Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за социологију

Семинарски рад из предмета социологија културе

Анализа панка као субкултурног покрета приказаног помоћу

теорије „моралне панике“ Стенлија Коена

Ментор: Студент:

Немања Звијер Анђелина Пауновић

СО20/69

Београд, децембар 2021.

 Увод

Тежња овог рада јесте анализа и експликација односа доминантне културе и

омладинских супкултура, конкретно у нашем случају супкултуре панка који се са тла
Велике Британије пренео на остале делове света. Анализираћемо реакције друштва на
појаву једног оваквог омладинског покрета на два нивоа: први представља приказ
елемената који чине ову супкултуру, њену историју али и позадину; док се други ниво
односи на елаборацију панка као супкултуре и анализе панкера, њиховог имиџа,
нормативног и вредносног система који се знатно разликује од карактеристика
доминантне културе и осталих друштвених групација. Као литература ће нам служити
рад Ериксон Ејприл под називом A Detailed Journey into the Punk Subculture, као и неки
делови из књиге Инес Прице- Омладинска субкултура у Београду. Послужићемо се
теоријом „моралне панике“ коју је Стенли Коен изложио у својој књизи „Folk Devils
and Moral Paniks” , мораћемо да задремо дубље у друштвене околности које су биле
присутне у периоду када је панк настао како би прецизније разумели саму његову
појаву.

Панк као супкултура, његова историја, развој и елементи

Панк представља појаву једне нове социјалне категорије коју је одликовала

субверзивна култура и урбан начин живота. Ова супкултура представља омладински

покрет настао током 70-их година двадесетог века на подручју Уједињеног

Краљевства, у његовим урбаним срединама. Нека својеврсна идеологија панка у својој

есенцији садржи отпор према устаљеном друштвеном поретку и његовим формалним

или неформалим правилима, односно прихваћеним облицима понашања. Генерације

које су одрастале у том периоду одбијале су да живе по културним обрасцима и

моделима које им је друштво наметало.

 Панк свој пут најпре проналази кроз музику, јер и настаје као специфичан облик

рокенрола, да би касније у том погледу створио својствени правац. Али поред музике

присутни су и други чиниоци који дефинишу ову супкултуру. Када је реч о њима,

најпре треба поменути специфичан визуелни образац којем припадници ове друштвене

скупине теже: гломазне чизме, фармерке најчешће исцепане и такорећи ишаране,

препознатљиве чироки фризуре, кожне или тексас јакне, али и нитне и беџеви (често

бендова или политичких симбола), тетоваже такође... Визуелни образац поставља за

циљ да што је више могуће направи јаз између панкера и остатка друштва, томе и

његова провокативност, односно специфичност (Errickson, 1999).

Модни образац панкера је толико карактеристичан да ако као пример узмемо

изглед просечног панкера са почетка настанка ове супкултуре, скоро па је немогуће

препознати икакву разлику која се успоставља између панкера и ''не-панкера''. Треба

поменути да панк као супкултура није био усамљен на простору Уједињеног

Краљевства, њему и претходе и следе друге супкултуре попут: модса, теди бојса,

скинхеда, хулигана (навијача на стадионима широм Енглеске које најпре одликује

жеља за насиљем, а која се остварује кроз сукоб са противничким скупинама хулигана;

будући да се овај термин данас врло релативно узима). Посебно су занимљиви теди

бојси који су 50-их година двадесетог века били актери једног од првих субкултурних

стилова младих, својим супротстављањем доминантној култури створили су пут даљем

развоју сличних супкултурних покрета(Perasović, 2001:100). Али да се не бисмо

задржавали на описима тих супкултура јер је свака сама по себи врло специфична и

садржајна, потребно је само поменути да панк као музика прелази и у оквире других

супкултура (попут скинхеда и хулигана) и да наставља и међу њима да бивствује по

својим специфичним облицима (ои, и улични панк)1.

1
https://curvasrb.weebly.com/106310801090107210861085108010941072/category/164664bb79
 Овде долазимо до чињенице да панк наставља да се развија у различитим

стиловима, који колико да су блиски, толико се и разликују међу собом. Панк се са

простора Уједињеног Краљевства шири и на САД, да би касније проширио на читав

свет (између осталог и на наше подручје, односно на границе бивше Југославије). Како

Инес Прица наводи: „ Домаћи панк је готово потпуно преузео одевну компоненту

стила оргиналног англо-америчког панка (punk). Одрешену могућност оргиналности

дозвољавала је чињеница да је панкерски одевни модус укључивао не само употребу

предмета- фетиша већ и одређених образаца- начина, који су представљали могућност

употребе неограничених количина и врста одевних предмета и поступака (нпр.

Изгледати „сурово“ и тако да се избегну сви одевни обрасци). Овакав креативни начин,

био је, међутим, карактеристичан за наше првобитне панкере, док је касније панкерско

одевање све више личило на употребу униформе“(Prica, 1991:26). У својим

варијацијама постоји, и настаје дан данас али се сматра да ипак када на улици спазимо

панкера, он суштински не представља исто што и првобитни панкери. Иако дели исте

карактеристике, он је све то шаблонски чак и конвенцијално усвојио док су првобитни

панкери били ти који су стварали тај образац. Ту увиђамо битну разлику између

панкера са тла Велике Британије, из времена када ја овај супкултурни покрет настао и

днашањег панкера. Политичка оријентација није нешто што је заједничко за панкере,

иако се неретко сматра другачије. У оквирима његове музике, па и читаве супкултуре

можемо пронаћи и радикално десно оријентисане појединце, али и оне радикално леве

политичке оријентације, па све до аполитичних појединаца и група.

Разлог због ког се као привид намеће мишљење да панкере веже једно

политичко мишљење највероватније јесте приврженост ове супкултуре анархији, и

често испољање њених симбола. Међутим, истина је да немали број панкера анархију

не доживљава са тог политички-идеолошког аспекта, већ да је узима као супкултуру,

стапајући је управо са панком(примера ради, ако одемо на неко панк дешавање,

вероватно је да ћемо уочити одређен број људи који носе неке од одевних предмета на

ком је симбол анархије. Али то не значи да су ти људи следбенци мисли Михаила

Бакуњина, или каквог другог анархистичког мислиоца). Анархија је у тој количини у

панку заступљена због свог најосновнијег и најповршнијег значења – безвлашћа

(Errickson, 1999). Овде треба направити паралелу контракултуре и супкултуре. Како

Мајкл Лернер наводи: „Прихваћање насиља се у контракултури манифестира на

карактеристичне начине. Ријетки су писани тектови у којима се подржава насиље.

Нови анархисти се разликују од старих и по својој индиферентности према формалној

идеологији и писаним програмима (тако они на ироничан начин потврђују исправност

тезе о крају идеологије)“ (Lerner, 1970:153). Иако су панкери првобитно кроз анархију

каналисали бунт и незадовољство постојећег политичког система, супкултура

прихватањем насиља као друштвено пожељног понашања прераста у неко друго

својство које се назива контракултура. Први панкери, којима се најпре и бавимо били

су оштри противници политичког система Уједињеног Краљевства, и краљице (која је

један од његових симбола). Вођени тим бунтом, пионири панка проналазе анархију као

адекватан политички образац који би следили. Такође, занимљиво је да су међу првим

панкерима кориштени и симболи Трећег рајха, како би провокација коју упућују

јавности била што више контроверзнија и шокантнија. ,,Многи панкерски симболи,

наиме, били су симболи „ничега“, форме „без садржаја“, „празно означено“.

Ти чудни знакови(зихенадла, свастика) задобијали су смисао, губили га или

мењали зависно од ситуације, рекације, контекста“ (Prica, 1991:44). Панк се поред до

сада описаног развија и кроз уметност, филм, књижевност, плес, новинарство... Такође,

за крај овог дела треба поменути да панкери нису дочекани са наклоношћу система и
јавности. Њихове концерте (главна места њихових масовних окупљања) разбијала је

полиција, присутни су привођени, премлаћивани, чак су долазили и пред суд.

Ипак, панк је успео да опстане кроз све облике репресије којима је био изложен

(попут забране пуштања у промет музичких плоча) (Errickson, 1999).

Морална паника и панк

У претходном делу рада смо се мало боље упознали са супкултуром панка,

њеним карактеристикама, бунтом, деловањем а сада ћемо фокус преусмерити на

рекацију друштва након појаве панкера. У анализи овог феномена помоћи ће нам

тероија моралне панике којом се бавио јужноафрички социолог и криминолог Стенли

Коен. Он је до своје теорије моралне панике стигао из два смера: први смер креће са

становишта интеракционистичке социологије док други смер иде у правцу

истраживања несрећа попут поплава, земљотреса, пожара и сличних катасрофа

(Perasović, 2001:95). Како интеракционистички приступ објашњава процес

типологизације и стериотипизације на почетку увиђамо проблематику са којом се ова

супкултура суочава. Панкери својим нормама и вредностима које се знатно разликују

од вредносног и нормативног система доминантне културе руше вредносни консензус,

стварајући неки вид дисфункције у друштву. Дакле, због свог другачијег изгледа,

специфичног супкултурног кода одмах бивају етикетирани и типологизовани као

девијанти. Друштво на њих реагује као на неки вид опасности иако још увек нису

свесни да ли је та „опасност“ рационална или не.

Коен проналази низ сличности у опису понашања које наводе истраживачи

катастрофа. Он издваја седам основних фаза по угледу на истраживања типичних

несрећа и катастрофа:
 1. Warning – у овој фази људи развијају свест о могућој опасности и

условима у којима она настаје.

2. Threat - представља перцепцију неке промене.

3. Impact – фаза у којој катастрофа испољава свој утицај.

4. Inventory – у њој се развија прелиминарна слика о томе шта се догодило,

у каквом стању и условима се људи налазе.

5. Rescue – непосредна помоћ преживелих.

6. Remedy – промишљене и формалне активности усмерене на помоћ

погођеним.

7. Recovery – успостављање претходне равнотеже или пређашњег стања.

Неке од ових фаза се међусобно преклапају па Коен предлаже верзију у којој

упозорење (warning) покрива фазу 1 и 2, након чега следи утицај тј. фаза 3,

инверторијум (фаза 4) и рекација друштва која покрива фазе 5, 6 и 7 (Perasović,

2001:98). Дакле, у случају панкера у прве две фазе они постају претња и руше

стабилност друштва, исказујући свој бунт кроз нове одевне обрасце, критикујући

систем... Медији ће одмах њихово понашање окарактерисати као девијантно иако је то

био само вид омладинског исказивања жеље за променом на неки свој, карактерисичан

начин. Доћи ће до преувеличавња, дисторзије свих поступака па чак и до спиновања и

повезивања догађаја који немају везе са реалном сликом. Оваква рекација је

карактеристична за четврту фазу која је заснована на предикцијама. Такође не треба

заборавити улогу класне припадности која ствара погодну подлогу за још лакшу

стереотипизацију.

Дакле, у случају кризе поред горе напоменутих особина ове супкултуре, припадност

радничкој класи омогућава припадницима средње и више класе да још лакше развију

предрасуде из стереотипа. Друштво их види као „претњу“ ,тежећи ка решењу и што

бржем санкционисању саме појаве како би се што пре вратили у пређашње стање

кохезије. У послење три фазе друштво тежи успоствљањем стабилности, а то се

постиже строгим санкционисањем понашања које је само друштво окарактерисало

девијантним иако опасност са којом се суочавају није реална и рационална.

Само постојање панк супкултуре и дан данас јесте доказ да супкултура може да

постоји и ван оквира доминантне кутуре. Дакле, без обзира на старосну доб, зрелост

или услед смрти чланова, панк покрет наставља да постоји. Самом културом преносиће

се на нове чланове а неговањем исте биће присутна и код старијих припадника. Једино

променљиво у вези ње био би обим, фактор популарности једино може утицати на

сужавање и раст броја чланова.

Закључак

У овом раду смо се позабавили једном од многих супкултурних покрета које је тло

Велике Британије изродило, без обзира на позамашан број студија о супкултурама које

социологија, и сродне јој науке поседују, супкултуре нису поље које може да се

превазиђе. И у данашњем времену рађају се сасвим нове, које могу али не морају имати

додира са старим супкултурама; некада старе доживљавају рецидив и јављају се у

новом облику, неке чак нису ни изгубиле континуитет и трају већ деценијама. Такође,

иако смо за анализу ове супкултуре користили давно написану теорију Стенлија Коена,

можемо уведети да она није изгубила додира са данашњицом, па ако је по њој судити,

она је ванвременска и своју актуелност још увек чува унутар социологије.

Библиографија
Errickson, April.1999. A Detailed Journey into the Punk Subculture.
Lerner, Michael. 1970. Anarchism and the American Counter-Culture Cambridge
University Press
Perasović, Benjamin. 2001. Urbana plemena: Sociologija subkultura mladih u Hrvatskoj
Zagreb: Hrvatska sveučilišta naklanda
Prica Ines. 1991. Omladinska potkultura u Beogradu Beograd: Etnografski institut SANU