ЕВРОПСКО КУЛТУРНО

ОКРУЖЕЊЕ

Данијела Радојичић
danijelar@gmail.com
САДРЖАЈ

1
 Европско културно окружење

Развој комуникација, лако доступна путовања све већем броју људи, глобализација
националних економија, доводе до отварања нових тржишта, што даље доводи до тога да
менаџери долазе у контакт, преговарају, послују са припадницима разних и различитих
култура, од којих сваку прате другачији обичаји, уверења и пословни бонтон.
Успешни менаџери способни су да се тим различитостима прилагоде, да разумеју
стереотипе који постоје у неком друштву али и сопствене, које гаје према одређеним
националним, етничким, расним или друштвеним групама. У суштини, менаџери би се
морали упознати не само са националним карактером, већ са националним погледом на
свет; националном логиком, начином размишљања; каквом ''координационом мрежом''
народ ''лови'' свет и какав се Космос (у значењу уређење света, поредак), пред његовим
очима изграђује, одражава у уметности, науци, начину живота.
Све те творевине духа представљају специфични кључ који открива на који начин се
живот приказује одређеном народу; то је кључни елемент који формира слику света једног
народа.
У суштини, култура је систем стечених знања и вероварања одређене групе људи који
утиче на систем вредности, креирање ставова, понашање, осећања и мишљења
припадника те групе.
Термин култура се односи на целокупно друштвено наслеђе одређене групе људи, то јест
на научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или друштва, као
и на изразе тих образаца у материјалним објектима.
Израз „култура“ први је употребио Цицерон у свом Tusculanae Disputationes, где је писао о
култивацији душе или „cultura animi“, користећи пољопривредну метафору да би описао
развој замишљеног идеала, филозофске душе.
Самјуел фон Пуфендорф (Samuel von Pufendorf, XVII в) преузима Цицеронову метафору
(али без елемента филозофске душе) и оживљава је у новом, савременом контексту.
По Пуфендорфу, култура се односи на све начине на које људска створења превазилазе
свој оригинални варваризам и путем умећа, постају потпуно хумани.

Културу чине следеће компоненте: симболи, језик, вредности, норме и ритуали.

Она се стиче, није наследна.

Ако бисте питали 100 антрополога да дефинишу културу, добили бисте 100 различитих
дефиниција. Међутим, већина би нагласила отприлике исте ствари: да се култура дели,
преноси кроз учење и помаже у обликовању понашања и веровања. Док су се наши
најранији преци више ослањали на биолошку адаптацију, данас је, поготово онима чији је
позив окренут путовањима, боравку у страним земљама и контактима са другим и
другачијим народима, неопходна способност културне адаптације.

Једну од најранијих дефиниција културе изнео је Тајлор 1871: „Култура је сложена

целина која укључује знање, веровање, уметност, закон, морал, обичаје и све друге
способности и навике које човек стиче као члан датог друштва.”
За антропологе Клукона и Стродбека култура се састоји од свима заједничког
система веровања и система вредности који дефинишу 'шта би требало' и 'шта се
мора' у животу. Ти ставови се усађују људима веома рано, од малих ногу, да
временом срасту с личношћу и људи уопште нису свесни њиховог утицаја

Карактеристике културе

Култура има пет основних карактеристика: учи се, дели се, заснива се на симболима,
интегрисана је и динамична.
Култура се стиче учењем и искуством.
Култура није ствар биологије и не наслеђује се.
Култура се преноси међугенерацијски. Појединац усваја културу од породице,
вршњака, институција и медија. Процес усвајања културе познат је као инкултурација .
Култура се дели. Пошто делимо културу са другим члановима наше групе, у стању смо
да делујемо на друштвено прикладан начин, као и да предвидимо како ће се други
понашати. Упркос заједничкој природи културе, то не значи да је култура хомогена (иста)

1
- вишеструки културни светови постоје у сваком друштву.
Култура се заснива на симболима . Симболи се разликују међукултурално и произвољни
су. Имају смисла само када се припадници једне културе сложе око њиховог значења и
употребе.
Језик је најважнија симболичка компонента културе.

Култура је систем. Постоје различити делови културе који су међусобно повезани. Сви
аспекти културе су повезани једни са другима и да бисмо неку културу истински
разумели, морамо научити о свим њеним деловима, а не само о неколико.

Структурираност. Култура је систем који чини структурирана целина; промена у једном

делу целине утиче на промене у другом делу.

Култура је динамична. То једноставно значи да су културе у интеракцији и да се мењају.

Пошто је већина култура у контакту са другим културама, оне размењују идеје и симболе.
Све културе се мењају, иначе би имале проблема да се прилагоде променљивом
окружењу. А пошто су културе интегрисане, ако се једна компонента у систему промени,
вероватно ће се цео систем прилагодити.

Прилагођавање. Култура се заснива на људској способности мењања и адаптације.

Култура обезбеђује физичке, емоционалне и друштвене потребе својих припадника,

оплемењује их и охрабрује, даје им самоувереност да ису кроз живот, да се развијају,
развијајући истовремено и сопствену културу и да је пренесу на потомство.

За проучавање међународног пословања важно је разумети на који све начин култура

(може да) утиче на понашање менаџера. Уколико пословни људи не упознају културу
земаља у којима послују, пословни резултати ће бити испод сваког очекивања.

Културна разноликост и њен утицај на интернационални менаџмент -

Наше културе у великој мери обликују начин на који се бавимо својим послом.

2
Култура боји наша очекивања, понашање, мотиве и начин на који видимо друге.

Кад сарађујемо са припадницима исте или сличне културе, култура коју делимо даје нам
основу и прећутни договор о томе како поступити, било да је у питању комуницирање,
вођење пословног састанка или преговора.

Али када комуницирамо са припадницима друге културе, правила најчешће нису иста.

Различитости у очекивањима, разумевању, врстама мотивација итд. за преговарачким

столом могу да буду извор компликација, па и непријатности.

Изазови културолошких разлика у међународном пословању

Постоје 3 начина на које култура може представљати изазов:

Лични изазови – емоционални изазови са којима се суочавају појединци.

Когнитивни изазови – ментални изазови са којима се појединци суочавају.

Прагматични изазови - практични изазови са којима се суочава бизнис.

1. Лични изазови

Када радите у мултикултуралном окружењу или сарађујете са припадницима другачије

културе, лични изазови могу бити бројни.

Када наиђемо на културне разлике, а нисмо у стању да их препознамо нити да се носимо

са њима, наши одговори су емотивни. Ово може имати штетан утицај на многе факторе,
укључујући осећај спокоја и самопоуздања.

Анксиозност и стрес су уобичајене реакције оних који сe први пут срећу са непознатом,
страном културом. Кад су људи суочени са непознатим, осећају се несигурно и стога граде
менталне ограде које би требало да им помогну да се са тим изазовима носе. Међутим,

3
зидови чине више штете него користи - на пример, доношење одлука може бити угрожено
ако се појединац повуче, изолује се од других, удаљавајући се на тај начин још више од
решења. Симптоми стреса такође могу бити физички: главобоља, мигрена, осећај
исцрпљености и сагорелости .
Етноценризам може бити тако јак, да, када се суочи сакултурама које су драстично
различите, може да доживи дезоријентацију и фрустрацију, што је појава позната у
социологији као културни шок.

На пример, младог Кинеза на размени ученика би стални прекиди наставе и питања која
ученици постављају, сигурно изнервирали, пошто се таква пракса у Кини сматра крајње
непристојном. Можда би се младом Кинезу свидела учионица и простран школски хол;
међутим, откривање неочекиваних разлика у односу на културу којој припадају, доводи до
тога да почетно узбуђење смени нелагода и збуњеност, јер не знају како да се понашају на
одговарајући начин у новој ситуацији.

" Културни шок ' је стање снажног емоционалног и интелектуалног поремећаја, изазванo
доласком у сасвим различиту културну средину. Драстично различит начин живота на
који особа изненада наилази у новој култури изазива код ње изненађење, осећање
изгубљености, зебње, пометености и отуђености, као и тешкоће прилагођавања.
Неспособност да се снађе у културним разликама се често наводи као узрок неуспелих
међународних пословних задатака.
Сам термин сковао је канадски антрополог Калерво Оберг (1901 – 1973), након што је
открио да је већини људи сусрет са другом културом у почетку био узбудљив. Међутим,
постепено би постајали напети и под стресом у интеракцији са љљудима који говоре
другим језиком, потичу из друге културе, непознатом храном који треба сварити, новим
дневним распоредом који треба следити и новом рутином, новим правилима понашања
које треба савладати и којих се треба држати.
Све то чини да се људи осећају некомпетентно и несигурно. На такву фрустрацију у новој
култури, људи често реагују тако што је одбацују и почну да величају културу из које
долазе. Оберг је објаснио да је културни шок појачан анксиозношћу која је последица
губитка свих познатих симбола и знакова невербалне и вербалне комуникације, а који
чине свакодневницу друштвених односа. Ови знаци или гестови, обухватају хиљаде

4
 начина помоћу којих се оријентишемо у свакодневним односима с људима: кад се
рукујемо, фразе које изговарамо приликом руковања, кад и како остављамо напојницу, кад
да речено узмемо за озбиљно а кад не, итд. Ти знакови чине речи, гестови, изрази лица,
обичаји или норме, које сви стичемо током одрастања, део су наше културе колико и језик
који говоримо.
Наша ефикасност, али и то да ли ћемо се осећати пријатно, зависе од разумевања и умећа
коришћења ових знакова, које углавном користимо несвесно.
Уласком у непознату културу, сви или већина ових знакова више да важе, тако да
појединац остаје попут рибе на сувом: без значаја је колико је широкогруд, добронамеран,
интелигентан, стручан: ,,гаџети'' за комуникацију су угашени, а то изазвива осећај
фрустрације и анксиозност.
Људи на различите начине реагују на фрустрацију – најпре одбацивањем окружења које
изазива нелагоду (''начини земље домаћина су лоши јер се осећам лоше'').

Друга фаза културног шока је регресија: кућни праг и домаће окружење одједном
добијају огроман значај; на пример, Американац глорификује све што је Америчко,све
тешкоће и проблеми су заборављени и остају само добре стране.
Неки од симптома културног шока су:
 претерано често прање руку,
 претерана брига за воду за пиће, храну, посуђе, постељину;
 зазирање од физичког контакта са окружењем
 одсутно зурење у даљину или неодређену тачку (тзв. ''тропски поглед'')
 осећање беспомоћности, напади беса (нпр. експлозија гнева због минималног кашњења)
 одлагање и/или директно одбијање да се савлада језик земље домаћина (па и куртоазне
фразе)
 претерани страх од преваре, пљачке, претерана брига због мањих болова или промене на
кожи (нпр. бубуљица) и јака жеља да се оде кући.

5
2) Когнитивни изазови се односе на то како размишљамо, обрађујемо информације и у
суштини како гледамо на свет.
Суочавање са страном културом може изазвати проблеме, посебно ако не препознамо
разлике и не прилагодимо се.

Два једноставна примера за то су концепти времена и односа:

Неке културе придају велику вредност времену, друге не. Ако долазите из културе у којој
је „време новац“ а треба да радите са културом у којој то није тако, ваше културне норме
могу довести до тога да донесете лоше пословне одлуке.

Професионалци који су свесни времена могу да виде кашњење у другим културама као
непрофесионализам или чак непоштовање.

Обрнуто, оне културе које су много флексибилније у свом приступу времену,

доживљавају професионалце из културе којима је тачност врхунска вредност, као круте и
материјалисте.

3) Практични изазови

Пословање са представницима различитих култура може утицати на практичније аспекте

рада.

Схватали ми то или не, сви смо условљени својом културом, и у приступу послу и
практичном пословању, на специфичне начине.

Имамо специфичне идеје о томе који је то добар или лош начин да обавимо интервју за
посао, направимо презентацију или решимо корисничку рекламацију.
На пример, једноставан чин контакта очију може изазвати неколико практичних
изазова. Шта се дешава када имате културу која види контакт очима као знак поверења и
ангажовања у интеракцији са културом која види контакт очима као непристојан? (На
пример, у Јапану је гледање у очи изазивачки чин, док су Аустријанци склони да
саговорника гледају у очи. Замислимо ситуацију у којој јапански менаџер преговара са
аустријским колегом о послу вредном милијарде долара (или евра), где Јапански
бизнисмен осећа Аустријанчев поглед као агресију и непријатност; Аустријанац, у исто

6
време, упорно покушава да ''ухвати'' Јапанчев поглед, и то безуспешно. Закључује да је
јапански менаџер неискрен те да и нема праве намере за закључење посла.
Ако две стране нису свесне културних разлика, може доћи до неколико последица као
што су недостатак поверења, лоша комуникација, неуспели разговор за посао или
збуњујући састанак.

Што смо свеснији сопствене културе и утицаја који има на вас, то нам је јасније да
култура исто тако утиче на друге и како би се требало поставити у вези са тим.

Култура има пресудан утицај то како људи размишљају, како се понашају. Занимљив је
пример две Немачке, чији су становници у етничком погледу исти, имају исто историјско
наслеђе, међутим, после пада (премда зид није пао, што би означавало унутрашњу
пропаст, ентропију; срушен је спољним утицајима) Берлинског зида, тај исти народ
увидео је да се њихове културе знатно разликују.
(Нису само Источни и Западни Немци увидели колико се разликују: у свету књижевности
последњих деценија популарна је источнонемачка књижевност. Не немачка, која би била
својствена свим Немцима, већ управо источнонемачка; с тим што се, за разлику од
осталих књижевности где се етничка припадност узима као критеријум на основу кога се
одређује чијем културном свету неко дело и/или аутор припадају, овде узима припадност
одређеној, насталој у специфичним историјским околностима, култури. Дела
источнонемачких писаца Волфганга Хиблинга и Хајнера Милера познати су и српској
читалачкој публици, иако не спадају у белетристику.
Хиблинг у свом последњем објављеном роману Ја описује репресивни однос друштва
према уметницима, уз потресни увид у перфидне механизме манипулације на интимном и
друштвеном плану. Аутор огољује уходнички систем Штазија и друштво у коме ухођење
постаје системско и како делује на уметнички свет али и на приватне животе уметника.
док Милерово дело Нема довољно за све, представља снажну и луцидну критику
свемоћног капитализма; то је својеврсни антологијски преглед драмског, прозног и
поетског стваралаштва Хајнера Милера, које се сагледа са неколико позиција: дијалектике
капитализма, афекта гађења, перманентности рата, питања религије и критике језика. Реч
је уједно о естетском дијалогу о капитализму, који је Хајнер Милер водио са

7
представницима интелигенције Истока и Запада. Зачинићемо ову благу дигресију цитатом
Хајнер Милера:

„Гостовали смо са представом Битка у Београду, на БИТЕФУ, позоришном фестивалу.

После је била дискусија, извесни Југословен нешто је полемисао и онда сам рекао да би
требало да се схвати да је немачки фашизам био само посебно крвава епизода у
капиталистичком светском рату који траје већ четиристо година. А оно што је ту посебно
јесте то што је први пут усред Европе учињено нешто што је у Африци, у Азији и
Латинској Америци већ вековима потпуно нормално: уништење народа, поробљавање
становништва. Југословен се разљутио, био је у партизанима и рекао ми је: За мене то није
била никаква епизода.
За њега је то био читав живот.“

На основу опуса источнонемачких књижевника, јасно је да га чине теме којима се

западнонемачки писци не баве нити би се могли бавити, најпре јер нису делили исто
историјско искуство нити су живели у систему који, реално, јесте био репресиван, али је
писцима инспиративан.

Илустративан је цитат неименованог Американца, у коме каже како је Западна Немачка

увелико под утицајем Америке, а да је Источна Немачка више задржала особине
некадашње Немачке, као да је изгубљена у времену, што је видљиво у начину на који
тамошњи свет живи (верују да је телефон луксуз, греју се на угаљ итд), већ и по томе што
неке друштвене појаве као што су конзумеризам, каријеризам или АИДС, тамо тек
почињу да пристижу.
На примеру две Немачке може се понешто сазнати и о природи две велесиле – САД и
СССР.
САД се показују као покретни мелтинг пот, који све чега се дотакну, претварају у
Америку. С друге стране, СССР и постсовјетска Русија, и данас се састоји од 180 народа
(Руси, Татари, Украјинци, Чуваши, Чечени, Јермени, Авари, Белоруси, Удмурти, Азери,
Ингуши, Јакути, Бурјати итд) са стотиама језика, сопственим начином живота, фолклором
и веровањима – конзервирани су.

8
Иако је Западна Немачка примамљива многим источним Немцима, ипак велики број
Источних Немаца жали за временима кад је
однос према раду био опуштенији и
необавезан.
Овде правим дигресију, како бих
илустративно приказала не само културне
разлике између две Немачке, већ и како је
настао један позитивни стереотип и како је,
индуктивно, обухватио групу од
двадесетак људи.
Почетком двехиљадитих радила сам у
ОУН, које су, по својој природи, гломазна
организација састављена од људи са свих
страна, како у оружаним трупама, тако и у
администрацији, па се догодило да у тиму имам Источне и Западне Немце. Док су
Западни Немци били пословично уздржани, дотле су Источни били одушевљени што
имају у тиму некога из Србије, за кога постоји велика вероватноћа да је праведан,
истинољубив, неустрашив и на страни слабијих, чим долази из земље Гојка Митића.

Источна Немачка је морала да узврати Западу у пропагандном рату, у највишим

органима власти ДДР одлучено је да од сада и они снимају вестерне, али индијанске,
односно из перспективе Индијанаца. Ако Карл Мај, чувени немачки писац који ниједном
није путовао ван Немачке, написао силне књиге о Дивљем западу, зашто онда не би могли
да се снимају ИНДИЈАНСКИ филмови у Источној Немачкој?
Ионако је државна филмска кућа ДЕФА/DEFA била углавном беспослена након што им је
читава деценија рада на уметничким филмовима цензурисана и ‘бункерисана’. Тако је
ДЕФА могла да искористи своје огромне капацитете и могућности за стварање нечега
што је постало сасвим нови жанр, INDIANERFILM.
У потрази за глумцима, продуценти ДЕФА су се размилели по Источној Европи и неко је у
,Југославијафилму’ нашао фотографију стаситог Лесковчанина, Гојка Митића.
Црнпурасти статиста оштрих, мужевних црта лица, представљао је оваплоћење лика

9
за каквим су трагали.
Тако је рођен херој стотина милиона људи иза тадашње ,,гвоздене завесе“, неустрашиви
јунак који на коњу тамани ‘беле освајаче’ и брани своју земљу.
Иако се Немачка ујединила деценију и више пре нашег сусрета, културни утицај
источнонемачких остварења био је итекако јак, толико да су према мени (и не само мени)
развили позитивне стереотипе, поистоветили су нас са славним сународником,
појектујући све оне узвишене особине ликова које је глумио, на нас.
Поред тога, Немци из Западне Немачке су своје источне сународнике сматрали лењим,
мање интелигентним, а генерално су им замерали како паразитирају и економски
исцрпљују богатију Западну Немачку; Западни Немци су били попут Словенаца у време
СФРЈ.

Конкретни примери како култура једног друштва директно утиче на менаџерски приступ
су Немачка и Француска, где имамо:

- Централизовано насупрот децентрализованом одлучивању – у неким културама важне

организационе одлуке доноси највише руководство (Француска), док је у другима
доношење одлука децентрализовано, па средњи и оперативни менаџери учествују у
процесу одлучивања (Немачка).

- Сигурност насупрот ризику – Они који доносе организационе одлуке избегавају ризик и
тешко се сналазе у несигурним околностима (Немци), док у другим културама подржавају
ризик, а одлучивање у несигурним околностима је уобичајено (Француска).

- Индивидуално насупрот групном награђивању – У неким културама, истакнути

појединци се награђују у виду премија или провизије (Француска, Легија части, Нобел?),
док је у другим културама обавезно колективно награђивање, a индивидуално je
неприхватљиво (Немци),

- Неформалне насупрот формалним методима – Неке културе склонији су неформалним

начинима у обављању разних послова (Французи), док су други склонији формалне
методе којих се стриктно придржавају (Немци).

10
- Великa насупрот мале лојалности предузећу – Постоје културе у којима се људи
поистовећују са својим предузећем или послодавцем (Немци), док се у другим више везују
за професије (Француска).

- Сарадњу насупрот конкуренцији.

- Краткорочне насупрот дугорочним плановима
- Стабилност насупрот иновацији

Различите културе имају различите називе за исту ствар, и са више речи или на другачији
начин, означавају исти појам. На пример, на разним самитима и конференцијама,
најчешће се чује реч слобода. Међутим, та реч 'вуче' различите асоцијације код једног
Британца, код кога традиција личних и грађанских слобода датира још из XIII в и Magna
Carta Libertatum (Велика повеља слободе), за ког слобода значи првенствено
самоизградњу, самоодговорност, суздржаност и самообуздавање као и способност да се
влада собом и условима сопственог постојања, и код једног, Гачев даје пример свог
сународника, Руса, који је тек недавно изашао из патерналистичких режима империје и
социјализма и који слободу може схватити пре свега, као попуштање спољних окова и
стега, као пуштање с ланца после ког је све дозвољено? (Ibid. 15)
Неспоразум настаје зато што људи углавном ни не помишљају да би могла постојати
разлика између онога што се разуме и подразумева под једним те истим термином.
Да би се такве разлике у значењу (и последично, разумевању), неутралисале, треба имати
у виду да представник другог народа може видети и разумети свет унеколико другачије
него ми.
Или, имамо пример Ескима, који имају преко двадесет речи којима означавају различите
врсте падавина које ми све зовемо - снег.
Да би проучавање националних специфичности протицало интензивније и давало више
резултата, за истраживања би било корисно кренути од пресумпције неразумевања, као
радне хипотезе. Ако приђемо непознатом с устрепталим ишчекивањем сусрета с
непознатим, ако паралишемо уобичајене шеме и покушамо да претворимо свој ум у tabula

11
rasa, попут празног листа папира на ком би нови свет могао да пише своја слова и ако
ослушкујемо, онда су шансе да ћемо схватити локални начин живота и размишљања,
доста велике.

Професор Г. Гачев, аутор вишетомне студије Националне слике света који је, по
сопственом признању, ,,жудео да схвати вољену различитост народа ове планете'', тврдио
је да у самом поздраву можемо назрети које су то вредности које поједини народи
сматрају најдрагоценијим.
На пример, руско ''Здравствујте'' значи да (некоме) жели здравља, док италијанско Come
sta? буквално преведено значи Како стојиш?, француско Ca va? је питање како (нешто)
иде, док јеврејско Шалом значи мир. Британац и Американац би, пак, упитали: How do
you do? Или, у преводу, како радите.
Већ у једноставном чину узајамног поздрављања, припадници различитих народа
изражавају своје ''симболе вере'', односно истичу оно што у њиховој култури представља
највишу вредност. За Русе је то здравље, целовитост, за Енглезе и Американце рад, за
Италијане стабилност, за Французе и за Немце – покрет.
Дакле, већ у свакодневном говору разговарамо језиком врховних идеја и филозофских
принципа.
,,То, међутим, није очигледно, пошто их користимо несвесно.'', додаје.
Ако бисмо их растумачили и спознали, то би нам дало значајну способност да продремо у
читав свет архетипова, принципа и система вредности које формирају национални
менталитет и културу једног народа.

Што се тиче културних разлика између Европљана и Американаца, Американци више

верују да потпуно држе живот у својим рукама, док код Европљана једино Британци имају
висок проценат оних који би се сложили са Американцима.

Американци уј високом проценту од 73% верују да ће, ако вредно раде, успети; за разлику
од Европљана, где је тај проценат око 35%.

Американцима је индивидуална слобода, без икаквих институционалних ограничења,

12
приоритетна; Европљани би, пак, преферирали да држава осигура да нико у друштву не
живи у беди.

Американци и Европљани имају различит осећај за време. На пример, век стара грађевина
(црква или кућа), Европљанима је новија, док би Американцима иста та грађевина била
ANCIENT, древна, израз који Европљани обично користе кад говоре о стварима које су
старе миленијумима, или неколико векова.

Американци и Европљани удаљеност (дистанцу), виде другачије, супротно од претходног

примера: док је Европљанима 100км вожње доста дуго путовање, Американцима је 100км
близу, што је последица веће густине насељености у Европи, али не треба сметнути с ума
да је Европа двоструко мања од САД, а перцепцију обликује окружење.

Разлика између Европљана и Американаца приметна је и кад је у питању избор возила

Док добар део Европљана и даље има возила са ручним мењачем, Американци деценијама
уназад купују искључиво возила са аутоматским мењачем.
Док су амерички аутомобили масивнији, четвртастији (јер, у САД size matters),
Европљани преферирају мања, заобљена возила. Американци воле пикапове и дугачке
лимузине, што су возила која се ретко виђају у Европи.

Учесталост мањих аутомобила у Европи можда има рационалне разлоге, зато што Европа
има урбанизованије становништво, а мало возило је лакше паркирати у градовима.

Систем датума и времена

Док Европљани пишу датум у формату дан/месец/година, Америкаци то раде на следећи
начин: месец/дан/година. Американцима седмица почиње у недељу и завршава се у
суботу, док у Европи почиње у понедељак и завршава се у недељу.
Већина Европљана употребљава систем 24 часа, за разлику од 12-часовног система с ante i
post meridiem који се користи у Америци.

13
Храна
Хамбургер је, као типичан амерички производ, брза храна за заузетог човека који жури,
јер, време је новац. То је индивидуалистички оброк за једну особу (за разлику од ћурке на
Дан захвалности, која се једе у кругу породице, колективно, или српске славе, где се храна
износи и где се у њој колетивно ужива, као и у пићу ), за који сто није ни потребан. Ако
погледамо структуру хамбургера, видећемо да се састоји од две кришке хлеба између
којих је смештен комад меса (или сира) у шлафорку од зелене салате – баш као човек у
аутомобилу, који је комад меса у оделу, између две кришке меса одозго и одоздо.
Хамбургер је модел света који Американци прождиру у свакодневном животу.
Зато су Мекдоналдси и други ресторани тог типа у близини магистарних путева и
прометних улица јер и рачунају на људе у аутомобилима и на успутну услугу, једења да
би се угасила глад, без мириса и укуса, јер га људи једу расејано, док рачунају колико су
намакли на салдо и праве пословне комбинације.
Брза храна је непосредан израз америчког менталитета (за разлику од француске, која је и
гурманска и хедонистичка, где се ужива вишеструко и у чијем је доживљају света је укус
уздигнут на ниво уметности).

Спорт
Популарност спортова представља још једну разлику између Американаца и Европљана.
Док је у Европи најпопуларнији спорт фудбал, а вероватно следе тенис, бициклизам,
Формула један... у САД су и фудбал и Формула 1 веома ниско на листи популарности.
Наиме, у САД су најпопуларнији бејзбол, кошарка, амерички фудбал и хокеј на леду, који
традиционално привлаче милионску публику и зарађују десетине милиона долара по
сезони.
Проф. Гачев износи узбудљиву хипотезу, да су, у националним спортовима, на
најочигледнији начин су изражене националне слике света и идеје о човеку. Кроз
поређење америчког и европског фудбала постаје очигледно да ту итекако има нечега.
,,Игра је манифестација идеала: брутални тријумф победничког тима израз је духа
америчког империјализма, а заштитна одећа играча упућује на америчку зависност од
технике у циљу преживљавања. Игра се развија веома брзо, у складу са америчким духом,

14
који се најкомотније осећа у најбржим и најнапетијим ситуацијама.
У америчком фудбалу, поље је издељено низом паралелних линија (степенице ка успеху) а
задатак тркача је да упорно грабе ка голу противника освајајући линију за линијом, корак
по корак, право, снажно и одлучно, брутално, бацајући се једни на друге и формирајући
грозна брда од тела.'' (Ibidem, 100)
Ту нема ни трага елегантном маневрисању, оним орнаментима које својим кретањем по
пољу, као по тепиху, играчи у европском фудбалу везу нитима својих трајекторија док
трче и плешу са лоптом – дословно играју са њом.
Иако су културне разлике интересантне и узбудљиве, култура је од пресудног утицаја на
формирање стереотипа и на опажања. Опажање је човеково тумачење реалности и људи
који припадају различитим културама, на различит начин опажају, одн. тумаче исти
догађај.

СТЕРЕОТИПИ И ОПАЖАЊА

Упркос томе што су и стереотипи и међукултурна опажања најчешће погрешни одн.

нетачни, они ипак служе као основа за менаџерско одлучивање.
Концепт 'стереотипа' је позајмљен из старе технологије штампања, где су копије
прављене коришћењем папир-машеа као калупа за нове штампарске плоче, идентичне
оригиналу. Термин стереотип, како га је први пут употребио Волтер Липман 1922.
године, данас се користи да означи лако доступну слику неке друштвене групе, обично
засновану на грубим, често негативним генерализацијама. Иако стереотипи могу бити
позитивни и негативни, они се у свакодневној употреби најчешће схватају као
ирационално засновани негативни ставови о одређеним друштвеним групама и њиховим
припадницима.
Постоје разне студије које су покушале да објасне стереотипе и опажања, док су неке
испитивале начин на који руководиоци различитих култура себе виде и доживљавају. На
пример, холандски менаџери себе сматрају склонијим децентрализацији власти, у

15
поређењу са колегама из Индије, Немачке, Италије; друга студија открила је да
Аустралијанци праве јасну разлику између уско повезану групу богатих капиталистичких
земаља европског наслеђа (САД, Аустралија, Велика Британија, Француска, Италија,
Немачка) од остатка света; становници Папуе Нове Гвинеје, на пример, такву разлику не
опажају.

Стереотипи су склоност да се нека особа види као представник одређене групе или
категорије. Такође, стереотипи су генерализоване представе које имамо о извесним
групама људи, поготово о њиховим истакнутим психолошким карактеристикама
или особинама.
По речнику Mariam – Webster, основно значење речи стереотип је неоправдано веровање
да су сви људи или ствари са одређеним карактеристикама исти.

,,Није фер окарактерисати читаву групу људи на основу једне особе која вам се не свиђа.''
Именица стереотип се обично односи на уобичајену менталну слику која
представља превише поједностављено мишљење, став са предрасудама или
непромишљени суд о некоме или нечему.  
Термини клише и стереотип имају доста тога заједничког. Oбе речи потичу из француског
језика, оба су првобитно била штампарски термини и оба су у савременој употреби
попримила донекле негативна значења.

Међутим, данас имају различита значења: клише се у великој мери сусреће као
квалификација неке општепознате или уобичајене фразе, теме или израза који се, од
употребе, ''излизао.''
Термин стереотип се данас најчешће користи да се означи неправедно и неистинито
уверење које људи имају о групама људи или стварима са одређеним карактеристикама.

 Стереотипи могу бити позитивни и негативни – Најпознатији позитиван

стереотип је онај по коме су Азијци вредни; или да су Немци марљиви и темељни.
 Стереотипи могу бити општеистинити или лажни; стереотипи засновани на
извесном степену истинитог посматрања називају се социостереотипи.

 Стереотипи могу бити без икаквог основа, који се могу усталити без директног
посматрања понашања других, те немају истинску повезаност са односном циљном

16
групом. И у ситуацијама кад смо уверени да је стереотип заснован на директном
посматрању, обавезно је проверити ваљаност посматрања и тумачења, због
културолошких и психолошких предрасуда, које су нераздвојиве од овог процеса.

 Кад постоје стереотипи о сопственој, као и о другим групама.

Стереотипи о сопственим групама називају се аутостереотипи, док се стереотипи о
другима називају хетеростереотипи.

Разумевање дефиниције, али и начина манифестације стереотипа, је важно за разумевање

њихове улоге у односима међу групама и за побољшање тих односа.

Стереотипи су производ свакодневних психолошких процеса који природно воде ка

њиховом формирању.
Ти психолошки процеси обухватају:
 Селективну пажњу – процес којим филтрирамо стимулансе који бомбардују наша
чула, примамо одређену количину информација које даље прерађујемо.

 Процену - процес којим меримо важност стимуланса за наш живот.

 Концепт – умну категорију коју користимо за класификацију догађаја, ситуација,

ствари, понашања, с обзиром на оно што опажамо као заједничке особине.

 Категоризацију – процес којим се психолошки процеси групишу.

 Приписивање је процес којим закључујемо о узроцима сопственог понашања и

понашања других људи.

 Осећања као саставни део свакодневног живота, ,,која нам говоре да трчимо кад се
бојимо и да се боримо кад смо љути.''

Семантичка меморија , посебан тип дугорочне меморије за правила, идеје, опште схватање
света, друге људе; обично је заснована на генерализацијама, сликама везаним за догађаје,
искуства и усвојено знање.

17
ПРЕДРАСУДЕ

Предрасуде представљају тенденцију да се унапред суди о другима на основу групе

којој припадају. Људи који гаје предрасуде о другима мисле на основу сопствених
стереотипа, обично на негативан начин, заснован на негативном стереотипу.

Предрасуде се рађају из неспособности појединца да схвати ограничења свог

етноцентричног и стреотипног схватања.
Појединци код којих постоји свест о постојању стереотипа, те да њихови стереотипи могу
и не морају бити истинити, те да стереотипи никако не описују све све припаднике једне
групе, мање су склони предрасудама.

Предрасуде имају две компоненте: когнитивну и осећајну.

Основу когнитивне компоненте предрасуде формирају стереотипи, док осећајна

компонента садржи лична осећања према другим групама људи (бес, љутња, презир,
саосећање, блискост...). Ове две компоненте не морају да буду повезане – могу да
функционишу независно једна од друге унутар исте особе.

ЕТНОЦЕНТРИЗАМ

Етоцентризам је немогућност појединца да сагледа друге на начин који није у складу

са његовом културом; другим речима, други се процењује из перспективе и према
стандардима сопствене културе, где се припадници друге групе сматрају
инфериорним.

Етноцентризанм је тенденција да се свет сагледа искључиво кроз сопствене филтере.

Овакав начин опажања и тумачења прати одрастање у друштву.
Сам термин сковао је Вилијам Грејем Самнер (William Graham Sumner (30.10. 1840 – 12.4.
1910), амерички либерални социолог, а његова описна дефиниција етноцентризма је да је
то мишљење како је група којој припадамо епицентар света, уз истовремено
потцењивачки поглед на друге групе.

18
Научници M. Brewer i D. Campbell идентификовали су главне индикаторе етноцентризма:

 перцепција елемената властите културе као "природних" и "исправних", а

елемената других култура као "неприродних" и "погрешних";

 веровање да су обичаји сопствене групе универзалне;

 оцена норми, улога и вриедности своје групе као неоспорно тачних;

 идеја да је природно да особа сарађује са члановима своје групе, да им помаже, да

преферира своју групу, да се поноси њоме и да нема поверења, па чак и да је
непријатељски настројена према члановима других група.

Културне разлике су далеко заступљеније од културних универзалија. На пример, све

културе имају језик и комуникацију; међутим, анализа језичких структура и
конверзацијског бонтона откривају да ту постоје огромне разлике.
На пример, у неким блискоисточним културама уобичајено је стајати близу других током
разговора – нема оних европских 50 ни амерчких 60 цм дистанце).
Чак и нешто тако једноставно као што су јело и пиће може се тумачити на различите
начине, у зависности од културе којој припадамо.
Ако, на пример, професор дође на предавање са шољом неке течности, шта ћемо
претпоставити да пије? Одговор зависи од тога ко претпоставља.
У САД би помислили да је у шољи кафа, а не чај Earl Grey, који је омиљен и уобичајен у
Британији, нити Yak butter tea, најчешћим напитком на Тибету, а што би сваком
Тибетанцу вероватно прво пало на памет.
Етноцентризам је најизраженији кад је реч о националним кухињама. Док су неки
довољно радознали и отвореног ума, па би радо окусили непознату храну, други једва
чекају да се домогну свог топлог дома и добро познатих арома и укуса.
Отвореност према новим културама (конкретно храни) импресионирала је кувара Ентони
Бурдена (Anthony Burdain), толико да је 2001. написао књигу (и направио изузетно
занимљив серијал за Food Network) Куварска турнеја: У потрази за савршеним оброком,
која је одмах постала бестселер Њујорк Тајмса.
Књига представља Бурденов гастрономски путопис, али органски путопис, у коме описује
локална егзотична јела и све време живи животом локалног становништва, у свакој
држави који је обишао.

Бурденов гастрономски водич обухватио је Португал, Француску, Вијетнам, Русију,

Мароко, Јапан, Камбоџу, Мексико, Шпанију, итд. На својим путовањима пробао је разна

19
 егзотична (и нама незамислива) јела као што су пуферфиш, оброк који се састоји од срца
кобре које још пулсира, „крв јастога“ (мешавина полних органа јастога и вотке) и меко
кувани балут – пачји ембрион са полуформираним костима и перјем... Наведена јела у
култури из које долазе, представљају општенародни деликатес, нешто као код нас печење,
роштиљ или сарма.

У ''Огледима,'' Мишел де Монтењ (Michel Eyquem de Montaigne, 28.2. 1533 — 13.9.1592) (СКЗ је
недавно обновила издање), наводи случај из старе Грчке, кад је Дарије питао Грке, по коју цену би
прихватили обичај који влада у Индији, да поједу своје преминуле. ,,Такав је био њихов обичај, јер су
веровали да им бољи гроб не могу дати него у себи самима.''
Грци су са гнушањем одговорили да то не би учинили низашта на свету.
Другом приликом, покушао је да убеди Индусе да напусте свој обичај и да прихвате грчки начин
сахрањивања покојника, што је код њих изазвало одијум и гнушање: ,,Зар своје драге да после смрти
бацим у прашину, црвима да по њима гмижу!?''
Филтери једних и других спречили су их да разумеју да су, у оквирима сопствене културе, и једни и
други, исправно поступали.

ЕТНОЦЕНТРИЗАМ И КУЛТУРА

Oд рођења учимо како треба да се понашамо и та правила чине основу културе. Док
одрастамо, наши родитељи, пругари, васпитачице и наставници нас подсећају на та
правила, све док их, током година, не усвојимо тако да нико не треба да нас на њих
подсећа.
Адолесценција, време бунта, испитивања и преиспитивања, је доба преиспитивања
ауторитета, али се, након тог периода, ствари најчешће враћају у нормалу.
До тог узраста, правила понашања су постала интегрални део наше личности; понашамо
се у складу са њима потпуно природно и аутоматски.

Многа од тих правила представљају нашу културу, прецизније, њен нематеријални део -
скуп научених правила о томе како треба да се понашамо. ( Култура је дефинисана као
симболи, језик, веровања, вредности и артефакти који су део сваког друштва. Као што ова

20
дефиниција сугерише, постоје две основне компоненте културе: идеје и симболи с једне
стране и артефакти, одн. материјални објекти, с друге. Први тип, назван нематеријална
култура, познат и као симболичка култура , укључује вредности, веровања, симболе и
језик који дефинишу друштво. Други тип, назван материјална култура, укључује све
физичке објекте друштва, као што су алати и технологија, одећа, прибор за јело и превозна
средства).
Онолико колико делимо правила понашања с другима, толико с њима делимо и
културу.

Поред усвајања правила понашања, истовремено учимо како да опажамо и тумачимо

понашање других, те како да га разумемо.
Другим речима, ми учимо да правила с којима смо одгајани и која важе за нас, морају да
важе и а друге који деле исто културно наслеђе - не само да имамо одређена очекивања у
вези са понашањем људи, већ смо усвојили и обрасце на основу којих о том понашању
судимо.

Укратко, култивисаност не подразумева само да смо научили како да се понашамо, већ и

како да опажамо и тумачимо понашања других људи.
Наше учење је спојено са снажним осећајем прихватања или одбијања, са моралним
судом о добром и лошем, исправном и погрешном, итд.

Та правила опажања и тумачења формирају, условно речено, основу наших филтера

помоћу којих видимо свет,

Што се више култивишемо, додајемо више слојева нашим филтерима, кроз које видимо
свет на одређен начин.

ПРЕПОЗНАВАЊЕ ВЛАСТИТОГ ЕТНОЦЕНТРИЗМА

Приликом упознавања с другом културом која је различита од наше, то чинимо кроз

филтере сопствене културе и начина живота. Кад су појединци свесни да кроз филтере
споствене културе и вредности процењују животне ставове и културу других људи и свет

21
око себе, као и да постоје и другачија тумачења тог истог света, да њихова тумачења могу
бити и погрешна, значи да су свесни свог етноцентризма.
За разлику од њих, појединци који су несвесни филтера кроз које успостављају контакт и
који су затим, по природи ствари, убеђени да је њихов начин опажања и тумачења света
једини прави, не препознају могућа другачија тумачења нити допуштају могућност да
нису у праву.
Такви људи не препознају сопствени етноцентризам.

Научници М.Bruer и D. Kempbel идентификовали су главне индикаторе етноцентризма:

 перцепција елемената властите културе као "природних" и "исправних", а

елемената других култура као "неприродних" и "погрешних";
 веровање да обичаји сопствене групе универзални;
 оцена норми, улога и вредности своје групе као неоспорно тачних;
 идеја да је природно да особа сарађује са члановима своје групе, да им помаже, да
преферира своју групу, да се поноси њоме и да нема поверења, па чак и да је
непријатељски са члановима других група.

До извесног степена, етноцентризам, као висок ниво уважавања сопствене културе

може бити здрав; заједнички осећај поноса повезује људе (отуд чар спортских
такмичења, надметање репрезентација, итд).
Ако је пренаглашен, етноцентризам доводи до презира и ненаклоности према другим и
другачијим културама, што даље може да резултира неспоразумима и сукобима.

Пример: људи који из племенитих намера путују у разне делове света да ''помогну''
тамошњем становништву, побољшају услове њиховог живота, јер их виде као
необразоване и назадне, у суштини инфериорне јер живе по правиима која су
различита од општепознатих. Неспособни да схвате префињеност различитих места,
култура и обичаја, чудесне начине које је нека култура изналазила да би опстала, увек
у складу са природом и окружењем, емисари би долазили да локалне становнике уче
како треба (да живе, уче, раде, мисле), иза чега се често крио културни империјализам
– наметање сопствених културних вредности и начина живота другој култури.

Једно занимљиво виђење етноцентризма, прецизније западноевропског етноцентризма,

изнео је, двадестих година ХХ века, кнез Николај Трубецкој (15. април 1890 - 25. јун
1938), руски филозоф, лингвиста чије је учење формиралo језгро Прашке школе
структуралне лингвистике, оснивач морфофонологије од кога је потекла и идеја о
неопходности формирања јединствене Евроазије.
После ужаса Првог светског рата, објављује књигу "Европа и човечанство"

22
 ( Европа и человечество), која је и данас незаобилазна лектира за све изучаваоце
сложеног проблема европоцентризма, који још увек није разрешен. На Западу већ
деценијама постоји хуманистичка дисциплина звана "студије културе", која се,
углавном из левичарских перспектива, бави културним парадигмама и њиховом
(зло)употребом у борбама за друштвену моћ. Словенски претеча "студија културе"
свакако је Николај Трубецкој, који је доказивао да су западноевропски шовинизам и
западноевропски космополитизам лице и наличје исте стварности: егоцентризма
Запада (кога аутор означава кованицом Романо-Германи) који тврди да је његова
култура највиша и универзална.

"При оцени европског космополитизма треба увек имати у виду да су речи 'човечанство',
'општељудска цивилизација' и њима сличне крајње нетачни изрази и да се иза њих
скривају сасвим одређени етнографски појмови.
Европска култура није култура човечанства. Она је производ историје одређене
етничке групе.
Германска и келтска племена, која су се у различитој пропорцији подвргавала утицају
римске културе и силно се измешала међу собом, створила су известан заједнички начин
живота од елемената своје националне и римске културе. Временом, као и код толиких
других народа, и код њих се пробудила жеља за проучавањем изворишта своје културе.
Упознавање са споменицима античког Рима и Грчке, избацило је на површину идеју
наднационалне, светске цивилизације, идеју својствену грчкоримском свету.
Под 'целим светом' у Риму су подразумевали само orbis terrarium, то јест народе
насељене око Средоземног мора, или њему гравитирајућим подручјима, која су, услед
сталне међусобне комуникације, изградила низ општих културних вредности и која су се,
на крају, ујединила благодарећи нивелирајућем утицају грчке и римске колонизације и
римске војне владавине.

Било како било, античке космополитске идеје постале су у Европи основ образовања.
Павши на погодно тло несвесног осећања романо-германског јединства, оне су изродиле
теоријске основе такозваног европског 'космополитизма', који би правилније било
отворено звати опште-романо-германским шовинизмом.

Ето реалних историјских основа европских космополитских теорија. Психолошка основа

космополитизма иста је, дакле, као и основа шовинизма. То је врста оне несвесне
предрасуде, оне посебне психологије, коју је најбоље назвати егоцентризмом. Човек с јако
израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном
стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића.
Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а
лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу којој и сам припада,

23
човек сматра најсавршенијом. Његова породица, његов сталеж, његов народ, његово
племе, његова раса - бољи су од свих осталих, њима сличних."

,,Руска и друге незападне културе нису ни боље, ни горе од романо-германске; оне су,
просто, различите. Право на различитост је основно право људи и народа, јер, по
руском кнезу - филозофу, "ниједан нормалан народ у свету, а нарочито народ с
државном организацијом, не може добровољно допустити уништавање своје
националне физиономије у име асимилације, па макар и са неким савршенијим
народом".

Али, ако нико не жели да прихвати Западни шовинизам, зашто прихватају

космополитизам?

Ствар је, како каже кнез Трубецкој, у "хипнози речи". Романо - Германи су били
толико уверени да су они човечанство, и да је њихова култура - "универзална
цивилизација" да су успели да уз производе своје материјалне културе ("предмете
војне опреме или механичке направе за кретање"), подметну и своје "универзалне"
идеје, маскирајући њихово парцијално, романо-германско порекло.

Трубецкој је указао на то да је Запад и појам еволуције изградио да би наметнули своју

империјалну моћ. Ево шта о томе вели руски филозоф:

" Као што је познато, у Европи је претпоставка о највишем савршенству европске

цивилизације добила тобоже научно утемељење, али је научност овог темеља само
привидна. Ствар је у томе да је представа о еволуцији у оном виду, у којем она
постоји у европској етнологији, антропологији и културној историји, и сама прожета
егоцентризмом. 'Еволутивна лествица', 'ступњеви развоја' - све су ово дубоко
егоцентрички појмови.
У основи њиховој налази се представа о томе да је развој људског рода ишао и иде
путем такозваног светског прогреса. Овај се пут замишља као одређена права
линија. Човечанство иде по тој правој линији, али су се поједини народи
заустављали на одређеним њеним тачкама и остајали на њима 'тапкајући у месту',
док су други народи успевали да се пробију даље, заустављали се и 'тапкали' на
следећој тачки итд. Из овога следи да, бацивши поглед на општу слику данас
постојећег човечанства, можемо да сагледамо читаву еволуцију, јер на свакој етапи
пута, којим је прошло човечанство, још увек стоји понеки заостали народ, стоји и
'тапка' у месту. На тај начин као да савремено човечанство у целини представља
размотану и на комаде изрезану филмску траку еволуције, а културе разних народа
разликују се једна од друге баш као различите фазе опште еволуције, као различите
етапе заједничког пута светског прогреса."

24
Трубецкој истиче да објективно истраживање култура може да их групише само по
сличности и разликама, а не по некаквом "еволутивном низу".
Чак и ако је представа о еволуцији култура тачна, одакле европским научницима право да
тврде да је баш западноевропска култура врх еволуционог низа?
То јест, "Европљани су једноставно за врхунац еволуције човечанства прогласили
саме себе.*
Испод Европљана, тврде сами Европљани, налазе се народи који су сасвим усвојили
њихову културу. Затим, древни културни народи слични Европљанима, па културни
Азијати, па јужноамеричке древне културе - Маје и Инке. После тога су "дивљаци".
Оцена нечије цивилизованости зависи од његове сличности Западној цивилизацији.
Ту је етноцентрична психологија одиграла улогу кључног чиниоца "научног
посматрања". Главни аргумент за то је сила - побеђујемо "дивљаке" јер смо бољи од
"дивљака".

Други аргумент је исто тако 'убедљив': "дивљаци" не разумеју извесне романо-

германске појмове, и зато су "глупи". Али, како каже Трубецкој, "ни Европљани
такође нису у стању да проникну у културне појмове дивљака. Живот једног ловца у
афричкој прашуми толико је пун знања недоступног Европљанину да је Европљанин
често убогији у односу на 'тобожњег дивљака"!

Основна теза кнеза Трубецкоја је јасна: ,,Ми, незападни народи, нисмо ни бољи ни
гори од Романо-Германа. Ми смо другачији, и дужност нам је да се боримо против
свеопште европеизације."

"Интелигенција европеизованих народа морала би са својих очију да стргне повез

који су јој наметнули Романо-Германи и ослободи се бунила њихове идеологије. Она
мора да разуме сасвим јасно, чврсто и неповратно:

- да су је до сада обмањивали:

- да европска култура није нешто апсолутно, није култура читавог човечанства, већ
само творевина ограничене и одређене етничке или етнографске групе народа,
обједињених заједничком историјом:

- да је само за ту одређену групу народа, који су је створили, европска култура

обавезна;

- да она ни у чему није савршенија, није 'виша' од било које друге културе, створене
од стране друге етнографске групе, јер 'виших' и 'нижих' култура и народа уопште
нема, већ има само култура и народа који су више или мање слични једни другима;

25
- да стога усвајање културе од стране народа који нису учествовали у њеном
стварању не представља апсолутно добро и нема никакве безусловне моралне
основе;

- да је потпуно органско усвајање западне културе (као и сваке туђе културе уопште),
усвајање које би омогућило да се и даље тавори у духу ове културе укорак с
народима који су је створили.

- да је без антрополошке мешавине са Западним делом човечанства, могућ само

сурогат потпуног усвајања културе, при којем се усваја само 'статика' културе, али
не и њена 'динамика', тј. народ који је усвојио савремени ступањ европске културе
бива неспособан да је даље развија и сваку нову измену елемената ове културе мора
изнова да преузима од Романо-Германа;

- да се у таквим условима овај народ мора у потпуности одрећи самосталног

културног стваралаштва и живети као одраз Европе, претворити се у мајмуна који
непрестано подражава Романо-Германе;

- да ће услед таквог развоја народ увек 'заостајати' за Романо-Германима, усвајаће и

понављати поједине етапе њихова културног развоја увек са закашњењем, те ће се у
односу на природне 'Европљане' наћи у неугодном, потчињеном положају, у
материјалној и духовној зависности од њих;

- да на тај начин европеизација не представља ништа добро за незападне народе;

Све ово, како смо напред истакли, претпоставља потпуни преокрет, револуцију у
психологији интелигенције незападних народа. Суштину овог преокрета представља
схватање релативности онога што се раније чинило апсолутним - добара европске
'цивилизације'. Ово мора да буде спроведено крајње радикално. То је тешко
учинити, чак веома тешко, али је истовремено и апсолутно неопходно.

Преокрет у свести интелигенције незападних народа неизбежно ће постати

судбоносан за ствар свеопште европеизације. Јер све до сада је управо та
интелигенција и била спроводник европеизације, управо она, која је поверавала у
космополитизам и добра цивилизације' и сажаливши се над 'заосталошћу' и
'стагнацијом' свога народа настојала да прикључи тај народ европској култури,
насилно рушећи све вековима утврђене ослонце његове сопствене, самобитне
културе.
Интелектуалци европеизираних народа ишли су и даље у овом правцу и бавили се
привлачењем европској култури не само свога, него и суседних народа. Ако сада
схвате како европеизација не представља ништа добро а да је космополитизам

26
обмана, престаће да помажу Романо-Германима и тријумфални поход
'цивилизације' ће морати да се прекине: сами Романо-Германи, без подршке већ
европеизираних народа неће бити у стању да наставе подухват духовног
поробљавања свих народа света. Јер, схвативши своју грешку, интелектуалци већ
европеизираних народа не само да ће престати да помажу Романо-Германима, него
ће се постарати да их омету, отварајући и другим народима очи у вези праве суштине
'добара цивилизације.''*

Да ли је Запад етноцентричан? На основу бројних параметара, рекли бисмо да јесте.

Уверење да је наш свет најбољи од свих, да су наше вредности универзалне те да мора да
их прихвати и остатак човечанства. Иако је Европа и човечанство дело настало пре
стотинак година, ми смо и данас, додуше мање суптилно, приморани да усвојимо нешто
што се назива ''европске вредности'', а које нигде нису таксативно набројане; где свака
сила (и глобална и локаална) ставља шта му треба, а што ваља беспоговорно прихватити.
Сви се сећамо прописа који налаже да се назив ''банана'' може користити само за жути,
издужени плод који је закривљен под одређеним углом, или да се невладине организације
имају плаћати из буџета, што је contradctio in adjecto: кога влада плаћа из буџета, не може
никако себе проглашавати невладиним, итд.

Основно је разумевање начина на који наша култура филтрира стварност, што за

последицу има да ми видимо ствари на одређен начин, као и да људи из различитих
делова света имају различите филтере који производе сопствену могуће искривљену
стварност, која њима изгледа стварна и валидна; морамо се упознати са другим културама,
њиховим вредностима и становиштима, како бисмо се приближили начину посматрања
света из њихове перспективе.
Тај процес се назива флексибилни етноцентризам.
Флексибилни етноцентризам подразумева разумевање друге културе и њеног становишта.
Прихватање и допадање не спадају у флексибилни етноцентризам.

На другој страни клатна налази се нефлексибилни етноцентризам, као немогућност да се

превазиђу филтери сопствене културе у тумачењу понашања других. Нефлексибилни
етноцентризам често карактеришу изјаве: ,,Грозни су.'' ,,Зато их људи и мрзе,'' и сл.

Поред етноцентризма, однос према другој култури може бити базиран на културном
релативизму, који представља праксу процене сваке културе на основу њених

27
стадардима, а не кроз сочиво сопствене културе.
Културни релативизам подразумева (conditio sine qua non) отвореност, спремност на
разматрање, толеранцију.

Међутим, неселективно прихватање свега из друге културе није ни могуће ни

препоручљиво; поготово се некритичко прихватање правних и друштвених норми
дугорочно показало као потпун промашај (о томе је писао Валтазар Богишић, аутор
најлепшег и јединственог законског текста у светским размерама, Општег имовинског
законика за Црну Гору).

Чак и културно релативистички настројени појединци из егалитарних друштава поставили

би питања у вези са гениталним сакаћењем девојчица, широко распрострањене праксе у
подсахарској Африци и тешко да би сматрали да такав обичај треба да буде прихваћен као
некаква културна традиција.

Занимљивост: Готово читав век пре појаве масовног покрета који се бори против
традиције гениталног сакаћења девојчица Stop Female Genital Mutilation, српски лекар,
проф.др Александар Костић* тридесетих година прошлог века у делу 'Жена -пол; Жена –
човек', потресено пише о том обичају у субсахарској Африци и иступа као гневни
противник болног сакаћења, позивајући да се с тим насиљем над афричким девојчицама
престане.
Генитално сакаћење није једина наопака пракса против које је Костић устао; кад се у Кини
сусрео са лотос стопалима, др Костић је писао о тој кинеској суровости (ломљење костију
стопала да би девојчице имале гегави ход, што је у том делу света сматрано еротичним) и
апеловао да се то не ради.

Понекад се, у покушају да се избегне снажан осећај етноцентризма, клатно сасвим

пребаци на другу страну. То је појава позната као ксеноцентризам – веровање да је нека
друга култура супериорнија, самим тим и пожељнија, од сопствене.
У неким екстремним случајевима ксеноцентризма, утицај на локалну културу људи који
фаворизују туђе културе може бити разоран, понекад може да резултура и нестанком
одређене културе у корист оне пожељније.

Узмимо за пример амерички идеал „земље могућности“, који привлачи придошлице из

различитих култура да емигрирају сваке године у Сједињене Државе у нади да ће „почети
нови живот“ и остварити „ амерички сан “, где ови имигранти често напуштају сопствене

28
културне праксе или их своде на минимум, како би усвојили нови културни образац
америчких идеала.

Културне димензије
Ради тумачења различитих култура, истраживачи су покушали да добију обједињену
слику тиме што су проучавали њене саставне делове или димензије.
Један од њих, Герт Хофстед утврдио је да култура има четири димензије помоћу којих се
могу објаснити начини на које се људи из различитих култура понашају и разлоге баш
таквог понашања.

ХОСФТЕДЕОВЕ ЧЕТИРИ ДИМЕНЗИЈЕ КУЛТУРЕ

Хосфтеде је на интересантан начин анализирао културе према четири критеријума:

1) Удаљеност моћи - Ова димензија изражава степен до којег мање моћни чланови
друштва прихватају и очекују да је моћ неједнако распоређена. Основно питање овде је
како се друштво носи са неједнакостима међу људима.

У друштвима која показују висок степен удаљености моћи, људи прихватају

хијерархијски поредак у коме свако има своје место; у високом степену друштво прихвата
чињеницу да је моћ у институцијама и организацијама распоређена неједнако.
Значи да висока дистанца моћи подразумева неједнаку дистрибуцију моћи у друштву као
и у организацијама, што се узима за нормално, природно, ефикасно и једино одрживо
стање које нити би требало, нити се може мењати.

У друштвима са малом дистанцом моћи, доминира уверење да људи треба да имају

једнака права, као и шансе да промене свој положај у друштву. Оргaнизације са малом
дистанцом моћи по правилу су децентрализоване, док су оне у којима постоји велика
дистанца моћи – централизоване.

Ниска дистанца моћи: моћ треба да буде што је могуће више уједначена међу члановима
друштва, једнака дистрибуција моћи у друштву је добра и пожељна.

29
2) Избегавање несигурности – одражава степен до ког друштво вољно да прихвати
ризик. Нације које овде имају висок резултат, немају склоност ка ризику, за разлику од
нација које карактерише низак резултат и које су мотивисане ризиком и прихватају
неизвесност.
Даје одговор на фундаменталан проблем односа према непознатом и показује степен
угрожености који осећају чланови друштва у неизвесним, нејасним или променљивим
околностима.

Основно питање је како се друштво носи са чињеницом да се будућност никада не може

сазнати: да ли да покушамо да контролишемо будућност или да је само пустимо да се
одмота?

Нације које показују висок индекс избегавања несигурности одржавају ригидне кодексе
веровања и понашања и нетолерантне су на све што искаче из уобичајеног, било да су у
питању понашање или идеје.

Друштва са нижим индексом избегавања неизвесности, задржавају опуштенији став по

питању понашања, иновација и принципа.

Висок степен избегавања неизвесности: неизвесност се избегава кад год је то могуће;

високо се вреднује стабилност, уређеност, поредак, познато; на неизвесност у
свакодневном животу се гледа као на опасност која мора бити елиминисана.

Код ниског степена избегавања неизвесности: иде се у сусрет променама,

неизвесностима и непознатом, и они се доживљавају као шанса за раст, развој, успех. .

3) Индивидуализам и колективизам – Индивидуализам представља тенденцију људи да

се брину о себи и својој породици. Индивидуализам такође указује на то да се постизању
личних циљева придаје већи значај. Колективизам је тенденција људи да припадају
групама или колективима у којима брину
једни о другима у замену за лојалност,
Колективизам указује на то да се циљевима и добробити групе придаје већи значај него
добробити појединца.
Хофстед је открио да богате државе имају јаче изражен индивидуализам, склоније су
протестантској радној етици, самоиницијативи, итд.

30
4) Мушкост /мускулитет – код Хосфедеа представља димензију у којој су доминантне
друштвене вредности успех, новац и материјална добра, док је женскост/феминитет
термин који Хофстед користи да означи димензију у којој су доминантне друштвене
вредности брига за ближње и квалитет живота.

Културе са високим индексом мушкости подстичу велике корпорације; економски раст је

значајнији од очувања животне средине, док је систем школовања усмерен ка
фаворизовању високе продуктивности. Од младих људи се очекује да буду каријеристи, па
уколико то није њихова главна црта ни амбиција, сматрају се неуспешнима. Жене се не
налазе често на високим положајима, а оне које се успну, морају да буду јасне, оштре и
одлучне. Радно место је стресно, конкуренција уобичајена.

Културе код којих је заступљен низак индекс мушкости или висок степен женскости,
подстичу мања предузећа и велику важност придају очувању животне средине, док је
образовни систем окренут ка оспособљавању за прилагођавање у друштву. Велики број
жена заузима високе положаје. Посао је мање стресан и конкуренција је слаба.

Резултати Хофстедовог истраживања неопходни ду у одређивању утицаја различитих

култура у међународном пословању и руковођењу.

Хосфедове четири димензије култура нису биле примењиве на азијски пословни свет,
првенствено зато што вредности које доминирају у азијском пословном свету њиме нису
биле обухваћене. Мајкл Бонд и Хофстеде су, осамдесетих, проучили вредности које се
односе на посао, као и психолошке карактеристике радника и организација у азијским
земљама. Истраживање је обухватало пет азијских змајева: Јапан. Кореја, Тајван, Хонг
Конг и Кина. Током истраживања, открили су пету, важну димензију вредности које се
односе на посао коју су назвали Конфучијски динамизам.
Вредности конфучијанског динамизма обично укључују поштовање надређених,
штедљивост, упорност, осећај стида, реципроцитет љубазности, истрајност, поклона,
услуга, постојаност, наслеђе и поштовање традиције.
Хармонични односи у друштвеној структури су од највеће вредности у конфучијанској
филозофији (Лаи, 2008; Леунг & Брев, 2009).

Разумевање конфучијанске етике не може само помоћи западним менаџерима да боље

31
разумеју пословне људе, компаније и људске ресурсе у Кини, Taјвану, Јапану, Кореји и
Хонг Конгу, већ такође може помоћи да се објасне културне и етичке промене у датим
друштвима.

Међукултурна комуникација

Све више компанија широм света послује на међународним тржиштима. Убрзање

транспорта, фантастичан развој интернета и телекомуникација, компаније једним кликом
излазе у свет у потрази за потрошачима, сировинама и изворима зараде.

У том и таквом свету, данас отвореном пред нашим очима, пословни људи открили су сав
значај значај вештине комуникације и способности прилагођавања новом културном
окружењу за проналажење потрошача, односно клијената, пласирање производа одн.
услуга и њихову продају.

Независно од регије, државе или континента у којима послује, било да је у питању

привреда или послови из опсега дипломатије, спорта или културе са елементом
иностраности, било да је у питању менаџер, уметник или научник, неизоставно ће се
суочити најпре са језичким и културолошким комуникацијским препрекама.
Како не постоје етнички хомогене државе, а људи се разликују и по другим
критеријумима (порекло, образовање, старосна доб, физичкој способности, религијској
припадности итд), често се и без изласка на инострана тржишта може наићи на препреке
таквог типа.
Важно је постојање свести о томе да међу културама постоје бројне разлике. Основни
проблем који се може јавити кад је међукултурална комуникација у питању, је
приписивање одређеног значења порукама које оне немају - јер на то утиче култура онога
ко поруку прима и који је, у складу са својом културом, декодира.

Комуникација (од лат. Commūnicāre, делити или учинити заједничким; саопштити;

објавити ), представља чин преношења разумљиве информације; то је динамичан процес

32
помоћу кога се људско понашање, вербално и невербално, перципира и на њега одговара
слањем и примањем порука.
Комуникација захтева пошиљаоца, поруку и примаоца. То је важна активност коју често
несвесно спроводимо у сваком тренутку свакодневног живота, где нисмо ни свесни да као
појединци комуницирамо са одређеном појавом или са више њих истовремено. Многи
аспекти савремене комуникације се данас подразумевају, јер су постали природна
активност у нашим дневним навикама.
Најмања комуникациона јединица је порука. Поруку људи доживљавају у складу са
властитим опажајима, што уме да одудара од онога што пошиљалац намерава да пренесе.
На погрешну, одн. другачију перцепцију поруке од великог утицаја је постојање
културних разлика, одн. да је култура онога ко поруку прима и декодира, различита од
културе одашиљаоца јер кад се ти процеси одигравају у оквиру различитих култура, под
утицајима другачијих искустава, често долази до погрешног тумачења и неразумевања.
Важно је да постоји свест о томе да ти неспоразуми нису настали из намере ни било чије
грешке, већ као последица различитог порекла саговорника, због чега порука није
исправно схваћена.
Људи одговарају у складу са својим запажањима, а не у складу са оним што пошиљалац
преноси као поруку.
Значи да културне разлике утичу на способност слања и примања порука.

На пример, кад пишемо некоме или разговарамо с особом из друге културе , шифрирамо
поруку у складу са претпоставкама сопствене културе, док је пошиљалац дешифрује у
складу са претпоставкама друге културе, оне којој припада.
Тако наша порука може бити погрешно схваћена.

Постоје два предуслова успешне међукултурне комуникације и то су:

1) разумевање културних утицаја на комуникацију, њихово дејство на особу која је с друге
стране
2) жеља да се оствари комууникација на међукултурним основама.

Упознавање културних разлика помаже да се оне успешно премосте, што даље отвара пут

33
успешном остварењу међукултурне комуникације.

Свако друштво функционише према сопственој унутрашњој динамици, сопственим

принципима и сопственим законима, писаним и неписаним.

Сфере спољних утицаја на комуникације се могу поделити на три врсте: речи, материјална
добра и понашање.
Речи су медиј пословања, политике и дипломатије.
Материјална добра су показатељи статуса и моћи.
Понашање пружа повратну информацију о томе каква су осећања других и обухвата
технике за избегавање конфронтација.
Проучавање ове три сфере утицаја на процесе комуникације у нашој, као и у другим
културама, резултира препознавањем и разумевањем читавог света неистраженог
понашања, који се налази изван људске свесности, неми језик.

Aмерички антрополог Eдвард Т. Хол (Edward T. Hall) тврдио је да разумевање немог

језика пружа увид у основне принципе који обликују наше животе.

„Све што човек јесте и ради модификовано је учењем и стога је прилагођено. Али када се
једном науче, ови обрасци понашања, уобичајени одговори, начини интеракције
постепено тону испод површине ума и, попут адмирала потопљене подморничке флоте,
контролишу из дубине. Скривене контроле се обично доживљавају као да су урођене само
зато што су не само свеприсутне, већ и уобичајене.”

― Едвард Т. Хол, Изван културе

У делу Скривена димензија, Хол говори о значају несвесног и запажа:

„Највећи део културе је скривен и изван је вољне контроле, и чини основу и потку људског
постојања. 
Чак и када се мали фрагменти културе уздигну до свести, тешко их је променити, не само зато
што су тако лично доживљени, већ зато што људи уопште не могу да

34
делују или комуницирају на било који смислен начин осим кроз медиј културе.”

― Едвард Т. Хол, Скривена димензија

Понашање учесника у комуникацији је од изузетне важности за саму комуникацију. Шта је

пристојно и учтиво а шта провокативно и дрско, варира од културе до културе. Начини
понашања и опхођења која се у некој култури сматрају пристојним, у другој су неприхватљива.

У арапском свету, давање поклона супрузи пословног партнера је несопустиво, док је поклон
деци прихватљив; код Кинеза и Јапанаца гледање у очи се тумачи као провокација (зато уочи
борбе, сумо рвачи гледају један другог у очи), док се код нас на таквом понашању инсистира,
итд.

У Индији вас могу позвати у кућу у било које време; ако одбијете, то би за оног ко Вас позива
представљало увреду, одбијање пријатељства; затим, чувено бугарско ''не'' које се исказује
климањем главом, где лако долази до неспоразума због непознавања значења који наведени
покет главом има у, конкретно, бугарској култури и vice versa.

Култура одређује улоге које појединци играју, почев од тога ко с ким комуницира, шта је
предмет комуникације и који је начин комуникације. На пример, у неким државама женама
нису доступни положаји у пословном свету и уколико би жена покушала да послује или
закључи посао, наишла би на озбиљне препреке.
У САД се надређени ословљавају са ''господин/госпођа Џонс'', док се у Кини обавезно наводи
ранг у организацији ''председниче'', ''надзорниче'' ''управниче'', итд.

Међу културама постоје разлике и у концепту статуса.

У Сједињеним Државама, а све више и у остатку света, статус се изражава преко
материјалних вредности. Највиши у хијерархији има најпространију канцеларију у углу,
опремљену луксузним намештајем, возило из Бентли, Порше или Ферари ергеле и паркинг на
најпожељнијем месту.
Насупрот томе, на Блиском истоку луксуз је резервисан за дом, кућу, док се посао води из
скромно уређених просторија. Представник друге културе који би помислио да те канцеларије
одражавају статус, начинио би велику грешку.

35
Понашање
Доминантан утицај на комуникацију има управо понашање. Наука о понашању је
етологија (уколико се изучава понашање у природним условима) и бихевиоризам (кад се
изучавање спроводи у лабораторијски подешеним, контролисаним условима).
Односи у друштвима одвијали су се према утврђеним правилима понашања спостављеним
у складу с владајућим системом вредности једног друштва, народа, заједнице или
породице. Етичност и моралност подразумевају поштовање владајућег кодекса понашања
у заједници, којим је јасно одређено шта се сматра пожељним, а шта непожељним
понашањем, односно добрим или лошим поступањем.
Правила учтивог понашања се разликују од једне до друге земље, док правила етикете или
етикеције могу бити формална и неформална.
Формална правила понашања су посебно научена правила о томе шта је добро а шта не у
понашању у свакодневним друштвеним ситуацијама, као што су правила понашања за
столом.
Кршење формалних правила изазива нелагоду коју чланови друштва могу да објасне.

Код кршења неформалних правила, припадници групе у којој су се та правила уобичајила,

не умеју увек да објасне своју нелагоду ако до њиховог кршења дође. Људи уче
неформалне норме посматрањем, имитацијом и општом социјализацијом. Неке
неформалне норме се уче директно — „Пољуби своју тетку“ или „Употреби своју
салвету“ — док се друге уче посматрањем, укључујући запажања о последицама када дође
до кршења норме.
Пример: У шпанским црквама сиромашни, напуштени и људи у невољи добијају оброк,
склониште, чисту одећу. Седе на клупама у црквеном дворишту док не поједу оброк,
затим часна сестра односи правзне тањире и чиније које ти људи остављају на за то
одређеном столу.
Тих људи је (нарочито зими) било и преко стотину и долазили са свих страна света

36
(Сомалије, Марока, Туниса, Кине, Пакистана, до Украјине, Молдавије, Румуније до Лат.
Америке), и сви су, након што би појели тањир топлог, куваног јела и хлеб, односили
тањир на исто место. Када је један новајлија кренуо, након што је празан тањир
спустио на траву, сусрео се са осуђујућим погледима околине. Реакције љутње, збуњеност
или друге емоције, илустровале су постојање одређених културних норми које важе у
друштвеном животу.  Ове културне норме играју важну улогу: говоре нам како да се
понашамо једни према другима како бисмо се осећали пријатно у својој заједници.

Оно што се у неким културама сматра пристојним, у другима може изазвати озбиљне
проблеме. На пример, код нас се људи, приликом сусрета, пољубе у образ, обично три
пута. Немац не би био одушевљен таквим начином, сматрао би га агресивним; исто као
што је код Италијана устајање од стола за време вечере, знак неотесаности и грубости.
Поклањање црвене руже у Немачкој порука је да желите романсу и није прикладно ако
желите да успоставите пословни однос.

Поред вербалног, постоје и невербални видови комуникације: гестови, покрети, тон,

говор тела.
Занимљив је начин на који људи говором тела говоре ''не'', у САД, Европи, људи одмахују
главом лево – десно, док у Бугарској климају главом, док на Сицилију подижу браду.
Арапи и Медитеранци провлаче руку кроз косу када желе да ставе до знања жени да им се
допада; док Египћани показивање ђона сматрају увредом.

Култура одређује улогу коју ће људи играти, почев од тога ко с ким комуницира, шта је
предмет комуникације и који је начин комуникације.
На пример, жене као пословни партнери у неким културама нису прихваћене (УАЕ,
Саудијска Арабија), па би било контрапродуктивно послати руководиоца женског пола у
те државе.


Култура дефинише и начин на који се људи односе једни према другима.
На пример, у САД поштовање према надређенима се исказује обраћањем са
''господине Ричардсон'', ,,госпођо Тјусдеј'', док је у Кини обичај да се поштовање

37
 изражава на основу висине положаја који особа заузима - руководиоцу се обраћа
званичном титулом - ,,председнице'' и ,,председниче''.

У различиим државама владају различити пословни обичаји, етичке и правне

норме.
Постоје земље у којима се очекује да владиним службеницима исплате бонусе за
одобравање владиних уговора.
У САД, Шведској и неким другим државама, оваква плаћања третирају се као мито и
менаџер би могао бити ухапшен због корупције, при чему би узалуд објашњавао да је
то у његовој земљи пракса и да је нормално, пошто Ignorantia Juris non-excusat /
ignorantia legis neminem excusat – непознавање закона не оправдава.

Међународно пословање подразумева макар овлашно познавање како обичајних, тако

и правних норми које се односе на облигационе, прекршајне и кривичноправне односе.

Постоје два најзаступљенија правна система – онај који за основу има Римско право,
Континентални и правни систем настао на обичајном праву, право правног прецедента,
Common Law.
Србија, Европа, Руска федерација, па и у Турска и неке афричке државе, су земље
континенталног права, где судије суде по закону.
Енглеска, САД, Аустралија, Нови Зеланд, Канада су земље у којима судије ''праве''
законе: једном пресуђена ствар ствара обавезу да се у истом случају, под једнаким
околностима, донесе иста пресуда.
У континенталном систему, судске пресуде не стварају никакву будућу обавезу за суд,
пошто судови суде по законима које доноси законодавна власт.
У исламском свету, на снази је шеријатско право, или мешавина у којој су породични,
брачни односи регулисани шеријатским правилима, док су трговина, увоз – извоз,
пословање, регулисани грађанским закоником.

 Што се пословних односа са елементом иностраности тиче, уређени су одредбама

међународних уговора, па тек затим унутрашњим (домаћим) прописима:

38
 - ако је неко питање на другачији начин уређено међународним уговором него што је
уређено домаћим законом, примениће се норма међународног уговора;
- ако различита правила садрже билатерална и мултилатерална конвенција,
примењује се норма билатералне конвенције која се јавља као lex specialis у односу
на мултилатералну конвенцију;

У међународним односима, значајне су Бечка конвенција о међународној продаји

робе (1980), која, осим што уређује међународну трговину, представља покушај
приближавања англосаксонског и континенталног права (иако је доминантан
утицај оног првог).

Занимљив је случај Турске, у којој су на снази Устав, грађански законик и у којој

постоје посебни, специјализовани грађански судови за одређене правне области,
као што су Катастарски судови, Привредни судови, Потрошачки судови, Извршни
судови, Породични судови, Судови за интелектуалну и индустријску својину и
Радни судови, што значајно олакшава поступак и скраћује његово трајање.

Све у свему, у страној земљи у којој послујете (или то тек намеравате), увек треба
поштовати локалне законе и обичаје, али и проверити да ли у правним стварима
између ваше домицилне и државе у којој послујете, постоји оснос реципроцитета
(узајамности), од чега најчешће зависи које ће се правне норме примењивати.

Треба имати у виду да се локални прекршајни закони примењују и на вас (уз

изузетак ако вас штити дипломатски имунитет) и ваша је одговорност да их
поштујете.

Треба показати поштовање за локалне обичаје и традицију јер се ваше понашање може
сматрати неприкладним, непријатељским или чак противзаконитим.

У државама у којима је на снази Шеријатско право, треба имати на уму да је, поред тога
што је исламски закон, Шеријат истовремено и морални кодекс.
Казнене одредбе шеријатског права могу бити изузетно строге, посебно за дела као што су

39
крађа и прељуба.
Путницима у подручја шеријатског права, саветује се да поштују локалне верске
традиције и да се труде да избегну да нвреа било који начин увреде државу и народ
домаћина, који су изузетно осетљиви.
Путници би требало да се облаче конзервативно, а женама се саветује да покрију ноге,
руке и главу.

Наркотици: Малта је постала прва земља Европске уније која је легализовала узгој и
личну употребу канабиса. Пунолетнима ће бити дозвољено да носе до седам грама
канабиса, а да не узгајају више од четири биљке код куће.
Према закону, свако ко буде ухваћен са више од 7 грама, али мање од 28 грама може бити
кажњен до 100 евра..

Предвиђена казна за пушење канабиса у јавности је 235 евра, а они који то раде пред
малолетнима могу бити кажњени и до 500 евра.

Постоје европске земље које су толерантне према конзумирању марихуане или се

спремају да га декриминализују, али Малта је постала прва европска земља која је
легализовала и личну употребу и узгој.

У Чешкој и Португалу, лична употреба је декриминализована; у Холандији и Шпанији

власти затварају очи на конзумирање марихуане, иако је формално и даље незаконито.
Власти Луксембурга најављују декриминализацију марихуане, а то обећава и нова влада
Немачке.
У Туурској, поседовање било које дроге (за личну употребу или не) је незаконито и шаље
се на суд.
Поседовање, куповина или примање било које дроге, укључујући канабис, кажњиво је
казном од 1-2 године затвора; постоји и могућност лечења и/или условног затвора до три
године.
Сингапурски закони о дрогама међу најстрожим су на свету: kазне за поседовање малих
количина дроге су до 10 година затвора или новчанa казнa до 20.000 долара или
кумулативно.
У Малезији они који продају дрогу могу бити осуђени на смрт. Само зато што имате дрогу

40
у свом поседу, можете бити кажњени, затворени или депортовани.
Вожња у пијаном стању такође се оштро кажњава у Малезији.
У Кини, Тајланду, Ирану, Саудијској Арабији, за поседовање наркотика могућа је смртна
казна.
Чак и Колумбија и Кoстарика предвиђају изузетно дуге затворске казне за оне које ухвате
са дрогом.

Коришћење мобилног телефона током вожње:

Уједињено Краљевство – било да се ради о разговору, слању порука, снимању видеа или
било чему другом – починилац се суочава са новчаном казном од 200 фунти (приближно
244 долара) и шест поена на возачкој дозволи.

У Оману, возачи ухваћени да користе мобилни телефон могу се суочити са казном затвора
до 10 дана. Они се такође суочавају са максималном казном од 300 ОМН, што је око 780
долара.

Остале земље са релативно високим казнама за кршење прописа који забрањују употребу
мобилних уређаја, укључују Бермуде (500 долара), Тринидад и Тобаго (око 225 долара),
Катар (око 137 долара) и Филипине (100 долара).

У Тринидаду и Тобагу возачи би такође могли да се суоче са казном затвора до три

месеца.

Португал проширује обим закона о забрани коришћења мобилних телефона током вожње
како би обухватио и хендсфри уређаје.

Мере које посебно забрањују слање порука у току вожње све се чешће срећу у разним
деловима света.
У Буенос Ајресу, у Аргентини, за писање или читање порука током вожње запрећена
казна је 5 - 500 долара и пет поена на возачку дозволу, а дозволе се одузимају након 20
поена, наводи се у извештају СЗО.

У Сједињеним Државама, 46 држава и Дистрикт Колумбија санкционишу слање порука и

вожњу, али постоји проблем примене.

41
У пет држава САД-- Флориди, Ајови, Небраски, Охају и Јужној Дакоти -- забрана слања
порука за време вожње примењује се као секундарни закон - полицајци не могу некога
зауставити иако виде да шаље поруке и вози, осим ако возач није ухваћен у примарном
прекршају, као што је невезивање појаса или прекорачење брзине.

Поред правних, људи који послују у иностранству срећу се са језичким баријерама.

Према статистикама, скоро половина од скоро 600 руководилаца сматра да су језички
неспоразуми главни разлог неуспелих међународих пословних преговора.
Иако се језичке баријере са којима се предузећа суочавају у међународном пословању не
превазилазе тако лако, ако се њима не поступа на прави начин, компаније могу изгубити
прилику да закључе посао и/или успоставе кредибилан имиџ бренда.
Ефикасну комуникацију може ометати језичка разноликост земаља, укључујући разлике у
акцентима, употребу идиома или постојање културних баријера.
Руководиоци (и уопште, пословни људи), треба да усвоје ефикасну стратегију за
превазилажење језичких баријера, како би на најбољи начин искористили своја
партнерства и пословне прилике.
Савладавање страних језика за запослене свакој компанији дају конкурентску предност и
знатно олакшавају њену интеграцију у иностранству.
Страни клијенти цене када им се обраћа на њиховом матерњем језику, што може
побољшати репутацију предузећа на свим тржиштима. Штавише, језичка обука има
додатну предност јер даје вашим запосленима шансу да развију своје личне квалитете и
побољшају интерну комуникацију компаније.
Уместо тога, практичније и једноставније је ангажовати професионалног преводиоца, који
ће превести речи, али и смисао у културном контексту итд.

Иако се пословање обавља писаним уговорима и споразумима, ипак је усмена

комуникација та којом се представља, ступа у преговоре, уговара и даје сагласност да се
приступи склапању споразума.

42
Сосир (Фердинанд де Сосир 1857 – 1913, швајцарски лингвиста, семиотичар и
филозоф, утемељитељ модерне лингвистике) је прави разлику између написане и
изговорене комуникације.
Сосир разликује писану комуникацију као код који је дефинитиван, за разлику од језика
(говора) и невербалне комуникације, која је често суштински носилац поруке; говор
садржи више апстрактних ''алата'' којима се одвија комуникација (као што су гест, тон,
начин, пунктуација) и преко којих омогућава вредосном, емотивном, естетском и
индивидуалном да дођу до изражаја, тако да делимично или потпуно мењају значење и
смисао изреченог.
У случају кад се комуникација одвија писаним путем, ти увиди нам нису на располагању.
Као што је менаџерима потребно познавање културе земље у којој послују, неопходно је
знање језика земље домаћина, ангажовати стручног преводиоца или, што је мало
вероватно, њих научити свом језику. Али пошто је енглески lingua franca, комуникација
може несметано тећи на енглеском језику, ако буде такав договор.

Међутим, као честа препрека комуникацији јављају се етноцентризам и стереотипи, где

етноцентрични појединци настоје да предвиде понашање или карактер особе на основи
њихове припадности одређеној групи (нацији, раси, класи; у новије време и сексуалној
оријентацији).

Независно од врсте пословања, приликом преговора са људима који припадају

другим културама може се десити да се међусобни приступ преговорима разликује.

Немци преговарају безлично, у складу са својим циљевима и претпостаљају да постоји

поверење; насупрот Немцима, Медитеранци цене атмосферу током преговора и настоје да
изграде личне везе и однос поверења – дугорочно добро изграђен однос има превагу над
економским добитком (који им, свакако, није неважан).
Ипак, Французи су изузетак – мање лични, стварају атмосферу формалне љубазности, са
неповерењем према другој страни.

43
Американци воле конфронтације, полемике и дебате, за разлику од Јапанаца, који
ангажују посебну особу која би требало да 'ускочи' по потреби и ублажи напетости током
преговора.
И кинески преговарачи избегавају јавни конфликт, као и преговоре предлог –
противпредлог, већ постепено праве уступке. Ако покушате да одвучете кинески
преговарачки тим са њихових позиција, велика је вероватноћа да ће сматрати да ће
изгубити образ, па ће пословање пропасти.
Преговарачи из различитих кулура користе различите технике решавања проблема,
протокол, метод одлучивања.
Познавањем саговорникове културе, постајемо способни да сагледамо ствар из његове
перспективе (''његовим очима''). Од великог је значаја имати стрпљења, развијену
емпатију, социјалну интелигенцију, флексибилност и учтивост.

44
ПОРЕЂЕЊЕ КУЛТУРА У МЕЂУКУЛТУРАЛНОЈ КОМУНИКАЦИЈИ

Интеркултурална комуникација је проучавање праксе комуникације у различитим

културним контекстима.

То се подједнако односи на домаће културне разлике као што су етничка припадност и

пол, и на међународне разлике (националност, регионалноа припадност).

Интеркултурална комуникација је приступ односима међу припадницима различитих

група, који се фокусира на препознавање и поштовање културних разлика, који тежи
међусобном прилагођавању које води ка бикултурализму, а не простој асимилацији, и који
подржава развој интеркултуралне осетљивости појединаца, која омогућава емпатичко
разумевање и компетентну координацију деловања у односу на културне разлике.*
( Intercultural Communication Extended Encyclopedia - Multicultural America:A Multimedia
Encyclopedia, Milton J. Bennett, Ph.D Intercultural Development Research Institute).

Едвард Хол издваја пет основних димензија кроз које се могу поредити културе у
међусобној комуникацији, које служе за лакше дешифровање различитих култура.

1. Културни контекст подразумева информације које се тичу конкретног догађаја чије

значење директно условљавају и мери се на скали вредности од високог до ниског.

Културе високог контекста ће користити комуникацију која се фокусира на основни

контекст, значење и тон у поруци, а не искључиво на саме речи.

Земље које спадају у ову групу су Јапан, Кина, Француска, Шпанија, Бразил и друге.

С друге стране, културе ниског контекста очекују да комуникација буде експлицитнa, тако
да не постоји ризик од забуне. Уколико порука није довољно јасна, то успорава процес
комуникације.
У најекстремнијим случајевима, остављање било каквог простора за неизвесност и
произвољна тумачења, може бити катастрофално.

45
Неке од култура које спадају у комуникацију ниског контекста су западне културе попут
Велике Британије, Аустралије и Сједињених Држава.

Културни контекст обухвата информације које се тичу конкретног догађаја чије значење
директно условљавају и мери се на скали вредности од високог до ниског.

Комуникација високог контекста је комуникација у којој је већина информација већ у

особи, док се мањи део налази у експлицитном делу поруке, за разлику од комуникације
ниског контекста, где је већи део информације у облику експлицитне шифре.

У културама високог контекста људи се мање ослањају на вербалну комуникацију, а више

на значење невербалних акција и окружења како би пренели значење, док је у културама
ниског контекста (САД, Немачка, Швајцарска и северноевропске државе), ситуација
обрнута: људи се више ослањају на вербалну комуникацију, а мање на околности и
скривена значења.
Припадници култура ниског контекста строго одвајају пословно од приватног.
Представници културе ниског контекста често делују иритантно на људе високог
контекста, због свог инсистирања на информацијама које им нису потребне или које се
припадницима културе високог контекста, подразумевају.
Док се у сопственој земљи, међу припадницима сопствене културе таква усклађивања
врше аутоматски, у другим земљама често се поруке погрешно тумаче.

Простор
Неки људи стоје јако близу једни другима када разговарају, док други стоје на два краја
просторије.
Различите културе негују различите оријентације у друштвеном простору.
Просторна удаљеност једнако је моћна компонента комуникације као што су вид, звук,
мирис и додир.

46
Постоји велики број различитих теорија када је у питању простор.
Једна је теорија заштите, која каже да успостављамо тампон зону телесног простора око
себе као заштиту од нежељеног додира или напада.
Теорија равнотеже објашњава да се интимност и удаљеност разликују

заједно. Што је интимност већа, то је удаљеност мања; што је интимност мања, то је

већа удаљеност.
Коначно, теорија очекивања објашњава шта се дешава када

се повећа или смањи удаљеност између нас и другог у међуљудским интеракцијама.

Истраживачи Лустиг и Коестер открили су у међукултуралним студијама да људи у

Сједињеним Држава преферирају, одн. очекују већу удаљеност између себе и других него
што је то случај с људима који живе у многим латиноамеричким културама.

Народи који долазе из хладније климе имају тенденцију да користе велике физичке
удаљености када комуницирају, док се они из топлије климе обично држе мале физичке
удаљености.
У неким блискоисточним културама, док комуницирају, људи стоје толико близу да могу
да осете и помиришу дах једни другима.

Простор, вид, звук, мирис и додир имају значајан утицај на међуљудске интеракције.

Кожа је оно што одваја човека од спољне средине. Осим тога, постоје и бројне невидљиве
границе, које нису ништа мање стварне: лични простор, територија.

У различитим културама територијалност подразумева различите ствари. Знамо да

је територијалност урођена, милионима година стара карактеристика, те да представља
чин полагања права на поседовање, али и на одбрану територије која је у директној вези са
условима неопходним за опстанак.
Територијалност је нарочито развијена код Американаца и Немаца: док Американци јасно
формирају места на које ударају етикету ''моје'', Немци територијалност проширују на сва
поседовања, укључујући и аутомобил – ако дотакнете ауто неког Немца, исто је као да сте
дотакли његовог власника.

47
Лични простор je онај простор који се, у зависности од односа који имамо са људима који
нас окружују, нашег емотивног стања, културног наслеђа, врсте активности која се
обавља, шири и/или скупља.
Промене које нису вољне у личном простору (скученост, гужва), у људима изазивају
осећан непријатности или агресије, пошто је малом броју људи дозвољено да продру у
лични простор.
У северноевропским земљама, лични простор је доста велик и људи се држе на дистанци.
Што се иде јужније, достанца је све мања, па се дистанца која се на северу сматра
интимном, на југу (Француска, Грчка, Италија, Шпанија) доживљава као дистанца која је
нормална за конверзацију.
Последица је да би се европски 'јужњаци' вероватно сувише приближили
северноевропљанима (али и Британцима и Американцима), што би код ових изазвало
осећај нелагоде, непријатности и чак и угрожености.

Лични простор представља простор непосредно око тела. Постоје истраживања која
показују како проводљивост коже расте што се особа више приближава туђим границама.

Научна дисциплина која проучава однос између људи и простора који заузимају је
проксемика или проксемија (обе варијанте су у употреби), термин који је сковао
антрополог Едвард Хол, док је проучавао начине на које људи користе простор у
комуникацији).

Да ли вам је непријатно када вам неко стоји превише близу? Да ли вас веома светле боје у
соби чине растресеним? Ова питања проучава проксемика .

У основи, проксемика је проучавање простора и начина на који га користимо, како се

осећамо мање или више удобно и како уређујемо предмете и себе у односу на простор..

Постоје четири врсте удаљености које људи углавном користе у комуникацији.

Оне се могу разликовати од места до места, а различите културе имају различите
стандарде.
То су области личне територије:

 Јавни простор је простор представља дистанцу на којој седимо или стојимо близу
некога, попут јавне личности или јавног говорника. Дакле, на јавном догађају или
на предавању, велика је вероватноћа да сте удаљени од говорника 12 - 25 стопа (3,5
-7,5 m).

48
  Друштвени простор значи да се приближавамо на око 4 - 12 стопа (1 -.3,5m)
Ово је врста простора у коме се вероватно налазите ако разговарате са колегом или
муштеријама на послу.
 Личним простором означава се још већа још већа близина, 120 – 30cm. То је
простор резервисан за разговор са пријатељима или члановима породице, или, како
га је Р. Сомер дефиннисао, као ону емоционално обојену област коју људи желе да
одржавају око себе и за коју осећају да је „њихов простор“.
 Интимни простор је онај у који пуштамо људе са којима смо веома блиски,
вероватно мање од 30cm и не искључује ни додир.
Ово је простор који делите с особом с којом имате романтични однос.

Важно је напоменути да дистанце варирају од једне до друге културе, а да су ово

стандарди који генерално важе у Сједињеним Државама.
У Европи се, оквирно,четрдест пет центиметара у пречнику око тела сматра личним
простором, док је све преко четири метра јавни простор.

Постоје културе у којима се може сматрати непристојним ако стојите поред некога, док у
другим културама то не би био случај; негде је можда уобичајено додирнути нечију руку
или раме током разговора; међутим, такав гест се може сматрати непристојним на другим
местима. У једној земљи можете некога поздравити пољупцем у образ, док би се на неком
другом месту то могло сматрати превише интимним.

Закључак је да уколико странац делује наметљиво или пак далеко и хладно, може бити да
се његова просторна дистанца разликује од ваше.

Време
Културе широм света на различите начине вреднују време на радном месту.
Учење о монохроном и полихроном времену важно је за управљање различитим
пројектима, посебно у глобалном тиму.
Од многобројних врста временских система, у пословном свету су најзначајнија
два – монохроно и полихроно време.
Монохроно je оно време у коме обраћамо пажњу и радимо само једну ствар у
једном тренутку.
У монохроним културама, време се користи на линеаран начин – као пут који се

49
 простире од прошлости ка будућности; дели се на сегменте, издељено је на одељке
и омогућава човеку да се концентрише на једну ствар у једном тренутку.
У монохроном систему, распоред има приоритет над свим другим стварима и
третира се као непромењив.
Монохроно време се односи на метод управљања временом у коме се догађаји
дешавају узастопно или у линеарном обрасцу. Заказивање у монохроном времену
је важно, јер је време драгоцено за монохромно радно место. Предузећа са
седиштем у Северној Америци обично су позната по примени монохроне
временске линије, где се догађаји дешавају један за другим, а не у исто време.
У монохроним културама инсистира се на подељености функција и људи.
Канцеларије су максимално звучно изоловане, за разлику од полихроних,
медитеранских култура, чије пословне рецепције где људи могу да чекаји, ту
запослени могу да разговарају сасвим слободно о послу са различитим људима,
итд.

Следећи видео, Monochronic and Polychronic Cultures - Manage Time Across

Cultures, сликовито показује разлике између монохроних и полихроних култура:
https://youtu.be/xNu1tjTarSw

50
Културе монохроног времена имају следеће карактеристике:

а) Строг распоред: Монохроне културе настоје да пажљиво прате распоред.

Пропуштање једног планираног догађаја може ометати распоред, што доводи до
пропуштања више догађаја.

b) Тачност: Тачност је важна за монохроне културе. Тачност се очекује од почетка

радног дана: од доласка на радно место, доласка на састанке, присуствања
догађајима и заказивања састанака.

c) Продуктивност: Продуктивност се вреднује у односу на односе у монохроној

култури. То значи да односи на радном месту могу бити краткорочни и служити
јединој сврси.

d) Један пројекат: Са главном идејом која стоји иза монохроних култура да се

завршава једна по једна ствар, менаџери имају тенденцију да се фокусирају на
један по један пројекат, без икаквих ометања.

e) Индивидуалистичка мотивација: монохроне културе вреднују

индивидуалност. То значи да приоритет има мерење личног напретка ка циљу, а не
фокусирање на чланове тима.

f) Строга евалуација напретка: Монохрона радна места такође имају тенденцију

да рутински прате напредак ка циљу користећи строгу временску линију. Чланови
тима могу бити оцењени у погледу свог напретка у различитим фазама пројекта.

g) Следе правила приватности и обзирности, настоје да не узнемиравају друге,.

О монохроном времену људи говоре као да је новац – оно се троши, штеди, а може се
потраћити и изгубити.
Северноевропске културе (швајцарска, немачка, скандинавска), припадају култури
монохроног времена.

Полихроно време се односи на метод управљања временом, где се више ствари дешава
одједном, кумулативно и подразумева велико ангажовање људи. Културе у којима се

51
пословање одиграва у полихроном времену имају тенденцију да вреднују више развој
односа од поштовања рокова, високог су контекста и већ имају информације.

Културе полихроног времена имају следеће карактеристике:

a) Мултитаскинг: Мултитаскинг је важан део полихроног времена. Запослени могу

радити на више пројеката или обављати више задатака истовремено када раде на
пројекту.
b) Флексибилност: Полихроно време је флексибилно. Распореди и рокови се могу
прилагодити како би задовољили потребе особе или да би се прилагодили развоју
односа.
c) Мање предвидиво: Заказивања код културе са полихроним временом нису увек
предвидива, пошто ствари могу да искрсну, састанци се могу померити да би се
прилагодили другим задацима, по потреби.
Промена распореда је уобичајена, као и померање састанака који могу да почну
касније него што је планирано или да буду померени.
Полихроничне културе имају тенденцију да дају приоритет трошењу времена на
јачање односа уместо на довршавање пројеката.
d) Групни пројекти: Вероватније је да ће полихроничне културе завршити посао у
групном окружењу.
Тимски рад им омогућава да ојачају односе док истовремено раде заједно.

Културе имају свој језик времена. Ако сопствени временски систем пројектујемо на
друге културе, измиче нам читање скривених порука у иностраном временском систему.
Тако пропуштамо разумевање порука у страном временском систему.

Начин на који се Европљани са севера континента односе према времену, одсликава

њихов став, приоритете, расположење и статус.
Код њих се време високо цени, поруке времена носе већу тежину него што је то случај у
полихроним културама
Тако време чекања шаље поруке делу мозга 'задуженом' за емоције.
Људи високог друштвеног статуса могу да дозволе себи да их други чекају без последица,
међутим, како они углавном довољно знају о међуљудским односима, труде се да избегну
увреду времена.
Међутим, ситни бирократи уживају да на такав начин показују некакву моћ, што их
претвара у насилнике који понижавају људи који немају избора до да их чекају.

52
У монохроним културама (Немачка, Швајцарска), пуштање неког да чека тумачи се или
као намерно ниподаштавање, или као показатељ да је особа која касни неуредна и
неорганизована.

Интеракција између монохроних и полихроних култура може да буде стресна, осим

уколико су обе стране свесне тога да комуницирају два различита језика времена.

У комуникологији постоји читав скуп вештина којима се неутралише игра моћи преко
нечијег приморавања да буде чекан, и разликују се у зависности од тога од кога долази
непоштовање времена: од некога од кога зависите (шефа, директора), некога ко вам треба
или некога коме требате ви, итд.

Ток информација

Стопа тока информација мери се дужином времена која је потребна да порука, чији је циљ
да произведе акцију, путује од једног дела организације до другог и ослободи жељену
реакцију – одговор.

Културне разлике информативног тока су честе код међукултуралног разумевања.

У културама ниског контекста (немачка, швајцарска), информације су фокусиране,
подељене на делове и контролисане, па нема слободног тока.
У културама високог контекста (француска, шпанска), информација се шири брзо и креће
се слободно, попут живог организма који има сопствени живот.
Културе високог ризика изнад свега цене личне контакте; где год су људи ангажовани у
заједничком простору, информација слободно тече.
Канали информација су ретко претрпани, јер су људи у сталном контату.

За људе високог контекста, постоје три примарна очекивања:

1. ставити неког у контекст како би се отворили канали комуникације;
2. одредити да ли група мож да ради заједно;
3.проценити шансе за постизање договора у будућности

Потреба да се буде савремен и да се остане у контакту изражена је у културама високог

контекста, а како су то истовремено културе високог протoка информација, бити изван
контаката и догађаја означавала би престанак постојања као људског бића.

53
Насупрот томе, спор проток информација карактерише север Европе, пошто је такав
проток повезан са ниским контекстом и монохроним временом.

Сучељавање култура

Са неким културама сучељавање је лакше а са неким теже, па према томе треба

усмерити и пословну стратегију – веће културне разлике у схватању времена,
контекста и простора, воде ка тежем сучељавању.

Генерално, сучељавање култура заснива се на пет основних принципа:

1. Виши контекст (фирме, индустрије, културе), повлачи теже сучељавање.
2. Већа сложеност елемената повлачи теже сучељавање
3. Већа културна удаљеност, сучељавање је теже
4. Већи број нивоа у систему, сучељавање је теже
5. Једноставни системи ниског контекста који су високоразвијени и механички, имају
мање проблеме при сучељавању него компликовани системи са више нивоа и
велике комплексности чији успех зависи од људског фактора

Пример сучељавања култура: две фабрике које производе компоненте за микроскопе,

једна је у Немачкој, друга у Швајцарској. Овде је културна дистанца мала, јер су обе
културе ниског контекста и монохроне.

Пример где је то сучељавање тешко: на пример, новинаске куће у две земље, на пример
САД и Италија. Издаваштво зависи од новинара и уредника који разумеју културу своје
публике и како да допру до читалаца.

Писaна и усмена међукултурна комуникација

Само схватање да културне разлике постоје, први је корак ка разумевању култура држава
у којима планирате пословање.
Опште је правило да би се, пре упуштања у пословање у различитим културама, требало
подробно распитати шта вас очекује, јер, каао што Greet Hosftede каже: ❝ Културне
разлике су у најбољем случају сметња, а често и катастрофа.❝ - његова је често цитирана

54
мисао.
Али и
❝ Национална култура се не може променити, али треба је разумети и поштовати.❝
Ако проучите другу културу, повећавате сопствену способност комуникације са
припадницима те културе.
Како се рукују људи широм света:
*уколико линк не ради, можете погледати овде: https://www.youtube.com/watch?
v=x2dGVrOtDtw

Способност коришћења правих речи и правих гестова у комуникацији је веома важна,

посебно у Италији. Гестови рукама и физички контакти су карактеристика италијанских
разговора.

Tачност није приоритет (полихроно време).

Такође, оком састанка, треба покушати да не стварате осећај хитности јер то може
изгледати непристојно или сумњиво.Требало би разговарати и показати интересовање за
италијанску храну, уметност, моду или спорт.

55
Французи се, приликом поздрављања,обавезно рукују (и кад долазе и кад одлазе); то је
француски обичај по пословном бонтону.

Иницијативу руковања треба препустити особи највишег ранга или жени.

Стисак руке треба да буде одмерен и не претерано чврст јер би се то сматрало чином
лошег васпитања.

Такође, када претпостављени или посетилац уђе у просторију, требало би да устанете или
направите симболичан покрет као да ћете устати, што ће бити довољно.

С друге стране, у Аустрији тачност, поштовање рокова и правовремено испуњавање

преузетих обавеза представљају conditio sine qua non за успешно пословање у тој земљи.

Чак и минут може се сматрати за увреду и непоштовање. Зато је најбоље да, уколико ћете
закаснити, назовете и објасните сутуацију.

Кад су изузетно важни састанци у питању, очекује се присуство на месту одржавања 5 -10
минута раније.

У арапским исламским државама, алкохолна пића се не траже нити поклањају, пошто је

по Кур'ану, конзумирање алкохола харам (грех).
Занимљиво је да се већина верника придржава забране, али да образованији и имућнији
свет дискретно ужива у добром вину, коњаку и вискију.
Ислам је религија која уређује све аспекте живота верника, тако да могу, уколико је време
молитве (муслимани се моле пет пута на дан), да устану усред састанка или преговора,
простру молитвену простирку, клекну и почну да се моле.

У Јужноафричкој Републици ћете побрати симпатије ако покажете да жалите што тако
лепа земља има тако тешку историју. Јужноафрикаци (без обзира на боју коже), ће добро
реаговати на топлину и дубоко ће ценити тај гест (не треба се уплитати у питања
колонијализма, у то ко је у праву, није на вама да пресуђујете).

Очекујте да ће Јужноафриканци бити гостољубиви и предусетљиви домаћини, па се

потрудите да одговоре и узврате им топлину.

Покажите поштовање и интересовање за оно што људи имају да кажу кад разговарају.
Јужноафриканац ће вас брзо занемарити као особу без поштовања ако осети да их не
слушате.
Имајте на уму да су у Јужној Африци политика, расизам, Апартхејд, насиље и неједнакост

56
врло осетљива питања. Ако би се разговор дотакао такве теме, немојте претпостављати
позицију саговорника нити говорити о недостацима њихове државе или друштва.
Јужноафриканци су итекако свесни и недостатака, али и богатства и моћи којим њихово
друштво и држава располажу.
Избегавајте отворено изражавање беса или губљење контроле над емоцијама.
У ЈАР су ствари са језиком донекле компликованије.
Енглески је одувек био мањински језик у Јужној Африци,и тренутно га као први језик
говори само око 3,7 милиона у популацији од преко 43,5 милиона. Африканс, који је
добио статус званичног језика 1925, био је први језик већине белаца холандског порекла,
укључујући већину елите на власти, и деловао је као важан симбол идентитета за оне који
су пореклом Африканери.

То је био и први језик већине обојеног становништва.

Енглеским језиком служили су се преостали белци (британског порекла) и све већи број
обојеног становништва.
Тако да су се политичке поделе одразиле на питање језика: Африканс, језик белих
потомака холандских колонизатора, обојена већина доживљавла је као језик репресије.

С друге стране, Африканери сматрају енглески за језик протеста и побуне, док га обојено
становништво види као средство да свет чује о њиховим мукама и уједно као језик
уједињења са другим обојеним заједницама.

Етиопија је специфична по свом темпу живота који је много спорији нго било где другде,
самим тим, требало би одвојити више времена за пословне задатке.
Довољно је рећи да су за припрему традиционалнне етиопске кафе потребни сати. Зато
треба планирати већи утрошак времена и бити стрпљиви ако ствари трају дуже од
очекиваног.
Етиопљани (и други афрички народи), више воле да их називате по националности, одн.
држављанству, него по континенту, што је код Етиопљана нарочито изражено. Цени се
када странци признају да се Етиопија културолошки разликује од остатка Африке.
Покажите веће поштовање према старијима у свим околностима и ситуацијама.
Етиопљани високо цене старе људе и старост- сматра се да треће доба указује на мудрост,
знање и искуство.

57
Запамтите да Етиопљани себе виде као прогресивне људе и да се поносе наслеђем
независности своје земље. Избегавајте позивање на стереотипе о Африци да бисте донели
закључке о етиопској култури.

Покушајте да се позивате на етиопску нацију, националност или културу конкретно када

је то могуће, а не на „афричку“. Цени се када странци признају да се Етиопија
културолошки разликује од остатка Африке.

Показивање куртоазног занимања за породицу Етиопљана кад год их видите (нпр. „Како
су ваша деца?“) ће вам донети симпатије, док се распитивање о приватном животу (о
емоционалним везама,финансијама, родитељству) учиниће да се Етипљанин осети
непријатно; то неће бити случај ако се они отворе и сами започну разговор на ту тему

Покажите поштовање према старијима у свим околностима и ситуацијама. У перцепцији

Етиопљана старост је неодвојива од мудрости, знања и драгоцених искустава.
Запамтите Етиопљани себе виде као прогресивне људе и да се поносе наслеђем
независности своје земље. Избегавајте позивање на стереотипе о Африци да бисте донели
закључке о етиопској култури.* (https://culturalatlas.sbs.com.au/)

Што се Шпаније тиче, национални идентитет је осетљива тема у Шпанији, јер постоје
велике разлике унутар саме земље. На пример, индекс који мери приврженост Европљана
свом региону, локалном подручју и земљи открио је да Шпанија има највише унутрашњих
варијација у Европи - у њој постоје неки од најнационалистичкијих региона (као што је
Мадрид) и ту су национална лојалност и понос веома јаки.
У Шпанији постоји пет званичних језика – шпански, баскијски, арански, каталонски и
галицијски.
У саставу Шпаније постоје сепаратистичке провинције, Баскија и Каталонија, где су
оданост и припадност локалном идентитету важнији и снажнији од националног и где
можете доживети непријатности ако имате мадридске таблице или ако говорите шпански
(уместо каталонски).

Језиком културних димензија Герта Хофстедеа говорећи, у шпанској култури постоји

снажна тенденција избегавања неизвесности; људи дају приоритет трајним решењима у
односу на оне опције које су ризичне или двосмислене.
Културе са високим степеном избегавања неизвесности, обично се строго придржавају
закона. У Шпанији то није случај. Израз Quien hizo la ley, hizo la trampa (Ко год је
направио закон, направио је и рупу), изражава став многих Шпанаца да се правила доносе
у корист законодавца, а не народа, где је закон прављен да важи за народ, док су за

58
привилеговане направљене рупе у закону). Шпанац генерално претпоставља да је
политичка сфера корумпирана и да новац од пореза, намета и такси, завршава на
погрешном месту.
Имају тенденцију да говоре веома отворено и осећају се пријатно кад показују емоције,
што може странцима из резервисанијих култура оставити утисак да су Шпанци изузетно
самоуверени људи, иако то не мора нужно бити случај.
Можете очекивати да ће Шпанци понудити искрене одговоре на искрена питања; заузврат
очекују искреност од свог саговорника.
У комуникацији са Шпанцима, важно је избећи двосмисленост индиректан говор.
Лични простор Шпанаца износи око пола метра.
Једна од најочигледнијих културних разлика између Шпаније и остатка Европе, је
организација дана.
Шпанско радно време може бити збуњујуће: нека предузећа су отворена непрекидно од 9
до 15 часова, друга раде од 9 до 14 сати, затим иду на паузу (сијесту), поново се отварају
око 16.00 и раде до 19.00 или 20ч, док у тржним центрима и ланцима маркета (El Corte
Ingles, Carrefor, Eroski, Mercadona, Alcampo итд), радно време траје до 22 сата.
Сати сиесте (14:00-16:00) могу прекинути пословне ангажмане.
Ова пауза традиционално служи за одмор или дремку и дубоко је укорењена у њиховој
култури.
Обичај сиесте развио је стереотип о Шпанцима као о спорим, опуштеним људима.
Међутим, већина Шпанаца (58%) заправо не спава током ових сати.
Већина Шпанаца одлази на одмор током августа месеца. У овом тренутку, њихове
канцеларије могу постати недодирљиве.

Шпански менаџери имају више толеранције на непрецизност и флексибилност. Међутим,

то не значи да су они нужно неорганизовани.

Оно што је занимљиво, у шпанском пословном свету растућа је култура презентизма

(Presentismo) – појава кад је особа на радном месту, седи за својим столом, али без
реалног учинка.
Бројна предузећа су приметила да дуги сати седења без конкретних задатака доводе до
мање ефикасности и све бројнијој неспаваној радној снаги.
„Продуктивност и ефикасност су фактори које треба узети у обзир, а не сати које
проводимо у канцеларији.'', слажу се шпански менаџери за људске ресурсе. Истраживање
које је спровео Adecco открива да 30,8% анкетираних компанија примећује праксу
презентизма међу својим радницима. Према истом извештају, 6,5% свих запослених
практикује неку врсту презентизма, што износи милион радника на нивоу целе Шпаније .

59
Ипак, компаније и даље вреднују запослене по броју сати које проводе на свом радном
месту уместо по продуктивности и ефикасности у извршавању задатака. Разлог је тај што
већина компанија има мало алата за мерење перформанси и на крају се држе јединог
параметра који им је на располагању: физичког присуства .
Ипак, све су гласнији захтеви за евалуацијом по резултатима, а не по сатима, што би
омогућило радите од куће онолико сати колико је неопходно за постизање циљева претходно
договорених између радника и компаније.

Шпанска предузећа почивају на хијерархији.

Не постоји нужно редовна и отворена линија комуникације између одељења.

Да ли ће и у којој мери надређени поштовати руководиоца, често зависи од његове

личности и харизме.

Писану реч, било да је у питању позив, пословна понуда или нацрт уговора на увид,
требало би проверити - позвати или заказати састанак како би се прошли детаљи и
осигурали да је све исправно схваћено.
Од помоћи је одржавати пријатељства са колегама како би се процениле реакције и
осећања људи.

Ако дође до сукоба интереса међу колегама, најбоље је да се о свим питањима поприча
приватно и директно.

На Индексу перцепције корупције (2017), Шпанија заузима 42. место од 180 земаља, са
оценом 57 (на скали од 0 до 100). Резултати откривају да јавни сектор у земљи спада у
умерен ниво корупције.

Лични односи играју велику улогу у шпанској пословној култури. Посредовање треће
стране приликом упознавања је од помоћи јер Шпанци више воле да раде са онима које
познају и којима верују. Такође је пожељно да се људи састају лицем у лице што је чешће
могуће јер то продубљује лични однос између партнера.

Културне димензије шпанске културе:

Дистанца моћи 57
Индивидуализам 51
Мускулитет 42
Избегавање неизвесности 86

60
Дугорочно опредељење 48
Задовољење 44

Проучавање културних различитости (обичаја, начина обраћања, размишљања) је

изузетно занимљива област. Иако би се тешко могла проучити култура сваке земље на
свету, постоје основне тачке на које посебно треба обратити пажњу:
Основни концепти - културни концепти, историја, демографија и друштвене структуре
које чине друштво.
Поздрављање - како се поздрављају, укључујући уобичајене фразе и одговарајуће гестове
Религија - о религиозној структури друштва и како религија утиче на свакодневни живот и
културу
Породица - породична динамика, структура домаћинства, родне улоге и брачни обичаји
Називање и обраћање - конвенције и праксе, како се обраћати другима
Датуми од значаја - Списак кључних националних, верских или културних датума од
значаја
Етикета - Уобичајени културни бонтон и пристојно понашање приликом посете дому, за
столом или при давању поклона
Комуникација - Вербални и невербални обрасци комуникације, укључујући говор тела и
гестове
Пословна култура - културне норме, устаљена пракса и бонтон у професионалним
окружењима и на пословним састанцима.

Баријере у писаној комуникацији

У међународним односима, највећи део преписке, преговора и комуникације обавља се на

енглеском језику, који је званичан језик чак 56 држава и који се највише учи као страни
(нематерњи) језик. Глобално, скоро 400 милиона људи говори енглески као свој први
језик, а још милијарду као други.
Али 2021. године, промене убрзане пандемијом да гране индустрије, у неким земљама,
почињу да нарушавају хегемонију енглеског језика.* Више о томе
https://www.papercup.com/blog/the-status-of-english-language-dominance-in-2021, Donia Scott,
Professor of Computational Linguistics, University of Sussex; Megan Bowler, Oxford
University.

61
Полиглотизам је, традиционално, драгоцена особина за размену знања у свим академским
дисциплинама.
Међутим, последњих година развој технологије променио је начин на који се користи
енглески језик. Може ли енглески и даље бити доминантан глобални језик?

Енглески је један од најраспрострањенијих језика на свету. Користи се као глобални језик

пословања и често служи као уобичајена веза када двоје људи који говоре различите
језике међусобно комуницирају.
Британски савет процењује да енглески говори око 1,75 милијарди људи – скоро
четвртина светске популације. Али мање од 400 милиона говори га као свој први језик.

Енглески је усвојен као lingua franca у широком спектру глобалних индустрија и наставља
да буде најпопуларнији језик за учење као други језик.

Студија Кембриџа из 2015. показала је да шпански миленијалци верују да им је знање

енглеског језика корисније од универзитетске дипломе. 10 ( Jones, 2015).

Међутим, технологија која је знатно

допринела популаризацији енглеског
језика, данас је на путу да заувек
промени начин на који тај језик
користимо.

Последњих година дошло је до

импресивних помака у области
превођења и технологије за
препознавање гласа. Компанијe Waverly
Labs, Lingmo International и GOOGLE, лансирале су уређаје за ношење који омогућавају
корисницима предности превођења у реалном времену док су у покрету (на почeтној
страни Waverly Labs преводиоца, посетиоце ће дочекати поздрав Goodbye Language
Barriers (Збогом језичким баријерама), што је до недавно било незамисливо. Наравно,
аутоматски преводи су често мањкави и бесмислени па се на њих не може ослонити, тако
да је знање страног језика још увек неопходно, поготово у сферама међународног
пословања, дипломатије, науке где и најмања непрецизност може да има високу цену.

62
Највећи део преписке се и даље води се на енглеском језику. Бројне су компаније које
изричито захтевају од својих службеника да користе енглески језик у коресподенцији са
колегама у другим земљама.
На пример, Нисанови службеници користе енглески језик у комуникацији са колегама у
другим земљама, док је у Филипсу, електронском гиганту са седиштем у Холандији,
енглески званични језик.
Међутим, кад је циљна група комуникације екстерна, приступа се превођењу на језик
културе циљне групе којој је порука намењена. Тако се огласи, маркетиншке кампање,
слогани (осим кад је то бесмислено) обавезно преводе на језик земље у којој се производи
продају, као и упутства, гаранције итд.
У Удружењу научних и стручних преводилаца учили су нас да је дух, смисао или емоција
оно што треба пренети, а да, без уважавања тог захтева, превођење сваке поједине речи
најчешће неће дати очекивани резултат.
Уколико пишете на матерњем језику материјале (било да су у питању писма, понуде или
куртоазни одговори) који ће се доцније преводити, потрудите се да вам израз буде
једноставан, избегавајте двосмислености и конструкције за које знате да би могли бити
погрешно преведени и схваћени.
Жаргонски изрази, поштапалице, идиоми, метафоре и пренесена значења које имају
смисла само у вашем матерњем језику (као бабе и жабе, фамознo mixing up frogs and
grannies) - тиме не би требало оптерећивати конверзацију. У ту категорију спадају и
акроними, које, на пример, ОУН и сличне глобалне организације обожавају, а које реално
итекако представљају проблем, поготово кад једна страна верује да су то ствари које су
свим културама подједнако блиске. СТО od Certified time off – слободан дан или одмор,
PX (Post Exchange), који нема везе ни са каквом поштом ни разменом, већ је назив
продавнице, попут аеродромских Duty free, при америчким и НАТО камповима, где се
снабдевају храном, намирницама, одећом и другим добрима из своје земље. Преводиоци
који су били нови у Организацији, намучили су се са изразима који имају значење само у
одређеном кругу људи одређених професија, који нису поседовали никакву свест о томе
да 'има много ствари између нема и земље' (Хорације), па им није пало на ум да су
спољашњем свету њихови акроними непознати.
Треба се служити краћим реченицама, прецизним изразима (функционалност изнад

63
лепоте); пожељно је речено илустровати примерима; реченице нека буду кратке и писане
са пуном свешћу да ће их читати особа којој ваш језик није матерњи.
Краћи одломци, не дужи од десет редова; не расплињите тему.
Не правите нагле прелазе, већ олакшајте читаоцу да следи тог ваших мисли употребом
речи које праве везу, као што су: такође, иако, и поред тога, итд.

Уколико се комуникација обавља путем пословних писама, постоје њихове различите

међународно прихваћене, високо стилизоване форме, у зависности од посла у вези са
којим се комуникација одвија.

Баријере у усменој комуникацији

Усмена комуникација може бити проблематичнија него писана. То не важи само у
случајевима кад комуницирамо на страном језику, пошто неразумевање може постојати и
уколико саговорник говори недовољно разговетно, превише брзо или жаргонски.
Што се страног језика тиче, чак и кад особа из, рецимо, Индије говори свеприсутном
енглеским језиком, изузетно је тешко разумети је, као и људе из Луизијане, САД, чији је
то матерњи језик, пошто се локално становништво углавном служи Cajun (кејџен)
дијалектом. Ту су, затим, и идиоми, речи, фразе или изрази који се не преводе буквално.
Дакле, имају значење које је другачије од основног значења речи од којих су састављени.

Тако су неки од најпознатијих идиома у српском језику:

,,Кô киша око Крагујевца'' – синоним за заобилажење, одуговлачење, кружење

Идиом се користи баш зато што је киша у прошлом веку константно заобилазила
Крагујевац. Време је било облачно, облаци црни, али киша никада није пала већ би се
после неког времена разведрило.

,,Упала му секира у мед'' – синоним за огромну срећу, изненадну велику добит

64
Некада давно, пчелари нису знали за кошнице и за питоме пчеле, већ су одлазили у густе
шуме да би пронашли мед. Пчеле су остављале мед сакривен у дрвећу, тако да су се
пчелари морали потрудити да допру до њега пентрајући се на дрвеће. Код сече дрвећа би
се некада десило да им секира западне у мед то је за њих значило велику срећу.

,,Коштало га кô светог Петра кајгана'' – синоним за платити за нешто високу цену.

Према легенди, Свети Петар и Исус су боравили код неког сељака који их прве вечери
није ни вечером удостојио, тако да су легли гладни. У сред ноћи, Свети Петар се пробудио
како би украо јаја да би направио кајгану. Након што се најео, вратио се назад да спава
поред Исуса. Међутим, сељак је приметио да јаја недостају, па је ударио Светог Петра
неколико пута по леђима како би га казнио.
Да би се осигурао од поновног батинања, Свети Петар предложи Исусу да замене места,
Али, сељак се сетио да је измлатио само једног, па се вратио да премлати и оног другог јер
је схватио да су вероватно поделили јаја. Тако је опет Свети Петар добио батине.

,,Без длаке на језику'' – синоним за отворено и оштро причање, без лажи;

Постоји веровање да онима који лажу расту длаке на језику. Тако су наши преци знали да
кажу: “Исплази се да видим да ли лажеш! “ https://www.lngeducation.co.rs*

Ниједан од наведених израза, странцу не би значио ништа смислено. Зато је најбоље

избегавати како идиоме, тако и фигуративно изражавање и фразе уобичајене у свом
језику, јер постоји велика вероватноћа да вас страни саговорници неће исправно разумети.

Поред идиома, дијалеката и изговора, сваки језик има своју мелодију. На пример,
Руси говоре равним гласом, па тај начин говора задржавају и кад говоре страним језиком,
што може да створи устисак како се досађују, те да су неувиђајни. Јужњаци су бучнији,
Источњаци тихи и дискретни, итд.

На основу истраживања портала The Top Tens, најмелодичнији и најпријатнији слуху је

француски језик, за којим следе шпански (кога су испитаници описали речима ''весео''

65
и ,,да оптимизам има свој језик, то би био шпански'') и италијански (,,језик опере, високе
уметности,'' али и ,,топлине породичног огњишта'' и ,,мора''), док је, по истом
истраживању, француски најмелодичнији, дражестан, пун романтизма и љубави, то је
језик на коме и најгора мејнстрим хип-хоп песма звучи невероватно заводљиво.''
Занимљивост: према истом истраживању, француски је једини језик који звучи мужевно и
привлачно супротном полу кад је говорник мушкарац, док истовремено, кад жена говори
француски, звучи женствено и привлачно мушкарцима. * https://www.thetoptens.com/best-
sounding-languages/
Примећујемо да су стереотипи који важе за сваку од појединих нација утицали на
перцепцију језика којим те нације говоре.

- У сваком случају, кад говорите на страном језику или на матерњем језику људима
којима је то страни језик, треба се потрудити да изговор буде јасан, правилан, са
беспрекорном дикцијом, јасно изговореним знаковима интерпункције (подизање гласа код
зареза, спуштање код тачке, упитног тона код знака питања итд), и потрудите се да
разговор тече без журбе – или, по Данкану и Фискеу, препоручљиво је паралингвистичке
шумове свести на минимум.* (Dynamic Patterning in Conversation: Language, paralinguistic
sounds, intonation, facial expressions, and gestures combine to form the detailed structure and
strategy of face-to-face interactions, American Scientist Vol. 67, No. 1 (January-February 1979),
pp. 90-98 (9 pages)

- Посматрајте реакцију слушаоца, повратну спрегу или feedback ( израз позајмљен из

кибернетике), евентуалне знаке збуњености;
- Ако нисте сигурни како су ваше речи примљене, преформулишите, одн.
парафразирајте речено, објасните на једноставнији начин, без подизања гласа;
- Не претерујте са наглашавањем речи; не окривљујте саговорника зато што не
разуме;
- Не потцењујте његову интелигенцију;
- Дозволите саговорнику да каже до краја шта имају, без прекидања, да вам не би
промакло нешто што је важно;
- Трудите се да користите прецизан, објективан језик.

66
Принципи усмене комуникације

У пословним односима, лично представљање и способност људи да се представе као људи

од поверења, пресудни су да би до сарадње уопште дошло.
Ако нема личног односа, сваки договор је унапред изгубљен, а тиме и потенцијал за
пословни однос. То је један од разлога зашто пословни људи стално путују.
Када се налазите лицем у лице са пословним партнерима, имате тренутни увид у реакцију
које ваше речи изазивају и у могућност сте да објасните сопствене, и да затражите
објашњење поруке коју шаље саговорник.
И у личној комуникацији може даоћи до неспоразума, уколико несвесно шаљете
конфликте поруке или погрешно тумачите оне које вам стужу од друге стране.

Постоји неколико ''помоћника'' који помажу лакшем превазилажењу језичких и

културолошких баријера, и то су:

- Покушајте да будете свесни да се свака комуникација одвија на више нивоа, и да

свака порука носи више, што свесних што несвесних, значења. Додатна објашњења
уз помоћ примера овде могу бити од користи.
- Пажљиво, заинтересовано слушање неподељена пажња су јасна порука уважавања
саговорника и да вам је стало да остварите повратну спрегу (разумевање); ипак,
увек можете да затражите разјашњење.
- Имајте увек у воду да значења покрета, експресије лица, као и вербалних израза
варира од једне до друге културе.

67
 - Прилагодите стил конверзације другој страни – ако је друга страна директна и
отворена, будите и ви.
- Разговор завршите провером да ли сте се сагласили о томе шта је речено и
учињено.
- После разговора, пошаљите писани текст у коме ћете, уз резиме разговора,
захвалити на састанку.

Успешна међукултурална комуникација

Како односи, образовање и пословање постају све глобалнији, свест и пракса

интеркултуралне комуникације постали су скуп вештина без кога се не може.
Постоји више општеприхваћених академских и примењених дефиниција које објашњавају
интеркултуралну комуникацију.
Корисно је када научници и практичари појасне шта подразумевају под одређеним
терминима. Термин „интеркултурална комуникација“ представља широке идеје које је
тешко изразити на само један начин:
Интеркултурална комуникација се односи на комуникацију између људи који потичу из
две различите културе. (Chen, G. M., & Starosta, W. J. (1998). Foundations of intercultural
communication: Boston, MA: Allyn & Bacon. )
Интеркултурална комуникација је симболички, интерпретативни, трансакциони,
контекстуални процес, у којем људи из различитих култура стварају заједничка значења.
( Lustig, M. W., & Koester, J. (2007). Intercultural competence: interpersonal communication
across cultures (5th ed.). Shanghai, China )
Интеркултурална комуникација се односи на комуникацијско понашање и ефекте који
наступају када различите културе међусобно комуницирају. Дакле, један начин
посматрања интеркултуралне комуникације је комуникација која се одвија у симболичким
интеркултуралним просторима. ( Arasaratnam, L. A. 2013 Intercultural communication
competence. Intercultural communication: Representation and construction of culture (Chap 3,
pp. 47-68). Los Angeles, CA: SAGE Publications.)

68
У међународном пословању, неразумевање културних разлика може имати озбиљне
последице. У ствари, читаве кампање су морале да буду повчене због недостатка
претходних истраживања о културној свести. Редизајн и поновно штампање у последњем
тренутку могу бити веома скупи, тако да је од кључног значаја обезбедити да текст и
слике које се користе буду културно прикладни. Није изненађујуће што су
интеркултурално разумевање и комуникација данас главни приоритети за међународне
компаније. Запослени са компетенцијом интеркултуралне комуникације су веома тражени.
Али шта је интеркултурална комуникација?
Познавање страног језика је само део пакета — културну позадину, вредности и веровања
друге стране такође треба разумети. Овде су вештине интеркултуралне комуникације
неопходне, за успешну комуникацију са људима из других култура и друштвених група.
Вештине интеркултуралне комуникације укључују спремност да се буде прилагодљив и
прихвати да друге културе могу да комуницирају и раде ствари другачије.

UNIVERSITY OF MISSOURI, Intercultural Communication https://youtu.be/RXwxg-6dUbE

69
 Важно је не подлећи генерализацијама, не посматрати конкретног човека као
типичног (Немца, Италијана, Американца). Оно што је важно је стицање општих,
корисних сазнања и информација оконкретној култури, свест о постојању разлика и
отвореност.
Џон Тил и Куртланд Бови су побројали опште вештине које ће вам помоћи да се
прилагодите свакој култури:

1. Преузмите одговорност за комуникацију, није друга особа задужена заа

комуникацију с вама;
2. Научите да саслушате до краја и да задржите суд за себе;
3. Научите како се у различитим културама комуницира понашањем – покретима,
погледом, гестовима, тоном гласа....
4. Уђите у личност друге особе, уживите се у њена осећања, ставове и размислите
о ономе што жели да вам пренесе, и о разлозима због којих је то тако.
5. Научите да се помирите са фрустрацијама кад се нађете у непознатој или
збуњујућој ситуацији.
6. Не дозволите да вам пажњу одвлаче ствари попут одеће, спољњи изглед, и сл.
7. Будите стрпљиви и упорни – ако желите да комуницирате са особом из друге
културе, не одустајте лако.
8. Будите свеснни сопствених културних предрасуда, препознајте их у ситуацији
кад се ваше претпоставке разликују од претпоставки друге особе.
9. Будите спремни да измените своје навике и ставове кад комуницирате са неким
из друге културе;
10. Наглашавајте заједничку основу – тражите сличности као полазну основу
11. Шаљите јаснее поруке- вербални и невербални сигнали треба да буду јасни и
прецизни.
12. Повећајте своју културну осетљивост, што се постиже упознавањем варијација
у обичајима и пословној пракси, како би се одредиле области у којима би могло
доћи до погрешне комуникације;
13. Комуницирајте са сваком особом као са индивидуом, а не са представником
одређене групе.

70
 14. Научите када можете да будете директни , а кад поруку треба послати на
индиректан начин.

Интеркултурална и интракултурална комуникација

Интракултурaлна комуникација
Интракултурна комуникација је комуникација између чланова исте друштвене групе или
група са сличним културним својствима.
Култура и комуникација су уско повезане. Што више људи дели заједничко културно
поднебље, комуникација се лакше одвија - природно је да нам је угодније да
комуницирамо са људима који су нам сличнији; људи постаји нервозни и чак анксиозни
због комуникације са људима који су другачији, у смислу да не комуницирају у складу са
правилима која су општеприхваћена у датом културном поднебљу.
Током интракултуралне комуникације, саговорници кодирају и дешифрују поруке
користећи исте културне кодове, правила кодирања и дешифровања.
Чак и код интракултуралне комуникације, могућ је настанак негативних стереотипа. На
пример, уколико би особа беле коже, доминантне културе у САД, говорила сленгом из
Бронкса, присутни би вероватно помислили да је у питању особа ниске интелигенције,
насилне природе и склона криминалу. То је последица деловања културолошких филтера
и етноцентризма, који су ''задужени'' за креирање наших очекивања у вези са другим
људима, онима чије понашање не одговара нашим очекивањима, што води ка негативном
приписивању.
Тако настаје срж стереотипа.

Интеркултурална комуникација
У међународном пословању, неразумевање културних разлика може имати озбиљне
последице. У ствари, читаве кампање су морале да се повуку због недостатка претходних
истраживања о културној свести. Редизајн и поновно штампање у последњем тренутку

71
могу бити веома скупи, тако да је од кључног значаја да се обезбеди да сваки текст и
слике које се користе буду прикладни, у складу са владајућим схватањима морала,
естетике и локалним трендовима.
Није изненађујуће што су интеркултурално разумевање и комуникација данас главни
приоритети за међународне компаније. Запослени са умећем интеркултуралне
комуникације су веома тражени. Али шта је интеркултурална комуникација?

Интеркултурална комуникација проучава комуникацију између различитих култура и

друштвених група и описује многе комуникацијске процесе и сродна питања међу групама
појединаца из различитих културних средина .
Интеркултурална комуникација представља размену знања, идеја, мисли, осећања међу
људима различитог културног поднебља. У суштини, код интракултуралне и
интеркултуралне комуникације одвија се готово идентичан процес, осим што, код потоње,
није неопходно да они који комуницирају деле иста основна правила.

Познавање страног језика је само део пакета — културолошку позадину, вредности и

веровања друге стране такође треба разумети.
Овде су вештине интеркултуралне комуникације неопходне, ради успешне комуникације
са људима из других култура и друштвених група.
Вештине интеркултуралне комуникације укључују спремност да се буде прилагодљив и
прихвати да друге културе могу да комуницирају и функционишу на другачији начин

Интеркултурална комуникација одвоја се на следећи начин: порука коју одашиљалац

шаље спакована је у њен културни код. Друга особа, која потиче из другачије културе, има
проблем да поруку отвори, пошто се њен код разликује од пошиљаочевог. Последица је та
што можемо да закључимо да друга особа не зна да се понаша, да је непристојна и чак да
се ради о лошој особи.

Интеркултуралну комуникацију карактеришу несигурност и двосмисленост и

конфликт.

Несигурност и двосмисленост се јављају у вези са основним правилима по којима

се комуникација одвија.
Несигурност се односи на вербално и невербално понашање, слање и дешифровање
поруке, невербалне сигнале који ће бити проумачени у складу са нечијим намерама, на
отварање ''пакета'' у складу са оригиналним намерама пошиљаоца.
Несигурност се односи како на вербалну, тако и на вевербалну комуникацију, на слање и

72
дешифровање поруке, на ''паковање'' порука које друга страна треба да декодира у складу
са иницијалним намерама пошиљаоца.

Актери међукултуралне комуникације често не користе свој матерњи језик – некад само
једна страна, понекад обе комуницирају на језику који им је страан.
Кад имамо такав случај, јавља се несигурност у погледу значења речи, али и невербалних
сигнала. Особа која деширује поруке никако не може да буде сигурна да исоравно тумачи
поруке и сигнале, односно да их тумачи у складу са пошиљаочевом иницијалном намером,
већ морају да их провере како би се уверили у њихову тачност.
Истраживања су показала да су квалитет и позитивна очекивања од интракултуралне
комуникације виши од оних код интеркултуралне, код које су степен бриге, несигурности
и социјалног идентитета виши.

Социјални, односно друштвени идентитет се дефинише као концепт себе који сваки
појединац има, друштвене групе којима припада, са чиме се идентификује, па чак и
самопоштовања које поседује.

Социјална идентификација омогућава сваком појединцу самопрепознавање места

које заузима у свакој друштвеној групи којој припада или је у њу интегрисан, и зашто.

Дакле, социјална идентификација помаже појединцима да препознају које су то

вредности, веровања, стереотипи, укуси, куповна моћ, предрасуде, пол, које, с једне
стране, деле са осталим припадницима дате социјалне групе, и које их разликују од
појединаца из других група.

Конфликт
Конфликт је пратилац и део људских односа (Канари, 2003). Конфликт или сукоб је, у
најужем схватању, увек сукоб различитих по смеру деловања, супротних мотива. То је
резултат динамичких психичких збивања и зато изазива фрустрацију, посебно уколико су
супротности веће а препреке за њихово испољавање теже.

У интеркултуралној коминикацији, до конфликта долази не само код појединаца,

физичких лица, већ и у системским и инфраструктурним деловима (јавни превоз, пошта,
начин послованја компанија итд).
Код интеркултуралне комуникације, до конфликта долази кад они који комуницирају не
могу да примају или шаљу поруке недвослислено, као што је случај код интракултурних

73
ситуација.
Проф. Мишел ЛеБарон ( Michelle LeBaron, University of British Columbia, 2003) у делу
Conflict and Culture: A Literature Review and Bibliography, ( 1992-98 update), на јасан начин
одређује утицај културе на конфликт:

❝ Културе утичу на начине на које именујемо, уоквирујемо, окривљујемо, покушавамо да

укротимо сукобе. ❝

Чак и код појединаца с вештином ''дешифровања'' кодова, може се десити да порука буде
сваћена погрешно, на двосмислен начин, па чак и сасвим супротно од пошиљаочеве
намере. Такве ситуације рађају несигурности, затим доводе и до конфликта.

Особеност конфликта у интеркултуралној комуникацији: поред тога што до сукоба може

доћи због разлика у мишљењима у вези са суштинским питањима ( као што су климатске
промене, стопа инфлације или, данас актуелно, вакцина или не), конфликти могу произаћи
из неспоразума заснованих на вербалној или невербалној комуникацији у вези са
културним нормама и вредностима.
Оне могу бити бенигније – као што је неприкладно поздрављање – или озбиљније – као
што је уочена непристојност на основу начина на који је неки захтев формулисан.

Погрешни кораци у у невербалној комуникацији се обично могу лако исправити (путем

посматрања и опонашања) и обично не представљају озбиљљне изворе сукоба, пошто се
обично не очекује да су странци упознати са финесама утврђених ритуала. Већина
Јапанаца, на пример, неће очекивати од западњака да савлада сву сложеност наклона, из
чије дубине се види на којој лествици моћи се налази онај коме је упућен.

У интеркултуралној комуникацији чест узрок конфликата је паралингвистика. Важан део

начина на који невербално комуницирамо укључује парајезик, не шта се каже, већ како се
каже . У неким случајевима може доћи до конфузије или сукоба због разлика у тону или
интонацији.

Код говора, било да је у питању интеркултурална или интракултурална комуникација,

саговорници преносе један другом, поред лингвистичких информација које носе значење
основне поруке коју је формулисао говорник, и читав низ нелингвистичких информација
које се могу груписати у два основна скупа:

- Екстралингвистичке информације - Екстралингвистичке информације карактеришу

говорника као извор информација, указујући на одређени начин на његов
идентитет, и као такве оне се у говорном сигналу препознају као невољне

74
 (независне од воље). Реч је о физичким и физиолошким информацијама као што су
информације о полу говорника, узрасту, гласу, здравственом стању, навикама,
културолошком миљеу, регионалној припадности, припадности, одређеној узрасној
или професионалној групи, итд.

- Паралингвистичке информације - Важна карактеристика паралингвистичких

информација јесте да настају вољном активношћу говорника.
Дакле паралингвистичке информације се односе на афективне информације које се
преносе кроз процес конверзације и варирање вокалских квалитета, и ту спадају:

- Емоције
- ставови, намере,
- прилагођавање теми
- амбијент конверзације, итд.

На пример, исказом „Стварно“ могу се пренети различита значења као што су: „Не могу
да верујем“ (узбуђење), или „Нисам очекивао тако нешто“ (разочарење), „Зар се баш тако
догодило“ (сумњичавост), итд.

Следећа табела приказује паралингвистичке и екстралингвистичке информације у говору,

објављена је у Зборнику радова 50. Конференције за ЕТРАН, Београд, 6-8. јуна 2006, том
II

75
У литератури које се баве интеркултуралним односима, често се наилази пример радника
са Далеког Истока запослених у лондонској кафетерији, који би госте питали да ли би, уз
наручено јело, желели и gravy, умак (сос). Међутим, уместо да питање британским
муштеријама поставе узлазном интонацијом (као што се питање поставља у највећем делу
света), они су питање постављали силазном или опадајућом интонацијом.
Наиме, док силазна интонација сигнализира питање на Хиндију, британским ушима звучи
непријатно, као наредба.
Гости кафетерије су конобарима приписали непристојност и непримерено заповедничко
понашање. Конобарима није било јасно због чега се муштерије, око којих су се
максимално потрудили, једном дођу и више се не враћају.
Овај је илустративан пример за погрешну перцепцију радњи или намера друге особе као
узрок конфликта, док се ради о разлици у стилу комуникације, која је једна је од чешћих
појава у интеркултуралној комуникацији. https://socialsci.libretexts.org/

Конструктивно управљање конфликтима може помоћи да се спречи да мали проблеми

постану велики. Једноставно решавање ситуације када се она први пут појави може
ублажити фрустрацију у раној фази, уместо да дозволи да се развија. Временом,
позитивно и конструктивно решавање сукоба може људима дати веће поверење у
сопствене комуникацијске вештине што значајно смањује напетост, бес и незадовољство,
што су све препреке у комуникацији.

Побољшање интеркултурне комуникације

Ла Реј Барна, ванредни професор на Универзитету Портланд, била је познат пионир у
области интеркултуралне комуникације, и развила је један од првих курсева из ове
области који је коришћен као модел на многим светским универзитетима; установила је
шест главних препрека (’’stumbling stones’’) у интеркултуралној комуникацији.

То су:
o Претпоставка о постојању сличности - Један од одговора на питање зашто у
интеркултуралној комуникацији долази до неспоразума и/или одбацивања лежи у
чињеници да људи наивно претпостављају да међу народима света постоји
довољно сличности, да су људи углавном слични, и да је интеркултурална

76
 комуникација једноставна, малтене природна и урођена. Међутим поред
заједничких, општељудских карактеристика, као што су биолошке и социјалне
потребе, комуникацију одређују дата култура и социјално окружење.
Претпоставка о постојању сличности не протеже обавезно на очекивање
заједничког говорног језика, већ пре на опрез у декодирању невербалних симбола,
знакова и сигнала.
Ниједна међукултурална студија није доказала постојање универзалног
невербалног језика, осим оних који подржавају Дарвинову теорију да су изрази
лица универзални.
Екман (1976) је открио да „посебни видљив израз на лицу, комбинација
мишића стегнутих због беса, страха, изненађења, туге, гађења, среће, иста је за све
припаднике наше врсте.“
Иако се ово може чинити корисним, треба схватити да култура и васпитање особе
одређује да ли ће емоција бити приказана или потиснута, као и којом приликом
и у ком степену (Екман & Фриесен, 1969, стр. 1).
Ситуације које доводе до емоционалне реакције се такође разликују од културе до
културе, на пример смрт вољене особе може бити повод за радост, тугу или неку
другу емоцију, у зависности од прихваћеног веровања у култури.

o Разлике у језику – У случају кад не комуницирају на језику којим не говоре течно,

људи погрешно верују да реч, фраза, реченица, имају једно значење, оно које им је
познато и које намеравају да пренесу.
Речник,синтакса, идиоми, сленг, дијалекти и тако даље, све то изазива потешкоће,
али особа која покушава да се избори са страним језиком је барем свесна опасности
које јој прете. .
Озбиљан језички проблем настаје кад се упорно инсистира на једном
значењу речи или фразе страног језика, без обзира на конотацију или контекст,
иако су могуће су бесконачне варијације, посебно ако су присутне флексије и
тонални квалитети, с којима је толико тешко изаћи на крај, да се често једноставно
игноришу.
На тој тачки престаје и разумевање.
На пример, тумачење изјаве Хрушчова ,,Сахранићемо вас!'' (Мы вас похороним)',
је класичан пример за неприлике које настају због непознавања разлика у језику.
'Мы вас похороним' је фраза коју је изрекао совјетски први секретар Никита
Хрушчов у обраћању западним амбасадорима на пријему у пољској амбасади у
Москви, 18. новембра 1956.

77
 Тог дана, у обраћању представницима Западног блока и у присуству пољског
комунистичког државника Владислава Гомулке, први секретар Хрушчов је рекао:
„Што се капиталистичких држава тиче, знајте да не зависи од вас да ли ми
постојимо или не. Не волите нас, не прихватајте наше позиве и не позивајте нас да
дођемо.
Хтели ви то или не, историја је на нашој страни. Сахранићемо вас!"
Те речи су подстакле изасланике дванаест земаља НАТО и Израела да
демонстративно напусте састанак .
Већина Американаца је ову изјаву схватила као нуклеарну претњу.
Тако је током Хрушчовљеве посете Сједињеним Државама 1959. године,
градоначелник Лос Анђелеса Норис Паулсон у обраћању Хрушчову изјавио:
„Не слажемо се са вашом широко цитираном фразом 'Сахранићемо вас'. Нећете нас
сахранити, као што ни ми вас нећемо. Задовољни смо својим начином живота.
Препознајемо његове недостатке и увек покушавамо да га побољшамо. Али ако
будемо изазвани, борићемо се до смрти да га сачувамо".

78
 Шта је у
ствари
Никита
Хрушчов
рекао?
Тек 2018,
деценијама
после његове
и смрти
државе који је
представљао,
јавили су се
преводиоци,
одлични
познаваоци
руског језика,
који су
разјаснили да
фраза 'Мы вас похороним' значи „Ми ћемо (некога или нешто – у овом случају
капитализам), надживети.“
У чланку у Њујорк тајмсу 2018. године, преводилац Марк Полицоти је сугерисао
да је та фраза у то време погрешно преведена и да је требало да буде правилно
преведена као „Надживећемо вас“, што даје сасвим другачији смисао
Хрушчовљевој изјави. * "Why Mistranslation Matters; Would history have been
different if Khrushchev had used a better interpreter?" by Mark Polizzotti, The New York
Times, July 28, 2018.https://www.nytimes.com/2018/07/28/opinion/sunday/why-
mistranslation-matters.html

Поразно је што је фразу је на енглески превео (буквално, без објашњења контекста),

Хрушчовљев лични преводилац Виктор Суходрев.

o Погрешно тумачење невербалног понашања - Иако се невербално понашање

одувек сматрало примитивнијим аспектом комуникације, неврбална комуникација
носи велики број порука.

79
 Гестови су дуго сматрани за мање вредну замену за речи, иако они могу
једноставније и прецизније да саопште садржај мисли и осећања.
Од старина је примећена тесна и специфична многострука повезаност између тела
и психе.
Радови Вилхелма Рајха (Wilhelm Reich 1897 - 1957) допринели су осветљавању
значаја телесног израза. Рајх сматра да речи могу да обману, али да телесни,
физички израз никад не лаже. Или, као што Спиноза примећује, нико од нас није
утврдио шта се све телесно може да изрази, док аустријско израелски филозоф
Мартин Бубер (Martin Buber, 8. 2. 1878. – 13. 6. 1965) примећује да никакав говор
неће поновити оно што муцање може да искаже.
Међутим, шта се дешава када се невербални знаци погрешно протумаче или се
једноставно превиде? Учење језика, које већина посетилаца страних земаља сматра
једином препреком разумевању, заправо је само почетак.
Као што Франкел (1965) каже: „Ући у културу значи бити у могућности да чујете,
по фрази Лајонела Трилинга, њен посебан „шум и зујање неизреченог" (стр. 103),
што представља трећи камен спотицања, погрешно тумачење невербалног
понашања. Људи из различитих култура виде, чују и само оно што за њих има неко
значење или важност.
Они апстрахују све што се уклапа у њихов лични свет препознавања и онда то
тумаче кроз референтни оквир сопствене културе.

Пример:

Девојка из Орегона на часу интеркултуралне комуникације упитала је младића из Саудијске

Арабије како би невербално сигнализирао да му се свиђа.

Уместо одговора, младић је прешао руком кроз косу, што је девојка превидела, јер је за њу то
био само обичан покрет без икаквог значења.

Девојка је зато поновила своје питање три пута.

Младић из Арабије је три пута загладио косу. Затим, схвативши то

она није препознала овај покрет као одговор на питање, аутоматски је сагнуо

главу и од стида благо исплазио језик.

Ово понашање је девојка итекако приметила, па је изразила чуђење што плажењем исказује
симпатије.

80
 o Предрасуде и стереотипи - Стереотипи су широко распрострањена,
генерализована уверења о понашањима и особинама које поседују појединци из
одређених друштвених група (нпр. раса/етничка припадност, пол, године,
социоекономски статус, сексуална оријентација).
Стереотипи су често непроменљиви, чак и када су у питању контрадикторне
информације.
Стереотипи углавном служе као основно оправдање за предрасуде, које су пратећи
осећај (обично негативан) према појединцима из одређене друштвене групе (нпр.
старији, Азијати, трансродне особе).
Многа савремена друштвена питања су укорењена у стереотипима и предрасудама.
Стереотипи су претерано генерализована веровања из друге руке која обезбеђују
концептуалне основе који ''дају смисла'' ономе што се дешава око нас, без обзира да
ли су истинити или не.
https://oxfordre.com/psychology/view/10.1093/acrefore/9780190236557.001.0001/
acrefore-9780190236557-e-307
Претерано ослањање на стереотипе представља сметњу у реалном сагледавању
другог, његове комуникације, и изналажењу начина да правилно протумачимо
комуникацију, онако како саговорник жели да буде схваћена.

o Склоност ка процени представља још једну препреку разумевању између особа

различитих култура или етничких група.
Склоност ка процени је склоност да се оцењују, одобравају или не одобравају
изјаве и поступци друге особе или групе радије него да се покуша да се у
потпуности схвате мисли и осећања изражена кроз поглед на свет Другог.
Култура или начин живота појединца, њему самом увек изгледа исправно,
исправно и природно.
Ова пристрасност (која је природна), спречава пажњу отвореног ума која је
потребна да се нечији ставови и обрасци понашања сагледају из угла другог.

Пример: перцепција шпанске сијесте средином дана од " навике нерадника и

ленштина" постаје "прилично добра идеја" када кроз разговор са Шпанцима схватите
да подневна температура у тој земљи уме да се попне на преко 50 степени Целзијуса.

81
 o Велика забринутост или тензија - Висока анксиозност или напетост, такође
позната као стрес, уобичајена је у међукултуралним искуствима
Због бројних неизвесности. Две речи, "анксиозност" и "напетост", су
повезане јер се не може бити ментално узнемирен, без физичке напетости.

Умерена напетост и позитивни ставови припремају човека да се суочи са изазовима.

Такође, много анксиозности или напетости захтева неки облик олакшања које пречесто
долази у облику изобличене перцепције, повлачења или непријатељства.
Зато стрес и забринутост нису пожељни у интеркултурној комуникацији.
Одбрамбено узбуђење спречава слушаоца да се концентрише на поруку.
Не само да одбрамбени комуникатори шаљу конфузне мотиве и афекте, већ и дефанзивни
примаоци искривљују поруку коју примају. Како особа постаје све више дефанзивна, све
је мање способна да тачно сагледа мотиве, вредности и емоције пошиљаоца (DEFENSIVE
COMMUNICATION, Jack R. Gibb стр.141,148)

Правила међукултуралне комуникације

Свака особа посматра свет очима своје културе. Тај поглед се разликује и зависи од
културног окружења.

Кад је реч о утицају културног окружења на менаџмент и међукултурну комуникацију,

постоје четири кључна правила која увек треба имати на уму:

1. Опажање је важно, зато што менаџер треба да посматра и слуша особе које долазе
из различитих културних миљеа и пореди своје понашање, манире и изражавање
њиховим. Оно што свака особа својим поступцима изражава су доминантне и
прихватљиве вредности њене културне средине.

2. Ширина духа, једна од круцијалних и неопходних особина у међукултуралној

комуникацији. Овде је важно избећи да кроз филтере сопствене културе

82
 процењујемо начине обраћања, обичаје, који су карактеристични за друге културне
средине.
Сваком културном окружењу треба приступити отворено, с прихватањем
вредности које карактеришу дату средину.

3. Избегавање стереотипа - стереотипи су свеприсутни и типолошки веома варирају,

па постоје друштвени, културни, национални, територијални, политички, полни,
итд.
Социолингвиста Чарлс Е. Хурст са Универзитета Вустер тврди да је један од
разлога због којег настају етнички стереотипи недостатак личног познанства са
припадницима друге етничке групе.
У жељи да схвате смисао света, људи, ради ефикасности, сједињују информације у
групе којима могу лако да оперишу. Ударају ''етикету'' људима и стварима на
основу којих затим стварају претпоставке, које су необјективне. Нова култура ће се
лакше разумети опажањем, ширином духа, прилагодљивошћу, а не стереотипима.
Сматра се да постоји више негативних него позитивних стереотипа.
Проблем стереотипа са којима се академско друштво данас суочава још увек
чекају своје решење. Од Липманове концептуализације стереотипа као „слике у
нашим главама“ (Липман, 1922:3), научници се баве начином спознаје и управљања
стереотипима.
Социолози виде стереотипе као слику једне друштвене групе о другој (Елиган,
2008) или превелико поједностављивање те представе (Мур, 2006).
Усвајањем стереотипа игнорише се опажање, правило бр. 1 пословања између
различитих култура, крши се правило ширине духа; док се прихватањем других
култура онаквима какве јесу, ширина духа долази до изражаја што резултира
повољнијим међукултуралним и пословним односима.

4. Флексибилност представља прилагодљивост другим културама и околностима;

обухвата толеранцију у свим формама људског понашања.
Последњих година, поред стручности и искуства, од кандидата за посао се захтева
и флексибилност.
Флексибилност означава нашу способност да мислимо, осећамо и понашамо се на
различите начине, да ситуацију сагледамо из другог угла, да се ставимо на место
друге особе, урадимо нешто ново или да нешто што већ радимо, урадимо на
другачији начин.

83
 Помаже нам да померамо личне границе и да растемо. Без флексибилности нема
личног раста и развоја. Али, без флексибилности нема ни успешне комуникације.

Литература:

Европско културно окружење, проф. др Олгица Зечевић Станијевић, Европски

универзитет, Београд 2007.

Комуникологија, Т. Мандић, Clio, Београд, 2003.

Cultural stereotypes, Jaakko Lehtonen University of Jyväskylä, Department of Communication

Characteristics of Intercultural Conflict

https://www.law.berkeley.edu/wpcontent/uploads/2017/11/CommonLawCivilLawTraditions.pdf
Merriam Webster Dictionary: Stereotype

How We Use Selective Attention to Filter Information and Focus

The Elements of Culture

Stumbling Blocks in Intercultural Communication, Laray M. Barna

DEFENSIVE COMMUNICATION, Jack R. Gibb

https://onlinelibrary.wiley.com/doi/abs/10.1111/j.1460-2466.1961.tb00344.x

Interaction of Ethnic Stereotypes and Shared Identity in Intercultural Communication, Maria G.

Lebedko, Far Eastern Federal University, Department of Linguistics and Intercultural
Communication, 8, Sukhanova St., Vladivostok, Russia
Развој стереотипа – мултидисциплинарни приступ (антрополошка, социјално-психолошка,
књижевно-историјска и имаголошка перспектива), Гордана Ђерић, Институт за
филозофију и друштвену теорију, Београд

84