Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

САДРЖАЈ

УВОД…………………………………………………………………………………………..1

1. Појам и обележја политичких партија……………………………………………………3

2. Настанак и развој политичког живота у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца……...5

2.1. Место и значај странака у животу Краљевине ……………………………………...5

2.2. Врсте странака…………………………………………………………………………6

3. Народна радикална странка……………………………………………………………….9

4. Хрватско републиканска сељачка странка/Хрватска сељачка странка……………….10

5. Југословенско демократска странка……………………………………………………..11

ЗАКЉУЧАК………………………………………………………………………………….12

ЛИТЕРАРУРА……………………………………………………………………………….13

Страница 1
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

УВОД
Тему „Политичке партије у Краљевини СХС“ сам изабрао јер желим покушати
мало детаљније проучити дјеловање различитих странака и њихов утицај на проучити
политички живот Краљевине СХС. Ову тему обрадићу кроз неколико засебних
поглавља, глава назовимо их тако. У првом поглављу обрадићу појам политичких
партија у општем смислу, јер прије него и почнемо да говоримо о партијама у
Краљевини СХС, прво морамо знати шта су то политичке партије. Зашто је то битно?
Па битно је зато јер како да говоримо о политичким партијама у некој држави а да не
знамо шта су то заправо политичке партије, ко их чини, каква им је организација и који
су њихови конститутивни елементи, итд?.
Што се тиче другог поглавља ту ће бити више ријечи о партијама у Краљевини
СХС, тачније о настанку и развоју политичког живота у овој новоформираној држави,
шта је то утицало да се створе партије и колико их је постојало након формирања
државе. Такође ћу рећи нешто о значају странака у политичком животу краљевине, тј. о
њиховим фазама кроз које су пролазиле од настанка државе а све до њеног престанка
постојања 1941. године када је капитулирала. Кроз даљи текст биће ријечи о врстама
странака које су тада постојала, како су се дијелиле, чему су тежиле и које су од њих
имале главу ријеч у политичком животу прве југословенске државе.
Треће поглавље тиче се странака које су водиле главну улогу у политичком
животу Краљевине СХС. Ту ћу издвојити Народну радикалну странку, Хрватску
републиканску сељачку странку и Југословенску демократску странку. Говорићу о
њиховом настанку, њиховим најутицајнијим личностима, за шта су се залагале и која је
била суштина њихових политичких програма.

Страница 2
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

1. Појам и обележја политичких партија

За политичке партије не постоје општеприхваћени критеријуми помоћу којих би

могла да се да једна општа и коначна дефиниција тог појма, важећа за сва друштва и
све епохе. Многи теоретичари су сматрали да су политичке партије плод класног
друштва, међутим класност није обавезно обележје партије. Наиме, оне се појављују
тамо гдје постоје различите идеологије, а та различитост не мора увијек потицати само
од класне подијељености.
Сам назив партија долази од латинске именице pars – део, или глагола partire –
делити. Овакав корен речи указује да је суштина у деоби политичког простора“
односно нуђењу више опција политички активним појединцима – грађанима. Партије
се посматрају као организовани део друштвене заједнице који артикулише свест и вољу
одређене групе, ради освајања власти у држави и решавања сопствених кључних
интереса. Према професору Владимиру Гоатију, „политичке партије су трајне
организације које се инспиришу одређеном идеологијом, формиране са циљем да
(самостално или у коалицији) освоје или задрже власт у друштву…“1.
Без обзира на постојање мноштва дефиниција политичких партија, из највећег
броја проистичу три основна конститутивна елемента која карактеришу сваку партију.
То су: својство организованости, истоветност политичке идеологије и тежња ка вршењу
или учествовању вршењу државне власти. Партијска организација има свој унутрашњи
живот, који се састоји од бројних активности и процес, као што су: разрада стратегије,
циљева и облика активности; мобилисање чланова; избор носилаца одређених функција
у партији и сл. Партије су, дакле, организације, а не независне скупине појединаца које
теже неком свом циљу. Суштину организације политичке партије чине два основна
питања: 1) из чега се састоји политичка партија? и 2) каква је њена унутрашња
структура?. Традиционални и најједноставнији одговор на прво питање је да се партија
састоји од чланова партије, односно од појединаца, који добровољно приступају њеним
редовима и залажу се за остваривање прокламованих партијских циљева. Најчешће се
истичу три основна облика везе појединца са партијом, и то: присталице, симпатизери
и чланови политичке партије.
Присталице партије су грађани који својим гласовима на изборима дају подршку
програму и идеологији одређене партије. они не посједују формална обележја
припадности партији ( чланска књижица, чланарина и сл.), већ само чином избора
партијских представника доказују своју идеолошку блискост.
Симпатизери партије су групације нешто ближа политичкој партији него присталице.
Веза симпатизера и партије се не исцрпљује само чином гласања већ се продужава и
другим бројним активностима између избора. Ни ова категорија грађана као ни
присталице нису, у формалном смислу „учлањена“ у партију и не може се, у суштини,
сматрати делом на који партијско руководство са сигурношћу може да рачуна.
Чланови политичке партије су грађани који своју припадност заснивају на упису или
пријему у партију. Они су класична партијска „војска“, са којом она увијек располаже.
У савременим политичким партијама чланство се организује на територијалном
принципу, у различите организационе облике. Основни су: одбори, екипе, секције,
ћелије итд. што углавном зависи од типа политичке партије, мада се мора имати у виду
да делатност партије у пракси веома одступа од активности на коју, историјски, упућује
њено име.

1
Владимир Гоати, Савремене политичке партије, ООУР издавачко-публицистичка делатност – Београд
и „Партизанска књига“ , Љубљана, 1984, стр. 44

Страница 3
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

Други значајан конститутивни елемент политичке партије је њена идеологија.

Сам назив потиче од грчких ријечи идеа и логос, што дословно упућује на науку о
идејама. У том смислу, идеологија има значење науке о опажајима, сензацијама и
представама, на темељу којих се заснива читаво човјеково сазнање свијета. Она је,
дакле, облик друштвене свести ( као и религија, филозофија, наука, уметност, морал и
сл.), састављена од система „идеја, веровања и вриједности којима се изражавају
основни интереси једне групе(класе), али не непосредно, већ посредно, тј. по правилу
тако да се ти интереси мање или више свесно приказују као интереси већину друштву,
да би, тако рационализовали, би било лакше наметнути другим друштвеним групама
(класама) као њихови властити вриједносни системи оријентације и акције“.
Према највећем броју теоретичара, треће обележје политичких партија,
препознатљиво и суштинско, јесте циљ њиховог дјеловања, који се испољава као тежња
за вршењем или учествовањем у вршењу државне власти. Власт којој теже политичке
партије, у суштини, није сконцентрисана само на једном мјесту. Савремени политички
системи се одликују поделом власти и по вертикали и по хоризонтали.
Из досад наведених дефиниција политичких партија и њених елемената можемо
извући следећу дефиницију а то је да су: Политичке партије политичке организације
људи са истом политичком идеологијом и са основним циљем потпуног или
делимичног вршења власти, демократским путем, на основу избора.

Страница 4
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

2. Настанак и развој политичког живота у Краљевини Срба,

Хрвата и Словенаца - Југославије

Од тренутка формирања Краљевине Срба, Хрвата, Словенаца (Краљевине СХС)

до априлског слома 1941. године, на територији југословенске државе је дјеловала
четрдесет једна политичка странка или организација.2 Ово обиље партија и разуђеност
политичког живота може се објаснити богатим историјским наслеђем односно
чињеницом да су на територијама или областима које су ушле у састав новоформиране
државе дјеловале бројне политичке организације које су свој политички живот и
активности наставиле и у новим околностима.
Осим због историјског наслеђа на бројност политичких странака у Краљевини
Југославији утицали су и неравномерна социјална, економска структура земаља које су
ушле у њен састав, разноврсност правних, административних, школских система,
шароликост нација, вјера, култура, традиција. Све је то утицало и на динамичност
политичког живота, и велику мобилност политичких странака, нарочито у првих
неколико година постојања заједничке државе. Занимљиво је да су се Срби током
постојања Краљевине Југославије у политичко страначком смислу опредељивали за
различите политичке и социјалне програме. Једни су се залагали за југословенску идеју,
други су тежили окупљању Срба.
Од формирања Краљевине СХС 1918. до априлског рата 1941. одржано је
укупно пет вишестраначких избора за народну скупштину (1923, 1925, 1927, 1935,
1938), избори за Уставотворну скупштину одржани су 1920. године док су избори из
1931. били једностраначки, својеврсна изборна парада. До 1931. избори су били тајни, а
од тада закључно са изборима из 1938. године, гласало се јавно. Због великог броја
неписмених бирача гласање се обављало куглицама. Уведено је опште право гласа, али
је оно практично важило само за мушкарце који су навршили двадесет једну годину
живота. Жене, официри, подофицири, војници нису имали гласачко право.

2.1. Место и значај странака у животу Краљевине

Историјат страначког живота у Краљевини СХС/Југославији тесно је повезан са

развојем, успонима и падовима парламентаризма и може се поделити у три фазе. Прва
фаза обухвата раздобље од уједињења до увођења шестојануарске диктатуре. У том
добу углавном настају нове политичке странке чије се дјеловање везује за судбину
југословенске државе мада су у нову државу ушле и неке старе политичке групације
које су обележиле политички живот како Краљевине Србије тако и покрајина по
аустријском влашћу. Овај период карактерише буран политичко парламентарни живот
и својеврсна хиперактивност политичких странака које саме или у коалицијама врше
власт.
Друга фаза од увођења шестојануарске диктатуре до убиства краља Александра
1934. године је најтежи период у историји и дјеловању југословенских политичких
партија, јер су краљевим актом све грађанске, политичке партије забрањене, а њихова
вођства пасивизирала свој рад, ишчекујући нека боља и срећнија времена. Један део
страначких лидера који се није помирио са ново насталим стањем или јавно изразио
свој протест против диктатуре је затворен. То је додатно обезглавило и паралисало
страначки рад, тако да до краја 1931. године не може бити говора о неком озбиљном
политичком дјеловању.

2
Историја грађанских странака у Југославији, I део, Београд 1952, стр. 75

Страница 5
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

Краљевим убиством у Марсељу наступа трећи период у развоју југословенског

страначја који траје до Хитлеровог напада на Југославију и њене капитулације априла
1941. године. Ово раздобље одликује снажније страначко дјеловање, настанак нових
странака, Југословенске радикална заједница на примјер и партијско груписање у тзв.
владин блок кога оличава Јереза и опозициони блок тзв. Удружена опозиција на челу са
Мачеком. Међутим, у овоме периоду као никада до тада присутно јe унутар страначко
раслојавање и фракцијске борбе за примат на челу странке, кога су поштеђене само
Мачекова и Корошчева странка.

2.2. Врсте странака

На територији Краљевине Југославије су дјеловале политичке странке које

можемо сврстати у неколико категорија при чему смо за главне параметре који
одређују припадност одређеној групацији узели: вријеме настанка, подручја дјеловања,
утицај у политичком животу земље, успјех на парламентарним изборима, однос према
облику друштвеног и државног уређења, облику владавине, класни карактер
политичких идеологија, социјална структура становништва, однос према цркви и вјери.
На основу тих критеријума установили смо да су на територији Краљевине Југославије
дјеловале политичке партије које дијелимо на:
 старе и нове;
 масовне (велике) и мале;
 парламентарне и ванпарламентарне;
 опште-државне (југословенске) и покрајинско-обласне (националне);
 декретоване-дворске (режимске);
 монархистичке и републиканске;
 грађанске и социјалистичко-комунистичке;
 револуционарне и реформистичке;
 сељачке и радничке;
 клерикалне и антиклерикалне;
 мањинске;
Осим тога у бурном политичком животи југословенске краљевине непрекидно
су настајале и нестајале и провизорне политичке, изборне коалиције, савези и блокови
који су често окупљали политичке партије дијаметрално супротним политичким
програмима и циљевима, а које су нестајале у циљу освајања власти, промјене или
очувања постојећег државног уређења (централизам или федерализам) и Устава
(Видовдански, Октроисани).
У категорију старих странака сврставамо оне политичке партије са
вишедеценијском традицијом које су настале и дјеловале и прије настајања нове државе
(Народна радикална странка, Словенска људска странка, Хрватска пучка сељачка
странка, Самостално-радикална странка Љубе Давидовића и Милорада Драшковића,
Хрватска странка права) док су нове странке све оне странке које су настале након
доношења Прводецембарског акта о уједињењу (Југословенско демократска странка
1919, Југословенско муслиманска организација 1919, самостално кметијска странка
1919, Хрватска заједница 1919, Џемијет 1919, Комунистичка партија Југославије 1920,
Југословенска Републиканска странка 1920, Савез земљорадника 1920, Самостална
демократска странка 1924, Југословенска радикално-сељачка демократија (ЈРСД) 1931,
Југословенска национална странка (ЈСН) 1932, Југословенска народна странка-
Борбаши 1933, југословенска народна заједница (ЈРЗ) 1935.
Групу масовних или великих странака чиниле су оне партије које су имале
чланство, разгранату партијску мрежу и организацију или су остваривале снажан утицај

Страница 6
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

на политички живот у држави (Радикална, Југословенска демократска странка,

Хрватска републиканска сељачка странка/ Хрватска сељачка странка, Комунистичка
партија Југославије у прве две-три године парламентаризма, Југословенска национална
странка, Јереза). Специфичан је положај две националне странке, Словенаца и
муслимана, Словенске људске странке, Југословенске муслиманске организације и
Самосталне демократске странке која је окупљала Српски народ на просторима
Хрватске. Мале странке су биле оне са занемарљивим бројем присталица, закржљалом
партијском мрежом или минималним бројем посланика у парламенту. Такве су биле
између осталих: Југословенска републиканска странка, Савез земљорадника (између
1925. и 1927 када су имали само четири представника у народном представништву),
Хрватска заједница, Чешка странка, Муслиманска народна странка итд.
Парламентарне странке су биле оне које су прелазиле изборни цензус, имале
своје посланике и формирале посланичке клубове у народној скупштини (Радикална,
Демократска, Хрватска сељачка странка, словенска људска странка, Југословенска
муслиманска организација и друге), док су ванпарламентарне странке биле оне које су
излазиле на изборе са посланичким кандидатима или листама, али нису добијале
мандате. Најдрастичнији примјер је Југословенског народног покрета Збор кога је 1935.
године основао и предводио смедеревски адвокат Димитрије Љотић. Ова строго
партијски устројена антикомунистичка, антидемократска и антијеврејска организација
почивала је на снажном упливу фашистичке идеологије, која се залагала за сталешку
државу, интегрално југословенство и приближавање земље Њемачкој.
У опште државно-југословенске странке које су дјевовале на цјелокупној
југословенској територији, односно имале уплив међу ондашњим југословенским
народима спадају: Југословенска демократска странка, која у почетку свог дјеловања
поред Срба окупља и хрватски и словеначки национални елеменат, Савез
земљорадника (поред Србије, упориште су остварили у БиХ, Далмацији, војводини),
комунисти, Југословенска радикална странка, Југословенска национална странка,
Борбаши3, Југословенска радикална заједница, Самостална кметијска странка од 1931.
И док је партијско вођство 1920. године истицало залагање за федерализам и
децентрализацију државе, дотле је захваљујући између осталима и Демократској
странци донет Видовдански Устав који се темељио на централистичко-унитаристичким
принципима. У категорији покрајинско-обласних или националних странака су спадале
оне које су заступале принципе федерализације државе или у најмању руку њене
децентрализације, као на примјер: Хрватска републиканска сељачка странка/Хрватска
сељачка странка, Хрватска странка права, словеначки клерикалци, Џемијет,
Југословенска муслиманска организација и друге странке истих ставова.
Куриозитет политичког живота југословенске државе представљао је
формирање режимских-дворских или декретованих странака. Након што је краљ
Александар 1929. године укинуо парламентаризам (користећи као изговор политичку
кризу коју су изазвала убиства у скупштини) и странке које су представљале сметњу у
њиховој комуникацији са народом, врло брзо се показало да је тај експеримент са
гушењем страначја и парламентаризма пропао. Да би показао макар привидно да
парламентаризам није мртав, а да политичке партије постоје одлучио се да прибјегне
формирању дворских партија које су представљале израз његовог политичког хтења у
првом реду залагања за реализацију идеје интегралног југословенства која је
подразумијевала да на територији југословенске државе постоји само један
југословенски народ. И овај експеримент са наметањем вештачке, синтетизоване
југословенске нације није уродио плодом.

3
А. Растовић, Програм Југословенске народне странке, стр. 129

Страница 7
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

Према облику владавине за који су се залагале, странке у Краљевини

Југославији су се делиле на монархистичке и републиканске. Већина их је заступала
монархистички државни облик и подржавала владавину династије Карађорђевић.
Српске грађанске странке које су тежиле монархизму сматрале су да ће им монархија
омогућити задржавање или остваривање доминантног утицаја у држави, али и да је
монархија најбоља гаранција државне стабилности.4 Монархистичком корпусу су
припадале: Народна радикална странка, Демократска странка која је у првим годинама
постојања заступала републиканизам, странка Корошеца, Мехмеда Спахе,
Југословенска национална странка, Борбаши,5 Југословенска народна заједница. Што се
тиче странкама са републиканским обележјима оне су да у монархији суверена власт не
припада народу већ владарској породици на неодређено вријеме, без обзира на
интелектуалне и моралне вриједности њених чланова, као и да у тим околностима
остваривање политичких програма не зависи од партија већ од воље владара који је
противник напретка у реформи. У Републиканске странке спадале су Југословенска
републиканска странка, Комунистичка партија Југославије, Социјалистичка партија
Југославије.
За врсту друштвеног уређења за који су се залагале, странке су е у првој
Југославији делиле на грађанске и социјалистичко-комунистичке. У корпус грађанских
партија спадају готово све тадашње странке. Њихов идеал је био изградња грађанског
друштва заснованог на принципима које је изнередила француска револуција 1789.
године. Такве су биле између осталих: Радикална, Демократска, хрватска сељачка
странка, Самостална демократска странка и Југословенска републиканска странка.
Друга групацију су чиниле комунисти, социјалдемократска странка, Социјалистичка
партија Југославије које су се залагале за измену друштвеног уређења и формирање
једног бољег и праведнијег друштва заснованог на принципима једнакости и социјалне
правде, без класних, социјалних, економских или друштвених разлика. Ове странке су
тражиле и укидање приватне својине као извора недаћа и неравноправности међу
људима и нацијама.
Однос странака према цркви сврставао их је у клерикалне и антиклерикалне.
велики нагласак на вјери и религијским питањима уопште истицала је Југословенска
муслиманска организација која је у свом програму, али и као један од главних услова
своје подршке Николе Пашићу за формирање владе и доношење Видовданског устава
истицала захтјеве који су се односили на заштиту вјере, исламских обичаја, потпуно
изједначавање ислама са хришћанством, давање уставних гаранција неограниченог
уживања вакуфских и осталих добара исламске заједнице, као и судова, обавезност
веронауке у школама, поштовање права исламских верника у војсци. С друге стране
антипод клерикалним партијама је била Комунистичка партија као изразита
антиклерикална организација.
На територији југословенске краљевине, односно Војводине дјеловале су и
странке националних мањина, пре свега њемачка, мађарска и румунска странка.
Касније конституисање мањинских странака објашњавало се чињеницом што мањине
нису учествовале на изборима за Уставотворну скупштину јер су имале право опције
за своје матичне државе, а так процес опредељивања тада још није био завршен.
Основно питање око кога су се политичке странке сукобљавале и највише
размимоилазиле тицало се унутрашњег устројства југословенске државе и односа
према Видовданском уставу. Најоштрије противречности јављале су се с једне стране
између странака које су заступале централистичко-унитаристичку концепцију државног

4
Б. Глигоријевић, Државно и друштвено уређење Југославије у гледиштима српских републиканаца,
(1919-1925), Историја 20. века, Београд 1985, стр. 11
5
А. Растовић, Програм Југословенске народне странке, стр. 130

Страница 8
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

уређења и с друге старне оне партије које су заступале федералистичко

(конфедералистичко) – покрајинску концепцију или су се залагале за децентрализацију
државе као једну врсту прелазног решења између унитаристичке и федералистичке
солуције.
Пресудну ријеч у страначком раду имали су страначке вође, њихови лидери и
представници. Често се дешавало да се припадност странци означавало именом вође
странке, на примјер пашићевци, радићевци, прибићевци, спахиновци и сл. Главну улогу
у политичком животу прве југословенске државе до увођења краљеве диктатуре играле
су три највеће и најутицајније странке а то су: Народна радикална странка, Хрватска
сељачка странка и Демократска странка, о којима ћу нешто више рећи у даљњем
тексту.

3. Народна радикална странка

Историја Народне радикалне странке која започиње са политичким дјеловањем
1881. године је истовремено и историја српског грађанског друштва. У скоро свим
фазама развоја тог друштва Радикална странка је била његово вјерно огледало, а са
друге стране је вршила важан утицај на његов развој. У ратовима од 1912. до 1918, она
је давала тон државној политици, одиграла огромну улогу преко њеног вође Николе
Пашића у стварању нове југословенске државе и оставила снажан печат у историји
прве Југославије, заступајући централистичку концепцију уређења заједничке државе.
Била је то једна од оних старих странака са најдужом партијском традицијом које су
наставиле свој живот и у новој држави. Радикална странка је спадала у групу великих
парламентарних партија са најбројнијим чланством. Држала се старог програма из
времена оснивања странке, не придајући значај писаним документима и програмским
ставовима, не везујући се само за свог вођу Пашића него за садржај програма. Такође,
није много водила рачуна ни о организационом устројству. Током двадесет три године
постојања југословенске државе није одржан ниједан партијски конгрес који би донео
нови програм странке и извршио измјену састава Главног одбора.
Кључна личност Народне радикалне странке, њен спиритус мовенс,
непревазиђени ауторитет, својеврсна икона био је Никола Пашић. Практично, партија је
почивала на његовој харизми, што јој је обезбеђивало унутрашњу стабилност,
популарност у народу, освајање огромног броја гласова на парламентарним изборима,
често формирање владе. Међутим, развој парламентаризма и настојање регента
односно краља Александра да оствари примат у политичком и страначком животу
земље довео је до настанка унутарпартијске борбе која је постепено изједала њену моћ
и стабилност. Тај процес унутрашњег дезинтеграције био је спорији за вријеме
Пашићевог живота, да би после његове смрти добило велико убрзање. Смрт Николе
Пашића, децембра 1926. године био је тежак ударац за радикале од кога се они више
никада неће опоравити. Уследила је снажна фрагментација на велики број фракција.
Рачуна се да је уочи априлског рата постојало девет партијских фракција. Уследио је
велики сукоб између представника старије и млађе генерације у вођству, а осећала се и
жеља функционера са периферије, тзв. провинцијалаца да нађу ухлебљење у вишем
партијском руководству.
За име Радикалне странке везује се и појава корупције, коју је толерисао и сам
Пашић, а централна фигура партијског корупционаштва је био његов син Радомир, који
је око себе окупио читаво друштво млађих радикалних корумпираних политичара.
Пашић и његова странка су сматрали да су своје програмске циљеве углавном
остварили актом уједињења када је српско национално питање ријешено и да је та
централистичко-унитаристичка формула најбоље рјешење за статус југословенске

Страница 9
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

државе. Што се тиче партијског програма до Пашићеве смрти важио је програм који је
странка донијела још приликом оснивања. Извјесне промјене су извршене на земаљској
партијској конференцији одржаној 1920. године. Оне су се пре свега односиле на
отвореност странке за пријем несрпских народа у њене редове, као и прихватање
начела уграђених у Крфску декларацију: залагање за монархију, династију
Карађорђевића, централистичко уређење (јединствена држава, један парламент, једна
влада, један државни грб, застава), али се прихватало и постојање три народа имена
Срби, Хрвати, Словенци, посебних застава, грбова, равноправна употреба ћирилице и
латинице, равноправност три вјере. Коначно, заступао се принцип општег, и тајног
гласања, као и да се устав донесе бројно квалификованом већином.

4. Хрватска републиканска сељачка странка/Хрватска сељачка

странка
Хрватску републиканску сељачку странку основала су браћа Антун и Стјепан
Радић 1904. године под називом Хрватска пучка сељачка странка. У новоформираној
држави странка је 1919. године променила име Хрватска републиканска сељачка
странка што је промијенило јасно одредило њено залагање за успостављање
републиканског облика владавине, односно за неутралну хрватску сељачку миротворну
републику. Био је то израз отпора новоформираној краљевини и династији
Карађорђевића. У социјалном погледу странка се борила за права хрватског сељаштва и
то оних средње богатих и имућнијих, док у каснијим годинама свог дјеловања све више
почиње да заступа интересе хрватског грађанства и крупног индустријског капитала
чији представници полако преузимају полуге њеног управљања из сенке (новац,
капитал), никада јавно и отворено, премда се странка брижљиво трудила да задржи
ореол странке сељака.
Од првог тренутка формирања нове државе Хрватска републиканска сељачка
странка заузима позицију оштре борбе против централистичко-унитаристичке
концепције њеног уређења и са малим одступањима (1925-27) до њеног уништења
1941. године задржава снажан антицентралистички и антиунитристички курс како у
земљи тако и у иностранству (Вудро-Вилсон меморандум, Ђеновски меморандум)
покушавајући да анимира светско јавно мњење и најзначајније политичке центре
ондашњег свијета за хрватску ствар. Од уједињења 1918. године хрватски
републиканци непрестано и у својим програмима и непосредној политичкој активности
и агитацији у народу истиче залагање за федералистички модел државног уређења,
односно за стварање што лабавије уније између Хрватске, неутралне и миротворне
републике и краљевине Србије.
По повратку Радића из Москве 1924. године гдје је у име странке потписује
њено приступање Сељачкој интернационали, он бива ухапшен, а странка на
парламентарним изборима добија шездесет седам мандата што је незнатно маље у
односу на претходни изборни циклус када је освојила седамдесет мандата. Странка
мијења назив у Хрватска сељачка странка, одриче се републиканизма, признаје Устав
из 1921, монархију и династију Карађорђевића. Хрватска сељачка странка се у
организационом смислу веома разликовала од других политичких странака на
југословенском тлу, посебно у првим годинама дјеловања. Прибјегава специфичном
методу политичке борбе, јер њени највиши партијски функционери иду у народ, од
куће до куће, од човјека до човјека, непрестано разговарајући пре свега са сељацима,
организујући у народу своје партијске огранке, користећи народни језик најширим
масама. Основни тон странци даје њен ауторитативни вођа Стјепан Радић које је веома
необична личност срчаног темперамента, динамичан, еластичан, мјешавина демагога,

Страница 10
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

политичара, фанатика. За вријеме њега странка окупља се велики број присталица и

остварује широк утицај.
С друге стране за вријеме Мачековог преседниковања, Хрватска сељачка
странка потпуно губи контуре странке сељака и поприма обележје грађанске партије. У
њеном вођству готово да нема више Радићевих сарадника, тамо сједе неки нови људи,
странка постаје Хрватски народни покрет, а Мачек вођа хрватског народа. Главни
одбор више не функционише, све одлуке доноси лично Мачек са својим најближим
сарадницима, поставља своје повјерљиве чланове по управном одборима, разним
организацијама, установама и институцијама, економским, спортским и културним.
Суштину страначког програма чини одељак о државно правном положају
Хрватске гдје се износило залагање за право хрватског народа на сопствену државу
који су имали од најранијих дана, заснивајући тај захтјев на хрватском државном и
историјском праву. Занимљиво је да су хрватски републиканци 1919. као и 1905.
стајали на становништву да су Хрвати и Срби један народ и да је неопходно да се
споразумјевају о политичком раду у срединама гдје живе заједно.

5. Југословенска демократска странка

Почеци Демократске странке везују се за одржавање великог збора

представника странака демократске провенијенције (представници предратне
Хрватско-српске коалиције, Југословенског демократског савеза, независне групе из
Далмације, Југословенске демократске странке из Словеније, Демократске странке из
Војеводине, БиХ, Националне демократске странке, Хрватске народне заједнице,
Муслиманске југословенске демократије-група око Једнакости и групе око Вријемена).
Том приликом изнијети основни правци будуће јединствене странке, централизма,
борба против свих покрета који су за аутономистичко и федеративно уређење.
У организационом смислу странка је настајала по принципу пирамиде,
организациона мрежа је формирана одозго, дјеловањем министара у влади,
образовањем посланичког клуба и његовим функционисањем са клубовима других
странака односно спајањем постојећих партија, групација и организација. Почетком
1920. године донет је први страначки статут који је отворио пут чвршћем страначком
организовању, мада је неко снажније устројство увијек била Ахилова пета демократа.6
Основана са претензијама да обухвати целокупну територију нове државе, да буде
опште југословенска политичка организација што јој и име говори, она је практично
била конгломерат различитих грађанских и политичких струја, а не монолитна странка.
Програм Демократске странке представља компилацију дотадашњих усвојених
декларација и резолуција страначких вођа и партија које су се удружиле у јединствену
странку и посланичких клуб Демократске заједнице. У њему доминирају две групе
питања: однос према државном уређењу земље и проблем социјалних реформи.
Странка полази од унитаристичког начела да су Срби, Хрвати и Словенци једна
национална цјелина, искључују све историјске, племенске, вјерске и покрајинске
разлике и истиче залагање за централистичко уређење земље. Знатан део програма
посвећен је социјално економској проблематици, при чему се издваја енергично
залагање за извођење аграрне реформе. Саставна карика тог ланца била је и хитно
раскидање феудалних односа и брисање преосталих трагова феудализма.

6
Б. Глигоријевић, Демократска странка. стр. 10

Страница 11
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

ЗАКЉУЧАК

Кроз овај рад смо дошли до дефиниције политичких партија. Рекли смо да су
политичке партије организације људи са истом или приближно сличном идеологијом и
истим циљем а то је да врше власт у држави легалним путем а то је на основу избора.
То се за данашње вријеме и данашње партије и не може баш рећи. Свједоци смо да
данашње политичке партије користе све врсте недозвољених средстава да би добиле
прилику да буду а челу државе, почевши од куповања гласова па све до манипулација у
самом изборном процесу, тако рећи воде се реченицом политичког филозофа Никола
Макијавелија која гласи да „циљ оправдава средство“.
Видели смо да су политичке партије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца
дјеловале од формирања ове државе па до априлског слома 1941. године и да их је било
пеко четрдесет, што ново насталих што оних које су своје дјеловање наставиле у
новоформираној држави. Великом броју партија је допринјела и неравномерна
социјална и економска структура земље. Оне су се делиле на оне које су имале огроман
број чланова (Радикална, Комунистичка партија Југославије, Хрватска сељачка
странка), које су заступале принцип федерализације државе или у најмању руку њене
децентрализације (Хрватска странка права, Мађарска странка, Румунска странка), или
пак на оне у зависности од њиховог односа према цркви. Оне су имале велику улогу у
политичком и јавном животу у двадесет три године постојања Краљевине СХС
поготово у првој декади.
Три странке које су имале главну ријеч у политичком животу краљевине су
имале различите програме. Док су се Народна радикална странка и Југословенска
демократска странка залагале и тежиле централистичком и унитаристичком државном
уређењу, сматрајући да су Срби, Хрвати и Словенци једна национална цјелина и да
треба да буду под једном заставом и грбом, с друге стране имамо Хрватску
републиканску сељачу странку касније Хрватску сељачку странку која има изразиту
тежњу ка федералистичком моделу државног уређења. Она иде ка томе да постане
неутрална самостална држава што ће на крају и успјети да оствари.

Страница 12
Политичке партије у Краљевини СХС Видовић Милорад

ЛИТЕРАТУРА

1. Слободан Тодоровић, Мирослав Младеновић, Драган Гостовић, „Политички

системи“, Београд, 2001.
2. Драги Маликовић, Александар Растовић, Урош Шуваковић, „Парламентарне
странке у Краљевини СХС – Југославији“ Књ. 1, Настанак, развој у партијски
системи, Косовска Митровица – Београд, 2007.
3. Драги Маликовић, Александар Растовић, Урош Шуваковић, „Парламентарне
странке у Краљевини СХС – Југославији“ Књ. 2, Партијски програми,
Косовска Митровица – Београд, 2008.
4. Б. Глигоријевић, „Парламент и политичке странке у Југославији (1919-
1929)“, Београд, 1979.
5. https://sr.m.wikipedia.org/wiki/ Парламентаризам_у_Краљевини_Југославији,
08.01.2016. године, 13:24.

Страница 13