ISPIT Repaired 1

POLITIČKA SOCIOLOGIJA – ISPIT
MOĆ I VLAST
1. Pojam, oblici, poreklo, simbolika i tajna moći.
Moć spada u centralno pitanje političke socilogije. Tom Botomor kaže: „Politička
sociologija bavi se pitanjem moći u društvenom kontekstu“. Moć je i društveni i politički odnos.
U filozovskom shvatanju moći javljaju se tri značenja: Moć kao puka moć je ona koju poseduju
priroda, životinje i čovek i ona je u odnosu na čoveka neutralna. Moć kao nadmoć ispoljava se u
značenju vladanja, upravljanja zapovedanja, ugnjetavanja, prisvajanja, otimanja i subjekt moći je
čovek. Kod nje se uspostavlja hijerarhija i odnosi nadređenosti i podređenosti, dok se značenje
moći kao mogućnost odnosi na čovekove stvaralačke potencijale-moć stvaralaštva. U
sociološkom smislu Čedomir Čupić izdvaja dva značenja: moć pojedinca u odnosu na društvene
grupe i društvo i moć društvenih grupa u društvu.
Određenje moći po Veberu: „Pod rečju moć sasvim uopšteno podrazumevamo izglede
jednog ćoveka ili više ljudi da sprovedu sopstvenu volju u nekom zajedničkom delanju, čak i
uprkos otporu drugih koji u tom delanju učestvuju.“ Veber pojam moći tesno povezuje sa
politikom i po njemu „Ko se bavi politikom teži moći kao sredstvu u službi drugih ciljeva
(idealnih ili egoističkih), ili moći „radi nje same“: da bi se uživalo u osećanju prestiža koje ona
pruža.“ Prema Čedomiru Ćupiću, moć se može razlikovati po poreklu, po posedovanju prema
oblasti ljudske delatnosti u kojoj se ispoljava.
Prema posedovanju, moć može biti pojedinačna i društvena. Pojedinačna moć je moć
proroka, ratnika, vođa, vladara, vlasnika i upravljača. Ona proizilazi iz unutrašnjih svojstava
ličnosti, ali i iz spoljašnjih okolnosti kao što su položaj i status u društvu. Društvena moć je
organizovana moć, odnosno moć organizovane grupe, staleža, sloja ili celog društva. Po oblasti
ljudske delatnosti u kojoj se ispoljava, moć može biti ekonomska, politička i duhovna.
Ekonomska moć proizilazi iz raspolaganja materijalnih dobara, novac, vlasništvo. Politička moć
je vezana za organizacije, institucije i državu. Duhovna moć je moć ideja, znanja, religijska moć
i kulturna moć. Frensis Bekon „znanje je moć“. Đuro Šušnjić smatra da „moćni ljudi nemaju
duha, a duhovni ljudi nemaju moć“ i zato se „ljudi od moći nastoje da se okruže ljudima od
struke kako bi od njih koristili znanje a ne delili moć“.
Moć je oduvek bila obaijena mistikom i velom tajne. Moć obično prate magijska
svojstva, nevidljivost, nedokučivost, nedodirljivost, ali i razne svetkovine i rituali. Ovo je
naročito izraženo u primitivnim društvima. Makijaveli je ukazao da je za vladara idealno da ga
vole i da ga se plaše, ali kako je oba teško postići, onda je bolje da ga se plaše. Stari Grci su
otkrili dva svojstva moći: Unutrašnju težnju da se širi i spoljašnje svojstvo da se kvari. Moć često
ima svoju simboliku i sa njom se vezuje grom i munja, piramida, strela, strah, stisnuta pesnica,
štap, mač, orao, lav. Funkcije moći su moć održanja (zadržanje stečenih pozicija), instrumentalna
moć (šta se sve uz pomoć nje može dobiti), kontrolna moć (silom, normama, zakonima),
emocionalna moć (zadovoljenje emotivnih potreba), kompenzatorska (nagrada), legitimacijska
1
(opravdanje poretka u kojem deluje). Manifistacioni oblici moći su komandovanje, nasilje,

zastrašivanje, ubeđivanje, privlačenje, uveravanje, harizma, ugled, prestiž..
Dobrim delom novovekovna politička misao nastoji da politiku izjednači sa političkom

moći. Rodonačelnici ove tendencije su svakako Makijaveli i Hobs. Ono što je izazvalo najveće
interesovanje u brojnim studijama o političkoj moći možemo svesti na suštinsko pitanje koje
postavlja Džon Galbrajt u svojoj Anatomiji moći i glasi: „Kako se zapravo vlastita volja nameće
drugima i kako ti drugi pristaju da im ona bude nametnuta?“ Ako pođemo od opšte pretpostavke
da postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada nameće se pitanje kako se postiže i održava taj
odnos i čime je isprepleten. Franc Nojman smatra da je politička moć višeznačan pojam i
uključuje dva različita odnosa: vladavinu prirodom i vladavinu čovekom. Kod vladavine ljudima
razlikuju se nosioci političke moći i potčinjeni. Prema Nojmanu , grupama moći stoje na
raspolaganju tru postupka: uveravanje, materijalne prednosti i sila. Po njegovom mišljenju sila je
kratkoročno delotvorna, ali je postupak uveravanja najdelotvorniji.
2. Antropologija moći – Elijas Kaneti i Bertrand Rasel
Elijas Kaneti u svojoj knjizi „Masa i moć“ ukazuje na nekoliko bitnih antropoloških
karakteristika moći koje su važne za naš predmet istraživanja, kao što su: hvatanje plena,
stvaranje razmaka i distance između vođe i sledbenika, preoblikovanje onih kojima se vlada
poput gline u rukama, usamljenost i tajnovitost moći i slično. U Kanetijevom objašnjenju
izdvajaju se tri analitičke linije: prvu predstavlja opis shvatanja i gutanja; drugu shvatanje
razmaka i treću strpljivo preoblikovanje. Kada je u pitanju plen, odnosno objekt moći, najpre
dolazi vrebanje, zatim praćenje i nakon toga dodir pri čemu je dodir rano predvorje moći. Sledeći
stupanj shvatanja jeste hvatanje: „Kod ljudi, ruka koja ne popušta stisak postaje simbol moći.“
Vrlo često se stisnuta ruka shvata kao simbol moći. Sledeći stupanj po njegovom mišljenju, jeste
proces jedenja, pri čemu značajnu simboliku ima glatkoća i red zuba, jer vlast teži da joj sve
funkcioniše glatko a zubima se protivnik ili žrtva potpuno uništava. Oni koji žele da vladaju
nastoje da ponize podanike. Drugi veoma važan momenat koji Kaneti naglašava jeste stvaranje
razmaka ili distance između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada. Do vrhova moći teško
se dolazi. Najmoćniji oko sebe stvaraju prazan prostor i u strahu su od okruženja koje bi moglo
da ih ugrozi. Uspostavljanje distance Kaneti ilustruje pomoću simbolike štapakao sredstva za
stvaranje razmaka. Štap se javlja u dve značajne dimenzije moći- duhovne i svetovne. To su
biskupski štap i žezlo. Treća analitička linija moći, kod Kanetija, jeste preoblikovanje kroz
usavršenu šaku u kojoj postoji želja za preoblikovanjem i želja za igrom. Oni koji poseduju
apsolutnu moć teže da odlučuju o životu i smrti. Smatra se da je najveća moć raspolagati
životima ljudi, bilo da se mogu ubiti ili odvesti u rat. Posednik moći miože ne samo osuditi, već
istu manifestovati i činom praštanja i pomilovanja. Praštajući čovek se uzdiže iznad onih kojima
prašta. Kaneti je istakao još jedno važno svojstvo moći tajanstvenost i tajnovitost „Tajna je u srži
moći“.
2
Bertrand Rasel u svom delu „Moć: Nova društvena analiza“ ljudsku prirodu objašnjava
osnovnim nagonima – za samoodržanjem, za moći, seksualni nagon i roditeljski nagon. Za
Rasela je moć osnovni pojam društvenih nauka i naročito naglašava mogućnosti njenog prelaska
iz jednog oblika u drugi. Karl Proper je kritikovao Rasela i njegov stav da različiti oblici moći
(bogatstvo, propagandna moć, brutalna sila) mogu ponekad biti preobrađene jedna u drugu.
Rasel smatra da se na individuu može uticati na tri načina a) direktnom fizičkom silom nad telom
individue b) nagradama ili kaznama c) uticajem na mišljenje (npr preko propagande). Prema
Raselu postoji i prikriveni oblik moći pojedinca – moć iza scene – moć dvorana, spletkaroša,
špijuna i prljavih igrača. Ti i takvi ljudi više vole moć od slave i česo su društveno povučeni.
Moć koja se ne naslanja na tradiciju ili pristanak Rasel naziva „golom moći“.
3. Anatomija moći – Džon Galbrajt
Džon Kenet Glabrajt smatra da neki oblici moći moraju biti skriveni da bi bili delotvorni
i kako oni koji se ne pokoravaju ne bi smeli videti da se pokoravaju. Moć podvrgava trojnom
pravilu, pri čemu postoje tri instrumenta njenog vršenja. On u svojoj studiji „Anatomija moći“
govori o tri oblika moći: kondignoj, kompenzacijskoj i kondicioniranoj. Kondigna moć postiže
potčinjavanje i poslušnost na taj način što se pojedincu ili grupi nudi dovoljno neugodna
alternativa za ono što oni žele, i to u vidu ličnog ili javnog ukora ili pretnje primenom kazne.
Kompenzacijska moć onima koji se žele potčiniti nudi afirmativna nagrada kao naknada za
poslušnost. Kondicionirana moć postiže se menjanjem verovanja onima koji se žele potčiniti i
čin potčinjavanja ostaje nevidljiv. U pozadini ovih moći nalaze se tri izvora moći: ličnost,
imovina i organizacija. Ličnost se shvata kao sposobnost vođenja drugih pri čemu je potrebno
posedovanje nekih govornih sposobnosti, sposobnost uveravanja. Imovina kao sredstvo kupovine
potčinjavanja i poslušnosti. Organizacija je po Galbrajtu najvažniji izvor moći i povezana je sa
kondicioniranom moći. Ona ima tri obeležja 1) bimodalna asimetričnost – ostvaruje ciljeve koje
su iznad nje same ukoliko postigne potčinjavanje unutar sebe same 2) Moć organizacije zavisi od
njene povezanosti sa drugim izvorima moći 3) odnos moći i različitih ciljeva. Postoje različite
kombinacije izvora i instrumenata moći. Ciljevi se najčešće žele sakriti i prećutati. Za sve to je
neophodna organizacija. Na vrhu organizacije je vođa. Danas kondidionirana moć ima najveći
značaj. Ona se javlja u različitim vidovima; reklama, obrazovanje, mediji, u porodici , školi,
masovni mediji.
4. Tri aspekta moći. Tvrda, meka I pametna moć – Džozef Naj
Moć je relacioni odnos. Taj relacioni odnos ima tri aspekta.
 Robert Dal – Ko vlada? Prvi aspekt ili lice moći odnosi se na donošenje odluka. Ovaj
aspekt moći odnosi se na sposobnost da se drugi privole da deluju na način suprotan u
odnosu na njihove početne preference i strategije.
 Piter Bakrak i Morton Barac – Ko utvrđuje dnevni red? Drugi aspekt moći odnosi se
na utvrđivanje dnevnog reda. Ovo lice moći odnosi se na sposobnost da se oneogući
3
donošenje odluka, na osnovu mogućnosti da se kontroliše politički dnevni red (agenda) I

koja pitanja će biti razmatrana. Bakrak i Barac prave razliku između sociološkog
pristupa, po kojem je moć uvek centralizovana (elitistički pristup), dok je kod
politikologa moć u velikoj meri podeljena (pluralistički pristup). Elitisti svoju pažnju
usredsređuju na izvore moći a pluralisti na njeno korišćenje (učestvovanje u donošenju
odluka). Drugo lice moći odnosi se na postavljanje ili nepostavljanje određenih pitanja na
dnevni red, čime se može postići da pregerence drugih budu irelevantne pa ih ne morate
ni prisiljavati ili na drugi način uticati na ishod njihovog ponašanja. Ovaj aspekt moći
odnosi se na pitanje ko kontroliše političku agendu, odnosno ko kontroliše dnevni red i
načine na koji se neka pitanja stavljaju a neka isključuju iz političkog procesa. Slične
zaključle imamo u takozvanoj Mekkelvijevoj teoremi , po kojoj oni koji su u prilici da
odlučuju o agendi neminovno utiču na ishode odluka.
 Stiven Luks – Ko ubeđuje i menja preference? Treći aspekt moći vezuje se za kontrolu
mišljenja i sposobnos da se utiče na druge određujući šta će i o čemu će misliti. Vezuje se
za Stivena Luksa koji je došao do zaključka da ideje i verovanja pomažu da e uobliče
prethodne preference drugih ljudi.
Džozef Naj smatra da postoji mnogo činilaca koji utiču na našu sposobnost da dobijemo ono
što želimo, jer mi živimo u mreži naslednih društvenih sila, od kojih su neke očigledne a
neke posredne i ponekad nazvane strukturalnim. Naj tvrdi da politički usmren pojam moći
zavisi od specifičnog konteksta kako bi nam objasnio ko dobija šta, kako, gde, i kada. Moć
zavisi od sredstava kojima se može uticati na ishod. Naj razlikuje tvrdu, meku i pametnu
moć. Tvrda moć ispoljava se kroz prisilu i u nju spadaju vojna i ekonomska moć. Meka moć
podrazumeva uveravanje i pobuđivanje privlačnosti među akterima kako bi se došlo do
željenog ishoda. Pametna moć predstavlja balans i kombinaciju između tvrde i meke moći
(ukrštanje ovih moći u delotvorne strategije).
Zaključci moći
- Najčešće je nelegitimna, težnja da se uveća i ojača; izbegava ograničavanje i

stavljanje u okvire pravnih normi, može biti sredstvo ali je najčešće cilj; netrpeljiva je
prema konkurenciji; teži da bude tajnovita a što manje javna i vidljiva; teži da se
proširi spolja a da se koncentriše unutra; želja za moći ne može se zaustaviti njenim
sticanjem; sistem raspodele moći unutar političke organizacije presudno utiče na
njeno funkcionisanje i efikasnost.
5. Određenje pojma vlasti i piramidalna struktura vlasti
Vlast je legitimna i institucionalna moć. Za razliku od moći vlast je vidljiva. Njena odgovornost
je jasna i precizno locirana. Vlast je organizovana, institucionalizovana i locirana na državu i
upravljanje državom. U odnosu na vlast postoje oni koji vladaju i oni nad kojima se vlada, vođe i
sledbenici. Dok je moć sposobnost da se utiče na ponašanje drugih, vlast je pravo da se to čini.
4
Vlast, se dakle zasniva na prihvaćenoj obavezi pokoravanja. Ona je uvek određena i uređena u
skladu sa ustavom, zakonom ili nekim pravilima. Vlast se vezuje za državu, institucije i
organizacije. Đovani Sartori “vlast je konkretno u rukama onog ko je vrši, ko se nalazi tamo gde
su poluge vlasti”. Za razliku od moći kojoj je na početku pripisivano božansko poreklo vlast
potiče od naroda.
Piramidalna struktura vlasti. Vlast se vezuje za određenu organizaciju ili instituciju – od

političke partije do države. Svaka organizacija je hijerarjija, a svaka hijerarhija podrazumeva
odos nadređenosti i podređenosti. Drugim rečima svaka vlast ima piramidalnu strukturu, ovu
ideju zapažamo i kod Getana Moske po kojem su na dnu mase a zatim sredni slojevi i na vrhu
upravljačka klasa. Izdvajaju se dve ideje: Po Hani Arent kada su međuslojevi uništeni, na jednoj
strani se izdvaja vođa a na drugoj mase. Po Norbertu Bobiu ako vlast ide od baze ka vrhuona ima
demokratski karakter i obrnuto a ako ide od vrha ka dnu onda je birokratska. Oligarhijsko jezgro
čini zarubljeni vrh piramide.
6. Sociologija vlasti Maksa Vebera
Maks Veber pravi razlikuizmeđu moći i vlasti i discipline. Moć predstavlja izglede da se u
okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja, uprkos otporu, bez obzira na čemu
se zasnivaju ti izgledi. Vlašću treba izazvati izglede da će se određene osobe pokoriti naredbi
određenog sadržaja. Disciplinom treba izazazvati izglede da će se određeni broj ljudi,
zahvaljujući ustaljenoj navici , brzo, automatski i šematski pokoriti jednoj naredbi. Svaka vlast
nastoji da se legitimiše. Legalitet zahteva pridržavanje zakona, a legitimitet pretpostavlja
poštovanje vlasti. To je moralni i pravni osnov vladanja. Maks Veber razlikuje tri tipa legitimne
vlasti: racionalna, tradicionalna i harizmatska vlast. Raconalna vlast počiva na grupi objektivnih
pravila. To je vlast birokratskog upravnog aparata, činovika i službenika sa kompetencijama i
kvalifikacijama. Racionalna vlast zasniva se na very u legalnost zakona i prava. Tradicionalna
vlast tesno je povezana sa naslednim sistemima. Tradicionalna vlast zasniva se na verovanju u
svetost tradicija koje postoje odvajkada. Na osnovu te tradicije određene osobe imaju stečeno
pravo da vrše vlast. Kod ove vlasti pokorava se gospodarevoj ličnosti u granicama uobičajnog,
vlada se sa ličnim upravnim aparatom ili bez njega. U slučaju da ne postoji lični upravljački
aparat, tipovi tradicionalne vlasti su gerontokratija (vlast vrše najstariji) i patrijahalizam (vlast
vrši pojedinac određen strogim pravilima ponašanja). Harizmatska vlast proističe iz posebnih
svojstava ličnosti. To je vlast junaka proroka i spasitelja, na osnovu nekih osoiba ličnosti koje su
izuzetne, obdarene, ili “bogomdane”. Harizmatska vlast zasniva se na izutetnosti , svetosti,
heroizmu ili uzornim osobinama nekih osoba. Kod harizmatske vlasti pokorava se harizmatskom
vođi na osnovu vere u njegovu izuzetnost. Harizma se može odnositi na šarm ili moć, na
sposobnost izazivanja odanosti, emotivne zavisnosti i obožavanja. Harizmatski kvaliteti mogu se
negovati i podupirati propagandom i vežbanjem govorništva.
5
7. Tri grane vlasti i tri oblika organizacije vlasti
Vlast se deli na tri grane: zakonodavnu – ona stvara pravo , donosi zakone (legislativa), izvršnu –
primenjuje pravo, sprovodi zakone (egzekutiva) i sudsku – ona tumači pravo i prosuđuje o
značenju zakona. U istoriji su zabeležena tri oblika organizacije vlasti: predsednički sistem,
parlamentarni sistem i mešoviti sistem.
Predsednički sistem – karakteristike:
 Predsednik je uvek šef izvršne vlasti i u većini država je i šef vlade i šef države.
 Bira se neposredno od strane građana ili elektora (U SAD)
 Bira se na unapred utvrđen vremenski period, tokom kojeg mu ne može biti uskraćeno
poverenje u parlamentu.
 Predsednik predsedava vladom koju imenuje i koja mu je potčinjena
 Između predsednika i zakonodavnog tela postoji podela i razdvajanje vlasti. I predsednik
i zakonodavno telo su izabrani neposredno i ne zavise jedno od drugog.
 Predsednik ima ustavom zagarantovanu zakonodavnu moć
 Prema američkom ustavu, predsednik poštuje autoritet Vrhovnog suda, koji može
odbaciti zakone kao neustavne, ali predsednik , kongres i države mogu zajedno nadglasati
odluke Vrhovnog suda. Sudije Vrhovnog suda izabrane su od strane predsednika na savet
Senata.
 Ustavni amandmani zahtevaju glasove 2/3 članova oba doma kogresa i odobrenje od
strane ¾ zakonodavnih tela.
 U predsedničkim sistemima ista osoba ne može biti istovremeno u izvršnoj i
zakonodavnoj vlasti.
Parlamentarni sitem – karakteristike:
 Jedina institucija sa demokratskom legitimacijom nepostednog izbora jeste parlament, iz

čije većine proizilazi vlada.
 Ne postoji podela vlasti između parlamenta i vlade. Parlament i vlada dele vlast.
 Vlada zavisi od legislative i formalno joj je odgogovorna.
 U odnosu na to kako legislative bira vladu, moguća su nekoliko ishoda: Vlada može biti
većinska jednopartijska i koaliciona i manjinska.
Polupredsednički sistem je sistem sa dualnom egzekutivom u kojem i predsednik i premijer

imaju moć donošenja odluka. Šef države se bira narodnim glasanjem – neposredno ili posredno –
na unapred utvrđen period, on deli izvršnu vlast sa premijerom čineći dvojnu vlast koju definišu
tri kriterijuma: 1. Predsednik je nezavisan u odnosu na parlament, ali mu nije dopušteno da vlada
sam ili neposredno 2. Prvi ministar i njegov kabinet nezavisni su od predsednika u onoj meri u
kojoj su zavisni od parlamenta ( neophodna im je parlamentarna većina, jer parlament može da
6
izglasa o nepoverenju vladi) 3. Dvojna vlast omogućava ravnotežu i svaka strana mora
posedovati neki oblik “potencijalne autonomije”.
Izvršna vlast predstavlja jezgro vlasti, ona je piramidalna i organizovana prema liderskoj
strukturi sa težnjom da bude koncentrisana u rukama predsednika vlade. Šef vlade se može
odnositi prema činovima svoje vlade kao: 1) prvi iznad nejednakih (pr. Britanski premijer) 2)
prvi među nejednakima (Nemački kancelar) i 3) prvi među jednakima – gospodari ali ne vlada.
Vlada ili kabinet se biraju u parlamentu i njihov izbor i opstanak počiva na parlamentarnoj većini
ili toleranciji, kada je reč o manjinskoj vladi. Vlade mogu biti većinske i manjinske,
jednopartijske i višepartijske.
8. Sličnosti i razlike između vlasti i moći; Kvarljiva priroda vlasti i moći
Razlike:
Moć: Ima je izvan države, društveni odnos, difuznija, neformalnija, uticaj na druge, izbegava
odgovornost, izbegava granice, može biti nelegitimna, sposobnost da se utiče na druge, nije uvek
vidljiva.
Vlast: Orjentisana na državu, institucionalizovan odnos, organizovana, formalizovana, raspodela

prava i dužnosti, podrazumev odgovornost, ima granice, legitimna je, pravo da se utiče na druge,
vidljiva.
Sličnosti: spoljašnji princip – dominacija, unutrašnji princip – hijerarhija, unutrašnja težnja – da

se šire, spoljašnje dejstvo – da se kvare, piramidalna struktura, težnja da ostanu tajnovite.
Osnovni elementi na koje je Veber izgradio svoje shvatanje vlasti bili bi sledeći: Vlast postoji
samo u okviru društvene organizcije. Gde nema organizacije nema ni vlasti. Vlast podrazumeva
hijerarhiju ali svaka hijerarhija nije vlast. Vlast je odnos između položaja a ne ličnosti. Gde ne
postoji odnos vlasti raspodela prava idužnosti je obostrana. Moć se kreće difuzno, a vlast se
kreće u određenim granicama. Vlast nema uticaja na one izvan organizacije ili institucije o kojoj
je reč. Vlast nameće, odražava i štiti društvena organizacija. Vlast uvek ima instrumente prinude.
Neposlušnost se kažnjava i nema vlasti koja nije sankcionisana. Moći ima i u društvu i državi,
dok se vlast nalazi samo u državi.
Svaka vlast ima tendenciju zloupotrebe. Niče je rekao da čovek teži slobodi dok ne zadobije
moć, kada stekne moć teži nadmoćnosti. Svaka koncentracija moći ako nije kontrolisanja
predstavlja pretnju ljudskoj slobodi i povećava mogućnost kvarenja moćnika. Lord Akton
“Svaka vlast (moć) je sklona kvarenju a apsolutna vlast kvari apsolutno.” Moć i vlast prave
razliku na one koji vladaju i one kojima se vlada, na one koji koriste moć i one koji joj se
odupiru. Za kontrolu i ograničavanje moći i vlasti ljudi nisu zainteresovani takvom žestinom i
strašću kojom su rukovođeni na putu ka njenom osvajanju. Kontrola vlasti je elementarno pravo
građana učijje ime se vlada. Ona se ne svodi na aktivnosr od izbora do izbora. Reč je o stalnimm
7
aktivnostima i angažmanu u javnom polju, kritikom, upitanošću i protestom. Sa obzirom da se

tragalo za načinima ograničenja i kontrole moći, jedan od važnih jeste transfer vlasti sa ličnosti
na instituciju. Postoje više načina kontrole i ograničenja: pravom, odnosno vladavina zakona a ne
ljudi, podelom vlasti, javnom kontrolom, pravima i slobodama građana nezavisno od vlasti.
Načini ograničavanja vlasti:
Ustav, pravo, vladavina prava i konstitucionalizam; Ljudska prava i slobode; Odgovornost i

smenljivost vlasti; Podela vlasti; Kontrola vlasti; Javnost, javna kritika i kontrola; Vremensko
ograničenje vlasti; Opozicija; Građanska neposlušnost i otpor…
9. Prirodno pravo i/ili državni razlog; Moć i pravo
Jedna tradicija je prirodno pravna u osnovi liberalna, koja se bavi legitimnom vladavinom
(uz pristanak i saglasnost onih kojima se vlada), a druga je teorija državnog razloga, koja pitanje
najboljeg režima zamenjuje pojmom efikasne vladavine. Načelne razlike u shvatanju o karakteru
ljudskih zajednica, dovele su do podele na apostole poretka – Hobs, Hegel, Staljin, kao i mnogi
konzervativni politički mislioci i ideolozi fašizma, i apostole slobode – Aristotel, Akvinski, Lok,
Monteskje, Mil, Spenser i drugi. Dve struje mišljenja od kojih jedna više naginje autoritarizmu,
socijalnoj kontroli i stabilnosti, a druga više liberalnom poretku političke organizacije, prema
Stanovčiću, na samom početku stoje dva velikana političke filozofije – Platon i Aristotel. Nužno
je istaći da struja koja stavlja naglasak na slobodi ne negira potrebu za autoritetom ali ga je
nastojala kostituisati na demokratskim osnovama uz učešće ili pristanak onih nad kojima on ima
uticaj ili vlada. Jedno je tradicija legaliteta a drugo legitimiteta; jedno je tradicija pravnog
pozitivizma a drugo tradicija pravde kao središnje etičke kategorije; jedna akcenat stavlja na
društvo, a druga na državu; jedno je kolektivistička a drugo individualistička tradicija; tradicija
jedinstva nasuprot tradiciji podele vlasti. Uz pomoć društvenog ugovora rešavaju se pitanja
odnosa između individualnih volja, a rezultat je odlučivanje većine koja ima legitimitet da
odlučuje ako ima pristanak i saglasnost. Čoveku je neophodno das am osmisli svoj način života i
pronađe tačku oslonca u sebi. Moralna autonomija ličnosti podrazumeva život u skladu sa
vlastitim uverenjima. Život u slobodi omogućava nam da oblikujemo vlast ali i da uredimo
privatan život nezavisno od vlasti.
Oni koji raspolažu izvesnom moći smatraju pravednim sve ono što se njom može postići.
Vlastodršcima latentno nedostaje osećaj za pravdu i pravičnost. Stanovčić spaja pojam pravde i
pojam moći – “Već i sama ideja pravde podrazumeva određenu raspodelu i preraspodelu
vrednosti, što se uzima kao osnovni element definisanja političke moći. Budući da se moć
najčešće ne raspodeljuje pravedno, već moćnici prigrabljuju sebi poželjna dobra i vrednosti, moć
i pravda su permanentnom sukobu.
 Franc Nojman “Neracionalni element – moć i racionalni element – pravo često
dolaze u sukob”
 Norberto Bobio “Jedino moć može stvoriti pravo i jedino pravo može ograničiti
moć”
8
Svaka vlast teži da samu sebe legitimiše, racionalizuje i opravda svoje postupke. Na taj način se
pravo od pravde ili pravičnosti pretače i pretvara u volju nekolicine ili jednoga. Ta volja je
najčešće samovolja. Umesto vladavine prava ili vladavine zakona nastupa vladavina pomoću
prava, odnosno pomoću zakona. Problem nastaje kada arbitrarna moć egzekutive tumači pravo
kao svoju pravdu.
10. Konstitucionalizam; Podela vlasti; Prava i slobode građana kao ograničavanje vlasti
Ograničavanje vlasti je u osnovi ideje konstitucionalizma. Ustavni su samo oni oblici

država u kojima vladaju zakoni a ne ljudi. Ustav je osnov ograničenja vlasti. Ustavom se
prciziira i podela vlasti: horizontalna (zakonodavna, izvršna i sudska) i vertikalna (federalizam,
lokalna samouprava, regionalizam i decentralizacija), ali i ljudska prava i slobode. Ustav je čuvar
slobode i svojine i zato mora biti neutralan. Njime se obezbeđuje stabilnost, predvidljivost i red u
vladinim delatnostima.
U osnovi ideje konstitucionalizma sadržana je i ideja podele vlasti. Princip podele vlasti
proizašao je iz logike ograničavanja vlasti i moći. Horizontalna i vertikalna podela vlasti (pričate
isto kao ono iznad). Najveći doprinos teoriji podele vlasti doneli su Džon Lok (“Jedini pravi lek
za silu bez ovlašćenja jeste da joj se suprotstavi sila.” i Monteskje (“Samo vlast zaustavlja vlast”)
a pod njihovim uticajem u Americi Tomas Džeferson i Džejms Medison. Podela vlasti
predstavlja se naspram jedinstva vlasti. Konstan smatra da je podela vlasti bez ograničenja
uzaludna i dodaje “svaka od podeljenih vlasti mora ostati u svojim granicama, pri čemu im se
treba odrediti nadležnost, priroda i obim, odnosno ograničiti ih. Uz javno mnjenje, to ograničenje
će biti zajemčeno, preciznije raspodelom i ravnotežom vlasti”. Pod principom podele vlasti
OPET horizontalna i vertikalna. Treća i četvrta dimenzija obuhvataju socijalnu i političku podelu
vlasti, pri čemu su različiti učesniciu društvenoj moći različite društvene grupe, klase, partije,
organizacije, pokreti i slični subjekti.
Ograničavanje suverenosti vrši se uz pomoć pravde i prava pojedinaca. Po Konstanu,

svaka vlast koja krši individualna prava građana postaje nezakonita. Kada su ugrožene slobode
građana i opšte dobro zajednice, građani imaju pravo na pobunu. Nasuprot želji da se vlada
ljudima postoji otpor i opiranje da se nad njima vlada.
11. Javnost, javna kritika i kontrola vlasti; Opozicija – kritika, kontrola i alternativa vlasti
Vlast je, po svojoj prirodi, uvek potencijalno obavijena velom tajne i tajnovitosti. Osnovu
državnog, kao i partijskog razloga čini arcanum, odnosno tajnost i tajnovitost. Politika ima
težnju da se krije iza “scene”, gledišta ljudi u politici se ne poklapaju i ona time teži da ostane
sakrivena. Javnost želi da se taj veo tajnovitosti otkrije. Javnost služi kao instrument kontrole.
Vođstvo kada ne uspe da promeni stvarnost, manipulacijom menja percepciju te stvarnosti.
Dvorska politika se uvek void iza zatvorenih vrata. Zadatak medija je da odškrinu ta vrata
“dvorske politike” i da otkriju građanima šta vladari rade i kako rade. Dobra vladavina je danas
9
razapeta između kreiranja publiciteta i zadržavanja elementarnog stepena diskrecije, između

interne i eksterne komunikacije.
Unutar medija, važnu ulogu ima novinarski poziv. Novinari su u simbiozi sa političarima
i u nekoj vrsti međuzavisnosti. Sa jedne strane novinari su “nadzorno telo”, “čuvari” a sa druge
oni su u funkciji promocije, reklame i afirmisanja određenih političkih aktera. Novinari treba da
budu na principima objektivnosti u javnoj službi, jer je novinarstvo, po svojoj prirodi, profesija
sumnje. “Dojava novinarstvo” – kada novinari direktne kanale sa vrhe sa kojih dobijaju
informacije. “Koverta novinarstva” - kada su novinari podložni korupciji i mitu.
Senzacionalističko novinarstvo kada imamo podilaženja publici željnoj zabave. Posredujući
između donosioca odluka i građana, novinari su kao vratari, koji omogućavaju da određene
informacije prođu a druge zaustavljaju.
Većina i manjina u političkom smislu odnosno vlast i opozicija su promenljiv odnos u

demokratiji. I vlast i opozicija su izabrani od strane građana da rade u njihovom interesu.
Postojanje opozicije sprečava da se vladajuća partija identifikuje sa državom i da postane
državna partija i da svoje iterpretacije opšteg dobra proglasi jedinim važećim i apsolutnim.
Opozicija sprečava težnju ka korupciji. Smisao postojanja opozicije je kritika i kontrola vlasti,
pretendovanje na političku vlast i nuđenje alternativnog programa. Uloga opozicije sadržana je u
“klasičnom trojstvu”: kritika, kontrola, alternative. Kritika vlade. Opozicija u parlamentu
kritikuje mere vlade kako bi ona pod pritiskom argumentovane kritike opozicije promenila svoje
odluke. Kontrola vlade. Kontrola znači da opozicija posmatra i nadgleda rad vlade, njegovu
ustavnost i zakonitost. Opozicija pazi da oni na vlasti zastupaju interese onih kojima vladaju i da
ispunjavaju data obećanja. Opozicija kao alternativa. Opozicija formuliše program koji
predstavlja alternativu programu onih koji trenutno vladaju, sa nadom da će se njen program
većini birača više dopasti nego program trenutne vlade, tako da na sledećim izborima ona
postane vlada a trenutna njoj opozicija. Opozicija može biti parlamentarna i vanparlamentarna.
Opozicija može biti i antisistemska – kada ne podržava postojeći sistem. Opstrukcija jeste jedan
od mehanizama u delovanju opozicije.
12. Vremensko ogranićenje vlasti; Politička odgovornost i smenljivost vlasti; Nezavisna tela
Vršenje vlasti je u osnovi privremeno. Vlas se može vremenski ograničiti na dva načina.
Jedan način je ograničenje dužine mandata izabranih funkcionera na određeni vremenski period,
a drugi način je ograničena mogućnost kandidovanja, odnosno obavljanja iste funkcije najviše u
dva uzastopna mandata. Izbori mogu biti redovni i vanredni, ali postoji i fiksno trajanje mandata.
Na izborima se pproverava podrška birača i obnavlja ili uskrraćuje mandate. To je način kontrole
vlasti i moći.
Političari odgovaraju onima koji sui h izabrali. To su građani – birači koji ih biraju i
finansiraju – plaćanjem poreza. Političari imaju odgovornost za izgovorenu reč. Neretko u
političkoj borbi umesto razmene argumenata razmenjuju se uvrede i klevete. Političari su
10
odgovorni za donošenje odluka – što su na većoj državnoj hijerarhiji to je njihova odgovornost

veća. Političari su odgovorni za ispunjenje izbornih obećanja – uvek imaju one koji ih podsećaju
na to, narod i opozicija, mediji. Odgovornost parlamenta je dvostruka. On ili njegovi članovi
predstavljaju građane državi i državu građanima. Vlada bi trebalo da bude odgovorna patlamentu
a članovi parlamenta svojim biračima – građanima. Političari snose odgovornost za neuspeh na
izborima. Nadmoć ličnosti nad institucijama – za obavljanje svoje funkcije političari moraju da
poseduju ono o čemu je Maks Veber govorio “strast, osećanje, meru i odgovornost”.
Nezavisna tela bira parlament, to su Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od

javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Državna revizorska institucija, Agencija za borbu
protiv korupcije, ali i guverner Centralne banke, regulatorna tela i slično. Nezavisna tela vrše
eksternu kontrolu vlade i njenih organa. Cilj svih ovih institucija je da se brinu o poštovanju
zakona. Najveći broj ovih tela i organa je antikoruptivne prirode, odnosno predstavljaju prepreku
tendenciji kvarenja vlasti. Dve osnovne karakteristike nezavisnih tela su njihova nezavisnost i
odgovornost. Nezavisnost znači autonomnost u svom radu i delovanju. BItan element jeste i
njihova potpuna finansijska nezavisnost u odnosu na vladu.
Moć može biti instrumentalna vrednost, uz pomoć koje se može dobiti neka druga
vrednost, ali može predstavljati i vrednost same za sebe. Ako smo rekli da vlast ima piramidalnu
strukturu, zakoni su uvek u obliku levka. Najpre najširi deo sa opštim odredbama jednakim za
sve, kojima segarantuju prava i slobode, ali do konačne primene bivaju jako suženi i redukovani.
Ove tendencije su prisutne, bilo da je u pitanju ustav ili zakon. Na taj način se pravo od sredstva
ograničavanja vlasti pretvara u sredstvo kojim kojim se vlada. Ostaje problem merenja i
kvantifikacije moći. Važno je da se koristi pravilno i da se ne zloupotrebljava. Ljudi lakše
prihvataju moć ako osećaju das u deo strukturne moći. Ljudi na vlasti ne shvataju da je najveća
vlast vlast nad samim sobom. Oni koji ne vladaju sobom ne bi smeli vladati drugima.
ELITE I MASE
13. Pojam, razlikovanje i regrutovanje elita.
Moć poseduje manjina. Manjina koja poseduje moć je elita. Elitu čine najbolji ili
najvažniji ljudi u određenoj grupi ili oni koji se u nekom drugom pogledu izdvajaju od ostalih.
Izraz elita potiče od latinskog glagola eligere, što znači izabrati. Elitu čine oni koji najviše vrede
ili najviše doprinose društvu na osnovu čega stiču pravo da imaju najviše moći i vlasti. Termin
elita koristi se za one koji imaju visoki status u društvu.
Određivanje elite uvek pretpostavlja postavljanje ili uspostavljanje određenog

kriterijuma, institucionalne pozicije, porekla, poseda. Osnov razlikovanja elite su i lična svojstva
i nasledna svojstva, stil života, način ponašanja, porodična tradicija, institucionalna pozicija,
posed, sposobnost, vrlina, visok status u društvu. Kriterijum za pripadnost nekoj eliti je uvek
11
samo uspeh, bez obzira na to kojim sredstvima se on postizao i na koju društvenju oblast se taj
uspeh odnosio. Jedna lepa mudrost kaže “Uz uspeh obično idu neprijatelji, samo prosečni su
omiljeni”
Elita, kao i moć može biti društvena, ekonomska, duhovna i politička. U sociološkom
smislu, elita se vezuje za društvene klase ili društvenu stratifikaciju. To su pripadnici više klase
ili viši društveni slojevi. Oni imaju komndne ili vrlo uticajne pozicije u društvu po osnovu
društvenog položaja, vlasti, bogatstva, uloge u proizvodnji znanja, položaja u instituciama kao
što su država, crkva, vojska, privredne korporacije, naučne i obrazovane ustanove. U
ekonomskom smislu, pojam elita vezuje se za posednike mateijalnog bogatstva. To znači da u
ekonomskom smislu elitu predstavljaju najbogatiji. Rajt Mils je u američkom društvu
identifikovao tri hijerarhijske structure: privrednu, političku i vojnu elitu. U političkom smislu,
pod elitom se podrazumevaju ljudi koji u jednom društvu imaju rukovodeću ulogu, koji imaju
vlast, odnosno moć da svoju volju ostvare uprkos otporu drugih. U političkom smislu koriste se
pojmovi politička elita, politička klasa, i vladajuća elita. Političku elitu čine članovi parlamenta,
vlade i vladine administracije. Politička klasa može da obuhvati i one koji nisu na vlasti a
učestvuju u politici. Vladajuća elita prema Gaetanu Moski i Vilfredu Paretu, obuhvata one koji
zauzimaju priznate pozicije političke moći u jednom društvu. Za Rajta Milsa vladajuću elitu čine
stvarni nosioci vlasti koji se nalaze na komandnim mestima sa kojih upravljaju krupnom
hijerarhijom i organizacijama savremenog društva.
Za regrutovanje elita važno je u kojoj meri su postojeće elite otvorene i propustljive za

nove ljude. U zavisnosti od režima, regrutacija se vrši nasledstvom, selekcijom, reprodukcijom
ili cirkulacijom. Nasledni sistemi dozvoljavaju jedan jedini put ka vrhu i obeshrabruju da prodre
neko sa strane. U razmatranje treba uzeti tri osnovne veličine: regrutovanje na mesta koja
zauzimaju elite, strukturu grupa koje pripadaju eliti, raspodelu vlasti među članovima elite. U
pogledu raspodele vlasti elita može biti autokratska, oligarhijska, hegemonijska i demokratska.
Političke elite obično se regrutuju u političkim partijama i parlamentima. Ritam zamene elita
zavisi od načina funkcionisanja institucija. Važnu ulogu u regrutovanju političkih elita mogu
igrati različita merila poput kompetencije, govorničkog dara, operativnosti, iskustva i
obrazovanja. Kod elita se može razlikovati interna i eksterna selekcija. Interna selekcija void ka
taloženju iskustva, ali i ka konformizmu i preteranoj opreznosti, dok eksterna selekcija olakšava
prodor novih ideja i zamisli ali ponekad može voditi u nesređenost i amaterizam. U odnosu na
regrutovanje elita moguće je razlikovati konfliktualiste i konsenzualiste elite.
14. Teorije elita; Elite i demokratija
Teorija elita polazi od pretpostavke da je društvo podeljeno na vladajuću manjinu - oni

koji vladaju, i na većinu, oni nad kojima se vlada. Moć u društvu monopolizira tek neznatna
manjina. Elita se u politikološko sociološkom smislu često kontrastira sa masom. Elita je uvek
manje ili više organizovana manjina u odnosu na neorganizovanu ili fragmentiranu masu. Elita je
nasuprot masi manjina koja je kvalifikovana da vlada većinom. Elita, donosi najvažnije odluke
12
koje se tiču celine društva. Široke mase su najčešće neorganizovane i pasivne, što olakšava
elitama da njima vladaju. Studije o politici su studije o onima koji vladaju i onima nad kojima se
vlada, o uticaju i uticajnima. Uticajni su oni koji dobijaju najviše od onoga što se može dobiti.
Oni koji dobijaju najviše su elite.
Elita i demokratija su često oprečeni pojmovi. Demokratija se naizgled suprotstavlja

ideji o nužnosti postojanja vladajuće elite. Međutim mnogi liberali došli su do koncepcija o
demokratskom elitizmu koji je spojiv sa idejom predstavničke demokratije. Za razumevanje
odnosa elite i demokratije: Prvo, postoji više elita koje se međusobno konkurišu i međusobno se
kontrolišu i drugo, između elite i mase postoje intermedijarne grupe koje uravnotežuju moć.
Demokratija je takmičenje elita za dobijanje glasova naroda. To je po Šumpeteru “kompetativni
elitizam” ili rivalska borba za glas naroda. Demokratija je izbor manjine od strane većine.
Elementi elitizma javljaju se i u fašističkoj ideologiji u vidu “rasnog elitizma”. Platon je prvi
razvio i branio jedu elitističku teoriju društva. Pridavao je značaj znanju i mudrosti. Makijaveli je
u velikoj meri inspirisao italijanske elitist i po njemu vladari trebaju istovremeno da budu lisice i
lavovi. Cilj svake elite jeste održanje vlasti, avladavvina elita počiva na nasilju i prevari, pa
racionalna i logična delovanja u politici igraju sporednu ulogu.
15. Politička klasa i politička formula – Gaetano Moska
Osnovna ideja Moskine elitističke teorije je da u svakom društvu postoje oni koji vladaju
i oni nad kojima se vlada. Moska je prvi razvio svoju koncepciju “političke klase”, odnosno
upravljačke klase. Prvi su uvek u manjem broju, ali imaju monopol vlasti i uživaju njene
prednosti, drugačije, organizovana manjina upravlja neorganizovanom većinom. Politička klasa
predstavlja onaj deo rukovodeće klase koji vrši javne funkcije. Elita upravlja zahvaljujući svojim
kvalitetima koji joj daju materijalnu i intelektualnu superiornost u odnosu na mase. Prema
Moski, na početku formiranja političke klase stoji “sposobnost upravljanja” koja se uglavnom
sastoji od određenog broja ličnih osobina, koje u određenom vremenu i određenom narodu bivaju
izuzetno važne i merodavne za upravljanje, odnosno predstavljaju traženi kvalitet. Druga važna
Moskina ideja je da opravdanje dominantnog položaja uvek zahteva neku “političku formulu”.
To može biti božija volja, volja naroda, vernost ili poverenje u određenu dinastiju ili pojedinca
kome se pripisuju izuzetni kvaliteti. Da bi mogla da dejstvuje, politička formula treba da
odgovara pogledu na svet koji je u tom času pogled datog naroda. Da bi se određena politička
formula sprovela u delo, ona zahteva politički mehanizam oličen u državi. Kada narod prestaje
da veruje u načela na kojima je zasnovana trenutna politička formula, promene političke klase
postaju neminovne. Moska smatra da elite imaju razvijene organizacione sposobnosti. Sposobniji
će uvek zauzimati elitne pozicije u društvu. Osim ličnih svojstava elita, moć duguje svojoj
unutrašnjoj organizaciji. Manjina je organizovana baš zbog toga što je manjina.
13
16. Cirkulacija elita – Vilfredo Pareto
Glavna karakteristika Paretove teorije je ideja o “cirkulaciji elita” Cirkulacija elita ili
kruženje elita, u jednom najširem smislu, obuhvata problem regrutovanja, mobilnosti i
smenjivanja vodećih grupa u pojedinim oblastima društva, ili društva u celini. Velike društvene
promene nastaju kada jedna elita zameni drugu, svaka elita postaje nefleksibilna usled privilegija
i lagodnog života koji vodi. Pareto ističe određene psihološke osobine koje čine suštinu
vladavine elita. On veruje das u pripadnici elite lukaviji i inteligentniji od ostalih. Pareto ih
naziva lisicama i lavovima. Lavovi su skloni vladanju pomoću sile i svoju moć stiču
sposobnošću za neprekidnom i oštrom akcijom. Nasuprot njima, lisice vladaju pomoću prevara,
kombinatorika i diplomatskih lukastava. Lisice su sklone da manipulišu pristankom masa. Kao
što postoji smena lisica i lavova na političkom planu, slično je na ekonomskom planu gde su
“rentijeri” koji su štedljivi, blagi i slabo preduzimljivi, i “špekulanti” koji su preduzimljivi smeli
ali skloni preterivanjima i izazivanju nestabilnosti. Za Pareta je istorija jedna beskonačna
cirkulacija elita ili kako on to naziva “groblje aristokratije”, jer uvek nova elita smenjuje staru –
dok jedni ljudi silate drugi se penju na njihovu poziciju. Po njemu je iluzorno verovanje da iza
vladajuće klase stoji narod. Nasuprot vladajućoj klasi stoji “jedna nova i buduća aristokratija
koja se oslanja na narod”. Nova aristokratija je u početku savitljiva i otvorena za nove ljude, ali
nakon pobede ostaje kruta i zatvorena. Pareto je strukturalno gledano, u društvu razlikovao tri
sloja: vladajuću elitu, nevladajuću elitu i neelitu. Pareto pod upravljačkom elitom podrazumeva
vladinu elitu i nevladinu elitu koja je s njom tesno povezana.
17. Gvozdeni zakon oligarhije – Robert Mihels
Mihels je u svojoj knjizi Sociologija partija u savremenoj demokratiji ukazao na

oligarhijske tendencije u političkim partijama. Mihels polazi od toga da scaka organizacija
nezaobilazno gradi jedan vodeći sloj, a da nije u mogućnosti da taj isti sloj kontroliše efikasno i
na duži period. Rezime Mihelsove analize čini ideja “gvozdenog kaveza oligarhije”. Po Mihelsu,
formiranje oligarhija u krilu raznih oblika demokratije organizacijska je tendencija, dakle
tendencija kojoj nužno podleže svaka organizacija pa i socijalistička, čak i liberalistička. On je
predstavnik elitističke teorije koja počiva na nejednakosti onih koji vladaju i onih nad kojima se
vlada. Mihels, analizom etiologije vođstva, identifikuje tri vrste uzroka njenog nastanka, i to:
tehničko – administrativne, psihološke i intelektualne uzroke. Između građana i države javljaju
se političke partije. Demokratija se ne može zamisliti bez organizacije koja masi daje
konzistentnost. Organizacija je sredstvo za formiranje “ukupne volje”. Za suverenitet mase
prepreka je mehanička i tehnička neizvodljivost, javlja se potreba za “delegatima”. Tako se može
primetiti, poput začaranog kruga, da demokratija ne može bez organizacije a jačanjem
organizacije nestaje demokratija, odnosno, “ko kaže organizacija kaže i tendencija ka oligarhiji”.
Prema Mihelsovom mišljenju “Početak stvaranja profesionalnog vođstva znači početak kraja
demokratije”. Potreba za političkim predstavljanjem na kraju vodi ka vlasti predstavnika nad
predstavljenima. U masi pojedinac gubi svoju individualnost, indetitet kao i osećaj odgovornosti.
Mihels ističe da je neograničena potreba mase da bude vođena, “većina je srećna ako se nađu
14
ljudi koji su spremni da obavljaju poslove za nju”. Ta potreba mase da bude vođena navodi vođu
da gomila funkcije. Mihels ističe da mase vođama umeju da budu jako zahvalne i da dugo pamte
stare zasluge. Mase imaju potrebu da obožavaju i često svojim vođama pridaju nadljudske
osobine. Kao veoma važna osobina vođe ističe se govornička nadarenost. Naravno mada lišena
autonomne kritičke svesti više prodaje značaj boji glasa, izdržljivosti, ubojitosti i duhovitosti
nego vrednosnom sadržaju samog govora. Mase uvek vole slavne ličnosti. Nasuprot “prirodnoj
gladi vođa za vlašću”, Mihels uočava “potrebu mase da bude vođena”. Svako ko je jednom
izabran čini sve da ostane u poziciji moći, jer osećaj moći rađa megalomaniju. Onj ko je jednom
stekao moć nastoji je ojačati i izgraditi, kao i zaštititi od eventualne kontrole masa. Vođe nakon
čina izbora zahtevaju od mase poslušnost. Sve dok se njihov izbor ponavlja oni su “legitimni
izraz masovne volje” i pokrivaju se njom. Oni su birani, izabrani i odabrani. Po Mihelsu, teško
da postoji partijski vođa koji ne misli i ne deluje u duhu parole “Partija to sam ja”. Kako kaže
Serž Moskovisi, “vođa masa je uvek uzurpator koga su one priznale”. Mihels primećuje da se
najjednostavnija geneza nastanka vođstva u partijama sastoji u tome da vođa osniva partiju i
priključuje sebi svoje istomišljenike i sledbenike. Iako u organizaciji svi imaju podjednake
mogućnosti izbora, mnogi su pozvani ali su samo neki odabrani. U početku se formira
prvremeno rukovodstvo, kratkoročni predvodioci. Vođe se nametnu masi igrajući na njenu
sentimentalnost, i za nju se vezuju imperativnim mandatom, odnosno omeđenim prostorom u
okviru koga se mogu kretati i odlučivati. Vođa je u početku sluga mase.
18. Kritike i interpretacije ideja Roberta Mihelsa
Po Džonu Plamencu Mihels je bio pod velikim uticajem Rusoa, gde u svojoj knjizi se u
nekoliko navrata osvrće na rečenice iz Rusoovog Društvenog ugovora “ Ako se shvati u strogom
smislu reči, prava demokratija nikad nije postojala, niti će ikad postojati. Protivno je poretku da
veliki broj ljudi vlada malim”. Mihels je sumnjao u reprezentativnu demokratiju. Plamenac
smatra da Ruso govori o tendenciji vlasti da ide iz mnoštva u nekoliko ruku, a da je Mihels samo
mnogo kasnije tu tendenciju nazvao “gvozdeni zakon oligarhije”. Plamenac postavlja pitanje,
koje je po njemu Mihels ignorisao, a glasi: Šta je sa odgovornošću predstavnika? Takođe on
koriguje Mihelsov stav da je postojanje lidera nespojivo sa demokratijom. To obarzlaže stavom
das u lideri samo agenti njihovih sledbenika izražavajući njihovu volju. Plamenac zaključuje da
vođstvo ne mora daznači nedemokratičnost jer “demokratija je forma vladavine i svaka
vladavina je podrazumeva vođstvo”, odnosno vođe i vođstvo mogu biti demoktatski izabrani i
legitimni ali moraju biti odgovorni. Remon Aron ističe da je svaki politički režim oligarhijski. U
tom smislu režimi se razlikuju prema karakteru manjine koja vrši vlast. Prema Aronu u
modernism demokratijama, oligarhija ima plutokratski karakter i manjinom koja drži vlast
vladaju bogataši, finansijeri, preduzimači i industrijalci. Manjina skrivena u senci donosi odluke.
Aron ističe da “dok ljudima ne budu upravljali sveci, oni koji budu sudelovali u vlasti izvlačiće
iz nje korist”. Plutokrati i oligarsi obično su više zainteresovani za uvećanje i očuvanje svoje
moći i bogatstva nego za promene u društvu. Po Klausu von Bajmeu, “Robert Mihels je iz
mršavog empirijskog temelja svog znanja o nemačkoj socijalnoj demokratiji izvukao previše
15
dalekosežne zaključke”. Proces kreiranja volje stranke nigde nije idealno. Po Paneibianko
Angelu, ne postoji “gvozdeni zakon” partijske organizacije, ali priznaje da je moguće
identifikovati izvesne tendencije koje postoje u mnogim partijama. Već smo uvideli da je ishod
koji je Mihels opisao previše radikalan, ali ne možemo poreći da takva težnja zaista postoji.
Mihelsove ideje su ograničene njegovim istorijskim iskustvom. Mihels je, kako primećuje
Dejvid Bičem, do svojih uopštavanja i zaključaka došao i na osnovu ograničenog ali i
upečatljivog istorijskog iskustva Evrope. Njegovo shvatanje demokratije je neprecizno, pomalo
anahrono i nije primereno savremenom pristupu. On je previše robovao Rusoovoj ideji narodnog
suvereniteta i opšte volje. To je bitno redukovalo njegov misaoni horizont i navelo ga na kritiku
predstavničke demokratije. Mihelsu je liberalna demokratija bila strana. Njemu kao socijalisti –
levičaru demokratija je bila nespojiva sa parlamentarizmom. Izbegavao je da istraži građanske
partije.
19. Elita vlasti – Rajt Mils
Po Milsu, vladavina elita zasnovana je na institucionalnim pozicijama a ne na

psihološkim osobinama. Elitu čine pojedinci koji zauzimaju ključna ili strateška mestaa u bitnim
organizacijama društva. Tri ključne institucije, po Milsu su: 1. Velike privredne korporacije
2.Državna administracija 3. Vojska. Svaki od ovih segmenata ima svoje hijerarhije. Oni koji su
na vrhu institucionalne hijerarhije uglavnom monopoliziraju moć. Neke od institucija imaju
ključnu ulogu u društvu, a oni koji u tim institucijama drže ključne pozicije čine elitu. Iako su to
tri naizgled različite piramide moći, pojedince koji ih čine vezuju zajednički interesi u jednu
jedinstvenu elitu moći. Američkim društvom vlada mreža vodećih grupa – krupnog biznisa,
američke vojske i administracije koja okružuje predsednika. Društveni ugled prati važnije
institucionalne društvene strukture. Koncepcija vladajuće elite i njenog jedinstva zasniva se na
interesima, sličnom poreklu, sličnim pogledima i uverenjima, na ličnim kontaktima i uzajamnim
vezama najviših krugova tih dominantnih hijerarhija. Faktori integracije odnose prevagu nad
specifičnim razlikama. Bez obzira na sektorske razlike, pojedinci na rukovodećim položajima
imaju isto socijalno poreklo, isti nivo obrazovanja, vode sličan nivo života koji im olakšava
kontakte. Prema Milsu oni koji vrše vlast sputani su drugim elitama koje vrše pritisak, javnošću,
izbornim telom, ustavnim normama. Prema Rajtu Milsu, pripadnici vladajuće elite nalaze se u
poziciji da donose odluke koje se tiču svih i koje dovode do krupnih posledica. One se nalaze na
glavnim mestima odakle upravljaju hijerarhijom organizacije bilo da su u pitanju političke,
privredne ili vojne organizacije. Na visokim položajima uprava se vrši “kumulacijom moći,
bogatstva i prestiža”. Mils ne veruje da je vladavina elita neizbežna, niti je prihvata, već je
kritikuje i osuđuje. Po njemu se vladavina elita temelji na eksploataciji masa. Kako elite i mase
imaju različite interese to otvara mogućnost konflikta ove dve različite grupe.
16
20. Pobuna elita – Kristofer Laš
Pobuna ili revolt elita ne shvata se bukvalno već ironično. Analizirajući savremeno društvo,
Kristofer Laš primećuje da su elite izgubile dodir sa ljudima povlačeći se u sopstvene krugove.
Elite ne žive u službi zahteva ideala već su opterećene hedonizmom. Moralni obziri im
popuštaju, njihov pogled na svet je turistički, okrenute su glamuru, modi i popularnoj kulturi. Laš
smatra da glavna opasnost dolazi od strane onih koji su na vrhu društvene hijerarhije, od elita.
Promene do kojih je došlo u načinu života odrauile su se na naše okruženje i naša susedstva.
Narušena je ravnoteža po kojoj su se grad i unutrašnjost međusobno dopunjavali. Gradovi nisu
više samo urbana i kulturna sedišta, već su pretvoreni u tržne centre, hotele, restorane i butike, a
što nije dostupno najvećem broju građana. Na građanski život izvršen je pritisak. Socijalne
nejednakosti rastu ugrožavajući srednje slojeve. Socijalni jaz prdubljuje se sve više između sve
malobrojnijeg sloja bogatih i sve mnogobrojnije gurupe siromašnih. Za razliku od “staromodnih
intelektualaca” koji su skloni da rade sami na svojim idejama “umni radnici” rade u timovima na
raznim poljima od marketinga i finansija do razonode. Aristokratija po rođenju neprimetno je
prešla u aristokratiju po talent. Sa ovim promenama, dovedeni su u pitanje i kriterijumi uspeha.
Danas više nije važno šta znaš već ko si. Vrediš onoliko koliko imaš.  Nekada je bilo važno i
biti i imati, a danas je akcenat na ovom drugom  Ljudi su postal ono što kupuju.
Elitističke i egalitarne koncepcije o društvu u stalnom su sukobu. Iz perspective teorije

elita postavlja se pitanje da li su ljudi jednaki ili nejednaki. Principi zasluga, raspodela i
solidarnosti dovode u pitanje preteranu nejednakost i njen potencijalno negativan efekat na
društvo. Načelo pravilne raspodele ponekad se povezuje sa meritokratijom (po zaslugama).
21. Sociologija i psihologija masa; Šta je masa?
Iako se mase i gomile javljaju na sceni od kada postoji ljudsko društvo, temeljnije i
uticajnije ideje o sociologiji i psihologiji masa javljaju se krajem 19. i tokom 20. Veka u delima
Gabrijela Tarda, Gistava Le Bona, Sigmunda Frojda, Hose Ortega Gaseta i Serža Moskovisija.
Ponekad je to samo veliki broj ljudi ali se pre svega misli na karakteristično ponašanje ljudi u
masi koje postaje nepredvidivo, iracionalno, odudara od normalnog i uobičajenog, sa neretkim
izlivom besa i emocija. U sociološkom smislu, mase su privremene, nestrukturirane skupine čije
članove karakteriše “emocionalnost, neracionalnost, te homogenost ponašanja”. Pojava masa na
političkoj sceni uglavnom je rezultat velikih revolucija. Kako primećuje Serž Moskovisi “ na
početku ovog veka ljudi su bili sigurni u pobedu masa; na njegovom kraju našli smo se u
potpunoj vlasti vođa”. Po njemu psihologija gomila odbacuje politiku na interesu i razumu.
Sociologija masa je povezana sa teorijom društvenih pokreta, kao i teorijom moći.
Po Đuru Šušnjiću, masa je velika skupina ljudi nesposobnih dam isle svojom glavom,
neveštih da vladaju svojim nagonima, neobrazovanih da upravljaju javnim poslovima i
neorganizovanih da ostvare svoje interese. Na pitanje Serž Moskovisi nudi tri odgovora. Prvo,
gomile su skupovi raznovrsnih pojedinaca koji se okupljaju privremeno “po strani institucija i
17
protiv institucija”. To su “asocijacijalnih jedinki”, koje obuhvatahz ljude sa margine društva,

lišeni priznatih identiteta, potisnuti u getoe ili predgrađa, “gde žive bez posla i cilja, van zakona i
običaja” koji su zbog osećaja odbačenosti neprijateljski nastrojeni prema društvu u kojem žive.
Drugo, gomile su uzburkane mase koje su lude, koje izražavaju preterano divljenje prema
nekom popularnom pevaču ili rulje navijača u stanju delirijuma na stadionima koji se dižu svi
kao jedan i mašu zastavama i transparentima. Treće, gomile mogu biti i zločinačke, sastavljene
od razbesnelih ljudi koji napadaju nanose štetu i ruše sve što im se nađe na putu. Moskovisi
zaključuje da masa nije isto što i “plebs”, “svetina”, sirotinja, skup neznalica, proleterijat, koje bi
trebalo suprotstaviti eliti, aristokratiji. Gabrijel Tard Mnjenje gomila, Gistav le Bon Psihologija
gomila, Sigmund Frojd Psihologija mase i analiza ega, Hose Ortega i Gaset Pobuna masa, Serž
Moskovisi Doba gomila, samo su od nekih autora sociologije i psihologije masa.
22. Zakon imitacije Gabrijela Tarda
Pod Gomilom Tard podrazumeva skup osoba koje imaju jedinstvene emocije, ubeđenja i
akcije, okupljene na jednom mestu, imaju osećaje fizičkog dodira i blizine. Po Gabrijelu Tardu,
društveni process razvija se kroz tiri osnovna vida: imitacija, opozicija i adaptacija. Imitacija je
samo deo šireg i opštijeg društvenog procesa – zakonitosti ponavljanja. Invencija je početak
procesa transformacije. Opozicija je konfrotiranje tih inovacija sa postojećim stanjem. Ukoliko
invencije nadvladaju dolazi do adaptacije pojedinaca i društva na novu situaciju. “Društveno biće
je imitator po svojoj suštini” po njemu, imitacija je opšte načelo koje se odnosi na celokupno
ljudsko ponašanje. Pojedinci usmeravaju pažnju na ponašanje drugih i oponašaju ih. Preuzimaju
stavove, vrednosti, pogled na svet i stil života.Tard formuliše dve zakonitosti imitacije. Jedna
zakonitost imitacije ide od unutra ka spolja, tako što se imitiraju osećanja, pre nego postupci. Po
drugoj zakonitosti, imitacija se vrši od višeg ka ižem,od viših društvenih klasa ka nižim. Niže
klase se ugledaju na više. Tard razlikuje tri tipa imitacije: 1. Imitacija kao običaj i moda koja je
rezultat dugotrajnih ponavljanja. 2. Imitacija kao simpatija i poslušnost koja je uslovljena
spoljnim faktorima i 3. Slobodna imitacija kao razuleta promišljenog odnosa prema okruženju i
naivna imitacija kao slepo oponašanje uzora u svojoj sredini. Svakom društvenom ponašanju
javlja se i opozicija od strane onih koji su slobodnijeg duha i odbijaju tuđe obrasce ponašanja
pružajući otpor i ponašajući se na sebi svojstven način. Invencija, pod kojom podrazumeva svaku
novu formu mišljenja i delanja osnov je svakog društvenog napretka. Invencijom se pojedinac
izdvaja od ostalih u društvu. Društveni život odvija se kao neprestani process transformacije.
Društvo nije samo zbir individua koje ga čine, jer inovacija i imitacija nisu samo psihološki akt
pojedinaca već i društveni čin.
18
23. Psihologija gomila Gistava Le Bona
Gistav Le Bon u svom delu Psihologija gomila razmatra odnose vođe i gomile.
1. Gomila hoće čvrstu ruku. Takvim gospodarima gomile dižu spomenike, ali kada despot ili
tiranin izgube moć gomile gas a istom strašću gaze i preziru jer ga se više ne boje.
2. Gomila misli u slikama. Gomilu zavode slike koje izazivaju govornici koji im se intimno
obraćaju. Za tu svrhu služili su zapaljivi govori, ali i drugi mediji koji su omogućavali
vizualizaciju ideja. Danas, u vreme dominacije vizuelnih medija i virtuelne culture proctor
delovanja na mase se proširio. Govori koji deluju na mase, kada se čitaju kasnije deluju
iznenađujuće slabi kao gomila fraza. Le Bon “Čitajući izvesne govore, koji su imali veliki uticaj
na gomile koje sui h slušale, moramo se ponekad čuditi njihovoj slabosti, no tu se uvek
zaboravlja da je tim govorima bila svrha da pridobiju gomilu, a ne da ih čitaju filozofi. Govornik
koji je u intimnom saobraćaju sa gomilom ume izazvati slike koje gomilu zavode”.
3. Gomila se impresionira pomoću čuda i davanjem (lažne) nade. “Ko poznaje veštinu
impresioniranja gomila poznaje i umeće kako se njima vlada”. Vođe podgrevaju nadu masi.
4. Gomila želi opijanje iluzijama a ne otrežnjenje istinom. Gomile ne žude za istinom već za
iluzijama. Ko ih opčini iluzijama vladaće njima, a ko ih oslobodi iluzija postaje njihova žrtva. Za
razliku od pojedinaca koji se ubeđuje, masa se podvrgava sugestiji. Po Le Bonu, vođe “nisu ljudi
od misli, ali su ljudi od dela”. Kako smatra, vođa može ponekad biti inteligentan i obrazovan, no
to mu može više škoditi nego koristiti jer “inteligentnost uvek čini čoveka strpljivim i otupljuje
intenzivnost i žestinu uverenja koja je potrebna apostolima”. Po njemu što su vođe bile
ograničenije imale su veći uticaj.
5. Podaništvo gomila rađa tiranine. Po Le Bonu, dušom gomila ne vlada potreba slobode već
potreba ropstva. Gomile žude za pokoravanjem i instinktivno se podređuju svojim gospodarima.
6. Gomila zahteva stalno tvrđenje, ponavljanje i oponašanje. Le Bon smatra dagomila očekuje
tvrđenje i stalno ponavljanje, po mogućnosti istim rečima. “Ponavljanjem se tvrdnja tako
učvršćuje u duhovima da je napokon prihvataju kao dokazanu istinu”. Ovde prepoznajemo stav
Hitlerovog propagandiste Gebelsa – “Ako se laž ponovi sto puta postaje istina”. Uvek neko
predvodi a drugi ga oponašaju: “Gomile se ne vode argumentima već modelima”.
7. Gomila zahtevai traži ljude sa prestižom i reputacijom. Po Le Bonu, sve što vlada svetom,
ideje ili ljudi, nametnulo se neodoljivom silom prestiža. Prestiž smanjuje kritičnost a izaziva
divljenje i poštovanje.j Prestiž je najmoćnije sredstvo gospodarenja. Prestiž može biti ličan i
stečen. Lični prestiž proizilazi iz ličnih svojstava i uspeha. Stegen prestiž potiče od imovine i
reputacije. Nestankom uspeha nestaje i prestiž. Ivo Andrić je ukazivao na ovu dimenziju, kada
ljudi ne mogu da dostignu vaš nivo hoće da vas spuste na svoj.
19
8. Gomile su nestalne i lakoverne. Ona funkcioniše na osnovu osećanja, njeno ponašanje je

zarazno i iracionalno i brzo raspaljuje strasti. Vođa zavodi gomilu svojim prestižom, vođa je
zavodnik i manipulator ljudima. Zavesti gomilu znači prevesti je iz sveta razuma u svet mašte
idejama i parolama koje izazivaju čitave nizove uspomena i pobuđuju snažna osećanja.
9. Između vođe i mase postoji razmak i rastojanje.
Prema Le Bonu gomile imaju sledeće osobine:Gomile su duhovno inferiorne, po pravilu

nesvesne i dominiraju nad individuom. Heterogenost individua uklapa se u homogenost gomile.
U gomili se gubi individualnost i pojedinac se utapa u masu. Gomile su neinteligentne, nisu
osposobljene da mudruju ali su sposobne za akciju. Karakteriše ih visok stepen impulsivnosti,
razdražljivosti i pokretljivosti. Podložne su sugestivnosti i impulsima spolja. Lakoverne su. Ideje
i spremnost na zajedničku akciju se širi poput zaraze. Karakterišu ih preterane i ekstremne
reakcije. Deluju brutalno, nasilnički i destruktivno. One su neodgovorne, netolerantne, vrlo
autoritarne, konzervativne, moćne i opasne. Gomile traže vođe, kao što vođe ne mogu biti bez
gomila. Tip heroja koji je drag gomilama ima strukturu Cezara. Opčinjene su voljom vođe.
Gomile su hirovite, osvetoljubive i sklone agresiji a njihova volja nije postojana, one su
asocijalnei ponašaju se iz krajnosti u krajnost. Le Bon razlikuje heterogene – anonimne i
neanonimne gomile, i homogene gomile – sekte, kaste i klase.
24.Psihologija mase i anlaiza ega Sigmunda Frojda
Frojd pokušava da objasni mase i da kaže zašto su one to što jesu. Frojd preuzima od Le
Bona suprotnost odnosa masa – vođa, smatrajući das u “libidonosne veze” ono što svakog
pojedinca povezuje sa vođom, na taj način uspostavljena figura oca učvršćuje “afektivnu
zajednicu” kakva je gomila. Po Frojdu “psihologija mase bavi se pojedincem kao članom
premena, naroda, kaste, staleža, institucije ili kao sastavnim delom ljudske gomile koja se u
dređenom trenutku organizuje radi određenog cilja”. U masi dolazi do zaraznog ponašanja, za
koje Frojd smatra da je posledica sugestibilnosti (kada se ličnost podvrgava sugestiji i gubi svest
o svojoj ličnosti pa se ponaša suprotno svom karakteru i navikama). Nova svojstva koja
individua pokazuje u masi (neodgovornost, osećaj moći, anonimnost) su ispoljavanje nesvesnog
“u kojem se u začetku sadrži sve zlo ljudske duše, bez napora razumemo iščezavanje savesti ili
osećaj odgovornosti u toj situaciji”. Po Frojdu, je jezgro savesti “socijalna strepnja”. Masa je
impulsivna i promenljiva i nju “vodi nesvesno”. Masa je lakoverna i veoma podložna uticajima,
nekritična i sklona verovanju u čuda. Misli u slikama, sklona je krajnostima, jakim bojama
uvažava silu, zhateva heroja i junaka, snagu, čak i nasilje. Masa ide u susret vođi koji treba da
joj odgovara određenim svojstvima. Frojd kaže da vođa mora biti fasciniran nekom jakom
verom da bi u masi budio veru. Vođa treba da očara masu svojim prestižom i uspehom koji
održava prestiž. Pojedinci bivaju poneseni, ljudski afekti u masi dostižu visinu, osećaju
zadovoljstvo i prepuštaju se strastima. Masa je razdražljiva,impulsivna, strasna, nepostojana,
nedosledna, neodlučna, spremna na krajnost…. Pojedinac u masi, pod njenim uticajem
doživljava duboku promenu svoje duševne aktivnosti. Frojd to tumači uz pomoć pojma sugestija.
20
Frojd nastoji da objasni psihologiju mase pod pojmom libido,koji mu je poslužio u proučavanju
psihoneuroza. Taj pojam u sebi sintetizuje raznolike oblike od samoljublja, ljubavi prema svojoj
deci, prema bližnjima, prema idejama. Frojd polazi od pretpostavke da “ljubavni odnosi” ili
“emocionalne veze” čine suštinu duše mase. Libido čini suštinu gomile. Kada pojedinac u masi
podlegne sugestiji drugih članova mase on odustaje od svoje posebnosti. Frojd razlikuje više
vrsta masa koje mogu viri nepostojane i postojane, homogene i nehomogene, prirodne i veštačke
mase, primitivne i strukturirane, vrlo organizovane i neorganizovane. Dve veštačke gomile koje
su najsličnije porodici su: crkva i vojska. Obe koriste spoljne prinude da bi održale masu.
Pojedinci se ne pitaju, niti biraju da li ulaze u takvu masu ili ne, takođe, mogu biti kažnjeni ako
pokušaju da izađu iz nje. Crkva je slična porodici. U vojsci važe slična pravila. Suština mase je u
njenim libidioniznim vezama. U masi, po Frojdu, vladaju dve vrste emocionalne veze. Jedna je
veza sa vođom a druga je veza između članova mase. Identifikacija je izraz emocionalne veze sa
drugom osobom. Privrženost nekoj osobi, ocu, prijatelju, nazivamo indentifikacija. Drugo
objašnjenje je “zaljubljenost i hipnoza”. Članovi gomile prema vođi se ponašaju i ophode kao
zaljubljenici. U ljubavnoj zaslepljenosti “objekat je zauzeo mesto idealnog ega”. Kratak je put od
zaljubljenosti do hipnoze. Hipnoza objašnjava ponašanje pojedinca prema vođi. U objašnjenju
libidonozne konstitucije mase koja ima vođu Frojd daje “formulu”: “ Takva primarna masa jeste
neki broj individual koje su jedan te isti object postavile na mesto svog ideala ega i koje su se
usled toga u svom egu identifikovale jedna sa drugom”.
Pretpostavka veštačkih masa crkve i vojske je das vi članovi mase žele da budu jednaki i
da njima vlada jedna osoba – vođa. Zahtev za pravdom i pravednoću uvek je prisutan kod mase.
Mase ne trpe povlašćene. Ljudi ne vole da se neko ističe “svi treba da budu jednaki i da imaju
isto”. Ideja slobode pokreće napredak, a ideja jednakosti revoluciju. Po Frojdu, ne može da se
shvati suština mase ako se zanemari vođa, što je slučaj kod Trotera koji masu poredi sa
instinktom stada. Frojd kaže “stadu nedostaje pastir”. Po njegovom mišljenju, čovek nije
životinja stada, kako je smatrao Toter, već životinja horde koju predvodi starešina. “Masa nam
izgleda kao pnovo oživela prahorda”. Otac prahorde bio je Slobodan. Pretpostavlja se da je
njegov ego bio malo vezan libidonozno, da nije voleo nikoga osim sebe, druge je voleo samo ako
su služili njegovim potrebama. Karakter mase koji dolazi do izražaja sugestijom Frojd svodi na
“njeno poreklo od prahorde”. U tom smislu , “praotac je ideal mase, koji umesto ideala ega
upravlja egom”. Na taj način pojedinac svoj ego ideal zamenjuje masovnim idealom
otelotvorenja vođe. 
25. Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta
U delu Pobuna masa Ortega iznosi ideju društvenog poretka kao odnosa između manjine
koja vlada i većine koja dopušta da se njome vlada. Ortega primećuje uticaj društva na pojedinca
i tendenciju da se pojedinac pretvara u čoveka – masu. Ortegin pojam masa za razliku od
klasičnog ne odnosi se na kvantitativnu dimenziju već na kvalitativnu. To nije gomila već
pojedinac bez izgrađene individualnosti, bez istorijske svesti, večito zadovoljan sobom,
nesposoban da shvati i razume okolnosti u kojima živi. Za Ortegu, pojam mase ne podrazumeva
21
velike grupe ljudi, već za pojedinca čoveka – masu, njegove karakteristike i odnos prema
okruženju. U masi demagozi vladaju, ioduvek su bili glavni davitelji civilizacije. Čovek – masa
je hermetički čovek, zatvoren u sebe, koji nije otvoren prema nekoj višoj instanci. Društvo je
dinamično jedinstvo dva činioca: manjine i mase. Manjine sačinjavaju pojedinci ili grupe
pojedinaca koji se posebno ističu. Masa je zbir “spodoba” koje nisu posebno niti naročito
istaknute. Masa je prosečan čovek. Elita se iz mase izdvaja posebnim – individualnim
kvalitetima, dok masu čine mediokriteti. Prosečnost dominira i postaje nepristojno razlikovati se.
Logika kolektiviteta je ko nije sa nama taj je protiv nas ili ko nije za nas taj je protiv nas, Ortega
to opisuje na sledeći način “ Ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je
da bude eleminisan”. Odbijanje mase da slede uzorne pojedince dovodi u pitanje društvo jer
mase nisu u stanju da upravljaju sobom, niti društvom: “Masa je sve ono što se po sebi ne
procenjuje – bilo po dobru ili po zlu – iz posebnih razloga, već se oseća kao čitav svet i pri tom
je lišeno bilo kakve nelagodnosti, nego se, naprotiv sasvim dobro oseća što je istovetan kao i
ostali”. Na sceni je vladavina prosečnog čoveka. Kao rezultat razvoja obrazovanja i ekonomskog
bogaćenja sveprisutna je težnja za ujednačavanjem, ukalupljivanjem i uniformisanošću. Čovek –
masa počiva na psihologiji razmaženog deteta. Za razliku od “čoveka elite život je večna
napetost, trening i asketski život. Današnji prosečan čovek živi udobnije i bezbednije čak i u
poređenju sa najmoćnijim ljudima pretnodnih vremena. Međutim posledica je uska
specijalizacija koja smanjuje broj učenih ljudi i potiskuje u čoveku opštu kulturu. Čovek svetine
nema autentične ideje, nema tog pitanja u koje se neće umešati, “onako glup i slep”, nameće
svoje mišljenje. “Glupak je mnogo pogubniji od zlikovca jer zlikovac neki put predahne od zla
ali glupak od gluposti nikad”. Psihološka struktura čoveka – mase nailazi na sledeće: 1. Osećanje
gospodarstva i pobede; 2. Nikog ne sluša i svoje stavove ne dovodi u sumnju; 3.svuda se meša
naturajući svoje mediokritetske stavove. Izlaz iz stanja pobunjene mase Ortega vidi u stvaranju
nove elite koja će vratiti društvona stare principe na kojima je počivalo – vodeće manjine i
poslušne mase. Onaj koji vlada mora voditi računa o mišljenju onih nad kojima vlada. Vladavina
znači prevlast nekog mišljenja. Primitivno vladanje se temelji na religiji, kasnije dolazi duh, ideja
i mišljenje. Pobunu masa Ortega naziva “vertikalna invazija varvara” DO nje dolazi jer je
poremećen tradicionalni sistem vrednosti koji je sa sobom donela francuska revolucija iz 1789.
otvorivši put masama da uđu u politiku. Opasnost po Evropu dolazizato što je ostala bez morala.
Za njega je aristokratija stanje društva u kojem odlučujući uticaj imaju najbolji. 
26. Doba gomila Serža Moskovisija
Psihologija masa, prema Moskovisiju, ima dva predmeta kojima se bavi. To su 1) odnos
pojedinca i mase i 2) odnos mase i vođe.
1) Pojedinac se obezličuje u gomili i gubi individualnost. Po Moskoviisiju “logika gomile

počinje tamo gde se logika pojedinca okončava”. Pojedinac se utapa u gomilu i stapa sa njom.
Nesvesno delovanje gomile nastupilo je umesto svesnog delovanja pojedinca.
22
2) Moskovski smatra da “bez instinkta za mase nema velikog političkog vođe”. Vođa
očinjava svojom slikom, zavodi svojim govorom, izaziva žmarce ugodnog straha. U očia
atomizovanih mnoštava, izolovanih jedinki izgubljenih u masi, on je masa koja je postala
pojedinac. On joj daje svoje ime, svoje lice i svoju delotvornu volju. Mase su zaljubljene ili u
neki ideal ili u nekog čoveka koji ga otelotvoruje. Ideje vladaju masama, ali masama se ne vlada
pomoću ideja. Mase pokreću strast i verovanja. Kad mase nastupe,zadatak politike je da ih
organizuje. Psihologija masa kaže da treba otkriti nekog vođu koji potiče iz njihove sredine i
vladati njima pozivajući se na njihove strasti, verovanja i njihovu maštu. ELita nastoji da sve
izvan nje tretira kao masu. Vođe uspostavljaju distance prema onima nad kojima vladaju. Čovek
na vlasti je usamljen. Najpre jer “na vrhu piramide ima mesta samo za jednog”, zatim da bi
istakao svoj prestiž, ali i da bi oko sebe stvorio “atmosferu tajnovitosti koja pothranjuje sve
iluzije”, - ono što se predobro poznaje malo se poštuje. Misterioznost vođe potvrđuje njegovu
izuzetnost, odnosno harizmu. Njegova vlast traje koliko i njegov uspeh. Neuspeh donosi gubitak
prestiža i onaj kome se do juče klicalo postaje popljuvan. Mase obožavaju vođe jer su imali
hrabrosti da upravljaju njima, mrze ih jer su dopustile da oni njima upravljaju, ali ih se i plaše.
Strah je sadržan u suštini tih međuodnosa. I Makijaveli je upozoravao vladare da je idealno da ih
vole i da ih se plaše, ali kako je teško postići oba, po njemu je bolje da ih se plaše.
Loša vladavina ruši se izlivom nezadovoljnih masa, ali u masi neretko isplivavaju demagozi koji
opet dovode do loše vladavine koja može završiti populizmom. Mase ne grade već razaraju
institucije i procedure.
DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE POLITIKE: DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA

I POLITIČKA KULTURA
27. Društvene klase i društvena stratifikacija
Socijalne i kulturne pretpostavke su posebno vezane za razumevanje političkog života jednog

društva. U svim društvima postoji društvena nejednakost. Reč je o neravnopravnoj raspodeli
moći, ugleda, bogatstva u društvu. Klasne podele, korespondiraju sa materijalnim i socijalnim
nejednakostima, a koji su u vezi sa tipom poslova koje ljudi obavljaju. Zanimanje je jedan od
ključnih faktora koji određuju socijalni položaj pojedinca, njihove životne šanse i nivo
materijalne udobnosti. Pojam društvene klase vezan je za marksističku tradiciju. Za Marksa,
klasa predstavlja grupu ljudi koji imaju istovetan odnos prema “sredstvima za proizvodnju”. U
predindustrijskim društvima dve klase činili su zemljoposednici i oni koji suaktivno učestvovali
u obradi zemlje. U industrijskom društvu postoji radnička klasa i klasa kapitalista. Po Marksu,
odnos među klasama je eksploatotorskog karaktera. Pauperizacija je process u kojem radnička
klasa postaje sve siromašnija i siromašnija u odnosu na klasu kapitalista. Po Veberu, društvena
stratifikacija nije samo pitanje klase već i dva dodatna aspekta: statusa i partije. Status se odnosi
na razlike između društvenih grupa u pogledu poštovanja ili prestiža koji im drugi ukazuju.
23
Status se izražava kroz način života koji ljudi vode. U savremenim društvima po Veberu,
stvaranje partija predstavlja značajan aspekt moći koji može da utiče na stratifikacije nezavisno
od klasa i statusa. Potrebno je napraviti razliku između društvene nejednakosti i društvene
stratifikacije. Po Majklu Haralambosu, “ Društvena stratifikacija je poseban oblik društvene
nejednakosti, kada su društvene grupe rangirane jedne iznad drugih, obično na temelju količine
moći, ugleda i bogatstva koje njihovi članovi poseduju”. Po Entoniju Gidensu, pojedinci igrupe
imaju nejednak pristup nagradama na osnovu svoje pozicije unutar stratifikacione šeme: “ Stoga
se strtifikacija može najjednostavnije definisatikao strukturalna nejednakost između različitih
grupa ljudi”. Društvo se može posmatrati kao celina koja se sastoji od hijerarhijski postavljenih
“stratuma”, u kojoj se privilegovani nalaze na vrhu a oni manje privilegovani na dnu. Kretanje iz
jednog društvenog sloja u drugi naziva se društvena pokretljivost. Društvena pokretljivost može
biti horizontalna i vertikalna. Vertikalna pokretljivost odnosi se na kretanje pojedinaca nadole
ili nagore po društveno – ekonomskoj lestvici. Neki stratifikacijski sistemi su zatvoreni – kaste.
Horizontalna pokretljivost podrazumeva kretanje u geografskom smislu iz sela u gradove, iz
jednog grada u drugi, iz grada u grad, ili iz oblasti u oblast. Postoje dva načina praćenja i
proučavanja socijalne pokretljivosti. Prvo, mogu se posmatrati karijere pojedinaca u toku
njegove radne karijere - intrageneracijska pokretljivost. I drugo, može se pratiti koiko se deca
bave istim zanimanjima kao njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja – intergeneracijska
pokretljivost. Težnja ka društvenoj jednakosti, po Tokvilu, jeste “nezasita strast”demokratskih
društava, što može doći u sukob sa slobodom pojedinca.
28. Promene u socijalnoj strukturi
Socijalna struktura bitno utiče na političke procese u jednom društvu: Pod ovim se podrazumeva
društvena stratifikacija, načini na koji su države podeljene na osnovu religije, rase, etničkog
porekla, jezika, zatim stepen obrazovanja, načini i stilovi života. Socijalno – ekonomska
transformacija zapadnih društava naročito je usledila nakon Drugog svetskog rata u drugoj
polovini XX veka. Zabeležen je veći ekonomski rast nego ikada u ranijoj istoriji. Došlo je do
opadanja poljoprivrednog sektora, zaposlenost u industrijskom sektoru bila je stabilnija ili u
opadanju. Došlo je do smene zaposlenih u sektoru usluga. Povećao se broj zaposlenih u javnom
sektoru. Kako ističe Sejmor Martin Lipset “Podela prihoda i profesionalne veštine promenili su
se od piramidalnog oblika, karakterističnog za kraj 19. i početak 20. veka, u trapezoid koji je
ispupčen na sredini. Zabeleženo je opadanje ruralnog stanovništva i širenje gradskih jezgara –
metropola. Radno mesto i mesto boravka više nisu stopljeni, već razdvojeni, ponekad
kilometrima. To je stvorilo nove mogućnosti za karijeru, interese, veću socijalnu i ekonomsku
mobilnost Komunalne organizacione forme su zamenjene dobrovoljnim organizacijama koje su
postale manje institucionalizovane i više neformalne. Brzo su se širile mogućnosti za
obrazovanje. Paralelno sa porastom mogućnosti, a samim tim i stepena obrazovanja, povećala se
i informisanost građana. U period posle WW2 zapadne zemlje pokazale su tendenciju širenja i
uvećanja uloge vlade u društvu. To se ogledalo u kontroli nacionalne ekonomije, zaštitnika
građana, socijalne sigurnosti građana i uipšte socijalnih potreba, što je dalo karakteristike
24
“države blagostanja”.To znači das u u jednom relativno dugom period građani u ovim društvima
uživali visok životni standard i relativnu sigurnost, ali je bivala sve veća zavisnost od države.
Alen Turen smatra “Ako je imovina bila kriterijum za članstvo u dosadašnjoj dominantnoj klasi,
novu dominantnu klasu karakteriše znanje i određen stepen obrazovanja”. Sa porastom moći i
tržišta u ekonomskoj arena, postindustrijske politike su obeležene stišavanjem ideološkog
konflikta oko uloge države. Građanstvo, sada na višem stepenu obrazovanja, sve više je počelo
da se bavi neekonomskim ili socijalnim temama – životnom sredinom, zdravstvom, kvalitetom
obrazovanja, kulturom, pravima žena i manjina, širenjem demokratije i slobode, kako u zemlji
tako i u inostranstvu, i na kraju pitanjima ličnog morala, posebno zato što utiču na porodične
problem i seksualno ponašanje. Nove socijalno - ekonomske karakteristike promenile su
kompletno javno polje. Rasel Dalton navodi da veće mogućnosti za obrazovanje proizvode
porast političkih veština i izvora i daju najprefinjeniju javnost u istoriji demokratije. Promena
ekonomskih uslova života redefinisala je pitanja za koja su građani zainteresovani. Jedan od
egekata ovih promena jeste i sve veće uključivanje javnosti u polje politike. Građani su sada
roširili načine svog delovanja: protesti, akcione grupe građana i nekonvencionalna politička
participacija. Kao posledica razvijenog industrijskog društva javili su se novi socijalni zahtevi i
politički ciljevi. To su zahtevi za socijalnom jednakošću, zaštita životne sredine, opasnost od
širenja nuklearne energije, jednakost polova i ljudska prava. Sve ove promene, do kojih je došlo,
odrazile su se u životu političkih partija. Slabljenje klasnih razlika reflektovalo se na eroziju
glasanja na socijalnoj osnovi. Došlo je do slabljenja partijske identifikacije. U istočnoj Evropi
neophodno je bilo izvršiti promene u ekonomskoj strukturi, što neminovno menja i socijalni
profil ovih društava. Kako ističe Georg Sorensen “ Tri osnovne ekonomske promene se moraju
dogoditi da bi se ekonomija transformisala:
1. Zatvorena ekonomija mora se integrisati u svetsko tržište

2. Centralno – planska mora postati tržišo orjentisana
3. Društvena i državna svojina moraju preći u privatno vlasništvo
Ovo neminovno vodi ka posledicama u vidu “gubitnika – dobitnika” tranzicije.
29. Društvene osnove demokratije
Ideja Sejmora Lipseta bila je postojanje jake i nezavisne srednje klase osnovni društveni
preduslov za to je konsoldacija demokratskog poretka. Srednja klasa uglavnom ima svoje
uporište u privatnoj svojini i obrazovanju i zainteresovana je za ekonomski napredak, vladavinu
prava i društvenu stabilnost. Sa svojim sistemom vrednosti srednja klasa gravitira u političkom
centru i izbegava ekstremne leve i desne pozicije. Srednji slojevi u stabilnim demokratijama i u
bivšim socijalističkim društvima bitno se razlikuju. Lipset je u svom antologijskom tekstu Neke
društvene potrebe demokratije utvrdio “što je nacija bogatija to su veći izgledi da će se u njoj
održati demokratija”. Odnos između bogatstva i opstanka demokratije meri se bruto nacionalnim
proizvodom po glavi stanovnika. Veći stepen ekonomskog razvoja odražava se na demokratiju
na dva načina. Prvo, što je veći stepen ekonomskog razvoja ljudi imjau veći životni standard i
25
bolje obrazovanje, što se odražava na jačanje demokratije. Drugo, veći ekonomski standard
doprinosi legitimisanju novih demokratija jer u početku one imaju problem sa očekivanjem
materijalnog prosperiteta. U odnosu na ovu generalizaciju postoje dva izuzetka. Prvo, zemlje
koje su bogate naftom su relativno bogate ali ne i demokratske. Drugo, efekti bogatstva na
demokratiju najjači su u Zapadnoj Evropi i Americi. U zemljama Bliskog i Srednjeg istoka
prihod je iz prirodnih izvora a ne od privrednog rasta zasnovanog na povećanju produktivnosti.
Privreda se oslanja na jednu granu i nije diverzifikovana dovoljno da bi proizvela različite centre
moći, već su bogatstvo i moć koncentrisani, najčešće u istim rukama , tako da nema osova za
jačanje opozicije koja bi uravnotežavala moć. Obilje podataka govori da postojji negativna
korelacija između obraovanja i autoritarnosti. Lipset je došao do kzaključka da je u radničkoj
klasi postojala jaka sklonost ka diktaturi koja se manifestovala kroz podršku komunistima u
Italiji, Nemačkoj, Španiji i kroz dve populističke diktature u Latinskoj Americi, Huana Perona u
Argentini i Getulija Vargasa u Brazilu. Zagovornici teorije modernizacije verovali su da
promene u socijalnoj strukturi, urbanizacija, jppovećanje stepena obrazovanja, koji se odražavaju
na stručne kvalifikacije i rast životnog standard, natapaju i prožimaju teorije demokratizacije
Điljermo O Donel, smatra da se autoritarrnost širi iz onih industrijalaca koji supstituišu uvoznu
robu domaćom. Vofgang Merkel ukazuje na začaj nejednakosti. Po njemu, ako neravnopravna
raspodela ekonomskih resursa ne stvara samo velikuu razliku između prihoda i bogatstva
građana, već i konzistentno potiskuje određeni deo populacije ispod granice siromaštva, to će se
negativno odraziti na demokratske procese. Prema Merkelu, me može se održavati politička
jednakost ako postoji ekstremna ekonomsko - društvena nejednakost.
30. Politička kultura
Za Ratka Božovića kultura je “relativno autonomna oblast ljudskog iskustva”. To znači

autonomna od uticaja spolja, a pre svega od politike. Za razliku od kulture, politička kultura
jedne zemlje znači kako njeni građani vide politiku. To su dominantna uverenja i verovanja,
norme i vrednosti. Politička kultura jedne zemlje označava sve aktvnosti koje se odnose na
preovlađajuća politička verovanja, norme i vrednosti neke grupe i društva. Verovanja se shvataju
kao ono što ljudi misled a je činjeno ispravno ili pogrešno. Vrednosti znače ono za šta ljudi
misled a je moralno dobro ili loše. Norme su smernice za ponašanje koje se društveno
sankcioniše, bilo formalno ili neformalno. Po Almondu i Verbi “ pojam politička kultura odnosi
se na specifične političke orijentacije – stavove o političkom sistemu i raznim njegovim
delovima, te stavove o ulozi pojedinaca u sistemu”. Za političku kulturu kažu “ Politička kultura
nacije je specifična distribucija obrazaca usmerenosti prema političkim objektima među
pripadnicima te nacije”. Almond i Verba identifikuju tri tipa političke kulture prohijalna,
podanička i participativna. Parohijalna politička kultura vezuje se za plemenska i tradicionalna
društva, veliko naglašavanje lojalnosti vođi, ne očekuju promene koje bi pokrenuo politički
sistem. Podanička politička kultura vezuje se za podanički odnos prema autoritetu vlasti,
prema kojoj je građanin afektivno orijentisan – “može njome da se ponosi” ili “može i da mu se
ne sviđa”. Participativna politička kultura je ona u kojoj su pripadnici okrenuti prema društvu
26
i sistemu u celini, prema administrativnim i politilkim strukturama, prema ulaznim i izlaznim

aspektima političkog sistema. Građani mogu biti pozitivno i negativno orjentisani prema
političkim subjektima.. Uglavnom su proaktivno orjentisani. Moguče je istovremeno prisustvo
svake od ova tri tipa političke kulture, ali sa različitim stepenom intenziteta, to je mešovita
politička kultura koju su nazvali – civilna kultura. Nju karakteriše trostruka ravnoteža:
ravnoteža između ideoloških potkultura nekog društva, ravnoteža između tri idealna tipa
političke kulture ( porohijalne, participativne i podaničke) i ravnoteža između parohijalnih,
podaničkih i participativnih stavova i vrednosti u svesti svakog pojedinca.
31. Politička kultura i političke institucije
U svojim empirijskim istraživanjima Almond i Verba zaključili su da bi institucije morale

biti u skladu sa verovanjima i prihvaćene, odnosno legitimne kako bi bile stabilne. Za tu svrhu
uveli su izraz “kongurentnost”. To pre svega važi za demokratske institucije koje su u skladu sa
preferencama, zahtevima i očekivanjima građana. Komparativnim istraživanjima došlo se do
zaključka:
1. Da učesnici u protestima imaju veći stepen formalnog obrazovaja, veće političke veštine i
da se osećaju moćnijima od onij koji ne učestvuju.
2. Učesnici protesta snažnije izražavaju demokratske norme, ali ne manje snažno od onih
koji ne učestvuju.
3. Učesnici protesta, generalno, aktivniji i angažovaniji od onih koji ne učestvuju.
U modernom svetu ljudi su postal kritičniji prema institucijama vlasti i došlo je do smanjenja
poverenja u hijerarhijske strukture. To znači da je došlo do slabljenja veza birača sa strankama i
predstavničkim institucijama. Navike i politička kultura sporije se menjaju od institucija. Za
prihvatanje i funkcionisanje političkih institucija važna je veza institucija i društvenih normi.
Ova veza nije jednostrana već je prožeta uzajamnošću. Aocijalni i politički akteri stvaraju i
podržavaju institucije. Klaus Ofe kaže “ Građani čine dobre instituccije, a institucije su dobre u
onoj meri u kojoj proizvode i gaje dobre građane”. Prilikom odabira političkih institucija nužno
je uzeti u obzir i kulturne razlike regiona, država i nacija. Dakle, institucije je relativno lako
uvesti, ali je relativno teško steći naviku da se institucijama podvrgavate. Promena vlastii i
promena političkihh institucija ne vode nužno promenama političke culture. Kod Rusoa “Stvoriti
vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam jednu još korisniju – odgojiti naciju za
vladavinu”. U funkcionisanju savremenih kompleksnih društava, demokratske političke
institucije povezuju ključne stepene posredovanja i agregacije između, sa jedne strane,
strukturarnih faktora i, sa druge, ne samo individual, već i različitih grupa u okviru kojih seuštvo
organizuje različite interese i identitete. Neinstitucionalizovana, odnosno nekonsolidovana
demokratija karakteriše stanje u kojem dddeluje neformalna ali jaka praksa – klijentelizma,
patrimonijalizma i korupcije. Demokratija koja ispunjava očekicanja i institucije koje us
delotvorne takođe mogu uticati na jačanje građanske culture. Arend Lajphart smatra da je za
konsensualnu demokratiju poželjno posmatranje tradicije u kojoj se prednost daje pomirenju,
27
uzajamnom prilagođavanju i kompromisu. Po njemu, “dobra vest” sastoji se u tome što nije teško
pisati ustave i druge osnovne zakone i druge osnovne zakonekojima se omogućuje uvođenje
konsensualne demokratije sa institucijama podele vlasti. “Loša vest” po njemu je što je
konsensualnoj demokratiji teško da se ukoreni i napreduje ukoliko ne dobije podršku
konsensualne političke kulture. Polazeći od stave Gabrijela Almonda i Sidni Verbe das u
strukturni i kulturni elementi varjable usred “jednog složenog sistema uzročnosti koji dejstvuje u
raznim pravcima”, Lajphart smatra da, kao što u početku konsensualna kultura može pomoći
usvajanju konsensulanih institucija, isto tako te institucije imaju potencijal da jednu u početku
suprotstavljenu kulturu učine manje takvom i više konsesualnom. Normativna osnova – kakav
poredak treba da bude, prethodi ustanovama kakav jeste. Normativni pristup u analizi jednog
društva znači: 1. Identifikovati vrednosti i principena kojima to društvo počiva i 2. vrednosti i
principe koje to društvo treba da prihvati da bismo ga mogli odrediti kao “dobro uređeno
društvo”.
32. Politička kultura i demokratija
Postoji neposrena veza između socijalne strukture sistema vrednosti i verovanja i

legitimnosti političkih institucija, odnosno postoji veza između političke kulture i demokratije.
Postoje dva uzročna procesa. Po jednom, društvene strukture koje karakterišu stanovništvo
stvaraju određena verovanja među pripadnicima grupe ili društva u celini. Po drugom, verovanja
stvaraju posebne tipove sistema koje građani prihvataju i smatraju legitimnim. Rastuće vrednosti
“samoizražavanja” povećavaju osećaj građanskog delovanja i kritičke javnosti. Inglehart piše da
se “više od polovine varijansi postojanosti demokratskih institucija može pripisati samo
učincima demokratske političke kulture”. On je definisao građansku kulturu kao koherentan
sindrom ličnog zadovoljstva životom, zadovoljstvo politikom i međuljudsko poverenje i podršku
postojećem političkom poretku. Inglehartov model uzroka temelji se na pretpostavci o
jednosmernoj prouzrokovanosti – građanska kultura ima uticaj na demokratijum a demokratija
nema uticaj na građansku kulturu. Po Almondu i Verbi, građanin nije neprekidno aktivvan u
politici. Građanin u građanskoj kulturi ima “rezervu uticajnosti “. On se politikom ne bavi
neprestano niti nadgleda ponašanje donosioca političkih odluka na aktivan način, već on ima
mogućnost delovanja ako se pojavi potreba. Almond i Verba sugerišu da uzoran građanin “nije
aktivan građanin već potencijalno aktivan građanin”. Do određenog stupnja konsolidacije
demokratije potreban je nizak nivo aktivnog učešća demosa.
33. Kulturološke teorije tranzicije
Wolfgang Merkel u Transformaciji političkih sustava bavi se prelaskom iz jednog

poretka u drugi, tačnije: prelaz iz diktature u demokratiju, iz planske ekonomije u tržišnu, kao i
promena društva od zatvorenog ka otvorenom. Kulturnim činiocima teže se manipuliše, menjaju
se sporije a deluju dugoročnije od političkih institucija. Po Merkelu, “u analizi i pretpostavki i
prepreka demokratizacije važne su duboko ukorenjene religijsko – kulturne tradicije zato što one
– za razliku od političkih institucija i društvenih struktura – izmiču kratkoročno usmerenim
28
promenama”. Važne su dve dimenzije: religiozno – kulturna i socijalni kapital. U pogledu prve,
Merkel iznosi preovlađujuću pretpostavku po kojoj fundamentalistička religijska kultura
sprečava širenje normi i načina ponašanja u društvu koji doprinose demokratiji. Osnovna
pretpostavka je da su formalne političke institucije nestabilne i da nisu dovoljno
“institucionalizovane”, ako nemaju odgovarajuću društvenu podršku civilne (građanske) kulture
koja je sklona i naklonjena demokratiji. Norberto Bobio tvrdi da ni u jednoj zemlji demokratija
ne može da opstane ako ne postane “navika”. Ako odnose u društvu obeležavaju neformale
norme uzajamnog poverenja i građanskog angažmana u takvom društvu se “civilizira” vladavina,
ali se i stabiliziraju demokratske političke institucije i počinju da budu delotvorne.
Legitimacijska osnova civilnog društva je partikularna i slabija od legirimacijske osnove tela
predstavničke demokratije uspostavljenih pomoću univerzalnih biračkih prava. Demokratija se
ne može opisati ako je ne podupre snažna građanska kultura i ne podržavaju građani odani
idealima, kao što su vladavina prava, sloboda pojedinca, slobodna i otvorena rasprava, vladavina
većinei zaštita manjina. Građansko društvo ne samo što kontroliše izabrane predstavnike i
državnu administraciju već obezbeđuje zamenu za mnoge funkcije koje su pripadale državi.
Drugi važan aspekt kulture koji je izvan verskog obeležja je “socijalni kapital”.
34. Socijalni kapital
Socijalni kapital se odnosi na društvene i kulturne činioce koji označavaju društvenu

povezanost. Dominacija i sve veće mešanje države i potiskivanje društvenih odnosa uslovilo je
potrebu za obnavljanjem građanske odgovornosti i civilnog društva. Tradicija socijalnog kapitala
potiče od Tokvila koji je istraživao američko društvo, opisujući ga kao zemlju vibrantnog
civilnog društva. Raspravi o socijalnom ili društvenom kapitalu doprinelu su Pjer Burdije,
Džejms Koleman i naročito Robert Patman. Koleman je ukazao da što se više pojedinci i grupe
oslanjaju jedni na druge to je njihov socijalni kapital veći. Patman je u svojoj studiji, Kako
demokratiju učiniti delotvornom, na primeru Italije pokazao da politička kultura nepostedno vodi
ka većoj uspešnosti i stabilnosti političkog sistema. Politička kultura, po njemu, je kanal kroz
koji prošlost utiče na sadašnjost. Viši stepen socijalnog kapitala u značajnoj meri uticao je na
funkcionisanje političkih institucija. Interpersonalno poverenje utiče na sposobnost nekog
društva za kolektivno delovanje. Drugi aspekt poverenja koji se smatra važnijim za demokratiju
jeste političko poverenje koje se meri kao poverenje u skup društvenih institucija kao što su
parlament i vlada. Patnam analizirajući promene u Americi ukazuje na pozitivnu korelaciju
između socijalnog kapitala i delotvornosti političkih institucija. Po njemu, civilni angažman u
Americi opao do zabrinjavajućeg nivoa. Oni postaju posmatrači umesto da budu učesnici u
demokratskom procesu i demokratija zbog toga trpi. On beleži pad u poseti javnih mitinga
vezanih za lokalna, gradska ili školska pitanja. Umesto toga, ljudi sede u svojim domovima
ispred TV-a ili kompijutera. Patnam je ukazao na smanjenje i eroziju socijalnog kapitala u SAD
jer se smanjuje broj udruženja, klubova, javnih okupljanja i aktivizma građana, kako u lokalnim
akticnostima tako i u strankama. Društveni kapital upućuje na veze između pojedinaca –
društvene mreže i norme uzajamnosti i poverenja koje proizilaze iz njih. Društveni kapital
29
povezan je sa građanskom vrlinom. Društvene veze uključuju uzajamne obaveze. Društvene veze
uključuju one koje su deo njih i isključuju druge, što može biti njihova mana. Uzorke ove
promene Patnam vidi u uticaju televizije, promena u strukturi porodice i sve većoj geografskoj
pokretljivosti stanovništva. Patnam pravi razliku između povezujućeg i preklapajućeg socijalnog
kapitala. Povezujući socijalni kapital drži na okupu ljude koji su međusobno slični po određenim
društvenim i identitetskim obeležijima, kao što su etnička pripadnost, religija i društvena klasa.
Preklapajući socijalni kapital povezuje ljude koji nisu međusobno slični. Gledajući iz
perspektive javnog dobra učinci povezujućeg socijalnog kapitala su negativni jer homogenizuju
pripadnike određene grupe ali uzrokuju antagonizam prema onima koji im ne pripadaju. Učinci
preklapajućeg socijalnog kapitala su pozitivni jer stvaraju poverenje među pripadnicima
različitih grupa. Socijalni kapital operacionalizuje se i meri kategorijama obrazovanja, treninga i
iskustva, ili, kako ga Patnam definiše, kao trijada mreža, normi i poverenja. Patnamov pristup
socijalnom kapitalu gleda na individualizaciju kao process koji dovodi u pitanje poverenje među
ljudima i smanjuje kolektivno delovanje. Nasuprot njemu, Inglehart i Velzel tumače
individualizaciju kao pozitivan trend koji osnažuje ljude da utiču na svoje obavete, solidarnosti i
akcije koje preferiraju. Po njima individualizacija pogoduje demokratiji. Rasel Dalton nije
ubeđen da je politički angažman, iako je Patnam identifikovao važne promene u američkom
političkom procesu, opao na svim poljima, ili da je model koji Patnam opisuje u SAD primenljiv
na ostale demokratije. Porast lokalnih aktivnosti je izgleda zajednička karakteristika savremenih
demokratija.
35. Politička kultura postkomunističkih društava
Za postkomunistička društva, koja su u značajnoj meri bila izložena prisustvu velikih

imperija, preovlađujući tip predstavljala je autoritarna politička kultura. Ideal autoritarne vlasti je
da od građana napravi poslušnike, odnosno da ih oblikuje poput gline u rukama, i zato teško
podnosi neposlušnost. Problem sa “kulturom sećanja” i “politikom sećanja” sadržana je u pitanju
u kojoj meri prošlost dominira nad sadašnjošću i u kojoj meri nije završeno suočavanje sa
prošlošću, odnosno koliko su narodi ili građani ovih prostora u “zamci nedovršene prošlosti”.
Politička kultura nam, uz političku istoriju, pomaže da razumemo “procese dugog trajanja”.
Naročito je teško za kratko vreme podići ekonomski standard i promeniti političku kulturu i
navike ljudi. Iskustvo dugog pamćenja ukazuje na dominaciju kolektivizma nad
individualizmom što pomaže da se lakše i bolje razume kako je komunizam relativno brzo
supstituisan nacionalizmom kao osobitom formom kolekticnog identiteta. Demokratija koja
ispunjava očekivanja i institucije koje su delotvorne takođe mogu uticati na jačanje građanske
kulture.
30
DRUŠTVENI KONFLIKTI I DRUŠTVENI KONSENZUS

36. Društveni konflikti, društveni konsenzus i društvene promene
Sejmor Martin Lipset ističe “Koliko god to čudno zvučalo, stabilna demokratija zahteva
manifestovanje sukoba i razdora kako bi se odvijala borba za vladajuće pozicije, javljao izazov
vladajućoj stranci i menjale stranke na vlasti, ali bez “consensusa” – bez političkog sistema koji
dozvoljava mirnu igru snaga, prihvatanja odluka koje donose oni na vlasti od onih “van” vlasti,
priznavanje prava onih “van” vlasti od strane onih na vlasti – ne može biti demokratija”.
Država je samo jedna od političkih institucija a političke institucije su samo jedan od mnogih
grozdova socijalnih institucija. Tokvil je bio prvi važniji predstavnik ideje da “demokratija
podrazumeva ravnotežu između sila sukoba i “consensusa”. U tom smislu, Veber je video
birokratizaciju kao institucionalni oblik svojstven svim modernism društvima, a po Mihelsu je
oligarhija – vladavina male grupe ljudi koji kooptiraju svoje sledbenike, proces zjaednički svim
organizacijama. Teorije koje se bave delovanjem postojećih političkih institucija, shvatajući ih
kao element koji teži stvaranju ravnoteže u društvenom sistemu i one koje vode ka narušavanju
ravnoteže i stvaranju mogućnosti za promenu. Prva struja povezana je sa funkcionalistima,
strujom koja je bila uticajna pedesetih godina XX veka. Unutar te struje nastao je pojam
“stabilne demokratije”. Šta je fundamentalni odnos između delova (aktera) teoretičari sukoba i
teoretičari poretka daju različite odgovore. Teoretičari poretka tvrde da su to harmonija,
consensus i saradnja, dok teoretičari sukoba tvrde das u to kompeticija, konflikt, dominacija i
subordinacija. Prvi smatraju da akteri imaju srodne interese i bazični konsenzus oko društvenih
normi i vrednosti. Drugi tvrde da su stvari koje akteri žele deficitirane. Kod prvih društvo je
visoko intefrisano, kod drugih društvo je slabo integrisano. Tip društvene promene u prvom
modelu je postepen, prilagodljiv i reformski. U drugom modelu društvena promena jeiznenadna i
revolucionarna. U pogledu stabilnosti, u prvom modelu društvo je stabilno u drugom je
nestabilno.
Entoni Gidens izdvaja tri glavna faktora koji su neprestano uticali na društvene promene:
fizičko okruženje, politička organizacija i kulturni činioci. Entoni Gidens tvrdi kako ljudi
proizvode i svojim delovanjem reprodukuju društveni svet, ali nisu u stanju da ga potpuno
kontrolišu. Po Alenu Turenu, u svetu koji se ubrzano menja središnji problem političke
sociologije jeste razumevanje procesa proizvodnje i kontrole društvanih promena. Klasično
industrijsko društvo koncentrisano je na sferu rada, klasa i raspodele resursa i bogatstva među
njima. Kako komentariše Kejt Neš, “dok je industrijsko društvo organizovano oko manufakturne
proizvodnje, u postindustrijskom društvu najznačajniji resursi su znanje i informacije”. Po
Turenu, to dovodi do novih oblika sukoba, koji više nisu primarno klasni, već imaju više
kulturnu nego ekonomsku dimenziju. Demokratski proces postao je više inkluzivan odnosno
zahtevao je veće uključivanje građana. Porast vrednosti idividualizma povećao je sumnju u
hijerarhijske organizacije kontrolisane od strane elita, kao što su političke partije, birokratija i
velike interesne grupe. Prema Raselu Daltonu, protesti, društveni pokreti, smanjenje partijskog
31
članstva i politički skepticizam poremetili su tradicionalne forme i doveli do novih modela

građanske participacije. Po Ronaldu Inglehartu kada se zadovolje potrebe prvog reda,
ispoljavaju se novi zahtevi i nove “postmaterijalističke vrednosti” koje se odnose na kvalitet
života. Više nisu primarna pitanja ekonomskog rasta i raaspodele, što je bilo karakteristično za
društva oskudice i ekonomske nesigurnosti, već više intelektualna i estetska zadovoljstva. 
37. Društveni konflikti: vrste i načini regulisanja
Politička sociologija razmatra uzorke i konsekvence date distribucije moći unutar ili
između društava, ali isto tako proučava i socijalne i političke konflikte koji vode promeni
alokacije moći. Teorije društvenih sukoba naglašavaju značaj struktura u okviru društva i
razvijaju model u nameri da objasne kako društvo funkcioniše, oni više ističu značaj podela u
društvu. Društvo se sastoji od različitih grupa koje slede svoje interese. To znači da će postojati
različiti konflikti u društvu jer jedne grupe izvlače veću korist od drugih. U pristupu
razumevanju i proučavanju društvenih konflikata razlikuju se marksisti i pluralisti. Marksizam je
društvene konflikte svodio na klasni sukob i na njih gledao kao nuždu i privremenu potrebu.
Pluralisti pozitivno vrednnuju konflikte, jer u pluralističkom društvu postoje razlike u interesima,
vrednostima, stavovima i indentitetima, usled čega nastaju antagonizmi, neslaganja, takmičenje i
sukobljavnja. Ovde je reč i o neminovnosti konflikata i pozitivnom vrednovanju, jer se različiti
društveni akteri bore i takmiče za vlast i za sticanje legitimacije. Tokom XX veka protestne
politike dovele su do države blagostanja i građanski aktivizam, pored političkih i građanskih
prava, prenet je i proširen na ekonomski i socijalni teren zahtevajući minimalne uslove
obrazovanja, zdravstva, ekonomskog blagostanja i sigurnosti. Luis Kozer smatra da se društveni
sukob određuje “kao borba oko vrednosti i zahteva za oskudnim položajima moći i resursima, u
kojoj su ciljevi protivnika da neutrališu, povrede i unište svoje suparnike. Ralf Darendorf izvor
sukoba ne vidi u klasnim i proizvodnim odnosima, već u nejednakoj raspodeli moći zmeđu
pojedinaca i grupa. Po Darendorfu, mehanizmi vezani za industrijsku demokratiju i politička
demokartija čine umerenijim pojavu i intezitet sukoba. To sprečava jednu opštu pobunu. Sejmor
Martin Lipset i Stein Rokan u studiji Partijski sistemi i opredeljivanje birača primećuju das u
političke partije više politički preduzimači nalik mašinama sposobnim za upravljanje međusobno
suprotstavljenim zahtevima, nego što su katalizatori trajnih sukoba. U društvu ne postoji samo
društvena podela rad kapital, što znači da ne postoji samo klasno glasanje. Postoje i druge
varijable, kao što su religijska, etnička, jezička pitanja. Njihova anlazi objašnjava nastanak
zapadnoevropskih partijskih sistema, baziranih na strukturu rascepa sa uporedno – istorijskom
rekonstrukcijom političkih konflikata. Svoju teoriju Lipset i Rokan temelje na četiri rascepa:
centar – perigerija, država – crkva, selo – grad, vlasnici –radnici, koji su rezultat nacionalnih,
grđanskih i industrijskih revolucija. Klasa je glavni kriterijum za oredeljivanje birača ako nema
drugih društvenih podela. Rascepi mogu biti preklapajući i ukrštajući. Rascepi mogu da podstiču
jedan drugog i da budu kumulirajući, kao što jedan može da neutrališe drugi. Poltički konflikti
prema Dalu, su oni koji dovode u pitanje ponašanje ili strukturu državne uprave, a svoje uzorke
mogu imati u ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj sferi. Za Diveržea “politička borba odvija se na
32
dva plana: s jedne strane, između pojedinaca, grupa i klasa koje se bore za osvajanje, podelu ili
uticaj u vlasti, a sa druge strane, između vlasti koja komanduje i građana koji joj se opiru”.
U zavisnosti od vrste društvenih grupa koje učestvuju u konfliktu, oni mogu biti klasni,
rasni, nacionalni i religijski. U zavisnosti od uticaja na politički sistem, konflikti mogu biti
sistemski – koji osporavaju postojeći sistem i umereni – koji se odvijaju u okviru pravila
postojećeg sistema. U razlikovanju sukoba kao sredstva i sukoba kao cilja Luis Kozer vidi
kriterijum po kojem se razlikuju “realistični” i “nerealistični” konflikti. Realistični konflikti su
oni koji se zasnivaju na određenim zahtevimaunutar odnosa strana u konfliktu i koji
pretpostavljaju sredstva za postizanje određenog cilja. Nasuprot njima “nerealistični sukobi, iako
uključuju interakciju dveju ili više osoba, nisu uslovljeni suprotstavljenim ciljevima protivnika,
nego potrebom za popuštanjem tenzije, bar kod jednog od njih”. Za Karla Fridriha “rešenje
sporova je prvobitna funkcija svakog političkog poretka”.
Konfliki se regulišu institucionalizacijomi društvenom kontrolom. Kenet Baulding, nudi

tri mogućnosti i načina regulisanja konflikta. Prvi način regulisanja konflikta je izbegavanje, pri
čemu se strane u sukobu udaljavaju jedna od druge. Drugi način regulisanja konflikata je
osvajanje. Ako se konflikt ne može regulisati ni na jedan od navedenih načina pribegava se
proceduralnom regulisanju spora.
38. DIjalog – susret razlika
Dijalog je susret razlika u traganju za zajedničkim imeniteljem, zajedničkim temeljima i

zajedničkim vrednostima. Pretpostavka za svaki dijalog je tolerancija da se do rešenja dođe
snagom argumenata a ne argumentom snage. Ako nema mogućnosti da se čuju različita mišljenja
onda nema ni dijaloga. AKo se politička volja javno ne artikuliše ona može postati samovolja i
nevolja. Tukidid je rekao da javna reč ne škodi demokratiji. Mora da postoji i odgovornost za
izgovorenu reč. Za dijalog je važno da nam reči budu blage a dokazi jaki. Javnim dijalogom
dolazi do oblikovanja javnog dobra i čuvanja javnog interesa. Dijalogom se oblikuje kritička
javnost. Javnim dijalogom se postiže konsenzus o temeljnim pitanjima političke zajednice.
Učešćem u javnim debatama pomažemo u kreiranju javnih politika. Politika koja nije rezultat
dijaloga, deliberacije, dogovora i konsenzusa, postaje politika sile i nasilja koju prate laž i
manipulacija. Prblem za vođenje dijaloga je odsustvo demokratske političke kulture koja osim
tolerancije, pretpostavlja i kulturu dijaloga. Javna scena neretko odiše isključivošću, crno – belim
pogledom, provincijalizacijom, nespremnošću za dručafije mišljenje, koje je uslov uspona
svakog mišljenja. U okolnostima i u ambijentu u kojem nikome nije stalo do mišljenja nema ni
sučeljavanja mišljenja. U tom slučaju, mišljenje je nepoželjno i prognano. Dijalog je podstrekač
mišljenja i način da podelimo odgovornost. Ako ne mislimo i govorimo javno ono što mislimo
nismo građani već podanici. Dijalog pretpostavlja slobodne ljude. Javni angažman kao čin
slobode nije izvodljiv bez autonomije u mišljenju, kritičke pozicije i kritičkog stava. LJudi više
znaju protiv čega sun ego za šta su. DO demokratije se ne dolazi tako što očekujemo da neko
drugi uradi posao umesto nas, niti tako što ostajemo u svom toplom domu iza spuštenih roletni,
33
već što preuzimamo odgovornost za sebe i za društvo u kojem živimo. Svako je odgovoran za
svoj govor i za svoje ćutanje. Demokratija zahteva učešće u donošenju odluka, učešće u javnoj
debati, sučeljavanje u javnom prostoru i kreiranju politike. Kao što je pluralizam odgovor na
monizam tako je i dijalog odgovor na monolog. Ljudski žvot počiva na univerzalnim značenjima
i vrednostima. Ako se odbaci nasilje ostaje samo razgovor za rešavanje sporova i sukoba. Dijalog
je most za susret razlika.
39. Demokratija između konflikta i konsenzusa
Demokratija pretpostavlja takmičenje i traga za merom odnosa između konflikta i

konsenzusa među pojedincima i grupama u društvu. Polazeći od pretpostavke da je politika
process u kome se različiti interesi međusobno usaglašavaju, Endru Hejvud ističe da je politika
neraskidivo vezana sa pojavama sukoba i saradnje. Na politiku se gleda kao na sredstvo za
rešavanje sukoba i to saglasnošću, predusretljivošću ipregovorima, pre nego nasiljem i golom
silom. Potrebno je napraviti razliku između kompromisa i konsenzusa. Sposobnost za
kompromis je prvi korak do konsenzusa. Po Hejvudu, kompromis znači das u sve strane učinile
ustupak, pri čemu niko nije u potpunosti zadovoljan. Dok konsenzus znači sporazum čiji sadržaj
prihvata širok krug ili veliki broj pojedinaca i grupa. On razlikuje proceduralni i supstancijalni
konsenzus. Proceduralni konsenzus je “želja da se odluke donesu konsulatacijamai
pregovaranjem, bilo među političkim partijama ili zastupnika interesnih grupa”, dok
supstancijalni konsenzus je preklapanje ideoloških pozicija dve ili više političkih partija, koji se
iskazuje u sporazumu o osnovnim ciljevima politike”. Po Aronu, postoje dve metode. Prva se
sastoji u izuzimanju mnogih funkcija , ljudi i odluka iz međustranačkog nadmetanja. Drugo je
“utvrđivanje granica delovanja vlastodržaca, odnosno da se omeđi područije unutar kojeg
vlastodršci imaju pravo da odnose odluke. Po Sartoriju, kada postoji konsenzus na nivou
zajednice i o temeljima – posebno o pravilima za rešavanje sukoba – onda se narod slobodno
može sukobljavati oko politika. Konsenzus se shvara kao “pluralistička jednoglasnost”.
Konsenzus se mora postići i stvoriti u odnosu na “entropičnost disenzusa”. Sartori piše kako
konsenzus “znači zajedno osećati”, odnosno to je zajednički osećaj koji svi dele, vezujući ili bar
povezujući. Po njemu u odnosu na demokratiju treba praviti razliku između tri nivoa konsenzusa
i to :
1. Prihvatanje krajnjih vrednosti, to je konsenzus na nivou zajednice, konsenzus
uverenja o vrednosti
2. Prihvatanje pravila igre, to je konsenzus na nivou režima o proceduralnim
pravilima
3. Prihvatanje vlade, to je konsenzus na nivou vlade o politikama vlade
Po Sartoriju, konsenzus koji je stvarno neophodan jeste “ proceduralni konsenzus”, odnosno
dogovor o takozvanim pravilima igre. Primarno pravilo na nivou režima, po njemu, je ono
pravilo koje odlučuje o tome kako se odlučuje, koje utvrđuje “metod rešavanja konflikta”. U
kojoj meri je partijski sistem obeležen sukobom i konsenzusom zavisi ne samo od ideoloških
razlika, tradicije i političke kulture već i od postojanja samog poretka. U konkurentskoj borbi
partije su spremne da žrtvuju i temeljna načela i temeljne vrednosti političke zajednice radi
svojih vlastitih dobitaka. Po Aronu onaj ko ne vidi aspekt borbe za vlast naivan je, a onaj koji ne
34
vidi ništa drugo osim aspekta borbe za vlast lažni je realista. Pluralistička društva pretpostavljaju
postojanje različitih interesa, političkih razlika, društvenih grupa i organizacija nezavisnih jednih
od drugih i od vladajuće strukture, a samim tim i suprotstavljanje i borbu tih grupa. Gotovo da
preovladava stanovište da socijalna homogenost i politički konsenzus doprinose stabilnosti
demokratije.
40. Temelji bazičnog konsenzusa
Sukob i kompeticija u modernism društvima smatraju se normalnim. Važno je da ase

odvijaju u legalnim okvirima, da imaju takmičarsku formuj, da nude alternative, da ih krasi
razmena argumenata. Huan Linc i Alfred Stepan pišu “tranzicije mogu početi a da se nikad ne
završe iako na vlast ne doše novi autoritarni režim”. Drugo, naglašavaju potrebu da se dođe do
saglasnosti o institucionalnom aranžmanu demokratskog sistema vladavine i posebno značaj
odlučivanja na demokratskoj političkoj areni, rezimirajući da ovakva institucionalna
neopredeljenost oko ključnih postupaka za stvaranje demokratije može učiniti ne samo da se u
tranzicija ne dovrši već i da se odloži bilo kakva konsolidacija demokratije. Učvršćivanje i
konsolidacija demokratije, zahteva da se razvija navika za normiranje i procedure regulisanja
demokratskog konflikta. Ključni deo tog procesa je stepen institucionalne rutinizacije. Bazični
konsenzus, kao zajednički osećaj koji svi dele, gotovo je neuhvatljiv i teško svodljiv pojam. On
se može odrediti kao najmanji zajednički imenitelj u jednoj političkoj zajednici. To znači
dogovor, sporazum i saglasnost o najvišim vrednostima koje omogućavaju zajednički život kao
što su mir, sloboda, jednakost pred zakonom, ljudka prava i slobode i kvalitet života. Postojanje
konsenzusa znači da niko ne dovodi u pitanje političku zajednicu. Što je širi konsenzus to znači
da je veća uključenost građana. Konsenzus može biti prećutni i apriorni, ugrađen u “kolektivnu
memoriju” građana u “nasleđe navika”, u “sistem verovanja”, ali i izričit i pretočen u normu
kada je opšteprihvaćen. Postkomunistička društva nalaze se pred imperativom paralelno oblikuju
procese redefinicije kolektivnog identiteta, uspostave demokratije, tržišne ekonomije i socijalne
pravde. Prema Podunavcu, “bazični konsenzus koji se uspostavlja kao jedno neupitno polje van
političke borbe, uslov je da se politika u okviru jednog društva može oblikovati kao polje
mirnog, miroljubivog i kalkulabilnog rešavanja konflikata. Za Gabrijela Almonda i Sidni Verbu,
ako u društvu nema konsenzusa, malo je mogućnosti za mirno rešavanje političkih razlika koje
se povezuju sa demokratskim procesom. Za demokratiju je veoma važno da se politička
kompeticija odvija po unapred regulisanim pravilima igre. Sukob o temeljnim pitanjima nije
moguća osnova ni demokratije ni bilo kojeg političkog poretka, jer “stranke ostaju sigurno na
sveni samo ako uspeju naći ravnotežu između srančarenja i nepristrasnog vladannja, lojalnosti
stranci i lojalnosti državi, stranačkog interesa i opšteg interesa”. Demokratija teži da redukuje
socijalne antagonizme. Saznanjem da imaju više šansi ako igraju demokratsku igru nego ako
dobiju saradnju socijalne grupe i politički akteri pregovaraju i postižu kompromise.
35
DRUŠTVENI POKRETI I INTERESNE GRUPE

41. Društveni pokreti
Društveni pokret je fenomen koji pripada dinamici savremenog društva. Kada

demokratske političke institucije nisu u stanju da nađu rešenje na velike i značajne probleme, ili
kada se neadekvatno suočavaju sa izazovima bilo time što ih ignorišu ili potcenju, na scenu
stupaju društveni pokretu, jer ljudi hoće da uzmu ne samo učešća već i kontrolu nad ključnim
problemima u svom životu. Termin društveni pokret prvi je upotrebio Lorenc fon Štajn u knjizi
Istorija društvenog pokreta u Francuskoj od 1789. do danas. Društveni pokreti imaju dublje
korene u društvenom nasleđu i nisu vremenski ograničeni. Sastoje se od individua i organizaviia
koje sinhronizuju njihovo delovanje. Društveni pokreti su deo procesa oblikovanja politike,
izražavanja zahteva, ali obuhvataju i mnogo šire okvire uključujući pitanja vrednosti i
kulture.Marksistička tradicija vezuje društvene pokrete za interese klasa i njihov društveni
konflikt oko resursa. Na marksističku tradiciju oslanja se i Alen Turen, kada kaže da je društveni
pokret organizovano kolektivno delovanje putem kojeg se, u određenoj konkretno-istorijskoj
celini, klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Po Turenu, društveni pokreti se
sastoje iz tri principa čije kombinovanje čini društveni pokret:
-princip identiteta (pokret i ljudi u njemu treba da su svesni svog vlastistog identiteta)
-princip opozicije (pokret treba jasno da identifikuje protiv koga se bori)
-princip totaliteta (pokret treba da bude svestan cilja svoje borbe, odnosno svoje
istoričnosti)
Emil Dirkem je video društvene pokrete kao kolektivni izraz društvene disfunkcije i anomije
koja predstavlja neuspeh društva da integriše različite društvene grupe. Gistav le Bon, video je
društvene pokrete kao fenomene koji pokazuju gubljene individualnosti u masi. Za Jirgena
Habermasa, društveni pokreti su odbrana ''sveta života'', vrednosti zajednice i porodice koje svet
sistema ugrožava. Sidni Tarou ukazuje na ''značaj interekacije'' ali i da se radi o kolektivnom
suprostavljanju. Interakcija je složena, odvija se kako unutar pokreta, tako i između pokreta i
onih koji su izvan njega (Dimitrijević). Za učešće u pokretu važan je društveni kontekst, ali i
individualno uverenje i opredeljenje koje je uslovljeno tim kontekstom. Društveni pokret
legitimiše se namerom i željom da ispravi nepravdu. Reagujući na uočenu nepravdu, društveni
pokret se obraća onima koji su izvan njega. Tili to obraćanje naziva BPUD poruke. Poruka glasi:
mi smo 1)brojni 2)posvećeni 3)ujedinjeni i 4)dostojni. Društveni pokreti predstavljaju
najznačajniji oblik kolektvnog delovanja. Mogu se razumeti i kao racionalno preduzeće
aktivnosti sa ciljem da se postignu neki politički ciljevi i zahtevi. U poredjenju sa političkim
partijama i interesnim udruženjima, društveni pokreti više ukazuju na neke dublje društvene
probleme i na društvenu disfunkciju. Aktivisti pokreta koriste sve dostupne kanale političkog
uticaja. Organizatori mobilišu pristalice u skladu sa praksama koje nudi odredjeni institucionalni
okvir, kao što su glasanje, lobiranje, peticije, štrajkovi, ali u skladu sa prirodom svog pokreta.
Oni kreiraju, analiziraju društvene probleme i nude rešenje. U odnosu na industrijsko društvo
kada je preovladavao klasni konflikt, novi društveni kontekst, do kojeg dolazi sa
postindustrijskim društvom, uslovio je i nastanak novih društvenih pokreta. Došlo je do nastanka
nove i obrazovanije srednje klase. U analiziranju društvenih pokreta fokus je na faktorima koji ih
uzrokuju, kao i naporima organizatora da ih generišu, spoljenjem okruženje koje se održava na
pitanja koja pokreću, taktikama koje primenjuju i njihovom krajnjem uticaju. U obzir se uzimaju
zahtevi pokreta, resursi kao što su novac, stručnost i javna podrška. Entoni Oberšal deli resurse
36
na materijalne (radna mesta, novac i prava naprevise robu i usluge) i nematerijalne (autoritet,
opredeljenje, prijateljstvo, sposobnost..). Društveni pokreti imaju organizatore, određene grupe,
simpatizere, fanatike, ali i protivnike, kao i radoznale prolaznike. Uže jezgro oblikuje zahteve,
priprema argumente i osmišljava srategije, ali im nije lako da održe potpunu kontrolu pokreta.
Aktivisti društvenih pokreta, kao i birači, retko kada dobijaju sve što zahtevaju, ali mogu
ponekad postići ne očekivane rezultate. Društveni pokreti. dovode u pitanje postojeće javne
politike, a ponekad ih i menjaju. Njihov cilj je promena ne samo određenih javnih politika, već i
šire kulturne i institucionalne strukture. Uticaj društvenih pokreta se ogleda u četiri međusobno
povezane oblasti: 1) javne politike 2) političke organizacije 3) kultura 4) na same učesnike.
1)U pogledu javnih politika, društveni pokreti se organizuju i mobilišu oko specifičnih zahteva
upućenih vladi. Društveni pokreti mogu uticati na pitanja koje vlada postavlja na dnevni red.
2)Kada je reč o organizacijama, na primer, zelene partije su proizišle iz društvenih pokreta
(mirovnih i ekoloških).
3)Kada je reč o kulturi, društveni pokreti se bore na širem kulturnom planom. Menjajući stil i
način života, društveni pokreti sa aktivistima i organizacijama dovode i do širih kulturnih
promena koje su iznad glavnih tokova poltike i društva čiji će se efekti videti u budućnosti.
4)Društveni pokreti odražavaju se dugoročno i na same aktiviste. Iskustva i identiteti aktivista
oblikovani tokom društvenog protesta trajno će obeležiti njihov lični i politički angažman i
njihov živote.
42. Stari i novi društveni pokreti
U klasične ili stare društvene pokrete, obično se ubraja radnički pokret. Radnički pokret
je institucionalizovan krajem XIX veka širenjem prava glasa. Po Čarlsu Tiliju, radnički pokret i
moderna država razvijali su se paralelno. Spremnost države da reaguje na zahteve radnika i
davanje povlastica potvrđuju da je radnički pokret menjao i samu državu. To je kulminiralo u
formama korporativističk socijalne država i države blagostanja nakon WW2.
Po Pavloviću ključna paradigma kroz koju treba posmatrati nove društvene pokrete u celeni je
paradigma kvaliteta života u svim njegovim dimenzijama. Bitna odlika modernog društva je
nastojanje sistema poretka, da sebi podredi sistem života. Novi društveni pokreti predstavljaju
''novu levicu''. Društveni pokreti kao forme nekonvencionalne političke participacije pridaju veći
značaj raznim manjinama, ali nastoje da pridobiju većinu za svoje zahteve. Blajme ističe da je
novo u društvenin pokretima novo to što više nema tematske konzistentnosti kao u starim
pokretima 19.veka. Za ove ''postmoderne'' pokrete se može reći da nužno ne teže vlasti koliko
priznavaju samostalnosti u vlastitom načinu životu. Kod novih društvenih pokreta došlo je do
promena u orijentaciji, organizaciji i stilu. Kejt Neš zapaža nekoliko karakteristika novih
društvenih pokreta. Oni su : 1) univerzalni; 2) orijentisani na građansko društvo, nepoverenje
prema centralnim institucijma, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila, simboličnu
politiku protesta; 3) organizovani na neformalan, ''opušten'' način; 4) zavise od masovnih medija
preko kojih se upućuju apeli. “Po Vukašinu Pavloviću, logika i smisao društvenih pokreta i
promena koje oni izazivaju moraju se kristalizovati u institucijama koje obezbeđuju
konsolidaciju i stabilnost društvenih pokreta. Društvo koje bi permanentno živelo u mobilnom
stanju društvenih pokreta, bez solidnih institucija i procedura, teško da bi moglo da nađe
neophodan minimum ravnoteže.”
37
43. Umreženi društveni pokreti (od 2008) (Društveni pokreti u doba interneta)
Četrdesetak godina nakon 1968, koja se uzima za godinu novih društvenih pokreta,
usledio je talas protesta i društvenih pokreta širom sveta, koji su naročito intenzivirani nakon
ekonomske krize 2008.godine. Masovni protesti i pokreti u kratko vreme desili su se u različitim
delovima sveta. Reč je o umreženim društvenim pokretima ili društvenim pokretima u doba
interneta, koji su počeli na društvenim mrežama kao svojevrsnom prostoru autonomije i
slobode. Manuel Kastel ( Mreže revolta i nade, društveni pokreti u doba revolta ) - Društvene
institucije kreiraju oni koji poseduju moć i to u skladu sa vlastitim vrednostima i interesima.
Postojeći sistemi moći dovedeni su u pitanje demonopolizovanim komunikacionim kanalima
koje je omogućio razvoj interneta i društvenih mreža. Oni su doneli dve velike prednosti : 1.oni
su besplatni, 2. Oni su teže kontrolosani. Po njemu, presudan i stabilan izvor moći u savremenom
društvu predstavlja kreiranje značenja. Sistem zasnovan na prisili ne može dugo da opstane.
Kreiranje značenja je proces koji se odvija putem komunikacije koja je ''proces razmene značenja
razmenom informacija''. Komunikacija se odigrava u javnoj sferi, njen proces je olakšan a
mogućnosti značajno proširene razvojem interneta i društvenih mreža. Vlade i korporacije
nemaju potpunu kontrolu nad internetom. U umreženom društvu, po Kastelsu, moć imaju
programeri koji mogu da kodiraju svaku od mreža od kojih zavisi život ljudi (vlada, parlament,
finansije, mediji…) i skretničari koji upravljaju vezama između različitih mreža. Ako se moć
reprodukuje i sprovodi u skladu sa programiranjem i prespajanjem mreža, kontramoć nastaje
reprogramiranjem mreža oko drugačijih interesa i vrednosti artikulisanjem i preusmeravanjem
mreža u pravcu otpora i društvenih promena. Umreženi društveni pokreti potiču iz dublje
ekonomske krize i krize legitimiteta. Svaka vlast je nepravedna po svojoj prirodi jer kada može
da raspodeljuje i redistribuira, ona ne propušta priliku, a to čini najpre u svom užem krugu, a ne
pravedno. Dijagnozu stanja nakon svetske finansijske krize Manuel Kastel daje na sledeći način:
Finansijski magovu su od predmeta javne zavisti postali mete sveopšteg prezira. Političari su
prikazani kao korumprirani i lažljivi. Vlade su razobličene. Mediji su osumnjičeni. Bez
poverenja nista ne funkcioniše. Kriza je dovela do dubljeg socijalnog jaza i povećanja društvene
nejednakosti. Različiti društveni i politički konteksti imaju i različite pojavne oblike koji
izazivaju ''mreže revolza i nade'' kako ih naziva Kastels. To su ekonomska eksploatacija,
beznadežno siromaštvo, nepravična nejednakost, nedemokratska politika, represivna država,
nepravedno sudstvo, rasizam, ksenofobija, kulturno negiranje, cenzura, policijska brutalnost,
ratno huškanje, verski fanatizam… Osećaj novostečene snage, oslobođenost straha, osećaj nastao
iz gađenja ili podstaknutog besa prema vlastitim vladama i političkoj borbi - ono što povezuje
političke pobune, buntovnička iskustva, bez obzira na različite kulturne, ekonomske i političke
kontekste. Iskra protesta bio je neki incident ili ga je pokrenulo neko emocionalno preterivanjr
zbog nekog nepodnošljivog događaja. Za društvenu mobilizaciju najvažnije emocije su strah,
koji izaziva negativan efekat i elan, koji izaziva pozitivan efekat. Kada se veliki broj ljudi oseća
poniženo, eksploatisano, zapostavljeno ili loše predstavljeno, oni su spremni da svoju ljutnju
pretvore u akciju, čime prevladavaju strah. Novina je što više nisu potrebne glasine, brošure i
manifesti za komunikaciju. Klasični mediji više ne mogu da pokriju niti da prekrij širenje
informacija putem društvenih mreža. Svojim umrežavanjem, društveni pokreti grade javni
prostor gde mogu javno da deluju, razmatraju, odlučuju, iniciraju, pokreću i pretvaraju ga u
autonoman politički prostor. Taj javni prostor društvenih mreža svoju realizaciju ostvaruje
okupiranjem gradskog prostora. Mešavina besplatne komunikacije na Fejsbuku, Jutjubu i Tviteru
i osvajanja gradskog prevoza stvorila je javni prostor slobode. Mobilizacija je vršena online. Na
38
internetu ili putem interneta ''mreže revolta i nade su se povezale''. Ivan Krastev to opisuje na
sledeći način: Iskra protesta zapaljena uz pomoć društvenih medija. Novi društveni pokreti sebe
konceptualizuju kao mreže i postali su ubeđeni da mreže mogu da pobede hijerarhiju. Talas
protesta i pokreta poslednjih nekoliko godina ima različite forme, ciljeve i oblike, ali svi oni
osporavaju status quo. Mogućnost represije u umreženom društvu nisu iste i efekat je slabiji.
Kada policija interveniše, slike i vesti se brzo šire, što donosi novi mobilizacijski potencijal.
Političke stranke i političari više služe bankama nego građanima. Stvorena je slika da političari
žive u svom zavtorenom svetu ispunjenom privilegijama, ravnodušni za probleme građana,
reprodukujući svoju moć, manipulišući izborima. Politika nije nikada potpuno nezavisna od moći
novca. Većina građana ne veruje u politički proces, onakav kakav je. Kako zapaža Kastels
pokreti nemaju zamerke na princip predstavničke demokratije, već osuđuju praksu takve
demokratije onako kako se ona danas praktikuje i ne priznaju njen legitimitet. Ukazuje na to da
protestni pokreti traže veću participaciju a ne bolju reprezentaciju. Po Krastevu prvo, u
demokratskim zemljama, ljudi se ne bune samo protiv elita, već i protiv izborne demokratije koja
je postala sistem za perpetuiranje moći tih elita. Drugo, ona upućuje na to da u situaciji sve
većeg nepoverenja prema političkim elitama ljudi gledaju na popularne masovne proteste ne kao
na način da se ispravi demokratija, već kao na alternativu izbornoj demokratiji. Ljudi ne
protestuju zato što su srednja klasa, već zato što nisu a žele da budu. Sve veći su bili zahtevi, ne
samo za većom participacijom, već i deliberacijom, čime bi se obezbedilo učešće građana u
procesu konsulativnog donošenja odluka. Nijedan drustveni pokret nije jedinstveni pokret.
44. Karakteristike umreženih društvenih procesa
1. Započinju na društvenim mrežama a zatim poseduju gradski prostor. Nisu svi društveni
protesti izraz umreženih društvenih pokreta.
2. Ne postoji jedno težište i žarište. Određene studije su pokazale da korišćenje interneta
osnažuje ljude, pojačava osećanja sigurnosti, lične slobode i uticaja i ima pozitivan efekat
na lično blagostanje.
3. Ispoljavaju kosmopolitsku kulturu iako su ukorenjeni u svom posebnom identitetu.
4. Društveni pokretu su u velikoj meri neočekivani i spontani. Nastaju iz ogorčenosti i
nezadovoljstva građana vlašću.
5. Umreženi društveni pokreti uglavnom su neliderski pokreti jer horizontalna mreža
pretpostavlja saradnju i solidarnost bez potrebe za vođstvom.
6. To su krajnje ’autorefleksivni’ pokreti koji neprekidno preispituju o tome ko su, šta žele
da postignu, koju vrstu demokratskog društva priželjkuju, ali i kako da izbegnu klopke i
zamke.
7. Oni su nenasilni, u smislu da ne pokušavaju nasilni preokret. Utemeljuju se na
miroljubivoj građanskoj neposlušnosti. Stvarajući zajedništvo aktivisti prevazilaze strah..
8. Ovi pokreti su retko programski. Orijentacije se otkrivaju u diskursu. Ono po čemu će ovi
protesti biti upamćeni, po Krastevu, su video snimci, ne manifesti; hepeninzi, a ne govori;
teorije zavere, a ne politički traktati. Primećuje da, pošto nisu sigurni ko vlada, učesnici
protesta napadaju čitav sistem vladavine.
9. Imamo revolucionarne pokrete, ali ne i revolucionarne ishode, jer su revolucije bez
ideologije ili projekta.
10. Iako su društveni pokreti fundamentalno politički, njihov uticaj na politiku je više
indirektan, jer nameću neke teme i uspostavljaju zahteve koji, kada zadobiju podršku
39
javnosti, bivaju prihvaćeni od određenih stranaka i lidera. Uticaj pokreta na javne politike
je, barem kratkoročno, ograničem, jer promena javnih politika zahteva
institucionalizaciju.
45. Poređenje društvenih pokreta 1968.i protesta i pokreta nakon 2008.
1. Društveni pokreti šezdesetih bili su univerzalni, a umreženi društveni pokreti su partikularni;

2. Šezdesetih su zavisili od masovnih medija, a umreženi društveni pokreti od društvenih mreža;
3. Šezdesetih je kontekst bio rat u Vijetnamu, atomska bomba i zagađenje životne sredine, a za
umrežene društvene pokrete svetska ekonomska kriza, porast društvene nejednakosti i sve dublji
jaz;
4. Tada je bio protest protiv autoriteta, a umreženi društveni pokreti osporavanje, moć i sistem;
5. Šezdesetih su mladi bili orijentisani na građansko društvo, uz nepoverenje prema centralnim
institucijama, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila i simboličnu politiku protesta,
a umreženi društveni pokreti ispoljavaju kosmopolitsku kulturu iako su ukorenjeni u svom
posebnom identitetu.
6. Tada su proresti bili organizovani na javnom prostoru, na neformalan i ‘opušten’ način. Danas
je javni prostor društvenih pokreta izgrađen kao hibridni prostor između društvenih mreža na
internetu i okupiranog gradskog prostora, koji u interakciji povezuje sajber prostor.
Transformacija između stare politike, prisutne u institucijama, i nove politike, prisutne u pokretu,
odigrava se u glavama ljudi.
Samo glasanje nije dovoljno, iako ono verovatno presudno utiče na distribuciju političke moći.
Pojedini izlivi nezadovoljstva, koji (po)gađaju one koji su zaodeveni legitimitetom glasačke
kutije, mogu biti atak na demokratiju koliko i njeno osveženje. Umreženi društveni pokreti
postali su agensi promene svesti i promene odnosa prema politici i političarima. Na taj su kreirali
način za dublje društvene i političke promene. Gledano istorijski, društveni pokreti su poluge
društvenih promena. Mi kao građani, imamo pravo da postavljamo pitanje onima koji vladaju u
naše ime, da li oni vladaju uz naš pristanak i saglasnost, da li oni vladaju u skladu sa izbornim
obećanjima i mandatom koji smo im poverili, da li oni vladaju poštujući ljudsko dostojanstvo.
Mi imamo pravo da postavimo pitanje njihovog legitimiteta. Kada krše pravila, obećanja i
dogovorem imamo pravo da im otkažemo poslušnost. Pokazalo se da su partije i izbori neretko
sputani oblici i forme politike, za razliku od društvenih pokreta koji su nesputani. Uticajem na
javno mnjenje, društveni pokreti pripremaju teren za političke promene i procese koje neko drugi
kanališe. Kada su politički zahtevi društvenih pokreta u saglasju sa delovanjem institucija i kada
su one spremne da ih uvaže, može voditi ka amortizovanju potresa i ka značajnim usklađivanjem
ili štelovanjem sistema. To je ujedno izraz njegove fleksibilnosti koja održava stabilnost. Kada je
jaz između pokreta i institucija dubok i nepromistiv, to može voditi ka društvenoj nestabilnosti.
Iskazivanje nezadovoljstva građana ukazuje na potrebama za novim formama politike, novim
principimai novim akterima. Duh pokreta gotov uvek je otpor nepravdi. Za većinu građana
političke institucije i političke elite su neefikasne i nelegitimne. Društveni pokreti su bili i ostali
nosioci društvenih promena, koji reflektuju nekoliko relacionih odnosa: Odnos između države i
društva; Svet života (i rada) i svet sistema; Odnos između slobode i poretka; Odnos između
dinamike društva i stabilnosti sistema; Odnos između (ne)delotvornosti institucija i demokratije
ulice; Odnos između političke participacije i političke reprezentacije;Odnos između poretka i
alternative.Društveni pokreti i političke institucije međusobno se ignorišu. Za demokratiju je
40
važno da se međusobno uvaže i prihvate poruke. Stvari potencijal i domete društvenih pokreta
nije moguće realizovati bez interakcije društvenih pokreta sa političkim institucijama, kako bi
došlo do izvesnih društvenih promena.
46. Interesne grupe - Određenje pojma i Različiti pristupi u proučavanju interesnih grupa
Interesna grupa je svaki organizovani akter koji ima za cilj da izvrši uticaj na oblikovanje javne
politike. Neke grupe i organizacije mogu biti neformalne. Interesne grupe su pretežno
dobrovoljne organizacije privatnog sektora. Interesne grupe se definišu kao organizacije koje
epeluju na vlast, ali ne učestvuju na izborima. Po Grahamu Vilsonu, interesne grupe zahtevaju
određenu autonomiju u odnosu na vladu i političke partije. Interesna grupa je svaka organizacija
koja nastoji da utiče na javnu politiku. Interesne grupe mogu biti i vladine agencije(ministarstva,
javne korporacije), vladina tela (republike, državice, pokrajina, gradovi, opštine, okruzi). Neke
od njih mogu biti otvorenije a neke zatvorenije za uticaje i delovanje spolja. Društveni pokreti se
uglavom uključuju u razmatranje. Uticaji mogu biti formalni i neformalno, oni koji deluju tajno -
anonimni(nevidljivi) i oni koji deluju javno - vidljivi.
Interesne grupe mogu biti sektorske i strukovne. Sektori mogu biti različiti: sektor biznisa, rada,
obrazovanja, zdravstva, religijski, etički, javni i privatni. Sektori, nužno i a priori, nisu interesne
grupe, ali kada stave u prvi plan neki svoj zajednički interes koji žele da pretoče u javne politike,
onda imaju iste reference kao interesne grupe. Izraz Peak assotiations koristi se za strukovna
udruženja ili asocijacije asocijacija, krovna udruženja(udruženja poslodavaca, udruženja malih i
srednjih preduzeća, mlekara…) Studije i istraživanja interesnih grupa naročito se razvijaju od
kraja pedesetih godina kroz studije slučaja ili uporedne studije. U odnosu na različite pristupe,
izdvajaju se pluralistički, marksistički, elitistički i korporativni pristup.
Pluralisti smatraju da interesne grupe igraju centralnu ulogu u političkom procesu u kojem
poseduju određenu moć da utiču na ishode politike. Ovaj pristup polazi od toga da je moć
fragmentirana i disperzirana među različitim kompetativnim interesnim grupama, pri čemu su
političke odluke i ishodi politike rezultat kompleksnih interakcija i pregovora između različitih
grupa u društvu. Pluralizam traga za nekom vrstom koncepta provera i ravnoteža kako bi se
sprečilo da bilo koja grupa dominira procesom kreiranja politike. Ovaj pluralistički model
interesnih grupa izložen je kritici jer je koncentrisan na resurse i ponašanje interesnih grupa, a
manje posvećuje pažnju vladinim interesima i aktivnostima, zapostavljajući faktore kao što je
međunarodni ekonomski razvoj. Klasični pluralizam podrazumeva proceduralni konsenzus među
interesnim grupama a zapostavlja mogućnost da postoje akteri koji odbijaju da igraju po
pravilima igra. U odnosima sa vladom, neke interesne grupe mogu biti favorizovane. Savršena
kompeticija retko egzistira zato što mogućnosti pojedinih oblasti politike nisu potpuno otvorene
za interesne grupe. Institucionalni odnosi vlade i specifičnih interesnih grupa mogu isključivati
ostale.
Marksisti polaze od pretpostavke da postoji nejednaka moć koja proizilazi iz klasne strukture
društva. Klasni interesi, po marksistima, predstavljaju temelj društva. Država je instrument
kontrole od strane dominantne klase kako bi zaštitila njenu privatnu svojinu i tako je održala na
vlasti. Kritičari su ukazali na pojednostavljivanje strukture interesnih grupa u društvu svođenjem
na klase. Važan kulturni element kapitalizma je “konzumerizam”. Kapitalisti nastoje da
uspostave bližu vezu između korporacija i nacionalnih ekonomskih interesa. Važno je i pitanje
održivog razvoja.
Elitistička teorija polazi od pretpostavke da su vrhovi interesnih grupa politički aktivni i neelitni
41
delovi politički pasivni. Elitisti smatraju da je društvena moć u značajnoj meri određena
formalnom organizacijom. Za jedan broj elitista važno je pitanje uključenosti i pripadnosti
određenoj eliti. Kada je neka grupa elitna, one dominiraju posedujući neke resurse koji joj
pružaju posebnu moć da vlada u određenim političkim procesima.
Korporativistički model razvija se u Evropi od sredine sedamdesetih da bi opadao od
osamdesetih, u vreme kada se akademski počinje proučavati. Korporativizam je nastojao da
prepozna i reguliše saradnju države i određenih grupa sa ciljem da postigne određeni sklad
između različitih interesa i interesnih grupa i obaveze učesnika u procesu da promovišu
zajedničko dobro i društvenu solidarnost. Predstavnici ovih grupa ne samo da su inkorporirani u
državu u procesu konsultacija i zakonodavne rasprave, već učestvuju i u procesu donošenja
odluka, ali i asistiraju državi u implementaciji javnih politika oko kojih su saglasni. Interesne
grupe u okviru korporativističkog modela postaju inkorporirane u državu i one više nisu privatni
agenti već javni akteri sa odgovornošću da obezbede stabilnost i predvidljivost u dogovorenim
politikama. Većina interesnih grupa koja participira u korporativnom modelu su
ekonomske :grupe, kao što su biznis, sindikati, poljoprivrednici i profesionalne grupe. Ova
varijanta korporativizma naziva se “društveni korporativizam”, “demokratski korporativizam” ili
“nekorporativizam”. Ona je često rezultat serije sporazuma postignutih između vlade i
korporativnih interesnih grupa precizirajući prava i obaveze. Ovaj korporativizam se razlikuje od
“državnog korporativizma” u kojem autoritarna država drži strogu kontrolu svih interesno
grupnih aktivnosti, poput diktature i fašizma.
Državnocentrična perspektiva sa argumentom u prilog autonomije države ukazuje da ona kao
entitet ima i svoju ekonomsku i neekonomsku agendu čiji rezultat nije uslovljen delovanjem
interesnih grupa, već državne strukture njene formacije i uticaja na proces kreiranja politike. U
okviru državnocentrične perspektive, državni ciljevi su oblikovani od strane državne
organizacione strukture i interesima njenih zvaničnika, uz savete političkih eksperata koji nastoje
da se ponašaju kap zvanični predstavnici uzimajući u obzir interese posebne državne agencije.
47. Vrste interesnih grupa. Načini delovanja. Strategije i taktike interesnih grupa
U svim političkim društvima aktivnosti društvenih interesnih grupa, sa ciljem uticaja na
javne politike, sadrže dva procesa: -najpre žele da utiču na kriranje politika i donosioce
odluka(poslanike, ministre, činovnike, državnu upravu, javnu administraciju)
-oni moraju da utiču na donosioce odluka u interesu svoje grupe
Ideja pluralizma je da nijedna pojedinačna elita i njen interes ne dominiraju u svakoj oblasti
politike, već da svaka grupa može da iskaže svoje interese i preference, nudeći informacije,
raspravu, pregovore i kompromis. Vlada arbitrira, u skladu sa “hijerarhijom” uticaja. Uticaj i
efekar delovanja interesnih grupa zavisi od više faktora: šta imate da ponudite, šta znate i koga
znate. Interesi mogu biti pojedinačni i opšti, uži i širi. Odnosi među interesnim grupama su
odnosi moći. Moć interesnih grupa, između ostalog, zasniva se na upravljanju resursima koje
imaju i njihovom stavljaju u funkciju ostvarenja interesa. Delovanje interesnih grupa usmereno
je ka centrima moći. Pitanje je da li određeni akter deluje unutar ili izvan takozvane policy
mreže. Policy mreže usmerene su na kreiranje javnih politika, odnosno putem njih se utiče na
proces formulisanja i donošenja određenih javnih politika. Ipak, formalno, malo njih je
eksplicitno prepoznato kao akteri u okviru policy procesa. Interesne grupe u svom delovanju
služe se različitim strategijama i taktikama. Strategije su generalniji planovi uticaja, dok su
taktike specifičnije aktivnosti za postizanje željenih ciljeva. Interesne grupe koriste tri
mehanizma uticaja: 1. Direktna interakcija sa ljudima u institucijama koje kreiraju politike, 2.
42
Indirektan uticaj kroz političke stranke i 3. Indirektan uticaj kroz javno mnjenje. Različiti resursi
bitno utiču i na strategije i na taktike, odnosno forme i načine delovanja. U odnosu na moć
uplitanja u stvaranje javnih politika, u svom načinu delovanja, interesne grupe mogu se podeliti i
na one koje su: za zaključivanje političkih razmena sa Vladom(kolektivni ugovori, tripartitna
partnerstva); za upuštanje u konfliktnu politiku (štrajkovi, protesti, blokade); za vlast privatnih
interesa koja nanosi štetu(potezi poslovnih korporacija). Politička razmena u ekonomskoj sferi
odvija se između poslovnih udruženja i sindikata, sa jedne strane, i vlade, sa druge. Jedan od
problema u delovanju sindikata je opasnost od ugrožavanja socijalne stabilnosti. Zato je važna
mobilizacijska snaga, ali ne i njena stalna upotreba. Konfliktna politika spada u neku vrstu
lobiranja spolja. Štrajkovi se smatraju jednim od važnih sredstava u delovanju sindikata.
Upuštanje organizacija rada u konfliktnu politiku ima za cilj da prisili institucije na
kompromis(npr.oko cene rada). Vlast privatnih interesa je model u kojem država prenosi svoje
nadležnosti u donošenju obavezujućih odluka na interesne grupe. U poslednje vreme postoji
trend regulacijskog upravljanja. Ono ima za cilj da samostalne agencije stvaraju javne politike
zadržavajući interesne grupe van tog procesa, kako bi oslobodile vladu negativnih posledica
izbornog pritiska na nju. Polazna ideja bila je da je bolje da nezavisne agencije stvaraju javne
politike poput nezavisnih banaka u monetarnoj politici, nezavisna tela za kontrolu konkuretnosti
i sl. Međutim, nema garancije da regulatorna tela ne služe interesu nekoga ko je stekao
dominantan položaj u procesu odlučivanja agencije ili njenom konstituisanju.
48. Pozitivni i negativni efekti u delovanju interesnih grupa
Spolji uticaj interesnih grupa kolokvijalno se pokvira terminom “međunarodna zajednica”.

Spoljno delovanje može u pravcu podrške i “ohrabrivanja”, ali, istovremeno, postoje grupe koje
nastoje da usporavaju i zaustavljaju procese, odnosno pojedine interesne grupe ponekad teže da
odlože i zaustave demokratske procese. U delovanju interesnih grupa identifikuju se pozitivni i
negativni efekti, odnosno njihove prednosti i mane. Prednosti se ogledaju u tome što se njihovim
delovanjem pojedini važni poslovi mogu ubrzati i efikasnije obaviti, što nameću nekakav realan
odnos u društvu, što često na sistematičniji način artikulišu određene ineterese. One nude rešenja
kojima biraju korektiv vlastima i omogućavaju prečice da se brže donose odluke i kreira politika.
Nedostaci su što utiču na politiku bez mandata od strane građana, često i bez legaliteta i bez
legitimiteta. Često se ne zna ko šta i za koga radi. Interesne grupe nastoje da ostvare uži i,
neretko, pojedinačni interes a zapostavljaju interes šire grupe i društva u celini. Interesne grupe u
privredi mogu da završe formiranjem kartela, monopola i da definišu cenu.
Neretko se lobiranje i interesne grupe dovode u vezu sa korporacijom. Većina građana, odnosno
šira javnost, uglavnom nepovoljno reaguje na interesne grupe. U vrednosnoj strukturi
neobrazovanijih dominira autoritarizam, etatizam, potreba za redistribucijom, dok su kod
vladajućih struktura prisutnije liberalne vrednosti. Građani su nepoverljivi jer vide da je
pregovaračka moć onih koji zastupaju njihov interes veoma ograničena. Političari često imaju i
neposrednu finansijsku ili neku drugu korist. Oni su više upućeni kako funkcioniše sistem, bolje
su informisani i obavešteni o društvenim procesima. Pojedine interesne grupe mogu da budu
veoma organizovane i efikasne. Poslovne (biznis) interesne grupe uvek su najbolje organizovane
i najuticajnije. Moćne su poslovne grupe koje hoće da očuvaju monopole i sektorske politike, ili
status quo. Uticaj interesnih grupa vezuje se, uglavnom, za resore i oblasti koje ih najviše
interesuju. Najuticajniji su oni koji raspolažu najvećom količinom novca i koji su najbliži
političkoj eliti. To su multinacionalne kompanije, koje deluju sofisticiranije i obazrivije, pre
43
svega uvažavajući zakone u sopstvenim zemljama. Najveći poslovi vezuju se za državu. Država
je, najčešće poslodavac. Istovremeno, država je često uslovljena ili ucenjena. Za objašnjenje
društava u tranziciji koristi se fenomen “zarobljene države”, koja je karakteristična za okolnosti u
kojima vlada ne može samostalno da formuliše i sprovodi sopstvenu politiku zbog nedostatka
upravljačko-institucionalnih kapaciteta. Interesne grupe i te kako utiču na socijalno-ekonomske
rezultate i ishode u određenoj zemlji. Ne postoji saglasnost oko toga da li interesne grupe
održavaju ili potkopavaju demokratiju. Ono što je izvesno, interesne grupe odslikavaju kakve su
javne politike vlada pojedinih država - da li je država socijalne sigurnosti ili (neo)liberalna. U
organizacionom stepenu analize, potrebno je identifikovati pet problema sa kojima se interesne
grupe suočavaju tokom svog delovanja: forma organizacije, mobilizacija resursa, strukturna
transformacija, interno upravljanje i identifikovanje kolektivnih interesa.
49. Paradoks kolektivnog delovanja ( Mankur Olson)
Mankur Olson u svojoj studiji Logika kolektivnog delovanja polazi od pretpostavke teorije
racionalnog izbora da individualno delovanje određuje računica troškova koji se ulažu i koristi
koje se očekuju od tog delovanja. Kada se javna dobra proizvedu, nijedan pojedinac koji pripada
određenoj političkoj zajednici ne može biti isključen iz njihovog korišćenja, bez obzira da li je
doprineo njihovom stvaraju ili nije. Na taj način dolazi do "paradoksa kolektivnog delovanja".
Ako pojedinci misle samo na sebe i na sopstvene interese, oni neće pridonositi stvaranju
zajedničkih dobara i radije će "švercovati", očekujući da to obavi neko drugi umesto njih. Ako
svako tako razmišlja, kolektivno dobro se neće proizvesti. Po Mankuru Olsonu, do toga ne dolazi
jer selektivni podsticaju preovladavaju nad "švercovanjem". Učesnici u proizvodnji javnog dobra
očekuju da dobiju neke privatne koristi koje su dostupne samo onima koji učestvuju. Uloga
lidera je da balansiraju selektivne podsticaje i javno dobro, odnosno interese članova grupe
pojedinačno i grupe u celini. Interesne grupe deluju da bi ostvarile svoje interese, ali racionalne
pojedince u grupama motivišu selektivne koristi da se pridruže i deluju u tim grupama.
Hipotetički, moguće je da pojedinci u grupi altruistički zanemare ličnu dobit, što je izuzetak, dok
je, po Olsonu, sebično ponašanje pojedinca u grupi - pravilo. Da bi ostvarili svoje interese,
pojedinci se udružuju u organizacije, koja ima za cilj postizanje zajedničkih ciljeva njenih
članova. Na primer, od sindikata se očekuje da obezbede bolje uslove rada, što je zajednički
interes radnika. Olson se slaže sa Bentlijem da "ne postoji grupa bez vlastitog interesa".
Međutim, članovi grupe ili organizacije imaju i individualne interese koji se razlikuju od interesa
drugih članova grupe ili organizacije. Bentli pripada pluralističkom pristupu u proučavanju
interesnih grupa. Pluralizam naglašava spontanost, slobodu i dobrovoljnost privatnih udruženja
naspram prinudnog i prisilnog karaktera države. Po pluralistima, struktura društva je
"asocijacijska". To znači da postoji razlika da li su pojedinci izolovani (kao u nedemokratskim -
totalitarnim državama) ili udruženi i zajedno jači. Po Bentliju, smer državne politike je rezultanta
pritisaka različitih interesnih grupa. Vlast je, prema njemu, "prilagođavanje i uravnotezavanje
interesa". Po Trumanu, kada je to nužno pojaviće se dobrovoljna udruženja, organizovaće se
Interesne grupe i izvršiti grupni pritisak kako bi se stabilizovali odnosi u društvu. Udruženja
uspostavljaju vezu sa institucijama vlasti kada im je potrebna. Kada dođe do poremećaja u vidu
nezaposlenosti, poremećaja cena, javljaju se udruženja vlasnika, radnika, poljoprivrednika koja
deluju na vlada kako bi ublažila posledice koje ih pogađaju. Grupe koje smatraju da su zakinute
ili pogođene vrše organizovani politički pritidak. Truman je zanemario interese pojedinaca, a
jedino su važni grupni interesi, grupni stavovi i grupni pritisci. Pluralisti smatraju da će različite
44
grupe jedna drugu držati u šaci zbog ravnoteže moći među njima. Olson razlikuje tri vrste
interesnih grupa: "povlašćene", "srednje" i "latentne". Glavna razlika je između malih
(povlašćenih i intermedijarnih) i velikih (latentnih) grupa. U malim grupama ( poput porodice)
svaki član ima odnos licem u lice sa drugim članovima. U primitivnim društvima, na šta je
ukazivao i Talkot Parsons, postoji osećaj da društvenom strukturom preovladava "srodstvo". U
razvijenim društvima mnogo veću ulogu imaju nerodbinske strukture (država, crkva, poslovne
organizacije). Po Olsonu, ako se izbace instinkt ili sklonost prema nekoj vrsti delovanja, ostaje
interes ili potreba kao zahtev za formiranje ili održavanje dobrovoljnog udruženja. Ljudi se
prirodno udružuju ili pridružuju. Iako članovi imaju interes da postignu kolektivno dobro,
nemaju isti interes da snose troškove tog kolektivnog dobra. Ono što čini grupa zavisi od toga šta
čine pojedinci u toj grupi zavisno od predanost koje za njih predstavljaju alternativni pravci
delovanja. Male grupe "posebnih interesa", "vlastitih interesa" imaju nesrazmerznu moć i često
mogu poraziti velike grupe koje bi obično trebalo prevladati u demokratiji. To se dešava, između
ostalog, što su manje grupe aktivne i organizovane, za razliku od velikih koje su neaktivne i
neorganizovane. Neorganizovane grupe ne mogu ni da artikulišu zahteve, ni da izvrše pritisak na
vladu. Pluralisti su umanjili značaj formalnih organizacija, koje su "samo faza ili stupanj
interakcije" ili ze upoređuje sa "pesmom s kojom vojske staraca idu u boj". Grupe sa manjim
brojem članova su efikasnije u odnosu na ukupnu korist i troškove za pribavljanje nekog
kolektivnog dobra. Olson primećuje da će samo "posebna" i "selektivna" korist stimulisati
racionalnog pojedinca u latentnoj grupi da deluje na grupno orijentisan način, on je svestan da
ekonokski interesi nisu jedini, jer su ljudi motivisani i željom za sticanje prestiža, poštovanja i
prijateljstva. Pojedince, dakle, drže i podstiču društvene nagrade i društvene kazne u vidu
"selektivnih koristi".
Po Olsonu, lobiji velikih ekonomskih grupa nusproizvodi su organizacija koje su sposobne
'mobilisati' neke latentne grupe pomoću 'selektivnih podsticaja'. Jedini organizacije koje
raspolažu 'selektivnim podsticajima' su one koje imaju 1) imaju ovlašćenja i sposobnost da
sprovode prisilu ili 2) imaju nekakav izvor pozitivnih podsticaja koje mogu ponuditi pojedincima
u latentnoj grupi.
Pojedinac će podržati delovanje određene grupe ili ako je prinuđen da plaća određenoj
organizaciji ili lobističkoj grupi ili ako će ostvariti neku nekolektivnu dobit. Po Olsonu,
potencijalna politička moć latentne grupe mobiliziraće se samo ako se zadovolji jedan ili oba
navedena uslova. Na primer, sindikati su dominantna politička snaga zato što posluju i s
poslodavcima, koje mogu prisiliti da zapošljavaju samo članove sindikata.
50. Kritika Olsonove "logike kolektivnog delovanja"

Olson je smatrao da je otkrio "logiku kolektivnog delovanja", ali se dešavalo, suprotno njegovoj
teoriji, da se povećao broj sindikata u zemljama u kojima članstvo u sindikatu nije uključivalo
selektivne koristi. Takođe, događaji iz 1968. pokrenuli su čitav talas građanskog aktivizma i
društvenih pokreta širom sveta čiji podsticaji nisu bili u duhu Olsonove interpretacije.
Ofe i Vizental, analizirajući praksu udruživanja rada i kapitala, predložili su razlikovanje interesa
prema sposobnosti interesnih grupa da se upliću u proces stvaranja javnih politika, a ne samo po
tome da li je neki interes javan ili privatan. Oni ističu strukturnu zavisnost političara od vlasnika
kapitala, čija gledišta uzimaju u obzir nezavisno od toga da li su oni organizovani ili ne.
Interesne grupe lobiraju za javna dobra, koja su namenjena svakome koga se tiču, nezavisno od
toga da li je učestvovao u troškovima u njihovom pribavljanju ili nije. Selektivne koristi svojim
članovima, za razliku od javnih dobara, su isključive. Lobiji se, takođe, mogu služiti i
45
selektivnim štetama. Unutar malih grupa "strateško međusobno delovanje" znači da svaki akter
svoju odluku temelji na nekom očekivanju odluka ostalih, te da je ishod funkcija međusobno
zavisnih odluka svih aktera.
Kako primećuje Meklin, po Olsonu, "zajedničko obeležje svih velikih ekonomskih grupa sa
značajnim organizacijama za lobiranje je da su organizovane radi nekog drugog cilja", što znači
da su delatnosti lobiranja nusproizvod njihovog glavnog cilja. Takođe, Olson neretko zaboravlja
politiku. Političarima je stalo do glasova kao i do interesa. Političari vode računa i obzirni su
prema interesnim grupama iz tri razloga. Prvo, interesne grupe mogu imati i glasačku moć. O
odnosu na stav političara o pitanjima koja se tiču interesnih grupa one mogu savetovati svoje
članove kako da glasaju (na primer, sindikati). Drugo, interesne grupe mogu biti korisne
političarima kako bi plaćale njihove troškove. Treće, političarima su često potrebni stručno
znanje i veština interesnih grupa kako bi svoju politiku sproveli na području i u oblasti neke
grupe. Meklin zaključuje da moć lobija i moć birača često vuku u suprotnim pravcima, ali pravac
koji izaberu političari mora biti pod uticajem oba. Moć birača ne premašuje uvek moć interesnih
grupa.
Herbert Kičhelt i Filip Rem upućuju na nekoliko rešenja "paradoksa kolektivnog delovanja".
Prvo, postoje neki politički preduzetnici koji politički angažman ne smatraju skupim. Drugo,
Olson polazi od pretpostavke da učesnici političku participaciju smatraju troškom. Međutim, ima
onih koji pridaju značaj solidarnosti zajedničkog delovanja sa drugim ljudima. Treće, akteri
mogu potcenjivati troškove participacije, ili su ih vođe navele da veruju da je dobit i korist veća
od uloženog. Četvrto, društvene mreže mogu poslužiti kao sredstvo nadzora, što neke pojedince
može podstaći da se promeni da se priključe a da to nije selektivna korist već zajednički interes.
51. Odnos interesnih grupa i drugih aktera. Interesne grupe i demokratija.
Kada se radi o odnosu interesnih grupa sa drugim akterima, Vlada je, u principu najmoćnija jer je
najveći poslodavac i jer ima najmoćnije mehanizme i resurse. Od ostalih entiteta, najuticajnije su
grupe stranih investitora. Političke partije imaju nešto intenzivniji domen delovanja u javnoj,
odnosno političkoj sferi. U odnosu na partije, interesne grupe se bave nešto užim i
specijalizovanim pitanjima, i ne pretenduju da steknu vlast (ne učestvuju na izborima), već da
izvrše uticaj na nju. Dva atributa razlikuju interesne grupe od političkih partija. Prvo, političke
partije zauzimaju pozicije o širem spektru pitanja, dok se interesne grupe fokusiraju samo na
nekoliko pitanja. Drugo, dok političke partije teže vršenju vlasti, interesne grupe samo žele da
utiču na određena pitanja javne politike. I interesne grupe i političke partije bave se
povezivanjem građana i njihove vlade. I jedne i druge nastoje da izvrše uticaj na društvo i
državu. Dok su političke partije dominantne u izbornoj sferi i areni, interesne grupe su
najprisutnije u procesu kreiranja javnih politika. Ponekad interesne grupe svoje ideje, interese i
političke ciljeve inkorporiraju i u političke programe. Neretko, interesne grupe, političke partije i
državne institucije deluju poput sistema spojenih sudova.
Političke partije i sindikati su potencijalni takmaci i partneri. Političke partije su medijatori ne
samo između građana i države, već i između različitih grupa u civilnom društvu. Interesne grupe
i partije mogu biti inverzne organizacije. Ako su interesne gruoe jače partije su slabije i obrnuto.
Partije i interesne grupe se istovremeno međusobno takmiče, ali i sarađuju. Različite
organizacione forme mogu vremenom doživeti transformaciju uključujući društvene pokrete,
religijske sekte, profesionalna društva i udruženja, akademske institucije, neprofitne fondacije,
poslovne organizacije, vladine agencije - koje mogu prerasti u organizovane interesne grupe.
46
Društveni pokreti koji imaju uspeha u masovnim protestima, pridobijanju javnosti i prihvatanju
njihove politike za postizanje cilja društvene promene mogu prerasti u lobističke organizacije,
političke partije ili neprofitne fondacije (Partije zelenih, NVO, agencije za smanjenje
zagađenosti, zaštitu životinja).
Interesne grupe uvek egzistiraju u društvu. Na političkom tržištu egzistiraju različiti interesi i
među njima se mogu odvijati konsensualno-kompetativni procesi sa ciljem da se utiče na
kreiranje javnih politika. Procesom demokratizacije, konsolidacije institucija, opadaju
neformalne grupe i postaju formalnije, transparentniji proces kreiranja politike i šansa da one
budu prihvatljivije. Neformalne interesne grupe brže se prilagođavaju svim promenama, veći
problem imaju one grupe koje su institucionalizovane, jer imaju manje mogućnosti za sivo
delovanje. Sa druge strane, legalizacija i formalizovanje omogućava javnu kontrolu,
transparentnost i veću odgovornost nosilaca vlasti. Za predstavnike vlasti interesne grupe mogu
biti važan izvor informacija i podrške, kao i mogućnost otvaranja kanala za konsultovanje u
politici sa onima kojih se određeni problem ili pitanje najviše tiče. Političarima su interesne
grupe važne jer mogu imati glasačku moć, mogu pomoći u plaćanju troškova i mogu pružiti
potrebno znanje i veštine. U društvu uvek postoje uticajni pojedinci i uticajne grupe. Izvori
uticaja mogu biti različiti. To je često pitanje resursa, ali i stvar dobre ili loše reputacije,
poverenja, imidža. Uticaj tradicije i političke kulture može se identifikovati u pretežnom
očekivanju da država servisira određene oblasti, umesto samoorganizovanja, udruživanja i
preduzetničke delatnosti. U pluralističkim društvima, država je arena za nadmetanje između
različitih interesa.
Postojale su sumnje od Rusoa, Medisona i Šumpetera da interesne grupe izopačuju demokratiju
zato što im političari izlaze u susret i pružaju grupama ono što žele, ne nastojeći otkriti šta želi
narod. Demokratija nije fer sistem, jer jedna grupa uvek ima moć nad drugom. Moć grupa i
moćne grupe slabe procesom demokratizacije.
POLITIČKA PARTICIPACIJA I POLITIČKA REPREZENTACIJA
52. Politička participacija
Politička participacija bavi se pitanjem stepena i načina delovanja ljudi u političkom

životu nastojeći da učestvuju u donošenju političkih odluka, na oblikovanje javnih politika i
izbor svojih predstavnika. U pogledu političke participacije Milbrat i Goel podelili su američko
stanovništvo na tri grupe. Pojedinci pripadaju jednoj od tri grupe: "gladijatori", "posmatrači", i
"apatični". Ljudi su uglavnom posmatrači, koji ne učestvuju aktivno u politici osim što glasaju.
Javnim delovanjem čovek daje svoj doprinos u oblikovanju javnog dobra. Isaija Berlin je
naglasio razliku između pozitivne i negativne slobode. Za Hanu Arent pozitivna sloboda je uslov
ili garant negativnih sloboda. Liberalno-demokratska teorija pretpostavlja građansku dužnost i
odgovornost. Libertarijanci smatraju da je sve stvar individualnog izbora, uključujući i izbor da li
će da se participira ili ne. Konstan, nazivajući individualnu slobodu - "pravom modernom
slobodom", smatra da je politčka sloboda njena garancija.
47
53. Formalna i neformalna politička participacija
Politička participacija podrazumeva akciju preduzetu od strane individue, sa ciljem da

se izvrši uticaj na politiku. Ona može imati različite forme. Politička participacija može biti
formalna (institucionalizovana), kao što je glasanje na izborima, i neformalna
(neinstitucionalizovana), koja se odnosi na političko delovanje koje je iznad i izvan izbornih
aktivnosti, a njihov spektar je relativno širok. Participativna demokratija predstavlja šire
forme političke participacije nego što je to sam čin glasanja na izborima. Andre Blais pravi
razliku između izborne i neizborne participacije. Rasel Dalton naglašava razliku između
konvencionalne i nekonvencionalne forme participacije. U konvencionalne forme
participacije spadaju: glasanje, kampanja, grupne aktivnosti i ostale forme vezane za
konvencionalnu politiku. U nekonvencionalne forme participacije spadaju: protesti,
demonstracije, pisanje, peticije, štrajkovi, okupiranje zgrada, uništavanje imovine i slično
nasilje. Postoje tri potencijalna načina kako građani koriste puteve dolaženja do informacija.
Jedan način je kada se koncentrišu na pitanja koja ih se neposredno tiču. Drugi model je širi
odgovor - vertikalna struktura ili mreža. Treći model govori da su mnoga politička pitanja pod
neposrednim uticajem pojedinih socijalnih grupa (i grupisanja), klasnih, religijskih, etničkih.
Pretpostavlja se da kako opada izborna participacija (glasanje i učešće u kampanji) tako raste
neizborna participacija (bojkot, demonstracije, peticije). Međutim, osnovano se tvrdi da oni
koji izlaze na izbore učestvuju i u neizbornim aktivnostima (konvencionalnim i
nekonvencionalnim). Za te građane se još kaže da su politizivani.
Danas, suštinsko ukorenjivanje demokratije predstavljaju komunalne (lokalne) aktivnosti i
participacija. To uključuje bavljenje mnogim lokalnim pitanjima kao što su škola, putevi,
zaštita životne sredine, sve do kućnog saveta. Politička participacija može imati grupne i
protestne aktivnosti. Grupne aktivnosti mogu biti aktivnosti neformalnih grupa, organizovanih
grupa ili grupa vezanih za pojedina pitanja. U protestne aktivnosti spadaju peticije,
posećivanje protestnih mitinga, organizovanje peticija, politički štrajk, protestni marš,
politički bojkot, kontaktiranje medija, blokiranje saobraćaja i nasilne aktivnosti. Jedna vrsta
podela neformalne participacije pravi razliku na legalne aktivnosti, građansku neposlušnost i
nasilne aktivnosti. Politička debata (diskusija) je diskretna forma neinstitucionalizovane
političke akcije. U svojoj studiji Civilna kultura Almond i Verba političku debatu navode kao
jednu od formi demokratske participacije. Ove aktivnosti su direktno usmerene i utiču na
vladine aktivnosti. Smatra se da i ona može biti instrumentalna i ekspresivna. Politička debata
je indikator vitalnosti homo politicusa. Politčka debata je odraz zdravlja jednog društva.
Džejms Fiškim s pravom ukazuje da je zadatak demokratske reforme izgradnja institucija koja
će ostvariti demokratske težnje, kao što su uključenost članova zajednice i razboritost, kroz
konsultovanje i deliberaciju tih istih članova - građana. Građanima često ponestaje uverenje i
samopouzdanje da njihovo učešće i uloga može biti i "kap zbog kojeg se preliva časa".
Politika se u demokratiji legitimiše u polju javnosti, saglasnošću i prihvatanjem od strane
građana koji je percipiraju kao saglasje sa njihovim interesima. Sada građani imaju na
raspolaganju političke resurse i veštine da se pripreme za kompleksna politička pitanja i za
sopstvene političke odluke u vezi sa njima. Televizija omogućava bolje razumevanje politike,
praćenje kandidata u kampanji i prenos skupštinskih rasprava iz prve ruke. Ipak, ona ima i
instrumentalnu i manipulativnu ulogu. Televizija nam ne kaže šta da mislimo, ali nam
48
sugeriše o čemu da mislimo. Kongitivna mobilizacija uključuje dve stvari: 1.opada cena
dolaženja do informacija i 2.mogućnosti publike se uvećavaju. Mediji pomažu partijama u
oblikovanju javnog dobra i artikulisanju javnog interesa. Političke partije su istovremeno i
kreatori i sledbenici javnog mnjenja. Medijska prezentacija politike neminovno teži da
podilazi ukusu šire publike, korišćenjem svih oprobanih formi, kako bi prezentacija bila
zanimljiva i kako bi se zadržala pažnja, bez promena na daljinskom upravljaču. Televizija je
pomerila stvari od moći reči do nadmoći slike.
54. Zašto ljudi participiraju u politici?
Prvo, zato što se u određenom trenutku nađu na određenom mestu i zato što politički
preduzimači osmišljavaju odgovarajuće organizacije i načine delovanja. Drugo, zato što imaju
resurse i dispozicije koje olakšavaju participaciju. U tumačenju političke participacije razlikuju
se sociološki pristup, po kojem vrednosti i norme, kao što je građanska dužnost, predstavljaju
dominantan faktor, i ekonomski pristup, koji je baziran na teoriji racionalnog izbora. Među
teorijama i modelima kojima se objašnjava politička participacija izdvajaju se "resursni model",
"teorija mobilizacije" i "instrumentalne motivacije".
Resursna teorija objašnjava kako participiraju samo oni ljudi koji imaju dovoljno resursa,
odnosno ono što ljudi individualno unose u demokratski proces. Ovaj model ima u vidu učešće u
političkom životu kao građansku dužnost, sa preetpostavkom da građani imaju izgrađene i jake
stavove o određenim pitanjima. Očekivani nivo participacije zavisi od varijabli obrazovanja,
prihoda i zanimanja. Nedostatak ovog pristupa je to što ne može objasniti velike razlike u
izlaznosti koje postoje između država. Resursni model objašnjava prevashodno neizbornu
participaciju.
Teorija racionalnog izbora nudi tumačenje po kojem se birači ponašaju racionalno vodeći računa
o cost-benefits analizi, odnosno sagledavanju svojih troškova i koristi. Po ovoj teoriji,
participacija je uslovljena procenom očekivane koristi, za koju se troši vreme, energija i resursi.
Racionalost pristupa korisnosti i troškova je prisutna ako je slab osećaj građanske dužnosti.
Gabrijel Almond i Sidni Verba dovode u pitanje racionalno-aktivistički model ponašanja
građana. Po ovom modelu, uspešna demokratij zahteva od građana da budu angažovani i aktivni
u politici, dobro informisani i uticajni. Građani retko odgovaraju tom modelu. Nisu dobro
informisani, ni duboko angažovani, niti posebno aktivni, a proces kojim donose svoje glasačke
odluke pre je sve drugo nego racionalna procena. Po Almondu i Verbi, građanin ne treba
neprekidno da bude aktivan u politici, već da nadgleda ponašanje političara i da deluje ako se za
to ukaže potreba.
Teorija mobilizacije odnosi se na pojačavanje svesnosti birača o važnosti i značaju njihove uloge
ako su uključeni, kroz operacije u medijima, partijama i grupama. Mobilizacija znači
povećavanje svesti o značaju izbora kroz razne operacije i kroz kampanje.
Instrumentalna motivacija je želja da se utiče na kurs javne politike i osećaj da pojedinci mogu
imati akcije, sami ili ujedinjeni sa drugima, koje mogu uticati na sam ishod izbora. Većina ljudi
je socijalno povezana sa nekom grupom. Ljudi ne samo da glasaju već imaju i uticaj na svoje
okruženje kako da postupe, tako da svaki građanin može imati uticaj više od jednog (svog)
glasa.
49
55. Šta sve utiče na političku participaciju?
Politička participacija rezultat je više međusobno povezanih elemenata: socijalno-

ekonomskog, institucionalnog i političkog. Ljudi se mogu angažovati u javnoj areni, mogu se
obraćati kreatorima javnih politika u zakonodavnom telu, i mogu se angažovati u selektovanju i
izboru političkih predstavnika u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Od institucionalnih faktora, na
političku participaciju značajno utiču uslovi za registraciju birača, da li je glasanje obavezno ili
nije i kakav je izborni sistem. Za odgovor na pitanje "ko" participira i za objašnjenje participacije
na mikronivou, Kičhelt i Rem izdvajaju individualna svojstva i kontekstualne smernice. Kada je
reč o individualnim svojstvima, tu spadaju: resursi, sposobnosti, stavovi i sklonosti. "Model
građanskog voluntarizma" ukazuje na tri vrste faktora uticaja na početku participacije: 1. Lične
(personalne) karakteristike, 2. Uticaj grupe i 3. Politički stavovi. Građani su politički jednaki ali
su socio-ekomoski nejednaki. Različiti kanali uticaja, koji stoje građanima na raspolaganju,
različito su dostupni i različito se koriste od strane pojedinaca i socijalnih grupa. Socijalna
struktura društva u značajnoj meri utiče na političku participaciju. Na participaciju utiče
verovanje da učešće u političkom životu ima smisla i da daje rezultate. Kada je reč o socijalno -
ekonomskom statusu, na političku participaciju utiču lične karakteristike koje iz njega proizlaze,
kao što je obrazovanje, životno doba ili pol, koji su u vezi sa političkim aktivnostima, akcijom i
angažmanom. Pripadanje stratifikacijskim hijerarhijama u jednoj oblasti može imati uticaja na
status u drugoj stratifikacionoj hijerarhiji. Politički stratifikacioni sistem je egalitarniji od
ekonomskog. Politička participacija raste kako se penjemo na društvenoj lestvici. To se
objašnjava sa dve grupe faktora: politički resursi i politički interes. Prvo, što je viši status, ljudi
imaju veće obrazovanje, više novca i bolje komunikacione veštine. Drugo, u pogledu političkog
interesa, pojedinci visokog statusa poseduju motive i sredstva za političko angažovanje, a nisu
opterećeni egzistencijalnim problemima. Kada je reč o politički isključenima, ljudi mogu sami
sebe politički isključiti poput apatičnih, ali neki su isključeni sticajem okolnosti, kao što su
nezaposlene osobe, ljudi koji žive u visokokriminalnom delu grada, manjinske kulture, oni koji
nisu integrisani i ne govore dovoljno dominantan jezik. Obrazovanje (školovanje) je ključna
varijabla koja utiče na stepen političke participacije. Obrazovaniji građani su, obično, bolje
informisani, manje pokorni, učestvuju u debatama i deliberativnim procesima kako bi se bolje
utvrdili ciljevi političkog delovanja i otkrili načini ostvarivanja ciljeva. Obrazovanje, lični
dohodak i profesionalni status podstiču građanske aktivnosti kroz različita udruženja, koja služe
kao posrednici koji olakšavaju interpersonalno komuniciranje uverenja i političkih preferenci. To
vodi ka jasnijim orijentacijama. Pretpostavlja se da sa porastom godina - životnog doba raste i
politička uključenost. Pol takođe utiče na političku aktivnost. Smatra se da su muškarci politički
aktivniji od žena u demokratiji. To se objašnjava jazom u obrazovanju, prihodima i zapošljenju.
Budući da se slika "muškog sveta" menja, i uloga i učešće žena u politici je u nagloj promeni u
pravca balansiranja. Polazni uslov političke participacije je slobodno vreme. Demografska
svojstva, kao što su doba i pol, imaju uticaja. Važna je individualna pozicija u okruženju. Velike
razlike u sklonostima građana ka politici proizilaze iz kontekstualnih razloga. Na političku
participaciju utiče učešće ili vezanost za određenu grupu ili organizaciju. Porodica igra važnu
ulogu jer prenosi iskustva novim naraštajima. U porodici mlađi ljudi stiču sklonost ili odbojnost
ka politici. Angažovanost u udruženjima može pojačati participaciju i onih kojima nedostaju
resursi, kao svojevrsna regrutacija građanstva. Vezanost za partiju i čvršća partijska
identifikacija povećavaju participaciju. Učešće u društvenim i dobrovoljnim grupama mobiliše i
motiviše članove, razvija veštine i orijentacije u politici. I učešće u nepolitičkim grupama može
50
stimulisati političku participaciju. Grupne reference su zajednička osnova i za ocenjivanje

političkih partija. Vezanost za partiju je u najneposrednijoj vezi sa ideološkim orijentacijama
(levo-desno). U razvijem demokratijama prisutan je trend povećanja političkog interesovanja,
veština i izvora informacija. Građani koriste različite izvore prilikom donošenja političkih
odluka. Na političku participaciju građana utiču vrednost i stavovi građana, politčke preference i
ideologija. Karakteristike političke participacije pomažu nam da razumemo značenje političkog
angažmana. Verovanje u stvarni uticaj i ulogu koju imaju građani može imati efekta na
participaciju. Među ovim grupama razloga u istraživanjima su dostupni sledeći faktori : nivo
obrazovanja, starosno doba, pol, vezanost za partiju, članstvo u organizacijama, zadovoljstvo
demokratskim procesom, levo-desno pozicija, promena-status quo. Efekti ovih varijabli su
preklapajući. Nivo ideološke dimenzije u organizacijama značajan je pokazatelj političke
participacije.
56. Izborna participacija (glasanje na izborima). Izborna apstinencija
Jedan od najznačajnijih oblika političke participacije je učešće građana na izborima.

Izborna participacija predstavlja samu suštinu demokratije. Na taj način građani biraju svoje
predstavnike, oblikuju svoje ustanove i opredeljuju se za ponuđene javne politike. Građani
učestvuju u donošenju političkih odluka kao birači. Izbori i glasanje, kao glavni oblik političke
participacije, su kratkotrajni ali masovni oblik učešća građana u političkom životu. Tu su još
vođenje kampanje, lobiranje, protesti, demonstracije, peticije. Glasanje je značajnija aktivnost
što se tim činom bira, kontroliše i smenjuje vlada. Taj čin ima svoja ograničenja jer, sa jedne
strane, izbori ne obuhvataju mnoga (ili sva) pitanja, a sa druge strane, izbori se održavaju
periodično (na 2, 4, 5 godina). Izlaznost na izborima može zavisiti od: antipartijskog
raspoloženja, da je glasanje vikendom, previše učestalih izbora, zakonom utvrđenog obaveznog
glasanja i načina registracije birača i izbornog sistema. Smatra se da politička kompeticija ima
jak uticaj na izlaznost. Takođe, i socijalni i ideološki rascepi stimulišu izlaznost. Izbori koji ne
odlučuju o dispoziciji izvršne vlasti (npr. izbori za Evropski parlament) manje su važnosti (i
samim tim slabije motivišu glasača da izađe na njih) od, recimo, nacionalnih izbora u Evropi ili
predsedničkih izbora u SAD. Ako je nagrada na izborima izvršna vlast, onda možemo očekivati
veću izlaznost birača. Zemlja sa federalnim i državnim izborima i čestim referendumima suočiće
se sa manjom izlaznošću nego druge zemlje. Na izlaznost na izborima utiče čitav niz
institutionalnih faktora i procedura: 1. U zemljama sa obaveznim glasanjem; 2. Izborni sistem
(pravila); 3. Uslovi za registraciju; 4. Da li su istovremeno izbori za zakonodavno telo i za
predsednika. Na izlaznost utiče i učestalost izbora, da li je glasanje radnim danom, broj položaja
za koji se glas, značaj izbora. Izlaznost na izborima najveća je u zemljama koje imaju obavezno
glasanje. Obavezno glasanje počiva na pretpostavci da je biračko pravo ne samo lično pavo već i
javna dužnost. Protivnici ovog stanovišta smatraju da je protivno političkim pravima i slobodama
prisiljavati ljude da glasaju. Zemlje sa obaveznim glasanjem su: Brazil, Argentina, Belgija,
Kipar, Grčka, Finska, Luksemburg i Turska. Obavezno glasanje, dopisno glasanje i
proporcionalnost izbornog sistema mogu nam dati efektivan uvid u važnost izbora. Druga
promenljiva (varijabla) koja je već pomenuta kao činilac dobiti od glasanja je proporcionalnost
izbornog sistema. Institucionalisti u značajnoj meri vezuju izlaznost za izborni sistem, pri čemu
je u većinskom sistemu relativne većine najmanja izlaznost. Iako je očigledno da proporcionalni
izborni sistem vodi do veće izlaznosti na izbore, nije jednoznačna interpretacija zašto je to tako.
Jedno objašnjenje je što ovaj izborni sistem vodi do više partiia, a čim je partija to je i veća
51
mobilizacija birača. Drugo objašnjenje je da su izbori kompetetitivniji kada se održavaju po

ovom sistemu. Način registracije birača, takođe može uticati na izlaznost na izborima. Da li se
registracija glasača obavlja automatski ili dobrovoljno utiče na razliku u broju ljudi registrovanih
da glasaju i stoga spremnih da odgovore na zakasnelu informaciju o važnosti izbora. Da li se
izbori održavaju radnim danima ili tokom vikenda evidentno će uticati na mogućnost glasanja
zaposlenih (radnih) ljudi. Jedna od funkcija stranaka - mobilizacijska, proverava se, između
ostalog, i učešćem na izborima, odazivom na birališta (izlaznošću), odnosno izbornom
participacijom. Izlazak na izbore podstaknut je, prvenstveno, željom da se utiče na kurs javne
politike. Ali, glavni faktor određivanja izlaznosti jeste značaj izbornog nadmetanja (važnost
glasanja) i verovatnoća da nijedan glas neće biti odbačen (neiskorišćen proporcionalnošću
izbornog sistema), mogu delovati jedino ako su ljudi motivisana da upotrebe svoje glasove za
dostizanje političkog cilja. Apstinenti ili nebirači su nezadovoljni vlašću, njenom alternativom,
dakle ukupnom ponudom na političkom tržištu, politikom, strankama, društvenim položajem i
statusom. Takozvani "beli listići" predstavljaju neku vrstu izražavanja protesta a evidentiraju se
kao nevažeći glasovi. I to je izražavanje svog političkog - kritičkog stava prema stanju društva,
prema ukupnoj političkoj eliti (i vlasti i opoziciji). Onaj ko dobije većinu formiraće vladu,
nezavisno od stepena izlaznosti. Neće mariti za eventualni okrnjeni legitimitet. Andre Blais
navodi četiri glavne interpretacije zašto ljudi češće glasaju nego što apstiniraju:
1.Ako procene da će im korist biti veća od troškova;
2.Oni se pridržavaju normi da dobri građani treba da izađu na svake izbore;
3.Oni razmišljaju u duhu svoje grupe
4.Oni imaju svoju opciju na izborima
57. Značaj političke participacije za demokratiju
U demokratiji vlast biraju i nadziru građani, dok u autoritarnim i represivnim režimima

vlast vrši kontrolu i mobilisanje podanika. Demokratika je sistem u kojem građani imaju
mogućnost da učestvuju (participiraju) u političkom životu. Participativna demokratija uključuje
ekstenzivni i aktivni angažman građana u odlučivanju o pitanjima koja se tiču njih samih.
Razlika između antičke i savremene demokratije mogla bi se naznačiti kao razlika između
direktne (neposredne) i predstavničke (posredne, reprezentativne) demokratije. U antičkom svetu
participacija je zahtevala učešće svih građana, ali nisu svi imali status građana. Samo oni koji su
se izdvajali po rođenju, talentu, građanskim vrlinama ili izuzetnošću mogli su participirati u
političkom životu. U reprezentativnoj demokratiji, građani putem izbora ovlašćuju izabrane
predstavnike da obavljaju posao umesto njih i da rade na ostvarivanju njihovih interesa. Istorija
demokratike je u velikoj meri istorija razvoja regularnih i legalnih kanala putem kojih građani
mogu iskazati svoje preference i izvršiti pritisak na vladu da se ponaša u skladu sa iskazanim
preferencama. Postoji potencijalna tenzija između participativne i reprezentativne demokratije.
Ona se ogleda u opasnostima koje nose krajnosti između političke apatije i masovne
hiperparticipacije ili "demokratije ulice". Kada građani nisu zainteresovani i nisu aktivni smatra
se da je nastupila apatija. Potreba za participativnom demokratijom kao korektivnim faktorom
proizilazi iz neperfektnosti reprezentativne (predstavničke) demokratije. Vilijam Riker je u
kritici demokratije ukazao na potencijalnu opasnost u konsultovanju masa jer su njihove
preference u značajnoj meri heterogene i promenljive pa je volja naroda "besmislena".
Demokratija ima veću potrebu za aktivnim građanima nego za harizmatskim liderima. Glasanje
52
za javne funkcionere nije dovoljno za demokratiju. Demokratija ne funkcioniše bez političke

participacije.
58. Politička reprezentacija (predstavljanje)
Politička reprezentacija (predstavljanje) je centralni koncept predstavničke demokratije i

predstavlja vezu između naroda (građana) i donosioca političkih odluka (političara). Pojam
reprezentacije potiče od latinske reči representature, što znači predstaviti. Osnova ovog koncepta
je da građani biraju svoje predstavnike koji donose odluke za koje su odgovorni onima koji su ih
izabrali. U tom smislu, izdvajaju se dve grupe ljudi - birači i izabrani predstavnici. Polazište
reprezentativne demokratije je da narod ne vlada, već bira one koji vladaju u njegovo ime. Kako
slikovito kaže Sartori, "pojam demokratije antičkog doba prestaje tamo gde prestaje demokratija
direktnog tipa". Neposredna demokratija je režim u kojem su građani neposredni nosioci
zakonodavne i upravne vlasti u okviru narodnih skupova. Ovde su građani istovremeno i oni koji
vladaju i oni kojima se vlada. Reprezentativna (predstavnička) demokratija je forma vladavine u
kojoj građani ne vladaju neposredno već putem predstavnika izabranih na neposrednim izborima.
Parlament čini centralnu instituciju predstavničke (reprezentativne) odnosno parlamentarne
demokratije. Narodna suverenost ispoljava se kroz delegiranje od strane građana pojedinačnih
političara ili kolektivnih aktera, kao što su političke partije. Onima koji su neposredno izabrani
poverava se obavljanje poslova deliberacije, donošenja zakona i donošenja političkih odluka. Da
bi se suzbili mogući nesporazumi, potrebni su mehanizmi da se izabrani predstavnici drže datih
obećanja, proveravaju, kontrolišu i, ako je neophodno, smene. Zakonodavno telo (legislativa) u
različitim zemljama zove se "skupština", "kongres" ili "parlament". Reč parlament izvedena je od
francuskog glagola parler, što znači govoriti. Nema demokratije bez parlamenta i
parlamentarizma. Obično je Donji dom parlamenta neposredno izabran od strane naroda
(građana), dok je Gornji dom obično izabran od strane lokalnih vladajućih tela, predstavlja
federalne jedinice (regione), ili su članovi imenovani kao u Velikoj Britaniji.
59. Politička reprezentacija: istorijski koreni i poreklo ideje
Pojam reprezentovati izvorno potiče od umetnosti, kada glumci u pozorišnim

predstavama predstavljaju likove. U straroj Grčkoj građani su neposredno učestvovali u
političkom životu zajednice. U srednjem veku, ideja reprezentacije imala je teološko poreklo u
shvatanju da poglavar crkve predstavlja boga na zemlji, odnosno sveštenika kao hristovog
predstavnika. Kasnije je bilo zamenjeno time što je kralj prezentovao narod. Koreni principa
reprezentacije potiču iz srednjeg veka. Poznato je da su već u Rimu održavane skupštine radi
izbora funkcionera države i donošenja zakona. U republikanskoj tradiciji stvar se pomera od
prvobitne uloge naroda da vlada ka tome da je njegova uloga da bira vođe koje će biti u stanju da
vladaju državnom zajednicom. Politička reprezentacija u modernom smislu nastala je u
srednjovekovnim borbama između predstavnika naroda i monarhijskog apsolutizma (monarha),
pre svega u Engleskoj. Ustanova političke reprezentacije rezultat je staleških skupština koje su
činili crkveni velikodostojnici, plemstvo i predstavnici većih gradova. Staleške skupstine udarile
su temelj britanskog parlamenta. Visoko plemstvo udružilo se sa visokim klerom u "lordove
duhovne i svetovne" i obrazovalo Gornji Dom (Dom lordova), dok je sitno plemstvo, zajedno sa
trgovcima, obrazovalo Donji dom. Robert Dal, ističe : "praksa biranja predstavnika najviše se
razvila u srednjem veku kada su monarsi shvatili da, ako žele udariti poreze, dići vojsku i
53
donositi zakone, moraju dobiti pristanak plemstva, višeg sveštenstva i nekolicine ne tako običnih
pučana u velikim gradovima". Iz Engleske je princip reprezentacije prenet u britanske kolonije
Severne Amerike. On je vezivao pravo slobodnih doseljenika da na svojim skupovima svi
zajedno donose odluke, a naročito one koje se tiču poreza. Poreklo predstavničkih institucija se
može nalaziti u XVII veku u Engleskoj. Kada narod u jednoj složenoj zajednici ne može sam da
vlada, niko ne može vladati bez pristanka onih nad kojima se vlada. Tomas Hobs koristi izraz
reprezentacija u Levijatanu, preferirajući individualnog suverena, pre nego suverenu skupštinu.
Dzon Lok u sedamnaestom veku dalje razvija ideju reprezentacije. Kod Loka dolazi do smene,
pri čemu narod može poveriti vrhovnu moć izabranom telu kojem želi, a koje ima zakonodavnu
vlast da bi osigurao individualna prava. Džon Lok u Drugoj raspravi o vladi naglašava da
većina, naročito kada su u pitanju porezi, mora da izrazi svoj pristanak. Žan Žak Ruso u
Društvenom ugovoru odbacuje ideju reprezentacije. Po njemu, suverenost (naroda) ne može biti
predstavljena. Predstavnici ne mogu donositi zakone. Svaki zakon koji narod nije potvrdio
ništavan je i nije zakon. Američki federalisti, autori Federalističkih spisa, poznati kao "očevi
osnivači", smatrali su da je važno da predstavnička vlada očuva duh i hanaosećaj političke
zajednice, ali su ukazivali na strah od predstavljanja partikularnih interesa, pre svega od
strančarenja. Ustav iz 1787. priznaje samo reprezentativne ustanove. Džon Stjuart Mil u
Razmatranjima o predstavničkoj vladi: Idealno najbolji oblik vladavine je onaj u kome učestvuje
čitav narod "no budući da ne mogu svi u zajednici koja premašuje veličinu nekog malog grada
osobno sudjelovati, osim u neznatnom delu javnih poslova, proizilazi da idealan tip savršene
vladavine mora biti predstavnički". Začetak principa političke reprezentacije najneposrednije je
vezan za instituciju parlamenta, odnosno izabranih narodnih predstavnika, kao i političkih partija
koje pripremaju i sprovode taj izbor. Različite grupe sa srodnim interesima i uverenjima
oblikovale su se u formi političkih partija, koje agregiraju različite interese sa ciljem da zodobiju
poverenje građana (naroda) na izborima kako bi vodili ili obavljali javne poslove.
60. Ko predstavlja ili kako predstavlja?
Pitanju reprezentativnosti u parlamentu prilazi se na dva načina. Jedan od načina je

viđenje predstavničkog tela kao ogledala društva ("mikrokosmosa"), pri čemu je važno da sastav
parlamenta adekvatno predstavlja socijalnu strukturu društva (muško - žensku, urbano - ruralnu,
srednji slojevi - radnici, crnci - belci). Prema drugom shvatanju, predstavnici su izabrani od
strane građana (naroda) da zastupaju njihove interese, pa je manje važno oslikavanje i
preslikavanje socijalne strukture u parlamentu, već više način zastupanja interesa. Hana Pitkin, u
svojoj knjizi Koncept reprezentacije nudi korisnu sliku za razjašnjenje pojma predstavništva. Po
njoj, reprezentacija može biti formalna i suštinska. Formalna koncepcija reprezentacije rešava
pitanje odnosa između predstavnika i predstavljenih na apstraktan način. U formalnom smislu
razlikuje se da li su predstavnici ovlašćeni od strane predstavljenih ili su im odgovorni, mada je
moguće i jedno i drugo. Hana Pitkin dodaje dve "suštinske kategorije" reprezentacije,
"zastupanje" i "zalaganje". Kod zastupanja reprezentacija je simbolička, predstavnici su ili
"simbol" birača, kao što je papa simbol crkve, ili kralj simbol zemlje, ili su predstavnička tela
"minijatura naroda u celini". Kod kategorije zalaganja nije toliko važno ko su predstavnici već
kako se predstavlja, odnosno za šta se oni zalažu. Onaj koji predstavlja može biti delegat ili
poverenik. Delegat je jednostavno samo glasogovornik, glasnik, izglasnik postavljen od strane
onih koje postavlja. Njegov mandat je vrlo ograničen i podvrgnut pozivu. Poverenik ima
ovlašćenja da deluje sa izvesnom slobodom u ime onih koje predstavlja. Poverenici služe kao
54
aktivni tumači koji u svom delovanju kombinuju interese svojih birača, interese cele zemlje i
svoja moralna i intelektualna stanovišta. Pod uslovom da uživa njihovo poverenje (legitimnost),
može da tumači njihove interese po vlastitoj volji. Birači se opredeljuju za onoga ko im uliva
poverenje i za koga osećaju da će donositi dobre odluke o tome prršta je dobro za lokalnu
izbornu jedinicu ili region prema sopstvenoj proceni. Za ovaj model je važna debata (diskusija),
a ne samo odluke (glasanje). Delegati se više drže instrukcija. Ponašanje izabranih predstavnika
u parlamentu, naročito prilikom glasanja, otvoreno je na samom početku istorije parlamentarnog
života. U britanskom parlamentu u tu svrhu postoje partijski bičevi koji podsećaju poslanike na
partijsku lojalnost. Vođe partija su obično i šefovi poslanički grupa, premijeri vlada ili ministri,
ako je vlada koaliciona, ili šefovi vlade u senci. Glavni zadatak šefova poslaničkih klubova jeste
da očuvaju partijsku disciplinu prilikom glasanja. Drugi važan izvor kontrole koji stoji na
raspolaganju partijskoj oligarhiji jeste prilikom sledećih kandidatura bilo za parlament ili vladu.
Birači zahtevaju da se predstavljaju mišljenja. Sve manje se zahteva da nosioci mandata i
partijske vođe budu društveno reprezentativni. Javni interesi postaju stvar procene izabranih
predstavnika. Odgovor na pitanje ko je konačni sudija o tome da li vladina akcija odgovara
javnom interesu? Odgovor je: publika. Bez publike nema republike
61. Odnos između predstavnika i predstavljenih (principal agent). Slobodan ili imperativni
mandate
Tri ključne uloge predstavničkih tela su: povezivanje i predstavljanje, nadzor i kontrola, i
stvaranje politika. Za obavljanje prve uloge - povezivanje i predstavljanje, zakonodavna tela
služe kao "agent" građana koje predstavljaju i ocekuje se da deluju u njihovom interesu. Agent
obavlja ulogu u ime nekog - "principala". U drugoj ulozi - nadzora i kontrole, legislative postaju
"principali" jer posmareaju, nadziru i kontrolišu izvršnu vlast (koju su najčešće izabrali). U
obavljanju treće uloge - donošenje zakona i stvaranja politika, ona mogu biti i principal i agent.
Građani kontrolišu i nadziru parlament a parlament kontroliše izvršnu vlast. Kada je reč o
predstavljanju, zastupnici su odgovorni za reprezentovanje i zagovaranje interesa svojih birača.
Građani biraju predstavnike da bi umesto njih štitili i ostvarivali njihove interese. Drugim
rečima, mogu se izdvojiti generalna i specifična reprezentacija. Generalna reprezentacija znači
da partije agregiraju mišljenja biračkog tela, nastojeći da se mišljenja birača prevedu u predloge
javnih politika i u slučaju da partija bude izabrana, kako se oni mogu implementirati
(realizovati). Specifična reprezentacija je ona u kojoj članovi parlamenta brane ili zagovaraju
interese posebnih grupa ili individualnih građana u društvu. U odnosu na ponašanje izabranih
predstavnika u parlamentu, mandat poslanika može biti slobodan i imperativa. Slobodan mandat
ne obavezuje zastupnika da u raspravama i glasanju u parlamentu obavezno poštuje i sledi
mišljenja i interese birača koji su ga izabrali. Kod imperativnog ili vezanog mandata izabrani
predstavnik je zastupnik konkretne izborne jedinice ili grupe birača i prilikom rasprava ili
glasanja dužan je da se drži instrukcija. Izričit (imperativni) mandat znači da je dobijeno
uputstvo da se nešto učini ili kaže. Izabrani predstavnici imaju široke mogućnosti da, u skladu sa
svojim mišljenjem, deluju u najboljem interesu svojih birača. Oni imaju slobodu samostalnog
delovanja, ali pod uslovom da rade u interesu svojih birača, o čemu će oni suditi i presuđivati.
Odluka u parlamentu je finalni deo kome prethodi debata u parlamentarnim odborima. Kršenje
izbornih obećanja se često tumači promenom okolnosti ili krije iza koalicionih vlada u kojima je
odgovornost pojedinih aktera manje vidljiva. Uloga poslanika, naročito iz redova partija koje ne
55
učestvuju u vladi, jeate da vladu čine odgovornom, da joj postavljaju pitanja i podstiču da radi u
interesu građana.
62. Ciljevi predstavništva: ličnost/interesi/grupe
Pitanje predstavništva kasne moderne naglašava razliku između ličnosti i interesa.

Građanski republikanizam ide u pravcu predstavljanja ličnosti, dok liberali idu u pravcu
predstavljanja interesa. Interese, međutim, mogu imati različiti činioci u jednom društvu.
Levičari podsećaju da interese imaju socijalne grupe (radnici, poljoprivrednici, trgovci),
utilitaristi i liberali smatraju da interese mogu imati samo pojedinci. Reprezentacija može
obuhvatiti nekoliko stvari: autorizaciju, delegaciju, zastupništvo i obavezu. Birači žele da biraju
one sa kojima dele druge političke identitete, kao što su etnicitet, jezik, pol, klasni ili socijalni
status. Često se javljaju zahtevi da parlament reflektuje društvo koje predstavlja. Među različitim
zahtevima za predstavljanjem pojedinih manjina jeste i proporcija (procenat), na primer, žena u
parlamentu. Za adekvatnije predstavljanje različitih društvenih grupa koriste se mehanizmi
afirmativne akcije. Heterogena društva obično koriste proporcionalni izborni sistem. Za
predstavljanje grupe primenjuju se mehanizmi garantovanja određenog broja mesta u
parlamentu. Moguća je i primena obezbeđivanja određenih kvota na izbornim listama partija za
manje predstavljene grupe (žene 30%) ili ukidanjem izbornog cenzusa za manjine (koji važi za
druge). U konsocijalnoj demokratiji, manjinama se dopušta pravo veta. Problemi kod ovog
pristupa nastaju prosto kad se postavi pitanje koje grupe nastoje da budu predstavljenje. Drugo,
ovakvo predstavništvo krši demokratsko načelo jednakosti pojedinca. Grupno predstavništvo se
primenjuje kada druge prihvatljivije mogućnosti ne rešavaju problem, i ne koriste se više ni duže
nego što je neophodno. Primedbe na grupno (posebno) predstavništvo su da ono "balkanizuje"
ljude, da "esencijalizuje" ljude. Izbor određenog principa ili metode zavisi od socioekonomskih,
demografskih, kulturnih, istorijskih razlika i tradicije različitih država. Po Robertu Dalu,
političke institucije savremene predstavničke demokratije su :
1. Birani predstavnici
2. Slobodni, pošteni i učestali izbori
3. Sloboda izražavanja
4. Alternativni izvori informacija
5.Autonomija udruženja
6. Sveoubuhvatno građansko pravo
Krucijalna komponenta za razumevanje kako se predstavljanje odvija jesu uticaji političkih
institucija, pre svega izbornih sistema. Savremene demokratije su predstavničke demokratije, a u
njima političke partije su primarne institucije u posredovanju između građana i političke vlasti,
odnosno između društva i države. Građani obično biraju partije koje posreduju između birača i
izabranih predstavnika.
Politička reprezentacija doživela je kritike elitista, liberal, levičara i desničara. Getano
Moska tvrdi da birači ne biraju svoje predstavnike, već predstavnici sami sebe biraju pomoću
birača. Za Roberta MIhelsa, predstavljanje znači vladavina predstavnika nad predstavljenima.
Liberalna kritika koja dolazi od Aleksisa Tokvila ukazivala je na opasnost od tiranije većine.
Klod Lefor smatra da se vlast u demokratiji ne nalazi u rukama naroda – ona je “prazno mesto”.
Danas je mnogo većem broju ljudi omogućeno da glasaju. Žene su stekle biračko pravo posle
WW1 i punoletni građani sa osamnaest godina tokom 60’. Širenje biračkog prava imalo je glavni
uticaj na reprezentaciju. Ljudi sa relativno sličnim pogledima i interesima obrazuju političke
56
partije. Reprezentativna demokratija uravnotežuje participaciju i reprezentaciju, odnosno učešće

građana i njihovo predstavljanje, harmonizuje artikulisanje pojedinačnih i grupnih interesa sa
opštim dobrom zajednice, a predstavnici izabrani na opštim, tajnim, učestalim izborima na
određeni vremenski period ponašaju se kombinujući interese, stave i poglede svojih birača sa
sopstvenom promenomm, izražavajući odgovorno ponašanje i brinući za javni interes.
POLITICKE PARTIJE I IZBORI
63.Pojam, poreklo, nastanak i definisanje politickih partija
Politicke partije su kljucna posrednicka strukturaizmedju drustva i drzave. Politicke

partije su najvazniji pojedinacni instrument za pretvaranje drustvene moci u politicku moc.
Partije su cesto i glavna sedista moci u drustvu. Partije su piramidalne organizacije moci.
Partijski odnosi su odnosi moci, kako izmedju partija tako i unutar partija. Na politicke partije
uticu politicke institucije i drustveni kontekst. Na partije i partijske sisteme uticu dve grupe
faktora: socijalno-strukturalni i institucionalni. Iako je uticaj socijalne strukture tesko testirati,
ipak je gotovo opsteprihvaceno das to je vise socijalnih rascepa u drustvu postojace i veci broj
partija. Kada je rec o uticaju politickih institucija na partijski sistem, nesumnjivo je najveci uticaj
izbornog sistema. Pristup proucavanja politickih partija dominantno je uporedan. Sartori nudi
princip “relevantnih partija” kao predmet analize, Laakso i Taagepera su ponudili formula
izracunavanja “efektivnog broja partija”. Skot Mejnvoring govori o “institucionalizovanosti
partija”. Klasicne studije o politickim partijamapocinju sa istrazivanjemunutrasnjih odnosa,
organizacije u unutarstranacke demokratije.Sejmon Martin Lipset i Stejn Rokan su medju prvima
pokusali sistematizovanu i komparativno-istorijsku analizu nastanka partijskih sistema u
zapadnoj Evropi temeljenu na teoriji rascepa sa “implikacijama za komparativnu politicku
sociologiju”. Moris Diverze i Dzovani Sartori medju prvima postavljaju teorijski okvir za
proucavanje prtijskih sistema. Moris Diverze (kadrovske i masovne partija), Oto Kirhhajmer
(“sveobuhvatne”, Catch-All Party), Ricard Kac i Piter Meir (kartel partije), HerbertKichelt
(klijentelisticke partije), Paneibianko Angelo (izborno profesionalna partija).
Pojam partija vodi poreklo iz latinskog jezika od reči part – deo i partire – deliti i smatra
se da su partije nastale posle američke i francuske revolucije, razvojem parlamentarizma i izbora.
U Americi su prve partije nastale krajem XVIII veka. U zapadnoevropskim zemljama partije su
nastale početkom XIX veka. Političke partije su se kroz istoriju formirale na nekoliko načina.
Jedan od načina je taj što njihovo poreklo možemo tražiti u parlamentarnim grupama i
frakcijama i raznih komiteta u cilju obezbeđivanja ponovnih izbora, održavanja kontakta sa
građanima i njihovog organizovanja. Drugi način je pod uticajem raznih društvenih i političkih
organizacija i grupa, kao što su profesionalna udruženja, crkva, sindikati… koje su na taj način
želele da se aktivnije uključe i da jače deluju na politički život. Ovoj šemi sklon je Diverže.
Nastanak političkih partija vezuje se i za krize u političkom sistemu i proces modernizacije, pri
čemu identifikuju tri vrste kriza: legitimizacije, itegracije i participacije. Partije u zemljama
57
zapadne Evrope nastale su pod uticajem ili u toku krize legitimizacije, ali takođe i u zemljama
koje su se oslobađale koloniijalne vladavine u drugoj polovini dvadesetog veka. Kriza
integracije, prema ovim autorima, podrazumeva rešavanje problema teritorijalnog integriteta
zemlje i težnje kolonijalnih grupa da se ujedine u jednu političku celinu. Pod takvim uticajem
formirane su prve političke partije u Nemačkoj, Italiji, Belgiji.. Kriza participacije izbija kada
obespravljene društvene grupe traže veće učešće i uticaj u političkom životu.
Nakon rušenja komunizma i obnavljanja višeparitizma u novim demokratijama, partije su
nastajale na više načina: transfrormacijom bivših komunista, udruživanjem grupa i pojedinaca,
fuzijom prethodno postojećih organizacija, rascepom unutar neke partije , transformacijom
nevladine organizacije u partiju i kao izborni štab predsedničkog kandidata. Demokratizacija se
odvija lakše ako se kompeticija i konkurencija razvijaju pre participacije. “Kultura sećanja” je
najbolji odgovor na kritiku das u partije parcijalni pogled i da dele ljude, jer su nacistička partija
i komunistička partija bile stopljene sa državom. Partija i država su bile jedno te isto te
opozicione partije nisu bile moguće. Nakon pluralizacije društva, postkomunističke stranke
nastaju više kao project političkih elita i intelektualnih elita i disidentskih krugova, nego iz
društvenih pokreta i dubljih rascepa. Iako partije nisu nastale na linijama društvenih rascepa kao
u Zapadnoj Evropi, birači su se svrstavali duž određenih podela koje su preovladale u društvu.
Za političke partije je karakteristično postojanje organizacije, članstva, ideologije težnje
za vršenjem vlasti i ostvarivanje interesa osređenih društvenih grupa, ali i svojih interesa.
Političke partije su usmerene ka državi. Rukovodstvo predstavlja uzak krug ljudi. Političke
partije su autonomne u odnosu na ostale subjekte u društvu. Političke partije su političke
organizacije koje su manje – više dobrovoljne i javne sa ciljem da putem izbora osvoje vlast i
tako ostvare pojedinačne i opšte interese. Partije su sredstvo osvajanja ili održavanja vlasti,
posrednik između građana i države.
Političke partije žele da se prikažu kao predstavnici i zaštitnici širih društvenih interesa.
To je izraženo kod masovnih partija koje žele da “štite “zajedničke interese ii da budu zaštitnici
javnog dobra.
64. Društveni rascepi i oblikovanje partija i partijskih sistema
Sociostrukturni pristup u oblikovanju partija i partijskih sistema oslanja se na teorije društvenih

rascepa koje počinju sa Lipset – Rokanovom klasičnomm studijom Struktura rascepa, partijski
sistem i opredeljivanje birača. Rascepi uključuju društvene podele koje dele ljude na osnovu
socijalno – strukturalnih karakteristika, kao što su zabimanje, status, religija i etnicitet. Rascepi
moraju biti organizaciono izraženi, pri čemu su potrebni preduzetnici da mobilišu mase, na nekoj
ideologiji, kulturnom i socijalnom kapitalu. Ako su parije preduzimači oniće obaljanjem svojih
funkcija kanalisati i mobilisati birače duž određenih linija rascepa i tako uticati na društvenu
strukturu. Kroz partijske sisteme i izborne kampanje reglektuju se ne samo sadašnje okolnosti
već i njihovi istorijski koreni, socijalne i ideološke veze sa pojedinim društveniminteresima.
Svoju teoriju Lipset i Rokan temelje na četiri rascepa
58
1. Rascep centar – periferija. Počinje od 16 veka i razvija se do 19. i 20. veka.

Rezultat je nacionalnih revolucija i pri tome nastaju etničke i na jeziku zasnovane
partije (Blok Kvebek). Ovaj rascep oblikovan je između dominantne nacionalne
kulture naspram etničkih, religijskih i jezičkih manjina u perifernim regionima.
2. Rascep država – crkva. Počinje od 26. veka i dostiže svoj vrhunac u vreme
građanskih revolucija 18. i 19. veka (Austrijska narodna stranka). Kao posledica
ovog rascepa nastaju religiozne partije. Ovaj rascep oblikovan je i standardizovan
između nacionalne vlade i tradicionalnog uicaja Katoličke crkve. Crkva je
nastojala da očuva stečene pozicije i privilegije.
3. Selo – grad. Potiče iz 19. veka i rezultat su industrijske revolucije. Kao posledica
nastaju agrarne partije: konzervativne i liberalne partije (Poljska seljačka narodna
stranka). Rascep je nastao između ruralnih i agrarnih interesakojima su se
suprotstavljali ekonomski interesi rastućeg sloja industrijskih preduzetnika.
Konflikt između zemljoposednika i industrijalaca doveo je do oblikovanja
agrarnih, liberalnih i konzervativnih stranaka.
4. Rascep rad – kapital. Počinje u 19. veku i rezultat je industrijske revolucije, sve
do prve polovine dvadesetog veka. Na ovom rascepu nastaju socijalističke i
komunističke partije. Rascep vlasnici – radnici razvoja i takođe je product
industrijske revolucije. Klingeman i ostali naglašavju da je ovaj rascep naročito
podstakut Ruskom revolucijom i bio je veoma važan za razvoj radničkih partija
razvijenih zemalja u “revizioniste” – socialdemokrate i “radikalne” komuniste.
Ovaj rascep baziran je na “klasnom konfliktu” između raddničke klase i srednjih
slojeva sastavljenih od vlasnika.
Ova četiri rascepa su plod triju revolucija u procesu stvaranja nacija. Reformacije kao
verske revolucije, Francuske revolucije kao političke revolucije i Industrijske revolucije.
Samo je četvrta dimenzija je postojala u svim zemljama. Jedan od ključnih zaključaka
Lipseta i ROkana je da “partijski sistemi iz 60’ odražavaju, uz neznatne izuzetke,
strukture društvenih rascepa iz 90’”. Ovo je poznato kao zamrznuta hipoteza ili zamrznuti
partijski sistem. Nakon 70’ i 80’ 20-tog veka, desile su se promene koje su dovele u
pitanje da li je ova hipoteza održiva u potpunosti. Počelo je da se govori o odmrzavnaju
hipoteze. Odmrzavanje rascepa među prvima je primetio Danac Pedersen u Danskoj,
Norveškoj i Holandiji.
65. Teorije partijskih sistema; Političke institucije i partijski sistem; Međuuticaj izbornih i
partijskih sistema
59
Teorija partijskog sistema se izvodi iz konkurencijsko – kompetitivne paradigme

(Šumpeter i Dauns). Partije su konkurentska sedišta moći u društvu. Interakcija i kompeticija
stranaka odvija se u nekoliko arena: izbornoj, parlamentarnoj i ukupnoj društvenoj. Sartori uvodi
pojam “relevantnih stranaka”. Važno pitanje vezano za relevantnost partija jeste kakav je njihov
koalicioni potencijal. Koalicioni potencijal stranke predstavlja i stepen njene prihvatljivosti za
druge stranke. Sartoriklasifikuje partijske sisteme na sisteme niske fragmentacije, sa manje od
pet partija, i sisteme visoke fragmentacije sa više od pet partija. Na osnovu toga on dalje pravi
klasifikaciju na:
1. Jednopartijske sisteme
2. Sisteme sa hegemonističkom strankom
3. Sistemi sa predominantnom partijom
4. Dvopartijski sistemi
5. Sistemi sa ograničenim pluralizmom
6. Sisteme sa ekstremnim pluralizmom
7. Atomizovane sisteme
Podelu kompetitivnih sistema Sartori pravi u tri zadnje grupe: Umereni, ekstremni i atomizovani
pluralizam.
Različite institucije utiču na partije i partijske sisteme:
1. Teritorijalna organizacija države. Federalizam multiplikuje arene u kojima se partije
takmiče, utiče na prirodu kompeticije, na način donošenja odluka, distribuciju sredstava i
ispoljavanje veto moći
2. Struktura egzekutive, distinkcija između parlamentarnih i polupredsedničkih sistema je
karakteristična za Evropu. Postoje razlike u odnosu na proaktivni ili reaktivni veto
neposredno izabranog predsednika, odnosno da li može da predlaže zakone ili ih samo
odbija.
3. Organizacija parlamenta
4. Ustavni sud, koji može suspendovati neke zakone i donositi druge važne i obavezujuće
odluke.
5. Institucije direktne demokratije, poput referendum i narodnih inicijativa, koje političke
partije mogu da koriste u različite svrhe.
6. Zakoni o političkim partijama, o izboru narodnih poslanika, o finansiranju partija..
7. Način regulisanja medija
8. Interesne grupe i njihovo regulisanje
Diveržeov zakon odnosi se na neposrednu vezu između izbornog i partijskog sistema. Prva važna
Diveržeova propozicija glasi: Jednokružni prosti većinski izborni sistem favorizuje dvopartijski
sistem. Druga važna Diveržeova proporcija glasi: Većinski dvokružni sistem i sistem
proporcionalne reprezentacije favorizuju višepartizam. Prva Diveržeova propozicija je “zakon” a
druga “hipoteza”. Diveržeovi zakoni pokazuju tendencije i nazivaju se tedencijskim zakonima.
66. Nedemokratske tendencije u partijama
60
U gotovo svim partijama prisutne su liderske tendencije i težnja šefa stanke da u svojim rukama
akumulira što više ovlašćenja u donošenju ključnih odluka, kao i da akumulira i distribuira
partijsku moć. Lideri imaju presudnu ulogu u političkim partijama: dugo se zadržavaju na
vodećim položajima, simbolizuju program i organizaciju i imaju značajnu ulogu prilikom
opredeljivanja birača. Lider partije postavlja sebi odane ličnosti na ključne pozicije.
Robert Mihels u svojoj knjizi Sociologija partija u savremenoj demokratiji ukazuje na
oligarhijske tendencije u političkim partijama. Mihels polazi od toga da svaka organizacija
nezaobilazno gradi jedan vodeći sloj a da nije u mogućnosti da taj isti sloj kontroliše efikasno na
duži period. Rezime Mihelsove analize čini ideja “gvozdenog zakona oligarhije”, koji Mihels
iskazuje na sledeći način: “Sociološki temeljni zakon, kojem su političke partije – reč politika
ovde se ne uzima u najširem smislu - bezuslovno podređene može; najkraće formulisan,
otprilike ovako glasiti: “Organizacija je majka vladavine izabranih nad biračima, oponumoćenika
nad oponumoćiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegiraju.” Demokratija ne može bez
organizacije, a jačanjem organizacije nastaje demokratija, odnosno “ko kaže organizacija kaže i
tendencija ka oligarhiji”. Geneza nastanka vođstva u partijama sastoji se u tome da vođa osniva
partiju i priključuje sebi svoje istomišljenike i sledbenike.
Partije, odnosno njihovi ključni ljudi, drže najvažnije pozicije u parlamentu vladi i
državnim službama. U tom unutrašnjem rukovodećem jezgru partija leže stvarni centri moći.
Partokratija u bukvalnom prevodu znači vladavinu partija, odnosno stanje političkog sistema u
kojem su političke partije u prevlasti nad “konstitucionalnim državnim telima”. Okupiranje
države od strane vladajuće partije ili partija vodi ka partijskoj državi.
67. Političke partije i demokratija
Moderna demokratija je nezamisliva bez političkih partija. Dnas nema nijedne slobodne
zemlje bez višepartizma. One su sredstvo kontrole vlasti, pretendovanja na političku vlast ili
vršenja same vlasti. Unutarpartijska (ne)demokratičnost se može posmatrati kroz poštovanje
partijske procedure, statute, načina unutarpartijskih izbora, ovlašćenja lidera, javnosti delovanja,
sprovođenje partijskog programa. Partijski sistem je podsistem političkog sistema. One spadaju u
glavne subjekte politike jer su nosioci izbora i kampanja, oblikuju parlament i vladu, kao i
državu u celini. Glavne političke odluke dolaze iz političkih partija.
Političke partije su u svojoj unutrašnjoj strukturi uglavnom nedemokratske. Đura Šušnjić
kaže “Današnja demokratija ne može bez partije, ali parija može bez demokratije”. Političke
partije moraju da vladaju i da preuzimaju odgovornost za vladanje. Programi partija predstavljaju
se građanima putem izbornih kampanja. Profesionalizacija izbornih kampanja u poslednjih
nekoliko decenija išla je od oslonjenosti na članstvo u pravcu oslonjenosti na novac i
profesionalce. Za stranke ostaje da važi pravilo: možete da gubite članove samo nemojte da
gubite birače, ali ako gubite članove ko kaže da nećete izgubiti i birače. Razvoj sredstava
masovnog komuniciranja primorao je partije i političare da mnogo više brinu o svom imidžu i da
vode računa o odnosima sa javnošću. Nezadovoljstvo brzinom sprovođenja demokratskih
61
reformi i neispunjenim obećanjima vodilo je razočaranju građana. Ono se manifestovalo na

različite načine od rezignacije, cinizma i povlačenja iz politike, preko smanjenja izlaska na
izbore, do opadanja učestvovanja u politici. Razočarenje se manifestovalo u reakciji protiv onih
na vlasti, ali je poprimilo oblik i razočarenja u demokratiju, jer je demokratija rešenje za problem
diktature i tiranije, ali ne i za sve ostalo. Partije su nužan ako ne i idealan instrument demokratije.
U odnosu na globalne društvene promene, partije uče daa se adaptiraju novim ideološkim i
političkim pozicijama inkorporirajući nova pitanja i nove zahteve. Političko tržište je okrenuto ka
zahtevima. Građani kao subjekti postali su građani kao potrošači. Opada partijska identifikacija,
smanjuje se članstvo, izlaznost na izbore, rate podrška novim partijama i organizacijama protiv
establišmenta, ekstremnoj levici i desnici… Sa aspekta procesa političkog odlučivanja,
organizacijje izbora, parlamentarnog života i izvršne vlasti i ukupnog funkcionisanja političkih
institucija, političke partije danas imaju značajniju ulogu nego što sui male vek ranije. Partije
mogu donositi zakone koji im odgovaraju. Tako se može tumačiti tendencija sve većeg
finansiranja partija.
68. Izbori i izborni sistemi
Putem izbora se odlučuje ko će bolje predstavljati građane, vrši se odabir političkih

predstavnika i nosilava političke vlasti. Izbori pretpostavljaju slobodno opredeljicanje građana.
Bez slobode izbora nema političke slobode a ni demokratije. Pretpostavlja se da su na taj način
građani sami odgovorni za ishode svojih odluka, svaki građanin je gospodar svoje sudbije i svaki
pojedinac najbolje poznaje svoje interese. Glasanje individualni čin i individualni izbor
pojedincaIzbori predstavljaju jedan od najznačajnijih oblika legitimizovanja političke vlasti i
učešća građana u političkom odlučivanju. Savremena ttendencija je da se reprezentativna
demokratija identifikuje sa izborom. Izbori su osnov demokratske legitimnosti vlasti. Iz njih
proizilazi pravo na vladanje ili odobrenje većine da se govori i deluje u njihovo ime. Demokratija
je vladavina na određeni vremenski period. Bez učestalih izbora, građani bi izgubili visok stepen
nadzora nad izabranim predstavnicima. Održavanje izbora u pravilnim intervalima daje šansu
građanima da iskaže svoj pristanak ili otkaže ovlašćenje izabranim predstavnicima, da ih nagradi
ili sankcioniše. Postoje razne podele i vrste izbora: demokratski i nedemokratski, posredni i
neposredni, kompetitivni i nekompetitivni, javni i tajni, pošteni i nepošteni, većinski,
proporcionalni i mešoviti. Sa obzirom na nivo ili vrstu organa vlasti koji se bira razlikuju se:
parlamentarni i predsednički, pokrajinski i lokalni. Izbori mogu da budu redovni i vanredni. Po
instrumentalnim teorijama, izbori su sredstvo osvajanja vlasti, po funkcionialističkim, način
postizanja konsenzusa, ili uspostavljanja ravnoteže između društva i države. Izbori obuhvataju tri
faze i to: process kadidovanja, process glasanja (pojedinačno odlučivanje birača) i način
raspodele mandata. Proces kandidovanja rešava pitanja ko treba da bude kandidat. Kandidaati se
mogu sami kandidovati, mogu ih predložiti grupe građana ili političke partije.
Izborni sistem je mehanizam transponovanja glasova u mandate, određivanja pobednika i
gubitnika izbora, odnosno političkih predstavnika. Izbori sistem reguliše da li će birač glasati za
stranku ili za ličnost. Jedan od prvih tekstova, pod nazivom Uticaj izbornih sistema na politički
62
život, napisao je Moris Diverže. Izborni zakoni su skup pravila koja regulišu process izbora od
izbornog prava, raspisivanja izbora, nominacije kandidata, partijske kampanje, načina glasanja,
brojanja glasova i njihovog transponovanja u mandate. Izborno pravo i izborna regulacija su
pojmovi širi od izbornog sistema jer obrađuju čitav niz pitanja vezanih za izbornu procedure,
biračko pravo, birački spisak, izbornu kampanju.. Izborni sistem u osnovi može biti većinski i
proporcionalni a njihovom kombinacijom nastaje mešoviti. Kod većinskog sistema razlikujemo
sistem relativne većine i sistem apsolutne većine. Izborni sistemi se mogu svrstati u tri glavna
tipa: većinski proporcionalni i mešoviti. Većinski izborni sistemi dele se na većinski sistem
proste većine i većinski sistem apsolutne većine. Za većinski izborni sistem proste većine
karakteristično je da postoji onoliko izbornih jedincia koliko predstavnika treba da se izabere.
Svaki birač raspolaže sap o jednim glasom kojim se opredeljuje za jednog kandidata izabran je
kandidat koji je dobio najveći broj glasova. Teorijski moguće je dad a stranka koja dobije
najveći, apsolutni broj glasova nema većinu u parlamentu, jer nije uspel da pobedi u većini
izbornih jedinica. Ovaj sistem pogoduje stvaranju dvopartijskog sistema, jednostranačkih vlada,
dok su koalicione vlade kod ovog izbornog sistema retke. Kod jednomandatnih izbornih jedinica
bira se ličnost koja predstavlja lokalnu izbornu jedinicu. Određivanje nejednakih izbornih
jedinica može iskriviti izraz volje birača bilo da je to posledica slučaja i tradicije ili manipulacije
vlasti. Većinski izborni sistem apsolutne većine predviđa uglavnom izbor po jednog kandidata u
svakoj izbornoj jedinici, pri čemu je izabran kandidatsamo ako u prvom krugu osvoji apsolutnu
većinu (50% + 1glas). Ako ne osvoji u prvom krugu održava se drugi krug izora. U drugom
krugu može biti zahtevana prosta ili apsolutna većina glasova. Ovaj sistem karakterišu stabilne
većine, teži formiranju više partija koje su u koaliciji jedna sa drugom. Većinski dvokružni
sistem na snazi je u Francuskoj i Austriji. Proporcionalni izborni sistem ima za cilj da sve
društvene grupe budu adekvatno zastupljene u parlamentu, srazmerno broju glasova koje dobiju
na izborima. Birači se opredeljuju između različitih partija koristeći proporcionalni izborni
sistem. Kod otvorenih lista birači mogu izraziti otvorene preference za određenog kandidata.
Proporcionalni sistemi se razlikuju po tome da li su izborne liste otvorene ili zatvorene, koliki je
izborni cenzus, koja izborna formula se korisiti ua transponovanje glasova u mandate i koliko
ima izbornih jedinica.. Proporcionalni izborni sistemi koriste dve vrste formula ili metoda za
preračunavanje glasova u mandate: “sistem najvećeg proseka” i “sistem najvećeg ostatka”.
Proporcionalni sistem olakšava zastupljenost različitih mišljenja u parlamentu pri čemu jedna
stranka veoma retko raspolaže apsolutnom većinom. Mešoviti nastaje kombinacijom dva
segmenta većinskog i proporcionalnog sistema. Kod ovih izbornih sistema birači najčešće imaju
po dva glasa na raspolaganju i mogućnost da glasaju i za kandidata i za partiju. Mešoviti izborni
sistemi razlikuju se po tome kakav je odnos većinskog i proporcionalnog segmenta. U Andori,
Senegalu, Rusiji i Ukrajni taj je odnos 50:50. Mešoviti sistem se koristi u Nemačkoj, Novom
Zelandu, Škotskoj i Velsu. Birači biraju lokalnog predstavnika koristeći većinski, a za drugi dom
biraju kandidata koristeći sistem partijske liste.
69. Izbori kao osnovno sredstvo i pretpostavka demokratije; biračko pravo
63
Savremena demokratija pravoshodno je predstavnička demokratija u kojoj narod,

odnosno građani ne vladaju već biraju predstavnike kojima poveravaju obavljanje određenih
poslova na određeni period. Demokratske države su one koje sprovode redovne izbore koji
omogućavaju da se izaberu i uklone oni sa vlasti. Za Morisa Diveržea demokratija je “vladavina
putem poštenih i slobodnih izbora”. Sam značaj izbora reflektuje distribuciju političke moći.
Izbori su mehanizmi transfera raznih vrsta društvene moći u legitimnu političku moć. U
minimalnom konceptu, demokratija je takmičarska borba za glasove naroda. Rodonačelnik ovog
pristupa je Jozef Šumpeter. Izbori koji obuhvataju i čin glasanja, predstavljaju samu srž
demokratije. To je način da najveći broj ljudi izabere svoje predstavnike i na taj način utiče na
formiranje i oblikovanje vlade ali i javnih politika. Kao prvo, kroz racionalno ekonomsku prizmu
čin gladanja uključuje utrošak energije i vremena, planiranje i koordiniranje jednih događaja u
odnosu na druge. Drugo, glasanje zagteva i podrazumeva odluku i opredeljivanje koje može biti
“za” ili “protiv”, “da” ili “ne” za partiju ili kandidata. Izborna odluka obično uključuje i emocije
koje mogu biti u vidu straha, partijske lojalnosti, identifikovanja sa određenom grupom. I na
kraju čin glasanja je jedna afirmacija da demokratija nije laž, već da se glasovi broje i da čovek,
svojim glasom, zaista može uticati na konačan ishod. Izborni sistem jedna je od principijelnih
razlika između dva glavna modela demokratije većinskog i konsensualnog.
Postojanje opšteg prava glasa smatra se jednim od “najosnovnijih demokratskih
instrumenata”. Učešće u političkom životu sa pravom glasa imali su ograničeni, uglavnom
aristokratski slojevi društva. Vremenom se biračko pravo postepeno širilo, naročito krajem 19 i
početkom 20 veka. SAD su među prvim državama liberalizovale biračko pravo. Ovaj proces
širenja prava glasa u Evropi bio je nešto sporiji. Socijalni rascepi bili su polarizovaniji. Evropska
aristokratija odbijali su mogućnost da radnička klasa glasa za njih. Ovde je bilo reči o širenju
biračkog prava od privilegovanih slojeva na celokupno odraslo, muško i belo stanovništvo.
Očigledno je da je još uvek veliki procenat stanovništva ostao bez prava glasa, a time i isključen
iz političkog života. Žene i crno stanovništvo i dalje su ostali bez prava glasa. Žene su stekle
biračko pravo najpre u Britaniji 1918, Nemačkoj 1919, SAD 1920, a u Francuskoj tek 1944. Od
1970u zapadnim demokratijama dozvoljeno je biračko pravo svim odraslim sa napunjenih
osamanaest godina. Širenje biračkog prava i opšte pravo glasa dovelo je do stvaranja masovnih
političkih partija. Čak i nakon toga, danas, ostaju otvorena pitanja građanskih i političkih prava,
apartida, emigranata, izbeglica i raseljenih lica.
70. Izborna manipolacija – izbori bez demokratije; Fer i pošteni izbori
Postoje razne strategije kojima se izborni uslovi mogu oblikovati sebi u prilog, kada se granice
izbornih jedinica prilagođavaju partiji, kako bi se povećali izgledi da se osvoji što više mesta.
Džerimandering je oblikovanje izborne jedinice sa ciljem da se prilagodi interesima onog ko ga
oblikuje. Pojam potiče od guvernera Masačusetsa Elbridža Gerija. Džerimandering je uglavnom
vezan za neproporcionalne izborne sisteme u kojima se u izbornoj jedinici bira jedan
predstavnik. Za jedan broj zemalja 25 godina je vodilo ka uspostavljanju nekakve forme
64
demokratije, ali je istovremeno došlo do rađanja jedne nove forme autoritarizma koji nije poput
klasičnih jednopartijskih, vojnih ili ličnih diktatura. Ovi režimi imaju neku formu pluralizma,
međupartijske kompetencije i izbora, ali nema dovoljno osnova da mogu biti smatrani
demokratskim režimima. Ovi režimi se mogu nazvati izborni autoritarizam nego izborna
demokratija. Po Šedleru ovi režimi nastoje da:
1. Uzrokuju fregmentaciju opozicije, ne dozvoljavajući da se ona ujedini, ojača i nastupi
kao prava alternative aktuelnom režimu;
2. Oni su mešavina slobode i kontrole;
3. Ishod izbora može se kontrolisati sužavanjem biračkog prava, proterivanjem građana,
manipulacijama i brisanjem biračkih spiskova;
4. Birači mogu biti izolovani od spoljnih pritisaka
5. Moć novca utiče na izbore, a može i kupovati siromašne birače;
6. Čak i kada predizborni uslovi omogućavaju slobodne i fer izbore, izborna krađa može
biti prisutna u samom administrativno – tehničkom procesu izbora.
Autoritarni vladari prilagođavaju sebi izborna pravila. Čak i kada uđu u parlament, izabrani
predstavnici mogu biti pod kontrolom tutorskih vlasti, neodgovornih gospodara sa jasnimm
primerom “vojnog starateljstva”. Kako poentira Šedler: “Izbori su značajne vežbe demokratske
vlasti samo ako birači mogu podariti izabranim funkcionerima stvarnu vlast”.
Distinkcija između kompetitivnih i nekompetitivnih režima ključna je razlika među
izbornim autoritarizmima. “Dok je demokratija sistem u kojem partije gube izbore”, izborni
autoritarizam je sistem u kojem opozicione partije gube izbore. Dok su u kompetitivnimm
izbornim sistemima vladajuće partije nesigurne, u nekompetetivnim one su “nepobedive”. U
prvim postoji stvarna borba za vlast, a u drugim je reč o “samopostavljanju” i “samoreprodukciji
moći”. U širokoj porodici izbornih autokratija one se međusobno razlikuju po tome šta u njima
sami izbori stvarno znače i koliki stepen demokratske legitimnosti oni zaista uživaju. Andreas
Šedler odgovara: “Ipak su krajnji arbitri igre vojska i građani. Prvi imaju moć da ih prekinu
silomm, drugi ih mogu podriti svojim glasovima.” U izbornim autokratijama nije bitno ko glasa
već ko broji glasove. Lari Dajmond pravi korisnu analitičku podelu na izbornu demokratiju i
liberalnu demokratiju koja znači veće slobode, transparentnost, poštene izbore, vladavinu prava
od izbornog procesa do svih glavnih aspekata vladavine i artikulacije interesa, kompeticije i
predstavništva.
71. Izborne revolucije i izborni režimi
Demokratija je sistem u kojem i oni koji su izgubili izbore prihvataju poraz. Izbori su
instrument biranja, ali i uklanjanja vlade. U demokratskim , slobodnim i poštenim izborima
opozicione partije imaju mogućnnost da pobede na izborima, odnosno to znači da postoji
nekakva neizvesnost ishoda izbora. Izbori su ne samo život demokratije već i smrt diktature.
Postoji razlika između izbora do kojih dolazi, ili je dolazio, redovnim putem, i vanrednih,
odnosno “iznenađujućih izbora”, kada ih raspisuju oni koji su na vlasti, kako bi iznenadili
65
opoziciju. Do ovakvih izbora se dolazi kada autoritarni vladari vide da legitimnost počinje da im
opada, kada trpe sve veći pritisak i spolja i iznutra, i kada pomoću izbora pokušavaju da obnove
legitimitet verujući da će na taj način produžiti svoju vladavinu. Izbori su osnovni način da se
izabere demokratska vlada. Čak i autoritarne države praktikuju neku vrstu izbora zbog
međunarodne legitimacije. Putem “izbornih revolucija” došlo je do talasa smene vlasti, političkih
promena i procesa demokratizacije u Istočnoj Evropi: U Slovačkoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Srbiji,
Gruziji, Ukrajni i Kirgistanu. Međutim tranzicija od autoritarizma ne mora nužno voditi
demokratiji, već ka nešto liberalizovanijem autoritarizmu. Za režime koji se nalaze u širokom
rasponu između autoritarnih i liberalno – demokratskih koriste se različiti nazivi kao što su:
režimi u procesu demokratizacije, pseudodemokratija, kvazidemokratija, poludemokratija,
kompetitivni autoritarizam… U ovim režimima imamo formaln demokratske institucije, ali
dominiraju autoritarne tendencije. U ovakvim društvima izbori se održavaju uz ograničen
politički prostor za delovanje opozicionih političkih partija i civilnog društva. KLjučno pitanje je
da li izbori i birači mogu podariti izabranim funkcionerima stvarnu vlast. Postoje neke
zajedničke karakteristike izbornih revolucija: stvaranje ujedinjene opozicije; napori da se poveća
broj registrovanih birača i njihova izlaznost i da se poboljša kvalitet biračkih spiskova; nastojanja
da se debata kampanje usmeri na troškove aktuelnog režima i prednosti učešća u opoziciji
članova i građana u celini; priprema za javne proteste u slučaju manipulacija izbora... Mekfol
ističe četiri osnovne karakteristike izbornih revolucija:
1. Nepošteni izbori služe kao katalizator za izborne proteste a ne rat, ekonomska kriza ili
međunarodni faktor.
2. Opozicija je koristila vaninstitucionalna sredstva da bi zaštitila postojeći formalin
demokratski poredak, a ne da bi izazvala stvaranje novih pravila igre.
3. U svakoj od zemalja su vladar i izazivač istovremeno tvrdili da imaju legitimitet.
4. Obe strane ne koriste nasilna sredstva i revolucionarna situacija je razrešenabez nasilja
velikih razmera
Mekfol takođe ukazuje na sedam preduslova koji moraju biti ostvareni kako bi uspeh opozicije
bio moguć:
1. Postojanje poluautoritarnog a ne autoritarnog režima
2. Neophodno je da stari režim ima nepopularnog lidera
3. Ujedinjenost opozicije
4. Stvaranje mogućnosti za nezavisno posmatranje izbora
5. Postojanje nezavisnih medija koji su stvarali paralelne javne sfere
6. Mobilisanje velikih masa
7. Podela unutar snaga bezbednosti
Može se uočiti da ono što izborne revolucije čini osobitim jeste prisustvo masovnih protesta u
prilog ključne karakteristike demokratije: slobodni i fer izbori koji daju opoziciji priliku da
pobedi.
GLOBALIZACIJA I ANTIGLOBALIZACIJA
66
70. Debate o globalizaciji
Globalizacija je univerzalan process ili set procesa koji generiraju međupovezanost i

međuzavisnosz između država i društava povezujući ih u jedan moderan svetski sistem. Ona
uključuje i podrazumeva čitav spektar ekonomske, ekološke i društvene međuzavisnosti kroz
takozvane crosss – border transakcije. Očigledan je porast uloge nedržavnih aktera,
multinacionalnih korporacija, religijskih grupa, nevladinih organizacija i terorističkih grupa u
odnosu na tradicionalnu i dominantnu ulogu nacionalnih država. Kada govorimo o globalizaciji,
reč je zapravo o procesima koji imaju svoje korene u prošlosti, a sam pojam je relativno nov i
figurira od 60’ godina 20. veka, a naaročito od 90’ godina 20. veka, nakon kolapsa komunizma i
SSSR-a, Smatra se da je pojam jako oblikovan pod uticajem ideje Maršala Makluana o
“globalnom selu”. Kako ističe Ronald Robertson, globalizacija kao ideja odnosi se na
smanjivanje sveta, ali i na jačanje svesti o svetu kao celini. Intelektualna rasprava o globalizaciji
razapeta je između priče o modernizmu i postmodernizmu. Individue su transformisane od
proizvođača u potrošače i one zamnjuju klasnu, religijsku i etničku pripadnost.
“Naš način razumevanja i tumačenja sveta se promenio ili traži promenu” - Endru Hejvud
Modernističu misao po Hejvudu, karakteriše utemeljenost, verovanje da je moguće saopštiti

objektivnu istinu i univerzalne vrednosti, obično povezano sa čvrstom verom u progres,
postmodernizam je anti-foundationalism. Vukašin Pavlović “Postmoderističke teorije gledaju na
globalizaciju kao na diskontinuitet u odnosu na modernist”, odnosno po njima postoji jasan
postmodernistički obrt, koji je pre svega kulturološki i konceptualan”. U tom smislu
globalizaciju karakterišu brze promene, fragmentacija, kulturni pluralizami relativizam, lični i
kolektivni identiteti su hibridni i promenljivi, linije razlikovanja su izmešane i u pokretu. Stiče se
utisak da se pojmu globalizacije prilazi u asocijacijama i aprioristički, uprkos njenoj složenosti,
kompleksnosti i višedimenzionalnosti. Ulrih Bek pravi razliku između globalizacije, globalnosti i
globalizma. Globalizam je jedno ideološko stanovište koje svodi globalizaciju na ekonomsku
dimenziju. To je idologija vladavine svetskog tržišta. Globalnost znači realno i aktuelno stanje
uspostavljenog svetskog društva. To je po njemu, stanje “druge modernosti”. Globalizacija
označava procese kojima se umanjuje uloga nacionalnih država od strne mreže transnacionalnih
aktera. Učesnike “uzavrele debate” o globalizaciji Dejvid Held je podelio na hiperglobaliste,
skeptike i transformacioniste. Za hiperglobaliste , država nije više vrhovni autoritet nad društvom
i ekonomijom. “Nova era” je obeležena globalnim tržištem. Za neoliberale to je trijumf
individualne slobode, a za marksiste trijumf globalnog kapitalizma. Za skeptike, globalizacija je
u suštini mit koji pokriva segmentiranost međunarodne ekonomije u tri glavna regionalna blika
(Evrope, pacifičke Azije i S. Amerike) pri čemu nacionalne vlade ostaju veoma moćne. Prema
transformacionalistima, države i društva širom planete prolaze kroz process dubokih promena u
kome pokušavaju da se adaptiraju na sve međuzavisniji ali istovremeno i visoko rizičan svet.
Arjun Apanduraj razlikuje pet globalnih sfera, i to: etno – sfera, tehno – sfera, finaso – sfera,
media – sfera i ideo – sfera.
67
71. Različite dimenzije globalizacije
Međupovezanost i međuzavisnost prisutna je na različitim nivoima i u različitim

oblastima i tokovima. Društvena odgovornost držva ne prestaje pred nacionalnim granicama već
se pruža i preko njih. Izvesno je das u horizont i okvir koji nude nacionalne države odavno
postali pretesni za savremenog čoveka.
Ekonomska dimenzija globalizacije ogleda se kroz porast međudržavnih transakcija i

protoka kapitala, roba i usluga, odnosno deteritorijalizacije tržišta. Tretiranje i shvatanje
globalizacije primarno ili čak isključivo, kao ekonomski fenomen, Entoni Gidens naziva
“fundamentalnom greškom”. Globalizacija se odnosi na skup promena a ne na
jednodimenzijalnu promenu. Nacionalne države moraju da privuku kapital, ljude i znanje da bi
preživele na svetskom tržištu i postaju “zapetljane u protivurečnosti” ako pokušaju da se isključe
i izoluju od ostatka sveta. Ravnoteža između ekonomije i politike narušena je u korist ekonomije.
Ideološka dimenzija. Rasprave o globalizaciji su idološki obojene i ona sama nije

ideološki neutralna. Novi talas globalizacije dovodi se u vezu sa krajem hladnog rata i kolapsom
komunizma. Hladni rat je bio obeležen ideološkom bitkom između kapitalizma i komunizma.
Kraj hladnog ratabio je inspiracija da se objavi i “Kraj istorije”. Fukujama nije tvrdio das u
političke ideje postale irelevantne, već da je poseban set zapadnog liberalizma trijumfovao nad
ostalim rivalima. Napredak liberalne demokratije u 20 veku bio je impresivan. Kada je reč o
ideologijama, kako zapaža Dejvid Held, očigledno je kako “nijedna od velikih tradicija u
društvenim istraživanjima – liberali, konzervativci i marksisti – nema jednstvenu perspektivu
globalizacije kao društveno - ekonomskog fenomena. Neoliberalizam je potisnuo redistributinu
politiku države blagostanja, a za njene nostalgičare i levičare globalizacija je neoliberalni
projekat. Šta god da predstavlja u ideološkom smislu – postmodernizam, kraj istorije, kraj
ideologije, ono što je svim ovim napadima i kvalifikacijama zajedničko jeste to das u i oni
ideološki. Svaki od tih različitih pristupa preedstavlja u suštini jedan pokušaj da se partikularan
set političkih ideja i vrednosti pokaže superiornijim u odnosu na rivalske i da to predstavi kao
bezuslovan trijumf. “Implozija komunizma” simultano je praćena “eksplozijom nacionalizma”,
ali i religijskog fundamentalizma. Jedan kolektivistički obrazac zamenjen je drugim.
Globalizacija kao d aide i u pravcu slabljenja i u pravcu jačanja nacionalističkih osećanja.
Nacionalizam nastaje i kao reakcija na globalizaciju.
Međuzavisnost i međupovezanost. Fukujama sa pravom ističe “Ono što zaista

ujedinjuje svet danas jesu tehnologija i ekonomija”. Na ove dimenzije nam ukazuje Dejvid Held
kada kaže: “Globalizacija, inicijalno, može biti shvaćena kao širenje, produbljivanje i ubrzavanje
svetske međuzavisnosti u svim aspektima modernog društvenog života, od kulture do kriminala,
od finansija do duhovnosti”. Globalno civilno društvo oviluje samoorganizovanim,
posredujućim grupama i organizacijama, koje su relativno nezavisne kako od javnih vlasti tako i
od privatnih ekonomskih aktera. Globalna svetska mreža podseća na umreženo globalno civilno
društvo. Internet je olakšao građanima i otežao vladama da kontrolišu protok informacija,
68
vrednosti, znanja i ideja. Ulrih Bek će to drugačije reći. Po njemu globalizacija ne znači svetsku
državu, “već da budemo precizniji, svetsko društvo bez svetske države, bez svetske vlade”.
Suverenost je danas podeljena između nacionalnih, internacionalnih, i regionalnih vlasti.
Suverenost se danas može razumeti “manje kao teritorijalno definisana granica, a više kao
političko pogađanje oko resursa u okviru kompleksne transnacionalne mreže”.
Ekološka dimenzija. Napetost između čoveka i prirode je u usponu. Čovek ubrzano

podređuje prirodu svojim konzumentskim i profitabilnim ciljevima i ponaša se kao njen vladar.
Susret i sukob čoveka sa prirodom koliko predstavlja opasnost za prirodu jođ je veća opasnost za
čoveka. Sama činjenica života na planeti “pozajmljenoj od potomaka” naglašava čovekovu
odgovornost. Čovek zato, kultivišući prirodu, najpre mora kultivisati svoje nagone, požude,
želje, i potrebe i stvarne i zamišljene.
Kulturna i tehnološka dimenzija. Naše je polazište da modernism društvima vlada

kulturni pluralizam, lični i kolektivniidentiteti su hibridni ipromenljivi a vrlo često i mešoviti. Na
delu je procvat dijaspore. Ako se prihvati postojanje mnoštva kultura, njihova različitost i
legitimnost različitih izraza ljudskog duha, postavlja se pitanje njihovih dodira, susreta, sukoba
ukrštanja, međuuticaja i potiskivanja i ujednačavnja. Na jednom polju globbalizacija je
izjednačena sa “vesternizacijom”, pa čak i “amerikanizacijom”. To viđenje je često označeno kao
“kokakolonizacija” i “mekdonalizacija”. Iz takvve perspective postoji opasnost poništavanjema
“malih” kultura i nacionalnih identiteta. Elektronski mediji, a pre svega televizija, omogućavaju
gledanje i praćenje događaja širom sveta i učestvovanje u njima. Državama je teže da kontrolišu
takve kanale a građanima je lakše da dođu do poželjnih informacija. Globalni mediji su pomogli
trasirali put širenju konzumerizma, kosmopolitskog životnog stila i masovne kulture. Reč je kako
ističe Lesli Skler, o “povećanju potrošačkih očekivanja i aspiraccija nezavisno od kupovne
moći”. Robne marke, ili logo, postali su važniji i od samog proizvoda. Konzumerizam je
istovremeno i način života. “Brendomanija” i “logomanija” su esencija konzumerizma, odnosno,
potrošačkog društva. Mario Vargas Ljosa smatra da globalizacija ne guši lokalne kulture već ih
samo oslobađa od ideoloških stega nacionalizma. Ljosa vidi modernizaciju kao neizbežan
proces, iako zbog nje nestaju mnogi tradicionalni načini života, ali u isto vreme “ona otvara nove
mogućnosti; ona je važan korak napred za celokupno ljudsko društvo”. Iščezavanje granica i sve
veća međuzavisnost sveta podstiču nove generacije da uče o drugim kulturama, i to ne samo iz
hobija, već zato “jer je danas sposobnost da se govori nekoliko jezika i da se uspešno plovi kroz
razne kulture postal ključna za profesinalni uspeh”. Oni koji su za odbramveno zatvaranje,
svojim postojanje kažu mnogo o kulturi, ali oni su u većini slučajeva neznalice; oni prikrivaju
svoju pravu lokaciju, a to je nacionalizam. Ta lokalistička i isključiteljska vizija je u raskoraku sa
univerzaliznom kulture. Po njemu, iz lekcija koje od kultura možemo naučiti, vidi se da samim
kulturama nije potrebno da ih štite “ni birokrati ni komesari, ni gvozdene rešetke, ni carinska
izolacija da bi ostale žive i bujne”. To ih “samo sparuši ili čak trivijalizuje”. Kulture moraju
živeti slobodno. Specifičnost interneta i mreže, kao novog medija, ogleda se u tome što su stari
mediji deo novog medija. Novine imaju svoja online izdanja. Preko interneta se može gledati
69
televizija. Danas se preko interneta vrši gotovo besplatan transport i transfer ogromne količine
informacija, Informacije, kao i ideje, i dalje ostaju skupe, a možda i najskuplja “roba”, ali njihov
protok, transfer i transport postaju najjeftiniji i najbrži.
73. Kritika globalizacije i antiglobalisti
Jedan deo kritike je idološke prirode: jedni su protiv “neoliberalizma”, drugi su

“anarhisti” i treći su protiv “kapitalizma”. Pojedini autori, kao što je Ulrih Bek, smatraju da
oštricu treba usmeriti ka kritici “neoliberalizma”. To podrazumeva kritiku “njezine ekonomske
jednodimenzionalnosti, njezinog lineranog jednosmernog razmišljanja, njezinog svetsko –
tržišnog autoritarizma, koji se pravi da je nepolitičan a snažno politički deluje” Jedni su protiv
bogataša, drugi protiv svetske vladavine bez svetske vlade. Ipak dve globalne tendencije su
zabrinjavajuće. Prva je sve veći porast nejednakosti, kako unutar društva tako i globalno. Drugo
je veća razlika između industrijski razvijenih država i zemalja u razvoju. Obično se to naziva
bogati sever i siromašni jug. Organizacije koje se protive globalizaciji poput “Grinpisa” ili
“Oxfama”, i same su globalne po svom delovanju.
Početkom dvadeset prvog veka imamo stravičan i zabrinjavajući porast nejednakosti po

kojem bogati postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji. Za samo mali broj ljudi rezevisana
je vertikalna mobilnost. Sve veća koncentracija bogatstva i sve dublji jaz između bogatih i
siromapnih otežava borbu protiv siromaštva. Ta današnja klasa superbogatih je za većinu ljudi
nevidljiva. Njihove vile, helikopteri, limuzine, jahte, umetničke kolekcije pripadaju zoni
nestvarnog koja je previše udaljena da bi izazivala otpor. Stiglic to objašnjava “ Najbogatiji
procenat poseduje najbolje kuće/obrazovanje/lekare/stil života ali izgleda jednu stvar novac ne
može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi od toga kako živi ostalih 99%
stanovništva” . Za porast nejednakosti jedni smatraju da je to problem ekonomije, drugi da je
to problem demokratije, a treći da je to problem javnog mnjenja. U interpretacijama uzorka,
posledica, kao i reagovanja na ove tendencije, imamo ideološki jaz. Globalizacija je proizvela
svoje dobitnike i gubitnike. Gubitnici globalizacije su zemlje u razvoju, niže i srednje klase u
bogatom svetu. Gubitnike globalizacije čine, parlamenti i neke druge demokratske institucije.
Dobitnici globalizacije po Branku Milanoviću koji smatra da “u devet od deset slučajeva to su
ljudi iz azijskih ekonomija u ekspanziji, prvenstveno iz KIne, ali i Indije, Tajlanda, Vijetnama i
Indonezije”. Ovi pokazatelji navode neke autore da se umesto o “američkom snu”, govori o
“azijskoj drami”, o “kineskom snu”, o “blistavoj Indiji”, misleći na ekonomska čuda. Dobitnici
globalizacije su izvršna vlast, birokratija, protektivne interesne grupe i sudstvo.
Globalizacija je proizvela i svoje neprijatelje i svoju opoziciju. U zemljama u razvoju,

globalizacija se shvata kao određena forma zapadnog, naročito američkog imperijalizma. U
razvijenom svetu antiglovalistički pokret vođen je različitim idejama socijalizma, anarhizma i
ekologizma. Njihova okupljanja su, uglavnom, neka vrwsta kontrasamita organizovanih kao
reakcija na skupove predstavnika razvijenih zemalja na kojim oni tretiraju globalna svetska
pitanja. Svetski socijalni forum, započet 2001 godine, nastao je kao reakcija na globalne elitne
70
krugove koji su težili da se okupe u globalna udruženja i održe globalne konferencije. Počevši od
2000 godine, sastanci u Davosu postali su glavna meta “antiglobalistima”. Jedna od značajnih
ličnosti čije ime i delo obeležavaju ovaj pokretje nesumnjivo Naomi Klajn, pisac bestselera No
logo. Po njenom mišljenju, ovaj pokret još uvek nije artikulisao gde zapravo ide. Protesti
antiglobalista su difuzni, oštri i ponekad nasilni. Zasluga antiglobalističkog pokreta je što se
uspostavlja neka vrsta protivteže kojom se preispituju savremeni procesi. Ispada da ni ostvarenje
antiglobalističkih zahteva nije moguće bez globalizacije, odnosno i antiglobalistički pokret
postaje globalan. Za rešenje pitanja koja postavljaju antiglobalisti potrebno je više a ne manje
globalizacije. Po Gidensu, “uticaj tradicije i običaja na naše živote sve više opada”. Dinamika
globalizacije u neposrednoj je vezi sa karakterom i prirodom društvenih promena.
Mnogi globalni fenomeni manifestuju se na nivou nacionalnih država. Kako poentira

Gidens; “U svetu vlda radikalna neravnoteža u odnosu na to ko drži poluge moći a ko ne”.
Zemlje u razvoju su se oduvek žalile da sistem nije naklonjen njihovim interesima, jer “veliki
igrači kroje pravila”. Stanovništvo bogatih zemalja optužuje globalizaciju što im oduzima dobro
plaćene poslove i šalje ih u daleke zemlje gde je jeftinija radna snaga a manji porez. Klaus Ofe
smatra da bi se savladao izazov modernizacije država i njen kapacitet lza donošenje i
sprovođenje pravila moraju da se ojačaju, umesto da se pusti na volju tržišnim snagama.
Postavlja se pitanje da li je država “servis” globalnog nivoa odlučivanja ili je “subject” koji ima
svoje nadležnosti. Po Vučini Vasoviću, globalizacija pruža nove mogućnosti integracije i
komunikacije u vidu kompresije vremena i prostora, faktički smanjuje regulativne kapacitete
države. Država u globalističkom kontekstu gubi deo svoje moći i suverenossti u četiri linije:
jedan deo prelazi u ekonomski podsistem, drugi se seli gore u naddržavne institucije, treći ide
prema lokalnoj zajednici koja dobija na značaju i četvrti ide na pobočne subjekte koji se manje ili
više odnose na civilno društvo. U poslednjih četrdeset – pedeset godina, teritorijalna država
izgubila je tradicionalni monopol na oružanu silu. Po Hobsbaumu, “svet je ušao u eru
neadekvatne države, a u mnogim slučajevima i države koja slabi ili je oslabila”.
Protivrečnosti globalizacije i demokratije. Vučina Vasović ukazuje na

deparlamentarizacije organizacije vlasti, u vidu:
1. Jačanja prezidencijalizacije politike
2.Partijske kolonizacije parlamentarizma.
3. Korporativizma
4. Samomarginalizacija i ruiniranje iznutra.
Demokratija se dovodi u pitanje sa jedne i društvenim protestima i pokretima sa druge, usponom

populizma.
74. Opadanje srednje klase – socio – ekonomski populizam
Od pada berlinskog zida 1989, preko svetske ekonomske krize 2008, sve do 2019. Prošlo
je tridesetak godina koje su obeležene padom komunizma, usponom globalizacije, ekonomskim
71
rastom Kine, razvojem interneta i društvenih mreža. Uspon globalizacije, doveo je do porasta
globalne nejednakosti. Promene u globalnoj nejednakosti mogu biti uzrokovane različitim
razlozima, kao što su ekonomski, politički ili tranzicija. Branko Milanović razlikuje dve vrste
“sila” koje smanjuju nivo nejednakosti: jedne su “zloćudne” sile i “dobroćudne” sile. Ovaj talas
globalizacije osujetio je rast dohotka srednje klase u bogatom svetu. Dobitnici su ljudi koji na
globalnom nivou čine jedan posto na vrhu. Oni dolaze iz bogatih ekonomija. Kako naglašava
Milanović, kapitalizam danas prvi put dominira čitavom zemaljskom kuglom, do te mere da i oni
koji mu se protive ne mogu da ponude realistične alternative. Kapitalizam i demokratija
uglavnom idu zajedno. Mada je kapitalizam postojao i bez demokratije. To znači da je moguć
raskid kapitalizma i demokratije. Porast nejednakosti igra važnu ulogu u razdvajanju kapitalizma
i demokratije, jer bogati imaju neuporedivo veću političku moć nego pripadnici srednje klase i
siromašni. Porast nejednakosti dovodi u pitanje srednju klasu, jer ona postaje i manje brojna i
ekonomski manje moćna u poređenju sa bogatima nego pre trideset godina. Pad dohotka srednje
klase odrazio se na rast udela u dohotku za ljude na vrhu. Opadanje srednje klase i smanjivanje
njene ekonomske moći dovodi do određenih društvenih i političkih posledica. Jedna od posledica
je opadanje podrške za pružanje socijalnih usluga putem javnih službi, prvenstveno u
obrazovanju i zdravstvu. Po Milanoviću, udaljavanje od demokratije javlja se u dva oblika. Prvi
se odnosi na SAD, na sve veću ulogu novca u politici i na uticaj novca na donošenje političkih
odluka, za šta koristi izraz plutokratija. Bogati koji imaju koristi od globalizacije računaju da oni
koji imaju štete – srednji slojevi, mogu da ugroze njihove interese i zato se fokusiraju na
suzbijanje demokratije, iako cilj “nije svesno tako definisan”. Suzbijanje se odvija na dva
paralelna načina: 1. Potiskivanje glasa siromašnih i 2. Oblikovanje javnog mnjenja kod
pripadnika srednjih klasa i siromašnih. Drugi efekat kojim se pripadnici srednje klase i siromašni
odvraćaju od zaštite sopstvenih ekonomskih interesa je sračunato skretanje pažnje na neke druge
teme. Čitaoci novina, gledaoci televizije ili korisnici interneta bombarduju se raznim
problemima, čime se skreće pažnja javnosti sa osnovnih ekonomskih i društvenih problema, kao
što su nezaposlenost, broj zatvorenika, ratni profile i rupe u poreskim zakonima kroz koje bogati
uspevaju da provuku milijarde dolara. Bogati finansiraju kampanje, veći procenat bogatih
učestvuje na izborima, finansiraju medije i utiču na javno mnjenje. Kada je reč o evropskim
zemljama, postoji nekoliko razlika u odnosu na SAD. Prvo, ovi sistemi manje su podložni uticaju
novca na politiku; drugo, na politički život snažno utiče problem priliva imigranata i njihova
integracija, ali Evropa ima problem sa niskim rastom populacije: i treće, postojeproblemi sa
disfunkcionalnošću EU. Zato se reakcija srednje klase na pritiske globalizacije iskazuje kao
populizam i “nativizam”. Postoji strah da siromašni dobijaju od socijalne države kroz pomoć za
nezaposlene i socijalnu pomoć. Slabljenje partija centra i osipanje partija levice otvorilo je put
usponu antisistemskih populističkih partija, naročito u zemljama zapadne i centralne Evrope.
Kod mnogih koji su razočarani politikom, takav antisistemski pristup je prijemčiv i dobrodošao.
Kako primećuje Milanović “uspon takvih partija ima još jedan efekat - vodeće partije desnog
centra se pomeraju udesno”. Za razliku od “plutokratije” u SAD, koja nastoji da oddrži
globalizaciju žrtvujući ključne elemente demokratije, populizam (u Evropi) pokušava da sačuva
privid demokratije i smanji izloženost globalizaciji.
72
75. Imigrantska kriza – osnov za kulturni populizam
Pretpostavlja se da postoje tri uzroka migracija u Evropi danas: dešavanja na Bliskom

istoku, građanski ratovi i sukobi u Africi i ekonomska neizvesnost na Zapadnom Balkanu.
Evropa je suočena sa pitanjima identiteta, očuvanja svojih vrednosti, ali i sa strukturnim
problemom – demografijom . Evropsko stanovništvo stari, ekonomski aktivno stanovništvo je
opterećeno izdržavanjem penzionera. Visok nivo socijalne sigurnosti otvara pitanja održivosti
ekonomskog prosperiteta. Migracija je “samo jedan od aspekata globalizacije”. Evropske nacije
su istorijski bile etnički homogene. Migranti koji dolaze imaju drugu veru, navike, kulturne
obrasce i poglede na svet i na život. Postoje problemoi integracije imigranata, i to ne samo u
prvoj, već i u drugoj i u trećoj generaciji. Imigranti su moguća rešenja demografskih problema i
priliv talenata, ali postoji strah da imigranti mogu da ugroze održivost socijalne države. Jedan od
zajedničkih imenitelja evropskih desničara je antimigrantska politika na talasu velikog broja
izbeglica iz Afrike.
76. Kriza u Evrozoni i deficit demokratije – antisistemski populizam
U Evropi u zamci, Klaus Ofe navodi više razloga krize u Evrozoni, deficit demokratije i
plodnog tla za uspon desničarskih partija. To su vremensko poklapanje nerešene dužničke krize i
njenih posledica po rast i zaposlenost; širenje terorističke taktike samoublilačkih misija sa
svojom nihilističkom estetikom nasilja; pokretanje ogromnog talasa izbeglica; uvučenost Rusije,
Turske i SAD u vojne sukobe, svaka sa svojom agendum koje su međusobno u neskladu; rušenje
šengenskog režima otvorenih granica kao jednog od najznačajnih i najpopularnijih dostignuća
evropskih integracija ikada; nesposobnost EU da kontroliše spoljne granice i suverenitetske
sumnje; problem “proširenja na istok” ili, u pogledu sa istoka “pristupanje”; demokratski deficit
i, konačno “Bregzit” dovele su do straha i nesigurnosti kako starih članica tako i “evropske
periferije”. Dominiraju interesi članica, identitetska pitanja i strasti koje ih pokreću. Politički
preduzetnici koriste ovu krizu za političku mobilizaciju, a sve ij je više čak i u Evropskom
parlamentu. Sve je dublji jaz između građana EU i političkih elita. Nije reč samo o populističkoj
pobuni protiv establišmenta, već i pobuna glasača protiv meritokratske elite u Briselu koja je
izgubila dodir sa društvima koja i trebalo da zastupaju i kojima bi trebalo da se služe. Građani i
partije služe samo u vreme izbora, a onda se elita odvoji, udalji i otuđi od njih. Na pitanje ko su
gospodari evropskih integracija Maja Kovačević, odgovara na sledeći način: “To su neizabrani
suvereni, ili izabrani u nacionalnim arenama, a koji odlučuju o evropskoj budućnosti, dakle i o
pitanjima građana u državama članicama koji nisu glasali za njih. To su oni koji ili nemaju ili su
nedovoljne, labave, neretko i pokidane veze između njih i građana EU. Kao i u nacionalnim
državama i unutar EU, prisutna je tendencija prevlasti izvršne vlasti. Beleži se jačanje uloge
Evropskog saveta. Evropski savet nema kome da polaže račune ni da odgovara! Na početku
faktička moć vremenom je institucionalizvovana, preuzimajući prerogative, jačajući nadležnosti
a sa sve slabijim mehanizmima nadzora i kontrole. Oni nisu samo savetnici u tom smislu reči već
73
i donosioci bitnih političkih odluka. Donošenje odluka rezultat je dilova, pregovora, dogovora,
kompromisa van očiju javnosti. Bar do Bregzita. Evropski parlament je u EU poslovima postao
mesto ratifikacije za odluke donete negde drugde odd strane nekog drugog, a ne izabranih
predstavnika. Evropski parlament je bez direktnog legitimiteta od strane građana EU, već
izabran u nacionalnim arenama. Poslanici EP su bez partijske discipline, bez jasnog mandata, ali
sa značajnom autonomijom. Slaba je odgovornost i reprezentativnost, a samim tim nagriženi su
demokratski principi i vrednosti. Nema jasne relacije vlast – opozicija. Partijska elita nejčešće ne
sedi u EP. Građani država članica nalaze se u rascepu “nas” protiv Brisela, a zamerka se sastoji u
tome da se suviše stvari iz oblasti javnih politika izmešta iz arene nacionalne politike i prebacuje
na evropski nivo, gde su mehanizmi polaganja računa slabi. Anti – EU mobilizacija sa linija
nacionalističke desnice često je amalgamski spojena s antiliberalnim, antidemokratskim,
poluautoritarnim i verskim političkim doktrinama i osećanjima. Upravo one institucije EU koje
imaju najveći uticaj na svakodnevni život ljudi jesu one koje su najudaljenije od demokratskog
polaganja računa: Evropska centralna banka, Evropski sud pravde i Evropska komisija. U
evropskim pitanjima nacionalne vlade ne ponašaju se sasvim odgovorno u svojim državama.
Elite kao da se više legitimišu spolja nego iznutra, više odozgo nego odozdo. Sa jedne strane su
interesi građana, a sa druge, moć banaka i korporacija. “Domaći zadaci” diktiraju se spolja.
Narod neće političare koji rade po diktatu banaka i korporacija, već da brinu o interesima onih
koji su ih birali. EU ne voli neposlušne lidere. Građani zahtevaju više učešća i forme neposredne
demokratije. Argument neposredne demokratije je da građani hoće da deluju i učestvuju u
političkom životu svakoga dana, a ne svake četiri godine.
77. Desni zaokret – Levi zaokret – Populisti na vlasti
U većem broju evropskih državana scenu su stupile desničarske, nacionalističke, a

neretko i ksenofobične reakcije koje su nagrizale temelje EU. Antievropske i desničarske
tendencije zabaležene u VB, Najdžel Faradž i UKIP osvojio je veliki broj glasova 2014 i
doprineo izjašnjavanju građana VB na referedumu 2016. da izađe iz EU. Uspeh Nacionalnog
fronta na predstavničkim izborima u Francuskoj 2017. Ulazak Partije slobode u vladu u Austriji.
U Italiji je Liga ušla u Vladu. Desničarska partija Pravi finci zabležila je uson u Finskoj. Sličan
uspeh zabležile su desničarske partije u ostalim skandinavskim zemljama.. Grčka – Partija zlatna
zora…Nemačka – Alternativa za Nemačku (2017 ušla u Bundestag i postala parlamentarna
stranka u svih 16 pokrajna). U Mađarskoj kada je Viktor Orban došao na vlast postao je
populista i koristi izraz “neliberalna demokratija”. Neoliberalna demokratija je oblik autoritarne
pokitike koja dozvoljava glasanje na izborima, ali ne poštuje vladavinu prava i prava manjina.
Iskazuje sklonost teorijama zavere i katastrofične interpretacije, lako uspostavlja komunikaciju
sa običnim svetom. Radnici sve manje glasaju za levičarske a sve više za desničarske partije.
Time je značajno narušen balans između levice i desnice u Evropi.
Levi zaokret, ili populisti na levici, mogu se ilustrovati na primeru Ciprasa i Sirize u
Grčkoj, Pabla Iglesijasa i Podemosa u Španiji i Džeremija Korbama i Laburista u VB. Siriza, sa
Ciprasom na čelu, došla je na vlast u protivljenju i kritičkom stavu u odnosu na Brisel i na
74
Evropsku centralnu banku, sa jedne strane i sa stavom nema budućnosti sa starim partijama.
Međutim, vremenom su postali taoci svojih nerealnih obećanja datih biračima. Nakon krize
2008. banke su gubitke stvorene špekulacijama prebacile na države, a one su to prenele na
društvo. Grčka je lišena mogućnosti pozajmljivanja, postala zavisna od kredita MMF-a i
Evropske banke, koji su bili praćeni izuzetno teškim programom štednje. Stopa nezaposlenosti
mladih je veća od 60% u Grčkoj. Oandan Sirizi u Grčkoj je Podemos u Španiji, sa Pablom
Iglesijasom na čelu. Podemos, jedna od najmlađih evropskih stranaka, na izborima za Evropski
parlament osvojila je pet poslaničkih mandata. Na parlamentarnim izborima 2015. Podemos je
postala relativni pobednik, pod sloganima “Dug je nelegitiman”, “Dvopartizam je otišao u
istoriju”, “Nećemo diktat banaka”, “Politička elita kleči pred finansijskim institucijama”.
Laburisti su na kongresu u 2015 – oj izabrali Džeremija Korbina za lidera. Korbin je dobro
stajao na društvenim mreža, i za tri meseca od anonimnog parlamentarca evoluirao do kandidata
koji je dobio 60% glasova. Za Korbina su one grupe i pokreti koji su protiv poskupljenja
školarine, antiratni pokret i sindikalni pokret. Korbin insistira na javnom vlasništvu nad
železnicom i energijom. Zalaže se za prekid politike štednje, koju podržavaju finansijski i
poslovni krugovi, i naklonjen je konceptu javnog investiranja, energetskog i transportnog sektora
i države blagostanja što ima pozitivan odjek u javnosti. Ishod ispoljavanja nezadovoljstva
establišmentom u SAD bila je pobeda Donalda Trampa, čija je protivkandidatkinja bila izrazita
predstavnica establišmenta Hilari Klinton.
Prema izveštaja Instituta Toni Bler, populisti imaju vlast u sedam država Centralne i
Istočne Evrope, u još dve zemlje su manji koalicioni partneri, a u još tri države čine najvažniju
opoziciju. U ovakvoj atmosferi, Makron je došao na vlast koristeći trend neuadovoljstva građana
sistemom. Njegova partija “Francuska u pokretu”, koja je nastala neposredno pre izbora, bila je
udaljena od establišmenta, slavljena je u levičarskoj štampi, ali je njegova politika od početka
bila naklonjena bogatima. Umesto empatije za niže slojeve govorio je ljudima da su sami krivi
zato što nisu uspeli u životu i nemaju posao. Političari koji pokazuju prezir prema svojim
građanima, prezir građana prema njima postaje sve veći. Njegova popularnost pala je za kratko
vreme, a onda su se desili protesti “Žutih prsluka”. Gledajući globalno, verovatno je 2016.
godina prekretnica kada je Tramp došao na vlast i kada su britanci glasali za Bregzit. Prema
izveštajima Freedom House – a, najveći potres liberalnom demokratskom poretku došao je
izborom populističkog američkog predsednika Donalda Trampa, koji je polarizovao američko
društvo, koji je osporio ključne demokratske institucije – pravosuđe, masovne medije i integritet
izbornog procesa, koji vređa imigrante, rasne i verske manjine, dovodi u pitanje međunarodnu
trgovinu i angažman, američku podršku civilnom društvu i liberalne demokratske norme u
inostranstvu.
78. Od protestne politike do protestnog glasanja
U državama u kojima je zabeležen uspon desničarskih stranaka i rast populizma, nije bilo
značajnijeg društvenog pokreta. Manuel Kastels ovo tumači dubljim istorijskim i kulturnim
razlozima skrivenim u praksama odnosa društva i države. Po Ivanu Krastevu postoji obrnut
75
odnos između masovnih protesta i pojave novih radikalnih stranaka čiji je cilj fundamentalna
promena sistema. Ponekad je razlikovanje autonomnih društvenih pokreta i populista
zamagljeno. Politika protesta i pokreta imaju zajedničke uzorke, smanjenje srednje klase, porast
nejednakosti i sve veći socijalni jaz, usmerenost protiv globalizacije, protiv sistema, protiv elite i
protiv predstavničke demokratije. Populisti su usmereni protiv imigranata. Više se zna protiv
čega sun ego što su jasno i precizno formulisali za šta su. Dok populizam zavodi ljude željne
promena, protestna politika ih trezni i budi. Lakše se okreće protiv manjinskih grupa i pogrešno
targetuje krivce. Druga sličnost se sastoji u tome što učesnici protesta i umreženih društvenih
pokreta, kao i populisti, obilno koriste internet i društvene mreže za plasiranje svojih sadržaja,
širenje ideja i mobilisanje svojih pristalica. Samo izražavanje nezadovoljstva nije dovoljno da
nastane uspeđna politika. To može biti samo inicijalna kapisla. Dok političke partije nemju
kapaciteta niti mobilizacijskih potencijala da građane iz politike protesta i pokreta preusmere i/ili
pridobiju nekim političkim idealom ili eventualno harizmom njihovog lidera. Prijemčivost lidera
je istrošena. Novi se nisu nametnuli, jer im stari blokiraju prolaz ka vrhu. Prizivanje
katastrofičnih scenarija i proizvodnja vanrednog stanja zahteva da glasovi idu ka onima koji
nude “red i sigurnost”. Pod izgovorom sigurnosti suspenduju se građanske slobode.
Stabilokratija odnosi prevagnu nad demokratijom. Za javnu reč nije bilo potrebno više hrabrosti.
Gotovo nijedna zemlja nije pošteđena populizma. Kako zaključuje Branko Milanović,
“Populizam je korak nazad kojim se države udaljavaju od globalizacije i od demokratije”.
79. Razmišljanja o rešenjima: Glokalizacija
Kada je reč o traženju rešenja za problem koje je donela globalizacija, jedni ih vide u
politici njenog odbacivanja i zaobilaženju po svaku cenu, drugi u neophodnosti saradnje i
prilagođavanja. Prvi pristup zasniva se na verovanju da se samo uz povratak nacionalnim
okvirima može ponovo izgraditi dobro društvo. Za povratak nacionalnim okvirima, po Ulrihu
Beku , postoje leva i desna nostalgija. Prva idealizuje socijalnu a druga nacionalnu državu.
Reformisti i transformacionisti su pobornici “alterglobalizacije” ili “kontraglobalizacije”.
Deglobalizacija zahteva oporavak ekološke celovitosti, ekonomskog blagostanja, kulturne
bezbednosti, samoopredeljenja i mira. Deni Rodik ukazuje da imamo tri mogućnosti da
upravljamo tenzijama između nacionalne demokratije i globalnih tržišta. Prvo možemo da
ograničimo demokratiju u cilju minimiziranja međunarodnih transakcionih troškova, bez obzira
na ekonomske i socijalne udare koje globalna privreda sa vremena na vreme proizvodi. Drugo,
možemo da ograničimo globalizaciju, u nadi da ćemo izgrditi demokratsku legitimnost kod kuće.
I treće, možemo da globalizujemo demokratiju po ceni nacionalnog suvereniteta. Zahtevi
hiperglobalizacije traže istiskivanje domaćih politika: “izolovanje tela koja kreiraju ekonomsku
politiku, nastanak socijalnog osiguranja, zalaganje za niske korporativne poreze, erozija
društvenog sporazuma između preduzetnika i radne snage i zamena domaćih razvojnih ciljeva
potrebom da se zadrži poverenje tržišta. Jednom kada su zahtevi globalne privrede izdiktirali
pravila igre, pristup vođenju nacionalne politike i kontrola nad njom neizbežno moraju da
postanu ograničeni na domaće grupe. Upravo je naša istorija kako starija tako i novija, uslovila
76
niz kontekstualnih poteškoća u promišljanju i shvatanju globalizacijskih procesa u savremenom

društvu. Među najvažnije faktore možemo navesti sledeće: nataloženo iskustvo totalitarizma i
dugogodišnja zatvorenost društva i države, odnosno odsustvo žive komunikacije sa svetom i
okruženjem; zatim, nedovršena politička zajednica i nerešena pitanja klasičnog identiteta; život u
nedovršenoj i neomeđenoj državi,uz napomenu da granice nisu bedemi, kao što otvoerene
granice ne znače i šuplje granice; sveža iskustva NATO intervencije; propuštene šanse i
zakasnelo pozicioniranje u globalnim promenama u međunarodnim odnosima. Reorganizovanje
svojih života i delovanje institucija i organizacija valja preusmeravati duž ose “lokalno –
globalno”. Takozvana glokalizacija podrazumeva složenu akciju globalizujućih i lokalizujućih
tendencija kao sinteza partikularističkih i univerzalističkih vrednosti. Odgovor ne leži u izolaciji
već u otvorenosti, saradnji i adaptaciji. Alternativa globalizaciji nije balkanizacija, kao pojam
koji znači usitnjavanje država, ali i izvanevropski proces. Osim toga geto – društvo danas može
biti zatvoreno samo spolja – sankcijama i izolacijom, ali ne i iznutra, jer su razvijeni, oprobani i
potvrđeni mehanizmi i instrumenti intervencija i prodora u dubinu strukture zatvorenih zajednica
i društava. Pretpostavka da se pronađe ili dobije što bolja uloga i zauzme što bolje mesto je da se
razložno i kritički što bolje shvati realnost i prihvati neminovnost globalizacijskih procesa.
Uspeh u tome može biti odličan podsticaj da se izvrši prilagođavanje i modernizacija,,odnosno
da se uradi bar ono što zavisi od nas, ili ono jedino što zavisi samo od nas.
77

ISPIT Repaired 1

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ISPIT Repaired 1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

POLITIČKA SOCIOLOGIJA – ISPIT

(opravdanje poretka u kojem deluje). Manifistacioni oblici moći su komandovanje, nasilje,

Dobrim delom novovekovna politička misao nastoji da politiku izjednači sa političkom

2. Antropologija moći – Elijas Kaneti i Bertrand Rasel

3. Anatomija moći – Džon Galbrajt

4. Tri aspekta moći. Tvrda, meka I pametna moć – Džozef Naj

Moć je relacioni odnos. Taj relacioni odnos ima tri aspekta.

donošenje odluka, na osnovu mogućnosti da se kontroliše politički dnevni red (agenda) I

- Najčešće je nelegitimna, težnja da se uveća i ojača; izbegava ograničavanje i

5. Određenje pojma vlasti i piramidalna struktura vlasti

Piramidalna struktura vlasti. Vlast se vezuje za određenu organizaciju ili instituciju – od

6. Sociologija vlasti Maksa Vebera

7. Tri grane vlasti i tri oblika organizacije vlasti

Predsednički sistem – karakteristike:

Parlamentarni sitem – karakteristike:

 Jedina institucija sa demokratskom legitimacijom nepostednog izbora jeste parlament, iz

Polupredsednički sistem je sistem sa dualnom egzekutivom u kojem i predsednik i premijer

8. Sličnosti i razlike između vlasti i moći; Kvarljiva priroda vlasti i moći

Vlast: Orjentisana na državu, institucionalizovan odnos, organizovana, formalizovana, raspodela

Sličnosti: spoljašnji princip – dominacija, unutrašnji princip – hijerarhija, unutrašnja težnja – da

aktivnostima i angažmanu u javnom polju, kritikom, upitanošću i protestom. Sa obzirom da se

Načini ograničavanja vlasti:

Ustav, pravo, vladavina prava i konstitucionalizam; Ljudska prava i slobode; Odgovornost i

9. Prirodno pravo i/ili državni razlog; Moć i pravo

Ograničavanje vlasti je u osnovi ideje konstitucionalizma. Ustavni su samo oni oblici

Ograničavanje suverenosti vrši se uz pomoć pravde i prava pojedinaca. Po Konstanu,

razapeta između kreiranja publiciteta i zadržavanja elementarnog stepena diskrecije, između

Većina i manjina u političkom smislu odnosno vlast i opozicija su promenljiv odnos u

odgovorni za donošenje odluka – što su na većoj državnoj hijerarhiji to je njihova odgovornost

Nezavisna tela bira parlament, to su Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od

Određivanje elite uvek pretpostavlja postavljanje ili uspostavljanje određenog

Za regrutovanje elita važno je u kojoj meri su postojeće elite otvorene i propustljive za

14. Teorije elita; Elite i demokratija

Teorija elita polazi od pretpostavke da je društvo podeljeno na vladajuću manjinu - oni

Elita i demokratija su često oprečeni pojmovi. Demokratija se naizgled suprotstavlja

15. Politička klasa i politička formula – Gaetano Moska

16. Cirkulacija elita – Vilfredo Pareto

17. Gvozdeni zakon oligarhije – Robert Mihels

Mihels je u svojoj knjizi Sociologija partija u savremenoj demokratiji ukazao na

18. Kritike i interpretacije ideja Roberta Mihelsa

19. Elita vlasti – Rajt Mils

Po Milsu, vladavina elita zasnovana je na institucionalnim pozicijama a ne na

20. Pobuna elita – Kristofer Laš

Elitističke i egalitarne koncepcije o društvu u stalnom su sukobu. Iz perspective teorije

21. Sociologija i psihologija masa; Šta je masa?

protiv institucija”. To su “asocijacijalnih jedinki”, koje obuhvatahz ljude sa margine društva,

22. Zakon imitacije Gabrijela Tarda

23. Psihologija gomila Gistava Le Bona

8. Gomile su nestalne i lakoverne. Ona funkcioniše na osnovu osećanja, njeno ponašanje je

9. Između vođe i mase postoji razmak i rastojanje.

Prema Le Bonu gomile imaju sledeće osobine:Gomile su duhovno inferiorne, po pravilu

24.Psihologija mase i anlaiza ega Sigmunda Frojda

25. Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta

26. Doba gomila Serža Moskovisija

1) Pojedinac se obezličuje u gomili i gubi individualnost. Po Moskoviisiju “logika gomile

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE POLITIKE: DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA

Socijalne i kulturne pretpostavke su posebno vezane za razumevanje političkog života jednog

28. Promene u socijalnoj strukturi

1. Zatvorena ekonomija mora se integrisati u svetsko tržište

Ovo neminovno vodi ka posledicama u vidu “gubitnika – dobitnika” tranzicije.

29. Društvene osnove demokratije

30. Politička kultura

Za Ratka Božovića kultura je “relativno autonomna oblast ljudskog iskustva”. To znači