Владимир СТОЈАНЧЕВИЋ
Српска академија наука и уметности
Београд

ТРБИЋЕВИ МЕМОАРИ КАО ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР

1
О СРПСКОЈ НАРОДНОСТИ У МАЋЕДОНИЈИ

Василије Трбић,  Мемоари:  Казивање и доживљаји војводе

 Велешког 1898-1912 , ГИП Култура, Београд.

предмет: ако  је тачно мишљење да се последњих

Да одмах пређем на предмет:
година у издаваштву појавило неколико изузетно значајних и добрих књига
карактера, онда две књиге  Мемоари Василија Трбића,
мемоарског карактера, Трбића, са
поднасловом:
поднасловом:  Казивања и доживљаји војводе  Велешког (1898-1912)
 Велешког (1898-1912) у издању
Култура, спадају међу најзначајније.
ГИП Култура, најзначајније. Већ само име овог познатог
предводника ослободилачког покрета Срба под турском влашћу, влашћу, посебно у
Велешкој кази - Велешком срезу - наговештава да су његови мемоари
представљали живу историју не само  једног човека и  једног покрета већ и
Србији, односно у оном њеном
историју  једног дела нашег народа у Старој Србији,
( јужном)
 јужном) делу који  је био познат и под народним именом Маћедонија.
Маћедонија.
Исцрпан и добро образложен предговор проф. проф. др Александра Драшковића
читања - упознао не
упућује читаоце на претходна обавештења како би се пре читања -
 Мемоара, већ и са широм историјском
само са садржајем и сврхом  Мемоара,
проблематиком и друштвеним амбијентом у коме су се догађаји одигравали у
активности, пре свега
току скоро деценије и то Трбићевог боравка и комитске активности,
у Велешком и Велешко-
Велешко-Прилепском крају.
крају. У овом погледу,
погледу, морамо да
четничкој, комитској акцији
констатујемо да све оно што  је до сада писано о четничкој,
српске, бугарске,
и са српске, бугарске, македонске или иностране историографије - са
документацији, садржају и методу  рада -
Трбићевим  Мемоарима по документацији,
обимом, квалитетом и објективношћу приказивања.
превазилази се и обимом, приказивања.
историографији, са терена главне Трбићеве оружане
У српској историографији,
национално-политичке активности -
четничке и национално- активности - у Велешком азоту и суседним
поља, знало се највише из успомена Јована Бабунског,
пределима Прилепског поља, Бабунског,

1
Реч на промоцији књиге.
250 В. Стојанчевић

такође прослављеног војводе српске четничке акције, али у далеко мањим

 размерама и, углавном, кроз фактографију, о најважнијим збивањима који су
се одигравали у Азоту и у планини Бабуни, уосталом тамо  разложито и
истинито изнесеним. Овом приликом ми не улазимо у историографски приказ
шта се и како одигравало на терену Трбићеве, Бабунскога, Соколовића,
Долгача и других предводника српских чета - као пандан бугарској комитској
акцији и његових комитетских оружаних чета - што ће читаоци Трбићевих
 Мемоара сами и непосредно бити упознати до у детаље. Указаћемо, укратко
на општи карактер Трбићевих  Мемоара, на њихову вредност као историјског
списа, боље  рећи као историјске документације првога  реда. У виду имамо
само прву књигу и почетак друге, до слома турске у рату 1912.
Тако, већ аутобиографски изнесени подаци говоре о Трбићевој
личности као изразитом карактеру са утврђеним моралним принципима и
темпераментом немирне али ментално стабилне природе, личности са
идеалима националне идеологије ослобођења Срба у Старој Србији са
Маћедонијом. При томе, он  је имао своје идеје, своју концепцију како да се
то изведе. Мотив му  је био изванредно тежак положај хришћана појединих
народности под турском влашћу Абдул-Хамидовске владавине и оштре
политичке отоманизације нетурских народа младотурских (војничких)
комитета при крају турске управе, до  1912. године. Али, такође и брутално
потискивање идеје и српских народних установа код маћедонског
становништва у граничним пределима Скопског санџака (Велешка каза) и
Битољског вилајета - на широком простору од Охридског и Дебарског
Дримкола, преко Кочевске казе са Поречом, до Велешког Азота, Прилепских
поља и граничне линије Прилепске казе према суседном Марихову и
Тиквешу. Српска народност - претежни политички, дипломатски, научни и
публицистички термин тога времена - била је од стране Егзархије и бугарско-
македонских комитета и њихових одреда ВМОРО (Внутрешне македонско-
одринске  револуционарне организације) негирана и прогоњена, сматрана за
непостојећу у македонским пределима Турског, Битољског и Солунског
вилајета, и називана "србоманском" а њени припадници "Србоманима".
Боравећи у Турској, Трбић  је, међутим видео да се читава ова антисрпска
акција бугарско-македонских комитета и организација - без обзира на њихову
поделу на Централисте и Врховисте сводила на два усмерења, два циља -
бугаризацију маћедонског становништва и територијално присаједињење
Маћедоније (у њеним Егзархијским и Санстефанским границама) кнежевини
Бугарској: - Шта више како су ово ондашње српске владе, у Београду, до
1904. године, водиле погрешну политику, препуштајући бугарским владама у
Софији предводничку, уствари хегемонистичку политику у односу на
Маћедонију, и државне и националне интересе Србије у њој, Трбић  је, са
своје стране, схватио опште тежње маћедонског становништва да се од
бугарске напасти може спасити, и сачувати свој народни идентитет, само
 Приказ… 251
путем самоорганизовања, односно самопомоћи, тј. организовањем српских
комитетских чета. У одбрану тог свог идентитета, српског националног
опредељења, српске народности, он  је приступио организовању народног
отпора, пре свега приступањем, најпре, оружаним четама које су предводили
домородци Срби Маћедонци, Срби из Маћедоније тј. оног дела њеног
становништва које  је себе, и спонтано и свесно, сматрало за део српског
народа у целини и заједно са Бабунским, Соколовићем, Долгачом, Тренком и
чувеним војводом Мицком Крстићем - међу првима  је организовао од Бугара
проскрибоване "Србомане" и повео их у борбу за сопствено одржање. Колико
 је Трбић заволео Маћедонске Србе видело се и по томе што се оженио
српском сељанком из села Теово у Велешком азоту, и ту провео, међу
народом, скоро деценију и под турском влашћу, затим што га  је народ
прихватио као велешког војводу. О свему овоме Трбић  је изнео аутентична
казивања о своме животу и своме  раду у велешко-прилепским крајевима,
најпре до престанка вршења турске власти у Старој Србији и Маћедонији,
1912. године, а затим и о свом животу у овим крајевима следећих  25-30
година, до слома Краљевине Југославије  1941. Људска хуманост - тежња да
се помаже страдајућем становништву, српско прејако схваћено  родољубље -
да се притекне у помоћ Србима Маћедонцима да дођу до слободе - били су
основни импулси која  је водила кроз скоро полувековни живот који  је провео
с народом Маћедоније, најпре под турском влашћу а онда у периоду
ослобођења - до окупације 1941. године.
Његови  Мемоари израз су таквих његових схватања идеала и  рада.
Зато  Мемоаре треба читати историографски али, у знатној мери и као
књижевно-аутобиографско дело, о чему ће критичка историографија теже
изрећи свој мериторни суд.