Седма београдска гимназија,

Београд, Шејкина 21а

Семинарски рад из српског језика и књижевности

ЛИК МАЈКЕ ЈЕВРОСИМЕ

Ментор: Ученик:
Љубиша Суботић, проф. Исидора Живановић

Београд, март 2022.

САДРЖАЈ:

1. Увод 3

1.1 Зашто Мајка Јевросима? 3

2. Биографија 4

3. Анализа дела 5

3.1 Анализа песме „Женидба краља Вукашина“ 5

3.2. Анализа песме „Урош и Мрњавчевићи“ 8

4. Закључак 10

5. Прилог 11

2
1. Увод

Мајка Јевросима је у народној књижевности позната као мајка Марка Краљевића. Она у

историји српске књижевности оличава морал, правду и хришћанске вредности. Један је од

најузвишенијих женских ликова у народној поезији. Представљена је као „мајка над

мајкама“. Мајка Јевросима ставља морал и поштење изнад живота, јер за њу они

представљају врховне вредности. Њу је чак помињао патријарх Павле и подсећао на њен

завет сину да је боље је изгубити главу, него огрешити душу. Милан Будисављевић је

крајем 19. века написао Таласе у којима је мајка Јевросима врховни ауторитет. Лаза

Костић и Пера Сегединац су писали да је Јевросима „благи земаљски анђео“. У народу је

остала и пословица „Ни по бабу, ни по стричевима“ што је савет који мајка Јевросима даје

сину Марку у једној од народних песама коју ћу анализирати.

1.1. Зашто мајка Јевросима?

Изабрала сам лик мајке Јеворсиме зато што сам одрастала у центру града и улица Мајке

Јевросиме се налази у бизини моје бивше основне школе. Много времена у шетњи и игри

сам проводила у тој улици и за њу ме вежу многе лепе успомене. Безброј пута сам се

запитала ко је жена по којој је једна од мојих омиљених градских локација добила име.

Када сам почела да читам народне песме о њој и открила колико врлина и квалитета јој је

приписао народни певач, схватила сам да сам открила своју нову омиљену јунакињу.

3
2. Биографија

Монахиња Јевросима, или Јелена Мрњавчевић је била жена Вукашина Мрњавчевића,

мајка Марка Краљевића и сестра бугарског властелина војводе Момчила. Она се после

погибије мужа краља Вукашина у Маричкој бици 1371 године замонашила. Није

прихватила позив сина Краљевића Марка да живот настави на двору. Желела је да „отрпи

оно сто је на срцу носила“ 1. Монахињи Јефимији, жени свог девера Угљеше, даровала је

црвено платно на коме је монахиња извезла Похвалу кнезу Лазару, Мајка Јевросима

родила је шесторо деце, четири сина: Марка, Иваниша, Андријаша, Дмитра. Од ћерки,

историја наводи само једну, Оливеру. Историчар и магистар археологије Марко Алексић

за историјску личност Јевросиме каже следеће: „Заузимала је посебно место у породици, о

чему сведочи то што ју је њен муж, краљ Вукашин наводио уз себе у посебним

документима, и то по надимку Лена што је редак гест пажње. Имала је своје поседе, двор

и ковала је новац са својим именом. Ословљавали су је као краљицу Јелену и монахињу

Јелисавету, а у јавности се појављивала у хаљини са круном на глави.“2

1
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:754783-kult-naseg-nacionalnog-postenja
2
https://www.politika.rs/scc/clanak/343475/Srbin-koji-je-postao-legenda

4
3. Анализа дела

3.1. Анализа песме „Женидба краља Вукашина“

За почетак, лик мајке Јевросиме се јавља у песми „Женидба краља Вукашина“, која

припада предкосовском циклусу.

У овој песми се ради о тајном договору између краља Вукашина и Видосаве, да убију

њеног мужа војводу Момчила ради обостране користи. Њихову заверу ће покушати да

спречи сестра војводе Момчила, Јевросима, али неуспешно. На самрти војвода Момчило

саветује краља Вукашина да за жену уместо Видосаве узме Јевросиму јер су њени

морални квалитети много већи, и много бројнији од Видосавиних.

У овој песми имамо представљене супротности између две групе ликова: Краља

Вукашина и војводе Момчила са једне стране, и између мајке Јевросиме и Видосаве, жене

војводе Момчила са друге. Дивовски јунак војвода Момчило са крилатим коњем

Јавучилом је супротност мршавом, похлепном и превртљивом краљу Вукашину.

Племенита и часна Јевросима супротстављена је неверној и користољубивој Видосави.

Први пут се са ликом Јевросиме у овој песми сусрећемо када Видосава пише писмо краљу

Вукашину у коме између осталог говори да није лако отровати војводу Момчила, због

његове сестре Јевросиме која сву храну испробава пре њега. То видимо из следећих

стихова:

у Момчила сестра Јевросима,

готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;

5
Из тога видимо да ће по цену свог живота, из љубави према брату, спасити њега иако себе

излаже опасности. То нам говори да је она пожртвована, верна и да добробит другог

ставља испред своје.

Следећи пут када се појављује лик Јевросиме у песми је када она жели да помогне своме

брату. Видосава је закључала врата дворца како војвода Момчило не би могао да побегне

од Вукашина и његове војске. У том моменту он дозива своју сестру Јевросиму у помоћ да

му спусти „крпу платна“ како би могао да се попне у дворац. Међутим, пошто је Видосава

везала Јевросими косу за дирек, Јевросима очајна из све снаге кида своју косу и баца

Момчилу платно:

Ал' је сестра срца жалостива,

жао јој је брата рођенога,
она цикну, како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.

У овим стиховима видимо да се Јевросима жртвује из жеље да помогне свом брату, због

сестринске љубави према њему и саосећајности коју осећа. Она је спремна да изгуби

нешто што код многих жена представља симбол лепоте, своју косу. Осим тога, видимо да

је спремна да претрпи велики, незамислив физички бол како би му помогла.

6
На крају песме Вукашин и његова војска убијају војводу Момчила, и на он говори краљу

Вукашину да уместо Видосаве за жену узме његову сестру Јевросиму:

„Аманет ти, Вукашине краљу:

ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, ко и ја, јунака.“

Овај пут детаље о лику Јевросиме сазнајемо од њеног брата Момчила. Из тих стихова

видимо да иако је Вукашин његов непријатељ и убица, он жели да му да искрен савет који

може да му спаси живот. Дакле, Момчило разговара са њим као са пријатељем. Епитети

којим Момчило описује своју сестру су његове последње речи у животу. Њиме се

потврђује и заокружује све оно што смо сазнали о лику Јевросиме у овој песми.

Испоставиће се да је Момчило био управу, јер ће Јевросима заиста родити краљу

Вукашину јунака налик војводи Момчилу, Краљевића Марка.

7
3.2 Анализа песме „Урош и Мрњавчевићи“

Ова епска народна песма исто припада предкосовском циклусу. У њој се ради о сукобу

између браће Мрњавчевић и Уроша Нејаког око тога коме ће припасти царство које је

остало иза цара Душана. Сукобљене стране одлучују да позову Марка Краљевића како би

он одлучио коме ће припасти царство. Иако ће га свако од Мрњавчевића наговарати да

пресуди у његову корист, Марко Краљевић без обзира на родбинске везе, по правди и

закону, предност даје Урошу Нејаком коме царство и припада, јер је то наследство од

његовог оца Душана Силног. Са ликом мајке Јевросиме се у песми сусрећемо када сину

Марку говори како треба да преуди. Она њему даје савет да суди по правди Бога, а не у

корист своје породице. Њене речи видимо из следећих стихова:

"Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу".

Мајка Јевросима га овако саветује, зато што верује да ће му то сачувати душу. То о њој

говори да се она залаже за морална начела i верује да је боље да јој син изгуби живот него

да укаља своју част. Дакле на основу овога видимо следеће епитете мајке Јевросиме:

8
правичност, искреност, мудрост, храброст, добронамерност. У наставку песме сазнајемо

да је Марко послушао мајку и донео правичну пресуду. Такође ћемо открити и да су се

њене речи замало обистиниле, јер је Вукашин из беса покушао да убије рођеног сина. Јаке

речи мајке Јевросиме упућене сину Марку, захваљујући њиховој етичкој надмоћности и

истинољубивости, али пре свега мудрости, и дан данас се користе у форми народне

пословице “Ни по бабу ни по стричевима“.

9
4. Закључак

Мајка Јевросима је лик који се јавља у песмама предкосовског циклуса и у циклусу песама

о Марку Краљевићу. Рецимо, она се појављује у песми „Мина од Костура“, али ту песму

нисам анализирала, јер лик Мајке Јевросиме у тој песми има исте епитете и функције који

се већ јављају у песми „Урош и Мрњавчевићи“. Видели смо да у ове две песме лик мајке

Јевросиме у једној има улогу сестре, а у другој мајке. У складу с тим постоје две групе

епитета који се везују за њу. Као сестра је пожртвована, одана, верна, саосећајна и брижна.

Са друге стране као мајка је правична, правдољубива, искрена, морална и богобојажљива.

Оно што је заједничко за ове две песме и што их повезује је љубав према породици. Стога

можемо рећи да лик Мајке Јевросиме спада у лик жене јаког карактера, која својим делима

потврђује своје речи. Она се не боји да изгуби свој живот како би одбранила ствари у које

верује и које воли. Мајка Јевросима представља стуб породице и стуб етичких начела, за

које видимо да су најјача подршка херојствима епских јунака којих без ових јаких

женских ликова можда не би ни било.

10
5. Прилог

Урош и Мрњавчевићи

Састала се четири табора

на убаву на Пољу Косову

код бијеле Самодреже цркве:

једно табор Вукашина краља,

друго табор деспота Угљеше,

треће табор војеводе Гојка,

а четврто царевић-Уроша;

цареви се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство.

Краљ Вукашин вели: "На мене је";

деспот Угљеш': "Није, нег´ на мене";

војвод´ Гојко: "Није, нег´ на мене".

Ћути нејак царевић Урошу,

ћути д´јете, ништа не бјеседи,

јер не смије од три братијенца,

братијенца три Мрњавчевића.

Пише књигу Вукашине краљу,

пише књигу и шиље чауша

11
до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка:

нека дође на Косово равно

да он каже на коме је царство:

он је св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

у њега су књиге староставне.

Пише књигу деспота Угљеша,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка;

трећу пише војевода Гојко,

и он шиље огњена чауша;

а четврту царевић Урошу,

пише књигу и шиље чауша.

Сва четири ситне књиге пишу

и пошиљу огњене чауше,

све потајно један од другога.

Састаше се четири чауша

у Призрену, граду бијеломе,

код дворова протопоп-Недељка;

али прота дома не бијаше,

но у цркви бјеше на јутрењи,

12
на јутрењи и на летурђији.

Кол´ко с´ силни огњени чауши,

колико су силни од силнијех,

те не шћеше коње одјахати,

но у цркву коње нагонише;

потегоше плетене канџије,

ударају протопоп-Недељка:

"Брже хајде, протопоп-Недељко,

брже хајде на Косово равно

да ти кажеш на коме је царство;

ти си св´јетлог цара причестио,

причестио и исповједио,

у тебе су књиге староставне, -

јал´ ћеш сада изгубити главу".

Сузе рони протопоп-Недељко,

сузе рони, па њима говори:

"Одбијте се, силни од силнијех,

док у цркви закон савршимо,

знати ће се на коме је царство".

Тако су се они узмакнули.

А кад закон божји савршише,

изљегоше пред бијелу цркву;

тад говори протопоп-Недељко:

13
"Ђецо моја, четири чауша,

ја сам св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

ал´ га нисам питао за царство,

већ за грије´ што је сагр´јешио;

но идите у Прилепа града

до дворова Краљевића Марка,

а до Марка, до мојега ђака;

код мене је књигу научио,

код цара је Марко писар био,

у њега су књиге староставне,

и он знаде на коме је царство.

Ви зовите на Косово Марка,

хоће Марко право казивати,

јер се Марко не боји никога,

разма једног бога истинога".

Отидоше четири чауша,

отидоше ка Прилепу граду,

б´јелу двору Краљевића Марка.

Кад су били пред бијеле дворе,

ударише звекиром на врата;

то зачула Јевросима мајка,

па дозива свога сина Марка:

14
"Сине Марко, моје чедо драго,

ко удара звекиром на врата?

Баш ка´ да су бабови чауши".

Уста Марко те отвори врата.

Чауши се поклонише Марку:

"Божја т´ помоћ, господару Марко!"

А Марко их омилова руком:

"Добро дошли, моја ђецо драга!

Јесу л´ здраво Србљи витезови,

и честити цареви и краљи?"

Чауши се смерно поклонише:

"Господару, Краљевићу Марко,

све је здраво, али није мирно:

господа се тешко завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

тебе зову на Косово равно

да им кажеш на коме је царство".

Оде Марко у господске дворе,

15
пак дозива Јевросиму мајку:

"Јевросима, моја мила мајко,

господа се јесу завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

мене зову на Поље Косово

да им кажем на коме је царство".

Кол´ко Марко тежио на правду,

тол´ко моли Јевросима мајка:

"Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу".

Узе Марко књиге староставне,

па опреми себе и Шарина;

16
Шарину се на рамена баци,

отидоше у Косово равно.

Кад су били краљеву шатору,

рече тада Вукашине краље:

"Благо мене до бога милога,

ето мене мога сина Марка,

он ће казат на мене је царство:

од оца ће останути сину".

Марко слуша, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,

тад Угљеша ријеч говорио:

"Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство;

кажи, Марко, на мене је царство,

оба ћемо братски царовати".

Шути Марко, ништа не бесједи,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе војевода Гојко,

таде Гојко ријеч говорио:

"Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство.

Кад је Марко још нејачак био,

17
ја сам Марка врло миловао,

у свилена њедра увијао

кано красну од злата јабуку:

куд сам гође на коњу ходио,

све сам Марка са собом водио;

кажи, Марко, на мене је царство,

ти ћеш, Марко, први царовати,

а ја ћу ти бити до кољена".

Шути Марко, ништа не говори,

на шатора не окреће главу,

право оде бијелу шатору,

ка шатору нејака Уроша;

догна Шарца цару до Шатора;

онђе Марко Шарца отсједнуо,

кад га виђе нејаки Урошу,

лако скочи са свил´на душека,

лако скочи, паке проговори:

"Благо мене, ето мога кума,

ето кума, Краљевића Марка,-

он ће казат на коме је царство".

Руке шири, у грла се грле,

у бијело цјеливају лице,

за јуначко питају се здравље,

18
па сједоше на свил´на душека.

Тако мало време постојало,

данак прође, тавна ноћца дође.

Кад ујутро јутро освануло

и пред црквом звона ударише,

сва господа дошла на јутрење;

у цркви су службу савршили,

изљегоше из бијеле цркве,

у столове пред цркву сједнули,

шећер ију, а ракију пију;

Марко узе књиге староставне,

књиге гледа, а говори Марко:

"А мој бабо, Вукашине краљу!

мало л´ ти је твоје краљевине?

Мало л´ ти је? Остала ти пуста!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, деспоте Угљеша!

Мало л´ ти је деспотства твојега?

Мало л´ ти је? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, војевода Гојко!

Мало л´ ти је војводства твојега?

Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!

19
Већ с´ о туђе отимате царство.

Видите ли, бог вас не видио!

Књига каже: на Урошу царство!

Од оца је остануло сину,

ђетету је од кољена царство.

Њему царство царе наручио

на самрти, кад је починуо".

Кад то зачу Вукашине краљу,

скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџара

да убоде свога сина Марка.

Бјежи Марко испред родитеља,

јер се њему, брате, не пристоји

са својим се бити родитељем.

Бјежи Марко око б´јеле цркве,

око б´јеле цркве Самодреже,

бјежи Марко, а ћера га краљу;

док су трипут коло саставили

око б´јеле Самодреже цркве,

готово га бјеше сустигао,

ал´ из цркве нешто проговара:

"Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш ђе ћеш данас погинути,

20
погинути од свог родитеља,

а за правду бога истинога".

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

за њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

по диреку удари ханџаром,

из дирека крвца покапала.

Тад се краље био покајао,

те је ријеч био говорио:

"Леле мене, до бога једнога,

ђе погубих свога сина Марка!".

Ал´ из цркве нешто проговара:

"А чујеш ли, Вукашине краље,

ти нијеси посјекао Марка,

већ пос´јече бож´јега анђела".

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

"Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порада!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио!"

Краљ га куне, цар га благосиља:

21
"Куме Марко, бог ти помогао!

Твоје лице св´јетло на дивану,

твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало

док је сунца и док је мјесеца!"

Што су рекли, тако му се стекло.

22
Урош и Мрњавчевићи

Састала се четири табора

на убаву на Пољу Косову

код бијеле Самодреже цркве:

једно табор Вукашина краља,

друго табор деспота Угљеше,

треће табор војеводе Гојка,

а четврто царевић-Уроша;

цареви се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство.

Краљ Вукашин вели: "На мене је";

деспот Угљеш': "Није, нег´ на мене";

војвод´ Гојко: "Није, нег´ на мене".

Ћути нејак царевић Урошу,

ћути д´јете, ништа не бјеседи,

јер не смије од три братијенца,

братијенца три Мрњавчевића.

Пише књигу Вукашине краљу,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

23
до онога протопоп-Недељка:

нека дође на Косово равно

да он каже на коме је царство:

он је св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

у њега су књиге староставне.

Пише књигу деспота Угљеша,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка;

трећу пише војевода Гојко,

и он шиље огњена чауша;

а четврту царевић Урошу,

пише књигу и шиље чауша.

Сва четири ситне књиге пишу

и пошиљу огњене чауше,

све потајно један од другога.

Састаше се четири чауша

у Призрену, граду бијеломе,

код дворова протопоп-Недељка;

али прота дома не бијаше,

но у цркви бјеше на јутрењи,

на јутрењи и на летурђији.

24
Кол´ко с´ силни огњени чауши,

колико су силни од силнијех,

те не шћеше коње одјахати,

но у цркву коње нагонише;

потегоше плетене канџије,

ударају протопоп-Недељка:

"Брже хајде, протопоп-Недељко,

брже хајде на Косово равно

да ти кажеш на коме је царство;

ти си св´јетлог цара причестио,

причестио и исповједио,

у тебе су књиге староставне, -

јал´ ћеш сада изгубити главу".

Сузе рони протопоп-Недељко,

сузе рони, па њима говори:

"Одбијте се, силни од силнијех,

док у цркви закон савршимо,

знати ће се на коме је царство".

Тако су се они узмакнули.

А кад закон божји савршише,

изљегоше пред бијелу цркву;

тад говори протопоп-Недељко:

"Ђецо моја, четири чауша,

25
ја сам св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

ал´ га нисам питао за царство,

већ за грије´ што је сагр´јешио;

но идите у Прилепа града

до дворова Краљевића Марка,

а до Марка, до мојега ђака;

код мене је књигу научио,

код цара је Марко писар био,

у њега су књиге староставне,

и он знаде на коме је царство.

Ви зовите на Косово Марка,

хоће Марко право казивати,

јер се Марко не боји никога,

разма једног бога истинога".

Отидоше четири чауша,

отидоше ка Прилепу граду,

б´јелу двору Краљевића Марка.

Кад су били пред бијеле дворе,

ударише звекиром на врата;

то зачула Јевросима мајка,

па дозива свога сина Марка:

"Сине Марко, моје чедо драго,

26
ко удара звекиром на врата?

Баш ка´ да су бабови чауши".

Уста Марко те отвори врата.

Чауши се поклонише Марку:

"Божја т´ помоћ, господару Марко!"

А Марко их омилова руком:

"Добро дошли, моја ђецо драга!

Јесу л´ здраво Србљи витезови,

и честити цареви и краљи?"

Чауши се смерно поклонише:

"Господару, Краљевићу Марко,

све је здраво, али није мирно:

господа се тешко завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

тебе зову на Косово равно

да им кажеш на коме је царство".

Оде Марко у господске дворе,

пак дозива Јевросиму мајку:

27
"Јевросима, моја мила мајко,

господа се јесу завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

мене зову на Поље Косово

да им кажем на коме је царство".

Кол´ко Марко тежио на правду,

тол´ко моли Јевросима мајка:

"Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу".

Узе Марко књиге староставне,

па опреми себе и Шарина;

Шарину се на рамена баци,

28
отидоше у Косово равно.

Кад су били краљеву шатору,

рече тада Вукашине краље:

"Благо мене до бога милога,

ето мене мога сина Марка,

он ће казат на мене је царство:

од оца ће останути сину".

Марко слуша, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,

тад Угљеша ријеч говорио:

"Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство;

кажи, Марко, на мене је царство,

оба ћемо братски царовати".

Шути Марко, ништа не бесједи,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе војевода Гојко,

таде Гојко ријеч говорио:

"Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство.

Кад је Марко још нејачак био,

ја сам Марка врло миловао,

29
у свилена њедра увијао

кано красну од злата јабуку:

куд сам гође на коњу ходио,

све сам Марка са собом водио;

кажи, Марко, на мене је царство,

ти ћеш, Марко, први царовати,

а ја ћу ти бити до кољена".

Шути Марко, ништа не говори,

на шатора не окреће главу,

право оде бијелу шатору,

ка шатору нејака Уроша;

догна Шарца цару до Шатора;

онђе Марко Шарца отсједнуо,

кад га виђе нејаки Урошу,

лако скочи са свил´на душека,

лако скочи, паке проговори:

"Благо мене, ето мога кума,

ето кума, Краљевића Марка,-

он ће казат на коме је царство".

Руке шири, у грла се грле,

у бијело цјеливају лице,

за јуначко питају се здравље,

па сједоше на свил´на душека.

30
Тако мало време постојало,

данак прође, тавна ноћца дође.

Кад ујутро јутро освануло

и пред црквом звона ударише,

сва господа дошла на јутрење;

у цркви су службу савршили,

изљегоше из бијеле цркве,

у столове пред цркву сједнули,

шећер ију, а ракију пију;

Марко узе књиге староставне,

књиге гледа, а говори Марко:

"А мој бабо, Вукашине краљу!

мало л´ ти је твоје краљевине?

Мало л´ ти је? Остала ти пуста!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, деспоте Угљеша!

Мало л´ ти је деспотства твојега?

Мало л´ ти је? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, војевода Гојко!

Мало л´ ти је војводства твојега?

Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

31
Видите ли, бог вас не видио!

Књига каже: на Урошу царство!

Од оца је остануло сину,

ђетету је од кољена царство.

Њему царство царе наручио

на самрти, кад је починуо".

Кад то зачу Вукашине краљу,

скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџара

да убоде свога сина Марка.

Бјежи Марко испред родитеља,

јер се њему, брате, не пристоји

са својим се бити родитељем.

Бјежи Марко око б´јеле цркве,

око б´јеле цркве Самодреже,

бјежи Марко, а ћера га краљу;

док су трипут коло саставили

око б´јеле Самодреже цркве,

готово га бјеше сустигао,

ал´ из цркве нешто проговара:

"Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш ђе ћеш данас погинути,

погинути од свог родитеља,

32
а за правду бога истинога".

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

за њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

по диреку удари ханџаром,

из дирека крвца покапала.

Тад се краље био покајао,

те је ријеч био говорио:

"Леле мене, до бога једнога,

ђе погубих свога сина Марка!".

Ал´ из цркве нешто проговара:

"А чујеш ли, Вукашине краље,

ти нијеси посјекао Марка,

већ пос´јече бож´јега анђела".

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

"Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порада!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио!"

Краљ га куне, цар га благосиља:

"Куме Марко, бог ти помогао!

33
Твоје лице св´јетло на дивану,

твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало

док је сунца и док је мјесеца!"

Што су рекли, тако му се стекло.

34