboličke vladavine.
ponašanje (faktor kontrole) i da (Pogledati: Hegemonija)
postoje unapred određena pravila
ponašanja, regulisana zakonom i principom razmene (moram da
ispunjavam nastavne obaveze za koje sam plaćen, pišem knjige uz
10 M. Weber, „Obiektywno­c poznania w naukach społecznych“, u: Problemy so­
cjologii wiedzy, Warszawa, 1985, str. 72.

576 Književne teorije XX veka

pomoć kojih napredujem, itd.) koja ograničavaju moju slobodu,
mada mi univerzitet istovremeno garantuje, bar teorijski, pravo na
slobodno izražavanje – pa onda i razmenu – misli i ideja. Istovre­
meno znam da postoji i druga vrsta razmene zahvaljujući kojoj to
što učim mlade ljude zanimljivim stvarima, za uzvrat stičem – tako
se bar nadam – njihovo prijateljstvo, zahvalnost i poštovanje, iako
ponekad i ljutnju ili antipatiju. U tom pogledu se kultura u kojoj
učestvujem zasniva na tome da ja stvaram vrednosti i ocene koje
determinišu moje ponašanje. Takođe se zasniva na razmeni materi­ K­lt­rna
jalnih i duhovnih dobara, razmeni koja je projektovana prema odre­ razmena
đenom modelu koji takođe determiniše moje ponašanje. Moja pre­
davanja na univerzitetu predstavljaju simboličku aktivnost u tom
smislu što stvaram značenja i što ih popularišem. To činim u skladu
s mojim predstavama o književnosti, kulturi, filozofiji, svakodnev­
nom životu (verujem u liberalno obrazovanje ali istovremeno u sna­
gu tradicije, verujem da treba čitati književnost iako, takođe, znam
da nas ona ne sme udaljavati od života, itd.), i trudim se da te pred­
stave (odnosno moju ideologiju) popularišem pošto za to imam od­
govarajuća institucionalna sredstva. Na taj način imam neku vrstu
vlasti nad studentima koju oni ili prihvataju ili odbacuju u zavisno­
sti od njihovih predstava o stvarnosti (njihove ideologije) kao i od
toga da li ta vlast – nužna u instituciji – neće biti zloupotrebljena.
Kad neko počne da prihvata moje predstave o stvarnosti, počinje da
koristi isti (ili sličan) jezik i na taj način se stvara zajednica interesa.
Međutim, ako se neko ne složi s mojom vizijom sveta, onda bira
drugi diskurs i započinjemo usklađivati ispravnost naših stavova.
Ako posmatramo univerzitet
■ POLJE – prema Burdijeu, druš­ kao uslovni primer kulture (a mo­
tveni prostor je podeljen na neho­
gli bismo isto tako analizirati kafa­
mogena polja koja pojedincima
određuju pravila institucionalnog ne ili fudbalske stadione), onda se
delovanja. To polje je „mreža jasno vidi da predložena definicija
objektivnih odnosa između pozici­ kulture kao sistem si mb oli čk i h S­stem s­m­­l­č­
ja“ koje zauzima subjekat. Suprot­ a kt iv nost i u korenj en i h u o d­ k­h akt­­n­st­
nost polju je habitu s (pogledati)
re đe noj i de olo g ij i i zasnov a­
– sociokulturna sposobnost po­
jedinca da na određen način per­ n i h na ra zmen i dokazuje svoju
cipira svet i aktivnosti u njemu. efikasnost. Ljudi koji žive u svojim
Pojedinac investira svoje obrazova­ sredinama neprestano proizvode i
nje i znanje (ku ltu r ni k apit al tumače značenja (simboličke aktiv­
– pogledati) u mreži društvenih
nosti) koja proizvode i vode odre­
odnosa (p olj e) i proverava svoj
habitu s. đenim stavovima i predstavama o
stvarnosti u kojoj žive (ideologije).
XVI. Kulturalna istraživanja 577
 P­tanje Jedno od važnijih pitanja koja se ovde moraju postaviti (i često
­­jekt­­n­st­
se javljaju u diskusijama o temi „objektivnosti“ humanističkih nau­
ka) glasi: pošto više ne verujemo u romantičnu teoriju uživljavanja
kao osnove društvene hermeneutike, pošto se razumevanje i razjaš­
njavanje onoga što je drugo, drugih sistema vrednosti, drugih siste­
ma kulture, drugih tradicija, ne zasniva na potpunoj identifikaciji,
da li je onda razumevanje onoga što je drugo uopšte moguće? Da li
nam preti relativizam principa pošto svako stvara značenja na sop­
stveni rizik?
V­tgenštajn­­a U pomoć nam dolaze dve teorije. Prvo, te or ij a j e z ičk i h i g a­
k­ncepc­ja ra Ludviga Vitgenštajna koja je prvi put izložena u Filozofskim is­
jez­čk­h ­gara
traživanjima, objavljenim 1953. godine, dve godine nakon njegove
smrti. Vitgenštajn, autor slavnog Logičko­filozofskog traktata čija je
jedna od najvažnijih teza glasila da su „granice mog jezika, granice
mog sveta“, posle takozvanog „preokreta“ izvršio je snažan napad
na teoriju privatnog jezika i – kako je pisao Gerc – „izneo misao iz
pećine uma na javni trg“. To je značilo da jezik nije više, kao što je
ranije smatrao, „slika“ sveta, već skup društveno određenih igara ili
aktivnosti čija motivisanost proizlazi iz njihove životne uspešnosti,
odnosno adekvatnog konteksta primene a ne referencijalne isprav­
nosti. Značenje, zapravo i razumevanje sveta, nije stvaranje koje je
nezavisno od konkretne jezičke aktivnosti, a ona nikada ne može
biti pojedinačna, već se odnosi na društvo čiji sam, kao aktivan kori­
snik jezika, kostvaralac.
Drugu teoriju predstavlja i nte r pret at iv na ant rop ol og ij a
Kliforda Gerca, koja se zasniva na uverenju da je simbolički univer­
zum koji organizuje predstavu svake društvene grupe – da li su to
Papuasi, Navaho Indijanci, igrači golfa ili nuklearni fizičari – rezul­
tat onoga kako oni sami zamišljaju svoj svet i kako „organizuju svoj
Gerc­­a te­r­ja svet značenja“.11 Zato, kako kaže Gerc, „istraživanje kultura drugih
­rgan­zac­je naroda“, ali i istraživanje „sopstvene kulture“, „zahteva dopiranje do
značenja
onoga za šta one sebe smatraju, šta po svom uverenju čine i koji cilj
postavljaju aktivnostima koje sami pokreću“.12 U antropološkim is­
traživanjima reč je, dakle, o „postizanju produktivnog poznavanja
sistema značenja u okviru kojih oni impostiraju svoj život“.13 Prema
Stran­st Gercu, stranost se, koja već započinje „na površini površine [naše]
11 C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpre­
tatywnej, Kraków, 2005, str. 157.
12 C. Geertz, Zastane ­wiat­o..., op. cit., str. 27.
13 C. Geertz, „Wędrówka i przypadek: żywot uczonego“, u: Zastane ­wiat­o...,
op. cit., str. 27.

578 Književne teorije XX veka

kože“, može razumeti jer nije zatvorena u okvire neprozirne subjek­
tivnosti, već podleže impostaciji u određenoj zajednici pošto je – ta­
ko glasi osnovna teza kulturalnih istraživanja koju su prihvatile sve
njene škole i pravci – „značenje društveno konstituisano“.1

Engl­sk­ ­z­­r­

Kulturalna istraživanja, kao što smo rekli, nisu homogena discipli­

na, i to ne samo s obzirom na brojnost različitih jezika analiza koje
Tr­ ­el­ke trad­­
koriste i mnoštvo prihvatanih tačaka gledišta. Postoje – osim već po­ c­je k­lt­raln­h
menutih – tri velike tradicije cultural criticism koje treba pomenuti. ­straž­­anja
Početke jednog od najuticajnijih pravaca, koji će ostvariti veli­
ku popularnost u anglosaksonskim zemljama, treba tražiti u Engle­ Englesk­ ­z­­r­
skoj krajem pedesetih godina kad su dva profesora engleske knji­
ževnosti – Rejmond Vilijams i Ričard Hogart – obojica poreklom
iz radničkih porodica, prihvativši marksizam, objavili svoje knjige.
To su bile Culture and Society: 1780–1950 (1958) i The Uses of Lite­
racy (1957). Polazna tačka je bilo prevrednovanje radničke kulture
u Engleskoj i oslobađanje od elitizma mišljenja o kulturi. Za oboji­
cu su negativne reference u to vreme predstavljali stavovi Fr­nka
R­jm­nda L­j­­sa (1895–1978) koji je u knjizi The Great Tradition:
George Eliot, Henry James, Joseph Conrad (198) ne samo ustanovio
kanon tradicionalne engleske književnosti (isključujući iz nje previ­
še savremene Džojsa i Virdžiniju Vulf) nego je, takođe, tvrdeći da
jedino književnost ima pristup „svesti o različitim mogućnostima
u životu“, isključio iz te uloge ne samo druge umetnosti već i druge
kulturne aktivnosti. Zbog toga su Vilijams i Hogart, povezani s No­ V­l­jams­­a
vom levicom koja je nastala u Engleskoj 1956. godine kao odgovor ­ H­gart­­a
kr­t­ka Lej­­sa
na sovjetsku invaziju na Mađarsku, odlučili da se bave onim što je
potisnuto s polja književne kritike, dakle, različitim formama popu­
larne umetnosti, kao i njenim glavnim konzumentima, odnosno
radničkom klasom. Dosledno su nivelisali i razliku između visoke
i niske kulture, kao i između kulture i društva, dokazujući da u oba
toka deluju isti mehanizmi.
Godine 196. Ričard Hogart i Stjuart Hol su u Birmingemu osno­
vali Centre for Contemporary Cultural Studies koji je postao prva in­ Centre f­r
stitucija koja je oblikovala pristalice kulturalnih istraživanja. Jedna C­ntemp­rary
C­lt­ral St­d­es
od ključnih premisa istraživanja koja su se u CCCS sprovodila, a koja
1 C. Geertz, Pożytki z różnorodno­ci, op. cit., str. 99.

XVI. Kulturalna istraživanja 579

 je direktno izražena u knjizi Edvarda P. Tomsona The Making of the
English Working Class (196), bilo je uverenje o nepovratnoj podeli
jedinstva engleske kulture na međusobno sukobljene klase i kultur­
ne tokove koji nisu međusobno povezani istim tim vrednostima.
Centar se nije služio nijednom jasno preciziranom metodom niti
je imao jasno određen predmet istraživanja. Dakle, bavio se novin­
skim oglasima, reklamama, stripovima, stambenom arhitekturom,
modom, omladinskim supkulturama, ilustrovanim magazinima, fil­
mom, rok muzikom, razglednicama, televizijom, radiom, što je dove­
lo do toga da su – kako piše jedan od istraživača – „umetnosti ulice i
tržišta zamenile tradicionalne umetnosti iz muzeja i biblioteke“.15
Sedamdesetih godina počela su da se vrše intenzivna istraživa­
Gramš­je­a nja dominacije u kulturi uz primenu kategorije he gemonij e koju
kateg­r­ja je prvi uveo italijanski komunista
Ant­n­­ Gram­­ (1891–1937). He­ ■ HEGEMONIJA – termin koji
hegem­n­je
je u društvenu ilozoiju uveo An­
gemonija je način na koji klasa ko­ tonio Gramši da bi označio odnos
ja dominira vrši ideološki uticaj na između vladajuće klase i ostatka
podređenu klasu, ali ne uz pomoć društva. Prema Gramšiju, građan­
sile već uz pomoć postignutog ska klasa vlada nad ostatkom druš­
kompromisa. Pošto se dominacija tva zahvaljujući svojim javnim
vezuje za kapital i posedovanje me­ (pravnim, političkim, vojnim) in­
stitucijama, ali u privatnom životu
dija, hegemonija u kapitalističkom rasprostire svoju vlast zahvaljujući
društvu manifestuje se na nivou širenju sopstvenog pogleda na
popularne kulture koja povezuje svet. Hegemonija nije identična sa
vlasnike (kapital) i konzumente ideologijom jer „deluje“ i u vidu
(radnička klasa) na diskretan ali nediskurzivnog oblika: kao radna
etika ili običaj.
neraskidiv način.
Tako su kulturalna istraživanja u Engleskoj šezdesetih i sedam­
desetih godina, organizovana oko CCCS, kao osnovni predmet svo­
Anal­za klasn­h je analize uzela klasna i politička pitanja ne ostavljajući mnogo me­
­ p­l­t­čk­h sta za pitanja konstrukcije kulturnog značenja. Ovu prazninu rešili
p­tanja
su da popune ljudi okupljeni oko filmskog časopisa Screen (Steven
Hert, Kolin Mekkejb, Žaklin Roz) u kojem je dominirala povezanost
Lakan ­ k­lt­ral­ marksizma, psihoanalize i semiotike. Iz psihoanalize Žaka Lakana
na ­straž­­anja preuzeto je uverenje da subjekat zauzima mesto u simboličkom po­
retku ne sopstvenom inicijativom nego usled stranih mu znakova ko­
ji stvaraju iluziju o ukorenjenosti u kulturi, iako su istovremeno u toj
kulturi alijenirani. Pošto moramo da zauzmemo neku poziciju, tru­
dimo se da ispunimo ulogu koja nam je namenjena iako ona nema

15 V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York,

1992, str. 17.

580 Književne teorije XX veka


■ IDEOLOGIJA – reč koju je
uveo francuski ilozof Klod de
Trasi u radu Eléments d’idéologie
(1801–1805) da bi označio istra­
živanja ideja koja sadrže racio­
nalno ispitivanje izvora ideje da
bi se razlikovalo pravo znanje od
uobičajenih mišljenja i religijskih
verovanja. Prema marksističkom
shvatanju, ideologija je označava­
la skup principa koji maskiraju
pravu prirodu društvenog života
i na taj način opravdavaju vlada­
vinu jedne klase nad drugom. Za
Engelsa je ideologija bila isto što i
„pogrešna svest“. Danas se termin
„ideologija“ koristi u neutralni­
jem značenju, kao skup uverenja i
predstava o stvarnosti koji pojedin­
cu daje društveni identitet. Prema
Karlu Manhajmu, „društvo se mo­
že analizirati jer njegovi članovi
imaju u glavi svojevrsnu sliku tog
društva“. U skladu sa uticajnom
deinicijom Luja Altisera, ideolo­
gija je „sistem predstava – koji se
sastoji od ideja, pojmova, mitova
ili slika – zahvaljujući kome ljudi
doživljavaju svoj zamišljeni odnos
prema stvarnim uslovima egzi­
stencije“. Prema mišljenju Terija
Igltona, ideologija označava „čitav
kompleks značenjskih aktivnosti i
simboličkih procesa u datom druš­
tvu: [...] ona više upućuje na način
na koji pojedinci ‘doživljavaju’ svo­
je društvene aktivnosti, nego na
same aktivnosti“. Proučavanje ide­
ologije iz ove perspektive podrazu­
meva analizu načina pomoću ko­
jih: a) pojedinac postaje subjekat
društvenih aktivnosti; b) društve­
na stvarnost biva sistematizovana
pomoću sistema predstava i sim­
boličkih aktivnosti; c) predstave
su proizvedene i šire se u društvu.
16 Up. L. Mulvey, „Visual Pleasure and Narrative Cinema“, u: Visual and Other
Pleasures, Basingstoke, 1989.
XVI. Kulturalna istraživanja
ničeg zajedničkog sa onim što mi
u stvari jesmo. Zatim je iz teorije
Luja Altisera, uticajnog francu­
skog marksiste, usvojen pojam „in­ Alt­ser­­ p­jam
„­nterpelac­je“
terpelacije“, ili izdizanja individue
na nivo subjekta u pomoć ideolo­
gije koja mu govori da je njegova
javna aktivnost rezultat slobodne
volje, iako stvarno proističe iz pri­
nude, povezane s mestom koje
zauzima. Iz obe ove teorije pro­
isticalo je uverenje o konst itu ­
is anju subj ekt a u z p omo ć
i de olog ij e koja je odmah poi­
stovećivana s kulturom, pri čemu
se odbacivalo tradicionalno mark­
sističko uverenje o ideologiji kao
„rđavoj svesti“ i pri čemu se ide­
ologija izjednačavala s mrežom
predstava koju je kultura nametala
individuama u kojoj one žele da
učestvuju. Na taj način su i čita­
lac i gledalac definisani kao sub­
jekat stvoren pomoću dominant­
ne ideologije, bilo da je to građan­
ska ideologija (kao u romanu XIX
veka) ili maskularna ideologija
(holivudski filmovi). U prvom slu­
čaju, čitalac realističkog romana
je primoran da veruje da je pred­
stavljena stvarnost, stvarnost koja
objektivno postoji a ne stvarnost
konstruisana pomoću određenog
položaja naratora. U drugom slu­
čaju, kulturološka analiza filma
– koju je prvi put, 1975. godine,
obavila Lora Malvi16 – pokazuje
kako žena ne postoji autonomno
u filmu, nego je rezultat projekcije
581
 muškog posmatranja koje apsolutno dominira na prostoru vidljivo­
sti. Zato pol neminovno postaje kulturni pol (gender), jer se ispolja­
va kao rezultat ideološke (odnosno, imaginativne) manipulacije.

Vrl­ n­­­ s­­t

K­lt­ralna Kad je u Engleskoj počela da vlada vlada konzervativaca (period ko­

­straž­­anja
­ Englesk­j ­ SAD
ji se zove tačerizam, 1979–1990), engleska kulturalna istraživanja su
izgubila na snazi što je, nesumnjivo, bilo u vezi s njihovim izrazito
levičarskim programom zasnovanim na borbi klasa i analizi procesa
hegemonije. Iako je u Sjedinjenim Američkim Državama isti taj pe­
riod označila vladavina republikanaca (Regan, Buš), kulturalna istra­
živanja su, ipak, upravo tada počela da dominiraju u američkoj Aka­
demiji, mada iz pomalo drugačijih razloga nego u Engleskoj. Tako
se ispostavilo da je u multikulturalnoj Americi, kojom je dominirala
popularna kultura, kulturna analiza postala neizbežna hermeneutič­
ka strategija za otkrivanje mehanizama svakodnevnog života. Zato su
američka kulturalna istraživanja rado odustala od čitanja književnih
tekstova njih samih radi, prelazeći veoma brzo na znatno šire proble­
Od knj­že­n­st­ me: medijsko konstruisanje značenja u potrošačkom društvu. U osno­
d­ p­tr­šačk­g vi ovog preokreta treba uočiti dve kulturne „činjenice“: krah metodo­
dr­št­a
logije New Criticisma koja se zasnivala na neutralnoj estetičkoj analizi
teksta lišenoj bilo kakvih društvenih i političkih implikacija i krizu
the American way of life, čiji su se simptomi mogli sagledati u kritič­
kim reakcijama na rat u Vijetnamu i u omladinskoj kontrakulturi.
Frankf­rtska Pioniri ovakvog stava u Americi nesumnjivo su bili istaknuti
šk­la ­ Amer­c­ predstavnici takozvane Frankfurtske škole, emigranti T­­d­r Ad­r­
n­ (1903–1969) i Maks H­rkhajm­r (1895–1973) koji su jedno od
poglavlja čuvene Dijalektike prosvetiteljstva (197) posvetili kultur­
noj industriji kao nesrećnoj posledici samovolje instrumentalizova­
nog razuma koji ignoriše sam život (iz te perspektive Holivud je bio
podjednako cinično prosvetiteljski i varvarski kao Hitlerov plan ma­
sovnog uništenja), a sam Adorno je, kasnih tridesetih i polovinom
pedesetih godina, objavio četiri velika eseja o popularnoj kulturi i
blistavu analizu astrološke rubrike u Los Angeles Timesu.17
Nasleđe frankfurtovaca je decenijama bilo uspavano uglavnom
zbog vladavine književnosti tekstualne paradigme u američkim
17 Up. T. W. Adorno, The Stars Down to Earth and Other Essays on the Irratio­
nal in Culture, red., uvod S. Cbok, London–New York, 199.

582 Književne teorije XX veka

istraživanjima, koja je preko palestinskog kritičara i američkog pro­
fesora Edvarda Saida bila povezana s Deridinom dekonstrukcijom.
U tekstu Criticism Between Culture and System18 (prvi put objavlje­ Sa­d­­a kr­t­ka
dek­nstr­kc­je
nom 1978)19 Said upoređuje dva stava – Deridin i Fukoov – i dolazi
do zaključka da prvi, „redukujući diskurzivne prakse na tekstualne
tragove“, razdvaja tekstove od sveta, dok ih drugi, stavljajući snažan
akcenat na društvena pravila konstruisanja tekstova, snažno u njega
ugrađuje. Prema Saidu, Derida ne brine o tome kako je zapadni lo­
gocentrizam, koji je dominirao evropskom filozofijom od Platona
do Huserla, nastao, i uz pomoć kakvih društvenih aktivnosti biva
institucionalizovan, čime – za razliku od Fukoa – gubi kulturnu di­
menziju analize i slabi je.
„Ako je u tekstu sve uvek otvoreno i ka sumnji i ka potvr­
đivanju, onda su razlike između jednog klasnog interesa
i drugog, između tlačitelja i potlačenog, jednog diskursa i
drugog, jedne ideologije i druge, samo potencijalne u ... ne­
izdiferenciranoj stihiji tekstualnosti.“20
Kao što se može videti, opozicija između Fukoa i Deride – Sa­d­­a ­p­z­c­ja
ključna za kulturalna istraživanja – jeste opozicija između instituci­ ­zmeđ­ Der­de
­ F­k­a
onalizovanog diskursa zasnovanog na nekoj konkretnoj ideologiji
i društveno neizdiferenciranoj tekstualnosti koja obuhvata sve i ne
obuhvata ništa. Drugim rečima, ako se Derida u prvom redu kon­
centriše na oslobađanje označiteljskih elemenata (signifiants) od
„transcendentalnog označenog“ i njegovog impostiranja u odnos s
drugim signifiants, onda Fuko nastoji da opiše kulturnu situiranost
signifiants i načine njegovog stvaranja. Derida nam, kaže Said, omo­
gućava da shvatimo kako deluju određeni tekstovi, dok nam Fuko
skreće pažnju na odnos vlasti ugrađene u svaki diskurs.21
18 E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge, Mass. 1983.
19 E. W. Said, „The Problem of Te­tuality: Two E­amplary Positions“, Critical
Inquiry, 1978, t. , br. .
20 Ibid., str. 21.
21 Sigurno se s tim u vezi na velikom simpozijumu Cultural Studies Now and
in the Future, organizovanom aprila 1990. godine na Univerzitetu Illinois
u Urbana­Champaigne, na kojem se okupilo preko devet stotina učesnika
i koji se može smatrati prelomnim trenutkom u američkim kulturalnim is­
traživanjima, pozivalo čak na dvanaest Fukoovih dela (sva važnija) i samo
na dva Deridina teksta. Up. Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson,
P. A. Treichler, New York–London, 1992. To je najveća (skoro osam stotina
strana velikog formata) prezentacija stanja kulturalnih istraživanja s početka
devedesetih godina.

XVI. Kulturalna istraživanja 583

 Kao pokušaj prevazilaženja ove teške opozicije pokazao se, iz­
među ostalih, i predlog Roberta Šolsa koji je u knjizi Textual Power
P­jam tekst­­ iz 1985. godine predložio proširivanje pojma tekstualnosti do te
aln­st­ prema mere da bi mogao da obuhvati „sve vrste tekstova, vizuelnih i ver­
Š­ls­
balnih, polemičkih i zavodljivih (seductive)“, a kao posledicu toga
– „odbacivanje kategorije isključivosti književnosti“.22 Šols je na sle­
deći način objašnjavao svoj stav:
„Moramo da oslobodimo put između književnih i verbal­
Dr­št­en­ tekst nih tekstova i društvenog teksta (social text) u kome živi­
mo. Samo zahvaljujući slamanju hermetičkog pečata stavlje­
nog na književni tekst – što spada u nasleđe modernizma
i novokritičke egzegeze – možemo opet da pronađemo naš
pravi zadatak, a to je podučavanje.“23
Pristalice kulturalnih istraživanja ovu tezu brzo su dopunile sle­
dećom: kategoriju čitanja (reading) treba konstruisati tako da se njo­
me obuhvate sve pojave u kulturi među kojima ne bi postojala ni­
kakva vrednosna hijerarhija.2 Iz ove nove perspektive, čitanje Bure
je podjednako bitno kao analiza Saturday Night Live ili reklama za
„marlboro“ cigarete, jer zahvaljujući ovoj raznovrsnosti, istraživač
može pokazati različite načine konstruisanja značenja koje funkcio­
niše u datoj kulturi.

M­t ­ ­d­­l­g­ja

P­l­t­čka ­sn­­a Ako je tačno da se engleska Nova levica, koja je odgovorna za nasta­
k­lt­raln­h nak kulturalnih istraživanja, ispoljila kao reakcija na događaje u Ma­
­straž­­anja
đarskoj 1956. godine, dok je američkim kulturalnim istraživanjima
dominirala kriza izazvana ratom u Vijetnamu, onda je nesumnjivo naj­
traumatičniji događaj za Francuze bio rat u Alžiru koji je označavao
početak raspada kolonijalne imperije. Nije slučajno što odmah nakon
njegovog završetka (195–1956) Rolan Bart počinje u delovima da
22 Šols, svakako, nije bio prvi koji je to pokušao, jer je još Nortrop Fraj suge­
risao kako književna istraživanja treba da obuhvataju i ukupnost verbalnog
iskustva čitalaca, što je postulirao i Jakobson.
23 R. Scholes, Textual Power: Literary Theory and the Teaching of English, New
Haven, 1985, str. 2.
2 Šols je pisao: „Tekstualna istraživanja moraju da izađu iz okvira stranice i
knjige ka institucionalnim praksama i društvenim strukturama koje same po
sebi mogu biti uspešno istraživane kao kodovi i tekstovi.“ Op. cit., str. 16–17.

58 Književne teorije XX veka

objavljuje svoje Mitologije koje, zatim, 1957. godine, objavljuje u Bart­­e
Mitologije
knjizi pod istim naslovom. Zadatak se zasnivao na pažljivoj ideo­
loškoj analizi svakodnevnog života u Francuskoj (novine, film, re­
klame, sport, striptiz, astrologija, sudski procesi, automobili itd.)
i otkrivanju mehanizama zahvaljujući kojima ono što je istorijsko
građanska kultura prihvata kao prirodno (dakle, očigledno). Ovo
„mešanje Prirode i Istorije“25 Bart je smatrao najtipičnijim znakom
savremenog mitotvorstva, dok je samoga sebe definisao kao „semio­
klastu“ (po uzoru na ikonoklastu). Zadatak istraživača kulture jeste
da detaljno ukaže na „mistifikaciju koja pretvara malograđansku
kulturu u univerzalnu prirodu“,26 što može učiniti zahvaljujući semi­
otičkom instrumentarijumu. Bart je završio čitanje De Sosira kod
kojeg je pročitao da znak nije prirodan već proizvoljan i iz toga izvu­
kao odgovarajuće zaključke koji se odnose na mit.
U svetlu semiologije govor se ne odnosi samo na jezik već na
svaku poruku koja se razumeva tokom komunikacije, što znači
– i na slike, pa čak i na stvari kojima se pripisuje neka vrednost
(u kulturi sve ima neko značenje ili neku vrednost: to je neosporan
aksiom kulturalnih istraživanja).27 Ulazeći na teren kulture, govor Pansem­­za
odmah prihvata dominantna klasa i prerađuje ga u dr u go step en ka­ aks­­m
k­lt­raln­h
s emi olo šk i sistem, kako Bart definiše mit. Ovde je reč o tome ­straž­­anja
da znak (koji se i sam sastoji od signifiant i signifié) u celini postaje
signifiant za neki novi signifié. Nije slučajno što Bart, želeći da obja­
sni taj mehanizam, daje sledeći primer:
„Dok čekam u brijačnici, pružaju mi jedan broj Pari Ma­
ča (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u
francuskoj uniformi pozdravlja vojničkim pozdravom, oči­
ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To
je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne,
ja dobro vidim šta mi ona govori: da je Francuska veliko
Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju kože, verno
služe pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora opa­
dačima tobožnjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom ovaj
crnac služi svoje tobožnje ugnjetače.“28
25 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 27.
26 Ibid., str. 25.
27 „Prilazim moru: nesumnjivo, ono ne nosi nikakvu poruku. Ali koliko semio­
loške građe na plaži! Zastave, parole, oznake, grbovi, odela, čak i opaljenost
suncem, sve su to poruke za mene.“ Rolan Bart, Književnost. Mitologija. Se­
miologija, op. cit., str. 266.
28 Ibid., str. 270–271.

XVI. Kulturalna istraživanja 585

 Bart čita fotografiju iz nedeljnika kao mitsku poruku čiji istorij­
ski smisao biva stavljen u zagrade i zamenjen novim značenjem ko­
je predstavlja „pravi“ sadržaj slike. U gorenavedenom primeru ona
je opravdanje francuskog kolonijalizma koje se nameće čitaocu sa
veoma agresivnom očiglednošću („crnac koji pozdravlja postaje ali­
bi francuskog carevinstva“). Na taj način, piše Bart, u okviru komu­
Krađa g­­­ra nikacije dolazi do krađe govora (krivac je onaj ko ima uticaj na me­
dije) i njegovog pretvaranja u drugačiji oblik. Iskaz koji se sastoji od
proizvoljnih znakova sada počinje da funkcioniše kao pr i ro dna
ve z a usled čega poprima odlike persvazivne očiglednosti koja je,
u slučaju fotografije iz Paris Matcha, „lojalna politička tvrdnja“29 od­
mah prihvaćena od strane primalaca. Na taj način semiološko čita­
Dem­st­f­kac­ja nje se upotrebljava za pronicljivu demistifikaciju građanske ideologi­
građanske je koja „preobraća stvarnost sveta u sliku sveta, Istoriju u Prirodu“30
­de­l­g­je
i brisanje sopstvenog imena. Ako se mitologija zasniva na stvarnosti
kakvu bismo želeli da imamo (i zato od nje stvaramo mit), mitolog
postupa obrnuto: brani stvarnost od njenog preobraćanja u sliku i
predstavu te, dakle, brani je od prevelike ideologizacije.
Ovde se Bart slaže sa Altiserovim i Balibarovim uverenjem, ko­
ji su u komentarima Marksovog Kapitala konstatovali da „ideologi­
ja nema nikakvu istoriju“, kao i s teorijom ideologije L­ja Alt­s­ra
(1918–1990), za koga ona „predstavlja zamišljeni odnos pojedinaca
Šta je ­de­l­g­ja? prema njihovim stvarnim uslovima života“.31 Ideologija ovde nije
tretirana u skladu s marksističkom ortodoksijom, kao manifestacija
„pogrešne svesti“, već kao nužno, zamišljeno posredovanje između
čoveka i njegove stvarnosti. Kao takva, ideologija nije proizvod sub­
jekta, već – obrnuto – pretvara pojedinca u subjekat koji je njena
posledica. Altiser ovde upotrebljava kategoriju i nter p el acij e, od­
nosno poziva koji ideologija upućuje pojedincu: prihvatanje ovog
poziva čini da pojedinac ulazi u sferu predstava koje sam prihvata
Ide­l­g­ja i stiče kulturni (te, dakle, ideološki) identitet. Nema, dakle, kultu­
­dent­teta re bez ideologije, što takođe znači da je subjekat (a ne pojedinac)
sputan iluzornom svešću sopstvene slobode („ono sam što želim da
budem“), a istovremeno je samo zarobljenik simboličke kulture u
kojoj učestvuje.

29 Ibid., str. 283.

30 Ibid., str. 296.
31 L. Althusser, „Idéologie et appareils idéologiques d’Etat (Notes pour une rec­
herche)“, u: Lenin et la philosophie, Paris, 1969.

586 Književne teorije XX veka

Znanj­ / p­djarmlj­n­st / ­last

Kategorija subjekta ovde igra centralnu ulogu s obzirom na svoju S­­jekat

dvoznačnost. U francuskom jeziku le sujet i na engleskom the su­
bject znači kako „subjekat“ u filozofskom smislu, tako i „podanik“
u političkom smislu. Na ovoj dvoznačnosti svoju filozofiju izradio
je M­­­l F­k­ (1926–198). U knjizi Nadzirati i kažnjavati (1975),
posvećenoj rađanju zapadnog penitencijarnog sistema, on dokazuje
da je moderna zapadna kultura nastala kao posledica institucionali­
zacije disciplinujućih tehnika nastalih u zatvorima i prisutnih u naj­
sitnijim sektorima javnog života.
■ VLAST – koncept koji je u Ta „mikrofizika vlasti“ čini da po­ F­k­­­a anal­za
svom radu koristio Mišel Fuko jedinac biva podvrgnut disciplinu­ mehan­zama
koji vlast shvata kao rezultat de­ ­last­
lovanja institucionalizovanih dis­ jućem mehanizmu državne vlasti
kursa koji uspostavljaju subjekat. koja utiče ne toliko na slobodu go­
Prema ovom shvatanju, vlast nije vora i mišljenja koliko na to šta se
u nečijem posedovanju, nego po­ može biti. Kako kaže Fuko, „vlast
stoji u diskurzivnom, dakle, u ano­ nema spoljašnjost“, što dobro zvu­
nimnom stanju, u vezi sа čim se i
otpor protiv vlasti mora obavljati
či zajedno s Deridinom rečenicom
kroz diskurs. da je „nema izvan­teksta“, jer u
oba slučaja biva naglašen univerza­
lan mehanizam nastanka značenja usled znakova koji se stalno raz­
likuju (to je De Sosirovo nasleđe po kome u jeziku postoje samo
razlike), kao i nastanka subjekta usled sučeljenih snaga (to je, opet,
Frojdovo nasleđe po kome je „ja“ ekonomska kategorija i mesto su­
očavanja od njega nezavisnih nagonskih snaga). Subjekat, dakle, po
definiciji podjarmljuju32 institucije kontrole i discipline čije je posto­ P­djarmljen­
janje za zapadnu kulturu neophodno. Kulturna analiza, dakle, teži s­­jekat
da otkrije ove mehanizme podjarmljivanja pojedinca i njegovog
pretvaranja u politički subjekat. Fuko je to učinio u četiri knjige:
u Istoriji ludila u doba klasicizma (1961) analizirao je „veliko zatva­ Istorija l­dila
ranje“ ludaka i dokazivao kako je ludilo ne uzrok već pre posledica
ideološkog isključivanja (zahvaljujući kome se mogao pojaviti savre­
meni kartezijanski subjekat s njegovim „jasnim i glasnim idejama“).
U Rađanju klinike izneo je istoriju medikalizacije pred kraj XVIII ve­
ka, iznoseći argumente po kojima je pojavljivanje novog „kliničkog
iskustva“ rezultat promene u jeziku koja se u to vreme odigrala, a
ne obrnuto. „Klinika“, pisao je Fuko, „istovremeno predstavlja novu Nadzirati
podelu stvari i princip njihove artikulacije u jeziku.“33 U Nadzirati i kažnjavati

32 Tako je u poljskom izdanju Surveiller et punir prevedena reč assujetissement.

33 M. Foucault, Narodziny kliniki, Warszawa, 1999, str. 15.

XVI. Kulturalna istraživanja 587

 i kažnjavati prati pojavu disciplinujućih institucija pomoću kojih bi­
vaju obezbeđeni mehanizmi vlasti nad društvom, a subjekat postaje
„mesto penitencijarne intervencije“ bez koje kultura ne može da po­
stoji. I, na kraju, u prvom tomu Istorije seksualnosti, Fuko je istakao
da seksualnost, tj. preciznije: scientia sexualis – znanje o seksualno­
sti, predstavlja sredstvo pomoću kojeg društvo uspostavlja kontrolu
nad prijatnošću koja preti njegovom poretku.
Uticaj Fukoa na kulturalna is­ ■ DISKURS – skup društveno
traživanja je ogroman, mada se mo­ sankcionisanih izrečenih aktivno­
že svesti – uz veliko pojednostav­ sti koji određuje mesto subjekta i
ljivanje i sažimanje – na četiri naj­ status stvarnosti. Stvarnost posto­
bitnija motiva. To su: ji kao rezultanta različitih iskaza
1. Prvi put formulisana u Ra­ ostatus). njoj (odnosno, ima diskurzivni
Pojedinac postaje subjekt
đanju klinike, a zatim raz­ kad kao sopstvena pravila datog
vijena u Arheologiji znanja diskursa prihvata određene vred­
F­k­­­a (1969), koncepcija disku r­ nosti i uverenja (= ideologiju). Dis­
k­ncepc­ja s a koji ne predstavlja pret­ kurs nikada nije neutralan pogled
d­sk­rsa
hodno postojeću stvarnost na svet i predstavlja osnovni uslov
konstituisanja identiteta („reci mi
nego je disciplinuje u dvo­ šta misliš i reći ću ti ko si“). Pjer
strukom značenju ove reči: Burdije je uveo pojam srodan dis­
proizvodi discipline znanja kursu, habitu s (lat. običaj) da bi
i samim tim kontroliše nje­ odredio „podruštvljenu subjektiv­
ne predmete. nost“, skup uputstava i preferenci­
Vlast – znanje 2. Uverenje da „vlast proizvo­ ja zahvaljujući kojima svet za poje­
dinca postaje razumljiv i čitljiv.
di znanje“ koje, potom, ko­
3

risti za nadzor njenih predmeta. Kao primer može da posluži

psihološki test kojem prestupnici bivaju podvrgnuti: da li je
reč o zločincu koji treba da završi u zatvoru ili o neuračun­
ljivoj osobi koju treba strpati u bolnicu? Nauka – zahvaljuju­
ći diskursu – sistematizuje i klasifikuje činjenice kako bi ih
kasnije podvrgla institucionalnoj obradi. Ovde je Fuko bli­
zak analizama savremenosti, koje je vršio Martin Hajdeger,
u kojima epistemologija biva optužena za osvajanje stvarno­
sti kao svoje slike.35
3. Koncepcija subjekta kao rezultat podjarmljivanja tela pojedi­
naca putem vlasti koja subjekat čini prisutnim samo zato da
bi nad njim imala kontrolu i da bi ga pretvorila – uz pomoć
određenih tehnika – u društveno telo na kojem su – kako
je to opisao Mišel de Serto pozivajući se na U kažnjeničkoj

3 M. Foucault, Nadzorować i karać. Narodziny więzienia, Warszawa, 1993, str. 3.

35 M. Heidegger, „Czas ­wiatoobrazu“, u: Drogi lasu, Warszawa, 1997.

588 Književne teorije XX veka

 ■ PANOPTIZAM – etimološki koloniji Franca Kafke – zapisana
„sveviđenje“ ili „svevidljivost“. pravila postupanja.36 Drugi klasi­
Termin je uveo Mišel Fuko da bi čan primer te kontrole je Panop­ Pan­pt­c­n
odredio onu vrstu vlasti koja se ne ticon opisan u Nadzirati i kažnja­
zasniva na represiji, već na stalnoj vati, zatvor – koji je projektovao
kontroli društva, kao i na „disci­
plinovanju“ tela (pod čim treba
Džeremi Bentam – čiji oblik
podrazumevati podvrgavanje tele­ osigurava stalan nadzor zatvore­
snosti određenim ideološkim čvr­ nika koji mogu savršeno da se
stim pravilima). Fuko objašnjava vide. Potpuna eliminacija sfere
panoptizam pozivajući se na de­ koja ne podleže kontrolišućem
la britanskog ilozofa Džeremija posmatranju vlasti (i identifika­
Bentama, koji je stvorio veoma
speciičan model zatvora (Panop­
cija vlasti sa apsolutnim vidom)
ticon): u samom centru okrugle jeste, prema Fukou, najkarakte­
zatvorske hale stoji stražara s ko­ rističniji znak savremene kultu­
je se mogu posmatrati sve ćelije re. Proučavanje odnosa između
postavljene oko nje. Zatvorenici posmatranja i vlasti postalo je
ne vide stražara (zaklanja ga spe­
jedan od najvažnijih zadataka
cijalna pregrada), ali on vidi njih.
U suštini, prisustvo stražara je cultural criticisma.
nepotrebno, jer sama mogućnost . Koncepcija mi k rof i z i ke v l a­ M­kr­f­z­ka ­last­
da budu posmatrani, disciplinuje st i koju koriste „državni orga­
zatvorenike. Dakle, reč je o vir­ ni i institucije“, ali koja postoji i
tuelnom nadzoru koji se zasniva na nivou svakodnevnog života:
na tome što sama ideja kontrole,
otelotvorena u obliku boksa za
u školama, javnim institucijama,
stražara, tako deluje na zatvoreni­ vojsci, fabrikama itd. Vlast ne
ke da ih primorava odgovarajuće pripada nikome (na primer, dr­
ponašanje. žavi), već je raspršena u javnom
životu. Na primer, učitelj ima
vlast nad učenicima, ali ne kao pojedinac (Petar Petrović)
već kao funkcioner vaspitne ustanove čijim se zahtevima mo­
ra povinovati, uostalom, slično kao policajac ili sveštenik.
Vlast je u stvari bezlična, ali se ugrađuje u konkretne situaci­
je, a samim tim i u čin pisanja i čitanja.
Ove četiri teze oslanjaju se na dve snažne premise koje se odno­ D­e prem­se
se na kulturu i subjekat, kao i na jezik: ­ k­lt­r­
1. Kultura je tačka u kojoj se sukobljavaju vlast i pojedinac, koji
– da bi opstao – mora da bude podjarmljen, iz čega proističe
da subj ekat pre dst av lj a f u n kciju v l ast i.
2. Kultura je posledica međusobno sukobljenih diskurzivnih
aktivnosti koje proističu iz toga što vlast proizvodi znanja,

36 M. de Certeau, „Ekonomia pi­mienna“, u: A. Burzyńska, M. P. Markowski,

Teoria literatury XX wieku. Antologia, Kraków, 2006.

XVI. Kulturalna istraživanja 589

 iz čega proizlazi da je i dis­
kurs funkcija vlasti.
Pošto subjekat koji govori ne­
umitno upada u zamku vlasti, to
onda znači da je nemoguće neu­
tralno (čisto teorijsko) istraživanje
kulture, koje se, samim tim (što je
dokazalo i Fukoovo angažovanje
u političkom životu Francuske),
pretvara u p ol it i čku i nter ve n ­
ciju. Upravo zahvaljujući toj akti­
vističkoj orijentaciji, Mišel Fuko je
postao jedan od najvažnijih patro­
na cultural criticisma.
■ GENEALOGIJA – naziv meto­
dološkog projekta Mišela Fukoa
koji je ostvarivan tokom sedamde­
setih godina, a inspirisan ilozoi­
jom Fridriha Ničea. Genealogija
nastoji da pokaže način formira­
nja predmeta znanja i kako su oni
društveno disciplinovani pomo­
ću diskursa koji su im posvećeni.
Genealog ne veruje u urođenu
neutralnost pojmova i nastoji da
otkrije mehanizme koji dovode
do njihove pojave i učvršćivanja u
istoriji. Na taj način istražuje veze
između znanja i vlasti. Genealoški
princip povezuje kulturalna istra­
živanja s Novim istorizmom.

R­z­m­

Kao što smo videli, kulturalna istraživanja nikada nisu bila, niti su
danas, homogena disciplina; vršena su bez brige o metodološkoj
strogosti, što može biti povod za njihovu neuobičajenu popularnost
naročito na američkim univerzitetima gde nailaze na povoljnu kli­
mu zahvaljujući političkoj angažovanosti profesora koji su se njima
bavili i uspešnoj retorici political correctness. U Francuskoj je situ­
acija drugačija, ako ni zbog čega drugog, ono zbog postojanja ne­
univerzitetske naučne institucije tipa École des Hautes Études en
Sciences Sociales (gde su predavali i Pjer Burdije i Mišel de Serto)
ili Coll­ge de France, gde je katedru Istorije sistema mišljenja držao
Mišel Fuko. Ako bismo se, ipak, potrudili da odredimo ono što po­
vezuje sve tri tradicije mišljenja (englesku, američku i francusku) i
kakav uticaj one imaju na razmišljanje o književnosti, mogli bismo
se usuditi na sledeća nabrajanja.
Sm­sa­ ­ k­lt­r­ 1. Smisao u kulturi nije – kao što je u fenomenologiji – proiz­
vod akta čiste svesti, nije ni – kao u hermeneutici – nešto što
treba otkriti u svetu ili izvan njega, niti je ugrađen – kao u
raznim formalističkim teorijama – u tekst ili u intertekstual­
ne relacije, a nije ni – kao u psihoanalizi – potisnut u indivi­
dualnu ili kolektivnu podsvest. Iz perspektive kulturalnih is­
traživanja, smisao je proizvod društvenih aktivnosti, tačnije:
mnogih, često međusobno sukobljenih društvenih aktivnosti

590 Književne teorije XX veka

 od kojih svaka nastoji da nametne sopstveni način legitimiza­
cije smisla koji je stvorila.
2. Književnost nije ni zbir autonomnih tekstova ni ekspresija
intimnog u ličnosti ili podražavanje stvarnosti, već jedna od
mnogih (ali ne najvažnija) simboličkih aktivnosti (diskursa)
podvrgnutih društvenim pravilima proizvodnje i kontrole.37
3. Autor i čitalac nisu pojedinci od krvi i mesa, već samo obavlja­
ju određene diskurzivne funkcije (Fuko), što znači da zauzima­
ju mesto koje određuje u odnosu njih nadređena ideologija
(Altiser), vlast (Fuko) ili društvena struktura (Burdije). Autor i
čitalac su pozvani da ispune svoje uloge, ne u skladu sa svojim
ličnim opredeljenjima, već kroz vladajuće ideologije i načine
kulturnog pozicioniranja: pol, klasna i etnička pripadnost.
. Svaki tekst je ideologizovan, što znači da svaki u sebi krije
skup predstava o svetu i određuje odnos pojedinca prema
sopstvenom životu (Altiser).
5. Interpretacija, koja se odnosi na sve vrste tekstova i iskaza Interpretac­ja
(jezičkih i likovnih koji pripadaju i visokoj i niskoj kulturi a
mogu se naći i u delima klasika i u svakodnevnom životu),
jeste ispoljavanje tih premisa (Bart) i njihovo pozicioniranje
u širem kulturnom kontekstu.38
6. U vezi s tim, književno istraživanje nije, kako su pretpostav­
ljali predstavnici New Criticisma, „interpretacija i analiza
književnih dela samima po sebi“,39 interpretacija zasnovana
na objektivnim, neutralnim sudovima, već – u krajnjoj liniji
– politička intervencija.0
37 Ovde valja podsetiti da je Sartr četrdesetih godina govorio kako je književ­
nost određene epohe „otuđena“ „ako nije potpuno svesna svoje autonomije
i ako se podređuje svetovnoj vlasti ili nekoj ideologiji“. Ž.­P. Sartr, Šta je knji­
ževnost?, op. cit.
38 Prema S. Fišu, to je postupak neizbežne logičke greške definisanja nepozna­
tog nepoznatim (ignotum per ignotum). Ako je zadatak kulturalnih istraži­
vanja objašnjavanje književnih tekstova kroz njihov odnos prema opštijem
„tekstu kulture“, onda je to moguće samo pod uslovom da ovaj tekst kulture
ne zahteva dodatna objašnjenja, što uopšte nije očigledno. Up. S. Fish, Lo­
oking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity. Slično razmišlja i
Dž. Hilis Miler u eseju „Cultural Studies and Reading“, u: Professional Corec­
tness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass., 1992.
39 R. Velek, O. Voren, Teorija književnosti, Nolit, Beograd, 1965, str. 178.
0 Jedan od najsnažnijih kritičara ovakve postavke je H. Blum koji kulturalna
istraživanja, Novi istorizam i ostale „političke“ teorijske škole naziva zajednič­
kim imenom „Škole Resentimenta“, suprotstavljajući im romantičarsku esteti­
ku genija koji se bori sa svojim prethodnicima. „Prepunjeni resentimentom,

XVI. Kulturalna istraživanja 591

 Kako pišu Viktorija Bonel i Lin Hant, autorke antologije Beyond
the Cultural Turn: New Directions in the Study of Society and Culture,
„osamdesetih i devedesetih godina kulturalne teorije, naro­
čito one postmodernistički orijentisane, potkopale su i sa­
mu mogućnost i potrebu društvenih objašnjenja. Idući za
Fukoom i Deridom, poststrukturalisti i postmodernisti su
ukazivali na to da podeljeni diskursi (ili kulture) tako inten­
zivno prožimaju naše opažanje sveta, da bilo kakva takozva­
na naučna objašnjenja društvenog života postaju obična ve­
žba u kolektivnoj fikcionalizaciji ili mitotvorstvu“.1
Kulturalna istraživanja upravo se bave sledećim: uticajem dis­
kursa na opažanje stvarnosti koje neizbežno – čak i u „tvrdoj“ nauč­
noj verziji – podleže fikciji.

istoričari svih vrsta – sledbenici Marksa, Fukoa i političkog feminizma

– bave se književnom kritikom kao da je ona neka vrsta drugostepene druš­
tvene istorije. Na taj način zaobilaze usamljenost čitaoca, odbacuju subjek­
tivnost koja je, kako tvrde, lišena ‘društvenog smisla’.“ H. Bloom, Lęk przed
wp­ywem. Teoria poezji, Kraków, 2002, str. 22.
1 V. E. Bonnell, L. Hunt, „Introduction“, u: Beyond the Cultural Turn: New Di­
rections in the Study of Society and Culture, Berkeley, 1999, str. 3.

592 Književne teorije XX veka

Hr­n­l­g­ja

1904: Maks Veber (186–1920) u raspravi „Objektivnost“ saznanja

u društvenim naukama, koja predstavlja manifest novog meto­
dološkog stava i koji će se kasnije nazvati sociologijom znanja,
ističe da je „transcendentalna pretpostavka svake nau ke o
k njiže v nost i (to) da smo ljudi ku lture koji poseduju spo­
sobnost i volju zauzimanja svesnog st anov išt a prema svetu
kojem daju smis ao“.
1922: Istorija i klasna svest Đerđa Lukača u kojoj se, u kontekstu anali­
ze Marksovog fetišizma robe, javlja koncept „postvarenja“ čove­
ka podvrgnutog sve većem pritisku robne proizvodnje.
1929: Ideologija i utopija Karla Manhajma u kojoj autor definiše pred­
met novog sociološkog pravca koji istražuje „društvene uslovlje­
nosti teorije i načina mišljenja“.
1929–1933: Antonio Gramši piše u zatvoru četiri toma Quaderni del carcere
(Sveske iz zatvora) u kojima gradi osnovu za ideološku analizu
kulture koja je imala ogroman uticaj na različite varijante kul­
turalnih istraživanja.
1933: Pionirska rasprava Ježija Stempovskog Chimera jako zwierzę po­
ciągowe u kojoj se analiziraju veze futurizma s kapitalizmom.
1934: Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije Valtera Benjami­
na (1892–190). Autor iznosi tezu da status umetničkog dela
nije večit nego da zavisi od društvene istorije. Umetničko delo,
umnoženo mehaničkom metodom u kapitalističkom društvu,
gubi svoju neponovljivu „auru“.
Rut Benedikt objavljuje Modele kulture u kojima biva formulisana
teorija kulture kao konfiguracija kulturnih modela nastalih pomo­
ću dominantnih kulturnih vrednosti određene društvene grupe.
1936: Američko, znatno izmenjeno, izdanje Ideologije i utopije.
1939: Über den Prozeß der Zivilisation. Soziogenetische und psycho­
genetische Untersuchungen.
1947: Teodor Adorno (1903–1969) i Maks Horkhajmer (1895–1973),
koji žive u Americi od kraja tridesetih godina, objavljuju Dija­
lektiku prosvetiteljstva. U jednom od poglavlja, posvećenom
XVI. Kulturalna istraživanja 593
 američkoj kulturnoj industriji, prosvetiteljstvo biva predstavlje­
no kao „masovna kleveta“, a kultura kao roba za prodaju. Jedna
od prvih analiza reklame.
1951: Stjuart Hol dobija stipendiju O­ford University i započinje mu­
njevitu karijeru kao aktivista britanske Nove levice.
1957: Ričard Hogart objavljuje knjigu The Uses of Literacy, smatranu
kamenom temeljcem kulturalnih istraživanja. Hogart u njoj isti­
če da kritička analiza umetnosti omogućava otkrivanje istinskog
„kvaliteta života“ društava. Jedino umetnost uspeva da odrazi ži­
vot s njegovim ukupnim bogatstvom i raznovrsnošću.
Rolan Bart prikuplja svoje semiološke analize masovne kulture
i objavljuje ih pod naslovom Mitologije.
1958: Rejmond Vilijams objavljuje Culture and Society (Kultura i druš­
tvo) u kojoj kulturu definiše kao „celovit način života (a whole
way of life)“. Njegova druga važna knjiga – The Long Revolution
– biće objavljena 1961. godine. I u jednoj i u drugoj knjizi Vi­
lijams s marksističkog stanovišta analizira kulturne procese i
pojave. Opisujući različite manifestacije i stadijume razvoja
kulture, ukazuje na njenu osnovnu osobinu: postepena izrada
apsolutne i kompletne forme koja obuhvata sve aspekte života
(materijalne, intelektualne i duhovne).
1963: U Delhiju se osniva Centre for the Study of Developing Socie­
ties koji okuplja poznate indijske teoretičare: Rajni Kotari, Asis
Nendi, D. L. Šet. CSDS se, pre svega, bavi problemom međukul­
turne komunikacije i procesima preobražaja predmodernih za­
jednica u moderna društva.
Fuko objavljuje Rađanje klinike.
1964: Na Birmingenskom univerzitetu osniva se Centre for Contempo­
rary Cultural Studies – institucija po kojoj će se nazvati čitava
disciplina. Sa CCCS su, između ostalih, bili povezani Ričard Ho­
gart, Rejmond Vilijams, Edvard Palmer Tompson i Stjuart Hol.
1966: Knjiga L’Amour de l’art. Les Musées d’art Européens es leur public
Pjera Burdijea i Alena Darbela. Autori analiziraju pojavu klasne
i obrazovne podele grupa posetilaca državnih galerija.
1968: Majski događaji u Parizu: pobuna studenata.
1969: Luj Altiser objavljuje knjigu Lenjin i filozofija u kojoj se nalazi
njegov najčuveniji tekst „Ideologija i ideološki državni aparat“
u kojem se daje definicija ideologije kao „imaginarne veze indi­
vidua s njihovim stvarnim uslovima egzistencije“.
1970: U Burdijeovoj knjizi La Reproduction. Eléments pour une
théorie du systéme d’enseignement (koju je napisao zajedno sa
Ž. K. Paseronom) pojavljuje se teorija „simboličkog nasilja“.
59 Književne teorije XX veka
1972: CCCS objavljuje prvi broj Working Papers in Cultural Studies,
časopis koji će kasnije postati glavni medijum za rasprave o kul­
turalnim istraživanjima.
1973: Zbornik eseja Kliforda Gerca The Interpretation of Cultures. Je­
dan od prvih manifesta interpretativne antropologije u koji je
uveden pojam „gustog opisa“.
1975: Već posle strukturalističkog zaokreta usled kojeg su nastale Re­
či i stvari (1966) i Arheologija znanja (1969), Fuko objavljuje
Nadzirati i kažnjavati, analizu disciplinujućih tehnika (naročito
zatvorskih) u zapadnom društvu. Čuvena analiza panoptizma
kao tehnike stalnog uhođenja.
Lora Malvi objavljuje esej Visual Pleasure and Narrative Cine­
ma u kojem – koristeći teoriju Žaka Lakana – pokazuje kako
holivudski filmovi grade sliku žene s muške tačke gledišta.
1977: Vilijamsova knjiga Marxism and Literature (Marksizam i knji­
ževnost) u kojoj razvoj savremene književnosti nije definisan
pomoću estetičkih kategorija, nego pomoću postepene specijali­
zacije kapitalističkog društva. Književne vrste su determinisane
putem društvene uloge koju treba da odigraju.
1979: U Velikoj Britaniji počinje jedanaestogodišnji period konzerva­
tivnih vlada pod vođstvom Margaret Tačer.
Pjer Burdije objavljuje La Distinction. Critique sociale du jugement.
To je kritika Kantove teorije neutralnog estetičkog suda. Burdije
dokazuje da je estetički osećaj rezultat „kulturnog kapitala“ poveza­
nog s privilegovanim društvenim i ekonomskim položajem.
1980: Stjuart Hol prelazi na Universytet Open i postaje moderator ču­
vene rasprave pod nazivom „New Times“ na stranicama Mar­
xism Today.
U knjizi Le Sens pratique Burdije navodi da se antropologija kao
nauka može ostvariti samo onda kad se u obzir uzmu aktivnosti i
naučna sredstva, kao i veza istraživača sa svojim predmetom.
1981: Frederik Džejmison objavljuje The Political Unconscious, konsta­
tujući da politička interpretacija književnosti treba da zameni
filološku explication de texte, a marksizam predstavlja „nepreva­
ziđeni horizont“ svih metodologija koje poništava ali i čuva.
1983: Gercovo Lokalno znanje. Eseji iz domena interpretativne antro­
pologije.
Benedikt Anderson objavljuje Imaginarne zajednice u kojem tvrdi
da je nacionalnost narativan proizvod a ne vanistorijska esencija.
1986: Umire Mišel de Serto.
1988: Gercova knjiga Delo i život. Antropologija kao autor. To je knji­
ga o antropološkoj književnosti koja naglašava značaj autorove
individualne tačke gledišta, ugrađene u kontekst istraživanja.
XVI. Kulturalna istraživanja 595
1990: Na univerzitetu Illinois u Urbana­Champiagne traje velika kon­
ferencija „Cultural Studies Now and in the Future“ koja okuplja
više od devet stotina učesnika. Stjuart Hol podnosi referat
– Cultural Studies and Its Theoretical Legacies – u kojem snažno
naglašava institucionalizaciju „dveju konstrukcija“: britanska i
američka kulturalna istraživanja. Upozorava na tekstualizaciju
problema vlasti i politike u američkim kulturalnim istraživanji­
ma koja je odvojena od realnih problema kulture.
Homi K. Baba objavljuje antologiju Nation and Narration u kojoj
daje tekstove posvećene kulturnoj konstrukciji nacionalnosti.
1992: Knjiga Pjera Burdijea Pravila igre. Pionirska analiza „književ­
nog polja“, izvršena na Floberovom primeru, polja na koje mo­
ra da deluje pisac kako bi postao stvaralac. To delo stvara osno­
vu za analizu kulturne produkcije.
1994: Homi K. Baba: The Location of Culture.
1996: Objavljena detaljna bibliografija South Asian Cultural Studies
Vinaj Lal. Upoređuju se tekstovi autora, kao što su: Jit Singh Ube­
roi (Science and Culture, 1978), Klod Alfonso Alvarez (Homo Fa­
ber: Technology and Culture in India, China, and the West from
1500 to the Present Day, 1979), Asis Nendi (Alternative Sciences,
1980). Južna Azija predstavlja prostor najbržeg razvoja kultural­
nih istraživanja posle SAD. Iste godine na stranicama uticajnog
časopisa Social Text, Alen Sokal objavljuje članak „Transgres­
sing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of
Quantum Gravity“ koji predstavlja parodiju naučnog eseja.
U svom tekstu Sokal (profesor fizike) citira potpuno besmisle­
ne (ali autentične) iskaze francuskih i američkih intelektualaca
o fizici i matematici. Urednici časopisa objavljuju članak ne na­
dajući se da je autor i njima postavio zamku. Posle pojavljivanja
tog broja časopisa, s pomenutim tekstom, Sokal otkriva da je
njegov esej obična šala. Dve godine kasnije pojavljuje se knjiga
Pomodne gluposti. O zloupotrebi pojmova iz domena egzaktnih
nauka od strane postmodernističkih intelektualaca (A. Sokal,
Dž. Brikmont). Kritičari Sokala smatraju hepening prvim ozbilj­
nim napadom na disciplinu kulturalnih istraživanja.
1998: Frederik Džejmson, marksistički analitičar postmodernizma, ob­
javljuje knjigu eseja nastalih od 1983. do 1998. godine The Cultu­
ral Turn: Selected Writings on the Postmodern, u kojoj se nalazi
njegov poznati esej „Postmodernism and Consumer Society“.
Ričard Rorti u knjizi Achieving Our Country: Leftist Throught
in Twentieth­Century America piše: „Ne sumnjam da će za tri­
deset godina ‘kulturalne studije’ biti isti onakav relikt kao što je
bio logički pozitivizam trideset godina posle svog trijumfa.“

596 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­јa

L­terat­ra42

A Companion to Cultural Studies, red. T. Miller, O­ford 2001.

Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej, wybór, przedm. M. Kem­
pny, E. Nowicka, Warszawa 2003.
Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej. Kontynuacje, wybór,
przedm. M. Kempny, E. Nowicka, Warszawa 200.
C. Baker, Cultural Studies: Theory and Practice, London 2000.
C. Baker, The Sage Dictionary of Cultural Studies, London 200.
M. Bal, Double Exposures: The Subject of Cultural Analysis, New York–Lon­
don 1996.
E. T. Bannett, Postcultural Theory: Critical Theory after the Marxist Paradigm,
London 1992.
J. Clifford, K­opoty z kulturą. Dwudziestowieczna etnografia, literatura i sztu­
ka, tłum. E. Dżurak et al., Warszawa 2000.
Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson, P. Treichler, New York–London
1992.
Cultural Studies: Interdisciplinarity and Translation, red. S. Herbrechter, Am­
sterdam 2002.
The Cultural Studies Reader, red. S. During, London–New York 1999.
Culture, Media, Language: Working Papers in Cultural Studies, 1972–1979,
London 1980.
Culture / Power / History: A Reader in Contemporary Social Theory, red. N. B.
Dirks, G. Eley, S. B. Ortner, Princeton 199.
S. During, Cultural Studies: A Critical Introduction, New York 2005.
T. Eagleton, Ideology: An Introduction, London 1991.
A. Easthope, Literary into Cultural Studies, London 1991.
The Everyday Life Reader, red. B. Highmore, London 2002.
2 Ova bibliografija nije potpuna. Svakako joj nedostaju radovi o teoriji istorije
kulture sa španskog, nemačkog, američkog i francuskog područja. Pojedine
antologije, međutim, ipak ukazuju i na ova istraživačka područja.

XVI. Kulturalna istraživanja 597

French Cultural Studies: Criticism at the Crossroads, red. M.­P. Le Hir,
D. Strand, Albany 2000.
E. Goodheart, The Reign of Ideology, New York 1997.
J. Hartley, A Short History of Cultural Studies, London 2003.
D. Hawks, Ideology, London 1996.
Ch. Jenks, Kultura, tłum. W. J. Burszta, Poznań 1999.
R. Johnson, D. Chambers, P. Raghuram, E. Tincknell, The Practice od Cultural
Studies, London 200.
V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York 1992.
J. Lewis, Cultural Studies: The Basics, London 2002.
M. P. Markowski, „O reprezentacji“, u: Kulturowa teoria literatury. G­owne
pojęcia i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Kraków 2006.
A. McRobbie, The Uses Of Cultural Studies: A Textbook, London 2005.
On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore 1985.
M. Payne, Reading Knowledge: Introduction to Barthes, Foucault, Althusser,
O­ford 1997.
The Practice of Cultural Analysis: Exposing Interdisciplinary Interpretation, red.
M. Bal, współpr. B. Gonzales, Stanford 1999.
Question of Method in Cultural Studies, red. M. White, J. Schwoch, O­ford
2006.
Questions of Cultural Identity, red. S. Hall, P. Du Gay, London 1996.
Reception Studies: From Literary Theory to Cultural Studies, red. J. L. Machor,
P. Goldstein, New York 2001.
Representation: Cultural Representations and Signifying Practices, red. S. Hall,
London 1997.
The Routledge Language and Cultural Theory Reader, red. L. Burke, T. Crowley,
A. Girvin, London 2000.
Z. Sardar, B. van Loon, Introducing Cultural Studies, red. R. Appignanesi,
Cambridge 2003.
V. Turner, Gry spo­eczne, pola i metafory. Symboliczne dzia­anie w spo­ec­
ze­stwie, tłum. W. Usakiewicz, Kraków 2005.
Widzieć, my­leć, być. Technologie mediów, oprac. A. Gwó­d­, Kraków 2001.
R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York 1976.

Pjer B­rd­je

D­la na p­ljsk­m

P. Bourdieu, Dystynkcja. Spo­eczna krytyka w­adzy sądzenia, tłum. P. Biłos,

Warszawa 2006.
P. Bourdieu, „Moment krytyczny“, tłum. M. Gdula, Krytyka Polityczna 200
– fragment Homo academicus.
598 Književne teorije XX veka
P. Bourdieu, Regu­y sztuki. Geneza i struktura pola literackiego, tłum. A. Za­
wadzki, Kraków 2001.
P. Bourdieu, J.­C. Passeron, Reprodukcja. Elementy teorii systemu nauczania,
tłum. E. Neyman, wstęp, red. A. Kłoskowska, Warszawa 1990.
P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksynej, tłum.
A. Sawisz, Warszawa 2001.

Važn­ja l­t­rat­ra

R. Jenkins, Pierre Bourdieu, London 1992.

J. F. Lane, Pierre Bourdieu: Critical Introduction, Sterling 2000.
V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York
1992.
J. Lechte, „Pierre Bourdieu“, u: Panorama wspó­czesnej my­li humanistycznej.
Od strukturalizmu do postmodernizmu, tłum. T. Baszniak, Warszawa 1999.
„Pierre Bourdieu: l’intellectuel dominat?“, Magazine Litteraire, 1998, nr 10.
Reading Bourdieu on Society and Culture, red. B. Fowler, O­ford 2000.

M­šel de Sert­

Izb­r ­z d­la

M. de Certeau, Heterologies: Discourse on the Other, tłum. B. Massumi,

przedm. W. Godzich, Minneapolis 1995.
M. de Certeau, La fable mystique XVIe–XVIIe siècle, Paris 1982.
M. de Certeau, L’Invention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris 1990².
M. de Certeau, L. Giard, P. Mayol, L’Invention du quotidien, t. 2: Habiter, cuisi­
ner, Paris 199.

Važn­ja l­t­rat­ra

J. Ahearne, Michel de Certeau: Interpretation and Its Other, Stanford 1995.

The Certeau Reader, red. G. Ward, O­ford 2000.
„Michel de Certeau – in the Plural“, The South Atlantic Quarterly 2001, nr 100.2.

M­šel F­k­

Izb­r ­z d­la

M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybór pism, tłum., wstęp D. Le­

szczyński, L. Rasiński, Warszawa–Wrocław 2000.
M. Foucault, Nadzorować i karać. Narodziny więzienia, tłum. posł. T. Komen­
dant, Warszawa 1993.
XVI. Kulturalna istraživanja 599
M. Foucault, Politics, Philosophy, Culture: Interviews and Other Writings.
1977–1984, red. L. D. Kritzman, London 1988.

Važn­ja l­t­rat­ra

The Cambridge Companion to Foucault, red. G. Gutting, Cambridge 2005.

Ch. C. Lemert, G. Gillan, Michel Foucault. Teoria spo­eczna i transgresja, tłum.
D. Leszczyński, L. Rasiński, wstęp L. Kaczanowicz, Warszawa 1999.
D. Macey, Foucault, London 200.

Kl­f­rd Gerc

Knj­g­ ­ p­ljsk­m ­zdanj­ma

C. Geertz, Dzie­o i życie. Antropolog jako autor, tłum. E. Dżurak, S. Sikora,

Warszawa 2000.
C. Geertz, Interpretacja kultur. Wzbrane eseje, tłum. M. M. Piechaczek, Kra­
ków 2005. (prev. Slobodanke Glišić, up. Kliford Gerc, Tumačenje kultura,
I–II, Beograd, 1998).
C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpretatywnej,
tłum. D. Wolska, Kraków 2005.
C. Geertz, Zastane ­wiat­o. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne,
wstęp, tłum. Z. Pucek, Kraków 2003.

Važn­ja l­t­rat­ra

Clifford Geertz – lokalna lektura, red. D. Wolska, M. Brocki, Kraków 2003.

Ant­n­­ Gramš­

Knj­ga ­ p­ljsk­m ­zdanj­ma

A. Gramsci, Listy z więzienie, tłum. M. Brahmer, Warszawa 1950.

A. Gramsci, Pisma wybrane, tłum. B. Sieroszewska, red. M. Orlański, Z. Ryłko,
B. W­cieklica, Warszawa 1961, t. 1–2.

Važn­ja l­t­rat­ra

S. Krzemień­Ojak, Antonio Gramsci: filozofia, teoria kultury, estetyka, Wars­

zawa 1983.
P. Śpiewak, Gramsci, Warszawa 1977.

600 Književne teorije XX veka

Rejm­nd V­l­jams

Izb­r ­z d­la

R. Williams, The Country and the City, London 1973.

R. Williams, Culture and Materialism: Selected Essays, London 1980.
R. Williams, Culture and Society, New York 1958.
R. Williams, Marxism and Literature, O­ford 1977.

Važn­ja l­t­rat­ra

The Raymond Williams Reader, red. J. Higgins, O­ford 2001.

Dr­g­ a­t­r­

L. Athusser, „Idéologies et appareils idéologiques d’État“, u: idem, Positions.

(1964–1975), Paris 1976.
C. Castoriadis, L’Institution imaginaire de la société, Seuil, Paris 1975.
T. Cohen, Ideology and Inscription: „Cultural Studies“ after Benjamin, de Man,
and Bakhtin, Cambridge 1998.
J.­J. Gou­, Symbolic Economies: After Marx and Freud, Ithaca 1990.
Mihal Pavel Markovski

XVI. Kulturalna istraživanja 601

XVII. POSTKOLONIJALIZAM

Od vremena Homera svaki Evropejac je

prema onome što je govorio o Istoku bio
rasista, imperijalista i [...] totalni etno­
centrik.
Edvard V. Said1

Roditelje roditelja deda mojih deda su či­

nile [made over], ne uvek bez njihove sa­
glasnosti, političke, poreske i edukativne
intervencije britanskog imperijalizma.
A ja sam nezavisna. Zato sam, u najpre­
ciznijem smislu te reči, postkolonijalna.
Gajatri Čakravorti Spivak2
 1
2

1 E. Said, Orijentalizam, Beograd, 2000, str. 25, prevod: Drinka Gojković.

2 G. C. Spivak, „Who Claims Alterity?“, u: Remaking History, ed. B. Kruger,
P. Mariani, New York, 1988, str. 269.
Razn­ ­bl­c­

Kao određenje konkretnog metodološkog stava naziv „postkolonija­

lizam“ javio se osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka pod
velikim uticajem četiri kritička dela: In Other Worlds (1987) – Gaja­ Čet­r­ kr­t­čka
tr­ Čakra­­rt­ Sp­­ak (rođ. 199), The Empire Writes Back (1989) dela
– B­l E­kr­ft (rođ. 196), Nation and Narration – H­m­ K. Baba
(rođ. 199) i Culture and Imperialism (1993) – Ed­ard Sa­d (rođ.
1953). Njihov zajednički cilj bio je dovođenje u pitanje univerzalnih
pretenzija zapadne kulture i otkri­
■ IMPERIJALIZAM – praksa, teo­ vanje njihovih filozofskih i kultur­
rija i stavovi dominantnog centra nih premisa. Najuopštenije uzev,
koji vlada udaljenim teritorijama.
Prirodna posledica imperijalizma postkolonijalna istraživanja – koja
je kolonijalizam – naseljavanje i se mogu tretirati kao poddiscipli­
kulturno osvajanje ovih teritorija. na kulturalnih istraživanja3 – ba­
ve se analizom predstava o svetu,
konstruisanih sa imperijalističke (dakle, politički i kulturno domi­
nantne) tačke gledišta. Zbog toga što je svet viđen iz imperijalistič­ Imper­jal­st­čka
ke perspektive najčešće bio onaj koji je Evropa kolonijalizovala, u perspekt­­a
postkolonijalnim istraživanjima podvrgnut je kritici način na koji
su evropske kolonijalne sile (naročito Engleska i Francuska) stvara­
le vrednosne predstave njima potčinjenih kultura i na koji način su
uspostavljale odnose između centra i periferije. Međutim, pojam
diskurzivne dominacije brzo se proširio na sve odnose između kolo­
nizatora i kolonizovanih, zbog čega su u ovu drugu grupu ubrajane
3 Predstavljanje postkolonijalnih istraživanja iz te perspektive, silom prilika,
upućuje na poglavlje posvećeno kulturalnim istraživanjima u kojem su objaš­
njeni osnovni pojmovi i termini.
 U knjizi Kultura i imperijalizam (prev. V. Bogojević, Beograd, 2002), Said
definiše imperijalizam kao „praksu, teoriju i osnovu dominantnog centra
– metropole, koji vlada nad udaljenim teritorijama“ (London, 1993, str. 9).
Prirodna posledica imperijalizma je kolonijalizam – naseljavanje i kulturno
osvajanje ovih teritorija.

XVII. Postkolonijalizam 605

 sve polne i etničke grupacije koje nisu imale kulturnu samostalnost,
a bile su marginalizovane i podvrgnute institucionalnoj represiji.
Pošto su različite kulturne manjine počele da formiraju otpor pre­
ma agresivnoj političkoj, polnoj i rasnoj dominaciji, postkolonija­
lizam takođe predstavlja neslaganje s pasivnošću prema kulturnoj
nadmoći simbolizovanoj u imperijama koje više nisu ni postojale.
P­čec­ p­stk­l­­ Početke postkolonijalne kritike treba, nesumnjivo, tražiti u
n­jalne kr­t­ke pedesetim i šezdesetim godinama kad su države koje su pripadale
evropskim imperijama počele da se bore za nezavisnost. Kraj vla­
davine Francuske u Indokini, rat u Alžiru, kriza afričkog kolonijali­
zma, detronizacija kralja Faruka u Egiptu, samo su najvažniji doga­
đaji povezani s raspadom kolonijalnog poretka. Skoro se svi slažu
da je tekst koji je inicirao postkolonijalizam bila knjiga Franca Fa­
Fan­n­­­ n­na (1925–1961) Prokleti na svetu (1961), za koju je Žan­Pol Sartr
Prokleti na svet­ napisao predgovor pun oduševljenja. Rođen na Martiniku, Fanon
je bio psihijatar školovan u Francuskoj koji je, živeći u Alžiru u vre­
me revolucije koja je ovoj zemlji donela nezavisnost (195–1962),
izbliza posmatrao proces raspada kolonijalnog sistema. Kao mark­
sista, istovremeno i pridošlica iz kolonije, Fanon je video čvrstu ve­
zu između rasnih i klasnih konflikata; mada je savršeno znao da se
kolonijalizam zasniva na kulturnim (rasističkim) pretpostavkama,
ipak je smatrao da se eksploatacija
Trećeg sveta od strane metropole ■ ORIJENTALIZAM – Edvard
Said daje četiri različite deinicije
uglavnom zasnivala na borbi iz­ ove kategorije. Prvo, orijentalizam
među klasâ. Izostanak klasne revo­ je način proučavanja određenog
lucije trebalo je da dovede samo geografskog regiona s posebnim
do prividnog oslobađanja kolonije obraćanjem pažnje na njegov je­
od vladavine nekadašnjih koloni­ zik i kulturu. Svako ko se bavi
ovom kulturno­geografskom ob­
zatora koji bi iza sebe ostavili eko­ lašću naziva se orijentalistom.
nomske nastavljače, kapitaliste ško­ Drugo, orijentalizam je određen
lovane u Evropi, konzervišući na način mišljenja, zasnovan na on­
taj način klasni status quo. tološkom i epistemološkom raz­
Potpuno drugačija kritika likovanju Istoka i Zapada. Treće,
predstavlja sistem mišljenja koji
kolonijalizma bila je ugrađena u vodi ka potiranju Istoka kao polja
verovatno najuticajniju knjigu u interesovanja istraživača kulture
okviru postkolonijalnih istraživa­ (ova deinicija se odnosi na diskur­
Orijentalizam nja, u knjigu Orijentalizam (1978) zivne mehanizme isključivanja i
Edvarda Saida. Snažno prihvataju­ marginalizacije). I, na kraju, četvr­
to, orijentalizam je korporativna
ći kulturalnu tezu o oblikovanju institucija (corporate institution)
percepcije pomoću diskursa, au­ čiji je cilj opisivanje, analiza i pro­
tor u njoj dokazuje da je Orijent ili pagiranje kulture Zapada.

606 Književne teorije XX veka

Istok, kao predmet istraživanja lingvistâ, arheologâ, istoričarâ, pi­
saca i političara koji su se od XVIII veka intenzivno bavili njego­
vim opisivanjem, de facto njihov izum, a ne objektivno postojeća
stvarnost podložna za neutralnu
■ HEGEMONIJSKA ISTORIO­
GRAFIJA (hegemonic historio­
deskripciju.5 Orijentalizam (odno­ D­sk­rs
sno, diskurs o Orijentu) ne govori ­ Or­jent­
graphy) – skup istorijskih narativa
(pa i književnoistorijskih) koji do­ nam skoro ništa o samoj stvarno­
gađaje u datoj zemlji (ili književ­ sti, već ustanovljava vrednosni
nost datog geografskog područja) okvir u kojem činjenice koje se
predstavljaju iz perspektive koloni­
zatora.
pojavljuju odmah bivaju zasićene
predrasudama i fantazijama. Said
ovde ide tragom Fukoa i njegove teorije koja je tesno povezivala zna­
nje i vlast. Znanje o Orijentu se tako pokazalo – na šta Said ukazuje
u seriji detaljnih istorijskih analiza – kao diskurs koji je služio vla­
sti zapadnih imperija čiji je odnos prema Istoku bio veoma dvozna­
čan.6 S jedne strane, Istok je – kao lošiji „Drugi“ – bio tretiran kao Or­jent
prirodan objekat osvajanja nad kojim treba uspostaviti kontrolu, ka­ „Dr­g­“
dok je, s druge strane – kao neshvatljiv „Drugi“ – fascinirao i uzne­
miravao svojom egzotičnom tajnovitošću i koji trebalo je osvojiti uz
pomoć svojevrsnih slika i predstava. Ovom dvostrukom cilju treba­
lo je da služi upravo orijentalizam7 kao diskurs koji je rušio razliku
između Istoka i Zapada ili kao „velika naracija“ koja je opravdavala Vel­ka narac­ja
Zapada
imperijalne pretenzije Zapada da nadziru neemancipovane kulture.
Dakle, povezanost diskursa sa vlašću i percepcijom je dvostruka.
S jedne strane, diskurs stvara slike stvarnosti na kojima vlast temelji
svoje pretenzije, dok, s druge strane, vlast utiče na oblik diskursa.
Ova teza u odnosu na književnost koja je – slično orijentalistici –
deo orijentalističkog diskursa, pokazuje da engleski moderan roman Englesk­
(Konrad, Hardi, Džejms) ili utvrđuje kulturne stereotipe (Konrad) m­deran r­man

5 Prateći ovu ideju, pojavile su se knjige koje su opisivale proces pronalaženja

(invention) drugih kulturnih prostora. Up. C. Gogwilt, The Invention of the
West: Joseph Conrad and the Double­Mapping of Europe and Empire, Stan­
ford, Calif., 1995 (u kojoj autor pokazuje promenu pojma Evrope u Zapad)
i: L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of
the Enlightenment, Stanford, Calif., 1996.
6 Nisu se svi istraživači Orijenta složili sa ovom tezom. „Orijentalizam i impe­
rijalizam“, piše Dž. M. Mekenzi, „ne marširaju paralelno.“ Up. J. M. MacKen­
zie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester, 1995, str. XV.
7 Sa orijentalizmom je dijalektički povezan okcidentalizam, skup antizapad­
nih klišea i stereotipa koje su stvarali i podržavali protivnici zapadne moder­
nosti. Up. I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachód w oczach wrogów,
Kraków, 2005.

XVII. Postkolonijalizam 607

 ili prećutno opravdava imperijalne ■ KANON – dominantan književ­
planove.8 Primer ove poslednje stra­ ni model koji nastaje odbacivanjem
tegije je Saidova9 analiza romana regionalne, periferne i marginalne
Mansfield Park Džejn Ostin, u ko­ književnosti. Njegova funkcija je
me je posed u Engleskoj, po kojem određivanje jezičkih i kulturnih
je roman i nazvan, vlasništvo ser standarda za područja podređena
imperijalističkoj zemlji.
Tomasa Bertrama – prikazan kao
slika modelske, beskonfliktne civilizacije poretka, faktički finansi­
ran od novca koji je donosio drugi posed, na Karibima, od plantaže
šećerne trske, pa i od robovskog rada (ukinutog tek tridesetih go­
dina XIX veka), što u samom romanu nije direktno rečeno nego je
prećutano. Glavni junak uvodi poredak na engleskom posedu isto
kao što to čini preko okeana, i na taj način postaje implicitna, jer
F­g­ra nije direktno izrečena, „figura kolonizacije“. Ko bude odricao vezu
k­l­n­zac­je između blage fikcije i društvene stvarnosti podvrgnute eksploataci­
ji, sugeriše Said, nije u pravu, jer „previše znamo da bismo to tvrdili
bez zle namere“.

Knj­ž­­n­st ­ ­pr­s­ja
Knj­že­n­st S tačke gledišta postkolonijalnih istraživanja, književnost je privržena
­ k­lt­rn­ imperijalnoj politici kolonizacije, jer proizvodi i učvršćuje kulturne
stere­t­p­
stereotipe kolonizovanih zemalja i kulturâ. Pokušajmo da iz ove per­
spektive sagledamo dva istaknuta dela evropske kulture u kojima je
odnos između kolonizatora i kolonizovanih izrazito shematizovan.
Pr­mer Prvo delo je Bura Viljama Šekspira koji je, kao što je poznato,
Šeksp­r­­e B­re napisao jednu od svojih poslednjih drama upravo fasciniran izvešta­
jima iz Novog sveta i ugradio u svoj tekst mnoge detalje pronađene
u delima putnika i kolonizatora. U isto vreme, međutim, smeštajući
akciju drame na tajanstveno ostrvo u Sredozemnom moru, koristeći
se Vergilijem i pozorišnim konvencijama tipičnim za elizabetansko
pozorište, maskirao je ovu kulturnoistorijsku dimenziju teksta iz
kojeg jasno izbija retorika evropske dominacije nad kolonizovanim
zemljama. Prospero je ne samo knez, već i veliki čarobnjak kome
natprirodne sile omogućavaju da pripitomi sile prirode i podredi se­
bi domorodačko stanovništvo. Šekspirova drama je, osim toga, do
te mere dvoznačna, da se pomoću nje opravdava kolonizacija, što
8 F. Jameson, „Modernism and Imperialism“, u: T. Eagleton, F. Jameson,
E. W. Said, Nationalism, Colonialism and Literature, Minneapolis, 1990.
9 E. W. Said, „Jane Austen and the Empire“, u: Culture and Imperialism, op. cit.

608 Književne teorije XX veka

 ■ KNJIŽEVNOST KOMONVEL­ je za pitanje o nastanku Amerike i
TA (commonwealth literature) – otimanju teritorija od Native Ame­
književnost pisana na engleskom ricans, kako se danas nazivaju Indi­
jeziku u zemljama koje su nekada janci. Dakle, nimalo ne čudi što su
bile kolonije. Ovako shvatana knji­za istraživače kulture glavni likovi
ževnost, u potpunoj je suprotno­
sti s postkolonijalnom kritikom i
u ovoj drami kako Prospero tako Kal­­an
i Kaliban: ugnjetač i ugnjeteni, ­ Pr­sper­
jedan je od njenih osnovnih pred­
meta napada. U skladu s tim, knji­ kolonizator i kolonizovani. Zahva­
ževnost postkolonijalnih zemalja ljujući magiji i znanju, Prospero
trebalo bi da bude ponovo zajed­ zadobija naše priznanje (znanje tu
nički razmatrana zbog zajednič­ postaje sredstvo kulturne domina­
kog jezika i kulture kolonizatora.
cije), dok je Kaliban predstavljen
kao razvratno i pijano čudovište koje je zaslužilo svoju bednu sud­
binu, jer je stvorenje koje je izuzeto od spasonosnog uticaja civiliza­
cije. U ovom odnosu ključan je razgovor koji se vodi između Kaliba­
na, Prospera i Mirande. Na Kalibanove optužbe da mu je Prospero
oduzeo ostrvo i od njega načinio roba, otac i ćerka odgovaraju da
Kaliban ne zaslužuje drugačiju sudbinu jer je neobrazovan divljak
koji ni sopstveni jezik nije razumeo dok ga nisu prosvetlili pred­
stavnici prave kulture. Miranda ide tako daleko da Kalibana naziva
„a thing most brutish“, dakle „najdegenerisanija stvar“, lišavajući ga
samim tim čovečnosti. Istovremeno, međutim, Prospero je svestan
da je Kaliban, za koga kaže da je „moj rob [my slave]“, korisno sred­ Kal­­an ka­ sred­
stvo za efikasno vladanje ostrvom: „Al dok je to što je, moramo sa st­­ ­ladanja
njim. / On loži vatru, donosi nam drva / i korisno služi.“ Tako Pro­
spero govori Mirandi i na pritužbe da Kaliban nije zahvalan što su
ga naučili jeziku, ovaj odgovara: „Učili ste me govoru, a moja / ko­
rist je od toga što umem da kunem.“10
Kultura u Buri je isključivo na strani Prospera i Mirande (dakle,
kolonizatora) i poistovećena je sa simboličkim nasiljem koje se vrši
nad „drugima“ kojima se oduzima pravo da budu ono što jesu i ko­
jima se nameće strani standard (zapadni jezik). Kolonizacija se isto­
vremeno zasniva na eksploataciji, jer su kolonizovani primorani da
je svojim robovskim radom podržavaju. Kolonisti, dakle, zauzimaju
dvostruku poziciju: kao kulturni spasioci nameću svoje običaje i ri­
tuale, a kao nepokolebljivi vladari koriste svoje učenike kao robove.
Zadatak postkolonijalne književnosti je ne samo otkrivanje ove dvo­ Zadatak
značnosti, već i – a možda i pre svega – politička delatnost koja bi p­stk­l­n­jalne
knj­že­n­st­
Kalibana (simbol kolonijalizovanih) oslobodila vladavine opresivne

10 Viljam Šekspir, Bura. Vesele žene vindzorske, Prosveta, Beograd, 1962, str. 31,
3, prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović.

XVII. Postkolonijalizam 609

 kulture. Jedan od načina je i interpretacija Umetnosti – koju je Šek­
spir pisao velikim slovom – koja maskira političku dominaciju im­
perijalističke zemlje nad varvarskom „drugošću“. „Ako je zadatak
kulturalnih istraživanja“, piše Steven Grinblat, „dešifrovanje Prospe­
rove vlasti, onda je to takođe i stavljanje akcenta na Kalibana.“11

Pr­kl­t­ nasl­đ­

Drugi, često navođen, primer književnog učvršćivanja kolonijalnih

Srce tame stereotipa jeste Srce tame (1902) Džozefa Konrada, jedno od najva­
žnijih dela književnog modernizma, a koji je – prema postkoloni­
jalnim istraživačima – suštinski uticao na političku supremaciju
imperijalističke Engleske. Svakako najuticajnije protivljenje per­
spektivama koje je Konrad skicirao bio je esej nigerijskog pisca i
Č­n­a Ače­e predavača na američkim univerzitetima, profesora Činua Ačebea
– An Image of Africa: Racism in Conrad’s „Heart of Darkness“, prvi
put objavljen 1977. godine – jedan od najvažnijih tekstova za post­
kolonijalna istraživanja.12
Pitanje koje je Ačebe posta­ ■ FIKTIVNA ZAJEDNICA (engl.
Vredn­­anje vio glasilo je ovako: da li izuzetno imagined community) – kategorija
knj­že­n­g dela književno delo koje na nečovečan koju je 1983. godine uveo Bene­
način predstavlja druge ljude sa­ dikt Anderson da bi deinisao
mo zato što oni pripadaju drugoj, suštinu nacionalnog identiteta u
goroj rasi, može i dalje biti veliko savremenim društvima. Nacional­
delo? Odgovor je jasan: naravno nost, prema Andersonu, nije teri­
torijalno povezana s nacionalnom
da ne može. Ačebe nema u vidu državom, ali je narativni proizvod
samo rasizam – odnosno: radi se o načina kako određena zajednica,
tome kako ne direktno, već pomo­ čak i u rasejanju, zamišlja sopstve­
ću književnih izražajnih sredstava nu pripadnost zajednici koju sma­
biva učvršćena kolonijalna vizija tra svojom. Ovaj pojam može se
sveta prema kojoj crni stanovnici primeniti u analizi nacionalnog
identiteta u dijaspori.
Afrike nisu ljudi jer ne pripadaju
zapadnoj kulturi. Upravo ovakvo izjednačavanje (zapadna kultura
= ljudska priroda) nalazi se u osnovi kolonijalnog pogleda na svet.
11 S. Greenblatt, „Culture“, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentric­
chia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 232.
12 U eseju „Colonialist Criticism“ iz 1975. godine, prihvaćenim kao jednim od
manifesta postkolonijalne kritike, Ačebe pokazuje kako kolonizaciona per­
spektiva neumitno prodire čak i u najpronicljivije komentare koji se odnose
na savremenu Afriku. Esej je objavljen u knjizi: Ch. Achebe, Morning Yet on
Creation Day: Essays, London–New York, 1975.

610 Književne teorije XX veka

 Kod Konrada, piše Ačebe, „Afrika [je predstavljena] kao me­
tafizičko polje bitke, lišeno prepoznatljive ljudske prirode, na koje
Evropejac zakoračuje u sopstvenu propast“.13 Štaviše, Konrad sma­
tra Afriku izrazom evropske želje da sve ono što je niže drži na dis­
tanci koja bi učvrstila uverenje o superiornosti zapadne kulture nad
ostatkom sveta. Zahvaljujući tome, pisac je definisan kao „isporuči­
lac prijatnih mitova“. P­sac ka­ ­sp­­
To se jasno vidi u fragmentu iz Srca tame koji Ačebe analizira i r­č­lac pr­jatn­h
koji valja navesti u dužem izvodu: m­t­­a

„Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je

izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisli­
ti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasle­
đe, koje treba potčiniti po cenu najtežih muka i ogromnog
napora. Ali pokatkad, kad bismo s mukom zavili iza kakve
okuke, pred nama bi se ... iznenada ukazali zidovi od trske,
šiljati krovovi od trave, kovitlac crnih udova, mnoštvo cr­
nih ruku koje udaraju jedna o drugu, noge koje tupkaju,
zatalasana tela, oči koje se prevrću, sve to propraćeno uz­
vicima. Parobrod se s mukom probijao na rubu crne i ne­
razumljive pomame. Praistorijski čovek nas je proklinjao,
molio nam se, ili nas pozdravljao dobrodošlicom – ko zna?
Nismo mogli razumeti šta se zbiva oko nas; klizili smo po­
red njih kao utvare, ... kao razumni ljudi pred nastupom us­
hićenja u kakvoj ludnici. Nismo ih mogli razumeti jer smo
se suviše udaljili...
Zemlja je izgledala nezemaljska. Navikli smo da gledamo
na pobeđena čudovišta u okovima, ali ovde – ovde ste mo­
gli gledati nešto što je bilo čudovišno i slobodno. To je bilo
nezemaljsko, a ljudi su bili. ... Ne, oni nisu bili neljudski...
Oni su urlali i skakali, vrteli se i pravili užasne grimase, ali
čoveka je uzbuđivala baš ta pomisao na to da su oni ljudski
– kao i vi – pomisao na daleko srodstvo s tom strasnom bu­
kom. Ružno.“1
Ono što u ovom fragmentu pada u oči je – prvo – potpuno ne­
razumevanje onoga što je drugačije od evropskih standarda kulture
13 Ch. Achebe, „An Image of Africa: Racism in Conrad’s ‘Heart of Darkness’“,
u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New
York–London, 2001, str. 1790.
1 Džozef Konrad, Srce tame, Narodna knjiga, Beograd, 200, str. 77–78, pre­
vod: Nada ćurčija­Prodanović.

XVII. Postkolonijalizam 611

 i ponašanja („Razumeti ono što nas je okruživalo, bilo nam je nemo­
guće.“). Drugo – trenutno vrednovanje konstruisane opozicije (mi
normalni – oni ludi; mi normalni – oni ružni). Treće – preneraže­
nost zbog bilo kakve srodnosti s nenormalnim divljacima. Ovaj tre­
ći motiv, najvažniji za Konradovu pripovetku, dobro pokazuje da se
Sr­dn­st k­lt­ra prethodna dva mogu čitati kao posledica potiskivanja moguće srod­
nosti između čoveka Zapada i stanovnika Afrike. Iz postkolonijal­
ne perspektive, pripovetka o putovanju rekom Kongo nije alegorija
ljudske egzistencije, već pripovest o nadmoći zapadnog diskursa ko­
ji pojedincu nameće okvire gledanja na svet. Pošto beli čovek ne že­
li da vidi nikakvo srodstvo sa crnim i potiskuje tu nepodnošljivu mi­
sao, osuđujući sebe dobrovoljno na nerazumevanje, to čini ne zato
što tako hoće već zato što ga na to primorava kulturni stereotip koji
organizuje njegovu percepciju. Isti taj stereotip nalaže Konradu da
konstatuje: „Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji.“ Divljacima
je oduzeta istorija koja pripada samo ljudima Zapada. Kako u knjizi
The Colonizer and the Colonized (prvo izdanje: 1957) piše Albert
Memi, „najozbiljniji udarac koji je kolonizovani pretrpeo, zasnivao
Uklanjanje se na njegovom uklanjanju iz istorije“. Upravo će se protiv ovog bri­
­z ­st­r­je sanja (iz) istorije okrenuti postkolonijalna književna revizija koja
dobija snažnu podršku u univerzitetskim istraživanjima. Nastajanje
odseka Chicano Studies, African­American Studies, ethnic studies,
otvaranje zapadnog književnog kanona prema tekstovima pisanim
na drugim jezicima, osim engleskog ili koje su pisale anglojezičke
etničke manjine, pokazuje se kao najkorisnija politička strategija po­
vratka zaboravljenoj istoriji.

Um­j­ l­ dr­g­ da g­­­r­?

P­stk­l­n­jal­­ Postkolonijalistički istraživači rado naglašavaju sličnosti između knji­

zam ­ p­stm­­ ževnog modernizma, kolonijalizma i strukturalizma, ugrađujući u isto
dern­zam
vreme svoje stavove u okvire postmodernizma i poststrukturalizma.
Zajednički imenitelj je pojam „drugosti“ koji u postmodernizmu ima
veoma uspešan razvoj. „Drugost“ u postmodernističkom diskursu
označava mnoge stvari, iako se ovde mogu izdvojiti dva motiva: epi­
stemološki i etički. U prvom slučaju, ključan je sledeći paradoks. Ako
je razum, kako kaže kartezijanska tradicija, po definiciji univerzalan
(da je drugačije, nikada se ne bismo sporazumeli), kako onda on mo­
Anal­t­ka že da spozna ono što je partikularno? Naravno, samo ukoliko prisvoji
dr­g­st­ to što je drugo u odnosu na razum i prekroji ga prema sopstvenim
612 Književne teorije XX veka
potrebama. Tada će ono što je posebno, lokalno i individualno biti ne
samo pripitomljeno (pošto je razumljivo), već i – pa, čak, i pre svega
– podređeno jurisdikciji subjekta koji od tada može njime proizvolj­
no raspolagati u vidu predstava koje sam konstruiše. Sa epistemolo­
ške tačke gledišta drugost nema pravo postojanja jer ono što je nerazu­
mljivo ugrožava postojanje razuma koje se zasniva na maksimalnom
proširivanju prostora razumljivosti regulisane zakonima koje nameće
subjekat. Upravo tako glasi i osnovna premisa kolonijalizma, a on se K­l­n­jal­zam
može interpretirati kao kvintesencija ekspanzivnosti razuma koji neće ka­ ekspanz­­­
n­st raz­ma
odustati od pokušaja promene sveta u jasne ideje dok sve ne učini ra­
zumljivim (čitaj: pokorenim). Postavljajući, dakle, tako ključno pitanje
– how does one represent other cultures?, odnosno: kako predstavljamo
druge kulture? – Edvard Said je dobro pokazao da je ono što približa­
va razum i imperijalizam zapravo kategorija predstave shvaćena kao
zamena drugosti unapred nametnutim identitetom.
Ovde se vrlo jasno postavlja i drugo – etičko – pitanje: kako Kak­ predsta­­t­?
predstaviti ono što je odstranjeno iz dominantnih sistema repre­
zentacije ili skriveno ispod površine prividno razumljivog diskursa
(imajmo na umu da je za istraživače koji se bave cultural criticism
razumljivost diskursa kategorija potpuno ideološka jer briše svaku
razliku u ime zajedničke celine)? Etički cilj postkolonijalnih istraži­
vanja je Gajatri Čakravorti Spivak (poreklom Indijka) – jedna od
vodećih predstavnica ovog pravca (koja je teškom borbom stupila
na američku akademsku scenu, prevodeći i pišući uvod za Deridinu
knjigu O gramatologiji) – definisala kao „iskustvo nemogućeg“, jer „Isk­st­­
je etičko (dakle, odgovorno) predstavljanje potlačenog sveta (subal­ nem­g­ćeg“
terity) moguće samo onda ukoliko je praćeno svešću o neadekvat­
nosti same predstave (te, dakle, i uzajamnog razumevanja). Spivak
– uostalom, slično kao i drugi uticajan predstavnik ove orijentacije
Homi Baba – komplikuje postkolonijalnu kritiku tvrdeći da sama
priroda diskursa (koji i sam postkolonijalizam mora da primenjuje
da bi izrazio svoje antiimperijalističke namere) od angažovanog in­
telektualca čini „sukrivca u neprestanom oblikovanju Drugoga kao
senke našeg Ja“. To znači da čak i pored najbolje volje da se pozajmi
glas manjinama koje su prinuđene da ćute, ne mogu da sakriju ele­
mentarnu činjenicu da postkolonijalni diskurs često i sam ponav­ P­stk­l­n­jaln­
lja ono protiv čega istupa iz jednostavnog razloga što je i on sam d­sk­rs
diskurs. Ovaj paradoks, ipak, potvrđuje najvažniju tezu postkoloni­
jalizma – ili šire: kulturalnih istraživanja – diskurs ne reprodukuje
stvarnost, nego je ona izgrađena pomoću u njemu skrivenih ideološ­
kih pretpostavki.
XVII. Postkolonijalizam 613
 R­z­m­

Postkolonijalna istraživanja se pre svega koncentrišu na ideološki

i politički uticaj Zapada na druge kulture, a preciznije: na analizu
kolonijalnog (imperijalnog) diskursa koji svoj predmet konstruiše
tako da opravda svoje osvajanje, vladavinu i administraciju pokore­
nog društva. Ne proučava se stvarnost kao takva, već njena diskur­
zivna reprezentacija. Osnovne premise postkolonijalnih istraživanja
(koje su zajedničke s kulturalnim istraživanjima čija su postkoloni­
jalna istraživanja zaseban deo) jesu, dakle, sledeće:
1. Disku rs (odnosno re pre z ent a cij a) ne odslikava stvar­
nost, već je konstruiše prema određenoj ideologiji, odnosno
skupu unifikovanih kolektivnih predstava.
2. Kol on ij a ln i disku rs, koji se služi stereotipima i klišeima,
lišava svoj predmet onoga što je izuzetno i posebno i name­
će mu identitet koji sam projektuje. Kolonizovani su, suprot­
no svojoj volji, primorani da prihvate sliku koju konstruiše
kolonizator.
3. Ev rop sk i (zapadni) disku rs konstruiše sliku neevropskih
društava i kultura prema političkom uzoru, opravdavajući
njegovu nadmoć i kolonizaciju.
. Z ap adn i disku rs teži supremaciji bele kulturne većine
nad obojenom pomoću nametanja sopstvenih kulturnih
vrednosti, a samim tim i sopstvenog književnog kanona.
Anal­za stere­t­­ Stoga se postkolonijalna istraživanja bave analizom stereotip­
pa predsta­a nih predstava koje su, zahvaljujući dominantnoj društvenoj grupa­
ciji ili klasi, postale matrica na osnovi koje nastaju lokalni identiteti
ili okvir koji određuje granice zakonitog saznavanja kolonizovane
stvarnosti. Koristeći glavnu tezu kulturalnih istraživanja o društve­
noj genezi značenja, postkolonijalna istraživanja slede strategiju
konstruisanja značenja u kulturama podređenim imperijalnom cen­
tru. Kako piše Said:
Kr­t­ka „Kritika je povezana sa svetom i postoji u njemu onoliko
koliko se suprotstavlja monocentrizmu, koncepciji koja, po
mom mišljenju, funkcioniše zajedno sa etnocentrizmom
koji, pak, omogućava kulturi da se krije iza naročite vlasti
određenih vrednosti nad drugim vrednostima.“15
15 E. W. Said, „Świat, tekst, krytyk“, u: Kultura, tekst, ideologia. Dyskursy wspó­c­
zesnej amerykanistyki, Kraków, 200.

61 Književne teorije XX veka

 S tim u vezi, jedno od osnovnih pitanja koja postavljaju postko­
lonijalna istraživanja glasi: „Kako se prilično mala grupa fiktivnih,
rafiniranih, kanonskih tekstova [high canonical fictional texts] zajed­
no s metropolskim institucijama pozvanih da ih prouče, našla u cen­
tru teorijske scene?“16
Pridev „postkolonijalni“, prema autorima uticajne antologije
The Empire Writes Back: Theory and Practice in Post­Colonial Lite­
ratures (1989), odnosi se na svaku kulturu „obeleženu imperijalnim
procesom od vremena kolonizacije pa sve do danas“. To znači da se
postkolonijalna istraživanja odnose, s jedne strane, na sve tekstove
ili diskurse koji učestvuju u opisanom procesu unifikacije drugih
kultura i – s druge strane – na tekstove i diskurse koji se tom proce­
su suprotstavljaju.
Postkolonijalna istraživanja ne bave se samo hegemonijskom Hegem­n­ja
ulogom Zapada i potlačenim položajem kultura Trećeg sveta. Ona Zapada
takođe obuhvataju i praćenje diskurzivnih represija svih etničkih i
religijskih manjina u strukturama date zajednice, kao i relacijama
između kulturnog centra koji utvrđuje norme i modele ponašanja
i margine kojima dominira podražavačka tendencija. Na taj način
se mogu analizirati rasističke predstave datog društva i prividno ne­
vine kulturne zavisnosti između politički i kulturno dominantnog
Zapada i državâ koje teže identitetu stvorenom po njegovoj želji.17

16 Citiram syllabus (LIT 6856: Postcoloniality, Globalization and English Literatu­

re) jednog od vodećih istraživača postkolonijalizma Apola Amoka, profesora
na University of Florida.
17 Stoga neki istraživači zahtevaju postkolonijalne analize kad je reč o poljskoj
književnosti i kulturi. Up. na primer, tekst E. M. Thompson, „Said a sprawa
polska“, i: Z. Najdera, „Kultura i imperializm. Czy Polacy są postkolonialni“,
Europa. Tygodnik Idei, 2005, br. 26.

XVII. Postkolonijalizam 615

Hr­n­l­g­ja

1939: Eme Sezer, crnoputi pesnik s Martinika, objavljuje knjigu stiho­

va Cahier d’un retour au pays natal, smatranu jednom od knji­
ževnih manifesta postkolonijalizma.
1947: Indija stiče nezavisnost.
1948: Crni Orfej, antologija frankofonske afričke poezije koju je ure­
dio Leopold Sengor, a predgovor napisao Žan­Pol Sartr.
1950: Eme Sezer, od 195. godine poslanik komunističke partije na
Martiniku, objavljuje Discours sur le colonialisme, snažan napad
na zapadnu kulturnu hipokriziju koja u prekomorske kolonije
eksportuje svoje pljačkaške karakteristike.
1952: Franc Fanon, jedan od osnivača postkolonijalnih istraživanja,
objavljuje knjigu Crna koža, bele maske u kojoj opisuje elemen­
tarne posledice kolonijalizma koje se ogledaju u prihvatanju
„bele“ kulture od strane obojenih.
Francuski demograf Alfred Sovi stvara termin „Treći svet“.
1958: Izdavačka kuća „Heinemann“ objavljuje roman Činua Ačebea
Things Fall Apart koji ima tiraž od tri miliona primeraka.
1960: Karipski pisac Džordž Leming, u Prijatnostima progonstva, či­
ta Šekspirovu Buru. Prosperov didaktički eksperiment, u kojem
on Kalibana podučava engleskom jeziku, može se uporediti s
Kalibanovim zatvaranjem u zatvor.
1961: Fanonova knjiga Prokleti na svetu (predgovor napisao Žan­Pol
Sartr). Pisac je od 1957. do 1961. godine radio u alžirskom Fron­
tu nacionalnog oslobođenja. U tom temeljnom tekstu postkolo­
nijalizma ukazano je na tri faze kolonijalizma: 1. prihvatanje
kulturnog modela koji su nametnuli kolonizatori; 2. dovođenje
u pitanje tog stava i traganje za sopstvenim korenima; 3. revolu­
cionarna oslobodilačka borba u ime masa. Poslednja etapa de­
kolonizije jeste sticanje nezavisnosti. Fanonova dela uticala su
na razvoj ideologije pokreta „Black Power“ u SAD.
1962: Alžir dobija nezavisnost.
616 Književne teorije XX veka
1964: Na univerzitetu u Lidsu organizovana je prva konferencija po­
svećena literaturi nacionalnih zajednica (commonwealth literatu­
re). Njen podnaslov – Unity and Diversity in a Common Culture
(Jedinstvo i razlike zajedničke kulture) – veoma dobro pokazuje
namere organizatora kojima je bilo stalo da naglase kontinuitet
književnosti postkolonijalnih zemalja. Kritičari postkolonija­
lizma veoma negativno su se postavili prema toj ideji, ističući
da se iza nje nalazi želja za povratkom imperijalističkog načina
mišljenja o kulturi. Godinu dana kasnije izlazi prvi broj časopi­
sa The Journal of Commonwealth Literature.
1966: U svojoj pionirskoj knjizi The Colonizer and the Colonized Al­
ber Memi, jedan od osnivača postkolonijalnog diskursa, piše
kako je „odstranjivanje iz istorije najveći udarac koji su koloni­
zovani dobili“.
1971: Kubanski teoretičar književnosti i pisac Roberto Fernandez Re­
tamar objavljuje esej Kaliban koji postaje antikolonijalni mani­
fest pisaca Latinske Amerike i Kariba.
1978: Edvard V. Said objavljuje svoju čuvenu knjigu Orientalism.
1982: Izlazi prvi broj godišnjaka Subaltern Studies: Writings on South
Asian History and Society koji izdaje Univerzitet u Delhiju. Ka­
tegorija subaltern (podređeni) potiče iz Gramšijevog teksta Na
marginama istorije (193). U godišnjaku Subaltern Studies, iz­
među ostalih, objavljuju Ranajit Guha, Šahid Amin, Gjanendra
Pandej, Sumid Sarkar, takođe i Gajatri Čakravorti Spivak.
1987: Gajatri Čakravorti Spivak objavljuje In Other Worlds. Treći ode­
ljak knjige, Entering the Third World, uvodi u postkolonijalnu
problematiku i ističe ograničenosti francuske marksističke, fe­
minističke i psihoanalitičke metodologije u opisivanju „a gende­
red subaltern subject“.
1988: Selected Subaltern Studies (redakcija: Gajatri Čakravorti Spivak
i Ranajit Guha).
1989: Četrnaestog februara ajatolah Homeini baca preko radija fatvu
(kletvu) na Salmana Ruždija. Povod je knjiga Satanski stihovi
koju je taj pisac objavio – jedno od dela koje su najčešće analizi­
rali postkolonijalni kritičari.
1992: Pojavljuje se čuvena knjiga Sari Suleri, pakistansko­valijske te­
oretičarke, The Rhetoric of English India. Briljantnim načinom
analize književnih dela, Suleri dokazuje da onako kako pisci ko­
ji potiču iz kolonizatorskih kultura tako i autori kolonizovanih
kultura stvaraju velike naracije u kojima postoje mehanizmi is­
ključivanja i marginalizacije.
Kenijski pisac Džejms Ngugi, u knjizi Decolonising the Mind,
konstatuje da se ne može razumeti ono što je uticalo na razvoj
XVII. Postkolonijalizam 617
 afričke književnosti bez čitanja dveju knjiga. To su Imperijali­
zam kao najviši stadijum kapitalizma V. I. Lenjina (1917) i Fano­
novi Prokleti na zemlji.
1993: Saidova knjiga Culture and Imperialism (Kultura i imperijali­
zam).
1994: Homi Baba objavljuje knjigu The Location of Culture gde se prvi
put uvodi kategorija „hibridnosti“ ili prostora na kojem se stvara­
ju nove strukture vlasti oslobođene imperijalističkih pretenzija.
1996: Antologija klasika postkolonijalizma: Fanon: A Critical Reader.
2000: Pojavljuje se prevedena knjiga Eve M. Tompson Trubaduri imperi­
je. Ruska književnost i kolonijalizam, prva knjiga na poljskom jezi­
ku koja se uklapa u postkolonijalni tok i koja – prema autorkinim
rečima – „prenosi Saidovu koncepciju na slovenske prostore“.
2003: Umire Edvard Said.
Nobelovu nagradu za književnost dobija južnoafrički pisac
Dž. M. Kuci, jedan od najvažnijih postkolonijalnih pisaca.

618 Književne teorije XX veka

B­bl­­graf­ja

Ch. Achebe, „An Image of Africa: Racism in Conrad’s ‘Heart of Darkness’“,

u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New
York–London 2001.
Ch. Achebe, „Colonialist Criticim“, u: idem, Morning Yet on Creation Day: Es­
says, London–New York 1975.
Ch. Achebe, Things Fall Apart, London 1981.
S. Ahmed, Strange Encounters: Embodied Others in Post­Coloniality, London
2000.
M. Alloula, The Colonial Harem, tłum. M. Dodzich, W. Dodzich, wstęp B.
Harlow, Minneapolis 1986.
B. Anderson, Wspólnoty wyobrażone, Rozważania o źród­ach i rozprzestrzeni­
aniu się nacjonalizmu, tłum. S. Amsterdamski, Kraków–Warszawa 1997.
B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, The Empire Writes Back: Theory and Prac­
tice in Post­Colonial Literatures, London 2002².
B. Ashcroft, P. Ahluwalia, Edward Said, London 1999.
D. Barsamian, Culture and Resistance: Conversations with Edward Said, Lon­
don 2003.
H. K. Bhabha, „The Commitment to Theory“, u: The Norton Anthology of
Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New York–London 2001.
H. K. Bhabha, „Diseminacija: vrijeme, pripovijest i margine moderne naracije“,
u: Politika i etika pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 2002, str. 157–190.
H. K. Baba, Smeštanje kulture (prev. Rastko Jovanović), Beograd, 200.
H. K. Bhabha, Nation and Narration, New York–London 1990.
T. Brenan, „Edvard Said i komparativna književnost“ (prev. Aleksandra Izgar­
jan), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 52 (jul–avgust), str. 77–90.
I. Buruma, Misjonarz i libertyn. Eros i dyplomacja. Polityka na Wshodzie i Za­
chodzie, tłum. P. Rosne, Kraków 2005.
I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachód w oczach wrogów, tłum.
A. Lipszyc, Kraków 2005.
The Cambridge Companion to Postcolonial Literary Studies, red. N. Lazarus,
Cambridge 200.
XVII. Postkolonijalizam 619
C. Cavanagh, „Poskolonialna Polska. Biała plama na mapie współczesnych
teorii“, tłum. T. Kunz, Teksty Drugie 2003, nr. 2–3.
Colonial Discourse and Post­Colonial Theory: A Reader, red., wstęp P. Wil­
liams, L. Chrisman, New York 199.
Colonizer and Colonized, red. T. d’Haen, P. Krüs, Amsterdam 2000.
A Companion to Postcolonial Studies, red. H. Schwarz, S. Ray, O­ford 2000.
Contemporary Postcolonial Theory: A Reader, red. P. Mongia, London 1996.
T. Eagleton, F. Jameson, E. W. Said, Nationalism, Colonialism, and Literature,
wstęp S. Deane, Minneapolis 1990.
Edward Said and the Work of Critic: Speaking Truth to Power, red. P. A. Bové,
Durham 2000.
Edward Said: Continuing the Conversation, red. H. Bhabha, W. J. T. Mitchell,
Chicago 200.
F. Fanon, Wyklęty lud ziemi, tłum. H. Tygielska, przedm. E. Rekłajtis, posł.
J.­P. Sartre, Warszawa 1985.
D. Huddart, Homi K. Bhabha, New York 2006.
A. A. Hussein, Edward Said: Criticism and Society, London 2002.
Imperialism: Critical Concepts in Historical Studies, red. P. J. Cain, M. Harri­
son, London 2001.
Interviews with E.W. Said, red. A. Singh, B. G. Johnson, Jackson 200.
V. Kenedi, „Said i postkolonijalne studije“ (prev. Predrag Šaponja), Polja, Novi
Sad, 53/2008, br. 52 (jul–avgust), str. 9–76.
A. Loomba, Colonialism / Postcolonialism, London 2005.
A. J. Lopez, Posts and Pasts: A Theory of Postcolonialism, Albany 2001.
J. M. MacKenzie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester 1995.
Mapping Subaltern Studies and the Postcolonial, red. V. Chaturvedi, London
2000.
J. McLeod, Beginning Postcolonialism, Manchester 2002.
M. B. Maruči, „Kritičar kao iz/s meštena inteligencija: slučaj E. Saida“ (prev. Ar­
ijana Luburić), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 52 (jul–avgust), str. 91–103.
Marxism, Modernity and Postcolonial Studies, red. C. Bartolovich, N. Lazarus,
Cambridge 2002.
A. Memmi, The Colonizer and the Colonized, New York 1965.
S. Morton, Gayatri Chakravorty Spivak, London 2003.
M. Moskalewicz, „‘Murzynek Bambo – czarny, wesoły...’. Próba postkolonial­
nej interpretacji tekstu“, Teksty Drugie 2005, nr 1–2.
Z. Najder, „Kultura i imperializm. Czy Polacy są ‘postkolonialni’“, Europa. Ty­
godnik Idei 2005. nr 26.
Postcolonial America, red. C. R. King, Chicago 2000.
Postcolonial Discourses: An Anthology, red. G. Castle, O­ford–Malden 2001
(najopsežnija antologija najznačajnijih tekstova o ovoj teoriji).
620 Književne teorije XX veka
Postcolonial Studies and Beyond, red. A. Loomba, S. Kaul, M. Bunzl, A. Bur­
tan, J. Esty, Durham 2005.
Post­Colonial Literatures: Expanding the Canon, red. D. L. Madsen, London
1999.
The Post­Colonial Studies Reader, red. B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Lon­
don 1995.
Postcolonial Theory and the United States: Race, Ethnicity, and Literature, red.
A. Singh, P. Schmidt, Jackson 2000.
The Pre­Occupation of Postcolonial Studies, red. F. Afzal­Khan, K. Seshadri­
­Crooks, Durham 2000.
E. V. Said, Orijentalizam (prev. Drinka Gojković), Beograd, 2000; 2008².
E. V. Said, Kultura i imperijalizam (prev. Vesna Bogojević), Beograd, 2002.
E. W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Cambridge 2000.
E. W. Said, Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures, New
York 199.
E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge 1983.
D. Scott, Refashioning Futures: Criticism after Postcoloniality, Princeton 1999.
Selected Subaltern Studies, red. R. Guha, G. Ch. Spivak, New York–O­ford
1988.
S. Slemon, H. Tiffin, After Europe: Critical Theory and Post­Colonial Writing,
Sydney 1989.
G. Ch. Spivak, A Critique of Postcolonial Reason: Toward a History of the Va­
nishing Present, Cambridge, Mass.–London 1999.
G. Ch. Spivak, In Other Worlds: Essays in Cultural Politics, przedm. C. Mac­
Cabe, New York–London 1987.
G. Ch. Spivak, The Post­Colonial Critic: Interviews, Strategies, Dialogues, red.
S. Harasym, New York–London 1990.
The Spivak Reader: Selected Works of Gayatri Chakravorty Spivak, red. D. Lan­
dry, G. MacLean, New York–London 1996.
E. M. Thompson, „Said a sprawa polska“, Europa. Tygodnik Idei 2005, nr 26.
E. M. Thompson, Trubadurzy imperium. Literatura rosyjska i kolonializm,
tłum. A. Sierszulska, Kraków 2000.
R. J. C. Young, Postcolonialism: An Historical Introduction, O­ford 2001.
R. Young, White Mythologies: Writing History and the West, London 1990.
L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the
Enlightenment, Stanford, Calif. 1996.
L. Gandi, „Edvard Said i njegovi kritičari“ (prev. Viktorija Krombholc), Polja,
Novi Sad, 53/2008, br. 52 (jul–avgust), str. 10–11.

Mihal Pavel Markovski

XVII. Postkolonijalizam 621

622 Književne teorije XX veka
ALFABETSKI SPISAK DEFINICIJA

A realibus ad realiora 125 Feministička kritika 36–37

Akademski feminizam 29 Fenomen 89
Aktant 319 Fiktivna zajednica 610
Alegorija 201–202, 08–09 Funkcija 31
Antiesencijalizam 550 Fuzije horizonata 203
Apelativna struktura teksta 109
Aporija 396 Gej­lezbijska istraživanja 503–50
Arahnologija 39 Gender studije (Gender Studies) 85
Arhetip 65 Genealogija 590
Autoteličnost 136 Ginokritika 38
Gramatika 315
Biološki pol (sex) 86 Greška afektivnosti 156

Darvinizam 525 Habitus 573

Dasein 195 Hegemonija 580
Hegemonijska istoriografija 607
Dekonstrucija 32–33
Hermeneutički krug 192
Delo/tekst 39
Hermeneutika i egzegeza 189–190
Denotacija 270
Hermeneutika sumnji 198
Designat (referent) 262
Hermeneia 190
Différance 396
Heteronomičan 102
Dijalogičnost 177
Holizam 536
Diskurs 588 Horizont očekivanja 109–100
Dominanta 136
Drugi 72 Ideologija 581
Drugost 573 Idiom/institucija 01
Društvenokulturni pol (gender) 86 Ikonički znak (ikon) 257–258
Il n’y a pas de hors­texte – „Ne postoji
Écriture feminine 39–0 izvantekst“ 05
Edipov kompleks 72–73 Imperijalizam 605
Eidetski 95 Implicitni čitalac 111
Empirijski 95 Inskripcija 06
Epistemologija 536 Intencionalnost 90
Epoché 98 Interpretativna zajednica 530
Esencijalizam 532 Intertekstualnost 363
Esencijalizam i konstruktivizam 88 Ironija 155, 10, 532
Estetika recepcije 109 Istoričnost 200

XVII. Postkolonijalizam 623

Ja 55 Perspektivizam 526
Jeresi parafraze 152 Poetski jezik 22
Jezičke funkcije / jezičke funkcije knji­ Polifonija 173
ževnog dela 227 Polje 577
Jezički znak 221 „Post­“ 365
Jezik 197 Postfilozofska kultura 52
Postupak 131
Kanon 608 Potiskivanje 59–60
Kanonizacija žanrova 133 Predrasude 192–193
Karneval 169 Pripovedanje (skaz) 13
Kathexis 55
Klasična koncepcija istine 527 Quasi­sudovi 103
Književnost Komonvelta 609 Queer i queer studije 50
Konkretizacija 10
Konotacija 288 Razgovor 203
Korelacija 97 Razumevanje 191
Kulturni kapital 576 Realno 71
Kulturni materijalizam 560 Reprezentacija 57–575
Retoričnost 39
Libido 56 Retorika 53
Literarnost 398 Revizionistička feministička kritika 1
Logocentrizam 395 Roman 177
Romantičarska hermeneutika 20
Materijalnost jezika 11
Metalingvistika 173 Samorazumljivost 100
Misreading 09 Semantika, sintaksa, pragmatika 260
Mit 311 Semiologija 260
Motivacija 132 Semiotika 253
Muška istraživanja 95 Shematičnost 103
Mythoi 55 Shvatanje 178–179
Simbol 67, 258
Naracija 555 Simbolička nadmoć 576
Narativna gramatika 316 Sistem znakova 261
Narativni identitet 199 Slika autora 135
Naratologija 317 Slojevit karakter književnog dela 103
Narcizam 57 „Smrt autora“ 37
Negacija 5 Sociologija znanja 575
Neprisutnost 178 Sociopolitički feminizam 28
Normativni identitet 500 Stadijum ogledala 69
Stravično 70
Objašnjavanje 198 Struktura/sistem 219–220
Objektivni korelativ 19 Sublimacija 52
Oneobičavanje ili začudnost 129–130 Svakidašnjica 571
Organska celina 155
Orijentalizam 607 Talking cure 51
Osamostaljivanje i oslobađanje 127 Tekstualnost istorije / istoričnost teksto­
Oznaka 253 va 559
Tekstura 15
Panoptizam 589 Teorija književnosti / teorija umetnosti
Paradigma 533 127–128

62 Književne teorije XX veka

Terminologija Tartuske škole. Kultura Verno čitanje 152
275 Višejezičnost 168
Terminologija Tartuske škole. Sekundar­ Višeznačnost 150
ni modelirajući sistem 269 Vlast 587
Terminologija Tartuske škole. Tekst 275 Vrste govora 171
Terminologija Tartuske škole. Tekst kul­
ture 276
Zaumni jezik 126
Terminologija Tartuske škole. Značenje
Zgusnuti opis 557–558
272
Tradicija 199 Značenje 256
Transcendentalan 98 Znak 25
Trauma 70
Tropologija 552 Žalost i melanholija 57
Tuđa reč 175 Želja 68
Tumačenje 191 Ženske studije (Women’s Studies) 37

XVII. Postkolonijalizam 625

626 Književne teorije XX veka
PREDMETNI REGISTAR

A Autor
autor kao jedna od sistematizujućih
Akant instanci
pogl. Model → Gremas autor kao skriptor
Alegorija ličnost autora
Analiza pol autora
analiza Kristeve teksta odnos između autora i junaka
kulturna analiza „smrt autora“
analiza psihičkog aparata pogl. Intencija → intentio auctoris
analiza snova Autoteličnost
strukturalna analiza
Androcentrizam B
Antropologija Binarne opozicije
interpretativna antropologija Biološki pol (sex)
strukturalna antropologija Klod Le­
vi­Strosa C
pogl. Psihoanaliza → psihoanaliza Close reading pogl. Čitanje → pažljivo
kao holistička antropologija čitanje
pogl. Strukturalizam → strukturali­ Coming out
zam i antropologija
Antiesencijalizam Č
Psihički aparat Čitalac
pogl. Analiza → psihička analiza implicirani čitalac
Apelativna struktura teksta koautorski čitalac
Aporija modelski čitalac
Arahnologija pogl. Intencija → intentio lectoris
Arbitrarnost superčitalac
pogl. Znak → arbitrarnost jezičkog Čitanje
znaka Ingardenova dva načina čitanja
Arhetip pažljivo čitanje (close reading)
Arhetipologija Ričardsova koncepcija pravog čita­
Autonomija nja
autonomna kritika Čulnost
autonomne vrednosti književnog de­
la D
pogl. Jezik → jezička autonomija Darvinizam
autonomija umetnosti Dasein

XVII. Postkolonijalizam 627

Dekonstrukcija pogl. Kritika → gender književna kri­
afirmativni gest dekonstrukcije tika
definicija destrukcije prema De Ma­ pogl. Subjekat → gender kao uslov su­
nu bjekta
etička dimenzija destrukcije Dualizam
falogocentričkih struktura
dekonstrukcija i dekonstrukcioni­ E
zam Edipov kompleks
dekonstrukcija i destrukcija Ego polg. Ich
dekonstrukcija i negacija Eidetski
dekonstrukcija i Nova kritika eidetski opis
dokonstrukcija i poststrukturalizam Ingardenova apriorna istraživanja
dekonstrukcija i teorija eidetske književnosti
izvori destrukcije Empirijski
pogl. Kritika → kritika dekonstrukci­ Épistémé
je Epistemologija
Saidova kritika dekonstrukcije od epistemologije do hermeneutike
zamerke destrukciji epistemologija kao saznajna metana­
Dekonstrukcionizam racija
Denotacija epistemološki rez diskursa
Denotat postkantovksa epistemologija
Designat (referent) Epoché pogl. Transcendentalna reduk­
Différance pogl. Razlika cija
Dijahronija Es
Dijalogičnost Esencijalizam
Diskurs Estetika
analiza diskurzivnih postupaka estetika recepcije
antifundamentalistički diskurs estetički predmet
diskurs gejovsko­lezbijske kritike pogl. Ideologija → De Manova este­
postkolonijalni diskurs tička ideologija
Fukoova koncepcija diskursa srednjovekovna estetika
pogl. Društveno­kulturni pol → gen­ strukturalna estetika
der u humanističkom diskursu
Dominanta F
Drugačijost
Drugi Fabula (sjužet)
isto to i drugi Falogocentrizam
Orijent kao drugi Fantazma
razmišljanje o statusu drugog Feminizam
tekst drugog akademski feminizam
žena kao drugi američki feminizam
Društveno­kulturni pol (gender) etička orijentacija feminizma
gender analiza francuski feminizam
„genderizovani“ kritičar interdisciplinarni vid akademskog
gender u humanističkom diskursu feminizma
pogl. Gender studije (Gender Studi­ istorija feminizma
es) korporativni feminizam
pogl. Gender studije → počeci gender kulturni feminizam
studija liberalna frakcija feminizma

628 Književne teorije XX veka

 marksističke inspiracije feminizma predstavljačka (saznajna) funkcija
pogl. Kritika → biofeministička kriti­ Funkcionalizam
ka Funcionalnost poetskog jezika
pogl. Kritika → feministička kritika Fuzija horizonata
pogl. Postfeminizam
politička orijentacija feminizma G
pluralizacija feminizma Genealogija
radikalna frakcija feminizma Gender studije pogl. Društveno­kultur­
sociopolitički feminizam ni pol
tri talasa feminizma Gender Studies pogl. Gender studije
veza feminizma s postrstrukturali­ Genetizam
zmom Geneza
Fenomen Genotekst
Fenomenologija Ginokritika
fenomenologija i strukturalizam Govor
fenomenologija poetske slike prvobitni govor sveta
fenomenologija snova vrste govora
fenomenologija u književnim istraži­ Govorna terapija (talking cure)
vanjima Gramatika
transcendentalna fenomenologija gramatika književnosti
Fenomenološka intuicija gramatika poezije
pogl. Očiglednost gramatika čarobne bajke
Fenotekst narativna gramatika
Fikcija počeci gender studija
Filozofija univerzalna gramatika
filozofija književnosti Greška
Forma greška afektivnosti
forma i sadržaj greška intencije
formalni poredak greška univerzalizma
Formalizam
počeci formalizma u književnim is­ H
traživanjima
pogl. Kritika → kritika formalizma Habitus
pogl. Nova Kritika Hegemonija
propast formalizma Hermeneutički
Formalna metoda hermeneutički krug
pogl. Kritika → kritika formalne me­ hermeneutičko čitanje književnih
tode tekstova
Formalna metoda pogl. Metoda formal­ hermeneutički odnos između svesti
na i jezika
Funkcija interpretativno­hermeneutički stav
eskpresivna funkcija pogl. Tradicija → hermeneutička tra­
estetička (poetska ) funkcija dicija
fatička funkcija Hermeneutika
impresivna funkcija Diltajeva koncepcija hermeneutike
jezičke funkcije književnog dela egzistencijalna dimenzija hermeneu­
metajezička funkcija tike
pogl. Jezik → funkcija jezika prema filozofska hermeneutika
Jakobsonu hermeneia

XVII. Postkolonijalizam 629

 hermeneutika i egzegeza intentio lectoris
hermenutika sumnji pogl. Tekst → suprotnost intencije i
pogl. Epistemologija → od epistemo­ teksta
logije do hermeneutike Intencionalnizam
romantičarska hermeneutika Intencionalnost
tehnička hermeneutika pogl. Književno delo → književno de­
Herstory lo kao intersubjektivni intencionalni
Heteronomija / heteronomički predmet
pogl. Književno delo → književno de­ Interpelacija
lo kao heteronomno postojeći bitak Interpretacija
Heteroseksualnost američka „interpretativna industri­
Holizam ja“
Homoseksualnost dve škole interpretacije
Horizont falsifikovanje interpretacije
horizont očekivanja pošiljaoca granice interpretacije
horizont očekivanja primaoca konteksti interpretacije
Humanistika interpretacija kao egzistencijalni po­
stupak
I interpretacija snova
Ich poetika i interpretacija
Id pogl. Es pogl. Hermeneutika → stav interpre­
Identitet tacije – hermenutika
ženski identitet pogl. Kritika → kritika tradicionalne
kulturni identitet interpretacije
muški identitet pogl. Poetika → opozicija poetike i
narativni identitet interpretacije Todorova
normativni identitet pogl. Zajednica → zajednica interpre­
psihoseksualni identitet tacije
pogl. Žena → tri postupka ispoljava­ sporovi povodom interpretacije
nja ženskog identiteta teorija i interpretacija
Ideologija teorija interpretacije
estetička De Manova ideologija Interpretant
ideologija masovne kulture Intersubjektivnost
Idiografijska nauka pogl. Književno delo → književno de­
Idiom lo kao interpretativni intencionalni
Ikon pogl. Znak → ikonički znak predmet
Ikoničnost književnosti Intertekstualnost
Imaginacija Invarijantnost
Imaginarno (l’imaginaire) Invencija
Imanencija Ironija
Imanentni / imanentizam De Manova definicija ironije
imanentno istraživanje jezika ironija kao osnovni poetski zahvat
imanentni razvoj književnosti Iskaz (énoncé)
Imperijalizam Iskustvo
Inskripcija pogl. Kultura → kultura kao determi­
Institucija nanta iskustva
Intencija pogl. Subjekt → subjekt iskustva
intentio auctoris Istina
intentio operis Istoričnost (Geschichtlichkeit)

630 Književne teorije XX veka

Istoričnost / istorički pogl. Znak → arbitrarnost jezičkog
Istorija znaka
istorija kao konstrukcija saznanje i jezik
istorija književnosti sekundarni jezik
pogl. Tekst → tekst i istorija semantička struktura poetskog jezi­
Rankeov ideal istorijskog oblikova­ ka
nja simbolički i emotivni načini korišće­
tekstualnost istorije nja jezika
Istoriografija sistemski pokazatelji jezika
Istoricizam svakodnevni (praktičan) jezik
Iščitavanje svojstva poetskog jezika
afirmativno iščitavanje svojstva poetskog jezika prema Mu­
Bartovo iščitavanje teksta karžovskom
iščitavanje kao reprodukcija izvor­ teorija poetskog jezika
nog čina uobrazilje veštački jezik
iščitavanje kao slušanje
kritičko iščitavanje K
normativna teorija imanentnog išči­ Kanon
tavanja Kanonizacija vrsta
pogl. Prijatnost → prijatnost iščitava­ Karneval
nja Kateksija (Kathexis)
pogl. Razgovor → razgovor kao meta­ Kathexis pogl. Kateksija
fora iščitavanja Književna istraživanja
postkolonijalno iščitavanje pogl. Fenomenologija → fenomeno­
sistem iščitavalačkih presupozicija logija u književnim istraživanjima
pogl. Formalizam → počeci formali­
J zma u književnim istraživanjima
Jezik pogl. Pragmatizam → posledice prag­
autonomija jezika matizma za književna istraživanja
dinamička koncepcija jezika pogl. Semiologija → semiologija i
funkcija jezika prema Jakobsonu književna istraživanja
jezik kao osnova iskustva Književno delo
jezik kao sistem autonomna vrednost književnog de­
jezik proze la
materijalnost jezika Ingardenova istraživanja književnog
nivoi jezika dela
poetski jezik književno delo kao bivstvo koje hete­
pogl. Kultura → jezik i kultura ronomno postoji
pogl. Metajezik književno delo kao intersubjektivni
pogl. Mit → mit kao jezik drugog ste­ intencionalni predmet
pena književno delo kao komunikat
pogl. Predstava → oslobađanje jezika pogl. Intencija → intentio operis
od prinude predstave pogl. Funkcija → jezičke funkcije
pogl. Raznojezičnost književnog dela
pogl. Teorija književnosti → jezik te­ pogl. Struktura → harmonijska struk­
orije književnosti tura književnog dela
pogl. Zaokret → jezički zaokret slojni karakter književnog dela
pogl. Zaumny jazyk shematska građa književnog dela
vrednovanje književnog dela

XVII. Postkolonijalizam 631

Književnoistorijski proces nemetodička kritika
Književnost kritika savremenosti
pogl. Gramatika → gramatika knji­ kritika subjekta saznanja
ževnosti kritika strukturalizma
pogl. Jezik → svojstva pesničkog jezi­ kritika strukturalne semiologije
ka prema Mukaržovskom kritika suprotnosti i hijerarhija u te­
Kod orijskim sistemima
Kolonijalizam kritika tradicionalne interpretacije
pogl. Postkolonijalizam literarnost kritike
Kolonizacija Ničeova kritika objektivizma
Kompetencija pogl. Autonomija → kritika autono­
jezička kompetemcija mije
književna kompetencija pog. Psihoanaliza → kritički potenci­
Kompleks (Trauma) jal psihoanalize
Kompozicija pogl. Semiologija → kritika tradicio­
Komunikacija nalne semiologije od strane Kristeve
pogl. Književno delo → književno de­ pogl. Struktura → Deridina kritika
lo kao komunikat strukture i znaka
Konkretizacija pogl. Strukturalizam → Bartova kriti­
Konotacija ka strukturalizma
Kontekst pogl. Strukturalizam → kritika De
pogl. Interpretacija → kontekst i in­ Sosirovog strukturalizma
terpetacija postkolonijalna kritika
Kontekstualizam Queer kritika
Kontrasignata tematska kritika
Korelacija Kriza
Korporarni pogl. Telesnost / telesni kriza humanističkih nauka
Kritika kriza simbolizma
Bartova kritika tradicionalne nauke pogl. Subjekat → kriza subjekta
o književnosti Kultura
biofeministička kritika jezik i kultura
feministička kritika kultura kao determinanta iskustva
gejovsko­lezbijska kritika kultura kao neograničeni proces se­
gender književna kritika mioze
kritika dekonstrukcije Lotmanova definicija kulture
kritika dualističkih sistema masovna kultura
kritika etičkog solipsizma pogl. Feminizam → kulturni femini­
kritika formalizma zam
kritika formalnog metoda pogl. Identitet → kulturni identitet
kritika Frojdove misli pogl. Ideologija → ideologija masov­
kritika genetičkih istraživanja ne kulture
kritika subjektivno­predmetnog du­ pogl. Poetika → teorija kao poetika
alizma kulture
književna kritika (literary criticism) pogl. Pol → uticaj kulture na formira­
književna kritika i nauka o književ­ nje pola
nosti pogl. Semiologija → osnove semiolo­
kritika mimetizma gije kulture
kritika nadinterpetacije pogl. Semiologija → semiologija kao
kritika političkog sistema opšta teorija kulture

632 Književne teorije XX veka

 pogl. Teorija → kulturna teorija Mit
pogl. Zaokret → kulturni zaokret Arahnin mit
postfilozofska kultura Levi­Strosova analiza mita
semiologija kulture mit kao jezik drugog nivoa
tekst kulture mit prirodnosti
telo kao proizvod kulture struktura mita
Kulturna istraživanja (Cultural Criti­ Mitema
cism) Model
Lakan i kulturalna istraživanja aktantski Grimasov model
Kulturni materijalizam biološki model
definicija modela
Q hipotetički model opisa pripovetke
Quasi­sudovi jezički (tekstualni) model
Queer Lotmanova koncepcja umetničkog
interdisciplinarnost queer studije modelovanja
queer i postmoderna misao pogl. Sekundarni modelirajući si­
pogl. Kritika → queer kritika sten
pogl. queer studije pogl. Psihoanaliza → psihoanaliza
pogl. Teorija → queer teorija zao opšti teorijski model
značenje queera za književnonaučna psihoanalitički model
istraživanja umetničko delo kao model
Queer studije (Queer Studies) Modernizam
Motivacija
L
Libido N
Lingvistika Nadinterpretacija
opšta lingvistika pogl. Kritika → kritika nadinterpreta­
Literarnost cije
pogl. Kritika → kritika literarnosti Naracija
Logocentrizam pogl. Epistemologija → epistemologi­
ja kao saznajna metanaracija
M pogl. Gramatika → narativna grama­
Magična bajka tika
pogl. Gramatika → gramatika magič­ pogl. Identitet → narativni identitet
ne bajke Narcizam
Majka Narativizam
Malograđanština Ankersmitove teze narativizma
Marksizam pogl. Identitet → narativni identitet
Metafizika pogl. Zaokret → zaokret narativizma
pogl. Pozitivizam → pozitivizam kon­ Naratologija
tra metafizika Francuska škola naratologije
Metafora manifest francuske naratologije
Metonimija uticaj Čomskog na francusku narato­
Metajezik logiju
Metalingvistika Nauka
Metapsihologija nauka o književnosti
Mimetizam pogl. Vlast → nauka i vlast
pogl. Kritika → kritika mimetizma pogl. Sociologija → sociologija nau­
Misreading (nedočitanost) ke

XVII. Postkolonijalizam 633

Nauka Performatizam
analitičko­naučni stav Perspektivizam
pogl. Kriza → kriza humanističkih Pismo / pisanje (écriture)
nauka Deridina koncepcija književnog stva­
Negacija ranja
pogl. Dekonstrukcija → dekonstruk­ Gadamerova koncepcija književnog
cija i naracija stvaranja
Nerazrešivost pogl. Aporija Pluralizacija
Nesaprisutnost Poetičnost
Nesvesno Jakobsonova koncepcija poetičnosti
nesvesno kod Frojda pogl. Jezik → poetičnost jezika
nesvesno kod Lakana pogl. Jezik → svojstva poetičnosti je­
Neuroza zika
hermetika neuroze Poetika
pogl. Psihoanaliza istorijska poetika
pogl. Tekst → teks kao reprezentacija normativna poetika
neuroze opisna poetika
Noema opozicija poetike i interpretacije
Noeza kod Todorova
Nomotetizam poetika i retorika
Nomotetska nauka poetika istorijskog pisanja
Nova Kritika (New Criticism) poetika kao analiza apstraktnih
pogl. Dekonstrukcija → dekonstruk­ struktura
cija i Nova Kritika poetika percepcije
Novi Istorizam (New Historicism) pogl. Interpretacija → poetika i inter­
pretacija
O pogl. Teorija → teorija kao poetika
Objašnjenje kulture
Opis strukturalne poetike
gusti opis Poezija
Huserlova koncepcija čistog opisa pogl. Gramatika → gramatika poezi­
pogl. Eidetski → eidetski opis je
strategije opisa poezija kao otežani govor
Opojaz Pokazatelj
Orijentalizam pogl. Simptom
pogl. Drugi → Orijent kao Drugi Pol
Označavajuće (signifiant) kategorizacije pola
Označeno (signifié) načini definisanja pola
Oznaka odnos između biološkog i kulturnog
pogl. Znak → znak i oznaka pola
perfomativni čin ustanovljenja pola
P pol kao rezultat društvenih postupa­
Pansemiotizam ka
Paradigma razgovori o polnosti
Parodija revizija tradicionalnog polnog duali­
Patrijarhat zma
Percepcija uticaj kulture na oblikovanje pola
Performativnost Polifonija
performativnost pola

63 Književne teorije XX veka

Political correstness pogl. Politika → po­ semantički obim termina poststruk­
litička ispravnost turalizam
Politika slabljenje I faze poststrukturalizma
politička ispravnost Potiskivanje
Polisemija Pošilalac
Polnost Pozitivizam
čovekova polnost antipozitivistički zaokret
polnost književnog teksta pozitivizam kontra metafizika
Posredovanje Požuda
Postmodernizam / postmoderni Pragmatizam /pragmatički
pogl. Queer → queer i postmoderni­ delo kao semantičko­sintaksička pa­
stička misao ragmatička tvorevina
pogl. Teorija → teorija postmoderni­ posledice pragmatizma za književna
zma istražiuvanja
Postfeminizam početak pragmatizma
Postkolonijalizam neopragmatizam /neopragmatički
počeci postkolonijalne kritike pogl. Zaokret → zaokret pragmati­
pogl. Kritika → kritika postkolonija­ zma
lizma Praksa
pogl. Čitanje → postkolonijalna čita­ Praška strukturalna škola
nja Praška škola
postkolonijalizam i postmoderni­ Praški lingvistički krug
zam Predstavljanje
Postmodernizam pogl. Reprezentacija
pogl. Postkolonijalizam → postmo­ analiza stereotipnih predstavljanja
dernizam i postkolonijalizam oslobađanje jezika od prinude pred­
pogl. Poststrukturalizam → postmo­ stavljanja
dernizam i poststrukturalizam pog. Funkcija → predstavljačka funk­
Poststrukturalistička prekretnica cija
Postsrukturalizam Prijatnost
Bahtin i poststrukturalizam prijatnost čitanja
Bahtinovi manifesti poststrukurali­ prijatnost pripovedanja
zma princip prijatnosti
dve faze poststrukturalizma Primalac
dve varijante poststrukturalizma pogl. Čitalac
inicijatori poststrukturalizma Pripovetka
najvažnije posledice poststrukturali­ pogl. Model → hipotetički model pri­
zma povetke
nastanak poststrukuralizma i duha pogl. Prijatnost → prijatnost pripo­
strukturalizma vetke
pogl. Dekonstrukcija → dekonstruk­ skaz
cija i poststrukturalizam Prividnost
pogl. Feminizam → veze feminizma Psihoanaliza
s poststrukturalizmom kritički potencijal psihoanalize
poststrukturalizam i postmoderni­ pogl. Model → psihoanalitički mo­
zam del
poststrukturalizam ispred struktura­ psihoanaliza i istraživanje stvaralač­
lizma kog procesa
psihoanaliza i terapija

XVII. Postkolonijalizam 635

 psihoanaliza kao holistička antropo­ pogl. Pragmatizam → delo kao se­
logija mantičko­sintaksičko­pragmatično
psihoanaliza kao interpetacija pogl. Semiologija → semiologija i se­
psihoanaliza kao opšti teorijski mo­ mantika
del Semiologija
psihoanaliza kao terapeutska simpto­ De Sosirova definicija semiologije
matologija granice semiologije
Psihologija kritika tradicionalne semiologije od
pogl. Metapsihologija strane Kristeve
nastanak semiologije
R negativna semiologija
Racionalizam / racionalnost nova definicija semiologije
Razgovor osnove semiologije kulture
Gadamerova koncepcija razgovora pogl. Kritika → kritika strukturalne
razgovor kao metafora čitanja semiologije
Razlika semiologija i književna istraživanja
Razlikovanje (différance) semiologija i semantika
Raznojezičnost semiologija kao interdisciplinarna
Raznovrsnost oblast
Razumevanje semiologija kao opšta teorija kultu­
razumevanje teksta re
Realizam semiologija značenja
Realno (le Réel) Semiotika / semiotički
Referencija antički počeci semiotike
Relativizam faza semiotike Kristeve
Represija Morisova podela semiotike
Reprezentacija nivo semiotike (predverbalni)
Retoričnost Pirsova trijadička teorija semiotike
pogl. Subjekat → retorički subjekat pogl. Zaokret → semiotički zaokret
Retorika univerzum semiotike
Roman Semioza
različiti stilovi romana pogl. Kultura → kultura kao neogra­
pogl. Predstavljanje ničen proces semioze
pogl. Snovi → snovi kao reprezentaci­ Sex pogl. Biološki pol
ja Signifiant pogl. Označavajuće
Signifié pogl. Označeno
S Simbol
Samoočiglednost pogl. Moć → simbolička moć
Samousmerenost Simbolička praksa
San pogl. Snovi Simbolička sila
Savremenost Simboličko (le Symbolique)
pogl. Kritika → kritika savremenosti Simptom
pogl. Teorija → savremena teorija pogl. Oznaka
Saznanje pogl. Psihoanaliza → psihoanaliza
Seksualnost kao terapeutska simptomatologija
Sekundarni modelujući sistem Sinhronija
Semanaliza Sintaksa
Semantika
Gremasove osnove opšte semantike

636 Književne teorije XX veka

 pogl. Pragmatizam → delo kao se­ doprinos strukturalizma za razvoj te­
mantičko­sintaksičko­pragmatička orije
tvorevina dostignuća strukturalizma
Sistem drugi strukturalizam
književni sistem i drugi znakovni si­ francuski strukturalizam
stemi Fukoova kritika strukturalizma
pogl. Sekundarni modelujući sistem ortodoksnost strukturalizma
pogl. Struktura → sistem i struktura otvoreni strukturalizam
sistem čitalačkih presupozicija pogl. Dekonstrukcija → dekonstruk­
sistem simboličkih postupaka cija i strukturalizam
sistem uverenja pogl. Estetika → strukturalna esteti­
sistem znakova ka
teorija kao sistem pogl. Fenomenologija → fenomeno­
Sjužet pogl. Fabula logija i strukturalizam
Skaz pogl. Pripovedanje → skaz pogl. Kritika → pogl. kritika struktu­
Slučajnost ralizma
Smisao pogl. Poetika → poetika strukturali­
pogl. Snovi → san i snovi zma
smisao ima subjektivan karakter pogl. Poststrukturalizam → poststruk­
Snovi turalizam pre strukturalizma
objašnjenje snova pogl. Postrukturalizam → nastanak
otvoreni sadržaj sna poststrukturalizma iz duha struktu­
pogl. Analiza → analiza sna ralizma
pogl. Interpretacija → interpretacija pogl. Teorija književnosti → struktu­
sna ralna definicija teorije književnosti
pogl. Tropologija → tropologija sna poljski strukturalizam
snovi kao psihička pojava posleratni ciljevi strukturalizma
snovi kao reprezentacija praški strukturalizam
smisao sna predmet istraživanja strukturalizma
struktura sna pretpostavke strukturalizma u nauci
Sociologija o književnosti
sociologija nauke strukturalizam i antropologija
Strana reč strukturalizam i književna kritika
Struktura strukturalizam kao filozofski sitem
Deridina kritika strukture i znaka strukturalizam kao naučna paradig­
harmonijska struktura književnog ma
dela strukturalizam sv Tome Akvinskog
pogl. Jezik → semantička struktura totalistički ciljevi strukturalizma
poetskog jezika završni momenat strukturalizma
pogl. Mit → snovi Strukturalna homologija
pogl. Snovi → struktura snova Studija ogledala
pogl. Tekst → tekst nije autonomna Sublimacija
struktura Subjekat
pogl. Znak → struktura znaka prema detronizacija „jakog“ subjekta
Lotmanu gender kao uslov subjekta
struktura i geneza kartezijanski subjekat
Strukturalizam kriza subjekta
Bartova kritika strukturalizma pogl. Kritika → kritika subjekta sa­
De Sosirova kritika strukturalizma znanja

XVII. Postkolonijalizam 637

 porobljeni subjekat čista teorija
razvlašćeni subjekat etimologija i definicija teorije
retorički subjekat istorija teorije
subjekat iskustva kraj teorije
subjekat stvaralačkih aktivnosti kulturna teorija
telesni subjekat queer teorija
Superego pogl. Über­Ich „lokalna“ teorija
Svest odnos između teorije i njenog pred­
akt svesti meta
čista svest pogl. Čitanje → normativna teorija
imanentnog čitanja
Š pogl. Interpretacija → teorija i inter­
Shema pretacija
pogl. Književno delo → shematska pogl. Jezik → teorija poetskog jezika
građa književnog dela pogl. Semiologija → semiologija kao
Shematičnost opšta teorija kulture
Škola pogl. Semantika → Pirsova trijadička
teorija semiotike
T pogl. Znak → De Sosirova dvočlana
Talking cure pogl. Terapija govora teorija znaka
Tartuska škola postmoderna teorija
Tekst protiv teorije
delo i tekst razvoj teorije
društveni tekst teorija i književnost kao različite je­
Lotmanova koncepcija teksta zičke igre
pogl. Drugi → tekst drugih teorija i praksa
pogl. Kultura → tekst kulture teorija radi same teorije
pogl. Polnost → polnost književnog teorija kao disciplina
teksta teorija kao interdisciplinarni dis­
opozicija intencije i teksta kurs
svet kao tekst teorija kao poetika kulture
tekst i istorija teorija kao pronicljivo posmatranje
tekst kao reprezentacija neuroze teorija kao sistem
tekst kao događaj moderna teorija
tekst nije autonomna struktura teorija stvaralačkog procesa
tekst sam za sebe teorija značenja
Tekstualnost pogl. Kultura → telo kao proizvod
pogl. Istorija → tekst istorije kulture
Tekstura Teorija književnosti
Telesnost / telesni jezik teorije književnosti
pogl. Feminizam → korporativni fe­ naučna definicija teorije književno­
minizam sti
pogl. Subjekat → telesni subjekat nove perspektive teorije književno­
pogl. Žena → telesnost žene sti
Telo nužnost teorije književnosti
Tematska metoda popularnost teorije književnosti
Tematska metoda pogl. Metoda temat­ predmet teorije književnosti
ska prirodne nauke i počeci teorije knji­
Teorija ževnosti

638 Književne teorije XX veka

 savremena definicija teorije književ­ umetnost kao zahvat
nosti Zajednica
strukturalistička definicija teorije interpretativna zajednica
književnosti prava zajednica
Tkanje zamišljena zajednica
pogl. Arahnologija Zaokret
Topografija psihike antiteorijski zaokret
Tradicija etičko­politički zaokret
hermeneutička tradicija jezički zaokret
kartezijanska tradicija kulturni zaokret
rušenje tradicije narativni zaokret
Transcendencija pragmatički zaokret
Transcendentalni semiotički zaokret
Transendentni Zaumni jezik
Transcendentalna redukcija (epoché) Značenje
Trauma pogl. Teorija → teorija značenja
pogl. Kompleks pogl. Višeznačnost
Trop Znak
Tropologija abitrarnost jezičkog znaka
tropologija snova Bihlerov model tri funkcije jezičkog
Tumačenje znaka
De Sosirova dvočlana teorija znaka
ikonički znak
konvencionalni karakter znaka
pogl. Struktura → Deridina kritika
U strukture i znaka
struktura znaka prema Lotmanu
Über­Ich znak i oznaka
Umetnost znakovni karakter umetničkog dela
pogl. Teorija književnosti
teorija umetnosti
umetničko delo Ž
Uneobičenje pogl. Začudnost Žena
Unheimliche pogl. Stravično društvena situacija žena
Unutrašnje /spoljašnje prekodiranje nemogućnost definisanja ženskog pi­
sanja
V nepoznavanje žene
Višeznačnost pogl. Drugi → žena kao drugi
Vlast pogl. Identitet → ženski identitet
Fukoova analiza mehanizama vlasti pogl. Ženske studije
mikrofizika vlasti prostor ženskog iskustva
vlast i nauka različitost ženskog književnog stva­
ranja (écriture feminine)
Z telesnost žene
Začuđenost tri postupka ispoljavanja ženskog
Začuđenost (Uncheimliche) identiteta
Zahvat Ženevska škola
pogl. Ironija → ironija kao osnovni Ženske studije (Women’s Studies)
poetski zahvat

XVII. Postkolonijalizam 639

60 Književne teorije XX veka
INDEKS IMENA
A Benedikt, Rut Fulton (Benedict, Ruth
Adorno, Teodor V. (Adorno, Theodor
W.)
Ajnštajn, Albert (Einstein, Albert)
Altiser, Luj (Althusser, Louis)
Anderson, Benedikt (Anderson, Bene­
dict)
Ankersmit, Frenk (Ankersmit, Frank)
Aristotel
Arne, Anti Amatus (Aarne, Anti Ama­
tus)
Aron, Rejmon (Aron, Raymond)
Auerbah, Erih (Auerbach, Erich )
Ačebe, Činua (Achebe, Chinua)
Arto, Antonen (Artaud, Antonin)
Augustin Aurelijus
B Bodkin, A. Mod (Bodkin, A. Maud)
Baba, Homi (Bhabha, Homi K.)
Bahtin, Mihail M.
Balcežan, Edvard (Balcerzan, Edward)
Bali, Čarls (Bally, Charles)
Balzak, Onore de (Balzac, Honoré de)
Batler, Džudit (Butler, Judith)
Bart, Rolan (Barthes, Roland)
Bartošinjski, Kažimjež (Bartoszyński,
Kazimierz)
Bašlar, Gaston (Bachelard, Gaston)
Baumgarten, Aleksandar Gotlib (Baum­
garten, Aleksandr Gottlieb)
Begen, Albert (Beguin, Albert)
Bentam, Džeremi (Bentham, Jeremy)
Bataj, Žorž (Bataille, Georges)
Bergson, Anri (Bergson, Henri)
Bodri, Žan­Luj (Baudry Jean­Louis)
Birdsli, Monro (Beardsley, Monroe)
Beli, Andrej
XVII. Postkolonijalizam
Fulton)
Benjamin, Valter (Benjamin, Walter)
Benvenista, Emil (Benveniste, Émile)
Bersani Leo (Bersani, Leo)
Beri, Emilio (Berti, Emilio)
Betelhajm, Bruno (Bettelheim, Bruno)
Bihler, Karl Ludvig (Bühler, Karl Lud­
wig )
Blanšo, Moris (Blanchot, Maurice)
Blekmur, Ričard Palmer (Blackmur,
Richard Palmer)
Blok, Aleksandar
Blum, Harold (Bloom, Harold)
Blumfild, Leopold (Bloomfield, Leo­
pold)
Boas, Franc (Boas, Franz)
Bodler, Šarl Pjer (Baudelaire, Charles
Pierre)
Bodrijar, Žan (Baudrillard, Jean)
Bogatirjev, Pjotr
Bordo Suzan (Bordo, Susan)
Bovoar, Simon de (Beauvoir, Simone
de)
Bulez, Pjer (Boulez, Pierre)
Breht, Bertold (Brecht, Bertold)
Bremon, Klod (Bremond, Claude)
Brentano, Franc (Brentano, Franz)
Brojer, Jozef (Breuer, Jozef)
Brik, Osip M.
Brjusov, Valerij, J.
Bruks, Kleant (Brooks, Cleant)
Burdije, Pjer (Bourdieu, Pierre)
Burk, Kenet Duva (Burk, Kenneth Du­
va)
Burljuk, David D. (Burluk, Dawid D.)
61
But, Vejn (Boot, Wayne C.)
Bužinjska, Ana (Burzyńska, Anna)
Č
Čodorov, Nensi Julija (Chodorow,
Nancy Julia)
Čomski, Noam Avram (Chomsky, No­
am Avram)
D Fernandez R. Roberto (Fernández, R.
Dante, Aligijeri (Dante, Alighieri)
Danto, Artur K. (Danto, Arthur C.)
Darvin, Čarls Robert (Darwin, Charles
Robert)
Dejvidson, Donald (Davidson, Do­
nald)
Dekart
Delez, Žil (Deleuze, Gilles)
Derida, Žak (Derrida, Jacques)
Desti, Antoan, de Trasi (Destutt, de
Tracy Antonie)
Difren, Mikel (Dufrenne, Mikel)
Diltaj, Vilhelm (Dilthey, Wilhelm)
Diran, Žilber (Durand, Gilbert)
Djui, Džon (Dewey, John)
Dolimor, Džonatan (Dollimore, Jonat­
han)
Domanjska, Eva (Domańska, Ewa)
Dostojevski, Fjodor M.
Drojzen, Johan Gustav (Droysen, Jo­
hann Gustav)
Duvakin, Viktor
Dž
Džarel, Rendal (Jarrell, Randall)
Džejms, Vilijam (James, William)
Džejmson, Frederik (Jameson, Frede­
ric)
Džojs, Džems (Joyce, James)
Džons, Alfred Ernest (Jones, Alfred Er­
nest)
Džonson, Barbara (Johnson, Barbara)
E Grinblat, S. Dž. (Greenblatt, Stephen
Ejhenbaum, Boris
Eko, Umberto (Eco, Umberto)
Elias, Norbert (Elias, Norbert)
Eliot, Tomas Sterns (Eliot, Thomas Ste­
arns)
62
Empson, Vilijam (Empson, William)
Engels, Fridrih (Engels, Fryderyk)
Eškroft, Bil (Ashcroft, Bill)
F
Fanon, Franc (Fanon, Frantz)
Fenves, Peter David (Fenves, Peter Da­
vid)
Ferenci, Šandor (Ferenczi, Sandor)
Roberto)
Ficdžerald, Fransis Skot Kej (Fitzge­
rald, Francis Scott Key)
Filon iz Aleksandrije
Fiš, Stenli (Fish, Stanley)
Fleming, Ian (Fleming, Ian)
Flis, Vilhelm (Fliess, Wilhelm)
Flober, Gistav (Flaubert, Gustave)
Fokner, Vilijam (Faulkner, William)
Fraj, Nortrop (Frye, Northrop)
Frege, Gotlob (Frege, Gottlob)
Fridrih, Hugo (Friedrich, Hugo)
Frojd, Ana (Freud, Anna)
Frojd, Sigmund (Freud, Sigmund)
Fuko, Mišel (Foucault, Michel)
G
Gadamer, Hans­Georg (Gadamer,
Hans­Georg)
Galen, Claudius Galenus
Galager, Ketrin (Gallagher, Catherine)
Galop, Džejn (Gallop, Jane)
Gaše, Rodolf (Gasché, Rodolphe)
Gerc, Kliford (Geertz, Clifford)
Gilbert, Sandra M.
Glez, Alber (Gleizes, Albert)
Glovinjski, Mihal (Głowiński, Michał)
Gogolj, Nikolaj V.
Goldman, Lisjen (Goldman, Lucien)
Gombrovič, Vitold (Gombrowicz, Wi­
told)
Gu, Žan­Žozef (Gou­, Jean­Joseph)
Gramši, Antonio (Gramsci, Antonio)
Jay)
Grir, Žermen (Greer, Germaine)
Gremas, Alžirdas Žilijen (Greimas, Al­
girdas Julien)
Gros, Elizabet A. (Grosz, Elizabeth A.)
Književne teorije XX veka
Gubar, Suzan M. (Gubar, Susan M.)
Giro, Pjer (Guiraud, Pierre)
H Jejts, Vilijam Batler (Yeats, William Bu­
Hajdeger, Martin (Heidegger, Martin)
Hol, Stjuart (Hall, Stuart)
Hale, Moris (Halle, Morris)
Hamaher, Verner (Hamacher, Werner)
Haravej, Dona (Haraway, Donna)
Hardi, Tomas (Hardy, Thomas)
Hartman, Nikolaj
Hartman, Džefri H. (Hartman, Geof­
frey H.)
Havranek, Bohuslav (Havránek, Bohu­
slav)
Hit, Stiven (Heath, Stephen)
Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (Hegel,
Georg Wilhelm Friedrich)
Helderlin, Fridrih (Hölderlin, Frie­
drich)
Hemingvej, Ernest (Hemingway, Er­
nest)
Heraklit iz Efesa
Hermogen
Hilis, Miler Džozef (Hillis, Miller Jo­
seph)
Hjelmslev, Luj (Hjelmslev, Luis)
Hlebnjikov, Velimir
Hogart, Ričard (Hoggart, Richard)
Holand, Norman (Holland, Norman)
Homer
Horkhajmer, Maks (Horkheimer, Ma­)
Hulme, Tomas Ernest (Hulme, Thomas
Ernest)
Hant, Lin (Hunt, Lynn)
Huserl, Edmund (Husserl, Edmund
I Kratil
Iglton, Teri (Eagleton, Terry)
Ingarden, Roman
Ipolit, Žan (Hyppolite, Jean)
Irigaraj, Lis (Irigaray, Luce)
Ivanov, Vjačeslav I.
Ivaškjević, Jaroslav (Iwaszkiewicz, Jaro­
sław)
Izer, Volfgang (Iser, Wolfgang)
J
Jakobson, Roman
XVII. Postkolonijalizam
Jakubinski, Lav P.
Jang, Robert (Yang, Robert)
Jaus, Hans Robert (Jauss, Hans Robert)
tler)
Jovan Hrizostom, sv
Jung, Karl Gustav (Jung, Carl Gustav )
K
Kafka, Franc (Kafka, Franz)
Kamuf, Pegi (Kamuf, Peggy)
Kant, Imanuel (Kant, Immanuel)
Kazin, Alfred (Kazin, Alfred)
Karnap, Rudolf (Carnap, Rudolf)
Kasirer, Ernst (Cassirer, Ernst)
Keno, Rejmond (Queneau, Raymond)
Kits, Džon (Keats, John)
Kjerkegor, Seren A. (Kierkegaard,
Sören A.)
Klajn, Melani (Klein, Melanie)
Klemens, Aleksandrijski
Klosovski, Pjer (Klossowski, Pierre)
Knap, Stiven (Knapp, Stiven)
Kofman, Sara (Kofman, Sarah)
Kožev (Kojeve)
Kolingvud, Robin Džordž (Collingwo­
od, Robin George)
Kolridž, Samjuel Tejlor (Coleridge, Sa­
muel Taylor)
Kolodni, Anet (Kolodny, Annette)
Kondijak, Etjen Bono de (Condillac,
Étienne Bonnot de)
Konrad, Džozef (Conrad, Joseph)
Kozelek, Rajnhaet (Koselleck, Rein­
chart)
Kosofski, Sedžvik Eva (Kosofski, Sed­
gwick Eve)
Kristeva, Julija (Kristeva, Julia)
Kroče, Benedeto (Croce, Benedetto)
Kronjski, Tadeuš Julijuš (Kroński, Tade­
usz Juliusz)
Kručonih, Aleksej J.
Kuler, Džonatan (Culler, Jonathan)
Kun, Tomas (Kuhn, Thomas)
Kurtene, Žan Boduen de (Courtenay,
Jan Baudoin de)
L
63
Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibniz,
Gottfried Wilhelm)
Lakan, Žak­M. (Lacan, Jacques­Marie
Emile)
Laku­Labar, Filip (Lacoue­Labarthe,
Philippe)
Leng, Ronald Dejvid (Laing, Ronald
David)
Laplanš, Žan (Laplanche, Jean)
Larionov, Mihail F.
Lauretis, Tereza de (Lauretis, Teresa
de)
Lotreamon (Lautr­mont de)
Livis, F. R. (Leavis, Frank Raymond)
Lenjin, Vladimir I.
Lentrikija, Frenk (Lentricchia, Frank)
Liotar, Žan­Fransoa (Lyotard, Jean­
Francois)
Lešmjan, Boleslav (Le­mian, Bolesław)
Levi­Stros, Klod (Lévi­Strauss, Claude)
Levinas, Emanuel (Lévinas, Emma­
nuel)
Lok, Džon (Locke, John)
Lotman, Jurij M.
Lukač, Đerđ (Lukàcs, Georg)
Lunačarski, Anatolij V.
LJ
Ljermontov, M. J.
M Kay)
Majakovski, Vladimir V.
Majkls, Volter Ben (Michaels, Walter
Benn)
Malevič, Kazimir
Malarme, Stefan (Mallarmé, Stéphane)
Man, Pol de (Man, Paul de)
Mandeljštam, Osip E.
Manhajm, Karl (Mannheim, Karl)
Marineti, Filipo Tomazo (Marinetti, Fi­
lippo Tommaso)
Markjevič, Henrik (Markiewicz, He­
nryk)
Markovski, Mihal Pavel (Markowski,
Michał Paweł)
Marks, Karl (Marks Mar­)
Matezijus, Vilem (Mathesius, Vilém)
Moron Šarl (Mauron, Charles)
Mekejb, Kolin (McCabe, Colin)
6
Mec, Kristijan (Metz, Christian)
Memi, Albert (Memmi, Albert )
Merlo­Ponti, Moris (Merleau­Ponty,
Maurice)
Metcinger, Žan (Metzinger, Jean)
Mid, Margaret (Mead, Margaret)
Miler, Džozef Hilis (Miller, Joseph Hil­
lis)
Miler, Nensi, K. (Miller, Nancy K.)
Milton, Džon (Milton, John)
Mišle, Žil (Michelet, Jules)
Moi, Toril
Moraze, Čarls (Moraze, Charles)
Moris, Čarls Vilijam (Morris, Charles
William)
Munen, Žorž (Mounin, Georges)
Mukaržovski, Jan (Muka­ovský, Jan)
Malvi, Lora (Mulvey, Laura)
Mušal, Gžegož (Musiał, Grzegorz)
N
Nansi, Žan­Lik (Nancy, Jean­Luc)
Natoli, Žozef (Natoli, Joseph)
Nič Rišard (Nycz, Ryszard)
Niče, Fridrih Vilhelm (Nietzsche, Frie­
drich Wilhelm)
O
Oukli, En (Oakley, Anne)
Ogden, Čarls Kej (Ogden, Charles
Okem, Viljem (Ockham, Wilhelm)
Okopjenj­Slavinjska, Aleksandra (Oko­
pień­Sławińska, Aleksandra)
Origena
Ostin, Džon Langšou (Austin, John
Langshaw)
P
Paće, Enco (Pace, Enzo)
Pankovski, Marjan (Pankowski, Ma­
rian)
Papenhajm, Berta (Pappenheim, Bert­
ha)
Paseron, Žan­Klod (Passeron, Jean­Cla­
ude)
Patočka, Jan
Pavle, sv
Književne teorije XX veka
Pirs, Čarls Sanders (Pierce, Charles San­
ders)
Pijaže, Žan (Piaget, Jean)
Pikaso, Pablo (Picasso, Pablo)
Platon
Plejne, Marselin (Pleynet, Marcelin)
Po, Edgar Alan (Poe, Edgar Allan)
Polivanov, Evgenije D.
Ponž, Fransis (Ponge, Francis)
Paund, Ezra (Pound, Ezra)
Prop, Vladimir J.
Pseudo­Demetri
Pule, Žorž (Poulet, Georges)
Puškin, Aleksandar S.
R Spingarn, Džoel E. (Spingarn, Joel E.)
Rable, Fransoa (Rabelais, François)
Ranke, Leopold
Ransom, Džon Krou (Ransom, John
Crowe)
Rikardu, Žan (Ricardou, Jean)
Rič, Adrijana (Rich, Adrienne)
Rišar, Žan­Pjer (Richard, Jean­Pierre)
Ričards, Ajvor Armstrong (Richards,
Ivor Armstrong)
Rikert, Hajnrih (Rickert, Heinrich)
Riker, Pol (Ricoeur, Paul)
Rifater, Majkl (Riffaterre, Michael)
Rilke, Rajner Marija (Rilke, Rainer Ma­
ria)
Ric, German (Ritz, German)
Rorti, Ričard (Rorty, Richard)
Roš, Deni (Roche, Denis)
Rotenberg, Pjer (Rottenberg, Pierre)
Rusel, Rejmon (Roussel, Raymond)
Rouz, Žaklin (Rose, Jacqueline)
Ruset, Žan (Rousset, Jean)
Ruso, Žan Žak (Rousseau, Jean Jacqu­
es)
Ruždi, Salman (Rushdie, Salman)
Ruve, Nikolas (Ruvet, Nicolas)
S Štirle, Karlhajnc (Stierle, Karlheinz)
Said, Edvard V. (Said, Edward W.)
Sapir, Edvard (Sapir, Edward)
Sartr, Žan­Pol (Sartre, Jean Paul)
Siksu, Elen (Ci­ous, Hél­ne)
Sosir, Ferdinand de (Saussure, Ferdi­
nand de)
XVII. Postkolonijalizam
Simen, Rodžer (Seamon, Roger)
Sekst Empirik
Selan, Pol (Celan, Paul)
Sengor, Leopold (Senghor, Leopold)
Serto, Mišel de (Certeau, Michel de)
Sezer, Eme (Césaire, Aimé)
Sidni Filip (Sidney, Philip)
Slavek, Tadeuš (Sławek, Tadeusz)
Slavinjski, Januš (Sławiński, Janusz)
Sokal, Alan
Sokrat
Solers, Filip (Sollers, Philippe)
Sondi, Peter (Szondi, Peter)
Spaks, Patricija Mejer (Spacks, Patricia
Meyer)
Spivak, Gajatri Čakravorti (Spivak,
Gayatri Chakravorty)
Starobinski, Jan
Stejnem, Glorija (Steinem, Gloria)
Stern, Lorens (Sterne, Laurence)
Stivens, Valas (Stevens, Wallace)
Stoun, Lusi (Stone, Lucy)
Strejči, Džejms (Strachey, James)
Š
Šar, Rene (Char, René)
Šekspir, Viljem (Shakespeare, William)
Šeler, Maks (Scheler, Maks)
Šestov, Lav
Šklovski, Viktor
Šlajermaher, Fridrih Danijel Ernst
(Schleiermacher, Friedrich Daniel
Ernst)
Šlegel, Fridrih (Schlegel, Friedrich)
Šols, Robert E. (Scholes, Robert E.)
Šopenhauer, Artur (Schopenhauer, Art­
hur)
Šouvalter Elejn (Showalter, Elaine)
Špicer, Leo (Spitzer, Leo)
Štajger, Emil (Staiger, Emil)
Štajn, Edita (Stein, Edyta)
Štokhauzen, Karlhajns (Stockhausen,
Karlheinz)
T
Ten, Ipolit Adolf (Taine, Hippolyte
Adolphe)
65
Tao, Tran Dik (Thao, Tran Duc) Vordsvort, Vilijam (Wordsworth, Willi­
Tačer, Margaret Hilda (Thatcher, Mar­ am)
garet Hilda) Vorf, Bendžamin Li (Whorf, Benjamin
Tejt, Alen (Tate, Allen) Lee)
Tojnisen, Majkl (Theunissen, Michael) Vulf, Virdžinija (Woolf, Virginia)
Tibodo, Žan (Thibaudeau, Jean)
Tinjanov, Jurij N. Ž
Tiongo Ngugi va (Thiong’o Ngugi Wa) Ženet, Žerar (Genette, Gérard)
Todorov, Cvetan Žirar, Rene (Girard, René)
Tokvil, Čarls Aleksis de (Tocqueville, Žirmunski, Viktor M.
Charles Ale­is de) Žižek, Slavoj
Toma Akvinski
Tomaševski, Boris
Tomson, Edvard Palmer (Thompson,
Edward Palmer)
Toporov, Vladimir N.
Trubecki, Nikolaj S.

U
Uspenski, Boris A.

V
Vajld, Oskar (Wilde, Oscar)
Vajt, Edmund (White, Edmund)
Vajt, Hajden (White, Hayden)
Varning, Rahjner (Warning, Rainer)
Vatimo, Đani (Vattimo, Gianni)
Veber, Maks (Weber, Ma­)
Veber, Samjuel (Weber, Samuel)
Velek, Rene (Wellek, René)
Vergilije
Vernan, Žan­Pjer (Vernant, Jean­Pier­
re)
Vigotski, Lav S.
Viko, Đambatista (Vico, Giambattista)
Vilijams, Rejmond (Williams,
Raymond)
Vimsat, Vilijam K. Mlađi (Wimssatt,
William K.)
Vinogradov, Viktor V.
Vinters, Ajvor (Winters, Yvor)
Vitgenštajn, Ludvig (Wittgenstein, Lud­
wig)
Vitig, Monika (Wittig, Monique)
Vodička Feliks (Vodička, Feli­)
Volstonkraft Meri (Wollstonesraft,
Mary)
Voren, Robert Pen (Warren, Robert
Penn)

66 Književne teorije XX veka

SADRŽAJ

Od autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

UVOD [Ana Bužinjska] . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

Teorija književnosti juče, danas, sutra . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

Teorija, književnost i druge discipline . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
1. Teorija i poetika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
2. Teorija i nauka o književnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
3. Teorija i književnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
. Teorija i interpretacija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
XX vek u teoriji. Savremena, postmoderna i
kulturološka teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
1. Antipozitivistički preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
2. Poststrukturalistički preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
3. Kulturološki zaokret teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
U pravcu interpretacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
1. Interpretirati. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
2. Koristiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
3. Nadinterpretirati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
Teorija danas. Od esencijalnih pitanja do učestvovanja
u kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1

I PSIHOANALIZA [Mihal Pavel Markovski]

Šta je psihoanaliza? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Analiza ljudske psyche . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
Hermeneutika i fenomenologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
San i njegovo tumačenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
Epifanija i nemoć . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
Arhetipovi i simboli. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Posle Frojda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Lakan i književnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
XVII. Postkolonijalizam 67
 Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

II FENOMENOLOGIJA [Mihal Pavel Markovski]

Šta i kako? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
Osnove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Utemeljenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Filozofija kao stroga nauka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
Teorija književnosti Romana Ingardena. . . . . . . . . . . . . . . 102
Imaginacija i cogito. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
Estetika i recepcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113

III RUSKI FORMALIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Nemirna istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
Percepcija, jezik, stvarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
Esencija i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130
O jeziku proze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

IV AMERIČKI FORMALIZAM – NEW CRITICISM

[Mihal Pavel Markovski]
Amerikanci sa Severa i Juga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
Close reading . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
Harmonijske napetosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160

V BAHTIN [Mihal Pavel Markovski]

Na margini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
Vlast autonomije / autonomija vlasti . . . . . . . . . . . . . . . . . 168
U stihiji govora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170
Bahtin i poststrukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172
Između ostalog. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181

VI HERMENEUTIKA

68 Književne teorije XX veka

 [Mihal Pavel Markovski]
Hermeneutike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
Svest i jezik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193
Hajdeger . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
Vraćanje izgubljenih simbola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197
Od reči do duha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206

VII STRUKTURALIZAM (I) [Ana Bužinjska]

Epoha strukturalizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
De Sosir i rani strukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218
Praška strukturalistička škola. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
Šta je u stvari poetičnost? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
Umetnička struktura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
U pravcu semantike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230
Upućivanje na istoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231
Jakobson i poetska funkcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
Strukturalizam i književna kritika
(Ženet, Todorov, Bart) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2

VIII SEMIOTIKA [Ana Bužinjska]

Od antike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253
Pirs: svet kao univerzum znakova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255
De Sosir: nastanak semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260
Nauka o znacima u nauci o književnosti . . . . . . . . . . . . . . 263
Benvenista: upravcu semantike iskaza . . . . . . . . . . . . . . . . 265
Lotman: model, tekst, kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267
Eko: semiotika i interpretacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277
Bart: semiološka mitologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

IX STRUKTURALIZAM (II) [Ana Bužinjska]

„Visoki“ strukturalizam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
Lekcija iz lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308
U svetu bajki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313
U potrazi za gramatikom književnosti . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Godina 1966: naratološki manifest . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 317

XVII. Postkolonijalizam 69

 Poetika recepcije (Poljska škola teorije
književne komunikacije) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike
osamdesetih godina) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 322
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 323
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325

X POSTSTRUKTURALIZAM [Ana Bužinjska] . . . . . . . . . . .

Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma . . . . . . . . . . . 333
Baltimor 1966: oficijelan početak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337
Derida: protiv strukture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
Bart: u pravcu teksta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
Fuko: subjekat i diskurs. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351
Otvaranje semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Kristeva: u pravcu intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . 363
Poststrukturalizam i drugi „post­ovi“. . . . . . . . . . . . . . . . . 365
1. Poststrukturalizam i postmodernizam. . . . . . . . . . . . 367
2. Poststrukturalizam i postmoderna . . . . . . . . . . . . . . . 368
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 370
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

XI DEKONSTRUKCIJA [Mihal Pavel Markovski]

Dekonstrukcija ili dekostruktivizam? . . . . . . . . . . . . . . . . . 393
Anatomija dekonstrukcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 395
Invencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 399
Afirmacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 02
Transcendencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 05
Sumnjive reference . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 07
Estetička ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
Dekonstrukcija i književnost. Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . 12
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1

XII FEMINIZAM [Ana Bužinjska]

Feminizmi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
Sociopolitički feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
1. „Prvi talas“ feminizma: XIX/XX vek – početak šezdesetih
godina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
2. „Drugi talas“: šezdesete, sedamdesete
i osamdesete godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
3. „Treći talas“: devedesete godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Akademski feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

650 Književne teorije XX veka

 Revizionistička kritika i ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
Ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
1. Strategija paučice ili arahnologija . . . . . . . . . . . . . . . . 8
2. „Crni kontinent“ ili écriture feminine . . . . . . . . . . . . . 50
Postmodernistički feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

XIII GENDER I QUEER [Ana Bužinjska]

Nova osetljivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83
Gender . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Esencijalizam protiv konstruktivizma . . . . . . . . . . . . . . . . 90
Gender studije (Gender Studies). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
Batler i korporativni feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Queer ili smisao razlike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 501
Queer studije (Queer Studies). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 503
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 508
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 510

XIV PRAGMATIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Argument . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 523
Protiv apsoluta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 523
O iskustvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 525
Korisna interakcija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 527
Interpretativna zajednica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 529
Esencije i konteksti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 531
Posledice za teoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 535
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 537
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 539

XV ISTORICIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Množina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
Iluzije objektivizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
Facta Ficta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 551
Poetika istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 553
Poetika kulture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 557
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 561
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 563

XVI KULTURNA ISTRAŽIVANJA [Mihal Pavel Markovski]

Kulturna istraživanja i nauka o književnosti . . . . . . . . . . . 571

XVII. Postkolonijalizam 651

 Aktivnosti, simboli, ideologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 573
Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 579
Vrli novi svet. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 582
Mit i ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
Znanje / podjarmljenost / vlast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 587
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 590
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593

XVII POSTKOLONIJALIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Razni oblici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 605
Književnost i opresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 608
Prokleto nasleđe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 610
Umeju li drugi da govore? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 612
Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61
Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 616

Alfabetski spisak definicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 623

Predmetni registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Indeks imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

652 Književne teorije XX veka