АНА КАРЕЊИНА

- Лав Николајевич Толстој –

Сара Азра Даутовић, II2

 Лав Николајевич Толстој – Биографија
Лав Николајевич Толстој је био руски писац,
најпознатији по романима “Рат и мир” и “Ана
Карењина“, који се сматрају највећим романима
реализма. Поред романа, писао је и приповетке, есеје и
драмске комаде. Био је велики моралиста и поштовалац
друштвених реформи, а многи га сматрају најбољим
писцем на свету. Касније је постао страстан анархиста и
залагао се за мир. Његове ненасилне идеје о отпору
изражене су у неким његовим делима, пре свега у делу
“Царство Божје у теби”, које је имало велики утицај на
важне личности 20. века, као што су Мартин Лутер Кинг
и Махатма Ганди.

О ЖИВОТУ:
Гроф Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана, 9.
септембар 1828. - Астапово, 20. новембар 1910.) био је руски писац сврстан у највеће руске
реалисте тога доба. Рођен је на грофовском имању у Јасној Пољани, ту је провео највећи део
свога живота, умро је на железничкој станици Астапово пошто је од куће био кренуо по
невремену, у осамдесет другој години. Љубав према људима је најбитнија његова особина,
посебно љубав према обичном човеку из народа, према сељаку кмету, према руском народу.
Није пошао путем младица из аристократске породице да заврши студије и гради каријеру
државног службеника, напустио је студије, дошао у Јасну Пољану и почео да се бави имањем.
Ослобађао је своје кметове, делио им земљу, помагао им, подигао школу за сељачку децу, писао
књиге - педагошки рад био је једна од његових преокупација. Био је стално против неправде и
сиромаштва, личним примером је показао како треба брисати сталне разлике - гроф је помагао
својим сељацима у орању земље. Био је слободоуман и осуђивао је неморал власти и племства;
подржавао револуционарне идеје. Због таквих ставова дошао је у сукоб са племством, властима,
црквом и породицом. Био је озлојађен неподношљивим разликама у друштву. Пет хиљада људи
се слило у Јасну Пољану да испрати Лава Толстоја који је сахрањен, по његовом завештању, без
обреда, у обичном дрвеном сандуку, у Забрану, омиљеном месту свога детињства.

Ана Карењина – Настанак дела

Ана Карењина је роман руског писца Лава Толстоја, који је прво објављиван у деловима од
1873. до 1877. године. Прва појава романа је била у Руском гласнику, али није објављен до краја,
пошто је Толстој дошао у сукоб са уредником Михаилом Катковим око питања која су
покренута у завршном делу. Стога је прва појава романа у целини била у облику књиге.
Лик Ане је вероватно, макар делом, инспирисан Маријом Хартунг (1832—1919), старијом
ћерком руског песника Александра Пушкина.
 Ана Карењина – Широко препричано
 Роман започиње једним од најпознатијих Толстојевих цитата који гласи: „Све срећне породице
личе једна на другу, свака несрећна породица је несрећна на свој начин“. Уводна реченица је
написана у садашњем времену, у контрасту са прошлим временом које се користи у роману, и
тако означена филозофско саопштење самог Толстоја.

НАПОМЕНА: Болд словима су означена имена ликова. Сваки Рус има три имена: име, патроним и
презиме. Корен средњег имена је онај од оца, плус суфикс који значи „син од“ или „кћерка од“. Тако је
Анино средње име „Аркадјевна“, док је име њеног брата „Аркадијевич“. Руси се међусобно називају
хришћанским именом и презименом. Међутим, због јасноће, користе се презимена ликова кад год је то
могуће.

ПОЧЕТАК ПРВОГ ДЕЛА

Прича започиње првим делом романа, где се радња одвија у кући Степана Аркадијевича
Облонског званог Стивa, при веома непријатној ситуацији. Његова жена, Дарја
Александровна Облонска звана Доли, сазнала је да јој је муж био у интимним односима са
гувернантном Француске па је одлучила да не могу више живети под истим кровом.
- II „Степан Аркадијевич био је искрен према самом себи. Није могао себе варати и обмањивати
да се каје за своје понашање. Није могао да се каје што он леп, заљубљив човек од тридесет и
четири године, није био заљубљен у своју жену, мајку петоро живе и двоје умрле деце, која је
била само годину дана млађа од њега. Кајао се само зато што није умео ствар боље да сакрије од
жене. Али је осећао сву тежину свога положаја, и жалио је жену, децу и себе. Може бити да би
умео и боље сакрити свој грех од жене, да је знао како ће то на њу утицати. Јасно је да никад није
о томе дубље размишљао; али му се нејасно чинило да жена одавно назире да јој он није веран, и
да на то гледа кроз прсте. Њему се чинило да она, истрошена, остарела, више нимало лепа, нити
ичим привлачна, обична жена, која је само добра мати - да она из осећаја правичности мора бити
попустљива. Испало је сасвим другачије.“
Даље долази на ред опис Степана Аркадијевича, након своје дилеме како не може да прода плац
дрвећа (шуму) јер не жели да доноси одлуке док је у свађи са женом: читао је либералне новине,
није никада тражио погледе већ су погледи стизали ка њему, није га занимала ни наука нити
уметност и био је пријатељ са пола Москве и Петрограда, па се свима обраћао на „ти“... Ипак,
учио је добро у школи поред свог распусног живота. Имао је једно од најважнијих места у
министарству(срезу) у чијем подручју бива судско надлештво, а позицију му је пружио зет
Алексије Александрович Карењин, муж његове сестре Ане Карењине.
Деца која се у првом делу спомињу су његова ћерка Тања која му је била мезимица, и син
Гриша, а у каснијим деловима и ћерка Маша.
Када би Степан Аркадијевич покушао да се помири са женом, настала би још једна свађа на коју
би Доли одговарала са:
- IV „- Ја мислим на децу, и све бих на свету учинила да их спасем, али сама не знам како да их
спасем: да ли тако што ћу их отргнути од оца, или тако што ћу их оставити развратном оцу, јесте,
развратном оцу... Реците, после онога... што је било, зар је могуће да ми живимо заједно? Зар је
то могуће? Реците, зар је могуће? - понављала је подижући глас. – Ви сте ми гадни, одвратни! -
повика она љутећи се све више. - Ваше су сузе вода!“
... па се Доли са својом тугом носила тако што би се упустила у воде свакидашњих људских
послова, попут спремања куће.
Једно касно послеподне, док се Стива бавио послом са своја два пријатеља, чиновником
Никитином и Грињевичом, појавио се изненадни гост. Испоставило се да је то био његов
пријатењ Љевин (Константин – Костја – Дмитревич Љевин). Љевин је био земљопоседник у
својим раним тридесетима који се бринуо о свом поседу заједно са својим сељацима и био
познат по томе како се на њих увек љутио и увек их грдио јер нису одрађивали посао како је он
наумио. Био је и неконформиста, такође и Анин „двојник“ по интензитету својих емоција
касније и причи. Такође је био природњак.
Стива и Љевин су дуго разговарали, па су коначно дошли до теме зашто је Љевин дошао у
Москву. Стива је схватио да се његов пријатељ заљубио у његову свастику Кити (Јекатарина
Александровна Шчербацки), млађу сестру његове жене. Кити је била млада, тек 18 година, и
познавала је Љевина од детињства и то и сама спомиње као један од пресудних фактора зашто је
осећала поверење према младићу. Имала је две старије сестре, Доли као најстарију а затим
Наталију. Љевин се прво умало заљубио у најстарију, затим у Наталију па тек онда у Кити, увек
сматрајући да ће се он сигурно заљубити у некога из те породице, јер како он сам каже,
„заљубио се у читав род и породицу а не само једну девојку.“
Након свог признања Стиви, који није хтео да дели пуно сопствену ситуацију код куће,
Љевин се упутио брату (Сергије Иванович Кознишев, који му није био рођени брат). Сергеј
му је испричао како се посвађао са његовим/њиховим старијим братом – Николајем
Дмитријевичем Љевином. Љевин је узео адресу брата и отишао доцније и к' њему.
Љевин се, након напорног разговора са Николајем, ипак запутио ка клизалишту где се
сусрео са Кити. Ставивши своје клизаљке, клизао је и причао са њом, али му је случајно изашла
искрена хвала и ласкав коментар који је Кити утишао, вероватно уплашивши је јер је знала да
Љевин има тајну симпатију према њој и да је дошао у Москву да би је питао да се уда за њега.
Кити је била девојка спремна за удају, али су њени родитељи имали подељена мишљења.
Мајка није хтела да се Кити уда за Љевина, сматрајући га недостојним, док је њен отац
„навијао“ баш за њега. Она је свакако имала и друге просце, а један од њих је био Алексије
Кирилович Вронски, којег отац није трпео а мајка обожавала. У овом делу романа се спомиње
и промене у традиционалној удаји – како девојка треба да има избор при удаји, док су се пре и
родитељи питали.
Стивине речи подстакле су Љевина да оде ка Кити и запроси је, што и чини, али га Кити
одбија, врло збуњена, знајући да га воли и да јој је пријатно са њим, али да такође мора да има
прави живот, онакав какав би имала са Вронским. Нажалост, након одбијања, Љевин није стигао
да оде пре него што су се појавиле Китина мајка и тетка – грофица Нордстон, (која га није
трпела), и Вронски.
Китин отац беше у праву о Вронском, увек говорећи како људи попут њега су ту само да
заварају младе даме, простије говорећи – заведу.
- XVI „И женидба му се увек чинила као нешто немогуће. Он не само да није волео породични
живот, већ је, према општем схватању нежења, међу којима се и он кретао, гледао у породици а
нарочито у мужа, нешто туђе, непријатељско и понај више смешно. Но, иако Вронски није ни
слутио о чему су говорили родитељи, ипак је, кад је то вече изишао од Шчербацких, осетио да се
она духовна тајна веза, која је везивала њега и Кити, то вече утвдрила тако јако да је ваљало
нешто предузети. Али шта се могло и шта је требало предузети, то он није могао смислити.“
 Вронски је свакако био човек високог друштва па је тиме и познавао самога Стиву. Једном
приликом, на железничкој станици срели су се Степан Аркадијевич Облонски, који је чекао
своју сестру Ану Аркадјевну Карењину. Ана му је била последња нада да се у потпуности не
прекине брак њега и Доли, и зато ју је и позвао - да дође и да са Доли поприча, и покуша да јој
промени мишљење. Вронски је на истој станици, и истим возом из Петрограда чекао своју
мајку, која се сасвим случајно задесила да је села баш поред младе Ане у возу. У следећем делу
је описан први сусрет Ане и Вронског, као и први прави опис главне јунакиње:
- XVIII “Њене сјајне, сиве очи, које су се чиниле загасите због дугих трепавица, зауставише се на
њему љупко и плашљиво, као да га је познавала, и одмах затим пређоше на гомилу света, као да
неког траже. У том кратком погледу Вронски запази уздржану живахност која је играла на њеном
лицу и прелетала између сјајних очију, и једва приметног осмејка који је треперио на њеним
руменим уснама. Као да је сувишак нечега толико испуњавао њено биће, да је и мимо њене воље
избијао час у сјајном погледу, час у осмеху. Она намерно угаси светлост у очима, али је она, и
против њене воље, блистала у осмејку који се једва наслућивао.“
Ана бива врло срећна што коначно види свога брата након дужег времена и баци му се у
загрљај. Нажалост, непријатна ситуација их је задесила на самој станици. Људска дрека
скренула им је свима пажњу на ужасан призор – човек, непознати сељак, се бацио под воз. Ово
представља елегичан завршетак и самог романа, тиме што првим призором којим упознајемо
Ану, видимо и како ће се њена судбина окончати.
Ана се са братом враћа његовој кући, и започиње разговор са Доли. Ана, укратко, успева
да измоли Доли да ако има барем мало љубави у њој, да опрости њеном брату, а Доли каже да
ако се опрашта – опрашта се у потпуности. Након свега, успева да их помири.
Ту, док је Ана била у гостима, задеси се један раскошни бал, иако Ана није била
обожавалац балова. Ана је са Кити, која је била обучена у розикасту хаљину која доличи таквој
девојци, кренула на сам бал у поптуно црној хаљини, не каквој се Кити надала (сматрала је да би
јој боље стајала љубичаста све док је те ноћи није видела у црној). Кити је на овом балу плесала
са доста њих, али се у плесу мазурке надала да ће плесати са Вронским. На њено запрепашћење,
Вронски је већ плесао са Аном, а Кити се ужаснула и дубоко разочарала. Читаве вечери Вронски
и Ана су причали и ту и тамо заплесали.
Када је Ана дан касније схватила да је растужила Кити тиме што јој је узела можда будућег
вереника, одмах се покајала, и светло које је стално носила је нестало. Извинила се Доли и брату
и одлучила да се што пре врати кући, назад у Петроград, јер је све време имала осећај да јој
нешто недостаје, тј. њен муж Алексије Александрович Карењин и њен син Серјожа.
Ипак, несрећа је није напустила. Када се Ана нашла на станици изавши из воза на кратак
предах и свеж ваздух, видела је Вронског који јој је признао колико га је она засенила, и како је
кренуо на пут само да би остао ближе њој. Ани је душа полетела, али је била немирна и
замолила га да се мани тих мисли, јер је удата и верна своме мужу. Ушла је одмах у воз, и
следећи пут изашла тек на станици у Петрограду, где ју је на станици чекао муж, кога је
Вронски тада први пут упознао када је и сам изашао из воза. Карењин није био посебно
одушевљен њиме, јер је сам Карењин био веома равнодушан.
Ана се са мужем вратила кући и поново видела свога сина који јој је страшно недостајао,
стављајући све што се десило иза себе и надавши се да ће се њен живот коначно вратити у
нормалу, али никако није могла да престане да се размишља о Вронском и његовим ласкавим
речима.
 Карењин беше врло радан човек, са ставом „Без журбе, и без одмора“. Увек сређен, увек
на време, припадао је највишем слоју у Русији. Многи су му се дивили, али га многи и нису
трпели због својих равнодушних ставова. Један од споменутих ставова тиче се и љубоморе, и
како је безвредно бити љубоморан, и да то доноси само стид и жени и мушкарцу.

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

ПОЧЕТАК ДРУГОГ ДЕЛА

Други део започиње лошим вестима – Кити се разболела и сумња се да има туберкулозу
(Кратка напомена: Туберкулоза у то време харала је Русијом, а није постојало довољно добро
лечење за такву страшну болест, па су се и писци у правом животу попут Чехова лечили тако
што би лед притиснули на стомак. Свакако то није никада помагало и људи су знатно умирали
због лоших препорука доктора). Многи доктори, локални и државни, су је обилазили свакога
дана и донели одлуку да може да иде у иностранство – на путовање, и да се лечи.
Доли је дошла да обиђе своју болесну младу сестру, и запитала је шта се то десило са
Вронским на шта јој је Кити јако одбрусила а затим одмах заплакала сестри на хаљину.
Признала јој је како ју је све то јако мучило.
На другом крају, око Ане вртеле су се чудне приче – како се веома променила од када је
дошла из Москве. Тако се и на једном примању затекле кнегиња Мјахкаја и посланикова жена.
Овде је Мјахкаја прва изрекла како јој се не допада Карењин, али Ану обожава, иако јој се чини
веома чудна након што се вратила назад у Петроград. Овде се и појављује лик Лидије
Ивановне, пријатељице породице Карењина.
На много балова и пријема који су се тада дешавали у овом великом граду, као што је био
један код Јелисавете Фјодоровне Тверске зване Бетси састајали су се, некада случајно а некад
намерно, Ана и Вронски.
Овде се и задеси тема коју је Бетси започела, о љубави и љубомори па и о варању:
- VII „ (...) - Тако је - прихвати Бетси - треба погрешити, па ствар поправити. Шта ви
о томе мислите? - окрете се она Ани, која је с неприметним тврдим осмехом на уснама слушала
тај разговор.
- Ја мислим - рече Ана играјући се рукавицом коју беше скинула – ја мислим... кад памети има
колико и разних глава, онда и врста љубави има колико и срдаца.
Вронски је гледао у Ану, а срце му у грудима обамире очекујући шта ће она рећи. Он одахну, као
после опасности, кад она изговори те речи.“ (Ово је један врло познат Анин цитат из књиге)
Али Ану одмах увече задеси несрећа. Сви су приметили да се полако нешто дешава између
Вронског и Ане, па су скренули и пажњу његовом мужу који се раније вратио кући са примања
и чекао да Ана дође да поприча. Ана је дошла врло касно, и када би јој муж започео разговор о
томе (присетимо се да ни њен муж никад није волео смисао и појам љубоморе и да га је сматрао
за глупост) она би застала у неверици и покушала да загуши ту причу, и стално је одбијала да
дода свој коментар на то. Просто се нашла у непријатној ситуацији, где су сви приметили и
размишљали да ли то Ана можда вара сопственог мужа...
Од те ноћи, започео је један други живот за Карењине. Некако одвојен.

Назад на село, Љевин се сам спремао за жетву и орање. Латио се рада да би кроз наредна
три месеца покушао да заборави колико је био занесен Китиним одбијањем. Једнога дана му
долази Стива и посету и ту разговарају о свему, па после дужег времена коначно су дошли и до
теме о Кити. Стива је рекао Љевину да је Кити веома болесна, али се Љевин суздржао вишка
коментара и рекао да се њега више те ствари не тичу.

Поново се призор враћа у Красно Село, за време велике трке коња на којима је учествовао
и Вронски. Вронског је константно мучило то што су га сви потајно запиткивали шта се дешава
са њим и са Аном, па је хтео да разбистри главу и крене поново да се трка својим коњем Фру-
Фру. Док је његов енглески коњушар сређивао врло нервозну Фру-Фру, Вронски је спазио да је
ту његов супарник Махоћинов.
Како би се пред трку опустио, од је дошао до врта где је Ана чекала да се њен син са
дадиљом врати из шетње, али их задеси киша.
Ана је седела замишљена, па ју је Вронски питао да ли је све у реду. Требало јој је пар
тренутака да призна велику, тешку истину – била је трудна са Вронским.

ПРОЧИТАТИ СЛЕДЕЋИ ДЕО ИЗ КЊИГЕ РАДИ ЛАКШЕГ РАЗУМЕВАЊА СИТУАЦИЈЕ:

- XXIII “Тако вам Бога! - понови он дохвативши јој руку.

- Да кажем?
- Да, да, да...
- Ја сам трудна - рече она тихо и лагано.
Листић у њеној руци задрхта још јаче; она не скидаше очи с њега, трудећи се да види како ће он
то примити. Он пребледе, хтеде нешто да каже, али застаде, испусти њену руку и обори главу.
„Да, разумео је сав значај овог догађаја", помисли она и захвално му стресе руку.
Међутим, Ана се преварила да је он значај овог саопштења разумео онако како је то она, жена,
разумела. (...) неопходно је на сваки начин, и то што пре, прекинути овај неприродан положај.
Осим тога, њено узбуђење физички пређе на њега. Он је погледа умиљатим, понизним погледом,
пољуби јој руку, устаде и ћутећи прође неколико пута по тераси.
- Јесте - рече он одлучно, прилазећи јој. - Ни ја, ни ви нисмо гледали на наш однос као на
играчку, и сад је наша судбина решена. Неопходно је окончати - рече он обазирући се - с овом
лажи у којој живимо.
- Окончати? Како да окончамо, Алексије? - рече тихо. Она је сад била мирна, лице јој је обасјавао
нежан осмејак.
- Оставити мужа, и спојити наш живот.
- Он је спојен и овако - једва чујно одговори она.
- Јесте, али сасвим, сасвим.
- Али како, Алексије, научи ме, како? - рече она с тужним подсмехом своме безизлазном
положају. - Зар има излаза из оваквог положаја? Зар ја нисам жена свога мужа?
- Из сваког положаја има излаза. Треба се одлучити.

- XXIV „- Шта ћемо радити? Да бежимо?

-А зашто да не бежимо? Ја не видим могућност да наставимо овакав живот... И не себе ради. Ја
видим да патите.
- Јесте, побећи, постати ваша љубавница - рече она пакосно – јесте, постати ваша љубавница, и
упропастити...
Опет хтеде рећи - сина, али није могла да изговори ту реч. Вронског је тешко погодило та њена
јака и честита природа која хоће да трпи овај лажан положај, и не жели излаз из њега; али се ипак
 није досећао да је главни узрок за све то била реч „син", коју она није могла да изговори. Она
пак, кад би мислила о сину, и његовим будућим односима према мајци која је побегла од његова
оца, њу је хватао такав страх од онога што је учинила, да није била у стању ни озбиљно да
размишља, него се, као жена, трудила да себе умири нежним мислима и речима, како би све и
даље остало како јесте, како би на тај начин могла да заборави страшно питање: Шта ће бити са
сином?
- Ја те молим, ја те преклињем - одједном рече она, сасвим другим, искреним и нежним тоном,
узевши Вронског за руку - не говори никад о томе са мном.“

Вронски се најзад вратио на време за трку, сазнавши да је и Карењин дошао да гледа.

Добио је број 7 и кренуо у врло напорну борбу. Трајала је дуго, и при самом крају трке догодила
се трагедија. Прескакајући последњу препреку, Вронски је сео на Фру-Фру погрешно, и одмах
приметио да нешто није у реду. Фру-Фру је пала, а Вронски јој је при свом дочеку сломио кичму
и то га је страшно растужило. Његов тим му је саопштио да нема ништа више да се учини како
би јој се помогло и Вронски је исцрпљен отишао кући.
Ана је са мужем била на тој трци. У тренутку инцидента, Ана је нагло завриштала, што се
није чинило чудно јер је било доста дреке око такве несреће. Али је ипак њен муж приметио.
Приметио је и како је она поднела вести, седећи и плакајући иза своје лепезе, па је натера да
крену кући извињавајући се Бетси и говорећи да се Ани слошило и да је уморна, па да морају
кренути назад своме дому.
У колима је Ана била тиха, а муж ју је прекорио због таквог понашања и излива емоција.
Тада му је Ана све признала. Признала је и да има љубавника и да то јесте Вронски. Карењин је
био забезекнут и у неверици, док се Ана сакрила у ћошак и плакала.

У бањи и Немачкој пребивали су Шчербацки. Овде је Кити дуго била због своје болести,
али је за време свога боравка упознала и пар личности које је много заволела, али и оне које није
могла да смисли. Једна од личности које је заволела била је Варењка, ћерка (ипак усвојена)
мадам Штал. Она се са њом веома зближила и ако је Варењка била старија. Она јој је певала,
причала приче о својој љубави која ју је напустила јер мајка њеног драгог није њу хтела за
снајку, причала јој је како су ноћи када се родила заменили је са другим дететом и оставили је
испред врата мадам Штал коју ипак зове мајком иако јој није заправо мајка. Упутила ју је у неку
нову веру, где се приповеда само љубав, што је Кити одушевило.
Овде је срела и познанике, Љевиновог брата Николаја који је направио срамотну
ситуацију јер се дерао на докторе како не раде добро свој посао и како им неверује у начин на
који га лече.
Нажалост, и ово се морало завршити када ју је отац вратио назад на свет у којем је живела
- без свих егзотика. Кити се на крају све смучило па тиме и Варењка, која је на Кити још увек
гледала као девојчицу, и једино што је пожелела је да се врати назад за Русију.

КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА

 ПОЧЕТАК ТРЕЋЕГ ДЕЛА
Радња романа враћа се на село, крајем маја, када Сергије Иванович долази код брата да га
обиђе. Љевин, тек након пар месеци од када се вратио назад на село коначно је кренуо да ужива
у свим чарима које оно пружа. Након инцидента где је његова помоћница Агафја Михаиловна
ишчашила руку, Сергије и Љевин су се упустили у многе приче о реформама власти, о
докторима и медицини. Сергије је стајао иза свог става да се у овом делу Русије морају довести
школе и болнице, на шта се Љевин горко ни сложи, сматрајући да га се не тиче и да он своју
децу неће слати у те школе. Још увек размишљајући о Китином одговору, изрекао је неке
ставове са којима се ни сам није слагао, али је био тотално збуњен да се сам исправи.
Љевин се латио рада. У роману је дугим низом описа објашњен начин кошења траве коју
је Љевин са сељацима косио, који је овде укратко споменут. Он се са сељацима врло зближио,
па је и пар ручкова (свог слободног времена) проводио са њима.
Тада је добио писмо од Облонског у којем је његов пријатељ рекао да су Доли и деца
дошла у Јергушово (село у близини Љевина) и да би јој требала помоћ око куће, па га је замолио
да је обиђе. Љевин то и учини, ипак знајући да ће се сигурно повести непријатна тема око Кити.
То се и десило. Он је срео Доли и признао јој да је ту јер је њен муж рекао да ће је овде
срести, па да јој је на отвореној услузи. Доли га је замолила да седну и попију чај, када га је
запитала зашто се он љути на Кити. Љевин је све време сматрао да се она њему руга јер је знала
за ситуацију између њих, али је Доли признала да није знала о сестрином одбијању.
Они су кратко о томе причали и Костја јој је све признао, док га је Доли храбрила да је и Кити
сада веома тужна након свега што се издешавало.
Доли је поред свега на селу било опуштајуће, али би у неким тренуцима имала проблема са
децом. Упознала је многе нове пријатеље.
Враћајући се назад за своје село, на путу до станице Љевин среће њему врло познате очи:
- XII „А он, није се могао преварити. На свету су биле само једне такве очи. На свету је било само
једно створење које је на њега могло да усредсреди сву светлост и смисао живота. То је била она.
То је била Кити. Сетио се: она путује у Јергушово са железничке станице. Само тамо, у оним
колима која су се брзо удаљавала, и која сад пређоше на другу страну пута - само је тамо била
могућност решења загонетке његовог живота, која га је у последње време толико мучила.“

Ноћи када је Ана све признала свом мужу, Карењин је дошао до закључака о њиховом
браку – морао је да иде на двобој са Вронским и одбрани своју част.
- XIII „Без части, без срца, без религије, покварена жена! То сам увек знао и увек видео, мада сам
се старао, жалећи је, да се обмањујем", рече у себи. И њему се заиста учини да је то одувек видео:
сећао се ситница из њиховог прошлог живота, које му се раније нису чиниле рђаве, а сад су све те
ситнице јасно показивале да је Ана била покварена. „Ја сам се преварио кад сам спојио свој
живот с њом, али у томе нема ништа рђаво, и зато ја не могу бити несрећан. Нисам ја крив", рече
у себи, „него она. Она за мене не постоји."
Ипак, поред силне љутње, он одлучи да Ани напише писмо, у коме је укратко од ње
затражио да се врати назад у Петроград и да породица не сме бити разорена због људске
самовоље, па и да „прошлост предају забораву“. Дакле, Карењин је упркос љутњи и мржњи
који ју осећао 'пак затражио да се Ана врати и да живот наставе нормално, барем ради сина
Серјоже.
Ана је била у агонији. Са својим сином је у време када је Карењин слао писмо да она
дође, размишљала супротно- да оде за Москву и поведе Серјожу, и заврши све са
Карењиним. То јој је и био план док није добила мужево писмо, на које је одговорила само
потврдно тј. да га је видела и прочитала, без икаквог другог додатног одговора.
Потребно је нагласити да је Ана хтела да побегне са сином! Она је Серјожу волела до небеса,
и рекла да ће га повести са собом шта год да се деси и упркос било ком закону.
Прво потврдно писмо написа мужу, а друго Вронском са ким је хтела да попричају и
тражила да се нађу те вечери у шест часова.

ДОДАТАН ПАСУС ДА БИ СЕ ОБЈАСНИЛА И АНИНА ОСЕЋАЊА ПРЕМА МУЖУ И

СМИСАО ДВОБОЈА:
„Не знају како је он осам година гушио мој живот, гушио све што је било у мени живо, да
ниједанпут није помислио да сам ја жива жена којој је потребна љубав. Не знају како ме је на сваком
кораку вређао, и после тога био задовољан собом. Зар се нисам старала, старала свим силама, да
оправдам пред собом свој живот? Зар се нисам трудила да га волим, да волим сина кад се већ муж
није могао волети? Али, дошло је време, ја сам разумела да више не могу себе обмањивати, да сам
жив створ, да нисам крива што ме је Бог овакву саздао, да ми је потребно да волим и да живим. И
шта сад? Кад би ме убио, кад би убио њега, ја бих претрпела, ја бих све опростила, али не, он...“
Ана је након Карењиновог писма одложила пут, и запутила се до Бетси са којом је села да
поприча о дешавањима и новостима. Ипак, знала је да је Бетси схватила шта се све догађа.

Вронски се у овим тренуцима бавио новцем, прорачунавао коме је и колико шта дуговао.
Овде се и спомиње како је Вронски живео према правилима како ствари треба и не треба
чинити. Ипак, ова ситуација са Аном га је унервозила, посебно када му је рекла за дете. Он се
плашио породичног живота али је то покушао да прикрије.
У ово време допутовао је и његов стари пријатељ Серпуховски, са којим се дуго није
видео и сео да поприча, када му је стигло писмо од Ане и пожури да се са њом нађе.
Када су се састали, Ана је рекла Вронском да ће мужу признати да не могу више бити
заједно и да ће покушати да се од њега разведе, па му је и том приликом дала да прочита
писмо које јој је послао. Вронског је стално пратила мисао о двобоју.
Ана је рано ујутру дошла у Петроград, али Карењин није сишао одмах да је види. Ипак,
признала му је да она овакав однос више не може да издржи, што је Алексија наљутило, и он
јој је рекао да ће морати да нађе други начин да сачува своју част, па и њену.

Љевина на селу прогонила је мисао о Кити, а посебно након што га је Доли у писму
замолила да се донесе седло за Кити, по могућности да га он донесе уживо.
Љевин је ипак прво посетио породицу Свијажских, који су имали младу ћерку и надали се да
ће је неког дана удати за Љевина. То је Костја знао, али га је још увек чинило непријатно.
Заплеле су се те вечери многе тешке теме, а Љевина су даме врло досађивале.
Вративши се кући, Љевина сачека познато кашљање брата Николаја који му је дошао у
госте. Костја није био одушевљен што му је брат дошао, и те ноћи га је после свађе међу
њима задесила мисао – брат му умире, страшно је болестан. У овом моменту се Љевин
окреће на веће питање – о самој смрти. Брат је после пар дана ипак морао да оде назад кући,
а и сам Љевин је саопштио да се сезона жетве завршила и да иде у иностранство. Упркос
свађи, знао је да ће му брат умрети на пролеће. Пустио је сузу док се са њим поздрављао, јер
је знао, поред свега, да је ово вероватно последњи пут да се срећу пре него што брат постане
изнемогао да путује и да долази. Са великом нелакоћом је и он отишао за иностранство.
 КРАЈ ТРЕЋЕГ ДЕЛА

ПОЧЕТАК ЧЕТВРТОГ ДЕЛА

Враћамо се у кућу Карењиних где се осећај у ваздуху променио. Иако под истим кровом,
Ана и Алексије Карењин уопште више нису били у контакту. Ана у ово време пише писмо
Вронском и говори како је јако болесна, па да дође да је обиђе код њих кући пошто Карењин
неће бити ту од осам до десет часова. Ипак, Вронски случајно заспа па дође касније, око 10
минута до девет. Како је улазио унутра, он случајно среће Карењина који му се није ни јавио.
Када је Вронски срео Ану, она је била скроз збуњена и љута, али пре свега љубоморна.
Овде су се појавили први знаци њене љубоморе према Вронском, јер се вероватно уплашила
да он касни зато што је био са неком другом. Он ју је ипак уверио да се то није десило. Рекао
јој је и да је срео њеног мужа на вратима док је улазио, а Ани то није пуно сметало и рекла је
да се само вратио до куће да нешто узме и одмах се враћа на посао.
Сада заједно, Ана је испричала какве снове сања. То је одмах уплашило Вронског јер је и он
почео да сања чудне и лоше снове. Она му исприча о сељаку који јој је у сну рекао да ће да
умре при порођају који јој се ближио. Сви су већ приметили да је Ана у то време била
трудна, па и у мукама. Вронски се уплаши, јер је и у његовим сновима био један такав
симбол сељака који му доноси лоше вести.
Када се Карењин вратио а Вронски отишао, он утрча у Анину собу и крене да отвара
фиоке да нађе доказе и писма њеног љубавника што је Ану горко наљутило. Рекао јој је да
сутра иде у Москву и да води Серјожу са собом. На то је Ана рекла да он то чини да јој
начини бол. Ипак, Карењин оста при својој одлуци.
У Москви, Карењин одмах долети до адвоката и затражи једино решење проблема у којем
се пронашао – развод, али са тим да он добије Серјожу. Треба се споменути да њему није
била прва намера да он сина одвоји од мајке, већ је знао да Ана у стању каквом је неће ништа
добро донети сину. Затражио је да се такође ово притаји, и да остане између адвоката и њега,
али се таква вест лако ширила, па је и сам знао да пуно света зна већ шта се дешава.

На путу назад ка станици, случајно се срећу Доли и Стива са Карењиним који никако није
био добро расположен, па га они позваше на ручак код њих не знајући шта се све дешава
међу Аном и њим. Пре заказаног ручка, Карењин је морао да призна брату његове, још
недуго, жене, какву је одлуку донео и да они више неће бити породица. Стива, који је увек
био у добром расположењу, се растужи и каже да они ипак могу остати пријатељи и да ипак
Карењин дође сутрадан на вечеру.
На ручку се среће већ гомила познатих људи, а међу њима су Александар Дмитријевич
(таст Стивин), пријатељ Тировцин, Кити и Доли, док је још каснио и Љевин.
Љевин се након дужег одсуства у иностранству врати назад за Моксву и Облонски га одмах
позва у госте. Ово је Љевину чинило непријатност, посебно када је сазнао да ће тамо бити и
Кити. Он је 'пак каснио на вечеру али дошао недуго касније.
Облонски упозна Љевина са Карењиним, али су Љевину мисли тумарале за другим бићем,
После толико дуго времена, након што је спазио Кити у колима још када је ишла на село,
коначно су се срели уживо.
 Конверзацију су започели непријатно али врло заљубљиво, и Љевину се у трену врати сва
смисао живота и нестане сво оно размишљање о смрти и смислу света. Био је ту са Кити,
причао са њом и смејао се, и то му је чинило највеће задовољство.
Многе приче су се вртеле за столом, о правима жена, управљања државом... Карењин је био
доста тих и повучен за то време. Љевину су те приче досадиле, и он оде да после вечере у
салону потражи Кити.
Тада је био врхунац, и он ју је питао зашто му је одговорила одбијањем прошли пут кад су
причали. Она је признала да није имала другог избора и да јој је страшно жао. Волела га је, а
он је њу, па ју је питао поново. Затражио је њену руку и она ју је коначно прихватила.
Дан касније је Љевин дошао и код њених родитеља и затражио и пред њима њену руку. Отац
је био ван себе од среће, а мајка, као о грофица Нордстон су га признале као доброг и
ваљаног човека, и биле врло срећне. Одмах су се латили посла спремања венчања.

Док су Љевин и Кити разговарали, Доли је смогла снаге да пита Карењина шта се заправо
дешава између њега и Ане и он јој је тешка срца признао да је тражио развод. То је Доли
застрашило и рекла му је да она неће моћи бити ничија жена и да ће потпуно пропасти, на
шта Карењин није одговорио. Замолила га је да она сада поприча са Аном, али јој он не
дозволи јер је рекао да је ствар свршена.

Иако је срећа за један пар кренула навише, Карењину дан касније стиже писмо од Ане. У
писму му саопштава да умире, тј. да ће убрзо умрети и моли за његов опроштај. Иако
Карењин није више намеравао да иде за Петроград, он се ипак упути к' Ани.
Када је дошао кући, саопштили су му да се Ана породила али да је у врло незгодном
стању, и да је Вронски дошао да је обиђе. Пошто се затекао у њеној соби, Ана га дозва да јој
да руку, и са друге стране дозва Вронског који је длановима прекрио лице. Замоли мужа да
Вронском опрости и скине му дланове са лица, па да се рукују, што он и учини хладна срца.
Овај чин је врло битан у анализи дела.
Карењину ово стеже срце, гледајући Ану како се мучи, па је признао самом себи да ће бити
ту за њу хтела она то или не, барем док не умре на миру.

Вронском је све ово гнусно тешко пало, па када се вратио кући и покушао да заспи,
стално се будио у зноју. Он у безнаници узе пиштољ, и сав погубљен га упери у себе. Он је
ипак промашио, али се јесте повредио тако да је крв лила свуда и одмах је схватио шта је
урадио себи, за жену коју воли, и позва помоћ.

Степан Аркадијевич се појави дан касније у Петрограду, дошавши да обиђе врло болесну
сестру која није била при свести јер је имала јаку грозницу. Притом није ни могла да доји
своју новорођену девојчицу, а дојиља није имала свога млека довољно, па се дете разболело.
Чак се и Бетси појави да поприча са Аном када јој се барем мало поврати свест, али Ани није
могла дати никакве утехе.
Стива је попричао и са Аном и са Карењиним, јер је хтео да сазна оба погледа на ситуацију.
Саопштио је и сам Карењину да ништа не преостаје сем развода.
 Вронски је опет дошао да обиђе Ану, која се сада ошишала и била врло бледа и
изнемогла. Рекао јој је о свом плану да иде за Италију, и они су заједно, након што је Ана
оздравила и добила назад снагу, без чекања да адвокатову одлуку о разводу, отпутовала за
Италију са Вронским без иједне речи.

КРАЈ ЧЕТВРТОГ ДЕЛА

ПОЧЕТАК ПЕТОГ ДЕЛА

Пети део представља преокрет у роману. У кући Шчербацких све се спрема за венчање.
Стива саопштава Љевину да он мора да пости као обичај, а Љевину то тешко пада јер он
никада није био страствени верник, али ипак то чини.
Свештеник којем је отишао да се помоли пре венчања га је тада запитао да ли има неких
грехова, а Љевин призна да има само један грех – сумњу. Сумњу у Бога и у људе.
Дошао је и дан венчања. По обичају, млада се није могла видети пре церемоније, па је
Костја своје време провео за ручком и са породицом. Седећи, имао је много времена да
размисли о свему што се дешава па се и успаничио. Замислио је да га Кити заправо можда
уопште не воли, већ се удаје јер Вронски њу није хтео. Он је до ње дотрчао и то јој и
саопштио, а она га је умирила и рекла да га воли и да ће све бити у реду.
У цркву је Костја каснио, а сви су се чекајући на њега унервозили, па и сама Кити.
Испоставило се да је разлог кашњења био то да му кошуља није била спремљена и испеглана
и није такав хтео да се појави у цркви, за шта га је Стива касније исмевао и правио шале.
Тамо је била цела Москва, како је наведено у роману, и породица и познаници. Кити и
Љевин стално су се збуњивали шта би требало да ураде, али су Стива и Доли ускакали у
помоћ, па се чак и свештеник насмејао.
Након свадбе, исте ноћи, младенци су отпутовали на село код Љевина, како су се и
договорили.

Ана и Вронски су већ три месеца путовали кроз Европу, а зауставили су се у Италији.
Овде се Вронски понајвише бавио сликарством, па је чак и срео свог пријатеља
Гољењишчева који га је упутио једном великом уметнику званом Михаилов.
У ово време Ана се осећала одлично. Са својом девојчицом Ањом, која беше прелепа и
љупка, уживала је у градовима где је људи нису познавали, а притом је ту била са неким кога
веома воли. Вронски се, на другој страни приче, осећао супротно:
- VIII „Вронски, међутим, без обзира на потпуно остварење онога што је тако дуго желео, није
био потпуно срећан. Он ускоро осети да му је остварење његових жеља донело само једно зрнце
од читаве планине среће коју је очекивао. Ово остварење показа му вечну грешку у коју падају
људи кад срећу замишљају као остварење жеља. Првих дана пошто се везао за њу, и обукао
грађанско одело, он осети све дражи слободе уопште, за коју раније није знао, и драж слободне
љубави, и беше задовољан, али не задуго. Убрзо осети да се у његовој души подиже жеља за
жељама - туга.“
Од Михаилова су затражили и да се Ани направо портрет, којој јој је врло ласкао.
Нажалост, Михаилов није био причљив човек, нити су му се свидели Ана и Вронски, али требао
му је новац па је цртао портрет свакако.
 Љевин је са Кити живео већ три месеца на селу, али живот није личио на онакав какав је
замислио. Увукла се спољња непријатност која би се кад-кад испољавала међу младим паром.
Љевин је био у константној журби, а ипак се осећао као да ништа није постизао и да ништа не
стиже. Догађале су се и разне несугласице између Кити и њега, кратке свађе око којих би после
сат времена и заборавили поенту, а и зачетничку црту препирке.
- XIV „У то време, нарочито се осећала некаква затегнутост, као неко трзање, са једне и са друге
стране ланца којим су били спојени. Уопште, медени месец, то јест, месец после свадбе, од којег
је Љевин, по предању, очекивао тако много, не само да није био меден, него је у њиховој
успомени остао као најтеже доба њиховог живота, пуно неочекиваних понижења. Обоје су се
трудили да из својих успомена избришу све наказне и срамне околности тог нездравог времена,
кад су обоје тако ретко били природни, и тако ретко били оно што у ствари јесу.“
На сву срећу, након прва три месеца ствари су кренуле ка бољем.
Тек након што се вратише у Москву да обиђу породицу, стиже страшна вест која ужасно
погађа Љевина, али коју је и очекивао – брат му је на самрти и мора што пре да оде и да га
посети. Кити је наваљивала да иде са њим, али Љевин то схвати као да је њој досадно, и да
мора да иде негде само да би била у покрету, а не да је заправо брига за брата са ким није
имала добро искуство још када је била у бањи. Притом, Кити би се са времена на време лоше
осећала, и то је био још један разлог да не крене са њим, али највећи разлог од свих
представљала је Марија Николајевна, са којом је његов брат провео последње године
живота и која је била проститука и љубавница. Није хтео да Кити види тај призор, нити да је
упознаје са таквим људима. Она га је ипак уверила да је то брат њеног мужа, и да жели само
да искаже своју љубав према његовој породици, а на то се Љевин сажали и заједно кренуше
на пут.
Када су коначно стигли, Љевину су саопштили да је брат врло лоше, и да се уопште не
диже из постеље. Марија је тада већ била поред Николаја и Љевин упаде у непријатну
ситуацију где је ипак морао да упозна Кити са њом. Николај се осећао лоше, а временом му
се Кити све више приближавала и више времена проводила са њим, причајући му како га је
видела још када је била у бањи. Он јој даде надимак Каћа, што је представљало и симбол
одобрења, и да је његов брат пронашао дивну, младу и брижну жену.
Агафја Михаиловна се исто старала о Николају којем се смрт ближила сваког дана.
Десило се пар пута да је дошао у крајност и да су сви чекали последњи издах, али се он ипак
враћао себи.
Све док једног поподнева није преминуо. Свештеник је дошао и помолио се да му душа
нађе пут ка рају, а Љевину је помало било драго јер није могао више да трпи муке које је брат
преживљавао.
- XX „Кроз један минут, лице засија и испод бркова изби осмејак. Окупљене жене почеше
брижљиво опремати покојника. Изглед братов и близина смрти обновише у Љевиновој души
осећање ужаса пред необјашњивим (а у исто време пред близином и неизвесношћу смрти), који
га беше обузело оне јесење вечери кад му је брат долазио. То осећање беше сад још јаче него пре;
још је мање него пре Љевин био способан да схвати смисао смрти, и још страшнија му се чињаше
њена неизбежност, али сада, захваљујући жениној близини, то га осећање није доводило до
очајања: без обзира на смрт, осећао је потребу да живи и да воли. Осећао је да га љубав спашава
од очајања, и да та љубав, због очајања које га је грозило, постаје тим јача и чистија. Још пред
његовим очима није успела да се доврши једна тајна, тајна смрти, оставши неразрешива, кад
пониче друга, такође неразрешива тајна, али која је позивала на љубав и живот.
Доктор потврди своје претпоставке у вези с Кити. Њена слабост била је трудноћа.“
 Ана и Вронски вратили су се назад у Петроград, али ни њој ни њему није овде више било
место. Вронски се осећао помало усамљено, а Ана са својом ћерком Ањом и дојиљама није
се осетила нимало другачије. Одсели су у једном хотелу, а Ани су се стално мутиле мисли о
Серјожи, и то да се ближи његов рођендан.

За све ово време њиховог путовања, Лидија Ивановна ушуњала се у живот Карењиног.
Она је одувек крила симпатију према њему, иако је споменуто да она јесте имала мужа али
да су живели одвојено и ретко када су причали.
Она је у најтежем моменту понудила помоћ Карењину – обећала је да ће бити ту за Серјожу,
да ће глумити улогу мајке. Карењину је ово ипак пуно значило. Серјожа је стално био на
часовима и педагогији која га је учила лепим понашањем, а отац га је притом учио о Старом
Завету и њиховој вери.
Нажалост, Серјожа се увек осећао дистанцирано од оца, који је увек имао нешто да му каже
и да га прекори. Недостајала му је мајка, Ана, и овде добијамо и први увид у његово
размишљање. Он је морао брзо да одрасте, иако је имао само четири године, али је неке
ствари морао да схвати на тежи начин.
Једна од њих је нестанак његове мајке. Лидија Ивановна му је рекла да је Ана умрла, али он у
то никако није поверовао.
Једно послеподне, Лидији стиже писмо од Ане која јој саопштава да је чула да је она ту и
да помаже њеном мужу око старања Серјоже, и замолила ју је да је на неки начин допусти да
види сина за његов рођендан.
Лидији Ивановној се ово нипошто није свидело. Попричала је о писму са Карењиним, којег
је сада јела кривица и који је хтео то да допусти јер је Ана и имала право да поприча са
сином и да са њим проведе време, али Лидија се није сложила и рекла је да је Ана одлучила
шта јој је у животу било на првом месту и да то очигледно није био Серјожа. Због тога је Ани
и написала писмо да су се она и Карењин, који је после дужег размишљања признао одлуку
Лидијину, договорили да није најбоље да се она сада сретне са Серјожом.

Ана је дане проводила усамљено, јер Вронски никада није био у хотелу већ се стално
негде кретао. Она поново осети љубомору и страх јер је знала да јој је једино у животу
остала његова љубав, и да ће она без ње бити нико и ништа.
Када је добила писмо, то јој је сломило срце, и одлучи да ће отићи да посети Серјожу хтели
то они или не. Рекло би се да се она ушуњала у кућу, иако ју је особље пустило унутра. Неки
од особља знали су за Ану и за ситуацију, али неки су били нови и нису знали ко је Ана била,
па су је пустили унутра.
Те ноћи се Серјожа молио само за једно – да види поново своју мајку. Жеља му се испуни
када је виде ујутру за његовим креветом. Она га је пробудила а он јој се бацио у загрљај.
Нису имали пуно времена, Карењин је ускоро требао да дође кући, али Ани је било свеједно,
јер је једино хтела да седи и слуша Серјожин глас.
Ипак јој је било време да иде, и како је журила да изађе, срела се са Карењиним на вратима.
Само су се погледали, и она је одмах пројурила поред и нестала. Чак је и заборавила да
Серјожи да играчке које му је купила за рођендан дан пре.
 Када се Ана вратила кући, није хтела Вронском да прича о Серјожи, већ му је признала
како се плаши да он њу више не воли. Свакако ју је он убедио да то није истина, али је Ана
то нелагдно прихватила. Хтела је и да скрене мисли са свега, и одлучи да оде на бал-оперу
која се одржавала у Петрограду.
Вронски се одмах успаничио и почео да је одговара од тога, јер је знао да ће јој то донети
штету, да ће је људи оговарати због ситуације у којој је. Свакако су за пар дана требали и да
оду из Петрограда. Ана је ипак одлучно отишла, у чипкастој хаљини, а Вронском ништа није
остало него да касније пође за њом и побрине се да све прође како треба.
Вронски је у позориште каснио, али када је спазио Ану и ложу поред ње у којој су били
породица Картасових, одмах примети да нешто није било у реду. Он се извини свима који
су га дозивали, и приђе да сазна шта се десило и зашто Картасови бесно гледају у Ану.
- XXXIII „Има ли пакоснијег створа од те Картасове?
-Али ста је учинила?
-Муж ми је причао... Увредила је Карењину“

Ана се кући вратила пре Вронског, да би избегла силну непријатност. Када се Вронски
појавио, Ана је одмах кренула да виче из љутње и разочарања.

- XXXIII „- Ти! Ти си крив за све. - узвикну она устајући, са очајем у сузама и пакошћу у гласу.
- Ја сам те молио, преклињао сам те да не идеш, знао сам да ће ти бити непријатно...
- Непријатно! - узвикну она. - Страшно! Докле год живим, нећу заборавити. Она је казала да је
срамно седети поред мене.
- Речи глупе жене - рече он - али зашто излагати се, изазивати...
- Мрзим то твоје спокојство! Није требало да ме доведеш до тога. Кад би ме ти волео...
- Ана! Откуд ту питање о мојој љубави...
- Јесте, кад би ти волео као што ја волим, кад би се ти мучио као ја...- рече она са страхом
гледајући у њега.
Њему беше жао, а ипак се љутио. Уверавао ју је у своју љубав јер је видео да је сад једино то
може умирити, и не прекореваше је речима, али ју је у својој души корио. И та уверавања о
љубави, која су се њему чинила тако бљутава да се стидео и да их изговара, она је упијала у себе
и мало се смирила. Сутрадан после тога, они се потпуно измирише и отпутоваше на село.“

КРАЈ ПЕТОГ ДЕЛА

ПОЧЕТАК ШЕСТОГ ДЕЛА

У Покровском селу су лето провели Доли и деца, заједно са Кити и Љевином.
Стива је за све то време радио, па би дошао да обиђе жену и децу када би пронашао
слободан дан са времена на време. Поред тога, Варењка се вратила да обиђе Кити, а ту је
био и Љевинов брат.
Доли је имала доста слободног времена, па се размишљала и о положају Ане и Кити сада
– како је Ана била срећна и задовољна, а Кити потпуно изгубљена, а сада се све то
потпуно преокренуло.
Ипак, на селу се стално нешто дешавало. Сергије Иванович се веома зближио са
Варењком током лета, и сви су очекивали оно најлепше, а посебно Кити -сви су
ишчекивали да Сергије запроси Варењку сваког момента. Кити је ово испричала Костји,
на шта се Љевин збунио али је био срећан да чује неке лепе вести... али и он је имао своје
сумње:
- III „- Ти мислиш да се он не може заљубити - рече Кити преводећи на свој језик.
- Не да се не може заљубити - рече Љевин смешећи се - него он нема оне слабости која је за то
потребна.... Увек сам му завидео, чак и сад, кад сам тако срећан, завидим му.
- Завидиш му што не може да се заљуби?
- Завидим му што је бољи од мене - рече Љевин смешећи се. - Он не живи за себе. Сав његов
живот потчињен је дужности. И зато он може да буде миран и задовољан.“
Једно послеподне Варењка и Сергије су шетали по шуми, прикупљајући печурке.
Сваког тренутка чекала је Варењка да је Сергије пита да се уда за њега, а Сергије је био
врло близу тога, али одједном промени своје мишљење и ућута, и све паде у воду. Кити је
те вечери била врло тужна и разочарана.
Нов пријатељ се након пар дана појави са Стивом у селу, и то је био Весловски,
који се одмах одомаћио у породици. Распричао се са укућанима, али Костји се он није
толико допао. Један од разлога био је тај да се стално удварао Кити, што јој је на прву
руку ласкало, али после је и њој било ужасно непријатно. Љевин јој је рекао и описао
своју љубомору, али је Кити тад ипак мислила да то није ништа страшно и уверила Костју
да само њега воли.
Дан касније Стива, Костја и Весловски отишли су у лов. У лову Љевин није био толико
успешан, али Стива је био изванредан.
Истог тог дана када су се мушкарци вратили из лова прљави, уморни и гладни, за ручком
је настала непријатна атмосфера коју је и Костја приметио. Након ручка је питао Кити
шта се десило, и она му је кроз сузе објаснила како јој се Весловски ружно набацивао.
Тада је и Љевину било доста, и замолио је неколико дана касније Весловског да се спакује
и оде, јер није више био позван у њихову кућу. Весловски до краја није разумео шта је
ружно и погрешно урадио, па је збуњен напустио село.

Као што је већ било речено, Доли је имала пуно слободног времена да проведе у
својим мислима. Једног дана одлучи да оде до Ане и види како је и шта ради. Рекла је то и
мужу и саопштила да се неће дуго задржавати, јер је и сама знала да би јој деца превише
недостајала.
Током путовања следиле су је разне мисли:
- XVI „„А Ану нападају. А зашто? Зар сам ја боља? Да, ја имам мужа кога волим. Не онако како
бих желела да га волим, али ја га волим, а Ана свога није волела. Шта је она крива? Она хоће да
живи. Врло је могуће да бих ја то исто учинила. Ни сад још не знам да ли сам добро учинила што
сам Ану послушала у оно ужасно време, кад је дошла била к мени у Москву. Требало је да
оставим мужа и отпочнем живот из почетка. Могла бих волети и истински бити вољена. Је ли
овако боље?"
Након дужег путовања Доли је први пут срела Ану на коњу из даљине, поред
Весловског који се њима придружио. Ана је била ван себе од среће када ју је видела, и
одмах рекла да имају о пуно томе да попричају, и није чекала ни моменат. Одмах ју је
кренула запиткивати шта она мисли о Анином садашњем положају, али сваки пут када би
Доли кренула да одговори, нешто би их прекинуло.
Упознала је и Вронског за време свог кратког боравка. Раније јој се он никако није
допадао, али након благе приче и конверзације схватила је колико је Ана срећна са овако
 ученим човеком. Ана јој је то и сама рекла – да је врло срећна, али се ипак чинило да то
није била поптуна истина.
Време су провели играјући тенис, крикет и пловећи чамцем. Сазнала је и да је Вронски
отворио болницу, на шта се она одушевила јер је признала да су потребне болнице ван
градова и на селима.
Једном приликом, док су у шетњи Доли и Вронски разговарали, он јој је признао тежину
које у последње време осећа. Туђило га је то да се његово рођено дете не презива као он, и
да мисли да Ана треба да скупи храбрости и да коначно напише писмо мужу како хоће
развод и да се то оконча једном засвагда.
За време вечере, Весловски поче да прича о разним темама, а Ана које се стално
укључивала нешто да дода стално би била утишана ружном шалом Весловског. Доли је
приметила да за разлику од Љевина, Вронски није стао на страну своје жене, већ се чак и
смејао шалама Весловског које је Ана тешко прихватила али ништа није рекла поводом
њих.
Доли је друге вечери по доласку одлучила да се сутрадан врати назад кући, јер јој
више није било толико пријатно. Те вечери јој је и Ана ушла у собу и коначно је запитала
шта она мисли о Анином положају, али пре тога поче са лаким темама, попут како је Кити
и како је Љевин, и да ли је Кити још увек љута на њу.
Када су дошле до главног питања, Доли јој призна своје мишљење које се подударало са
мишљењем Вронског – ако хоће овако да настави да живи, мора да раскине брак. Ана јој
призна и потешкоћу са Вронским и са сином, и да ако би потписала раскид брака не би
више могла да виђа сина. „Ја истински волим само та два бића (Вронског и Серјожу), а
они искључују једно друго“ рекла је Ана.
Анино мишљење о раскиду брака:
- XXIV „-Рецимо и да покушам. Шта то значи? - и она изрече мисао, очевидно хиљаду пута
претресану и напамет научену. - То значи да ја, која га мрзим, премда признајем своју кривицу
пред њим, и сматрам га великодушним, треба да се понизим и да му пишем.... Но, рецимо да се
присилим и урадим и то. Шта ће бити? Добићу или увредљив одговор, или пристанак. Лепо,
добила сам пристанак... - Ана је у то време била на удаљеном крају собе и тамо застала радећи
нешто око завесе на прозору. - Добићу пристанак, а си... син? Њега ми сигурно неће дати. Син ће,
презирући ме, расти крај оца кога сам ја напустила. Разумеј да ја волим, чини ми се једнако, али
оба више него себе, два бића: Серјожу и Алексија."
Доли се спреми следећег дана и отпутова назад кући.
Вронски и Ана су провели цело лето и део јесени на селу, али се осетила промена међу
њима, нарочито код Вронског.

У септембру Љевин се са Кити пресели назад у Москву, јер је Кити требала ускоро
да се породи, а Љевин је имао посла око среза и избора у то време.
У срезу и на изборима која су трајала пар дана сусрео се са Стивом, Вронским и
многим другима. Иако су неки од ових људи будили непријатност у њему, помиње се
како се Костја променио после своје женидбе и постао махом више толерантан.
За Вронског се спомиње како се он појавио на изборима јер му је било „досадно“ и
хтео је Ани да докаже своју слободну, након њихове свађе. Ана се на ово наљутила, али
посебно на то што је Вронски рекао да ће се вратити у петак, па му је послала писмо које
је стигло у суботу увече како га кори што није поштовао своју реч, и како је Ања болесна
а она усамљена.
Када се Вронски вратио, упали су у још једну расправу. Успели су обоје да се
примире, али су схватили да се полако одвајају, што је Ану врло плашило. Тада је Ана
коначно донела одлуку да напише писмо мужу и оконча све.
Крајем јесени су се Ана и Вронски преселили у Москву.

КРАЈ ШЕСТОГ ДЕЛА

ПОЧЕТАК СЕДМОГ ДЕЛА

Љевинови већ трећи месец проводе у Москви, чекајући да се Кити породи. Сви који
су волели Кити били су ту за њу у ишчекиваним тренуцима, али је нажалост датум
порођаја већ каснио што је Костју унервозило, док је Кити била веома мирна и прибрана.
Љевин се, након повратка у Москву, поново здружио са старим пријатељем професором
Катавасовим па га је једном приликом и посетио. Свакако, неизоставно је било и да
посети Љвова који је био ожењен Китином сестром Наталијом, па је и њему био гост.
Једном приликом је Костја био и позван у клуб, где се после дужег времена сусрео
са Стивом али и њему драгим пријатељем Туровцином, и књегињом Маријом
Борисовном. Оно што га је померило са места беше и изненадно присуство Вронског.
На велико чудо, Вронски и Љевин упустили су се у једну фину и веома пристојну
конверзацију, која је однела сва страховања које је Љевин још увек носио у себи, и
коначно прихвати да је Вронски пристојан човек, и да се све свршило и да је Кити сада
његова жена, а Вронски срећан са Аном.
Стива је баш тог момента и позвао Љевина да му се придружи јер иде ка Ани, да је обиђе
и види како јој је, на шта је Љевин без пуно размишљања пристао.
Када је Костја први пут закорачио у Анину кућу, одмах је приметио Анин портрет
који га је напросто оставио без речи. Портрет је по његовом мишљењу био један од
најлепших портрета које су његове очи икада виделе. Када је Ана изашла из кабинета и
видела Љевина и брата, она га је напросто засенила својом чудном мирноћом и лепотом,
али и тугом коју је носила у очима. Упознала се и руковала са њим, и пољубила Стиву.
Причали су о много чему, о болници и како је Ана била да посети и види како напредује,
али су веома пазили да се не спомене Анин тренутни положај.
Љевин је тада коначно себи признао да је Ана била веома „дивна, љупка али тужна жена“.
Овде се дефинитивно издваја и Анино мишљење о Љевину, кога је сматрала врло
пријатним и ученим човеком, и било јој је драго да је Кити отишла за њим.
Када се Љевин вратио кући, уморна Кити га је запитала где је био и кога је данас
упознао. Љевину беше чудно да призна да је био код Ане, и да га је она помало засенила,
али када је рекао Кити где је био она је то одмах наслутила, и бризнула у плач. Рекла му
је да зна да се „заљубио у ту гадну, гадну жену“ и да ге је она „потпуно опчинила“. Костји
је требало дуго времена да је смири, па је Кити након пар сати плакања и мирења заспала
изморена због трудноће и бебе коју је носила.
Ана је и сама схватила и приметила да је оставила јак утисак на Љевина. Али о
томе се није могла дуго размишљати, јер када се Вронски вратио кући, започне још једна
у низу свађа кроз које су у ово време пролазили. Вронски би заступао његово право
 слободног човека који може да иде и ради шта хоће, док је Ана сматрала да он то њој
набија у лице јер она као неверна жена то није могла, барем не у руском високом
друштву. Као и увек, успели су и једно и друго да прогутају своје речи и помире се, али је
Ана временом постала све више и више забринута да ли је то Вронски нашао неку другу и
одлучио да је више не воли – а то је она једино и тражила.

Кроз пар дана, једног поподнева, Кити је почела да осећа тегобе, а Љевин је то
одмах приметио и почео да све спрема за Китин порођај. Звао је дадиљу, Агафју
Михаиловну и доктора. Доктор му је дао потешкоћа, јер му је стално говорио да никуда
не треба журити, а Костја је био ван себе и није марио ни за шта сем да му се дете здраво
роди и да жена такође након порођаја остане жива и здрава.
У једном тренутку, након двадесет и два сата порођаја, Љевин је изговорио „Господе,
смилуј се! Опрости и помози!“ што је и њега самог уплашило, јер је он био неверник.
Ипак, у таквом тренутку није имао никоме другом да се обрати за помоћ.
- XIV „Љевин је знао и осећао да је то што се догађало слично ономе што се догодило пре годину
дана, у гостионици губернијске вароши, на самртном одру брата Николаја. Али оно је била
жалост, а ово радост. Али и она жалост и ова радост биле се подједнако изван обичног живота; у
овом обичном животу оне су као неки отвори кроз које се показује нешто више. Подједнако
тешко и мучно наступало је у оба случаја оно што се догађа, и, подједнако неразумљиво, при
сагледавању онога вишега, узлетала је душа на висину какву раније није поимала, и куда разум
није могао за њом.“
Кити ипак није могла да прикрије свој страх, па је и сама рекла да је све готово и да
мисли да ће да умре, на шта се Љевин потпуно изгубио и страх га у потпуности прогутао.
Након још пар сати порођаја, крици и дрека је престала, и дадиља је свечано рекла да су
добили здравог дечака, и да је са Кити све у реду, само да је исцпрљена. Сину су дали име
Димитрије.
И поред оваквог догађаја, Костја је требао да буде најсрећнији човек на свету, али његова
осећања прелазила су у сасвим другу крајност:
- XVI „Оно што је осећао према том маленом бићу није било оно што је очекивао. Ничега веселог
и радосног не беше у том осећању; напротив, само неки нов и мучан страх. То је била свест о
новој области где му се може нанети рана. И та свест је у то време била тако мучна, страх да то
немоћно биће пострада био је тако силан да се због њега није могло приметити чудновато
осећање бесмислене радости, и, штавише, поноса које Љевин осети кад дете први пут кину.“

Стива се у овим тренуцима налазио у рђавом положају. Новац му је задавао многе

проблеме. Он отпутова из Москве за Петроград ради посла, па тиме и сврати до
Карењина, да пре свега попричају о интересима у послу, али и да Стива покрене причу о
Ани и како би Алексије требао да потпише развод и све оконча. Карењин призна
Облонском како он схвата да Ана неће пристати на развод сем да њихов син оде њој, а он
то неће прихватити. Стива га свакако замоли да коначну одлуку донесе ускоро, а он му
одговори да ће одлуку донети кроз два дана.
Пре него што је отишао, Стива је након дуго времена срео Серјожу и полагано попричао
са њим, прво га питајући да ли га се сећа, а затим да ли се сећа своје мајке.
 Серјожа је тада већ постао велик дечак, а након рођендана где је срео мајку, он се
убрзо разболео што је веома уплашило оца. Од тада је одлучио да заборави на мајку, па је
своје мисли заменио са школом и другарима које је тамо упознао.

Стива свој пут настави даље. Тако се и једне вечери задеси са познатим
петроградским друштвом, где је била и Бетси Тверска. Овде се кратко спомиње како се
Стива кратко набацивао Бетси, и како је то њој пријало, али да се чим је напустио те
одаје, осећао ужасно.
Тамо је срео и књегињу Мјахкају, која му објасни њен став о Ани убрзо док су упали у
нов разговор. Није лепо мислила о Ани, али је барем рекла да је праведно поступила са
тим да је одмах отишла са Вронским, и признала мужу да не жели да остане са њим.
Рекла му је и да, ако оде поново да посети Карењина ускоро њему кући, вероватно ће га
срести са Лидијом Ивановном и Жил Ландоом, француским видовњаком, који је
познат по свом успешном лечењу и репутацији доктора.
Мјахкаја је била у праву. Када је следећи пут видео Карењина, Стива се и упознао
са Ландоом такође. Тада је и Карењин донео своју одлуку – одлучно „не“ по питању
развода.

За Ану и Вронског московски живот током лета постаде несносан и напоран. Сада
су се већ доводили у конфликте редовно, али би се временом и помирили, а затим опет
посвађали. Анине сумње да постоји нека друга и да он њу више не воли све више су
расле.
Један од покретача највеће свађе до тада било је мишљење које је Вронски
заступао, а Ана је била ужаснута његовим ставом:
- XXIII „Почело је тиме што се он подсмевао женским гимназијама, сматрајући их непотребним, а
она их је бранила. Он се с непоштовањем изразио о женском образовању уопште и рекао да
Енглескињи Хани, Аниној штићеници и помоћници, никако није потребно да зна физику.“
Ана је тог дана донела одлуку да они отпутују за село што пре, јер је градски живот почео
да је гуши. Хтела је да крену на пут одмах сутрадан, али је и на то Вронски одговорио да
би могао тек кроз два дана, да мора да посети мајку и заврши посао у граду. То је Ану
наљутило јер је мислила да он одужује пут, да би што дуже остао овде и виђао се са
неком другом женом. Зато му је и рекла да ће она да оде сама ако треба, и свађа се опет
покренула.
- XXIV „-Зашто, кад се већ хвалиш својом отвореношћу, зашто не говориш истину?
- Ја се никад не хвалим и никад не говорим неистину - рече он тихо, задржавајући гнев који га је
обузимао. - Врло ми је жао кад ти не поштујеш...
- Поштовање је измишљено да се сакрије празнина где би требало да је љубав. А ако ме више не
волиш. онда је боље и поштеније да ми то и кажеш.
- Не, ово већ постаје неподношљиво! – викну Вронски“
Ово је била прва њихова свађа, који су фактори и покретачи као што је наведено
били многи, у којој није дошло до мира, већ су отишли на спавање још увек посвађани,
што је Ану јако повредило, и где се по први пут спомиње мисао о самоубиству .
- XXIV „Зашто нисам умрла?" сети се својих ондашњих речи и ондашњег осећања. И одједном
схвати оно што је било у њеној души. Да, то је била мисао која једина све решава.“Да, умрети.“
 „И срамота и брука Алексија Александровича и Серјожина, и моја ужасна срамота, све се
спашава смрћу. Умрети, и он ће се кајати, жалиће, волеће, страдаће за мене."
Ана је знала да се Вронски први пут дохватио пиштоља због ње, па је мислила да
ће он то урадити поново ако се она убија.
Вронски је ипак поклекао, и донео одлуку да ће све послове оставити, и кренути са Аном,
што је Ану умирило али у исто време зачудило, и схватила је да се дефинитивно догађа
нешто за шта она није била сигурна. Дан када су требали да крену, на капији се појавила
Сорокинина ћерка, прелепа млада девојка, коју је Вронски гледао са поштовањем, и
Сорокина(мајка) које су донеле потребне ствари за које их је Вронски замолио да донесу
и предају њему, да би их он касније дао својој мајки.
Ана је у том тренутку схватила, и донела одлуку. Последње речи упућене Вронском биле
су да он можда сутра путује за село, али Ана иде Доли, и да ће се Вронски кајати због
овог што је учинио. (Кратка напомена: У роману није познато да ли је Вронски био у
односу са Сорокинином ћерком или не, али се тумачи да јесу. Ана је донела одлуку да
Вронског напусти из љубоморе која ју је пратила јако дуго).
Ана следећег дана отпутова за Знаменку, Облонскима.

Ана је хтела да поприча са Доли, знајући да када јој Доли да савет све ће бити у
реду. Када је дошла њиховој кући, ухвати је страх за Кити која се није појавила да је
поздрави. Кити свакако није ни имала жељу да среће Ану, али ју је Доли натерала да дође
и да се поздрави.
Доли је Ани саопштила да је Карењин одбио, и не жели да се разведе. Ани је то тада било
небитно, јер је она већ имала друге ствари на уму. Одједном јој постаде тешко, и Ана
одлучи да се поздрави и оде, схвативши да никада није ни требала да долази.

Ана се одвезе до железничке станице, али се читав пут мислила о својим

поступцима и одлукама које су је довеле до ове ситуације.
При уласку у воз, Ану на перону нападе чудан осећај. Она се случајно сусрете са
лицем сељака који јој беше познат, као онај из сна који је имала. Тада је и сазнала од пар
људи да је Вронски био овде на станици и да је покупио Сорокинину ћерку. То за њу
беше највећи удар од свих, и Ана избезумљена креће да лута по перону. Све главе су се
окретале ка њој, сва уста шапутала о њој, а она се удаљавала све док није дошла до самог
краја перона. Тада се присети човека који се убио први пут када је дошла на ову станицу
пре пар година, и прихвати шта јој је следило:
- XXXI „У тренутку кад се средина вагона поравна с њом, она одбаци црвену торбицу, увуче главу
у рамена, паде под вагон на руке и лаким покретом, као спремајући се да одмах устане, спусти се
на колена. Истог тренутка згрози се пред оним што је учинила. „Где сам ја? Шта радим? Зашто?"
Хтеде да се дигне, да се одбаци натраг, али нешто огромно и неумољиво, лупи је по глави и
повуче за леђа. „Господе, опрости ми све! -проговори, осећајући бесмисленост борбе. Мали
сељак је нешто говорио и радио око гвожђа. Свећа, при којој је читала књигу пуну узбуђења,
обмана, јада и зла, плану новом светлошћу, јаснијом но икад пре, осветли јој све што је пре било
у мраку, затрепери, поче пуцкетати и гасити се, и заувек се угаси.“

КРАЈ СЕДМОГ ДЕЛА

 ПОЧЕТАК ОСМОГ ДЕЛА

Живот Сергија Ивановича текао је својим током. Написао је књигу о политичком

положају Русије која није била добро прихваћена и жестоко критикована.
Главна тема која се водила и овим тренуцима била је тема о Српско-турском рату, о
коме су причали и Сергије и његов пријатељ Катавасов када су се срели на железничкој
станици са једном књегињом познаницом, која заправо беше мајка Вронског. Књегиња им
саопшти да Вронски путује овим возом, и да наставља пут ка Српско-турском рату, и да
иде добровољно да помогне Србима.
Када се у возу Катавасов сусрео са Вронским и запитао зашто иде он је просто одговорио
„Па сви иду, треба помоћ Србима. Жао ми их је.“
Док су Катавасов и Вронски разговарали, Сергије и књегиња причали су о ситуацији која
се десила пре два месеца на железници, где начисто видимо како се мајка Вронског
осећала у тим трагичним моментима, али и њена осећања према Ани:
- IV „Какав страшан догађај! - рече Сергије Иванович.
- Ах, шта сам ја претрпела! Свратите мало.….. Ах, шта сам ја претрпела! - понови она кад
Сергије Иванович уђе и седе поред ње на седиште. - То се не да ни замислити! Шест недеља он
није ни са ким говорио (Вронски), и јео је само онда кад бих га преклињала. И ниједног минута
га нисам смела оставити самог. Одузели смо му све чиме би се могао убити; становали смо на
доњем спрату, али се није могло ни ту доста предвидети. Ви знате да је већ једном пуцао на себе
због ње - и обрве старичине натмурише се при тој успомени. - Јесте, она је завршила као што је и
морала завршити таква жена. Чак је и смрт изабрала одвратну, ниску.“
Затим смо сазнали и шта се десило са њеном ћерком и Карењиним:
- IV „- А њен муж? - упита Сергије Иванович.
- Узео је њену кћер. Аљоша(Вронски) је у то време на све пристајао. Сад га ужасно мучи што је
туђем човеку дао своју кћер. Али не може дату реч сад вратити. Карењин је дошао и на сахрану.
Ми смо се постарали да се не сретне 'с Аљошом. За њега, за мужа, тако је било лакше. Мужа је
ослободила. Али мој јадни син сав се њој предао. Оставио је све, каријеру, мене, па га ипак није
пожалила, до краја га је убила. Не, кажите шта хоћете, сама њена смрт, смрт је једне гадне жене
без религије. Боже ми опрости, не могу да не мрзим успомену на њу док гледам пропаст мога
сина.
-А како је он сада?
-Бог нам је помогао те дође овај српски рат...“
Тада се Сергије и срео са Вронским, па су попричали о тренутном рату:
- V „-Ви ћете се препородити, проричем вам - рече Сергије Иванович.
- Ослобођење браће од ропства сврха је достојна и смрти и живота. Нека вам Бог да спољашњег
успеха и унутарњег мира! - додаде он и пружи му руку.
Вронски чврсто стеже пружену руку Сергија Ивановича
- Да, као оружје, још за нешто могу ваљати. Али као човек, ја сам... рушевина - с прекидом
изговори реч.“

Сергије са упути брату Костји, након што се доста дуго нису видели. Кити се у то
време доста бринула о Љевину, јер кад је Љевин чуо ситуацију о Ани, присетио се и
смрти свога брата, што га је поновно покренуло да размишља и тражи одговор на питање
„која је сврха и смисао живота?“. Кити није марила што је Костја био неверник, јер га је
сматрала бољом особом од већине верника које је упознала у свом животу, али је то
 Љевина стално прогонило и мучило, јер онда у једначини живота никако није могао да
састави и Бога.
Љевина су сопствене мисли прогониле до саме границе самоубиства:
- IX „Требало је избавити се од те силе. И то избављење било је у рукама свакога. Требало је
прекинути ту зависност од зла. А за то је било само једно средство - смрт. И срећни породични
човек, здрав човек, Љевин је неколико пута био близу самоубиства, толико да је на крају сакрио
конопац да се не би обесио, и бојао се да носи пушку да се не би убио.
Али Љевин се није убио, и није се обесио, него је и даље живео.“
Љевин је наставио да поред свих мисли и ради на пољу са сељацима, али му једног
дана, при теми која га је мучила, један сељак додаде своје мишљење које поче прогањати
Љевина да коначно наиђе на смисао и одговор:
- XII „Не живи само за себе, него и за Бога. За каквог Бога? Шта се бесмисленије може рећи од
тога што је сељак рекао? Рекао је да не треба живети само за своје потребе; то јест, да не треба
живети за оно што схватамо, што нас привлачи, што делимо; него треба живети за нешто
непојмљиво, за Бога, кога нико не може ни појмити, ни одредити. И шта? Нисам разумео те
бесмислене речи Фјодорове? А схвативши их, посумњао сам у њихову истинитост?“
Љевину су саопштили са су брат и његов пријатељ дошли, и да Костја пожури да
их види. Љевин тада није знао да је и Катавасов ту, човек са којим се у много чему није
слагао и са којим је водио мноштво дебата.
За време ручка, након што су се сви испоздрављали, започе тема о рату. Костја је сматрао
глупим то да неко оде и да се бори за народ који није његов, али су сви осим њега то
сматрали достојанственим и храбрим, па су приморано ућуткали Костју и његове ставове.
Након ручка настаде огромна олуја, а Љевин се присети да су Кити и син напољу у
шетњи. Он упита јесу ли се вратили већ, али није добио потврдан одговор па се унервози
и изађе да их сам потражи док је киша постајала све јача и јача.
У једном тренутку се и дрво обруши испред њега од јаке олује, а Костја поново замоли
Бога да се ништа није десило жени и деци. Он их угледа у даљини са дадиљом и потрча ка
њима. Прво је викнуо на Кити што је била тако несмотрена и изашла по ружном времену
напоље са дететом, али после му би жао што је викнуо и би му драго што су сви здрави,
али помало покисли.
То послеподне Кити је признала Љевину да јој је драго што се Љевин полако
зближио са дететом, након што јој је признао да није имао онај осећај задовољства који
има новорођени отац. Он је њој такође признао да је тек схватио колико га воли када је по
њих отишао по олуји да их тражи, и колико се за њега уплашио.
Опет поче да га мучи исто питање, и схвати да не може да га пусти на миру. Није
могао да верује да је смисао живота хришћански Бог, јер ко би био смисао свим осталима
који нису припадали хришћанској вери. Љевин би помислио да је смисао бити добар
човек, бити добар и културан према своме брату, жени или кочијашу, али схвати
временом да ништа од тога није тачно, и дође до свога последњег закључка, и последњег
текста у роману:
- XIX „Опет ћу се љутити на кочијаша Ивана, опет ћу се препирати, неумесно исказивати своје мисли,
остаће преграда између свјатаја свјатих моје душе и других, па чак и моје жене, исто тако ћу њу
окривљавати за свој страх, и после се кајати због тога, исто тако нећу поимати разумом за шта се молим
Богу, али молићу му се - а живот мој, сада, сав мој живот, независно од свега што се може десити са мном,
сваки тренутак тога живота, не само да није бесмислен, као раније, него има и несумњиви смисао добра,
који ја имам власт да унесем у њега!“