Константин Коча Поповић

Константин Коча Поповић рођен је 1908. године у Београду, у богатој цинцарској

породици, од оца Александра и мајке Руже. У својој 4 години Коча се са родитељима
одселио у Швајцарску, где је стекао основно образовање. Када се вратио у Београд
наставио је школовање.

Године 1926. одлази у Сарајево, где завршава Школу за резервне артиљеријске

официре и добија чин потпоручника, после војске одлази у Париз где уписује права на
Сорбони, али се убрзо окреће филозофији и надреалистима. Приликом једног одмора у
Београду, упознаје своју будућу супругу Вјеру Бакотић.

Године 1933. Коча постаје члан КПЈ, о томе пише Александар Ненадовић у својој
књизи „Разговори са Кочом“. На питање зашто је постао комуниста Коча одговара: „Јa ту,
ничим изнуђену, ни од кога сугерирану одлуку, доносим у Француској, донекле изван
југословенске ситуације. Тамо, у тадашњим драматичним околностима у
Француској, постајем комуниста, опредељујем се за акцију у предвечерје Другог
светској рата, доживљавајући све очигледније надирање фашизма као изазов на који
нема другог одговора: морамо се тући. Увиђам, да се опасност ближи и да јој се и ја
морам супроставити. Нема више смисла да пискарам некакве полуразмљиве песме,
морам да се покренем.“

На питање да ли је знао за пакао стаљинизма и шта он доноси, Коча каже да је више

знао од његових другова, проучавао је Спинозу, Канта, Бергсона и да су то за њега били
велики умови, а не контрареволуционари, каквим их сматрају марксисти и да не носи
никакву моралну одговорност зашто се тих година није више бунио против Стаљиновог
режима. Коча касније каже да му је надреализам помогао да очува дистанцу и да ни
комунистичку утопију не узима за буквално.

Јула 1937. године по избијању Грађанској рата одлази у Шпанију, где стиче чин
поручника Шпанске републиканске армије, две године учествује на свим бојиштима у
Шпанији. Након слома Шпанске републиканске армије Коча прелази у Француску одакле
је интерниран у Сен Сипријен, одакле се септембра 1939. вратио у Београд.
 Крајем 1940. године бива ухапшен, након пуштања из затвора почетком 1941.
године, искључен је из партије, због тврдњи Миловна Ђиласа да се није достојно држао и
да је одао право име Александра Ранковића. Почетком марта исте године поново је враћен
у партију.

Током Априлског рата, као резервни официр одлази у Ваљево, на свој ратни
положај. Ту га дочекује капитулација и након тога се враћа за Београд.

Пред одлазак у партизане, мајци говори да одлази у иностранство, само је његова

супруга Вјера знала где иде и он јој предлаже да поведе бракоразводну парницу, за случај
да је ухапсе и оптуже за сарадњу са комунистима. Крајем јуна скрива се на једном имању
код Шапца, одакле одлази средином јула у Космајски одред, где као искусни шпански
борац одмах бива постављен за команданта.

Током Прве непријатељске офанзиве, Коча се на Титов позив повлачи у Ужице и

добија наређење да организује одбрану. Кочин одред и Ужички раднички батаљон
заузимају положај на Кадињачи код Ужица, где долази до крваве битке са непријатељем.
Жртве су биле велике. Коча са још 12 бораца бива одсечен од остатка одреда и пробија се
преко непријатељске територије до Босне. О томе Коча пише у свом ратном дневнику
„Белешке уз ратовање“: „Имао сам на располагању мале, слабо опремљене јединице,
нисмо могли ниша учинити, из Ужица сам после немачког продора кренуо у
повлачење преко Златибора. Када сам се попео на планину, видео сам како немачке
колоне пролазе, био сам изолован и на крају сам остао само са неколико бораца. Уз то
био сам принуђен да се крећем преко територије коју су конторлисали четници.
Њихов командир ми је дао некакву пропусницу, у том тренутку још се нисмо са
четницима посвађали. Био сам у тешком положају, није било избора, морао сам се
пробијати како сам знао и умео.“

Поразом партизана, дошло је до промене начина партизанског ратовања, стоврене

су јединице које ће по својим способностима бити спосбније и јаче. Формиране су бригаде.
Пред сам крај 1941. године формирана је Прва пролетерска бригада у месту Рудо, за њеног
команданта изабран је Коча Поповић. Прво велико искушење Прва пролетерска имала је
током Игманског марша. Кочи се на крају исплатио овај рискантан потез и поред тешке
ситуације прошао је Немцима испред носа.

У новембру 1942. године, формиране су дивизије и на чело Прве пролетерксе

дивизије постављен је опет Коча. Већ јануара 1943. године приликом битке на Неретви, у
којој је Тито наредио рушење моста, а затим кад су се непријатељи повукли прешао са
војском, рањеницима и народом преко рушевина тог моста и домогао се слободне
територије, што је спасило партизане. Коча је тада био скептичан у успех читаве акције:
„Цела ствар је логички јасна. Ко је тада, у тадашњим ратним условима, уз тако
оскудне техничко-инжењерске снаге, могао извести операцију такве деликатности.
Да се минирањем сруши мост, а да његова конструкција остане у таквом положају
погодном за пребацивање људи и опреме преко реке:“

Марта 1943. године Ђилас, Велебит и Коча одлазе у Загреб на преговоре са

Немцима. Резултат тих преговора је био размена неколико заробљеника, али је то изазвало
сумње код Совјета. Тито је касније морао Стаљину морао да објашњава детаљно шта се
тада догодило.

Приликом битке на Сутјесци Коча је опет дошао на идеју да провуче дивизију кроз
непријатељски обруч. Пролаз је био ризичан, тим путем је касније прошао и врховни штаб.
Тито у почетку није веровао у Кочу и поручио му је да он неће ићи тим путем, Коча му је
поручио: „Желимо Вам срећан пут и да се ускоро састанемо. Коча“

У јеку битке Тито одлучује да смени Кочу, оптужујући га за бекство из битке,

пробијајући се Кочиним путем, Тито му шаље поруку: „Кочо, ја сам овде сам. Пошаљи ми
мало ракије и дувана.“ То је био знак да се предомислио. Касније се испоставило да је
Кочина одлука била спасоносна за партизане.

Након капитулације Италије, Тито наређује Кочиној дивизији да у Далмацији

разоружа Италијане. На молбу шефа британске мисије Дикина, Тито му дозвољава да се
придружи Кочином штабу. Коча се тада срео и са мајором Черчилом, сином Винстона
Черчила. Кога описује као нервно растројеног човека.
 Како се рат ближио крају Коча је све више мислио на своју супругу Вјеру, 13. 2.
1944. године записао је: „Ноћас сам доживео Вјерину смрт у сну. Грозно и бесмислено
као што може само у сну да буде.“

На крају рата Кочина Друга армија улази у Загреб, али Коча једва чека да стигне у
ослобођени Београд, тамо га чека Вјера, која га није видела три године. Коча о њиховом
сусрету у Загребу пише: „У штабу се појавила она, неочекивано, седео сам за столом,
неко ми је рекао, неко ти је дошао! Руковали смо се, Вјера и ја, после три године
растанка да се не ухватимо за руке? Али тако јесте, она има јак аргумент, зашто сте
ме оставили? Вјера и ја више нећемо бити муж и жена, то је наказно, непоправљиво,
незамисливо, али то је стварност.“

Другу супругу Лепу Перовић, Коча је упознао 1933. године у затвору, 1945. године
поново су се срели и она ће остати његова жена до краја живота.

Септембра 1945. године, уместо генерала Арсе Јовановића, генерал Коча је

постављен за начелника ЈА. Успео је да од партизанске војске направи праву војску са
школованим официрским кадром. Приликом сукоба Стаљина и Тита, Коча се ставио на
Титову страну.

Одлазак Коче Поповића са дужности начелника генералштаба поклапа се са

смањењем притиска СССР-а на Југославију. Следећа функција Коче Поповића била је
министар спољних послова. Тито је имао ближих сарадника за овај посао, али му је
требала личност која ће умети да комуницира са западом. Уједно отварао је Титу пут ка
Трећем свету и Покрету несврстаних.

Ранковић је први вршио функцију потпредседника републике, међутим после

Брионског пленума у лето 1966. и афере са прислушкивањем високих функционера,
Ранковић је смењен и на његово место постављен је Коча. О томе је Коча написао: „Знао
сам само оно што ми је Тито пар дана пре пленума рекао- да ли си чуо шта ми је
Марко урадио? Отишао је толико далеко да је и мене прислушкивао.“
 Коча није говорио на тој седници и о томе каже: „Преовладала су рурална,
безобзирна анатемисања, већ осуђеног човека, који је поврх свега био и физички
сломљен и то је био један од разлога да на тој седници ништа не кажем.“

Коча је касније рекао: „Могао сам да претпоставим да се тражи одговарајући

украс, јадан сам ја био Титов потпредседник, он је потписивао помиловања, а ја
смртне пресуде.“

После годину дана укида се функција потпредседника и уводи се колективно

руководство, Коча постаје само један од осморо чланова.

У Хрватској 1971. долази до националистичког масовног покрета, приликом чега је

смењено цело партијско руководство у Хрватској. Српско руководствно на челу са Кочом,
Латинком Перовић, Марком Никезићем, осудило је смену хрватског руководства и залажу
се за демократизацију друштва. Тито их је оптужио за либерализам, што доводи до смене и
у српском руководству.

Коча се након 1972. године повлачи из политичког живота. О Титу је записао:

„Корозиран и труо, оцеђени старац који без обзира што се шепури и скакуће, хоће да
буде главни глумац у свему.“

Иако је био командант који је извршио пробој на Сутјесци, није био позван на 30.
годишњицу битке, дошао је својим аутом, поздравио своје војнике и отишао. Тихо и
достојанствено.

Последњи сусрет са Титом имао је на његовој сахрани, када је стајао поред његовог
ковчега, величина и господство његовог духа још једном су се показали.

Коча и Лепа су купили су мали стан у Дубровнику и ту проводили своју старост.

Умро је 1992. године.