LUDAK ANARHISTA *

scenska igra o kraljeviću Đorđu Karađorđeviću

Uroš Čupić
LIKOVI:

Đorđe – stariji sin kralja Petra I Karađorđevića

Doktor

Alas – iskreni prijatelj

Pašić – iskreni neprijatelj

Čuvar

Oficir

Nemački vojnik

Mesto: Mentalna ustanova u zaseoku Toponica nadomak Niša

Raspon godina: leto 1926. – proleće 1941.

*Napomena glumcu: Bio lud ili ne, godine robije su učinile svoje, pa je Đorđe stekao gadnu
naviku da prelazi rukom preko čela kao njega briše nakupljene graške znoja. Ovaj marir je
veoma bitan prilikom što tačnije karakterizacije. Kako vreme odmiče, Đorđe fizički propada,
dok njegovo psihičko stanje varira od euforičnog poleta do potpune letargije. Stoga, ne treba
izgubiti iz vida način na koji se kreće, hoda, govori, posmatra...
Nalazimo se u strogo čuvanom psihijatrijskom odeljenju negde na jugu Srbije. Prostorija u
kojoj je zatvoren naš junak je velika, dobro osvetljena i čista. Đorđe, razume se, nije sam, ali
njegov kontakt sa ostalim bolesnicima je onemogućen. Mali broj ljudi uopšte zna da je
zatvoren. Mali broj ljudi zna u kakvom je stanju. Još manji broj ljudi zna zašto već neko vreme
leži u čamotinji.

Paralelno sa ulaznim vratima, koja se nalaze pri dnu zamišljene scene, nalazi se krevet. U
pitanju je jednostavan vojnički ležaj na federe.

Zid između kreveta i teških gvozdenih vrata gusto je ispisan citatima, porukama, reckama
(brojem godina provedenih na robiji), neveštim crtežima. Zid prkosa. Zid motivacije. Tu Đorđe
ostavlja svoje misli i svoja osećanja.

Na drvenom stolu nedaleko od kreveta nalazi se radio prijemnik, vaza sa cvećem i veliki broj
knjiga iz medicine i istorije. Knjige su poređanje po veličini, pod pravim uglom.

Metar-dva od vrata – lavor za umivanje i drvenim etažer.

Na čiviluku visi vojnički komplet iz prvog svetskog rata. Na njemu – ordenje i lente koje
ponosno čuva kao uspomenu na junačko vreme.

Na metalnoj žici sa plafona visi jednostavan drveni ram koji predstavlja prozorsko okno.
Gledajući kroz njega, on gleda u publiku kojoj sloboda nije uskraćena. Ona u svakom trenutku
može da ustane i ode, dok naš junak nema tu privilegiju.

Đorđe je i dalje vojnički pedantan. Tačno se zna gde šta stoji. To ga drži u života. U njemu još
uvek tinja nada, veruje da će surova nepravda koja mu je počinjena biti i ispravljena. Njegov
slučaj je neobičan. Uskraćeno mu je da se dostojanstveno brani, a to ga najviše boli.

Pali se reflektor. Vidimo ĐORĐA kako sedi na krevetu obučun u vojničku uniformu setno
posmatrajući sliku koja mu se nalazi u rukama.

ĐORĐE

Sećam se – jasno kao dan – Banjica...Skupio se narod ko da se ide u rat... Ja hodam ulicom
okružem svitom, a srce samo što ne iskoči napolje...Pogledam levo, ljudi se keze. Pogledam
desno, šapuću. Jedni u ruci mač, drugi za pojasom pištolj. Tebi se klanjaju, tebe celivaju. Tada
sam punio osamnaest i posvetio si mi govor. Rekao si – Jednog dana, kada bude volja božija,
ti ćeš zauzeti moje mesto, postati kralj Srbije i komandant vojske...

Đorđe ustane sa kreveta pa okači sliku o klin iznad kreveta. Vidimo da je to portret kralja
Petra I.
 ĐORĐE

Danas mi je, oče, trideset i devet. Nit mi ko drži govor, nit mi salutira vojska, niti mi je kruna
na glavi. Hvala bogu, pa te nema da ne gledaš moju muku. Hvala bogu – upokojio si se na
vreme. Mrtav si, a besmrtan...

Bat čizama, pa lupanje šakom o vrata.

ČUVAR (iz off-a)

Buđenje! Prošlo sedam!

Opet udari.

ĐORĐE

(zagrmi)

Ti uporno udaraš, ja uporno ne spavam!

Bar koraka koji se udaljavaju.

ĐORĐE

Sve bandit do bandita...

Đorđe marširajući došeta do zida pa pažljivo iscrta recku – broj dana provedenih u tamnici.
Računa na prste leve ruke. Negde na sredini zida jasnim konturama, pravolinijski, ispisana je
tekuća godina – 1926.
 ĐORĐE

(hoda nervozno)

Budan sam sanjao cele noći. Nada mnom se nadvili oblaci, pa pritiskaju glavu. Slutnje,
priviđenja, krhotine prošlosti. Šta drugo u ovoj štali! Sav sam se slepio, kao testo. Valja se
umiti, vojnički...

Đorđe se uputi ka lavoru. Pažnju mu privuče milozvučni cvrkut ptica negde koje se gnezde
negde u dvorištu. On priđe, popne se na hoklicu i zabaci glavu kroz „okno“. Gleda kao dete
kome je zabranjeno da izađe na ulicu i igra se sa prijateljima.

ĐORĐE

Sunce. Stao je vetar. Danas će da radi šaran. I na kukuruz i na žito. Dovoljno je da se zabaci
međ’ granje i čeka. Sa šaranom moraš biti strpljiv. Tako kaže profesor. Šaran je najmudrija
riba, a mudrost je najveća vrlina. Mudrost se teško stiče, a lako gubi. Strpljenje je takođe
mudrost. I to kaže profesor. On je najmudriji šaran u ovoj našoj muljevitoj bari. Dakle – pritaji
se i čekaj...

Đorđe siđe sa hoklice.

ĐORĐE

Samo, ko će da čeka kada sunce tako lepo sija. Negde tamo, na obali Dunava, ribari bacaju
babuške na talandaru i razapinju mreže između čvorova. Već su rumeni od vina i košave,
izranjavanih prstiju od udica i štula. A ja?

(pauza)

Ja sam tako prokleto gladan...

Uhvati se za stomak.

ĐORĐE

(bodri se)

Ne razmišljaj o tome, Đorđe! Bez hrane ćeš lako, bez prkosa si potpuno razoružan...
Uključi radio-prijemnik.

ĐORĐE

Ovako će creva manje da bruje...

Počne da radi vežbe razgibavanja.

Sa druge strane vrata začuje se stidljivo kucanje. Đorđe se „kao opržen“ okrene ka vratima.
Čeka, ne reaguje. Hoće li taj nastrljivac da ode? Kucanje se, ipak, ponovi.

ĐORĐE

Ko kuca?

ČUVAR

(iz off-a)

Vaše jutarnje sledovanje, Kraljeviću!

ĐORĐE

(za sebe)

Sledovanje, je li? Hoće da me dotuku ovako ranjivog. Ne veruj Danajcima ni kada nose
darove...

Đorđe dovuče stolicu do vrata i napravi barikadu.

STRAŽAR

(iz off-a)

Niste jeli četiri dana!

 ĐORĐE

Nisam gladan! Nosite to nazad! I ne lupaj više na ta vrata da ih ne bi isčupao iz šarki i nalupao
te njima!

STRAŽAR

(iz off-a)

Pozliće vam, Vaše Visočanstvo!

ĐORĐE

Ne brini se ti za mene, mladiću. Na frontu sam marširajući i pucajući opstajao na...

STRAŽAR

...Tri zrna pasulja dnevno. Ne morate da se ponavljate, Kraljeviću, sve sam to već deset puta
čuo! Ipak, doktor mi je lično naredio da ne mrdnem dok ne pojedete sve iz tanjira. Kaže –
tvrdoglav je k’o mazga, ali ti budi još bandoglaviji.

ĐORĐE

Je l’ to rekao?

STRAŽAR

Od reči do reči, Vaše Visočanstvo.

ĐORĐE

Onda pojedi ti pa kaži da sam ja olizao tanjir. Tako ćeš da izbegneš kaznu.
 STRAŽAR

Mudro, Kraljeviću, ali ja sam već doručkovao. Kuvani krompir i sapunjara od lani. A vama –
sučeno meso, paradajz na kriške, ovčiji sir i tri deci mleka.

Đorđu krene voda na usta. Okleva.

STRAŽAR

Kraljeviću, znam da ste gladni. Krče vam creva k’o vojnička truba, čuje se sve do niške
tvrđave.

ĐORĐE

(otresito)

Kažem ti – sit sam.

STRAŽAR

Ta, uzmite makar koru hleba, za ime Boga!

ĐORĐE

(plane)

Idi bestraga, balego ljudska! Ne želim ništa od vas! Ništa, čuješ li me?! Nahrani kerove tim
pomijama što se mene tiče. A tvom „doktorčiću“ poruči da Đorđe Karađorđević nije sisao
suve šljive! Imam mozga i za sebe i za njega – ako mu zatreba! A sad se gubi dok nisam
progrizao ova vrata i napravio kompot od tebe! Mrš!

Đorđe se primiri. Čeka. Čeka. Približi se vrati pa oslušne.

ĐORĐE

Mladiću?
Stražar je očigledno otišao. Đorđu je istinski krivo što je istresao frustraciju na Stražara.
Ipak...

ĐORĐE

Nije on kriv...

Zato što...

ĐORĐE

Ima posla sa barabama...

Đorđe dohvati stolicu i vrati je na mesto. Zatim ode do etažera, uzme pribor i počne da četka
svoju uniformu. Ovo je proces koji se, očigledno, ponavlja svakog jutra. Uniforma je u
savršenom stanju.

ĐORĐE

Puna nam zemlja stenica i prevrtljivaca. Tome se mora stati na kraj inače odosmo svi u opšte
ludilo...

Opet neko zakuca na vrata. Đorđe baci četku, pa energičnim korakom krene ka vratima.

ĐORĐE

Mladiću, moje iskreno izvinjenje! Nije trebalo da vičem na vas, ipak ste samo izvršavali
naređenje...

Đorđe otvori vrata. Iznenadi se neočekivanom posetom.

 ĐORĐE

...Zlikovaca...

Uđe DOKTOR noseći drveni poslužavnik. Njegovo pravo držanje, uglađenost i odmereni hod
svakako ostavljaju pozitivan prvi utisak.

DOKTOR

(ne gledajući Đorđa)

Zar ja moram da vas služim, Vaše Visočanstvo? Postoje ljudi koji su plaćeni za to.

Tišina.

DOKTOR

Kažu mi da i dalje odbijate hranu. To nije dobro za Vas. Ako klone telo, za njim će i duh. A ako
klone duh...

ĐORĐE

Šta vam treba, doktore?

DOKTOR

Meni ništa. Vama, očigledno, poseban tretman.

(pokazujući na sto)

Mogu li?

Đorđe se skloni u stranu. Doktor prođe pored njega i spusti poslužavnik na sto.
 DOKTOR

Kako ste zadovoljni akomodacijom?

(čeka odgovor, Đorđe ćuti)

Kažu mi da ste tražili premeštaj nazad na Belje. Ovde vam je, navodno, previše mračno.
Žalite se na vlagu i klimu. Guši Vas prostor. Da li je to istina?

(čeka)

Mogu lično da se založim i pišem kraljevskom savetu, ali bojim se da će odgovor biti
nepovoljan. Znate i sami kakve su procedure...

Đorđe ne progovara.

DOKTOR

Sada odbijate i da govorite?

(čeka)

Dobro, kako želite. Ali, ja vas uveravam da je u vašem najstrožem interesu, da me prihvatite
kao prijatelja. Ovako – samo produžavate agoniju.

(opet čeka)

No, dobro. Ako je tako, ja idem. Hrana Vam je na stolu. Ustreba li još nešto, kucnite snažno
tri puta i momak će da doleti.

Doktor krene napolje.

ĐORĐE

Doktore...

Doktor zastane. Okrene se i pogleda Đorđa preko ramena.

ĐORĐE
 Ja nisam lud.

DOKTOR

Niko ne tvrdi da ste ludi.

ĐORĐE

Zašto me onda držite ovde?

DOKTOR

Kralj je zabrinut za Vaše zdravlje..

ĐORĐE

Hvala mu na tome, ima razloga. Koža mi se osušila, osećam pritisak u plućima, a bojim se da
je artritis u svom začetku. Dakle, doktore, ako se istinski brine, neka me pošalje u banju, na
planinu ili mediteransko sunce. To će mi biti od pomoći. Ova vlažna rupe – kakva korist od
nje?

Doktor „oseti“ trenutak da je Đorđe konačno spreman za razgovor. Zatvori vrata i približi mu
se za korak ili dva.

ĐORĐE

Stoga – kada kažete da se kralj brine za moje zdravlje, sigurno referišete na psihu.

DOKTOR

Kralj zna šta čini. On vas voli.

 ĐORĐE

Kralj me se plaši. Da me voli, kao što kažete, on bi me davno posetio. Ili makar pisao. Morate
priznati da postoje bolji načini za pokazivanje bratske ljubavi i brige.

DOKTOR

Kraljeviću, ja vas uveravam...

ĐORĐE

(dok priča, žesti se)

Nemate šta da me uveravate. Ja dobro zna ko me voli i ko se brine za mene, a to sigurno nije
on, već običan, prost narod. Ja nisam dvorska pudlica koja se boji da zagazi u blato. Imam
svoju glavu i u njoj čvrstu pamet, a preko nje čistu savest. To VAŠEM kralju i njegovoj
dvorskoj kliki dobuje po glavi. Boje se mog jezika, moje kritike! Boje se istine!

(zastane na sekund da uhvati vazduh)

Moja bolest je nepostojeća. Kažete, manija gonjenja? Slabi živci? Nije ni čudo ako su mi živci
popustili. Trpeo sam dugo, a godina ne Belju samo je još mogla da ih oslabi. A ovi vaši metodi
kojima ih lečite, doktore, ne pomažu uopšte. Zatvor, žandarmi, rešetke na prozorima, a
ponekad puške i okovi. I gde je tu demokratija za koju se toliko zalagao moj otac?

DOKTOR

Verujete da činim sve što je u mojoj moći kako bih vam pomogao.

ĐORĐE

Ne čitite ništa, doktore! Samo mi odmažete. Cela vaša dijagnoza ne potiče iz vašeg lekarskog
uverenja i vaše savesti. Ona vam je na silu napetnuta, a prožeta je strahom.

Đorđe zgrabi knjigu sa stola.

 ĐORĐE

Pozovite, na primer, čuvenog doktora Ernesta Diprea, ako je i dalje živ. Verujete da ću
prikloniti glavu pred njegovim nalazom. On je nepokolebljiv, nepodmitljiv. Kakav vi sud
možete da date kao jedan internista? Nestručni ste – nekompetetni.

Sada Doktor ćuti.

ĐORĐE

Recite nešto, pobogu! Razume li uopšte šta vam pričam?

Doktor ne progovara.

ĐORĐE

Doktore!

DOKTOR

Uzimate li redovno vašu terapiju?

Na postavljeno pitanje, Đorđe plane. Prevrne poslužavnik, hrane se prevrne na pod. Đorđe se
unese Doktoru u lice.

ĐORĐE

(govori razjareno)

Dovraga više sa tom terapijom! Neću više da slušam o – TERAPIJI! Lekovi, sedativi, lažna
obećanja! Hoćete da me pretvorite u biljku, da mi oduzmete snagu i um! Da mi uskratite
borbu! E, pa, doktore, neće vam poći za rukom.

Toliko mu se približio da im se nosovi dodirivaju.

 ĐORĐE

(dosta smirenije)

Ja-nisam-lud. Svaka medicinska knjiga će vam isto reći. Problem je u Vama i onima iznad Vas.

Duboko diše.

Stoje nepomično. Nijedan neće da odstupi. Poklekne Đorđe koji korakne unazad.

ĐORĐE

Sad vas molim da idete. Završili smo ovaj razgovor.

Doktor poslušno klimne glavom.

DOKTOR

Slažem se, Vaše Visočanstvo. Previše ste uzbuđeni da bi vodili racionalan razgovor.

ĐORĐE

(tiho, više za sebe)

Ja nisam lud...

DOKTOR

Pozvaću nekog da počisti nered.

ĐORĐE

Meni su smestili...Narod zna istinu...

Doktor još nekoliko trenutaka gleda indisponiranog Đorđa. Naposletku, izađe. Đorđe je
potpuno potonuo u svoje crne misli. Hoda zamišljen po svojoj sobi. Najednom – zastane. Kao
da mu je na um pala revolucionarna misao. Pritrči vratima pa počne da snažno da urada o
njih.

ĐORĐE

Doktore! Doktore!

Udara sve snažnije.

ĐORĐE

Zovite mi Alasa! On mi je živi svedok! Alas će vam sve reći! Kod njega su dokazi!

Opet udari.

ĐORĐE

Doktore, čujete li me?!

Čeka.

Shvati da se Doktor neće vratiti. Soba mu postane mala. Guši ga. Uhvati ga napad panike.
Otrči do prozora kako bi se nadisao. Duboko diše dok mu ne postane bolje. Udalji se od
prozora i obriše znoj sa čela.

ĐORĐE

Ja nisam lud...
 ĐORĐEV GLAS

(eho)

Ti jesi lud.

ĐORĐE

Ja sam umoran. Ja hoću da živim.

ĐORĐEV GLAS

Odrekao si se života.

ĐORĐE

Dosta!

Đođe pojača ton na radio prijemniku kako bi oterao glasove iz glave. Uzme četku, pa nastavi
da čisti kaputa. Pokrenuti su mu sada agresivniji, vidno je izbačen iz takta.

I tada, u vidu Đorđevog priviđenja, na scenu se ušeta MIKA PETROVIĆ ALAS. Sa njegovim
prvim korakom se menja i osvetljenje koje je sada vidno prigušenije. Stvara se atmosfera
drugog sveta.

Alas priđe na nekoliko koraka od Đorđa koji ga još uvek ne vidi iz dva prosta razloga –
okrenut mu je leđima i zauzet poslom.

ALAS

Tvoj inat je upitan, mladiću. Trebalo bi da promeniš metodologiju.

Na Alasov glas, Đorđe ispusti četku. Njegova šokiranost potraje nekoliko sekundi. Na kraju se
okrene „iz vrata“ pa pogleda svog starog profesora. Strah ga napusti – skoči na noge i zagrli
ga.
 ĐORĐE

Profesore!

Alas pokušava da se iskobelja iz zagrljaja.

ALAS

(kroz smeh)

Polako, pobogu.

Odgurne Đorđa, pa popravi izgužvano odelo.

ĐORĐE

Ipak su vas zvali, kao što sam tražio. Ipak ima zrno ljudskosti u njima!

ALAS

Ti si me zvao. Nemaju oni nikakve veze sa nama.

Razgleda sobu.

ALAS

Tretiraju vas sa dostojanstvom. Drugi bi vam pozavideli.

ĐORĐE

Tesno je, profesore.

ALAS
 Budi skroman, mladiću, i nećeš imati šta da izgubiš.

ĐORĐE

(setno)

Sve bih dao za drveni čamac na Dunavu.

ALAS

Biće i toga – ako se budete vladali kako treba. Vaš neprijatelj je strašniji od Oskara Poćoreka i
surove austrijske artiljerije. Vi se borite sa sujetom. Borite se sa sivom eminencijom. Borite
se sa samim sobom. A kako čovek najbolje pobeđuje sebe?

ĐORĐE

Recite mi, profesore?

ALAS

Strpljenjem i dobrotom.

ĐORĐE

Ima li toga u meni?

ALAS

Čim govorite sa mnom – ima. Zašto bih, uostalom, dolazio u goste?

Đorđu kao da sine.

ĐORĐE
 Bože, kakav sam ja to domaćin? Stojimo ovde i blebećemo, a niste se ni raskomotili. Molim
vas...

Skine mu kaput, položi ga na stolicu.

ĐORĐE

Zvaću posilnog da nam skuva po kaficu. Za vas jača, bez šećera, ako se dobro sećam?

Zatim užurbano krene ka vratima.

ĐORĐE

Doktore! Zovite poslugu, valja poslužiti gosta namernika!

Snažno udara o vrata.

ĐORĐE

Doktore, znam da me čujete!

Alas mu priđe sa leđa i stavi mu ruku preko usta.

ALAS

Ššššš! Ne znaju da sam ovde. Ovo poseta je naša mala tajna. Razumete li?

ĐORĐE

(zbunjeno)
 Kako ste prošli stražu?

ALAS

Neprimetno, na prstima. Ako saznaju da sam ovde, sa vama, eto nama problema!

ĐORĐE

Zbunjujete me...

Alas ga pusti.

ALAS

Došao sam da vam prenesem pozdrave. Da vas podržim u iscrpnoj borbi. Došao sam,
mladiću, da vas zamolim da izdržite.

ĐORĐE

(krajnje zainteresovano)

Pita li ko za mene?

ALAS

Šapuće se da ste nepravedno zatvoreni. Po varošicama se kliče vaše ime, tajno se kuju
planovi za oslobođenje.

ĐORĐE

Znači, istina se zna...

ALAS
 Istina ima teranje, Kraljeviću. Od nje se ne može pobeći. Na vama je da, hrišćanski,
dostojanstveno, izdržite borbu. A nekon toga...

ĐORĐE

Sloboda!

ALAS

I večna slava. Junačka slava!

ĐORĐE

(indisponirano)

Ako do tada ne izgubim razum. Bojim se klizim u ludilo, teret večernjih misli postaje
pretežak. Ne mogu, profesore...

Alas mu priđe i prijateljski spusti ruku na rame.

ALAS

Možete – i morate! Zbog mene. Zbog Jelene. Zbog običnog sveta koji se moli Bogu za vas.

ĐORĐE

Vi ste mi jedini glas razuma.

ALAS

I neka vas taj glas umiri u trenucima krize!

Bat koraka. Kucanje na vratima. Đorđe se preplašeno trgne.

 STRAŽAR

Zvali ste, Kraljeviću?

Đorđe oprezno priđe vratima kao da je sa druge strane divlja zver. Alas spusti prst na
slepoočnicu sugerišući mu da bude pametan.

STRAŽAR

Kraljeviću? Da li je sve u redu?

ĐORĐE

Ne može biti bolje!

STRAŽAR

Zašto ste onda kucali?

ĐORĐE

Pričinilo ti se. Vara te sluh. Odlazi!

STRAŽAR

Doručkovali ste?

ĐORĐE

Aman, ne zamaraj me! Pusti me da čitam!

STRAŽAR

Jasno, Kraljeviću. Izvinjavam se na smetnji.

Bat koraka koji se udaljavaju.

ĐORĐE

Ovo je bilo blizu profesore. Da je ušao...

Kada se okrene, vidi da Alasa nema.

ĐORĐE

(zbunjeno)

Profesore?...

Gleda po sobi.

ĐORĐE

Profesore!

Dok traži Alasa po sobi, svetla se lagano gase.

Konačno – mrak. Samo se čuje Đorđev glas koji...

ĐORĐE

(doziva)

Profesore! Profesore! Profesore...Molim Vas, vratite se...

2. scena
Na zidu umesto 1926. stoji 1933. Motivacione poruke i citati su sada gušće ispisani.

Ćelija je neurednija, zapuštenija. Čini se da je iz princa Đorđa iščezla stroga vojnička disciplina
i pedantnost koja ga je krasila prve godine robije u Toponici. Nisu ga slomili, ali su ga
obeshrabrili.

Kada se upale svetla, vidimo našeg junaka kako leži na krevetu i prelistava ishabanu knjigu iz
medicine. Mršaviji je, odrpaniji, lice mu je upalo, kosa razbarušena, ten bleđi. Dugogodišnja
robija je ostavila traga na njemu.

Tišinu prekida bat koraka iz hodnika. Zatim-muk. Ko god da je sa druge strane, okleva. Vrata
se otvore, ušeta Doktor. Njegovo držanje i fizički izgled u isti kao davne 1926.

DOKTOR

Dobro jutro, Kralj...

ĐORĐE

(prekine ga)

Izađi i pokucaj.

Doktor nekoliko trenutaka neodlučno stoji na pragu. Đorđe se okrene i strogo ga pogleda.

ĐORĐE

(preteći)

Izgleda da zaboravljaš sa kim imaš posla. Ja sam član kraljevske porodice. Moj otac je lično
oslobodio ove krajeve od viševekovnih uzurpatora.

(pridigne se)

Dakle – izađi i pokucaj. Zahtevam poštovanje.

Doktor se ironično osmehne.

Izađe. Pokuca.

ĐORĐE

Ko je na vratima?

DOKTOR

Doktor Stanimirović, Vaše Visočanstvo.

ĐORĐE

Odstupi. Ne primam izdajnike.

DOKTOR

Dolazim kao prijatelj.

ĐORĐE

Prijatelj mojih neprijatelja nije moj prijatelj.

DOKTOR

Kraljeviću...Nemam vremena za igru...

Đorđe ustane, pa se tromim korakom dovuče do vrata. Sada vidimo da šeta i da je blago
pogrbljen.

Prisloni uho, pa osluškuje.

ĐORĐE

Zamolite me.
Tišina. Doktoru ne pada lako ovo ponižavanje.

DOKTOR

Ja Vas molim da me pustite u vaše odaje. Vaš sam ponizni sluga.

Đorđe se zlobno osmehne. Otvori.

Doktor ušeta noseći u ruci fasciklu.

ĐORĐE

U Vama zaista čuči kulturan i ponizan čovek.

DOKTOR

A u vama desetogodišnje dete.

Doktor se znatiželjno razgleda ćeliju.

DOKTOR

Kako se držite?

ĐORĐE

(šireći ruke)

Kako vam izgledam?

Doktor se okrene, pa preko ramena pogleda Đorđa.

 DOKTOR

Povratili ste kilažu. Vratilo se rumenilo. Jezik oštar – kao i uvek. Preda mnom je, konačno,
čovek.

ĐORĐE

(ironično)

A preda mnom vašljiva gnjida. Nisu nam se ukrstili putevi evolucije.

DOKTOR

Kojim putem sve Vi krenuli, Kraljeviću?

ĐORĐE

Putem kojim se ređe ide. Putem bola i večne slave. A vi...

(odmeri ga od glave do pete)

Kako mi se čini sa ovom mesta – glavom na panj.

DOKTOR

Volim vaš smisao za humor.

ĐORĐE

Zašto mislite da se šalim? Trebalo bi da znate kako naš čovek postupa sa izdajnicima.

Doktor spusti fasciklu na sto.

ĐORĐE

Vama su svi izdajnici i svi žele da vas oteraju u grob.

Đorđe zainteresovano gleda dokument koji se našao pred njim.

ĐORĐE

Koji je razlog vaše posete? Popio sam terapiju, jeo, uradio propisane vežbe, čitao, pomolio se
Bogu! Bojim se da su moje mogućnosti ograničene.

DOKTOR

Imam dobre vesti.

ĐORĐE

Kralj je mrtav?

DOKTOR

Kralj je živ i zdrav.

(značajno ga pogleda)

I spreman na pomirenje!

ĐORĐE

Pa, gde je taj vladar-ujedinitelj? Ne vidim ga pred sobom.

Doktor kucne rukom o sto.

ĐORĐE

(nestrpljivo)

Budite jasniji.
 DOKTOR

(ponosno)

Javni akt detaljno pregledan lično od kralja. U njemu - izjava o pomirenju. Dovoljno je da
potpišete i vaš slušaj ide pred krunsko veće. Prosto rečeno – pred vama je put slobode.

ĐORĐE

Dakle – put kojim se teže ide.

DOKTOR

Ako mene pitate – put novog života. Pročitajte...

Đorđe priđe i uzme fasciklu u ruke. Iz nje izvadi papir koji počne da čita. Doktor ga pažljivo
posmatra. Iz džepa kaputa izvadi penkalo pripremajući se na Đorđevu reakciju. Nakon dugog
čitanja, Đorđe podigne glavu i pogleda Doktora.

ĐORĐE

Sjajno, doktore. Istinski nadahnuto i prožeto empatijom! Ko je autor ovog sentimentalnog

akta?

DOKTOR

Stručna lica upućena u slučaj. Ne poznajemo ih ni vi, ni ja.

ĐORĐE

Jedva suzdržah suze. Oni se, ipak, brinu za mene?

DOKTOR

(ponosno)

A vi mi niste verovali.
 (sa nestrpljenjem)

I? Šta kažete?

ĐORĐE

Dajte mi penkalo.

Doktor je krajnje iznenađen. Sumničavo gleda Đorđa sa sigurne distance. Princ uhvati njegov
pogled.

ĐORĐE

Pa, šta je sada? Zar niste svi priželjkivali ovaj trenutak?

DOKTOR

Naravno, Kraljeviću, razume se. Vreme je da se završi ova farsa koja šteti ugledu časne
kraljevske porodice.

ĐORĐE

I vascelog naroda!

DOKTOR

(uzbuđeno)

Tako je! Predaleko je otišlo, ako mene pitate.

ĐORĐE

Ne pitam vas.

DOKTOR
 (ponizno)

Oprostite.

ĐORĐE

(podseća ga)

Penkalo, doktore.

Doktor pruži hemijsku Đorđu.

DOKTOR

Da, naravno.

Đorđe „preleće“ dokument. Doktor ga posmatra sa strepnjom.

DOKTOR

(laska mu)

Moram da priznam, Vaše Visočanstvo, oduvek sam verovao u vas. Previše ste inteligentni i
sposobni da bi trošili dragoceno vreme u ovoj...rupi. Ovde je mesto ludacima, a ne meni i
Vama.

Đorđe zanemari dokument, pa pogleda Doktora.

ĐORĐE

Potpuno se slažem. Ja sam zdrav, a vi nestručni za dužnost koju obavljate. Zamislite kada bi
poslali veterinara da nam vama izvrši komplikovanu operaciju srca. Zvuči li to užasno?
 DOKTOR

Zvuči, Vaše Visočanstvo.

ĐORĐE

E, sada znate kako se ja osećam.

DOKTOR

Ipak...

ĐORĐE

Tišina. Pokušavam da se skoncentrišem.

Đorđe nastavi da čita. Doktora ga posmatra i čeka – ništa drugo mu nije preostalo.

Na Doktorovo veliko oduševljenje, Đorđe potpiše, pa isti dokument pruži Doktoru. Euforija za
tili čas skilzne u razočaranje.

DOKTOR

(čita)

„Nikada na kolena“.

Doktor spusti papir. Dugo gleda u Đorđa.

DOKTOR

Vaša tvrdoglavost ne poznaje granice.

 ĐORĐE

Nažalost – vi me nikada nećete razumeti. Znate li zašto? Lišeni ste principa. Vidite samo
korist. Sve što izlazi iz okvira sigurnosti i spokojstva za vas je pretnja koju odmah eliminišete.
Kada sam vas prvi put video, rekao sam sebi – evo čoveka koji će me razumeti! Konačno –
neko! Koliko puta sam vas pozvao da zajedno prelisitavao medicinske knjige kako bi konačno
usaglasili? Vremena je, nažalost, na pretek. Mogli smo da sažvaćemo čitavu biblioteku. Ipak,
vi ste radili u tajnosti, iza mojih leđa. Niste mi dozvoliti da vidim niti jedan izveštaj. Zašto?
Zato što vas, doktore, plaši argument.

DOKTOR

(besno)

Odbijate kraljevsku milost!

ĐORĐE

Kralj želi priznanje krivice. Da padnem na kolena i molim za oprost. Da li ste uopšte pročitali
sadržaj dokumenta?

DOKTOR

Tri puta – potanko. Lično sam tražio reviziju!

Priđe Doktoru.

ĐORĐE

Jednom su me prevarili, doktore, i nikada više!

DOKTOR

Nećemo opet o tome.

ĐORĐE
 (ne obazirući se, mlateći prstom)

Pašić me je lično otrovao. U svom domu, za svojim stolom! Zamislite to! A zašto? Kako bih se
odrekao apanaže i priznao poraz! A ja vas pitam - zar nisam odavno bio poražen?

DOKTOR

Nažalost, manija gonjenja je i dalje prisutna.

Doktor bi da izađe, Đorđe ga zaustavi.

ĐORĐE

(sada besan)

Vi mi i dalje ne verujete?! Postoji medicinska dokumentacija koja jasno govori trovanje

alkaloidima. Upao sam u bunilo – gubio svest, imao mučnine. U takvom stanju su me posetili
u bolnici i gurnuli papir pred nos. Baš tako – kao što vi radite. Sve u ime prijateljstva. Politička
igra, doktore. Politika i ništa više! Napisao sam brošuru kako bi svet saznao o podmuklosti
„gospodina Pašića“ i njegove klike i gle, za divno čudo, otpratiše me u ludnicu. Da li je to
kraljevska milost o kojoj toliko pričate?

Doktor razočarano gleda zadihanog Đorđa kojeg je izdala snaga zbog previše uzbuđenja.

DOKTOR

Šteta, Kraljeviću. Konačno sam napisao nekoliko pozitivnih izveštaja. I onda – ovo...

ĐORĐE

Zar zaista mislite da neko mari za vaše izveštaje? Njih niko ne čita. Opametite se! Raspustite
kolektiv i rešite ih besmisla!
 DOKTOR

Taj kolektiv je na vašoj strani, šta god mislili i osećali. Drugi bi davno digli ruke – u to vas
srdačno uveravam. Napali ste stražara...

ĐORĐE

Provocirao je!

DOKTOR

Dva puta pokušali da pobegnete...

ĐORĐE

Znate li kako je biti ptica u kavezu?!

DOKTOR

Pričate sami sa sobom...

ĐORĐE

A sa kim, molim Vas, da pričam kada me niko ne sluša?!

DOKTOR

Spominjete samoubistvo.

ĐORĐE

Mnogi bi davno omastili konopac, i u to vas uveravam!

 DOKTOR

Ne znam, Kraljeviću...Polako gubim strpljenje. Prošlo je sedam godina.

ĐORĐE

(nestrpljivo)

Zovite mi Aleksandra!

DOKTOR

Znate da je to nemoguće.

ĐORĐE

Onda me ostavite na miru.

Doktor posmatra Đorđa koji nema snage da ga pogleda u oči.

DOKTOR

U redu. Kako želite.

Doktor iz fascikle izvadi kopiju dokumenta.

DOKTOR

Iako sam se iskreno nadao da ćete postupiti razumnije, duboko u sebi sam znao sam šta me
čeka. Vaša narav je životinjska.

(spusti kopiju pred Đorđa)

Ovo vam je kopija. Dobro razmislite.

(spusti mu ruku na rame)

 Drugog rešenja možda nema.

Pauza.

DOKTOR

Ako ste potpisali abdikciju, možete i jedno pomirenje, zar ne?

Doktor se lukavo osmehne. Đorđe plane.

ĐORĐE

Napolju, gnjido bestidna!

Gađa ga knjigom. Doktor se izmakne. Uvređeno krene napolje.

DOKTOR

(na vratima)

Lično ću se postarati da ovde ostavite kosti.

Doktor izađe. Đorđe nekoliko trenutaka gleda za njim, a zatim skrene pogled na kopiju
dokumenta.

Svetlost se priguši, vraćamo se u prošlost. Zasviraju fanfare, trube i doboši. Đorđe ogrne svoj
vojnički šinjel, pa tromim korakom došeta do ivice scene. Gleda publiku kao general svoju
vojsku.

ĐORĐE

( izražajno čita)
 Ja, Đorđe Karađorđević, od oca Petra Karađorđevića i majke Zorke Karađorđević, lično se
odričem kraljevskog trona zarad prosperiteta i blagostanja svoje voljene i čuvane Kraljevine
Srbije.

Đorđe ne primećuje NIKOLU PAŠIĆA koji, gotovo šunjajući se, uđe na scenu i krene prema
njemu.

ĐORĐE

(nastavlja da čita)

Ovu odluku sam doneo svojevoljno, uz prethodno savetovanje sa časnim krunskim većem,
kraljem i budućim prestolonaslednikom, a svojim rođenim bratom – Aleksadnrom
Karađorđevićem na koga ovim dokumentom prenosim sva ovlašćenja, protokole i funkcije.

(opet zastane)

Moja odluka je neopoziva, a svaka žalba je ustavom neutemeljena i neće se uvažiti. Neka
nam je večna majčica Srbija.

Pašić je već iza njega.

PAŠIĆ

(držeći penkalo)

Ovo tražite?

Đorđe nije iznenađen Pašićevim prisustvom. Digne ruku ne gledajući ga, tako da mu Pašić
„gurne“ penkalo u ruku.

ĐORĐE

Hvala.

Đorđe okleva sa potpisivanjem.

 PAŠIĆ

Muči vas savest, Vaše Visočanstvo?

ĐORĐE

Vama je barem lako, gospodinu Pašiću. Vi ste svoju savest odavno zakopali.

PAŠIĆ

Bojim se da ste prestrogi.

ĐORĐE

Prema vama?

PAŠIĆ

Prema sebi.

ĐORĐE

Ubio sam prijatelja iz nehata. Kriv sam i moram da ispaštam.

PAŠIĆ

Posredi je bio nesrećan slušaj. Kolaković nije preminuo zbog vas.

ĐORĐE

Ja sam ga šutnuo. Umro je od moje vojničke čizme. Zbog toga sam dužan da abdiciram.

PAŠIĆ
 Lekari su kasno reagovali. Da su sanirali ranu na vreme, mladić bi bio živ. Nažalost, u ovoj
zemlji sve kasni.

ĐORĐE

Pitam se zašto je to tako.

PAŠIĆ

Vi, naravno, krivite mene. Nikola Pašić je uvek kriv.

ĐORĐE

Previše se strogi.

PAŠIĆ

Prema vama?

ĐORĐE

Prema sebi.

Đorđe potpiše. Pruži papir Pašiću.

ĐORĐE

Izvolite. Zvanično ste pobedili.

PAŠIĆ

Iskreno mi je žao.
Đorđe se konačno okrene prema Pašiću.

ĐORĐE

Nema šta da vam bude žao. Presto, svakako, nije za mene. Ja ću svoju vernost dokazati u
budućim ratovima, kao običan vojnik. Moje rane će biti živi dokaz patriotizma. Kruna mi se
svakako gadi. A vi...

PAŠIĆ

Ja, Kraljeviću?

ĐORĐE

Bojim se da Vam se pomalo divim. Sposobni ste da se prilagodite i isplivate na površinu.

Prava politička zmija! Uzaludno protraćen talenat. Jedinu korist od vas imate vi sami,
gospodine Pašiću.

Pašić se ironično osmehne, pa se pokloni princu.

PAŠIĆ

Budite zdravi.

ĐORĐE

Zapaliću sveću za vas.

Pašić ode.

Đorđe nepomično stoji gledajući. Dugo gleda u daljninu pred sobom. Napolju je sloboda, a on
je na strogoj robiji.
 ĐORĐE

Žao mi je. Istinski mi je žao.

Svetla se lagano gase.

ĐORĐE

Ja nisam ubica...

Ponavlja repliku nekoliko puta dok ga konačno ne poklopi...

Mrak.

Na zidu stoji natpis crvenom farbom – 1934.

Đorđe spava u svojoj vojničkoj uniformi koja je odrpana od silnog nošenja.

ĐORĐE

(sanja)

Ja nisam ubica...Nisam...ubica...

Iz bolničkih hodnika se začuje buka što probudi našeg junaka iz grozničanog sna. Đorđe se
okrene, pogleda u pravcu vrata, pa se pokrije preko glave . Pored vrata protrči nekoliko
užurbanih ljudi. Začuje se žamor, pa plač.

Đorđe se otkrije, pa teškom mukom ustane. Prebaci ogrtač preko leđa, pa šepajući,
pogrbljen, dođe do vrata.

Prisloni uho na vrata. Zatim nekoliko puta snažno udari šakom o vrata.

ĐORĐE

Hej! Kakva je to galama od ranog jutra?! Straža!

Čeka. Niko ne obraća pažnju na njega.

Shvativši da je lupanje o vrata uzaludno, šepajući dođe do radio prijemnika i uključi ga.
Ćelijom se raspline zvuk Mokranjčeve Treće Rukoveti. Buka iz hodnika i dvorišta je preglasna,
muzika je nadjačana.

ĐORĐE

Ovo je nepodnošljivo!

Pojača. Pokušava da se izoluje od spoljnih događaja i uživa u muzici. Ipak, znatiželja pobedi,
pa se nalakta na prozor i pogleda u dvorište.

Muzika sa radio-prijemnika se zaustavi. Đorđe je zbunjen.

ĐORĐE

Šta mu je sada...

Udari nekoliko puta u nadi da će ga tako osposobiti.

ĐORĐE

Ima li nešto u ovom paviljonu da nije dotrajalo...

Prijemnik proradi. Ali, umesto Mokranjca, oglasi se SPIKER.

SPIKER

Dragi sugrađani, braćo i sestre Jugosloveni, teška srca Vas obaveštavamo da je danas, u
utorak 9. oktobra, nešto posle 16 časova, na kralja Aleksandara Karađorđevića izvršen
atentat. Ulice naših najvećih gradova preplavljene su jarosnim ljudima koji traže brze reakcije
nadležnih organa. Predstavnici savezničkih i bratskih država uputile su izraze saosećanja
državnom vrhu, kao i porodici tragično preminulog, našeg voljenog kralja Aleksandra. Ovim
 putem apelujemo na mir i strpljenje, dok krunsko veće strdačno moli okupljene na
razilaženje. Pred nama su dani žalosti.

Đorđe isključi radio prijemnik.

Ćelijom se razlije tišina.

Đorđe je evidentom u stanju šoka. Gleda pred sebe, pa počne da hoda mrmljajući sebi nešto
u bradu. Najedno zastane, kao da postane sasvim svestan ozbiljnosti situacije. Odjekne
rečenica:

ĐORĐE

Ubiše mi brata.

Buka na hodniku je sve glasnija.

Ošamari se nekoliko puta.

ĐORĐE

Sanjam...Mora da sanjam! Ružno sanjaš, Đorđe, to je sve...

Šamara se sve žešće. Hvata ga panika. Ne znajući šta drugo da uradi, uključi prijemnik.

ĐORĐE

Mora da je došlo do greške.

Iz prijemnika se začuje nepodnošljivo šuštanje.

ĐORĐE

Oni se šale sa mnom. Skupili su se ispred vrata i podmuklo se smeju. Zabavljaju se na moj
račun...
Brzim korakom krene prema vratima, ali ga preduhitri Doktor koji otvori vrata i zakorači u
ćeliju. Gledaju se nekoliko trenutaka. Doktor konačno skupi hrabrosti, pa drhtavim glasom
kaže...

DOKTOR

Vaše Visočanstvo...Desila se tragedija...Vaš brat...

Đorđe ga ćutke posmatra.

DOKTOR

(okleva)

...Je lišen života. Daleko odavde, u Francuskoj. Desio se državni udar. Naše obeštajne službe
su...

ĐORĐE

(prekine ga)

Zatvorite vrata.

Doktor ga posluša. Zatim priđe Đorđu i pruži mu ruku.

DOKTOR

Moje iskreno saučešće.

Đorđe nema nameru da se rukuje. Trudi se da sakrije svoje iskrene emocije.

 ĐORĐE

Pustite nepotrebnu formalnost. Šta sada?

Doktor je iznenađen Đorđevom reakcijom.

DOKTOR

Sledi istraga, Vaše Visočanstvo. Država će...

ĐORĐE

Znaš šta će država, doktore. Poznati su mi protokoli i poslovi obaveštajne službe.

Zaboravljate da sam jednom i ja bio vlast.

DOKTOR

Oprostite...

ĐORĐE

Pitam vas – šta sada? Šta će biti sa mnom?

DOKTOR

(nesigurno)

To pitanje je delikatno...

Đorđe čeka.

DOKTOR

I komplikovano.
 ĐORĐE

Pojednostavite.

Doktor očigledno nema odgovor.

DOKTOR

Nemam odgovor.

ĐORĐE

Ko ga ima?

Tišina.

ĐORĐE

Vi me se plašite, doktore. Bojite se moje osvete. Očigledno me ne poznajete dovoljno dobro,

iako se svakodnevno gledate punih 8 godina.

DOKTOR

Ne odlučujem ja o vašoj sudbini, Kraljeviću. O vama se priča negde na dvoru, iza zatvorenih
vrata. Da se ja pitam...

ĐORĐE

(prekine ga)

Đorđe Karađorđević bi ostavio kosti u ovoj rupčagi. To ste rekli – da vas podsetim...
 DOKTOR

(uvređeno)

Molim vas, Vaše Visočanstvo!

ĐORĐE

Ne sećate se?

Đorđe dođe do vrata.

ĐORĐE

Stajali ste ovde okrenuti prema meni i rekli: lično ću se postarati da ovde ostavite kosti!
Onda ste teatralno izašli i krenuli nekuda, verovatno u svoju kancelariju...

DOKTOR

(preplašeno)

To je, Vaše Visočanstvo, bilo u afektu. Vi ne znate koliko me pritiskaju ovi od gore. Pa, to se
ne može izdržati! Svaki dan zovu, ispituju, naređuju, viču, prete! Izbacite mu demone iz glave
kako znate i umete! Slomite mu otpor! Jašite ka kao kobilu, ako treba!

(na ivici suza)

A ja? Ja ne umem. Ja ne znam kako sa vama.

ĐORĐE

(prezrivo)

Koliko ste samo mali i slabi...

DOKTOR

Vaše Visočanstvo, ja imam porodicu...

 ĐORĐE

Ja svoju više nemam i osećam se odlično!

Đorđe krene da se pakuje. Doktor ga zbunjeno prati pogledom.

DOKTOR

Šta radite to?

ĐORĐE

(ne gledajući Doktora)

Pakujem se, doktore. Moram da budem spreman.

DOKTOR

Šta želite od mene?

ĐORĐE

Da priznate.

DOKTOR

(zbunjeno)

Šta tačno, Vaše Visočanstvo?

ĐORĐE

Da me je pokojni brat kompromitovao. Rekli ste – proglasio ludim. Ko je on da bilo koga

proglašava ludim? Doktor medicine? Priznati psiholog?
 DOKTOR

Vlast, Vaše Visočanstvo. A vlast je i doktor i sudija i dželat.

ĐORĐE

Tačno tako! Konačno se razumemo. Pitam se – zašto je tek danas došlo to sudbonosno
prosvetljenje? Da nije...

Gestikuliše pucanj pištolja.

DOKTOR

Vama nije dobro.

ĐORĐE

Osećam se bolje nego ikada! Moj najveći neprijatelj je konačno lišen života.

Doktor ne može da veruje šta je Đorđe upravo izgovorio.

Đorđe završi pakovanje. Ode do lavora, pa počne da se brije. Gleda Doktora u ogledalo.

ĐORĐE

A vi, doktore?

DOKTOR

Šta ja?

ĐORĐE

Šta će biti sa vama?

 DOKTOR

Ja sam radio svoj posao.

ĐORĐE

To jedino ne mogu da shvatim. Uvek sam mrzeo naređenja. Onaj ko voli da misli, taj mora da
preispituje. Onaj ko preispituje, taj lako uoči zlokobne interese koji izjedaju skelet svakog
društva. Vama je naređeno – vi ste činili. Kakve su bile posledice vaše službe – o tome niste
nikada mislili.

Đorđe se okrene prema Doktoru sa britvom u ruci. Peškir mu visi okačen o rame.

ĐORĐE

Posledica je moj život.

Đorđe krene prema Doktoru držeći britvu visoko u vazduhu. Deluje odlučno, kao da mu se
davno izgubljena snaga vratila u ruke i noge.

ĐORĐE

A ja sam samo želeo da živim kao sav normalan svet. Da pecam, jaše, smejem se, volim. Da
služim ovoj zemlji kada joj preti opasnost. Usrkraćena mi je svaka životna radost.

Doktor se povlači, Đorđe ga prati u stopu.

ĐORĐE

Kažete – nije mi dobro? Nije, priznajem! Emocije su mi otupele, buktinja nade se polako gasi.

(korača)
 Više ne umem da se smejem, doktore. Ne umem da plačem. Ne bi mi bio problem ni da
ubijem...

DOKTOR

(uplašeno)

Za život nikada nije kasno. Pred vama su nebrojane godine.

ĐORĐE

Ja sam prepolovljen čovek.

DOKTOR

Slobodan je nadomak ruke!

ĐORĐE

Koja je cena moje slobode? Ludilo?

Doktor je pribijen uza zid sa oštrom britvom na grkljanu.

ĐORĐE

Smrt?

Gledaju se nekoliko sekundi u neizvesnosti. Đorđe skine peškir sa ramena pa o njega obriše
britvu. Zatim pruži peškir Doktoru.

ĐORĐE

Obrišite se. Uneredili ste se.

Đorđe se okrene i nastavi da se priprema za odlazak kao da se ništa nije desilo. Doktor tek
nakoliko trenutaka shvati da se upiškio od straha. Postiđeno se obriše.

ĐORĐE

Zar vas ne zanima gde ću da idem?

Doktor ćuti.

ĐORĐE

Što dalje iz ove močvare. Francuska, verovatno, kuda sam krenuo pre osam godina, pre nego
što su me uhapsili.

DOKTOR

U Francuskoj su vam ubili brata.

ĐORĐE

(hladno)

Dešava se.

Neprijatna tišina. Đorđe je u međuvremenu uzeo četku kako bi očistio svoju uniformu. Doktor
čeka. Na kraju izusti...

DOKTOR

Mogu li pođem, Vaše Visočanstvo?

ĐORĐE

Naravno da možete. Vi ste, za razliku od mene, slobodan čovek. Još uvek...

Doktor brzim korakom pođe prema vratima kako bi što pre završio agoniju.

ĐORĐE

Doktore...

Doktor se okrene preko ramena.

DOKTOR

Nadam se da ćete me jednog dana razumeti.

Doktor izađe. Đorđe se iskreno osmehne – od uva do uva.

ĐORĐE

Konačno – sloboda!

(seti se)

Ne mogu ovako odrpan među ljude..

Đorđe nastavi da četka svoju uniformu, ovog puta energičnije. Uoči „upornu“ mrlju koju ne
može da skine. Upinje se, stiska, trlja. Postaje sve nervozniji. To traje i traje...

ĐORĐE

Skini se, jebem li ti majku majčinu...

Đorđe gubi strpljenje. Njegovi pokreti postaju nekontrolisani. Telo mu se zatrese kao da je na
ivici epileptičnog napada.

Ispusti bolni krik koji odjekne celom bolnicom.

Đorđe baci četku negde daleko, u publiku. Ne bude mu dovoljno, pa počne da se iživljava na
uniformi tako što je izgazi.

Bes prerasta u plač. Iskreni plač za izgubljenim bratom.

Dok se Đorđe trese u grozničavom ludilu, svetla se lagano gase.

Kada se ponovo upale svetla, na zidu više ne piše 1934. već 1938. Prednji deo pozornice je u
mraku.

Đorđe sedi za stolom i piše pismo. Pojavom podseća na izmučenog starca.

ĐORĐE

(iz off-a, sa ozvučenja)

„Draga sestro, moja uzdanice, moj plamenu, moj jedini rode. Pišem ti iz kazamata koji će,
kako mi se danas čini, postati moja grobnica. Kada sam došao i koliko sam ovde, više ne
znam. Sve mi se stapa u jedno dugačko mučenje. Danas mi je pedeseti rođendan. Osoblje mi
je napravilo tortu i kupilo poklon – tvrdo koričenu bibliju sa posvetom. Kažu – pomolite se
Bogu, Kraljeviću, ništa drugo vam nije ostalo. Ovde sam, kao što znaš, zbog smešnih optužbi.
Tvrde da sam ludak-anarhista koji ruši državni poredak i želi zlo širokom držanom aparatu.
Tvrde da sam opasan. Pavle u meni vidi nepopravljivu antidinastičku figuru. Taj isti Pavle
koga sam štitio kada su ga napadali drugi. Taj isti Pavle koga sam uspavljivao beskrajnim
noćima kada su ga odvojili od oca i majke. Opasan jesam, ali samo po sebe. Ja sam želeo sam
istinu, a ona će za mene ostati neuhvatljiva ptica-rugalica.

Zapali cigaretu. Šetka se po sobi sa jednom rukom iza leđa.

ĐORĐE

(iz off-a, sa ozvučenja)

„Sanjam burno i živopisno, a budim se obliven znojem. Sinoć me je posetio naš otac. Spustio
mi je ruku na rame i umiljato rekao...“

ĐORĐE

Izdrži još malo sine. Nazire se kraj.

Nalakta se na prozor. Povuče dim.

ĐORĐE
 (iz off-a, sa ozvučenja)

„Istina, kraj se zaista nazire – ali, kakav? Kako god bilo, nikoga više nije briga. Osim tebe,
moja draga sestro. Zato ti i pišem, po ko zna koji put. Jasno kao vedar dan, ni ovo pismo neće
stići do tebe. Ili ih gomilaju u nekoj memljivoj sobi, ili ih čitaju, cepaju, pa spaljuju. Bilo kako
bilo – ja te molim za oprost. Oprosti mi što te opterećujem. Oprosti mi što sam te izneverio.
Oprosti mi što nisam tu. Zauvek ću te voleti.“

Povuče još jedan dim.

ĐORĐE

Nemam više snage da se borim.

Đorđe ugasi cigaretu.

Potom uredno namesti krevet. Sa čiviluka skine svoju uniformu koju obuče pred ogledalom.
Priđe stolu, presavije papir koji stavi u kovertu. Duboko udahne.

ĐORĐE

Sve je spremno.

Svetlo obasja i prednji deo pozornice.

Obasja improvizovanu omču od gajtana koja visi sa portikabli. Đorđe prinese stolicu.

Popne se.

Stavi omču oko vrata.

Zažmuri.

Neizvesnost traje nekoliko sekundi. Najednom, otvori oči. Okrene se i usmeri pogled ka
portretu Kralja Petra I.

Đorđe skine omču, siđe sa stolice. Brzim korakom dođe do slike, pa je skine i okrene
napoačke, da ga otac ne gleda dok oduzima sebi život. Krene nazad kako bi završio posao, ali
se na pola puta zastane. Kao da mu se vratio živtoni elan.
 ĐORĐE

Ne.

Vrati se do očevog portreta, pa ga skine sa zida i uzme u ruke.

ĐORĐE

Visiću kad umrem, kao ti. Ali kao junak, ne kao kukavica.

Poljubi očevu sliku i vrati je na mesto.

ĐORĐE

Tako si me učio.

Đorđe uzme pismo sa stola i pocepa ga.

ĐORĐE

Dok sam živ, ima da se borim. I rukama i nogama i glavom!

Uđe Doktor. Zastane na vratima, pa značajno pogleda Đorđa. Široko mu se osmehne...

DOKTOR

Srećan rođendan, Kraljeviću. Iznad svega Vam želim dobro zdravlje. Sa dobrim zdravljem je
sve lako, zar ne? Zbog toga, ovo je moj poklon....

Izvadi bočicu sa lekovima, zazvecka.

 ĐORĐE

Miči to od mene.

DOKTOR

Kraljeviću...Zar na rođendan da zovem tabadžije?...Moramo li?

Doktor vidi omču. Priđe, pa je skine.

DOKTOR

Zar opet? Odneću sve iz sobe čime možete sebi da naudite! Ostaće samo goli beton!

ĐORĐE

Mogu li da provedem ovaj dan bez vas?

DOKTOR

Čim popijete lekove.

Đorđe uzme bočicu iz Doktorovih ruku, pa dve pilule. Raširi ruke pokazujući da nema ništa u
njima.

DOKTOR

Alal vera. Konačno ukroćeni.

Đorđe poslušno klimne glavom. Doktor krene napolje, ali se seti nečega i zastane na vratima.
 DOKTOR

Umalo da zaboravim...Knez Pavle Vam šalje pismo. Rođendanska formalnost...

Doktor baci pismo na pod.

DOKTOR

(izlazeći)

Doviđenja, Kraljeviću.

Čim je ostao sam, Đorđe pljune tablete koje je skrivao u ustima.

ĐORĐE

Ukroćeni...Od svih na ovome svetu ti si uspeo da me ukrotiš...Budalo...

Đorđe uzme pismo sa poda pa ga pocepa.

Počne da radi sklekove do iznemoglosti. Svetlo se gasi...

Kada se svetla ponovo upale, na zidu piše 1941. umesto 1938.

Đorđe leži u fetus položaju i umrtvljeno gleda u jednu tačku na zidu.

Kucanje. Đorđe ne reaguje.

Kucanje se ponovi.

ĐORĐE

Odlazi! Ne zanima me!

Vrisak.

Ko god da je bio sa druge strane vrata, odalji se užurbanim korakom.

Začuju se zlokobne sirene. Napolju vlada nama (za sada) nepoznato uzbuđenje.

Bat vojničkih čizama odjekne hodnikom.

Ovog puta nema kucanja – u ćeliju uđe izbezumljeni Doktor.

DOKTOR

Đorđe...

ĐORĐE

Moramo li ovo da ponavlja iznova i iznova. Ja sam za tebe Kraljević Đo...

DOKTOR

(drhtavim glasom)

Došli su. Opkoljeni smo. Naviru u velikom broju...

Pauza.
 DOKTOR

(nestrpljivo)

Čujete li vi mene?

ĐORĐE

Gde su mi lekovi?

DOKTOR

Kakvi lekovi, čoveče! Saberite se! Okupator je pred vratima!

ĐORĐE

Okupator?

DOKTOR

Švapsa čizma!

ĐORĐE

(kroz smeh)

Konačno sloboda! Doktore – konačno sloboda!

Đorđe se manično smeje. Doktor ga gleda ne znajući šta da radi.

DOKTOR

Umrećete ako se smesta ne uozbiljite.

 ĐORĐE

Kada bi samo znali koliko to čekam...

Videvši da od Đorđa nema vajde, Doktor se sagne i prisloni mu ruku na rame, prijateljski.

DOKTOR

Ako pitaju za mene, vi recite da sam vas tretirao časno i dostojanstveno. Pružao sam vam
najbolju negu, posvećivao vam pažnju i ophodio se prema vašem poreklu kako zakoni ove
države nalažu...

Tišina. Pa pucanj u hodniku.

DOKTOR

Đorđe, da li me razumete? Oni su opasni. Oni nam rade o glavi. Ako im pružimo ruku, možda
se izvučemo. Ta ja imam...

ĐORĐE

Porodicu. Vi imate – porodicu.

DOKTOR

(očajnički)

Meni se živi, razumete li?

Pauza.

ĐORĐE

Ne brinite, doktore...Zauzeću se za vas...

Doktor se osmehne. Sada on liči na ludaka.

DOKTOR

Odlično. Hvala vam! Hvala vam do neba! Ja ne znam kako. Hoćemo li da ponovimo – molim
vas?

ĐORĐE

Tretirali ste me časno i dostojanstveno, pružali ste mi najbolju negu.

Glasovi koji se približavaju.

DOKTOR

Nek nam je bog u pomoći.

ĐORĐE

(za sebe)

Nema bog veze sa ovim...

Doktor istrči iz ćelije. Nekoliko sekundi nakon toga odjekne snažan pucanj u hodniku.

Đorđe leži nepomično – kao da se ništa nije desilo.

Opet grune bomba. Stiče se utisak da se sve raspada. Ali, našeg junaka nije briga.

Vrata se otvaraju uz škripu. Senka uniformisanog vojnika padne preko Đorđa.

OFICIR
 (na iskvarenom srpskom)

Vaše Visočanstvo, ja sam oficir nemačkih oružanih snaga.

Bat čizama koje salutiraju.

OFICIR

Imam li Vašu dozvolu da nastavim razgovor?

ĐORĐE

Voljno vam.

OFICIR

U opasnosti ste, Vaša Ekselencijo.

ĐORĐE

Opet se puca, je li?

OFICIR

Nažalost, istorija se ponavlja. Ovaj rat će kratko da traje, ukoliko budete sarađivali.

ĐORĐE

A kada su to Srbi, vojniče, pa sarađivali? U pogrešnu zemlju ste umarširali.

OFICIR

Imam li dozvolu da umarširam u Vašu ćeliju?

 ĐORĐE

(ironično)

Nema potrebe za tim. Slobodno pucajte sa vrata.

(pokazujući na potiljak)

Ciljajte iznad vrata da me poštedite muka...

OFICIR

Došao sam u miru, sa velikim poštovanjem. Nisam naoružan.

Grune još jedna bomba.

ĐORĐE

Šta onda želiš od mene? Zašto me ne pustiš da umrem?

OFICIR

Da Vam pomognem oko pakovanja i prevezem na sigurno. Trenutno ste u ratnoj zoni, a
obruč se svakog minuta sve više steže.

ĐORĐE

Ja sam zarobljenik. Politički zarobljenik. Zar vam nisu to rekli?

OFICIR

Od danas ste slobodan čovek.

Đorđe se po prvi put okrene i zainteresovano pogleda Oficira.

 ĐORĐE

Zar od Švabe da prihvatim ruku spasa?

OFICIR

Znamo kako su vas tretirali, Vaše Visočanstvo. Već dugo pratimo Vaš slušaj. Na nama je da
ispravimo nepravdu.

ĐORĐE

Da li je moja zemlja opet porobljena?

OFICIR

Jeste. Ali, vi možete kuda Vam volja.

Bomba. Obruč se zaista steže.

OFICIR

Vaše Visočanstvo, molim Vas...

Đorđe je nepoverljiv.

ĐORĐE

Koliko je sati?

OFICIR

Blizu devet. Osam i trideset.

 ĐORĐE

Nisam doručkovao.

OFICIR

Zar sada razmišljate o jelu?

ĐORĐE

Probudio mi se apetit.

OFICIR

Bićete posluženi u kolima. Lično ću se postarati za to. A vi se molim Vas spremite. Čekamo u
dvorištu.

Oficir krene.

ĐORĐE

Vojniče!...

Oficir se vrati.

OFICIR

Vaše Visočanstvo?

Đorđe okelva, pa ipak priupita...

 ĐORĐE

Doktor?

OFICIR

Žao mi je.

Oficir ode.

Grune još jedna bomba.

Đorđe se nekako pridigne na noge. Gleda oko sebe. Uzme šapku sa stola, pa skine prašinu sa
nje. Jasno vidimo – on je sada starac. Teško se kreće. Dok hoda, ironično se osmehuje sebi u
bradu.

Dok padaju bombe, Đorđe namešta krevet. Ne želi da ostavi nered iza sebe. Hodnikom
odjekuju pucnji, uplašeno osoblje bolnice moli za milost.

Đorđe ode do prozora, pa tek onako usput „baci“ pogled na dvorište.

Po poslednji put se okrene kako bi dobro osmotri svoj višegodišnji nametnuti dom.

Zatim krene prema vratima.

„Izbaci“ glavu u hodnik, pa pogleda levo, desno. Vrati se u svoju ćeliju i zaključa vrata, a
stolicu postavi kao barikadu – za svaki slučaj.

Grune još jedna bomba, ovaj put negde blizu paviljona.

Đorđe se ne obazire na nemile zvuke. Ipak, on je navikao na rat. Ognre svoju uniformu, uzme
svoju amajliju, portret kralja Petra, i sedne na krevet.

Jasno je, nema nameru da ide.

Dok se svetla lagano gase, Đorđe sedi uspravljenih leđa setno gledajući pred sebe.

KRAJ