IVICA I MARICA

U stara vremena živeo je u trošnoj kolibici uz ivicu šume siromašni drvoseča sa

svojom decom, Ivicom i Maricom. Njihova majka odavno već beše umrla, pa se otac
oženio i doveo deci maćehu, zlu i sebičnu ženu koja ih nije volela. Porodica je živela
u takvoj oskudici i bedi, da im je jednog dana ostao samo komad hleba. Te večeri,
kada su Ivica i Marica već bili legli, reče žena drvoseči:
"Ovako se dalje ne može! Sutra nećemo imati ni parčeta hleba i svi ćemo uskoro
pomreti od gladi."
"Pa šta da činimo?" upita je on.
"Odvešćemo decu ujutru u najdublju šumu", reče žena, "i ostavićemo ih tamo, pa
neka se sama snalaze."
Otac se opirao, govorio kako su to njegova voljena deca, ali uzalud. Žena ga je
najzad ubedila i on obeća da će je poslušati.
Deca, meĎutim, nisu spavala jer su bila gladna, tako da su čula ceo razgovor. Marica
je briznula u plač, ali ju je brat umirio šapatom, govoreći da će on već nešto smisliti.
Kad su otac i maćeha zaspali, dečak se išunjao iz kolibe i sakupio u džepove
pregršti belih kamenčića, a potom se neopaženo vratio u postelju.
"Ne brini", šapnuo je sestrici,"ovi kamenčići će nam pokazati kako da se iz šume
vratimo kući."
Deca su se zagrlila i bezbrižno zaspala. U zoru ih je probudio maćehin glas:"Ustajte,
lenjivci! Idemo u šumu da sakupimo drva. Sad nemojte da jedete jer žurimo, nego
ponesite ovo parče hleba i pojedite ga u šumi kad obavimo posao." Marica je
stisnula ispod pazuha komad hleba, a Ivica je proverio da li su mu kamenčići još
uvek u džepu. Idući kroz šumu dečak je neopaženo zaostajao i iza sebe bacao
kamenčiće. Kad su stigli do najdubljeg čestara, otac zapali veliku vatru, a maćeha
reče: "Ostanite pored vatre i grejte se, a mi odosmo da sečemo drva." Deca su se
grejala uz vatru i ubrzo zaspala. Kad su se probudila, sunce već beše uveliko zašlo i
šumu je obavila noćna tama. Marica se uplaši i stade plakati, ali joj Ivica reče: "Ne
brini, sestrice! Kad izaĎe Mesec ja ću te odvesti kući."
I odista. Čim se Mesec pojavio zablistaše oni beli kamenčići koje je Ivica bacao idući
od kuće, te deca krenuše njihovim tragom i posle izvesnog vremena stigoše do
kućnog praga.
Kad ih je maćeha ugledala rekla je, čineći se nevešta:"Deco! Deco! Zašto ste tako
dugo ostali u šumi? Zar ne znate da smo brinuli za vas?"
Otac se, naravno, obradovao i izgrlio svoju dečicu. Od tada su opet izvesno vreme
živeli jedva sastavljajući kraj s krajem, a onda je naišla beda i nemaština veće nego
ikada ranije.
"Ostao nam je još samo jedan hleb", reče maćeha ocu jedne večeri tiho, ali su Ivica i
Marica ipak čuli ove reči. "Ujutru ćemo ih odvesti još dublje u šumu, jer ovako ćemo
uskoro svi četvoro pomreti od gladi."
Drvoseča nije hteo da pristane jer je voleo svoju decu, ali je bio slabog karaktera i
nije umeo da se odupre svojoj svirepoj ženi.
Deca su sve to slušala i Ivica je ponovo umirio svoju malu sestru, ali kada je hteo da
izaĎe i sakupi ispred kuće kamenčiće, uvideo je da su vrata zaključana.
"Mirno spavaj", rekao je Marici, "a ja ću ujutru već nešto da smislim."
Ujutru ih je maćeha rano probudila i sve je bilo kao i prethodnog puta, samo je Ivica
umesto kamenčića ovoga puta za sobom bacao mrvice hleba, nadajući se da će mu
to biti putokaz za povratak iz šume.
MeĎutim, kada je pala noć i pojavio se Mesec, deca su htela da se vrate kući, ali
bačenih mrvica više nije bilo na putu, jer su ih još za dana bile pojele gladne ptičice.
"Samo hrabro", reče Ivica prestrašenoj Marici, "videćeš da ćemo ipak pronaći put koji
vodi kući."
I tako su deca hodala svu noć i čitav sledeći dan jedući šumske jagode da kako-tako
prežive, ali put ka svojoj kući nisu našla. Umorna i izmučena prespavala su pored
nekog stabla i te druge noći, a onda su trećeg jutra nastavila uporno da hodaju
nadajući se da će nekako izaći iz guste šume bez staze i puta.

U podne toga dana, meĎutim, desi se

nešto neobično. Poneti pesmom jedne divne bele ptičice koja kao da im je htela
nešto objasniti, mališani krenuše za njom i u jednom trenutku ugledaše pred sobom
kućicu. Ali samo kakvu! Tako nešto deca nisu mogla ni zamisliti, jer kućica je bila
lepa i šarena, a sagraĎena sva od kolača, čokolade, bombona i ostalih slatkiša, tako
da gladna dečica navališe da otkidaju i grickaju slatkiše.
Nisu još bili ni utolili glad, kad začuše glas iz kuće:
"Ko to gricka moju kućicu?"
Sledećeg trena pojavi se na vratima strahovito ružna starica, te joj deca drhteći
rekoše:
"Gladni smo, bakice, nemoj da se ljutiš!"
Starica se nasmeši, uze ih za ruke i povede u kuću govoreći:"Ne bojte se, dečice,
sad ću da vam pripremim dobar ručak."
Vlasnica kuće od slatkiša, meĎutim, nije bila dobra bakica već opaka i lukava
veštica. Pošto je nahranila decu i dala im postelju da se odmore, zatvorila je već
sledećeg jutra Ivicu u kavez govoreći:
"Tako! Sad ću te hraniti u kavezu da se malo ugojiš, pa ćeš za koji dan postati dobar
zalogaj!"
Marica je ostala na slobodi jer onako mala, slaba i uplašena nije predstavljala
nikakvu opasnost za vešticu, niti je bila u stanju da pobegne, nego je čistila,
spremala i posluživala staru. Kad je prošlo nekoliko dana reče stara Marici:
"Raspali dobro vatru i zagrej vodu, jer danas ću skuvati i pojesti tvoga brata."
Nesrećna devojčica je dugo i gorko plakala dodajući drva na vatru, a onda je začula
staričin piskavi glas:
"Zar ta vatra još nije raspaljena?"
"Pa ne znam kako..." počela je da muca Marica. "Pokaži mi ti!"
Starica je nestrpljivo i ljutito prišla, otvorila širom vrata i zagledala se u razjareni
oganj. Marica je samo na to čekala, pa je svom snagom gurnula vešticu u vatru i
brže-bolje zatvorila vrata.
Kad se malo pribrala pronašla je ključ od katanca na kavezu i oslobodila Ivicu. Deca
su se dugo grlila i plakala od sreće, a onda su pretražila kuću i u njoj našla puno
blaga i novaca. Onda su Ivica i Marica krenuli šumom i posle izvesnog vremena došli
su do njenog ruba. Tamo su ugledali neki put i prolaznici su im kazali kako da stignu
do svoje kuće.
U meĎuvremenu je njihov otac danonoćno tugovao za svojom izgubljenom decom,
plakao i žalio toliko da ga je opaka žena napustila. Kad je drvoseča sa kućnog praga
ugledao Ivicu i Maricu kako se vraćaju, njegovoj sreći nije bilo kraja. Pomoću novca
koji su deca donela uspeli su da srede život i da radeći dugo žive zajedno, srećni i
zadovoljni.

Braća Grim