PREDMET UMETNICKOG MIMESISA

Mimesis je izraz koji u filozofiji ima sirok spektar znacenja u koja spadaju imitacija,besmislena
slicnost,cin slicnosti,mimika,receptivnost…Mimesis ili podrazavanje je posthomerovski izraz.
Mimesis znaci imitiranje,odnosno oponasanje koje je izraz umetnickog dela. Po definiciji
mimesis predstavlja podrazavanje i odrazavanje, odnosno imitiranje koje proizilazi kao odnos
umetnickog dela prema stvarnosti sto prema realistickoj filozofiji pokazuje sustinu same
umetnosti. Svima je poznato da je imitiranje uvek bilo manje vredno od originala. Koncept
mimezisa je i poceo da se uzima u obzir narocito kad je bilo reci o umetnickim delima.
Sokratova metafora o tri kreveta
1. jedan krevet postoji kao ideja koju je bog stvorio (platonovski i deal)
2. jednu izradjuje stolar (oponasajuci bozju ideju)]
3. jednu je stvorio umetnik oponasajuci stolara
Dakle,umetnikov krevet je dva puta udaljen od istine. Oni koji kopiraju dodiruju samo mali deo
stvari kakve zapravo jesu gde krevet moze izgledati drugacije sa razlicitih gledista,izgledati
ukoso ili izravno i;i opet drugacije u ogledalu. dakle, slikari ili pisci, iak mogu slikati ili opisivati
stolara ili bilo kojeg stvaratelja stvari, ne znaju nista o stolarskoj umetnosti i iako sto su bolji
slikari ili pisci njihova ce umetnicka dela biti vernija ali i pored toga oponasanje i dalje nece
postici istinu(o bozijem stvaranju)
. Prvobitno znacenje mimesisa pre Platona je bio naziv za svestenikove kultne radnje,obredne
ceremonije koje su se sastojale iz muzike,igre i pevanja. Podrazavanje nije bilo spoljasnje
reprodukovanje vec izraz unutrasnje stvarnosti. Prvi koji pominje mimesis bio je Demokrit koji
pise da je stvaranje muzike u sluzbi oponasanja pevanja ptica.U antickoj Grckoj,pored pojma
umetnosti kao umeca, izdvojilo se jos jedno shvatanje o opstem karakteru umetnosti kao
podrazavnja ili oponasanja.Mimezis je bila ideja vodilja stvaranja novih umetnickih dela jer je
podudaranje sa fizickim svetom shvatano kao uzor za lepotu. Platon i Aristotel kasnije sire
razvijaju koncept mimesisa.Platon je prvi objasnio koncept mimesisa u svojoj metafizici koja se
bavila antickim shvatanjem umetnosti dok ga je Aristotel kasnije razvio i dopunio.
Slikarstvo se definisalo kao mimesis prakse sto ne znaci da na slici mora da se odvija samo
radnja kao u tragediji,cak ni ljudi na njoj ne moraju biti prikazani,nego predmet njenog
podrazavanja moze da bude bilo sta poznato ili nepoznato na tom predmetu. Pri pogledu mora
da nam se otvori svet, a to mora da bude ljudski svet, svet prakse. A i kako bi drugacije,sem kad
nam umetnik prezentuje bilo koji deo celine ljudske prakse,mogao u njoj da se oslikava svet
coveka? Tako se namece definicija: umetnicko delo je mimesis prakse,ali ono je to samo ako je i
podrzavanje prirode tj. ako je imitacija stvari koje,oplemenjene radom pripadaju prirodi.
Slikarstvo moze da postane mimesis prakse time sto omoguzava da iz bilo kog dela celine
ljudske prakse sagledamo bas nju samu. Ali to ne znaci da nam slikarska dela stvarno prikazuju
prikazuju deo celine,a to znaci: deo je zaista malo prisutan kao celina tj. on se gotovo i ne
pojavljuje kao celina. Ono sto zaista vidimo u umetnickom delu uopste nije bilo koja stvar, nego
je samo izgled strvari. Sama stvar se obicno nalazi u nekom drugom,ili cak ni na kojem mestu.
Da bi umetnost bila mimesis prakse, nije potreban predmet iz prakse koji bi morala da
prodzava. Vazno je da se ostvari estetska imaginacija. Zbog toga umetnicko delo mozemo
opisati kao tvorevinu koja zahvaljujuci svojoj osobnoj formi stvara estetsku imaginaciju. mimesis
prakse bi tada postojao samo po mogucnosti u delu a stvaran bi postojao tek preko posmatraca.
Sa Platonom u V veku p.n.e. ovaj pojam ulazi u filozofski govor u znacenju reprodukcije. Platon
govori o dve vrste mimesisa:
1.Ikasticko podrazavanje(eikon): pravilno i potpuno podrazavnje uzora iz stvarnosti
2.iluzionisticko podrazavnje(fantazma): ono odstupa od proporcija i osobina uzora kako
bi,paradoksalno,bilo sto vernije originalu.
Platon smatra da jezik ima veze sa svetom jer kad govorimo mi imenujemo stvari i tako
oponasamo njihovu sustinu, a to je ukratko i ideja mimesisa da nas govor kao i nasa umetnost
predstavlja neku vrstu podrazavanja onog sto vidimo u svetu.
U dijalogu sa Kratilom Platon je kroz lik Sokrata govorio o dve vrste podrazavanja. To je ona
razlika izmedju Kratila i njegove slike i Kratila i jos jenog Kratila tj. Kratilove identicne kopije po
izgledu,obliku,velicini,mislima i osecanjima.
Platon je ovu razliku dodatno objasnio u dialogu sofist gde je ovim dvema vrstama mimesisa ili
podrazavanja dao dva imena:
1 oponasanje koje je u potpunosti verno oponasanju nnekog uzora
2 iluzionisticko podrazavanje
Tu se zapitao matematicar Teetet: zar nije to slucaj sa svakim oponasanjem? Zar nije poenta
svakog imitatora da u potpunostiimitira neki objekat?
Objasnicu bas na primeru imitatora. Gledali smo svi glumce zabavljace kako imitiraju poznate
licnosti u svrhu komedije. Kada to posmatramo u nama ta imitacija izaziva smeh a razlozi su da
neko jako dobro nekog imitira ti da je bas dobro uspeo da skine boju glasa ili neku mimiku lica.
Imitirati nekog ne znaci da ga mi imitiramo u celosti, vec da ono sto je posebno
karakteristicno(mozda pokreti, mozda boja glasa, mimika lica…). Poenta je da se kod licnosti
koja se imitira karikira ono sto je narocito prepoznavajuce i bitno je pronaci pravu sredinu
izmedju vernog oponasanja i preterivanja i karikiranja.
U dijalogu Sofista navodi se slican primer u slucaju arhitekture. Platon objasnjava u cemu se
sastoji tajna skladne i proporcionalne gradnje velepnih antickih gradjevina. Na primer, anticki
hram koji je posvecen Bogovima mora biti gradjen u skladnim, bozanskim, idealnim
proporcijama. Mora se voditi racuna da razmak izmedju stubova, odnosi odredjenih elemenata
budu pravilni, odmereni i lepi. Ali tu nastaje problem jer su ti hramovi ogromni i ljudsko oko je
prilicno nesavrseno kada mora da sagledava velike daljine i velike oblike. Na primer, stvari koje
su nam blize vidimo kao vece a one udaljenije vidimo manjim i to je predstavljalo problem za
grcke arhitekte jer su hteli sve Bogove predstaviti iste velicine tj iste vaznosti. Da bi izbegli
opticku varku, Ggrcki arhitekte su posezali za jenim trikom da bi figure bogova izgledale
jednake. Oni su ih pravili tako da oni kipovi u gornjem redu budu veci, a oni u donjem budu
manji. Na taj nacin uprkos tome sto nisu iste visine oni izgledaju ujednaceno kad ih posmatrate
iz daljine. poenta ove price u arhitekturi je ista i sa imitatorima jer da bi stvorili savrsen privid
nekog objekta, ne mozemo ga prekopirati takav kakav je nego moramo napraviti vestu iluziju
njegovih osobenosti i to Platon naziva phantazma ili iluzionisticko podrazavanje.

PAGE
Platon postupak phantazme opisuje kao nesto sto je karakteristicno bas za umetnike i
umetnicko stvaranje jer umetnici podrazavaju stvarnost ali nikad verno jer uvek uticu, menjaju,
dodaju i oduzimaju kako bi svoje delo ucinili realnijim i blizim stvarnosti.
Na primer glumac: cilj svakog glumca je da dobro glumi a to znaci da dobro na autentican nacin
docara druge likove, njihova osecanja, misli, gestikulaciju, pokrete… Ali oni nikada nece u
potpunosti oponasati postupke prave osobe jer pravi, obicni ljudi cesto ne pricaju pravilno,
zamuckuju, mumlaju… a pozorisni glumci sve svoje replike govore pravilno i izrazajno. Oni
pribegavaju phantazmi ili iluzionistickom izrazavanju tj. prividnosti da bi gluma izgledala
realnije. Glumci moraju da ulepsavaju nacin na koji ljudi govore.
Umetnost moze da se ostvari samo putem phantazme, odnosno prividnog podrazavanja u
kojem malo doterujemo ili secemo stvarnost kako bi ona bila sto bolje pretocena u delo.
Aristotel je smatrao mimesis jednim od karakteristicnih aspekata ljudske prirode i nacinom da
se razume priroda umetnosti. Instinkt za imitaciju je usadjen u coveku od samog njegovog
rodjenja i on je najimitativniji od svih zivih bica. Epska poezija, tragedija i komedija su sve u
svom opstem konceptu imitacije. Slikar, pesnik ili bilo koji drugi umetnik kao imitator mora
nuzno da oponasa jedan od tri predmeta- stvari kakve su bile ili jesu, ili stvari kakve se govore ili
misle da jesu, ili stvari kakve bi trebale da budu. Ucenje pruza najvece zadovoljstvo kako
filozofima tako i ljudima uopste. Dakle, razlog sto ljudi uzivaju da vide slicnost je taj sto u
kontemplaciji o njoj nadju sebe da uce ili izvode zakljucak. Podrazavanje je,dakle, jedan instinkt
nase prirode.
Platon i Aristotel se slazu da umetnost podrazava i da su ideje sustine stvari.
Oni razlicito shvataju dva sveta-svet ideja i realan svet; kod Platona postoji svet ideja i svet
privida,kod Aristotela ideje nisu izvan stvari.
Prema Aristotelu umetnost ide ispred prirode u trazenju istine jer delom oponasa prirodu a
delom cini ono sto priroda nije mogla. Po njemu zadatak umetnika nije da robski imitira vec da
ima neki nacin da imitirajuci idealizuje i oplemenjuje svet. Mimeticko postupanje je coveku
urodjeno i podrazavanje je jedna od njegovih najvecih prednosti u odnosu na zivotinje. Aristotel
govori da zadatak poezije, kao i umetnosti uopste je da prikaze razlicite mogucnosti ljudskog
zivota. Aristotel je prihvatio mimesis kao kao osnovnu karakteristiku poezije i naglasak pomerio
na njen stvaralacki karakter, postavljajuci pitanje kako i na koji nacin pesnik najbolje postize svoj
cilj u rekreiranju stvarnosti. U odnosu na Platona on je redefinisao poeziju kao stvaranje.
Aristotel je smatrao da je vazno da postoji odredjena udaljenost izmedju umetnickog dela s
jedne strane i zivota s druge strane.
Prema Platonu, umetnici se zavaravaju spoljasnjim izgledom stvari i podrazavaju ih onakve
kakve se one pojavljuju. Ali zato sto je po prirodi mimeticka, umetnost nema moc da prodre iza
pojedinacnog i predoci nam ono sto nije pojedinacno i prolazno vec opste i vecno. Platon je tu
mislio na praoblike u kojima se po njemu nalazi trajna istina o svetu. Stvarnost koju vidimo je za
njega bila samo senka tog sveta. Platon nije cenio umetnost svog vremena a oesnicima cak nije
dao ni pristup u idealnu drzavu kakvu je zamisljao, ne samo sto, po njemu, nisu u stanju da
prodru iza pojavne stvarnosti, vec i zato sto svojim izmisljenim pricama podrivaju moralne

PAGE
vrednosti drustva i stvaraju laznu sliku o svetu ljudi i bogova. Platon je rekao Sokratovu
metaforu o tri kreveta
Nacin shvatanja, ilustrovan Platonovom metaforom ogledala, vidi mimesis kao doslovno
kopiranje. Taj oblik shvatanja ne moze da izdrzi suceljavanje sa stvarnom umetnickom praksom.
Na primer: ornamentika. Sigurno je da ornamentika podrazava forme i oblike iz prirode i da te
forme nisu sasvim apstraktne ali se ono ne moze svesti na puko kopiranje.
Po umerenijoj teoriji shvatanja umetnosti kao mimesisa prisutna je ideja da umetnicko delo ne
oponasa vec reprezentuje neki predmet ili pojavu. Razne varijante ovog shvatanja ce kasnije
dati mnogi filozofi i teoreticari od kojih su najvaznijie Kroceova i Kolingvudova. Ove ideje su
kasnije usvojili slikari impresionizma jer oni nisu slikali predmet, vec oblik predmeta tj. njihovo
vidjenje nekog predmeta i na taj nacin naglasavali subjektivnost i individualnost rada.

PAGE