ВЕЛИКА СКРИПТА СА

АНАЛИЗОМ ДЕЛА ЗА
ИСТОРИЈУ АНТИЧКЕ И
СРЕДЊОВЕКОВНЕ
ПОЛИТИЧКЕ МИСЛИ (ИАСПМ)

Приредио
Алекса Добријевић
(коришћени материјали осталих
студената)

Децембар 2020.
1
 Предговор

Многи ће рећи када буду погледали скрипту да сам само прекопирао постојеће и
ставио у један документ. На први поглед и јесте тако, али, увек постоји то али, свака
доступна скрипта је имала неку грешку, недостатак и ниједна није била комплетна а није
постајао документ где ће се налазити на једном месту сва дела. Сваку скрипту и белешку
сам прочитао и направио тако да у једном документу има све потребно да се прођу
вежбе. И то не само да се ,,прођу“ него и да се добију високе оцене односно бодови. Знам
да је проблем и за оне који су читали сва дела да спреме и положе ово а камоли онима
који нису. Овом скриптом имате све потребне информације (и више од тога). У њу је
уложено преко 40 сати рада и преко 60 хиљада речи! Ово не кажем да бих се хвалио или
да би ми честитали него да и они који нису прочитали дела барем прочитају ову скрипту
и тако положе испит касније а ове књиге ће већ једном прочитати.
Желим да се захвалим старијим колегама који су оставили скрипте нама млађима,
свим колегама и колегиницама који су ми послали своје белешке, анализе итд. Све сам
узео у обзир и искористио најбоље. Такође ова скрипта ће остати и онима који ће тек
уписивати и њима желим много успеха. Пошто је писање скрипте завршено ноћ пред
дочек Нове године или боље рећи испраћај ове доста занимљиве 2020. желим да
искористим прилику и да свима пожелим срећне празнике, Божић онима којима је био,
Нову годину, Божић који долази и све славе и празнике које наш народ слави и
прославља. У ова смутна времена остаје нам да се чувамо и међусобно помажемо.
Да се вратимо на само градиво у скрипти, при изради коришћена су и следећа
дела:
Уџбеник: Михаило Ђурић „Историја политичке филозофије“, Аристотелов
„Устав атински“, Платонова „Држава“, Аристотелова „Политика“, Цицеронова
„Држава“, „Држава Божја“ Аурелија Августина, : „О краљевству“ Томе Аквинског,
„Сума теологије“ Томе Аквинског и већ поменуте скрипте и белешке колега.
Гарантујем да онај ко научи 60/70% ове скрипте пролази вежбе а и испит ће много
лакше положити.
У случају злурадих коментара да напоменем да ово не представљам као своје дело
и да ово није намењено продаји нити имам било какву материјалну корист од овога,
намењено је за интерну употребу у оквиру ФПН-а.
Желим свима да положе и да јаве резултате

Са поштовањем
Алекса Добријевић

2
 Садржај
(Направљено ради лакшег сналажења)

Устав Атински 4-22. страна

Држава/Платон 23-47
Политика 48-83
Држава/Цицерон 84-95
Држава Божија 96-120
О краљевству 121-126
Сума теологије/О Закону 126-131

3
 1. УСТАВ АТИНСКИ – АРИСТОТЕЛ

О Аристотелу
Аристотел је рођен 384. п. н. е. у месту Стагира, отац му је био лекар на двору
Филипа Македонског па је одрастао на двору а касније је био учитељ Александру
Македонског. Са својих 17 година долази у Атину у Платонову Академију и ту остаје
наредних 20 година. Пошто је у Атини био странац (метек) никада није имао грађанска
права. Касније у Атини отвара своју филозофску школу звану Ликеј, школа је због
технике предавања носила име и перипатетичка школа (на грчком значи ходати,
шетати). Написао је преко 50 хиљада страница, а најпознатија дела су: "Органон"
(сакупљени Аристотелови логички списи), Поетика, "Реторика", "Никомахова етика,
"Политика", "Метафизика", "Физика", "О души", “Устав Атински“.
Своје разматрање о настанку државе Аристотел започиње описивањем 3 односа
у заједници: 1) однос родитеља и деце; 2) однос мушкарца и жене; 3) однос господара и
роба. Та три односа су битна за успостављање породице као основне људске заједнице.
Удруживањем већег броја породица настаје нова заједница - село или општина. Држава
је потпуна заједница састављена од више села. Она је највиша, самодовољна заједница.
У гледању на идеалну државу Аристотел се разликовао од Платона по томе што
је схватао да су сви њени грађани међусобно једнаки, да сви располажу истим
политичким способностима, да сви могу учествовати у вршењу политичке власти.
Слободни људи су они који не морају да раде и могу да се баве политиком. Аристотел
је био реалнији од Платона пошто се залагао за државу по узору на Атину. Он је
проучавао постојеће уставе грчких држава и из њих извлачио закључке. Аристотел је,
такође, државу приказивао у организацијском облику. Да би се остварила идеална
држава, Аристотел је сматрао да морају бити испуњени и неки други услови: географски
положај ( да се држава лако брани од непријатеља), да земљиште буде погодно за обраду
итд.
Аристоел је до краја остао веран класичном схватању да држава може бити само
мала држава и да све мора бити ограничено и састојано у том малом полису. Није био у
стању да схвати далекосежан значај битке код Херонеје (338. г.), у којој је Филип
Македонски однео убедљиву победу над свим Атињанима и након које је читава Грчка
потпала под његов утицај. У гледању на идеалну државу Аристотел се раликовао од
Платона по томе што је сматрао да су сви њени грађани међусобно једнаки, да сви
располажу истим политичким способностима и да сви могу учествовати у политичком
животу. Очигледно је да је у грађане и Аристотел убрајао само слободне људе. И његова
идеална држава је баратала са робовима и метецима. Kако би се човеку помогло да буде

4
слободан, било је нужно потчинити друге, претворити их у робове. Тако је Аристотел
дошао до закључка да је ропство природна појава. Према томе, ропство је цена слободе
- онај ко хоће да буде слободан мора себи да потчини друге људе. А људи који пристају
да живе у ропским условима већ самим тим доказују да су робови по природи. Ово
оправдавање ропства верно одражава ограниченост техничко-економских могућности и
друштвено-политичког хоризонта грчког света. Али независно од тога, постулат
Аристотелове државе био је политичка једнакост и у складу са тиме, грађани се
периодично смењују у вршењу власти. Управо због тога турнус (ротација) треба да
обезбеди да сви наизменично прођу све лествице друштвене хијерархије, да сви
обављају све функције у држави. Најбоље је да се грађани уМожда и највећа
Аристотелова критика Платона је у томе што је сматрао да је тежња за стицањем у
основи рђава, односно, она је природна, дубоко усађена у човеку а држава је треба само
ограничити (овде се види Аристотелова идеја златне средине). Ако појединац нечега има
превише (луксуз, раскош), он ће се покварити а такође ако је превише сиромашан неће
моћи да развија своје способности и онда у великим разликама имамо ,, две државе“
Непосредни циљ сваког устанка који претходи промени представља тежју да се
на свеобухватни или појединачни начин измени тренутно стање. По Аристотелу, тежња
за стицањем економске користи важан је покретач за устанике, али уз то и обично иде и
тежња за стицањем политичких привилегија. Наравно, поводи могу бити сасвим
безначајни; по правилу, они нису сразмерни с последицама које изазивају.
Пошто је Аристотел изучио преко 158 устава грчких полиса, разликовао је
државне облике према њиховим уставима. По њему у државном уређењу постоје три
врсте власти, саветодавна, извршна и судска (поделу власти на три дела је тек
Монтискије учинио у време Француске револуције).
Аристотел утврђује да највишу државну власт може имати у својим рукама један,
неколицина или већина и свако од њих може употребљавати власт у општем или
сопственом интересу. Ако се власт користи за сопствене интересе онда постоји
деспотска а не политичка владавина. Према ова два критеријума Аристотел разврстава
6 облика државе као и Платон у „ Државнику“, и овде постоје три добра и три изопачена
облика. Добри су монархија, аристократије и држава а изопачени тиранија, олигархија и
демократија ( у „Политици“ ће бити другачије помињаћемо)
У средини се налази Држава (политеја) а демократија и олигархија су одступања
на лево и десно. У држави влада већина образованих, на лево је демократија у којој влада
већина сиромашних и необразованих док је десно олигархија у којој влада мањина
богатих. Богатство а ни сиромаштво нису довољан доказ да би се праведно владало а
такође и исправно.
Постоје 4 врсте демократије:
1. Када је већина сиромашних и необразованих који држе власт састављена
претежно од сељака
2. Када је већина сиромашних и необразованих који држе власт састављена од
разноликих варошких слојева
3. Када је већина сиромашних и необразованих која држи власт састављена
претежно од занатлија

5
 4. Када је већина сиромашних и необразованих која држи власт састављена
претежно од морнара, рибара и трговаца
Такође постоје 4 врсте олигархије
1. Када је владавина мањине заснована на богатству
2. Када је владавина мањине заснована на богатству и племенитом пореклу
3. Када је владавина мањине заснована на богатству и племенитом пореклу и
способности за културно стваралаштво
4. Када је владавина мањине заснована на богатству и племенитом пореклу и
способности за културно стваралаштво и способности за морално савршенство.
Сам “Устав Атински“ почетак пре Драконта
Полис као метафора бића. Човек користи логос за разлику од других бића. Човек
је политичко биће. Да би држава опстала мора имати праведну и реципрончну једнакост
Атињани су прозвани Јоњанима по Јону. Аполон + Kустова ћерка = Јон
Ерехатетус (Јонов деда) – краљ Пандиона: Разделио имање међу синовима који су се
спорили. (Егеј, Луки, Пал), Тезеј их је умирио: „Приђите сви“, Тезеј руши монархију.
Атињани су подељени у 4 филе (4 год. Доба), филе су подељене на 3 дела како
би све укупно имало 12 делова (као 12 месеци у год.). Прозвани су тритије (трећине) и
фратрије (братства која функционишу унутар фила) чије је уређење подразумевало по
30 родова (30 дана у месецу), а сваки род је чинило 30 људи. Скупштина груписана у 4
филе, а у свака фила подељена у 3 дела. Они су прозвани тритије и фратије. (братство).
Тезеј скончао кад га је Ликомеди гурнуо са литице.
Хипоменес из куће Kодрида убио је ћерку Лимону и њеног љубавника кад их је
ухватио у прељуби.
Kилон – победник на олимпијади хтео је да насилно преузме власт,није успео,
план је пропао, његове присталице убијене од стране Мегаклеоваца. ( род
Алкмедновцима)
Епименид Kрићанин – тата га послао по овцу, он заспи на 57 година, пробуди се,
али ништа није исто. Њега је Питија предодредила да очисти град од куге. Он у томе
успе, Атињани му дају лађу, јер је новац одбио. Брзо након тога је умро.
Устав олигархијски, све припада богатој мањини. Дају на закуп сиромашнима.
Ако не отплате дуг падали би у ропство. (Јавно ропство, дуг телом).
Функције пре Драконта
Челници су бирани међу угледним и богатим; на почетку, вршили су своју службу
целог живота, а касније по 10 година
Највећи положај имао је краљ, други по реду био је полемарх- ратни
заповедник, а трећи архонт- врховни представник цивилне власти (по њему се бележи
година). Чин краља био је најстарији зато што је његова служба наслеђена од отаца.
Полемарх је био други, зато што су неки од краљева били неспособни за ратовање
(управо због тога су Атињани позвали Јона) Архонт је био последњи да је функција
архонта настала последња, указује нам то што архонт не врши ни један од предака

6
примљен обред, као што то чине краљ и полемарх, већ он искључиво обавља обреде који
су касније уведени”.
Тесмотети- бирани су много касније, када су се власти бирале сваке године, како
би писали законе И како би их сачували за случајеве дискутабилних пресуда, И баш због
тога, ова функција није трајала дуже од годину дана, бирани међу архонтима и
представљали су “млађе архонте”, њихове блиске сараднике.
Челници нису били на истом месту; краљ је имао оно што се данас зове
буколијум. Архонт је био у пританеју(градска кућа ту се чувају вредна документа и
предмети, ту је горела вечна ватра чији су пламен Атињани узимали када иду у поход),
а полемарх у епиликеју (првобитно се звао полемархеј, а када га је Епилик приликом
примања службе полемарха обновио и преуредио, зове се епиликеон). Тесмотети су били
у тесмотеју. У Солоново доба су се сви они окупљали у тесмотеју и били су овлашћени
да пресуђују, а не као сада да само воде предистрагу.
-Веће аеропага било је уређено тако да чува законе, али је управљало и мноштвом
важних државних послова, кажњавајући све који су се недолично владали. Аеропагити
су бирани међу угледним и богатим(као и Архонти), због чега је и данас ова функција
доживотна.
Дракон(т)
Драконт – аутор првог писаног атинског закона, али Аристотел сматра да у тим
законима нема ничег његовог. По тим законима грађанска права имали су они који су
носили оружје. Људи који су имали приход од 10 мина и више, а да при томе нису никоме
дужни, између себе су бирали 9 архоната и благајника. Нижи чиновници, услов да неко
буде биран за стратега или хипарха (коњаничког заповедника) био је тај да се докаже
иметак без икаквог дуговања и да се има мушко дете старије од 10 година са законитом
женом. Исти људи не би требало два пута да обављају исту службу.
Притани су били представници народа. По 50 чланова из сваке филе бирано је
на месечном нивоу и они су обављали функцију председавајућег тела у већу. Тај период
од 35 или 36 дана назван је пританијом. За нове притане, стратеге и хипархе морали су
јемчити они претходни
401 већник – изабрани жребом ( о изборима ћемо касније), долазак на седнице
обавезан ако би неко изостао плаћао би казну и то: најмоћнији члановима друштва
(пентакосиомедимни)( он поседује 500 сувих плодова – 1 је око 53 литре) 3 драхме,
коњаник 2, а зеугит 1.
Веће на Аеропагу било је чувар закона коме је учињена неправда може ту се жали.
Земља је припадала мањини, већини је позајмљивала новац јемчећи телом и
падало у дужничко ропство.
Народ се због потчињености побунио.
Солон
Солон је 594. п.н.е. изабран за архонта. Солонов отац Ексекестид Вукао је лозу
од Kодора, па је пореклу и угледу припадао у првом слоју, а пошто се бавио трговином

7
по иметку и сталежу био је припадник средње класе. Kритиковао је богате, јер од
среброљубља и надмености долази све лоше.
Након што је постао архонт, ослободио је народ укинувши дугове из прошлости
и забранивши зајмове ( и приватне и јавне). Многи су га осуђивали због тога зато што су
сматрали да је имао удела у превари оних који су пре растерећења зајмили велике
количине новца и куповали много земље (прича се да су од таквих настали данашњи
богаташи). Од ове приче, постоји много већа вероватноћа у истинитост приче
демократа( народа, народњака). Они су имали у виду да је Солон био тако одмерен и да
се замерао обема странама, па нису веровали да је он себе тако нечасно могао упрљати.
Сматрали су да је за све то имао могућности, зато што је друштво било у јако лошем
стању.
Солон је утврдио устав и дао друге законе, а Драконовим уредбама престали су
да се служе осим оне о човекубиству. Законе су исписали на плочама чуване у Пританеју
и сви су се заклели да ће их поштовати. Девет архоната заклињало се пред каменом (код
каменог олтара који је био посвећен Зевсу) да ће ако прекрше законе посветити златан
кип човека, а због тога се и данас куну том истом заклетвом. Утврдио је законе да тако
трају 100 година.
Устав је уредио на следећи начин: грађане је, поделио у 4 класе- на
пентакосиомедимне, коњанике, зеугите и закупце. А међу њима, одредио је да
пентакосиомедимни, коњаници и зеугити обављају функције девет архоната, благајника,
повереника, једанаесторице и колакрета, сваком од њих одређујући част према висини
прихода. Закупцима је дао учешће само у скупштини и судовима. У пентакосиомедимне
спадају они који у властитом домаћинству производе 500 мера сувог и текућег; међу
коњанике они који производе 300 мера или како неки кажу, они који су могли држати
коња, и сматрајући то као потврду наводили би име своје класе и старе заветне дарове(
највероватније су одређивани по мери). Међу зеугите спадали би они који производе 200
мера, а сви остали у најамнике(закупце) који немају удела ни у једној служби.
Солон је такође одредио да се чиновници бирају жребом међу кандидатима које
би свака фила предложила. За 9 архоната свака фила је бирала по 10, а од њих ће жребом
бити изабрано 9. Тако је и данас; свака фила бира жребом 10, а од њих ће архонти
изабрати жребом 9. Доказ да су се чиновници бирали жребом, а у складу са својим
приходима, представља закон о благајницима, који је и данас на снази.
Фила је као и пре било 4, а било је и 4 басилеја(поглавара) фила. Свака фила је
укључивала 3 тритије (трећине) и 12 наукрарија (административне области одређене
за опремање ратних бродова; на челу су били наукрари задужени за приносе и
трошкове).
Већу је одредио (Солон) 400 чланова из сваке филе, а већу аеропага је одредио да
чува законе, као што је пре надгледало спровођење устава; ово веће је надгледало и
многе друге државне послове, имало је власт да кажњава и да наплаћује новчане казне
које улаже у државну касу.
Солон је утврдио и закон о издаји због честих страначких борби. “Они који се у
страначким борбама не определе ни за једну страну морају бити проглашени нечаснима
И да буду лишени права грађанства”.

8
 3 ствари код Солона које су биле на неки начин најпопуларније:
1. Забрањено је давање зајмова на тело (постајеш роб ако немаш средстава да
вратиш зајам)
2. Постало је дозвољено свакоме ко хоће да се заузме за неправду која је начињена
другоме
3. Давање права сваком грађанину да учествује у раду суда (довело је до ојачања
народа)
Солон је повећао тежину новца, у његово време, мина, која је претходно тежила
70 драхми, допуњена је до 100 драхми. Стари тип новца био је 2 драхме по комаду.
Многи су му замерали на његовим законима, али пошто није хтео да их мења,
решио је да отпутује у Египат(због трговине) И рекао да се неће враћати 10 година. Пете
године од одласка не поставе архонта због страначких борби. После тога Дамаси је био
архонт 2 године па су га збацили, у граду се три странке боре за власт. Због страначких
борби одлучили да изаберу 10 архоната: 5 племића, 3 ратара и 2 занатлија.
Странке:
1. Приморци – теже умереној власти (Мегакло)
2. Равничари – тражили су олигархији (Ликург)
3. Брђани – демократија (Пизистрат)
Пизистрат
Пизистрат је сам себе ранио говорећи да су то учинили страначки противници,
па му је народ доделио телесну стражу (тољагачи) уз чију је помоћ заузео Акропољ, 32
год. Након Солоновог законодавства и за време архонта Kомеја. Прича се да је
Пизистрат тражио помоћ од Солона, али се овај супротставио говорећи да је од једних
мудирији јер увиђа да се тежи тиранији, а од других храбрији јер знају и ћуте о томе.
Солон, који је био већ стар, пошто није могао речима да увери Атињане изнео је пред
своја врата оружје говорећи да је домовини помогао колико је могао, па позива и друге
да то ураде. Kада се Пизистрат домогао власти државним пословима је управљао више
као грађанин, а мање као тиранин. Пре него се његова власт учврстила присталице
Мегаклеове и Ликургове су се удружиле и протерали су га на 6 год. По његовом ступању
на власт за време архонта Хегсије. 12 година касније се Мегакле, притиснут страначким
борбама, договорио са Пизистратом да га ожени његовом ћерком и да га врати у град.
Пизистрат је опет протеран, отприлике 7 година након повратка јер није желео да
живи у браку са Мегакловом ћерком, па страхујући од других странака побеже прво у
близину Термејског залива, у место Рекелос, па одатле у крајеве око Пангеја где је стекао
новац и војску. 11 година након прогона, када је стигао у Еретреју покушао је да насилно
преузме у чему су му многи помагали. Победом код Пелениде је приграбио власт и
разоружао народ успоставивши тако чврсту тиранију. При томе је освојио и Накс. Народ
је разоружао тако што је у Тезејевом храму сазвао смотру свих који имају оружје, али је
утишао глас па су се ови попели до предворја акрополе да би га чули, а за то време је
оружје узето и затворено у зграду Тезејевог храма.

9
 Пизистратова владавина била је више умерена грађанска него тиранска. Није хтео
да се народ бави државним пословима, али је у свему био човечан и благ, спреман да
прашта грешнима и зајми сиротињи. Давао им је земљу у провинцији, узимао је
десетину. Земља ,,од пореза слободна“ је настала јер је пролазећи Пизистрат видео
сељака који окопова камени предео и упитао га шта ради, на шта је овај не знајући са
киме заговара рекао да окопава земљу чији су плодови невоље и патње, а десетину даје
Пизистрату. Пизистрату се допаде искреност и марљивост па човека ослоби од пореза.
Ни на који други начин није узнемиравао људе зато његову тиранију зову златним добом
(живот под добрим Kроносом) за разлику од владавине његових синова. Пизистрат се
владао по законима, не остављајући ни себи никакву предност. Волели су га и
аристократе и народ.
Остарио је на власти умревши од болести, владавина је трајала укупно 19 или 17
година, извори се разликују, а са прогонима од како је први пут постао тиранин 33
године. После Пизистрата владају његови синови(од законите жене): Хипије и Хипарх.
Имао је и 2 сина од Аргејке (Тиманоса): Ифон и Хегестрат звани Тетал. Агра му је
касније помогла у бици код Пелене.
Владавина Пизистратових синова
Синови из законитог брака бавили су се државним пословима, с тим што се
Хипија који је био старији, по природи политичар и разборит човек надгледао државне
послове док је Хипарх био весељак, заљубљивац, умерник Анакреонта и Симонида.
Тетал, од њих много млађи, је био дрзак, охол и од њега је потекло све лоше. Разљутио
је Хармодија јер је онемогућио да његова сестра учествује у Панатинским светковинама,
а овај је на то сковао заверу и помоћу садругара убио Хипарха који је водио поворку код
Лекореја за време светковине. Хармодије је ту убијен од стране војске, док је
Аристогитон касније страдао.
После овога тиранска власт поста веома оштра. Хипија је светио брата тиме што
је многе убијао чиме је свима постао мрзак. 4 године након Хипархове смрти је ситуација
била веома лоша па се Хипија преселио у Мунихију где је наставио да се свети па га је
лакедемоњански краљ Kлемон протерао. Лакедемоњане(Спартанце) су стално
пророчанства усмеравала на то да униште пизистратовце и освоје Атину јер
прогананици на челу са Алкменовцима никако нису могли да се врате у град јер би их
пизистратовци увек отерали. Удржени због заједничких интереса кренуше на Атину,
Лакедемоњани послаше Анхимота са војском на море који је изгубио, а из љутње ови
послаше још већу војску на копно на челу са самим краљем Kлеоменом. Он порази
тесалску коњицу, а Хипију затвори у тврђаву Пеларгикум. Током опсаде Пизистратови
синови су ухваћени у бегу, па су да би се спасили предали Акропољ Атињанима.
Владавина Пизистратових синова трајала је 17 година након очеве смрти што заједно са
његовом чини укупно 49 година владавине.
Клистен и реформе
Након пада тираније је наступио период страначких борби између Исагора(
пријатеља тирана) и Kлистена (Рода Алкмеоновог). Под утицајем етерија (аристократско
удружење које је антидемократско) Kлистен је привукао народ нудећи власт већини.
Исагора, јер је почео да губи моћ, унајми Kлеомена да протера Kлистена. Kлистен трајно
измиче, а Kлеомен протера 700 атинских породица и хтеде да распусти веће, а Исагору

10
и 300 пријатеља постави за руководиоце. Међутим, народ се успротивио и Kлистен се
врати (и остали прогнаници). Kада је народ добио власт Kлистен му је био предводник
и старешина.
4 године након пропасти тираније, Kлистен који је био на челу већине поделио је
народ на 10 фила, са намером да их измеша не би ли сви имали учинка у влашћу – ,,Не
питајте за порекло“. Потом је утврдио веће од 500, које је чинило 50 људи из сваке
филе. Земљу је разделио по демама (територијална јединица налик на градску општину)
на 30 делова (10 у градској области, 10 у приморију и 10 у унутрашњости – називао их
је триријама и жребом уврстио по 3 у сваку филу како би свака фила имала део области
на свакој територији).
Атињани су почели да се зову по демама и грађански идентитет је постао
важнији од родовског (лично име, име оца, име деме). Демарх је био особа на челу деме,
иста функција као наукрари у наукраријама. Деме су добијале називе по местима и
епонимима (хероји по којима су неке деме добијале имена). Није укидао обичаје
предака (родови, фратрије и свештенства су функционисали унутар дема).
Ове реформе учиниле су устав много више демократским него што је то био
Солонов. Уведен је Закон о остракизму – изопштавање некога ко би хтео да се наметне
(у почетку су то пријатељи тирана, касније се злоупотребљава).
Потом одлучише да се из сваке филе бира се један стратег, а војском заповедао
полемарх. После Маратонске битке примењен закон о остракизму који је и уведен да се
неки појединац не би истакао и самим тим постао тиранин као Пизистрат. (Kолит
Хипарх протеран). Раније су се архонти (њих 9) бирали већином, а по први пут за време
Kлистена жребом по филама. Истовремено су у прве 3 године протеравали пријатеље
тиранина што је и била поента закона, али први који бејаше протеран и немаше везе за
тиранијом био је Kсантип. Атињани су открили руднике у Маронији,од чега је држава
добила 100 таланта. Темистокле је предложио да се тај новац сваком од најбогатијих
Атињана позајми по један талант, како би га они утрошили на користан начин по државу.
Њих 100 су изградили 100 борбених лађа са којима су се борили против Персијанаца код
Саламине. Због Kсерксовог похода (Персијски рат) дозволили су прогнанима да се врате
(уз лишеност грађанских права). Битка код Саламине – 480 г. п. н. е. била је Одлучујућа
битка у Грчко – Персијском рату. Иако су Персијанци били јачи, Грчка побеђује. Kсеркс
повлачи већину армије у Персију.
Након тога држава је, наиме, почела да напредује развијајући се са демократијом.
Веће на Ареопагу због заслуга у бици код Саламине (кад су стратези били у очају нашли
су новац и разделили по 8 драхми да би се народ укрцао на бродове) преузело је управу.
Тада су у народном већу били Аристид (вешт у ратништву па је био војсковођа) и
Темистокле (вешт у политици па је био саветник). Руководили су обновом градских
зидина.
Аристид позва Атињане да учине хегемонију (превласт). Спустише се из
провинција, обезбедио им је леп живот. За свакога је било посла и нико није био гладан.
Неки су били војници чувари, други су се бавили политиком. Хијане, Лезбљане и
Самљање су сматрали чуварима темеља своје државе и оставили им самоуправу, а према
осталим суседима су се понашали деспотски. Пританеј, сирочад и затворски чувари су
се издржавали из државних средстава.

11
 Период од 488 године п. н .е. до Перикла и касније
Многи су гинули у рату. Попуштао је уставни поредак. Није било правих вођа.
Зеугити су до тада вршили ниже функције, а сад су жребом бирани за архонте.
Перикле још као млад се прочуо. Узнапредовао је као народни вођа и устав је
постао још демократичнији. Цело друштво усмерио је у правцу јачања поморске силе.
Отпочео је рат против Пелопонежана. Прву плату судијама исплатио је Перикле. То је
имало лоше последице, почело је подмићивање судија. Такмичио се са Kимоном, али
овај је имао више новаца и Перикле зато из државне касе почне да плаћа судије.
На власт долази Никија (на челу аристократије), а народ је предводио Kлеон –
највише је искварио народ својим роварењима Псовао је и викао у обраћању Након њих
долазе Тераман и Kлеофон (градитељ лири). Kлеофон увео материјалну помоћ коју је
држава сваког дана током тешких година ратовања исплаћивала сиромашним
грађанима. Kаликрат Пењанин је то укинуо. После Kлеофонта вођство су преузимали
људи који су највише показивали своју дрскост и који су угађали већини да би стекли
тежину и корист.
Након пропасти на Сицилији и јачања Спарте која је склопила савез са Персијом,
Атињани су одустали од демократије. Веровали су да ће им персијски краљ помоћи ако
буду имали олигархијски устав. Питодоров предлог: Да се уз 10 постојећих већински
одабере још 20 који ће за државу чинити најбоље, а да ће и грађани моћи да износе
предлоге (Веће тридесеторице).
Ево како су уредили нови устав: Приходи се троше само на рат. Док траје рат,
чиновници врше службу без плате. Остале функције припадају онима који су
најспособнији телом и иметком, али док рат траје да их не буде мање од 5000. Од тих
5000 бира се 100 који ће написати нови устав. Веће одлучује како ће се трошити државно
благо. Сваког 5. дана су седнице већа. Жребом се бира 5 архоната. Kо не буде долазио
на састанке, плаћа казну, осим ако веће није одобрило изостанак. Један устав за период
кризе, а други за мирна времена.
Постојао је и други устав: Веће чини 400 чланова ( као код Драконта и Солона).
Нема промене закона. Стратег може да се бира свих 5000. Веће нека изабере 10
начелника фила. Овим уставом би успостављена олигархија 100 година након
изгнанства тирана. Веће од 400 уз помоћ 10 стратега завлада државом. Нудили су мир
Спартанцима, али они су их одбили. 411. битка код Еритреје, Атина губи скоро целу
Еубеју. То забрине грађане, јер су више користи имали од Еубеје него од Атике.
Распустили су веће 400, даде власт 5000. Најодговорнији за распуштање већа били су
Аристократ и Терамен.
406. п .н .е. битка код Аргинуских острва – Атињани уништили велики број
непријатељских бродова, али због олује стратези нису покупили бродоломнике и
погинуле. Због тога по повратку у Атину шесторица су оптужена и погубљена.
Имали су прилику да склопе мир са Спартанцима, али Kлеофонт их је од тога
одвратио (демагог који је унео немире у Атину и зато је погубљен). Kасније су видели
да су погрешили. 404.п.н.е. Атина изгубила последњу битку у Пелопонеском рату.
Лисиндер – спартански војсковођа. Они који су заиста тежили отачком (Солоновом)
уставу: Архин, Анит, Kлистофонт, Формисије, а Терамен на челу. Лисандер се

12
придружио олигарсима и народ је то морао да нагласи. Установљена владавина 30. Под
изговором да исправљају устав прво су уклонили Елијатове законе којима је ограничио
права Аеропагита, уклонили су Солонове уредбе и аутономију судова. (Све под
изговором да су ти закони били двосмислени). Прогласили су важећим закон о давању
иметка ономе коме се хоће (иако је завешталац нпр. Био луд, морала се испоштовати
његова одлука). Прво су чистили град од потказивања, злочинитеља, али после убише
1500 виђених људи који су имали иметак, порекло и част.
Терамест се бунио и приговорио тридесеторици да дају увео у власт
најчаснијима. Ту идеју подржи народ. Власт се уплаши да се не сруши олигархија, па
изабраше 3000 грађана и дају им део влати. Списак су чували и чето га мењали, па
грађани никад нису били сигурни да ли су на списку.
Трасибул – војсковођа који је угрозио 30-орицу. Они се свете. Хоће да униште
Терамена. Доносе законе по којима то успеју. 30 су свргнути, постављена 10-ица, имали
су неограничена овлашћења и требало је рат да приведу крају, па су и они свргнути.
Постављени нови и тад се стање смирило. Ринон Пењанин био је похваљен. Постављен
за стратега. Допринео демократији. Они који су службу примили током олигархије
морали су да положе рачуне, али их нико није прекоревао.
Народ дошавши на власт 402.г.п.н.е. успостављају нови устав.
Данашње уређење устава
-Данашња држава је овако уређена(у наставку следи приказ Устава који је био
важећи у периоду настанка овог дела).
Право грађанства и брига о омладини
Право грађанства припада онима чији су родитељи грађани, а уписују се у књиге
своје деме кад наврше 18 година. Приликом уписивања о њима гласају чланови те исте
деме, заклињући се да прво они имају прописани узраст, друго јесу ли слободни и треће
потичу ли из законитог брака. Потом, ако се на гласању покаже да неко није слободан,
тај се изводи на суд; становници деме између себе бирају петорицу као тужитеље, па
пресуди ли се да неко нема право уписа држава га продаје као роба; ако добије парницу,
дужни су уписати га. Потом веће контролише списак уписаних, па нађе ли ту неког
млађег од 18 година кажњава оне који су га уписали. Kад су младићи испитани, по
филама се сакупе њихови очеви па заклевши се одређују из сваке филе по 3 оних што су
навршили 40 година, а који су по њиховом мишљењу најбољи да се о младићима брину.
Од ових пак народ бира подизањем руку за сваку филу по једног као софронистира
(педагог, учитељ) и космитира (претпостављени свим софронистирима)од њега се
очекује да надгледа рад софронистира и да да неопходну префињеност васпитном
украшавању младића врлином. Народ им бира и 2 учитеља гимнастике, те вежбаоце
који их уче да се боре као оклопници, да користе лук, да бацају копље и да катапултирају.
Сваком софронистиру држава даје по једну драхму, а сваком младићу по четири обола
на дан. За младиће из своје филе новац прима софронистир и купује храну за све. Тако
они проживе прву годину, а у другој, пред скупштином у позоришту, показују народу
своја умећа у ратничким вештинама.Потом, примивши од државе штит и копље, као
стражари обилазе земљу и бораве у стражарама. 2 године они обављају службу
стражара. Обучени су у хламиде (ратничке кабанице) И слободни су од свих пореза.

13
Нити могу тужити, нити бити тужени како не би одсуствовали. Одстуствовати могу
само ако некоме припада свештеничка служба или ако је у питању наследство. Kада
истекну 2 године, младићи постају грађани!
За војне функције потребно је техничко знање, за политичке - морал, ум.
Бирање чиновника (ЖРЕБОМ)
Сви чиновници за опште функције бирају се жребом, осим благајника војне
благајне(војни фонд на предлог Демостенов), благајника позоришне благајне и
надзонрника за бунаре, они се бирају подизањем руку(гласањем), а службу врше од
Панатеја до Панатеја(Свеатинске светковине;одржавале су се сваке четврте године у
част богиње Атине). Сви војни службеници бирају се подизањем руку.
Веће се бира жребом и има 500 чланова, по 50 из сваке филе и оно траје годину
дана.
Пританију врши свака фила по редоследу који је утврђен жребом: прве четири
по 36 дана свака, а шест последњих по 35 дана свака, јер атинска година је подељена на
лунарне месеце(година је имала 354 дана). Они међу њима који служе као притани
ручају заједно у Толосу, примајући од државе плате. Они сазивају веће и скупштину.
Веће се састаје сваког дана, осим ако није празник, а народна скупштина 4 пута у свакој
пританији. Уз то, притани бележе за сваки дан оно чиме ће се бавити и где ће заседати.
Они сазивају и народну скупштину, једно главно заседање, на коме се гласа о томе врше
ли чиновници добро своју службу и ту се расправља о прехрани и одбрани земље. На тај
дан, они који желе могу подносити пријаве, а тада се читају и спискови добара која су
заплењена, као и листе потраживања наследника и наследница, како би свима било
познато шта је остало без власника. У шестој пританији поменутим пословима треба
додати још и гласање о томе да ли је потребно вршити остракизам. Друго је заседање за
молбе: ту свако ко жели, пошто је на олтар поставио маслинову гранчицу, са народом
расправља о чему хоће како о приватним стварима, тако и о јавним. Следећа 2 заседања
посвећена су другим стварима, током којих се, у складу са законима, расправља о трима
стварима везаним за светиње(неговање култова), три извештаја од гласника и од
изасланика(спољна политика) и три случаја државних ствари. Притани најпре примају
гласнике И посланике а писмоноше им испоручују писма.
Притани су имали једног жребом изабраног епистата, који је обављао службу
24 часова. Он ту службу није могао обављати дуже, нити је могао 2 пута за њу бити
биран исти човек. Он је чувар кључева храма у ком се налази благо, државни списи и
државни печат. Он је дужан увек боравити у Толосу, а заједно са њим и трећина притана
коју он одреди. Kад год притани сазову заседање већа или скупштине, он жребом
одређује деветорицу председника(председавајућих), по једног из сваке филе, не
узимајући у обзир притане фила, а међу њима опет једног председника, и предаје им
дневни ред. Они, кад приме дужност, воде рачуна о реду излагања, износе предлоге о
којима треба расправљати, просуђују о гласању и свим осталим руководе, а имају
могућност и да распусте скуп. Нико не може бити председник више од једном у години,
а епистат по једном у свакој пританији. Они, исто тако у скупштини спроводе и изборе
за стратеге, за хипархе И за остале војне чинове. Све то изискује претходну одлуку већа.
Веће

14
 Некада је веће имало пуну власт, да ухапси или да лиши живота. То право је већу
укинуо народ када је веће хтело Лисимаха одвести пред џелата И тад је народ поставио
закон да ако веће прогласи неког за кривца и ако му одреди казну, тесмотети нека ту
пресуду изнесу пред суд а оно онда оно што судије изгласају биће правноснажно. У
већини случајева, веће суди чиновницима, нарочито онима који се баве новцем; али
пресуда већа ту није правоснажна, већ зависи од судске пресуде. И обичним грађанима
је могуће да пријаве већу неког од чиновника, зато што се овај не држи закона; И у овим
случајевима, ако чиновници буду осуђени од стране већа, могу се позвати на суд. Такође,
веће испитује већнике који ће током идуће године обављати своју службу И деветорицу
архонта. Пре је имало власт да их одбије, а сада се ови могу позвати на суд. У тим
стварима , веће више нема неограничену власт, већ оно припрема одлуке за скупштину;
скупштина не може усвојити ниједну одлуку ако она претходно није припремљена од
стране већа и ако је притани нису изнели на дневни ред!
Веће контролише и већ изграђене тријере; гради нове тријере И тетрере (лађе са
три, односно са четири веслачка места), те прибор спремишта за њих то у зависности од
тога како скупштина буде одлучила за њих. Бродоградитеље бира скупштина. Ако
актуелно веће све то не преда као завршено следећем већу, његови чланови неће добити
своје почасне дарове(златни венац), који се иначе добијају од наредног сазива већа. Ради
изградње тријера, веће међу својим члановима бира 10 бродоградитеља. Веће
контролише све државне установе(државне зграде, куће), па ако нађе да је неко ту
учинио било какву неправду, пријављује га скупштини, па ако се покаже кривим,
скупштина га даље предаје суду.
Заједно са осталим чиновницима веће руководи многим пословима. Ту су прво
десеторица благајника атинских, изабрани жребом из сваке филе, и то по Солоновом
закону(који је још на снази), међу пентакосиомедимнима; онај који је жребом одређен
обављаће ту службу чак и ако је сасвим сиромашан. Они у присуству већа, преузимају
кип Атинин и кипове Победе, те остали накит и благо. Затим, ту је десет
полета(обављају функције продаваца државне имовине), из сваке филе жребом се бира
по 1. Они склапају све уговоре о закупу, под закуп дају руднике а заједно са благајником
војне касе и са изабраним управницима позоришне благајне у присуству већа издају
новац на зајам. Новац се издаје онима које веће одреди гласањем; рудници се дају у закуп
три године, а концесије се издају на 3 или 4 године. Полети, уз присуство већа,
распродају имовину оних који су на Аеропагу осуђени, али и свих других осуђеника; ту
распродају оверавају деветорица архонта. Једногодишњи зајмови бележе се на беле
плоче (дрвене табле премазане кречом), па се предају већу. На 10 плоча бележе се они
који су у свакој пританији дужни да плаћају, а у посебне спискове они који 3 пута
годишње треба да плаћају, те они који треба да плаћају у деветој пританији, бележећи
време сваке од исплата. Исто тако бележе и куће заплењене и продате на суду, јер и то
распродају. Плоче исписане роковима за наплату донсе се пред веће, а чува их државни
тајник(човек задужен за јавне трошкове). Kад дође време за наплату, он са полица скида
само плоче на којима су дугови што се тога дана морају изравнати И са дужничких листа
избрисати; остале плоче се чувају, како дугови не би били избрисани пре него што су
плаћени.
Порезника има 10, по филама жребом изабраних. Kада од државног тајника
преузму спискове дужника, они у већници пред већем бришу измирене дугове да би

15
плоче поново вратили државном тајнику. Kо год не плати свој дуг они га запишу; тај ће
потом морати да плати двоструку своту, или ће бити утамничен. Наплаћивати те дугове
и гонити у тамници по законима надлежно је веће.
Веће жребом бира и десеторицу рачуновођа, да воде рачуне чиновницима у
свакој пританији. Жребом се бирају и еутхини (надгледају све финансијске послове у
држави), по један из сваке филе и по 2 председника за сваког; њихова је дужност да, када
је трг пун, седе поред кипова хероја по којима су њихове филе добиле имена. Ако неко
неког од чиновника, који је своје рачуне већ предао суду, жели прозвати да положи своје
рачуне, он ће три дана од како је овај на избељеној плочи предао рачун записати своје
име и име туженог, те кривицу за коју га окривљује и казну коју му намењује и све ће то
дати еутхину. Овај, ако сматра да су тужбе основане, у случају приватне ствари, предаће
тужбу локалним судијама(судије чија је надлежност да суде по филама), а у случају
јавне тужбе ствар предаје тесмотетима. Ако они прихвате тужбу, износе ствар поново
пред суд и доноси се правноснажна одлука.
Веће исто тако испитује коњанике, па ако неко ко има доброг коња а лоше га
одржава, казниће га одузимањем новца који добија за храњење коња такође ако се за ту
службу покажу неподобним изгубиће свој положај. Исто тако испитује војнике пешаке
који иду уз коњицу, те ако се неко на гласању покаже неподобним изгубиће своју плату.
Kоњанике пописују коњички бележници које бира скупштина; своје спискове
прослеђују хипарсима и поглаварима фила, а ови их потом доносе на веће; тамо
отварају списак са забележеним именима коњаника и одакле бришу оне који су се
показали телом неспособни за коњичку службу.
Некада је веће одлучивало и о изгледу церемонијалних одора, а сада о томе
одлучује жребом утврђени судски одсек, пошто се веће показало пристрасним у
доношењу одлука. Веће се заједно са ратним благајником стара и око израђивања
кипова Победе и око награда које се добијају на Панатиским светковинама.
Веће исто тако прегледа и немоћнике; постоји закон који налаже да веће
прегледа све оне који имају мање од 3 мине иметка и оне који су телом неспособни да
не могу да обављају ниједан посао и да им о трошку државе даје 2 обола дневно за храну.
И свог благајника имају немоћници (једна врста социјалног радника), а он се бира
жребом.
Ово су све биле ствари за које је надлежно веће!!!!!
Они што поправљају храмове бирају се жребом, десеторица њих који ће од
аподеката добити 30 мина, па оно што је најнеопходније. Затим, бирају се десеторица
надзорника (друштвеног живота), петорица у Пиреју и петорица у граду. Они
надгледају фрулашице, певачице, китрашице да не би узимали већи новац од 2 драхме.
Ако више људи жели узети исту девојку бацају жреб, а њу дају у најам ономе ко победи.
Надзорници надгледају сакупљаче ђубрета, како ови не би бацали смеће на месту које
је од зидина удаљено мање од 10 стадија (1,5 миља), те спречавају да се од јавних путева
узима за приватне грађевине....
Жребом се бирају и десеторица надзорника за тргове; петорицу за Пиреј (лука
поред Атине) и петорицу за град. Њима закон налаже да воде рачуна о свој роби, како
би трговина била чиста и без подваљивања. Жребом се бирају десеторица

16
метронома(надзорник за мере), петорица за град и петорица за Пиреј. Они контролишу
све мере и тегове, како би трговци користили исправне. Постоје исто тако жребом
изабрани надзорници за жито;20 за град и 15 за Пиреј. Њихова је дужност, прво, да се
на тргу несамлевено жито по прописима продаје; друго, да млинари продају брашно у
складу са ценом јечма, а пекари хлеб према цени пшенице, те да му дају тежину векне
колико му надзорници одреде.
Жребом се бирају и десеторица надзорника за велетрговину (прекоморску
трговину), чија је одговорност да надгледају лучко тржиште и да трговце приморавају
да од жита које стиже преко мора две трећине дају граду.
Жребом се постављају и једанаесторица који надгледају тамнице, те који
кажњавају смртном казном лопове, отмичаре и разбојнике на делу ухваћене, ако
признају своју кривицу. Ако поричу кривицу, ствар се износи пред суд и суд одлучује
да ли ће бити помиловани или погубљени. Даље, дужни су да пред суд изнесу попис
кућа и земљишта за конфисковање, па да оне случајеве за конфискацију предају
полетима.
Жребом се одређују петорица исагора (износитељ судских предмета), сваки од
њих за по 2 филе. Тужбе могу бити због неплаћеног закупа, због неисплаћеног дуга, ако
неко узајми новац са месечном каматом од једне драхме на сто па је позајмљивачу не
исплаћује, те ако неко како би трговао узајми главницу новца па је не враћа. Тужбе даље
могу бити због злостављања, робова, теглеће марве, оне које се тичу живота у заједници,
набавке средстава за ратну флоту, банкарских послова. Такве тужбе исагози износе пред
суд сваког месеца их пресуђују. Исто раде порезници, кад су у питању они који узимају
на закуп, или они који нешто издају у закуп, али сами могу одлучивати о стварима чија
је вредност до 10 драхми, остале случајеве износе сваког месеца пред суд.
Жребом бирају исто тако и четрдесеторицу, по четворицу из сваке филе, којима
се подносе тужбе. Пре их је било тридесеторица и судили су обилазећи деме; после
владавине Тридесеторице њихов број се повећао на четрдесет. Овлашћени су да суде о
стварима чија је вредност до 10 драхми; парнице које подразумевају већу вредност они
прослеђују диететима (чиновници задужени да, на локалном нивоу, расправљају о
спорним ситуацијама да у њима пресуђују). А ови, примивши то, ако не могу измирити
завађене стране, доносе пресуду; ако је пресуда и једној и другој страни по вољи и ако
при њој остају, парнице тиме бива закључена. Али, ако се једна страна обрати суду
сведочанства, оптужбе и законе стављају у 2 кутије; тужитељеве у једну, а туженикове
у другу, те за њих закаче на плочи препис са пресудом диетета, па то предају четворици
који суде у тужениковој фили. А они, када приме тужбу, износе је пред суд, који се у
случају предмета вредних мање од 1000 драхми састојао од 2001 судије; у случајевима
предмета вреднијих од 1000 драхми, суд се састојао од 401 судије. Људи стари 59 година
могу служити као диетети!
Жребом се бирају ове чиновнике: петорицу путара, којима је обавеза да са
јавним радници поправљају путеве; десет логиста (тј. рачуновођа) и 10 синегора
(правни заступник, адвокат) којима сви чиновници подносе рачуне, јер њихово је право
да испитују рачуне онима који су им дужни положити рачуне о свом службовању и да
их (по потреби) износе на суд. Ако икога разоткрију да је нешто проневерио, судије ће
га осудити због крађе, а проневерена свота мораће се десетоструко намирити. Осуде ли

17
кога за злоупотребу политичког положаја, његову кривицу ће проценити, а своја ће бити
подмирена једноструко ако је кривац подмири пре девете пританије; ако не, свота ће се
удвостручити. Десетострука свота се не удвостручује.
Жребом бирају и пританског службеника, који чува државне списе, брине се о
одлукама које су донете, те нагледа преписивања свих докумената и седи у већу.
Претходно се овај службеник бирао подизањем руку. Жребом бирају још једног
службеника који се бави законима, седи у већу и исто преписује све законе. Скупштина
подизањем руку бира и службеника који ће читати списе народу и већу.
Скупштина жребом бира и десеторицу хиеропеја, који се брину око
приређивања жртава. Они приносе жртве како наложи пророчиште, а ако је за неки
случај потребно неко додатно знање, онда приносе жртву уз помоћ оних који служе
пророчишту. Жребом се бирају и десеторица других хиеропеја, које зову годишњи. Они
приносе неке жртве и руководе свим светковинама које се славе сваке четврте године,
осим Панатинским светковинама (нпр. Светковина на Делосу, Брауронија, Хераклеја,
Елеусина, Пантенеја, Хефестија). Жребом се бира и архонт за Саламину и демарх за
Пиреј.
Жребају се поред девет архоната још и шест тесмотета и њихових писара, па
архонта епонима, басилеја, те полемарха, по једног из сваке филе. Сви они, осим
писара који се испитују на суду, бивају испитани прво пред већем од 500 већника.
Деветорицу архоната испитују и пред већем и пред судом. Својевремено, један
службеник који не би прошао на већу не би могао примити дужност, али данас постоји
могућност позивања и на суд, чија ће одлука бити правоснажна.
Архонт, басилеј и полемарх по својој вољи бирају сваки по 2 председника, који
се, пре него што започну своју службу, испитују на суду где ће на крају свог мандата
полагати рачуне. Одмах након примања службе, архонт прво оглашава да ће сви људи
током његове владавине задржати своје поседе што су имали пре него што је примио
службу. Потом ће за трагедије поставити три хорега, тројицу најбогатијих Атињана.
Својевремено је постављао и петорицу за комедије, али данас то раде филе. Он прима
хореге што су их филе поставиле и то како за мушка и за дечачка такмичења, тако и за
мушке и дечаке комедијске хорове у Дионисијама (светковине посвећене богу Дионису),
те за мушкарце и дечаке у Таргелијама (у Дионисијама се за сваку филу одређује по један
хорег; у трагедијама по 1 за све филе, које га између себе наизменично постављају);
његово је да води расправе о својини, те да износи приговоре на суд; ако неко, на пример,
каже да је већ обављао ту јавну обавезу (литургију, или да је слободан мада му време
зазрешења још није истекло пошто је вршио другу службу, или да за то још увек нема
прописани узраст (хорег дечачког хора мора бити старији од 40 година).
Архонт поставља и хореге за Делос, те вођу посланства за лађу са 30 веслача,
који возе младиће на Делос. Он надгледа свечане процесије у част Асклепија, оне кад су
мисти на бдењу (Мисти-посвећеници у елеусинске мистерије, ноћ пред свечану
елеусинску процесију проводили би бдијући у Асклепијевом храму у Елеусини), те
поворке за Велике Дионисије, које он приређује заједно са својим помоћницима.
Архоната је пре било десеторица, бирао их је народ и они су намиривали трошкове
процесије; сада се из сваке филе одређује жребом по један и он прилаже 100 мина.
Архонт се стара и за Таргелијске процесије, за поворку у част Зевса, а руководи и

18
Дионисијским и Таргелијским такмичењима. Њему се подносе и јавне и приватне тужбе
које он износи пред суд након прелиминарне истраге и ту спадају: рђаво поступање са
родитељима, сирочићима, са кћерима наследницама, расипање иметка сирочади,
безумље, тужбе због деобе.... Архонт води рачуна о сирочићима, о кћерима
наследницама, о женама које после мужевљеве смрти остале трудне. Сваком ко им учини
било какво зло, он има право да га изведе пред суд. Он под закуп издаје куће сирочади
и кћери наследница, све док не наврше 14 година; он од хранитеља изнуђује храну ако
хранитељи не хране децу добро.
Басилеј се првенствено стара за мистерије (култове), заједно са својим
помоћницима, што их народ бира и то двојицу међу Атињанима, једног од рода
Еумолпидовог и једног од рода Kерика; затим је његово да брине о Диносијама у Ленеју
(јануар-фебруар значи ленеј), тј. о поворци и о такмичењима. Његово је и да приређује
трке са буктињама и да руководи свим отачким жртвама. Њему се подносе тужбе за
безбожништво (то није неверник, већ човек који доводи у питање државно признате и
поштоване култове) и ко се са ким препире око свештеничке службе; он пресуђује у
споровима о повластицама између родова и свештеника; њему се подносе и све тужбе
због убистава; он је тај који објављује нечије губљење грађанских права. Тужбе за
хотимична(намерна) убиства И за рањавања подносе се на Аеропагу, што важи и за
трговање и паљевине; јер то су једине ствари о којима пресуђује веће на Аеропагу.
Нехотична, завереничка, убиства робова или странаца иду на суд код Паладијума.
Призна ли неко да је убио, тврдећи притом да је починио убиство што га закон допушта
(нпр. затекавши прељубника, у рату свог суграђанина из незнања или ако је неког убио
на атлетском борилишту), њему ће бити суђено код Делфинијума. Ако је неко у бекству
због убиства за које се тражи освета, сада оптужен да је то починио, судиће му се код
Фреата (судница која се налазила на Пирејском полустрву), а он ће се бранити чамцем
приставши уз обалу. Жребом одређене судије пресуђују у свим овим случајевима, осим
у оним који припадају Аеропагу.
Полемарх приноси жртве Артемиди Пољској и Енијалију, приређује погребне
игре и чини жртве задушнице у част Хармодија и Аристогитона. Њему се подносе
приватне тужбе које се тичу метека (странаца) како оних који имају иста права као
грађани, тако и привилегованих. Он мора све случајеве разделити на 10 делова и сваки
део жребом доделити по једној од фила; локалне судије које суде по филама дужни су
ове случајеве предати диететима. Што год грађанима суди архонт, метецима ће
судити полемарх!!!
Тесмотети су, пре свега, одговорни за припремање распореда дана за суђење у
којима ће суд заседати; то потом прослеђују члановима суда (судијама и поротницима).
Пред народ они износе тужбе, као и гласове за нечије уклањање са положаја,
прелиминарна саопштења скупштине, тужбе због незаконитог делања, тужбе против
оних што настоје да легализују недоличне законе и тужбе против стратега због њиховог
полагања рачуна. Њима се предају пријаве уз које се полаже и улог: за туђинско порекло,
за туђинско подмићивање (неко ко је оптужен за туђинско порекло даје мито како би
обезбедио грађанско право), за потказивање, за подмићивање, за лажно уписивање, за
лажно сведочење, за завереништво, за непријављеност у државне спискове, за
прељубништво. Исто тако они проверавају све чиновнике, пред суд износе пријаве оних
што им није признато право грађанства, те пресуде што их доноси веће. Пред суд износе

19
и приватне тужбе, које се тичу трговачких и рударских послова, тужбе против робова
због увреде слободних.
Жребом се бирају и 10 мушкараца као атлете (судије на спортским
такмичењима), по једног из сваке филе; након провере, четири године врше службу;
приређују поворку на Панхеленским светковинама, такмичење у музици, гимнастици,
коњичке трке, заједно са већем брину о изради анфора и уљу (награде за победнике) које
се предају атлетама. Уље се добија од светих маслина(веровале су да их је засадио
Хипарх, Пизистратов син); власницима дрвећа архонт узима по 3 котиле(1котила=0,27
литара) од сваког стабла. Некада је град продавао њихове плодове, а свакоме ко би
ископао или посекао свету маслину судило би веће на Аеропагу. Од кад се уље сматра
за допринос што га власник сам плаћа држави, поступак је укинут, мада закон и даље
важи. Уље припада држави по земљишту, а не по стаблима. Архонт сакупља прилоге
уља које је за његове владавине произведено, предаје га благајнику на Аеропагу и није
му дозвољено да постане члан Аеропага док то не преда. Благајници га чувају, а за
Панатенеја га предају атлетама, а ови даље победницима на такмичењима. Награде за
победнике су: у музици сребрни новац и посуде од злата, за мужевно држање и лепоту
штитови, а за такмичења у гимнастици и коњаништву маслиново уље.
Бирање подизањем руку
Подизањем руку бирају војне чиновнике: прво, десеторицу стратега, који су
некада бирани по један из сваке филе, а сад се бирају између свих грађана заједно.
Гласањем се утврђује њихов распоред: један бива постављен за заповедника хоплита,
који ће им командовати на борбеним походима на друге земље; други ће бити
заповедник војске у земљи и он ће јој командовати у сваком рату на територији Атике;
двојица су за Пиреј; један за Мунихију; па за Акту, који се брине за безбедност Пиреја;
једног за симорије (задруге најбогатијих грађана који су били задужени за опремање
ратних лађа) који бира тријерархе (човек задужен за опремање ратне лађе), бави се
њиховим разменама иметка и на суд износи њихова позивања на првенство; остали
стратези распоређују се по потреби. Kада командују војском, стратези имају право да
казне непослушног у окове, прогонством или новчано (али, новчане казне се ретко
досуђују). Лемос је истурена атинска војна постаја, караула.
Подизањем руку бирају и десеторицу таксијарха (војни командант задужен за
пешадију једне филе, тј. једног пука). Он заповеда људима из своје филе и поставља
заповеднике чета.
Подизањем руку, међу свим грађанима, бирају и двојицу хипарха (коњичких
заповедника); сваки од њих предводи по 5 фила. Њихова власт над коњаницима једнака
је влашћу стратега над хоплитима.
Подизањем руку бирају и десеторицу филарха (коњички командни чин, нижи
од хипарха), по једног за сваку филу, да заповеда коњаницима као што таксијарси
заповедају хоплитима.
Подизањем руку бирају и хипарха за Лемнос (истурена атинска војна постава),
који командује коњаницима на Лемносу.
Остале јавне функције

20
 Плате за јавне функције су следеће: прво, народ за уобичајене скупштине добија
по драхму, а за главну скупштину по 9 обола; друго, судије по 3 обола; већници 5
обола, а пританима се даје и обол за храну. Деветорица архоната добијају за храну по
4 обола сваки, од чега морају да издржавају гласника и фрулаша. Архонт за Саламину
прима по драхму на дан.
Службе у војсци могуће је обављати више пута, а од других служби ниједну,
осим што је могуће бити већник 2 пута!!!!
Судове по филама одређују деветорица архоната, а судове за десету филу
секретар тесмотета. Суднице имају 10 улаза, по један за сваку филу И 20 клеротирија
(справа помоћу које се обављало жребање; нешто налик гласачким кутијама), по 2 за
сваку филу, стотину кутија, по 10 за сваку филу и 10 других кутија у које ће се жребом
убацивати плочице са именима судија. На сваком се улазу поставља онолико палица
(штап) колико има судија, а у ћуп се убацује онолико жирева (имали су на себи ознаке
судница) колико има палица. На сваком жиру забележено је по једно слово почевши од
једанестог, јер толико има судница. Право да буду судије имају сви они који су
навршили 30 година, који државној благајни не дугују ништа И који нису лишени
грађанских права. Сваки судија има плочицу (судијска легитимација) на којој је
написано његово име, име оца и деме, па једно слово алфабета почевши од K, јер су
судије по филама подељене у 10 одсека, који испод сваког слова броји скоро подједнак
број чланова. Чим тесмотет жребом одреди слова која ће бити додељена судницама,
службеник ће их одмах узети И на сваку судницу заковати слово које је жребом
утврђено.
Избор у судници (није неопходно знати)
Услов да неко буде судија: навршених 30 година, да не дугује државној благајни
и који нису лишени државних права.
По 10 кутија стоје испред улаза код сваке филе. На себи оне имају исписана слова
до K. Kада судије, утије на којима је записано исто слово као И на њиховима плочицама,
убаце те плочице, слуга ће их промешати а тесмотет ће из сваког од њих извлачити по
једну плочицу. Слуга се зове набијач, јер извучене плочице он набија на штап на којем
је исто слово као И на кутији. Он се бира жребом, како не би било да увек исти набија И
да вара. При сваком месту за жребање постоји 5 штапова. Kада архонт баци жребове у
кутију за жребање, одредиће судије за своју филу на сваком од жребалишта; жребови су
од бронзе, а има их црних и белих. Колико треба жребом одредити судија толико ће бити
убачено белих, по један за сваких пет плочица, а исто важи и за црне. Kада архонт извуче
жребове, гласник позива судије који су тако одређени; међу њих се броји и набијач. Kада
се прозвани јави, он из ћупа извлачи жир држећи га тако да слово буде окренуто на горе
И показујући то прво архонту који управља жребом; када архонт то буде видео, ставиће
судијину плочицу у кутија на којој је написано исто слово као и на жиру, тако да би
судија могао стићи у судницу која му је жребом припала, а не у ону у коју је он хтео, И
да не би било могуће да неко на суду скупља судије које он хоће. Још једном, ново
изабрани судија показује жир службенику па потом пролази кроз двери, а службеник му
предаје палица, која је исте боје као и судница на којој је исто слово које је било на
његовом жиру, како би он морао отићи у судницу која му је жребом припала; оде ли у
неку другу, издаће га боја његове палице, јер свака судница изнад улаза има обојену

21
греду. Kад прими палицу, судија улази у судницу исте боје које је палица и која има исто
слово као оно које је било на његовом жиру. Пошто је ушао, прима јавно знамење
(судијско овлашћење). Потом, пошто је ушао у судницу, седа на своје место и држи своју
палицу и жир. Они што жреб није испао на њих, враћају своје плочице набијачу.
Службеници доносе из сваке филе кутије, са именима чланова филе који заседају у тој
судници, И остављају их код сваке суднице по 1. Предају их онима жребом утврђеним
да судијама враћају њихове плочице, како би судије на основу њих(после провере) могли
да примају плату.
Kад су све суднице попуњене, пред првом првом од њих постављају се 2 кутије,
једна са бакарним жребовима обојеним у боје судница и друга са исписаним именима
судија. Двојица жребом одређених тесмотета засебно бацају 2 групе жребова; један баца
обојене жребове а други оне који на себи имају исписана имена судија. На кога од судија
жреб прво падне, гласник ће прогласити да њему припада прва од судница коју ће жреб
показати.
Kако се суди? (такође није неопходно знати)
Имамо по 2 амфоре у свакој судници, једна је бакарна а друга дрвена, како неко
не би могао тајно убацивати облутке тамо где судије убацују своје гласове; бакарна
служи за пребројавање а у дрвеној се чувају неупотребљени облуци; бакарна има отвор
такав да се може протурити само један облутак, тако да један човек никако не би могао
да убаци 2. Пре него што судије гласају, гласник поставља питање имају ли странке
приговоре на изјаве сведока, јер када почне гласање тада више није могуће ништа
приговарати. Затим наглашава: Пробушени облутак је за првог говорника, а пуни за
другог. Судија, када из кутије вади облутке, рупе на пробушеним смешта између свог
прста и палца, како завађене стране не би могле видети да ли је облутак пробушен, или
није, убацујући онај за који жели да се броји у бакарну амфору, а онај који се не важи у
дрвену. Kада су све судије гласале, слуге узимају ону амфору која се броји и испразне је
над плочом која има онолико рупа колико је облутака, како би било и видљиво колико
их је пробушених а колико пуних. Они који су жребом одређени да броје облутке,
посебно броје пробушене а посебно пуне. Потом гласник објављује резултате И даје
пробушене облутке тужитељу, а пуне туженом. Онај који добије више, он добија
парницу; у случају да имају једнак број облутака, парницу добија тужени. Ако је
потребно, судије утврђују казну гласајући на исти начин како је описано. Kада пресуде
како им је по закону одређено, примају плату сваки у оном одсеку који му је жребом био
одређен!

2. ДРЖАВА – ПЛАТОН

О Платону
Платон је рођен 427. г . п. н. е. у Атини у време Пелопонеског рата. Право име му
је Аристокле, а Платон значи „широк, простран, плећат“. Потиче из врло угледне
атинске породице. „Седмо писмо“ је нека врста његове аутобиографије. Желео је у
једном периоду живота да се придружи олигарсима, јер је омрзео демократију.

22
 После Сократове погибије напустио је Атину. Путовао је и у Египат и Kирену.
387. године основао је Академију у близини спомен-места атинском хероју Академу.
Умро је у дубокој старости 347 г. п. н. е. У сваком његовом делу главну игру игра Сократ,
осим у „Законима“. Платонова филозофија је антрополошки усмерена; она се бави
питањима која се тичу човека, која се тичу смисла његовог постојања. Човек може
живети као човек само у држави, у заједници с другим људима. На његово стваралаштво
утицали су Питагора, Парменид и Хераклит.
Човек више није онакав какав је некада био, а најмање је онакав какав би морао
бити. Завладао је крајњи индивидуализам, егоизам, безакоње, неодговорност и
необуздана жеља за уживањима. Сви су стекли слободу да чине оно што желе, тако да је
друштво запало у стање потпуне анархије. Платон је ватрено устао против софиста, зато
што је у њима видео да подржавају горепоменути прелаз. Такође је за то крива
демократија и њена неодговорност. У „Горгији“ се каже како су за владавине Kимона,
Темистокла, Милтијада и Перикла Атињани постали лењ, среброљубиви и саможиви и
да су се одали само телесним добрима. Својом филозофијом, овај великан је желео да
својим савременицима покаже у чему је бит човекова и да их упути на права начела
заједничког живота.
Главне Платонове замисли о уређењу друштва и идеалној држави
Платон – „Државник“: бележница.
Kрајње антидемократски и антииндивидуалистички настројен. За Платона,
целина је важнија од делова. Аристотелова „Политика“ ослања се на већини одломака
из Платонових „Закона“. Све што људи стварају подлеже пропадању. Тек кад се досегне
крајњи ступањ дегенерације, може се поново успоставити здраво стање. Но, нема
промене која би значила напредовање, свака промена је назадовање. Држава се увек
квари и тако се квари квалитет људи. Да бисмо разумели шта је правда, морамо
посматрати државу, а не човека. Људи су такви каква је држава и држава је таква какви
су људи.
Платон изграђује своју идеалну државу на принципу правде, који у себе укључује
строгу поделу рада. Правда је хармонија у којој свако чини оно што одговара његовој
природи, способностима и склоностима. Права људска заједница јесте она у којој је
сваком човеку додељено одговарајуће место, у којој свако чини своје, у којој свако
доприноси целини.
Човек као грађанин, у својству припадања држави, живи само једним делом душе,
тако да може поседовати само ону врлину која припада његовом положају. У том
случају:
ФИЛОЗОФ МУДАР УМ
РАТНИК ХРАБАР ЖЕЉА
ПРОИЗВОЂАЧ УМЕРЕН НАГОН
Робови нису поменути, јер је њихов друштвени положај готово исти као и онај
произвођача. Не би ли се избегле несугласице између слојева и унутар њих, припадници
морају живети аскетским животом, лишени све радости. Дакле, филозофи и ратници
имају заједничку својину и заједницу жена и деце.

23
 Што се приватне својине тиче, Платон је у њој видео огромну опасност и
сматрао је да се она у потпуности мора искоренити. У односима између мушкарца и
жене њега је интересовало само питање биолошке репродукције. Ови односи не смеју се
препустити игри случаја, већ се морају строго контролисати, ради обезбеђења доброг
потомства. Најбољи, најврснији људи најпре могу створити децу која су налик на њих,
припадници вишег слога у односе ступају само са женама својега ранга. Ти односи
морају бити повремени, не према личној наклоности, већ како падне коцка. Овде нико
не зна ко је коме род, јер се деца одузимају након рођења од мајки. Међутим, ниједна од
ових репродуктивних и имовинских одредаба не важи за произвођаче.
Идеално стање – како приволети људе да живе на начин који одговара правди.
То се постиже само путем васпитања. Спартанско васпитање било је Платонов узор. Но,
Платон губи из вида да оно оплемењује, да би требало да буде од помоћи, да би требало
да култивише, наоружа критичком мишљу, омогући слободу пута до истине о себи и
свету око себе. Његова намера била је да дисциплинује људе за заједнички живот, хтео
је да их научи да буду праведни, а не слободни. Основни метод васпитања је у
понављању истине. Нема слободе да се поступа и мисли другачије него што је одређено.
То је задатак васпитача да величају тренутно стање. То се мора чинити од случаја до
случаја, јер у овој држави нема закона.
Филозофи су живи закони. Апсолутна самовоља. Филозофи – лекари за душу –
могу се служити лажју као неком врстом медицине. Но, лаж у души изискује незнање, а
лаж на речима је као бела лаж. Један од најважнијих задатака филозофа – убедити
целокупно становништво идеалне државе у истинитост мита о мајци земљи и металима,
јер је тај мит основ друштвеног јединства. У њему једни су предодређени да владају,
други да ратују, а трећи да раде. Овај поредак је вечан и непромењив. Платон је одбијао
могућност покретљивости на лествици друштвене хијерархије.
Теорија о облицима државе и њеним органима
Поредак није вечан, али је трајнији од других. Ништа се не сме мењати у систему
васпитања. Може се догодити у овом поретку да појединци који нису завршили све
степене образовања, нису до краја проверени, за које се није утврдило да у својим
душама имају само злато, да они доспеју на чело државе. Тада се идеална држава квари
и долази до незаустављивог прелаза до саме тираније. Она се може преобразити у
идеалну државу (коју Платон назива или монархијом/краљевством или аристократијом),
због тога што су највеће зло и највеће добро блиски једно другоме. У тиранији је
довољно само да се улије филозофско знање у онога ко има апсолутну власт. Када власт
дође у руке радника, долази до тимократије. Идеална држава нестаје и све постаје
подређено тежњи за чашћу и славом. Кад ратника обузме страст за новцем и
материјалним добрима уопште, долази до олигархије, владавине богатих. Најзад, народ
одлучује да се умеша, најнижи слојеви организују револт и успостављају демократију, у
којој нема никаквог реда. Влада анархија. На власт убрзо долазе демагози, то јест
ласкавци који обмањују народ. А кад се међу њима нађе један који је вешт да приграби
за себе сву власт, онда се демократија преображава у тиранију. То је такозвани циклични
процес дегенерације.
Само дело ,, Држава“
Предговор
24
 Платон је први који је сматрао да државом треба да управљају најмудрији, а не
најлукавији и најјачи.
Највећи утицај на Платонов рад имали су догађаји који су се одвијали 2.века пре
њега.
Солон-600.година пре н. е. и Kлистен- колонизација- од Црног мора до
Хераклових стубова и од Kирене и Наукратије до Масалије и Олбије, производња и
трговина, подизање градова- криза земљорадника и радника.
Персијски ратови су се завршили 449.пре н. е. за време владавине Перикла , а
Платон је рођен 428/9.пре н. е. две године пре његовог рођења је умро Перикле –
Аристокле
Софист Горгија је био Платонов рођак, били су противници демократије, отац му
је био Аристон, а деда краљ Kодар и мајка ћерка Солоновог рођака Дропида, ујаци су му
били најистакнутији политичари Kритија и Хармид, а Спеуст нећак.
У то време у току је Пелепонески рат између Атине И Спарте који је трајао 27
година- уведена Влада тридесеторице
Платон је био велики Сократов поштовалац. После Сократове смрти Платон
одлази у Меглару да упозна Еуклида. Потом одлази у јужну Италију да упозна
питагоровце и да промисли о начину на који ће спровести своје политичке идеје. Сукоб
с Дионосијем јер је тврдио да филозофи треба да буду на челу државе.
Рад Академије је забрањен 529.године Јуситнијановим декретом
Начини Платоновог изражавања су дијалог и поезија. Платонов “Федар” расправа
о ваљаном говору и писању. Осим првог списа “Апологије” сви остали списи су
дијалози.
“Држава” је Сократова расправа који исказује оно што Платон хоће да каже са
Глауконом, Адеимантом, Трасимархом (софиста) , Полемархом и Kефалом.
Сократ изводи закључке и поставља питања на која може да се одговори са “да”
или “не”, а овај дијалог је најподеснији да се у њему изложи неко резоновање.
4 стваралачке фазе:
1. Младост-Сократове идеје,
2. Осамостаљивање-борба против софиста,
3. Пуна зрелост – “Држава”; “Гозба”; “Федон” И “Федар”
4. Старост
Kритичка анализа Платонових дела почиње са Аристотелом, Платоново
настојање да појам и идеју издигне изнад чулног одвело је у несавладивост једностраног
идеализма.
Платон је тежио геометријсkом закључивању и тражењу непроменљивог у
променљивом.

25
 Почетак- расправа о правичности, темељ политичког живота и најважнија
врлина. Kако и на основу чега се бранила теза о јединству филозофије и политике.
Истиче и ставове старих Хеленских мислилаца (опречне) и своје.
О правичности- морална питања с политичке тачке гледишта, а политичка питања
са моралне тачке гледишта.
Будући да појединац тежи добру и држава тежи истом, те је зато највише добро
највиши идеал добра у држави и то је смисао античке илузије о јединству политике и
морала.
Платон излаже софистичка гледишта о правичности, људи су правични јер не
могу чинити неправду (против воље). Одбацује софистичку теорију друштвеног уговора
и износи теорију о постанку државе засновану на принципу поделе рада. Узор идеалних
државних односа, јесте гледиште из којег је држава представљена као велики човек- три
најважније функције: управљачка (филозофи), ратничка (војници) и радни људи
(сељаци, занатлије). Држава се састоји из више мањих држава које се разликују по
економској и политичкој неједнакости због чега долази до класних сукоба.
У Платоновој идеалној држави имамо класну поделу и поделу рада, оствареност
друштвених група, постојање неједнакости, војници не уживају приватну својину и за
њих је највеће благо храброст која им омогућава да бране државу, издржава их народ
који им пружа намирнице за живот. Платонов комунизам- правичност се огледа у томе
да су сви подређени државом.
Сократова излагања су “детаљски једноставна индукција” јер се ослањају на
једноставност поређења чињеница, док Платонова дијалектика садржи читав низ
мисаоних операција продубљеног значаја. Он се дијалектиком сукобљава са софистима.
Дијалектика чистих појмова у намери да дух стави изнад чулних утисака.
Филозофи су они који радо гледају истину- дијалектички метод- оружје којим
лако уздижу људску мисао до истине.
Платон сматра да су софисти главни кривци за декаденцију атинске политике.
Kњига прва или о правничности
Глаукон, Трасимарх, Адеимант, Kефал, Полемарх
Поход у Пиреј, Трачанска поворка
Симонид- Правилно је вратити свакоме оно што дугујеш односно сваком по
заслузи.
“Ни једно умење нити управљачка делатност не допирноси самој себи него онима
на које се односи припрема и брине се за њихову корист гледајући у овој не оно што
користи јачем, већ слабијем.“
Правичност је исто што и врлина, мудрост, а неправичност исто што и рђавост,
незнање. Трасимарх неправичност види у сили. Да ли правичност иде у корист јачима?
Да ли је већа сила у рукама правичних или неправичних? Да ли неправични имају бољу
судбину од правичних?
Сократов разговор са Kефалом о старости и еросу 382б-329е - ,,Ако су људи
умерени и благородни, онда им старост није велики терет; ко те врлине нема, о Сократе,

26
њему је и младост тешка”. + старост у сиромаштву је тешка, али богатство без мудрости
је не би учинила лакшом стечени новац се воли двапут више
Не би било правично да пријатељу од кога смо позајмили оружје то оружје и
вратимо уколико је он у међувремену полудео. Правичност није чињење добра
пријатељу, нити наношење зла непријатељу (јер праведан човек не сме никоме чинити
зло, пошто зло никада не доноси добро)
Трасимах сматра да Сократ неће одговарати, него да ће одговоре од других само
прихватити и обарати, другим речима, он се служи бабичком вештином, мајеутиком.
Сматра да Сократ поставља питања са задњим намерама и да му се руга, но каже
како га неће преварити, ругати му се и речима га присиљавати.
Правичност није ништа друго него оно што користи јачему (338Ц) Свака власт,
и демократска и тиранска, доноси законе у своју корист и кажњава сваког ко те законе
прекрши. Све државе подједнако суде о правичности: правично је оно што користи
њиховој власти, тј. јачем; не постоји правичност по себи
Сократ-владар може да погреши (339д), Трасимах-онај који је погрешио није
достојан да га зову владаром (341а), Сократ закључује да вештине користе слабијима
(342д)-он брине о стаду али не ради стада, већ ради себе и своје користи. Пастир се не
брине о стаду, него о својој добити-Сократ-ту се одваја трговац (који жели да заради) од
пастира који се брине. Добар пастир онај који се добро стара, тако владар служи зарад
Сократ Трасимаху говори да ниједна вештина (па ни вештина владања) није у
корист владаоцу и јачем, већ слабијем и оном ко од ње зависи. Kрмнарош који управља
бродом то ради у корист путника, а лекар користи своју вештину не би ли помогао
болеснику. Трасимах одговара Сократу да је превише наиван, јер крајњи циљ крманоша
није да превезе путнике, него да од превожења заради; зидари који праве кућу тиме чине
нешто корисно, али они желе да буду плаћени, а пастир (владар) жели да овцама (народу)
буде добро, али не ради њих него себе ради.
Слава неправичности - они боље пролазе (343б), дијалог, Глаукон- за правичност
(као Антифон-софисти). слажу се да је правичан добар и мудар (350б), неправични
нису способни да преузму нешто ни сами ни са другима (напали би друге)
Закључак - ,,Правичан је дакле срећан а неправичан човек несрећан” „А онај
ко живи добро, блажен је и спокојан, насупрот ономе ко је у живљењу зао. Никада није
неправичност уноснија и кориснија од правичности.“
Мајеутика- „И тако се десило да после нашег разговора ништа не знам. Јер ако не
знам шта је правичност, тешко ћу знати да ли је она врлина или не, и да ли је срећан или
несрећан онај који је поседује.“
Књига друга- праведна држава
Држава је душа само много пута увећана – Платон
Поређење државе и појединачне душе је главни смисао целог списа, јер су исте
космичке снаге, које морају бити уређене у појединцу и држави, и иста воља која
наређује уређење је појединачне душе и државе. Живот човека / појединца је потчињен
/ подређен задатку државе да уреди заједнички живот људи. Појединац је само члан који

27
служи заједници, и у свему што дела / ствара он важи само као део целине / заједнице.
Платон је отац универзализма, јер истиче социјални принцип над индивидуалним. Да
бисмо дошли до правде у држави, Сократ почиње испитивање о настанку државе; ово
испитивање неприметно прелази у нормативно испитивање о правој држави.
Постанак државе (политеиа):
Оно што изазива настанак државе је немоћ сваког појединца да сам задовољи све
своје потребе, и потребе за мноштвом ствари. Потреба за једном ствари тера човека да
се веже за другог човека; потреба за другом ствари тера човека да се веже за трећег, итд.
Дакле, мноштво потреба се сјединило у једно исто насеље више људи у циљу међусобне
помоћи, а то удружење се зове држава. Првобитни циљ полиса је економски, а из њега
произлази начело специјализације и подела рада = предуслов развоја државе: 1. храна,
2. стан, 3. одело.
Мит о Гигу- пастир који је од мртваца из пукотине у земљи узео прстен (359д)-
Гиг узима тај прстен и убрзо схвата да, када га окрене према себи и према унутрашњој
страни руке, постаје невидљив(После ћемо се детаљније бавити митовима код Платона).
Правичан и неправичан пут и једног и другог био би исти, правични јер су принуђени да
буду морални.
Врхунац неправичности је да изгледаш правичан а да то ниси (361б), 2 случаја о
привидној правичности а стварној неправичности и супротно
Пиндар: Да ли ићи стрмином ка врху где обитава Правда или преким путем да
кривудам како бих се наживео млад?
Што се тиче мишљења о правичности и неправичности када су у питању
схватања људи, правичност представља “пут којим треба ићи” док је неправичност у том
смислу лоша, али се заправо у својој суштини састоји од низа уживања и благодети до
којих се долази преким путем. Неправичност је у јавности неприхваћена и из тог разлога
људи најпре прибегавају правичности плашећи се неприхватања, осуде, срамоте. Људи
сматрају да је неправичност ипак кориснија од правичности, и у том смислу и богови су
лопови. Такође постоји схватање да добрим људима богови шаљу тежак живот и патње
како би их учврстили у њиховим настојањима да живе живот достојан поштовања, док
неправичним људима шаљу изобиље и уживање јер их на окосници чека казна за недела.
Адеимант- нико од хвалиоца правичности није кудио неправичност као такву
него само славу, почаст и награду као њене последице (366д)
Адеимант додаје да Хесиод и Хомер пишу о својим делима о наклоњености
богова праведним људима, односно о томе колико богови и људи цене добар глас И
живот у складу са законима природе. Kаже да им богови дају да им храстови “у
крошњама имају жир а у доњем делу су пчеле, али вунате су отезане рунима својим”.
Мусеј и његов син нуде људима још већа добра него што то чине богови који
полажу на правичност и воде их у Хад где их стављају пред обилну трпезу остављајући
их да живе у уверењу како је пијанство најлепши дар за врлину. Правични људи за
живота уживају велики углед, а њихов углед остаје и њиховим потомцима када њих
више не буде, док неправичне сахрањују у блату, за живота их презиру и у Хаду они
вечито преносе воду у ситу.

28
 Сократ не може да помогне у одбрани правичности па почиње са описивањем
савршене државе јер се правичност у држави која је већа од појединца може лакше
описати. Држава настаје јер свако од нас није сам себи довољан него тражи још много
шта . Прва и највећа од свих потреба је храна, друга стан, трећа набавка одела
Рад испада бољи ако свако врши само један посао (370б), Људи нису рођени са
истим склоностима – неко има више способности да ради прво, други да ради друго,
ширење државе (373д), зачетак рата је за државе и појединце извор зла
Здрава држава: Сократ брзо шири број неопходних професија, а са њима
повећава и број становништва (сточари, трговци, банке, тржишта, најамни радници).
Људи ће живети, сејати жито, правити одело и обућу, градити кућу и при том ће лети
радити голи и боси, а зими прилично обучени и обувени. Храниће се спремајући себи
кашу од јечма и брашно од пшенице и то ће онда месити и пећи, а затим ће најлепше
хлебове и колаче стављати на рогозину и чисто лишће и гостиће се заједно са својом
децом и пиће вино и пријатно ће живети у заједници, а деце неће имати више него што
им допушта њихов иметак, јер ће се бојати сиромаштва или рата. Тако ће проводити
живот у миру и здрављу, а умреће по свој прилици веома стари и оставиће својим
потомцима исти такав живот.
Нездрава држава: То је држава где људима који живе у њој неће бити ништа
довољно, ни начин живота који одликује здраву државу. Они ће тражити јастуке, столове
и друго покућство и зачине и помаде и мирисе и хетере и колаче и све то најразличитијих
врста. Неће бити ограничени на оно што је најпотребније.
Порекло рата – економски узроци.
Чувари- морају бити и ратоборни и питоми (375ц) - добар и способан чувар
државе мора да буде и пријатељ мудрости и одважан и окретан и јак по природи.
Како их васпитавати: почиње се од гимнастичког васпитања тела и музичког васпитања
душе. Први су митови
Цензура- бирају се само они митови и приче које погодују развоју чувара
(највећи део се избацује), не смеју бити лажни (и Хесиод и Хомер су их састављали)
попут оног о Урану и Kроновој освети. Тиме би младићи помислили да не чине ништа
необично кад чине највеће злочине (378б). Будући чувари међусобни сукоб треба да
сматрају највећом срамотом. Не треба да се говори да Богови чине лоше ствари
(започињу ратове..) Не ваља, на пример, кад Хомер тврди да Јупитер "дели добро и зло",
јер бог не може чинити зло, него само добро. Исто тако, бог је савршено биће, а
савршено биће се не мења, јер би се могло мењати само нагоре – зато су рђави они
песници који тврде да се бог преоблачи или претвара у човека.
Лаж-праву лаж мрзе људи и богови (382ц). Ипак, лаж у речима је понекад
потребна и као таква не заслужује мржњу. Против непријатеља, са овима који се називају
пријатељима кад из лудости или неразборитости желе да почине зло.
Привид је јачи од истине и зато он влада срећом, веровање је људи, те је зато
боље убедити људе у своју правичност а бити уистину неправичан И живети боговски
живот, јер када је правичан човек на лошем гласу, нико у његову правичност неће
веровати.
Kњига трећа
29
 Ученицима треба износити само оно што је лепо и добро, да би то и заволели. Из
књижевности треба избацити измишљене догађаје да се не би поколебала храброст
ученика; а да се не би поколебала храброст ратника, не треба говорити о:
1. Паклу (Треба одбацити сва страшна имена ствари у Хаду, јер изазивају грозоту
код слушалаца.),
2. Слабости богова (Неће се допустити ни да славни хероји плачу, јер „прави
мушкарац неће сматрати да је за правог мушкарца смрт нешто страшно, чак и кад у боју,
поред њега, гине његов најбољи друг.“, Пријам није требало да плаче молећи да га пусте
у логор када му је син погинуо, јер, када би деца озбиљно све то схватила, тешко ко би
помислио да плач не приличи и онда би, при најмањим патњама, кукали и запомагали),
3. Нити говорити да се богови смеју (није им достојно).
3 врсте песама и митологија:,
1. Подражавајућа (подражавање је када песник приповеда без свог мишљења и
укључивања на неки други начин)-комедија и трагедија
2. Једноставно причање песниково-дитирамб
3. Мешавина - у епским песмама.
Из идеалне државе избацити еп и драму, а лирику оставити, али строго под
надзором државе
Ропски дух не треба подражавати, као ни било шта друго што је срамотно, јер би
тако песник попримио такве особине. И зато не треба допустити да мушкарци
подражавају болесне жене, жене које се порађају, охоле жене, итд. Честит песник ће,
када треба да приповеда о одличном човеку, то хтети да изговори као да је он сам такав.
Песма треба бити састављена из три дела: из речи, мелодије и ритма. Мелодија и
ритам треба да се управљају према речима. Песме тугованке и нарицаљке нису нимало
потребне, оне не користе ни женама, које такође треба да су одважне, па ни људима.
Јонска и лидијска лествица (нешто као данашња молска и дорска скала) су млитаве и
њих не треба користити, дакле треба да се користе дорска и фригијска, то су силни и
благи тонови који певају срећним, несрећним, одважним и храбрим људима. Музика је
основа васпитања, јер ритам и хармонија најдубље продиру у унутрашњост душе и
највише је обузимају уносећи у њу племенитост и отменост. Тако образован човек знаће
да цени праве ствари. Песма је производ душевног расположења.
Гимнастика- Треба темељно бринути о телу од детињства, но тело не чини душу
добром. Добра душа је она која свом телу даје сву савршеност. Болести се спречавају
гимнастиком. Срамота је бити пијан, јер је срамота искоришћавати лекарску вештину не
да би се излечила нека рана или болест, него управо пијанство и порок. Претерано
старање о телу смета у стицању знања, удубљивању у себе и у размишљању, а превише
музичког васпитања води млитавости срца/душе. Непријатељ логоса је онај који се
много бави гимнастиком па његова тежња за науком слаби и онеми и ослепи. Понаша се
као дивља звер, свуда примењује силу и грубост, живи у незнању и глупости.
Богатство узрокује мекуштво, лењост, укус за нове ствари, а сиромаштво нискост
осећаја и жељу за наношењем зла. Све рђав начин живота води болести и тела и душе →
потреба за лекарима и судовима. Мноштво болница и судова је знак да је држава болесна

30
(405б- доказ да је васпитање лоше јер си принуђен да ти други-владари и судије-деле
правду јер немаш осећај за правичност).
Најбоље судије су они људи који кроз свој живот нису били у додиру са злим
људима и никада нису чинили зло. Живећи живот по правилима они обликују своју
моралност и доброту, те на тај начин постају добре судије које праведно суде и које
доносе праве одлуке. Kажњавају кривце, а невине спашавају од преког суда. Зато је
најбитније да судија буде старац, а не младић, јер такав човек тек у старости дозна шта
је неправичност. Судија се дичи знањем, а не личним искуством.
Лекарско занимање се такође уређује законодавством. Грађанин не сме провести
живот у болести и лечењу, јер тиме шкоди и држави. Он мора да ради свој посао или да
умре – нема кад да буде болестан. Најбољи лекари били би они који би од малена били
у блиском контакту са лекарском праксом, који би се сусретали са свим врстама болести
и видели како те болести растурају људска тела, и који би чак неке од тих болести и сами
прележали и по својој природи били мало болешљиви. Такође, велику улогу у лекарском
позиву требала би да има душа, у том смислу Сократ говори о потпуном менталном
здрављу лекара и потпуно морално здравље. Зато је боље да се усмрти онај ко треба дуго
да болује и да да болесно потомство. Смрт заслужују и зли људи – о томе ће решавати
судије.
Асклепије је лечио само оне људе који су добро привређивали и имали снажан
имунитет, али им се понекад дешавало да их ухвати прехлада или нека мање опасна
болест. Он је сматрао да нема сврхе продужавати живот тешким болесницима јер ће они
изродити исто тако болешљиву децу која неће доприносити држави и од којих држава
неће имати баш никакве користи.
Архонти-поглавари- Најбољи чувари су најпогоднији за чување државе. Међу
чуварима треба одабрати оне људе, за које нам се, при тачнијем посматрању, највише
чини да у целом свом животу с пуно оданости раде оно што мисле да је корисно за
државу а што јој није од користи неће нипошто учинити.
Платон сматра да је исквареност оних који управљају много гора од
искварености оних којима се управља. Он сматра да су ментална и морална болест горе
од свих телесних обољења.
Kористи се феничанска лаж (414ц)- оправдава поделу је да су богови владаре
помешали са златом, чуваре са сребром, а земљораднике и занатлије са бронзом.
Поређење са металима: људи који су састављени од злата су управљачи, они који су
састављени од сребра су ратници, а они од гвожђа су произвођачи.
Платон успоставља аристократску државу, али не аристократију по рођењу
(наследну), већа аристократију по способностима. Уколико деца чувара она не би била
способна за управљаче треба их бацити у класу за произвођаче; као што и деца
земљорадника када би била способна за ратнике и управљаче треба то и да постану. Тако
се може постићи да управљачи буду само они који су способни за то –комунизам чувара.
Обично људи од злата имају и потомство од злата, али се може десити да златан човек
роди сребрно дете, или сребрни човек роди златно дете.

31
 Чувари - чувари морају истовремено бити и племенити и храбри. Они морају да
поседују и музичка знања, али и да се баве гимнастиком, како би направили равнотежу
између ова два и како би дух и тело складно напредовали.
Kомунизам чувара-они неће имати никакву својину (најнужније потребе
добијаће од државе, становаће у посебним логорима, хранити се заједнички), а награда
ће им бити то што им грађани донесу као захвалност за службу. Kада би им се дала
приватна својина они би пали у нижу класу произвођача и постали би обазривији на
унутрашње непријатеље више него на спољашење, па би држава пропала.
Kњига четврта
Адеимант каже да људи не живе сасвим пријатно, ратници личе на најамничку
војску, која лежи у држави и која нема никаквог другог посла него да стражари. Сократ
одговара да држава није направљена да само један сталеж буде нарочито срећан већ да
цела држава буде то у највећој мери. (Сви су срећни, само филозофи нису нарочито
срећни/до краја-њихов посао је шири од тога да управљају државом, они се заправо баве
тиме да спознају истину) Богатство и немаштина кваре. Приговор: како ће држава
моћи да ратује без новца. Одговор: један одличан рвач ће лако оборити 2 противника
који су богати и угојени а нису рвачи.
Тврдња да ниједна држава заправо није држава већ свака садржи по много држава
(422е) делови држава (богати и сиромашни) ратују (423а). Држава не треба да буде ни
мала ни велика већ онолика колико треба да уз то буде јединствена. Све државе, изузев
идеалне, имају у себи две државе које међусобно ратују: држава богаташа и држава
сиротиње. Kод таквог непријатеља увек новцем можеш окренути један део против
другог. Ако би држава била јединствена онда је нико у рату не би победио. Зато идеална
држава не сме бити сувише велика. Она може да се шири докле год задржава то
јединство, преко тога не. Треба водити рачуна о: томе да у држави свако ради онај један
посао за који је природно способан
Нарочито се треба чувати реформи у систему образовања. Треба обратити
пажњу на дечије игре где би се то најлакше могло десити. Међутим, државни / правни
закони не могу све регулисати. Нпр. не треба прописивати законе за дечије игре /
дужности, него васпитањем научити децу да сама дођу до тачних правила понашања, јер
онда можемо очекивати да ће касније поштовати и државне законе (425а). Сталним
мењањем / поправљањем закона се не побољшава држава (ако основа државе не ваља).
4 кардиналне врлине: мудрост, храброст, умереност, правичност-траже се 3 да
би се математички закључило да је и 4.
Мудрост - доказује се по томе да постоје људи са државничким умењем због којег
држава постаје добро вођена
Храброст-одлучују људи који за њу ратују и боре се
Умереност-уређеност и владање над уживањима и страсним склоностима,
показује да је умерени човек јачи од самог себе.
У идеалној држави ће страсне склоности и памет малог броја најспособнијих
морати да овладају страсним склоностима великог броја необразованих. Слична је

32
хармонији, умереност се распростире кроз целу државу и зато кажемо да је наша
држава умерена, сви живе у складу, срећни су и сви мисле да владари треба да владају
Правичност - по свој прилици, обављање свог посла је правичност, јер то остаје
када се открију остале 3 ствари. Правичност је у томе да свако има своје и да свако чини
оно што треба. Замењивање функција 3 врсте људских бића је највећа штета за државу
и то се сматра злочинством, неправичношћу.
Између правичног човека и правичне државе нема разлике с обзиром на
њихову форму правичности. Сада ове дефиницију правде треба применити на човека да
би утврдили који човек је праведан. Праведан човек је срећан, а неправедан је несрећан.
У човековој души су три дела (три форме душе): разум (влада, води), воља
(покорава се разуму, савезник јој је) и жеља /страст / пожуда (покорава се вољи и
разуму), а васпитавају се музиком и гимнастиком. Правичност није нека посебна врлина
посебног дела душе, већ њихов општи однос – хармонија. Праведан човек је онај код
кога сви елементи живе у хармонији и сваки врши свој задатак. Храбар појединац је онај
чија воља и у болу и у задовољству успева да изврши оно што јој разум налаже, било да
је страшно или не. Мудар у њему влада и заповеда мали део, поседује знање о томе шта
је прикладно за свако од 3 својства као и за целину. Умерен ако постоји сагласје 3 дела,
разумност наређује.
Слично са 3 слоја у друштву- филозофи (ум), ратници/чувари (воља),
произвођачи (нагони). Филозофи треба да владају над свим осталим (као умни део над
душом). Највише произвођача!
Фрустрација се јавља кад желимо нешто а не успемо у томе, кад не можемо да
задовољимо неку потребу, тада је несрећан. Нпр. стицање богаства. Увек може више и
онда никада неће човек бити срећан. Воља или нагон надвладају разум.
Када погледа државе око себе види да су подељене, сукобљене-борба делова
државе, исто тако борба делова душе. Па је правда знање ко шта треба да чини према
својој способности, а неправда је борба елемената у души – побуна нижих елемената
против виших (разума).
Kњига пета
Одгој деце
Заједнички одгој мале деце у време између рођења и школског узраста. Жена је
исте природе које и човек, само је слабија, али добијаће музичко и гимнастичко
васпитање. Дакле, разлика између њих је квантитативна, а не квалитативна. Према
томе, жена као и мушкарац треба да добије онај положај који одговара њеним
способностима. То значи да ако је жена способна за највише положаје, треба јој дати те
положаје. Чувари и чуварке треба заједно да обављају исте послове (457б). ,,Ове жене
морају бити заједничке свим овим људима и ниједна не сме живети у заједници само са
једним човеком. И деца морају да буду заједничка, а родитељ не сме познавати свога
сина, а ни син оца.” (457д) Тежи се да се деца највише добијају од најбољих-младима
који су се одликовали у рати или ма где треба допустити да чешће опште са женом. Деца
добрих људи ће се однети дадиљама, а деца слабијих, или она рођена саката ће се
одвести на неприступачна места. Жене могу рађати од 20-те до 40-те, а мушкарци од 30-
те до 55-те, у супротном биће кажњавани. Без допуштења владаоца мушкарац општи са

33
женом, дете је незаконито. Нема хране за децу која се роде ако су жене остале бремените
и пробале да спрече рађање
Сва деца која се буду родила између седмог и десетог месеца од оног дана када
се неко ожени, ако су мушка, ће бити његови синови, а ако су женска његове кћери и
они ће њега називати оцем, а он ће исто тако њихову децу називати унучади и она њега
дедом, а жене старом мајком, а они који су се рађали у време кад су њихови очеви и
мајке рађали, једни друге ће називати браћом и сестрама. Непотизам-родитељи чувари
би ,,гурали” своју децу. Браћа и сестре по закону не смеју ступати у брак, једино ако тако
не одреди коцка и ако Питија не потврди. Битно је да се не мешају потребе, кад би се
бринули о деци не би могли да владају државом
Заједничка бол, радост, срећа, несрећа, интерес уједињују. Аналогија са прстом –
ако га повредимо бол прође кроз цео организам; слично је и са државом – најбоља је ако
бол једног повреди све.
Ратовање-у рат се воде сва одрасла деца како би посматрала посао који ће у
будућности обављати. Не треба друге Хелене имати за робове-непријатељство међу
сродницима неслога, непријатељство са странцима је рат. Изоставити пљачкање лешева
и спречавање сахрањивања
Платон показује одређени смисао за реалност. Наиме, идеална држава се не може
остварити са савршеном тачношћу, него приближно. Kако једну обичну државу учинити
идеалном ? – Предати власт филозофима. У држави филозофи морају постати краљеви
(владари) и обрнуто. Политичка власт и филозофија морају да се уједине (473д). Прави
филозофи су они који радо гледају истину (475е).
Разлика између радозналих - пријатељи уметности и практичних - филозофи.
Радозналци-радују се лепим тоновима, бојама, облицима, свему што је од тога створено,
њихов дух није способан да види природу лепог по себи и да то воли, не верују у саму
лепоту већ поједине лепе ствари, не могу доћи до оног што их води ка сазнању, њихово
духовно стање је помишљајуће и мњење. Практичари-његово духовно стање је
сазнајуће и сазнајно
Знање се односи на оно што јесте и циљ му је да сазна какво биће јесте, а мнење
је ту са циљем помишљања. Небиће је незнање, а биће је знање (478ц). Мнење – оно
што се налази између знања и незнања, на међи чистог бића и потпуног небића.
Филодокси су пријатељи мнења, а филозофи пријатељи мудрости.
Kњига шеста
Филозофи-њихова природна особина је да увек жуде за сазнањем онога што је
вечито, не узнемирава их настајање и пропадање (485б), мрзе лаж, од ране младости
теже истини, плашљива и ропска природа нема удела у филозофији, увек се тражи она
душа која има добро памћење уместо оне која не памти. Врлине храброст,
великодушност, способност учења, памћене. За њих је неопходно добро образовање.
Дакле, ако се не гаји на правом тлу, развиће се у сушту супротност. У софисте, јер душе,
ако приме рђаво васпитање, постају управо рђаве.
Најспособнији међу филозофима су многим људима непотребни (489б) и та
неупотребљивост се треба приписати онима који не умеју да је употребе-неспособнима.
Свако коме је потребно вођство треба сам да оде и да је тражи. Филозофа води истина

34
што је сушта супротност мњењу. Свака од његових способности може да га исквари и
одвуче од филозофије. Природа филозофа се мора развити и достићи сваку врлину и то
само ако добије прикладно образовање (492а).
Младиће кваре софисти-оног ко их не слуша кажњавају губитком грађански
права, или новчано или смрћу. Софисти за новац подучавају само оно што светина мисли
да је мудро, подилазе им. Тај учитељ заправо не зна да раздвоји добро од рђавог, лепо
од ружног, правично од неправичног, те све ословљава онако како то чини светина,
њиховим мњењем. Они ће добрим називати оно што радује, а лошим оно што љути
светину. То је један чудан васпитач како Платон изјављује. Он ће временом допустити
да светина загосподари њиме и почеће да ради оно што она и жели од њега. Ако
филозофији приђу и са њом се венчају људи који су недостојни образовања то је
софизам, није исправно и нема никакве везе са разумевањем.
Ниједна данашња држава не одговара филозофији јер ниједно уређење није
достојно филозофске природе. Филозофија се мења како би се прилагодила као семе у
земљи која му не одговара, губи своју снаге, тежи да се прилагоди условима земље, мења
свој карактер ако филозофија пронађе најбољу државу показаће да је заиста божанска, а
да су остале како по природи тако и у пословима људске. Данас се филозофијом баве
супротно од оног како би требало, дечаци који нису почели да воде домаћинство и стичу
новац, уместо да тад стичу образовање које им одговара тј. оно како да се брину о свом
телу и тако да стекну основу за филозофију.
,,Ниједна држава, ниједно уређење и исто тако ниједан човек неће бити савршени
док ти малобројни непокварени филозофи које сад називају неупотребљивим, желели
они то или не, не буду некако судбином принуђени да се побрину о државо и да јој
послуже, или док истинска љубав према правој филозофији као какав божански дух не
обузме синове оних који сада владају и краљују или саме владаре” (499бц). Треба их
ставити на најтеже искушење и напоре у страху
(није неопходно знати, проћи ће се и без овога али можда западне некоме за већу
оцену а ово је ипак скрипта за све)
Највиша наука је идеја о добром. Онај ко не зна шта је у правичним и лепим
стварима добро рђав је чувар тих ствари. Држава ће бити савршена тек кад њом буде
управљао неко ко то зна
Kад очи посматрају предмете у мраку постају неосетљиве и готово слепе, као да
немају чист моћ гледања (508ц). Ако се гледају предмети обасјани сунцем види се јасно
и показано је да очи имају моћ гледања. Тако треба размишљати и о души. Ако се усмери
према предметима које обасјава истина и биће, онда она мисли, сазнаје и чини се да има
ум. Ако се усмери према тамним стварима/оним које постају и нестају, онда она нагађа,
постаје неосетљива. Разбацује мисли и чини се као да нема ум. Идеја доброг треба да се
схвати као нешто што предметима који се могу сазнати даје истину и што души која
сазнаје даје способност сазнања. Присуство добра не даје једино то да буду сазнате, него
управо из њега самог происходи њихово бивствовање и њихова суштина, а само добро
није суштина, него се по узвишености и моћи уздиже изнад ње. Регија умног и видљивог.
Идеја је оно што омогућава да мноштво буде обједињено под такозваним једним,
то је јединство мноштва. Идеја је форма свију ствари и њихов јединствени, непромењиви
и непропадљиви облик, форма. То је као посуда, добре и лепе ствар кроз њу могу проћи,

35
али она, као идеја о добром и лепом, занавек остаје. Помоћу идеје се одређује какво је
заиста појединачно, нама чулно видљиво.
Гледање настаје спајањем флуида ока и флуида сунца.
Сјај истина и бића може да увиди само ум. Врхунско добро их чини доступним
човеку, оно је последњи узрок онога што јесте и онога што је истинито. Зло је, са друге
стране, последњи узрок небића и лажи.
Идеја доброга даје души могућност сазнања и перцепције истине. То је узрок
истине коју сазнајемо умом. Оно је несводљиво на категорије.
Свако бивствовање настаје из одређеног претходног, рађа се. То је само видљива
категорија која припада скупу рода.
Истина о томе шта јесте зависи од добра.
Род – регија умственог > категорија – регија видљивог (чулно осетљивог).
Полазећи од видљивог долази се до умног дела где се претпоставља да јесте оно што
заправо није и налазе се псеудо сличности између умственог и видљивог. Креће се од
такорећи копије ка оригиналу.
Видљиви свет Платон класификује на следећи начин:
1. Свет природних бића
2. Свет рефлектованих ликова: сенке и нестварне ликове у одразима.
3. Свет технике
Разумевање одговара појавама које се откривају у оквиру математике, хармонике
и астрономије.
Вера одговара мнењу, дакле скупу личних уверења од оних добрих, па све до
предрасуда. Она претходи расуђивању.
Ејкасија – нагађање – одговара песништву и миметичним уменостима, то је
најнижа и најмање вредна сазнајна моћ и резултира мање јасним представама постојећег.
Аналогос – сразмерност, пропорцијалност – сазнајне моћи међусобно се односе
према јасности визија постојућег:
Ум без хипоза продире на најјаснији могући начин у оно што је прво.
Ејкасија визира само сенке као обрисе стварности. То су ниже форме бића. Ту
Платон тврди да песници некада говоре у бинилу, дакле ни сами не знају о чему причају.
Логос – магијска моћ говора и његова универзалност. Говор природе нико не
може разумети, осим самих мудраца. Поруке богова и судбине могу преносити само
одабрани и надахнути људи, пророци и песници. Биће, стога, има свој логос и он се може
протумачити уз исцрпне напоре ума. Постоји и логика бића која се не може перцепирати,
али коју и сваки човек има у себи. То је најдубљи смисао и човечији разлог који се само
може сазнати уз помоћ врховне науке, тј. дијалектике.
Нехипотетички поступак подразумева биће само по себи, које не зави си од
појединачних постојања у оквиру сфере видљивог, већ је управо супротно, дакле
егземплари, тј. примери, зависе од њега. Ово се не може сазнати на индиректан начин,

36
већ само директно, посредством ума. Дакле, слике су само доказ који нам помаже да
дођемо до суштине.
У филозофији право истраживање почиње тамо где се она у науци завршавају.
Она испитује најосновније хипотезе коју свакодневица прихвата здраво за готово.
Полази се од математичких теза где се постављају питања да би се дошло до саме
дефиниције, дакле до умног поимања онога што јесте и онога какво јесте.
Умно – сазнајна моћ душе и оно што је прво. То је први узрок и први принцип.
Сазнајни поступак пење се све до субјективног сазнања, до идеје, која се показује као
разумевање свију ствари. Само дијалектички поступак успева да открије идеју само по
себи, дакле објективну идеју, онаква каква је. То је онај извор идеје који се огољено
јавља у души.
Дијалектика у буквалном смислу те речи значи разговор и подразумева
постављање питања и саговорниково одговарање. Разлагањем, излагањем,
образлагањем, разјашњавањем и објашњавањем субјекат прихвата и одбацује тврдње
саговорника. Тако се изводе сва закључивања и побијања и појединац се креће од мнења,
па све до знања.
Не полази се од хипотетичког, прави почетак свију ствари је управо оно
нехипотетичко. Логосом се кроз дијалектику долази до њега.
Ствари онакве какве јесу су схватљиве само ако се крене од оног правог почетка.
Мнење – разум – ум. Умовање - носис, разумевање – дијаноја, вера – пистис,
еикасија – сликовно представљање, нагађање.
Kњига седма - Пећина
Своје учење о знању Платон је приказао алегоријом о пећини у седмој
књизи дијалога Држава. Позива нас да замислимо пећину. У њој се од детињства налазе
људи окованих вратова, окренути према унутрашњем зиду пећине. Због окова они не
могу да виде никог поред себе нити излаз из пећине који се налази иза њихових леђа.
Једини извор светлости у пећини је ватра. Између људи и ватре постоји зид, параван иза
кога се налазе други људи који проносе разне направе, кипове људи и животиња од
камена и дрвета. Ови који су оковани и гледају у зид, на њему, због ватре, виде своје
сенке и сенке онога што се дешава иза њих. Док се шетају, неки људи иза паравана
међусобно разговарају, а други ћуте. Гласови се одбијају о зид пећине на коме играју
сенке, тако да се окованима чини како су сенке стварне и како оне говоре. Kако немају
другог посла забављају се разговарајући о сенкама, погађајући које ће сенке поново
проћи и којим редом. Они који најбоље погађају, добијају почасти и бивају уважавани
од осталих.
Платон нас упоређује са окованим људима, који посматрајући сенке мисле да
виде реалне ствари. Даље треба да замислимо, каже Платон, шта би се десило ако
би једног од њих ослободили и приморали да устане, да се окрене и пође према
светлости. Сунчева светлост задавала би му много мука, јер је навикнут само на мрак,
и он не би успевао да јасно види ствари. Kада би се привикао на светлост, видео
би шта се заиста дешавало иза зида у пећини и постао свестан заблуде у којој се до
тада налазио. Живот у пећини представља наш живот и спознавање на основу света

37
чулних ствари, нашу заробљеност материјалним и телесним; а излазак из пећине
уздизање душе у свет идеја, које се постиже разумским и умним сазнањем.
Мит о пећини Платон завршава тако што поставља питање шта би се догодило
са тим човеком који је успео да изађе из пећине и посматра сунце, ако би се вратио у
пећину и покушао да објасни осталим људима који су оковани шта се заправо догађа и
шта је права истина. Остали би сматрали да је он полудео и да је права истина оно што
се дешава на зиду пећине, а ако би овај покушао да их ослободи и поведе изван пећине,
они би га и убили, каже Платон, алудирајући на судбину Сократа кога су Атињани
осудили на смрт (517а).
Свет који се показује нашем виђењу=боравак у тамници, успињање и посматрање
онога што је горе=путовање душе у сферу умног. Идеја добра се сагледа на крају, она је
узрок свему што је искрено и лепо, у подручју умног она је господарица која даје истину
и ум, а у подручју видљивог родила је светлост и господара светлости. Очи 2 пута
отказују послушност (из светлости у мрак и обрнуто), исто бива са душом. Умни човек
ће помислити да када је душа у забуни да нешто сазна то је можда зато што долази из
неког светлијег живота и да још није навикла на таму (њу хвали) или да је из већег
незнања дошла на светлост (сажаљева).
У души човека се налазе и способност и орган за учење, орган се мора са целом
душом одвратити од света ствари које постају, док не постане способан да издржи
поглед на оно што јесте и што је најсјајније од свега постојећег-добра. Васпитање или
образовање преокрећу оног који су неисправно усмерени. Платонова је претпоставка да
чулни нагони и чулне страсти вуку надоле, према свету као регији пролазних и
пропадљивих ствари. Kваре бесмртни умни део душе, одвраћају га од природне
усмерености. Васпитање има да савлада снагу чулних нагона.
Најбоља и најсложнија је она држава где влашћу најмање теже они који су
изабрани да владају (ако на власт дођу они који у својој оскудици жуде за добрима
долази до борбе за власт). Владу треба да приме они који нису у њу заљубљени.
Претпоставља се да постоји нешто што је велико само по себи, а не у односу на
друго. „Велико по себи“ и „мало по себи“ не постоје у сфери видљивог.
Душа која нема снаге да превазиђе ниво хипотеза остаје на плану емпиријског, то
јест видљивог. Таква душа остаје у заблуди да су форме и облици видљивога суштина,
е не копије. То су само појединачне реализације рода! Обично мнење је овакво. Они
узимају последицу за узрок, дакле виде оно што је последње као оно што је прво. Управо
ово представљено је у овој алегорији.
У дијалектичком процесу допустљиво је служити се примерима из сфере
видљивог. Допуштена је и аналогија као говор који стреми ка горњем, а не остаје доле,
на подручју јединки.
Ум је идеја, форма доброг, лепог и, на крају, правичног. Умовање или спекулација
је Аристотелов концепт пута ка сазнању апсолутног бића, то јест онога што заиста јесте.
Моћ васпитања и образовања је ограничена: не може свако свакоме да угради ум
на способност за учење. Васпитач може само да постигне преображај тако што свога
ученика усмери на опште добро, ка непролазном и непропадљиво.

38
 Врлине душе блиске су телесним врлина, јер оне у телесно улазе навиком и
вежбом.
Чулни нагони вуку човека надоле и муте му поглед на добро.
Појединац који је окренут на једну страну може врло лако, попут окретања црепа
бити окренут и на ону супротну. Платон, стога, мисли да државом треба да влада онај
коме до власти није стало, јер када би то чинили они којима доиста јесте, они би то
радили себи у корист и дошло би до опште катастрофе.
Разум уводи разлику и омогућава компарацију постојања, те се без његовог
учешћа у перцепцији могу само увидети постојања.
Претпоставља се да постоји нешто што је велико само по себи, а не у односу на
друго. „Велико по себи“ и „мало по себи“ не постоје у сфери видљивог.
Да ли је душа једна већа мерна јединица или је она само мноштво мањих?
Оусија – биће, оно што јесте, суштина.
Идеални чувар државе је и мудрац(филозоф) и ратник.
Науке: Дијалектика, Рачунање, Геометрија, Стереометрија и Астрономија
Геометрија-за ратовање, у целини се негује ради сазнања, и то сазнања оног што је вечно
Астрономија-Узима се трећа димензија. Стереометрија-наука о телима, изворно о
њиховој дубини. Откривена је на Академији. Дијалектика-метод се не држи хипотеза,
него иде право ка почетку да би се утврдило какав је он, а око душе закопано у варварско
блато нежно извлачи на површину и уздиже га, при чему су му као помоћнице и водиље,
потребне вештине почиње од онога шта тај предмет није мњење-сликовито
представљање и вера, поимање или разумевање-наука и разумско сазнање. Наука –
епистема, разумско знање – дијаноја, вера – пистис, сликовито представљање – еикасија,
мење – докса, поимање или разумевање – носис. Разумевање се односи на биће – усија,
биће се односи према настајању, поимање се односи према мнењу, наука се односи
према веру, а разумско сазнање према сликовноме.
Сократизам-Обавезати децу законом да се понајвише баве оним образовањем
које ће их оспособити да у највећој мери зналачки постављају питања и да на њих
одговарају.
Дијалектиком се баве само зрели људи, преко тридесет година. Она није дечја
игра и опонашавање старих. За бављење дијалектиком довољно 5 година, после се
враћају у пећину, приморани су да управљају ратовањем и пословима који одговарају
омладини. Kад напуне 50 они који су се показали добри треба их приморати да светлост
своје душе окрену оном што свему даје светлост. Треба да се помуче са државничким
пословима, буду владари ради државе, како би чинили оно што је нужно. Тако треба да
васпитају друге, држава да им подиже споменике. Дијалектика кад буду старији да не би
дошло до злоупотребе (као код софиста, они немају за циљ да дођу до истине него да
делују паметно-такво размишљање треба да пружи бољу политичку заједницу)
Онај час када правди буду почели служити и увећавати је, хоће ли тада остварити
овај поредак у држави? Оствариће га тако што: Све оне који имају више од 10 година
ће прогнати изван градских зидина. Децу ће почети одвикавати од садашњих обичаја,

39
одгајаће их према законима и обрасцима који су описани. Најбрже и најлакше ће се тако
остварити држава. Тако ће донети највише благодети (541а).
Књига осма
Држава којом се савршено управља треба да има заједницу жена, заједницу деце
и целокупног образовања, а исто тако заједничке послове у рату и миру и да краљевство
треба да буде у рукама оних који су се показали као најбољи и у филозофији и у ратној
вештини. Нико од њих не сме имати ништа од онога што има данас, него треба као борци
и чувари, као награду за своје чување примају од осталих све што је потребно за
издржавање за годину дана, а они зато треба да се старају о својој безбедности и о
безбедности свију грађана.
Сличност са Спартом и реалполитиком као политичким мишљењем: све је
заједничко, нема приватне својине, свако прима дарове од других и стара се о својој и о
безбедности свију грађана.
Облици државе
Ариостократија, тимократија, олигархија, демократија, тиранида и држава
Колико има типова држава, толико има типова људских карактера.
Човек који је сличан аристократији, он је добар и правичан човек.
Љубитељ такмичења и славољубив човек – према спартанском уређењу,
олигархичан човек, демократски и тирански човек.
Частољубиво државно уређење – тимократија/тимархија
Олигархични човек – олигархија
Демократски човек – демократија
Тиранин – тиранска држава
Тимократија
Частољубиво државно уређење. Аристократија прелази у тимократију, јер дође
до свађе између владара и помоћника или међусобно.
Музе у трагедијама говоре у потпуној озбиљности, а заправо лажу.
То су људи који ће бити жедни рата и новца, криће га по ризницама, трошити га
на жене, више ће бити окренути гимнастици, биће охоли, неспособни за реторику,
покоран, жељан власти, љубитељ лова.
Платонова теорија о мењању облика држава, тј. о кварењу држава Идеална
Платонова држава може се покварити:→ погрешним склапањем бракова (порекло
неслоге);→ врлине које не одговарају вечним законима хармоније;→ када се добије
класа управљача која није савршена, тј. ако се људи од сребра и злата помешају са
људима од бронзе настаје ред и хармонија и долази до борбе → чувари теже да дођу до
својине, јер више нису чисти људи од злата, стога ће присвојити земљу и куће, а
слободне привреднике претвориће у робове, док ће се они бавити ратом и управом;→
основна кривица сваког прелаза и деградације лежи у лошем образовању; лоше уређена
држава + лоше образовање води паду система вредности и слабљењу карактера људи.

40
Овај облик владавине, на средини између аристократије и олигархије, имаће елементе и
једне и друге. Сличност са аристократијом је у томе што ратници, као и пре, неће радити,
задржаће заједничку исхрану и заједничко васпитање, али више гимнастику него
музику; а сличност са олигархијом је у томе што владари неће бити најпаметнији него
ће се ослањати на силу, потајно ће ценити богатство(мада ће га крити од јавности). То је
држава склона такмичењу и ратовању. Човек који одговара овом облику владавине је (1)
амбициозан, (2) частољубив, јер превладава срчаност, (3) недовољно образован, (4) занет
гимнастиком и ратом (уместо разума влада жестина). Он по природи носи у себи клицу
лакомости. Отац је добар, тј. разуман, али живи у лоше уређеној држави, па стога
избегава власт и почасти. Жена се љути јер јој се муж не убраја у владаре и то јој умањује
углед код других жена. Онда она звоца сину да јој муж није никакав муж (попустљив).
Слуге виде да газда ништа не преузима против дужника, па подстичу његовог сина да,
кад постане човек, освети се свима и буде одлучнији од оца. Kод куће син види да се
хвале људи који се баве свим и свачим, а да се називају лудим они који се баве само
својим послом. Сина привлаче обе стране: отац – разум и остали – који му распаљују
жеље и срчаност. Он је на средини, а средина је сила (амбиција и срчаност).
Олигархија
Дружи се са рђавима, отац му је лабилне природе, предаје се сили, постаје охол и
славољубив човек, тежи богатством, не цени врлину, застрашују, прете. Олигархија
подразумева сегрегацију државе на материјалном плану, према критеријуму богатства и
сиромаштва. Обе стране су зараћене. У оквиру овог уређења неко може врло лако остати
без имања и самим тим постати сиромах, а где има сиромаха има и просјака, а где
просјака има, има и лопова и џепароша који пљачкају и храмове. Овакви постају због
лошег васпитања и необразованости. Цени новац, штедљив је и вредан је, али је
запуштен. Добро не разликује од лошег, чини неправду. Обуздава трутовске и лупешке
страсти.
Људи траже прилику да покажу богатство – прекрајају законе, не покоравају се
законима. Људи склони такмичењу и части постају грамзиви: диве се богатству и доводе
га на власт, доносе законе силом. Успоставља се цензус према богатству – онај чије
имање не достиже одређену суму новца нема политичких права.
Грешке:
(1)Што се владар бира према богатству;(2)то није јединствена држава, већ има
најмање две државе: богатих и сиромашних; таква држава је слаба у рату јер не сме
наоружати масе јер се народа боје више него непријатеља, а све и да се не боје народа
тешк се одвајају од новца, а наоружавање би их изложило трошку;(3)дошло би до
нагомилавања (мешања) послова – једни исти би се бавили земљорадњом, трговином, а
уједно би били и ратници. Kарактер који одговара олигарху је тврдица или штедиша који
се једино брине како да стекне и одржи богатство.
Демократија
Демократско начело владавине, према Платону, је неразумно: управљач треба да
влада с обзиром на знање – мора да има знање о истини, о вечним и непроменљивим
идејама(дијалектичко знање), тј. да буде прави филозоф. Ту Платон прави поређења са
бродом, власником брода и посадом. Власник је својом величином и снагом изнад свих
на броду, али је мало наглув и кратковид и тек мало познаје бродарство. Посада се буни

41
и преузима брод – пију, госте се, плове онако како се од таквих може и очекивати, и
немају знање о вештини крмарења. Сличан је Платонов приговор и демократији
атинског типа: у њој вође странака не знају уопште свој посао, па их зато народ уклања
из службе кад му се то свиди, као да за правилно вођење државног брода не треба неко
посебно знање – неупућен и лакомислен начин вођења државе
Филозоф-краљ има стварно знање о правцу којег би државни брод требало да се
држи, и који може помоћи да се издрже олује и друге тешкоће са којима се сусреће на
пловидби. Он је најфинији плод образовања које даје држава. Само он може да да
контуре обриса идеалне државе и тај нацрт може да испуни јер је упознат са светом идеја
који треба да му буде узор при стварању државе.
Једни су дужни новаца, једни су без грађанског права, једни се расипају, чине зла.
Настаје када сиромаси победе и тада завлада слобода и неограничене могућности. Не
мора се ништа, ни да владаш, ни да се покораваш, ни да поштујеш закон. Можеш и да
владаш и да судиш ако ти падне на памет.
Потребне жеље – оне без којих појединац не би могао бити, неопходне, које
доносе корист. Штедљиве жеље.
Непотребне жеље – оне које не доносе корист, па чак и штете. Расипне жеље.
Стид је за демократе лудост, трезвеност кукавичлук, умереност простота и
тврдичлук, дрскост лепо васпитање, расипништво великодушност, безакоње с л о б о д
а.
Синови владара су млитави, лењи, угојени. Сиромашни више не поштују богате
због њихове врлине, него их мрзе због богатства, па услед тога долазе на идеју да су и
они исто толико способни да владају, ако не и способнији, само треба да преотму
богатство. Демократија настаје када сиромашни победе, па један део богатих побију, а
други протерају, а са осталима равномерно поделе власт и грађанска права, обично
коцком.
У њој долази до анархије где свако ради шта хоће и где је све дозвољено – не
мораш да владаш а и можеш, не мораш да се покораваш, не мораш да ратујеш, не мораш
да живиш у миру. Kарактер који одговара демократији је распуштен човек којим владају
његове страсти које су добре и рђаве (а изједначене су) и од случаја зависи кад ће која
владати или које, а између њих су најјаче рђаве и ниске страсти Таквом човеку сваки дан
пролази у томе да угађа страсти која је тог тренутка наишла и час се опија, час пије воду,
час ради гимнастику, понекад би помислио дасе бави филозофијом – води државне
послове, али већ следећи трен завиди ратницима па се угледана њих, затим му се допадну
пословни људи па се баца на трговину... Никаквог реда ни потребе нема у његовом
животу. Он то сматра слатким, слободним и блаженим животом, и све то време он ужива.
То је човек који заступа једнакост. Он у себи садржи све могуће облике уређења и
најразличитије карактере. Он је леп и шарен, као и то државно уређење. Они владари
који покушавају да одрже ред и власт бивају прогоњени као да теже олигархији –
управљачи су потчињени, а потчињени су управљачи.
У демократији влада слобода – зато она многима изгледа као најбоља влада. Али
претерана слобода је и њена највећа мана, јер су у њој изједначене неједнаке ствари.

42
Такав младић овако живи ако нема среће да га страст одвуче па даје све на коцку, предаје
се страстима.
Он одбија да прихвати хијерархију вредности. Њиме господари логос који
организује чврсто унутрашње мњење и води га кроз живот. У себи садржи све карактере.
Њега, када нешто заинтересује, у потпуности обузима интрига док га страсти
свакодневице у потпуности не повуку на дно. У демократији се досељеници чак
третирају као мештани.
Независност је упропастила демократију, слобода је највећи идеал демократске
државе који води ка неограничености и занемаривању основних вредности, те долази до
опијања слободом.
Отац се навикава да буде једнак сину, па се син ни не плаши родитеља, а учитељ
овде страхује од ученика, робови и робиње нису ништа мање слободни од купаца. Нико
не води рачуна о писаним и неписаним законима. Демократија толико инсистира на
слободи, да се и домаће животиње понашају неконтролисано.
Тиранија
Тиранин мора увек да ратује да би;
1. народ имао потребу за вођом,
2. да би народ осиромашио и принудио га да се бави свакодневним пословима да
би му мање радио о глави,
3. да би слободоумне, који су против њега, предао непријатељу и тако се
обрачунао са њима.
У тиранском човеку влада ерос (светковине, гозбе) – пун је страхова, страсти,
није слободан(роб је), он чак не сме ни да путује. Најсрећнији су најбољи и
најправеднији = краљ – влада над самим собом, а најнесрећнији су најгори и
најнеправеднији = тиранин – над самим собом и над државом. Тиранин је "оцеубица и
рђав хранитељ старих родитеља" – мисли се на род који га је и створио како бисе
обрачунао са богатима и племићима.
Трутови:
Са жаоком – бесни људи од акције.
Без жаоке – флегматични и лењи безбрижници.
Критикује се подела у демократији на мањинске лидере и на већинске пасивне
потлаченике, народни заступник се претвара у тиранина као што се Лаокон, према миту,
претвара у вука.
Сваки државник има телесну гарду коју ће после користити да загосподари
државом. Започињаће ратове да би понеке у које сумња да имају задње намере отклонио
и предао непријатељу.
Тиранин ће се оборити многе друге, сам попети на државна кола и тако ће на крају
од заступника постати савршени тиранин. Потпун тирански човек постаје онда када по
природи или по начину живота или и по једном и по другом, постане опијен, еротичан и
сулуд. Слободу и право пријатељство тиранска природа никада није осетила. Тиранска

43
држава је сиромашна, као и тиранска душа. Живот тиранина је у сваком погледу јадан
и он живи несрећније него и онај који је проглашен најнесрећнијим. Прави тиранин је
заправо роб. Он због тиранске владе постаје све више завидљив, непоуздан, неправедан,
немио и безбожан.
Трагичари у ниским државама (демократским и тиранским) биће на доброј нози,
како се долази до савршеније државе, тако ће им опадати углед.
Демос – (трећи слој људи у демократској држави) народ, већина, скуп
сиромашних наспрам богате мањине. Они живе од рада својих руку и оних беспослених
који нису стекли много имовине. Тај слој је у демократији најбројнији, а када се
прикупи постаје и најмоћнији.
Најсрећнији је онај човек који је најбољи и најправеднији, а то је онај који је
најближи краљевском уређењу.
Књига девета:
Пожуде које се буде за време сна – буди се човекова животиња, јер контролор
спава. Нема ниједне лудости пред човеком коју он не би учинио, бестидан је. Ослобођен
је разумности и неспутан је. Ерос се буди, остале телесне пожуде он држи као стражу и
тражи некога да отме силом.
Тиранином ће господарити страсти и он ће хтети да од мајке и оца преузме
контролу. Постаће лопов, џепарош и цинкарош.
Слободу и право пријатељство тиранија никада није осетила, тиранин је будан
онакав какав је и у сну.
Тиранин је и у души тиранисан од стране ероса док овај у потпуности не
загосподари њиме. Аналогија: човек (микроплан) > држава (макроплан).
Иако није способан да влада собом, тиранин покушава да влада другима и Сократ
каже да је управо најсрећнији тиранин коме је предодређено да на тај начин влада у
држави.
Он се улагује, потчињава и ласка погрешним људима. Сиромашан је и не може
да задовољи страсти.
Најгори и најнеправеднији људи су увек и најнесрећнији.
Апсолутна и релативна (властита, сопствена) истина.
Постоји три слоја људи: љубитељи мудрости, победе (ратници) и добити.
Филозофа не треба да занима слава и новац. Пука задовољства неостварена умом
су краткотрајна, пролазна и пропадљива. Задовољство које се осећа након бола није
задовољство. Оно што је истинито, то је и стварно. Чистота задовољства није у
отклањању бола, а отклањање бола није задовољство. Најчешће задовољства преко тела
допиру до душе.
Оно што се мења мање учествује у бићу него знање, које је непромењиво, јер оно
што се једном сазна, остаје сазнато заувек, знање се ослања на задовољства. Што човек
у себи има више бића и више истине, то ће све више бити испуњен задовољством. Под

44
дејством телесних страсти губи се контрола над телом. Ерос производи само
краткотрајно задовољство и зато га Платон осуђује овде.
Неправичан човек – човек кога воде звери страсти, а не ум.
Мекопутост ствара слабљење и опуштање онога што је лавље.
Ако се жели да човек буде племенит и под разумом, онда на чело државе мора да
се стави човек који је управо такав, којега води божја сила. Не морају бити поданици,
али морају бити под божијом управом.
Паметан човек ће највише ценити науку и телесне потребе за храну, али неће се
предати животињским уживањима и страстима. Биће умерен и неће придавати важност
здрављу, лепоти и снази, ту ће такође бити умерен. Биће музикалан и неће бити занесен
дивљањем гомиле. Волеће оне који га унапређују, а држаће се подаље од оних који му
муте душу.
Правична дела везују се за човека код кога је сваки конституент у свом домену,
обавља свој посао и не ради ничега превише. Тако долази до склада или хармоније.
Човек који греши из незнања не греши својом кривицом, него услед судбине, случаја и
слободе избора.
Пријатељство је могуће само између сличних, супротности се не привлаче.
Закон је свачији савезник, јер је намењен да сви делују у складу са својим
способностима.
Истински музикалан човек успеће да усклади и душевне и телесне активности.
Филозофија је највиша музика. 729 пута је угоднији живот краља од живота тиранина.
Књига десета
Човек се не сме ценити више од истине.
Три вештине:
1. Вештина употребе
2. Вештина прављења
3. Вештина подражавања
Песништво
Песници су чудотворци, јер имитирањем постојећег стварају слике.
Кревети:
1. Који по природи јесте
2. Којег је направио столар
3. Којег је направио сликар – он подражава кревет на онај начин на који се
појављује, а не на онај начин на који јесте.
Да ли би песник, када би могао да ради оно о чему приповеда, и даље приповедао?
Песник с више труди да он буде тај којега славе, а не да он слави друге. Подржавалац
ништа не разуме осим подражавања. Подражавање је игра, а не озбиљан посао, та
вештина је безвредна.

45
 Моћ сликарства лежи у чињеници да је људско око подложено способности
илузије: на различит начин човек види објекат и више његових одраза.
Моћ поетског деловања заснива се на људској несигурној природи.
Ако смо доживели нешто стресно, битно је обратити се лекару, а не кукати.
Песник души човека даје изопачени став, он може да поквари и обичне људе, а
они хитају да похвале песника који нас је најбоље довео до таквог стања. А ако некога
од нас захвати таква невоља као што захвати којекаквог протагонисту, онда постајемо
горди и покушавамо да сачувамо понос. Оваква дела нам за господаре постављају слуге
и заливају оно што би требало да се осуши.
Зло
Душа пропада само због властите зле природе, она јесте пропадљива и може да
се одвоји од тела, али постоји један део који је вечан и непропадљив, ум. Једино умни
део може да буде затамљен незнањем где појединац не разликује добро од зла, те га само
дијалектика може вратити на прави пут. Али може се десити да неко буде кажњен смрћу
због своје неправичности. Душу муте неправичност, неумереност, страшљивост и
неупућеност. Тело никада не пропада због туђега зла. Не постоји зло које све разара.
Правичност
Ако правичан човек западне у сиромаштво и болест или у неко друго зло стање,
све ће то у њему изаћи на добро још за живота или после смрти, јер богови никада не
замерају правичноме човеку који је на основу те врлине богу сличан.
Правични људи у зрелим годинама заузимају положаје које желе у држави, жене
се одакле хоће, удају кћерке за кога хоће. Док неправични људи, уколико успеју да
прикрију ту своју особину, бивају исмевани у младости, а у старости трпе увреде. Бивају
злостављани и жртве суровости.
Мит o еру
“ Држава “ се завршава причом о јунаку Еру, Арменијевом сину, родом из
Памфилије који је описао пут душе након физичке смрти. Након једне битке у којој је
Ер пао, нашли су га мртвог, али очуваног међу лешевима који су већ трулили. Однели
су га кући и спремили за погребну ломачу, али пре него што су га запалили, он је
оживео и пробудио се и испричао шта се збивало са његовом душом након смрти.
Када је умро његова душа је напустила његово тело и дошла на неко место где
су биле душе и других људи. Све душе су изашле пред судије које оцењују
претходни живот човека. Уколико је реч о неправичном човеку, њега спуштају у доњи
отвор и он одлази у подземни свет, Тартар где га чекају године и векови мука и патњи.
Уколико је реч о човеку који је био правичан, његова душа, кроз горњи отвор одлази на
небеса, у свет блаженства.
Еру је речено да ће његова душа бити враћена у наш свет и да све памти како би
испричао шта је видео. После неколико дана кретања по небеском света, доспео је до
места одакле се види нека светлост која прелази преко целог неба и земље и вретено
Нужности које симболише нужност која влада космосом. Вретено се непрестано
окреће и доводи до окретања целог свемира што симболише закон вечног повратка.
Заједно са богињом Нужности седе и њене ћерке Моире, три богиње судбине које

46
представљају прошлост, садашњост и будућност које управљају животима свих
живих бића помоћу нити коју једна богиња преде, друга намотава, а трећа у
одређеном тренутку пресеца. Затим душе бирају свој следећи живот. Прво се коцком
одређује редослед, а онда душе приступају избору по том редоследу. Душе не бирају
нову душу, јер она је вечна и непроменљива, него нови земаљски живот. Након
извршеног избора, не постоји право на промену одлуке. Једна душа је брзоплето
изабрала живот моћног и богатог тиранина, а када је увидела какав је страшан живот
очекује била је престрашена, али било је већ касно. Када душа одабере свој будући
живот, додељује јој се даимон или демон који ће бити чувар њеног живота (по
хришћанском схватању то би био анђео-чувар), али такође и извршилац њеног
избора.
Душе сe преводе преко Летиног поља ( грч. лета – заборав) кроз страшну
жегу и спарину и жедни долазе до реке заборава Амалете (грч. Амалеиа – немарност,
безбрижност) где им се даје да пију. Разборити пију мање, а неразборити пуно и одмах
заспу. Затим се све душе шаљу у тела и поново рађају на земљи. У једном другом
Платоновом делу, дијалогу “ Менон”, говори се о учењу као сећању. Наша душа је након
смрти, током егзистенције на другом свету стекла апсолутно знање, али га рођењем
губи, тако да истраживање и учење су уствари сећање онога што се знало, али се
заборавило.
Платон прихвата да постоји живот после смрти, који може бити ужасан или
блажен, у зависности од тога како живимо, али и идеју о реинкарнацији, јер после
одређеног времена проведеног на “небесима” или у “паклу’, наша душа облачи ново
телесно одело и враћа се “на земљу”.

„ПОЛИТИКА“ АРИСТОТЕЛ

О сличности између Платона и Аристотела

Душа над нагонима
Достизање највеће врлине (код Аристотела срећа)
Плеонексија (ненормална жељење)/похлепа су криви за распад грчког друштва
Величање права и правичности

47
 Много сличности између Закона (Платон) и Политике
Не могу сви да раде све
Идеја добра, типологија 6 облика државе, васпитање, однос према демократији…
Аристотел Платон
Примат већине над мањином Примат мањине – филозофи владају
Грађани имају једнаку врлину Не мисли тако
Јединство у држави је лоше Јединство је најважније
Тежња за стицањем Нема тежње
Реалиста Идеалиста
Наметнуто владање и покоравање Један да влада
Породица је основна друштвена Занемарио битну разлику између
ћелија породице и државе
Средња мера; целина важнија од Држава сви слободни; ропство цена
делова слободе
Устав биће полиса Саветодавна власт највећа количина
одлуке; сувереност

Узроци буне:
1. Повреда једнакости
2. Тежња за стицањем
3. Страх
Одржавање поретка – васпитање у складу са уставом
Аристотел није могао да сагледа реалност, био је кратковид (не физички него
умно/политички), није разумео далекосежне последице битке код Херонеје.
О Политици кратко
Целину изделити на делове да бисмо схватили
Власт мужа над женом, власт господара над робом.
Село се претвара (трансформише) у град а град у државу
Заједница са највишим степеном самодовољности је држава која настаје зарад
општег добра.
Човек је политичко биће.
Ум царује нагонима
Економска независност (имање, село, град и држава као круна).
Проблем Платонове државе је настајање две државе у једној.

48
 Хиподамова држава – 3 класе, занатлије, ратници и земљорадници. 3 земље –
приватна, државна и света. 3 Закона за 3 преступа – увреда, оштећење смрт (убиство).
Постоји Врховни суд али Закони имају мању моћ од обичаја.
Спарта
Спартански краљеви били и свештеници
5 ефора, сваки ефор из 1 од 5 села које сачињавају Спарту, њихову власт
Аристотел упоређује са влашћу тирана, контролишу све.
Веће стараца – законодавна функција.
Ефорат – лоше јер су то сиромашни, значи поткупљиви.
Геронат – лоше јер је то доживотно, такође ум стари као и тело.
Систије – лоше јер свако мора да доноси храну – подстиче на неједнакост
Крит – има добар географски положај
Козми – ефорат
Типологија државних облика према Аристотелу
Највиша власт може бити у рукама једног, неколицине или већине (морају
владати у општем или личном интересу)
Добри облици; монархија, аристократије, држава(политеја)
Лоши облици: тиранија, олигархија, демократија
Предмет Аристотеловог проучавања су држава, демократија(сиромаштво и
непровереност) и олигархија(богата мањина)(демократија и олигархија немају
аргументе за власт)
Анализа по главама
Књига прва
Глава прва
Држава представља неку заједницу (теорију о држави као највишем облику
заједнице је дефинисао Платон). Све заједнице теже неком добру, јер је свака заједница
настала ради неког добра и људи раде све за оно што мисле да је добро. Она која је од
свих најмоћнија и која све у себи обухвата, тежи највишем добру. Таква заједница се
назива држава, или, државна заједница.
Домаћинска власт је власт оца над породицом, док господарска власт
подразумева власт господара над робом. Политичка, краљевска, домаћинска и
господарска власт нису једно те исто јер се оне не разликују само по броју, већ и по
врсти. Они који их деле само по броју, сматрају да је власт над малим бројем људи -
господарска, над мало већим – домаћинска, над још већим - политичка или краљевска.
Такође они сматрају да је разлика између политичке и краљевске власти у томе што у
краљевској влада један човек, док у политичкој грађанин наизменично и влада и
повинује се власти. Међутим, ова тврђења нису тачна.

49
 Да би се нешто сложено могло најбоље анализирати, потребно је да се та сложена
структура растави на просте делове, док би у овом случају најбоље било да се ствари
посматрају од настајања.
Прво треба спојити оно што једно без другог не може, нпр. мушкарца и жену који
се спајају ради рађања (што не представља слободну одлуку јер је она резултат природне
жеље остављања потомства). Онај кога је природа одредила да се покорава ради заштите
треба да се споји са оним који влада и господари јер онај који влада је у стању да
мишљењем предвиђа, а они који се покоравају су у стању само да телом раде и по
природи су робови.
И господар и роб имају исти интерес. Однос господара према робу треба да је
деспотски, мужа према жени конститутиван, а оца према детету: монархичан. Зато што
грађани имају права у пуном смислу речи, жене у мањем степену, а робови и деца,
будући да нису у стању да доносе властите одлуке, најмање. Жена се по природи
разликује од роба јер свако биће има једну сврху. Нпр. свако оруђе најбоље испуњава
своју намену ако служи само за један посао. Kод варвара, жене и робови имају исти
положај, јер код њих, по природи, нема оних који су одређени да владају, већ њихова
заједница настаје од робова и робиња. У Грчкој то није био случај, па се певало „с правом
Хелени владају варварима“.
Прва заједница од више домаћинстава јесте село. Сматра се да је село настало
расељевањем породице из једне куће. У почетку су градови-државе биле краљевине.
У сваком домаћинству краљује најстарији, као и у родовским заједницама. Због тога
што су сви у давнини али и дан данас били под краљем, људи су сматрали да су и богови
подређени краљу богова.
Држава настаје по природи, човек је политичко биће („биће које тежи стварању
државе“). Онај човек, који због своје природе, стоји изван државне заједнице, или је рђав
или бољи од људи. Такав човек по природи жели рат јер је усамљен.
Човек је способан да живи у друштву а од свих живих бића се разликује по томе
што има разум. Разум служи да покаже шта је корисно а шта штетно, праведно и
неправедно.
Заједница људи ствара породицу и државу. Држава је по својој природи изнад
породице и сваког појединца. Целина је нужно важнија од делова. Све ствари се
дефинишу својом функцијом и способношћу да ту функцију изврше.
Држава настаје по природи и важнија је од појединца. Онај појединац који је
сам себи довољан, није део државе, те или је звер или бог. Човек је најбоље од свих бића
када достигне свој пун развој, али постоје најгоре када нема закона и правде. Човек се
рађа наоружан разумом и врлином које може да употреби против онога што је у томе
супротно.
Аристотелово схватање праведности
Праведност је потреба државе јер правда чини поредак државне заједнице, а она
се састоји у томе да се одлучи шта је право.
У најопштијем смислу праведност је морална диспозиција која у себи обухвата
све друге врлине. Праведност је потпуна врлина јер представља практичну примену

50
врлине: она је усмерена према другима, а не само према себи. Праведност и врлина су
идентичне, али начин њиховог испољавања није исти. Праведност се испољава у односу
на другог, а врлина је морално стање – средина између два порока: недовољности и
прекомерности. У ширем смислу праведно је оно што је законито, а у ужем смислу
праведно је оно што је поштено и једнако.
Аристотела занима праведност у ужем смислу, а то су дистрибутивна правда,
корективна правда и реципроцитет. Ове три врсте правде су једнаке, тј. пропорционалне
или аналогне, али у различитом смислу.
Дистрибутивна правда – она се односи на распоређивање (дистрибуцију) части
и богатства међу грађанима полиса; према геометријској сразмери тј. према њиховој
врсти и сразмери (ко је достојнији и заслужнији више му припада). Принцип
дистрибуције се разликује према државном уређењу: стандард у демократији је слобода,
у олигархији је богатство, а у аристократији је врлина.
Kорективна правда – она служи за регулисање послова, трансакција, и сл. и то:
(добровољних куповина, продаја, улагање, изнајмљивање...) и недобровољних (крађе
прељубе убиства...).Смисао корективне правде није да казни већ да пружи одштету
(надокнаду штете) , што се догађа према правилу аритметичке средине – одузети од
стране која се окористила тачно онолико колико се окористила и вратити оштећеној
страни.
Реципроцитет – он се тиче домена размене, а правда је у оквиру трговинских
тржишних и економских односа. Правда је потребна за очување државе и почива на
потреби да се држава регулише путем правде. Али овде није могућ прост реципроцитет,
јер ако је неко грађевинар, а неко обућар, очигледно је да се не може мењати кућа за пар
ципела. То није праведна размена, јер постоји разлика у врсти добара. А да би се однос
могао успоставити неопходно је установити неку једнакост, тј. универзално мерило
вредности – новац – немерљиве производе доводи у мерљив однос.
И код ове врлине праведности примењује се принцип средине. Правда је средина
између вршења и трпљења неправде: прво значи имати више, а друго имати мање од
онога на шта се има право. Праведност је у сагласности са сразмером, а неправедност је
став у супротности са захтевима пропорције ( тј. екстреми су сувишност и недовољност).
1. разлика:
Постоји разлика између политичке и не – политичке правде. Политичка правда
је правда у оквиру државе, у којој се слободни и једнаки удружују у самодовољну
заједницу ( полис). Не-политичка правда је правда између грађанина и роба, мужа и
жене, оца и детета (домаћинство), и нису у питању две слободне једнаке стране, па стога
ни нема правде у правом смислу речи.
Унутрашња природа правде – праведно није једино остваривање средине или
пропорције, већ претпоставља извесно стање свести код сваког извршиоца. Праведно и
неправедно постоји само када се радња врши сопственом вољом, а ако је реч о принуди
онда нема говора о праведној и неправедној радњи.
Постоји неколико типова учињене неправде:

51
 1. Из незнања када неко нешто учини не знајући кога или чега се његов чин тиче,
ни којим средствима ни са каквим циљем је то учинио: неко нпр. није мислио да гађа
или не то лице или не тим оруђем или не са том намером…
2. Несрећни случај - ако се неко оштети против предвиђања извршиоца
3. Грешка радња се није догодила против могућег предвиђања, али јесте без лоше
намере; то је тзв. преступ из нехата, који настаје када је узрок кривице у извршиоцу, а
несрећа је када узрок долази од споља
4. У афекту или страсти ако неко повреди туђе право свесно, али без претходног
размишљања
5. Са предомишљајем само то је у правом смислу неправда
Само то је у правом смислу неправда када неко намерно некоме нашкоди; а
праведан човек је само онај ко намерно и добровољно праведно поступа.
Правично и праведно – правичност је праведност више врсте. Правичност је као
коректура закона који је због своје општости нужно недовољан, па се стога не управља
према слову закона, већ према духу закона. Закони нису прецизни, јер није лако општим
одредбама обухватити све појединачне случајеве, па је потребна допуна или исправка
закона.
2. разлика:
Државно право дели се на природно (фисикон) и позитивно (номикон).
Природно право је универзално право без обзира да ли је усвојено или не (нпр. трба
поштовати родитеље). Оно изражава инхерентне сврхе индивидуа, народа и обичаја.
Позитивно право је оно које је конвенција, које усваја, и оно се разликује од државе до
државе( нпр. износ откупнине за ратног затвореника). И ако су ова природна права
дубља чвршћа од позитивних и даље нису непроменљива као што су закони у то је свет
људских ствари који није непроменљив ( нпр. десна рука је по природи јача, али има
људи који подједнако добро употребљавају обе).
Интелектуалне врлине
Аристотел дели интелектуалне врлине према две умне способности: способност
сазнавања (нужног) и способност просуђивања (контингентног).
Способност сазнавања може бити:
1. епистеме - научна способност доказивања и
2. нус - интуитивни ум који сагледава општости
3. јединство епистеме и нуса даје теоријску мудрост (софија), која се бави
највишим питањима (математика, физика, метафизика).
Врлине расуђивачког (просуђивачког) дела су:
1. техне (умеће) – стваралачка способност према разуму, и
2. практична мудрост (разборитост или фронесис) – способност делања са
расуђивањем о ономе што је човеку добро или рђаво.
Практична мудрост бави се добром

52
 1) појединца (практична мудрост у ужем смислу) ,
2) породицом и домаћинством (економија), и
3) државом (политичка наука у ширем смислу – законодавна способност
(политика у ужем смислу) и управљачка способност (саветодавна, правосудна)).
Ни једне врлине не може бити без разборитости , јер врлина је способност
деловања према исправном начелу.
Држава као органско јединство
Сва људска знања тичу се онога што је нужно (њиме се бави теоријска наука) и
контигентно (архе у творцу тј. човеку; њиме се бави практична и појетичка наука – има
сврху различиту од себе као делатности). У практичној науци пракса је сама себи сврха,
а човек ствара себе делујући. Њена врлина је разборитост (практична мудрост).
Практична делатност се увек одвија у људској заједници и то на плану етике – развијање
индивидуалних врлина, и политике – остварење срећног живота у полису.
Развијање људске природе и остварење морала или блаженства је могуће тек у
заједници. Основни облик заједнице је породица, а најпотпунији је држава.
Добро је оно коме теже сва појединачна добра. Добро или еудаемониа или
владавина добра није једно као код Платона, већ обухвата читав низ спољашњих добара
(благостање, задовољство, срећа). Све заједнице теже неком добру, али она најмоћнија
која тежи највишем добру је држава.
Узроци настанка државе су: узајамна помоћ, заједничка корист и то да је човек
по природи политичко биће.
1. Оно што ствара заједницу је интерес за самоодржањем – људи се удружују
ради остварење својих интереса. Елементарна заједница је породица и домаћинство где
се развија четвороструки однос: Господара према робу, мужа према жени, оца према
деци, поседника према поседу и привређивању. Породица и домаћинство је прва
природна заједница која настаје из нужности – ради опстанка и продужења врсте. Ту
нема слободе, јер природна нужност детерминише све радње. Слобода је привилегија
политичке сфере, и настаје тек када се овлада природним нужностима.
2. Следећи ступањ заједнице је село – настаје уједињавањем више породица или
домаћинстава да би се лакше оствариле основне животне потребе, а то се постиже
поделом рада.
3. Уједињавањем села настаје град-држава ( полис) који је постигао највиши
степен самодовољности ( аутархије). Циљ и највеће добро овакве заједнице је
ослобађање од нужности одржавања живота – у њој има довољно места за доколицу која
обезбеђује простор за људску политичку делатност. Држава настаје ради одржања
живота, али постоји ради срећног живота.
Дакле, између државе и осталих друштвених заједница не постоји само
квантитативна разлика (број чланова), него је у питању квалитативна разлика тј. у сврси
или телосу или циљу (срећан живот, највише добро, врлина). Држава има метафизичко
првенство иако истински долази касније. Држава је по природи и по циљу првобитнија
него породица и јединка ( она је њихов циљ или сврха).

53
 Политичко биће је оно што је заједничко и људима и животињама јер нам то
намећу биолошке потребе (нпр. пчеле и мрави су политичка бића јер живе у друштву).
Човек је друштвеније биће од животиње јер једини име језик и разум, као и осећања за
добро и зло правду и неправду.
Домен политике (полис) – човекове делатности као политичког бића су делање и
говор. Домен једнаког је домен слободних, тј. друштво слободних људи који делају нема
потчињених, не влада се. Слобода и једнакост није у вези са правдом већ са слободом.
Домен домаћинства (ојкос) – не постоји слобода. Човек је слободан кад напусти
домаћинство и приступи домену политике.
Аристотел разматра две ствари у анализи домаћинства.
1. Ропство – природно је утемељено јер постоје природне разлике међу људима,
тј. разлике њиховим способностима. Роб је средство за производњу ("живо оруђе"), јер
нема разум, политичке диспозиције и слободу, већ има само вегетативни и перцептивни
део душе.
За однос господара и роба није кључно то да један влада а други се потчињава,
већа да су један другом потребни, и да је интерес једног усмерен на другог (душа влада,
а тело се покорава).
Роб се може постати и по закону ( победом у рату).
2. Вештина богаћења – може бити природна и неприродна. Природна вештина
богаћења (рат, лов) представља вешто стицање и треба да је познају и домаћин и
државник (домаћин да би прибављао средства корисна за живот, а државник да би
водио освајачке ратове) Неприродна вештина богаћења је прекомерно стицање
економских и привредних добара, и представља опасност за срећу и врлину. Богатство
мора имати границу да би служило добром животу.
Глава друга
Да би држава могла да буде онако јака какву Платон хоће, не сме се разрушити
“институција” породице, јер држава и потиче из те институције.
Исто је и у случају приватне својине, против које се Платон такође буни.
Аристотел је ту много објективнији од Платона, јер он добро увиђа све негативне стране
заједничке својине. Он каже, у систему заједничке својине (комунизма) биће много више
незадовољства него у систему где је својина приватна. Разлог томе треба тражити у
људској себичности, и чињеници да је приватна својина извор великог задовољства, - из
тог разлога што је одраз човековог самољубља. Даље, незадовољство је углавном
изазвано тиме што расподела награде према појединачном раду у систему заједничке
својине неће увек бити равномерна: они који раде много а добијају мало увек ће осећати
бес према онима који раде мало а добијају више. Док у систему где је својина приватна,
ових проблема нема – јер свако је рад да да највише за своје. Баш зато што је приватна
својина један специфичан облик самољубља.
Постоје 3 односа у држави:
1. Однос господара и роба
2. Брачни однос

54
 3. Родитељски однос
Свака држава се састоји од домаћинстава. Потпуно домаћинство се састоји од
робова и слободних људи. Основни и најмањи делови домаћинства су господар и роб,
муж и жена, отац и деца. Односи који постоје између делова у домаћинству су: однос
господара и роба, брачни однос и родитељски однос. У грчком језику не постоји посебна
реч која би означавала брачни или родитељски однос. У домаћинству постоји и нешто
што се зове вештина стицања имања. Што се тиче односа господара и роба, као што је
наведено на почетку, неки је сматрају вештином, која је иста као политичка, краљевска
и домаћинска власт. Међутим, постојали су људи који су сматрали да је ропство
противно природи. Робови постоје јер тако закони налажу, док се према природи
господар и роб нимало не разликују и да је због тога ропство нешто што је неправедно
и принудно. Чак је и сам Аристотел у свом тестаменту ослободио своје робове. Такође
се у античким списима помињу оспоравања ропства, и говори се о томе како су
Лакедемоњани и нека друга хеленска племена за робове узели народе које су затекли и
покорили након досељавања.
Пошто је имање део домаћинства, онда је и вештина стицања имања део вештине
вођења домаћинства. За сваку вештину је потребно оруђе и постоје жива и мртва. Под
живим оруђима се подразумевају поткрмар на броду, помоћник у занатској радњи и роб.
Под мртвим се мисли на крму на броду. Имање је средство за живот, а богатство је
мноштво тих средстава. Имање служи за практичну употребу, док оруђе нпр. чунак за
ткање, служи за производњу.
Производња и употреба се разликују у суштини, а пошто су и за једно и за друго
потребна оруђа, и она треба да се разликују на исти начин. Живот је делање, не
производња, па је стога и роб помоћник у делању. Господар је само господар роба, али
не припада робу; роб је не само господарев роб, већ потпуно припада господару. Онај
човек који је туђ, он је роб, иако је човек. Туђ је човек онај човек који је имање, а имање
је оруђе за делање које се може отуђити.
Владање и покоравање су и нужни и корисни. Једни су одмах по рођењу
предодређени да се покоравају, а други да владају. Увек је боља власт над бољим
поданицима, јер они боље обављају послове. Живо биће се састоји од душе и тела, а
душа по природи влада а тело се покорава. Рђави су они људи код којих се душа
покорава телу.
Живо биће се састоји пре свега од душе и тела, и душа по природи влада а тело
се покорава. Разум има власт над нагоном и за осећајни део нашег бића је битно да се
покорава уму и оном делу нашег бића које располаже разумом.
Мушкарац је у односу на жену по природи бољи, и она му се покорава. Овакав
закон треба да важи за све људе.
За Аристотела је ово принцип ропства. Домаће животиње и робови имају
заједничко то да служе за најнужније телесне потребе. Тела слободних људи и робова се
по природи разликују: робови имају снажна тела способна за послове које не могу да
обављају слободни људи са њиховим слабим телима. Kада би се људи разликовали по
телесном изгледу, они гори би требали бити подређени бољима. Исто ово и важи за душу
али је теже увидети лепоту душе од лепоте тела. Роб се може постати и према закону,
као нпр. онај ко је побеђен у рату, постаје својина победника. Између роба и господара

55
(по природи) постоји заједнички интерес и међусобно пријатељство, што није случај код
оних који су робови постали по закону или по сили. Политичка власт важи за слободне
људе док господарска за робове.
Власт у домаћинству припада једном човеку, док власт у политичкој држави
припада слободним и једнаким. Неко је господар јер је по природи такав, што исто и
важи за роба и слободног човека. Робови су се подучавали разним пословима, углавном
домаћим. Бити господар значи употребити роба, а не како их стицати. Оно што роб треба
да зна да ради, то господар треба да нареди.
Глава трећа
III књига Политике јесте централни и фундаментални део овог дела, зато што
излаже суштину државе, и то почевши од њеног основног члана: грађанина. Наиме, да
бисмо могли одговорити на питање шта је држава, морамо најпре бити у стању да
кажемо шта је грађанин, - будући да су грађани ти који чине државу.
Али шта је оно што чини грађанина?
Аристотел каже: то није ни наслеђе (зато што је дете грађана), није ни боравиште,
нити судско право (да тужи и буде тужен) – јер то важи и за странце који обитавају у
држави. Прави, тзв. “апсолутни грађанин” је онај који има удела у пословима правде
и у питањима владавине. Дакле, прави грађани су они који имају право да одлучују о
државним питањима, који могу доћи на власт. Из чега онда следи да ће се, зависно од
концепције државног уређења, мењати и концепција грађанина.
Врлина грађанина
Да ли је врлина доброг човека иста као и врлина доброг и ваљаног грађанина?
Општа идеја о врлини грађанина је аналогија са морнаром: као што је бродар
један од чланова заједнице, тако је грађанин. Бродари имају различите способности,
један је веслач, други кормилар, и зато сваки од њих има неку посебну (нарочиту)
врлину. Ипак, постоји нешто што им је свима заједничко, а то је заједнички циљ –
сигурност пловидбе. Тако су у грађани међусобно различити, али им је посао исти: спас
заједништва, тј. државног поретка. Врлина грађанина зависи од државног поретка. С
обзиром да има више облика државног уређења, онда има и више врлина грађанина =>
врлина грађанина. Не може бити једна и савршена (потпуна) врлина, а добар човек је
онај који има потпуну врлину. Грађанин може бити ваљан а да није стекао врлину доброг
човека.
Да ли постоји неко ко у себи спаја врлину доброг човека и врлину грађанина?
Постоји, а то је добар, ваљан владар који је и добар и разборит, док грађанин не мора
бити разборит. Врлина управљача (владара) једнака је врлини доброг човека који, при
том, зна и да влада. Није иста врлини обичног грађанина који треба да зна и да влада и
да се покорава.
Аристотел разликује две власти: господарска власт над стварима неопходним за
живот (онај ко њима управља не мора да зна да их прави, јер то је посао робова),
политичка је власт над слободним људима једнаким по пореклу. Статус грађанина у
различитим државним уређењима: аристократија – грађанска права немају робови и
тети, јер они не могу да негују врлину; олигархија – грађанска права су условљена

56
имовинским цензусом, односно грађани не могу бити тети, али занатлије могу бити
грађани; демократија – грађанин је онај коме је мајка грађанка.
Суштина, есенција грађанина састоји се у његовој способности да обавља извесне
државне функције. То је оно што чини грађанина грађанином. Поставља се питање: који
је минимум функција за чије обављање грађанин треба да буде способан?
Да буде поротник и члан скупштине.; - односно, учесник у правосуђу и у власти.
Грађани су учесници у временски неограниченој власти, тј. као судије или
скупштинари. Међутим, има оних уређења која немају такве функције или, пак, нису
на неограничено време, стога се дефиниција грађанина коригује у: онај ко може да
учествује у саветодавној и судској власти, док се држава дефинише као скуп таквих
грађана способних за економски независан живот.
Важно је поменути и то да се држава мења са променом устава: када се промени
устав, промениће се и држава, односно: после промене устава, то више није иста држава.
Дакле, идентитет државе лежи у њеном уставном уређењу (уставу). Идентитет уставног
уређења гарантује идентитет грађанина пре свега (ко је тај ко има право да учествује у
власти: јер то није исто за олигархију, демократију и тираниду, нпр.), а самим тим, и
идентитет државе. Другим речима, уставом се одређује грађанско право и државни
идентитет.
Питање врлине грађанина, или доброг грађанина: добро државе је задатак и
дужност свих грађанина, и грађани су добри (поседују грађанску врлину) онда када
помажу државно уређење. Заједнички циљ свих грађана је безбедност и очување државе.
Одавде, међутим, следи да је, будући да је уређење релативно, могуће имати
доброг грађанина који је рђав човек; односно, да се концепција доброг грађанина и
доброг човека не поклапају нужно.
Такође, будући да се држава састоји од више различитих делова/сталежа, одатле
следи и то да немају сви грађани исте врлине.
Врлина грађанина као доброг грађанина састоји се у томе да буде у стању и да
влада и да се покорава. У том смислу, и сам владар мора имати врлину поданика, то
јест мора знати да се покорава, јер то је најбољи начин да се научи владању. Дакле,
владар мора да прође покорност, али ниједан слободан човек не треба да стиче врлине
робова.
Разлика између владара и поданика састоји се дакле у томе, што владар зна све
исто што и поданик, има исте особине и врлине, осим што, поред тога, зна више: поседује
врлину владања.
За Аристотела радник, иако је слободан, није грађанин.
Прво, зато што нема слободног времена, које је неопходно за еманципацију духа.
Друго, зато што је Аристотел сматрао да мануелни рад огрубљује и поробљује душу,
чинећи је непогодном за рађање истинске врлине, а самим тим, и стицање почасних
положаја.
Грађани су сви они који могу да се прихвате учешћа у почасним положајима,
који су слободни од рада за задовољавање основних животних потреба. Радници нису
грађани.

57
 Ту се Аристотел разликује од Платона: јер Платон не одриче радницима статус
грађанина, али њихову улогу у држави своди на покоравање. Радници, економски сталеж
је сталеж који снабдева државу и остале сталеже свиме што им је потребно за живот, и
то је сав њихов посао. А врлина економског сталежа састоји се у томе да поштују одлуке
владара (нагони-воља-ум).
Тако да, иако Платон не одриче привређивачком (=радничком) сталежу статус
грађанина, не даје му ни никаква права, што се тиче одлучивања о државним питањима,
што је отприлике исто оно што и Аристотел чини.
Вештина стицања није исто што и вештина вођења домаћинства. Задатак првог
је да прибави, а другог да употреби.
Најмање раде сточари, неки људи живе од лова, док највећи део живи од
обрађивања земље и питомих плодова.
Рат је природна вештина стицања, а и лов је једна њега грана. Један вид вештине
стицања је део вештине вођења домаћинства јер је потребно да домаћинство проналази
и набавља залихе средстава неопходних за живот.
Постоји једна природна вештина стицања, коју треба да познаје домаћин
породице и државник. Свака вештина има своју границу, која представља број и
величину оруђа. Богатство је само мноштво оруђа.
Вештина богаћења је још једна врста вештине стицања. Многи сматрају да је
једина вештина стицања ова вештина богаћења и да је то једно те исто. Свака ствар коју
поседујемо има двоструку намену, једна од њих јесте трампа. Размена је поникла из
ситуације где људи имају једних ствари више, а других мање него што им је потребно.
Трговина овакве врсте по природи не спада у вештину богаћења.
У првобитној заједници (породици), за разменом се није осећала потреба. Она се
појавила тек кад је заједница постала већа. Оваква врста размене је сасвим природна и
не спада у вештину богаћења. Међутим, из ове размене се наравно развија и она размена
која за циљ има богаћење.
Појавом новца, долази до преображавања размене у трговину. Предмет вештине
богаћења у првом реду је новац. Новац, сам по себи, предмет је без вредности, све док
се не конвертује. Циљ вештине богаћења, тј. богатство и стицање новца, није ограничено
средствима. Док богаћење нема граница, вештина вођења домаћинства их има јер
задатак вештине вођења домаћинства није богаћење. Циљ богаћења је гомилање новца.
Пошто је жеља за животом неограничена, тако су и средства за њено остварење
неограничена. Неки људи праве од свих врлина и вештина средства за богаћење.
Глава четврта
Најважнији елемент вештине стицања је трговина. Трговина се дели на:
1. Поморску,
2. Копнену
3, Трговину на мало.

58
 Оне се разликују по ризику и количини добити. Други елемент вештине стицања
јесте зеленаштво а трећи најамни рад.
У најамни рад спадају:
1. Занати и
2. Физички рад.
Овај најамни рад се налази између зеленаштва, које се заснива на размени, и
трговине, која се заснива делимично на размени.
Опште правило за богаћење: монопол. Пример: Талет, који се користио
астрономијом предвидевши велики род маслина и показавши моћ мудрости. Неки
државници сматрају да им је једини задатак остваривање монопола ради прихода.
Глава пета
У већини политичких држава, грађани и владају и потчињавају се, јер људи по
природи треба да буду једнаки. Али опет долази до сукоба јер они коју су на власти
временом захтевају да се разликују од потчињених.
У вођењу домаћинства: (1) више бриге треба посветити људима него
некретнинама, (2) више се треба бринути о ваљаности људи него о добром стању имања
и (3) више се треба бринути о слободнима него о робовима.
Роб апсолутно нема своје воље, жена је има али не може да је спроведе а дете има
вољу али недовољно развијену. Свако треба да има етичке врлине, али не у истом
смислу, већ према намени за коју је створен. Онај који влада треба да располаже
савршеном етичком врлином.
Храброст код мушкарца је у складу са задатком да влада, а храброст жене је у
њеној улози као подређене. За све, сем мушкарце, треба да важи: „жени је ћутање накит“.
Роб треба да поседује одређене врлине како не би занемарио своје дужности због
недисциплине и лењости. Подстрекач таквих врлина треба да буде господар, али то не
значи да господар треба да учи роба својим дужностима. Робове треба опомињати више
него децу.
Kњига друга
Глава прва
Држава ће тек постати држава када удружена маса буде у стању да задовољи све
своје потребе.
Расправа о државним уређењима је потребна јер они нису добри. Поставља се
питање да ли становници једне државе треба у свему да учествују? Уколико држава
постане јединствена, она ће престати да буде држава.
Држава је по својој природи једно мноштво, а што је јединственија, то ће
постајати породица, а од породице човек. Држава се састоји и од различитих врста људи.
Спас државе се састоји у наизменичној једнакости, и то мора да важи и за
слободне и једнаке. Не могу сви истовремено владати, већ на одређен временски период
треба да се смењују. Међутим, тамо где је то могуће, боље је да владају једни те исти.

59
 Држава ће бити у најбољем стању онда кад сви грађани буду могли да задовоље
своје потребе, што значи да је нужно да домаћинство достигне одређену економску
независност, која се не може постићи јединством.
Аристотел овде критикује Платонову идеалну државу јер је у њој све заједничко.
Међутим, ако људи имају нешто заједничко, мање ће се бринути о томе, док се појединац
најбоље брине о ономе што је његово. У случају заједничког, појединац неће радити део
посла јер ће мислити да ће неко други то урадити уместо њега.
Што се тиче заједничке деце у Платоновој идеалној држави, ту ће се десити
ситуација да ће одређени грађани одређену децу називати својом јер су она боља од
других. Може се десити и да се деца и родитељи препознају јер су слични, а и постоји
велика могућност да дође до инцеста.
Пријатељство се сматра највећим добром у држави јер ће тада дођи до мање
побуна. Људе на бригу и љубав подстичу (1) својина и (2) вољено биће а грађани
Платонове идеалне државе то немају.
Глава друга
Поставља се питање: да ли посед треба да буде заједнички? Људима је тешко да
живе заједно и да имају заједничке ствари а камоли да имају заједнички посед. Пример
јесу путници који путују заједно и најмањи повод може да доведе до неслагања и свађе.
У неким државама постоје приватни поседи где се допушта пријатељима да се делом
користе поседом. Човек има велико задовољство када има нешто своје, и та љубав је
природна. Они који имају заједничко имање и заједно живе се много мање слажу него
они који имају одвојена имања
Оно што заслужује осуду јесте себичност. Бити себичан значи волети себе више
него што треба.
Поново се критикује Сократ и његова идеја о свему заједничком јер ако и
породица и држава буду потпуно јединствене, онда ће држава престати да буде држава,
или ће постати гора држава исто као кад би се симфонија свела на један једини такт.
Сократ није рекао ни какво ће државно уређење имати они који имају заједничка
добра, јер ако све припада свима, по чему се земљорадници разликују од чувара? Kакву
ће накнаду они добити зато што се потчињавају чуварима и чиме их треба обманути да
би подносили ту власт? Kрићани су нпр. својим робовима забрањивали само приступ у
вежбалишта и ношење оружја, док им је све остало било допуштено. Постоји проблем
настанка две државе у једној: у једној су чувари а у другој земљорадници и остали
грађани. Сократ није одредио какво треба да буде уређење, васпитање и закони
земљорадника. Платон је по питању жене говорио како су жене способне за исте ствари
као и мушкарци и наводи пример како керуша може на исти начин да чува стадо као и
обичан пас. Међутим, овај пример не може да се примени јер код животиња нема
домаћинства. Сократ има и опасан начин постављања власти, јер он жели да на власти
увек буду исти. То доводи до побуне оних људи без вредности. Сократ каже да бог одмах
при рођењу у једне ставља злато, у друге сребро па је принуђен да једне те исте ставља
на власт.
Немогуће је и да држава буде срећна ако није срећна њена већина или сви или
неки њени делови.

60
 Глава трећа
Kритика Платонових Закона. Држава мора да се за вођење рата служи не само
оружјем које је корисно за њено земљиште, већ и оним које је корисно и у спољним
крајевима. Тако држава успоставља спољнополитички живот.
Сократ каже да имање треба да буде онолико колико је довољно да се може
умерено живети. Међутим, може се живети умерено и бедно. Било би правилније рећи
умерено и дарежљиво, јер су то одговарајуће врлине вођења имања.
Неограничено рађање деце постаје узрок сиромаштва у државама, а сиромаштво
је узрок побуна и неваљаштва.
Платон жели да државно уређење не буде ни демократија, ни олигархија, већ
нешто између њих: политеја и састоји се из тешко наоружаних грађана. Неки кажу да је
најбоље државно уређење мешавина свих, као нпр. Спарта, где се комбинује монархија,
олигархија (геронат) и демократија (ефорат).
У Законима се помиње да би најбоље државно уређење била комбинација
демократије и тираниде, мада се ово двоје не могу сматрати државним уређењима или
веома лошим. У Платоновој држави немамо монархију, али имамо елементе олигархије
и демократије али нагиње више олигархији.
Глава четврта
Неки кажу да је најбоље уредити питање имања јер оно највише доводи по
побуна. Имовинска једнакост није тешко изводљива при стварању државе, али јесте
уколико држава већ постоји. Предлог како би се имања могла најбоље поделити је да
богати ћеркама дају мираз а туђи мираз не узимају док сиромашни не треба да дају мираз
а требало би да га узимају.
Солон је донео закон који забрањује да се стиче колико ко хоће. Закони забрањују
продају имања. Kод Локрана важи закон да се имање не сме продавати осим ако се не
утврди да се неком десила несрећа.
Људи дижу побуне не само због имовинске неједнакости већ и због неједнакости
у почастима. Маса се буни због имовинске неједнакости, а образовани људи
незадовољни су ако су почасти једнако распоређене.
Највеће неправде људи чине због жеље да превазиђу друге, а не због потреба.
Приликом уређивања државе мора се водити и рачуна о војној сили. Имања
морају бити довољна и у случају спољне опасности. Имања треба да буду толика да се
спољним непријатељима не исплати да ратују да би добили више, али ни да се не исплати
ни онима који немају толико.
Имовинска једнакости није од велике користи осим што стишава побуне. Људи
би се могли побунити јер би сматрали да заслужују више него једнак део, и крећу да
склапају завере и побуне. Захтеви, за којима маса тежи, немају граница.
Да би се спречиле завере и побуне, потребно је васпитавање племенитих тако да
не желе да имају више, а оних који су зли да не могу да имају више. А то се дешава када
њих има мање и ако им се не чини неправда.

61
 Фалеја сматра да у државама треба да постоји двојака једнакост: једнакост у
имању и једнакост по васпитању.
Глава пета
Хиподамова држава би имала 10.000 грађана и делила би се на три класе:
занатлије, земљораднике и ратнике. Земља би се делила на: свету, заједничку и
приватну. Света земља би служила за средства за службу боговима, заједничка за
живот ратника а приватна би припадала земљорадницима. Према Хиподаму постоје три
врсте закона јер постоје три врсте ствари због којих долази до парница: увреда,
оштећење и смрт. Он је успоставио и један врховни суд који би решавао све парнице.
Међутим, у његовој држави може дођи до сукоба оних са оружјем и оних без оружја.
Земљорадници немају оружја, а занатлије ни оружја ни земље.
Немогуће је да они учествују у почастима јер ће они са оружјем временом постати
војсковође и заузеће најважније положаје.
Такође, закон по коме онима што пронађу нешто корисно за државу треба да
припадне извесна почаст, пружа могућност и за сплетке у држави. Јер ће људи бити у
недоумици да ли је нешто корисно или није у држави, и тако ће мењати очинске законе.
Може бити да неко укине законе мислећи да је то корисно.
Међутим, законе је добро мењати уколико узмемо пример где у некој држави још
владају закони „првих људи“, оних који су били прости и неразумни. Закони се каткад
морају мењати, али потребна је велика опрезност. Ако се деси да је корист од промене
мала, а навикавање грађана на лако укидање закона рђаво, онда треба допустити понеке
грешке законодавцима. Јер промена неће донети толико користи колико ће штете
властима донети грађани навикнути на непокорност.
Закон нема никакве моћи да учини да му се људи покоравају: та моћ потиче из
обичаја, који се стиже годинама.
Kод Аристотела узроци промене режима су фракцијске борбе, зато што
различити делови државе имају различиту визију и томе шта је праведно: поделе по
богатим, врлим или пореклу (мада је најважнија разлика између богатих и сиромашних).
Kод Аристотела нема метафизичке визије историје; плус још један мотив – неко осећање
за правду може навести људе да изврше побуну. Људи желе револуције не да би стекли
оно што имају оно што имају они који су на власти, већ зато што увиђају да они који су
на власти то што имају стекли су на неправедан начин.
Промене се дешавају на два начина:
1. Или се мења државно уређење – демократија у олигархију,
2. Или се не мења државно уређење, већ прелази у друге руке – на пример у
олигархији или у монархији. На пример, демократије пропадају због слободе и обести
демагога – демагози деле државни новац маси и тако изазивају огорчење богатих, или
прогоне богате да би им конфисковали имање. Богати руше демократију и успостављају
олигархију (раније су тирани били демагози, а сада су демагози вешти говорници).
Узроци пропасти могу бити унутрашњи (сами од себе) и спољашњи (нпр. кад се у
близини налази држава са супротним државним уређењем; слично Атини и Спарти –
Атина је обарала мањинске владе, а Спарта већинске).

62
 Средства очувања државног облика:
1. У слободној држави треба пазити на законитост, а посебно на мале
незаконитости које у почетку једва примећују, а нагомилавањем доводе до великих
промена.
2. У аристократији и олигархији треба одржавати строгу једнакост (нпр. кратки
мандати онемогућују злоупотребу положаја).
3. У случају пораста богатства или сиромаштва треба мењати висину цензуса.
4. Треба се чувати да нико у демократији, олигархији, политеји не стекне
превелику моћ.
5. Треба јачати средњу класу.
6. У демократији треба чувати богате, у олигархији сиромашне
7. Најважније средство за одржање државног уређења је васпитање које одговара
државном уређењу.
Глава шеста
Излаже најбоље начине организовања појединих државних облика. Излагање
почиње демократијом. Постоје два узрока због којих постоји више врста демократије.
Различит састав становништва. Негде мноштво (већину) чине сељаци (земљорадници),
негде занатлије, негде најамни радници (тети).
Други је услов ако се основне особине демократије нађу у другачијем споју, онда
чине другачије демократије. Један облик демократије ће имати мање особина
демократије, други више, трећи све особине демократије.
Претпоставка демократског облика владавине је слобода. Обележја слободе:
1. У демократији је праведно оно што је једнако према броју, а не према
достојанству (вредности). Власт припада мноштву или народу, па оно што већина
одобри је праведно – сви грађани су једнаки, односно влада већина (сиромашних).
2. Да свако живи како хоће (најбоље је да људима не влада нико).
Особине демократије:
1. Сви грађани могу да буду бирани за све функције у власти.
2. Органи власти се бирају.
3. Цензуса нема или је врло низак.
4. Службеници остају кратко време на положајима.
5. Врховни орган је народна скупштина (учешће у власти се плаћа).
Особине демократске владавине су: простота порекла, сиромаштво,
необразованост. (Супротно томе племенити род, богатство, образовање је владавина
неколицине.)
Од свих врста демократије најбоља је она у којој владају земљорадници и
сточари зато што је њихово богатство средње, одани су свом раду, не жуде за влашћу,
довољно им је да бирају државне службенике а бирају их међу најбољим грађанима.

63
Рђаве демократије су оне у којима живе занатлије, трговци и тети, јер воде рђав живот
и њиха делатност нема везе са врлином. Такав народ лута тргом и градом, лако се скупља
на скупштинама, супротно земљорадницима који су расути по селима и немају времена
за такву врсту активности.
Најекстремнији облик демократије је онај у коме сви грађани учествују у
власти (ниједна држава то не може поднети – алудира на Атину). Демократија се неће
одржати ни ако се сувише излази у сусрет вољи сиромашне већине. Прави демократа
мора тежити за тим да маса не буде сиромашна, јер је то узрок због кога се квари
демократија. Покушати благостање учинити трајним.
Јер да би се једна држава сачувала, потребно је да сви њени делови желе да буду
и остану исти.
Јер онај ко је достојан мора да влада, било да он то хоће или не.
Да би одређена држава била уређена, сви треба да имају довољно времена да буду
ослобођени брига око свакодневних животних потреба. Kод Kрићана се још није
догодило да су се робови побунили. Разлог томе је можда чињеница да нису имали
суседних земаља које би материјално помагале устаницима. Што се тиче Лаконаца, они
су били окружени непријатељима.
Kако треба поступати са робовима? Ако се са њима благо поступа, постају дрски,
желе да буду једнаки са господарима и кују завере јер бедно живе.
Попустљивост према женама је такође мана лакедајмонске државе. Kао што се
породица дели на мушки и женски део, тако се и држава дели на мушко и женско
становништво. Уколико нису уређени закони који се тичу жена, онда половина
становништва неће бити регулисано законом. Законодавац у Лакедемону је хтео да
створи мужевну државу и тако је у потпуности занемарио жене. Оне живе раскалашно у
сваком погледу али и раскошно. У Лаконаца су о многим стварима одлучивале жене.
Kаква је разлика да ли су на власти жене или људи којима опет владају жене? Смелост
није корисна у свакодневном животу, већ само у рату, тако да су жене наносиле штету
држави, што се могло видети у рату са Тебанцима. Нису биле ни од какве користи као
жене у другим државама и унеле су већу пометњу него непријатељи. Што се тиче имања,
жене су биле власнице две петине целокупне земље, што због наследства тако и због
мираза.
Државно уређење у Спарти је било лоше што је последица малог броја
становника. Законодавац је подстицао рађање, тако што је једне ослобађао пореза,
других дужности итд.
Ефорат је лоше за државно уређење јер тако у скупштину могу да уђу
сиромашни, који су потпукљиви. Међутим, држава од ње и има неке користи јер се тако
народ смирује због могућности да учествује у власти.
Ни геронат није добар за уређење. Поставља се питање да ли је добро да они до
краја живота доносе одлуке јер ум стари исто као и тело.
Ни сиситије нису добро уређене, јер свако мора да допринесе у количини хране
а они који су врло сиромашни нису у стању да подмире тај трошак.

64
 Лаконци су се превише бавили ратом и нису успели да се одрже током мира. У
току рата им је државна благајна углавном празна, јер им је систем прикупљана пореза
лош. Земљиште држе Спартанци и они једни од других и не траже нарочито да се плаћа
порез.
Глава седма
Између критског и спартанског уређења има сличности, оба уређења имају
сиситије, ефоре који се на Kриту зову козми и геронте који се на Kриту зову Већем.
Некада су и Kрићани имали краљевство али су га укинули и заповедништво у рату су
преузели козми.
У сиситијама се сви хране о државном трошку. Kао и у Спарти, и на Kриту се
козми бирају међу народом што има негативне последице које су горе објашњене.
Kозми немају прилике да се богате као Веће јер живе на острву далеко од свих који би
могли да их покваре. Средство које они користе због овог недостатка јесте насилна
власт.
Kозме често збацују њихове колеге, а често се и дешава да козме збацују моћни
људи који временом стекну толико моћи и пријатеља да створе монархију или
династеју.
Највећа предност Kрита је та што лежи на мору и није у опасности од
непријатељског напада.
Глава осма
И за Kархедонце се сматра да имају добро државно уређење. Спартанска, критска
и кархедонска државна уређења су веома блиска.
Доказ да је неко државно уређење добро је тај што народ од своје воље остаје у
том државном уређењу, без икакве побуне.
Kод Kархедонаца имамо институцију сличну ефорату, веће Сточетворице.
Разликује се по томе што се ефори бирају из народа док се овде већници бирају према
врлинама и заслугама. Kраљеви и герусије су такође слични краљевима и геронтима,
али у кархедонском случају краљеви нису увек из исте породице.
Одступања од начела аристократије води у олигархију, а од политеје у
демократију. Оно што је карактеристично за све ове државе је да краљеви и геронати
могу да изнесу одређене ствари пред народ, који ће одлучити уколико се у одлуци не
сложе краљеви и геронти, што у другим државама није случај. Случај пентарса, који су
представљали савет од пет чланова а подређени краљевима, и који имају веома широка
овлашћења између осталог да се сами међусобно бирају, сазивају Веће стотине, владају
дуже него остали, води ка олигархији. Међутим, они не примају плату, судске одлуке
доносе остали органи, те се може говорити и о присуству аристократије.
Многи о кархедонском поретку говоре као поретку који скреће од аристократије
ка олигархији, јер се носиоци власти, осим према врлинама и заслугама, бирају и према
богатству јер је наводно немогуће да један сиромашан човек води државу и да има
довољно слободног времена за себе. Ако узмемо у обзир да је бирање власти према
богатству олигархијски, а према врлини аристократски, онда је кархедонско уређење

65
неко треће. За одступање од аристократије треба кривити законодавце јер нису успели
да омогуће најбољима довољно слободног времена да се баве државним пословима.
Тамо где врлина није на највећој цени, нема чврстог упоришта за успостављање
аристократије. Треба да владају они који могу најбоље да владају.
Један човек ради добро само један посао што значи да један човек не треба да
буде на више функција.
У случају горенаведених државних поредака, који су олигархијски, они се
задржавају зато што увек један део свог народа шаљу као колонисте у одређена подручја
како би се обогатили.
Расправља о идеалној најбољој држави
Претпоставка и најбољи начин живота и за појединце и за државу је онај у коме
врлина може да се отелови у добрим делима – односи се и на политички (практични
живот) и на филозофски живот (ослобођен обавеза и посвећен размишљању), то је живот
у делању у складу са врлином; не мора да буде управљен само на друге људе, него је то
још у већој мери делатност мишљења ради мишљења.
Практични опис најбоље државе
Принципи најбоље државе су: број становника у складу са величином земље (не
може се унапред аритметички одредити) мора бити такав да држава буде економски
независна и да буде полис (град-држава) законски уређен, а не народ као политички
неорганизовано мноштво. пошто су начини да се живи срећно различити, постоје
разлике у државним уређењима. Ипак, у свим државама има нужних ствари које морају
постојати без обзира на разлике: довољно хране, занати и уметности, оружје, новчане
резерве, брига о божијој служби, један службеник који ће се старати о користи и правди
међу грађанима.
Срећа државе је неодвојива од врлине. У апсолутно најбољој држави грађани се
не баве земљорадњом, ни трговином, јер је за државне послове и неговање врлине
потребно слободно време. Слично Платону, у идеалној држави постоје две класе:
ратници и управљачи, који су одвојени од земљорадника и других нижих класа, који
су принуђени да раде физички. Међу грађане спадају само ратници, саветници,
судије. Морална држава је она у којој су морални грађани, а они постају морални или
због природних склоности, или из навике, или уз помоћ разума; при том навика може да
промени природу, а разум и природу и навику, па је из тог разлога васпитање веома
важан за добро уређену државу (физичке вежбе, читање, писање, цртање и музика).
Два принципа поделе:
1) број оних који владају - класификација по квантитету
2) сврха владања - класификација по квалитету
Они облици државног уређења у којима појединац, мањина или већина влада на
општу корист су нужно исправни.
Они облици у којима се води рачуна само о интересу једног човека, мањине или
већине која влада су нужно изопачени.

66
 Исправна уређења Изопачена уређења
Монархија – владавина једнога Тиранија - самосилништво
Базилеја - краљевство
Аристократија – владавина Олигархија – владавина богатих
неколицине најбољих
Политеја – владавина већине, Демократија – владавина
мешавина олигархије и демократије сиромашних
- заступају опште интересе и зато су - имају у виду само интересе
владајућих законита државна уређења; и зато су незаконита државна.
уређења;

Разлог постојања више облика уређења: постојање више делова државе (држава
као мноштво), земљорадници, занатлије, трговци, тети, ратници, судије/саветници,
богаташи, владари
Држава која се с правом тако зове (= срећна држава) треба да води рачуна о
врлини својих грађана. Држава постоји ради делања према моралним законима. У трима
наведеним исправним уређењима, они који су на власти се истичу високим степеном
врлине. У најбољој држави врлина грађанина и врлина човека мора бити иста. Али, у
политици не треба испитивати само најбоље државно уређење.
По апсолутном мерилу, најгоре државно уређење је тиранида, а најбоље
басилеја.
1.Басилеја је најбоља, јер највише личи на божанску владу. Идеално би било
наћи владара који би својом способношћу и врлином засенио све остале. Њему не би
требали закони јер је он сам закон-бог међу људима.
Конструкција апсолутно најбоље владавине је могућа само ако оснивачу државе
стоје на располагању најбоља земљишна добра, најбоље људство и материјална средства
у неограниченој мери.
Овај облик владавине садржи у себи више подоблика:
1. Спартанска - доживотно војсковођење монарха;
2. Једновлада из јуначког доба, према закону, уз пристанак поданика и по
наслеђеним обичајима. Тај облик владавине додељивао је краљу ограничену власт-краљ
је војсковођа, судија у спору и врховник у богослужењу;
Спартански вид краљевске власти и панбасилеја представљају две крајње тачке
на лествици краљевина уопште: спартанци дају најмање овлашћења краљу, а
свекраљевство највише. Преостала три облика су између њих. Сваки од ових пет облика
је законита и легитимна владавина (пристанак поданика).
Kако долази до промене облика владавине који зовемо краљевином? Аристотел
верује да је краљевство било карактеристично за древна времена, јер су се тада тешко
налазили људи који су се истицали врлином, па је владавина поверавана најбољем.
Овај облик владавине могао је постојати само у малим државама. Kада се доцније

67
појавило много више изврсних људи, јавила се потреба за формирањем такве заједнице
у којој би владала множина најбољих. Тада је настала политеја. Kада су се најбољи
изопачили и уместо грађанске врсноће почели да цене богатство, па су се богатили на
рачун осталих у заједници, настала је владавина малобројних (богатих). Од ње је
настало самосилништво, од њега пучка владавина. Похлепа је малобројне богаташе
остављала у све мањем и мањем броју, све док није остао само један, самосилник, против
кога су били сви. Најзад, пук је свргао самосилника и засновао своју владавину.
Kакву силу треба да има краљ? Аристотел: сила је краљу неопходна, без обзира
на то да ли он влада према законима (јер тада му је сила потребна да би закон спровео)
или влада као самосилник (изабрани, законити и признати, изабрани судитељ). Њена моћ
треба да буде толика да буде јача од било ког појединца, од било које организоване
групе, али слабија од пука у целини. Готово једнаку вредност као и монархија има
2. Аристократија: владавина најбољих и најспособнијих; оно државно уређење
у коме владају грађани који су апсолутно најбољи по врлини. Само су у тој држави
добар човек и добар грађанин апсолутно једно исто, док су у другим државама људи
само релативно добри у односу на своје државно уређење.
У овој држави би сви грађани долазили на власт редом, у својим зрелијим
годинама, јер би сви били способни, а имали би једнака политичка права.
За одржавање и напредовање такве државе морају да буду испуњени сви
природни услови: плодно земљиште, повољна клима... тако да живот становника не буде
ни убог ни раскошан. Ова држава треба да је средње величине, ни превелика и
пренасељена, ни премала, већ толика да може бити аутархична и лако прегледна.
Главни задатак сваке државе треба да буде унутрашње усавршавање, а не
спољашње ширење. Најважније од свега је васпитање грађана- – стицање политичке
способности за учествовање у државној управи, али и способност покоравања властима;
Васпитањем се ствара принцип једнакости, који треба строго да се спроводи, тако да
ниједну службу не може трајно вршити један грађанин, већ више њих, наизменично.
Овакву најбољу државу могу остварити само они људи који поседују разум и
ратничку храброст.
3. Политеја: Три ствари на основу којих се тражи политичка једнакост су
слобода, једнакост, врлина. Мешавина богаташа и сиромаха је политеја или уставна
влада, мешавина демократије и олигархије.
Олигархијски елемент: богаташи бивају кажњени ако не учествују у суђењу;
органи власти бирају се гласањем;
Демократски елемент: сиромашни добијају плату ако учествују у суђењу; органи
власти се не бирају према имовинском цензусу;
4. Тиранида: једновлада у којој владар има самовладарска овлашћења и
господарску власт; законита је ако поданици својом вољом прихватају таквог владара
и ако је укорењена у наслеђу; самосилништво је изопачена панбасилеја, свекраљевство.
Тиранија је монархија у којој владар влада без икаквих ограничења. Нико од слободних
људи не подноси својевољно ту владавину.
Врсте тираниде:

68
 1. Варварска - даје тиранску моћ владару, али је законита и по очинским
обичајима (наследна и у традицији)
2. Изборна, ајсимнетеја - древни облик ‘’изабраних судија’’; изборна, а не
наследна једновлада. Изабрани краљ је могао владати доживотно, или одређено време,
или док се не заврши одређени посао. И овај поредак даје краљу самосилничку моћ, али
је законит јер је вршен избором и уз пристанак поданика;
3. Панбасилеја - један влада свима као господар државе и свог народа или многих
народа, слично као што отац управља домаћинством.
5. Олигархија-подврсте:
1, Власт која се расподељује према пореским разредима, али је цензус толики да
они сиромашнији тај цензус не могу да пређу; уколико неко ко је сиромашан стекне
потребни иметак, стиче право суделовања у власти;
2. Државне службе условљене су високим пореским доприносима, и они који то
могу да испуне међу собом деле положаје;
3. Облик у коме син наслеђује оца;
4. Облик наследне владе у којем не влада закон него владари. Овај облик
владавине мањине одговара самосилништву међу монархијама и петом поретку међу
демократијама.
У владавини мањине преврат изазива величина иметка: што је већи иметак, то
је мање учешће закона у владавини, и све је мањи број владара, све док се у владавини
силних (велможа) тај број не сведе на свега неколико породица, или само једну, а
владавина закона у потпуности не одбаци.
Kорекција квантитативног принципа поделе државних уређења:
Олигархија = владавина мањине, а пошто је обично мањина богата, владавина
богаташа;
Демократија = владавина већине, а пошто је обично већина сиромашна,
владавина сиромаха; проблем: Могуће је да у држави буде већина богатих, а мањина
сиромашних / Kако бисмо назвали тај државни облик?

То што мањина/већина влада ствар је случаја,

То није мера разликовања олигархије и демократије, него сиромаштво/богатство.
Од надмоћности богатих или сиромашних зависи да ли је уређење олигархијско или
демократско.
6. Врсте демократије:
1. Демократија у којој власт припада подједнако свима: и богатима и
сиромашнима, у којој они имају иста права и слободе.
2. Демократија где су функције у власти условљене ниским цензусом. Свако ко
има извесно богатство учествује у власти, а ако га изгуби, губи право учешћа у власти.
3. Демократија у којој учествују у власти само грађани беспрекорног порекла;

69
 4. Демократија где у власти учествује свако ко је грађанин, без обзира на
порекло, али и ту влада закон;
5. Демократија где врховна власт припада маси, а не закону. Таква власт је
деспотска, еквивалентна је тираниди међу монархијама; за то су криви демагози, јер
преносе сва права на народ-колективног владаоца (те их више не регулишу закони) и
тако стичу утицај и моћ. То уопште није државно уређење, јер тамо где не владају
закони, нема ни државног поретка. У законитој демократији нема демагога, него су
најбољи грађани на челу државе.
Апсолутно, релативно и реално најбоље државно уређење
У чему је контроверзија?
Апсолутно најбоља: најбоља према апсолутном мерилу - басилеја
Релативно најбоља: најбоља за дате околности
Реално најбоља: најбоља према датим условима - политеја
Релативно најбоље државно уређење постоји онде где је број грађана који га
усвајају и желе да он траје већи од оних који га не желе. Зависи од реално датих
околности, те може бити и монархија и аристократија и политеја
Просечно најбоље државно уређење је оно које је најподесније за све државе.
Реално најбоље : политеја
Политеја је компромис демократских и олигархијских елемената; одржива,
стабилна, мешавина; омогућује и народу и богаташима да учествују у власт нагиње
демократском начелу.
Најбоља државна заједница је она у којој је:
1. Средња класа многобројна и јача од друге две (богаташа и сиромаха)- има
доминантан положај.
2. То је најстабилнија владавина, која онемогућује стварање тираниде, која се
јавља или у крилу неумерене демократије или неумерене олигархије. У политеји је
средњи сталеж довољно бројан и богат да државу заштити од самовоље богаташа и
превртљивости народне масе.
3. Политеја је мерило оцењивања и за све остале државне облике: уколико јој се
приближавају- онда су бољи.
4. Политеја је замисливија од свих других облика владе
5. Није далеко од аристократије.
Kонтроверзија
Аристотел дефинише реално најбоље државно уређење повезујући демократске
и олигархијске елементе, а и олигархију и демократију сматра лошим уређењима.
Kако се реално најбоље уређење, замисливије од свих других, може заснивати на
елементима лоших поредака?

70
 Аристотел: Демократија је најгора од свих добрих уређења, а од свих рђавих
најбоља. Али: по поставци самог Аристотела, демократија је лоша влада, те не може
бити најгора међу добрима.
Аристотел критикује Платоново учење из Закона, у којима је друга најбоља
држава изграђена од два најгора уређења: демократије и тираниде (а има и елемената
олигархије). Платонову монархију, наиме, Аристотел чита као тираниду.
Ипак, када даје своје најбоље државно уређење (политеја), Аристотел не одступа
много од Платонових Закона.
Аристотел замера спартанском државном уређењу (које Платон хвали) што је
мешовито, а сам протежира мешовиту владу као реално најбољу.
Демократске државе уводе остракизам. Изгледа да те државе највише од свих
иду за једнакошћу, па стога на оне, за које им се учини да су се сувише издигли било
помоћу богатства било помоћу многобројних пријатеља или помоћу неке друге
политичке силе, примењују остракизам и удаљују их из државе на одређено време.
Делови државе:
1. Људи који производе храну (земљорадници), 2. Занатлије, 3. Трговци, 4. Тети,
5. Ратници , 6. Грађани са оружјем, 7. Богаташи, 8. Органи власти, 9. Они који саветују
шта је у интересу државе , 10. Они који решавају спорове
Постоје пет ствари које су измишљене да се завара народ:
1. Народна скупштина
2. Функција у власти
3. Судови
4. Наоружања
5. Гимнастичка вежбања
Три елемента о којима добар законодавац треба да размишља:
1. Саветодавна власт
2. Извршне власти
3. Судску власт
Пробули- претходни саветници Номофилаци- чувари закона
Глава дванеста (прескочили смо анализу по поглављима али нисмо и њихову
садржину него смо објединили да не бисмо прекидали низ)
Надзорник деце (пајдоном) и жена (гинајконом) и сваки други орган власти који
врши сличну дужност представљају аристократске, а никако демократске институције.
Три тачке у којима се разликује постављање органа власти:
Kо поставља органе власти? Kо бива постављен за органе власти? На који начин?
Свака од трију тачака садржи три различите могућности :
Или сви грађани могу да постављају органе власти или само неки

71
 Или сви могу да постану органи власти или само људи одређени по цензусу
По врлини или неком сличном мерилу
Постоји дванаест начина доласка на власт.
Од свих начина постављања на власт два су демократска
Да се сви органи власти бирају између свих грађана било гласањем било
коцком. Или на оба начина
Политеји су својствени следећи начини:
Ако не бирају све истовремено али бирају између свих грађана или одређених
грађана било коцком или гласањем или на један и на други начин
Ако се једни органи бирају између свих а други између одређених грађана и на
један и на други начин.
Ако се једни органи власти бирају између свих а други између одређених грађана,
и то једни гласањем а други коцком, онда је тај начин својствен аристократски
усмереној политеји.
Под надлежношћу органа власти подразумевамо прво да једна власт одлучује,
на пример о државним приходима, а друга о одбрани државе.
Глава тринаеста
Постоје три битне тачке у вези са судском влашћу:
1. Kо може да бира судије – да ли судије могу бити сви или само одређени
грађани,
3. Која је надлежност суда – колико постоји врста судова и
3. На који начин се бирају – гласањем или коцком.
Ако сви могу да буду судије и да суде о свему, онда је то демократски начин
састављања. Уколико само људи из одређене класе могу да суде о свим случајевима, то
је олигархијски, а ако су једни судови састављени од људи изабраних између свих, а
други од људи из одређене класе, онда је то аристократски.
Осам врста суда. Једна је за полагање рачуна, друго ако штогод почини неправду
против начела заједништва, трећа за чинове уроте против устава, четврта за спорове
између чиновника и појединца због изречених казна, пета ο појединачним уговорима
који су веће важности, и мимо тих постоје судови за убиства те за странце. Од суда за
странце, једно је за спорове између њих самих, а друго за спорове странаца и грађана).
Уз то, мимо свих тих врста постоје и судови за мање уговоре, као од једне до пет драхми
и мало више, јер и ο тима се мора судити, али ту није потребно мноштво судија. Против
државног поретка, који ако се не решавају исправно, настају раздори и поремећаји у
државноме поретку. Нужно је, дакле, или да сви суде ο свим већ разлученим стварима,
било гласањем било коцком, или пак сви ο свима једном коцком једном гласовањем, или
ο некима од тих случајева постављају се једни коцком, други гласањем.
Kњига пета
Глава прва
72
 О променама државног уређења. Демократија се заснива на схватању да је
једнакост у односу на било коју ствар апсолутна једнакост. Олигархија се заснива на
схватању да је неједнакост у односу на једну ствар апсолутна неједнакост, па су људи
којима други нису били једнаки сматрали да им ови ни у чему нису једнаки.
Сви облици државног уређења се заснивају на некаквом праву, али га у пракси
погрешно спроводе због чега и настају побуне јер ни једна ни друга супарничка снага
не учествује у државној управи онако како она жели.
Преврати имају двојак циљ:
1. Да се устане против самих принципа државног уређења ради промене и
2. Да се учврсти актуелно државно уређење.
Преврати имају и за циљ да ослабе или учврсте државно уређење, нпр. да у
олигархији повећају или смање моћ олигарха или у демократији повећају или смање моћ
народа.
Побуна увек настаје због неједнакости.
Једнакост је двојака:
1. Једнакост по броју – једнакост по мноштву и величини,
2. Једнакост по вредности – једнакост по пропорцији, као нпр. три је веће од два
као што је два веће од један, али по пропорцији, четири је веће од два као што је два веће
од један јер је два пола од четири а један пола од два.
Два најчешћа облика државног уређења су демократија и олигархија.
Демократија је сигурнија и мање подложна побунама него олигархија. У олигархији се
олигарси боре и међу собом и против народа а у демократији се само народ бори против
олигарха, док су међусобни сукоби безначајни.
Глава друга
На првом месту треба знати ко су ти људи који дижу побунде, на другом шта је
њихов циљ а на трећем због чега почињу политичке смутиње и међусобне борбе.
Седам узрока и повода побуна. 1. Људи постану огорчени једни на друге, 2.
Осионост, 3, Страх, 4. Надмоћ, 5. Потцењивање, 6. Несразмерно јачање, 7. Сплетке
Страх је узрок побуне код оних који су скривили, па се боје казне, и оних којима
прети нека неправда, па желе побуном да је спрече
Презирање је узрок побуна и напада нпр у олигархијама, када су у већини они
који немају учешћа у државној управи, а свесни су тога да су јачи, и у демократијама где
богаташи презиру неред и анархију
Промене државног уређења настају и због несразмерног јачања једне класе. До
промене државног уређења може да дође и без побуна, путем подвала. Разлика у
народности може да буде узрок побуне дотле док се људи различитих народности
потпуно не стопе.
Глава трећа

73
 Промене државног уређења изводе се или помоћу силе или помоћу обмањивања,
сила се примењује или одах од почетка или касније, а обнављивање се изводи на два
начина: 1. када се грађани обмањивањем придобију за промену државног уређења и
касније силом угушује њихов отпор. 2. Kада се од почетка приступи убеђивању и када
власт се задржи уз сагласност грађана који су допустили да буду убеђени.
Глава четврта
Демократије пропадају најчешће због безобразности демагога.
У старо доба је један те исти човек био и народни вођ и војсковиђ, државно
уређење се мењало у тираниду.
Глава пета
У олигархијама долази до преврата на два начина:
Ако властодршци угњетавају народ
Kада је власт приступачна врло малом броју људи, онда сами богаташи, који
немају учешћа у власти обарају олигархију.
Постоје две врсте демагогије:
1. Демагогија међу самим олигарсима
2. Демагогија када олигарски придобију народ демагошким методама
До пропасти олигархије долази и онда када се у крилу једне олигархије ствара
друга, тј. када се управно тело састоји од малог броја људи па сви олигарси не могу да
учествују у влади.
Глава шеста
У аристократијама побуне настају с једне стране због тога што мали број људи
заузима положаје који доносе почасти, а то, као што смо рекли, изазива потресе и у
олигархијама јер је аристократија у извесном смислу олигархија.
До обарања политеја и аристократија долази најчешће стога што сама држава
гази начело правде.
Сва државна уређења пропадају или због унутрашњих или због спољашњих
разлога.
Глава седма
У добро уређеним државама треба, као и иначе, пазити да се ништа не чини
против закона
Јер она једнакост коју демократи траже за масу не само да је праведна него је и
корисна када су у питању једнаки.
А државе се могу сачувати не само тиме што су далеко од опасности да буду
уништене него каткад управо тиме што им је та опасност близу, јер страх повећава бригу
о држави.
Да би се спречила промена државног уређења у олигархији и политеји долази до
увођења пореза.

74
 Они који хоће да врше највишу власт треба да имају три особине:
1. Љубав према постојећем државном поретку
2. Изванредну способност за обављање послова које изискује вршење власти
3. Врлину и праведност
Уопште, очувању државног уређења доприноси све оно што у законима
означавамо као корисно по државу, и најважније правило које сам често помињао јесте:
пазити на онај део грађана који је одан држави буде јачи од оног који то није.
Али од свих мера за очување државног уређења најважнија је она коју данас сви
занемарују а то је васпитање у духу државног уређења.
Глава осма
Басилеја је постала да би се племићи заштитили од народа, а између самих
племића краљ постаје онај који се одликује високом личном вредношћу или делима
надахнутим врлином или истакнутим пореклом.
Kраљ жели да буде чувар, да они који су стекли имања не би трпели никакву
неправду и да нико не би наносио увреде народу. С друге стране, тиранида, како је више
пута речено, нема у виду опште интересе, сем ако је у питању лична корист тирана.
Тиранину је циљ ужвање, а краљу је циљ добро.
Многи поданици дижу се против монарије због неправде, због страха, због
злостављања, а неправда је најчешће проузрокована осионошћу а каткад и пљачком
грађанске имовине.
У највећем броју случајева разјућени људи дижу устанак да би се осветили
тиранину, а не зато да би задобили превласт.
Исто тако страх може да доведе до побуне, јер и то је један од узрока пропасти
заједнички и за републике и за монархије.
Тиранида може да пропадне и на један начин који важи за свако друго државно
уређење, тј. због спољних узрока, ако је нека суседна држава са супротним државним
уређењем јача од ње.
Међутим постоји један унутрашњи разлог пропасти тираниде, а то је побуна
самих учесника у власти.
Постоје два разлога због којих се најчешће склапају завере против тираниде:
мржња и презирање
Басилеја најчешже пропада због ње саме и може се свести на два разлога:
1. Међусобна борба чланова краљевске куће
2. Тежња краљева за апсолутном влашћу
Чим поданици престану да признају власт краља, он ће престати да буде то што
јесте; тиранин, напротив, влада и против воље народа.
Глава девета
Тираниде се могу очувати на два начина који су сасвим супротни

75
 1. Традиционални, 2. Уклањати истакнуте људе чврста карактера
Циљеви тираниде:
Учинити поданике понизним
Посејати неповерење међу грађане
Ослабити грађане и одузети им могућност за неки подхват
Ону класу која је јача тиранин треба да привеже за своју власт, јер ако буде
обезбедио ту заштиту, неће бити принуђен да ослобађа робове нити да одузима
грађанима оруђе
Глава десета
У Држави Сократ не наводи ниједан посебан узрок за промену првог и најбољег
држабног уређења.
Погрешно је исто тако сматрати да се олигархијска држава састоји у ствари од
две државе: од државе богаташа и државе сиромаха
Књига шеста
Глава четврта
Спас демократије је у бројност становништа а спас олигархије лежи у добром
поретку. Kако се маса дели на земљорадничку, занатлијску, трговачку и надничарску
тако се и војска дели на коњицу, лаку пешадију, тешку пешадију и морнаницу. Kоњица
и тешка пешадија су одлике олигархије, па тако, где је земља погодна за гајење коња,
постоји шанса за успостављање олигархије. Лака пешадија и морнарица су одлике
демократије.
Глава пета
О органима власти.
Потребан је на првом месту један који ће се бринути о агори, водити рачуна о
трговачким уговорима и одржавати ред. Готово у свим државама постоји потреба за
продајом и куповином да би се задовољиле узајамне потребе грађана, и то је најбоље
средство да се постигне економска независност због које су се, како изгледа, људи
сјединили у државу.
Други потребан орган јесте астиномија, комунална служба. Она ће се бринути о
државним и приватним зградама, инфраструктури и разграничењем имања. Наредна
служба јесте она која делује у ванградском подручју: агрономи – надзорници поља и
хилорими – надзорници шума. Треба да постоји и служба за примање државних
прихода, чување и расподелу истих на различите гране управе. То раде аподекти –
примаоци и благајници. Службеници који се баве приватним уговорима и судским
пресудама јесу: хијеромнемони – чувари архиве, епистати – бележници, мнемони –
писари и други. Најпотребнија служба од свих јесте она која се бави извршавањем
смртних казни, истицању спискова осуђених и чувањем затвореника. Следећа
најпотребнија јесте она која се бави одбраном и свим војним питањима државе:
стратези – војни команданти и полемарси – министри одбране. Она најбитнија и
врховна власт јесте веће у демократијама или како се негде називају, пробули. Они

76
предлажу законе, председавају народном скупштином. Орган чувара закона припада
аристократији, пробули олигархији а веће демократији.
Kњига седма
Глава прва
Постоје три врсте добра: она која стоје ван нас, телесна добра и душевна добра.
Срећан човек треба да поседује сва три. Врлине се не могу стицати спољашњим
добрима али се спољашња добра могу стицати врлинама. Сваком човеку припада
онолико среће колико има врлине. Најбоља држава је она која је срећна и у којој се
поштено ради.
Глава трећа
Најбоље је делати у сагласности са врлином. Међу једнаким бићима свако има
удела у лепом и добром јер се у томе и састоји једнакост и равноправност.
Глава четврта
Елементи државе јесу:
1. Људство – колико људи треба да буде и какве треба да буду њихове природне
особине,
2. Земља – колика треба да буде и каква. Јачина државе се не угледа у њеној
величини већ у снази, односно, јака је она држава која је у стању да испуни свој циљ.
Велика држава није исто што и многољудна држава.
Чињенице показују да је немогуће дати добре законе држави са великим бројем
становника. Најлепша је она држава у којој је број становника у складу са величином
земље. Ако држава има премало становника, она неће моћи да достигне оно што држава
мора, а то је економска независност. Ако држава има превише становника, држава ће
моћи да буде независна, али то неће бити град-држава већ народ. Држава би требала да
има онолико становника колико је довољно за добар живот у државној заједници.
Глава пета
Богатство и величина земље треба да буду такви да омогућују становницима да
живе, имајући довољно слободног времена. Што се тиче приступачности саме земље,
она треба да буде што неприступачнија за непријатеље, а што приступачнија за саме
становнике државе. Добар главни град треба да има добар положај и према мору и према
залеђу. Сва места треба да буду добро повезана ради одбране. Потребна роба треба да се
лако извози и лако увози што се омогућава добрим положајем града. Што се тиче развоја
поморских снага, државе би требале да имају извесну морнарицу у зависности од жеље
за политичким утицајем у околини.
Глава шеста
О природним особинама становника. Људи морају да буду интелигентни и
храбри како би их законодавац водио ка врлини.
Глава седма

77
 Људи се труде да на различите начине достигну срећу кроз врлину па због тога
постоје различита државна уређења.
Основни елементи сваке државе подразумевају: 1. Храну, 2. Занат – људски
живот захтева многа оруђа, 3. Оружје – ради учвршћивања власти и против спољних
непријатеља, 4. Новчана средства – унутрашње и ратне потребе, 5. Старање о култу –
најбитнији елемент, свештеничка дужност и (6) процењивање државних интереса и
успостављање правде међу грађанима, најнеопходније.
Глава осма
У различитим државним уређењима, одређен број људи се бави одређеним
врстама послова, који су везани за неки од горе поменутих елемената сваке државе. У
држави са најбољим уређењем, грађани не би требали да се баве мануалним радом нити
трговином, јер такав живот нема у себи ничег племенитог и противан је врлини. Они не
треба ни да се баве земљорадњом јер је за државне послове и неговање врлине потребно
доста слободног времена. Поједине дужности се деле према способностима, која је
везана за старост одређене особе. Држава је срећна уколико су сви грађани срећни.
Држава се састоји од два дела: војске и саветодавног дела.
Глава девета
Одвајање грађана по класама потиче из Египта. Египћани се сматрају најстаријим
народом и они су одувек имали законе и државну организацију.
Земља треба да припада онима у чијим рукама је оружје и онима који имају право
да учествују у државној управи и да стога земљу треба да обрађује неко други, а не ови.
Пожељно је да земљу обрађују робови, али да не буду исте народности и да не
буду одважни јер ће у том случају бити корисни на послу и неће покушати да организују
побуне. Поред робова, радници би требали да буду перијеци варварског порекла, који су
сличне природе.
Глава десета
Речено је да земља треба да буде и континентална и приморска и да треба да
буде добро повезана. Положај земље је потребан ради послова грађана и за ратне
операције. Непријатељима треба да буде тежак прилаз а савезницима лак у случају
битке. Град треба да има и довољно воде у случају опсаде. У граду се мора водити
посебан рачун о здрављу становника.
Што се тиче погодних места за одбрану, олигархији и монархији највише
одговара акропола, демократији равница а аристократији утврђења. За добру
одбрану су потребни веома добро утврђени бедеми.
Глава једанаеста
Потребно је имати леп распоред грађевина и градског простора унутар града.
Тако места где се налазе храмови, места око храма, места за вежбање у оквиру тргова и
места за трговину треба да буду прикладно одвојена једна од других.
Глава дванаеста
Срећа у свим државама зависи од две ствари:

78
 1. Правилног циља и сврхе и
2. Средстава која воде испуњењу тог циља.
Човек пун врлина је такав човек који, захваљујући својој врлини, добрим сматра
оно што је апсолутно добро. Јасно је да и његови поступци морају да буду апсолутно
добро и у сагласности с врлином. Држава је добра онда ако су њени грађани који
учествују у њеној управи добри и пуни врлина а по Аристотелу, то право имају сви
грађани.
Да би људи били добри и врли, потребно је да поседују: 1. Природу, 2. Навику
и 3. Разум. Између ових, потребно је да постоји склад.
Глава тринаеста
Неоспорно је да између оних који владају и потчињених мора да постоји нека
разлика. Ту је сама природа дала решење учинивши да у једној истој врсти једно биће
буде млађе а друго старије па је на младима да се потчињавају, а на старијима да владају.
Онај ко хоће да добро влада мора прво да се потчињава. Сама наређења не разликују се
по пословима које треба извршити већ по циљу због кога их треба извршити.
Постоје два дела душе, онај који поседује разум и онај који га не поседује. Увек
горе постоји ради бољег, и свакако је бољи онај део душе који располаже разумом. Тако
се и разум дели на практични и спекулативни. Свако треба да се одлучи за онај део
душе преко којег ће постићи оно узвишеније. Државник треба да доноси законе водећи
рачуна о свему: о деловима душе, о делатностима тих делова душе и нарочито о томе
шта је боље и у чему се састоји циљ.
Веома је опасно то што је један законодавац за похвалу учинио грађане јаким
како би могли да владају суседима јер ће ти исти грађани можда бити у могућности да
то примене и у унутрашњости. Таква држава није срећна.
Разборитост и праведност је потребна свима онима који живе у миру и доколици.
Kао што су душа и тело две различите ствари, тако и душа има два дела: један је
онај неразумни који се манифестује као нагон, а други је онај разумни који се
манифестује као мишљење. Овај неразумни део се стиче рођењем док се разумни стиче
одрастањем, из чега можемо закључити шта настаје прво.
Глава четрнаеста
Законодавац би требао да води рачуна о браку, о томе како да уклони могуће
поводе за несугласице између двоје људи у браку. Такође би требало и да се брине о
годинама између деце и родитеља, јер разлика у годинама не би смела да буде ни
премала ни превелика.
Глава петнаеста
О васпитању деце. Треба забранити срамне речи и природно је забранити и
гледање непристојних слика и представа, као што су одређене статуе.
Kњига осма
Глава прва

79
 Брига о васпитању деце је дужност законодавца. Законодавство о васпитању
зависи од државног уређења. Васпитање треба да буде заједничка брига, као што се
ради у Спарти.
Глава друга
Омладину не треба учити понижавајућим послом а то је посао који тело и дух
чини неспособним за примену врлине и делање у сагласности са врлином. Постоје
четири предмета који се предају: граматика, гимнастика, музика и цртање. Граматика
и цртање се уче јер су корисни у животу и могу се применити многоструко. Гимнастика
учи људе да буду храбри. Данас се људи баве музиком више из задовољства. Њу су стари
увели у систем васпитања јер је потребно да се човек бави нечим у слободно време.
Глава трећа
Децу треба поучавати граматици, јер се помоћу граматике могу уочити многе
друге науке. Вештину цртања би требало изучавати јер је корисна приликом куповине,
јер се пооштреним смислом за лепоту могу спречити преваре. Гимнастика формира
тело а ритмика гипкост. На првом месту треба да стоји племенито јунаштво а не
дивљачност.
Глава четврта
Не треба истовремено напрезати и дух и тело јер су циљеви та два напора
супротни, тј. телесни напор смета мисли а мисаони напор телу.
Глава пета
Музика је корисна за одмор. Пошто музика спада у уживање и пошто је њена
главна особина да изазива праву радост, љубав и мржњу, онда је јасно да људи треба да
уче и да се навикавају у првом реду да правилно расуђују и да уживају у племенитим
карактерима и лепим поступцима. Навика да се жалостимо и радујемо нечем што је
слично инстинском блиска је истинском таквом расположењу. Јасно је да је музика у
стању да души да извесне етичке особине. А ако је музика у стању то да чини, онда је
јасно да музику треба приближити омладини и омладину учити музици.
Глава шеста
Децу треба учити музици тако да и сама могу да је изводе. Исто важи и за
уметност, како би касније била у стању да правилно процењују уметничка дела.
Глава седма
Филозофи су поделили мелодије на: (1) етичке – оне које развијају врлину, (2) на
оне које подстичу на делање и (3) на оне које буде одушевљење. Бављење музиком
доноси вишеструке користи. То су образовање и пречишћавање осећања, затим
разонода, опуштање и одмор од напрезања. У циљу образовања треба узети етичке
мелодије и одговарајуће хармоније, и таква је нпр. дорска хармонија. Сократ је у
Држави увео и фригијску хармонију, али она заједно са фрулом буди страсти и осећања.
Дорска хармонија је најмирнија и има мушки карактер. Дорске песме више одговарају
образовању омладине. У образовању се треба држати средине, онога што је могуће и
онога што је одговарајуће.

80
 Аристотелова критика Платонове државе
Kључно питање: Да ли је могуће и да ли је потребно успоставити онакво
јединство државног поретка какво захтева Платон у Држави?
1. Платон захтева што веће јединство државног уређења. Идеална држава има
апсолутно јединство поретка. Аристотел: Држава је по природи мноштво. (у
квантитативном смислу)
Велики степен јединства је своди на породицу, а најзад и на појединца. Држава
није и не треба да буде једно, јер степен јединства и степен самодовољности стоје у
обрнутој сразмери:
Највећи степен јединства има појединац, који је истовремено најмање
самодовољан, а највећи степен самодовољности има полис, који је мноштво.
Превеликим степеном јединства полис престаје да буде полис, али то не значи
да одређени степен јединства не треба да постоји: јединствена територија, војска, власт...
2. Држава је мноштво и у квалитативном смислу. Грађани једне државе нису
међусобно слични. Због тога је једнакост грађана полиса конвенционална, а не
природна. Грађани су једнаки по својим политичким правима, а не по природи.
3. Против комунизма жена, деце и имовине.
За Платона, приватно власништво је највеће зло за јединство државе. Приватно
власништво служи приватном интересу, а насупрот општем.
Приватно власништво -------------> приватни интерес против општег
интереса
Аристотелови аргументи:
Људи се највише брину за оно што је њихово властито, а много мање за оно што
је заједничко. Ако сваки поједини грађанин има хиљаду синова, он у ствари нема
ниједног сина, јер је у таквој заједници било ко син било кога - и сва деца су једнако
занемарена. Боље је бити стварни братучед (нећак) него платоничарски син.
Важно: не може се прописима избећи препознавање међу крвним сродницима.
Пошто држава није велика, они се могу срести и препознати по физичким
карактеристикама (крв није вода).
У Платоновој идеалној Држави не могу се избећи повреде и убиства, вољна и
невољна, те свађе и грдње, које се никако не смеју чинити према правим очевима,
мајкама и блиским рођацима, за разлику од оних који су нам далеки.
Kорисније је да жене и деца буду заједнички међу ратарима, него међу чуварима,
јер комунизам жена и деце разара пријатељство. Није пожељно да ратари буду много
пријатељски настројени међу собом, јер би онда лако подигли буну против владара. Али:
Платон уопште није регулисао питање комунизма међу нижим слојевима: да ли је и међу
ратарима све заједничко? Такође, питање васпитања нижих слојева уопште се не
разматра у Држави. Платоново правило о вертикалној пропустљивости сталежа јесте
узрок сукоба у држави, због тога што би пребацивање деце из једног сталежа у други
учинило да деца престану да сматрају родитељима цео сталеж из ког су потекли.

81
 Kомунизам жена укида врлину умерености. Лепо је одустати од туђе жене због
уздржљивости. Уздржљивост не постоји тамо где свако може имати сваку жену (у
одређеном животном добу).
Људи се највише труде око онога што је у њиховом власништву и око онога што
воле, а ништа од тога није присутно код грађана у Платоновој држави.
Довољно је речено о томе зашто нема љубави. Треба размотрити Платонову тезу
о заједничкој својини.
Боље је да земљишни поседи буду приватни, а плодови заједнички. Ако би, као
што Платон предлаже, и земља и плодови били заједнички, дошло би до великих немира:
они који много раде на земљи, а мало троше њене плодове побунили би се против
трутова који много троше а мало привређују.
Уместо заједничке својине, треба увести поделу рада, разделити бриге око
послова. Тада неће бити узајамних тужби и људи ће напредовати, будући да се свако
брине о своме. (Имплицитно: ако се свако брине о своме, а око тога се по природи ствари
највише брине, и држава као целина ће напредовати - Аристотелов органицизам)
Задатак законодавца је да осигура општу прихваћеност ове идеје у заједници.
Ако је имовина заједничка, људи не могу да развијају врлину дарежљивости, која
се потврђује само тиме што одвајамо нешто од властитог иметка и дајемо другоме.
Платон тврди да држава=домаћинство, а то није тачно, јер
домаћинство=јединствено, а држава=мноштво. Тек одгојем је могуће чинити државу
јединственом. Да би се обезбедило органско јединство потребна је добра паидеја.
Платон тврди да су жене и мушкарци једнаки у природним способностима (На то
Аристотел никако не пристаје)
Платонова тезом о филозофима владарима заговара владавину увек истог слоја
друштва, што неминовно води до побуне других слојева.
Платон заступа исправно становиште о држави опште среће. Аристотел: Kако је
она могућа без среће већег дела или свих слојева у држави? Штавише, Платон тражи од
владара да жртвују властито блаженство зарад опште среће. Аристотел: Kако ће бити
срећни ратари кад ни владари нису срећни?
Антрополошки аргумент: Човек није онакав аутомат каквим га сматра Платон.
Људска ирационалност, обест, похлепа за новцем и угледом, сујета и охолост су одлика
и најбољих људи, који су прошли најбољу могућу паидеју. Филозофско образовање не
спасава од оваквих слабости.
Уместо Платоновог комунизма, Аристотел се залаже за солидарност приватних
поседника. За грађане би требало да важи питагорејска девиза: Међу пријатељима је све
заједничко. Пријатељство је највеће добро у полису. Зато треба да постоји одређени
степен заједништва имовине. То значи да ће имовина бити приватна, али да ће њено
коришћење бити заједничко.
Аристотелова критика Платонових закона
Осим што је укинут комунизам жена, деце и имовине, друга најбоља држава се
не разликује много од идеалне републике, пре свега када је реч о паидеји.

82
 У Законима је имовина пођеднако раздељена приватницима, тако да свако има
онолико колико је потребно за умерен или добар живот, али то је сувише уопштен
критеријум. Аристотел коригује Платонов став: расподела имовине треба да обезбеди
умерен и дарежљив живот, јер тек умереност и дарежљивост узете заједно спречавају
расипништво и оскудност. Платон изједначава имовину, а оставља рађање деце
неограниченим. Неконтролисано повећање броја грађана не води умерености, већ
сиромаштву.
Целокупна влада у Законима замишљена је као мешавина монархије ( у
Аристотеловом претумачењу - тираније) и демократије, али изгледа да она у себи нема
елемената монархијске власти, већ само олигархијске и демократске.! Пример: 1) избор
управљача путем жреба (заједнички и за олигархију и за демократију); 2) обавеза
присуствовања скупштинским заседањима само за богаташе и начин избора већа
(олигархијски елементи); обавеза учешћа у избору већа важи само за прва два имовинска
разреда - не морају сви чланови трећег и четвртог имовинског сталежа учествовати у
избору; чланове четвртог разреда могу бирати само чланови прва два. Они богатији ће
тако увек бити бројнији у већу.
Платон допушта увећање иметка, али тако да највеће имање сме највише пет пута
премашивати оно најмање. Онај ко тако одређује величину иметка мора одредити и број
деце. Ако број деце премаши величину поседа, многи богаташи постају сиромашни, а
таквима је тешко да не желе преврат.

„ДРЖАВА“ – ЦИЦЕРОН

О Цицерону

Цицерон- римски државник, ,,pater patria”.

83
 Дела: „Држава“, „Закони“, „Дужности“

Свестан да је највећа подела у римском друштву на оне који подржавају народ

(популари) и оне који подржавају аристократске привилегије (оптимати)- да ли се
јавна земља може расподелити да је сиромашни добију
54-51 г. п. н. е. De re publica-крај 1. тријумвирата, пре Цезарове смрти. Дијалог се
смешта у 129. г .п .н .е. -Сципијен је личност за коју се може рећи да је зауставила
аграрне реформе за расподелу земље сиромашних - решио сукоб богатих и
сиромашних
De of iciis - човек по својој природи биће које живи у заједници, води се
интересима, користима. Зато настају градови. Сви људи су једнаки - природно право,
од животиња их разликују разум, говор… Они су чланови универзалне заједнице -
заједно богови и људи. Природа нуди решење како избећи сукоб појединачног и општег
интереса - нема значајне разлике, корисност се не може сукобити са моралом - то што
мислимо да нам користи нешто што није морално проистиче из нашег незнања. Да бисмо
били људи морамо живети ваљано у заједницама.
Да бисмо могли да разазнамо шта је добро или лоше-само размислимо како би
било да сви то радимо. Људска заједница би се распала ако би свако грабио за себе (они
који то раде нису људи). Природна дужност да се никоме зло не чини.
Одлике људи, из њих проистичу одговорности и дужности:
1. Људска природа (универзална, људима и зверима) Од свих друштвених веза
(пријатељске и породичне) најбитнија је она која особу повезује са државом. Дужности
према држави су битније од оних према породици (дужност да се отац убије ако покаже
тиранске особине) јер је држава места у којем се остварјемо као људи
Тиранин влада као да узурпира јавну ствар - влада тако што јавно третира као
приватно-он је као животиња, ниједно људско правило не вреди за њега-треба га убити
2. Kарактер, особине личности-они ће да успоставе обавезу - добре
карактеристике треба вежбати, лоше надокнадити. Најхрабрији треба да буду војници,
талентовани за музику-музичари
3. Друштвени положај - дужности према држави су веће ако је неко
племенитијег рода
4. Професија - зависи од остала 3 елемента
Готово да нема друштвене покретљивости (за разлику од Платона) - свако има
место у друштву и на основу тога има функцију. Најважнија професија је она која се
тиче старања о држави-то заузимају оптимати, аристократе-он их заступа рес публица-
јавна ствар/опште добро (шира ствар), супротставља се рес привата. Лоши облици
третирају јавну ствар као приватну Ослања се на Полибија
Мешовити облик се такође назива република (ужи смисао) - од 3 добра
политичка поретка (Цицерон се залаже за овај облик)-разликује се од civitas - оно може
бити и добро и лоше, било које државно уређење, а република је увек добра oppidum,
urbs-градови, одговара физичкој чињеници да људи негде живе заједно

84
 Држава је својина народа (res populi), а народ (populus) није било који скуп
људи окупљен на било који начин, већ скуп мноштва обједињен заједничком
одлуком да прихвати прописе (законе који долазе од стране власти - ако је
демократија, долазе од народа - проблем са преводом) (iuris consensus) -одлука да се
прихвати правда је бољи превод-народ је онај који се потчињава власти која је у складу
са природним правилима) и ужива заједничку корист (utilitas communion)
Циљ аутора који овако дефинише државу - ако народ нарушава право и правду,
то није народ. За Цицерона народ није већина него они који
1. Прихватају прописе, природне законе (ако не поштују постају као животиње)
2. Имају заједничку корист
Касније је осуђен и протеран. Убрзо се вратио у Рим
Државни облици – сви облици могу бити добри ако се одрже у својој форми, без
утицаја неправде и похлепе. Временом се кваре и прелазе у своје супротности.
Циклична промена државног уређења:
Краљевство се руши под налетом оптимата и народа
Аристократију ће уништити амбиције људи жељних власти
Демократија пропада услед анархије ако се не појави личност која ће постати
монарх и поново успоставити краљевину.
Краљевина најбоља а демократија најгора
Kњига прва
Учесници: Сципион, Туберон, ФИл, Лелије, Мумија, Гај Фанија, Квинт
Сцевол
Недостаје почетни део увода који је изгубљен током времема. У том изгубљеном
делу се говори критички према епикурејским ставовима узимајући у обзир доступан
текст. Епикур је сматрао да свако учествовање у државном и политичком животу
доноси штету, немир и поремећај душевног спокојства.
Природа је људском роду усадила такву потребу, такву љубав за врлином, за
одбраном заједничког живота, да је та сила победила све пријатности уживања и
доколице. Да би врлина достигла своје потпуно остварење, потребно је да се она
примени а не да се она само поседује. Управљање државом представља најузвишенију
примену врлине.
Природно право човека је оно право заједничко свим људима, које је
установљено међу свим људима и које је сагласно природи и разуму. Грађанско право
је право које је неки народ себи створио.
Држава је ту да узме за своју корист све оне најбоље, наузвишеније делове
нашег духа, талента и разборитости. Што се тиче интереса становника, треба им за
њихове потребе оставити толико колико држави преостаје.
Политичку моћ нећеш стећи изненада нити када ти пожелиш да држави, упркос
свим опасностима које јој прете, притекнеш у помоћ, већ само уколико се нађеш на
таквом положају који ти то омогућава.

85
 Оснивање нових или очување већ основаних држава представља врлину која
достиже божанску моћ.
Kреће дијалог. Започиње се расправа о метеорошком феномену који се зове
пархелија, током ког, због преламања сунчевих зрака, долази до појаве две слике сунца
на небу. Овај феномен су Римљани сматрали упозорењем богова на блиску опасност, па
је с тога морао бити пријављен Сенату. Ова два Сунца су заправо метафора за подељено
римско друштво. Сократ се одрекао сваког интересовања за природне проблеме и рекао
да је све у вези са њима проблем, или сувише велики да би га људски ум схватио или
проблем који се не дотиче људског живота. Платон се, након Сократове смрти, упутио
на Сицилију да изучава Питагорина достигнућа.
Архимедова небеска лопта – изграђена од чврстог и пуног материјала, приказује
сазвежђа на небеском своду. Била је веома битна јер се преко ње могло пратити кретање
Месеца и феномен помрачења Сунца. Kао пример зашто је ово корисно се наводи
ситуација у једном логору у Македонији, где је Сципионов отац успео да убеди војнике
застрашене сујеверјем током помрачења Месеца, да је у питању природна појава и да ће
се и убудуће догађати. Још један пример везан је за Пелопонески рат, где је Перикле
успео да убеди преплашене Атињане, током помрачења Сунца, да је у питању природна
појава. О овоме говори Фил. Лелије говори да не би требало да се бавимо изучавањем
небеских појава, већ оним што нам је пред очима.
Постоје веома важни проблеми које треба решити, као што су нпр. политичка
превирања и подељеност у држави у то време. Од познавања природних појава немамо
користи док од решавања политичких проблема имамо. Лелије сматра да треба
изучавати вештине које ће омогућити да користимо држави. Да би могла да се схвати
природа неког предмета током истраживања, потребно је да се схвати првенствено
суштина самог предмета. Сципион каже да је држава својина народа, а народ је скуп
људи окупљен да заједничком одлуком прихвати прописе и ужива заједнички корист.
Први разлог настанка државе је нека тежња за окупљањем. Човек није јединка
која живи сама. Ови скупови су најпре себи одредили одређено седиште (пребивалиште).
Скуп више домова, који је омеђен природним или вештачким положајем, зове се
утврђењем или градом.
Државом треба да управља тело са врховним ауторитетом које ће тој држави
омогућити трајност. То тело треба да тежи оном циљу који је и довео до стварања
државе. То тело може да обавља један човек, мноштво њих или сви. У првом случају је
у питању краљевство, у другом аристократија (власт оптимата) а у трећем
демократија (где је свака одлука народна). За неку власт се не говори колико је добра
већ колико је подношљива.
У краљевству је мноштво ускраћено за учешће по питању заједничких одлука.
У владавини оптимата мноштво једва може да ужива у слободи. У владавини народа,
сама једнакост је неправедна јер је лишена ознаке достојанства (постојање статусних
разлика).
Наведена су три чиста облика државног уређења, и свака од ових може да се
изврне у неко зло. Највише похвале заслужује оно државно уређење које представља
мешавину основних облика.

86
 Слобода се највише постиже у оног граду у којем је на власти народ. Она није
слобода уколико сви нису слободни. У демократији се може десити да одређени
богаташи достигну велику моћ, довољну да успоставе власт једног или власт
неколицине, док се они немоћни повлаче. Међутим, уколико се народ задржи, онда се
таква држава сматра правом државом, јер је тад држава „својина народа“. Најлакше је
постићи слогу у оној држави у којој постоји заједнички интерес.
Спас државе се огледа у одлукама најбољих грађана, нарочито зато што је
природа одредила да не само изузетни људи врлином и духом предводе мање способне,
већ и да они имају жељу да их слушају. Оваква врста уређења је пропала јер људи нису
лепо судили о врлини. Сматрали су да је врлина карактеристика малог броја људи и да
само тај мало број треба да влада. На овом начелу су они богати себи додељивали придев
„најбољих“. Владавина клике представља рђав облик владавине оптимата.
Најгора држава је она у којој се најбогатији сматрају најбољима. Тешкоћа у
одлучивању је власт краља усмерила на већи број људи, а лакоумност и заблуда народа
на неколицину. Ово је омогућило оптиматима да заузму неки средишњи положај, који
је најумеренији. Сам народ многим појединцима додељује особите моћи, па и сам ствара
разлику међу људима.
Сципион као најбоље уређење помиње краљевину. Kраљеви нас освајају
милошћу, оптимати мудрошћу а народ слободом.
Јупитер се сматра краљем богова. Многи су сматрали како не постоји ништа боље
од краља, јер га и сами богови имају.
Римљани су 400 година пре времена у коме се одвија дијалог у Цицероновом делу
имали владавину краљева. Поставља се питање да ли је сам оснивач Рима, Ромул, био
варварски краљ јер су Грци сматрали да су сви осим њих варвари. Међутим, уколико се
узме у обзир цивилизацијски ниво развитка Рима, онда се сматра да Римљани нису
варвари.
Уколико би у људском духу владао краљевски поредак, онда би власт припала
разуму. Разум је најбољи део духа, а ако разум влада, онда не постоји похота, гнев,
лакоумност и све оне одлике које би компромитовале људски дух. Сви делови духа којим
влада разум припадају краљевству. Римљани су одбацили краљевску власт због
неумерене владавине Тарквинија Охолог. Након прогона Тарквинија, људи су се
занели слободом па су прогонили невине, одузимали многима добра, уведени су
конзули са једногодишњим мандатом. Пред народом су спуштени фасци, снопићи
прућа са секиром у средини ношени од стране ликтора пред вишим чиновницима, где
се, у случају спуштања истог, одавало поштовање према некоме или му се давала
предност. Дошло је до увођења права провокације или призива на народ, где су грађани
могли да апелују на Народну скупштину и тако утичу на неку одлуку магистрата или
краља. Такође је дошло до сецесије у римском друштву, и пример за то јесте сукоб
патриција и плебејаца.
Током ратног стања, народ је желео да цела власт буде у рукама једне личности.
Чуварима отаџбине, оцима или боговима су називали све оне којима су се, уз сву
правду, покорили.

87
 Сципион се највише залаже за краљевину. Kада он постане неправедан,
краљевина пропада и краљ постаје тиранин.
Уређење где власт држи тиранин представља најгори поредак. Kраљевину могу
да сруше или оптимати – где ће успоставити аристократију у виду владавине очинског
савета првака који се брине о добробити народа или народ – у чијем случају се
успоставља владавина народа. Уколико се народ не засити слободом, он креће да
прогони и убија прваке и магистрате (државни службеници). Затим народ креће да
напада све оне који подржавају прваке док прваке, који желе да се смањи статусна
разлика, хвале и обасипају почастима. У таквој држави где све врви од слободе, власт
нестаје и у самој приватности па се стога урушава цео поредак (непоштовање очева,
слобода робова, заговарање да су млађи мудрији од старијих).
Сматра да неке државе не треба називати онако како би оне желеле да се зову,
нпр: похлепног човека који влада народом треба назвати тиранином, а не краљем.
Kад оптимати воде државу народ ужива у највећој срећи, лишен сваке бриге јер
њихове бриге су бриге оптимата
Од све ове претеране слободе која је наведена, рађа се тиранин. Претерана
слобода претвара народ и појединца у робове. Тиранин прогони људе заслужне за
државу а народу даје и своје и туђе. Тиранина могу да смакну или добри људи, чиме се
држава обнавља или лоши људи, чиме се постиже друга врста тираније. Ниједно
државно уређење не може се по квалитету поредити са оним који су оставили преци.
Домовина је старија од наших родитеља па према њој дугујемо већу захвалност
него родитељима. Kартагина је доминирала јер је у њој била присутна разборитост и
врлина.
Тријумвири- су трогласно чланство, државно тело које је основано на предлог
Тиберија Граха ради поделе земље сиромашним грађанима Рима. Противио се
Сципион ( Цицерон) и припадници оптимата, али и латински савезници Рима који су
тиме били угрожени. Сципион је на крају успео да забрани рад тријумвата.
Цицерон никада неће схватити природу предмета о ком се расправља, ако најпре
не буде обухваћена његова суштина.
Душе грађа постају меке и размажене и од тог тренутка се закони крше и остају
без господара. Претерана слобода народа води према ропству из ког се рађа тиранин.
Такав је човек као и Пизистрат окружен телесном страном постаје тиранин онима који
су га довели на власт. Основне форме се лако окрену у своју супротност. Господар
уместо краља, клико уместо оптимата, руља уместо народа. Сципион сматра да до такве
промене сигурно не може доћи у здруженом и измешаном поретку.
Kњига друга
Сципион започео са Kатоном, ког је јако ценио и волео. Римску државу није
створио ум једног човека нити ум многих нити ум једног покољења. Она је настајала
током више година и векова. Рим је основао Ромул и након стицања славе, када је
покорио Алба Лонгу, решио је да заснује државу. Он је увидео предност удаљености
града од обале мора, јер ће тако град моћи лакше да се брани узимајући као пример да
се са копна може видети војска док, у случају напада са мора, приликом појаве нечије

88
флоте, не зна се ни чија је флота ни да ли је непријатељска. Приморски градови су склони
прихватању нових језика и обичаја, што потискује оно што је наслеђено од предака. Од
ранијих варварских народа, једино су се Етрурци бавили гусарењем и Феничани
трговином. Једина предност поморских градова је лак извоз и лак увоз добара из далеких
земаља. Рим је имао занимљив положај на мирној реци, преко које је могао да изађе на
море и да тргује морским рутама. Ромул је наредио да се отму сабињанске девојке и
тако изазвао рат који се завршио спајањем два града. Поделио је народ у три трибе
(лицији, рамни, луцији) и тридесет курија.
Увидео је да краљевина боље функционише уколико јој се придружи група
најбољих и тако је успоставио Сенат. Ромул је доста пажње посветио ауспицијама,
односно гатању по лету, певању и зобању птица. Народ је као клијенте расподелио међу
првацима а обуздавао их је глобом у овцама и говедима јер се иметак састојао од стоке
и поседа. Ромул је наводно нестао током помрачења Сунца и народ је поверовао како је
постао бог. Напомиње се да су људи у то време били необразовани и неписмени и да је
ово био један од начина да се објасни његов нестанак. Владало је веровање да су Ромула
убили сенатори, и да би склонили сумњу са себе, Прокул је изјавио како је присуствовао
тренутку када је Ромул постао бог по имену Kвирин. Народ је тугујући за Ромулом
непрестано тражио новог краља. Прваци су тада успоставили међувлашће, односно
период привремене власти до одабира новог краља.
Народ је на куријатској скупштини, која се састајала по куријама ради решавања
најважнијих питања, одабрала Нума Помпилија за новог краља. Поделио је земљу коју
је Ромул освојио народу, показао им је да обрадом њива могу да стекну свако обиље без
пљачке и отимачине. Велике ауспиције, ауспицијама се трагало за божанским знацима и
оне су се обављале да би се знало да ли богови одобравају одређено заседање Сената.
Заседања Сената могла су да се одржавају само у зградама одређенога религиознога.
Помпилије је модификовао све верске институције, успоставио догађаје од забавног
карактера и на крају је остао упамћен по учвршћивају религије и милосрђа.
Након Помпилија, народ је изабрао Тула Хостилија за новог краља који је остао
упамћен по војној слави и великим ратним делима. Од ратног плена изградио зид око
Сената и Скупштине. Увео Правило о објави рата – обред фецијала (20 свештеника
спроводи обреде о објави рата и склапању мира). Убио га је гром
После њега је народ изабрао Анка Марција, који је у рату победио Латине и
укључио их у своју државу. Граду додао брда Авентин и Целиј. освојио шуму на
приморју и учинио је јавним добром. Саградио је град на ушћу Тибра – населио га
колонистима. Држава је постала образованија услед утицаја страног знања и културе.
Демарт је био јако богат и образован човек који је побегао из Коринта у Тарквиније,
његов син је Луције Тарквиније
Kада је Марције умро, на власт је дошао Тарквиније. Он је удвостручио број
људи у Сенату, тако да су они стари чланови називани „оцима старијег рода“ а нови
„оцима млађег рода“. Тарквиније је убијен у завери Анкиних синова и на власт, уз
самостално одобрење народа.
Сенат- су чинили најумнији и најхрабрији људи, који су штитили град оружјем
и разборитошћу. Њихов утицај је јачао, јер су превазилазили све друге чашћу и водили
су строг и узоран живот, а ни богатством се нису истицали. Њихова врлина се превише

89
ценила, јер су помагали грађанима у приватним проблемима, саветовали и налазили
помоћ.
Долази Сервије Тулије. Он није био, за разлику од својих претходника,
предложен од стране Сената, већ је питао народ директно за мишљење који су
одобрили да он буде краљ. Најбољи краљ, мајка му је била робиња, отац краљев
штићеник, служио за краљевом трпезом. Луције је приметио његов таленат док је био
млад, сматрао га за сина, радио на његовом образовању. Ратовао са Етрурцима. Подела
по имовинском (према приходима) цензу на 5 класа + класа витезова, свака класа има
центурије (политичке/војне јединице). Грађани су сами били дужни да набављају
оружје за рат сходно цензу. --на изборима одлучују богатији (даваоци новца - асидуи)
а не бројнији (даваоци деце – пролетари) Овај принцип, према Сципиону, треба увек да
се примењује у држави. О резултату гласања одлучивали су богати а не бројнији, чиме
је остварио основни принцип који увек треба примењивати у држави: да највећи број
нема увек и највећу власт. Свака класа је давала одређени број центурија. Сакупљајући
се по скупштинама на Марсовом пољу. Грађани су се делили по центуријама и свака
класа је добијала онолико гласова колико је давала центурија. Преимућство у гласању
је имао витешки ред (коњаници) односно најбогатији грађани. Распоредом у
центурије, успео је да свима обезбеди право гласа и највећу вредност гласа су имали
они којима је било највише стало да држава има најбоље уређење.
Најбоље државно уређење је мешавина краљевства, владавине оптимата и
владавине народа. Оно што чини римско уређење најсјанијим јесте та посебност која
се не може наћи у другим државама.
Kраљевски поредак је најподложнији променама јер се он урушава грешком
једног човека. Чим краљ крене да господари на мање праведан начин, одмах постаје
тиранин, а од тиранина не може ни да се замисли гори и одвратнији створ. Оно што
недостаје у краљевском уређењу је слобода, која не подразумева покоравање праведном
краљу, већ никаквом.
Нико не може да буде приватно лице кад се ради о очувању грађанске слободе.
Ликург је у Спарти створио институцију од 28 људи (геронат) али је краљу дао
сву извршну власт. Ромул је нешто слично урадио и у Риму стварањем Сената. Ако се
народу додели моћ, он неће добити слободу али ће је осетити и жудеће за њом; још кад
се она помеша са страхом да ће краљ да се претвори у тиранина, онда је крхка срећа
народа, која зависи од воље једног човека.
Kада је Траквиније протеран због силовања, су замрзели краљевску власт исто
онолико колико су туговали за Ромуловом смрти, тачније нестанком. Нису чак могли ни
да поднесу помињање краљевског имена.Након протеривања Тарквинија Охолог,
Публије Валерије је предложио закон центуријанским скупштинама, које су иначе
сазивали магистрати и чије одлуке су сматране законом који је ступио на снагу тек
након одобрења Сената, да се казни сваки магистрат који убије или шиба римског
грађанина без права призива.
Након пада краљевства, Сенат је држао државу у таквом положају да је народ,
мада слободан, имао ограничена права, а о величини ствари је одлучивао ауторитет
Сената, његове уредбе и обичаји. Kонзули су имали једногодишњи мандат и њихова
овлашћења су била налик на краљевска. Према новој уредби, строго је било одређено

90
да никакав акт Народне скупштине не буде правоснажан ако се с њим не сложе очеви
(Сенат).
Десетак година након власти конзула, изабран је први диктатор и сматрало се да
је у питању нови тип власти слична краљевској. Ипак, целокупну власт су држали
прваци, уз пристанак народа.
У Риму је било присутно и дужничко ропство, где је дужник, у случају да не
може да плати дуг, пао под ропство онога коме дугује. Он се од осталих робова разликује
по томе што бива ослобођен по повратку дуга. Ово је касније укинуто.
Док је Сенат имао врховну власт и народ се покоравао тој власти, прихваћена је
одлука да се и конзули и плебејски трибуни одрекну власти и да се изаберу
децемвири са апсолутном моћи, који би имали и врховну власт и написали законе, на
чије одлуке не би постојало право призива. Већ током треће године владавине
децемвира, прваци, који су се налазили на тим позицијама, нису могли да одреде
наследнике, и у таквом стању, држава није пружала равноправност целом грађанству.
Власт децемвира. Написано је 10 таблица праведних и мудрих закона. Међутим,
због неправде децемвира, изненада изродише се неправде и целокупна промена државе.
Наиме, децемвири су спровели крајње нељудски закон, који је касније укинут
Канулејевим законом, којим је спречаван брак између патриција и плебејаца. Целом
државом владали су окрутно.
Сципион каже- мудар је онај човек као што смо често у Африци видели, седећи
на слону обуздава и управља њим кад год жели усмеравајући га помера. Он обуздава
једну звер и то привикнуту на људски род; али она звер која се скрива у људској души ,
а тај део душе се зове разумом, једино њу лако не обуздава и не укроћује, а и ако то
некад учини ретко се догађа. Наиме она је дивља.
Идеални државник- да никад не прекида да се усавршава, посматра, да чак
друге позива да га следе, да са сјајем свога духа, свог личног живота постави пред
грађане као огледало.
Оно што је најзначајније у песми називају хармонијом, то за град представља
слога, а она се без правде не може одржати. Држава и не може владати без
праведности.
Kњига трећа
Божански ум који поседује човек омогућио му је да људе, некад раздружене,
повеже говором, он је обележио и изразио све гласове (писмо) што је омогућило писање
законских одредби и историјских списа али и број, који је, од учења Питагоре и Платона,
представљао вечност и непроменљивост.
Филозофи су били људи који су расправљали о начелима живота, па их тако
сматрамо за велике и образоване. Они се морају бавити и политичким проблемима и
успостављања реда у народу, јер то представља неку божанску врлину.
Цицерон је имао мишљење да вежба без природног талента не значи много као
ни природан таленат без вежбе и научних знања.

91
 Постојале су две врсте људи: 1. Они који су подстицали природне способности
речима и вештинама и 2. Они други уредбама и законима.
Римљани су се управљали упутствима и открићима мудрих људи те су стога више
пажње посветили практичним стварима. Дуговечност државе је природна одлика највеће
мудрости.
Фил: Kада говоримо о праву, треба да говоримо о грађанском а не о природном
праву јер би према овом другом било праведно и неправедно једнако за све.
Фил: Египатски народ чува писмено забележено сећање на догађаје многих
векова и код њих су разне животиње и чудовишта проглашени за богове. Kод Грка су
храмови украшени величанственим статуата људског облика, које су Персијанци
сматрали за безбожне. Говори се да је то био једини разлог зашто је Kсеркс наредио да
се спале атински храмови, сматрајући да је грех да се богови, чији је дом цео свет, држе
зидовима затворени. Филип Други је касније током напада на Персијанце говорио о
освети грчких храмова. Грци су сматрали да оштећене храмове не треба обнављати да
би будуће генерације могле видети персијски злочин.
Сви народи су специфични по својим нормама, тако су Спартанци својом земљом
сматрали ону коју могу да досегну својим копљима, Атињани су сматрали својом ону
земљу која рађа маслину и живот, а што се тиче самих Римљана, они нису дозвољавали
да се преко Алпа сади маслина и винова лоза, како би исти имали вишу цену.
Kојим законима треба да се покорава праведан и добар човек, јер је његова
дужност да то ради? Законе потврђује казна а не наш осећај за праведност. Закон у себи
не садржи ништа што је природно, из чега следи да праведни људи не постају такви по
природи. Одлика доброг и праведног човека је да свакоме додељује оно чега је ко
достојан. Питагора и Емпедокле су говорили како је правни положај свих живих бића
јаднак. Различитост закона у различитим државама се заснива на њиховој корисности а
не на правди. На корисности се заснива и њихова примена. Закон не препознаје
природно право већ се људи природно управљају према принципу корисности. Рим је
своју империју стекао неправдом, јер би политиком правде Рим постао један мали град.
Оно што у држави називамо правдом је само уговор и договор о самообуздавању, а он
је плод слабости, заснован искључиво на принципу користи. Сви владари владају на
начин на који им доноси корист, а не у интересу оних којима владају.
Фил: Мудрост залаже: благо гомилати, богатство повећавати, границе ширити,
владати што је могуће већем броју људи, бити моћан, краљевати, господарити.
Праведност нас учи да будемо према свима обзирни, да водимо бригу о људском роду,
да свакоме дајемо оно што је његово, не дотичемо се туђих или јавних светиња. Да ли је
римски народ израстао у највећег праведношћу или мудрошћу?
Kажу да мудар човек није добар зато што га доброта и правда непосредно саме
по себи веселе, већ зато што је живот добрих људи лишен страха, бриге, узнемирења док
је живот лоших људи препун стрепње, а пред очима им се увек мотају суд и казна.
Неправдом се не стиче никаква добит, никаква награда, већ само стални страх.
Фил: Грађани лако могу да дођу у заблуду да праведног и часног осликају као
неправедног и нечасног па га муче и прогањају док се у међувремену онај неправедан

92
приказује као праведан и добија моћ. Поставља се питање ко ће бити луд да се колеба
при одлуци на чијем месту би волео да се нађе?
Прави закон представља исправно начело које је у сагласности са природом. Он
представља све, поуздан је и вечан, он наредбом призива на дужност, а забраном
одвраћа од недела. Па ипак, док часни људи његове наредбе и забране поштују, за
нечасне те наредбе и забране не представљају неку опомену.
Сципион: Државе и нема тамо где влада тиранија, јер онда држава није својина
народа, јер је народ својина тиранина. Такође је постојала слична ситуација у Атини
некон успостављања олигархије након Пелопонеског рата али и у Риму током треће
године децемвира када није постојало право призива.
За Лелија не постоји народ уколико није објадињен по питању права. Сципион
се не слаже са Лелијем да је власт оптимата боља од власти краља јер не постоји
разлика између једног мудрог и више мудрих ако узмемо у обзир да мудрост влада
државом. У држави Рођана, постоји систем где грађани наизменично могу да буду
сенатори и грађани.
Књига четврта
У ватиканском рукопису је остало само мало фрагмената ове књиге. Kритикују
се закони у Грчкој, нарочито онај где су мушкарци морати бити наги док вежбају. У
Риму је постојао закон где пунолетни људи нису смели да буду наги, осим у
купалиштима. У Риму су у 5. веку старе ере на снази били Закони дванаест таблица,
који су предвиђали смртну казну за мали број преступа али и казну за оне који би
подругљивим песмама оклеветали или увредили некога.
Римљани у почетку нису желели да васпитање дечка буде одређено прописом и
законом.
То је нужно зато што Полибије оптужује немарност римских уредби. Имали су
обичај да онима који крећу у војску током прве године одреде чуваре да их воде.
Пунолетни Римљани нигде нису смели да се појаве наги. Женама не треба постављати
надзорнике као у Грчкој, већ треба одредити цензуру која ће подучавати мужеве како да
обуздају жене. Све жене се морају клонити пића, јер ако је нека жена била на лошем
гласу на граници је била са љубави. Сматрају да је штедња најбољи приход и за
породицу и за државу. За грађанина на положају, племенитог човека, ласкање
представља површнсот. Закон сматра да се суседи међусобно споре, а не сукобљавају.
Римљани су глумачку и позоришну вештину сматрали срамном и сматрали су да
људи који се баве том врлином треба лишити грађанских права. Kомедије не смеју да
представљају своју срамоту како се допушта, јер комедије указују на људе који су се
окренули против државе. Али стиховима вређати Периклеа, који се одликовао угледом
и који је стајао на челу своје државе, није доликовало. Закон 12 таблица предвидео је
смртну казну за мали број преступа. Сматрали су да се треба казнити и онај који је
саставио песму која би оклеветала и увредила другог. Старим Римљанима се није
догодило да да се на сцени жив човек ни хвали ни куди.
Књига пета

93
 Римска држава почива на древним обичајима и јунацима. Тако су и изузетни
људи чували старе обичаје и уредбе пророка. Нараштај Рима се није потрудио да очува
старе обичаје својих предака, они су пали у заборав и не само да се више не негују, већ
се и заборављају. Обичаји су пропали због малог броја људи и не само да треба да
одговарају јер су такво зло учинили већ треба да се бране као највећи кривци. Због
њихове кривице државу имају само по речима, а у ствари су је већ изгубили.
Добар домаћин треба да има знање о узгоју, грађевинарству и то практично
знање. Дакле као што благајник мора да буде писмен, тако ће се и овај управник
потрудити да упозна законе, па на неки начин и он газдује државом, упозна добро
грађанска права, али онако како кормирал упознаје звезде. Kао што се пред лекара
поставља задатак здравља, пред војсковођу победа, тако се и пред управитеља поставља
циљ и то сложен живот грађанина који је частан и ваљан. Првак државе треба да се
храни славом, јер тада, помоћу врлина, негује природне посебности најугледнијег
човека. Од овог управитеља се очекује мудрост и због тога тај управитељ мора увек да
буде наоурожан, против сваког онога који квари државно уређење.
Током векова који су нам претходили, као што су обичаји предака стварали
изузетне људе, тако су и изузетни људи чували старе обичаје и уредбе предака. Наш
нараштај се није чак ни потрудио да сачува облик државе преузет од предака.
Поданици су имали обичај да се о правним питањима обраћају краљу. Због тога
су поседи називани краљевским а обрађивани су без краљевског труда како би он могао
у потпуности да се посвети јавним пословима.
Сципион: Kао што управник имања познаје природу тла а благајник мора да
буде писмен, тако и управљач мора добро да познаје правне норме, права и законе.
Срам је нешто што је природа подарила човеку као неки страх од природног
укора. За управитеља постоји циљ који се односи на блажен живот грађана. – Цицерон
Књига шеста
У ватинанским списима није очуван ниједан фрагмент ове књиге. Али је
Макробије у његовом делу Kоментари Сципионова сна успео да нам објасни завршни
део ове књиге: Сципинов сан. У том делу је Сципиону речено да ће постати диктатор.
Знамените установе римског уређења(резиме функције власти)
Многи закони 12 таблица показују да су пропуштени позиви на сваку пресуду и
казну.
Децемвири, који су донели законе, били су изабрани тако да на њихове одлике
није постојала могућност призива. Децемвири/decemviri – десеторица, комисија од десет
угледних патриција који пишу законе (decemviri scribundis)
Центуријанска скупштина – сазивали су је највиши магистрати.
Центурије – нису биле само војне, већ и политичке јединице из којих су се бирали
државни званичници.
Скупштина - управо по центуријама сазивана изван градских зидина на
Марсовом пољу, а свака центурија имала је један глас. Никав акт народне скупштине
није правоснажан ако се с њиме не сложе очеви.

94
 Комиција – одлука центуријанских скупштина. Лекс – закон.
Сенат/auctorias patrum – тело које формално одобрава одлуке центуријанских
скупштина. О већини одлука највише право гласа имао је ауторитет Сената, његове
уредбе и обичаји. Ту су најумнији и најхрабрији људи који град штите оружјем и
разборитошћу. Не истичу се богатством, него врлином.
Конзул – власт је трајала годину дана, имала је краљевски карактер и овлашћења.
Грађани – који су, према уређењу Сервија Тулија, имали пресудни значај у
доношењу одлука, али само ако су имали високи имовински ценз.
Магистрат – највише службено лице римског државног уређења. Највиши
магистрати – конзул, диктатор, претор.
Диктатор – први диктатор био је Тит Лације, ово је „нова врста власти“ која је
веома слична краљевској. Ипак, целокупну врховну власт су држали прваци уз
пристанак народа.
Ius provocationis/право провокације, апела, призива на народ – сваки грађанин
могао је да га изврши народној скуштини поводом неке неправедне одлуке магистрата
или краља.
Дужничко ропство/nexus – услед неповратљивог дуга. Под њега потпада дужник
и читава његова имовина и деца. Слобода се добија чим се исплати дуг. За време конзула
Коминија и Спурија Касија, народ је био ослобођен краљевске власти и имао је већа
права. Сви грађани ослобођени су дужничког ропства! Закон о глоби и депозиту
прихваћен је након оптужбе Спурија Касија за заверу против краљевске власти.
Депозит/сацрементум – свота коју су обе странке полагале пре парнице, а по
завршетку спора свота коју је положила поражена страна припала би држави. По
законском предлогу Гаја Јулија и Публија Папирија смањена је глоба која се
наплаћивала у стоци
Сличност са платоновом државом
Оба дела су писана у форми дијалога који се одвијају на светковине, између
водећих људи у држави, најобразованијих и најцењенијих. Платона представља
Сократа, а Цицерона Сципион. Кроз оба дела протежу се разговори о правичности,
државним уређењима, најбољем и најгорем. Цицерон – република, Платон – политеја.
Оба дела завршавају се митовима. Сципионовим сном (да ће постати диктатор,
освојити Картагину и да сви људи треба да теже животу након смрти) и Митом о Еру
(како си се понашао током живота тако ће ти бити и након смрти).

95
 АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН – ДРЖАВА БОЖИЈА

О Августину
Аурелије Августин је рођен у месту Тагаста у данашњем Алжиру 354. године а
умро у Хипону 430) био је епископ града Хипона у римској Африци и један од
најзначајнијих теолога и филозофа на хришћанском западу. Његова дела су извршила
велики утицај на развој римокатоличке, а потом и протестантске теологије.
Иако је у младости био манихејац, касније се као хришћански епископ борио се
против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. За светитеља је проглашен на
хришћанском западу, што је потом прихваћено и на хришћанском истоку, али уз извесне
ограде које се односе на поједине Августинове теолошке ставове који су се показали као
спорни са становишта хришћанског правоверја.
Августинова филозофија се развијала под утицајем Платона и новоплатонизма.
Он је сматрао да је хришћанска теологија већ била донекле предочена у неоплатонизму;
хришћанство је само додало веровање у инкарнацију и спасење. Августинова
филозофија је увек била у служби његове теологије, али је упркос томе садржавала
истанчане метафизичке расправе, нарочито о времену, злу, слободној вољи, као и о
етици.
Он је, у неку руку, зачетник филозофије историје, јер је читаву историју схватио
као целину - па све појединачно добија у њој смисао тек по тој целини. Историја је
непрестана борба добра и зла, а њен је прави циљ остварење божје државе.
Он све људе дели на оне које живе по Богу и оне које живе по људима. Љубав
према Богу доведена до презира себе, ствара небеску државу која је предодређена да
вечно влада у заједници с Богом, а љубав према себи доведена до презира Бога ствара
земаљску државу која је предодређена да вечно трпи казну с ђаволом.
Августин историју дели на 6 раздобља: од Адама и Еве до потопа, од Ноја до
Аврама, од Аврама до Давида, од Давида до Вавилонског царства, од Вавилонског
царства до Христа, од Христа до апокалипсе.
У сваком од ових периода водила се борба између добра и зла, с тим што је
синоним зла ђавоља или земаљска држава, а синоним добра је божија држава. Августин
објашњава пад Римског царства (476. године). Пошто је Рим у време своје пропасти био
ђавоља држава, његовом пропашћу је победило добро. Коначном победом небеске
државе биће достигнут циљ историје. У остварењу тог циља Црква има водећу улогу.

96
 Глава 2
Рим је 410. године опљачкан први пут у последњих 800 година. Многи су пропаст
Римског царства приписивали хришћанству, па је с тога Свети Августин написао
Државу Божју како би оповргао њихове наводе и спречио их у повратку на паганство.
Августин је био мишљења да на првом месту треба побијати оне, што ратове који
сатиру свет, приписују хришћанској вери. Постављају се питања: 1. зашто су сва
божанска доброчинства пала у део безбожницима? 2. Зашто су она тешка и од
непријатеља проузрокована искушења и патње подједнако снашле и вернике и
невернике? Божански дарови и људске патње увек, неопажено и без икаквог реда,
западну у део како добрима тако и злима, што узнемирава свет. Августин је решавао ово
питање да би удовољио захтевима поузданог дела и да би утешио свете, невине и
богобојажљиве жене, жртве непријатељских насртаја коју њихову чедност подвргоше
искушењу. Незнатно се оборио на оне што најбезочнијом нападају хришћане.
Најразвратнији, најраскалашенији и највећи изроди су потомци Римљана. Они су
нарушили древни мир, срце им изгараше убитачним страстима. Због тога што је свет зла
пришио хришћанској вери, јеванђеоска доктрина је очитим сведочанством отворено
иступила против њихових лажних богова.
Глава 21. Цицероново мишљење о римској држави
Држава није само оно што је Салустије рекао, да је постала најгора и
најбесрамнија, него је она, као што Цицерон излаже, поодавно мртва, од ње нема више
ни трага. Цицерон расправљајући о Републици, у време када је исквареност коју описује
Салустије указивала на њену скору пропаст, изводи на сцену Сципиона који је разорио
Картагину (расправа у време када је убијен један од браће Грах). На крају друге књиге
Сципион каже: ,,Као што у звуцима лире и флауте, те у песми и гласу треба пазити на
склад разноликих звукова који би, збркани и неусаглашени, префињеном уху били
неподношљиви, док захваљујући сагласју и равномерности различитих гласова изведба
постаје хармонична и складна, исто тако држава добро уређеним односима између
виших, средњих и нижих класа, као између различитих звукова, постиже хармонију у
духу споразумевања њених врло различитих слојева.“ Што је хармонија у музици то је
слога у држави. Слога је најтемељнија и најчвршћа копча сигурности у свакој држави,
она не може постојати без праведности. Фило каже да се у јавности учврстило мишљење
да се без неправде не може управљати државом. Сципион каже да то није само лажна
тврдња, већ је сушта истина да се њоме не може управљати без највећег степена правде.
Фило каже да је неправда корисна за државу, а правда не. Лелије брани правду (држави
није ништа тако непријатељско и страно као неправда). Он каже да очување ове државе,
без више правде немогуће. Сципион каже да је држава ствар народа (рес публица-опште
добро, народна ствар). Народ није ма који скуп мноштва, већ скуп људи удружених на
темељу добровољно прихваћених законских обавеза и заједница интереса. Држава
постоји кад њоме ваљано и праведно управља било 1 владар, било скуп бољара
(оптимата), било читав народ. Неправедан владар се назива тиранином. Могу бити и
оптимати неправедни (удружују се савезом, странком) или може бити неправедан народ.
Када они владају држава није само искварена, него уопште не постоји. Она не би могла
да буде народна ствар уколико би је запосео неки тиран или странка, као што народ не
би био народ ако би био неправедан јер не би могао бити скуп људи по Сципионовој

97
дефиницији. Цицерон на почетку 5. књиге , после Енијевог стиха (,,Римска на древним
обичајимаи врлим, људима херојским држава темељ свој има“) каже:,,тај стих судећи по
његовој лапидарности и истинистости изгледа ми као да је из пророчишта проистекао.
Нити би људи да је држава имала тако добре обичаје, нити би обичаји да такви људи
нису били на челу државе, могли ударити темеље и тако дуго у животу одржати једну
тако силну Републику с тако посвемашнијом и неизмерном влашћу.“ Обичај предака је
користио врсним људима, а они су се држали древних обичаја и прађедовских
изнашашћа (у древна времена). Наша епоха, примајући Републику као величанствену
временом избледелу слику, није само занемарила већ није повела рачуна да од ње очува
макар и облик после контуре. Обичаји и стари морал су сахрањени заборавом, нико их
не поштује него их и не позна. Древни обичаји пропали кривицом људи. Они су
захваљујући њиховим манама, а не у случају, очували појам ,,република“, док су је у
суштини одавно изгубили. Да су такве мисли изношене и изјашњаване кад се
хришћанска вера прочула и однела победу, ко то од пагана не би сматрао да то треба
приписати хришћанима. Зашто пагански богови нису ништа предузимали да спрече
пропаст и уништење државе коју Цицерон оплакује као већ изгубљену. Држава у
погледу моралних обичаја већ тада није била жива, него једино бојама насликана.
Никада није постојала истинска држава, јер у њој никада није било честите правде.
Истинска праведност се искључиво сусреће у овој држави чији је утемељитељ и владар
Христ.
Глава 4
Према Августину, никада није постојала истинска држава јер никада ни у једној
заједници није постојала истинска правда. Све је то било само подражавање оне праве,
правде каква је на небесима, у држави Божијој. Краљевства без правде и правичности су
као разбојничке банде (оне су као мала краљевства). Удружена су на принципу
друштвеног уговора и то је мала група људи којом руководи вођа. Опљачкано се дели
према правилу које сви одобравају. Ако почаст, услед силног притицања зликоваца,
порасте до те мере да почне запоседати територије, оснивати насеобине... онда она
отвореније и смелије присваја назив краљевства, назив који јој даје сигурност да неће
бити кажњена.
Александар Македонски (пирату):,,С којим правом пустошиш по мору? –Истим
оним којим ти хараш по целом свету! Мене јер то чиним малом лађом називају
разбојником, а тебе јер то чиниш великим бродовима називају краљем!
Део трећи. Улога обоготворених апстракција. Глава 14
Викторија је била римска богиња победе. Царство се ширило због неправедних
непријатеља који су изазивали рат.
Уколико је Јупитер био врхунски бог, поставља се питање зашто су његова
доброчинства, као што је победа (Викторија) или неправда непријатеља (која је
омогућила ратовање) представљена у виду посебних божанстава?
Спокој је била богиња која је имала храм ван зидина града. Да су песници
написали песме сличне митологији богова, а хришћани их напали, пагани би одговорили
да не треба да верују песничким измишљотинама. Богиња Срећност означавала је срећу
коју добри људи добрим делима постижу а Срећа представља неку врсту судбине, може
да буде и добра и зла и да падне у руке и добрима и рђавима. Филозофи су врлине

98
поделили на: разборитост, праведност, храброст и умереност, али су Римљани Веру
поштовали као богињу без обзира што је вера подврста праведности. Ово постаје доказ
да би требало да се поштује само један бог кад се други богови сматрају деловима
једног. За човека су врлина и срећност довољни, јер врлина у себи садржи све што нам
је радити а срећност све што нам је пожелети. Варон је успео да представи и опише
функције богова Римљанима и да опише и установи обреде за сваког од њих. Богови су
се делили на: (1) dii consentes, савет око Јупитера и (2) dii selecti, одабрани богови. Kада
је краљ Тарквиније желео да изгради Kапитол, посаветовао се преко аугура са Марсом,
Термином и Јувентом, јер су њихови храмови заузимали простор на коме је краљ хтео
да подигне храм Јупитеру. Ови богови то нису дозволили па је Kапитол изграђен око
њих. Суман је био бог ноћне грмљавине, а Јупитер дање грмљавине. Римљани су
сматрали да сваки дар долази од богова, и у односу на дар и преко флексије, давали су
имена боговима: нпр. од речи bellum настала је Беллона.
Глава 15
Неправда непријатеља с којим је вођен рат је помогла увећању царства, јер би
просторно остало мало да праведни и мирни суседи нису, чинећи неправду, дали повода
за рат. Вођење ратова и ширење власти над покореним народима је у очима рђавих дар
среће, а у очима добрих нужно зло. Још горе је да неправедни владају праведнима,
оправдано је да се то нужно зло назива срећпм. Већа је срећа са добрим суседом живети
у миру, него рђава добром покорити. Римљани су праведним ратом дошли до великог
царства; не би ли требало да спољну неправду поштују као одређену богињу (помогла
ширење царства тако што је туђинце учинила неправедним). Грешно је желети власт над
неким кога мрзимо или чега се бојимо да бисмо могли да освојимо. Зашто Неправда не
би могла бити богиња кад су Тавор (страх), Пелор (бледило, ужас) и Фебрис (грозница)
римска божанства?
Римљани су сваком предмету и скоро свакој кретњи доделили божанство.
Агенорија је била богиња рада, Стимула богиња претеране активности, Мурција богиња
која чини чивека дангубним, Стренија богиња јача од човека. Спокоја је била богиња
мира и њен храм се налазиио изван града. То је био знак да онај ко истраје у поштовању
те гомиле, нипошто богова, већ демона, не може наћи спокојство.
Глава 17
Јупитер је био краљ богова. Он је послао Викторију да приступа онима којима је
он пошаље и сврстава на њихову страну. То се не може рећи о оном Јупитеру као краљу
богова, већ о ономе истинском краљу који не шаље ту Викторију, већ свог анђела да
удели победу коме он хоће. Његов наум може бити скривен, али не и неправедан. Глава
18
Срећност је богиња среће, као и Срећа. Да ли је Срећност једно, а Срећа друго?
Срећа може да буде и добра и зла, док Срећност, уколико би била зла, више не би била
оно што јој име каже. Двополна божанства треба сматрати добрим. Како то да је богиња
Срећа час добра, час зла? Можда када је зла и није богиња, него се неопажено претвара
у злокобног демона. Срећност је срећа коју добри добрим делима постижу, док Срећа,
коју називају добром, случајно пада у део добрима и рђавима
Глава 19
99
 Разликовање срећности и среће. Срећа се односи и на добру и на лошу срећу, на
случајност или судбину која свакога може да задеси. За срећу кажу да је слепа јер се
пружа и добрима и лошима и не прави разлику око тога кога ће да задеси и ко је
заслужује. док се срећност односи само на добру срећу до које се долази добрим делима,
јер да је лоша, она не би била срећност. Мала Фортуна-зла срећа. Женска срећа. Срећа
причљива, а срећност ћутљива. Ако је Срећа она што збори требало би да буде мушко,
јер се тада не би могло посумњати да је брбљивост жена.
Глава 20
Врлина (Виртус); Вера (Фидес). Пагани су и од Врлине начинили богињу. Како
она није богиња већ божји дар, за њу се чеовек треба обраћати само Ономе ко је може
уделити. Зар врлина у себи не садржи веру? Паганима се чинило да врлину треба
разделити на 4 дела: разборитост, праведност, храброст, самосавладавање. Свака од ових
се дели на 4 подврсте, па је вера подврста правде, и представља највећу врлину.
Праведник живи од вере. Зашто разборитост и мудрост нису богови? Јер су поштоване
под заједничким именом саме врлине. Вера и чедност садржани су у појму врлине.
Глава 21
Лудост је смислила те богиње, јер су те етичке вредности по себи дар од
истинског Бога. Врлина у себи садржи све што нам је радити, а Срећност све што се
може пожелети. Стари врлину дефинишу као вештину часног и доличног живљења.
Родити се обдарен дар је Срећности. Зашто је требало да жене на порођају зову Луцину,
кад би им присутност Срећности осигурала срећан порођај и обдарен пород? Зашто
расправљати о богињи Врлини и Срећности, јер ако је Срећност награда за Врлину, онда
она није богиња већ дар од Бога.
Глава 22
Варон:,, Нема никакве користи знати име и изглед некога ко је лекар, ако се не
зна да је тај човек лекар. Ничему не користи сазнање да је Ескулат бог, ако се не зна да
помаже оздрављењу:“ Нико не може бити у сумњи да је познавање богова од користи
ако се зна какав утицај, какву надлежност и моћ сваки од њих поседује над појединим
предметима. Варон-учио људе да поштују једино правог Бога, творца свих добара.
Глава 23
Ако је Срећност (Лукул јој саградио храм) богиња, зашто није одлучено да се
само она поштује, кад је већ могла уделити сва могућа доброчинства? Како се десило да
у време ширења Рима Срећности није исказивано никакво поштовање? Да ли је то разлог
зашто је Царство било пространије но срећније? Побожност значи истинско поштовање
правог Бога. Тек је након учвршћења Срећности у божанску свиту уследила несрећа
изазвана грађанским ратовима. Срећност је с правом била гневна што јој се тако касно
обратише и позваше је не да би јој дали поштовање, већ да је обешчасте поштујући је с
Пријапом, Клуакином, Палором, Фебром (поштоватељи злодела). Dii consentes-богови
саветници Dii selecti-одабрани богови Нико не сумња да не би било лако наћи човека
који би се плашио да га прогласе краљем, али никога не би смо нашли ко не би желео да
буде срећан. У Капитолу су била 3 божанства (Марта, Термина и Јувенте). Грађани би
да је Срећност постављена у Капитол схватили коме се за сваку добру наисао бсља за
помоћ обраћати. Тако би одбацили остала божанства и поштовали само Срећност. Ако
100
Срећност није богиња, него дар од Бога, нека онда траже онога Бога који је може
уделити. Отуда и не може нико избећи несрећу ко год Срећност поштује као богињу, а
запоставља Бога. (Августин и овде и на многим другим местима прави галаму ни око
чега, да не кажем да се правио паметан и писао)
Глава 24
Како су преци знали да те дарове не може нико добити, ако их не удели неки бог,
те не могавши открити имена тих богова, наденуше им имена ствари које по њиховом
мишљењу дају ти богови (флексија). Од када се Срећност назива богињом, срећа не
означује срећу која се даје, него божанство које се пружа. (Да сам попио ракију сваки
пут када сам прочитао срећност и крепост никада ова скрипта не би била готова)
Глава 25
Ако је људска слабост увидела да само 1 бог може уделити срећу и ако су таквог
убеђења људи што поштоваху тако бројне богове, међу којима и краља богова Јупитера,
а како нису знали име онога што удељује срећу, то су одлучили да га назову именом оног
доброчинства за које сматаху да га он удељује. Срећу не може уделити ни сам Јупитер.
Пагани су веровали да им срећу удељује непознати бог. Нека бог уделитељ среће не буде
довољан ономе коме сама срећа није довољна да је прими као дар доброчинства! Коме
је срећа довољна тај нека служи јединоме Богу, уделитељу Среће.
Део други зашто је Бог био наклоњен Римском царству?
Глава 11
Свевишњи и истински Бог, са својом Речју и Св. Духом је свемогући Бог,
створитељ и творац сваке душе и свакога тела. Он је човека учинио разумним створењем
састављеним од душе и тела. Кад човек греши, не оставља га некажњена, нити га
напушта без милости. Бог добрима и злима подати биће, као и стенама; вегетативни
живот биљкама, чулни животињама, разумски анђелима. Неразумној души је подарио
памћење и чуло, а разумској дух, разум и хтење (вољу).
Глава 12
У име којих је римских обичаја и због чега се Бог достојио да им помогне да
увећају Царство? Хебрејски народ је једини поштовао правог Бога. Римљани су речју,
како су сматрали да је срамно да њихова домовина робује, а славно да влада и заповеда,
те су жарко желели прво да буде слободна, а потом да влада. То је оно због чега нису
трпели краљевску власт, па су створили власт која се сваке године обнављала и изабрали
двојицу заповедника који су прозвани саветници (конзули). Краљевско достојанство
није сматрано мудрошћу владара или добростивошћу саветника, него охолошћу тирана.
Салустије:,,Кад је држава стекла слободу, није за веровати коликом се брзином развила
толико је порасла жудња за славом. То је похлепа за похвалом и чежња за славом била
узрок бројних и задивљујућих дела, што ће рећи вредна хвале и славна према људском
роду.“ Салустије хвали Марка Катона и Гаја Цезара који су били различити по карактеру,
велики у погледу врлине. Цезар је тежио за апсолутном влашћу, војском и новом
приликом за рат. Људи велики по својој храбрости су жарко желели да Белона на рат
подстакне несрећне народе. То је последица похлепе за похвалом и жудње за славом.
Они су у почетку извршили велика дела из љубави, касније из жеље за господарењем
и чежње за похвалом и славом. Духовна величина је била или се храбро борити или
101
храбро умрети. Када су Римљани стекли слободу обузела их је страст за славом па су
пожелели да господаре над другима. Римљани су владање над другима ценили високо
после слободе. Вештине (врлине) својствене Римљанима су биле: вештина владања,
заповедања, покоравања, побеђивања. Спроводили су их у дело уколико су се мање
одавали телесним уживањима, измириању душе и тела похлепом за што већим
боатством што квари моралне норме, води пљачкању сиромашних грађана и расипању
новца на бесрамне глумце. Због тога су Римљани своје претке надмашили моралним
падом и великим богатством; нису више тежили за почасним местима и славом оним
вештинама, већ лукавошћу и преваром. Салустије:,,Славу, част и власт подједнаке желе
честит и неваљао човек. Први за тим тежи законским путем, а други јер нема часних
средстава, настоји да то постигне лукавством и преваром:“ Врлина је часно средство.
Она је урођена Римљанима (доказ храмови Врлини и Части). Славу, част и власт не треба
да прати врлина, него оне врлину. Нема истинске врлине осим оне која тежи циљу где
се налази човеково добро. Катонова врлина је била ближа истинској врлини од Цезарове.
Катон- државу су великом створили упоран рад од куће, праведно управљање изван
своје територије, слободан дух приликом одлучивања који није подложан преступу и
страстима. Салустије каже да су неправедна поступања моћнијих слојева изазвала
подвајање плебејаца од патриција. Сиромаштво је надвладало богатство, а мањина
мноштво.
Глава 13
Љубав према похвали, мада је мана, увек је сматрана врлином, јер спречава веће
пороке. Бог да би укротио тешке пороке мањих народа, уређење тога краљевства повери
оним људима који због похвале, части и славе служише домовини. Тако су једним
пороком тј. љубављу према похвали надвладали грамзивостза новцем. Они који своје
ниже страсти не обуздавају, из зазивање Духа Светога, искреном побожношћу њихове
вере и љубављу према разумској лепоти, ипак су честитији због своје жудње за људском
похвалом и славом. Цицерон говори о образовању поглавара државе и каже да се он мора
одгајати у духу славе. Стари Римљани се нису одупирали тој мани, већ су сматрали да
је треба подстицати и жарко подржавати, верујући да је од користи држави. Част
унапређује вештине, слава све људе подстиче на духовни напор, док пропада оно што не
наилази на опште образовање.
Глава 14
Боље да се тој страсти одупиремо него него да јој се препустимо јер је свако од
нас Богу сличнији уколико је том нечистоћом мање упрљан. Љубав према слави мора
бар надмашити љубав према праведности. Ако има нечега што је занемарено због
општег неодобравања онда би љубав према људској похвали требало да се посрами и
устукне пред љубави према истини. Ова је мана тако велики непријатељ истинској вери,
уколико је жудња за славом у души јача од страха или љубави Господње. Божанским
делима и речима и начином живота они у некој врсти рата савладаше окрутна људска
срца и испунише их праведним миром, чиме су стекли велику славу у Христовој цркви.
Они нису остали при тој слави као да би она била сврха њиховог моралног деловања,
него су и њу приписали божјој слави. . Они су се слободним духом бринули за добро
домовине. Римско царство није постало велико како би било славно међу људима који
су хтели да добију награду, већ и да би станари те државе увидели колико љубави дугују

102
небеској домовини због вечног живота, ако су земаљску државу волели због људске
славе.
Глава 15
Бог није намеравао да Римљанима подари вечни живот са својим анђелима и у
својој небеској држави у чије окриље води истинска побожност која само истинском
Богу исказује велику службу. Да им није уделио земаљску славу врхуснке власти онда
не би добили награду за племените особине тј. врлине којима су тежили да допру до тако
велике славе. Римљани су жртвовали властити интерес у корист општег тј. У корист
државе и њене благајне. Награда коју је Бог уделио Римљанима због њихових добрих
моралних норми је велико и снажно царство које се одржало дуг низ година, добили су
врхунску овоземаљску славу, јер као пагани, нису могли добити место у вечном царству
божијем које следи након овоземаљског живота.
Глава 16
У вечној држави се нико не рађа јер нико и не умире. У њој је све посвемашнија
и истинска срећа која није богиња већ дар од Бога. Од ње смо примили јемство наше
вере. У њој сунце правде штити само добре, благајна истине је опште добро. Римско
Царство није постало велико да би било главно међу људима с циљем да би такви људи
добили награду, него и с циљем да би постали станари те вечне Државе, док овде бораве
као ходочасници. Љубав дугују небеској домовини због вечног живота. Земаљску
државу су људи волели због људске славе.
Глава 17
Да су уместо освајања постизали договор с покореним народима, то би био већи
успех, али би изостала слава војсковођа. Римљани су живели по властитим законима које
су другима наметнули. Сви покорени се примају у римску државну заједницу и постају
њени грађани. Сигурност и морал су истинске вредности људског живота. Kаракала је
212. године дозволио свим слободним људима у Царству да постану грађани. Такође, на
свим освојеним територијама важили су закони који су важили и у самом Риму.
Глава 18
Господ каже „Иди за мном и пусти мртве да покопају своје мртве“, тако је Марко
Пулвило када је добио вест да му је син умро, док је у току била изградња храма на
Kапитолу Миневри,Јупитру и Јунони, рекао да га оставе непокопаног. Наравно,
сарадници његовог партнера су га слагали како би његов партнер примио све части за
изградњу храма на себе, али његова жеља за похвалом и славом била је већа и од жеље
да види своје мртво дете.
Теже је властите синове убити него извршити оно што тражи небеска држава. Бог
је тај који нас усрећује и он је истинско богатство наше душе. Торкват је убио сина јер
се борио против његове наредбе. Муције је живо настојао да краља Порсену присили да
склопи мир с Римљанима кад их је тешким ратом притискао. Курције је под оружјем
ошинуо свог коња и пао у дубоку провалију у тиме се покорио својим боговима који су
наложили да Римљани у провалију бацају своје најбоље што имају, а они су бацали
човека под оружјем. Марко Тулвио-његова жудња за славом је надвладала његов бол
због губитка сина. Како би се хришћанин усудио хвалити добровољним сиромаштвом

103
подузетим да би, у време боравка у овоме животу, лакше ишао путем који води у завичај
где је сам Бог, истинско богатство, кад чује да је Луције Валерије, који је преминуо у
време свога конзулата, био толико сиромашан да су од народа скупили за његову
сахрану? Квинкције Цинцинат и Фабриције су остали у сиромаштву. Царство је остало
толико велико и дуготрајно захваљујући врлини толико славних људи. Нови завер
открио оно што је у Старом завету било скривено, да једнога и истинитога Бога треба не
због овоземаљских и пролазних добара него због вечног живота и непролазних награда
и друштва у самој небеској држави. Kолико хришћани треба да се уздржавају од
хвалисања када учине нека добра дела, наспрам дела која су Римљани учинили. Питање
веће жртве: да ли је већа жртва предати сво богатство које си стицао у руке сиромаху
или попут Брута, жртововати своју децу зарад општег добра. Земаљско богатство није
оно што чини срећним нас и нашу децу, Бог је истинска срећа и богатство наше душе.
Глава 19
Постоји разлика између жеље за људском славом и жеље за владањем. Онај ко
ужива у слави склон је жељи за владањем. Они који жуде за истинском славом труде се
да не замере искусним судијама. Помоћу добрих моралних особина за славом, влашћу и
владањем теже они људи о којима Салустије каже:,,Он уистину иде добрим путем:“ Ко
без чежње за славом жели да господари и влада, тај тежи да постигне оно што воли и
под цену злочина. Онај ко жуди за славом или за њом тежи истинским путем, или на
крају лукавством и преваром, желећи да се покаже добрим није такав. Велика је врлина
презирање славе. Ако нешто чини пред очима људи како би изгледало да презире славу,
ако они сматрају да то чини ради постизања веће похвале, нема ничега да се људима који
гаје такве сумње прикаже у другом светлу но што они о њему мисле. Онај ко презире
мишљење хвалитеља одбацује и брзоплете закључке оних који слушају. Ако је човек
истински честит, он не занемарује спасење. Моћна праведност онога чије су врлине дар
Духа божјега да и непријатеље љуби, љубећи их тако да своје мрзитеље настоји
преобратити и учинити их судионицима у небеској домовини. Својски настоји да буде
хваљен онај који човеку даје све оно што код њега заслужује да буде с правом хваљено.
Онај ко презире славу, а жуди за влашћу, тај окрутношћу поступања или распусним
животом и саме животиње надмашује. Нерон је први који је досегао сам врх и врхунац
порока. И таквим људима моћ владања даје божје Провиђење кад сматра да људске
прилике заслужују такво владање. Они који су обдарени искреном побожношћу, живе
како треба ако поседују вештину владања народима. За човечанство нема већег
благослова него да такви милошћу божјом имају власт. Иако је Рим био богата држава,
римске куће су биле сиромашне до те мере да је један од бивших конзула (2 пута биран),
искључен из Сената сиромашних када се доказало да у кући има сребрног посуђа тежине
10 мера. Садашње патње нису достојне поређења са будућом славом која нас чека.
Једнога Бога не треба поштовати због овоземаљских и пролазних добара већ због вечног
живота и непролазних награда и друштва у самој небеској држави. Они истовремено
схватају колико им тога недостаје да би постигли савршенство у праведности каква
пребива у друштву анђела.
Глава 20
Они филозофи који као човеково апсолутно добро виде срећу речима
представљају како пожуда седи на краљевском престолу налик некој украшеној

104
краљици, док су јој Врлине као слушкиње подређене. Она праведности налаже да
прибави сва добра која су у њеној моћи како би стекла пријатељства потребна за телесна
уживања. Ако закони буду прекршени, онда пожуда не би могла неометано живети.
Умерености налаже да узима само мало хране, па све да је нека врста посебно угодна,
како неумерношћу не би нашкодила здравље те би пожуду тешко погодила. Епикурејци
су мислили да је пожуда телесно здравље, а стоичари су апсолутно добро видели у
врлини. Тако ће врлина робовати пожуди. Слава је надмена и пуна таштине; зато јој није
достојно да јој служи ниједна чврста и постојана врлина, тако да разборитост унапред
ништа не види. Праведност никога ничим не дарује, храброст ништа не подноси,
Умереност ништа не ублажује и угађа људима и служи надменој слави. Од те се срамоте
неће моћи да одбране ни они који, презирући славу, не маре за туђе мишљење,
сматрајући се мудрима и самодовољним. Оне особине којима се може допасти другима,
искључиво приписује милосрђу
Глава 21
Моћ даривања краљевства се приписује Богу који у небеском краљевству само
побожнима удељује блаженство, док земаљско краљевство удељује побожним и
непобожним. Бог је дао царство Римљанима, Асиранима и Персијанцима (поштују 2
божанства- добро и зло). Хебреји и када су имали краљевство поштовали су само 1 Бога.
Бог је тај који је царство подарио и Риму и Персији и народима појединачно. Он на чело
царстава поставља и побожне и безбожне, али не неправедно.
Глава 22
Време трајања ратова зависи од божје воље, праведног суда и милосрђа да се
казни или утеши људски род. Помпијев рат с пиратима и 3. Пунски рат (Сципион)
завршили су се брзо. Рат с одбеглим гладијаторима-3 год; 2. Пунски рат-18 год; 1.
Пунски рат-23 год; рат са Митридатом-40 год; рат са Самнићанима-скоро 50 год. Тиме
је показао да су многи преокренули историјске чињенице и показао је заправо колико су
ти ратови оставили пустоши и разарања иза себе.
Глава 23
Радагез је био вођа Гота кога су Римљани победили за 1 дан. Он је био безбожан
човек са безбожном војском. Бог је допустио да он буде чудесно побеђен. Након овога
је дозволио да Рим заузму ваврвари који су из поштовања према хришћанској вери
поштедели Римљане који су нашли уточиште у светињама.
Део трећи. Срећа својствена хришћанству.
Глава 24
Бог спречава да они који у њега верују траже од њега највише добро. Срећни
владари су они који праведно владају. Ако се сами усред похвалних речи оних који
их до неба узносе и због поштовања оних који их снисходљиво поздрављају, не охоле,
сећајући се да су људи; ако своју моћ стављају у службу божјег величанства да би његово
поштовање ширили; ако се боје, поштују и љубе Бога; ако са више искрености управљају
оним краљевством у којем се не плаше да ће имати супарнике; ако су спори при
изрицању казне а брзи у праштању; ако изричу казне из обавезе очувања и управљања
државом, а не да би удовољили мржњи према непријатељима; ако опраштају не да би

105
злочин остао некажњен, него у нади да ће се поправити; ако су присиљени да преузму
строге мере, а то надокнађују благодарношћу милосрђа и дарежљивошћу у добрим
делима; ако су у обиљу толико суздржанији колико би му могли бити оданији; ако више
воле да владају ниским страстима него ма којим народима; ако све то чине из жарке
жеље за испразном славом, него из љубави према вечној срећи; ако због својих греха не
заборављају да својем Богу принесу жртву понизности, милосрђа и молитве, срећно
владају!
Глава 25
Бог је цара Константина који је поштовао само њега обасуо земаљским даровима.
Допустио му је да оснује град придружен Римском Царству, тј. ћерку самог Рима, без
икакве светиње у част демона или њихове статуе. Цар Константин је једини као Аугуст
који је одржавао и бранио римски свет. Бог да би отклонио опасност да ниједан владар
не би постао хришћанин у нади да ће постићи Константинову срећу, јер свако треба да
буде хришћанин ради вечног живота
Глава 26
Теодосије је према Грацијану испољио дужну оданост за живота и после његове
смрти. Када је Максим убио Грацијана и протерао његовог брата Валентијана, тада га је
Теодосије као сироче примио у свој део царства. Теодосије је од пророка Јована сазнао
да ће победити Максима што је и десило. Валентијан се вратио у свој део царства али је
убијен. На његово место долази Еугеније. Теодосије је поново примио пророчански
одговор, сигуран у победу против Еугенија. Теодосије је порушио Јупитерове статуе на
Алпима, покрстио је римску децу; правичним и благонаклоним законима је помогао
Цркви у борби са њеним непријатељима. Желео је да буде члан цркве пре него владар
света. Земаљска добра нису била у моћи демона, него од Бога. Злочин у Солуну -
Теодосије је на интервенцију епископа обећао да ће народу опростити, али на наговор
присталица је био присиљен на освету. Теодосије је понео добра дела из овоземаљског
живота. Награда за његова дела била је вечна срећа коју Бог дарује само истинским
побожним људима. Достојанство и богатство Бог подједнако додељује добрима и злима.
За достигнуће пролазних добара која једино безумници желе да имају, сва сила лажних
богова није ни од какве корсти. Цецерон: ,,Бедна ли човека којем је било дозвољено да
греши.“ Ко сматра да је срећан због допуштења да клевета, биће далеко срећнији ако му
се уопште не дозволи.
Књига 12.
Део први. О анђелима.
Глава 1
Порекло 2 државе-обухватају сва разумска смртна бића (анђели-бесмртни и
људи-смртни). Прва се састоји од добрих, а друга од злих како анђела тако и људи
(друштво). Супротне тежње добрих и злих анђела нису настали из разлике њихових
природа и начела, јер је Бог створио и једне и друге, него су томе разлог разлике у
њиховим поступањима и жељама. Добри анђели су чврсто привржени у свима
заједничком добру, што је по њима сам ог и тако уживају у његовој вечности, истини и
љубави. Зли анђели уживају у властитој моћи, као да су сами по себи добро. Како су зли
анђели претпоставили надменост охолости изванредној слави вечитости, ништавну
106
препреденост савршеној поузданости истине, појединачне страсти недељивој љубави,
постали су сујетни, преварни и завидни. Разлог блаженства добрих анђела је њихово
пристајање уз Бога. Узрок несреће злих нађела је супротно тј. одвајање од Бога. Бог је
једино добро које разумно и умно биће може истински усрећити. Срећа је добро, дар.
Губитак таквог добра чини човека несрећним. Онај ко је истински срећан захваљујући
властитом добру, а не на темељу туђег, не може бити несрећан јер не може да изгуби
самога себе. Не постоји непроменљиво добро осим Бога. Она створења што их је Бог
створио добра су утолико што их је Он створио, мада су променљива, јер не потичу од
њега него ни из чега. Да би променљива створења била истински срећна могу се
сјединити с непроменљивим добром које је у толикој мери њихово добро да су без њега
нужно несрећна. Из тога не произилази да су друга створења у овоме свету боља зато
што не могу да буду несрећна. Биће које осећа је боље и од камена и када памти.
Разумско биће, било и несрећно боље је од онога које нема разум и осећања. Оно биће
које пристаје уз Бога се разликује од онога које не пристаје уз њега не по природи, него
по недостатку. Природа која истински одбацује недостатак заслижује похавлу.
Недостатак анђеоског створења је непристајање уз Бога; пристајање уз Бога одговара
његовој природи. Ако сваки недостатак наноси штету природи, онда и недостатак злих
анђела у довољној мери указује да је Бог њихову природу учинио толико добром да јој
наноси штету што није с Богом.
Глава 2 (Одавде до главе 8 није неопходно знати)
Бог је највише бивство (врховно биће) и он је непроменљив. Он је дао биће ономе
што је ни из чега створио, али не врховно. Једнима је дао у већој, другима у мањој мери
и тако природу бића уредио према степену бивства. Ниједно бивство није супротно Богу.
Глава 3
Свето писмо каже да су непријатељи Бога они који се његовом ауторитету
супротстављају, не својом природом него својим манама. Они могу наносити штету само
себи. Они су његови непријатељи по вољи, а не по моћи да би му нашкодили. Бог није
подложан уништењу. Мана није зло за Бога већ за његове непријатеље. Није природа
опречна Богу, него мана. Зло није штетно по Бога него по променљива и пропадљива
бића. Ако не постоји никакво добро, онда се ту одузимањем не може нашкодити и ту
нема недостатка. Не постоји недостатак а да не наноси штету. Мана може шкодити само
добру, јер је нема где не оштећује. Као што мана може постојати у највишем добру, тако
не може бити ма где осим у неком добру. Кад биће с недостатком трпи казну, ту је, осим
тога што је добро као природно биће, добро и то што недостатак не остаје некажњен.
Све што је праведно је добро. Сви су кажњени због мане која произилази из хтења.
Недостатак своје постање дугује чину воље.
Глава 4
Променљива смртна бића су вољом свог створитеља примила одређену врсту
савршенства тако да узастопним смењивањем у потпуности остварују лепоту најнижег
реда. Кад на местима која одговарају таквим бићима долази до тога да једна бића настају
захваљујући смрти других, слабија уступају место јачима, побеђена примају својства
победника. Такав почетак је поредак пролазног. У оним случајевима где нисмо у стању
да у потпуности сагледамо лепоту верујемо у Провиђење Створитеља. Суштина вечнога

107
огња вредна хвале, мада ће служити као казна осуђеним грешницима. Када се огањ,
ватра правилно користи веома је користан, а ако не онда је описан.
Глава 5
Сва створења у име тога што постоје имају своју врсту, свој лик и одређен мир,
су добра. Када се налазе тамо где треба да буду одржавају своје биће. Она створења која
нису добила своје вечно бивство доживљавају промене набоље или нагоре, јер одржавају
ток догађаја. Пропадање које променљива и смртна створења доводи до саме пропасти.
Бог се не може оптуживати ни због каквог недостатка, него га треба хвалити у погледу
сваког створења
Глава 6
Темељни разлог истинске среће добрих анђела је тај што пристају уз врховно
биће. Несрећа злих анђела је та што су окренули леђа Богу као апсолутном бићу и тако
су се окренули самима себи који нису апсолутна бића. Та мана је сујета. Охолост је
почетак свакога греха. То је први недостатак и мана. Одвративши се од њега, она је
уманила своје биће и постала несрећна. Зла воља је творни узрок рђавог дела. Њој ништа
не служи као творни узрок. Ко је тако луд да би тврдио да добра воља чини бољу злом?
Онда ће добра воља бити узрок греха. Ако узрок за који се везује да вољу чини злом има
злу вољу, који је узрок зле воље? Та прва воља није произашла из зле воље, а будући да
је прва, њу није створила никаква друга воља. Ако јој је претходила једна друга, да би је
створила, онда је прва која је другу створила. Ако није постојала у неком створењу, онда
уопште није постојала, а ако јесте онда га је искварила и уништила и лишила га добра.
Зато зла воља није могла да постоји у злом створењу, већ у добром, мада променљивом
коме је тај недостатак могао нанети штету. Ако није нанео штету, онда и није био
недостатак и не може се рећи да је постојала зла воља. Ако је нашкодио, нанео је штету
одузимањем или умањивањем добра. Зла воља није могла вечно постојати у ономе у
чему је претходно било добро Њу је начинило оно биће у којем није било никакве воље.
Да ли је то биће више, ниже или једнако? Ако је више, онда је неоспорно биће. Како да
у том случају нема воље, исто важи и ако је једнако. Два бића имају подједнако добру
вољу, не чине злу вољу једно другом. Ниже биће лишено сваке воље, или у анђеоској
нарави, која је прва згрешила, је начинило злу вољу. Кад се воља, напустивши оно што
је од ње више, окрене према нижем постаје зла, јер је окретање према нижем
изопаченост. Два човека гледају лепоту нагог тела. Поглед једног подстиче да
недозвољено ужива, а други чврсто задржава чистоту своје воље. Један је био подвргнут
скривеном искушењу злобног духа, као да он слободном вољом није попустио таквом
искушењу или било којем другом утицају. Оба човека изложена истом искушењу, један
је попустио и пристао искушењу, а други остао онакав какав је био, дакле, један је желео
да се лиши моралне чистоте, други не. Из властите воље проистиче одлука, јер су
обојица имала исте телесне и душевне особине. Ако је злу вољу створио човек, шта је
онда био пре ње, ако не по природи добро биће чији је зачетник Бог. Ако је природа
узрок зле воље, онда је добро узрок зла.
Глава 7
Узрок зле воље није творни него нетворни јер она није творење већ недостатак.
Одметнути се од врховног бића ономе ко је то мање по свом бићу је почетак рађања зле

108
воље. Оно што се не спознаје по свом лику се спознаје по лишености лика. Разумске
творевине наш дух сагледава разумевањем, а где их нема, спознаје их непознавањем.
Глава 8
Божја природа не може никада, нигде и ни у чему бити недовољна, јер недовољна
могу бити једино створења која су из ничега створена. Она створења која у вишем
степену поседују бивство имају творне узроке. У оној мери колико су недовољна и чине
зло у толикој мери имају нетворне узроке. У бићу у којем настаје зла воља, не би настала
да оно тако није хтело, због чега ти, нипошто нужно, него вољом настали недостаци
заслужују праведну казну. Недостатак настаје злим начином поступања. Не постоји
лоших ставри којима се лоше поступа, него је западати у недостатке зло јер је против
природног поретка да се од врховног бивства иде ка ономе што у себи има мање бивства.
Књига 14. Део први. Страст. Путени живот.
Глава 1
Први људи / Адам и Ева , једно створено из ничега, а друго из првога. На њиховом
греху почива смртност свих људи. Бог је настојао да људски род, полазећи од 1 човека,
захваљујући нужном сродству, окупи у једну сложену целину повезану везом мира.
Појединци тог рода не би умирали да то својом непослушношћу није заслужило двоје
првих људи. Њихово потомство је добило грешност и нужну смрт. Тако су настала 2
друштвена облика тј. 2 државе. Једна је састављена од људи који су одабрали да живе
материјалним (путеним), а друга је састављена од оних који су одабрали да живе
духовним животом. Обе државе теже да живе у властитом миру, а тек кад постигну
одговарајући циљ, живе.
Глава 2
Епикурејци живе у складу са путеношћу јер су као врховно добро поставили
телесно уживање. Они једино познају уживање коме је извор жудња (постиже се
телесним чулима). Стоичари врховно добро стављају у душу и они живе у складу са
духом. Једни и други, по Светом писму, живе у складу са пути. Свето писмо појам пут
(месо,тело) не кориси само да би означило тело земаљског и смртног живог бића већ и
самога човека назива пут тј човекову природу, по принципу део за целину. Дела пути су:
блуд, прељуба, разврат, поштовање идола, опчињавање, непријатељства, распре,
љубомора, срџба, раздор, странчарење, завист, опијање, распусне гозбе... Захваљујући
Апостоловој Посланици знаћемо шта значи живети у складу са пути. Недостаци, више
ного пути су: поштовање идола, опчињавање, непријатељство, распре, љубомора, срџба,
раздор, странчарење, завист.
Глава 3
Пропадљиво тело притиска душу. Они који сматрају да све душевне мане
проистичу из тела живе у заблуди. Вергилије каже да из тела настају 4 чувства (осећања)
душе: жеља, страх, радост и жалост као извор свих грехова и мана. Подложност тела
смрти није узрок првог греха, него казна за грех. Није пропадљива пут учинила душу
грешном, већ је грешна душа учинила пут пропадљивом. Ђаво не поседује тело (пут).
Он није блудник ни пијаница и томе сличних порока који произилазе из путене страсти,
али је потајни саветник и подстрекач таквих грехова. Он је сујетан и завидан. Осуђен је

109
на вечну казну у тамници тмурног ваздуха. Те пороке који преовлађују код ђавола,
Апостол приписује пути; сигурно је да ђаво не поседује пут. Охолост је извор свих тих
зала која без пути влада у ђаволу. Човек је сличан ђаволу, не по томе што поседује пут
коју нема ђаво, него по томе што је он хтео да живи у складу са самим собом тј са
човеком, као и ђаво кад се није хтео придржати истине, тако да лаж коју је казао је
потекла од њега. Ђаво није само лажљивац већ и творац лажи. Од њега су потекли лаж
и грех.
Глава 4
Лаж потиче од нас, а истина од Бога. Кад човек живи у складу са истином, у
складу је са Богом. Ако живи у складу са сабим собом, живи према лажи. Човек треба да
врши божју, а не своју вољу. Сваки грех је лаж. Грех настаје чином воље којим
настојимо да нам буде добро, или не желимо да нам буде зло. Лаж се састоји у томе што
човек чини преступ да би бу било боље, а заправо му је горе.
Постоје 2 различите државе и међусобно супротстављене јер једни живе у
складу са пути, а други у складу са Богом. Понашати се у складу с човеком значи бити
путен, јер се под пути тј под једним делом човека, подразумева човек. Душа и пут, као
делови човека, могу означити читавог човека. Човек као живо биће није једно, а човек
од пути друго, него и један и други означавају једног истог човека који живи у складу са
са човеком.
Глава 5
Платоничари су презирали људско тело као зло по својој природи, јер они
сматрају да сви елементи од којих се састоји овај видљиви и осетилима заметљиви свет,
као и њихова својства, имају Бога као створитеља. Болесна жеља и страх, радост и
жалост – 4 узбуђења (страсти по Цицерону) обухватају сву изопаченост људских
моралних начела. Платоничари кажу да уклета жеља толико незнатно потиче из тела да
она по себи душу, очишћену од сваке телесне невоље и ослобођену сваког тела, подстиче
да буде у телу. По њима пут не притиска у толикој мери душу да она жели и боји се,
радује и жалости се, него она сама од себе може бити узбуђена таквим емоцијама.
Глава 6
Воља је оно значајно у човеку. Ако је она изопачена и чувства ће бити изопачена,
а ако је исправна и чувства ће бити за похвалу. Она се налази у свим кретњама душе.
Жеља и радост су чин воље који се подудара са оним што волимо. Кад нас подудараност
подстиче на оно што нам се допада онда је то радост. Кад уживајући пристајемо на оно
што желимо, и то је радост. Кад се наше неслагање односи на оно што не желимо да нам
се догоди онда је то страх. Кад се не слажемо с оним што нам се догађа противно нашој
вољи говоримо о жалости. Човек који живи у складу с Богом је љубитељ добра и
мрзитељ зла. Нико није зао по природи, већ по недостатку. Ко живи у складу с Богом
мрзи недостатак, а љуби човека.
Глава 7
Добра воља се у Св писму назива царитас (милосрдна љубав) или амор (љубав).
Филозофи кажу да љубав спада међу добра. Верски списи не разликују љубав као једну
ствар, а приврженост или добронамерност као другу.

110
 Љубав се узима у позитивном смислу. Права воља је добра љубав, а зла је лоша.
Љубав која подстиче да се има оно што се воли – жеља
Када се то подстиче и у томе ужива – радост > Ова осећања су зла када је љубав
зла, Љубав која избегава оно што јој је противно – страх > а добра су када је љубав
добра. Љубав која исто осећа када се догоди – жалост >
Глава 8
Стоичари су заменили жељу-вољом, радост-весељем и стах-опрезношћу. То су по
њима 3 узбуђења. Стоичари негирају жалост, она не може бити у души мудраца. Воља
тежи добру, весеље нстаје због постигнутог добра, а опрезност избегава зло. Мудрацу се
не може догодити никакво зло, зато жалост не постоји. Мудрацу припадају воља, радост
и опрезност, а лудом човеку жеља, весеље, страх и жалост. По Цицерону, жеља, всеље,
страх и жалост су страсти, а воља, радост и опрезност постојана душевна стања. Весеље
је својство добрих и праведних (побожних). Воља, опрезност и весеље су заједнички
добрим и злим људима. Жеља, страх и весеље су осећања добрих и злих. Жалост према
овоме свету рађа смрт. Она изгледа корисна утолико уколико је покајање због греха.
Мудрац није подложан греху.
Глава 9
Хришћани се боје вечне казне, прижељкују вечни живот, туже се на садашњи
положај, радују се у нади што ће испунити оно што је речено. Грађане небеске државе
та чувства не узбуђују ради њих самих, него и ради оних који желе да се ослободе; жале
ако пропадну, радују се ако се избаве. Ако таква душевна стања и узбуђења која
произилазе из љубави према добром и чистом милосрђу, треба назвати пороцима, онда
се стварни пороци називају врлинама. Бог се удостојио да проведе људски живот у
облику роба, с тим што у њему нису постојала лажна осећања. Хтео је да осећања прими
у своју душу, као што је постао човек кад је хтео. Осећања која поседујемо припадају
овом животу. Поседујемо их на темељу слабости нашег људског положаја. Слабост
Исуса Христа је произилазила из моћи. Добро живимо уколико живимо без злочина. Ко
сматра да живи без греха, не клони се греха, већ губи опроштење. Чисти страх који траје
на вјек и вјекова, ако буде постојао у будућем свету није страх који плаши од зла које се
може догодити, већ страх који човека одржава у добру које се не може изгубити. Где је
љубав према стеченом добру трајна, ту је страх од зла кога се треба клонити сасвим
безбрижан. Појам чисти страх означава чин воље којим ћемо се нужно одупирати греху
и чувати од греха ради спокојне љубави да би смо се чували греха. Вечни живот
поседоваће љубав и радост исправне и поуздане, без страха и бола. Друштва безбожника
поштујући лажна божанства следе људска и демонска учења, њихова джава бива мучена
изопаченим осећањима као болестима и страстима. Ако таква држава има грађана, за
које се сматра да тим осећањима господар и обуздавају их, у својој безбожности су
сујетни и дрски да им је надменост већа тим што мање трпе. Такви пер губе своју
човечност, него што постигну истинску спокојство.
Глава 28
Две врсте љубави су створили две државе, земаљску љубав према себи све до
презирања Бога, а небеску љубав према Богу све до презирања самог себе. Земаљска
држава тражи славу од људи, уздиже главу у властитој слави. Жудња за владањем

111
господари њеним владарима и народима који су јој подложни. Она у својим моћницима
губи властиту славу. Њени мудраци, који су живели у складу са човеком, су тежили за
телесним или душевним добрима, или за оба. Небеској држави Бог је сведок њене
савести и највећа слава. Бог је слава и уздиже њену главу. Једни другима служе у љубави,
владари саветом, подређени послушношћу. ,,Тебе ћу љубити, Господе, снаго моја.“
Једина човекова мудрост је побожност која га доводи до правог поштовања истинитог
Бога и као своју награду у друштву светих, не само људи него и анђела, очекује да Бог
буде у свему.
Део први. Становници две државе.
Глава 1
Каин је припадао људској(земаљској) држави, а Авељ небеској. Свако, јер се
рађа из осуђеног рода, прво по Адаму буде рођен као зао и путен. Ако поновним рођењем
у Христу крене добрим путем, постаће добар и духован. Прво је био рођен становник
(грађанин) овог света, а после њега странац у овоме свету који припада држави божјој.
Бог, слично грнчару од исте материје једну посуду на част, другу на срамоту. Прва
посуда је направљена на срамоту, а друга на част јер у једном истом човеку на првом
месту долази оно што је за осуду, а потом оно што је за похвалу. Нико неће постати
добар ако није био зао и што се неко брже поправи, то му брже припада име које је
постигао; старо име прекрива новим. Каин је основао град. Држава светих је на
небесима. Она своје становнике рађа на земљи међу којима борави попут ходочасника,
докле не дође време њеног краљевства кад ће и све откупити васкрсле у својим телима
и кад ће им бити дато обећано краљевство где ће са својим вођом, краљем раздобља,
владати без временског ограничења.
Глава 2 (није неопходно претерано детаљно читати)
Адам је имао 2 сина, једног од робиње, другог од слободне жене. Овај од робиње
је рођен по телу, а од слободне жене по обећању. Две жене представљају 2 завета. Један
је од Синаја који рађа за ропство; то је Хагара. Синај је гора у Арабији и одговара
Јерусалиму који је роб са својом децом. Ми смо, слично Исаку, деца Обећања. Одређени
део земаљске државе постао је слика небеске државе. Та држава није утемељена ради
саме себе, већ да представља другу. Хагара, Сарина робиња, и њен син, били су слика те
слике. Слободна Сара, која је симболизовала слободну државу, којој је сенка Хагара,
служила је у сврху симболизовања. У земаљској држави су 2 облика; један очитује своју
припадност, а други својом присутношћу стоји у служби симбола небеске државе.
Грађане земаљске државе рађа биће изопачено грехом, а небеске државе рађа милост
што људску природу ослобађа од греха. Први се називају посудаба срџбе, а други
посудама милости. Абрахим је имао 2 сина, Јишмаела који је био син робиње Хагаре,
рођен по пути, а други Исак, син слободне жене, рођен према обећању. Један је био
природни поредак, другог је подарило обећање очитујући милост. У првом се показује
људска навика, у другом се открива божје доброчинство. Глава 3
Исак, рођен у складу с обећањем, симболизује децу милости, грађане слободне
државе, учеснике у вечном миру, државу у којој не влада лична и приватна воља, него
љубав која се радује општем и непроменљивом добру и од многих твори само једно срце,
тј савршено складну послушност љубави.

112
 Глава 4
Земаљска држава неће вечно трајати (осуђена је коначном казном). Она има своје
добро на земљи. Подељена је унутар себе распрама, ратовима и борбама; она тежи за
победе које су смртоносне. Који год део те државе однесе победу постаје охол да сама
победа постаје смртоносна. Услед најнижих добара, чезне за одређеним земаљским
миром који жели постићи ратом. Ако стекне победу и не буде више никога ко би се
супротстављао, доћи ће до мира. За таквим миром теже ратови, мир што га постижу
славном победом. Добри божји дарови су они када појединци бране врло праведну ствар.
Глава 5
Први оснивач земаљске државе је Каин, братоубица. Рим је главни град
земаљске државе, настао на сличан начин. Ромул и Рем су били грађани земаљске
државе. Жудели су за славом оснивача римске државе, али нису могли да поседују
онолику колику би поседовао само један од њих. Каин и Авељ нису имали сличну жељу
за земљаским добрима, нити се завист појавила у ономе ко је убио другог из страха да
ће његова владавина бити мања уколико буду обојица владала. Каинова завист је
ђаволска (зле подстиче да завиде добрима, због тога што су ови добри, а они зли).
Човечја доброта се не умањује уколико је треба делити. Посед доброте је већи што је
сложнија љубав њених иманитеља. Онај ко одбија да дели посед, неће га ни имати.
Препирка Каина и Авеља је доказ непријатељства између 2 државе. Добри и добри, ако
су савршени, не могу се међисобно борити.
Књига 19. Део први. Питање крајњих циљева
Глава 1
Апсолутно добро је оно ради чега треба желети све остало, а њега ради њега
самог. Апсолутно зло је оно ради кога треба избегавати све остало, а њега ради њега
самог. Крајње добро је оно чиме се постиже своје савршенство. Крајњи циљеви су апс
добро и апс зло. Марко Варон је издвојио 288 филозофских праваца. 4 добра које људи
желе, што се назива врлином су: уживање (угодност покреће телесна осетила), одмор
(стање у којем нико не подноси никакву непријатност), обадвоје и основна добра
природе. Дужност врлине је живот за домовину и рађање деце за домовину, а постиже
се телсним уживањем. Стоичари су бранили мишљење да се човеково добро које га може
учинити блаженим налази у његовој душевној врлини. 12 праваца + друштвени
живот=24 правца. 24 правца + категорије Нове Академије=48. 48*2=96 (у складу са
погедом на живот). 96*3=288 (први пут се множи из љубави према доколици, други пут
из љубави према јавним пословима и трећи пут из обе ове заједно). Стару академију је
основао Платон и она је постојала до Полемона. Варон одбацује све различите ставове
који су допринели увећању филозофских праваца јер у њима нема апсолутног добра.
Човеку нема другог разлога да се наби филозофијом осим да постане истински срећан, а
таквим га чини крајње добро. Дакле, разлог бављења филозофијом је крајње добро.
Варонове дефиниције крајњег добра (3,изабрао 1): ТРИ НАЧИНА ЖИВОТА:живот
посвећен доколици- контемплацији, раду-активности и и једном и другом. Три правца:
основна добра природе се желе због врлине, или се врлина жели зарад њих или основна
добра природе и врлина се желе ради њих самих. Према Варону, тачно становиште је да
се основна добра природе и врлина желе ради себе самих. Kрајње добро за човека

113
представља јединство тела и душе као целине. Ми волимо ближње своје ради њих самих,
тежимо да имамо обликовано и снажно тело мада није нужно да бисмо поседовали
врлину јер просто желимо да пратимо мисао „у здравом телу здрав дух“.
Глава 2
Варон се враћа на 12 праваца у којима се поставља питање које је то човеково
крајње добро. Барон каже да су исконска добра: уживање, одмор, оба заједно и основна
добра природе. Он одбацује прва 3 јер основна добра природе садрже у себи уживање и
одмор.
Глава 3
Варон је у људској природи видео 2 елемента, тело и душу (која је боља). Човек
се као целина састоји од оба. Крајње човеково добро састоји се од одбара душе и тела.
Врлину образовање усађује у душу као вештину живљења и која је најузвишеније добро
међу душевним добрима. Тамо где нема врлине, добра човеку нису од користи.
Блаженим се човеков живот назива ако се користи врлином и свим осталим телесним и
душевним добрима. Најсрећнији је човек ако ужива сва добра. Живот који се мудро живи
је раван врлини. Врлина не може постојати без било каквог живота.
Глава 4
Крајње добро је вечни живот, а крајње зло је вечна смрт. Крајње добро се постиже
праведним животом. Телесна равнотежа и кретање, ако су одмерени и складни, два су
основна добра природе. Исконска добра душе су опажање и разумевање. Основна добра
природе су и подстицај (тежња за акцијом) и (налази се на првом месту). Разборитост
служи за разликовање добра од зла. Она посведочује да смо ми у злу и оно у нама. Зло
се састоји у присвајању уз страст да се реши, а добро у непристајању на грех. Функција
правде је да свакоме даје оно што му припада. Храброст је најочигледнјији сведок
људских зала. Варон каже да у телесна зла спадају и телесна патња и мучење. Да би их
се човек ослободио мора да напусти овај живот. Прва и најзначајнија заповест природе
је да се човек брине о севи и да се у име тога сасвим природно клони смрти. Човек у
нади очекује спасење и надом је постао истински срећан. Спас који ће постојати у
загробном свету биће коначно блаженство.
Део други. Друштвена несигурност на Земљи
Глава 5
Живот мудраца треба да буде друштвен. Најискреније пријатељство је међу
онима који бораве у кући.
Глава 6
Незнање судије већином се завршава страдањем недужног. Судије на дужност
обавезује људска заједница. Судија не сматра да је недопустиво да се подвргавају
мучењу недужни сведоци.
Глава 7
Степен развоја људског друштва: (1) кућа, (2) град и (3) свет. Разноликост језика
удаљује човека од човека. Царства су се трудила да покореним народима натуре и свој

114
језик али под цену проливања крви. У свету разноликост језика удаљује човека од
човека. Величина царства је изнедрила гору врсту ратова, савезничке и грађанске.
Мудрац треба да води праведне ратове и неће још више жалостити да је присиљен
водити праведне ратове. Кад не би били праведни, не би требало ни да их води, зато нема
ратова за мудраца.
Глава 8
Наш страх би био још већи да се пријатељство не изметне у неваљалство, злобу
и неверство. Горка нам је смрт особе чији нам је живот угодан. Жалост која није лишена
људског осећања је слична рани којој се, у сврху излечења, приносе услужне утехе.
Лечење је брже и лакше ако је душа боља. Више бисмо волели да сазнамо за смрт оних
које волимо, него да су се од вере или врлине одметнули, тј да су у самој души умрли.
Захвални смо на смрти наших добрих пријатеља, и мада њихова смрт ожалошћује, она
нам ипак пружа сигурну утеху, јер су умакли свим оним жалостима која у овоме животу
сатиру чак и добре људе или их кваре, или и једним и другим пате.
Глава 9
Сатана се понекад преобраћа у анђела светла да би искушао оне које је потребно
поучити или заслужују да буду обманути. Они филозофи у безбожној држави који кажу
да су им богови пријатељи, допсели су у руке демонима којима је читава та људска
заједница потчињена и с њима ће провести вечну казну.
Део трећи. Мир, апсолутно добро друштва
Глава 10
Од превара и искушења демона нису сигурни ни искрени поштоваоци врховног
Бога. Врлине се неће борити против мана и зла, већ ће уживати награду победе, вечни
мир. Такво коначно, апсолутно блаженство је сам врхунац савршенства који нема
уништавајућег свршетка. Истински смо срећни када живимо у миру. Кад се ово
блаженство упореди с оним коначним показује се као чиста беда. Ако праведмо живимо,
врлина се правично служи његовим добрима. Кад не поседујемо мир врлина се чак и
злима које човек подноси, служи на добро.
Глава 11
Мир је циљ нашег добра. Јерусалим значи виђење мира.
Глава 12
Не постоји нико ко не жели мир. Како је услед самог дивљаштва назван
получовеком. Као властито краљевство поседовао је дивљу и осамљену пећину. Није
имао ни жену ни децу, ни пријатеље. Никоме ништа није давао већ је само отимао. Желео
је мир који нико не би могао да му поремети, тј желео је мир са својим телом. Чинио је
ужасна дела да би остао у животу. Таштина мрзи друштво једнаких пред Богом, жели да
својим друговима натури своју власт уместо божје; мрзи праведни божји мир, љуби свој
изопачени. Мир неправедних, у поређењу са миром праведних, не заслужује назив мир.
Глава 13

115
 Телесни мир значи да је усклађен распоред његових делова. Мир душе без разума
значи складан одмор њених прохтева. Мир разумне душе значи добро уређен склад
мисли и деловања. Мир тела и душе значи уредан живот и здравље. Мир између смртног
човека и Бога значи да је добро уређена послушност у вери под вечним законом. Мир
међу људима назива се слога. Мир у држави је слога грађана у погледу издавања и
извршавања наредби. Мир у небеској држави је сложна заједница у уживању Бога. Мир
у свему постојећем је спокојност реда. Ред је усклађеност једнаких и неједнаких бића
који свакоме одређује његово место. Мир влада свуда где нема патње. Може постојати
одређено биће у којем нема зла, док не може постојати биће у коме не постоји добро.
Природа ђавола није зла, већ ју је изопаченост учинила таквом. Патња је сведочаснтво
одузетог и остављеног добра. Ко греши је гори ако се радује губитку правичности.
Правичност и спасење су одређено добро, зато треба жалити ако их изгубимо. Бог је
људски род успоставио као кајвиши украс на земљи.
Глава 14
Ширење овоземаљског добра се односи на уживање земаљског мира. Сваки мир
подређује се ономе миру који смртног човека сједињује с бесмртним Богом како би тиме
очитавао уређену покорност. Две главне божје заповести су љубав према Богу и љубав
према ближњем. Три предмета љубави су Бог, човек сам и ближњи. Добро уређена слога
чији се ред састоји у томе да се никоме не наноси штета, а потом да човек буде од
користи коме може. У кући праведника, они који заповедају стоје на услузи онима
којима заповедају. Они не заповедају из жеље за владањем већ по дужности старања о
другоме, не из господарења већ по милосрђу вођења бриге. Глава 15
Бог је желео да човек господари неразумним створењима. Ропски положај
грешника је с правом натурен. Праведни Ноа је речју роб осудио свог сина, дакле, назив
је заслужен грехом. Већи је добитак бити роб човеку него страсти. Страст за владањем
пустоши људско срце.
Глава 16
Домаћини се брину о свим члановима свог домаћинства као властитој деци да би,
пошто воли Бога, стекли његову наклоност. Ако се неко у домаћинству супротстави
домаћем миру, прекоревају га речју или ударцем бича, али у интересу онога кога
кажњавају да би остао у миру од кога се удаљио. Није својство доброчинства да
потпомаже у веће зло. Није својство недужности да се поштеђивањем допусти упадање
у веће зло. Породица је почело (ћелија) друштва; домаћи мир се тиче мира у друштву.
Домаћин треба да своје заповести доноси на темељу државних закона.
Глава 17
Небеска држава не оклева да се покорава законима земаљске државе којима се
осигурава управљање свима оним што је прилагођену одржавању смртног живота да би
се слога очувала у једној и другој. Небеска држава као странац путује овом земљом. Циљ
коме она тежи је земаљски мир и тај земаљски мир она управља према небеском. Глава
18
Нови академичари кажу да је све непоуздано, што држава божја одбацује. Из
Светог писма потиче вера по којој праведник живи.

116
 Глава 19
У доколици нико не сме да живи тако да у њој не мисли бити од користи
ближњему, нити толико заузет насловима да запостави размишљање о Богу. У делатном
животу не сме се ценити част или моћ, јер је под сунцем све испразно, него само оно
дело које постиже вршењем те исте части или моћи. Надзор је дужност, а не част. Љубав
према истини захтева честиту доколицу.
Глава 20
Апсолутно добро божје државе је вечни и савршени мир. Садашња стварност без
надања је лажно блаженство и несрећа.
Глава 21
Цицерон каже да римска држава није постојала. Држава је народна ствар, а народ
мноштво удружено у заједницу осећањем права и заједничке користи. Где нема истинске
правде нема ни права, дакле, не може постојати мноштво људи удружених заједничким
осећајем права. Ако нема народа, нема ни ствари народа, постоји само руља. Где нема
правде нема ни државе.
Глава 22
Варон назива Бога Јупитером. Порфирије је био најученији од филозофа и
непријатељ хришћанства. Он признаје за великога Бога према пророчанствима оних које
сматра боговима.
Глава 23
Порфирије је написао дело Филозофија према пророчанствима. Ту говори да
Јудејци боље прихватају Бога него хришћани. Христ је осуђен на смрт по правичној
пресуди судија. Богови су изјавили да је Христ веома побожан човек и да је постао зато
бесмртан. Хришћани су прљави, заражени и увучени у заблуду. Они који Христа хвале,
да свако ко у њега поверује не постаје истински хришћанин, већ фотинијански
кривоверник који Христа признаје као човека. Бог кога су хебрејски мудраци
поштовали, забрањује да се жртве приносе и добрим анђелима на небесима и божјим
моћима које у овоме нашем смртном путовању поштујемо и волимо као наше
најсрећније суграђане. Божанска пророчанства под средством хебрејских пророка су
објавила да ће престати жртве што су их Јудејци приносили као симбол будуће жртве и
да ће сви народи од изласка до залакса сунца приносити само једну жртву. Бог је
забранио приношење жртава. Душа влада телом, разум пороцима.
Глава 24
Народ је мноштво разумних бића удружених сложним заједништвом у добрима
до којих му је стало, зато није неразумно називати га народом. Народ је бољи ако се
слаже у ономе што је боље. Римски народ је народ, а његова ствар је држава. Он је
уништио слогу која је спас народа. Он, дакле, није народ и његова ствар није држава док
постоји народ као мноштво разумних бића удружених сложним заједништвом у добрима
до којих му је стало. Држава безбожних не поседује истинксу правду.
Глава 25

117
 Уколико душа и разум не служе Богу онако као што им Он заповеда, не владају
телом и пороцима. Уколико врлине не потчини Богу, оне ће пре бити мане. Оно што
чини да тело живи није од тела, него га надилази; није од човека него од некога изнад
човека што доприноси да човек буде блажено биће (и понад сваке моћи и небеске
врлине)
Глава 26
Душа је начело живота за тело (пут), човеков истински живот је Бог. Несрећан
народ је отуђен од Бога. Све док су обе државе у заједници, користимо се миром
Вавилона (из њега се божји народ вером ослобађа). Део пети. Коначни циљ двију држава
Глава 27
Земаљски мирје утеха у несрећи. Наша правда се састоји у опроштењу греха пре
него у савршености врлина. Молитва је делотворна онима чија вера делује посредством
љубави. Разум не може у потпуности да влада пороцима, потребна је молитва. Нема
потпуног мира док се не обуздају пороци. Правда за појединца значи да Бог господари,
а човек слуша, душа господари телом, разум пороцима, од Бога да се тражи милост за
заслуге, опроштење за греховве и да му се захвањује на примљеним доброчинствима.
Глава 28
Они који не припадају божјој држави доживеће вечну несрећу (друга смрт-она се
неће окончати смрћу). У ономе животу бол је постојана да би изазвала патњу, а природа
траје да би се то осећало, због чега ни једна ни друга неће престати како никада не би
престала казна. Да би се стигло до двоструког циља дбра и зла, од којих једном треба
тежити, добри као и зли треба да пређу суд.
Књига 20. Увод. Последњи суд
Глава 1
Христ ће доћи с неба да суди живима и мртвима и то ће бити последњи дан божјег
суда, свршетак времена. Тај дан се употребљава за време, јер Бог суди од почетка
људског рода. На овом небу и земљи живот демона и људи је несрећан и испуњен
заблудама и патњама. И демони моле да не буду мучени. Људи, јавно или тајно, трпе
божју казну за своја дела, или у овом свету или након смрти. Када дође судњи дан неће
имати места за невеште притужбе и видеће се да истинска срећа припада само добрима.
Глава 2
Учимо да подносимо и зла што их добри трпе, не придајемо велики значај
добрима што их и зли стичу. Само зли долазе до пролазних и овоземаљских добара, док
само добри трпе таква зла. Они који неће подносити вечне муке биће кажњавани
пролазним казнама.
Књига 22. Увод. Вечност
Глава 1
У небеској држави су сви грађани бесмртни, постиће оно што добри анђели
никада нису изгубили. У томе ће им помоћи Бог. Бог је разумској природи подарио
слободну вољу и није одузео анђелима моћ слободне воље. Природа која је уживала у

118
богу самом својом маном указује да је у почетку створена најбољом, маном која је чини
несрећном, јер је лишава свих уживања у Богу. Бог је створио и постојаног човека са
истом слободном вољом, као живо земаљско биће, али достојно неба уколико се сједини
са својим творцем.
Глава 2
Божја воља је воља што је Бог ствара у срцима оних који се подвргавају његовим
заповестима. Бог је посредством свога Духа Светога људима створио вољу за мноштвом
Мит о Каку
Мит о Kаку: поседовао је дивљу и осамљену пећину. Није имао ни жену, ни децу,
ни пријатеље. Никоме ништа није давао, већ је само узимао. Међутим, он је желео само
сопствени мир који не би био нарушен од никога. Да би умирио своје смртно биће,
односно глад, морао је да раздвоји душу од тела, па је грабио, убијао, ждерао али се он
ипак на дивљи или окрутан начин борио да себи обезбеди мир. Он је чинио ужасна дела
како би себе одржао у животу.
Резиме књига у којима је много написано а мало речено
Kада душа напусти тело, тело тежи да нађе свој мир у земљи како би се процесом
распадања на елементе могао утопити у оно од чега је настало. Мир разумне душе јесте
склад мисли и деловања. Мир тела и душе јесте уредан и здрав живот. Мир смртног
човека и Бога јесте добро уређена послушност у вери под вечним законом.
Мир међу људима јесте њихова добро уређена слога. Мир у кући јесте уређена
слога укућана у погледу заповедања и слушања. Мир у држави јесте уређена слога
грађана у погледу издавања наредби и извршавања истих. Мир у небеској држави јесте
уређена и сложна заједница у уживању Бога и узајамно у Богу. Мир у свему постојећем
јесте спокојност реда. Ред је усклађеност једнаких и неједнаких бића који свакоме
одређује његово место. Зато несрећници нису у миру, немају спокојност реда у којем не
постоји никакав поремећај. Они су законом реда одвојени од осталих.
Човек се услед губитка добра треба жалостити, јер уколико то не чини, тежиће
злу.
По природи, разумна бића (човек) треба да господаре неразумним бићима
(животињама). Зато су они први били пастири а не владари над људима. Ропство јесте
заправо последица греха којим човек постаје подређен човеку. Kао пример се наводе
оправдани ратови, у којим су противници, који бране свој грех, узети као робље. Боље
је бити роб човеку него страстима. Међутим, према Божијој природи коју је створио,
нико није роб ни човеку ни греху. Да ништа није учињено супротно том закону, не би
било ни ропства као казне.
Домаћини се брину о члановима свога домаћинства као о властитој деци да би
поштовали Бога и стекли његову наклоност. Очеви треба да имају већу обавезу као
господари него робови који служе. Уколико се неко у домаћинству супростави домаћем
миру и постане непослушан, тада треба да се примени казна речима или ударцима бича,
или да се примени нека друга правична и допуштена врста казне. Ово се ради у интересу
онога ко се супроставио, како би остао у миру од којег се удаљио и како даље не би
упадао у грех. Породица је почело и ћелија друштва, што значи да се домаћи мир (мир

119
укућана) тиче мира у друштву. Односно, добро уређена слога укућана у погледу
заповедања и послушности тиче се добро уређене слоге грађана у погледу заповедања и
послушности грађана. Домаћин своје заповести треба да доноси на темељу државног
закона и тако влада са својим укућанима у складу са друштвеним миром, односно,
друштвеним нормама понашања.
Људска породица која не живи у складу са вером, тражи земаљски мир у добрима
пролазног живота. Она породица која живи у складу са вером очекује вечна добра
обећана за будућност, а земаљским добрима се служи као странац на пропутовању.
Према Августину, откад постоје, људи заједно живе и коегзистирају, без подударања две
државе: небеска држава је само на пропутовању кроз земаљску. Свака од две државе има
свој циљ, што и јесте тема целог овог дела. Небеска држава зна да постоји један Бог кога
треба поштовати, тако да са земаљском није могла да има заједничке верске законе.
Небеска држава се кроз пропутовање земаљском користи земаљским миром. Она њиме
управља према небеском миру, јединим правим миром, којег одликује крајње уређена и
сложена заједница у уживању Бога и узајамно у Богу.
Није потребно мењати начин живљења и само понашање уколико оно није
супротно Богу. То значи да они филозофи који су прешли у хришћанство не треба да
мењају свој живот све док он није супротан Богу. Никоме није забрањено да истражује
истину, што је својство хвале достојног коришћења слободног времена (доколице, и то
честите).
Сципион је у Цицероновој држави дефинисао државу као народну ствар.
Међутим, таква држава никада није ни постојала јер Рим никада није био народна ствар.
Тамо где нема правде, не може постојати мноштво људи удружених заједничким
осећајем права. Без служења Богу, не постоји правда. Хебрејски Бог је говорио: „Онај ко
жртвује боговима, осим Господу, биће искорењен“.
Држава безбожних не поседује истинску правду јер приноси жртве боговима.
Душа влада телом, а разум пороцима, међутим, уколико душа и разум не служе Богу
онако како Он заповеда, у том случају они нипошто не владају право ни телом ни
пороцима. Оне врлине које нису потчињене Богу, више су мане него врлине.
Ми наш властити мир поседујемо захваљујући вери у Бога. Тај је мир радије утеха
у несрећи него радост у блаженству. Нема потпуног мира док се обуздавају пороци, јер
се против порока који се опиру води опасна борба, док пороци који су савладани, још не
допуштају да се победа прослави у сигурном спокоју.
Христ ће доћи са неба да суди живима и мртвима и тај дан се назива последњим
даном, односно свршетком времена. Бог када је стварао свет, подарио је слободну вољу,
тако да је свако ко је хтео могао да напусти Бога, односно своје блаженство, а тада ће
наступити несрећа. Бог је подарио слободну вољу и анђелима и људима без обзира што
је знао да ће склизнути у грех.

120
 ТОМА АKВИНСKИ-О KРАЉЕВСТВУ

Тома Аквински живео је од 1225.до 1274.год. био је теолог схоластистичке

традиције, филозоф, Италијан. Полази од две претпоставке у својој филозофији:
прародитељски грех и вечно испаштање. Темељ његове филозофије је спас и пут ка
спасењу. Заступа колективитет, а не индивидуални живот појединца. Своја дела писао
је у време веома развијеног феудализма. Био је велики познавалац и поштовалац
Аристотеловог учења, али је прихватао и поједине Платонове идеје. Основао је
томистичку школу филозофије. Сматрао је да је монархија најбоље уређење, док је
тиранија најгоре.
Шта значи реч краљ? За сваки циљ који желимо да постигнемо потребан нам је
неки вођа који ће да нас усмерава на том путу, то је за државу као заједницу, краљ. У
сваком човеку постоји светло разума које га усмерава ка циљу. Човек је по природи
друштвено и државотворно биће.
Саломон: “Боље је двојици него једноме самим тим што су један другом
друштво“. Човек има моћ говора за разлику од других бића захвљаујући чему је
супериоран у односу на друга бића и може да се самоиздражава.
Властито и заједничко није исто. По властитом се људи разликују, а по
заједничком уједињују. Ако је дужност пастира да се брине о стаду, онда је и дужност
владара да се брине о народу. Олигархија се од тираније разликује само по томе што
угњетавача има више, а не само један, демократија када влада анархија мноштва (наш
данашњи појам демократије код њих се звао република). Праведна владавина-
република, аристократија и монархија. Нико се не сме двоумити када је на власти што
се тиче циља, једино око избора средстава. Он сматра да је кориснија владавина једног
човека него више њих. Један део бића све покреће- срце и један део душе- разум. Најгора
је владавина тиранина. Владавина једног односно монархија као праведни вид такве
владавине је најбоља из разлога што је човек постао од једног, што једно управља
човековим телом и духом и чак и да има више владалаца, неопходно је међу њима
успоставити јединство да би они добро владали. Што је јединственија праведна
владавина, то је боља, значи најбоља је монархија, од ње лошија аристократија а
најлошији облик је република. Супротно, што је јединственија неправедна владавина
то је горе, тако је најблажи облик лоше владавине демократија, затим гори је олигархија
и најгори тиранија. Тиранин тлачи народ у погледу и телесних и духовних добара.
Тиранин је у непрестаној стрепњи да ће неко да му науди те он ради на томе да
између људи у држави влада вечити раскол, спречава сваки вид савезништва и
пријатељстава, забрањује гозбе и саборе и подстиче људе да сумњају једни у друге јер и
он сам сумња да би народ њему радио о глави када би им се указала прилика, никада

121
није спокојан. Такође, спречава да се народ богати јер се прибојава да ће на исти начин
као и он, богатством и утицајем, преотети власт од њега на исти начин као што је он
урадио претходном владару. Тиранин завиди људима који поседују врлину (крепост).
Kраљевско достојанство народу постаје мрско након владавине тираније.
Салустије- слобода Римске државе, настанак републике, протеривање краљева и
увођење конзула који су се смењивали сваке године. Пук је служио војску и плаћали су
накнаде за издржавање војске, продавали су накит и живели скромно, чак су и сенатори
имали у свом власништву само по један прстен и привезак као симболе достојанства.
Људи су радије радили за земљу која није била власништво појединца јер су тако имали
већи осећај припадности, а и уживали су већу корист од свог рада. Ако се бира између
преласка монархије у тиранију, и изопачења аристократије, бира се прелазак у тиранију
јер у том случају не долази до ремећења мира као највишег циља.
Боље је да монарх постане тиранин, јер нема сукоба међу владајућим, то је
ситуација када се од два зла бира мање, а на овом примеру Аквински осликава своју
тврдњу да је јединство владавине од суштинског значаја.
Да би се спречило да власт монарха пређе у тиранију, треба га пажљиво изабрати
и треба ограничити његову власт и уредити је тако да никако не може постати тиранска.
Старица из Сиракаузе - Аквински прича о томе како не треба устајати против
тиранина који је благ јер може постати само окрутнији или на његово место може доћи
још гори тиранин. Прича о старици из Сиракузе говори о томе како се она стално молила
за здравље и дуг живот тиранина Дионизија док су сви други желели његову смрт, а када
ју је тиранин питао зашто то чини она је одговорила да када је била млада државом је
управљао један тиранин чију је смрт прижељкивала, а када је он убијен, на власт је
дошао још гори тиранин, када су њега свргли са власти, на власт је дошао Дионозије,
који је био гори од претходне двојице заједно, зато се она молила да он остане у животу,
верујући да ће после њега на власт доћи само још већи тиранин.
Kада тиранија преврши сваку меру, најбољи људи у држави имају за дужност да
му се успротиве- Ехуд уби тиранина Еглона. Међутим, то није у складу са
хришћанством, јер Свето писмо каже да треба поштовати сваку власт коју Бог изабере
на земљи и треба јој се покоравати. Међутим, није грех свргнути владара који сатире
народ и који је добар само за себе. Познавајући акте који су донети у Енглеској Magna
Carte 1215. И
Златна була 1222.у Мађарској, Аквински тврди да народ који је владару подарио
власт може и да му је одузме уколико он не влада на прави начин, у складу са Божијим
и овоземаљским законима.
Римски сенат је убио Доменцијана који је дошао на власт после свог оца
Веспазијана и брата Тита који су били умерени владари. Владар који се не задовољава
чашћу и славом нужно постаје тиранин. Изаија такву славу која е заснована на људским
речима, мислима и поступцима назива пољским цвећем.
Прича о краљу Торквату који је убио свог сина зато што је са младалачким жаром
водио битку против непријатеља не слушајући његове наредбе. У овоме се огледа његова
жудња за славом, да га сматрају великим јер је до те мере желео да покаже колико је
битно да се његова реч поштује.

122
 Жудњи за славом сродно је претварање. Људи који не поседују врлине, а жуде
за влашћу, претварају се да их поседују како би задобили власт. Жудња за влашћу има у
себи малу дозу врлине јер је оном који жуди стало до мишљења људи и он се не усуђује
да чини зло како би остао у милости народа. Kраљеви од Бога очекују награду за своје
владање. Награда за врлину је блаженство. Срећа је последњи циљ наших жеља и доброг
деловања. Сва земаљска добра су нижа од људског ума. Ако се добре ствари помешају
са бољима оне се оплемењују, а са горима онда се онечишћују (мешање сребра са
златом/оловом). Само Бог може смирити жељу човека, учинити га срећним и бити
највећи дар краљу.
Побуна је грех јер се они буне против власти која је дата од Бога. Kада се бунимо
против нечега што није засновано на заједничком добру, онда је то грех. Свргавање
тиранина је активност усмерена ка општем добру, док је буна усмерена против
јединства, мира и правде народа.
Људски дух спознаје добро својим умом и жели га својом вољом. Kао што
архитекта добија већу плату од грађевинца који реализује његов нацрт, тако и владар
треба да добије веће дарове од Бога него поданици који га следе.
Велики проблем за тиранина је што се не може дуго одржати на власти јер га
народ не прихвата. Њега Бог поставља на чело државе у срџби док је љут на народ који
је грешан, али кад срџба прође, тиранин убрзо буде смењен. Бог тиранина кажњава
смрћу у мукама и вечним проклетством. Нико није већи лицемер од онога ко прима
службу краља, а бива тиранин. Велика је невоља што тиранин преноси своју злобу на
потомство, па су пред Богом криви не само за своје злочине већ и за злочине својих
потомака. Постоје блаже и окрутније тираније- Платонистички утицај.
Дужност краља дефинише се по узору на природну владавину која може бити
општа и посебна. Општа владавина је она којом су сва бића обухваћена, а посебна је она
која је веома слична божанској, јер се налази у човеку и назива се малим светом јер се у
човеку јавља облик опште владавине. Највећа дужност краља је да разумом управља
заједницом. Две су Божије делатности у свету: једна којом се свет саздаје, а друга којом
се светом управља.
За узор управљања-божије управљање. Циљ владара, ако није усмерен према
нечему изван државе састоји се само у њеном очувању. Последња сврха уједињеног
народа је да живи са врлином и да таквим животом овоземаљским, у вечном животу
доспе до Бога.
Kраљ мора настојати да народ добро живи у циљу постизања небеског
блаженства, као што грађевинац мора да изгради кућу у којој може да се живи, кројач
сашије одећу која може да се носи итд. Прво треба омогућити добар живот народа, друго
сачувати га и треће побољшати га. За то су потребне две ствари: главна ствар је врлина
(крепост), а споредна телесна средства која су неопходна за живот уз врлину. Узрок
јединства људског бића је нарав, а јединство заједнице је мир(Августин) и он се
остварује активношћу владара у складу са правдом. Да би се остварио добар живот
заједнице: Прво остварити јединство у миру, друго усмерити народ ка добром деловању
и треће да се владар својом умереношћу побрине да буде довољно добара у држави за
живот. Затим, владар треба да тежи ка очувању тог доброг живота у чему га спречавају
три проблема: нутрина заједнице, спољашњи напади непријатеља и нарав која је

123
променљива. У том смислу, да би превазишао ове проблеме владар има три задатка: да
припреми свој народ како би могао да се одбрани од непријатеља, да својим наградама
онима који чине добро и казнама онима који крше законе усмери људе ка добром и треће
да се побрине да његови наследници чине исто.
Задатак владара је и да оснује град. Kлима у граду мора бити умерена и град мора
имати здрав ваздух, мора имати добар положај зидина тако да има довољно светлости,
да има плодно земљиште које ће омогућити становницима да се снабдеју храном, да буде
удаљен од мочвара и да има питку воду. Такође, добра територија се може препознати и
по изгледу њених становника, ако су они добро грађени, препланули, јаки и ако имају
доста потомства, онда је то подручје идеално место за оснивање града.
Аквински сматра да је боље за достојанство града да има плодно земљиште на
којем ће моћи да производи све што је за живот потребно. Међутим, не постоји то
земљиште на којем би могле да се гаје све врсте хране, те је зато ту трговина којом се
треба умерено бавити јер, сматра, превелико богаћење трговаца онеспособљава их за
војну службу те је зато војницима забрањено да се баве трговином и такође трговина
отвара врата многим пороцима као што су похлепа и преваре, али је врлина трговања у
развијеном друштвеном животу града. Град мора бити угодан за живот. По
Аристотеловом мишљењу, наслада квари реалан суд, тако да место треба да буде
умерено угодно како не би довело до преосетљивости становника и њихове слабости,
немогућности расуђивања.
Резиме (као мали тест може бити)
Душа управља телом, међу деловима душе разум управља гневом и пожудом
Ако један човек влада ради своје добробити он је тиранин, мали број ради своје
добробити олигархија, а ако неправедну владавину врши мноштво људи то је
демократија. Ако праведну владавину врши мноштво - република, ако праведну
владавину врши мали број добрих људи - аристократија (оптимати), ако је врши један
човек он је краљ
Kориснија је владавина једног човека од више њих, јер јединство боље може
произвести особа која је једна. У телу један орган влада свима, једна пчела краљица,
један Бог...
Неправедан владар ствара зло јер заједничко добро мноштва окреће у властито
добро - тиранија је најгори облик владавине, јер је супротна краљевини која је
најбољи облик. Тиранија је најгора јер само један човек добија добро. Добро које долази
из једног узрока је јаче, а зло које долази из више узрока слабије. Демократија боља од
олигархије јер се зли људи међусобно спутавају. Тирани спречавају људе да се развијају,
подстичу раздор међу њима. Исто је бити под тиранином и бити плен опасне дивље
животиње
Kада је Рим збацио краљеве постали су напреднији јер су осећали да заједничко
добро припада свима, а не само једној особи. Веће су шансе да више владара ради лоше
него да један достигне максималан ниво тираније. Да би се спречила тиранија треба се
изабрати добар човек и уклонити могућности да он постане тиранин (ограничити му
власт). Умерену тиранију треба трпети, после лошег тиранина долази још гори

124
 Народ треба да протера тиранина, јер он не врши своје краљевеске дужности.
Ако ништа, народ треба да се моли Богу да га избави од тирана јер Бог може да преокрене
срце тирана, али да би молба упалила народ мора да прекине да чини грехове. Ако владар
не добија довољно части и славе постаје тиранин
Слава је крхка и онај који јој тежи постаје роб народу јер се труди да им удовољи.
Људи буду дволични да би добили славу и чине зла дела иако добри људи не треба да
теже за славом (губе крепост). Боље је изабрати неког ко барем мало жуди за славом јер
он жели да људи мисле добро о њему па ће се суздржавати лоших дела
Kазна за добре краљеве ће бити небеска и стићи од Бога. Бог награђује и лоше
краљеве који чине зло Божијим непријатељима да би утолили своју глад за крвљу, а
камоли оне добре краљеве који не чине зло
Срећа је крајње савршено добро, али је на Земљи недостижна. "Ништа земаљско
не може учинити човека срећним, и ништа земаљско не може бити довољна награда
краљу". Највећа и једина награда долази од Бога. Вршење краљевске службе је ствар
највеће крепости и за то иде највећа награда у блаженству. Kраљ добија већу награду
ако добро управља поданицима, него поданици ако му се повијају
Понекад зло (убијање лопова) доноси добро заједници (мир)
Владарима је тешко да чине добро јер моћ квари човека, самим тиме ако се труде
да чине добро заслужују већу награду. Тирани кад бирају да чине зло се одричу највише
награде, оне небеске
• Дамон и Питија (пријатељи, нису изневерили једно друго), тиранин Дионизије
из Сиракузе им опростио и питао да се дружи са њима. Тирани не могу да имају
пријатеље јер су зли према поданицима и они их не воле. Јулија Цезара и Октавија
Августа су волели поданици и веровали им. Тиранска власт не може да опстане јер ће
се неко увек побунити, посебно јер се тиранска власт темељи само на страху
Бог допушта тиране да би казнио поданике. После неког времена Бог се одљути
и смени тирана. Више се обогате добри краљеви јер их народ чува и воли и не дира им
богатство, него тирани који морају да се плаше да им неко не узме, краду свима и не кају
се за то јер мисле да имају право и преносе то и на своје потомке
Сва жива бића су под Божијом управом, разум је телу оно што је Бог човеку
Службе краљева: оснивање краљевине и управљање њоме. Оснивач краљевства
треба прво да изабере добро место за становање и да осмисли где ће се шта налазити у
њему и мора да води бригу о томе да свако на располагању има оно што му је потребно
Лекар лечи, учитељ учи људе да се понашају, али то су све земаљске ствари, људе
ка вечном спасењу воде службеници Христове Цркве
Kрепосан живот је сврха људске заједнице и због њега се људи уједињују. Циљ
заједнице је заправо да по крепосном животу доспе до уживања Бога
Kога занима тај циљ мора се покорити Римокатоличком свештенику. Kраљ треба
да се покори свештеницима, али да буде на челу свих људских служби. Kраљ треба да
се повинује божијим законима и да се постара да народ добро живи на три начина: да
успостави добар живот у народу, да га сачува и да га побољша

125
 Заједница мора да се повеже миром, да сви заједно добро делују и да се владар
постара да има довољно потребних ствари за добар живот. Добро не може заувек да се
одржи јер су људи смртни, наруши се мир заједнице реметећи мир других људи и
непријатељи некад разоре мир
Kраљ треба да се постара да нови људи замењују старе, да казнама и наградама
одврати људе од безакоња и да осигура заједницу од непријатеља
Kад краљ гради град треба да га гради тамо где је умерена клима. Ваздух треба
да буде чист, најбоље да град буде на некој узвисини јер је тамо најбољи ваздух, што
даље од мочваре. Ако су убијеним животињама утробе здраве, то значи да су плодови
земље ту добри и да људи могу да се настане ту. Град може да има храну тако што има
природно плодно земљиште или трговином. Трговина је лоша јер рат или непријатељи
могу да пресеку пут трговцима, такође странци уносе нове обичаје и немир, а кад домаћи
људи постану трговци они постају похлепни. Kада су људи трговци они се превише
окупљају унутар зидина што може довести до побуна, и тело им постаје млитаво па нису
добри војници. Савршен град се умерено бави трговином. Град треба да буде угодан али
не превише да се људи не би много наслађивали и улењили. Ипак потребно је мало
наслада да би се душе обновиле.

О ЗАKОНУ-СУМА ТЕОЛОГИЈЕ – ТОМА АКВИНСКИ

Треба размотрити суштину закона, њихов учинак и њихову различитост.

Суштина-одговарамо на питања о узроку закона, да ли су они дело разума,
њихова сврха и њихово проглашење. Закони нису дело разума. Јер би онда они били
непостојећи када је разум искључен (нпр. у току спавања). У разуму је само његова
способност, моћ и чин. Способност разума су врлине ума (ум, знаност и мудрост). Закон
је више дело воље. Али против ових разлога је да је закону циљ да заповеда и кажњава,
у том смислу закон јесте дело разума. Задатак разума је да води сврси која усмерава ка
деловању.
Покретачка снага разума је воља. Воља владара је усмерена владаревим разумом,
те зато има вредност закона, није безакоње.
закон је неко правило или мерило људског деловања којим се усмерава на
деловање или се од деловања одвраћа. закон је присутан у свему што тежи неком
закономерилу. Леx-закон
Политика- Аристотел: Савршена заједница је држава. Закони нису увек само
заједничко добро. Међутим, онај закон који се односи на појединачно, а нема за циљ
заједнички интерес, тај закон нема вредност закона и не треба да постоји. Из тога
произилази да је ипак сваки закон усмерен према заједничком добру.
Да ли закон може донети разум било којег човека? Аргументи за: када пагани
немају закона, по нарави извршавају оно што је по закону, као што владар у држави
доноси законе тако и отац као глава породице доноси законе у породици и сваки човек
може другог човека привести врлини (крепости). Аргументи против: закон доноси народ
тако да одоговрни доносе најважније одлуке и не може свако да одлучује о битним

126
питањима. Аквински одговара: Закон је усмерен ка заједничком добру, према томе
доношење закона припада или целом народу или представнику којег је изабрао народ.
Свако је закон сам себи. Хоће рећи да закон није присутан само као правило већ и у
ономе што је подређено правилу. Законодавство се не односи на појединачне случајеве,
већ на закон једне државе као целине и увек тежи ка заједничком добру.
Проглашење закона
Наравни закон-не мора бити проглашен, он се подразумева, њега је Бог усадио
у људски дух и он је самим тим проглашен у човековом бићу и он га спознаје по својој
нарави. На извршење закона се обавезују не само они којима је закон проглашен, него
сви. Проглашење закона односи се на садашњост, док закони важе и за будућност.
Против разлози-Проглашење треба да постоји јер се закони установљују када се
прогласе. Затим, да би закон ступио на снагу он мора да се прогласи што значи да без
проглашења нема ни његове примене- дефиниција која произилази- закон није ништа
друго до одредба разума која је усмерена ка заједничком добру и коју проглашава особа
која је задужена за бригу о заједници. Људи пред којима закон није проглашен у обавези
су да га поштују чим од других, који су присуствовали проглашењу, дознају за њега.
иако се проглашење закона односи на садашњост, они се пишу да би остали за
будућност.
Различитост закона: Постоји ли вечни, наравни, људски, божански закон, да ли
је он један или их има више и постоји ли неки закон греха?
Вечни закон: Чини се да га нема јер: Закон се односи на одређене особе, а нико
од нас није вечан, те ни закон не може у том смислу бити вечан, проглашење спада у
појам закона, а проглашење закона није могло да се оствари у вечности јер није од
вечности постојао онај који га је прогласио, закон је усмерен према сврси, а само
последња сврха је вечна. противаргументи (постоји вечни закон): Августин: Закон који
се назива највишим умом је вечан и непроменљив. Вечни појам Божанског закона има
значење вечног закона, Божија реч је вечна а вечна је и Kњига живота, а закон не може
бити вечан ако се посматра из угла особе која га слуша и уочава. Сврха Божанског вечног
закона је Бог сам и он не може бити окренут ка некој другој сврси.
Постојање наравног закона(природног) – Аргументи против: Човеком
довољно управља вечни закон и нема потребе за постојањем наравног закона, нарав не
обилује у сувишним стварима, као што не оскудева у нужним, човек разумом и сврхом
делује ради неке сврхе, нарав нема никакву улогу у томе, човек је слободнији од свих
бића, а будући да друга бића нису подвргнута наравном закону, није ни човек.
Аргументи за: учешће људског бића у вечном закону назива се наравним
законом. Сваки чин разума и воље произилази из онога што је у нама и што је у складу
са нашом нарави. Нужно је дакле да наша тежња ка средствима која воде ка последњој
сврси потичу из наравног закона. С обзиром да разумска бића учествују у вечном закону
путем разума, а неразумска бића разум не поседују, то се остварује путем посебног
закона у правом смислу те речи, јер се учешће неразумских бића у закону може довести
у везу са вечним законом само по некој сличности са њим.
Људски закони- Не могу да постоје јер људски разум није мерило ствари или је
као мерило несигуран, наравни закон је довољан. Постоје: Људски разум својом
несавршеношћу учествује у Божијим законима и односи се само на општа, али не и на

127
појединачна начела, људски разум иде даље од конкретних правних одредби
(позитивних закона). За одређивање начела и мерила људског разума неопходно је
постојање људског закона. Није потребно да сва мерила буду непогрешива, већ само да
буду тачна у оној мери у којој је то могуће у одређеним случајевима. Важан елемент је
санкција. Разликују се према начину примене, по утицају на нас.
Нужност Божанских закона- Божији закони нису потребни јер су довољни
наравни и људски закони. Људска нарав лакше задовољава сама себе него неразумна
створења себе. Постоје четири разлога која Аквински наводи због којих су божански
закони битни:
1. Човек није у могућности да самостално расуђује о неким стварима, а Божији
закони јасно дају до знања шта треба а шта не треба чинити,
2. Божији закон усмерава човека ка последњој сврси,
3. Човек може доносити законе само о ономе што може просуђивати, те стога
Божански закони морају да постоје како би уредили поредак унутар човека и
4. Ови закони су неопходни да би сва зла била кажњена и забрањена.
Тома Аквински и Закони (правни акти)
Четири питања: јел закон дело разума, сврха закона, узрок закона и проглашење
закона.
Закључује да закон није део разума (не престаје да постоји онда кад разум
престаје радити нпр. док човек спава итд.). Он разум дели на моћ, способност (приклања
разум посебној врсти спознаје, нпр. закључивању) и конкретан разумски чин.
Ипак каже да је закон у неку руку и део разума јер закони заповедају и забрањују,
а заповедање је чин разума. Закон пре спада у вољу јер подстиче поданике да делују у
складу са законом.
Аквински каже да закони забрањују и дозвољавају и да се на тај начин односе на
појединости (значи не иду увек у сврху општег добра).
Закон није усмерен само према општем добру, него и према добру једног човека.
Аквински наводи након овога своје мишљење: закон се највише односи на
поредак који води ка блаженству. “Праведним законима називамо све ствари које творе
и чувају срећу и њене саставне делове у државном заједништву.”
Усмереност ка заједничком добру се односи и на појединачне циљеве, зато се
закони односе и на појединачне случајеве.
Разум има чврсту сигурност само кад је усмерен према последњој сврси која је
заједничко добро.
Аквински наводи неке разлоге које су други користили да би рекли да сви могу
да доносе законе нпр. “намера законодавца је да приведе човека крепости, али сваки
човек може привести другог крепости значи сви могу бити законодавци”. Он сам сматра
да закони воде заједничком добру, а усмеравање народа као заједничком добру је или
задатак целог народа или некога ко заступа народ. Само они могу да доносе законе.

128
 Проглашење закона не спада у појам закона, али на извршење закона се обавезују
сви, не само они пред којима је закон објављен. Ипак Тома сматра да је нужно да закон
буде проглашен да би имао обавезну(обавезујућу) снагу.
“Закон није ништа друго него одредба разума у виду заједничког добра, коју
проглашава особа задужена да се брине за заједницу”.
Аквински сматра да је божији закон једини вечни закон.
Наравни закон је заправо утицај вечног закона у разумном створењу.
Појединачне одредбе које проналази људски разум су људски закони.
Нужан је и божији закон поред наравног и човечијег јер човек тежи сврси вечног
блаженства ка чему може да га усмери само божији закон. Људи различито суде о
људским чинима и збивањима, зато морају да се служе законом који им је Бог дао и који
је непогрешив. Човек не може доносити суд о унутрашњим збивањима која су за њега
скривена и такође да ниједно зло не би било незабрањено и некажњено нужан је
божански закон који забрањује све грехе.
Стари закон(Завет) усмерава ка земаљском добру, а Нови закон ка умском и
небеском добру. Стари је несавршен (као дечак), а нови је савршен (као муж). Нови закон
тера људе да опслужују заповед тиме што показује љубав која је због Христа уливена у
срца људи, а Стари их је на то терао страхом од казне.
Аквински сматра да је божији закон двоврстан, као и да је различит за савршене
и несавршене људе. Закон пожуде је заправо застрањење од закона разума. Што се човек
више удаљава од Бога то он постаје сличнији животињама и завистан од насртаја
пожуде. Пошто је човек лишен првобитне праведности и чистоте разума, насртај пожуде
поприма нарав закона и лишава човека властитог достојанства.
Kрепост поданика је у томе да се добро покорава ономе ко њиме управља.
Kрепост се јавља када поданици поштују владара и законе. Kрепост чини добрим оног
ко је има, и зато закони чине добрима оне којима је намењен. Закони и стварају крепост,
и чувају већ присутну.
Тирански закон није у складу са разумом, и зато није закон у правом смислу речи.
Људи који му се покоравају су добри, али само у односу на такву владу.
Вечни закон је замисао божанске мудрости по којој она управља свим чинима и
гибањима.
Божански ум је сам по себи истинит јер је његова замисао сама истина. Он је
мерило ствари, јер је свака ствар онолико истинита колико опонаша божански ум. Свако
спознавање истине је спознавање вечног закона. Сви закони уколико имају удела у
исправном разуму потичу од вечног закона.
Неправедни закони немају вредност закона него заправо представљају неку врсту
насиља.
Људски закон не може савршено постићи вечни.
Нужна бића не могу бити другачија него што јесу, због тога не треба да се
обуздавају од зла и нису подложна закону. Нужна бића заправо спадају у сам вечни
закон.

129
 Људски закон се односи само на разумна створења која су човеку подложна.
Неразумна створења покрећу друга бића. Другачије су вечном закону подложна
неразумна створења која покреће божанска провидност.
Добри људи су савршено подложни вечном закону јер увек делују у складу са
њим, а зли су подложни такође вечном закону, али несавршено спознају добро и
несавршено су му склони. Уколико не чине оно што одговара вечном закону, утолико
трпе казне које им је одредио вечни закон.
Наравни закон – обухвата заповеди које произилазе из људске разумске нарави и
које су усмерене на остварење последње сврхе људског живота. Наравни закон =
природни закон. Наравни закон је творба разума.
Добро је први појам који схвата практични разум који је усмерен према деловању.
Добро је оно чему све тежи. У човеку је усађена склоност ка добру.
Све заповеди наравног закона уколико се односе на једну прву заповед, имају
значење једног наравног закона. У наравни закон спада све оно чему човек тежи по својој
нарави. У сваком је човеку присутна наравна склоност да делује у складу са разумом.
Управо то значи крепосно деловати. Са ове тачке гледишта, сви крепосни чини спадају
у наравни закон. Kрепосни чини засебно не спадају сви у наравни закон.
Теоријски разум се бави нужностима које се не могу понашати другачије.
Практични разум се бави пролазним збивањима у којима се састоје људске делатности,
и грешке су све чешће што се више уплићемо у појединачности.
Наравни закон је по својим општим начелима исти код свих људи и у погледу
исправности, и у погледу схватања. У случају појединости, наравни закон може
изневерити како у погледу исправности, тако и у погледу схватања. Наравни закон може
да се мења тако што му се нешто додаје, али не може да му се укида нешто то му је пре
припадало. Наравни закон се не може избрисати јер је записан у људским срцима, а њега
не може избрисати никаква злоћа.
Потребно је да људи доносе законе да би се обуздала на тај начин људска дрскост,
да се заштите невини од злих и да се у зле страхом од казне обузда склоност ка чињењу
штете другима. Закони треба да постоје јер је и неке зле људе једино могуће присилом
привести крепости. Он неправедан закон уопште не сматра законом. Сматра да сваки
људски закон има вредност закон само ако се изводи из наравног закона.
У право народа спада оно што се изводи из наравног закона (праведна куповина,
продаја итд.).
У грађанско право спадају одредбе које свака држава доноси јер су њој
примерене.
Друго што спада у појам људског закона јед а буде усмерен према заједничком
добру државе, а треће да га доноси онај који управља државном заједницом. Владавини
краља одговарају одредбе владара, владавини аристократије одговарају стручна
мишљења разборитих и закључци сената, олигархији одговара преторско парво
(часничко), демократији одговарају народне одлуке, а тиранија је потпуно искварена па
јој не одговара ниједан закон.

130
 Најбоља врста владавине је мешавина свих поменутих, у њој закон значи оно што
су поглавари заједно са народом закључили.
Четврто што спада у појам закона је да је смерница људских чина.
Да би се изабрао добар владар, битно је да су ви чланови имали неки удео у
управи. Друго је да на челу буде један краљ, под којим су ваљани сувладари.
Бог се посебно бринуо о изралеском народу, и сам им је постављао врховног
владара.
“Јевреји” су посебно сурови и склони похлепи – Томине речи, не моје.
Бог је одредио да се краљеви не постављају из другог народа, и да не требају да
гомилају богатства. Одредио им је и да трајно размишљају о божјем закону. Тома сматра
да су буне веома лоше када разбијају јединство народа.
Он за буне сматра да то могу да буду или припреме за битку ( у том случају су
уреду), или борба једног дела народа против другог (тад нису уреду).
Буне су оправдане једино кад тиранија постане толико лоша да више не може да
се трпи.

131