Српска у срцу

Прозиран и паучинаст вео, какав се иначе спушта преко лица младим и руменим
невјестама, надвио се над крововима ниских приморских кућа. Дува југо, можда исти
онај што је био у леђа уморним српским војницима на палубама италијанских и
француских лађа. Падало је ноћас. Земља испарава, издише, мирише. О мирису кише на
Балкану писало се још прије мог вијека. Ми, гугутке, не живимо дуго. Ви који сте
пролазили овуда, гдје у доба Отомана бијаше пијаца уља или зејтина, како они
говораху, видјели сте ме сигурно. Можда ме, додуше, нисте познали, јер овдје, на
угријаном бијелом мермеру, дању се сунча много различитих птица. А ја сам се
здружио са овима што ту леже много дуже од нас. Само, дозволићете ми да се
исправим, они не леже. Они и у земљи усправно стоје.
Миришу смокве.
Ја сам дружбеник једног солунца, јунака. Тек пошто сам се искрилио из мајчиног
гнијезда, нашао сам свој дом овдје, на зејтинличком мрамору, гдје тишина наглас
говори из мртвих плућних ћелија. Коријење овог дрвећа посађено је у њиховим венама
и кисеоник што се издиже изнад листова – то је ваздух из њихових плућа. А ноћу, кад
разнолике сјенке поведу коло по загаситоплавом своду, утопљеном у црнину љетње
ноћи, подижу се снажни олујачки вјетрови, витлајући историју пробуђену из прашине
испод мојих крила и, само нама и њима видљив, вијори се оркан српства и побједе.
Сваког вечера, кад проломи небо звук звона с православне цркве на Вардару, затресе се
зејтинличка земља, јер залупа Србија у срцима мермерних крстова, а вјетар тад на
својим скутовима понесе онај ваздух и онај мирис – мирис вјечности.
Миришу смокве.
Голубији су путеви сложени. У кљуну носимо мир, а на крилима облаке. Познајемо све
бразде прољетног неба, а меко узглавље травнатог гнијезда најдраже нам је
пристаниште. Понекад, ипак, ти чудни вјетровити путеви знају нас одвести далеко. У
срцу Балкана налази се још једна лука сивкастих гугутки, што другују са бијелим
крстачама. Још једно гробље поноса и части, још један Зејтинлик. У загрљају борова,
као бисер у романијској круни издваја се бјелина зејтинличког мермера.
Кад сте птица, научите да слушате тешке уздахе земље, да осјећате пулс у
венама из којих расте приморско дрвеће и почињете да разумијете сваки шапат што се у
поноћној тишини разлијеже међу звијездама. Тако сам ја чуо да је тамо, међу
романијским гугуткама и унук мог солунца. Он је био један од оних плавих орлова на
чијим је снажним крилима изнова рођена њихова домовина, која је, умјесто јорданском
водом, крштена јуначком крвљу и, мјесто смирном, орошена сузама српских мајки.
У тихим и топлим егејским ноћима, кад смокве миришу најопојније, састају се
црепови са оронулих кровова, магле са планинских врхова и жишци из разбукталих
огњишта и под небеским балдахином, на разбоју историје почињу се ткати поњаве
којима се једино могу угријати мермерне плоче у хладној голети вијекова. Те поњаве не
ткају се концем, него венама српских војника. Хљеб који су ђедови загризли почетком
минулог вијека, осам деценија касније наслиједили су унуци. Од његових мрва
замијешен је, руком мајке земље, крсни колач Српске Републике. Кад јануар рашири
бијеле покрове изнад гробља уз звуке стефанданских звона, разлијеже се славарица и на
земљи и под земљом и божијом кадионицом шири се се мирис тамјана од Зејтинлика до
Зејтинлика. Скоро да га осјећам. Свуда је, у ваздуху, у трави, под шајкачом старог
Ђорђа Михаиловића... Свуда на овој светој земљи. Презреле смокве негдје крај капије
шире јак и опојан мирис и јата врабаца се скупљају на плочнику.
Зачудили бисте се колико је свијет велики у очима птица и колико су људи у
њиховим очима немоћни. Велики човјек, од Бога дат да буде владар све створене
природе, тако је јадан, прикован за земљу, вјечито њој потчињен, док читав небески
свод са сунчевом круном на челу, припада само нама. Ипак, постоји једно мјесто гдје је
човјек дотакао скуте небеских хаљина ... Жица која се пружа од 1918. до 1992, од дједа
до унука, од прошлости до будућности, она је којом је на срцу сваког Србина извезено
мало златно срце и у њему све сузе, сва крв, сав понос и сва дјеца, у њему сва слога да
чува Србина. У њему Српска.
Полако крилом скидам прашину са крста младог Србина, као да га милујем,
спуштам маслинову гранчицу, као да га љубим у чело, онако како га мајка бјеше
пољубила задњи пут. И полијећем. Вријеме је да се оно мало златно срце извезе и на
срцу Балкана, тамо гдје киша мирише на сузе. На лакој грани вијека остаће неки нови
приповједач да ноћима тка поњаве од јуначких прича, остаће нови зејтин од солунских
маслина, али само једна и једина Српска, у срцима бијелих гугутки.
А смокве, миришу ли – миришу....

Милица Боровчанин
2. разред гимназије,
ЈУ СШЦ „Василије Острошки“, Соколац