SADRŽAJ

„Rok pod kulom”, rokenrol u Vršcu 1963–2013.

Autor teksta
Goran Kukić SADRŽAJ  5 60’S (SIXTIES)  88
ROK POD KULOM Rokenrol u Vršcu 1963–2012.  7 PANKREAS  89
Fotografije ROK POD KULOMili kako je Vršac zaigrao u ritmu rokenrola  8 LIMUNTUS  91
Diana Petrović, Arhiva „Sax” DEO PRVI: DŽUBOKS GENERACIJA ili vreme nevinosti  9 VEĆ VIĐENO  94
Dizajn knjige i tehničko uređivanje KRISTALI  11 SCHIZM  95
Jelena Gorički NOĆNI SERVIS  18 G.U.Z. (GLAVOM U ZID)  96
CRVENE RUŽE I PLAVE ZVEZDE  21 PROMISQUITET  97
Lektura teksta
CRNI DEČACI I RED STONES  24 SRCE MALE RODE  98
Vesna Kukić GIMNAZIJALCI  25 SPOJ SA MASOM  101
Odgovorni urednik VIS PLAMTEĆE ZVEZDE  26 KLIM KLIM  102
Ivan Kostić DEO DRUGI: ZBOGOM ŠEZDESETE  29 GRUPNA TERAPIJA  103
Izdavač CRVENI ĐAVOLI I DEČACI SUNCA  31 THE LOVERS BAND I MORTZ  106
ZUM  33 J.B.P.O. (JUŽNOBANATSKI PARTIZANSKI ODRED)  107
Udruženje muzičara Vršca, Sax
EL MAYO  43 KGB  109
Suizdavač TOWER  45 KOSMOPOLIT  111
Kulturni centar Vršac NEUTRON  47 TEPIH I COSMOS CIKLUS  113
Štampa DEO TREĆI: BEG OD ANONIMNOSTI  53 DEO PETI: GHETTO LIFE  114
„Tuli”, Vršac, 2013. KARSTOF  55 SVEMIR  116
TRAKTAT (O OSIROMAŠENOM RAJU) I PRVI HAOS  55 SHINE  120
Tiraž UR  57 VRANE, CONSTANT FEAR I DARK ROMANCE  122
500 YANKEE  59 CORDIS  126
ISBN 978-86-917291-0-3 TORNADO I ŽUTA ZMIJA  61 BITE  127
TAMBURIX  63 HOLLOKLOK  128
HELL  64 MICROWAVE  128
KRUPNE ZVERKE  67 23RD FLOOR ELEVATOR DROP (23rd F.E.D.)  129
PADOBRANCI  74 ACID BASE  129
VIETNAM  75 LIVIN`  129
NIRVANA  76 PROJECT EARTHQUAKE  130
CITY, NAMIBIJA HLADNO, MODERNA  77 GAME OVER  130
MARY JANE  80 PRILOZI  131
DEO ČETVRTI: FENOMENOLOGIJA ROKERSKOG DUHA  82 REČ AUTORA  140
AERO i OBELISK  84 Index bendova  142

Izražavam zahvalnost svima onima koji su na
bilo koji način doprineli realizaciji projekta.
Pokrovitelj projekta
Donatori projekta
ROK POD KULOM
Rokenrol u Vršcu 1963–2012.
Svima koji nisu bar delom osetili
omamljujuće transno stanje koje pru-
ža rok, sve vezano za njega delovalo je
nerazumno, histerično i preintenziv-
no… Bio je potreban bar mali iskorak
iz racionalnosti i predstave o sigurnosti,
koju ona „kao” pruža da biste zakoračili
u bespuća koja pružaju ovakve prome-
ne stanja svesti…
Bilo je različtih motiva da se uđe i
opstane u ovakvoj pustolovini – dokazi-
vanje talenta, muzičkog umeća, potreba
da se bude u centru pažnje, težnja da
se ostvari slava ili način da se dođe do
što više seksa, da se izrazi bunt ili ma-
nifestuje rezigniranost; šezdesetih, do
pojave disk džokeja, to je bila i prilično
isplativa aktivnost, sedamdesetih je to čak obezbeđi- civilizacijske postulate, pa i filozofska poimanja egzi-
valo mesto u intelektualnoj eliti nekih generacijskih stencije, što se u najvećoj meri dogodilo zahvaljujući
krugova, ali, kako god to sebi i/ili drugima ljudi pred- idejama hipi pokreta i artističkim impulsima kojima
stavljali, u osnovi stvari je ležala lepota slobodnog je on obilovao.
izražavanja, koja je bila toliko drugačija od sivila sva- Kada se ova sveukupna slika projektuje na naš
kodnevice i sputavajućih društvenih šablona. grad, onda vam postane potpuno jasan odnos makro
Posmatrajući strogo formu rokenrola, za nju bi i mikro kosmosa. Kakav sjajan primer! Sve što se doga-
se moglo reći da je skromna, previše određena i da đalo na planetarnom nivou dobilo je svoj specifičan
tu nema mesta za nekakve veće inovacije, ali upra- odjek i u našoj varoši. Vršac je, zapravo, jedno veliko
vo je na toj osnovi ispleten jedan sasvim novi svet, energetsko pojačalo, tako da se impulsi koji stižu iz
koji se još uvek oplemenjuje dotičući različite oblike okruženja u većini slučajeva intenziviraju i osnažuju,
umetnosti i zajedno s njima tvoreći sasvim nove nivoe pa tako periodi pozitivnih zbivanja ovde dostižu nivo
umetničkog. Rok kultura i njeni protagonisti preplav- ushićenja, dok oni suprotni našem gradu donose tešku
ljuju svojom svežom energijom, ne samo muziku, već i destrukciju i neslućenu devijantnost. Nije li još Sterija
književnost, teatar, strip, film, dizajn, društveni razvoj, ovde sagledavao tmastu atmosferu malograđanske
7
 histerije, jeftinog snobizma i paranoje brojnih status
manijaka i nije li već on uspevao da tu energiju tran-
sformiše u umetnička dela svojim nadahnućem? Taj se
proces, u manje ili više uočljivim formama, ponovio u
mnogo navrata kasnije, a rok kultura je imala izuzet-
no važnu ulogu u ovom cikličnom preporađanju duha
grada. Na mestima gde se bučno razdvajaju težnje i
mogućnosti, gde strah više ne može da se izdrži, a re-
alno doživljava fijasko, rađale su se ideje, pregršt ide-
ja, kao novi nivo plemenitije egzistencije, koji nadilazi
svet neobuzdanog haotičnog intenziteta. Duh koji se
ponovo i ponovo rađao nastajao je iz procepa stare
opne – na mestima gde je vulgarnost dostizala krajnju
instancu i istovremeno se samoobesmišljavala. Koliko
bola i imaginacije je uvek pratilo ovu igru drastične
transformacije… neretko nerazumljive za okruženje
ili bilo koju scenu, hermetične u svojoj posebnosti i
sasvim specifičnim dubinama koje pohodi.
Toliko žestine… ljudi koji se zgrčeni čvrsto drže
za sigurnost, podležući dekadentnim kompenzacija-
ma… i ljudi koji su se pustili otvorenom moru i svim
opasnostima koje to donosi… vešti, manje vešti, hrabri
ili samo ludi… svi podložni samo jednom nepomuće-
nom izvoru… suptilni avatari duha smešteni u tvrde
rifove rokenrola nam to iznova i iznova već pedeset
godina objavljuju!
Budimir Babić, roker i sociolog
8 9
ROK POD KULOM DEO PRVI:
ili kako je Vršac zaigrao u ritmu rokenrola
DŽUBOKS GENERACIJA
Početkom šezdesetih, ritam i vibracije nove mu-
zike, koju je američki disk džokej Alan Frid nazvao ili vreme nevinosti
rock and roll, nezadrživo su se širili planetom. Ta je-
dinstvena kombinacija bluza, kantrija i folka, u velikoj
meri anatemisana od strane puritanske i konzervativ-
ne Amerike, naišla je na plodno tle u Evropi. Najpre u
Engleskoj (zbog jezika, razumljivo), pa zatim u Italiji i
Francuskoj nastaju rok grupe, otvaraju se radio stani-
ce koje emituju novu muziku. Na istoku Starog kon-
tinenta, naročito u Sovjetskom Savezu, komunistički
Nesumnjivo je da su KRISTALI pokrenuli lavi- Kaurma i Tomislav Dautović, kao glavni konkuren-
režimi žilavo su se odupirali virusu rokenrola, ali bari-
nu nečega što je bio novi, ne samo muzički već i ti KRISTALIMA, svirali su redovne igranke u Domu
jere su se polako jedna za drugom rušile.
kulturološki fenomen. U vreme njihovih nasto- železničara. Repertoar su činile teme poput „Suzy
Kao i većinu evropskih gradova, gotovo istovre-
janja da postanu bit sastav krajem 1963. godine, Q” Stounsa (The Rolling Stones) ali i drugi njiho-
meno, „ljuljanje i valjanje” zahvatilo je Beograd i našu
kompletirana je postava u kojoj su se našli: Duško vi hitovi iz tog vremena – „Lady Jane”, „Heart Of
zemlju na razmeđi između Istoka i Zapada, u kojoj su
Stoisavljević – Dule Gluvi, Ilija Grubić Kiridžija, Stone”… Skidali su se uglavnom standardi. Bilo
dominirali muzički uticaji italijanske kancone, francu-
Milan Ćulibrk, Aca Vujović Glavonja i Marinel Srbu je, doduše, nekih autorskih pokušaja, ali uglav-
ske šansone i ruske romanse. Ni mali grad na granici
Nelu. Uz redovne svirke u tadašnjoj Ekonomskoj nom bezuspešnih. Nije postojalo iskustvo u autor-
nije ostao po strani.
školi, predano su i sa fantastičnim elanom širi- skom kreiranju, a i manir tog vremena na našim
li svoj repertoar najnovijim domaćim festival- prostorima je bio takav. Članovi CRVENIH RUŽA
skim favoritima tog vremena, ali i popularnim dosta su se družili sa SILUETAMA iz Beograda i
stranim hitovima dostupnim jedino preko Radio CRVENIM KORALJIMA iz Zagreba. Osim Doma že-
Luksemburga. KRISTALI su u istom sastavu svira- lezničara, sviralo se i u starom hotelu „Srbija”, u
li sve do 1965. godine kada je najkreativniji deo Mesnim zajednicama („blokovima”) u Ljubljanskoj
grupe otišao u Kragujevac, na studije. Njihov 52 i Ljubljanskoj 3. Takođe i u ulici Laze Nančića
odlazak nije nikako značio i prestanak bavlje- (kod „Talijana”), u MZ „Živa Jovanović” kod Male
nja muzikom, niti je Vršac ostao bez adekvatne crkve… i naravno, u okolnim mestima. CRVENE
zabave. Naprotiv. RUŽE su potrajale negde do jeseni 1966. kada je
Okupljeni oko Marinela Srbu Nelua, nakon Nelu otišao na fakultet u Kragujevac, baš kao i
njegovog napuštanja KRISTALA, muzičari iz veći deo članova KRISTALA. Tomislav Dautović je
grupe CRVENE RUŽE: Rasim Budaković Kima, zatim osnovao sastav PLAVE ZVEZDE, u kojem su
Miladin Dimitrijević, Aleksandar Pavkov – Bata pored njega, svirali Rasim Budaković Kima (solo
gitara), Slobodan Baća Narančić (ritam gitara),
Miladin Dimitrijević (bas) i Aleksandar Pavkov
– Bata Kaurma (bubnjevi); u jednom periodu
bubnjeve je svirao Ferenc Rajda a orgulje Đorđe
Nazarčik. Ovaj sastav je egzistirao veoma kratko,
svega godinu dana, a oproštajnu svirku imali su
u Porti, za Grožđebal 1967. godine, zajedno sa
kragujevačkim sastavom SENKE i reformisanim
KRISTALIMA, koje su ponovo aktivirali Dule Gluvi i
Kiridžija. U novoj postavi KRISTALA, pored pome-
nute dvojice, svirali su Kima, Baća i Aca Vujović,
a tako podmlađena ekipa redovno je nastupala
u sali preko puta današnjeg Kulturnog centra,
svirajući u nepromenjenom sastavu do zvanič-
nog razlaza 1972. godine.
U gradu su u drugoj polovini šezdesetih nasta-
li još neki bít sastavi, boreći se za svoje mesto pod
suncem – GIMNAZIJALCI (predvođeni Nebojšom
Božićem, danas poznatim vršačkim zubarom), CRNI
DEČACI, čiju su postavu činili Nikola Čejić (bas),
Dragan Miljuš (ritam gitara), Borivoj Brankov (vo-
kal), Milorad Jovanov (solo gitara) i Jovica Nazarčik
(bubnjevi), CRVENI ĐAVOLI u kojima su svirali
Branko Marović Kukuruz i njegov brat Dragomir,
Laza Nefir, Zoran Zozi Mijalković i Mile Vuletić Šef. KRISTALI zainteresovali za nove zvuke, koje su proizvodili orkestri
Takođe, RED STONES, koji su 1969. postali prva vr- sa gitarom kao dominantnim instrumentom. Do pojave
šačka supergrupa u kojoj su svirali Čejić i Jovanov Početkom šeste dekade prošlog veka, negde 1961/62., Šedouza (The Shadows) ili Bitlsa (The Beatles), orkestri nisu
iz CRNIH DEČAKA, te Miladin Dimitrijević i Kima. u tadašnjoj Ekonomskoj školi bila je aktuelna muzička sek- imali gitaru kao osnovni, vodeći instrument. Do tada je bilo
Naravno, i DEČACI SUNCA sa Vitom Kovačevićem, cija, i to je bio period kada se u Vršcu prvi put počela svirati nepojmljivo da tri gitare čine glavninu jednog orkestra. Iz
Zlatkom Kapetanovićem, Gašom Pavlovićem, ta neka drugačija muzika. Tada su još bile preovlađujuće pomenute sekcije izdvojili su se Duško Stoisavljević Dule
Draganom Škrbićem Škrbom i sjajnim vokalnim klasične igranke sa velikim orkestrima, bez pomoći struje Gluvi, Milan Ćulibrk Ćule, godinu dana mlađi Marinel
solistom Miletom Vuletićem. Bilo je sigurno još – znači: truba, harmonika, klarinet… Mladi su tada u ve- Srbu Nelu, Aleksandar Vujović Aca Glavonja kao i njihov
sastava, kratkotrajnih i naoko beznačajnih, a ipak ćem broju, večeri i noći provodili uz radio aparate i famozni drugar iz Poljoprivredne škole, Ilija Grubić Kiridžija, i infi-
tako važnih za priču o džuboks generaciji i razvoju Radio Luksemburg koji je emitovao dosta toga napred- cirani novim zvukom odlučili da oforme grupu po uzoru
rokenrola u Vršcu tokom šezdesetih. nog, pa su se tako i glavni akteri rađanja rokenrola u gradu na tadašnje bít sastave.
11
 Sastav koji je formiran u Ekonomskoj školi, u okviru
muzičke sekcije – za koju je 1962. bio zadužen profe-
sor istorije Krsta Krle Popov – zvao se najpre DISKOS,
pa zatim APAŠI. Shodno tada važećim socijalističkim
moralnim normama, problemi su nastali zbog ime-
na, i pretila je opasnost da muzička sekcija bude uki-
nuta. Sastav je tada bio primoran da promeni ime u
VIS KRISTALI.
12
■ U jesen 1962. upisao sam se u Ekonomsku školu i
iste godine učlanio u muzičku sekciju – započinje svoje
sećanje Marinel Srbu. To je, praktično, bio početak naše
muzičke karijere. U prvo vreme svirao sam usnu harmoni-
ku u sastavu u kome je Dušan Stojisavljević svirao klarinet
i bas, Ilija Grubić harmoniku, Aleksandar Vujović bub-
njeve, Milan Ćulibrk ritam gitaru, a ja sam u prvo vreme
svirao usnu harmoniku, ali sam ubrzo počeo da sviram
gitaru i postao glavni solista u orkestru. Tokom 1963.
gostovali smo po okolnim mestima: Pavlišu, Plandištu,
Velikom Središtu… a poslednje gostovanje u ovakvoj
formaciji bilo nam je u jesen 1963. u Uljmi. Naš profesor
istorije, Krle Popov, koji je bio zadužen za muzičku sek-
ciju, častio nas je sa po 500 starih dinara. Tu smo mi prvi
put osetili lovu, i tu se rodila ideja da se osamostalimo i
izdvojimo iz školske sekcije i počnemo tezgarenje.
Aca Vujović takođe navodi neke vrlo važne utica-
je za formiranje KRISTALA:
■ U Vršcu su za vreme Prvomajskih praznika 1963.,
u sali Ekonomske škole gostovale beogradske Siluete a
sa njima je pevala Brankica Sučević. Njihov nastup nas je
inspirisao da se ozbiljnije posvetimo sviranju rokenrola i
da kupimo neke instrumente. Svirali smo igranke u tom
prostoru do kraja te godine ali i tokom 1964., a u jednom
periodu i u starom hotelu Srbija i MZ u Ljubljanskoj 62.
Svirali smo i u sali preko puta Radničkog bioskopa sa
repertoarom koji je prvi put uključivao i popularne ro-
kenrol hitove.
Uz improvizovane, ručno napravljene električ-
ne gitare, grupa je koncertni debi imala ključnog da-
tuma avnojevske Jugoslavije – 29. novembra 1963.
– što se danas uzima za datum godišnjice prve rok
svirke u Vršcu.
U to vreme, igranke su bile glavni vid zabave mla-
dih, i bile su veoma posećene. Bilo je u Vršcu jako puno
igranki, a KRISTALI su pretežno svirali u sali Ekonomske
škole koja je bila reprezentativno mesto, i u kojoj se
okupljalo između 500 i 800 posetilaca. Istovremeno,
igranke su organizovane i po mesnim zajednicama
(„blokovima”), ali sa klasičnim repertoarom i interpre-
tacijom koja nije podrazumevala novi zvuk. KRISTALI
su bili prvi koji su ga u Vršcu svirali, i to je vrlo brzo
bilo prihvaćeno. Na repertoaru su bile pretežno instru-
mentalne kompozicije Šedouza, prvi rokenrol hitovi i
hitovi popularnih festivala s kraja pedesetih – Opatije,
Splita, San Rema, Beogradskog proleća, pesme koje
su izvodili Đorđe Marjanović, Miki Jevremović i drugi,
a koje su bile u stvari prepevi stranih hitova.
Noći su se provodile uz Radio Luksemburg, a film-
ska muzika je takođe bila popularna, i brojne numere
iz filmova su bile veoma slušane – od „Bala na vodi” pa
nadalje… Filmovi su se gledali a ustvari pomno osluš-
kivala muzika: jedan je pamtio refren, drugi strofu, tre-
ći melodiju… Za današnje prilike to je pomalo smešno,
jednostavno neshvatljivo i isključivo, ali tada je vršačkim
rok pionirima muzika bila na prvom mestu. Kako je Ilija
Kiridžija jednom prilikom rekao, „bilo je to vreme nevi-
nosti u kome je omladina bila sklona sanjarenju, idealima
i vizijama izvesnije budućnosti nego danas. Takvo jedno
stanje najbolje su oslikavali filmovi tog vremena u kojima
nije bilo brutalnosti, krvi i nasilja, već su to pretežno bile
melodrame, romantični filmovi i komedije”.
Bilo je to vreme jednog novog zanosa i strasti, ar-
tikulisanih kroz rokenrol.
■ Entuzijazam je kod nas tada uvek imao prednost u
odnosu na novac – navodi Kiridžija. Osim gradskih svir-
ki, odlazili smo i u okolna mesta, i imali smo čitav spisak
seoskih slava na kojima smo svirali igranke. Sa nama su
najčešće išli naši obožavaoci, pa se neretko dešavalo da
ih bude više nego samih meštana…
Kiridžija se prisećao tih dana:
■ Mi smo se jako zainteresovali za taj novi zvuk, i iz
muzičke sekcije naše škole odmah smo se izdvojili nas pe-
torica: Duško, Marinel (Nelu), Milan Ćulibrk, Aca Vujović i
ja. Uzori su nam, između ostalih bili i beogradske Siluete.
Sada je trebalo nabaviti ili, bolje rečeno, napraviti in-
strumente. U Vršcu je, u to vreme postojao stolar, neki
Nazarčik (ne znam mu ime), jedan od onih starih zana-
tlija koji je imao radionicu u Dositejevoj ulici. Pojavimo
se mi kod njega sa željom da napravimo gitare. I to ne
akustične gitare, nego praktično gitare od daske. Čovek
je bio skeptičan, ali je ipak pristao da nam ih napravi. Od
nekih starih akustičnih gitara smo uzeli vratove, i sklepali
nešto što je ličilo na električne gitare. Tada nisi mogao ni
magnete da kupiš, pravljeni su ručno… Danas je zaista
teško dočarati zvuk tih gitara…
Tih godina, sredinom šezdesetih, članovi KRISTALA
dosta su se družili sa beogradskim Siluetama. Često su
ih dovodili u Vršac, a i njima nikada nije bilo teško da
odu u Beograd i gledaju ih na svirkama. Razmenjivali
su iskustva, družili se, uz njihovu pomoć nabavljali
opremu. Prvo pravo pojačalo kupljeno je od braće
Jelić. Pojačalo marke VOX AC 30, bio je u to vreme pra-
vo čudo od tehnike, imalo je čak 40W!
U sećanjima na taj period Nelu ističe značajan
uticaj koji su na njih imali Zoran Miščević i njegova
tadašnja grupa:
■ U to vreme, u gradu su povremeno gostovale be-
ogradske Siluete i to nas je inspirisalo da promenimo in-
strumente, tako da sam ja počeo da sviram solo gitaru,
Duško je uzeo bas gitaru, Ilija bubnjeve… Može se reći da
je ovo zapravo označilo početak prave rok svirke. Bilo je
jako interesantno da je svaki od nas želeo da se oproba
na bubnjevima, tako da smo svi naučili da ih sviramo,
pa smo se i menjali u toku svirke. Jedne subote, sećam
13
 se, kupio sam dva štapa za bubnjeve u nekoj muzičkoj
prodavnici u Beogradu. Došao sam kući, odmah sam ih
ofarbao i prelakirao, i poneo ih na svirku. Aca „Glavonja”
je jako voleo da ja sviram na usnoj harmonici a on da
svira bubnjeve, međutim, to tada nije dolazilo u obzir. Ja
sam onda u jednom trenutku sišao u publiku, jer mi je
došla devojka iz Plandišta i želeo sam da igram s njom…
Aca se naljutio na mene što sam osujetio njegovu želju
da on svira bubnjeve i polomio mi je štapove. Te večeri
smo se potukli, ali već nakon dva dana postali smo naj-
bolji prijatelji i drugovi u istoj učionici Ekonomske škole…
Glavne svirke u gradu bile su u tadašnjoj Ekonomskoj
školi u Sterijinoj ulici, u fiskulturnoj sali koja je tek bila
izgrađena…
U muzičkoj sekciji je, inače, bilo entuzijasta koji
su se malo razumeli i u elektroniku, pa su nekako
„sklepavali” magnete za tako napravljene gitare.
U to vreme nije bilo ploča, već samo radio apara-
ta. Duško je imao jedan ogroman radio prijemnik
marke „Tesla” i momci su priključili sve tri gitare na
taj aparat, koji je imao funkciju pojačala. Bilo je to,
razume se, pravo mučenje, sve dok nisu nabavili
prave instrumente.
Prvu gitaru marke „Hefner” Duško je dobio iz
Amerike. Cena takve gitare je za naše prilike bila
astronomska, ali su se tada setili stričeva i ujaka koji
su živeli negde u inostranstvu. Duško je tako dobio
gitaru, a Ilija bubnjeve. Još jedna „Hefnerova” gitara
je kupljena kao i violin bas.
Na samom početku, nakon formiranja KRISTALA,
značajnu ulogu odigrali su Jovica i Đorđe Nazarčik,
sinovi poznatog vršačkog stolara.
■ Đorđe je tada pohađao Školu učenika u privredi,
a pomagao je ocu oko stolarije. Ovaj drugar je napravio
naše prve gitare, „daskare” kako smo ih zvali tada. To su
14
bile odlične kopije današnjih „Fender stratokastera”. Bilo
je neverovatno kako ih je dobro radio, počevši od obične
gole daske, pa do kompletne gitare. Te tri gitare koje je on
napravio donele su slavu Dušanu, Ćulibrku i meni. Bile
su to stvarno odlične gitare. Šteta što Nazarčik nije na-
stavio da pravi gitare, sigurno bi postao naš Leo Fender
– sećao se Kiridžija tih dana.
Sve do završetka srednje škole 1965., kada su
članovi KRISTALA otišli u Kragujevac na studije, gru-
pa je delovala u istom sastavu. U
sećanjima na taj period Duško
Stojisavljević kaže:
■ Jedan deo karijere Kristala
odvijao se u Kragujevcu, između
1965. i 1968. Tamo smo bili veoma
dobro primljeni jer smo, izgleda,
uspešno popunili prazninu nastalu
odlaskom grupe „Sedmorica mla-
dih” iz tog grada. Mi smo tada bili
jedini vokalno-instrumentalni sa-
stav koji je tada u Kragujevcu pra-
tio sve popularne pevače zabavne
muzike u Jugoslaviji, kao štu su bili
Ivanka Pavlović, Miki Jevremović ili
Dragan Stojnić, koji su gostovali u
ovom gradu.
Kiridžija objašnjava promene
u postavi KRISTALA:
■ Zbog činjenice da su Aca
Vujović i Marinel bili generacija
iza nas, bili smo prinuđeni da u
Kragujevcu izvršimo personalne
promene. Umesto Marinela, došao
je Slavko Narančić koji je već bio na
studijama u Beogradu, a angažovali
smo i još dvojicu Kragujevčana, klavijaturistu i duvača.
Za dve godine boravka u Kragujevcu imali smo dosta
uspeha u toj postavi.
U Vršcu je u to vreme bilo dosta orkestara, ali ne
rok sastava, koji su svirali u Domu JNA, Konkordiji,
Zanatskoj zadruzi, i drugim mestima u gradu. To su,
dakle, bili pravi profesionalci, ali nisu svirali rok mu-
ziku. Po povratku iz Kragujevca 1967. godine, Duško
i Kiridžija zatiču nekoliko sastava, uglavnom manjeg
značaja i kratkog veka. Organizovali
su razne manifestacije u Pozorištu,
a kao afirmisana grupa su preko
Kulturno prosvetne zajednice do-
sta nastupali. Svirali su često i na
proslavama, humanitarnim kon-
certima itd.
■ Mi smo u Pozorištu organi-
zovali kviz i muzička takmičenja
učenika vršačkih osnovnih i sred-
njih škola – priča Dule, što je bilo
vrlo popularno nekoliko sezona u
našem gradu. Svake nedelje pre-
podne, sala je bila prepuna a kroz
ta takmičenja prodefilovao je ve-
liki broj talentovanih devojčica i
dečaka.
■ U Kragujevcu se veoma oz-
biljno radilo. Puno smo svirali, imali
smo stalne angažmane i po nekoli-
ko puta nedeljno, čak i dnevno. Po
povratku u Vršac… hteli smo da na
taj način radimo i u svom gradu, pa
smo organizovali takmičenje pe-
vača amatera. Ipak, to u Vršcu nije
bilo baš toliko uspešno. Možda je
trebalo više vremena da prođe da ljudi ovde to prihva-
te!? – pitao se Kiridžija.
Dakle, nakon napuštanja KRISTALA, Nelu je počet-
kom 1965. napravio novi sastav – CRVENE RUŽE – sa
Miladinom Dimitrijevićem (ritam gitara), Branislavom
Branetom Popovićem (bas) i Aleksandrom Pavkovim
Batom Kaurmom (bubnjevi) kojima se ubrzo priklju-
čio pevač Tomislav Toma Dautović. Otprilike dve go-
dine kasnije nastale su PLAVE ZVEZDE – u kojima su,
pored njega, Miladina i Bate Kaurme, svirali još Rasim
Budaković Kima (solo gitara) i Slobodan Baća Narančić
(ritam gitara).
U jednom od svojih napisa nastalih 1967., na stvo-
rene nedoumice oko porekla KRISTALA, poznati vršač-
ki novinar Remus Avramesku kaže:
KRISTALI su osnovani 1962. godine u Vršcu. Tada su
svi bili sedamnaestogodišnjaci i svirali su u sali svoje ško-
le na igrankama i školskim priredbama. Trudili su se da
od sebe stvore dobre muzičare i interpretatore moder-
ne muzike za mlade. Završili su zajedno školu i zajedno
otišli u Kragujevac radi studija i da nastave sa sviranjem.
Kragujevac ih je izmenio utoliko što su primili i dva mla-
da Kragujevčana u sastav.
Vrednim radom KRISTALI su danas stekli opremu
koja vredi oko 4,5 miliona starih dinara.
Iako uglavnom sviraju u Kragujevcu, Vrščani ih dobro
poznaju i prate njihov napredak. Ovih dana KRISTALI su
bili u Vršcu i pitali smo ove mladiće iz „dva grada”šta bi u
ovom momentu najviše želeli. Rekli su: „Solistički koncert
u rodnom gradu – da vas podsetimo na sebe”.
Dakle, 1967. godine iz Kragujevca su se vratili samo
Duško i Kiridžija. Slavko je otišao u profesionalce i pre-
selio se u Beograd, a Kragujevčani su ostali u svom
gradu. U novu postavu KRISTALA nakon povratka u
Vršac, došao je umesto brata, Slobodan Baća Narančić
15
 (ritam gitara) a u ekipu je došao i Rasim Budaković
Kima (solo gitara); a kao vokalni solista ponovo je na-
stupao Aca Vujović. Tako podmlađena postava svira-
la je na igrankama, pre svega preko puta Radničkog
bioskopa, jer je Ekonomska škola u tom periodu bila
zatvorena za zabave takvog tipa – verovatno iz razloga
što u njoj samoj nije više bilo entuzijasta koji bi orga-
nizovali igranke – a setimo se, ta škola je ranije, u vre-
me početaka KRISTALA bila predvodnik u zabavnom
i kulturnom životu omladine Vršca.
Iz tog perioda datira i rađanje velike ljubavi iz-
među Duška Stojisavljevića i Ružice, koji su se upo-
znali na jednoj igranci, u sali preko puta Radničkog
bioskopa:
■ Pre nego što sam upoznala Duška nisam imala ni-
kakvih dodirnih tačaka sa rokenrolom. Stanovala sam
u Sterijinoj ulici i brat me je jednom prilikom odveo na
igranku preko puta Radničkog bioskopa. Svirali su Kristali
i meni se Duško odmah dopao, a izgleda da je ista stvar
bila i sa njim. Kao ljubav na prvi pogled… U toku pauze
našao je zamenu a meni prišao, prosto zgrabio i počeli
smo da igramo. To je bilo januara 1968. kada sam kao
učenica Medicinske škole bila na raspustu. Iako nisam
bila bog zna kako zagrejana za rokenrol, sviđali su mi se
Bitlsi… a upoznavši Duška i ja sam sve više saznavala o
toj muzici. Praktično sam to slušala sve dok Duško nije
umro, a posle znatno manje… Tokom šezdesetih devojke
su vrlo emotivno reagovale na pojavu muzičara, mada
to u Vršcu naravno nije bilo onih razmera kao u slučaju
opšte histerije za Bitlsima u Britaniji ili Americi.
Druga postava KRISTALA oformljena je 1967.
godine, po povratku iz Kragujevca. Dule (Gluvi) je
jedno vreme radio sa Tomom Dautovićem (vokal),
Rasimom Budakovićem Kimom (gitara), Aleksandrom
Pavkovim Batom Kaurmom (bubnjevi), a Slobodan
16
Baća Narančić je svirao ritam gitaru. Toma Dautović
je takođe bio u Kragujevcu, gde je nastupao sa tamoš-
njom grupom Senke. Povratkom Kiridžije iz Kragujevca,
sa Duletom, Acom Vujovićem, Kimom i Baćom kom-
pletirana je nova postava KRISTALA. Nelu je prethodno
izašao iz benda i osnovao CRVENE RUŽE. Sviralo se na
gitarijadama, igrankama i seoskim slavama, da bi na
prelomu iz ’60 – tih u ’70 – te otišli na more.
Baća je prethodno sa narodnjacima odlazio na tez-
ge po Dalmaciji, i bio prilično upoznat sa tamošnjom
situacijom. Predložio je vlasnici jednog hotela da an-
gažuje KRISTALE i poslao zvaničnu ponudu u kojoj je
naveo da grupa ima pevačicu, jer se tako lakše dobijao
angažman. KRISTALI su dobili posao u hotelu „Aurora”
u Živogošću kod Splita (mesec dana), a zatim je treba-
lo da se ugovori još tri meseca u Zeleniki. Posle četiri
dana došao je jedan menadžer da ih čuje. Posao je,
međutim, propao jer Ružica (u to vreme Duletova de-
vojka, kasnije supruga) koja je bila fiktivno prijavljena
kao pevačica, uopšte nije bila u toj kombinaciji.
Evo kako je Ružica doživela tu avanturu:
■ Otpevala sam nekoliko numera, koje su bile sni-
mljene na probi. Tražeći angažman na moru slali smo
te snimke, a ja sam bila rešena da pevam samo ako bu-
dem morala. Nekako nisam sebe videla u toj ulozi. Čak
sam jednom prilikom u Splitu glumila da sam se raz-
bolela samo da ne bih javno nastupala. Naučila sam
jedan broj pesama iz repertoara Kristala, ali na moju
sreću, nisam morala da ih javno pevam, jer me to zai-
sta nije privlačilo. Učila sam čak i da sviram bas gitaru.
Snimala sam emisije „Veče uz radio” Nikole Karaklajića i
posle skidala popularne pesme zajedno sa Duškom. Čak
i one na engleskom jeziku, iako je to bilo prilično naka-
radno i nevešto, jer nismo znali taj jezik. Ali, kako smo
skinuli tako smo i svirali. Na igrankama to ionako niko
nije primećivao. Duškova sestra koja je studirala engle- Kod Baće je, pak, na časove gitare dolazio Branko
ski je to posle pregledavala i, uglavnom krsteći se, go- Marović Kukuruz i upoznao ga sa Milanom Jančićem
vorila: „Kako te nije sramota da to pevaš!?” Pisala sam i Škrbom, koji je bio dosta mlađi, ali i izuzetno uporan
tekstove i dosta pomagala Dušku da ih oblikuje. On je, da ovlada bubnjevima. Krajem sedamdesetih (1977-
inače, dosta sarađivao sa Tomijem Soviljom i njegovim ’78.) Baća je svirao sa Milanom Nestorovim Čapom
Siluetama, ali i brojnim drugim muzičarima. Ja sam ga i Škrbom, a jedno vreme i sa Ivanom Kostićem i
u svemu podržavala i bila mu glavni oslonac. Emilom Bugarskim. (Učestvovao je 1993. u organi-
Duško je pored bavljenja muzikom kroz sviranje zaciji obeležavanja tridesetogodišnjice rokenrola u
i komponovanje, dosta organizovao koncerte grupa Vršcu u Konkordiji, iako na samoj manifestaciji nije
sa strane, kao i igranke u gradu i okolini. Jednostavno, nastupio.)
muzika je bila ceo njegov život. Nije lako u Vršcu or- Nova postava KRISTALA, sa Baćom i Kimom, op-
ganizovati rok svirke ni danas, a tokom šezdesetih to stala je otprilike 2-3 godine. U međuvremenu, Kiridžija
nije bilo nimalo jednostavna stvar, iako je društveni je otišao u vojsku, a Aca je preuzeo ulogu bubnjara,
ambijent bio sasvim drugačiji. jer je to iskustvo stekao prethodno svirajući u džez or-
■ Tada su se neki nastavnici i profesori angažovali kestru. Uostalom, karakteristično je da su, svirajući po
i na neki način usmeravali mlade. Posebno je bila zna- raznim seoskim slavama, često menjali instrumente i
čajna muzička sekcija Ekonomske škole koju je vodio uvek je bilo muzičara „u rezervi”, jer… trebalo je da i oni
profesor Krle (Krsta odigraju neku igru. Što se tiče autorskog rada, u prvo
Popov – prim. aut.). vreme su uglavnom svirali prepeve poznatih hitova iz
Organizovati igran- tog perioda, ali su u onoj prvoj postavi imali i jednu
ke bilo je pomalo i svoju kompoziciju. Nažalost, ona nije sačuvana, iako
riskantno, jer je če- je na neki način snimljena. Radilo se o instrumentalu.
sto dolazilo do nekih U kasnijem periodu, tokom sedamdesetih, Duško se
ekscesa, varnica koje potpuno posvetio komponovanju i pisanju tekstova.
je trebalo smirivati. Kiridžija mu je pravio neke aranžmane i pomagao u
Iako se za ceo period ostvarivanju tih ideja. Mnogo kasnije snimio je jedan
šezdesetih ne može album, a i nakon toga radio neke snimke. To je bio pe-
reći da ga je karakte- riod kada je radio u okviru grupe NOĆNI SERVIS.
risalo nasilje i poroci ■ Zvanično, Kristali su prestali da postoje 1971-’72.
koji su danas aktu- godine, iako smo i Duško i ja, jedini originalni članovi gru-
elni, bilo je povre- pe, bili u toj priči i dalje. Mi nismo odustajali od Kristala,
menih ekscesa kao ali ljudi oko nas i vreme učinili su svoje. Pre zvaničnog
posledice uzavrelih razlaza, upamćeni su naši nastupi u gradu – u Mesnoj
strasti i mladalačke zajednici Ljubljanska 3, koja je tada bila otvorena kao
sujete. novo mesto za svirke, a 1969-’70. i Dom JNA je započeo
17
 sa organizovanjem rok svirki. Do tada, to mesto je bio
pojam za sasvim određenu publiku sa strogim normama
oblačenja i ponašanja. Uopšte, osim tih svirki na omla-
dinu su veliki uticaj imali brojni muzički filmovi. Znam
da smo često gledali i po nekoliko puta jedan te isti film,
ne bi li skinuli neku hit numeru, i da bi je već sledećeg vi-
kenda uvrstili u svoj repertoar. Mi smo upravo po tome
bili i prepoznatljivi, jer smo svoj repertoar permanentno
osvežavali novim numerama. Verovatno je to i bio jedan
od razloga naše velike popularnosti u gradu. – rekao
nam je Kiridžija.
NOĆNI SERVIS
NOĆNI SERVIS je oformljen nakon izvesnog pe-
rioda zatišja nastalog nakon raspada KRISTALA. Ilija
Kiridžija se tokom sedamdesetih profesionalno ba-
vio muzikom sve do 1980., u okviru sastava Branka
Perišića iz Beograda.
18
Nadimci
U periodu s početka šezdesetih bio je običaj da
svako od nas dobije neki nadimak. Nema nekog po-
sebnog razloga što sam dobio nadimak Kiridžija, ako
nije zbog rimovanja. Dule (Gluvi) je nadimak dobio na
jednoj ekskurziji. Mislim da smo svratili u neku posla-
stičarnicu, napravili ceh i onda je nastao problem na-
plate. Obratili su se Dušku, a mi smo skrenuli pažnju
konobaru: „Pa zar ne znate da je on gluv?”
■ Mi smo tada svirali kao prateći sastav brojnim
pevačima na turnejama. Postojale su tzv. radničke tur-
neje, gde su se obilazila gradilišta širom tadašnje SFRJ,
i hiljadama radnika ulepšavao društveni život. U Vršcu
sam se obreo ponovo 1980. godine, a 1982. oformio
sam novu grupu sa kojom sam želeo da uradim nešto
više. Grupa se zvala Ekstra sa pevačicom Snežanom
Berić (Ekstra Nenom) koja je tada startovala sa nešto
zapaženijim uspehom. Zbog problema vezanih za pu-
tovanja na relaciji Vršac – Beograd bio sam primoran
da se povučem iz grupe.
To je bio prelomni trenutak, kada je
Kiridžija prednost dao porodici i prijate-
ljima u Vršcu. Tada se sa Duletom pono-
vo angažovao oko pravljenja pesama,
i sa Emilom Bugarskim, Branislavom
Lazinom Branom Santanom i
Momirom Momom Cvetkovićem osno-
vao NOĆNI SERVIS. O snimanju ploče
„Noćni servis” Dule kaže:
■ Pesme sa ovog albuma su još
Kristali svirali, a mi smo ih početkom 80
– ih snimali u studiju kod Brane i Mome –
koji su imali četvorkanalni „Tikov” (Teac)
magnetofon – kao neku vrstu ponude. Sa
tim snimcima smo otišli kod Saše Subote, beogradskog Kulom obeležavao 40 godišnjicu prve rok svirke,
džez muzičara i pijaniste, i praktično se dogovorili da u Ilija Grubić Kiridžija otišao je… ali ovaj put zauvek.
njegovom studiju ponovo snimimo kompletan mate- Preminuo je početkom 2003. ne dočekavši da vidi
rijal. On nam je našao i izdavača (Vojvodina koncert, nastupe vršačkih rokera svih generacija. Pridružio
Novi Sad – prim-aut.) i bio producent ploče. Ja sam se svom prijatelju Duletu Gluvom koji je preminuo
to zatim promovisao gostujući po beogradskim radio sredinom devedesetih. Milan Ćulibrk živi u Beogradu
stanicama, pre svega kod Marka Jankovića na Studiju i odavno je van muzike. Aca Vujović se, nakon krat-
B i kod Minimaksa u emisiji „Tup-tup”. Nažalost, mi se kog perioda tezgarenja po odlasku iz Kristala, 1971.
kao grupa nismo održali jer smo već bili u godinama odselio i danas živi u Nemačkoj, a Nelu od 1969. živi
kada to više nije išlo, ali je ta ploča urađena više kao u Americi i kao najaktivniji član originalne postave
suvenir i kao kruna jedne karijere, jednog uspešnog KRISTALA i dan danas svira. Nastupio je i na mani-
vršačkog sastava kakav su bili Kristali. festaciji obeležavanja 50 godina rokenrola, u bašti
Kulturnog centra.
Ploče
Van Vršca
Ujak iz Engleske mi je donosio singl ploče. Tako je do
Učestvovali smo 1966. na Zaječarskoj gitarijadi. U
mene 1962. stigao singl Bitlsa „Love Me Do” i verovatno
da sam ja u gradu prvi došao do jedne rokenrol ploče. jednom časopisu za mlade („Gong” – op. aut.) koji je u
– smatra Kiridžija. svakom novom broju objavljivao top listu najpopularnijih
jugoslovenskih sastava, mi smo se našli među prvih deset,
Dule je u to vreme bio zaposlen u „Hladnjači”. zajedno sa Crvenim Koraljima, Siluetama…
Finansirao je snimanje materijala u studiju Saše
Subote kao i objavljivanje albuma „Noćni servis” što
je, praktično, bilo prvo diskografsko izdanje jednog
vršačkog sastava. Njih dvojica su zajednički radili i
na projektu obeležavanja jubilarne godišnjice osni-
vanja KRISTALA, i uopšte rokenrola u gradu, 1983.
godine. Nakon toga Kiridžija je prestao da se aktivno
bavi muzikom, ali je i dalje na neki svoj način pratio
šta se dešava. Nažalost, u godini kada je grad pod
Kiridžijini uzori
Uzor mi je bio vršački bubnjar Stevan Kardoš Čivija,
koji je radio pedesetih godina, ali se nikada nije bavio
rokenrolom. Muzičko obrazovanje sam stekao završivši
nižu muzičku školu u Kragujevcu i neki, uslovno rečeno,
kurs za udaraljke.
19
 Duško Stojisavljević o muzičkim uticajima
Moji prvi uzori s početka šezdesetih godina bili
su Klif Ričard (Cliff Richard) i Šedouzi (The Shadows)
a kasnije i američki izvođači kao što su Elvis Prisli
(Elvis Presley), Čak Beri (Chuck Berry) i Litl Ričard
(Little Richard)… dakle, ta prva plejada rokera koji
su pokrenuli lavinu zvanu rokenrol. Međutim, na
mene su najveći uticaj imali Bitlsi (The Beatles) u
koje sam prosto bio zaljubljen. Bilo je, naravno, u
Vršcu sastava koji su više naginjali Stonsima (The
Rolling Stones) a tu pre svega mislim na Crvene
Ruže (grupu koju je osnovao bivši gitarista Kristala,
Marinel Srbu– op. aut.). Mi smo imali svoje navija-
če koji su nas podržavali, oni svoje, i tu je stvorena
jedna vrsta rivaliteta uporediva sa rivalitetom ta
dva engleska sastava ili njihovih beogradskih pan-
dana, grupa Siluete s jedne strane i Elipsa ili Zlatnih
dečaka s druge strane. U to vreme se u Vršcu zaista
dosta sviralo uživo, gotovo da nije bilo sale u gra-
du u kojoj se nije organizovala igranka.
U vreme najveće popularnosti Kristala, u beo-
gradskom listu „Duga” pojavljuje se reportaža Dušana
Savića koji kaže:
KRISTALI su ljubimci vršačke omladine i najpopular-
niji u gradu poznatom po dobrom vinu i grožđu. Svake
nedelje pet mladića ovog ansambla, svi rođeni iste go-
dine (1946), sviraju u prepunoj Sali Ekonomske škole. Za
svega nekoliko meseci oni su postali najpopularniji sta-
novnici našeg grada. KRISTALI su prvi put svirali na Dan
republike 1963. u okviru „Sterijinog pozorja” na prired-
bi „Mladi u novembru” i tom prilikom požnjeli ogroman
aplauz. Otada su ljubimci vršačke omladine, a pojava nji-
hovog imena na plakatu dovoljna je da napuni bilo koju
dvoranu u gradu. Sem melodija sa repertoara Šedouza,
20
Bitls itd., oni u svom repertoaru imaju i nekoliko narod-
nih melodija. Aranžmane za ove melodije pisao je Ilija
Grubić, koji je inače šef ovog ansambla. Ansambl ima i
svog kompozitora. To je Milan Ćulibrk, čija je kompozi-
cija „Ona ima zlatno srce” požnjela veliki uspeh među
vršačkom omladinom.
Najveća želja ovog mladog ritam ansambla je da do-
biju angažman na Jadranu i da sviraju u Domu Sindikata
u Beogradu, pored Lutalica, Crvenih koralja i Zlatnih
dečaka.
Ovo je prva reportaža o KRISTALIMA. Nadajmo se,
ne i poslednja.
Jedan od pančevačkih rokera iz tog vremena,
Milorad Bogdanović Pikili, je kao član grupe HASKI
povremeno dolazio u Vršac:
■ Sećam se perioda između 1965-’67. godine, kada
smo u nekoliko navrata svirali u Vršcu. Tada sam i upo-
znao KRISTALE. Oni su u to vreme bili neprikosnoveni bend
u Vršcu. Bili su izvanredni muzičari i veoma dobro uvež-
ban bend. Sećam se da smo posle jedne njihove svirke i
prenoćili kod njih. Naravno, to veče se igrao i poker. Ne
sećam se njihovog repertoara… Nisam siguran, ali mi-
slim da je 1967. ili ‘68. godine bila naša poslednja svirka
u Vršcu. Naime, umesto beogradskih Silueta, kojima su
momci iz KRISTALA zabranili da sviraju na Grožđebalu,
uz pretnju batinama, mi smo preuzeli taj rizik jer smo ra-
čunali da ćemo naići na razumevanje KRISTALA. Ne lezi
vraže, naša svirka se pretvorila u jednu tuču velikih raz-
mera. Da bismo se mi osigurali, poveli smo sve najveće
mangupe i šibadžije iz Pančeva. Unapred smo se pripre-
mili tako što smo silno granje pretvorili u oružje za tuču.
Nismo želeli nikakve incidente ali, po svemu sudeći, to
nije moglo da se izbegne. U toj tuči nije bilo pobednika.
Izgubila je jedino muzika. Sećam se vršačkih jakih mo-
maka, Cara i Sanjija…
CRVENE RUŽE I PLAVE ZVEZDE
■ Prvi susret sa rok svirkom imao sam sa Neluom
(Marinel Srbu) u sali Ekonomske škole prisećao se
Tomislav Dautović svojih prvih muzičkih iskustava.
Naime, jedan prijatelj mi je rekao da Nelu traži pevača,
pa sam otišao iz tog razloga da okušam sreću. Pored
mene, kandidat je bio i Bora Dakić (Bora Dlaka), sada
instruktor vožnje. Bori nešto nije išlo, a ja sam sa Neluom
pevušio neku pesmu Klifa Ričarda. On me je i pozvao da
dođem u Dom železničara gde su CRVENE RUŽE tada svi-
rale igranke. Probali smo na bini, zavesa od pliša je bila
navučena preko cele širine… Imao sam priličnu tremu,
a u jednom trenutku neko je razvukao zavesu i ja sam
mogao da vidim jedno stotinak ljudi kako se tiska ispred
podijuma. To je bilo u zimu 1965.
U postavi su bili Marinel Srbu (ex-KRISTALI, solo
gitara), Miladin Dimitrijević (ritam gitara), Branislav
Brane Popović (bas gitara), Aleksandar Pavkov Bata
Kaurma (bubnjevi) a Toma je pevao. U repertoaru su,
između ostalog, imali „Suzy Q” Stounsa (The Rolling
Stones) ali i druge njihove hitove iz tog vremena –
„Lady Jane”, „Heart Of Stone”… Skidali su se uglavnom
standardi, a autorski se nije radilo. Članovi RUŽA su se
tada dosta družili sa Siluetama iz Beograda i Crvenim
koraljima iz Zagreba. Osim Doma železničara svirali
su i u starom hotelu „Srbija” i, naravno, u okolnim me-
stima. Sastav je potrajao negde do jeseni 1966. kada
je Nelu otišao na fakultet u Kragujevac, baš kao i veći
deo članova KRISTALA. Sećajući se tih vremena, Nelu
priča o počecima rada sa novim kolegama u grupi
CRVENE RUŽE:
■ Ja sam učio Batu Kaurmu bubnjeve, korak po
korak, jer znao sam da sviram bubnjeve još iz rada sa
Kristalima. Takođe, učio sam i Braneta sviranju bas
gitare. Morao sam da mu pišem svaku pesmu, svaku
notu i svaku meru posebno. Imao je svesku i sve vreme
je čitao. To nam je bio najbrži način da se uvežbamo
kako bi što pre počeli da sviramo javno. Izgledalo je to
otprilike ovako: prvi deo – G4 Am2 D7(2) G4… drugi
deo – C2 G2 D7(2) G2… itd. i moj Brane je to odlično
shvatao. Za razliku od ove dvojice, jedino je Miladin
znao gitaru; pošto mu je otac, čika Rade, bio vrhunski
gitarista za narodnu muziku i dugo godina je svirao
u kafani. Kada smo se dobro uvežbali, svirali smo u
Domu železničara i u sali Sindikalne podružnice pre-
ko puta Radničkog bioskopa u Sterijinoj ulici. Pošto su
i Kristali još uvek postojali, organizovali smo veliki za-
jednički koncert u sali Radničkog bioskopa pod nazi-
vom „Dvoboj”. Leva strana sale bili su navijači Kristala
a desna Crvenih ruža, i s vremena na vreme grune leva
strana: KRISTALI… KRISTALI… a posle desna strana:
RUŽE… RUŽE… Koncert je protekao bez ikakvih inci-
denata. Svi smo, u stvari, uživali u muzici…
21
 Po razlazu CRVENIH RUŽA, Toma Dautović je
sa Neluom formirao PLAVE ZVEZDE. Angažovali su
kao gitaristu Kimu i kupili razglas uz pomoć mo-
maka iz Crvenih koralja. Osim pomenute dvojice, u
grupi su svirali još i Baća, Bata Kaurma i Miladin. U
jednom periodu, bubnjeve je svirao i Ferenc Rajda,
a orgulje Đorđe Nazarčik (već pominjani majstor za
gitare i zvučne kutije). Kima je bio pravi virtuoz na
gitari, i kasnije je u Austriji bio jedan od najplaćeni-
jih muzičara.
■ Gostovali smo i po okolnim mestima, a naš naj-
uspeliji koncert bio je u Jabuci, kod Pančeva. Koncert je
održan u novoizgrađenom bioskopu i sala je bila puna.
Publika je toliko bila oduševljena da su bacali šešire, šu-
bare i kape u vis. Na kraju, kada smo iznosili instrumente,
video sam da su iščupali oko tri reda stolica. Sećam se reči
22
tadašnjeg upravnika bioskopa: „Da mi niste više dolazi-
li!”… kaže Toma Dautović.
Verovatno najveći uspeh PLAVIH ZVEZDI bio je na-
stup na beogradskoj televiziji u okviru stalne emisije
„Ventilator”. Tada je nastupila i Senka Veletanlić, kasnije
zvezda jugoslovenske zabavne muzike.
■ Ova emisija je bila snimana na vršačkom aerodro-
mu, pentrali smo se na jedrilice dok je kamerman snimao.
Tada sam svirao jednu od mojih kompozicija pod nazi-
vom „Džungla”.
PLAVE ZVEZDE tokom 1967. sviraju u Domu žele-
zničara, i sećajući se jedne od tih večeri Nelu kaže:
■ Neko je provalio i ukrao mi gitaru i pojačalo.
Gitaru sam kupio od Krake koji je svirao u Siluetama,
a pojačalo je bilo „Meazzi” iz komisiona u Beogradu.
Ove sam instrumente platio jako skupo i obzirom da
mi je otac umro 1961., majka i ja smo
bili u priličnim finansijskim proble-
mima, tako da nisam odmah bio u
mogućnosti da kupim novu opremu.
Nakon osam meseci policija je pro-
našla lopova. Bio je to Pinter Kalman,
sin jednog vršačkog profesora, koji je
živeo u Novom Sadu a povremeno je
dolazio u Vršac. Ipak, bilo je jako čud-
no što su samo moji instrumenti nesta-
li. Nijedan kabl ili mikrofon tada nisu
nestali, pa i dan danas sumnjam da
su jedan ili čak i dvojica mojih kolega
bili umešani u tu krađu.
Razočaran krađom instrume-
nata, Nelu je odlučio da emigrira u
Ameriku. Oženio se 3. februara 1969. i
preko Italije konačno stigao u Njujork
2. oktobra 1969.
■ Prvi put otkada sam otišao,
Vršac sam posetio 1981. godine,
povodom 15-godišnjice mature u
Ekonomskoj školi, a nakon toga
1985. kada sam sa suprugom i
kćerkom došao na odmor. Od
tada nisam više dolazio u Vršac.
Ime PLAVE ZVEZDE poneo sam sa
sobom u Ameriku. Nakon što sam
stigao, formirao sam sastav i pod
tim imenom počeo da sviram svad-
be, krštenja i festivale, gostujući od
Kanade do Severne Karoline i Floride.
I sada imam svoju grupu koja nosi ime PLAVE ZVEZDE
VERSION 4. I dalje sam aktivan, ali više sviram folk i na-
rodnu rumunsku muziku. Koja je to ironija… dok sam
bio u Vršcu svirao sam pesme Bitlsa i Stonsa a ovde sada
trešte narodnjaci. Hvala Bogu, sada bar imam kolekci-
ju gitara, pojačala, razglasa i druge opreme, dakle sve
što ranije nisam imao u Vršcu.
Neka vrsta rivaliteta između Vrščana i Pančevaca
bila je tokom šezdesetih vrlo izražena, posebno
među muzičarima i muzičkim grupama dva grada.
Prisećajući se tog vremena, Nelu pominje jednu ka-
rakterističnu i ilustrativnu epizodu:
■ Jednog jutra, negde 1968. ceo Vršac je bio oblepljen
plakatama neke grupe iz Pančeva. Zvali su se Medenjaci.
Bilo je to oko tri nedelje pre Grožđebala. Ova proslava je
bila jedan od najjačih praznika u našem gradu, a to je bila
prilika da se lepo i zaradi. Mi smo tada svirali u bašti Doma
železničara, a Medenjaci u sali Mesne zajednice kod Male
crkve, nekoliko blokova dalje. Poseta je kod nas bila loša,
imali smo vrlo malo publike, dok je kod njih bilo prepuno.
Ovi Medenjaci su doveli stotinak svojih obožavalaca, a i
dosta Vrščana je otišlo da ih vidi. Mi smo cele godine čekali
Grožđebal, i bili smo jako razočarani činjenicom da nam
je neko sa strane preoteo publiku. Ne znam tačno šta se
dogodilo, ali Jovicu Nazarčika su Pančevci grozno pretu-
kli. Vest o tome se kao vatra proširila Vršcem i u roku od
možda pola sata skupio se dobar broj Vrščana koji su pro-
valili u salu kod Male crkve. To je bila neverovatna tuča!
Pančevci su se razbežali, čak su stigli i na naše srpsko gro-
blje gde su se skrivali cele noći, dok nisu uhvatili voz u ju-
tarnjim satima za Pančevo. Vest o toj tuči stigla je i do nas,
pa smo brzo i mi otišli tamo. Zaista nikad neću zaboraviti
taj prizor: Medenjaci su bili opremljeni u to vreme najsku-
pljim instrumentima: pojačalom „Vox AC 30”, „Dynacord”
ozvučenjem, „Ludwig” bubnjevima itd. Nakon tuče sve je
bilo uništeno; neko je nogom razbio zvučnike i veliki do-
boš, razglas je bio rastrgnut… Mene je duša zabolela, jer
ja nisam bio u mogućnosti ni da pomislim na takve instru-
mente. Vratili smo se nazad u Dom železničara i bili smo
prijatno iznenađeni, da su skoro svi gosti prešli na našu
igranku, tako da se naša bašta začas napunila. Prošli smo
bolje nego ikada…
PLAVE ZVEZDE su potrajale do januara 1967. go-
dine, a nakon toga je Toma prešao u kragujevačke
Senke. Oproštajna svirka PLAVIH ZVEZDA bila je u
Porti za Grožđebal 1967., a osim njih svirali su još i
KRISTALI i, kao specijalni gosti, grupa Senke. Sledeće
godine Toma je otišao u Belu Crkvu u vojsku, gde je
pevao sa lokalnom grupom Alasi. To je za njega bilo
poslednje takvo muzičko iskustvo. Posle je otišao u
Bosnu, a u Vršac se vratio tek 1982. na mesto inspek-
tora u SUP-u, gde je radio do penzionisanja 1999. go-
dine. Bata Kaurma se, poput Miladina i Kime preselio
u Beč gde i danas živi. Ferenc Rajda je već odavno
preminuo, a Brane Popović je godinama radio u be-
ogradskom „Vatrospremu” odakle je otišao u penziju,
a preminuo je tokom 2008. godine.
23
 CRNI DEČACI I RED STONES
Vokalno instrumentalni sastav CRNI DEČACI
osnovali su Nikola Čejić (bas gitara), Dragan Miljuš
(ritam gitara), Milorad Jovanov (solo gitara), Jovica
Nazarčik (bubnjevi) i Borislav Brankov (vokalni
solista).
■ Bilo je leto 1967. godine kada smo se sakupili u
školskom dvorištu ZIŠ-a u Vršcu. Tada smo završavali
razne zanate, ali i nas je plamen rokenrola zapalio kao i
mnoge druge mlade širom sveta – prisećao se Borislav
Brankov. Sastav u početku nije imao mogućnosti da
nabavi kvalitetnu opremu za održavanje igranki (u to
vreme se nisu održavali koncerti) pa smo bili prinuđeni
da sklopimo ugovor sa Savezom omladine iz Uljme, koji
je imao pojačala za razglas, i tako smo započeli muzič-
ku karijeru koja je trajala samo dve godine.
U tom periodu sastav je svirao na ingrankama,
prvenstveno u Uljmi, ali i na nekoliko atraktivnih
lokacija u Vršcu (Dom železničara, sala preko puta
Radničkog bioskopa, Mesna zajednica kod Male cr-
kve…). CRNI DEČACI su gostovali i u Velikom Središtu,
Hajdučici, Velikoj Gredi, Sečnju. Te igranke su orga-
nizovale omladinske organizacije povodom seoskih
slava i omladinskih manifestacija. Pored neizostavnog
plesa, prisutne su uveseljavali i pesmama Bitlsa (The
Beatles), Roling Stonsa (The Rollling Stones), Enimalsa
(The Animals) te pesmama domaćih sastava.
■ Melodije koje smo najbolje reprodukovali – na-
stavlja – bile su: „Lady Jane”, „Drive My Car”, „A Hard
Days Night”, „Michelle”, „Girl”, „Heart of Stone”, „Last
Time”, „Catch the Wind” i druge. U većini slučajeva su
to bile lagane pesme koje su odgovarale publici za slu-
šanje a i za ples, takozvani stiskavac, koji je u to vreme
bio veoma popularan.
24
Na prvoj vršačkoj Gitarijadi održanoj u jesen 1966.
u sali DTV „Partizan” u dvorištu škole „Vuk Karadžić”,
CRNI DEČACI su osvojili drugo mesto na takmičenju
pet vršačkih bendova, a par meseci kasnije svirali
su i na javnom snimanju emisije „Selo veselo” Radio
Beograda, održanom u domu JNA u Vršcu.
U toku svog postojanja bend je povremeno menjao
postavu, tako da su sa njima jedno vreme svirali i Rasim
Budaković Kima, solo gitara i Ferenc Rajda za bubnjevi-
ma. Posle pune dve godine svirke (četvrtkom, subotom i
nedeljom) sastav prestaje sa radom u originalnom sasta- GIMNAZIJALCI
vu. Neki članovi su nastavili da sviraju u drugim sastavi-
ma. Nikola Čejić i Milorad Jovanov su nastavili da sviraju Sastav su sredinom 1966. osnovali tadašnji učeni-
u sastavu RED STONES sa Kimom kao solo gitaristom i ci vršačke Gimnazije: Brana Tomić (solo gitara), inače
Miladinom Dimitrijevićem koji je pevao i svirao ritam gi- sin poznatog vršačkog fotografa, Jovan Bjelica (bas),
taru. Upravo zbog činjenice da su u grupi svirali ova dvo- Nikola Medaković (gitara), Duško Ananijev (bubnje-
jica kvalitetnih instrumentalista, nastupi RED STONES u vi) i Nebojša Božić (vokal). Ovaj bít sastav, za koji bi se
gradu i okolnim mestima bili su veoma posećeni. Njihov moglo reći da je funkcionisao kao „kućni” bend elitne
je repertoar bio baziran isključivo na domaćim i svetskim gradske obrazovne ustanove, u podrumu Gimnazije
hitovima, bez autorskih kompozicija. Grupa nažalost nije je održavao probe ali i stalne svirke subotom i pone-
duže potrajala. Krajem 1969. Čejić je otišao na odsluženje kad nedeljom. Na skromnoj opremi koju je činilo jed-
vojnog roka gde je svirao u vojničkom orkestru, a posle no „Iskra” pojačalo, solo gitara marke „Melodija” i još
je prestao da se time aktivno bavi. On danas živi u Vršcu i jedna „Hohner” gitara, ručno pravljeni bas i sklepani
radi u sopstvenoj metalostrugarskoj radnji. Dragan Miljuš bubnjevi, GIMNAZIJALCI su sa velikim entuzijazmom
radi u fabrici čokolada i bombona kao šef voznog parka, svirali obrade hitova tada popularnih rok sastava Bič
ali gitaru nije zaboravio i gotovo svakodnevno se priseća Bojs (Beach Boys), Trogs (Troggs), Roling Stouns (The
mladosti svirajući za svoju dušu. Milorad Jovanov je radio
kao automehaničar u auto školi u Vršcu, a preminuo je to-
kom devedesetih godina. Jovica Nazarčik je posle raspada
CRNIH DEČAKA bio na radu u Nemačkoj a danas živi sa
majkom u okolini Vršca. Borivoje Brankov je nakon vojske
otišao na rad u Nemačku i tako prestao da se bavi muzi-
kom, izuzev na privatnim sedeljkama sa prijateljima. Posle
povratka iz Nemačke radio je u „Jedinstvu”, „Iskri”, „Janku
Lisjaku”, Pošti i „Hemomedu” da bi se konačno skrasio u
zlatarskoj radnji „Bobi” kao suvlasnik i majstor za doradu
i popravku nakita. Miladin se preselio u Beč krajem ‘69.
godine, a ubrzo, već naredne godine, pridružio mu se i
Kima. Obojica su radili u istoj firmi do 1973., a zatim, vo-
đeni ljubavlju prema muzici, odlučuju da se njome pro-
fesionalno bave. To je potrajalo sve do 1985. kada su se
ponovo zaposlili, a sviranje su sveli na vikende, kada su
sa jednim Austrijancem nastupali po klubovima jugoslo-
venskih iseljenika. Danas se ni jedan ni drugi više ne bave
aktivnim sviranjem.
25
 Rolling Stones), Serčers (Searchers) i Mankis (Monkeys).
Grupa je svirala i na gitarijadi koja u jesen 1966. održa-
na u sali DTV „Partizan” zajedno sa PLAVIM ZVEZDAMA
i CRNIM DEČACIMA i još dva lokalna sastava. Redovne
svirke GIMNAZIJALACA održavale su se sve do leta na-
redne godine, da bi se tokom jeseni značajno prore-
dile (u tom periodu imali su i jedno uspešno učešće
na gitarijadi u Banatskom Karlovcu) do konačnog ra-
zlaza sredinom 1968. godine, kada su članovi benda
završili III godinu Gimnazije.
Brana Tomić je doktor biologije, jedno vreme je bio
u Sarajevu a danas živi u Švedskoj. Nikola Medaković
je dugi niz godina radio kao sudija a danas se bavi
advokaturom. Jovan Bjelica i Dušan Ananijev su pre-
minuli, a Nebojša Božić je poznati vršački zubar koga
rokerski duh još uvek nije napustio.
VIS PLAMTEĆE ZVEZDE
Početkom 1964. u okviru Poljoprivredne škole u
Vršcu formiran je VIS PLAMTEĆE ZVEZDE u sastavu:
Dragan Popov Gusan (solo gitara), Aleksandar Saša
Gligorijević (ritam gitara), Rade Jovović Jokle (bas
i ritam gitara) i Radenko Simić Pupavac (bubnje-
vi). Bend je svirao isključivo instrumentalnu muziku
Šedouza (Shadows), Klifa Ričarda (Cliff Richard), Bitlsa
(The Beatles), Fets Domina (Fats Domino), Sem d’ Šem
end Faraos (Sam The Sham & Pharaohs), Riki Nelzona
(Ricky Nelson) ali i domaćih bít sastava: Crvenih kora-
lja, Elipsi, Silueta, Zlatnih dečaka, Robota… Obavezan
deo repertoara činili su i hitovi sa pesme Evrovizije i fe-
stivala San Remo. Sastav je svirao uglavnom na igran-
kama u školi i na gostovanjima van Vršca – u Kovinu,
Kikindi, Zrenjaninu, Ilandži, Lokvama, Dobrici, Velikom
Središtu, Straži, Velikoj Gredi…
26
Saša Gligorijević se seća tog vremena:
■ Sviranje gitare sam počeo tokom 1963. godine kao
učenik srednje Poljoprivredne škole. Početne osnove teh-
nike sviranja gitare naučio sam od Miloša Nikolića, koji
je tada svirao ritam gitaru u školskom orkestru zajedno
sa Svetom Stanišićem (harmonika) i Jovicom Stanojevim
(bubnjevi). Sa drugarima iz škole osnovao sam PLAMTEĆE
ZVEZDE sa namerom da sviramo aktuelne hitove tog vre-
mena. Gitare na kojima sam tada svirao bile su sa doda-
tim magnetima marki „Glazbala” Zagreb i češkim „Forts”.
Pojačala su bila od 15W i 50W ručne izrade i „Elektron”
od 25W fabričke proizvodnje. U jednom periodu, tokom
1965. godine, KUD „Žarko Zrenjanin” je formirao orke-
star, tj. sekciju zabavne muzike za igru, čiji su članovi bili
Laslo Onodi (harmonika), Jon Mohan (iz Lokava, solo
gitara), Ištvan Seleši (bas gitara), a ja sam svirao ritam
gitaru. Orkestru smo dali ime ANTAGONISTI. Veliku popu-
larnost ovaj orkestar je imao u Učiteljskoj školi, a igran-
ke smo svirali uglavnom u sali KUD „Žarko Zrenjanin”,
mada je bilo i par nastupa po firmama za doček Nove
godine. Orkestar je prestao sa radom zbog nereda koje
su pravili neki loši momci i odluke uprave društva da se
ukine zabavni orkestar.
Nakon ovog perioda koji je potrajao oko go-
dinu dana, Saša Gligorijević je nastavio da svira u
PLAMTEĆIM ZVEZDAMA u zavisnosti od potrebe, solo,
ritam i bas gitaru. U grupi je povremeno dolazilo do
personalnih promena pa su jedno vreme solo gita-
ru svirali Jovan Todor i Marcel Doban, učenici vršač-
ke Gimnazije a bubnjeve Bora Marović, inače učenik
Poljoprivredne škole. Zapažene i dobro posećene
igranke imali su u Velikom Središtu, gde su svirali u
dvorcu u seoskom parku. Tu su imali i poslednji na-
stup, jer su članovi benda otišli na studije u Beograd,
Novi Sad i Čačak. Saša Gligorijević je krajem septembra
1966. otišao u vojsku i tamo je svirao u vojnom orke- razni drugi muzičari, a odlaskom Sakija Kulišića u Novi
stru u Domu ratnog vazduhoplovstva u Zemunu. Po Sad, tadašnjoj postavi se priključio Mile Vuletić. Kulišić
povratku, početkom 1968. godine, priključuje se or- je kasnije postao operski pevač i član hora Opere SNP-a,
kestru BEPSS koji je svirao uglavnom instrumentalnu da bi 1976. postao solista RTS i RTV. Iste godine na-
zabavnu muziku za igru. Do kraja maja te godine svirali stupio je na zabavno-muzičkom festivalu „Omladina”
su u Domu JNA, a tokom čitavog leta u bašti kafane u u Subotici i osvojio III nagradu, a sledeće godine na
gradskom parku. Ove, veoma posećene igranke po- istom festivalu ušao je u finale. Kasnije se potpuno
činjale su u 19h, a završavalo se u ponoć sentišom uz posvetio starogradskoj i narodnoj muzici, mada je na
obavezan poziv „dame biraju”… Članovi ovog benda svom repertoaru imao veliki broj zabavnih pesama.
bili su: Sveta Stanišić (harmonika, klavir), Perica Nikolić Na festivalima starogradske pesme osvajao je nekoli-
(orgulje), Boba Bradaš (saksofon), Eči (električni kon- ko nagrada, a snimio je i jedan CD. Danas radi kao sa-
trabas), Boris Nastovski (bubnjevi) i Aleksandar Saša vetnik prodaje. Njegova deca, Želimir i Višnja takođe
Gligorijević (ritam gitara). su se opredelili za bavljenje muzikom, snimili su kao
Saša Gligorijević je još uvek muzički aktivan, i danas tinejdžeri par zajedničkih ploča, a danas imaju odvo-
povremeno svira evergrin hitove u Planinarskom domu jene ali uspešne karijere u zemlji i inostranstvu.
sa Draganom Jovanovićem (harmonika) i Radetom
Radovanovićem (gitara). Od instrumenata ima aku-
stičnu gitaru marke „Yamaha”, električnu gitaru, kopiju
„Fender Stratocaster” i gitarsko pojačalo od 20W. Od
muzičara koji su prošli kroz PLAMTEĆE ZVEZDE, Rade
Jovović, Sveta Stanišić i Dragan Popov su nažalost
pokojni, a osim Gligorijevića, ostali su relativno brzo
prestali da se bave muzikom.
***
U jednom kraćem periodu kasnih šezdesetih, u
gradu je funkcionisala i grupa STALAKTITI koju su či-
nili braća Jovica i Đorđe Nazarčik, Nikola Čejić, Bora
Brankov i Pura. Dakle, muzičari koji su često menjali
postave, a svakoj novoj kombinaciji davali su i novo
ime. Jedan od takvih bio je i sastav neobičnog ime-
na – KUKURUZOVI. Grupu su osnovali gitaristi i braća
Branko i Dragomir Baća Marović, zajedno sa Vitom
Kovačevićem koji je svirao gitaru, bubnjarom Zoranom
Zozijem Mijalkovićem i pevačem Slobodanom
Sakijem Kulišićem. Kasnije su kroz grupu prolazili i
27
 DEO DRUGI:
ZBOGOM ŠEZDESETE
Na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete, sa
slabljenjem pozicije predvodnika vršačkih rokera,
KRISTALI su svoje mesto nekako tiho i neupadljivo
ali ipak nepovratno prepustili novim snagama. Kao
vesnici proleća, nicali su sastavi čija se filozofija zna-
čajno razlikovala u odnosu na bít grupe prethodne
dekade. Sve veća popularnost bendova klasičnog
roka, hard roka i psihodelije uslovila je da se i u gra-
du pod Kulom zasvira drugačiji zvuk. Pojavili su se
novi rok entuzijasti, okupljeni pre svega oko DEČAKA
SUNCA. Grupu su činili Branko Marović (ritam gitara,
ex-Crveni đavoli, Anđeli, Kukuruzovi), njegov brat
Dragomir, zvani Baća (bas), Laza Nefir (solo gitara),
Zoran Zozi Mijalković (bubnjevi) i Mile Vuletić (vo-
kal), uz česte personalne promene (kroz grupu su,
između ostalih, prodefilovali i Vita Kovačević, Zlatko
Kapetanović, Ivica Lilin, Gaša Pavlović i sveprisutni
Milan Jančić Škrba). Momci su svirali po mesnim za-
jednicama (blokovima) u gradu i okolini, da bi se, za-
tim, rasformiranjem ove grupe i prelaskom pevača
Mileta Vuletića u okrilje tadašnjeg Doma JNA, zače-
la grupa ZUM. Paradoksalno, ovaj sastav je nastao
u okruženju koje sa rokenrolom nije imalo nikakve
28
veze, već je bio elitno mesto za izlaske, u kome su
važili strogi kodeksi oblačenja i ponašanja. Od or-
kestra za zabave, Milan Nestorov Čapa i Ivan Kalnak
(gitare), Mile Vuletić Šef (vokal), Dušan Popović Pop
i Miodrag Mića Kanački (bubnjevi), Branko Marović
Kukuruz (bas) te Lambert Jovičević (klavijature),
uvodeći u svoj repertoar rok standarde tadašnje
države ali i svetskih vedeta, postaju rokenrol dru-
žina koja je sistem počela da razara iznutra. ZUM
je delovao do 1975. kada su Čapa i Pop pojačani
Ivanom Kostićem (bubnjevi) i Gorkijem Nikolićem
(bas) osnovali BLUES BAND. Grupa PLAMEN nastala
je praktično okupljanjem bivših članova ANĐELA i
DEČAKA SUNCA u leto 1973., a nastupala je u većoj
meri po okolnim selima. Sedamdesete su, nakon de-
kade prilično „ogrezle” u pop i festivalskim vodama,
donele i neka druga strujanja koja su korespondi-
rala sa kretanjima na svetskoj muzičkoj sceni. Pre
svega i u velikoj meri pod uticajima velikih zvezda
klasičnog roka, Vršac je iznedrio bendove kao što
je, recimo, EL MAYO izvanrednog gitariste Milana
Vukosavljevića Vuka, u kome su svirali i bubnjar
Milan Jančić Škrba i basista Emil Bugarski. Njihov
29
 svirački repertoar činile su numere „manje zaslađe-
nih” bendova klasičnog roka i psihodelije, a nesum-
njivo sviračko umeće garantovalo im je tokom prve
polovine sedamdesetih uglavnom najviše pozicije
na gitarijadama koje su organizovane u gradu u to
vreme. Glavni stožeri grupe TOWER bili su Branislav
Lazin (mnogim generacijama poznatiji kao Brana
Santana) i Vasilj Milović Vale, a pored njih dvojice
u postavi su bili Vojkan Radeka i Goran Džeberan
Džebi. U tom sastavu, koji je praktično proistekao
iz gimnazijskog benda TNT, svirali su tokom 1977. i
1978. po školama, mesnim zajednicama i okolnim
selima, uz trijumfalan oproštajni koncert na glavnom
gradskom trgu. U to vreme je sa radom počela i gru-
pa NEUTRON i od tada, praktično, među članovima
ova dva vršačka sastava nastaje veliki rivalitet. Prva
postava NEUTRONA delovala je u sastavu: Blagoje
Cole Stajić (gitara), Pera Stajić (bas), Ivan Kostić (kla-
vijature), Dragan Jančić Škrba (bubnjevi) i Dragan
Stojković Stole (vokal). Stole je pre ovog angažmana
tezgario sa legendarnim vršačkim bubnjarom Mićom
Kanačkim, koji ga je i upoznao sa braćom Stajić, i
koji je u NEUTRONU jedno vreme svirao bubnjeve.
Grupa je potom svoju muzičku reputaciju sticala na
svirkama u Domu omladine, amfiteatru Gimnazije
i po okolnim selima. U toj postavi NEUTRON je na-
stupao na Zaječarskoj gitarijadi. Svirajući prilično
nekomercijalnu vrstu muzike, sa uticajima simfo i
prog roka, nisu bili u konkurenciji za prvo mesto, ali
su na osnovu sviračkog umeća možda mogli zabe-
ležiti više od 4. mesta. Uz snimanje dve numere za
potrebe Radio Novog Sada, taj nastup im je 1979.
otvorio vrata Omladinskog festivala u Subotici. Sve
veće interesovanje za džez rok uticalo je i na pro-
menu pevača, a izbor je pao na Slobodana Pavlova
30
Čoleta, koji je prethodno pevao u izbištanskom hard
rok bendu TRUDNA VAŠKA. Iako su imali značajan
autorski i svirački potencijal i solidnu reputaciju van
Vršca, NEUTRONCI su klasičan primer nerealizovanih
ambicija koje tokom dve decenije postojanja nisu
rezultirale objavljivanjem diskografskog izdanja.
Ali, ako ništa drugo, NEUTRON je za razliku od ve-
ćine sastava koji su tokom sedamdesetih prednost
davali „tezgama u ataru”, pokušao ozbiljniji proboj
van granica vršačke opštine.
CRVENI ĐAVOLI I DEČACI SUNCA
Branko Marović navodi svoja sećanja vezana za
početke bavljenja rokenrolom:
■ Kod Male crkve sam prolazio tako jednog dana,
neko je tamo vežbao… Nisam ni ulazio, a ta muzika
je dopirala kroz otvorene prozore. Neko je vežbao solo
partiture Šedouza. Zastao sam i slušao taj kosmički
zvuk… Bilo je to nešto lepo, nešto što je ulazilo pravo u
dušu… U to vreme sam kao učenik srednje škole dobio
na poklon gitaru, a u Beogradu sam
kupio neku literaturu i sam vežbao
kako bih njome ovladao. Prvo sam
zapravo naučio da sviram himnu
Evrovizije. Kada sam okupio ekipu
istomišljenika, prvu svirku sam imao
u trpezariji Ženskog Internata koji je
u to vreme postojao pored Katoličke
crkve, negde na mestu današnjeg
Doma penzionera. Zatim je usledi-
la svirka u sali MZ u ulici Vojvode
Knićanina, a prva tezga na kojoj
smo svirali za pare praktično je bila
1. maja 1967. u Velikom Središtu.
Jedna od prvih svirki bila nam je ta-
kođe ona u dvorištu kuće novinara
Ivana Babića u Kordunskoj. Sećam
se dobro opreme koju smo koristili:
„Slobodinog” pojačala od čitavih 25
vati, „Iskrinog” pojačala od 35 vati
kao i radija u koji smo uključivali gi-
tare. Gitare su bile pravljene, a bas je
zapravo bila obična gitara, samo su se svirale gornje če-
tiri žice. Prvi mikrofon koji smo koristili je bio magneto-
fonski mikrofon. Bilo je zaista puno tehničkih problema
sa takvom opremom, stalno je nešto prekidalo, stalno
se nešto kvarilo… ali je naš entuzijazam bio zaista ogro-
man. Prva prava bas gitara crvene boje koju sam kupio
bila je marke „Melodija Mengeš”, a posle sam kupio bas
italijanske firme „Eko” sa plastičnim žicama. Za kupovinu
instrumenata zarađivao sam svirajući igranke, ali i rade-
ći u Vinogradima i Pivari. Kasnije sam nabavio pojača-
lo „Meaci”, a negde 1971. imao sam kompletnu opremu
za ceo bend, a takođe i disko opremu koju sam koristio
u prvim diskotekama u gradu, „Lovcu” i nešto kasnije u
„Rupi”, Doma omladine.
Grupa se zvala CRVENI ĐAVOLI a u njoj su od
1966., sa manjim ili većim prekidima, osim Branka (ri-
tam gitara) svirali i njegov brat Dragomir zvani Baća
(bas), Laza Nefir (solo gitara) i Zoran Zozi Mijalković
(bubnjevi), a za svirku u Velikom Središtu u leto 1967.
angažovan je kao pevač tada učenik 7. razreda, Mile
Vuletić. Svirali su Bitlse, Stonse, Bi Džize, nanovije hi-
tove sa Radio Luksemburga i domaćih festivala.
Svoju priču o počecima bavljenja muzikom Mile
Vuletić povezuje sa prijateljstvom koje datira još iz
školske klupe:
■ Prvi bend sam imao na raspustu, po završetku
7. razreda sa školskim drugom koji je sedeo iza mene.
Bio je to Dragan Jančić
Škrba, kasnije zapaženi
bubnjar u raznim sasta-
vima, Škrba je hteo da
mi pokaže jednog straš-
nog tipa koji svira gitaru i
zna stvari Crvenih koralja,
Silueta, Elipsa… i odveo
me je kod svog komšije
Branka Marovića, koji je
kasnije dobio nadimak
31
 Kukuruz. On je već imao bend, jer je bio četiri godine
stariji od nas dvojice (1949. godište), a grupa se zvala
CRVENI ĐAVOLI i u to vreme nije imala solo pevača. Ja
sam oduvek dobro pevao; još od 4. razreda osnovne ško-
le i kasnije kao horski solista. Rođen sam, izgleda, sa ap-
solutnim sluhom i prirodnim talentom da ono što čujem
umem i da reprodukujem.
Grupa su u tom trenutku činili Branko Marović (ri-
tam gitara i vokal), njegov brat Dragomir zvani Baća
(bas), Laza Nefir (solo gitara) i Zoran Zozi Mijalković
(bubnjevi).
■ Probali smo zajedno, i sećam se mikrofona koji
je izgleda bio od nekog magnetofona, četvrtast kao za
snimanje sednica. Imali smo jedno pravljeno pojačalo
od 35W na koje su svi bili priključeni, ali nama to tada
nije smetalo, i sa velikim entuzijazmom smo skidali pe-
sme popularnih pevača i grupa. One malo brže i žešće
pesme iz repertoara naše zajedničke grupe interpretirao
je Branko sa svojom mešavinom hrvatsko-srpsko-engle-
skog jezika, a meni su više ležale balade. Prvu svirku imali
smo u Velikom Središtu negde jula, avgusta… i Branko
je kao stariji došao kod mog oca da pita da me pusti da
idem s njima na nastup. Sećam se te svirke, pa i situacije
neposredno pred nastup kada smo se u parku kod crkve
preslišavali, a ptica nam se pokakila na papir na kome
je bio ispisan repertoar. Posle smo to hiljadu puta pre-
pričavali – kao posrećilo nam se… Zaista, svirka je od-
lično prošla, a i publika je bila zadovoljna… Puno smo
slušali popularne grupe tog vremena i redovno poseći-
vali sve igranke u gradu, naročito kada su svirali Kristali.
Stali bi na neko dobro mesto i onda se trudili da skine-
mo akorde pesama.
O Kukuruzovima
■ U vreme kada smo mi sticali svoja prva muzička
iskustva, snimljen je bio film „Rat i mir” a ja sam, sticajem
32
okolnosti imao sašivenu za nastupe uniformu kao ge-
neral Kutuzov. I tako su me prozvali, umesto Kutuzov
Kukuruzov. Bilo je nekih manjih svirki gde nismo svirali
u punom sastavu, a te neformalne postave funkcionisale
su pod imenom Kukuruzovi.
CRVENI ĐAVOLI postaju DEČACI SUNCA
U jednom trenutku iz grupe je otišao Laza Nefir
a došao je Vita Kovačević (kasnije zlatar), koji je sjaj-
no svirao gitaru. Znao je besprekorno da skine sve što
je trebalo, ali nije dugo ostao u bendu. Zatim su se tu
priključivali i drugi ljudi. Kroz grupu su prošli Zlatko
Kapetanović, Ivica Lilin i basista Gaša Pavlović; Škrba
je bio bubnjar, i to je bio bend koji je KRISTALIMA uzeo
deo publike na igrankama u ZIŠ-u (danas Osnovna
škola „Olga Petrov”) preko puta katedrale. Repertoar
su ravnopravno činili domaći šlageri i strane popular-
ne melodije festivalskog tipa. Momci su pomno pra-
tili šta se dešava, i već za prvu narednu igranku imali
skinutu stvar. Igranke su se tada održavale subotom
i nedeljom.
■ Sećam se da smo jedne godine pobedničku nume-
ru sa Splitskog festivala, koja je bila izvedena u subotu
mi svirali već sutradan, u nedelju. Pesma se zvala „Kud
plovi ovaj brod” i bilo je to pravo oduševljenje za publi-
ku. – kaže nam Mile Vuletić.
Da ne bude zabune, grupa se zvala DEČACI SUNCA,
i direktno je proistekla iz CRVENIH ĐAVOLA.
■ Zlatko Kapetanović i ja smo pevali, često u dva
glasa – objašnjava. Ivica Lilin je svirao solo gitaru,
Gaša bas, a Škrba bubnjeve. Tih kasnih ’60-tih mi
smo kao DEČACI SUNCA postali glavni konkuren-
ti i rivali KRISTALIMA, mada je njima u to vreme već
prošao zenit; iako su i dalje bili tehnički najopremlje-
niji a repertoarski najpotpunjii… U to vreme svirke
su se održavale i u MZ u Ljubljanskoj 52 („Blok”) i u
MZ Ljubljanska 3. Takođe, i u ulici Laze Nančića (kod
„Talijana”), u MZ Živa Jovanović kod Male crkve, pa
možda i u ulici Vojvode Knićanina, preko puta neka-
dašnjeg „Otpada”…
Mile je pre penzionisanja dugi niz godina radio
u banci i još uvek je povremeno muzički aktivan, a
učestvovao je na svim manifestacijama obeležava-
nja jubileja rokenrola u gradu od 1998. do danas.
Branko Marović je prestao da se bavi muzikom, a
poslednjih dvadesetak godina živi u Rusiji i vodi
privatni biznis. Niko ni od preostalih muzičara odav-
no nije u rokenrol ili uopšte muzičkim vodama: Vita
Kovačević je zlatar, Zozi Mijalković i Lazar Nefir su
u penziji, Zlatko Kapetanović je preminuo, a Gaša
Pavlović je završio Likovnu akademiju u Rumuniji,
gde je i živeo jedno vreme. Ivica Lilin je pre penzio-
nisanja godinama bio zaposlen u Hemofarmu a pa-
ralelno je svirao u KUD „Žarko Zrenjanin” i raznim
tamburaškim orkestrima, i godinama je bio jedan
od najboljih primaša u Vršcu.
ZUM
U periodu između 1971. i 1975. Mile Vuletić je ra-
dio u grupi ZUM, koja se oslanjala dobrim delom i na
nešto žešćem repertoaru i kompleksnim melodijama,
recimo, Kornelija Kovača. Bilo je doista problematično
skinuti ovako komplikovane numere, kada se zna da
su mladi muzičari u to vreme bili muzički nepismeni i
nisu vladali notama. Ali, presudan je bio Miletov osećaj
za harmonije, tako da je i to zvučalo kako treba.
■ Grupa ZUM je nastala u vreme kada nisam imao
stalnu grupu, ali sam dosta sarađivao sa vojskom i pe-
vao na kvizovima u Beogradskoj armijskoj oblasti, pod
nazivom „Mladost u pesmi, reči i veštini”. Tom prilikom
su me pratili razni orkestri, uključujući i reprezentativni
orkestar Doma garde. Veliku zaslugu za taj angažman
imao je ondašnji načelnik vršačkog Doma JNA, Vasko
Rizovski. U toku kompletiranja orkestra, koji je trebao
da nastupa na određenim proslavama, oformljena je
postava u kojoj su polovinu činili vojnici a ostatak civili.
Osim mene koji sam bio zadužen za pevanje, orkestru se
priključio Milan Nestorov Čapa na solo gitari i Dušan
Popović Pop za bubnjevima. Kada je ta klasa vojnika
otišla, nama su se priključili Branko Marović i Lambert
33
 Jovičević koji je svirao „Hohner” klavijature. To je bila
prva postava grupe ZUM. Kada je Pop otišao u vojsku, na
njegovo mesto je došao Miodrag Mića Kanački. Tako je
bilo sve do 1975. Tada je Dom JNA bio zatvoren na oko
dve godine zbog renoviranja. U postavu grupe Zum po-
vremeno je ulazio na mesto basiste Ivan Kalnak, koji je
naročito dobro poznavao repertoar YU grupe i Bijelog
Dugmeta sa prvih albuma.
Milan Nestorov Čapa svedoči:
■ Prvu svirku imao sam 1968. u Pavlišu, u sali bi-
oskopa. Sviralo se na pojačalima pravljenim od radio
34
prijemnika… Tada sam još bio osnovac, išao sam u osmi
razred, ali pamtim prve rok svirke još 1963. u MZ kod Male
crkve… a to je bilo vreme pre nego što su Bitlsi postali
slavni. Gledao sam Kimu (Rasima Budakovića) i on je bio
prosto fantastičan. Sasvim je sigurno da je on značajno
uticao da zavolim gitaru. Tada rok kao termin još nije ni
postojao, već su se te grupe nazivale bít sastavima. Ja sam
slušao Elvisa (Elvis Presley), Karla Perkinsa (Carl Perkins),
Fets Domina (Fats Domino)… ali kada sam čuo Bitlse…
pao sam u nesvest! Družio sam se sa starijim tipovima koji
su na žurkama vrteli tu neku novu muziku… Prvu gitaru
sam dobio negde 1963-’64., jednu polovnu gitaru koja je koliko je pušteno u prodaju… Bilo je i lepših i ružnijih tre-
ustvari trebalo da završi na đubrištu. Gledao sam Kristale, nutaka. Ubacili smo u repertoar ceo prvi album Bijelog
ali i neke beogradske sastave koji su svirali u sali preko Dugmeta, kao i YU grupe. E, tu je dolazio Ivan Kalnak koji
puta bioskopa. I ja sam tamo kasnije svirao sa Kimom i je ulazio u postavu samo kada je trebalo svirati reperto-
Škrbom. Ustvari, prvo sam pevao i bolje su mi išle stvari ar YU grupe. To je jako dobro radio!
na engleskom. U to vreme je u postavu došao Mile Šef, Grupa je potrajala do juna 1975. godine. Čapa i
i on je bio zadužen za domaći repertoar. U bendu je bio Lambert su otišli na studije, a Mile je 1. avgusta po-
i Laza Nefir, i to je bila preteča grupe ZUM… Godina je čeo da radi u banci. Okupljali su se samo povreme-
bila 1971-’72. i mi smo počeli da sviramo Cepeline (Led no, da bi svirali na nekim seoskim slavama, što Miletu
Zeppelin), Parple (Deep Purple)… Zubenko je, sećam se, nije odgovaralo; pa se distancirao od takvih akcija
doneo prvu ploču Cepelina u Vršac… Ova grupa je sama sve do 1980. godine kada je trebalo sklopiti orkestar
od sebe prestala da postoji. sa Harisom Džinovićem, koji je tada služio vojsku u
Čapin teča je bio načelnik Doma JNA, i mladi mu- Vršcu. Pet godina kasnije, Vuletić nastupa sa Stajićima
zičar se tu muvao i pomalo svirao. Tamo je redovno u tada otvorenoj bašti Kulturnog centra, čiji je direktor
svirao vojnički orkestar, i u jednom trenutku u njemu tada bio Pera Strajin. To je bila prava živa svirka, a osim
je bubnjeve svirao Dušan Popović Pop, a Čapa je po- njih dvojice, bubnjeve je svirao Branislav Džeberan
vremeno svirao gitaru. Zatim je došao Mile Vuletić Šef Džebi a Ivan Kostić klavijature. Sve je to trajalo jedno
da bi pevao domaće stva-
ri, pa onda Branko Marović
Kukuruz, jer je imao svo-
je pojačalo VOX AC 30.
Postava je kompletirana
pred Novu godinu 1972-
73. dolaskom klavijaturiste
Lamberta Jovičevića. Pop je
otišao u vojsku, a na njego-
vo mesto je došao Miodrag
Mića Kanački, i to je bila po-
stava grupe ZUM koja je po-
trajala do 1975. godine.
■ Svirali smo u Domu
JNA i zarađivali od proda-
tih ulaznica. Sećam se da
smo jednom prilikom imali
862 prodate ulaznice od 900
35
 mesec-dva, ali nije zaživelo. Sa Stajićima je Mile ponovo
svirao početkom 1994. u klubu „Billy”, i od tada, kupivši
jednu „Yamaha” klavijaturu, često nastupao kao „one
man band”. Mile opisuje svoju ulogu u bendu:
■ Ja sam pre svega pevač koji, iako nema neki po-
seban scenski nastup, uvek daje od sebe maksimum. I
tako nešto sam očekivao od benda sa kojim sviram. Ja
im dođem kao neki dirigent koji daje dinamiku, i prosto
pokazuje kada treba odsvirati fortissimo a kada piano.
Nekada su bili dovoljni pogledi pa da se svi u grupi razu-
memo. I reakcija publike je uglavnom bila fantastična!
Sećam se nastupa u „Billy”-ju 1994., poratnih godina, i
reakcije publike kada sam otpevao „Mi nismo sami” gru-
pe Film. Nešto neverovatno! Jer, kao što je poznato, te
pesme muzičara „s one strane” su bile prosto proterane
sa domaćih radijskih i TV programa. A mi smo to odsvi-
rali, onako emotivno, bez pomisli na politiku… Bilo je to
pravo „oslobađanje”. To je, po meni, jedan od očiglednih
primera dobre komunikacije sa publikom.
36
Autorski rad
Sa DEČACIMA SUNCA sam imao tri svoje pesme
ali, interesantno, nisam imao želju da nastavim u tom
pravcu.
Omiljene pesme
Od domaćih „Sanjao sam noćas da te nemam” Bijelog
Dugmeta, „Bacila je sve niz rijeku” Indeksa, „Galeb i ja”
Olivera Dragojevića, a od stranih „Something” Džordža
Harisona (George Harrison), „Imagine” Džona Lenona
(John Lennon), „Jealous Guy” Brajana Ferija (Bryan
Ferry).
Sa zatvaranjem Doma JNA zbog renoviranja 1976. i
grupa ZUM je prestala da postoji, a Čapa je sa Gorkijem
Nikolićem, Ivanom Kostićem i Dušanom Popovićem
Popom osnovao BLUES BAND. Ovaj sastav je svirao
kao predgrupa tada poznatim grupama Tako i Opus
iz Beograda. Svirali su pretežno bluz, ali i ponešto od
američkih sastava sa Zapadne obale. To je potrajalo
oko godinu dana, negde do 1977., kada je Čapa dobio
poziv da svira sa grupom Opus. Sa njima je nastupao
u Novom Sadu na „Boom” festivalu iste godine.
■ Godinu dana kasnije sam poslao jednu svoju kom-
poziciju, koja je u konkurenciji preko 600 pesama prošla
u finale, među 20 najboljih. Januara 1979. otišao sam u
vojsku, a kada sam se vratio više nije bilo ništa od gru-
pe Opus, i ja sam 1981. otišao u Francusku. Kraće vre-
me sam svirao sa jednim bendom, a onda sam počeo
da gradim sopstveni studio. Kroz njega je tokom nared-
nih dvadesetak godina prodefilovao veliki broj muziča-
ra svih profila. Iako sam odrastao uz rokenrol, za mene
je bio pravi izazov raditi i nešto što je potpuno suprotno
mojim uverenjima.
Gorki Nikolić kaže:
■ Januara 1973. počeo sam da sviram akustičnu gita-
ru, a pet meseci kasnije kupio sam prvu bas gitaru i počeo
da učim. Kako su mi govorili, „nju je bilo lakše naučiti jer,
kao, ima samo četiri žice”. Bas, naravno, uopšte nije lako
naučiti, ali veliku pomoć mi je pružio Čapa sa kojim sam
imao prvu svirku u Domu JNA 1975. godine.
Prvi Gorkijev bend bio je ZUM – u kojem je svirao ma-
nje od godinu dana, zajedno sa Čapom, Mićom Kanačkim
i Lambertom Jovičevićem – dok se grupa nije raspala
1976. godine. Zatim je narednih godinu dana sa Čapom,
Ivanom Kostićem i Dušanom Popovićem Popom svirao
pod imenom BLUES BAND. Za Gitarijadu u Domu omla-
dine krajem septembra 1977. svirao je u „ad hoc” po-
stavi EL MAYO 2 sa Milanom Vukosavljevićem Vukom,
Ivanom Kalnakom i Milanom Jančićem Škrbom.
– (Screaming Jay Hawkins). U tom bendu sam proveo oko
Nakon toga sam oko godinu i po dana tezgario sa ne-
kim momcima iz Goražda, a onda 1979. sa Čapom dobio
poziv da sviram sa beogradskom grupom Opus – zajed-
no sa klavijaturistom i pevačem Miodragom Mivetom
Okrugićem i bubnjarom Draganom Rakićem – u jednoj
od postava tog benda koja je potrajala do aprila 1981.
Tokom leta 1980. smo Mive, Raka, Čapa i ja pojačani
pevačem Draganom Baletićem (ex-Crni biseri) svirali u
Interkampu u Rovinju. Bilo je to sjajno iskustvo! U maju
1981. godine, odselio sam se u Ameriku, u Los Anđeles, i
prvih šest godina se nisam aktivno bavio svirkom. Krajem
1988. sam iz LA prešao u Sijetl. Tu sam upoznao neke mu-
zičare i ubrzo sam se našao u bluz bendu Henri Kupera
(Henry Cooper), koji je svirao sa Skriming Džej Hokinsom
godinu i po dana, a 1991. sam svirao sa jednim psiho-
deličnim rok sastavom, čijeg se imena ne sećam… U to
vreme sam se družio i sa nekim ljudima iz grandž sastava
(Pearl Jam, Nirvana…) ali i klasik rok bendova. Scena u
Sijetlu je inače veoma raznolika i muzičari se međusob-
no dosta druže.
Jedna od kultnih ličnosti vršačke (ne samo) rok
scene, bubnjar i boem, Miodrag Mića Kanački u svo-
jim sećanjima baca novo svetlo na tadašnje prilike u
gradu i okolini:
■ Prva grupa koju sam u životu gledao bila je grupa
Kristali. Išao sam tada u 4. razred osnovne škole i živeo
sam u Potpornju. Bilo je to za tzv. socijalističku proslavu
20. avgusta 1964., i sećam se da smo se mi klinci otimali
ko će da im ponese instrumente… Njihova svirka je bila u
potporanjskom Domu kulture, u dvorištu Mesne zajednice
pevali su narodnjaci i to: Lepa Lukić, koja je tada bila u us-
ponu, Branka Šćepanović, Beba Osmanlić i Nikola Karović.
Njih je doveo čika Draga Beljin, inače rodom iz Potpornja,
koji je svirao u Televiziji Beograd. Da njega nije bilo, možda
37
 ti pevači nikada ne bi ni došli u selo od jedva 400 stanov-
nika. On ih je sa svojim orkestrom pratio na turnejama, i
sa njima je i dogovorio da nastupaju skoro besplatno za
ovu proslavu. Kristali su to veče svirali u sastavu Kima –
solo gitara, Baća – ritam gitara,
Dule – bas, Toma Dautović – vokal
i Aca Vujović Glavonja – bubnjevi.
Druga grupa koju sam gledao bila
je jedna od najpoznatijih u tadaš-
njoj Jugoslaviji. Bili su to zagrebač-
ki Crveni Koralji, a ja sam 1967. išao
u šesti razred, i već smo se doselili u
Vršac. I ovde mi je pomogao slučaj
da prisustvujem koncertu. Koralji
su koncert započeli sa pesmom
„Baby Come Back” grupe Ikualz
(Equals), a posle su svirali i druge
popularne kompozicije iz svog re-
pertoara: „Otiđi od nje”, „Drvosječa”,
„Za moj život značiš draga” i druge
koje su se u to vreme vrtele na radiju. Posle Crvenih koralja
gledao sam Džentlmene, takođe u sali Pozorišta. I oni su
bili izuzetno popularni u ondašnjoj Jugoslaviji, a postavu
su činili: Žika i Dragi Jelić, Boka Bogdanović, Mića sakso-
fonista i Branko Marušić Čutura. Džentlmeni su u Vršac
dolazili i kasnije, ali u drugačijim postavama.
Prve korake u bavljenju muzikom Mića je imao
u 8. razredu osnovne škole. Upoznao je tada Branka
Marovića Kukuruza, koji je u to vreme imao grupu
ANĐELI. Sa njim su svirali Baća, Kima, Mile i Škrba, i
to uglavnom domaći repertoar i poneku stranu stvar.
Branko mu je besplatno davao časove gitare, i od nje-
ga je naučio akorde i poneku pesmicu.
■ Kada sam 1970. pošao u srednju Ekonomsku školu,
družeći se sa Brankom obilazio sam igranke na kojima
38
su oni svirali. Tada je Branko već svirao u grupi koja se
zvala Dečaci sunca. U toj grupi ih je uvek bilo mnogo
na okupu, tako da mi nikad nije bilo jasno ko je u stva-
ri u grupi a ko nije… Svirali su tu, pred Branka, i Dorel i
Gaša, Zlatko Kapetanović, Mile, Ivica Lilin, Kima, Baća
i još neki. Imali su uvek dobru posetu na igrankama,
koje su se održavale u sali preko puta Radničkog bio-
skopa. Oni su bili mlada grupa i imali su nov repertoar.
Do tada su Kristali vladali vršačkom scenom, i kada su
se Dečaci sunca pojavili odjednom je publika prešla na
njihove igranke. Možda je repertoar dosadio publici pa,
iako su Kristali bolje svirali i imali bolju opremu, omla-
dina je jednostavno prešla na igranke Dečaka jer su bili
novi. Kristali su se služili raznim sredstvima da napako-
ste konkurenciji; sredili su da ih izbace iz sale, pa oni tu
počinju da sviraju… Imali su posetu na dve-tri igranke,
dok se ovi nisu snašli i počeli da sviraju u podrumu ZIŠ-a
(Zanatsko-industrijske škole). Omladina je ponovo prešla
u podrum i sala preko od Radničkog bioskopa opet osta-
je prazna, ali Kristali opet pribegavaju lukavstvu: u po-
drum ubacuju amonijak, i za narednih mesec i po dana
onesposobljavaju taj prostor. Dečaci se opet snalaze i
prelaze u salu Mesne zajednice u Ljubljanskoj 3, i tamo
sviraju. No, Kristali u to vreme prestaju sa aktivnim radom
i samo se povremeno okupljaju. Dečaci sunca sviraju i
dalje, vraćaju se ponovo u salu preko puta Radničkog
bioskopa, i tamo su imali posetu sve dok se nije otvorio
prvi disko klub kod Male crkve. Njegovim otvaranjem u
narednih godinu dana nije bilo živih svirki u gradu, sve
dok nisu počele igranke u Domu JNA. Za to veme grupe
su tezgarile po seoskim slavama u okolini, a preko leta i
za Grožđebal svirali su u Ljubljanskoj 3: Kima, Laza Nefir,
Branko, Mile, Čapa i Škrba.
Nakon nekoliko meseci, negde 1971. počeli su da
sviraju pod imenom DŽET: Kima, Laza, Branko, Mile i
Škrba, pojačani Mirkom Ilijinom koji je pevao. Prvo su
svirali samo domaće, a nešto kasnije i strane stvari. U
postavu je umesto Škrbe povremeno ulazio Zdravko,
bubnjar Alasa iz Bele Crkve, ali to nije dugo trajalo.
■ a sam obilazio igranke družeći se sa Brankom, a
kada sam završio prvi razred Ekonomske škole, radio sam
dva meseca u Pivari i svu zaradu dao na svoje prve bub-
njeve, koje sam kupio od Neše Barona; u to vreme golma-
na rukometne ekipe „Dinama” iz Pančeva. To su bile neke
starudije koje sam tada platio 120 hiljada dinara, i ubrzo
smo počeli da sviramo Slavko Abaza, Zoli Šimon, Pop i
ja. Tokom 1972-’73. dosta smo svirali po gradu, ali ipak
smo najviše išli u okolna sela: Vlajkovac, Pavliš, Orešac,
Partu… grupa se zvala Anđeli – svedoči.
I dok su ANĐELI jurcali po selima, u to vreme u
Vršcu se nije nešto naročito interesantno dešavalo,
kada su u pitanju žive svirke:
■ Disko klubovi su radili punom parom, a radio je
i Dom JNA, no, nekako su među muzičarima sve više
počele da se pletu intrige, tračarilo se, smišljale su se
sitne podvale i sve je manje bilo istinskog drugarstva.
Tokom 1972. u Domu JNA su svirali Kima, Branko, Laza,
Škrba, Mile i Marko Ilijin. To je bilo vreme kada je u tom
prostoru vladala prava kafanska atmosfera, a unutra
se nije moglo ući bez kravate. Svaki sto je bio numeri-
san i na ulaznicama je bio označen broj stola i stolice.
Bifei su radili punom parom, i onaj u sali za igranke i
onaj u prizemlju. Nije bilo zabranjeno točenje alkoho-
la i napijanje, ali zato nije bilo moguće doći bez ode-
la i kravate. Sve eventualne gužve brzo su raščišćavali
dežurni vojnici. Dolaskom Baće Narandžića početkom
1973., koji je osim sviračkih kvaliteta imao i najbolji ra-
zglas u gradu, izbile su određene nesuglasice, koje su
rezultirale personalnim promenama i pretumbacija-
ma. Negde maja meseca, Branko je prešao u Lovački
dom gde je otvorio disko klub, a u Domu JNA su ostali
Baća, Kima i Škrba koji su tu svirali do početka leta. Sa
letnjom sezonom, njih trojica su otišli da tezgare na
moru, i u Domu nastaje pauza. Letnju pauzu hteo je
da iskoristi Duško Stojisavljević, koji nakratko osniva
orkestar u kome su bili još i Ilija Kiridžija za bubnjevi-
ma, Laza i Dule su svirali gitare, Mile je pevao, a bas je
svirao neki vojnik… Jedno kratko vreme umesto Ilije,
koji je imao i svoj bend na Sv. Stefanu, svirao je Aca
Glavonja koji se brzo vratio u Nemačku, a u ekipi su
bili i Dorel Lapadat i Emil Bugarski. Povratkom Kime,
Baće i Ilije otpao je Dorel iz kombinacije, i jedno vreme
svirali su njih petorica, sve dok nije došlo do sukoba sa
načelnikom Doma JNA oko honorara…
Odlaskom ovih muzičara, u tom prostoru je sa
svirkom počela grupa KAKTUSI koju su, pored ne-
kih vojnika, od vršačkih muzičara činili Mile, Čapa,
Branko i Pop. U odnosu na postavu KRISTALA koja
je prethodno svirala u Domu, ne može se reći da je
to bio naročit kvalitativan pomak, ali su bar uvede-
ne neke novine – svirale su se i strane stvari. Vojnici
su se menjali sve dok nije došao Lambert Jovičević
koji je svojim orguljama znatno popravio i popunio
zvuk grupe.
39
 ■ Ja sam sa Zolijem osnovao grupu PLAMEN u kojoj
su bili još i Ivan Kalnak i Zlatko Kapetanović, a vežbali
smo u prvo vreme u sali Konkordije, pored „Kestenovog
hlada”. Kasnije smo prešli u Dom omladine, a svirali
smo uglavnom po okolnim selima. U to vreme, Dom
omladine je izdavao mesečne novine koje su se zvale
„Zbirnik” i oni su u bašti Doma krajem septembra – u
četvrtak, prvog dana Grožđebala, 21.09.1973. – orga-
nizovali gitarijadu koja je bila takmičarskog karakte-
ra. – kazuje nam.
Gitarijadu je organizovala redakcija „Zbirnika” u
kojoj su tada bili Ivan Babić (gl. i odg. urednik), Stanka
Kocev, Dragan Simović, Slavica Stefanov, Momir
Obrić, Dejan Tadić, Stevica Živanov (ilustrator), Milan
Kovačević (lektor), Dragoljub Tašlić i Ana Vitiz (teh-
nički urednici). Pokrovitelj je bio Dom Omladine, i to
je bila tzv. prva „Zbirnikova gitarijada” koja je kasnije
dobila tradicionalan karakter i naziv „Grožđebalska
gitarijada”. Učestvovalo je šest grupa iz Vršca, i po
jedna iz Pavliša i Plandišta.
■ Pobedila je, sasvim zasluženo, grupa El Mayo koju su
tada činili Milan Vukosavljević Vuk (gitara), Emil Bugarski
(bas) i Škrba (bubnjevi). Drugoplasirani su bili Kaktusi, u
postavi: Čapa (gitara), Mile (vokal), Lambert (orgulje),
Branko (bas) i Pop (bubnjevi). Treće mesto pripalo je gru-
pi Led Pepelin, koju su činili: Brana Lazin (gitara), Švejk
(Dragomir Večanski, vokal), Đoša (Branko Đoševski, bub-
njevi), Ronji (Aleksandar Ananijev, orgulje) i Meca (bas).
Grupa Plamen, u kojoj sam ja svirao bubnjeve, osvojila
je 4. mesto, a u postavi su bili još i Ivan Kalnak (solo gita-
ra), sestre Vesna i Ljilja Češnjevar koje su pevale, Zlatko
Kapetanović (ritam gitara i vokal) i Zoltan Zoli Šimon (bas).
Interesantno da se na ovoj gitarijadi prvi put pojavio Cole,
gitarista koji će se kasnije dokazati na pravi način. Svirao
je bas gitaru u grupi Put u središte zemlje.
40
Grupa PLAMEN nastala je praktično okupljanjem
bivših članova ANĐELA i DEČAKA SUNCA, u leto 1973.
Međutim, postava je ubrzo ostala bez gitariste koji
je otišao u vojsku, a preostali članovi, Mića Kanački
i Zoltan Zoli Šimon, angažuju Zlatka Kapetanovića i
Ivana Kalnaka, bivšeg gitaristu grupe Kec, koji je mu-
zikom počeo da se bavi početkom sedamdesetih u
Pančevu. Ivan Kalnak svedoči o ovom periodu:
■ Svirao sam sa Pavlom Maluševićem, Draganom
Milićem i Seadom Jatićem, inače drugarima iz razreda, u
grupi Kec od 1972. do proleća naredne godine. Dolaskom
u Vršac, priključio sam se grupi Plamen i svirao sa Zolijem,
Zlatkom i sestrama Vesnom i Ljiljom Češnjevar. Zanimljivo
je da su se u to vreme postave često menjale… Bilo je ra-
znih kombinacija, skoro da je svako svirao sa svakim…
Od novembra 1976. pa do februara 1978. bio sam u voj-
sci i rešio sam da više ne sviram. Prodao sam gitaru (ko-
piju „Gibson SG” u koferu, „Shaller”-ov fuzz efekat i wah
pedalu) drugaru iz vojske, Sakibu Salkiću iz Tuzle, skoro
džabe… U Somboru, gde sam služio, naš vod je imao
grupu u kojoj su, između ostalih svirali i Krešimir Rebić,
klavijaturista sarajevske grupe Cod i Jaroslav Klubiček
iz Zagreba, koji je svirao u pratećem bendu Josipe Lisac.
Posle vojske bilo je još par svirki po selima u okolini Vršca,
sa Vukom i Gorkijem, sa kojima sam vežbao u mojoj kući,
ali je sve to kratko trajalo.
Popovim odlaskom u vojsku, januara 1974., Mića
je dobio poziv od momaka iz grupe KAKTUSI da sa
njima svira u Domu JNA, i nakon letnje pauze ekipa
počinje da svira pod imenom ZUM. Mića Kanački da-
lje svedoči:
■ To ime je grupi dao Ivan Kalnak koji se družio sa
nama, i sa kojim sam svirao u grupi Plamen i kasnije
Veritas. Posetilaca je dolaskom nešto lošijeg vremena
bilo sve više. Inače, tokom leta diskoteke i igranke su bile
slabo posećene, i ljudi su više išli u hotele „Turist” i „Breg”.
U grupi Zum je, u stvari, počelo moje aktivnije bavljenje
muzikom. Svirali smo svake subote i nedelje, i za to do- angažovanje u suprotnom taboru. Krajem jula i tokom
bijali honorar. Uglavnom se svirao repertoar domaćih avgusta sam svirao i u neformalnom sastavu Anđeli, sa
autora (Pro Arte su u to vreme bili jako popularni), ali Lazom, Zolijem i Brankom. Pred Grožđebal te godine
bilo je i stranih stvari koje smo svirali. Grupa je radila u ponovo se okupila grupa Zum i pobedila na gitarijadi u
sastavu Mile (vokal), Čapa (gitara), Lambert (orgulje), Domu omladine. U Domu JNA smo nastavili sa svirkama
Branko (bas), a ja sam svirao bubnjeve. Ivica Kalnak je odmah nakon nastupa Yu grupe, koja je napunila baštu,
bio pridruženi član, i svirao je sa nama bas gitaru pre- iako su svirali bez Dragog Jelića – samo Žika, Bata i Raša.
težno onda kada je trebalo svirati pesme Yu grupe. Pošto Poseta na našim svirkama je zato bila prilično slaba, a
mu je to bila omiljena grupa, sve deonice je svirao zaista da bismo napunili prostor Ivica Kalnak je pribegao jed-
pefektno. Zbog stalnog angažmana u Domu JNA subo- nom štosu. Naime, objavio je da snimamo film koji će
tom i nedeljom, vrlo retko smo svirali po okolnim selima, biti prikazan u omladinskoj emisiji TVB „Zdravo mladi”
ali smo zato koristili svaku priliku da sviramo u gradu. i da ćemo ga onda pustiti na sledećoj igranci. To je zai-
Takve prilike su, recimo, bili kvizovi koji su bili organizo- sta upalilo, i nakon toga svirke su nam bile dosta dobro
vani u Domu omladine, i gde smo svirali za džabe. Pored posećene, sa prosečno preko 500 prodatih ulaznica. Sa
toga, svirali smo i u Radničkom bioskopu i na raznim gi- čestim ekscesima u Domu JNA i namerom vojnih vlasti
tarijadama. Tokom leta 1975., i pauze koja je uobičaje- da zatvore tu ustanovu za igranke, polako se nazirao
no nastala kada je u pitanju svirka u Domu JNA, svirao i kraj rada grupe Zum. Juna naredne godine, zatvara-
sam petnaestak dana u hotelu „Turist” sa nekim narod- njem Doma JNA zbog „renoviranja”, Zum je i zvanično
njacima, jer su ostali bez bubnjara, i to je bilo moje prvo prestao da postoji.
41
 Čapa je nakon toga u Beogradu svirao sa ostatkom
grupe Dah i sa Brankom Marušićem Čuturom, a osta-
li su manje-više prestali da se bave muzikom. Tokom
avgusta, u bašti Radničkog bioskopa organizovana
je svirka, a nastupili su Čapa, Gorki, Ivica Kostić, Pera
i Cole Stajić, i Čutura kao specijalni gost.
■ Bilo je malo ljudi, a sav novac je dobio Čutura sa
kojim sam posle svirke celu noć pričao i pio, do jutra…
Ništa se narednih meseci naročito nije dešavalo u Vršcu,
a na poziv Duška Stojisavljevića počeo sa da sviram sa
grupom Vršačke lole. Tokom te sezone obišli smo skoro
sva mesta u Južnom Banatu. To je trajalo do leta iduće
godine (1976.) a onda sam sa Abazom (gitara i vokal)
i Jocom Džegerom (Jovan Gligorijev, gitara) rešio da
okupim grupu kojoj sam takođe dao ime Zum. Ubrzo
su nam se priključili Bekens (orgulje) i Laza (bas) a prva
„tezga” nam je bila u Vatinu. Zatim sam pod istim ime-
nom svirao sa Perom, Coletom i Stoletom, a svirali smo
– i to veoma uspešno – četvrtkom, subotom i nedeljom
igranke u Mesnoj zajednici kod Male crkve. Postava se,
doduše, menjala u zavisnosti od situacije; u jednoj vari-
janti Cole, Pera, Stole i ja, u drugoj Abaza, Joca Džeger
i ja, a u trećoj Joca, Kosta Kreculov, Stole i ja. Sredinom
marta 1977. trebalo je da idemo u vojsku, cela grupa;
Pera u Banjaluku, Cole u Split, Stole u Titov Veles, a ja u
Derventu, pa smo priredili oproštajni koncert u amfite-
atru Pedagoške akademije. Po povratku iz vojske ekipa
se rasturila, a sa Čapom sam otišao u Šibenik, gde sam
imao tezgu zajedno sa Brankom Marušićem Čuturom,
Batom Božanićem i nekim Stevom, koji je svirao klavi-
jature. Bilo je tamo raznih dešavanja, i lepih i ružnih, ali
sam se brzo vratio, jer sam dobio posao. Bez obzira na
to, tezgarili smo po okolnim selima i Vršcu, u sastavu:
Čapa, Dragan Šikanja, Bata Božanić i ja. Sa Coletom,
Perom i Stoletom svirao sam kao grupa Neutron na
42
gitarijadi koju je organizovao Baća Narančić u „Plavoj
Sali” hotela „Srbija”. Jedna od većih i boljih svirki bila je
na oproštajnom koncertu Brane Lazina, na gradskom
trgu avgusta 1978. U tom sastavu smo već dosta dugo
vežbali i odlučili smo da napravimo gitarijadu na kojoj
bismo pokazali svo umeće. Gitarijada je organizovana
u bašti Kulturnog centra, a veliku pomoć smo imali u di-
rektoru Živi Almažanu, koji je imao razumevanja za nas
muzičare. Bašta je bila prilično zapuštena, obrasla ko-
rovom, ali je bila jako dobro mesto za svirke tokom leta.
Organizovali smo radnu akciju i sve očistili. Ništa nam
nije tada bilo teško ako je trebalo obezbediti mesto za
svirku. Organizovali smo i šank, a kao konobar je radio
Dragan Grujić Struja, kasnije bubnjar i fotoreporter, a
danas ugostitelj.
Voditelj gitarijade bio je poznati vršački fotorepor-
ter Aleksandar Putnik Cacko, a pobedila je tada mlada
vršačka grupa HELL čiju su postavu činili Saša Miletić
Smajl, Moma Cvetković, Miša Mićić i Goran Kostić Koča.
Iako su u konkurenciji bili i stariji i iskusniji muzičari iz
Vršca, Plandišta i Bele Crkve, HELL su bili najuvežbaniji,
a imali su i najviše svoje publike, što je bilo presudno
za konačan plasman. Drugoplasiran je bio trio PINK
STUFF u kom su svirali Srđan Pejić Peja (bas), Virdžil
Joca (gitara) i Dragan Perović (bubnjevi). Njih trojica
su nastupali i pod imenom GRUPA X (čak su i pobedi-
li na jednoj gitarijadi) no, iako su bili solidnog poten-
cijala i dosta vežbali, brzo su se razišli. Mića Kanački
je sa Stajićima i Stoletom svirao van konkurencije, a
izgleda da im je takav status u potpunosti odgova-
rao. Svirke u bašti Kulturnog centra vikendom su se
nastavile još neko vreme, a onda su zbog sve slabije
posete, prekinute. Mića je slobodno vreme provodio
uglavnom družeći se sa Jocom Džegerom ili u kafa-
ni „Kod Dragog”, omiljenom sastajalištu mladih u to
vreme. Skoro da se moglo reći da je ovo bila ‘omladin-
ska kafana’, jer je veći deo klijentele činila upravo mla-
đa populacija. Činjenica da ovde nije bilo gužvi koje bi
pravili pijani gosti, i da su se takve retke situacije brzo
rešavale, stvarala je sliku o ovoj legendarnoj kafani
kao izuzetno prijatnom ambijentu specifične atmos-
fere. Narednog leta, 1979. godine Mića je sa Stajićima
i Ivicom svirao kao NEUTRON na regionalnoj gitarijadi
u Lukićevu, gde je nastupilo sedam grupa iz čitavog
Banata. Vrščani su odneli pobedu zahvaljujući glaso-
vima publike ispred grupe Tetka Ana iz Zrenjanina,
koja je tada bila u usponu i imala snimljen album. Te
godine održana je ponoćna Grožđebalska gitarijada
koja je bila veoma posećena, a održavala se u bašti
Radničkog bioskopa (danas Kulturnog centra). Bila je
to, do tada prva svirka u Vršcu koja je počela u ponoć
i trajala sve do jutra. Uz učešće sastava iz Vršca, Bele
Crkve, Alibunara, Plandišta i Pančeva, sve je dobro
krenulo, ali su alkohol i loša organizacija, nedorasla
tolikom broju posetilaca, doprineli da oko tri ujutro
dođe do masovne tuče. Epilog je
bio dosta povređenih i prilična ma-
terijalna šteta nastala lomljenjem
inventara. Na ovoj svirci, umesto
Ivice koji je bio u bolnici, nastupio
je Mile Vuletić.
Narednih godina Mića je sve
više svirao sa narodnjacima a sve
manje rok muziku. Kako je sam više
puta isticao, muzičar kao zanatlija
koji od toga živi treba da zna sve
žanrove, prema potrebi. A činjenica
je da je, osim plate u „Graničarovoj”
klanici koja i nije bila bog zna ka-
kva, jedina prava zarada bila od
narodnjaka; svirajući pod šatorom ili u kafani. Tokom
osamdesetih svoje bubnjarsko umeće pokazivao je
veoma retko na rok svirkama. Jedna od takvih prilika
bio je i koncert Riblje čorbe 1983. u bašti Radničkog
bioskopa, kada je pred oko hiljadu ljudi nastupio kao
predgrupa sa Coletom i Ivicom. Tom prilikom pro-
bio je doboš, što se kasnije dugo prepričavalo. Ipak,
ljubav prema rokenrolu je kod njega i dalje postoja-
la, i pojavljivao se na gotovo svim većim koncertima
u gradu. Sve veći problemi sa alkoholom i narušeno
zdravlje doprineli su da legendarni vršački bubnjar
pre vremena završi karijeru. Danas Mića, kao penzio-
ner, vreme provodi… a kako drugačije, nego ispijajući
pića u kafanama.
EL MAYO
■ Svojim pokušajima da sviram prilično sam išao svi-
ma na živce, u kući i komšiluku, pa me je majka upisala u
muzičku školu – seća se Milan Vukosavljević Vuk. Gitaru
sam učio kod profesorke Nika Ane, svirao sam u školskom
orkestru, i u to vreme prvi čuo Bitlse (The Beatles) i druge
heroje šezdesetih. Bilo je to negde 1965., kada sam pošao
u 6. razred osnovne škole. Prvu grupu Vuk je napravio iste
godine, sa Miomirom Tomićem Tufnijem u sali MZ kod
Savića (ulica iza zabavišta), ali sledeća ozbiljnija priča bila
je naredne godine, kada je, zahvaljujući starijem bratu
ušao u ekipu sa momcima iz Učiteljske škole – Predragom
Putnikom (bas/vokal, kasnije u Češkoj izučio za klavir-
štimera) i Slobodanom Markovim (bubnjevi). Sa njima
dvojicom, te Farukom Zekićem (ritam gitara), Laslom
Onadijem (harmonika), Maćašom Kišom (harmonika) i
pevačem Dragišom Milanovićem (radio u banci) nastu-
pao je pod imenom BELE VRANE, uglavnom u Učiteljskoj
školi i u sali u Sterijinoj ulici, tokom 1969-’70.
43

■ Ovaj sastav je na repertoaru imao pesme Pletersa
(The Platters), Rej Čarlsa (Rey Charles), ali i rok standarde
Bitlsa, Stonsa i drugih. Međutim, najbolje sam se slagao
sa Dorelom Lapadatom, koji mi je bio jako dobar drug, i
sa kojim sam se muzički jako dobro razumeo. Nas dvojica
smo čak osnovali bend u kome je bubnjeve svirao Dragan
Jančić Škrba i koji nije imao ime, a 1968-’69. smo se malo
„šlepali” uz Kristale koji su bili odlični svirači. Osim njih, tu
su bili i Dečaci sunca koji su svirali u sali preko puta biosko-
pa Kulturnog centra. Često sam tuda prolazio, i uz zvuke
„Satisfaction”, „Last Time” i drugih hitova tog vremena bi-
vao neverovatno ushićen…
Po završetku osnovne, Vuk je upisao srednju ško-
lu za primenjenu umetnost u Novom Sadu, gde nije
44
imao nekih značajnijih muzičkih iskustava. Na raspu-
stu između treće i četvrte godine, opet je pravio bend
sa Dorelom, a svirali su i u Domu omladine. To je bio
početak grupe EL MAYO.
■ Ime smo dali po grupama prahipika u Španiji, iz
vremena slikara Fransiska Goje (Francisco Goya). Prva
postava radila je u sastavu Emil Bugarski (bas), Dragan
Jančić Škrba (bubnjevi), a ja sam svirao gitaru i pevao. Te
1973. vežbali smo u Domu omladine i kod Emila, a prvu
veću samostalnu svirku smo imali sredinom decembra u
Domu JNA. Repertoar je činio jedan manji deo naših au-
torskih kompozicija, možda desetak, ali veći deo su bile
teme kod nas manje poznatih sastava poput Fridžid Pink
(Frijid Pink), Grend Fank Reilroud (Grand Funk Railroad),
Graundhogs (Groundhoggs), i tih manje zaslađenih ben-
dova klasičnog roka s početka sedamdesetih. Uglavnom,
totalni iskorak u budućnost, jer smo takvim pristupom
pomerili neke granice unutar rokerske zajednice u gradu,
koja je uglavnom pripadala tzv. glavnoj struji.
Bend je imao još jednu veću svirku i to u Narodnom
pozorištu „Sterija” odmah nakon dočeka Nove godine,
a kada je Vuk 15. januara 1974. otišao u vojsku, bend
se raspao. Po povratku u Vršac, zatekao je potpuno
drugačiji ambijent, a Emil i Škrba su se u većoj meri
bavili tezgarenjem po svadbama. Ipak, u jesen 1977.
sa Gorkijem Nikolićem, Ivanom Kalnakom i Škrbom
nastupa na gitarijadi u Domu omladine pod nazivom
EL MAYO 2, ali je to bila kratkotrajna avantura koja
nije imala perspektivu. U godinama koje su usledile,
Vukosavljević napušta muziku i potpuno se posveću-
je svom zanimanju – vizuelnim umetnostima. Najzad,
pomalo neočekivano i uz veliko ubeđivanje organiza-
tora obeležavanja 40 godina rokenrola u Vršcu, juna
2003., Milan Vukosavljević Vuk se ponovo našao na
sceni i podsetio prisutnu (onu malo stariju) publiku
na svoje neosporno gitarsko umeće. Na sličan na-
čin nastupio je i pet godina kasnije, na obeležavanju
45-godišnjice vršačkog rokenrola, a svoju rolu imao
je i na velikoj manifestaciji kojom je proslavljeno pola
veka rokenrola u gradu.
TOWER
Branini muzički počeci datiraju negde s kraja
osnovne škole, kada je imao 14-15 godina. Gitaru je
učio od Branka Đoševskog Đoše, kasnije disk džokeja
i direktora Doma omladine. Đoša je bio Branin komšija
i pokazivao mu je osnovne akorde na akustičnoj gitari.
Đoša je imao akustičnu gitaru koja je bila oblepljena
tapetama, sa pridodatim ručno motanim magnetom, i
tako su njih dvojica počeli da sviruckaju. Đoša je ubrzo
prešao na bubnjeve, a drugu gitaru svirao je Dragomir
Večanski Švejk, koji im se priključio.
Nadimak Brana Santana dobio sam, ustvari, od
Čape (Milan Nestorov – op. aut.) – kaže Branislav Lazin.
Negde 1975-’76. fenomenalno sam skinuo „Samba pa
ti” i Čapa je spontano uzviknuo: Isti Santana!
■ Švejk je i pevao u tom mom prvom bendu. Otac mi
je potom kupio pojačalo „Torero” EI Niš od čitavih 15W,
a svirali smo po selima i na nekim gitarijadama. Glavna
motivacija za svirku, naravno, bile su ženske koje smo
hteli da maznemo. U Gimnaziji smo svirali Švejk, Đoša i
ja, a priključio nam se Aleksandar Ananijev Ronji koji
je svirao „Tigar” orgulje. On je bio muzički školovan i
imao je fantastičan sluh. Pojačala smo iznajmljivali od
Branka (Marovića) Kukuruza i Duleta (Stojisavljevića)
Gluvog. Jedno vreme je sa nama svirao Miomir Tomić
Tufni. Branislava Milunov (kasnije Kolundžić), dugi niz
godina potom novinarka Studija B, u to vreme vodila
je klub „Gimnazijalac” i jednom prilikom smo tu svira-
li kao TNT.
Grupa TNT je praktično bio Branin gimnazijski
bend koji je u pomenutom sastavu funkcionisao to-
kom 1972-’73., da bi tokom naredne dve godine po-
stava bila potpuno promenjena, a Brani su se priključili
Vojkan Radeka, Vasilj Milović Vale i Goran Džeberan
Džebi. U tom sastavu svirali su po školama, mesnim
zajednicama i okolnim selima.
■ Poslednju „tezgu” imali smo u Pavlišu. Prekinuli
smo je ranije da bi stigli na seriju „All You Need Is Love”
u kojoj je trebalo da se pojave Dorsi (The Doors). Kada
smo videli da nećemo stići na početak, našli smo nekog
ko je imao prijem 2. programa TVB. Slika je bila sa puno
snega, doduše, ali smo zato prvi put videli nastup Džima
Morisona (Jim Morrison).
Nakon izvesne (muzičke) pauze, izazvane
Braninim pokušajem da studira hemiju, sredinom
1977. nastaje grupa TOWER, a u postavi su, pored
Brane, bili Vojkan, Vale i Džebi. Praktično, to je bila
ista ekipa koja je prethodno svirala pod imenom
TNT. Bend je svirao, između ostalog, u „Plavoj sali”
45
 Doma JNA, i u mesnim zajednicama u Ljubljanskoj
52 („Blok”), u ulici Miloša Obilića i kod Male crkve. U
to vreme je sa radom počela i grupa NEUTRON i od
tada, praktično, među članovima ova dva vršačka sa-
stava nastaje veliki rivalitet. Članovi NEUTRONA su
bili tehnički potkovaniji, a momci iz grupe TOWER
emotivniji. Neposredno pre Braninog odlaska u voj-
sku, avgusta 1978., organizovan je oproštajni kon-
cert na Trgu pobede zajedno sa grupom ZUM. Sa
TOWER-om su tada svirali i Dragan Šikanja (klavi-
jature) i Tomislav Milčić (konge). Jedna od pesama
koja je tada svirana bila je i autorska numera pod
46
imenom „Venecija”. TOWER je praktično tim trijum-
falnim nastupom odsvirao svoju labudovu pesmu.
Tragična smrt Vojkana Radeke, 25. septembra 1978.
bila je i definitivni kraj ovog sastava.
■ Posle vojske otišao sam u Nemačku. Nisam to-
liko svirao, svega jedan akustični nastup sa Stoletom
(Dragan Stojković) i Džebijem. Ovde bi trebalo po-
menuti sastav TRAKTAT (O OSIROMAŠENOM RAJU)
koji je u to vreme nastao u Vršcu, i čiju su prvu posta-
vu činili Buda Babić (vokal), Zoran Milenković (sak-
sofon), Sveta Višacki (bas), Berta Gergelj (bubnjevi)
i Dule Svilarov (gitara). Nešto kasnije je na Svetino
mesto došao Stole a na mesto bubnjara Džebi. Po
povratku iz Nemačke 1980. doneo sam „Fender Jazz”
bas i „Fender” pojačalo i „Tama” bubnjeve. To je bio
jedan od razloga da Traktat ostane bez ritam sekci-
je, pošto sam sa Stoletom i Džebijem oformio i zatim
izvesno vreme svirao pod imenom Tamo neki. U ben-
du je jedno vreme gitaru svirao i Dragan Miletić…
Prilikom jednog pokušaja da prošvercujem muzičku
opremu uz pomoć nekog Nemca, imali smo peh da
su nas prozreli na Carini i zaplenili nam sve što su
našli u automobilu, a Nemca i nas uhapsili. Sve smo
priznali pa su nas pustili, bez opreme, naravno. Tek
posle dva meseca upornih pokušaja da nekako do-
đemo do opreme, plativši priličnu kaznu, ostvarili
smo svoj cilj. Tamo neki su imali u repertoaru i stan-
darde, ali i autorske kompozicije. Bend se raspao
onog trenutka kada smo pokušali da se otisnemo u
tezgaroške vode. Meni to, jednostavno, nikako nije
išlo… priznaje nam.
Početkom osamdesetih Brana upoznaje Momira
Momu Cvetkovića i od tada datira priča o legendar-
nom tonskom studiju „BMR”. Brana je 1982. doneo
iz Nemačke četvorokanalni „TEAC” magnetofon. Na
njemu su se praktično učili snimajući Momine, Rašine
i Mišine pesme. Naredne dve, tri godine snimali su
kod Momine babe u Zmaj Jovinoj, a zatim su kupi-
li osmokanalni magnetofon. Brana je taj posao sve
više prepuštao Momi, a njemu je glavna preokupa-
cija postala elektronika. Uz snimanje, Moma je po-
stao odličan muzičar koji je naučio da svira mnoge
instrumente. Poslovi na 8-kanalnom omogućili su
da nešto kasnije kupe i 16-kanalni magnetofon, koji
je i dan danas u dobrom stanju. Moma i Brana su se
docnije razišli (što je, ispostavilo se, bilo dobro za
obojicu) i svako je na kraju imao sopstveni studio.
NEUTRON
Ivan Kostić započinje priču o počecima bavlje-
nja muzikom:
■  Prvu svirku imao sam za Prvi maj 1966. u Novom
Bečeju pored Zrenjanina, gde sam tada živeo i pohadao
srednju Muzičku školu. To je bila prva rok svirka, mada
sam sa svojim ujakom Nikolom Saboom (poznatim vr-
šačkim saračem i sviračem havajske gitare) nastupao
na igrankama u Konkordiji i Zanatskom domu kao bub-
njar. Za pet godina provedenih u Zrenjaninu svirao sam
u dve grupe – Novim talasima i Metrou (tada jednoj od
najboljih grupa u Zrenjaninu), do juna 1969., kada sam
posle kontinuiranog sviranja, napustio taj grad. Bili su
to klasični bit sastavi sa tri gitare u postavi i podrazu-
mevalo se višeglasno pevanje. Repertoar se bazirao na
hitovima tog vremena, a glavni izvor informacija pred-
stavljao je Radio Luksemburg. Iz Zrenjanina sam otišao
najpre u Beograd gde nisam aktivno svirao – ako se tu
ne računa sviranje u predasima na Muzičkoj akademi-
ji. Nije, dakle, bilo javnih nastupa. U Vršac sam se vratio
1972. i tada sam upoznao braću Stajić (Blagoje-Cole i
Pera) koji su uzimali časove gitare kod mog ujaka. Sa
njima dvojicom sam, u raznim bendovima, svirao pune
četiri decenije.
Blagoje Cole Stajić prenosi svoja sećanja:
■ Nikola Sabo nas je podučavao kao apsolutne po-
četnike prvim akordima, a Ivica je, kada je došao u Vršac,
prenosio svoje poznavanje bas gitare. Mi smo se od tada
dosta družili i slušali ploče, a Ivica nas je pri tom i podu-
čavao. Nije tada bilo nikakvih naročitih ambicija. Prvi za-
jednički nastup imali smo početkom 1973. u Domu JNA, u
kome su tada svirali Mile Vuletić Šef, Milan Nestorov Čapa,
Mića Kanački, u okviru grupe Zum. Uz njihovu dozvolu
mi smo svirali kao gosti nekih pola sata. Uporedo s tim,
47

Pera i ja smo svirali i sa Draganom Lanetom Grujićem
(gitara) i Petrom Virijevićem (bubnjevi), a Ivica nam je
pomagao. Imali smo i neke amaterske snimke, ali je to
sve bilo kratkog daha. Grupa koju smo nazvali PUT U
SREDIŠTE ZEMLJE (po istoimenom solo albumu Rika
Vejkmena, klavijaturiste grupe Yes) nastupila je na gitari-
jadi održanoj u centru grada, na kojoj su nastupili i Zum
i El Mayo. Ivica je tom prilikom u grupi svirao bubnjeve,
da bi zatim prešao na klavijature. Na njegovo mesto
48
došao je Dušan Popović Pop. Na gitarijadama tih godi-
na najčešće smo osvajali treće mesto, pošto su prva bila
„rezervisana” za Zum i El Mayo. Na magnetofonu smo
snimali probe i nastupe sa bubnjarom koji je bio sjajan,
i kao čovek i kao muzičar, sa odličnim osećajem za aran-
žman; a uz to je dobro i pevao… Put u središte zemlje su
nastupili i na Zaječarskoj gitarijadi 1976. godine. Neke
od numera koje smo tada izveli bile su „Eksperiment”
(autorska kompozicija) i „Slika”, Grupe 220. Nakon tog
nastupa svirali smo uglavnom po okolnim selima sve
do ‘78., kada je grupa prestala da postoji.
U leto 1978. nastao je NEUTRON a prva postava
delovala je u sastavu: Blagoje Cole Stajić (gitara), Pera
Stajić (bas), Ivan Kostić (klavijature), Dragan Jančić
Škrba (bubnjevi) i Dragan Stojković Stole (vokal).
Stole je pre ovog angažmana tezgario sa legendarnim
Mićom Kanačkim, koji ga je i upoznao sa braćom Stajić
i koji je u NEUTRONU jedno vreme svirao bubnjeve.
Grupa je potom svoju muzičku reputaciju sticala na
svirkama u Domu omladine, amfiteatru Gimnazije i po
okolnim selima. U tom sastavu NEUTRON naredne go-
dine nastupa na Zaječarskoj gitarijadi. Ivan govori o
muzičkim uticajima na rad članova svog benda:
■ S obzirom da smo svirali prilično nekomercijalnu
vrstu muzike sa uticajima simfo i prog roka, nismo bili u
konkurenciji za prvo mesto, ali smo na osnovu sviračkog
umeća možda mogli zabeležiti više od 4. mesta – ali je i
taj plasman svakako bio zaslužen. Uz snimanje dve nu-
mere za potrebe Radio Novog Sada, taj nastup nam je
otvorio vrata Omladinskog festivala u Subotici. Svirka
je bila 1979. u Hali sportova, bina je bila u nekoliko ni-
voa, što je na sve nas ostavilo snažan utisak, obzirom
na činjenicu da smo navikli na pretežno klupske uslove.
Prvo veče svirali smo najpre instrumentalnu kompozici-
ju „Duga je noć”, koja je bila nešto potpuno atipično za
muziku koja se tada svirala i bila je sasvim nekomerci-
jalna. Direktor Festivala bio je Vitomir Simurdić, a u žiriju
su takođe bili uticajni ljudi iz Radio Novog Sada, Anđelko
Maletić i Bogomir Mijatović koji su nam i pre toga dosta nastavio kao disk džokej u diskotekama „Staklenik” i
pomagali i podržavali nas. „Plava sala” starog hotela „Srbija”, zemenivši na tom me-
Početak osamdesetih obeležila je i promena na stu Boru Dakića (Boru Dlaku) i Slobodana Narandžića
mestu vokalnog soliste. U postavu je, umesto Stoleta Baću, puštajući, pored aktuelnih svetskih hitova, i rok
koji nije bio zadovoljan sve izrazitijem zaokretu ka standarde. Ivan Kostić se dobro seća dolaska novog
džez roku, došao Slobodan Pavlov Čole. Stole je zatim pevača u postavu NEUTRONA:
49
 ■ Čoleta smo, inače, upoznali na jednoj tezgi u
Izbištu. On je već imao hard rok bend, TRUDNA VAŠKA,
koji je nastupao na gitarijadama u Vršcu. Kada smo ostali
bez pevača, pozvali smo ga da nam se pridruži, jer nam
se dopadao njegov način interpretacije. Prvi nastup sa
Čoletom imali smo februara 1982. kad smo svirali kao
predgrupa sastavu Radomira Mihajlovića Točka, u dis-
koteci u vršačkom Gradskom parku. Sa njim smo iste go-
dine nastupili u „Studiju M” Radio Novog Sada, a među
50
6 ili 7 grupa koje su tada nastupile bili smo među najbo-
ljima. Svirali smo i na Omladinskom festivalu u Subotici
te godine, na kome su glavne zvezde bile grupe Pekinška
Patka i Prljavo kazalište. Sklonost ka džez roku, uz inte-
zivno slušanje Džona Meklaflina (John McLaughlin), Čik
Korije (Chick Corea) i drugih zvezda tog pravca, uslovila
je da paralelno sa Neutronom kreiramo i takvu muziku.
Prijavili smo se te godine za nastup na Novosadskom
džez festivalu i nastupili tamo sa bubnjarem iz Beograda,
Milanom Lolićem Đoletom koji je bio stariji muzičar, i sa
kojim smo se upoznali prilično slučajno. Međutim, Čole je
ubrzo otišao u inostranstvo… No, to ga ipak nije omelo
da s nama povremeno nastupa, a najčešće na zimskim
manifestacijama u Domu omladine. Okupljali smo se
povremeno i tokom devedesetih, sa ili bez Čoleta, a po-
slednje prave nastupe pod imenom Neutron imali smo
27. 11. 1998. (35 godina rokenrola), a potom i 27. 06.
2003. (40 godina rokenrola) kada je sa nama kao bub-
njar svirao Željko Petrović.
Praktično, NEUTRON je sastav koji danas ne postoji,
iako je bilo povremenih okupljanja. Iako je ovaj vršački
bend imao solidan potencijal – zavidno tehničko ume-
će i nastupe na respektabilnim manifestacijama u vreme
pank i novotalasnog buma – svoju priču nije uspeo da
kruniše snimanjem autorskih numera i realizacijom al-
buma. Jedan od pokušaja da se ovo ispravi bio je 2000.
godine, kada je su članovi NEUTRONA snimili svoje kom-
pozicije: „Jutro”, „Kišna noć”, „Loš glas”, „Reci” kao i instru-
mentalnu temu „Košava”.
Dragan Stojković Stole se posle Neutrona nije više ak-
tivno bavio muzikom. Jedno vreme je radio kao disk džo-
kej u diskoteci„Plava sala” starog hotela„Srbija”, a potom
je otvorio videoteku i svoja interesovanja vezao za video
umetnost. Nastupio je poslednji put na obeležavanju 35
– godišnjice rokenrola u klubu „Billy”, 1998. godine.
Ivan Kostić je nakon NEUTRONA svirao sa više ben- planete Zemlje. Te 2005. godine, Snežana je sticala
dova; smenjivali su se BLUES BAND, OPUS, YANKEE (u iskustvo prisustvujući probama Bijelog Dugmeta
tri navrata), ECHO i UNUTRAŠNJI PORTRET. Ujedno, je- u Bregovićevoj kući na Senjaku, pred njihovu tur-
dini je od vršačkih rokera koji je tri puta, sa tri različita neju koja je obuhvatala nastupe na sarajevskom
benda (PUT U SREDIŠTE ZEMLJE, NEUTRON i YANKEE), Koševu, zagrebačkom Maksimiru i beogradskom
bio na Zaječarskoj gitarijadi. Kostić je 2008. prestao sa Hipodromu. Zanimljivo da je u tom periodu bubnjar
aktivnim sviranjem, prevashodno iz zdravstvenih ra- popularnih Dugmića, Dragan Điđi Jankelić, gostovao
zloga, iako je i dalje aktivan u muzici. Bio je prvi pred- u Vršcu i svirao sa članovima AD HOC na probama,
sednik udruženja muzičara Vršca „Sax” (1998 – 2003.) a kao i na nastupu u klubu „Red & Cool”. Pod ime-
i danas je na toj funkciji nakon reosnivanja udruženja nom PARADOX, u kome je, pored Coleta i Snežane,
početkom leta 2012. Dugi niz godina radi kao muzički klavijature svirao Ivan Kostić a bas Pera Stajić, svi-
pedagog u Osnovnoj školi, u Plandištu. raju 2007. i 2008. godine uživo na Gradskom trgu
Coletov brat, Pera Stajić je, nažalost, preminuo u u Vršcu za Grožđebal, kao i u klubovima „Fontana”
jesen 2008. od posledica moždanog udara, a Čole živi i „Paradigma”. Od jeseni 2008., Cole i Milanovićeva
u Beču i samo u retkim prilikama učestvuje na pone- predstavljaju kreativni nukleus nestalne ali autorski
kom nastupu sa svojim nekadaš-
njim kolegama.
Cole Stajić je kao profesional-
ni muzičar, pored klubskih svirki,
poslednjih godina radio u okviru
sastava AD HOC u kome je, pored
Miše Mićića koji je pevao i basiste
Valeta Milovića, svirala mlada i
talentovana bubnjarka Snežana
Milanović. AD HOC su 2004. na-
stupali u Domu omladine u okvi-
ru vršačkog izbora za Hit nedelje
Radija 202, a 2005. i kao svojevr-
sna atrakcija u popularnoj emi-
siji RTS „Žikina šarenica”, čije je
živo emitovanje bilo upriličeno
ispred centra Millennium. Te go-
dine zabeležen je i nastup na ma-
nifestaciji koju je je organizovala
Zelena stranka povodom Dana
51
 aktivne postave ECHO, u koju su po potrebi ulazili
i drugi muzičari. Njihovo muzičko opredeljenje je
džez rok, a neke od svojih autorskih kompozicija
(„Obala”, „Funky Numb 2”, „Slika”, „Drugi san”) izve-
li su i na svirkama u okolnim mestima – Jasenovu,
Beloj Crkvi, Plandištu, Banatskom Karlovcu i, pre
svega, Beogradu („Akademija”, klub „Danguba”, ho-
tel „Balkan”). Uprkos svemu, ECHO nisu uspeli da
realizuju svoje planove da autorske numere sni-
me i ponude nekom izdavaču. Nakon Perine smrti,
ime benda promenjeno je u UNUTRAŠNJI PORTRET
u kojem je bas gitaru jedno vreme svirao Boško
Stanojević. U ovoj postavi svirali su u klubu „Twist”
u Kragujevcu kao i u klubu „Velvet” u Čačku tokom
čitave 2010. godine. Iz tog perioda datira poznan-
stvo sa Slobodanom Stojanovićem Kepom, legen-
darnim bubnjarem grupe Smak koji je nekoliko
puta svirao kao gost u klubu „Twist”. Nakon Boška
Stanojevića, bas je svirao Miša Katić tokom 2010. i
2011. na nastupima Kragujevcu, Čačku, Kraljevu i
Vršcu. Početkom 2012., u bend se vraća Vale, sa ko-
jim nastupaju u klubu „Porta” u Kragujevcu, gde je
za bubnjevima bio Dejan Stojanović – Kepa Junior.
Osim povremenih svirki u Vršcu, gde je na nekim
nastupima bas svirao mladi Branislav Vlaisavljević
(KibitzFenster, 23rd F.E.D.), grupa se opredelila au-
torski rad. Cole i Sneža komponuju šest uglavnom
instrumentalnih kompozicija u džez rok maniru
(„Obala”, „Drugi san”, „Memento”, „Mrak’’, „Bird” i „Exit”)
koje sredinom novembra 2012. snimaju u studiju
Ivana Ilića. Pored Coleta, Sneže i Valeta, kao gosti
i saradnici se pojavljuju Dejan Dimitrijević (sakso-
fon), Danijel Armuš (klavijature), Ivan Kostić (aran-
žmani), te Sava Grubišić, Milan Vukosavljević Vuk i
Bane Vlaisavljević.
52
DEO TREĆI:
BEG OD ANONIMNOSTI
Refleksije pank pokreta s kraja sedamdesetih i
novotalasna euforija na samom početku osme de-
kade, u značajnoj su meri uticali i na vršačke rokere.
Doduše, sastavi koji su rođeni na samom kraju pret-
hodne decenije svoj muzički izraz gradili su pretež-
no na postulatima klasičnog roka baveći se, poput
NEUTRONA recimo, i složenijim formama džez roka.
Ipak, osamdesete su u Vršcu afirmisale bendove čija
je filozofija bila najbliža nju vejvu i art roku. Jedan
od najoriginalnijih sastava te dekade bio je svakako
KARSTOF. Rad KARSTOFA se u većoj meri oslanjao
na ono što su pre toga stvarali sastavi TRAKTAT O
OSIROMAŠENOM RAJU i PRVI HAOS, krajem sedam-
desetih. U vreme TRAKTATA (Zoran Milenković, sak-
sofon, Dušan Svilarov, gitara, Berta Gergelj, bubnjevi,
Svetislav Višacki, gitara i Budimir Babić, vokal) na-
staje između ostalog i jedna numera koja će kasnije,
maltene, postati himna KARSTOFA – „Haos”. Suština
muzičkog izraza TRAKTATA bili su snažni, angažova-
ni tekstovi i vrlo izražajno Babićevo pevanje, obavi-
jeno u dramatične, avangardne muzičke draperije
– usmerenje koje će u eri KARSTOFA dostići svoj
vrhunac. Dušan Svilarov i Budimir Babić se počet-
kom 1983. ponovo udružuju i zajedno sa Goranom
Dimitrijevskim Dimom za bubnjevima i Miloradom
Mićom Đurićem na basu, formiraju KARSTOF. Njih
četvorica su, praktično, činili okosnicu sastava, iako
su u različitim fazama radu grupe još doprineli Berta
Gergelj (bubnjevi), Nenad Šojić (klavijature), Dragan
Milušić (gitara), Tanja Gerdec (klavijature, ksilofon),
Momir Cvetković (gitara), Tomislav Milčić (konge),
Ivan Ilić (klavijature), Vladimir Radovanović (uda-
raljke)… Delimični izlazak iz anonimnosti, koja je u
to vreme bila gotovo neizbežna za sastave iz manjih
gradova, dogodio se tek 1987. kada se u izdanju ne-
zavisne izdavačke kuće „DID Koper” pojavilo kaset-
no izdanje ovog benda pod nazivom „Ur”. Izdanje je
štampano u 300 primeraka, a ova kaseta je otvorila
razna nova vrata i KARSTOF je konačno dobio priliku
da nastupa u Beogradu (KST, SKC, Dadov…), gde ih
je publika vrlo toplo primila. Jedan od značajnijih
izdanaka vršačke rok scene s početka osamdesetih
bio je HELL (Moma Cvetković, gitara, Miša Mićić,
bas, Saša Miletić Smajl, gitara i Goran Kostić Koča,
bubnjevi), koji je, osim mladalačkog žara i energije,
etablirao dvojicu jakih ličnosti – Momu, izuzetno ta-
lentovanog multiinstrumentalistu i studijskog sni-
matelja, i Mišu koji je naročito tokom osamdesetih
bio uključen u rad sa mnogim vršačkim muzičarima,
a potom ostvario svoje autorske potencijale kroz
53
 „alias” MIŠA MANGUP. Obojica su nakon rada u grupi
HELL imali zapažen udeo u radu novotalasnog ben-
da KRUPNE ZVERKE sa talentovanim kantautorom
Radoslavom Rašom Stanisavljevićem (gitara, vokal)
i bubnjarom Draganom Grujićem Strujom. Korpusu
novotalasnih sastava svakako treba pridodati odlič-
ne autorske bendove TAMBURIX (Goran Milojković
Trale, gitara, Miša Josić, klavijature i vokal, Vladimir
Pešić, bas, i Aleksandar Pražić, bubnjevi; a jedno vre-
me i Dragan Jovanović Đovani, gitara) i PADOBRANCI
(Zoran Zoka Mihajlov, vokal, Zoran Poštin Baja, gi-
tara, Lavinel Lavi Dragić, bas i Bogdan Borjan Žile,
bubnjevi). Oba benda su značajnu afirmaciju doži-
vela u Beogradu, gde su imali dosta uspeha na kon-
certima ali i u medijima (čuvenom „Ventilatoru 202”
još čuvenijeg Zorana Modlija, recimo u konkurenciji
kasnije velikih jugoslovenskih bendova. NIRVANA
je sastav koji je vešto kombinovao elemente tradi-
cionalnog roka sa nju vejvom, a postava u kojoj su
svirali Aleksandar Lavrnja Laki (gitara), Aleksandar
Jovančić Jova (bas), Nenad Šojić (klavijature), Goran
Ristić Rile (bubnjevi) i Dejan Gvozdenov (vokal), ima-
la je zapažen autorski rad i koncertnu aktivnost. Ovoj
liniji vršačkih autorskih sastava mejnstrim roka osam-
desetih pripada i MARY JANE, sastav čiji su kreativni
nukleus činili gitaristi Dejan Palinkaš Paka i Gordan
Kapelan, a u postavi svirali Dragomir Ristić i Goran
Verovski (bas), Relja Damjanović (bubnjevi), Zoran
Nikolić (vokal) i Vukan Ogrizović (klavijature). Pored
gradskih i svirki po okolini, MARY JANE su imali za-
pažen nastup u zemunskoj hali ‘Pinki’. Početak osam-
desetih doneo je zakasnele reminiscencije na pank,
oličene pre svega kroz delovanje grupe CITY. Ovaj,
moglo bi se reći, porodični bend činila su tri brata
Prtljaga – Peđa, Neša i Srđan koji su svoj prvi nastup
54
imali početkom 1981. u „Kokošinjcu”. Pre te svirke
(1978.) datiraju pesme koje je Peđa napravio u pank
maniru – „U staroj Jugoslaviji” i „Moje fiziološke po-
trebe” koje su bile udarne numere na svirci. Oprema
za svirku bilo je jedno pojačalo „„Gitakord” na koje
je sve bilo priključeno, a sam prostor „Kokošinjca”,
u dvorištu kuće Prtljaga na današnjem Pašićevom
trgu mogao je da primi šezdesetak posetilaca. Bio je
to veliki entuzijazam na tom krajnje alternativnom
mestu, u kome su se povremeno igrale predstave,
parodirale gitarijade i razni kvizovi, pa čak i izbori
za pesmu Evrovizije. Nakon CITY epizode, dolaskom
Milana Mikija Zavišina i grupa je ime promenila
u NAMIBIJA HLADNO. Sredinom 1985. NAMIBIJA
HLADNO je inicirala okupljanje lokalnih muzičara
kako bi se uradila pesma u humanitarne svrhe. Bilo
je poznato da se i u svetskim ali i u domaćim okvi-
rima odvijaju određene aktivnosti te vrste, tako da
je urađena pesma na tekst Miška Damnjanovića.
Pesma je izvedena sredinom maja te godine u hali
Hemijske škole, kao i na koncertu za Etiopiju u KEC-u.
Praktično, sve je to prethodilo i velikom koncertu „YU
rok misije” na beogradskoj Marakani, kao i Lajv Ejdu
(Live Aid), 13. jula 1985. Izuzetno bogata muzička
priča ne može biti ispričana bez isticanja značaja
prvog tonskog studija „BMR”, za čije je osnivanje i
rad najzaslužniji Branislav Lazin Brana Santana, koji
je tokom tih godina sa Momom Cvetkovićem radio
i na snimanju ali i ozvučavanju svih bitnih sastava i
događanja osamdesetih godina. Takođe, posebno
mesto u priči o rokerskom Vršcu ima K.E.C. – Kulturno
eksperimentalni centar u MZ Ljubljanska 3, koji je
tokom osamdesetih, uz već etablirani Dom omla-
dine, imao značajnu ulogu u kulturnom i (ne samo)
muzičkom životu našeg grada.
KARSTOF
TRAKTAT (O OSIROMAŠENOM RAJU) I PRVI HAOS
Rad Karstofa se u većoj meri oslanjao na ono što su
pre toga stvarali sastavi TRAKTAT (O OSIROMAŠENOM
RAJU) i PRVI HAOS, krajem sedamdesetih i početkom
osamdesetih. U vreme TRAKTATA (Zoran Milenković,
saksofon, Dušan Svilarov, gitara, Berta Gergelj, bub-
njevi, Svetislav Sveta Višacki, gitara i Budimir Buda
Babić, vokal) nastaje između ostalog i numera koja će
kasnije, maltene, postati himna KARSTOFA – „Haos”.
Suština muzičkog izraza TRAKTATA bili su snažni, an-
gažovani tekstovi i vrlo izražajno Babićevo pevanje,
obavijeno u dramatične, avangardne muzičke drape-
rije – usmerenje koje će u eri KARSTOFA dostići svoj
vrhunac. Ova grupa se nažalost raspa-
la zbog neslaganja članova o budućem
muzičkom angažovanju. Budimir Babić
se nije predavao i ubrzo je oformio PRVI
HAOS (Aleksandar Geci Dukeljski, gitara,
Berta Gergelj, bas, Branislav Džeberan
Džebi, bubnjevi, Svetislav Višacki, gita-
ra i Budimir Babić, vokal). Jedna od nji-
hovih numera, „Ružni narkomani”, koja opisuje odnos
konzervativne (malo)građanske okoline prema tadaš-
njoj mladeži slobodarskog duha, postaje pravi hit na
vršačkoj andergraund sceni. No, ni PRVI HAOS nije bio
dugog veka, i ovaj sastav se ubrzo raspao.
Nastanak KARSTOFA
Dušan Svilarov i Budimir Babić se početkom 1983.
ponovo udružuju i zajedno sa Goranom Dimitrijevskim
Dimom za bubnjevima i Miloradom Mićom Đurićem
na basu, formiraju KARSTOF. Njih četvorica su, prak-
tično, činili okosnicu sastava, iako su u različitim faza-
ma radu grupe još doprineli: Berta Gergelj (bubnjevi),
Nenad Šojić (klavijature), Dragan Milušić (gitara),
Tanja Gerdec (klavijature, ksilofon), Momir Cvetković
(gitara), Tomislav Milčić (konge), Ivan Ilić (klavijature),
Vladimir Radovanović (udaraljke)… U novom kon-
ceptu je pored muzike bio vrlo bitan i vizuelni deo
nastupa, tako da se eksperimentisalo i sa upečatljivim
kostimima, šminkom i elementima teatra. Evo kako se
Babić seća tog vremena:
■ Sasvim je očito da je za članove Karstofa njihov
muzički angažman bio daleko više od zabave. On je, pre
svega, bio izvor unutrašnjih doživljaja koji su, s vremena
na vreme, deljeni sa publikom na koncertima. Da nije bilo
tako, udaljenost od centara muzičkih zbivanja, i stoga ne-
mogućnost da se ozbiljnije učestvuje u njima, verovatno
bi dovela do gubitka volje i brzog raspada benda. Kako
55
 bilo da bilo, uloženo je puno rada, jer je trebalo spajati
muzičko umeće, nestalnu lucidnost ekstatičkih doživlja-
ja i vizije performansa, koje su trebali da sadrže nastupi
grupe. Ne treba zanemariti ni probleme oko harmoni-
zovanja odnosa četiri žestoka individualca. Uvek će mi
ostati u sećanju zajednički odlazak u Gradski park nakon
jedne poduže probe. Bez nekog dogovora svi smo se po-
peli na jedno drvo i desetak minuta ćuteći čučali na nje-
govim granama. Budući da krošnja tog drveta nije bila
nešto velika, verovatno smo onako emotivno ispražnjeni
pružali krajnje zanimljivu sliku. Na svu sreću niko, za to
vreme, nije prošao kraj nas… Nikad se nije znalo ko je
56
napravio koju stvar. Iako je neko došao sa svojom idejom,
u njenoj razradi su učestvovali svi, tako da na kraju nije
ličila na svoj početni oblik. Najbolje stvari su nastajale
kad bi se potpuno iznurili od rada ili svađe. Kasnije, raz-
mišljajući o tome, shvatio sam da smo tek u tim trenu-
cima bili slobodni od svojih ego tripova, pa je kreativno
najzad moglo da izađe iz nas. Recimo, nekoliko stvari je
nastalo u zadnjim satima noćnog dežuranja – većalo
se u MZ-u (Mesna zajednica XII Vojvođanska brigada u
Ljubljanskoj 3) pa smo morali redovno dežurati za vre-
me državnih praznika. Nije baš bilo kao u filmu „Sećaš
li se Doli Bel”, bilo je mučnije i emotivnije, pa se tražio
odgovor u mentalnom, u metafizičkom, otuda tekst za
„Mar” na izmišljenom jeziku, pomalo nepovezane misli
u nekim od tekstova, slično buncanju i hipnotička repe-
titivnost u muzičkom izrazu…
Novembra 1983. u zgradi Književne opštine Vršac
(KOV) grupa je održala jedan od svojih upečatljivih na-
stupa, a nepoznati snimatelj je na mono kasetofonu
sa ugrađenim mikrofonom, ovekovečio ovaj koncert.
Kao prvi „bootleg” snimak jedne vršačke grupe, ovo
je mnogo godina kasnije postalo pravi raritet i retka
prilika da se sagleda značaj KARSTOFA. Članovi grupe
provodili su par sledećih godina u intenzivnom mu-
zičkom radu. Uglavnom su nastupali u Vršcu i okolini,
ali koristili su priliku i da učestvuju na gitarijadama u
raznim jugoslovenskim gradovima (Doboj, Vrbas…).
Delimični izlazak iz anonimnosti, koja je u to vreme bila
gotovo neizbežna za sastave iz manjih gradova, dogo-
dio se tek 1987. godine, kada se u izdanju nezavisne
izdavačke kuće „DID Koper” pojavilo kasetno izdanje
ovog benda pod nazivom „Ur”. Odluka da se snimi al-
bum doneta je, doduše, još 1986. Pošto su nedosta-
jala sredstva da se materijal snimi odjednom, album
„Ur” je sniman više od godinu dana (2-3 dana studija
za dve stvari, pa onda skoro šest meseci pauze, pa po-
novo 2-3 dana za sledeće dve stvari, druga šetome-
sečna pauza, i na kraju 2-3 dana za finalne dve stvari).
U ovom periodu, sasvim neočekivano, gitarista Dušan
Svilarov, veliki kolorista zvuka KARSTOFA, napustio je
sastav. KARSTOF je nastavio rad kao trio, a nastupao je
sa gostujućim muzičarima. Preostale gitarske deonice
na albumu „Ur” dosnimio je Momir Cvetković, pozna-
ti vršački studijski muzičar i snimatelj. Po završetku
snimanja nastaje sledeći veliki problem, a to je: da se
nađe izdavač! Posle dugog i neuspešnog kucanja na
razna vrata, jedna su se ipak otvorila. Ljudi iz nezavisne
produkcije „DID Koper” su preslušali materijal i nakon
toga pristali da finansiraju kasetno izdanje u tiražu od
300 primeraka. Ova kaseta je otvorila razna nova vra-
ta, i KARSTOF je konačno dobio priliku da nastupa i
u Beogradu (KST, SKC, Akademija, Dadov…) gde ih je
publika vrlo toplo primila.
Uprkos uspešnim nastupima, mediji, a pre svega
radio, ignorišu KARSTOF. Čak i poznati radio modera-
tor Zoran Modli, koji je u to vreme vodio „Ventilator
202” – top listu na kojoj je prodefilovao veliki broj mla-
dih, novih i neafirmisanih bendova, odbija KARSTOF
rečima „zanimljivo, ali nije u trendu”. Jedan od retkih
izuzetaka je nastup na televiziji, u emisiji TV Novi Sad
„Varošarije”. To je bio, u stvari, serijal u kome je u sva-
koj emisiji bio predstavljen po jedan grad. Tako je u
„Varošarijama” došao na red i Vršac.
■ U ono doba, kada su postojala samo dva programa
državne televizije, to je za grad bila senzacija, i u vreme
prikazivanja se čitav Vršac okupio ispred televizora. Sve
je počelo na uobičajeni način, uz tamburice i priče o vinu
i Vršačkim vinogradima. I odjednom, u središtu te idile,
glumica Rada Đuričin najavljuje Karstof. U tom trenut-
ku, većina uljuljkanih gledalaca nije ni sanjala šta će ih
snaći! Grupa je izvela numeru „Aaron” u svom najboljem
maniru, a zapanjeni gledaoci nisu mogu da shvate šta
se to dešava pred njihovim očima, jer to što čuju daleko
prevazilazi granice onoga što oni nazivaju muzikom…
Narednih dana komšije su odbijale da mi se javljaju, a
podozrive poglede susretao je i Dima koji je u to vreme
radio preko studentske zadruge. Po Vršcu su počele da
se šire apsurdne i sulude priče, kao na primer, da Budimir
ima kip Buddhe u svom podrumu, kome se on svake večeri
klanja… Ovde je dovoljno napomenuti da kuća u kojoj
sam u to doba živeo, uopšte nije imala podrum… Na taj
način je čitav Vršac upoznao Karstof – seća se.
UR
Nešto pre projekta UR, došlo je do formiranja jed-
ne druge vrlo interesantne i obećavajuće kombinacije.
Budimir Babić i Goran Dimitrijevski, ponovo su se udru-
žili sa bivšim gitaristom KARSTOFA, Dušanom Svilarovim.
Grupu je pojačao Miša Mićić, koji je u to vreme već do-
stigao kultni status u lokalim okvirima nastupajući pod
imenom MIŠA MANGUP. Interesantno je da se ova gru-
pa zvala GANDHARVA, ali za njom nije, nažalost, ostalo
mnogo muzičkih zapisa. U tom trenutku to nije značilo
definitivni kraj KARSTOFA, ali su se njegovi članovi sve više
okretali sopstvenim, paralelnim projektima. Interesantno
je pomenuti da je bend GANDHARVA prvi put pred pu-
blikom nastupio u Austriji (Hallein), pokazujući veliki
muzički potencijal. Nažalost, u turbulentnim ‘90-tim go-
dinama, članovi su se raspršili na razne strane, tako da
je prostorna udaljenost onemogućila dalji rad, a 1996.
godine nakon tragične smrti gitariste Dušana Svilarova
i definitivno onemogućilo dalji nastavak priče, o jednom
od najoriginalnijih i u isto vreme najosporavanijih sasta-
va u višedecenijskoj istoriji rokenrola u Vršcu.
57

Projekat UR je na neki način predstavljao logičan
nastavak priče koju su Babić, Đurić i Dimitrijevski zapo-
čeli sa KARSTOFOM. Uz značajnu pomoć instrumenta-
liste i tonskog snimatelja Mome Cvetkovića, snimljen
je muzički materijal ambijentalnih formi pod imenom
„Gandharva” i objavljen 1994. za niškog privatnog iz-
davača „Sorabia Disc”. Muzički minimalizam baziran
na basu i bubnjevima, sa karakterističnim Babićevim
napevima, oplemenjen je Cvetkovićevim gitarskim
intervencijama koje su se sasvim uklopile u zvučnu
sliku projekta UR. Nažalost, sve veće nesuglasice iz-
među Babića i Đurića u većoj meri su uticale na pre-
kid ove zanimljive muzičke priče. Buda Babić je svoja
muzička interesovanja sve više menjao za aktivnosti
u ekološkim udruženjima, i potom kao osnivač Zelene
stranke. Po obrazovanju sociolog, dugo je bio vode-
ća figura Zelenih naše zemlje, i više godina bio zau-
zet obavezama ne samo u lokalnim, državnim, već i
58
međunarodnim okvirima. Zanimljivo je i njegovo an-
gažovanje na polju organizovanja koncerata i, uopšte,
zabavnog programa kojim se bavio više od dvadeset
godina (1979 – 2000). Praktično, još na prvoj godini
studija bio je jedan od glavnih organizatora Zimskih
muzičkih igrarija 1980-’81. u MZ XII Vojvođanska bri-
gada (Ljubljanska 3). Igrarije su bile pravi multime-
dijalni hepening koji je uključivao različite kulturne i
umetničke projekte mladih, od stripa i filma do pozo-
rišnih predstava i muzike. Uz veliku pomoć i podršku
tadašnjeg predsednika omladinske organizacije te
Mesne zajednice, Nebojše Bobe Krajovana, dobijen
je na korišćenje podrum koji je renoviran, i u kome
su se održavale redovne probe i koncerti neafirmisa-
nih vršačkih sastava. K.E.C. (Kulturno eksperimentalni
centar) je tokom prve polovine ‘80-tih bilo jedno od
omiljenih mesta okupljanja mladih koji su imali dru-
gačije ideje i poglede na zabavu.
Milorad Mića Đurić je, pak, sredinom devedesetih
svoje ambicije koje su nadilazile umetničke afinitete,
uobličavao kao glavni i odgovorni urednik „Košave –
magazina za novu Srbiju”, koji je u to vreme bio i više
od same novine. Štampan na kvalitetnoj hartiji sa, za
tadašnje prilike nesvakidašnjim dizajnom i temama
koje su se kretale u rasponu od umetničke i književne
esejistike do političkih analiza, „Košava” je oko svoje
redakcije okupila beogradsku i novosadsku intelek-
tualnu i umetničku elitu. Sa pobedom demokratskih
opozicionih snaga na lokalnim izborima 1996. godi-
ne, Đurić se našao u ulozi člana opštinske Vlade za-
duženog za resor kulture. To je bio početak njegove
političke karijere, koja se nastavila angažovanjem u
opštinskom odboru DS, a posle 5. oktobra 2000. i pada
Miloševićevog režima dovela i do funkcije gradona-
čelnika, i prvog čoveka vršačkih demokrata. Izborom
u Pokrajinski parlament izašao je iz lokalnog politič-
kog miljea, a u dva mandata Đurić je obavljao funk-
ciju sekretara u Pokrajinskoj Vladi. U međuvremenu,
2001. pravi muzički predah, i sa klavijaturistom Ivanom
Ilićem i neizbežnim Momom Cvetkovićem u vršačkom
studiju „Orthodox” snima CD „Sol”, kolekciju od osam
ambijentalnih kompozicija u izdanju „Radionice za
drugu muziku”, pri Otvorenom klubu Vršac.
Goran Dimitrijevski je muzikom nastavio da se
bavi sporadično, svirajući udaraljke na nekim manje ili
više bitnim nastupima. Tokom 2002. svirao je u okviru
alternativnog benda/projekta ZZD (ZORA ZLATNOG
DIMA) sa Zoranom Raičem i Zlatkom Mijakovićem, sa
kojima je snimio jedan demo album. Danas se, u okviru
svoje grafičke radionice „Semiramida” bavi kompjuter-
skom pripremom i dizajnom, a sa Babićem je aktivan
u Zelenom pokretu.
Krajem 2012. Dima i Buda u saradnji sa Ivanom
Ilićem posle duže pauze otvaraju novo poglavlje svog
muzičkog delovanja…
YANKEE
Jedan od legendarnih vršačkih rok sastava osno-
van je 1981. godine, a prvi nastup imao je početkom
leta naredne godine u bašti Doma omladine. Atraktivni
scenski nastup, imidž i interesantan izbor pesama,
od samog početka razlikovao ih je od ostalih grupa
u gradu i okolini. Za punih sedam godina postojanja,
YANKEE su bili na korak od uspeha u razmerama ta-
dašnje, velike Jugoslavije, ali je status provincijskog
benda prilično otežavao proboj. Bez obzira na pro-
bleme te vrste, grupa je održala nekoliko koncera-
ta u Beogradu, a svirala je i u Zrenjaninu, Požarevcu,
Novom Sadu, Sarajevu, Slavonskoj Požegi i drugim
mestima nekadašnje države. Više puta predstavlja-
ni su kao demo bend od koga se puno očekuje, u ra-
dio emisijama „Veče uz radio” Prvog programa Radio
Beograda, legendarnog „Ventilatora” i „Demo topa”
popularne 202-ke, kao i mnogim muzičkim progami-
ma širom zemlje.
Kao „prva rezerva”, grupa je 1986. trebalo da ide na
Zaječarsku gitarijadu, ali ju je splet okolnosti omeo u
nastojanju da tamo nastupi. Interesantno je bilo njiho-
vo pojavljivanje u tada veoma popularnoj emisiji „Tup-
tup” Milovana Ilića Minimaksa, 1. marta 1987. godine.
Pored desetak nastupa u Vršcu, posebno je upečatljiv
bio onaj oproštajni u Domu omladine, u proleće 1988.
godine, nakon kojeg je grupa i zavanično prestala sa
radom. Iza grupe YANKEE je ostalo puno video zapisa
sa nastupa uživo. Postavu su tada činili Zlatomir Zlatko
Kopil (vokal), Radmijo Ivković Šmrci (gitara), Dragan
Perović (bubnjevi) i Željko Orlić (bas), a u ranom pe-
riodu u grupi su svirali i Stevan Dozet (gitara), Goran
Jevtović (bas) i Ivan Kostić (klavijature).
Nakon rasformiranja grupe, Zlatko Kopil je sa
Željkom Orlićem i pevačicom Tanjom Ilkić (kasnije vo-
diteljkom TV Novi Sad), nastavio u popšlager vodama
kao grupa ŠAMPIONI. Sastav je u privatnom studiju
Zorana Radetića u Beogradu snimio materijal pod nazi-
vom „Dani ljubavi i bola”, nakon čega je grupu napustio
basista Željko Orlić. Zbog personalnih i finansijskih ra-
zloga, devet solidnih pop pesama nije uspelo da nađe
put do šireg kruga slušalaca. U poslednjoj fazi postojanja
ŠAMPIONA grupi se priključio i klavijaturista Ivan Kostić,
ali je priča bila i definitivno završena 1989. godine. Osim
jednog TV nastupa u emisiji„Budilnik” na Prvom progra-
mu TV Beograd, i neočekivanog prvog mesta na top li-
sti makedonskog magazina„Kotelec” (ekvivalent našem
„Huperu”), grupa nije ostavila značajnijeg traga.
59
 Zlatomir Kopil je kontinuitet bavljenja muzikom
održao kroz projekat '90-te koji je uz njega, kao auto-
ra većeg dela tekstova i muzike, uključivao i izuzetno
talentovanog gitaristu Milana Lepedata. Uz veliku po-
moć klavijaturiste Ivana Kostića i braće Blagoja Coleta
(gitara) i Pere Stajića (bas), u studiju BMR snimljen je
demo materijal koji nije doživeo značajniju prezen-
taciju u javnosti.
Grupa YANKEE je reformisana 1993. za nastup na
27. Zaječarskoj gitarijadi. Pored jedina dva originalna
člana, Kopila i Ivkovića, u ovoj postavi benda su svira-
li i Goran Ristić Rile (bubnjevi), Aleksandar Jovančić
60
(bas), Miloš Katić (gitara) i Ivan Kostić (klavijature).
YANKEE su nastupili druge kvalifikacione večeri sa
numerama „Crno beli moj TV”, „Kako je samo lepa dok
igra” i „Malena drolja” i izborili prolaz u finale. Zbog
kiše, premeštanja u zaječarsku sportsku halu i loše
organizacije, bend nije nastupio na finalnoj večeri –
zbog pomanjkanja vremena(?)!
Tri godine kasnije, sa starim ortakom iz prethodnih
muzičkih avantura, Radetom Ivkovićem, Kopil osniva
duo GARAŽA, koji je oformljen samo radi nastupa te
godine na jubilarnoj Zaječarskoj gitarijadi. Njihov na-
stup prve kvalifikacione večeri sa numerama „Gadovi”
i „Loza, vodka, vinjak” bio je upečatljiv, u većoj meri
zbog činjenice da je Kopil svirao bubnjeve i pevao, a
Ivković svirao ritam i bas gitaru. GARAŽA je, tako, ostala
upamćena u istoriji Zaječarske gitarijade kao najma-
lobrojniji bend. Pored ovog, imali su nastup i u mu-
zičkoj emisiji na RTS-u koja se takođe zvala Garaža, sa
obradom pesme „Da li znaš da te volim?” Dade Topića.
Iste godine, od posledica srčanog udara, preminuo je
originalni basista grupe YANKEE, Željko Orlić.
U međuvremenu, Kopil je svoje polje delovanja
preselio u susednu Rumuniju. Tokom 1995. i 1996. je
najpre nastupao sa hard rok postavom Amala čiji je
osnivač i vođa rođeni Vrščanin Ljubiša Ljupče Grujić.
Sa ovim bendom je imao nekoliko nastupa u Temišvaru
i Krajovi, a zatim se odlučuje za solo karijeru i to pod
imenom Petre the best. Imao je u Rumuniji zapažen
uspeh sa hit singlom „Mamaia” i albumom „Pentru Toţi
(Za sve)”. Tokom 2001. godine, dolazi do još jednog
okupljanja grupe YANKEE. Originalni članovi Kopil,
Ivković i Perović kreću u novu muzičku avanturu. Sa
njima su u postavi svirali Ivica Kostić, Danijel Hasani i
Aleksandar Jerković, te basista Aleksandar Maričić.
YANKEE su tokom prethodnih nekoliko godina
nastupili na nekoliko velikih i značajnih festivala, ma-
nifestacija i turneja, što pre njih nije uspelo nijed-
nom vršačkom rok sastavu u višedecenijskoj istoriji!
Učestvovali su na beogradskom „Beer Festu”, na Ušću
prilikom proslave jubileja Riblje čorbe i Zabranjenog
pušenja, na EXIT festivalu, na „White River Rock” festi-
valu u Rešici (Rumunija), klubu „The Note” u Temišvaru
(Rumunija), održali su i mini turneju po Nemačkoj
(uz nastup u „Hard Rock Cafe”-u u Kelnu)… YANKEE
su 2003. izdali samizdat CD singl „One Perfect Circle”
i snimili spot za pesmu „Play It The American Way” za
MTV Romania.
Nakon simboličnog penzionisanja grupe YANKEE,
Kopil i Ivković su jedno vreme funkcionisali kao CRIME
99, sa ambicijom da rade autorske numere i naprave ka-
rijeru u okviru svog novog muzičkog projekta. Uprkos
tome što su u tonskom studiju Ivana Ilića započeli sa
snimanjem materijala za album, do finalne realizacije
ipak nije došlo. Uporedo sa tim, Kopil je aktivno uče-
stvovao u radu Udruženja muzičara Vršca „Sax” (2007
– 2011.) te organizaciji internacionalnog takmičenja
„The Global Battle of the Bands” (2006.) kao direktor
GBOB Srbija, kao i u organizaciji muzičkog festiva-
la „InSam” u Vršcu. Jedan je od glavnih organizatora
obeležavanja 45 godina rokenrola u Vršcu, u prostoru
diskoteke Centra Millennium 18-21. 11. 2008. Krajem
decembra 2009. inicirao je još jedan koncertni nastup
grupe YANKEE koji je održan u DOV-u.
TORNADO I ŽUTA ZMIJA
Ljubiša Ljupče Grujić je 1981. osnovao hevi metal
grupu SNAKES koja je naročito ostala upamćena po
autorskoj pesmi „Žuta zmija”, ali i specifičnom scen-
skom nastupu. Interesantna je činjenica da su mladi,
na tada vrlo moderne teksas prsluke, štampali logo
grupe i nosili ga vrlo ponosno, mada većina nije ni
znala šta i koga je taj logo u stvari predstavljao. Grupa
je u svom repertoaru imala isključivo autorske pesme
od kojih treba istaći već pomenutu „Žutu zmiju”, „Da
sam…”, „Rođen je novi dan”, „Oglasi”…
■ O nabavci instrumenata i o prostoru za vežbanje
je izlišno pričati. Samo oni koji su u našem gradu tada
plivali u ovim (muzičkim) vodama znaju koji je to bio
izazov – rekao je sećajući se tog vremena.
Pored Ljupčeta (vokal i gitara), prvu postavu čini-
li su još Borislav Buca Vlaisavljević (gitara) i Dragan
61
 Mitrović Kali (bubnjevi). Bend je prvi nastup imao u
legendarnom alternativnom klubu Peđe Prtljage pod
nazivom „Kokošinjac”. Već naredne godine, grupa pot-
puno menja postavu i dolaskom novih članova sastav
menja ime u TORNADO, pod kojim će funkcionisati
sve do kraja 1984. godine. Bend je nastupao na svim
gitarijadama koje su u to vreme održane u Vršcu kao i
na samostalnim koncertima po gradu i okolini. Tokom
vremena, grupa sve više radi na vlastitom imidžu (na
koncertima se pojavljuje i 2,5 m visoka žuta zmija kao
zaštitni znak), garderobi, kao i sve boljim i kvalitetnijim
instrumentima. Kroz bend su tokom njegovog funkci-
onisanja prošli Sreten Rodić (bas), Zoran Vagić Tocke
(bubnjevi), Zoran Kalmar Kali (vokal), Robert Robi
Tomičić (bas), Željko Barić Krutko (bas), Đorđe Birta
(bas), Nebojša Neca Stanojević (bas), Petar Varga
Čarke (bubnjevi) i Branislav Galović Gaša (gitara).
Nakon završene srednje škole i vojske, Ljupče
odlazi na studije medicine u Temišvar, gde sa kole-
gama i drugarima 1. aprila 1989. u internatskoj sobi
broj 223 osniva grupu AMALA. Prvu postavu, pored
62
Ljupčeta, činili su Radu Hambaraš (Radu Hambaras,
bas), Marijus Oprean (Marius Oprean, gitara i vokal) i
Otvoš Đusi George (Otvos Gyussy Gheorghe, perku-
sije). Tokom narednih godina kroz AMALU je prošao
veliki broj muzičara, a tokom 1994-’95. pevač je bio
„ŽUTA ZMIJA”
Kad vidiš u travi oštrih zuba sjaj
To je Žuta zmija, za tebe je kraj.
Iz očiju njenih oštar pogled bije,
Otrovaće te, jer takve su zmije.
Opasna je Žuta zmija, izašla iz pakla,
Otrovom te svojim truje, zubima od stakla.
Žuta zmija…
Vrščanin, Zlatomir Kopil (ex-Yankee), koji se sa pozi-
cije frontmena otisnuo u vode solo karijere kao Petre
The Best i zabeležio solidnu popularnost u Rumuniji.
Tokom devedesetih, AMALA je postala jedan od naj-
cenjenijih sastava na hard i hevi rok sceni našeg istoč-
nog suseda i prava koncertna atrakcija. Iako je tokom
1996. snimila jedan demo album, grupa još uvek nema
zvanično izdanje, ali joj to nije smetalo da tokom više
od dve decenije postojanja ima brojne nastupe kako
na velikim festivalima tako i u manjim koncertnim
prostorima u Rumuniji, ali i u našoj zemlji. AMALA je
svirala nekoliko puta u Vršcu ali i na Zaječarskoj gitari-
jadi 1990. Novija istorija ovog sastava se u velikoj meri
vezuje za značajno prisustvo vršačkih muzičara u po-
stavi. Od avgusta 2011. u bend dolazi Aleksandar Aca
Jerković. Probe se održavaju vikendom u Temišvaru, a
koncertni debi novi gitarista ima u Lugožu novembra
te godine. Samo dve nedelje kasnije, nakon uspešnih
nastupa u Karasebešu i Temišvaru, iznenada je od po-
sledica srčanog udara preminuo dugogodišnji bubnjar
grupe, Dorin Angel. Preostali članovi sastava su ipak
odlučili da nastave rad, i maja 2012. angažuju novog
bubnjara, još jednog Vrščanina, Dragana Perovića
(ex-YANKEE). Ova postava (Ljubiša Grujić – gitara, Aca
Jerković – gitara, Dragan Perović – bubnjevi, Cramba
Costi – bas, Mihai Tifuj – vokal) ima redovne probe u
Vršcu i tokom avgusta nastupa na Rock Village festiva-
lu u Banatskom Sokolcu, a u novembru i u Temišvaru
na memorijalnom koncertu posvećenom preminulom
bubnjaru. Ovaj rumunski bend, u kome sviraju trojica
muzičara iz našeg grada, završava snimanje albuma u
studiju Ivana Ilića, u Vršcu.
TAMBURIX
Grupu su 1981. osnovali Goran Milojković Trale
(gitara), Miša Josić (klavijature, glas), Vladimir Pešić
(bas) i Aleksandar Pražić (bubnjevi) pod značajnim
uticajem novog talasa. Po povratku iz vojske 1982.
godine, grupa nastavlja sa radom u nešto izmenje-
noj postavi, Josiću i Milojkoviću pridružuje se Dragan
Jovanović Đovani (gitara), a Goran Milojković preuzi-
ma bas. Instrumenti i oprema su najčešće pozajmlji-
vani i ručno pravljeni, a postava se dolaskom novog
gitariste ustalila i u prvi plan gurnula autorski rad. Prvu
svirku TAMBURIX su imali te godine, u podrumu MZ
Ljubljanska 3, a sam nastup je, bez obzira na neizbež-
ne tehničke probleme i neiskustvo, trajao gotovo dva
sata i uspešno promovisao novi bend u gradu. Tokom
sledeće godine svirali su u diskoteci „Park” i na „Terasi”
hotela „Breg”, a u leto 1984. nastupaju na Gitarijadi u
Domu omladine maskirani kao Gali. Za vreme tog na-
stupa nestaje struja i momci donose odluku da težište
koncertnih aktivnosti prebace u Beograd.
Prijavljuju se na konkurs za učešće na POK-u
(Palilulska olimpijada kulture) sa snimcima sopstve-
nih kompozicija „Novembarsko veče”, „Junačine” i „Ovaj
grad”, a žiri, čiji je predsednik bio novinar Dragan
Kremer, donosi odluku da TAMBURIX uđe u finale.
U jakoj konkurenciji, grupa osvaja drugo mesto, iza
Oktobra 1864, što je kao nagradu donosilo termine za
snimanje u Studiju 6, Radio Beograda. U toku snimanja,
Marijan Karan, u to vreme urednik u Radio Beogradu,
interveniše da se promeni jedan problematičan stih…
Bilo je još svirki po Beogradu, između ostalih i na spla-
vu „Belpiko” na Adi u organizaciji Radija 202, kao u
dvorani „B” Hale „Pionir”, gde je čest gost bio Dražen
Jonjić, kao pevač i kompozitor. Kroz bend su tokom
63

1984. prolazili mnogi, uglavnom mlađi muzičari (Dejan
Palinkaš, Gordan Kapelan, Relja Damjanović, Dragan
Gane Jevremović), ali su sve veće obaveze na fakulte-
tima uslovile prestanak rada grupe TAMBURIX.
HELL
Momir Cvetković je još kao vrlo mali uzimao
časove gitare kod famozne (i tada jedine) profe-
sorke Nike Ane. U žaru puberteta, njegov komšija
Miša Mićić otkrivajući Momina postignuća i sjajne
potencijale, često ga je ubeđivao da ga nauči neke
bazične akorde na „Bambi” gitari. Verovatno – su
obojica istovremeno shvatili da udvoje umeju da
raspale ritam, te na sablazan Momine babe počeli
su da usložnjavaju harmonije – Moma raspaljujući
Taunzendove akorde, a Miša otvarajući tajni preti-
nac litlričardovskih arlaukanja. Njihov školski drugar,
Goran Kostić Koča svoje muzičke afinitete vezao je
64
za bubnjeve, pa polako ali sigurno kreću u zajednič-
ki posao. Imitirajući poduhvat Gorana Milojkovića
Traktora (TAMBURIX), u nedostaku pravih instrume-
nata i opreme, pravili su bubnjeve od šper ploče i
hamera, motali magnete, spajali gitare sa radio apa-
ratima, i mučno ali nadahnuto svirali svoje omiljene
strane i domaće rok stvari (one malo „hard”). Nije za-
boravljen ni vunderkind gitare iz njihove generacije,
Saša Miletić Smajl (Smile), vredni i pretalentovani
đak Joce Džegera, vršačkog gitariste iz sedamdese-
tih, te vlasnik prave električne gitare. Našao se ra-
dio aparat i za njegovo ozvučavanje, navalilo se na
vežbanje i svirački užitak za tinejdžersku družinu
koja je sebe prozvala HILL („brdo, jel”).
Saša Miletić se priseća svojih početaka sviranja
gitare:
■ Interes za gitaru je nastao negde u 4-5 razredu
osnovne škole. Moj školski drug i kasnije kum Gordan
Cekić je imao interesantnu akustičnu gitaru koja je imala
„f” otvore u stilu Gibson džez gitara i uvek me fascinira-
la kada sam odlazio kod njega. Svojevremeno je išao na
časove gitare, međutim, iako je slušao muziku, sviranje
ga nije privlačilo pa ga je ubrzo batalio. Sećam se da je
kupio LP od Suzi Quatro, „Quatro”, koji i dan danas neki
put slušam, i da smo se oduševljavali gitaristom iz tog
benda. U jednom momentu smo se složili da mi pozajmi
gitaru koja je u to vreme imala samo 4 žice. U to vreme
nisam znao apsolutno ništa da sviram, i nakon izve-
snog vremena dobili smo ideju da jednog dana napra-
vimo električnu gitaru. Tako je prošlo par meseci i moja
majka, videvši da me interesuje gitara, rešila je da mi je
kupi. Postao sam ponosni vlasnik „Bambi” gitare. Sećam
se da sam akorde učio iz neke zelene knjige od, ako se
ne varam, Žarka Vukosavljevića, koja je u to vreme bila
izuzetno popularna.
Otprilike, nakon jedno pola godine, Saša je naučio
nekoliko pesama od Bitlsa i nekih drugih lakših stva-
ri. Savladao je krizni period žuljeva na prstima kao i
osnovni koncept, i počeo ubrzanije da napreduje. Tada
mu se projekat pravljenja električne gitare ipak učinio
mnogo interesantnijim.
■ Negde u to vreme sam sa 10-11 godina otišao na
letovanje u Hrvatsku, u Kaštel Stari, gde sam se kao klinac
lako prošvercovao na koncert Indexa koji me je apsolutno
začarao. Prvi put sam u životu video Gibson Flying V koji
je tada svirao Slobodan Boda Kovačević. Sećam se da je
Davorin Popović izmućkao flašu piva i isprskao sve koji
su se našli u blizini. Indexi su u to vreme bili vrhunski ui-
gran bend i svirka je bila savršena. Par dana kasnije sam
„za džabe” gledao koncert Bijelog Dugmeta, tada u us-
ponu, i ostao takođe zapanjen. Tog leta sam se ubacio
i na koncert Josipe Lisac, a lokalni bend koji je svirao u
restoranu je bio isto veoma dobar. Prosto neverovatno
zvuči, ali jedno veče smo svratili u hotelsku baštu (Hotel
„Palas”, mislim) gde su svirali Sedmorica Mladih. Kakvo
je to bilo vreme! – evocira sećanja.
Maštalo se o pravim koncertnim nastupima, a
u „Politikin zabavnik” je poslata fotografija grupe.
Roditelji su brzo uvideli da je vrag odneo šalu – po-
čeli su da deci kupuju i poneki instrument; Moma do-
bija češku gitaru iz Robne kuće, Miša bas iz Rumunije, a
Koča, mali polovni, ali pravi komplet bubnjeva. Sviralo
se u kući majstor Žive, Kočinog ćaleta; probe su povre-
meno prekidale opomene domaćina da se vodi raču-
na o nameštaju, ali i paradom rodbine kojoj je trebalo
prikazati novu perkusionističku investiciju, nešto da
im se odsvira i primi par primedbi i saveta… No, mu-
zičarski žar se rasplamsavao:
■ Od prve tezge u Zagajici – priseća se Miša – ku-
pili smo mikrofon sa stalkom, ali pojačala su nam i dalje
ostala nedostupna. Sva tri jadna radio aparata morala
su da se poređaju oko bubnjareve glave, jer on od svog
lupanja nije mogao da čuje ostale! Nisu čuli ni ostali, ali
izdržavali su nekako… Svi smo, sa Kočom zajedno, učili
bubnjarski zanat, jer nam je to bilo krajnje nepoznato
a izazovno. Iz školskog kabineta fizike pozajmljeno je
jedno sklepano pojačalo, a Moma i Smajl su se utrkivali
u izradi kućnih „fuzz” efekata. Na prvoj, već pomenutoj
tezgi, od 4 popodne pa do početka igranke, svirali smo
bez prestanka, uživajući u zvuku iznajmljenog ozvučenja
(meštani su, u prolazu, odmahivali rukom uz komentar
„oviii… samo sviraju”). Zaista je očaranost moćnim i va-
trenim rok zvukom delovao magično na nas, u to vreme
petnaestogodišnjake, bez interesa za fudbal, i sa još ma-
nje seksualnog iskustva…
Toliki žar (i retki komplet bubnjeva u gradu u to vre-
me) našli su odjeka u malom rokenrol svetu Vršca; i kod
njihovih starijih kolega koji su dolazili u goste na svirku
65
 nudeći podršku i ohrabre-
nje za dalji rad, ali i često
pozajmljujući retki instru-
ment. Grupa se preselila u
tesnu šupu u Smiletovom
dvorištu, koja je postala
okupljalište malog broja
odanih fanova. Uvežbavala
se i prva autorska kompo-
zicija pod imenom „Delfin”,
i Miletićev prvi gitarski in-
strumental na tragu ju-
goslovenskih gitarskih
heroja – Josipa Bočeka,
Radomira Mihajlovića
Točka i Slobodana Bode
Kovačevića. Uvežbavao
se repertoar za prvi na-
stup na gitarijadi u klubu
„Rupa”, Doma omladine.
Zahvaljujući pogrešnoj
najavi voditelja (Dragan
Stojković Stole) grupa je dotadašnje ime HILL pro-
menila u HELL, a sam nastup je, uz malo treme, bio
dobar, što je bio novi podstrek za članove sastava. Te
1979. je, željom članova vršačke grupe NEUTRON da
animira što veći broj rok orijentisane publike (a ima-
li su sviračkog naboja i kvalitetnu opremu), održan
veliki broj kolektivnih svirki, na veliku radost publike
i mladih muzičara. Neke su bile takmičarskog karak-
tera a neke ne, a održavale su se: tokom aprila i maja
te godine u Domu omladine („Rupa” i bašta), tokom
leta dva puta u bašti Radničkog bioskopa (na jednoj
je HELL glasovima publike i uz „malu” pomoć vršač-
ke bubnjarske legende Miće Kanačkog, pobedio), na
66
muzičkoj posveti Vojkanu Radeki, krajem septembra,
za Grožđebal na tradicionalnoj Gitarijadi… Voditelj
na Grožđebalskoj gitarijadi bio je Aleksandar Putnik
Cacko, i tada je prvi put javno izvedena još jedna au-
torska kompozicija pod nazivom „Eustahija”, za koju je
tekst pisao daroviti vršački kantautor, Radoslav Raša
Stanisavljević.
HELL su tokom godine svirali i na nekim tzv.
socijalističkim slavama u okolnim selima. Pamti se
bežanija kombijem iz Gudurice uz tuču i pucnjeve,
a momcima je imponovalo druženje sa starijim ko-
legama, rok ambijent i iskazivanje kroz muziku, što
dalje od školskog programa, socijalističkog ispiranja
mozga i stege roditelja. Vrata šarenog života i sveta
otvarala su se neviđenom brzinom. Pevač je vrištao,
bubnjar je klimao glavom kao Ringo Star, Smajl je vir-
tuozno solirao, a Moma podržavao kolege čekajući
svoj trenutak. No, pred Novu 1980. Miša se posvađao
sa ostatkom grupe, a trio je odsvirao tezgu u Jasenovu
za doček, što se ispostavilo kao labudova pesma. Bio
je to kraj grupe HELL. Bubnjar Goran Kostić Koča se
povukao iz aktivnog muziciranja, a preostala trojica
su još narednih godinu dana nastavili da snimaju
na Mominom dvokanalnom magnetofonu poljske
proizvodnje. Povremeno nastupaju sa talentova-
nim bubnjarom Velimirom Ljubojevićem Vendijem
i nešto starijim muzičarom Zvonkom Milojkovićem,
čiji su autorski materijal uvežbavali sa namerom da
dođu do demo snimaka. Do njihove realizacije ipak
nije došlo, dobrim delom zbog smrti „najvećeg sina
naših naroda i narodnosti” 4. maja 1980. Zvonko
Milojković tokom leta odlazi u inostranstvo, a pre
odlaska imaju poslednji nastup u toj postavi, na gi-
tarijadi u bašti Doma omladine, koju su organizovali
Moma i tada mladi i perspektivni bubnjar Radovan
Raca Živkov. Kuriozitet su plakati za ovaj događaj u
lično Racinoj izvedbi („ГNTAРNЈАДА”, grupa TRAKTOR
umesto TRAKTAT…)
KRUPNE ZVERKE
Januara 1981. godine, u vršačkoj MZ XII
Vojvođanska brigada (Ljubljanska 3) održane su prve
„Zimske muzičke igrarije” koje su predstavljale neza-
boravan doživljaj harmonizovanja dotada večito sujet-
nih i zavađenih vršačkih rokera, udruživanja opreme i
entuzijazma muzičara raznih generacija i profila. Miša
Mićić, Momir Cvetković i Saša Miletić – nakon rasfor-
miranja grupe HELL – po prvi put tada nastupaju sa
bubnjarem Draganom Grujićem Strujom. Struja je
prethodno tokom 1977. svirao u grupama KATAPULT
(Ljubiša Pavlov Bulja – gitara i vokal, Dragan Šikanja
Šiki – klavijature i Dragan Grujić Struja – bubnjevi) te
LENNY (Dragan Šikanja Šiki – klavijature, Miša Josić
– gitara i vokal i Dragan Grujić Struja – bubnjevi),
uglavnom po školama, seoskim slavama i MZ. Nešto
kasnije, na proleće, u istom prostoru prate (sa Goranom
Džeberanom za bubnjevima) kantautora Radoslava
Rašu Stanisavljevića.
Raša je, kao lokalni frik i neformalni student Likovne
akademije u Sarajevu, prethodnog leta na more otišao
sam sa gitarom, vrećom i malo neophodne garderobe,
bez love… imao je samo povratnu kartu Beograd—Bar.
Celo to letovanje proveo je kao putujući svirač (gita-
ra, usna harmonika i zvečka na nozi) i svirajući zarađi-
vao za preživljavanje. Prepešačio je celo primorje i tek
ponegde se zadržavao, svirao, družio. O tom periodu
pričao je kao o nečemu čega će se sećati dok je živ.
Bilo je dosta lepih, a bogami i teških trenutaka. Elem,
sa tog putešestvija se vratio živ i zdrav… Inače, svoju
prvu gitaru dobio je na poklon od oca za odličan us-
peh na kraju 6. razreda osnovne škole, kada su počela
njegova intezivna zanimanja za rokenrol. Sa završet-
kom osnovne i upisom u srednju Ekonomsku školu,
datiraju i prvi pokušaji osnivanja benda sa školskim
drugarima Kostom Kreculovim, a naročito Radmijom
Ivkovićem Šmrcijem. Sa njima, ali i sa još nekim dru-
garima u svojoj sobi je vredno učio gitaru sve do od-
laska u vojsku, krajem 1979. godine.
Na pomenutim Igrarijama, po povratku iz vojske,
Stanisavljević je izveo svoje akustičarske klasike po-
znate sa prethodnih gitarijada i neformalnih nastupa
u Gradskom parku. Bilo je vreme Novog talasa a Raša
je, ponesen kreativnim zanosom, komponovao pe-
sme koje su pratile aktuelni trend. Po muzičkoj formi,
pesme su nastajale po uzoru na Idole, Azru, Polis (The
Police) i druge slične domaće i strane sastave. Lucidni
i polušaljivi tekstovi su ono po čemu se od njih razli-
kovao. Ostatak ekipe je prihvatio igru i zahteve novog
vremena. Ošišali su se na kratko, sa velikim entuzijaz-
mom pratili su Rašinu kreativnu eksploziju i realizaciju
67

njegovih muzičkih ideja, a za bend uzimaju ime KRUPNE
ZVERKE. Vredno su vežbali u Rašinoj sobi na početku
romskog naselja („Balata”), a dolaskom prvog četvoro-
kanalnog studija u Vršac snimili su prve demo snimke.
Tri pesme su snimljene zajedno, jedna bez Miše, još
5-6 bez Struje. U tom trenutku, izgledalo je da ovaj sa-
stav ima veliki potencijal da izađe iz lokalne priče, što
je u godinama koje su prethodile bila retkost. KRUPNE
ZVERKE su imale uspešan nastup na drugim „Zimskim
muzičkim igrarijama” januara 1982., ali je tokom rada,
do leta iste godine, iscrpljen veliki početni polet. Iako je
krajem leta 1982. zabeležen sjajan nastup u bašti Doma
omladine (doduše, tada bez Miše u postavi), Raša je po-
malo počeo da gubi veru u svoj rad; hteo je da ispituje
i neke druge teme, a ostatak benda je u tom periodu
bio u čestim svađama… Bez neophodne medijske po-
drške i bez prilike da izađu van lokalnih okvira, KRUPNE
ZVERKE ostaju školski primer nekanalisane impulsiv-
nosti i brzog pražnjenja. Sastav je prestao sa radom, a
njegovi članovi se razilaze; neki zbog odlaska u vojsku
a neki da bi se oprobali na drugim projektima.
68
Početkom devedesetih, Raša se za-
poslio kao portir u „Agrovojvodini”, ali se
počeo i aktivno baviti izradom stolarije
kao izvorom prihoda. Sticajem okolno-
sti, loše koncentracije ili brzopletosti,
posekao je prste leve, a kasnije i desne
ruke. Stradali su mu palčevi i kažiprst, te
je samim tim bio hendikepiran za bavlje-
nje muzikom. Kasnije je to zaraslo i on je
solidno funkcionisao, ali nikada više nije
mogao imati dobar osećaj i koordinaciju
za muziku zbog tih malera. To je možda
bio i najveći razlog njegovog prestanka
aktivnog bavljenja muzikom… Iznenada,
krajem oktobra 2005. godine, od posledica hepatitisa
C, ali i nekih drugih oboljenja koja su mu znatno po-
goršala zdravstveno stanje, Raša je preminuo tokom
rutinske operacije čira na želucu. Tako je Vršac ostao
bez jedne od najautentičnijih figura muzičke scene.
Struja je nakon Krupnih zverki jedno vreme svi-
rao džez fjužn sa Momom i Milanom Jarakovićem
(Pančevcem, koji je u Vršcu tokom osamdesetih držao
kafić „M” a kasnije oformio, između ostalog, izuzetan
bluz sastav Blue Family, u kome je i danas aktivan), a
1988. izenenada otišao u London. U Vršac se vratio
sredinom naredne dekade i posvetio se kulinarstvu
radeći u najpoznatijim restoranima u gradu. Danas
je samostalni ugostitelj koji vodi sopstveni resto-
ran, „Kantina”.
Momir Cvetković je u leto 1982. godine, u kući
svoje babe u Zmaj Jovinoj ulici, sa Branom Lazinom i
njegovim četvorokanalnim Tikovim („TEAC”) magne-
tofonom organizovao mali tonski studio („Lubenica”).
Sa Zoranom Kerkezom Kezom nastala su dva demo
snimka („Lepotica” i „Korak u prazno” za koju je snimljen
i video spot), pre Mominog odlaska u vojsku. Po povrat- sa Margitom Magi Stefanović (ex-EKV). Poznanstvo
ku, 1983., učestvovao je u novom (neuspešnom) bendu sa Margitom prerasta u druženje.
sa Rašom. Taj period je obeležila posvećenost radovi- ■ Nije bilo nešto puno saradnje sa Margitom – seća
ma oko KEC-a, i rad sa Mišom Mićićem i Branislavom se Moma tog perioda. Našli smo se par puta u studiju
Džeberanom, sa kojima u vikendici Anđe Radeke sni- kod nas, pošto je Bole postao njihov (EKV) novi basista.
ma osam demo snimaka tokom 1985. Pesme su bile
bez naziva, kao i sam bend, ali su muzičari uživali u
zajedničkom radu. Bez gotovo ijednog ozbiljnog na-
stupa, sastav se razišao već sledeće godine.
■ Nekako se kod nas, ljudi iz Vršca – objašnjava
Moma – gde imamo svoj mali grad, svoju malu pri-
ču… ne javlja težnja da malo napustimo svoju sre-
dinu i da pokušamo da prezentujemo svoju muziku i
na nekom drugom mestu, u drugom gradu, u većim
centrima, gde bi i trebalo… Jednostavno, bez straha
od prijema kod drugih ljudi, sami sebi smo dovoljni.
Probe su nas, recimo, potpuno ispunjavale. Sećam
se jednog od ukupno dva javna nastupa u podrumu
KEC-a, koji je bio krajnje meditativan, gde smo se u
jednom momentu stišali, a žagor publike je bio mno-
go glasniji od sviranja benda. Jednostavno, to je tako
kad bend radi puno proba a malo živih svirki, pa ide Svirali smo lepo zajedno i palo nam je na pamet da bi
totalno po svom osećaju… ona mogla da nam se pridruži na našim nastupima.
Od 1984. godine Moma sluša uglavnom džez i Dve-tri probe i par nastupa, ništa spektakularno… je-
svira mnoge instrumente, radi puno u studiju, bavi dino što pamtim jeste puno lepe muzike u studiju. Pošto
se programiranjem i muzičkim istraživanjem. U tom retko sviram uživo, dobro pamtim atmosferu svakog na-
periodu nastaje desetak snimaka ambijentalne mu- stupa. Ne mogu reći da su bili posebno dobri… mislim
zike. Početak ’90-tih donosi poznanstvo sa Boškom da je taj prvi u Kikindi bio bolji, jer je bilo neke komuni-
Boletom Stanojevićem, beogradskim muzičarom (ex- kacije, ali je onaj poslednji, u SKC-u bio poprilično „na
EL REY, EKV) koji se ubrzo doseljava u Vršac. Zajedno mišiće”, nismo se puno slušali niti smo puno međusob-
osnivaju grupu ORTHODOX (koja, po Momi: „svira no komunicirali.
njegove autorske stvari Džimi Hendriksa”), a kao bub- Moma Cvetković se po prestanku rada ORTHODOX-a
njara angažuju Gorana Ristića Rileta (ex-NIRVANA). U nije bavio autorskim radom i nije bio previše aktivan,
periodu od 1992. do 1995. sviraju tri puta u beograd- ali je dosta pomagao i gostovao na različitim (tu-
skom KST-u, jednom u Kikindi, i jednom u Pančevu đim) projektima. Kao neko ko pasionirano sluša vrsne
69
 instrumentaliste, čime hrani svoj izuzetni muzički tale-
nat, Moma nenametljivo predlaže svoje ideje. U tom
smislu, ostvarena je značajna saradnja sa grupom UR,
u realizaciji albuma „Gandharva”, kao i na koncertima u
Beogradu (SKC i Akademija) na kojima su se posetioci
polivali pivom uz ambijentalnu muziku ovog sastava!
Tokom 1999. nastupao je sa vršačkom neformalnom
postavom BOMBO čiju su osnovu činili basista Boba
Laušev, gitarista Miloš Miša Katić (ex-LIMUNTUS) i
bubnjar Bojan Ivković (pored lokalnih bendova, pre
svih LIMUNTUSA, radio i sa imenima kao što su Havana
whisper, Sanja Ilić i Balkanika, Pavle Aksentijević, da-
nas član Vasil Hadžimanov benda), uz vokalnu podršku
beogradske džez pevačice, Hane Vučićević (inače mu-
zičke pedagoškinje, u novije vreme poznate kao pe-
vačice na albumima Speed limit, Go Future i J.U.S.T.).
Sarađuje sa pančevačkim rok autorom Vladimirom
Nedeljkovićem (Vladom Nedeljom) na demo snimcima
grupe ZONTAG i nekim njihovim nastupima (između
ostalih i u autorskoj emisiji beogradskog rok novinara
Aleksandra Žikića na nekadašnjoj BKTV). Učestvovao
je na mnogim neformalnim nastupima u vršačkim rok
klubovima sa Mišom Mićićem i bubnjarem Darkom
Crnobrnjom, izvodeći Lu Ridove (Lou Reed) standar-
de. Jedan od retkih diskografskih projekata na kome
je učestvovao, jeste ploča projekta vršačkog rok pioni-
ra Duška Stoisavljevića – Duleta Gluvog (ex-KRISTALI)
pod imenom „Noćni servis”.
■ Brana Lazin i ja smo već imali tonski studio u koji
je jednog dana ušao ogroman, brkati tip da ugovorimo
rad na par demo snimaka – priseća se Moma. U vrlo do-
brom raspoloženju smo ih uradili, a onda je Dule pitao
da li smo voljni da činimo jezgro njegovog novog benda?
OK, sad ćemo to da uradimo i… krenuli smo na snimanje
ploče u studiju Saše Subote. Saša je svirao klavijature, a
70
Dule je sedeo naspram njega. Svirali su neku baladu…
„Magdalena” se, mislim, zvala pesma… Nije bilo loše, ali
je bilo daleko od onog što je mene zanimalo…
Danas se Moma daleko manje bavi studijskim ra-
dom, a tek povremeno svira. Jedno vreme je proveo u
firmi „Millennium show”, gde je radio kao organizator.
Prethodnih nekoliko godina obavljao je funkciju direk-
tora Narodnog pozorišta „Sterija”, a trenutno radi u mar-
ketingu ove kulturne institucije. Povremeno nastupa u
bendu Čede Živkovića All the President’s Man, a jedan
je od glavnih organizatora „Jazztronic” festivala.
Nakon velikog razočaranja koje je doživeo na be-
ogradskom koncertu Ijana Gilana (Ian Gillan), svog do-
tadašnjeg idola, i fascinacije nastupom grupe Buldožer
(zabeleženog na izdanju „Ako ste slobodni večeras…”)
a naročito njihovog bivšeg člana Marka Brecelja, Miša
Mićić doživljava bitnu kreativnu evoluciju. Nezaboravni
Breceljov nastup na „II Zimskim muzičkim igrarijama”
u MZ Ljubljanska 3 i definitivno ga je opredelio po
pitanju budućeg delovanja. Taj tip rok predstave je
omogućavao nezavisnost i pristojnu udaljenost od
bubnjara, sa kojima se Miša redovno svađao i zbog
kojih je napuštao bendove. Sarkastično ali nadah-
nuto kuliranje Buldožera, uz ludilo njihovog starog a
sada „oslobođenog” pevača, obećavalo je dobar spoj
sa ludilom vršačkih frikova. Trebalo je samo napraviti
repertoar. Pod uticajem Rašinog nadahnuća, Miša se
bacio na posao: zvuk klasične gitare je trebalo da na-
doknadi „nedostatak” benda ali, tu je bilo i lupanja o
pod, pljeskanja rukama, sedanja, ustajanja, poskaki-
vanja, maskiranja, pijenja, jedenja i pušenja – sve za
šou! Kontakt i animacija publike bili su baza ovog „in-
teraktivnog” programa.
■ Želeo sam da se prilagodim situaciji i pokušao da
gledaoci sebe dožive kao stvaraoce akcije, što je sve skupa
71
 doprinosilo produbljivanju kreativnog ambijenta i ose-
ćaja hepeninga, gde nije bila bitna lista pesama već do-
življaj trenutka. E sad, koliko sam u tome uspevao, koliko
sam preterivao u banalnostima i blentavljenju – druga je
priča, ali je znalo da uspe i da za sve prisutne anarhični
kabare preraste u avanturu. Sa godinama je, uz iskustvo
i sazrevanje, bivalo i bolje, ali su bazične postavke osta-
jale iste. Pored autorskih pesama uvek je bilo mesta za
Breceljevu „Paradu”, poneku meksikansku iz repertoara
Nikole Karovića i Slavka Perovića, a ne bi se zaboravile ni
legendarne zabavne melodije sa čuvenih festivala: „Kud
plovi ovaj brod”, „Lola”, „Zbog jedne divne crne žene”…
Ipak, najvažnija je uvek bila sveska sa beleškama iz koje
se znalo stvoriti delo na licu mesta i često završavalo sa
„alltogether” pevanjem svih prisutnih. Autorski deo reper-
toara je bio otvoreno pornografski, što znači da su dosta
pominjani seks i politika. „Svoju genitaliju čuvam samo
za Nataliju”, „Idealni Astro par”, „Proleteri svih zemalja,
ujedinite se”, „Ja sam filozof”, „Idejno moralna čvrstina”
(sastavljena od Titovih citata), „Bolnički
režim”, „Hej, Konane varvarine”, neke su
od pesama iz tog perioda – seća se.
Prvi Mišin nastup pod imenom
ZELENI ZMAJ & DESNA RUKA dogo-
dio se u ranu jesen 1982. u podrumu
KOV-a – prava stvar, u pravo vreme,
na nezgodnom mestu. Osim određe-
ne zblanutosti, problema nije bilo, ali
poziv za ispunjenje duga domovini
žuljao je u džepu… Neočekivano, JNA
se pokazala kao sjajan izvor inspiracije,
a takođe je omogućila i izvesnu izolo-
vanost i mir za komponovanje. U tom
periodu, pored velikog broja pesama,
nastaje i ideja za „alias” MIŠA MANGUP
72
– nešto kao podsmevanje svojoj egzibicionističkoj pri-
rodi, i neka vrsta ritualne maske za bezbolno bljuvanje
tinejdžerskih i inih nezadovoljstava. Po povratku iz voj-
ske, za Grožđebal 1983., Miša je imao svoj drugi solo
nastup, ponovo u KOV-u. U isto vreme u podrumu se
održavalo neko smarajuće pesničko veče i, u trenut-
ku kada je Miša započeo svoj šou, publika se odatle
spontano prebacila u salu na spratu. Posledica toga
bio je konflikt sa obezbeđenjem KOV-a, ali je Miša, pre
dolaska milicije, već uhvatio maglu.
MIŠA MANGUP je i narednih godina, sam a pone-
kad i sa gostima, nastavio sa redovnim nastupima po
gradskim klupskim prostorima, sa dovoljno samopo-
uzdanja. Ti nastupi su bili prepuni različitih sadržaja
i akcije – od umotavanja u državnu zastavu do neve-
rovatnih parodijskih istupa na račun socijalističkih i
malograđanskih klišea. Bilo je i privođenja u SUP i nu-
đenja uloge saradnika, „tastera” i „dostavljača” sa alter-
nativne (čitaj, nekontrolisane) scene, ali je Miša ostao Poznati vršački alternativni strip autor Danilo
dosledan i veran sopstvenim uverenjima. Milošev Wostok, objavio je 1996. godine jedan broj au-
Sa Momirom Cvetkovićem, svojim prijateljem i torskih numera iz perioda solo rada MIŠE MANGUPA,
saradnikom iz nekih prethodnih muzičkih avantu- nastalih tokom osamdesetih u kućnoj produkciji,
ra, 1985. pravi jedan zapažen multimedijalni kon- i uz neke „live” snimke, kao samizdat pod nazivom
cert za bas i bubnjeve, sa filmovima, strobo lajtom, „Mi imamo električna jaja” (recenzija je objavljena
striptizom i interaktivnim gađanjem jajima pod na- u „Našoj Borbi”). Sam autor je 2000. objavio dupli
zivom ELEKTRIČNA JAJA (Miša Marjanov & Moma CD „Građanin Kenj” čime je zaokružio priču o svom
od Labuda). Sredinom ’80-tih aktivno je učestvo- aliasu, želeći da se u rok izražavanju okrene nekim
vao kao animator i pregalac u okviru alternativnog drugim temama. Miša, ina-
kluba KEC, pri MZ u Ljubljanskoj 3, a 1984-’85. sa če, od početka devedese-
Momirom Cvetkovićem i bubnjarom Branislavom tih i izbijanja ratnih sukoba
Džeberanom učestvovao je u ozbiljnom radu na na prostorima bivše SFRJ,
tzv. pank džez repertoaru koji, i pored velike per- živi u Španiji, na Maljorki
spektive i kreativnog zanosa, nije u značajnijoj meri gde se bavi svojom dru-
izašao iz prostorije za vežbanje. Pred sam kraj SFRJ, gim talentom – crtanjem.
1991. godine, Miša je nastupio u noćnom progra- Pored stripa, bavi se crta-
mu Radio Zagreba 2, a voditeljka ga je dovela di- njem karikatura i portreta,
rektno sa ulice gde je ovaj svirao kao ulični svirač, što mu obezbeđuje egzi-
želeći da emisiju osveži nečim originalnim. Bez ob- stenciju. Bilo je pokušaja da
zira na narastajuće nacionalističko ludilo u medi- se u Španiji bavi muzikom
jima te godine, u pozivima slušalaca od toga nije i sarađivao je sa pojedi-
bilo ni traga. Početkom ’90-tih dosta sarađuje sa nim lokalnim muzičarima.
Dušanom Svilarovim, istražujući na polju gitarskog Prepevao je na španski
ambijentalnog zvuka, a kratko radi i sa Budimirom tri pesme Radoslava Raše
Babićem i Goranom Dimitrijevskim (KARSTOF, UR). Stanisavljevića („Guzo”,
Kao plod te saradnje nastaju i dva demo snimka. „Povuci me” i „Moja slatka devojka”) i registrovao
Sredinom te dekade, Miša u studiju „BMR” snima u tamošnjem Ministarstvu kulture. Redovno dola-
materijal za rok album „Čovečije ribice”, uz pomoć zi u Vršac, a dao je značajan doprinos obeležavanju
Momira Cvetkovića koji je radio i produkciju; a od 40-godišnjice rokenrola u Vršcu 2003., kada je osmi-
ostalih gostiju treba pomenuti Budimira Babića, slio dizajn promotivnih majica i prigodnog kompakt
Ivana Ilića i Mišu Katića. Kolekcija snimljenih nu- diska; za tu prigodu prearanžirao je jednu Rašinu nu-
mera je uključivala i po jednu autorsku kompozi- meru, i snimio je sa prijateljima kao promotivnu hi-
ciju prerano preminulih muzičara iz vršačkog rok mnu obeležavanja 40-godišnjice rokenrola u Vršcu,
miljea, Vojkana Radeke i Dušana Svilarova. u formi video spota.
73
 PADOBRANCI
Za razliku od današnjih muzičkih trendova, uli-
cama srpskih gradova ‘80-tih godina plivali su roken-
rol zvuci. Tako je bilo i u jednoj vršačkoj ulici kada
su, uz zvuke gitarskih žica, klinci iz iste ulice rešili
da osnuju rok bend. Nazvali su ga po nečemu što je
beskrajno duboko i o čemu se ne zna baš puno, ali
istovremeno izaziva divljenje i poštovanje – CRNA
RUPA. Sastav su činili Zoran Mihajlov Zoka (vokal),
Zoran Poštin Baja (gitara), Lavinel Lavi Dragić (bas)
i Bogdan Borjan Žile (bubnjevi).
Sastav CRNA RUPA nastao je 1978. godine i hra-
bro se uključio na put pop rok pravca, koji je u to
vreme bio dosta opterećen. Prvi javni nastup beleže
na Gitarijadi u vršačkom Domu omladine, u godi-
ni njihovog nastajanja. Bavljenje padobranstvom,
uzbuđenje i jedinstvenost koji ovaj sport pruža,
članove CRNE RUPE inspiriše da svoj bend nazovu
drugim imenom, a kako drugačije nego
– PADOBRANCI. Pod novim imenom
grupa nastupa na lokalnim gitarijada-
ma i humanitarnim svirkama, pozna-
tim po tome što su bile naslovljene „Za
Etiopiju”. Pomažući Etiopiji, istovre-
meno su pomagali i sebi, pa su 1986.
godine po prvi put ušli u beogradski
studio „Andra & Gospa” u kome su
snimali i mnogo poznatiji rokeri tog
vremena. Snimaju svoj prvi demo, i sa
tada snimljene tri pesme učestvuju na
Demo top-u emisije „Ventilator 202”,
koju je uređivao Zoran Modli. Ovde
beleže i prvi veći uspeh, osvojivši dru-
go mesto sa pesmom „Kopija tvoje
74
senke” u zaista jakoj konkurenciji, pored bendova
kao što su FIT, Psihomodo pop, Šarmerke, i drugi.
Zapažen uspeh na Demo top 202 čuo se da-
leko i ubrzo dobijaju poziv od muzičkog urednika
RTV Novi Sad, Bogomira Mijatovića da učestvuju u
snimanju muzičke emisije „Rok teatron”. Ovaj poziv
ih ponovo šalje u studio na snimanje materijala za
ovu emisiju. Ovog puta nisu išli dalje od svog Vršca:
snimili su pesmu „Bežimo od istine” u studiju „BMR”
isključivo za potrebe gostovanja. „Rok teatron” ih
odvodi korak dalje, i pozivi za učešće na mnogo-
brojnim gitarijadama regionalnog karaktera pristi-
zali su sa svih strana.
PADOBRANCI te 1989. godine ponovo odlaze
u Beograd, u studio „Andra & Gospa” gde snimaju
osam pesama za svoj prvi album. Ohrabreni ovim
uspesima, na svim svojim nastupima promovišu
pesme sa albuma koji je bio u završnoj fazi. Da su
PADOBRANCI dostojno predstavljali svoj grad, do-
kaz je i učešće u emisiji „Varošarije” TV Beograd sa
pesmom „Vrati se”, gde su predstavljali rok ulice svog
grada, na kojima su 11 godina ranije i nastali.
Na veliku žalost istih tih ulica, tragičan događaj
iz novembra 1990. i pogibija pevača Zorana Zoke
Mihajlova, naterala ih je da sklope svoje padobrane
i ostave ih nekim novim klincima. Pesme „Vrati se”,
„U vodi do kolena”, „Kad odlaziš”, „Tamara”, „Kopija
tvoje senke”, „Bežimo od istine”, „Proleće” i „Odlazi
nam noć”, mogu poslužiti kao šlagvort buđenja
roka u gradu u podnožju Vršačkih planina, koji je
ne tako davno disao rok plućima PADOBRANACA.
Materijal za prvi album bio je spreman ali on ni-
kada nije ugledao svetlost dana zbog pomenute
tragedije; a deo priče bili su i povremeni saradni-
ci PADOBRANACA – klavijaturista Vukan Ogrizović,
gitarista Šmrci (YANKEE), Kiki i Ćera (Piloti), Đole,
Ljupče, Daniela i menadžer, Dragan.
VIETNAM
Grupa VIETNAM je osnovana 1982. gidne, a prvu
postavu grupe činili su: Željko Barić Baron (gitara),
Dejan Barić Krutko (bas gitara), Miloš Miša Janjić (gi-
tara), Danijel Deni Vučić (vokal), Boža Radošević Bole
(bubnjevi). U ovom sastavu grupa je funkcionisala sve
do 1984. godine, i u tom periodu sviraju maturske ve-
čeri i proslave Nove godine u OŠ „Žarko Zrenjanin” (da-
nas „Jovan Sterija Popović”) i OŠ „Olga Petrov”. Takođe,
1983. i 1984. sviraju na „Zimskim muzičkim igrarijama”
u MZ Ljubljanska 3, a 1983. i na gitarijadi u bašti Doma
omladine. Inače, 1984. kupuju bubnjeve od legendar-
nog bubnjara Miće Kanačkog, tako što pare zarađuju
sviranjem na jednoj svadbi sa dva harmonikaša koji
su im to i omogućili. Po sopstvenom priznanju, „posle
toga više nikad nisu svirali za laku lovu jer to nije bilo za
njih i nisu se zbog toga dobro osećali”. U studiju „BMR”
snimaju svoje prve tri autorske pesme: „Moja je ruka
skliznula sa tvoje”, „Hajde pođimo u novi dan” i „Moja
devojka”, koja postaje lokalni hit. Snimanje tih prvih
demo snimaka obavio je Moma Cvetković, i baš kada
je trebalo odlučnije nastaviti sa autorskim radom, gru-
pu pomalo neočekivano napušta pevač Deni. U tom
trenutku, ostatak benda se daje u potragu za novim
vokalom i ubrzo im se priključuje Nataša Naca Sturza,
koja se tu nije predugo zadržala.
Nakon što je 1985. godine Naca otišla iz benda, u
VIETNAM dolazi klavijaturista Siniša Sinke Lavrnja, a
ulogu vokala preuzimaju Baron i Miša. Snimaju još tri
autorske pesme od kojih se izdvojila pesma „Atomsko
dete”, a pored nje snimljene su i pesme „Pođimo” i
„Nemoj dušo, nemoj zlato”, koju je otpevala Tanja
Ilkić (krajem osamdesetih sa Zlatomirom Kopilom i
Željkom Orlićem članica kratkotrajnog muzičkog pro-
jekta ŠAMPIONI; danas radi kao voditeljkа TV Novi Sad).
Te godine sviraju u Pedagoškoj školi, a maja meseca u
sali Hemijske škole za doček štafete koja je tu preno-
ćila. Iste godine sviraju u MZ Ljubljanska 3 povodom
humanitarne akcije (Live Aid) za gladnu decu Etiopije.
Tokom leta imaju mini koncertnu turneju, i sviraju u
Margiti, Plandištu, Velikoj Gredi i Miletićevu.
■ Na „turneji” po selima bili smo iznenađeni posetom
publike i njenom reakcijom, jer gde god smo svirali bila je
puna sala; što je dokaz da im je rok i te kako falio. Nadamo
se da je zbog nas neki klinac počeo da svira. U Margiti i
Velikoj Gredi sa nama je nastupala i grupa Padobranci –
seća se Željko Barić.
Na gitarijadi koja je za Grožđebal održana u dis-
koteci u Gradskom parku, u velikoj konkurenciji pobe-
đuju, i kao nagradu dobijaju snimanje u studiju „BMR”.
Tokom jeseni snimljena je pesma „Ti i ja”. Krajem 1985.
75
 godine, na gitarijadi u Beloj Crkvi osvajaju drugo mesto.
Naredna godina protiče bez aktivnosti zbog odlaska
članova grupe u vojsku, a 1987. ispred hotela „Srbija”
učestvuju na gitarijadi zajedno sa PADOBRANCIMA i
TORNADOM, i tada „pale” publiku pesmama „Moja de-
vojka” i „Atomsko dete”, a tom prilikom sviraju i jednu
novu pesmu, „Ne voli ona mene” koja nikada nije sni-
mljena. Nakon toga grupa do 1991. nema značajnijih
nastupa i svira uglavnom za svoju dušu. Odlaskom
Sinketa u Kanadu i Miše u Švedsku, grupa VIETNAM
prestaje sa radom.
Danas Deni i Sinke žive i rade u Kanadi, a Miša u
Švedskoj. Boža radi u Gradskoj pekari, a Krutko i Baron
se bave privatnim poslom.
NIRVANA
Školski drugari Goran Ristić Rile (bubnjevi),
Nenad Šojić (klavijature), Aleksandar Lavrnja (gita-
ra), Aleksandar Jovančić (bas) i Dejan Gvozdenov
(vokal) okupili su se 1983. godine da bi osnovali bend,
ali su ozbiljnijim radom počeli da se bave na-
redne godine, polaskom u srednju školu.
Sastav je dobio ime NIRVANA tako što su
momci nasumice otvorili Vujaklijin rečnik,
a sam termin im se učinio dovoljno zvučan
za naziv benda. Prvu svirku imali su na gita-
rijadi u Domu omladine, i tom prilikom od-
svirali su tri autorske kompozicije. U istom
sastavu svirali su narednih pet godina, sve
dok ih odlasci u vojsku i na fakultete nisu
zaustavili u nameri da postignu nešto više.
Bilo je pokušaja da se ta priča nastavi, ali
bez uspeha. Septembra 1992. godine do-
lazi do inicijative da se Nirvana reformira,
76
tako što su u postavu došli gitarista Saša Miletić (ex-
HELL) i perkusionista Milan Bošković Bole, i priključili
se Lavrnji, Jovančiću i Ristiću.
– Od sijaset proba i ideja – priseća se Ristić – na
kraju se došlo do toga da budemo Red Hot Chilli Peppers
tribjut bend. Pevač je bio Nenad Jovančić, Aleksandrov
brat, koji je nakon ratnih zbivanja sa porodicom prebe-
gao iz Šibenika. Njemu je to bilo prvo takvo iskustvo. U
toj postavi smo imali nastup u Domu omladine, koncert
je bio jako dobar i veoma posećen. Sastav NIRVANA 93
(kako smo se tada zvali) ipak nije duže potrajao.
Prva, originalna postava NIRVANE snimila je tri
demo snimka, a snimanje je grupa dobila kao nagra-
du za pobedu na gitarijadi u DOV-u. Traka sa snim-
cima je kod Lavrnje, koji se nekoliko godina kasnije
odselio u Kanadu i više se ne bavi aktivno muzikom.
Jovančić se tokom prethodnih godina bavio uglav-
nom kompjuterskim prelomom u jednoj privatnoj
štampariji, i samo povremeno uzimao u ruke bas gi-
taru. Goran Ristić Rile, kao cenjeni vršački bubnjar koji
je sviranje na bubnjevima učio od Vendija (izuzetno
talentovanog bubnjara koji je život okončao
sredinom ‘80-tih pod čudnim okolnostima u
Švajcarskoj), po raspadu NIRVANE je nastu-
pao sa različitim postavama i svirao sve, od
džeza do narodnjaka. Sa grupom YANKEE je
učestvovao na Zaječarskoj gitarijadi 1993.
Tokom 1994-’95. sa Momom Cvetkovićem i
Boletom Stanojevićem svirao je pod imenom
ORTHODOX, koncerte u Beogradu, Kikindi
i Novom Sadu. Poslednjih godina radi na
poslovima ozvučavanja i kao ton majstor.
Pesma „Jutro” grupe NIRVANA našla se na
duplom kompilacijskom disku objavljenom
2003. godine povodom 40-godišnjice ro-
kenrola u Vršcu.
CITY, NAMIBIJA HLADNO, MODERNA
■ Sve je počelo od Peđinog interesovanja za bilo priključeno, a sam prostor „Kokošinjca”, u dvorištu
muziku, slušanjem Diskomera STB, negde 1977. kada su se kuće Prtljaga na današnjem Pašićevom trgu, mogao je
jedino tu mogle čuti pank stvari – započinje svoju priču da primi šezdesetak posetilaca. Bio je to veliki entuzija-
Srđan Prtljaga, pevač i gitarista grupa CITY, NAMIBIJA zam na tom krajnje alternativnom mestu, u kome su se
HLADNO, MODERNA. – Kupovale su se i ploče, a ja sam povremeno igrale predstave, parodirale gitarijade i razni
pohađao Muzičku školu i bilo mi je dosta harmonike. Gitara kvizovi, pa čak i izbori za pesmu Evrovizije.
je bila nešto što me je tada ipak više zanimalo. Peđa je imao ■ Sve je bilo maksimalna improvizacija – kaže Srđan.
ideju da napravimo bend i nekako smo se okupili, čak i foto- Prvih pet koncerata je proteklo uglavnom u tom duhu.
grafisali na mostu preko Mesića. Tu smo fotografiju poslali Navežbali smo određeni repertoar i to je to. Naučili smo
u „Politikin zabavnik” i potpisali kao grupa CITY. neke akorde i kasnije je svirka postala malo ozbiljnija. Peđa
Srđan je kupio neku polovnu gitaru i svoj prvi nastup je u to vreme hteo da osnuje organizaciju koja bi se zvala
imao početkom 1981. godine u„Kokošinjcu”, a u postavi VASA – Vršačka alternativna scena, koja bi obuhvatila i mu-
su bili još i njegova dva brata Predrag i Nenad Prtljaga. ziku i pozorište, ali je ekipa koja se okupljala u „Kokošinjcu”
Pre te svirke (1978.) datiraju pesme koje je Peđa napravio prestala da bude kompaktna. Ja sam se više zanimao za
u pank maniru – „U staroj Jugoslaviji” i „Moje fiziološke muziku, ali je nekako Peđa počeo da gubi interesovanje za
potrebe” koje su bile udarne numere na svirci. Oprema to. Nije voleo da vežba sviranje, i njemu je bila bitnija forma
za svirku bilo je jedno pojačalo „Gitakord” na koje je sve od samog sadržaja…
77
 Negde početkom septembra 1983. godine grupi
CITY se priključio Milan Miki Zavišin, koji je svirao bas.
Peđa je samo pevao, a problem sa bubnjarom reša-
van je tako što je na svim svirkama, pa i u „Kokošinjcu”
nastupao Goran Ristić Rile. Svirke u „Kokošinjcu” su
bile uglavnom unutra, osim možda jedne koja je bila
ispred, ali problem je, naravno, bila buka za koju ko-
mšiluk nije imao razumevanja. Tokom naredne godi-
ne, grupa se ustalila u postavi gde je, pored Srđana i
Mikija, gitaru svirao Vlada Radovanović Stipsa, a bub-
njeve Dragan Daca Radenković. Praktično, dolaskom
novih članova u postavu, grupa je funkcionisala pod
imenom NAMIBIJA HLADNO.
■ Svirali smo na gitarijadi u DOV-u i gostovali na
STB sa demo snimcima, od kojih je jedan imao naziv
78
„Bukurija”. To je bilo tada pomalo provokativno kao, uo-
stalom, i „U staroj Jugoslaviji” ili „Moje fiziološke potrebe”.
U vreme ekspanzije novog talasa, svi mi kao i oni koji su
se okupljali oko „Kokošinjca”, jako smo se ložili na ceo taj
fazon. Niko nije razmišljao o tome da bi se moglo zaradi-
ti od svirki, samo je bilo važno da sviramo. A svirali smo
u diskoteci u Gradskom parku, u KEC-u i MZ preko puta
Pošte. Polovinom 1984. snimili smo novu turu demo sni-
maka sa Momom Cvetkovićem, u studiju koji je bio im-
provizovan u vikendici Anđe Radeke („Lubenica”). Ideja
je bila da ih plasiramo na beogradskim medijima, pre
svega STB koji je bio najotvoreniji za mlade sastave.
Sredinom maja 1985. godine NAMIBIJA HLADNO
inicira okupljanje lokalnih muzičara kako bi se uradila
pesma u humanitarne svrhe. Bilo je poznato da se u
svetskim okvirima odvijaju određene
aktivnosti te vrste, tako da je urađena
pesma na tekst Miška Damjanovića
uz hor u kome su, između ostalih, pe-
vale Radmila Sučević (sa Srđanom je,
inače, bila autorka muzike), Danijela
Kiš i Dejan Gvozdenov. Pesma pod
nazivom „Pođimo u oblake” je izve-
dena krajem maja te godine na kon-
certu za Etiopiju u KEC-u, kao i u hali
Hemijske škole oktobra iste godine.
No, 1986. godine Miki i Srđan su otiš-
li u vojsku a da urađene demo snim-
ke nikome nisu pustili, osim možda
uskom kugu prijatelja. Srđan je svi-
rao u vojničkom orkestru i napisao
jedan broj pesama, a po povratku
sa odsluženja vojnog roka otišao je
u Beograd na studije, gde se skoro
uopšte nije bavio muzikom. Negde
1989. godine, po povratku u Vršac, Srđanu i
Mikiju se priključila Tanja Gerdec koja je svira-
la klavijature, a bend je dobio ime MODERNA.
Grupa u to vreme nije imala bubnjara, već su
na tri demo snimka koja su tada urađena kori-
stili ritam mašinu. Snimci su tek 1990. poslati
na B92, Radio Beograd i još par radio stanica,
gde je MODERNA dobila veliku podršku i po-
kazalo se da su snimci zaista vredeli. Na demo
top listi B92 bend je proveo čak 5 nedelja na
1. mestu. Tokom 1991. u postavu dolazi Vlada
Radovanović Stipsa kao bubnjar; koji je tek u
vojsci 1989. počeo da se zanima za taj instru-
ment ali je veoma brzo napredovao. Snimci su
stigli i na Beograd 202, Radio Pingvin, Radio
Politiku i Studio B, a urađen je i video spot za
pesmu „Forbbiden Thoughts” u saradnji sa sni-
mateljom Aleksandrom Sašom Avrameskuom
(sniman u podrumu kod Peđe Prtljage i monti-
ran u lokalnoj televiziji K33). Spot je premijer-
no pušten u emisiji „Rok pidžama” na Trećem
kanalu. Članovi MODERNE su nakon nekoliko
zapaženih svirki, kada je grupa bila na vrhun-
cu i bila blizu da realizuje debi album, jedno-
stavno – stali. Nekako je nestala ta zajednička
energija i elan koji ih je držao na okupu na po-
četku devedesetih.
Srđan je tokom devedesetih sa Čedom
Živkovićem, Mikijem Zavišinom, Goranom
Ristićem Riletom, Tanjom Gerdec i Boletom informatike u vršačkoj Pedagoškoj akademiji, a Nenad
Stanojevićem povremeno nastupao pod imenom radi u tehničkoj službi SMATSA vazduhoplovne akade-
KONTAKT GRUPA. Srđan, nakon bavljenja privatnim mije u Vršcu. Tanja Gerdec je završila Muzičku akade-
biznisom, rada u TV Banat i Centru Millennium, da- miju i zaposlena je u muzičkoj školi „Josif Marinković”.
nas radi u kompaniji „Sky Music”. Peđa i Neša Prtljaga Snimila je i solo disk „Duni vetre sa banatske strane”
odavno se već ne bave muzikom – Peđa je profesor sa klavirskim obradama tradicionala ovog kraja. Miki
79

Zavišin radi u Hemofarmu, a povremeno svira bas
i nastupa sa bendom ALL THE PRESIDENT’S MEN,
Čede Živkovića. Vlada Radovanović se, upisavši „Graz
Academy of Music and Performing Arts”, preselio u
Austriju. Srđan, Miki i Stipsa nastupili su pod imenom
MODERNA na manifestaciji obeležavanja 50 godina
rokenrola u Vršcu.
MARY JANE
Dejan Palinkaš (gitara i vokal), Gordan Kapelan (gi-
tara i vokal), Dragomir Ristić (bas) i Relja Damjanović
(bubnjevi) su kao jedanaestogodišnjaci 1980-’81. osno-
vali bend DEMONI. Prvi javni nastup imali su u klubu KEC
u MZ Ljubljanska 3, za Grožđebal 1981. godine. Prema
sećanjima članova benda, organizator gitarijade koja
je tu održana bio je Peđa Prtljaga (CITY) koga su jedva
ubedili da im dozvoli nastup. Pored DEMONA svirali
su između ostalih još i ŽUTE ZMIJE, NIRVANA i CITY, a
izveli su kompozicije Azre („Balkan”) i dve pesme Riblje
čorbe („Nemoj srećo, nemoj danas” i „Ostani đubre do
kraja”). Sledeći nastup grupa je imala na Grožđebalskoj
gitarijadi u Domu omladine, kada je svirala dve svoje
80
kompozicije. U leto naredne godine DEMONI sviraju na
gitarijadi koja je održana na terasi diskoteke u Gradskom
parku. Krajem iste godine grupa je nastupila na jednoj
„šarenoj manifestaciji” u sali Hemijske škole, zajedno
sa folklornim ansamblima i horovima. Januara 1986.
godine sviraju na Zimskim muzičkim igrarijama u MZ
Ljubljanska 3, a tokom te godine njeni članovi sarađuju
i sviraju u okviru benda TAMBURIX. Zajednički nastup
imali su u letnjoj diskoteci „Terasa” hotela „Breg”, a u stu-
diju „Lubenica” učestvuju u snimanju demo snimka za
numeru „Ivana” na kojem sviraju gitare i udaraljke.
Tokom 1987. godine grupi se priključio kao vokal
Zoran Nikolić, i tu ostao do prvog kvartala 1989. Tokom
1988. godine grupa na inicijativu Dejana Palinkaša me-
nja ime u MARY JANE. Snimaju demo snimak za svoju
pesmu „Suknjica”, nastupaju na gitarijadi u Alibunaru
koja je održana tokom leta na sportskom igralištu. Svirali
su i na gitarijadi koja je održana te godine na terasi ispred
hotela „Srbija”, a te i sledeće godine grupa je odsvirala
značajan broj koncerata u Vršcu i okolnim mestima. Sa
bogatim repertoarom sastavljenim od pesama doma-
će pop i rok produkcije, MARY JANE su svirali, između
ostalog, u dvorištu MZ u Zagajici, diskoteci u Uljmi, sali
MZ u Pavlišu, a tokom 1989. čak dva puta u Velikom Maja 1992. sviraju samostalni koncert u diskoteci „San”,
Središtu, u maju i julu, na lokaciji starog dvorca u cen- a poslednji javni nastup MARY JANE su imali tog leta na
tru sela. U ovom periodu, pored dolaska u grupu klavi- terasi hotela„Srbija”, na protestu povodom ukidanja te-
jaturiste Vukana Ogrizovića, ostao je upamćen nastup levizije K33. Pored ostalih izvođača, grupa je u postavi
u manjem prostoru na spratu zemunske hale „Pinki”. bez Dejana Palinkaša odsvirala pesmu„Nepobodobna” i
Ovaj događaj je organizovao klub „Ujedinjenih naci- instrumentalnu obradu jedne Satrijanijeve (Joe Satriani)
ja” pri vršačkom Domu omladine, posebno aktivistki- teme. Nakon ove svirke koju je K33 direktno prenosio,
nje Zorica Radmilović i Jasenka Rašajski, koje su grupi sastav je i praktično prestao sa radom.
MARY JANE omogućile nastup na kome su svirali i rok Danas se članovi MARY JANE ne bave više aktiv-
sastavi iz Beograda i Pančeva, uz kulturno umetničke no muzikom. Dejan Palinkaš je jedno vreme bio zapo-
ansamble. Grupa je imala i zapažen koncert u prepu- slen u TV Banatu a danas se bavi privatnim biznisom,
nom amfiteatru Pedagoške akademije povodom Dana Gordan Kapelan radi kao pedagog u OŠ „Vuk Karadžić”,
republike 29. 11. 1988. godine, a potom i januara 1989. Dragomir Ristić radi kao tehničko lice u vršačkoj firmi„BB
godine u istom prostoru, zajedničku svirku sa grupa- Kanon”, Zoran Nikolić je policajac, Goran Verovski je viši
ma NIRVANA i CITY. U proleće iste godine na gitarijadi referent za IT u „Vojvođanskoj banci”, Relja Damjanović
u Plandištu osvojili su 2. mesto sa autorskim kompo- živi u Beogradu i radi kao marketing menadžer, a Vukan
zicijama: „Ti si kriva za sve”, „Suknjica” i „To nisam ja”. Na Ogrizović je profesor beogradskog Univerziteta.
ovoj gitarijadi ostao je upamćen i izvanredan razglas
koji je za te potrebe rentiran čak iz Novog Sada.
Po odsluženju vojnog roka, članovi MARY JANE
nastavljaju sa radom, i januara 1991. godine, zajedno
sa bendom LIMUNTUS, sviraju u klubu „Rupa” Doma
omladine svoje stare i neke nove pesme. Oktobra te
godine, u studiju „BMR” snimaju demo snimke za dve
svoje kompozicije –„Nepodobna” i„4:30 AM Blues” – ve-
oma često emitovanih na programu Radio VAP (Radio
Vršca). Nešto pre toga, grupu napušta Dragomir Ristić
koji se odselio iz Vršca a na njegovo mesto dolazi Goran
Verovski, koji je na snimcima odsvirao bas i pevao pra-
teće vokale. Krajem novembra sviraju na takmičarskoj
gitarijadi u sali na spratu Doma omladine uz još nekoliko
lokalnih sastava. Početkom sledeće godine, MARY JANE
snimaju spot u produkciji NS Plus programa za pesmu
„Nepodobna”, za potrebe emisije koju je uređivao Peđa
Vranešević, i u kojoj su predstavljani demo bendovi.
81
 DEO ČETVRTI:
FENOMENOLOGIJA ROKERSKOG DUHA
Početkom turbulentnih de-
vedesetih kada se preispitivao
srpski rok a sveopšta kriza i ratno
okruženje zauvek obeležili naše
živote, u Vršcu je stasala jedna
nova generacija rokera. Ta gene-
racija je tokom devedesetih bila
ne samo koncertno nego i au-
torski daleko produktivnija od
onih prethodnih, uprkos izrazito
nepovoljnim uslovima u kojima
je odrastala. Jedna od ključnih
manifestacija, „Humana demo
liga” koja je održana 10. juna
1991. godine u bašti Kulturnog
centra, okupila je deset mladih i
neafirmisanih sastava, a osnov-
na zamisao organizatora i inici-
jatora ove gitarijade bila je da se
spoji komercijalno i humano; a
mladim rokerskim snagama pruži prilika da izađu iz
anonimnosti. Ni činjenica da je ova plemenita ideja
doživela fijasko, i da su određene zakulisne radnje
82
u potpunosti devalvirale značaj manifestacije, nisu
mogli da prikriju evidentne potencijale vršačke rok
scene. Kao formalni pobednik, grupa OBELISK je
predvodila niz sastava koji su obeležili prvu polovi-
nu ’90-tih, kao što su LIMUNTUS ili PANKREAS. Ono
što je posebno zanimljivo, svaki od ovih bendova
ponaosob iznedrio je sjajne instrumentaliste, a pre
svega gitariste: Miloša Mišu Katića, Aleksandra Acu
Jerkovića, Gorana Ignjatova, koji su povrh svega bili
i prave vođe u svojim grupama.
Značajan korak u prezentovanju lokalnih grupa
izvan Vršca usledio je 1993. godine izlaskom kom-
pilacijske kasete „VŠ rock autogram”, objavljene na
etiketi „Rockland”, beogradskog rok novinara i pu-
bliciste Branimira Baneta Loknera, čiju prvu stra-
nu krase tri pesme grupe OBELISK („Oči”, „Ti i ja” i
„Nedelja”), dve sastava VEĆ VIĐENO („Agorafobija”
i „Deca svetla”) i G.U.Z. („Strah”). Drugu stranu ka-
sete otvaraju tri snimka grupe MODERNA, sasta-
va koji je svojim numerama „Ljubičasto nevina”,
„Forbidden Thoughts” i „Big Flame” harao demo top
listama najpopularnjih beogradskih radio stanica.
Na pomenutoj kaseti našle su se i dve pesme gru-
pe LIMUNTUS („Kritika vlasti” i „Nikad”) u kojoj su
svirali Miloš Miša Katić, Vojkan Graničarski, Marko
Predić, Marko Arsić i Bojan Ivković. PANKREAS je u
prvi plan izbacio izuzetno talentovanog gitaristu
Acu Jerkovića, koji je bio glavni motor i kreativ-
na snaga ovog benda, ali i sastava koje je kasnije
predvodio (PURE STINK, THE ELEVATORS, MINDY
EFFECT…).
Početkom devedesetih, posle izvesnog zatiš-
ja, u Vršcu su počele da se masovnije organizuju
svirke demo bendova. Uprkos kriznim vremeni-
ma, krucijalan doprinos razvoju vršačke rok scene
dao je Dom omladine čiji je direktor u to vreme
bio Budimir Babić. U tom prostoru su mnogi sa-
stavi vežbali, a nastupi demo bendova održavali
su se relativno često. Otvaranjem diskoteke „San”
početkom 1992. godine, Vršac i njegovi rokeri je
dobili su još jedan odličan prostor za svirke. Čitava
plejada bendova, pored već pomenutih, kao što su
CIROZA JETRE, KGB, PROMISQUITET, TEPIH, SPOJ SA
MASOM, J.B.P.O., THE LOVERS BAND ili SRCE MALE
RODE, prošli su kroz ovaj klupski prostor. Ipak, prvi
pravi rok klub – klub „Billy” – otvoren je sredinom
dekade, i agilnom politikom dovođenja velikih i
afirmisanih imena srpske rok scene u kombinaciji
sa nastupima lokalnih demo bendova, veoma brzo
stekao zavidnu reputaciju i van Vršca.
U retrospektivnom prikazu devedesetih sva-
kako treba pomenuti izuzetan značaj lokalnih me-
dija u afirmaciji rokenrola, pa samim tim i sastava
koji su delovali u to vreme. Prva lokalna televizi-
ja – K33 je, iako skromnih tehničkih mogućnosti,
aktivno pomagala vršačke rok sastave i kroz emi-
siju „Rok objektiv” koju su pripremali Ivica Kostić
i Goran Sretenović, ali i snimanjem prvih video
spotova. Radio V.A.P. (Vršac – Alibunar – Plandište)
odnosno, kasnije Radio Vršac, jeste kao prva radio
stanica u ovom delu Južnog Banata, kroz specijali-
zovane muzičke programe u dobroj meri tokom ove
dekade promovisala i afirmisala lokalne bendove,
u čemu je potpisnik ovih redova aktivno učestvo-
vao. Svoj doprinos dao je svakako i Radio Patak,
čime je obezbeđena značajna medijska potpora za
život rok scene našeg grada. Bilo je, naravno, još
sastava manjeg ili većeg značaja koji su egzistirali
u gradu tokom devedesetih, na čijem nas je kraju
sačekalo bombardovanje, ali sve aktere podjed-
nako krasila je fantastična energija i neponovljiv
duh, koji je nadjačao sve loše aspekte „godina koje
su pojeli skakavci”.
83
 AERO i OBELISK
Sve je počelo 1987. kada su se upoznali Miroslav
Paunović Paun i Goran Ignjatov Ignjat u zgradi
Pedagoške akademije, jer su u to vreme bili sred-
njoškolci. Paun je svirao u grupi PACEMAKERS i imao
solidno muzičko znanje i iskustvo, i kao pevač i kao
gitarista. Ignjat je išao u Muzičku školu „Jovan Bandur”
u Pančevu, dok je živeo tamo:
■ Bivao sam prosto udavljen vežbama klasične gi-
tare – seća se Ignjatov. Paun i ja smo dosta razgovarali
o muzici i otkrili da se ložimo na iste grupe, tako da smo
počeli da sviruckamo i da vežbamo neke stvari koje sam
ja pisao u slobodno vreme. Upoznali smo klavijaturistu
Zorana Vučetića Vučka i bubnjara Živu Žileta Miloševića,
i tako smo počeli da sviramo zajedno.
Pre nego što je došao u AERO, Živa Milošević
svoje prvo muzičko iskustvo stiče još 1982. godine,
kada počinje da vežba sa Prvoslavom Đorđevićem
84
(bas gitara) i Jožefom Nađom (gitara) sa namerom
da osnuje svoj bend. Najpre je to bila svirka na aku-
stičnim gitarama sa magnetom priključenim na kase-
tofone i bubnjevima nastalim u „kućnoj radinosti”. Na
repertoaru su bile pesme Bitlsa (The Beatles), Stonsa
(The Rolling Stones), Riblje Čorbe i dr. Krajem 1984.
godine nastaje sastav HANAN, čiju su okosnicu čini-
li Prvoslav Đorđević (bas) i Živa Milošević (bubnjevi).
U prvoj postavi bio je i Saša Stojanov (gitara) a zatim
su se kao gitaristi smenjivali Đura, Bata Milinković i
Branislav Galović, koji su svoje iskustvo preneli na
ostale članove benda. Svirane su pesme Smaka, Riblje
Čorbe, Bajage, YU Grupe… Nažalost, i pored upornih
vežbanja koja su organizovana kod Saše Stojanova,
osim svirki po privatnim žurkama i rođendanima, sa-
stav nije imao ni jedan zvaničan nastup. Pričajući o
prvim danima AERA, Ignjatov nastavlja:
■ Odlučili smo da Paun peva, jer je imao malo napu-
kao, zreliji glas, dok sam ja zvučao nešto kao Pol Makartni
(Paul McCartney), pa sam uglavnom pevao prateće vo-
kale; osim u nekim obradama tuđih stvari. Napravili
smo nekoliko pesama i uvežbali desetak obrada tuđih po celom telu… Rokenrol virus… komunikacija sa lju- ■ U to vreme, s kraja '80-tih pišem pesme po narudž-
pesama, pa smo iste 1987. godine napravili i prvu svirku dima preko muzike; imaš nešto da kažeš i to radiš preko bi drugara iz škole. Kako se ko zaljubi ili odljubi teraju me
u Pedagoškoj akademiji. Nešto kasnije, svirali smo i kao pesme; imaš nešto da kažeš o sebi i svojim razmišljanji- da pišem pesme, što mene jako zabavlja – priča Ignjat.
predgrupa beogradskim PILOTIMA ispred hotela „Srbija”. ma; želiš da nađeš istomišljenike i da budeš deo gomile Škola se bliži kraju, a samim tim i odlazak u vojsku, pa
Našu prvu pesmu, „Tamara”, snimili smo u studiju BMR a istovremeno shvaćen i prihvaćen; da ne zaboravimo i sam u to vreme napisao pesmu „Odlazim ti ja”. Insistiram
tog leta, i bili oduševljeni kako je dobro prihvaćena u kru- devojke koje su se palile na rokere u to vreme… osećanja da je otpevam ja, pošto je stvar bila vrlo lična, i snimamo
govima naših prijatelja. Za tu pesmu snimili smo i video koja se pevaju, bes, ljubav, mržnja, stavovi… je u studiju „BMR”… normalno, za nju radimo spot koji
spot na krovu „Robne kuće” (po uzoru na Bitlse) u reali- Članovi AERA uglavnom vežbaju kod Pauna i realizuje Aleksandar Saša Avramesku, drugar iz škole i
zaciji K33, eksperimentalne lokalne televizije koja ga je Ignjata, ponekad kod Vučka… Ignjatov stric, Zoran Zoka zaljubljenik u video opremu i kameru… Kada se danas
premijerno emitovala za Dane berbe grožđa. Postali smo Mihajlov, pevač i vođa grupe PADOBRANCI, im ponekad setim kako je to rađeno uz pomoć štapa i kanapa, i kako je
bend. Nazvali smo se AERO po restoranu mog oca, koji dozvoljava da vežbaju na njihovoj opremi u prostori- na kraju ispalo dobro… bio sam vrlo zadovoljan. Vršačke
je naše sviruckanje podržavao, jer se i sam bavio muzi- jama Mesne zajednice, i to ih još više upućuje na pravi grupe nisu toliko vodile računa o video spotovima, a mi
kom u Pančevu '60-tih. Pravili smo svirke i ja sam oseć'o put. Još uvek lutaju muzički, traže se i nemaju basistu. smo imali kao klinci već dva. Spot se premijerno emito-
da virus polako zahvata sve moje krvne sudove i širi se Prolaze tu razni ljudi, ali nema pravog čoveka… vao na lokalnom K33, i bio vrlo zapažen.
85
 Paun odlazi u vojsku, a u decembru je red na
Ignjatova. Tamo uleće u vojni orkestar i svira ceo vojni
rok razne svečanosti i proslave. Radi sa muzičarima iz
cele tadašnje Jugoslavije, tako da njegov muzički ukus
počinje polako da dobija neku novu formu:
■ Počeo sam da spoznajem kakav zvuk hoću i gde
želim da stignem – dodaje Goran Ignjatov. – Decembra
'90. vratio sam se iz vojske i ništa više nije bilo isto. Krug
ljudi u kojem sam se kretao se bitno promenio, i od nekih
starih bendova nije bilo ni traga. Onaj ko me je najviše po-
državao u mom muzičkom radu, moj stric i pevač grupe
PADOBRANCI, Zoran Mihajlov, tragično je nastradao, a ja
sam nekoliko meseci kasnije otvorio muzičku prodavnicu
u koju su svraćali mnogi vršački muzičari.
Goran Ignjatov je povratkom iz vojske napravio
novu postavu grupe AERO, u koju su ušli basista Damjan
Lazić Laza, klavijaturista Ivan Ilić, i bubnjar Aleksandar
Lukić. Laza je prethodno svirao sa Željkom Pupavcem i
Živom Miloševićem na gitarijadi ispred hotela „Srbija” i
u amfiteatru Pedagoške akademije, u postavi sa dve kla-
vijature, Ivanom Ilićem i Zoranom Vučetićem Vučkom,
koji je gostovao kod članova grupe AERO na probama.
Paun je još neko vreme radio sa njima a onda se posve-
tio studijama. Ovako okupljen sastav je počeo da svira
po gradu, i da kuje planove kako da se predstavi i van
Vršca. Glavni muzički uticaji u to vreme bili su Kjur (The
Cure), EKV i Van Gogh. Ključni momenat je nastupio
kada je u leto 1991. pod pokroviteljstvom Saveza dis-
trofičara Srbije, napravljena gitarijada u bašti Kulturnog
centra –„Humana demo liga” – na kojoj je AERO osvojio
prvo mesto i time stekao pravo da se nađe na kompi-
lacijskom izdanju, od čije bi prodaje sav prihod išao u
Fond za pomoć istoj organizaciji.
■ Jedna od bitnih ličnosti u celoj priči bio je novi-
nar Ivan Plavšić, i sam distrofičar, koji je pokušao da na
86
taj nači ostvari sebi ličnu korist. Upoznali smo se tom
prilikom sa prvim zamkama šou biznisa, tako da je već
nakon nekoliko gitarijada održanih po drugim gradovi-
ma Srbije svima bilo jasno da od cele akcije nema ništa.
Od nas su tražili da izvršavamo razne usluge tadašnjim
moćnicima TV Beograda – priseća se Ignjatov.
Razočaranje koje je usledilo usporilo je rad ben-
da koji je počeo da se osipa: Ilić odlazi na školo-
vanje u Nemačku, Lukić se posvećuje porodici, a
Laza i Ignjat, kao neko novo jezgro grupe, nala-
ze novog bubnjara Marka Pavlovića (ex-CIROZA
JETRE i PANKREAS) i klavijaturistkinju Svetlanu Macu
Viduljević (ex-LIMUNTUS), krajem decembra 1991.
Grupa menja ime u OBELISK, kao znak nekog novog
početka. Dobija na korišćenje prostoriju u Domu
omladine, u kojoj imaju gotovo svakodnevne probe.
Nastaju nove pesme koje snimaju u studiju „BMR”.
Numere „Oči”, „Ti i ja” i „Nedelja” snimljene su počet-
kom 1992. godine, i to je ujedno bila najproduktiv-
nija godina u radu grupe. Tokom januara gostuju u
emisiji „Paket aranžman” Zorana Lazarevića – Kize
Betmena. Kada su već upoznali veliki broj muziča-
ra iz Pančeva i Beograda, priključuju se takmičenju
„Demo duel” koje je tada organizovao Treći kanal
RTS-a, i stižu do polufinala. Učestvuju 16. maja na
koncertu u Domu pionira u Beogradu, koji je sni-
man i emitovan na televiziji. OBELISK snima spo-
tove za pesme „Oči” i „Nedelja” pod dirigentskom
palicom starog prijatelja Aleksandra Avrameskua,
a spot za pesmu „Nedelja” osvaja nagradu za naj-
bolju kameru na „YU video festu”. Sastav učestvuje
i na koncertu u Domu omladine Beograda, kao već
afirmisana grupa.
Značajan korak u prezentovanju lokalnih grupa
izvan Vršca usledio je izlaskom kompilacijske kasete
„VŠ rock autogram” (Rockland, 1993.) čiju prvu stra-
nu krase tri pesme grupe OBELISK. Koncertna promo-
cija je, nažalost, odložena zbog nepovoljnih uslova i
ratne tenzije u zemlji, i nikad nije ostvarena u nekoj
bitnijoj meri. Laza odlazi u vojsku, bend nalazi zame-
nu, ali i preostali članovi su u grču, te svoje aktivnosti
svode na minimum. Po njegovom povratku, OBELISK
učestvuje na nekoliko svirki tokom leta i snima vi-
deo koncert u Domu omladine u originalnoj postavi.
Nakon nastupa, grupu početkom septembra napušta
klavijaturistkinja Maca Viduljević i na njeno mesto do-
lazi legenda vršačke rok scene Ivica Kostić. Sa njim u
postavi sviraju koncert u klubu „Billy”, februara 1994.
Zbog tehničkih problema, kompletan snimak nastu-
pa je praktično neupotrebljiv, i ovaj neuspeh u dobroj
meri utiče na razlaz benda.
Ignjatov nakon nekoliko godina provedenih u
Vršcu, uz sporadične svirke, 1999. odlazi u Švedsku, i
tamo upoznaje istomišljenike sa kojima svira jedno vre-
me. Preseljenjem u Malme 2005., upoznaje nekolicinu
muzičara sa prostora bivše SFRJ koji su u to vreme tra-
žili pevača. Sa njima osniva sastav MAXIMILLIAN REX
(ime benda po junaku knjige B.D. Benedikta) i snima
materijal za album. Tokom leta 2007. svira sa nekoli-
cinom vršačkih muzičara pod imenom PARADOX, a
u leto 2008. u porodičnom klubu „Aero” organizuje
svirke, uključujući i grupni koncert povodom obele-
žavanja jubileja 45 godina rokenrola u Vršcu.
Damjan Lazić se odselio u Beograd, upisao je naj-
pre Muzičku školu – džez odsek u klasi Bate Božanića,
bavio se potom muzičkim izdavaštvom u okviru sop-
stvene izdavačke kuće „Active Time”, koja je objavila
nekoliko albuma srpskih andergraund bendova, kao
i knjigu „Kritičko pakovanje 2”, rok novinara Baneta
Loknera. Nakon toga se u potpunosti posvetio nemu-
zičkom poslu pokretanjem digitalne štamparije.
Ivan Ilić je u Nemačkoj učio za tonskog inženje-
ra, kraće vreme svirao tamo i u Švajcarskoj, a potom
se vratio u Vršac. Nakon razlaza Brane Lazina i Mome
Cvetkovića iz studija „BMR”, sa Momom oprema tonski
studio u svojoj kući, i narednih godina se bavi snima-
njem i produkcijom. Povremeno komponuje sopstveni
87
 autorski materijal, ali ga još nije stavio na uvid javnosti.
Pre OBELISKA je svirao i na nekim nastupima grupe
UR. Jedno vreme je proveo u firmi „Millennium show”,
a onda se potpuno posvetio studijskom radu.
Marko Pavlović i Damjan Lazić su nakon raspa-
da OBELISKA još neko vreme svirali po klubovima, a
Pavlović se nakon završetka studija odselio u London,
gde sada radi kao IT konsultant. Damjan Lazić Laza živi
u Beogradu i vlasnik je privatne štamparije, a jedno
vreme se bavio izdavaštvom u okviru vlastite izdavačke
kuće „Active Time”. Viduljevićeva je prestala da se bavi
muzikom, a Paunović je zaposlen na Carini. Milošević
je neko vreme bio zaposlen u firmi „Millennium show”
a Vučković je privatni preduzetnik.
60’S (SIXTIES)
Željko Pupavac (vokal i gitara) i Živa Milošević
(bubnjevi) započinju druženje negde tokom 1988. kao
zaljubljenici u muziku sastava Vajolent Fams (Violent
Femmes). Kada im se krajem 1989. pridružio Vukan
Ogrizović (klavijature) osnivaju bend neobičnog na-
ziva BELZEBUB („Gospodar muva”, drevno semitsko
božanstvo – izvor: Wikipedia). Sastav je okupljen sa
idejom da svira psihodelični rok šezdesetih, a u svom
repertoaru imaju obrade Velvet Andergraund (Velvet
Underground), Dorsa (The Doors) i 13-t Flor Elevejters
(13th Floor Elevators). Prvi veći nastup grupa ima za
Dan oslobođenja Vršca, 2. oktobra kada su na grad-
skom trgu zajedno sa još nekoliko lokalnih sastava
bili predgrupa Garavom sokaku. Na tom nastupu svi-
raju 5 numera u postavi: Željko Pupavac (vokal i bas),
Damjan Lazić Laza (gitara) i Živa Milošević (bubnjevi).
Početkom naredne godine prvi (i jedini put) nastupaju
88
u diskoteci „San”, a BELZEBUB svira i u DOV-u 5. 02. 1990.
u okviru mini demo festivala sa grupom PANKREAS,
dok su narednog dana svirali LIMUNTUS i MARY JANE.
Tokom leta Pupavac i Milošević sviraju kao duo na
gitarijadi u KC-u, i to je bila njihova poslednja zajed-
nička svirka.
■ Nastup na gitarijadi, gde smo svirali kao duo, do-
šao je iznenada – seća se Živa Milošev. Zvao me je Željko
tog dana i rekao mi da nas je prijavio… Bio sam malo za-
tečen, jer nismo vežbali više od 3-4 meseca, nego je pred
koncert on svirao na akustičnoj gitari, ja lupkao po no-
gama, i tako smo malo probali… i jako smo dobro proš-
li! Inače, mi nismo bukvalno „skidali” pesme od Velveta i
ostalih bendova, Željko jeste skidao „rif”, melodiju, tekst,
ali ja sam ritam na bubnjevima „hvatao” po osećaju, ori-
ginalnu pesmu nisam ni slušao.
Tokom jeseni 1990., formirana je grupa 60’S
(SIXTIES) u sastavu: Goran Dimitrijevski (udaraljke),
Vladimir Zarić Komarac (bas) i Željko Pupavac (gita-
ra i vokal). Fascinacija temama sa albuma „Where The
Pyramid Meets The Eye: A Tribute To Roky Erickson”
koji je objavljen u to vreme, navodi ih da sviraju „I
Walk With The Zombie”. Imaju samostalni nastup u
DOV-u kao i na terasi hotela „Breg” gde sviraju obrade
„Brown Eyed Girl” Van Morisona (Van Morrison), „What
Goes On” Velvet Andergraund (Velvet Underground) i
„You’re Gonna Miss Me” 13-t Flor Elevejters (13th Floor
Elevators). Nakon Željkovog odlaska u vojsku 1991.,
grupa 60’s prestaje sa radom.
■ 60`S je bio mladalački projekat obrada numera
koje su nas fascinirale – ističe Pupavac – u našem izra-
zu, na osoben način, bez ikakvih namera da se stvari
sviraju u originalu, već naprotiv, onako kako ih mi ose-
ćamo. Posle raspada 60`S, ni sastav benda ni duh koji
ga je vodio nije se održao.
Nakon povratka iz vojske Željko Pupavac se nije
više aktivno bavio muzikom. Vlada Zarić još neko vre-
me nastavlja sa radom i sa Čedom Živkovićem (gitara
i glas), Zoranom Spasojevićem Spaletom (harmoni-
ka), Sašom Vujatovićem Kutom (bubnjevi) i Sašom
Živkovićem Žiletom (usna harmonika) svira u cover
bendu DUGO KONAČIŠTE.
■ Komarac, Čeda, njegov buraz Žile, Spale na
harmonici i ja, odsvirali smo dva akustična koncerta,
jedan u Rupi i jedan u Biliju – kaže Kuta. Svirali smo
od svega pomalo… Čeda je voleo Vaya con Dios, a
obojica smo voleli Vejtsa (Tom Waits). Tu se moj mu-
zičkoscenski nastup završava. Sve su to bile obrade,
bez i jedne autentične pesme, malo sviruckanja za
razbibrigu…
Željko se godinama bavio organizacijom moto
klasik trka, a danas bavi advokaturom, Vukan je
profesor Beogradskog univerziteta, a Živa se nakon
dugogodišnjeg rada u centru „Millennium” otisnuo
u vode privatnog biznisa i bavi se web dizajnom.
Vlada je upisao Muzičku akademiju na Cetinju, a
jedno vreme tamo svirao i u simfonijskom orkestru,
da bi se poslednjih godina posvetio Crkvi, i više se
ne bavi muzikom. Dima se bavi dizajnom i DTP-om,
Kuta je zaposlen u Hemofarmu, a Spale povreme-
no svira harmoniku u bendu Čede Živkovića, All the
President’s Men.
PANKREAS
Aleksandar Aca Jerković je muzikom počeo da
se bavi u bendu PANKREAS. Prvu postavu 1986-’87.
činili su Miloš Miša Katić (gitara), Nenad Jovanović
Keša (bubnjevi), a Jerković je svirao bas. Bend je vež-
bao na akustičnim gitarama, a bubnjeve su pravili od
šerpi i lonaca. Negde 1989., grupu su činili Keša (bub-
njevi), Igor Kulja (ritam gitara), Dejan Radosavljević
(bas), a Jerković je svirao solo gitaru. Prva svirka odr-
žana je 19. 04. 1990. na igranci u OŠ „Žarko Zrenjanin”,
gde su kao gosti programa nastupili SCHIZM, koji su
imali svoju opremu. Par nedelja nakon te svirke po-
čeo je sa ozbiljnijim radom i bend LIMUNTUS, jedan
od značajnijih sastava u gradu tokom prve polovine
devedesetih. Članovi PANKREASA su se nekoliko me-
seci kasnije razišli na neko vreme zbog nesuglasica
oko toga šta treba svirati, a Kulja i Jerković su potom
svirali sa LIMUNTUSOM neka dva meseca. Sećajući
se ovog perioda, Aca kaže:
■ Meni se nije sviđala atmosfera u bendu, iako sam
i dalje sa njima u prijateljskim odnosima. Sa Markom
Pavlovićem počeo sam da učim bubnjeve, i uz njega
i Šugija (Nikola Đukić – op. aut.) ponovo je proradio
PANKREAS.
89
 U postavi su bas povremeno svirali Keša i Dejan
Radosavljević, a u ulozi pevača našao se Ognjen Tašlić.
Prvu svirku u ovom sastavu grupa je imala 5. 02. 1991.
u DOV-u i tada su, posle izvesnog zatišja, u Vršcu poče-
le da se masovnije organizuju svirke demo bendova.
Pored PANKREASA, te večeri su još nastupili BELZEBUB,
a sutradan LIMUNTUS i MARY JANE. Bendovi su vežbali
u nekim svojim prostorijama, a PANKREAS svira 9. 03.
1991. u Plandištu na smotri demo bendova Vojvodine,
gde su osvojili 4. mesto i nagradu publike. Tačno dva
meseca kasnije u DOV-u su svirali SCHIZM, LIMUNTUS i
PANKREAS preko dva sata. Nakon toga dolazi do novog
90
raskola u grupi – Keša i Aca sviraju kao PANKREAS, a
ostatak formira CIROZU JETRE.
■ Nas dvojica smo u to vreme vežbali u kući Darka
Crnobrnje – seća se Aca. Povremeno je bas svirao Daniel
Neda, došao je Slavko Žula (gitara), Keša je svirao bubnje-
ve, ja sam svirao solo gitaru i pevao. U toj postavi imali
smo nastup na Humanoj demo ligi 10. 06. 1991. u KC-u,
gde smo osvojili 7. mesto u konkurenciji deset grupa.
Jula 1991. PANKREAS sviraju sa još nekim grupa-
ma na terasi Hotela „Srbija”, a zatim je umesto Keše
na mesto bubnjara došao Darko Crnobrnja. Prvi na-
stup sa njim bend ima 31. 08. 1991. na nekadašnjoj
terasi Hotela „Breg”, gde je Radio Vršac (u to vreme
Radio VAP) organizovao žurku povodom početka
školske godine, pod nazivom „Grejalica”. Već sutra-
dan, Darko je otišao u Nemačku, a na još dve svirke
koje su usledile bubnjeve je svirao Darko Glogić.
Članovi PANKREASA su odlučili tada da na nekoliko
meseci prekinu sa radom, dok se Darko ne vrati iz
Nemačke. Januara 1992. on se vratio i tako okuplje-
ni PANKREAS 21. 02. 1992. svira u novootvorenoj
diskoteci „San”. Osnovu repertoara činile su pesme
grupe Metallica, i time se najbolje moglo opisati ta-
dašnje opredeljenje, kada je zvuk u pitanju. Te zime,
za vreme direktorovanja Bude Babića, u DOV-u su se
održavale gitarijade, a najveći rivalitet bio je između
bendova SCHIZM, PANKREAS i CIROZA JETRE. Krajem
aprila, PANKREAS i LIMUNTUS sviraju u Plandištu, i
ta svirka je odlično prošla. U bend početkom maja
dolazi kao pevač Miroslav Paunov, a prvi nastup sa
njim bend ima u diskoteci „San”, gde je organizovan
maskenbal.
■ U to vreme imali smo petnaestak autorskih kom-
pozicija koje smo svirali na koncertima. Darko je zatim
otišao u vojsku, a nakon toga smo svirali na koncertu
ispred Hotela „Srbija” u organizaciji lokalne televizije
K33. Sledeće godine smo svirali i na koncertu u diskoteci
„Teatar” koji je organizovao studio „BMR” – kaže Aca.
To je, praktično, bila poslednja svirka PANKREASA.
Već na sledećem nastupu, bend menja ime u PURE
STINK, i svira autorsku numeru „Remember” i još dve
obrade. Na toj gitarijadi su osvojili 1. mesto, a zatim
nastupili i na Gradskom stadionu ispred folk-pop pe-
vačice, Dare Bubamare. Postavu su tada činili Nenad
Jovanović Keša, njegov brat Aleksandar, i Aca Jerković.
Januara 1994. svirali su na dvodnevnoj gitarijadi u klu-
bu „Billy” tri nove autorske pesme i osvojili 1. mesto.
Sećajući se tog perioda Aca objašnjava kraj priče o
bendu PURE STINK:
■ Mi smo jako napredovali svirački i autorski, i re-
pertoar na koncertima je pretežno bio sastavljen od
naših kompozicija. Nažalost, zbog finansijskih proble-
ma te pesme nisu nikada bile snimljene. Međutim, sve
veće neslaganje i razilaženje u bendu doprinelo je nje-
govom kraju. Imali smo više ponuda da sviramo u be-
ogradskom SKC-u, ali prvenstveno zbog naših gluposti
do toga nije došlo.
PURE STINK je prestao da postoji, ali je život ove
grupe bio, iako kratak, vrlo sadržajan i efektan. Darko
i Aca su nastavili da rade zajedno, a priključili su im se
i Igor Farkaš (koji je godinama pre toga u Gradskom
parku iz čiste zabave svirao akustičnu gitaru) i Željko
Pavlov Konan (bas). To je, međutim, bila kratkotrajna
postava, a Aca je sa Farkašom potom osnovao bend
THE ELEVATORS, u kome je bio i sarajevski bubnjar
Dejan Cvijović (ex-Loše vino, Bombaj štampa), i u toj
postavi nastupali su na gitarijadama tokom novembra
1994. u „Rupi” i „Billy”-ju, a posle toga samo kao gosti
na tim takmičenjima. U međuvremenu su se neki od
njih oženili, i do septembra 1997. samo sporadično
svirali. Na Grožđebalskoj gitarijadi te
godine, THE ELEVATORS su nastupi-
li kao tezgaroški bend. Od oktobra,
Jerković svira u Beogradu sa mom-
cima iz grupe Black Dog, i u nared-
na tri meseca tezgario je u KST-u,
SKC-u i na Akademiji. Maja 1998.
Dejan Cvijović se priključio grupi
Treće oko, a Aca se nakon tromeseč-
ne avanture vratio u Vršac. Svirao je
tog leta na „Vršačkom vencu”, a avgu-
sta je u organizaciji SO Vršac održana
gitarijada na kojoj je nastupilo 18 bendova iz Vršca,
Beograda, Pančeva, Novog Sada, Kovina i Subotice.
Sastav pod imenom MINDY EFFECT nastupio je u po-
stavi Slobodan Jerković (bubnjevi), Nikola Petković
(bas) i Aleksandar Jerković (gitara i glas). Kvalitetnim
nastupom, bend je ušao među prvi šest, a na kraju
osvojio 2. mesto, i kao nagradu dobio snimanje u ton-
skom studiju. Nažalost, ovo nikada nije ostvareno, a
članovi grupe su se razišli.
LIMUNTUS
Grupu su osnovali Bojan Ivković (bubnjevi) i
Vojkan Graničarski (bas) u VII razredu osnovne škole,
negde 1988-’89., a priključili su im se gitarista Velibor
Kosanović i klavijaturistkinja Sanja Radojković. To
je bila prva postava LIMUNTUSA, do dolaska izuzet-
no talentovanog kantautora i gitariste Miloša Miše
Katića, koji se ustalio kao gitarista i kompozitor u ben-
du. U kombinaciji je jedno vreme bio trubač Vasilije
Vasja Gerić, ali je postava LIMUNTUSA dobila konač-
nu fizionomiju dolaskom Svetlane Mace Viduljević
na mesto klavijaturistkinje. U sastavu Katić, Ivković,
91
 Graničarski i Viduljevićeva, grupa je prvu svirku imala
1990. u „Hemofarmu”, prilikom proslave 8. marta, a
Maca je pevala hit „Hajde da ludujemo ove noći” (u
to vreme popularne) Tatjane Matejaš Tajči. LIMUNTUS
potom, tokom maja ima nastup i u sali škole „Olga
Petrov”, koji je prekinut jer je neko razbio deo pro-
zora… Neposredno nakon toga, u bend dolazi gita-
rista Marko Predić. Iako je u samom svom početku
LIMUNTUS bio u navećoj meri reproduktivan bend,
sve više prostora bilo je i za autorske kompozicije
specifičnog muzičkog izraza, pa je tokom proleća
1991. u studiju „BMR” snimljen prvi demo snimak
(„Samac”). Neki od koncerata koji su svakako bili
presudni za dalji život ovog benda bili su nastupi na
Humanoj demo ligi 1991. u bašti KC, kao i onaj kada
su svirali kao predgrupa na prvom, izuzetnom kon-
certu Orthodox Celts van Beograda, u bašti DOV-a.
U ovoj fazi, bendu se povremeno priključivao i pevač
Igor Kulja, sa kojim je grupa imala nekoliko nastupa,
od kojih je upamćen bio onaj u „Rupi”, s kraja jeseni
iste godine. Sve izraženija tendencija da zvuk benda
bude rokerskiji i više baziran na gitarskom zvuku, za
posledicu ima odlazak iz grupe Mace Viduljević sre-
dinom decembra, a veoma brzo i Predića. Dolazak u
grupu saksofoniste Marka Arsića doneo je značajnu
promenu u zvuku, i sa njim u postavi LIMUNTUSI svi-
raju u tek otvorenoj diskoteci „San”.
■ Prvi put smo u studio ušli u proleće 1991. kada
smo snimili „Samca”, a potom početkom 1992. – seća
se Ivković – da bi snimili tri naše pesme. Bili smo fas-
cinirani snimanjem i uprkos tremi, nekako smo to izgu-
rali do kraja.
Naime, veoma brzo nakon dolaska Arsića,
LIMUNTUSI ulaze u studio i snimaju numere „Kritika
vlasti”, „Nikad” i „Ja razvijam film”:
92
■ Bilo nam je važno da pratimo proces snimanja a
da krajnji proizvod, odnosno pesme snimimo na kasetu
i podelimo prijateljima… – otkriva Ivković.
Godinu dana kasnije, grupa učestvuje na kompila-
cijskoj kaseti ‘VŠ ROCK AUTOGRAM’ objavljenoj na eti-
keti „Rockland” Baneta Loknera, sa numerama „Kritika
vlasti” i „Nikad”. Međutim, Graničarski odlazi u vojsku,
a kao privremeno rešenje za njegovo odsustvo grupa
angažuje Damjana Lazića (OBELISK). Odlaskom Ivkovića
i Arsića u Beograd na studije 1994. godine, grupa i de-
finitivno prestaje da postoji. Grupa nikada nije imala
većih ciljeva, iako je tokom njenog delovanja iskazan
zaista veliki entuzijazam.
Bojan Ivković u Beogradu jedno kraće vreme svira Marka Predića i Gorana Ristića Rileta, tokom 2001.
sa Nikolom Hadži Nikolićem (357) u njegovoj tadašnjoj godine osnivaju funk & soul bend FUNKY TRAIN, sa
grupi Hi-fi džungla, ali zahvaljujući nekim prijateljima idejom da ličnim pečatom (autorskim aranžmanima)
iz Pančeva postaje bubnjar najjače jugoslovenske bluz i mnoštvom džez improvizacija ožive ove zapostavlje-
grupe Hush, čiji je frontmen bila Ana Popović. Nakon ne muzičke žanrove. Nakon brzo osvojenih simpati-
velikog broja koncerata sa grupom Hush (Summertime ja publike, učestvovanja na brojnim džez festivalima
Jazz Fest., West Rhythm Fest., Pachs Blues Fest., Senta (između ostalih i „Play” festival u Temišvaru, uz Al di
Blues Fest.), počinju da ga zanimaju perkusije. Od 1996. Meolu i druge velikane), ovaj bend je radovao brojne
do 2001. Bojan snima materijal i nastupa sa Pavlom Vrščane, raznih generacija, gajeći na svirkama toplu i
Aksentijevićem (Bemus fest., Zürich, Bern, St. Gallen), tako retko kvalitetnu klupsku atmosferu. Tokom 2004.
Sanjom Ilićem i Balkanikom (Maribor Lent Fest.), ek- Miša je svirao i sa Markom Predićem u kratkotrajnoj
sperimentalnim bendom Vroom (Trn Fest. Slovenia), postavi TRI-FRTALJA-FANKA, sa kojom je imao nekoli-
neo-swing bendom Havana Whisper (Belgrade Jazz ko nastupa u gradu, između ostalog i u studiju Radio
Fest., Zelenkovac Jazz fest.), a punu afirmaciju stiče sa Vršca za potrebe emisije „Strategija zvuka”. Zajedno sa
Vasil Hadžimanov Bendom, sa kojim objavljuje albu- basistom Valetom Milovićem i bubnjarom Željkom
me: „11 razloga za…” (2001.), „Kafanki” (2003.), „3 (Sega Petrovićem, 2006. osnovao je cover sastav OZON.
mu e majkata)” (2007.), „Života mi” (2009.) i „Can You Početkom 2007. bendu se priključuju vokal Daniela
Dig It” (2013.). Kao član poslednje postave pančevačke
art-rok postave Kontrabanda, 2006. je snimio album
„ČovekDržavaHandycam” (PGP RTS). Tokom 1999., u
vreme NATO bombardovanja, nastupao je u vršačkoj
neformalnoj postavi BOMBO (BObaMišaBOjan), čiju
su osnovu činili Miloš Miša Katić i basista Slobodan
Boba Laušev. Čest gost na svirkama BOMBA, Marko
Predić je tada otpočeo rad na svom bluz repertoaru,
uobličenom u radu sa BLUEBERRY BLUES BENDOM.
Miša Katić je nakon razlaza LIMUNTUSA ostao u
Vršcu, pisao pesme i bavio se autorskim radom, sa
retkim plasmanom u javnosti. U međuvremenu, svi-
rao je po vršačkim kafićima i klubovima sa raznim
muzičarima. Jedno vreme proveo je u Pančevu gde
je svirao sa Milanom Jarakovićem (Blue Family), i u
okviru reproduktivnog benda Cool Cats sa Vladom
Nedeljkovićem (Zontag), Borkom Nikolićem, Vesnom
Bosić i Vladimirom Jovanovim. Miša i Boba Laušev, uz
93
 Stojanov i klavijaturista Damir Stričević, i u tom sa-
stavu rade do novembra 2007. godine, kada Stričević
odlazi iz benda, a na njegovo mesto, kao druga gitara
i vokal dolazi Branislav Santrač Bulidža. U tom sasta-
vu, sa repertoarom koji je brojao više od 160 numera
domaće i strane muzike – koji ostaje u granicama ro-
kenrola – nastupaju aktivno narednih nekoliko godi-
na u Vršcu, ali i van njega. Bend je zvanično prestao
sa radom 2011. godine, ali njegovi članovi i danas me-
đusobno aktivno sarađuju.
Daniela Stojanov je svoju muzičku karijeru za-
počela još 1984. u Gimnaziji, kada je pevala popular-
ne domaće i strane hitove u bezimenom školskom
bendu, u kome su se našli još i Branislav Tešević,
Branislav Galović, Zoran Vagić i Dragan Perović.
Postava je tokom te godine dobila ime CASINO, i
imala 7-8 autorskih pesama. Pesme u pauer pop stilu
snimane su u studiju BMR, a numera „Za jedan dan”
stigla je i na Demo top listu 202. koju je uređivao Zoran
94
Modli, gde je zabeležila kao najviši plasman 3. mesto.
CASINO su svirali i van Vršca. a nastupili su sa MARY
JANE na manifestaciji održanoj u zemunskom „Pinkiju”.
Grupa je sa radom prestala 1986., a tokom devedese-
tih Daniela je uglavnom pevala na klupskim svirkama
sa različitim vršačkim muzičarima (Svetom Višackim i
Nenadom Spremom, Perom i Coletom Stajićem, Baćom
Narančićem i Miletom Vuletićem i dr.). Sarađivala je i
pevala prateće vokale na demo snimcima različitih vr-
šačkih bendova, a početkom novog milenijuma radila
je sa grupom VRANE. Od početka 2007. pa do raspu-
štanja 2011., pevala je u grupi OZON sa kojom je prvi
nastup imala 21. marta na „Green Party”-ju. U među-
vremenu, Daniela je radila i kao novinarka na Radio
Patku (od januara 1997. do decembra 2005.), TV Lavu
i listu Vršačka kula. Trenutno radi u Kulturnom centru
na poslovima odnosa s javnošću.
VEĆ VIĐENO
Aleksandar Saša Kampfer (gitara), Vasilije Vasja
Gerić, (bas), Damir Ružanov (bubnjevi) i Maja Vučeljić
(klavijature) su tokom 1991. godine, u vreme svog
II razreda srednje škole svirali na školskim zabava-
ma u amfiteatru Pedagoške akademije. Repertoar
se uglavnom sastojao od domaćih i ponekog stra-
nog hita. Ova bezimena postava nije dugo opstala.
Vučeljićeva je brzo odustala od bavljenja muzikom, a
Gerić se zainteresovao za trubu i jedno vreme svirao
sa grupom LIMUNTUS. Dolaskom u grupu dve godi-
ne mlađeg gitariste Vladana Timotijevića i pevačice
Jelene Cvetković, kompletirana je postava benda VEĆ
VIĐENO. U prvo vreme Cvetkovićeva je svirala i klavi-
jature, ali se tokom 1992. od toga u potpunosti odu-
stalo, a Kampfer je prešao na bas. Prvi nastup u ovom
sastavu grupa je imala u klubu „San”, a usledile su po-
tom i svirke u tada aktuelnim prostorima. Paralelno
sa širenjem repertoara, u kome su značajno mesto
imali hitovi EKV, Oktobra 1864 i Blondie, VEĆ VIĐENO
su radili na autorskom materijalu pod uticajem već
pomenutih sastava. Krajem te godine grupa je u stu-
diju „BMR” snimila svoje prve (a ispostavilo se kasnije
i jedine) demo snimke. Numere „Agorafobija” i „Deca
svetla” praktično su snimljene za jedno prepodne, bez
preterano kreativne produkcije Momira Cvetkovića.
Ipak, pesme su bile spremne za medijsku eksploataci-
ju, a šira javnost je imala prilike da ih u to vreme čuje i
na talasima Radio VAP-a, ali i beogradske 202-ke. Ove
dve numere našle su se i na kompilacijskoj kaseti „VŠ
Rock autogram” (Rockland, 1993).
Sa završetkom srednje škole i odlaskom na fakul-
tete i VEĆ VIĐENO su prestali sa radom. Aleksandar
Kampfer je završivši Fakultet za fizičku kulturu, ra-
dio u Centru Millennium, a danas je direktor hotela
„Srbija”. Jelena Cvetković je nakon završetka studija
jedno vreme predavala engleski jezik, jedno vreme
je bila zaposlena u hotelu „Villa Breg” a danas radi u
firmi „Zannini East”. Paralelno sa tim, pevala je u ra-
znim „ad hoc” postavama vršačkih muzičara, a najdu-
že (u periodu 2002 – 2005.) u okviru GEDEON ALFA
BENDA. I danas povremeno nastupa. Damir Ružanov
je danas ekonomista zaposlen u „Hemofarmu” i – kao
i Vladan Timotijević, koji je završio medicinu – više se
ne bavi muzikom.
SCHIZM
Bend SCHIZM nastao je početkom 1990., a prvi na-
stup imao je 5. januara u postavi: Darko Glogić (bubnje-
vi), Zlatko Mijaković (gitara-vokal), Strahinja Živković
(gitara) i Nenad Bakalas (bas). Sastav je promovisao,
za vršačke pojmove, prilično neobičan muzički izraz
baziran na hevi metalu pod uticajem Ajron Mejdn (Iron
Maiden) i Antraks (Antrax). Tokom te zime i početkom
proleća, SCHIZM nastupaju na grupnim svirkama, na
kojima značajno napreduju, kako u pogledu usvira-
nosti tako i scenskog nastupa, koji im je ubrzo postao
zaštitni znak. Svirali su kad god im se ukazala prilika,
učestvovali su na „Humanoj demo ligi” 10. juna 1991.
u bašti Kulturnog centra, kada je u postavu kao drugi
gitarista došao Borislav Brzević (svirali su svoje numere
„A mol”, „Guitar Player”, „Evil Daughter” i „Otvori oči”), a
krajem avgusta 1991. održali su samostalni koncert u
bašti Doma omladine na ispraćaju u vojsku svog gita-
riste Zlaje Mijakovića. Po njegovom odlasku, u postavu
na mesto basiste stiže Dragan Kovačević Kroka, a sa
njim i promena stila, ka japanskom metalu po uzoru
95
 na tamošnje metal ikone Laudnes (Loudness). Zvuk
SCHIZM postao je tvrđi sa većim uplivom progresiv-
nih elemenata, uz intezivniji rad na autorskom mate-
rijalu. Međutim, Krokinim odlaskom u inostranstvo, a
Zlajinim odlaskom nakon vojske na fakultet, krajem
1992. SCHIZM prestaje sa radom.
Preostali članovi benda, pre svih Bakalas – na-
rednih godina sa različitim muzičarima – eksperi-
mentišu sa progresivnim rokom, ali bez konkretnijeg
rada u nekom sastavu. Tako je bilo sve do 2004. go-
dine, kada je Bakalas (bas-vokal) oformio trio VRIL
u kome su se našla još dva Nenada – Baske (gitara)
i Dragić (bubnjevi). Pored nekoliko manjih svirki,
2005. nastupaju na „Tower Rock Festu” u Kulturnom
centru, što je ujedno bila i labudova pesma za VRIL.
Ipak, Bakalas i Dragić udružuju snage sa gitaristom
Goranom Stojkovićem i basistom Aleksandrom
Baršijem, i tako nastaje CAPITAL PUNISHMENT.
Ova postava nastupila je na Grožđebalskoj gitarija-
di 2005., no već krajem te godine Bakalas prelazi u
bend CORDIS, koji su tada činili još i Vladan Perović
(bubnjevi), Saša Maričić (bas) i Brana Jovanović
(gitara), a zvuk je bio baziran na prog i nju metalu.
CORDIS su tokom 2006. snimili tri demo snimka u
studiju Ivana Ilića, ali su se nakon samostalnog na-
stupa 10. oktobra iste godine razišli.
G.U.Z. (GLAVOM U ZID)
Grupu su 1991. kao srednjoškolci osnova-
li Kristijan Kiki Čebzan (gitara) i Svetislav Sveta
Grbić (bas i vokal) a kasnije su im se pridružili Petar
Slijepčević (bubnjevi) i Dejan Rakić (vokal). Prva mu-
zička znanja sticali su u Domu omladine Vršac, gde
su imali prostor za vežbanje. Nakon godinu dana
96
rada, snimili su svoj prvi (i jedini) demo za pesmu
„ Strah”, koja se našla na kasetnoj kompilaciji „VŠ
ROCK AUTOGRAM” (Rockland, 1993.). U ovom peri-
odu, grupa je imala 7-8 nastupa, a većina je održana
u DOV-u. Nakon objavljivanja ove kompilacije, GUZ
prestaju sa radom, nakon što se Sveta, septembra
1993. godine odselio u Ukrajinu, a ostatak benda
posvetio obavezama na fakultetu stavljajući muziku
u drugi plan. Bend je posle Svetinog odlaska imao
još jedan koncert, na kojem Miša Katić svirao bas,
međutim to je više bio revijalan nastup, i posle toga
se grupa definitivno raspala.
Petar Slijepčević je danas zaposlen u jednoj pri-
vatnoj firmi, ali ga i dalje povremeno može videti za
perkusijama (naročito povodom otvaranja sopstve-
nih izložbi fotografija). Kiki je završio arhitekturu,
magistrirao u Holandiji, a zaposlio se u Londonu, u
kome sada živi i radi. Gitaru svira povremeno, ona-
ko, za svoju dušu. Sveta živi u Ukrajini i muzički je
najaktivniji. Kada se sa 17 godina preselio u Ukrajinu,
studirao je arhitekturu, ali i nastavio da svira na ra-
zličitim instrumentima. Od 1997. se fokusirao na
glas, i napravio još nekoliko muzičkih koraka sa ori-
ginalnim muzičkim projektima (Samosaboyzz band,
Unity band). Od 2004. godine, Svet (kako ga zovu
u Ukrajini) je učestvovao u nekoliko projekata u ki-
jevskom studiju „Kofein”, a od 2006. je postao član
internacionalnog world sastava Shopping Hour iz
Kijeva; učestvujući u različitim televizijskim i radio
emisijama, živim nastupima i festivalima, nastupa-
jući sa imenima kao što su Rosava, Krihitka Cahes
i drugi. Učestvovao je kao pevač i prateći vokal u
mnogim studijskim projektima (Rosava, Lotus feat.
Rosava, Alena Popova i dr.). Decembra 2007. godine,
zajedno sa klavijaturistkinjom Tanjom Ša, snimio je
prvu pesmu za debi album „Ten Step Journey”, koji je
zvanično objavljen u oktobru 2009. uz pomoć prija-
telja i muzičara Alekseja Kogana, Andreja Malahova,
Igora Zakusa, Dime „Bobeen” Aleksandrova i mno-
gih drugih. Kao član Shopping Hour snimio je tri
albuma („The Worldest Music” 2006., „Sunce/Viter”
2009. i „Amor” 2012.) u kojima se prepliću zvuci i
uticaji različitih kultura i nacija. Pored toga, zajed-
no sa Heinali, poznatim elektronskim muzičarem
iz Kijeva, već neko vreme nastupa sa improvizacio-
nim elektronskim materijalom, trenutno bez nekih
studijskih namera.
PROMISQUITET
Hardkor pank sastav PROMISQUITET osnovali su
1993. godine: Nebojša Kamenović Kamenko (gita-
ra), Ozren Mirkov (vokal), Perica Peca Stojić (bas)
i Srđan Đani Todorović (bubnjevi), koji se nakon
godinu i po dana rada u ovom bendu priključio sasta-
vu SRCE MALE RODE i radio paralelno u oba benda.
Stojića je na mestu basiste veoma brzo zamenio Ivan
Jakov, i tako je oformljena najaktivnija postava ovog
benda. PROMISQUITET je 1995. godine snimio 20
demo pesama u studiju „BMR”, i disk sa koncertnim
snimkom nastupa u klubu „Rupa” Doma omladine,
kao i jedini studijski snimak iz tog perioda za nume-
ru „Kruger”. Tokom devedesetih, PROMISQUITET je
nastupao u najvažnijim gradskim koncertnim pro-
storima („Rupa”, „San”, „Metak”, „Billy”), ali i Sečnju
(1995.), Rakovici (1996.) i festivalu „Stop The War”
u Zrenjaninu (1999.). U toku svog rada bend je bio
sklon eksperimentisanju i novinama. Među njima
spada i tradicija da na svakom nastupu izvedu ma-
kar jednu novu numeru. Jedno vreme bend je radio
i pod imenom CHIPSY QUEENS.
■ Bio je to interesantan doživljaj perioda buntov-
ničke mladosti, za koji bih voleo da je prošao u većoj
posvećenosti muzici, a manje klinačkim alkoholisanji-
ma – rekao je Nebojša Kamenović sećajući se tog
perioda. Kroz muziku koju smo svirali, osećao sam
97
 konstantno oslobađanje nepresušne energije koja se
osećala u žicama, u vazduhu, na probama i koncer-
tima; a u tom periodu takav izduvni ventil bio nam je
više nego potreban.
■ Muziku smo doživljavali kao svojevrstan oblik za-
bave. Nikada nismo previše razmišljali o nekoj profesio-
nalnoj karijeri, kao i većina bendova u to vreme. Ponosni
smo na činjenicu da je rad bio autorski, ali spontan, a
ponekad se dešavalo da numera dobije tekst na samom
nastupu… – priseća se Ozren Mirkov, pevač benda.
U proleće 2001. snimljen je demo album sa 8
numera pod nazivom „Bakina koliba”, što je prak-
tično bila labudova pesma PROMISQUITETA. U po-
slednjoj fazi rada, u postavi su povremeno gostovali
Davor Ratković (SRCE MALE RODE) i Andrija Virijević
(SHINE), a kada je raspad benda postao očigle-
dan, Kamenko je jedno vreme održavao probe sa
Jovanom Jovkom Velimirović koja je svirala bas, dok
je bubnjeve svirao Zoran Zoka Santrač (THE HOODS).
U periodu 2006 – 2008., pod imenom STRAH OD
PROMAJE, Kamenko je svirao gitaru u postavi u ko-
joj je na nekim nastupima bas svirao Vale Milović
a bubnjeve Goran Dimitrijevski Dima. U nekim slu-
čajevima, pridružio bi im se i Nikola Jerković, a na
manifestaciji obeležavanja 50 godina rokenrola
bas je svirao Dejan Barić. STRAH OD PROMAJE su
imali nekoliko živih nastupa na ne tako uobičaje-
nim mestima za svirke kao što su Planinarski dom
(2006.), odmaralište Crvenog krsta (2007.) i klub
„Konoba” (2008.), a 2006. snimili su singl „Zauvek”.
Ozren Mirkov je u jednom periodu nastavio da se
bavi pevanjem, ali u drugačijem obliku, kao član
Gradskog hora „AS” i Crkvenog hora „Sv. Teodor
Vršački”. Trenutno je zaposlen u „Nelt”-u a pevanje
je potpuno zapostavio.
98
SRCE MALE RODE
Bend SRCE MALE RODE nastao je početkom 1993.
godine, nakon priključivanja pevača Davora Ratkovića
(ex-KRVOLOK, ZNOJAVI, SPORADIČNA PUCNJAVA)
dêlu poslednje postave CIROZE JETRE, koju su činili:
Nikola Đukić Šugi (gitara), Dejan Todorović Todor
(bubnjevi) i Ivan Iva Edelinski (bas). SMR su od po-
četka radili samo autorsku muziku, bez kompromisa
u odnosu na tadašnje norme kvaliteta i scenskog na-
stupa. Sa takvim (jasnim) stavom i ogromnom ener-
gijom, SMR postaje vrlo brzo jedno od vodećih imena
na vršačkoj sceni devedesetih i inspiracija novonasta-
jućim sastavima. Bend je imao jedno pravilo: Bolje je
kada te mrze nego kada su ravnodušni!
■ SMR je sigurno i bend koji je doneo najviše nesu-
glasica u rokenrol krugovima – ističe Davor. Da li je taj
bend najbolje ili najgore od Vršca? Treba li ga sakriti ili
pokazati? Andergraund krugovi nisu imali dilema, SMR
je svakako kultni bend vršačkog andergraunda, sa naj-
više fanova.
Ipak najbolja strana SMR uvek su bili koncerti.
Mnogi se još pamte i prepričavaju. Najbolje je bilo
to što nikada niste mogli da vidite dva ista koncerta
SMR. Svakako da je sam scenski nastup bio izuzetno
bitna činjenica u uspehu i prezentaciji benda. Pamte
se nesvakidašnji koncerti kada je bend ceo koncert
svirao iza poluprovidnog najlona, koncert sa srebr-
nom folijom, vojni koncert, crveno-žuti isplakatirani
koncert. Najduže se prepričava propadanje kroz binu
Davora i Šugija, i nastavak pesme bez pauze, bez obzi-
ra na incident, kao da se ništa nije desilo. Upravo ovo
poslednje pokazuje sa kakvom energijom je bend ra-
dio, jer bi većina bendova prekinula ne samo pesmu,
nego i koncert. Bilo je još puno zanimljivih nastupa, a
bend je ostao upamćen i po odličnoj komunikaciji sa
publikom, jer je umeo da je nasmeje i uplaši, pa i da
odigra baletsku numeru. Svakako, ovaj sastav nikoga
nije ostavljao ravnodušnim.
Nikola Đukić Šugi podseća na svoje početke bav-
ljenja muzikom:
■ Gitaru sam počeo da učim 1988-’89. i to najpre
akustičnu, a dve godine kasnije i električnu. Ideju za
svirku u bendu imao sam još u osnovnoj školi, kada sam
slušao rok ploče, uglavnom nekih hevi metal bendova.
Prvo iskustvo sviranja u bendu imao sam sa momcima
iz kasnijih postava grupe Limuntus, i iz jedne takve eki-
pe sam otišao jer se nisam uklapao u njihov koncept…
i loše sam svirao gitaru. Prešao sam u Pankreas, i to je
bio moj prvi pravi bend.
Šugi se, inače, nije previše zadržao u PANKREASU,
i nakon poslednjeg nastupa ove grupe 9. maja 1991.
prelazi u sastav CIROZA JETRE. Prvu postavu CIROZE
činili su, pored Šugija, Ognjen Tašlić (vokal), Dejan
Radosavljević Bosanac (bas) i Marko Pavlović (bub-
njevi). Kao i u slučaju njegovog prethodnog benda,
muzički izraz se bazirao na pank roku, a CIROZA JETRE
je potrajala oko godinu i po dana, često menjajući
postavu.
99
 Todor se u grupi zadržao do početka leta
1993. kada je na njegovo mesto došao Srđan Đani
Todorović (ex-PROMISQUITET). SRCE MALE RODE je
od početka radilo samo autorsku muziku, bez kom-
promisa. U ovom periodu, pored više nastupa u dis-
koteci „San”, klubu „Metak” i diskoteci „Teatar” (gde
je i nastupio SMR po prvi put, ali pod imenom ŠTA
JE OVO), imao je čak i jedan kombinovani nastup sa
Čika Pajom Biljoberom u Gradskoj Biblioteci. Članovi
SMR nošeni velikim entuzijazmom i energijom, svi-
raju u Negotinu, Kikindi, Beloj Crkvi i na gitarijadi u
Rakovici. Nakon jednogodišnje pauze zbog odlaska
u vojsku Ive i Šugija, uz pomoć „Soros fonda”, 1998.
u studiju BMR snimaju materijal za debi CD album
„Kako tako”, koji je odštampan u svega 50 kopija. Veći
deo tiraža podeljen je u promotivne svrhe, prijatelji-
ma i medijima. Na snimanju je umesto Đanija (koji je
u to vreme bio u vojsci) bubnjeve svirao Nenad Keša
Jovanović, zbog vremenskog ograničenja za realizaci-
ju albuma. Dolaskom gitariste Nebojše Kamenovića
(ex-PROMISQUITET), snimaju dva snimka u beograd-
skom studiju „Go-Go” („RođendanSKA” i „Ljuske”), a za
numeru „RođendanSKA” realizuju i video spot u re-
žiji Vesne Tokin, koji je emitovan u emisiji „Dodatno
ubrzanje” na Trećem kanalu RTS. Bend nije bio zado-
voljan izgledom tog spota i on je ubrzo zaboravljen.
Oko prikupljanja para za studio pomogle su gotovo
sve vršačke grupe tog vremena, što dovoljno govo-
ri o saradnji i druženju među gradskim bendovima
tokom devedesetih. Ubrzo nakon završetka albuma
Edelinski napušta bend i posvećuje se karijeri pilo-
ta, a na mesto basiste dolazi talentovani Ivan Ica
Knežević (povremeno na nekim svirkama uskakao
je i Ivica Ratković) ali to je bilo kratkog daha, i bend
1999. prestaje sa radom.
100
Početkom novog milenijuma Davor i Đani okuplja-
ju novu ekipu za nove avanture SMR. Priključuje im se
basista Andrija Virijević Virke (ex-REKOŠE MI…), i gi-
taristi Marko Bugarski (ex-GRUPNA TERAPIJA) i Bane
Dobeš (ex-DESEASE). Bend (kao SMR II) vežba u DOV-u,
gde ima solidne uslove i veliku pomoć tadašnje upra-
ve, koja omogućava i snimanje EP-ja „Bypass”, u studi-
ju BMR. Sa snimateljom Zoranom Vagićem snimaju pet
novih i jednu bonus, nezvaničnu pesmu. Ipak, neko je
sabotirao materijal brišući ga sa hard diska, pre nego
što je urađena ozbiljna produkcija. Na kraju je ostao
samo sirov materijal, koji se, i u ovom obliku, može sma-
trati najboljim snimkom SMR. Bend je u novoj postavi
nastupio u klubu „Billy” i nekoliko puta u DOV-u, ali i u
Novom Sadu, na pratećem programu EXIT-a, gde su u
okviru predstavljanja četiri grada svirali na „Gradilištu”.
Vizuelno, bend je postao bogatiji i za dva video klipa,
čiji je autor bio Davor Ratković. Prvi je njihova jedina
obrada „Schuma Disco” (parodija na „Mile voli disko”
Lepe Brene) a drugi „Krckalica”. Nakon duže pauze Šugi
se vratio u bend, ali je to bilo kratkotrajno, i SMR 2004.
ponovo prestaju sa radom.
Ipak, tokom leta 2012. SMR se ponovo okupljaju,
a početkom septembra imaju uspešan povratnički na-
stup na manifestaciji „Countryside Jam” na Vršačkom
bregu; a nešto kasnije tokom jeseni i u Domu omladi-
ne. Postava pod imenom SRCE MALE RODE III svira u
sastavu: Davor Ratković (vokal), Srđan Đani Todorović
(bubnjevi), Andrija Virijević Virke (bas) i Marko Bugarski
(gitara). Kako samo navode: zbunjeni smo i sami, koji su
to mehanizami i razlozi koji su nas naterali da po treći put
ulazimo u ovu konfuznu priču. Ipak kad smo već krenuli
idemo do kraja. Ovog puta kao međugradski bend (Vršac/
Novi Sad/Beograd). Tokom 2013. sviraju u „Beat” klubu
BIGZA u Beogradu, a krajem godine i u DOV-u.
Davor Ratković je pored SMR nastupao i u bendo- muzičar. Dejan Todorović Todor je svirao sa grupom
vima: KRVOLOK, ZNOJAVI, SPORADIČNA PUCNJAVA. CIROZA JETRE, a po odlasku iz SMR prešao na elektron-
Radio je radio emisiju „Polikita” (sa Šugijem), kao i isto- sku muziku i radio kao DJ. Poslednjih nekoliko godina
imeni fanzin (sa Šugijem i Zlajom iz benda TEPIH), a uglavnom živi u Atini. Nebojša Kamenović je radio i u
oba su se bavila gotovo isključivo vršačkom andergra- bendovima: PROMISQUITET, CHEEPSY QUEENS, TIFUS
und scenom i dešavanjima oko nje. Vrhunac POLIKITE OI!, MORTZ, STRAH OD PROMAJE, a danas je krojač,
bila je velika dodela nagrada najboljim lokalnim ben- smirio je strasti i bacio se na književnost. Objavio je 3
dovima pod nazivom „Polikita Music Awards”. Zatim je knjige: „Dnevnik moreplovca 1, 2 i 3”. Bane Dobeš je
samostalno radio fanzin „Newin” koji se bavio sličnim sa SMR svirao kratko, a pre toga sa pop pank bendom
temama. Fanzinsku aktivnost imao je u okviru gru- DISEASE iz Velikog Središta.
pe ARTERIJA koju je osnovao sa Danilom Miloševim
Wostok-om. ARTERIJA je objavila fanzine: „Demonske
SPOJ SA MASOM
novosti”, „Nezavisna žena”, „Mladi tinejdžer”… Autor je
bio televizijske emisije„Generator”, koja je doživela 20-ak Grupu su 1993. osnovali Siniša Sirko Mihajlović
epizoda i emitovala se na bivšoj lokalnoj TV Panovizija. (gitara) koji je u to vreme pohađao osnovnu Muzičku
Radio je i radioemisiju „Generator FM” na nekadašnjem školu, Željko Jovanov (bas) i Saša Crnobrnja (bubnje-
„Oneway” radiju. Bavi se ilustracijom i dizajnom, od čega vi). Tokom prve dve godine postojanja vokal je bio Igor
i živi. Zaslužan je za kompletan vizuelni identitet SMR, a Birđan, a grupa je vežbala u Domu omladine pesme
i autor je svih tekstova. Srđan Đani Todorović (bubnjevi)
je pored SMR nastupao i u bendovima: PROMISQUITET,
CHEEPSY QUEENS, TIFUS OI!, KRVOLOK i SHINE. Zaposlen
je u „Freseniusu”. Nikola Đukić Šugi je pored SMR nastu-
pao i u bendovima: PANKREAS, CIROZA JETRE, ZNOJAVI.
Radio je pomenutu „Polikitu” (radio i fanzin). Šugi se
povukao u porodične vode i radi u štampariji. Andrija
Virijević Virke pored SMR nastupao i u bendovima:
PROMISQUITET, REKOŠE MI DA TI REKNEM i SHINE, a u
poslednje vreme u Beogradu svira sa bendom In this
Time of Ending. Radio je na TV Panovizija kao snima-
telj, ali i autorsku emisiju „Terasa”. Marko Bugarski je
nastupao i u bendovima: GRUPNA TERAPIJA, MORTZ i
SHINE. Živi u Novom Sadu, gde studira. Ivan Edelinski
je svirao i u bendu CIROZA JETRE, a nakon napuštanja
SMR postao je pilot, i danas radi u Rumuniji. Ivan Ica
Kneževic je jedno vreme svirao sa KGB, a danas je profi
101
 iz repertoara tada veoma popularnih grandž sastava.
Jedno vreme gitaru u grupi su svirali Goran Brkljač i
Srđan Pavković. Koncertni debi imali su na gitarijadi
u klubu „Billy” 10. januara, a u proleće 1995. u bend
dolazi Stevan Mika Kanački koji je preuzeo vokalne
dužnosti. SPOJ SA MASOM sviraju kao predgrupa na
prvom vršačkom nastupu Oružjem protivu otmičara
iz Zrenjanina. Bilo je još nekoliko svirki do kraja leta,
a na Grožđebalskoj gitarijadi krajem septembra 1995.
osvojili su 1. mesto, što im kao nagradu donosi sni-
manje u studiju „BMR”, gde realizuju svoja prva dva
demo snimka. Odabrane su pesme „Nirvana” (na tekst
Vladislava Petkovića Disa) i „Kada moram da umrem”.
Nakon snimanja ovih pesama, SPOJ SA MASOM na-
stavljaju da rade na autorskom materijalu, a glavna
kreativna snaga su Mihajlović (muzika) i Kanački (tek-
stovi). Tokom 1996. u „BMR”-u snimaju još dve pesme
koje su posetioci njihovih svirki najbolje prihvatili –
„Isus na prodaju” i „New Life Form”. SPOJ SA MASOM
često nastupaju u diskoteci „San” (otvorila ju je 1992.
i vodila Sofija Golomeić u svojoj kući, u samom cen-
tru grada) u kojoj su imali status „kućnog” benda. Sa
zatvaranjem tog klupskog prostora septembra te go-
dine, i u grupi dolazi do preispitivanja i gubitka elana.
Saša Crnobrnja prodaje svoj komplet bubnjeva i bend
se neformalno raspada. Praktično, poslednji nastup
SPOJ SA MASOM su imali januara 1997. na dodeli na-
grada saradnicima kultne radijske emisije „Polikita” u
klubu „Billy”, na kojoj je Željko Jovanov proglašen za
najboljeg basistu.
Po raspadu grupe SPOJ SA MASOM, Mihajlović i
Jovanov tokom 1999. rade u okviru akustičnog cover
benda VOSAK u kojem su se, pored njih dvojice, našli
bubnjar Goran Dimitrijevski, i sestre Vanja i Jelena Lela
Krekešić, koje su pevale. Sirko je tokom devedesetih
102
novo interesovanje našao u kreiranju reklama i džin-
glova za lokalne radio stanice Jabuka, Centar i Max, a
stalno zaposlenje u vršačkoj filijali Republičkog zavoda
za zdravstveno osiguranje. Jovanov radi kao inspek-
tor u Poreskoj upravi, a bio je osnivač i lokalnog kluba
američkog fudbala. Brkljač je zaposlen kao pravnik,
a Pavković je tragično nastradao 2004. udavivši se u
Belocrkvanskom jezeru. Saša Crnobrnja vodi sopstve-
ni autoservis, a Mika je nakon završenog Ekonomskog
fakulteta zaposlenje našao u „Hemofarmu”.
KLIM KLIM
Koreni KLIM KLIM sežu do kratkotrajne pank po-
stave KURCŠLUS koju su sredinom 1991. formirali
bubnjar Vladimir Talpeš i basista Dragan Pandurov,
i koja je praktično imala samo jedan ozbiljniji nastup,
i to na Grožđebalskoj gitarijadi te godine. Ovaj sastav
nije dugo potrajao, ali je Talpeš svoje mesto naredne
godine pronašao u novoformiranom gimnazijskom
bendu neobičnog imena KLIM KLIM. U toj inicijal-
noj postavi su bili još i Ivica Ratković Ivek, Bojan
Mitrovanov Kinez, Vladimir Vlada Penić i Aleksandar
Bata Radojković, i u tom sastavu svirali su naredne dve
godine. Praktično, prvi nastup ova postava imala je u
diskoteci „San” krajem 1993. Tokom naredne godine
imali su nekoliko svirki, ali bilo je evidentno da bend
nema potrebnu hemiju i da u njemu postoje dva ta-
bora. Situacija se iskristalisala tokom jeseni, kada su
Ivek, Kinez i Penić odlučili da sa Nešom Kamenovićem
i Pecom Stojićem oforme novu grupu – THE LOVERS
BAND, dok su Talpeš i Radojković nastavili kao KLIM
KLIM, a priključili su im se Srđan Pavković i Svetozar
Sveta Popović. U tom sastavu snimili su dva demo
snimka u studiju „BMR”, a najviše uspeha na svirkama
u tada aktuelnim koncertnim prostorima sa upečat- je stalak za mikrofon uvek ostao problem koji je trebalo
ljivivim scenskim nastupima imala je autorska nume- rešavati trenutnim inspiracijama, tako su to bili štapo-
ra „Krevet”, uz obrade pesama „Čekala sam, čekala” vi za skijanje, aparati za gašenje požara, metle i sličan
Jadranke Stojaković ili Bajagine „Tišine”. Najveći deo pribor, uvek prilepljen širokim selotejpom. Oni su u to
repertoara, ipak, činili su grandž i alter rok standardi vreme svirali par pesama od Sex Pistols, Buzzcocks, The
tog vremena koji su u izvođenju KLIM KLIM odlično Clash, i taj program upotpunjen je jednom autorskom
zvučali, a grupa je imala zapažene nastupe, pa čak i pesmom. Održavali su probe redovno svake nedelje, na
jedno 1. mesto na gitarijadi u klubu „Billy”. Kao i u naj- koje su dolazila i neka deca iz kraja; među njima i ja.
većem broju slučajeva, kada su vršački sastavi u pita- Postalo je izvesno da im je neophodan član koji bi svi-
nju, po završetku srednje škole i članovi ovog benda rao bas gitaru, jer Marko sa svojom „Yamaha” gitarom
odlučili su da prestanu sa radom. (imala je jedan magnet na telu kojem kad se približiš i
Sveta Popović danas radi kao programer i živi govoriš u njega, preko zvučnika čuješ svoj glas, kao da je
u Novom Sadu, Vlada Talpeš radi u trgovini, a Srđan mali mikrofon) i „Čajavec” pojačalom (koje je, opet, kad
Pavković je tragično nastradao 2004. udavivši se u mu okrećeš potenciometre moglo da hvata neke radio
Belocrkvanskom jezeru. Bata Radojković je nakon stanice) i Nemanja na „Amati” bubnju nisu uspevali da
raspada KLIM KLIM svirao u sastavu MORTZ, od pro- sebi zvuče dovoljno puno. Bacili su se u potragu za ba-
leća do jeseni 1995. a odlaskom na fakultet prestao sistom, ja sve sa njima… 
da se aktivnije bavi rokenrol svirkom. Danas radi na
Institutu za multidisciplinarna istraživanja u Beogradu,
i u slobodno vreme bavi se komponovanjem elek-
tronske muzike.
GRUPNA TERAPIJA
■ Moja prva grupa je bila GRUPNA TERAPIJA – za-
počinje svoju priču Jovana Jovka Velimirović. Ona je
postojala pre nego što sam ja došla. Njeni članovi su bili
Marko Bugarski (gitara i vokal) i Nemanja Blagojević (bu-
banj). Nemanja je moj brat od ujaka. Kažu da su pre imali
još neku drugu decu koja su nešto svirala ili pevala, ali te
ja nisam nikad videla… U svakom slučaju, to je bilo 1996.
a ja sam dolazila sa Peđom Gruborom (kasnije svirao u
VRANAMA) na probe koje su se održavale u Nemanjinoj
šupi iza kuće, gde je mikrofon visio sa plafona na neka-
kvom klinu u nedostatku stalka. Kasnije se pokazalo da
103
 Jovka je, kao i Marko nešto ranije, do tada išla na
časove gitare kod Borimira Bokija Bengina i imala neka
znanja iz klasične gitare.
■ Ne znam kako im je palo na pamet da me pitaju
i nagovore da pokušam da naučim par pesama i da im
zasviram u bendu. Prva pesma koju su me naučili bila je
„I Wanna Be Your Dog” od Igija Popa (Iggy Pop). Pa kad
sam to fino odsvirala, niko se više nije lomio oko toga da
li je to dobar plan ili nije, već su me odmah prigrlili kao
svoju. Nabavila sam bas gitaru i počela.
Repertoar benda se proširio, ali je i dalje ostao u
istom pank maniru. Prvi nastup GRUPNE TERAPIJE bio
je na gitarijadi u Beloj Crkvi, gde je publika bila sjajna
i svi su se ludo zabavljali. Jovka se seća te svirke:
■ Sašili smo neke smešne kape sa rogovima i cvećem,
i nosili ih na nastupu. Svirale su se tri pesme, a mene je
bilo toliko sramota da nisam htela da se popnem na binu
nego sam stojala pored nje i svirala iz publike. Gitarijada
je bila takmičarskog karaktera, pa je 5 grupa ušlo u fi-
nale, među njima i mi. Međutim, sledećeg dana kada je
ponovo trebalo otići u Belu Crkvu, Marko je u posled-
njem momentu odustao sa krajnje mutnim razlogom,
tako da ipak nismo saznali kako bi nas rangirala belo-
crkvanska publika.
Nakon te epizode članovi GRUPNE TERAPIJE su se
redovno spremali i nastupali na svim gitarijadama koje
su se organizovale u Vršcu, a u to vreme ih je bilo bar
3-4 godišnje. Najveći deo repertoara činili su i dalje pe-
sme Sex Pistols, Iggy Pop, The Adverts, Toy Dolls, Dead
Kennedys, nešto kasnije i Velvet Underground, David
Bowie, Pixies… međutim, uvek u pank fazonu.
■ Pored obrada koje smo redovno svirali, imali smo
i par autorskih pesama. I neki demo snimak na audio
kaseti, koji smo jako brzo izgubili, iako smo bili prilično
ponosni na njega. Probe smo premestili kod mene kući,
104
i zimi se grejali malom pećkom na drva, svi zamenili sta-
ru opremu novom i već smo mnogo više ličili na bend.
Imali smo samostalan nastup u „Billy”-ju, a predgrupa
su nam bili MORTZ; dali smo dva puta intervju za škol-
ske novine i neki fanzin, i jednom za vršačku televiziju.
Nastupali smo u Banatskom Karlovcu, Jermenovcima i
Beloj Crkvi, i bili poznati vršačkoj publici, što je ujedno
bio vrhunac naše slave…
Međutim, članovi sastava su nakon izvesnih
natezanja odlučili da više ne sviraju i grupa se ras-
pada za vreme bombardovanja, u proleće 1999.
Još samo jednom posle toga u istom sastavu od-
svirali su nekoliko pesama posle nečijeg nastupa
u „Rupi”. To je ipak bio definitivan kraj GRUPNE
TERAPIJE.
Marko prelazi u MORTZ, a Nemanja i Jovka pokuša-
vaju da naprave novu grupu. To im najzad uspeva 2000.
U međuvremenu, Jovka je u Beogradu upisala Višu
politehničku, sprema prijemni za Fakultet primenjene
umetnosti, i svakog vikenda putuje u Vršac da bi ima-
la probe sa svojom novom grupom – AUTOFOBIJOM.
AUTOFOBIJA broji tri člana: Nemanja svira bubanj,
Jovka bas gitaru, a Srđan Pavkov svira gitaru i peva.
Grupa uglavnom radi autorske pesme, muzički se jako
oslanja na Nirvanu, Sonic Youth i Radiohead, sa vid-
nim uticajima Šarla akrobate i Pixies. Srđan kompo-
nuje pesme, piše tekstove i pravi aranžmane. Jovka
priča o ovom periodu:
■ Nemanji i meni je u našem muzičkom sazrevanju
jako prijala ovakva grupa. Nastupali smo jednom na
koncertu Zelenih u klubu „Billy” (iako je „Billy” tada već
prestao sa radom, čini mi se, otvoren je samo tim povo-
dom), ali se tamošnjim hipi organizatorima i hipi publici
nije baš svideo naš nastup pun namernih mikrofonija i
iživljavanja, vriskanja i treskanja. Mnogo više nas je vo-
lela publika u „Rupi” gde smo učestvovali na par gitari-
jada, i imali tom prilikom relativnog uspeha. Međutim,
oko godinu dana kasnije AUTOFOBIJA se raspala i svako
je otišao na svoju stranu, a ja sam po prvi put u životu
morala da platim ulaz na gitarijadu, jer prvi put nisam
imala bend.
Od tada pa do 2003. Jovka se nije bavila muzikom.
Pomenute godine, najzad, nastaje grupa SPECIJALNI
GOSTI, koju je Jovka formirala sa svojom drugaricom
Senkom Radivojević.
■ Ja sam još ranije u životu smišljala i komponova-
la neke pesme, ali ih nikako nijednom svom bendu ni-
sam prezentovala. Svakoj od tih pesama je nešto falilo.
Nekima tekst, nekima refreni, a svima aranžman. Bilo
kako bilo, sedela sam tako jednom prilikom sa Senkom
i svirala joj neku od tih pesama koja je bila kao najza-
vršenija ali joj je falio tekst strofa. Gile (Srđan, naš dru-
gar, koji je takođe bio kod Senke), ponudio se da nam
smisli tekst i već za desetak minuta imali smo gotovu
pesmu. Reč je o pesmi „Guzovi”. Situacija je htela da
je dva dana kasnije organizovana gitarijada i Senka
me je nagovarala da nastupimo sa tom pesmom. U
tom momentu mi smo imali samo moju bas gitaru i
nas dve, a nismo imali nijedno pojačalo, mikrofone,
gitaru, bubanj i bubnjara. Situacija je izgledala ap-
solutno beznadežno, ali smo sa puno entuzijazma
otišli sutradan kod naših muzičkih drugara i uspeli
da pozajmimo baš sve instrumente i opremu, i da ih
doteglimo kod mene kući. Međutim, u tim radnjama
nam je otišao ceo dan, pa situacija i dalje nije gubila
na svojoj beznadežnosti. Sutradan smo se dogova-
rali ko će šta da svira od instrumenata; probale smo
obe malo gitaru, malo bas i zaključile smo da je bolje
da Senka svira bas a ja da sviram gitaru. Samo je još
ostao taj detalj, ko će nam svirati bubanj i da najzad
to pokušamo da uvežbamo. Pošto smo se malo ras-
pitivale po gradu i pošto niko nije želeo za jedno po-
podne na brzinu da uvežbava nastup, uspele smo da
dobijemo, verovatno i bolje nego što smo se nadale,
gitaristu Jovana Đorđevića Džoa za svog bubnjara,
koji do tada nikada nije lupao bubanj. Tako smo ofor-
mili grupu i nazvali je SPECIJALNI GOSTI, da bi publika
kad čuje najavu za naš nastup pomislila da smo mi
specijalna kategorija, ona koja se ne takmiči na toj
gitarijadi, i time izbegnemo eventualno sramoćenje.
Nastupile smo sa pesmom „Guzovi” i sa obradom pe-
sme Kud idijota „Kad srce radi” čiji smo tekst dale ko-
mšinici da nam prevede na rumunski jezik.
Kasnije se sve odvijalo u sličnom maniru.
SPECIJALNI GOSTI retko kad imaju probe i to uglav-
nom dva-tri dana pred zakazanu svirku. Bez obzira
na to, stalno proširuju svoj program i sviraju goto-
vo isključivo autorske stvari. Na prvom nastupu u
„Rupi” za Grožđebalsku gitarijadu imali su dodatnog
člana grupe, Olju Bezdenješnji koja ih je pre počet-
ka nastupa najavila malom tačkom na guslama sa
stihovima: „Mili Bože čuda velikoga, sad sviraju Džo,
Senka i Jovka, čiča Dražo ti nam sad oprosti, sad svi-
raju SPECIJALNI GOSTI”.
105
 ■ S obzirom da je naš stil sviranja jako teško svrstati
u bilo koji pravac, mi ga nazivamo novim imenom „dis-
harmonični minimalizam”, ali on je ipak u svojoj osnovi,
moram to priznati, pank. Na našu muziku najverovatnije
utiču PJ Harvey, Sonic Youth, Pixies, Laibach koje slušam,
ali i Sepultura i Deftones koje sluša Jovan.
SPECIJALNI GOSTI su od svog nastanka pa do da-
nas nastupali na gitarijadama u Vršcu, jedno vreme
redovno kao predgrupa sastavu KGB, nekoliko puta
u Beloj Crkvi, jednom na nekoj gitarijadi u Kuli, u EXIT
kampu u Novom Sadu sa SHINE, i u Beogradu u SKC-u
na nekom grupnom koncertu. Kako to Jovka kaže:
■ Uvek planiramo da imamo više proba ali to se nika-
ko ne dešava, pa pošto bi naše neuvežbane svirke mogle
nekoga da iritiraju, mi mnogo pažnje polažemo na ulep-
šavanje i ukrašavanje. S tim u vezi je jednom na dnevni red
došla rasprava o tome da li da promenimo ime u „četiri
sise i Džo”, ali je posle Jovanovog negodovanja ime ostalo
nepromenjeno. Međutim, brzo se raščulo za te pregovore
o promeni imena i ljudi su rado to prepričavali drugima,
pa nam na jednoj svirci u Beloj Crkvi desilo da su nas pred-
stavili baš kao „četiri sise i Džo”, misleći da nam je to ime.
Od svega je uvek bilo najvažnije da smo se svi mnogo vo-
leli. Iz te ljubavi sa lakoćom su se javljali uvek novi hitovi
„Daj mi, daj mi”, „Metalski hit”, „Snaking”… Do sada niko
nije naučio bolje da svira svoj instrument i stvari su osta-
le prilično nepromenjene. Jedino što više nemamo nika-
kve probe i ne nastupamo. Slabo se i viđamo. Međutim,
a verovatno baš zbog toga, još je neizvesno da li nam se
grupa uopšte do sad raspala ili nije…  par pesama („Uh Baby”, „Ja znam”, „Barbara”, „Chicago”,
THE LOVERS BAND I MORTZ
Tri drugara iz detinjstva – Bojan Mitrovanov Kinez
(vokal), Vladimir Penić (bubnjevi) i Ivica Ratković Ivek
(gitara i vokal) – 1994. osnivaju THE LOVERS BAND,
106
a postavu su dopunili Nebojša Kamenović (gitara) i
Predrag Peca Stojić, poznatiji kao lepi Peca (bas). Jedno
vreme u grupi je bio i saksofonista Marko Arsić (ex-
LIMUNTUS). Zvuk koji su THE LOVERS BAND imali u to
vreme bio je pod značajnim uticajem The Lemonheads
i The Red Hot Chili Peppers. Vremenom su momci po-
lako ovladali instrumentima, a inicijalni trio odlučuje
da formira MORTZ 1996. godine. Sećajući se tog vre-
mena, Bojan kaže:
■ Bend je nastao sasvim slučajno, moglo bi se reći,
a želeli smo da od početka negujemo neki svoj zvuk koji
bi bio prepoznatljiv. Radili smo najpre kao The Lovers
Band, ali smo odlučili da ime promenimo u Mortz (što je
zapravo naziv za jednu klikerašku igru). Činilo nam se u
tom trenutku nekako efektnije, a možda bi se moglo reći
da je definisalo naše tadašnje muzičke ideje.
■ E to je bio pravi band – priseća se Ivica. Samo
nas trojica. Toliko smo se dobro poznavali da su pesme
izlazile ko na traci. Svirali smo samo par meseci, a Kinez
je dobio poziv za vojsku. Samo što se on vratio, poziv je
dobio i Vlada, i tako propadoše dve godine.
Povratkom Kineza i Vlade iz vojske, MORTZ je to-
kom naredne dve godine imao živu koncertnu aktiv-
nost i tako stekao izuzetnu reputaciju u gradu. Grupa
je u tom periodu uradila i niz demo snimaka kojima je
krunisan predan autorski rad.
■ Mi smo, jednostavno, akcenat stavljali na to da je
muzika koju stvaramo u prepoznatljivom maniru našeg
benda i da je moderna u pravom smislu te reči – kaže
Marko Arsić. Uz društveno okruženje, dominantan uti-
caj na ono što smo radili imala je naša želja da sviramo
iż zadovoljstva, i čista ljubav prema muzici. To je bila
naša ideja vodilja i time smo se prevashodno rukovodi-
li. Ni mi a ni ostali vršački bendovi tog vremena nismo
svirali samo zbog zezanja i šale. To je tada bio ozbiljan
rad koji je trebao da pokaže prave rezultate.
Uprkos znatno otežanim uslovima, 1999. je bila
uspešna godina za MORTZ. Bend je imao nekoliko
odličnih svirki u Vršcu i Beloj Crkvi, a potom je usledio
poziv za učešće na Zrenjaninskom festivalu. MORTZ
su tamo svirali, i to jako dobro, zajedno sa Obojenim
programom, Partibrejkersima, Rambom i Del Arno
bandom. Taj nastup im je bila dobra preporuka, pa je
usledio i poziv RTS-a za svirku u SKC-u, i muzičko ta-
kmičenje pod nazivom „Ustani i kreni”.
■ Tamo smo imali plaćeno prenoćište u hotelu, klopu
i tako to… Svirka je bila emitovana na Drugom progra-
mu RTS-a. Posle toga smo malo uživali u slavi i snimili
„Legni”…). To su bili lokalni hitovi, i to je bio standardni
deo našeg repertoara. Sve su to autorske pesme, muziku
sam uglavnom ja pisao, a Kinez je imao dosta tekstova i
po koju melodiju. Danas niko ne radi ništa posebno, svi
smo u ovom istom gradu, i dalje slušamo dobru muziku.
Kinez je baš aktivan i pomalo tezgari, a ja kod kuće svi-
ram gitaru koju sam tek sada prvi put kupio. Nikada pre
toga niko od nas nije imao svoje instrumente. Probe smo
imali uvek kod nekih klinaca. Mi sviramo a oni nas slu-
šaju, i… svima lepo – završava Ivica.
J.B.P.O. (JUŽNOBANATSKI PARTIZANSKI ODRED)
Sastav neobičnog imena osnovali su 1. aprila 1994.
kao 14-godišnjaci, Vladimir Radulović Čoju (vokal),
Dragoljub Majović (vokal), Mihajlo Karanović Beli (gi-
tara), Dražen Pavkov (bas), Slobodan Boba Jerković
(bubnjevi) i Ivana Rauški (klavijature).
■ Ime za bend smo sasvim slučajno uočili Dražen
(Pavkov) i ja – objašnjava Beli. Naime, tako se zvao
Dom učenika kod Poljoprivredne škole, i mi smo ga sa-
svim slučajno uočili, ali nam je u tom trenutku delovalo
i otkačeno i provokativno.
■ Mi smo bend napravili – seća se Dražen – da bi
radili svoje stvari, ali na koncertima smo svirali i obra-
de nekih, nama dragih pesama. Bože moj, to i nije neka
neobična pojava, ali mi smo repertoar bazirali prven-
stveno na našim stvarima a ne kao neke naše kolege iz
vršačkih bendova koji su tu bili prilično „tanki”. Ipak, sa
njima smo se dosta družili i međusobno smo se poma-
gali, kada god je to bilo neophodno. Po sistemu: ja tebi
gitarsko pojačalo, ti meni bubnjeve… Drugarstvo i do-
bro zezanje bilo je najvažnije u celoj priči. Sve je to bila
jedna dobra zabava.
Grupa je sa puno entuzijazma nastupala tokom
prvih meseci svog postojanja uglavnom na rođen-
danima i školskim priredbama, ali i na nekoliko gita-
rijada, na kojima je beležila druga i treća mesta; a na
gitarijadi koja je tokom leta održana u klubu „Metak”
osvojili su 1. mesto. Iako je za muziku uglavnom bio
107
 zadužen Beli, pesme su stvarane zajedničkim snaga-
ma i mešanjem različitih muzičkih ukusa, donoseći
zanimljiv i specifičan zvuk, pun i bučan, brzog ritma.
Početkom jeseni JBPO u studiju „BMR” snimaju četiri
svoje kompozicije: „Novi početak”, „Smrt”, „Every Good
Boy Go To Heaven” i „Samo za vaše usluge”, a učestvu-
ju i na tradicionalnoj Grožđebalskoj gitarijadi u Domu
omladine. Sa svirkama su nastavili sporadično i tokom
1995., nastupajući u klubovima „Rupa”, „San” i „Billy”.
Naredne godine, u „BMR”-u snimaju šest numera; po-
novo su snimili pesme „Novi početak”, „Smrt”, „Every
Good Boy Go To Heaven” uz tri nove: „Psiho”, „Vrane” i
„Bubnjevi”. Odlaskom Karanovića u Novi Sad radi ško-
lovanja, JBPO prestaju sa radom.
Karanović danas živi u Milanu gde je završio
Akademiju lepih umetnosti. U Milanu se nastanio
i Dragoljub Majović, koji je apsolvent tamošnjeg
Građevinskog fakulteta. Dražen Pavkov je najpre svi-
rao u jednoj od prvih postava vršačkog cover benda
JOE LUGANO, a odlaskom na studije u Beograd jed-
no vreme je svirao u grupi 357, Nikole Hadži Nikolića.
Tokom 2009. svirao je na albumu „Tango među zvez-
dama” pevačice Ivane Jordan i kao basista u grupama
CLIT (THE CULT tribjut bend) i cover bendovima LOVE
TRIGGER, a od 2012. u FATWALK. Vladimir Radulović u
Beogradu studira engleki jezik i ne bavi se više muzi-
kom, baš kao ni Ivana Rauški, koja radi kao profesor-
ka engleskog. Boba Jerković je jedini iz postave JBPO
koji je održao kakav takav kontinuitet sviranja, pre-
težno svirajući u vršačkim klupskim postavama. Od
2004. je u Konkordiji nastupao u okviru benda JOE
LUGANO sa Bojanom Mitrovanovim Kinezom (bas, vo-
kal), Damirom Stričevićem (klavijature) i Branislavom
Santračem Bulidžom (gitara). Paralelno sa radom u
ovom bendu, Boba je svirao i kao bubnjar benda
108
KONTRAST, u kome su tada svirali Zoran Raič, Nenad folk zvezdom Vesnom Vukelić Vendi. Od 1997. godine
Kukić, Damir Stričević i Aleksandar Saša Ignjatov. U rade u postavi Branislav Santrač (vokal, gitara), Marko
toj postavi svirali su kao predgrupa Toni Montanu Milošev (bas) i Zoran Santrač Zoka (bubnjevi). Snimili
2005. u klubu „Red & Cool”. U jednom kraćem perio- su zatim novu turu demo snimaka i svirali po okolnim
du nastupao je i sa mladom i talentovanom pevači- mestima. Tokom 1998. godine KGB su prinuđeni da
com Ivanom Vukomirović. U poslednje vreme, Boba naprave pauzu zbog Bulidžinih (uspešno prevaziđe-
Jerković svira u okviru tribjut benda MOMO (MALO nih) problema sa alkoholom, a Marko do 2002. svira u
OVO MALO ONO). bendu TIFUS OI u kojem su bili još i njegov brat Vlada
Milošev Čiber, Ivan Jakov i Nebojša Kamenović. Manje-
više ista ekipa nastupala je i pod imenom KRASTE, te
KGB
ISPOVRAĆANI DEVER I OKRUTNA GERIJATRIJA.
Pank rok bend KGB (KILOGRAM BRAŠNA) osnovali ■ Posle petooktobarskih promena bavili smo se i
su septembra 1994. Branislav Santrač Bulidža (gita- malo drugačijom muzikom – priseća se Bulidža. Manje
ra) i Marko Milošev (bas). To je bio odgovor na tadaš- teksta, više muzike. Mislili smo da je tu kraj našim an-
nju politiku koja je proizvela bedu, ratove; a svojim gažovanim tekstovima. Mi se nismo borili samo protiv
tekstovima KGB je kritikovao i bunio se protiv takvog Miloševića, već protiv tog sistema, načina razmišljanja,
stanja u društvu. Njih dvojica su se složili oko ideje o „Pink” kulture, ali sve je to ostalo i posle Miloševićevog
neo pank pokretu, a ubrzo su im se pridružili Bojan pada, tako da materijala za „pobunu” ima. S druge stra-
Đolić Đole (vokal) i Vlastimir Vujičić Vlasta (bubnjevi). ne, nekad je bilo mnogo više nastupa… Na jednoj svirci
U prvo vreme bend je svirao obrade pank standarda,
da bi se repertoar uskoro širio i autorskim pesmama
antikomunističkog i antimiloševićevskog karaktera
(„SKOJ”, „Neću da budem komunista”, „Milenko je mr-
tav”…). Kao četvorka, KGB su snimili prve demo snim-
ke u studiju „BMR”, a prvi nastup imali su u DOV-u, 31.
10. 1994. godine.
U istom sastavu bend je nastupao oko godinu i po
dana, a onda je grupu napustio najpre Đole, a sredi-
nom 1995. i Vlasta. Na mesto bubnjara dolazi Dragan
Ćurčić Ćure, a mikrofon preuzima Bulidža, koji je i
autor kompletne muzike i tekstova. Bend je održao
mnoštvo samostalnih koncerata u Vršcu, Beloj Crkvi i
okolnim mestima, učestvovao na mnogim gitarijada-
ma, humanitarnim koncertima i pank rođendanima.
U beogradskom klubu „Panta Rei” 1996. svirali su sa
109
 u Domu omladine, 1997. godine, u neki utorak uveče,
bilo je prodato 170 karata. Sada ne vredi brojati. Ali ima
klinaca koji i danas to vole. Možda ne koliko nekad, ali
ih ima. Pitaju kada će koncert. Traže. Ali odavno smo
iscrpeli dobrotvorne koncerte i one „za dž”, samo da bi
opstala mesta i publika koja to sluša. Nema ko da nas
plati. Mislim da su, generalno, ljudi istrošeni i izmrcva-
reni svakodnevnicom, i ovom beskrajnom tranzicijama
i pričama o Haškim beguncima.
Povratkom Bulidže u životnu i sviračku formu, nakon
prisilne pauze, nastaju i nove pesme. Tekstove i muziku
uglavnom piše Bulidža, a aranžmane rade zajedno. Na
proslavi desetogodišnjice KGB-a 2004. pod nazivom„Na
planeti dosade”, kao gosti nastupaju MC Čiber (Vlada
Milošev) i MC Dima (Damir Terzić) koji postaju standar-
dni deo nastupa KGB. Novembra 2006. snimaju u kućnoj
produkciji nove demo snimke, a godinu dana kasnije, u
produkciji NVO „Rafinerija” pojavljuju se na kompilaciji
„Na mišiće – Vršac 2008” sa tri numere: „Madagaskarska
zora”, „Psihoza” i „Sam”. Zahvaljujući tom materijalu zvuk
KGB-a je stigao i do publike u Zagrebu, Čakovcu, Sarajevu,
Štipu, Baru… Početkom jula 2009. KGB su na prigodan
način proslavili 15-godišnjicu postojanja.
Braća Santrač su paralelno sa radom u bendu KGB
oformili ENRICO PALAZZO, sastav koji je nastao 2002.
godine u postavi: Damir Terzić Dima (gitara), Branislav
Santrač Bulidža (gitara), Bojan Mitrovanov Kinez (bas) i
Zoran Zoka Santrač (bubnjevi). Bend je započeo autor-
ski rad, a kasnije je prešao na obrade starih andergraund
hitova. Jedna struja benda oformila je komercijalni cover
bend JOE LUGANO (u kome su Zoka, Bulidža, Damir, Džo
i Kinez), a druga, tvrđa struja, oformila je TREŠERE (Dima,
Zoka, Bulidža, Srele i Džo). Oba benda su izuzetno po-
pularna i imaju niz nastupa od klupskih, preko različitih
muzičkih skupova, do humanitarnih koncerata.
110
Osim rada sa KGB i ENRICO PALAZZO, Branislav
Santrač je imao izlete i u neke druge vrste muzike, sa
vršačkim bendovima JOE LUGANO i OZON. Sa Zokom,
uz basistu Sretka Popova Sreleta, gitaristu Jovana
Đorđevića Džoa, te pevača Damira Terzića, od 2007.
nastupaju i u okviru cover benda TREŠERI.
Zoka Santrač od septembra 2006. takođe paralel-
no radi i sa lokalnim hip-hop sastavom THE HOODS.
Pored basiste Sretka Popova, sa kojim u tandemu
proizvodi fantastičan gruv, u postavi su dva MC-ja –
Marko Ogrizović i Rade Opačić. Kroz tekstove THE
HOODS se provlače teme o političkom stanju, narko-
maniji, moralnim vrednostima ali i rep sceni u Srbiji.
Izuzetni nastupi uživo, preporučili su ih mnogim klup-
skim prostorima. Sa numerama „Dobrodošli u Srbiju”,
„Mrak” i „Kriza” pojavljuju se na kompilaciji „Na mišiće
– Vršac 2008”. Krajem 2011. THE HOODS pobeđuju u
velikom finalu takmičenja autoriskih bendova Radija
202 „Demo masters 8” održanom u Beogradu. Time su
postali prvi reperi koji su pobedili na ovom prestižnom
muzičkom takmičenju, gde su godinama dominirali
rok bendovi. Tokom 2012. rade na novim snimcima, a
sa Aleksandrom Avrameskuom rade spot za „Maćado
šljivu”. Oktobra 2013. imaju singl „Dobrodošao u kraj”
koji se našao na dve referentne radijske top liste –
„Diskomer” Studija B i „Pop mašina” B92.
KOSMOPOLIT članova na fakulet, bend opet menja postavu i vraća
se autorskom radu. Andrija Virijević preuzima mesto
bas gitariste umesto Viktora Dogana, a ulogu vokala
KOSMOPOLIT je formiran 1998. godine, najpre preuzima Marina Todorović, čije je prethodno muzičko
pod imenom LEGIJA NEPROMOČIVIH, kao sastav čija iskustvo bilo vezano za bend KLUB MLADIH MUZIČARA,
je osnovna ideja bila ostvarivanje autorskog rada sastavljen od mlađih vršačkih svirača, i koji je akcenat
i komponovanje pesama koje bi se izvodile uživo stavljao pretežno na ženske vokale. KOSMOPOLIT je u
i snimile u vidu albuma. Bend je u početku radio u toj postavi uradio osam autorskih pesama, da bi u leto
postavi: Andrija Virijević (vokal), Nenad Kukić (gita- 2000. promenio ime u MIRROR i nastupio na gitarija-
ra), Predrag Cerović (bubanj), Bojan Opačić (gitara) dama u klubu „Billy” i Domu Omladine, nakon čega je
i Viktor Dogan (bas). U toj originalnoj postavi bend naredne godine usledio raspad benda.
je imao mnogobrojne nastupe u gradu, na kojima je Andrija Virijević i Nenad Kukić su kasnije sa
prošao veoma zapaženo kod publike. Jedan od zna- Zoranom Santračem i Damirom Terzićem formirali
čajnijih nastupa bio je i nastup u takmičarskom delu kratkotrajni sastav PROTOCALL, koji je 2001. svirao u
Gitarijade 1999. godine, gde su osvojili prvo mesto. klubu „Billy”; a zatim se raspao nakon Terzićevog od-
Iste godine, KOSMOPOLIT je ušao u studio i snimio laska u vojsku. Nenad Kukić, Andrija Virijević i Zoran
dve autorske pesme – „Stanica na putu” i „Zauvek”. To Santrač su nastavili saradnju i uglavnom za svoju dušu
su jedine dve pesme koje su studijski zabeležene, a svirali obrade pesama bendova kao što su Metallica,
pored njih na koncertima su se svirale: „Sudbini u oči”,
„Ptica srebrna”, „Grad”… Ta godina ostala je upamćena
kao najaktivnija u radu benda. Tokom bombardovanja
NATO-a probe su bile vrlo česte, jer se ukupna situa-
cija u zemlji odrazila na slobodno vreme članova sa-
stava, tako da nije bilo nikakvih drugih obaveza osim
napornog vežbanja. Bend je sve to doživljavao i kao
zabavu i dobar način da se prevaziđe sve što se u to
vreme događalo oko njih. Krajem 1999. godine bend
je promenio postavu i umesto Bojana Opačića gitaru
je svirao Jovan Đorđević Džo, a bend se preusmerio
na obrađivanje pesama Rage against The Machine,
Megadeth, Ugly Kid Joe, Džimi Hendriksa… Više od
mesec dana je proteklo u pripremama za solo koncert
u klubu „Billy”, koji je održan 20. 01. 2000., i na kome
je pored obrada odsvirana i njihova autorska pesma
„Izgubljen lik”. Iste godine, zbog odlaska pojedinih
111
 Alice In Chains, Faith No More… Tokom 2002. sastav
MIRROR se ponovo na kratko okupio i to je rezultira-
lo nastupima na gitarijadama u klubu „Billy” i Domu
omladine. Nedugo zatim, iste godine, bend je defini-
tivno prestao sa radom.
Nakon toga, Andrija Virijević je radio sa bendovima
SHINE (sa Jovanom Đorđevićem Džoom), PROMISQUITET,
SRCE MALE RODE… a Marina Todorović je 2007. godi-
ne nastupala sa klupskim bendom MYSTIC. Danas su
muzički aktivni ostali Nenad Kukić, koji svira sa bendom
VOSTOK i radi na svom instrumentalnom solo albumu,
te Andrija Virijević i Jovan Đorđević Džo, koji sa ben-
dom JOE LUGANO takođe sviraj po klubovima. Nenad
Kukić je od 2002. do 2006. svirao u bendu Aleksandra
Ignjatova, CONSTANT FEAR (koji je 2005. godine pro-
menio ime u THE DARK ROMANCE) i kraće vreme u
bendovima KONTRAST i JOE LUGANO.
VOSTOK je bend koji je formirao bubnjar Predrag
Cerović 2004. godine nakon dolaska sa studija. Postavu
su kompletirali Zoran Raič (bas gitara), Pavle Petrović
(glumac NP „Sterija” i nekadašnji član beogradskog rok
sastava Sedmi pečat), i Nenad Kukić (gitarista sa kojim
je svirao u Kosmopolitu). Ova ekipa se okupila u NP
„Sterija” u Vršcu gde je i pao dogovor o budućoj sarad-
nji. Postava u tom trenutku nije bila kompletna, jer je
cela priča bila zamišljena sa klavijaturama koje bi ovu
postavu činile kompletnim klupskim bendom sa razno-
vrsnim repertoarom. Svirka po klubovima zapravo je i
bio osnovni, početni motiv za njegovo formiranje, a tako
je ostalo i do današnjih dana. U gradu u to vreme nije
bilo slobodnih klavijaturista i u kraćem vremenskom
periodu trebalo je da se umesto klavijatura u bend uvr-
sti još jedna gitara radi punije zvučne slike, a kao ritam
gitarista bio je predviđen Miloš Batinić (vrlo talentovan
muzičar koji je vremenom počeo da se interesuje i da
112
svira još neke instrumente pored gitare). Ideja o ritam
gitari nikada nije realizovana, ali je rešenje pronađeno u
klavijaturisti Igoru Lukaču (ex-VRANE i SVEMIR). Nakon
uvežbavanja pesama za prvi nastup u tadašnjem vršač-
kom klubu „Red & Cool”, bendu se priključio još jedan
pevač – Aleksandar Ignjatov, a Pavle Petrović je ben-
du dao ime VOSTOK i klupska karijera benda mogla je
da počne. Aleksandar Ignjatov je nakon par godina sa-
radnje napustio postavu, i bend se ustalio u formaciji sa
Pavlom Petrovićem, Igorom Lukačem, Zoranom Raičem,
Nenadom Kukićem i Predragom Cerovićem. Nešto ka-
snije, osnivač benda Predrag Cerović odlučuje da napu-
sti sastav, a na njegovo mesto dolazi Vladimir Grubiša,
dugogodišnji prijatelj benda i tadašnji član benda DARK
ROMANCE. VOSTOK je snimio samo jednu autorsku pe-
smu („Nestaješ”) koja je primila dosta pozitivnih kritika,
ali je na žalost, za sada ostala i njihova jedina autorska
pesma. Sastav iza sebe ima bezbroj gostovanja širom
Srbije, od kojih su neka u vrlo cenjenim i kultnim klu-
bovima, diskotekama… a na pojedinim nastupima su
im se priključivali i neki poznati muzičari (Bane Jelić,
Miroslav Branković iz sastava Alogia, Cveta Majtanović,
Aleksandra Radosavljević, Ivan Fece Firči…).
Krajem 2010. godine, Pavle Petrović odlazi na če-
tvoromesečno snimanje reality showa„Parovi” na Happy
TV. Na njegovo mesto dolazi talentovani mladi pevač
Aleksandar Vejin. Po završetku snimanja„Parova”, Pavle
se 2011. nakratko vraća u bend, da bi ga veoma brzo
napustio zbog zdravstvenih razloga. Na njegovo mesto
dolazi Alin Vukov, perspektivni pevač iz Idvora, koji je
u saradnji sa renomiranim kompozitorom i tekstopis-
cem Banetom Opačićem uradio pesmu „Još me imaš”,
koja nailazi na pozitivne kritike. Početkom 2013. godi-
ne Vladimir Grubiša dobija stalni posao i zbog preveli-
kog broja obaveza biva prinuđen da napusti bend, a na
njegovo mesto se vraća Predrag Cerović, prvi bubnjar
i osnivač benda. U maju iste godine, Alin Vukov odlu-
čuje da napusti bend i da se posveti solo karijeri i dru-
gačijem tipu svirki, a na njegovo mesto dolazi Goran
Georgijević Svila, pevač iz Novog Sada.
TEPIH I COSMOS CIKLUS
Negde tokom 1989. formirana je grupa TEPIH
koju su činili drugari iz osnovne škole Zlatibor Zlaja
Jovanović (bubnjevi), Sergej Drašković (bas), Saša
Stanić Stanko (gitara) i Jovan Nikolić Kiza (vokal). Bend
je uglavnom svirao repertoar sastavljen od obrada hi-
tova alternativnog roka tog vremena a za vreme svog
delovanja do jeseni 1992., imao upečatljive nastupe na
„Terasi” starog hotela„Breg” u okviru „Grejalice” (multime-
dijalne žurke koju je organizovao Radio VAP pred poče-
tak školske godine 31.08.1990.) kao i na gitarijadama u
DOV-u i diskoteci „San”. Praktično od 1993. Stanko i Kiza
formiraju novi bend koji dobija pomalo neobično ime
– COSMOS CIKLUS. Postava je kompletirana novom ri-
tam sekcijom koju su činili basista Slavoljub IvkovSabe i
bubnjar Marko Milutinović Mare a novoformirani bend
je na atraktivnim scenskim nastupima po Vršcu i u Beloj
Crkvi svirao obrade u rasponu od Faith No More do
KUD Idijota. Tokom 1996. u studiju BMR snimaju svoju
jedinu autorsku pesmu „Harem i horida” koja se našla
kasnije na duplom kompilacijskom disku objavljenom
povodom 40 godina rokenrola u Vršcu. Članovi grupe
su, nakon vojske. još vrlo kratko svirali zajedno ali su
1997. zvanično prestali sa radom i kada su se zaposli-
li a za probe i svirke više nije bilo vremena. Kiza je za-
poslen u službi održavanja Hemofarma, Mare i Sabe u
Swisslion-u, Zlaja je tapetar u STUP-u a Stanko je servi-
ser poljoprivrednih mašina.
113
 DEO PETI:
GHETTO LIFE
Početak i veći deo devedesetih bilo je vreme u
kojem je izgledalo da je sve moguće. Rat i sve ono
što se desilo kasnije, uključujući bombardovanje na
samom kraju dekade, u mnogome su upropastili ge-
neraciju rokera, koja je u nekim stvarima verovatno
bila i talentovanija od one „novotalasne” sa početka
osamdesetih. Početak dvehiljaditih, uprkos entuzijaz-
mu pojedinaca, više je ličio na početke rokenrola u
Vršcu. Kao da su se energija i entuzijazam koji su bili
svojstveni najvećem broju sastava tokom prethodne
decenije nepovratno izgubili. U uslovima potpuno po-
ljuljanih, degradiranih i relativizovanih merila vred-
nosti u Srbiji, rokenrol u Vršcu je proteran na margine
kulturnih dešavanja, a nepostojanje autentičnih rok
klubova u kome bi se negovala ova vrsta svirke, sli-
ka i prilika su naše (sive) svakodnevnice. I naravno,
posle dvehiljadite i u današnjim „tranzicionim” dani-
ma nakon svega što se izdešavalo i odigralo na ovim
turbulentnim prostorima, nameće se zaključak da je
vršačka rok scena u odsustvu bilo kakve pozitivne i
kvalitetne alternative u većoj meri osuđena na geto
u kome vlada samodovoljnost i apatija. Kao i tokom
šezdesetih i sedamdesetih godina, u modi su svirke
„cover” bendova, a autorski rad je zapostavljen i/ili
minimiziran. Sa časnim izuzecima, razume se…
114
Jedan od takvih izuzetaka bio je bend SVEMIR.
Sastav je osnovan jula 1999. u Vršcu u formi bazič-
nog rok trija. Glavna pokretačka snaga bio je Boško
Stanojević, koji je želeo da stvara autorski repertoar
sa gitaristom Aleksandrom Jerkovićem i bubnjarom
Darkom Crnobrnjom (obojica su prethodno svirali
u nekoliko vršačkih grupa). Već na prvoj probi, tada
još uvek bezimeni sastav stvorio je prvih pet autor-
skih numera, i već se naslućivalo da bend ide u ne-
kom ozbiljnijem pravcu. U sopstvenoj produkciji u
studiju „BMR” snimili su demo album sa 11 numera
u maniru mejnstrim roka osamdesetih. Na desetine
kopija ovog diska slali su na razne medije u Srbiji, u
očekivanju kakve-takve medijske pažnje. Pored kla-
sičnih rok aranžmana, grupa je paralelno radila i na
akustičnim verzijama postojećih, ali i novih kompo-
zicija. Početkom septembra iste godine nastupili su
uživo u emisiji Radio Vršca „Strategija zvuka” za serijal
„Live & Acoustic”. Manje od tri nedelje kasnije, imali su
zapažen nastup na FAMUS-u (Festivalu akustičarske
muzike) u Sivcu. Ubrzo po izdavanju albuma SVEMIR
se pojavljuju u magazinu „Rock Express” sa visokom
ocenom i jakim pozitivnim kritikama, a recenzija albu-
ma našla se i u knjizi „Kritičko pakovanje 2”, rok kriti-
čara Branimira Loknera. Sve to ipak nije bilo dovoljno
da se jedna dobra ideja održi u životu a grupa zaslu-
ženo stigne do zvaničnog izdavača. Čak ni kasnije
inkarnacije ovog sastava koje su sve više poprimale
festivalsko-estradni profil, uprkos objavljenom disku
za PGP RTS (kao duo, Boško Stanojević – Igor Lukač),
nisu mogle odložiti neminovan kraj SVEMIRA.
Jedan od primera slične sudbine je grupa VRANE.
Idejni tvorac, gitarista i pevač grupe Aleksandar Saša
Ignjatov je na prelasku između dve dekade kom-
pletirao postavu u kojoj su se našli basista Dalibor
Manesku, bubnjar Peđa Grubor i klavijaturista Igor
Lukač, a VRANE su uz niz zapaženih nastupa snimili
demo materijal koji se oslanjao na indi rok. Dolaskom
pevača Aleksandra Saše Mesickog u postavu počet-
kom 2001., i raznim uticajima sa strane, sastav je
značajno promenio muzički stil i sve se više okretao
estradnom popu. Posledica pomenutih uticaja je
odlazak Ignjatova iz grupe i prestanak rada VRANA.
Ignjatov je po odlasku iz VRANA radio na autorskim
kompozicijama, a nedugo potom 2002. osnovao
bend CONSTANT FEAR. U bendu su, pored Ignjatova,
u prvoj postavi bili i bubnjar Vladimir Grubiša, kla-
vijaturista Damir Stričević, gitarista Nenad Kukić i
basista Zoran Raič. Rad im je bio baziran na autor-
skom materijalu. Nešto od toga moglo se čuti na
kompilacijama koje su izašle povodom 40 godina
rokenrola u Vršcu i Tower Rock Festa, a snimci su sla-
ti i u neke veće studije u Evropi i Americi. Pred prvi
GBOB (Global Battle Of The Bands) festival u Srbiji
2006., mesto basiste u bendu zauzeo je Aleksandar
Maričić, a u toku kvalifikacija za odlazak u London
na svetsko takmičenje, naziv benda promenjen je u
DARK ROMANCE. Tokom 2008. u sastav dolaze Nenad
Pomorišac i klavijaturistkinja Svetlana Strajin, koji su
publici predstavljeni na koncertnom obeležavanju
45-godišnjice rokenrola u Vršcu. Materijal za debi
album odavno je spreman, ali čeka se izdavač.
Jedan od sastava nesumnjivog potencijala,
čija bi se muzika mogla okarakterisati kao moder-
ni hardkor, sa začinima melodičnih gitarskih deo-
nica i atipičnim aranžmanima, jeste SHINE. Marko
Bugarski (bas), Jovan Đorđević Džo (gitara), Andrija
Virijević Virke (vokal) i Srđan Đani Todorović (bub-
njevi), donose odluku da oforme bend koji bi svirao
isključivo autorsku muziku. Tekstovi su od samog
starta bili na engleskom jeziku i u tom pravcu je i
nastavljeno. Teme kojima su se oni bavili bile su
usko povezane sa društvenim problemima, politič-
kom situacijom i nesnalaženjem pojedinca u odre-
đenim životnim situacijama. Bend je funkcionisao
punih pet godina, iza sebe ostavivši relativno mali
broj audio zapisa i samo dva amaterski napravlje-
na spota („Lack” i „Main Reform”), ali i niz značaj-
nih nastupa: u beogradskom Domu omladine (tri
numere su emitovane na Trećem kanalu RTS-a u
okviru emisije „Dodatno ubrzanje”), na „Gradilištu”
kraj EXIT kampa, i u klubu „Enter” u Novom Sadu,
u Beloj Crkvi i Zrenjaninu, više grupnih i samostal-
nih koncerata.
Pored ovih, tokom aktuelne decenije autorski
najznačajnijih sastava, ne treba zaboraviti ni ime-
na žanrovski raznorodnih bendova koji su manje ili
više obogatili muzički život našeg grada. Sastavi po-
put kantri rok orijentisanih GEDEON ALPHA BAND,
trash metal BITE, džez rok entuzijasta UNUTRAŠNJI
PORTRET, uz „cover” bendove VOSTOK, OZON, JOE
LUGANO, te MOMO, deo su vršačke rokenrol priče
koja traje… Sastavi poput BITE, HOLLOKLOK, 23rd
F.E.D. ili MICROWAVE, kao i još neki novi klinci, tu
priču nedvosmisleno nastavljaju…
115
 SVEMIR
Bend je osnovan jula 1999. u Vršcu u formi bazič-
nog rok trija. Glavna pokretačka snaga bio je Boško
Bole Stanojević, Beograđanin, jedan od osnivača
kultnog klupskog sastava El Rey, iz kojeg je prešao
u poslednju postavu EKV, od maja 1994. do smrti
Milana Mladenovića. Nakon gašenja EKV, Bole je
jedno vreme svirao u bendu Psihopolis, a potom
se preselio u Vršac. Tokom 1996., sa Vladimirom
Nedeljkovićem – Vladom Nedeljom učestvuje u
osnivanju benda Zontag (pored njih dvojice, u po-
stavi su bili bubnjar Vlada Funtek, solo gitarista
Mario Šeparović i flautistkinja Vesna Bosić), a u je-
sen te godine snimaju jedan broj demo snimaka
za album „Psiho-delija”. No, svirka u Zontagu bila je
ipak privremeno rešenje… Boletovo stalno prebivi-
lište je Vršac i on je zajedno sa lokalnim gitaristom
Momirom Cvetkovićem i bubnjarom Goranom
Ristićem Riletom osnovao ORTHODOX. Repertoar
ove postave su činile uglavnom obrade standar-
da Džimi Hendriksa (Jimi Hendrix), Alman
Braders Benda (The Allman Brothers Band) i
Led Cepelin (Led Zeppelin), a grupa je, pored
lokalnih klubova, imala nastupe u Beogradu,
Novom Sadu i Kikindi; neke sa ex-EKV kla-
vijaturistkinjom Margitom Stefanović, koja
je u to vreme povremeno dolazila u Vršac.
Jula 1999., želeći da izvodi autorsku muzi-
ku, Stanojević je sa gitaristom Aleksandrom
Acom Jerkovićem i bubnjarom Darkom
Crnobrnjom, koji su prethodno svirali u ne-
koliko vršačkih grupa, osnovao SVEMIR. Već
na prvoj probi, tada još uvek bezimeni sastav
stvorio je prvih pet autorskih numera i već se
116
naslućivalo da bend ide u nekom ozbiljnijem pravcu.
Ceo septembar te godine protekao je u vežbanju, a
26. oktobra bend je konačno ušao u studio „BMR”, i
počeo sa snimanjem prvih demo snimaka.
■ Snimanje albuma smo dobili na poklon od Brane
– seća se Aca. On je od početka verovao u našu priču.
Brana nam je pored snimanja u studiju nabavljao sve:
i klopu, i piće, kuvao kafu… i trudio se da nas zaista
oslobodi svakakvog pritiska da bi što kvalitetnije ura-
dili posao. Uporedo sa snimanjem radili smo i tezge, i
za to nam je besplatno davao opremu, lemio kablove,
snadbevao žicama…
Bend (sada sa radnim nazivom LUNATICS) uporedo
sa snimanjem, nastupa redovno u „Hard Rock” kafeu u
Gradskom parku (gde i snimaju svoja dva nastupa) i to
pod imenom BOLE I BOLIDI, uz goste – Momu, Coleta,
Neđu iz Beograda… Sviraju skoro svakog vikenda, uz
repertoar uglavnom rok standarda: Hendriksa, Almana,
ZZ TOP… ubacujući i svoje autorske pesme, ispituju-
ći reakciju publike, što im daje i dodatni podstrek za
nastavak rada na albumu. Konačno, krajem aprila i
početkom maja 2000. album je završen, i bend dobi-
ja konačno ime SVEMIR. Bole se potpisuje kao autor
kompletnog materijala.
SVEMIR je u svom gradu odsvirao bezbroj koncerata,
i nastupao i po bližoj i daljoj okolini. Za prvih petnestak
meseci odsvirali su preko 50 koncerata, a marta 2001.
imali su zapažen nastup u Banjaluci. U sopstvenoj pro-
dukciji snimili su demo album sa 11 numera u maniru
mejnstrim roka osamdesetih. Na desetine kopija ovog
diska šalju na razne medije u Srbiji, u očekivanju kakve-
takve medijske pažnje. Pored klasičnih rok aranžmana,
grupa je paralelno radila i na akustičnim verzijama posto-
jećih, ali i novih kompozicija. Početkom septembra iste
godine nastupili su uživo u emisiji Radio Vršca„Strategija
zvuka” za serijal„Live & Acoustic”. Manje od tri nedelje ka-
snije, 23. septembra 2000., imali su zapažen nastup na
FAMUS-u (Festivalu akustičarske muzike) u Sivcu. Ubrzo
po izdavanju albuma SVEMIR se pojavljuju u magazinu
„Rock Express” sa visokom ocenom i jakim pozitivnim
kritikama, a recenzija albuma našla se, između ostalog,
i u knjizi „Kritičko pakovanje 2”, rok kritičara Branimira
Loknera. Aca iznosi svoje opservacije na temu problema
sa kojima se susreću bendovi iz manjih sredina:
■ Mislim da su ljudi iz dopisništva RTS-a u Vršcu i Radio
Vršca zaista pomogli da napravimo korak napred. U to
vreme je bilo jako teško da se jedan mali band iz provincije
pojavi na državnoj televiziji bez određene količine novca,
pogotovo bend rok usmerenja sa tekstom pesme koja je
kritikovala tadašnju vlast i Slobodana Miloševića. Mi smo
uspeli zahvaljujući tim ljudima, a mediji su inače presudni
za bilo kakvo napredovanje ili nazadovanje… Naši lokalni
su užasni, čast izuzecima… Trude se da uhvate one velike
koji u dođu u Vršac samo po novac, a dobre bendove i mu-
zičare kojih je Vršac pun, uglavnom zaobilaze. Sa pojedinim
opštinskim ’ministrima kulture’ je takođe ista priča.
Te jeseni, u saradnji sa snimateljom Aleksandrom
Avrameskuom, u produkciji „Digital Stil” snimljen je
spot za numeru „Sam”, koji promovišu u vršačkom
klubu „Gedeon Alpha”, a potom i plasiraju na neke od
najvažnijih beogradskih i novosadskih medija. Aca,
koji je u to vreme radio u lokalnoj TV Lav i dopisništvu
RTS-a, trudio se koliko je to bilo u njegovoj moći da
to maksimalno iskoristi za marketing benda. U aprilu
2001. zbog nesuglasica Ace i Boleta, SVEMIR je izne-
nada prestao sa radom.
U narednih mesec-dva Bole se ponovo priključio
Vladi Nedelji i njegovom Zontagu, a u tadašnjoj po-
stavi su se našla i dvojica Vrščana – Moma Cvetković i
bubnjar Darko Crnobrnja. Sa Zontagom je odsvirao par
svirki od kojih su zapažene bile one u emisiji„Telekaster”
Aleksandra Žikića na BKTV, i u beogradskom klubu
„Barutana”. U jednoj od kasnijih postava Zontaga, na
mesto basiste ponovo je došao jedan Vrščanin – Sretko
Srele Popov, a neko vreme član ovog pančevačkog art
pop sastava je i Aca Jerković, sa kojim su zabeleženi na-
stupi u emisiji„Garaža” i u dva navrata nastupi na EXIT-u.
I u izdavanje zvaničnog izdanja albuma „Psiho-delija”
umešan je bio još jedan roker iz našeg grada. Naime, al-
bum je 2003. objavio beogradski izdavač „Active Time”,
čiji je vlasnik Damjan Lazić (ex-Obelisk).
U junu su se strasti smirile, nesuglasice između
Boleta i Ace izgladile, i SVEMIR je opet počeo sa pro-
bama i radom na novom autorskom materijalu. U po-
moć je opet priskočio Brana i deo opreme studija „BMR”
donosi kod Darka Crnobrnje, u prostorije u kojima je
inače nastalo mnogo vršačkih bendova. Snimljeno je
nekoliko numera, a ovog puta i Acinih kompozicija.
Posle nekoliko proba pomirenih drugara, Bole
je jula 2001. otišao sa bendom VRANE na svirku u
Aranđelovac, i posle mesec dana se vratio sa idejom
117
 da u grupu uđe njihov klavijaturista Igor Lukač, tako da
su novu postavu SVEMIRA činili Bole, Darko, Aca i Igor.
Međutim, SVEMIR uskoro sve više postaje tezga a sve
manje autorski bend. U oktobru Darko Crnobrnja od-
lazi iz benda i njegovo mesto zauzima Željko Petrović,
pa zatim Nenad Jovanović Keša. SVEMIR u početku
radi na poboljšanju repertoara za tezge, kao i snima-
nju pesme „U ponoći”. Sviraju se uglavnom skidane
stvari i bend polako iz jakog rokenrola prelazi u pop
vode. Prerađuju se pesme „Sanjam budan” i „Zvezde”
sa prvog albuma SVEMIRA u pop maniru. Jula 2002.
godine uspeli su da se sa numerom „Sanjam budan”
ponovo pojave u medijima, učestvujući na zrenjanin-
skom MUF+VOBAN pop festivalu, a pomenuta numera
našla se na pratećem duplom CD izdanju. Svojim na-
stupom, svirkom uživo u pratećem programu festivala
i repertoarom sa jakim rok zvukom, iznenađuju pozna-
te estradne ličnosti, nakon čega imaju zakazanu tezgu
skoro celo to leto u hotelu „Vojvodina” u Zrenjaninu.
Nažalost, sve ove aktivnosti nisu dale očekivane rezul-
tate. Nijedna diskografska kuća nije pokazala potreb-
no interesovanje za bend i njegov rad.
Uporedo sa radom u bendu, Aca u kućnom studiju
radi instrumentalnu autorsku muziku i muziku za TV
emisiju „Zombiranje”. Sa toncem Zoranom Vagićem u
studiju „BMR” takođe radi autorsku muziku, gde nasta-
je i zanimljiva numera sa mnogo gitara, pod imenom
„Razgovor”. SVEMIR gostuje na dva koncerta Vlade
Georgijeva u Vršcu i Zrenjaninu, i tada počinje priča o
tome kako bi grupa trebalo da potpuno promeni pra-
vac u pop. Aci to počinje da smeta i krajem septembra
i Aca i Keša napuštaju grupu.
Boško Stanojević je tokom 2003. još uvek pod fir-
mom SVEMIR, pokušavao da sa potpuno drugim mu-
zičarima i u potpuno drugačijem maniru plasira svoje
118
pesme. U saradnji sa tekstopiscem Ivanom Malek (ne-
kadašnjom pevačicom grupe Make-up iz Pančeva) i
klavijaturistom Igorom Lukačem, te mladim vršačkim
muzičarima iz grupe VRANE – Daliborom Maneskuom
(bas) i Peđom Gruborom (bubnjevi) – nastaju kompo-
zicije čiji je profil blizak zvuku bosanskog popa. Te go-
dine grupa predano radi na audio-vizuelnom imidžu,
ali i snima materijal za prvi pravi debi album u digital-
nom studiju Ivana Ilića u Vršcu. Pored prearanžiranih
pesama iz rok faze SVEMIRA i demo pesama VRANA,
nastaju numere od kojih je „U ponoći” realizovana u
duetu sa pop pevačicom Tanjom Banjanin. Rezultat
ovako radikalnog muzičkog zaokreta je snimanje al-
buma u izdanju PGP RTS i intezivnije pojavljivanje u
medijima, pre svega državnoj televiziji. Tog leta još jed-
nom sviraju na Zrenjaninskom muzičkom festivalu, ali
ovog puta u revijalnom delu programa i u novoj po-
stavi (Keša – bubanj, Džoni – gitara, Igor – klavijature,
Sretko – bas, Bole – vokal). Ipak, ispostavilo se da je i
ova postava bila kratkog veka što je, kao posledicu,
imalo prestanak rada SVEMIRA.
Sa rasformiranjem SVEMIRA, Boško Stanojević je
narednih nekoliko godina radio u firmi „Millennium
show” na poslovima ozvučavanja, što ga je gotovo
potpuno onemogućilo da se aktivnije bavi sviranjem.
U proleće 2008., iscrpljen jakim tempom rada, dono-
si odluku da napusti Vršac i da se preseli u Beograd.
Trenutno svira gitaru i peva u tamošnjem cover ben-
du VIS Milfshake.
Prvih nekoliko meseci po odlasku iz SVEMIRA Aca
je radio na autorskom materijalu u kućnom studiju i
svirao sa novim vršačkim sastavom, čije je ime na-
stalo po istoimenom moto klubu na Gradskom trgu.
GEDEON ALPHA BAND su u to vreme, pored Ace, či-
nili Joan Tuodoran Džoni (gitara), Vasilj Milović Vale
(bas), Željko Petrović (bubnjevi), Aleksandar Živković
(usna harmonika), Jelena Cvetković (vokal), Željko
Ostojić Ostoja (vokal) i Borisav Buca Vlaisavljević (vo-
kal). Kasnije je došlo do promene postave, pa je ume-
sto Željka svirao Darko Crnobrnja, a umesto Džonija,
Cole Stajić i Moma Cvetković. Početkom 2004. Aca je
došao na ideju o humanitarnoj svirci, i GAB 23. aprila
u DOV-u pravi koncert za pomoć slepim i slabovidim
licima opštine Vršac. Bend, koji će ostati zapamćen kao
prvi vršački i jedan od prvih kantri bandova u Srbiji, i
pored uvežbanih, atraktivnih i dobro osmišljenih na-
stupa, se posle dve godine razilazi. O ovoj muzičkoj
avanturi Aca kaže:
■ Imao sam ideju da malo radimo autorski, čak sam
i pravio neke numere u kantri fazonu. Napravio sam u
studiju „BMR” pilot numeru i kada sam pustio Jeleni do-
bio sam odgovor: ‘A što si ti to uopšte radio?’ Poučen isku-
stvom iz Svemira, napustio sam GEDEON ALPHA BAND,
koji se juna 2005. raspao.
Uporedo sa sviranjem u GEDEON ALPHA BANDU,
Aca je nastupao i u pančevačko-novosadsko-vršačkom
bendu ZONTAG. Pored frontmena Vlade Nedeljkovića
– Vlade Nedelje (gitara i vokal), Sretka Popova (bas)
i Darka Crnobrnje (bubnjevi), Aca je u bendu svirao
solo gitaru, a na repertoaru je bio uglavnom autorski
materijal Vlade Nedelje. Sviralo se na poznatim me-
stima, između ostalog i u TV emisiji „Garaža” na RTS-u
i na EXIT festivalu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Nakon
tih nastupa, Aca je zbog nesuglasica sa Vladom ubrzo
izlašao i iz ove priče.
Po prestanku rada u GEDEON ALPHA BAND-u i
ZONTAG-u, Aca Jerković je jedno vreme svirao tezge
sa Coletom i Perom Stajićem, Željkom Petrovićem i
Žarkom Sokolovcem u postavi koja je nazvana OLD
WAVE, i kada mu je vreme dozvolilo radio na autor-
skom materijalu. U jednom trenutku se čak pojavio
Bole sa idejom o novom SVEMIRU, pa su čak u Domu
omladine 2009. u originalnoj postavi održali koncert
pod nazivom „SVEMIR – 10 godina posle”. Međutim,
već posle nekoliko proba shvataju da među njima
više ništa ne funkcioniše kao ranije, i novim razla-
zom definitivno se zatvara ta saradnja. Nakon ne-
koliko meseci mirovanja i posle pravljenja spota za
grupu YANKEE početkom marta 2006., na poziv bub-
njara tog benda Dragana Perovića, počinje da svira
sa njima. Nastupali su u Rešici (Rumunija) i u DOV-u
na tzv. „Koncertu za Bendžamina”. Nakon te svirke,
Rade Ivković odlazi iz benda iz razloga poznatog
samo dugogodišnjim članovima benda. Ostali po-
kušavaju sa nekoliko proba da održe tempo rada, ali
YANKEE posle 25 godina zajedničkog rada ponovo
prestaju sa radom.
119
 Od marta 2008.  po-
činje da svira gitaru u
postavi u kojoj su bili
Ivica Kostić  (klavijatu-
re), Vale Milović (bas),
Dragan Perović  (bub-
njevi). Bend u ovom sa-
stavu okupljen je  pod
nazivom  SIGILLUM  sa
idejom o autorskom radu
bez tezgarenja. U među-
vremenu, muzičari oku-
pljeni oko Jerkovića u
projektu SIGILLUM su se
menjali (umesto Perovića
svira Željko Petrović, Valeta
su zamenili najpre Peca Stojić, Srele Popov, pa David
Jerković, došao je Dragan Vejin…), a autorski materi-
jal je idalje u pripremi. Od avgusta 2011. Jerković nastu-
pa i sa bendom AMALA iz Temišvara (Rumunija), koga
već dugi niz godina predvodi naš sugrađanin Ljupče
Grujić. Aca je dugo godina radio u medijima i zahvalju-
jući njemu snimljeno je dosta video materijala. Napravio
je 2004. godine „Tower Rock Fest” gde je 8 bendova do-
bilo muzičke spotove, sa GEDEON ALPHA BANDOM je u
DOV-u kao idejni pokretač napravio humanitarni kon-
cert za pomoć slepim i slabovidim licima opštine Vršac,
sa Zlatkom Kopilom je 2007. napravljen mini-festival
„GBOB zagrevanje”, učestvovao je na snimanju albuma
sa 11 dečijih pesama, snimao je gitare za neke numere
grupe ZONTAG. Za 20 godina rada napravio je preko
20 sati autorske muzike, uglavnom instrumentalne, ali
zbog nedostatka finansija i neprikladnog čuvanja no-
sača zvuka sačuvano je samo 20-tak numera. Trenutno
vodi vlastitu muzičku prodavnicu „Mix Music”.
120
SHINE
Nakon dve godine zajedničkog sviranja u različi-
tim sastavima, Marko Bugarski (bas), Jovan Đorđević
Džo (gitara), Andrija Virijević Virke (vokal) i Srđan Đani
Todorović (bubnjevi), donose odluku da oforme bend
koji bi svirao isključivo autorsku muziku. Decembra
2001. godine, u jednoj od tada slobodnih prostorija
u bašti Doma omladine, mogli su se čuti distorzirani
zvuci gitara, veoma energični bubnjevi i po koje kida-
nje glasnih žica. Bend SHINE je počeo sa intenzivnim
vežbanjem za nastupe i snimanje demo snimaka.
U početku se njihova muzika mogla okarakte-
risati kao moderni hardkor, sa začinima melodičnih
gitarskih deonica i atipičnim aranžmanima. Žestoki
zvuci gitara, začinjeni efektima procesora koje je no-
vija tehnologija donela, davali su puno prostora za
osmišljavanje melodija za pevanje i eksperimentisa-
nje sa ritmovima. Stoga se SHINE nisu libili da u svoje
pesme, u umerenoj meri, ubace i po koju dab, d’n’b, i
džez deonicu. Tekstovi su od samog starta bili na en-
gleskom jeziku, i u tom pravcu je i nastavljeno. Teme
kojima su se oni bavili bile su usko povezane sa druš-
tvenim problemima, političkom situacijom i nesnalaže-
njem pojedinca u određenim životnim situacijama. U
proleće 2002., SHINE su iza sebe imali osam autorskih
pesama i po koju obradu. Juna iste godine, gitarista
Jovan se potrudio iz petnih žila da bez zabeleženog
audio zapisa ubedi čelne ljude Doma omladine u
Beogradu da bend u kojem svira poseduje kvalitet.
I uspeva u tome. Zajedno sa nekoliko već poznatih
hardkor sastava, SHINE je stavljen na spisak onih koji
će se 14. juna predstaviti beogradskoj publici. Bilo je
to i vatreno krštenje benda, a trema nije bila prisutna,
jer su članovi grupe iza sebe imali i više nego dovoljan
broj lajv nastupa, svirajući u ranijim sastavima. Kako
je vreme odmicalo bend je imao sve više autorskih
pesama. Svaka sledeća je bila kompleksnija, muzič-
ki bogatija i tehnički teža od prethodne. Napredak u
stvaranju je bio rezultat vrednog rada i dugih proba
koje su SHINE često imali.
Septembra 2002. godine usledio je nastup u DOV-u
na Grožđebalskoj gitarijadi, i u klubu „Billy”. U roku od
nekoliko dana bend se u potpunosti predstavio vršač-
koj publici. Reakcije na muziku kakva se do tada nije
mogla čuti od strane lokalnih izvođača, bile su pozi-
tivne. SHINE ambiciozno nastavljaju sa radom, a sloga
unutar benda je bila na visokom nivou u svim segmen-
tima, od slaganja u pogledu muzike pa do druženja
van proba i svirki. Naredna godina grupi je donela
mnogo toga. Počela je sa snimljenim demo albumom
a završila sa nekoliko izuzetnih samostalnih koncera-
ta. Februara te godine, zahvaljujući sjajnoj saradnji
čelnika Doma omladine u Vršcu (Milorada Miletića i
Vladimira Blanuše) i predstavnika tadašnje lokalne sa-
mouprave, sprovodi se manji projekat u okviru kojeg
su se snimali demo snimci, koji su trebali da u daljem
radu podstaknu napredak i razvoj perspektivnih vr-
šačkih bendova. SHINE ulazi u muzički studio „BMR” i
snima osam autorskih numera.
Slede nastupi na manifestaciji 40 godina rokenro-
la u velikoj bašti Kulturnog centra, još jedan nastup u
beogradskom Domu omladine (tri numere su emitova-
ne na trećem kanalu RTS-a u okviru emisije „Dodatno
ubrzanje”), nastup na „Gradilištu” kraj EXIT kampa u
Novom Sadu, samostalni koncert u bašti Doma omla-
dine u Vršcu, nastupi u Beloj Crkvi i Zrenjaninu. Članovi
benda još jednom ulaze u vršački studio (ovoga puta
je u pitanju Ortodox) i snimaju jednu pesmu. Bliži se
decembar, ali i kraj uspešne i naporne godine koju
SHINE završavaju svojim do tada najenergičnijem na-
stupom u novosadskom klubu „Enter”.
Februara 2004. godine bend pravi koncert u Domu
omladine u Vršcu povodom ispraćaja svog pevača
Andrije u vojsku. Usledila je pauza od devet meseci,
a bend se vraća na velika vrata samostalnim koncer-
tom početkom decembra 2005., kada su vojne obave-
ze napokon okončane. Ista lokacija – nešto drugačiji
repertoar. Bendu se u tom periodu na smenu priklju-
čuju vršački perkusionisti (Nikola Jerković, Aleksandar
121
 Stojšin, Vladimir Perović i Zoran Santrač) koji, prateći
snažno odsvirane bubnjeve Srđana Todorovića, pe-
smama daju još veću čvrstinu i snagu. Pravac sve više
vuče ka matematičkom hardkoru, džez koru i progre-
sivnom metalu.
2005. godinu SHINE počinju nastupom na takmiče-
nju „Hit nedelje” u organizaciji Radija 202, još jednom
u klubu DOV-a. Na leto je usledio koncert u letnjoj ba-
šti već pomenute ustanove u Vršcu, i bend se u pot-
punosti posvetio probama i doterivanju dvadesetak
autorskih pesama. U studio „BMR” su ušli još jednom
početkom 2006. godine i tom prilikom su snimili dve
pesme – „Usamljeni hašišar” (obrada grupe Darkwood
Dub) i „Are You Going To Play”, pesmu koja je kod pu-
blike izazivala najpozitivnije reakcije od osnivanja ben-
da. Nakon dva nastupa u letnjoj bašti DOV-a tokom
leta, SHINE sviraju u novosadskom klubu „Bunker”.
Promenom lokalne vlasti i odlukom istih da se prosto-
rije Doma omladine koriste u neke sasvim druge svr-
he, bend ostaje bez mesta u kojem bi mogao da svira
i obavlja probe. 7. januara 2007. godine SHINE beleže
(kako se na kraju ispostavilo) svoj poslednji nastup u
„Klubu 62”, u okviru „Winter EXIT” festivala.
Bend je funkcionisao punih pet godina, iza sebe
ostavivši samo delić onoga što je mogao. Tu se pre sve-
ga misli na relativno mali broj audio zapisa i samo dva
amaterski napravljena spota („Lack” i „Main Reform”).
SHINE su sarađivali sa mnogima, pomagali i bivali pot-
pomognuti (između ostalih, bendovima SRCE MALE
RODE i SPECIJALNI GOSTI, Domom omladine Vršac,
studiom „BMR”…). Ostaje žal za nepostignutim, ali i
želja među članovima benda da se ponovo okupe i
nastave tamo gde su neplanirano stali.
Jovan Đorđević Džo završava studije stomato-
logije i svira u lokalnim bendovima JOE LUGANO i
122
TREŠERI, a Marko, Đani i Virke u reformiranom sasta-
vu SRCE MALE RODE. Pored toga, Virke je tokom 2011.
u Beogradu osnovao instrumentalni post rockmetal
experimental sastav, IN THIS TIME OF ENDING. Kroz
ovaj autorski bend su prošli razni muzičari, a trenutno
rade kao trio: Virke (gitara), Marko Rekić (bubnjevi) i
Branislav Bokun (bas).
VRANE, CONSTANT FEAR I DARK ROMANCE
Aleksandar Ignjatov je svoje putovanje u svet
muzike započeo septembra 1997. kao idejni tvorac,
gitarista i pevač grupe VRANE. Pored njega, grupu su u
to vreme činili Dalibor Manesku (bas) i Danijel Seleši
(bubnjevi). Prvu svirku imali su u okviru Grožđebalske
gitarijade u Domu omladine, zatim i na Božićnoj gita-
rijadi u klubu „Billy”, gde su odsvirali i tri svoje pesme.
Marta 1998. Seleši gine u saobraćajnoj nesreći, a na
njegovo mesto nakon nekoliko meseci pauze dola-
zi Petar Peđa Grubor, a nešto kasnije i klavijaturista
Igor Lukač. U periodu od septembra do decembra
1998. snimili su demo CD sa šest pesama, na kome su
se našle numere „Senka”, „Pustinja”, „Treća”, „Ogledalo”,
„Iluzija” i „Zarobljeno srce”. U ovom sastavu VRANE su
tokom naredne dve-tri godine imali dosta svirki i na-
stupa na lokalnim gitarijadama. Bend je dosta radio
na autorskim stvarima, i u tom periodu imao i dva TV
nastupa u popularnoj emisliji „Garaža” na RTS, sa pe-
smama „Zarobljeno srce” i „Treća”. Jedno vreme ulogu
pevača u bendu imao je Nikola Vuletić, a nakon nje-
ga, početkom 2001. u grupu dolazi pevač Aleksandar
Mesicki, i grupa menja muzički stil. Kao prateći vokal
u sastavu je bila i Daniela Stojanov. Usledili su treći
nastup na RTS u emisiji „Garaža” i snimanje nume-
ra „Da te mrzim trudim se” i „Dajem ti dušu” na tekst
Ivane Malek. Spot je snimljen za pesmu „Da te mrzim
trudim se” koja je ubrzo postala hit u regionu, a gla-
sovima gledalaca izabrana takođe za hit nedelje na
tadašnjoj regionalnoj televiziji „Fan” iz Kovina. Bend
je dosta svirao po Vojvodini i imao nekoliko nastupa
na humanitarnim koncertima. Tokom jula te godine
bend je odlučio da u jednom hotelu u Aranđelovcu
svira tezgu. Namera je bila da se tamo uvežba i zaradi
neki novac za kupovinu potrebne opreme. Paralelno
sa tim, pripremale su se pesme za album, ali su isto-
vremeno učestali i sukobi unutar grupe koji su nastali
pogrešnom procenom tadašnjeg menadžera grupe,
Nikole Lukača u vezi daljeg rada. Muzički zaokret ka
estradnom popu bio je glavni razlog da Aleksandar
Ignjatov raspusti VRANE krajem 2001. godine. Nakon
nekoliko pokušaja da grupa nastavi rad, bilo je jasno
da je bend nemoguće održati. Kompletno snimljen
i spreman materijal VRANA ostao je u rukama me-
nadžera koji potom preuzima SVEMIR (u tom trenutku
činili su ga Boško Stanojević i Igor Lukač), a neke od
najboljih pesama VRANA našle su se na disku objav-
ljenom za PGP RTS.
Ignjatov je po odlasku iz VRANA radio na novim
autorskim kompozicijama. Najpre je sa bivšim bub-
njarom Vrana snimio dve pesme, „Close to my Arms”
i „Kiss Me like an Angel”, a zatim je sa Vladimirom
Grubišom snimio perkusije za pesmu „It’s Hard To Say
Goodbye”, i tako je započela zvučna i idejna transfor-
macija i potraga za članovima novog benda. Nedugo
potom, 2002. osnovao je bend CONSTANT FEAR. U
bendu su, pored Ignjatova, u prvoj postavi bili i bub-
njar Vladimir Grubiša, klavijaturista Damir Stričević,
gitarista Nenad Kukić, i basista Zoran Raič, koji je ubr-
zo napustio bend. Rad im je bio baziran na autorskom
materijalu. Nešto od toga moglo se čuti na kompila-
cijama koje su izašle povodom 40 godina rokenrola
u Vršcu i „Tower Rock Festa”, a snimci su slati i u neke
veće studije u Evropi i Americi.
■ Što se Amerike tiče, radove sam slao u ‘Agenda
Pictures’ – kaže Ignjatov. U pitanju je velika produkcij-
ska kuća koja potpisuje produkciju zvuka za neke od naj-
većih svetskih filmskih hitova. U komunikaciji koju smo
imali, kao zamerku, naveli su ‘da je zvuk suviše retro’ što
je u velikoj meri bilo izazvano time što nisu bili upoznati
sa evropskim trendovima. Muzičke kuće u Kopenhagenu
i Malmeu su potpuno drugačije, sasvim pozitivno re-
agovale. Greška je što nisam radove poslao na vreme,
a oni unapred imaju određeno koliko će bendova pro-
movisati tokom godine. Taj neuspeh, zbog sopstvenog
propusta me je prilično demoralisao te sam, od te priče,
potpuno odustao.
U jednom periodu neaktivnosti svog benda, od
2005. do sredine 2007., Aleksandar Ignjatov je svirao
u sastavu VOSTOK. VOSTOK je oktobra 2004. osno-
vao bubnjar Predrag Peka Cerović sa bivšim članovi-
ma CONSTANT FEAR – gitaristom Nenadom Kukićem,
basistom Zoranom Raičem, klavijaturistom Igorom
123
 Lukačem (ex-VRANE, SVEMIR) i Pavlom Petrovićem,
glumcem vršačkog pozorišta koji je u grupi preuzeo
ulogu vokala. VOSTOK je tokom svog postojanja od-
svirao preko 500 nastupa u Vršcu i još dvanaestak
gradova Srbije, svirajući obrade pop i rok hitova iz
osamdesetih. Sa željom da se više posveti autorskom
radu, Ignjatov je napustio VOSTOK.
Pred prvi GBOB (Global Battle Of The Bands) fe-
stival u Srbiji 2006., mesto basiste u bendu zauzeo je
Aleksandar Maričić, a u toku kvalifikacija za odlazak u
London na svetsko takmičenje, naziv benda prome-
njen je u DARK ROMANCE.
■ Saznali smo da jedan bend u Britaniji, poznat na
njihovoj andergraund sceni ima isto ime, a kako smo
imali veliku šansu da pobedimo u nacionalnom finalu
nismo hteli da rizikujemo. Osim toga, u međuvremenu
smo promenili i stil muzike koju sviramo iz klasičnog roka
u gotik, tako da je promena imena dobro došla. No, eto,
u finalu smo ipak izgubili od benda House of Ghosts iz
Mladenovca koji se na kraju nije proslavio u Londonu,
iako je bilo očigledno da je takmičenje bilo namešte-
no, i da je DARK ROMANCE mogao da predstavi Srbiju
mnogo bolje. Po mnogima, bili smo moralni pobednici
nacionalnog GBOB.
Ovo nije bio i jedini pokušaj da se muzika DARK
ROMANCE plasira van zemlje. U martu 2007. godi-
ne Ivan Fece Firči (ex-EKV) u beogradskom SKC-u je
organizovao takmičenje talentovanih i neafirmisa-
nih demo bendova iz Srbije, sa idejom da se jedan
od njih odvede u Ameriku na snimanje albuma. U
konkurenciji 150 sastava izabrano je njih 39 koji su
se takmičili u finalu. U desetočasovnom programu,
prema rečima organizatora, DARK ROMANCE su bili
jedni od najboljih, ali ipak nisu pobedili. Osim po-
menutih takmičenja, tokom 2007. DARK ROMANCE
124
su imali koncertne nastupe u Domu omladine u
Vršcu, ali i u Temišvaru, u okviru projekta „Misionari
budućnosti”, gde su svirali kao trio. Tokom 2008. u
sastav dolaze Nenad Pomorišac i klavijaturistkinja
Svetlana Strajin, koji su publici predstavljeni na
koncertnom obeležavanju 45-godišnjice rokenrola
u Vršcu. Svetlana Strajin je prethodno u periodu, od
2006. do 2008. godine svirala u cover bendu 69 (po-
red nje, u bendu su bili vokali Danijela Kanački i Bojan
Pajkovski, Zoran Stanojev (solo gitara), Dalibor Veljić
(ritam gitara), Anđelko Gojkov (bas), a bubnjari su se
smenjivali – Peđa Grubor, Željko Petrović, Aleksandar
Maričić, Vladan Perović i na kraju Slobodan Jerković.
Nastupali su sa pop i rok obradama domaćih i stranih
izvođača u lokalnim klubovima, Domu omladine, KC-
u, u Beloj Crkvi, Plandištu na Guščarijadi 2008. godi-
ne, na moto skupu u Jasenovu 2007…
DARK ROMANCE su 2010. godine imali nastup na
festivalu Rock Village u Banatskom Sokolcu, i bend je
ostavio dobar utisak na publiku, ali je i to bilo oku-
pljanje samo za tu priliku; a Alex Crow (novi alijas
Aleksandra Ignjatova) i Aleksandar Maričić ostaju i da-
lje jedini nosioci projekta DARK ROMANCE. Materijal
za debi album je spreman, a čeka se završetak sni-
manja i pronalaženje izdavača.
DARK ROMANCE, dakle, ne rade aktivno, a
Strajinova danas svira klavijature i peva u kaver ben-
du MOMO (kraće od MALO OVO MALO ONO) u čijoj
su postavi još i Nikola Vuletić (sin Mileta Vuletića –
vokal i ritam gitara), Filip Kalnak (sin Ivana Kalnaka,
nekadašnjeg gitariste grupe PLAMEN – solo gita-
ra i prateći vokal), Anđelko Stanojev (bas gitara) i
Slobodan Jerković (bubnjevi). Repertoar im je ne-
komercijalan, sastoji se od obrada poznatih pesama
u malo „tvrđem” fazonu; to je neka mešavina roka,
panka i prizvuka metala. MOMO je sastav koji se oku-
pio prvi put 2008. godine, time počevši svoj muzički
angažman koji je sad, posle više godina truda, uobli-
čen za nešto širu publiku. Ono što najviše karakte-
riše izvedbu benda
jeste blaga pank
konotacija i svoj-
stvena atmosfera
nabijena energi-
jom, a koja do-
minira svirkama.
Ono što je za
MOMO karakte-
ristično jeste re-
pertoar, po čemu
je sastav i dobio
ime, a koji sadr-
ži maltene sve
muzičke žanro-
ve (otud „malo
ovo malo ono”)
interpretirane na „momo” način. Naravno, reper-
toar se usaglašava s atmosferom i puno pažnje se
posvećuje komunikaciji sa publikom. Pesme se u
„momo” izvedbi često prearanžiraju, što zbog umet-
ničkog dojma, tako i zbog praktičnosti, ali zadrža-
vaju svoj originalni šmek.
Paralelno sa radom u okviru matičnog sasta-
va, Ignjatov, Maričić i Pomorišac, sa bubnjarem
Mladenom Uroševićem, su tokom 2006. radili i kao
EFEKAT LEPTIRA. Pored sviranja omiljenih pesama
sastava The Cure, Whitesnake, Bon Jovi, Billy Idola,
Simple Minds i dr., EFEKAT LEPTIRA je radio i na
autorskom materijalu, ali je bend najpre napustio
Aleksandar Maričić da bi na njegovo mesto došao
Marko Đurić Coka, čime je ovaj bend pokušao da
opstane. No, odlaskom Mladena Uroševića propada
poslednji pokušaj da se ekipa zadrži na okupu, upr-
kos nastojanjima koje je Alex Crow imao da dovo-
đenjem novih muzičara – sa kojima je ranije svirao
po klubovima, Stefanom Prendićem (klavijature) i
Predragom Pekom Cerovićem (bubnjevi, ex-Vostok)
– uklopi sa Cokom i Šonetom. Nakon svega šest
meseci čitava ta priča biva završena, a Alex počet-
kom 2012. nastavlja rad sa Pekom Cerovićem pod
imenom DELETE. Nakon uspešnih svirki njima se
priključio Aleksandar Jovančić na bas gitari, i tako
je oformljen novi DELETE koji je ubrzo, već maja
iste godine, promenio ime u DELIGHT. Osim rada u
bendu DELIGHT, Alex nastavlja rad na albumu DARK
ROMANCE i solo materijalu elektro gotik maniru, pod
nazivom DARK WAVE. Pored toga, pokrenuo je još
jedan projekat, EYES OF THE CROW, koji predstavlja
još jedan pokušaj rada na autorskom materijalu, a
iako stilski drugačiji, prvi demo snimci su pokazali
prisustvo mračnih nota i tvrdog rok zvuka.
125
 CORDIS
Bend CORDIS nastao je tokom 2003. godine a čla-
novi prve postave bili su Aleksandar Saša Maričić (bas),
Milan Pasula (gitara), Natalija Rosić (vokal) i Vladan
Perović (bubnjevi). Praktično, prvu značajniju svirku
u toj postavi bend je imao na manifestaciji obeležava-
nja 40 godina rokenrola u Vršcu, iako je pre toga odr-
žao nekoliko manjih nastupa. Sastav je, pored obrada
pesama grupa poput Guano Ejps (Guano Apes) i njima
sličnih bendova, radio i autorske kompozicije („Lonely”,
„Wish”, „Ulice govore”…), a na pomenutoj manifestaci-
ji je zbog ograničenog vremena odsvirao samo jednu.
Ubrzo nakon ovog veoma zapaženog nastupa, Natalija
Rosić i Milan Pasula napustili su bend zbog odlaska na
dalje školovanje, i u grupu je došao gitarista Branislav
Jovanović. CORDIS nastavljaju kao trio, radeći autorsku
instrumentalnu muziku. Iz ovog perioda grupa nije imala
neke bitnije svirke osim nastupa u okviru Hita 202-ke u
Vršcu i u Beloj Crkvi. Naredne, 2004. godine u bend do-
lazi pevač Uroš Ivanović, sa kojim su počeli da rade au-
torsku muziku po uzoru na američki sastav Limp Bizkit
(„Believe”,„Hedonists Fuck You”,„My Sacrifice”,„Come And
Save Us”, „We Are”, „Take My Hand”, „This Fait Is Real”…).
Sa novim pevačem CORDIS su imali samo jednu značaj-
niju svirku u Banatskom Karlovcu 11.07.2004., u orga-
nizaciji Zelene stranke. Tokom 2005. Ivanović odlazi u
Beč i napušta bend koji nakratko ponovo radi kao trio,
ali i snima četiri autorske instrumentalne kompozicije.
U tom kratkom periodu sa bendom je svirao gitarista
Jovan Đorđević Džo. Džo je ubrzo napustio bend, i
2005. u postavu dolazi pevač Nenad Bakalas. Postava
koju su činili Maričić, Jovanović, Perović i Bakalas svi-
rala je obrade Metalike, Pantere i sličnih bendova, ali
je paralelno sa tim radila i autorsku muziku. Imali su
126
nekoliko svirki, a najznačajnija je bila u klubu Doma
omladine Vršac. U studiju Ivana Ilića snimili su tri au-
torske pesme („Ničiji”, „Vraćam za sve” i „Bol”) koje nisu
stigli da promovišu jer se bend raspao vrlo brzo posle
snimanja, početkom 2006. godine.
Natalija Rosić je zaposlena na Biološkom fakultetu
u Beogradu, Milan Pasula radi u„PepsiCo” i„Neoplanta” i
živi u Novom Sadu. Uroš Ivanović živi u Beču, i pored re-
dovnog posla ima treš metal bend. Branislav Jovanović
se i dalje bavi muzikom, živi u Beogradu i komponije i
producira pesme u svom kućnom studiju. Saša Maričić
je jedno vreme svirao u bendu Saše Ignjatova DARK
ROMANCE, a zaposlen je u Službi transfuzije u vršačkoj
Opštoj bolnici. Nenad Bakalas radi u jednoj privatnoj
firmi koja se bavi obezbeđenjem, a od 2007. pevač je
benda BITE. Jovan Đorđević Džo završava studije sto-
matologije, i svira u lokalnim bendovima JOE LUGANO
i TREŠERI.
BITE
Na pepelu vršačkih sastava CORDIS, CAPITAL
PUNISHMENT i NEKULTURA, nastao je BITE, bend treš
(trash) metal orijentacije, ali sa uplivima i nekih drugih
relativno srodnih podžanrova. Po raspadu ovih bendo-
va, muzičari koji čine današnju postavu benda BITE, sa-
stajali su se u vršačkom kafiću „Čađava furuna”, gde su
se ujedinili oko ideje o osnivanju novog benda koji će
biti orijentisan ka treš metalu, ali sa ambicijom razvoja
sopstvenog stila kroz autorske materijale. Zvaničan po-
četak imali su novembra 2007., najpre skidajući pesme
sastava Slayer, Kreator, Pro-pain i Sepultura, da bi ih ne-
što kasnije obrađivali na sebi svojstven način, radeći i na
autorskom materijalu.
■ U početku smo radili obrade, da bi se uklopili, videli
ko šta od nas može, koji su nam kvaliteti i šta možemo da
postignemo – kaže Goran Stojković. Nakon toga smo po-
čeli da radimo na autorskom materijalu. Sve što smo slušali
ranije pokušali smo da sjedinimo u neki treš metal zvuk sa
elementima progresiva, hardkora i svega po malo. Najveći
akcenat stavili smo na vokale, tako da Baki (Nenad Bakalas)
ima najviše prostora za improvizaciju. Tekstove radimo Baki
i ja, a muziku i postavku aranžmana koje napravim, svi za-
jedno doterujemo na probama. Privatno slušamo relativno
različitu muziku. Baki je, recimo, u hevi fazonu, bubnjar voli
rege, ja slušam treš, a basista Nikola Kosanović (zamenio je
Aleksandra Baršija) pank. Sve te elemente smo sjedinili u je-
dinstven, i nadam se, prepoznatljiv zvuk, i to daje čar.
Naredna, 2008. godina je na neki način predstavljala
prekretnicu u radu ovog sastava. U ovom periodu bend
počinje da radi autorsku muziku i upotpunjava zvuk sa
još jednom gitarom koju svira Bojan Tiodorović, a autor-
ski materijal aranžmanski i tehnički poprima drugačiju
formu. Pored svirki u Vršcu i okolini, BITE imaju zapaženu
svirku u Domu kulture u Temišvaru. Negujući autorsku
muziku BITE promovišu svoj materijal na karavanima„Hita
nedelje” Radija Bgd 202, i na mnogobrojnim motosku-
povima u Srbiji. Tokom 2009. godine Aleksandar Barši
napušta bend i na njegovo mesto dolazi mladi basista
Nikola Kosanović. Najzapaženiji nastupi u ovom periodu
su ,,Alternativ fest” i 45 godina rokenrola u Vršcu.
Najveći preokret u bendu dešava se krajem 2010.
godine kada na mesto bubnjara dolazi Vladan Perović,
i na mesto basiste Ferenc Fodor. Osveženi novim člano-
vima i ideološki najspremniji, bend gradi svoj stil, teži ka
formiranju svog zvuka i originalnog načina sviranja.
Tokom 2012. BITE imaju uspešne nastupe na nekoli-
ko festivala (Daos u Temišvaru, Rock Village u Banatskom
Sokolcu, Rockwood na Devojačkom bunaru, Šabački letnji
festival, i BARF u Beogradu) ali i objavljuju EP„Alternation
of Reality” sa tri numere – „Mesmerized by War” (za koju
su uradili spot u režiji i produkciji Bojana Stefanovića),
„Hatred” i „Until the End of Time”. Tokom proleća 2013. u
sastav dolazi umesto Fodora basistkinja Vanja Bubalo
(ex-Acid Base) i sa njom u postavi sviraju na Most Festu
u Bajinoj Bašti, moto skupu u Kovinu, festivalima Rock
Village i Rockwood, gitarijadi u Ratkovu, kao predgrupa
Bjesovima i Disciplin-A-Kitschme, a takođe i na manife-
staciji obeležavanja 50 godina rokenrola u Vršcu.
127
 HOLLOKLOK
Alternative metal bend HOLLOKLOK iz Vršca koji
su osnovali Marko Radić (vokal i bas gitara), Ivan
Vukosavljević (solo gitara), Bojan Božanović (ritam
gitara) i Srđan Lončarski (bubnjevi), nastao je na pred-
log zajedničkog prijatelja krajem decembra 2010. go-
dine, i od tada je nastupao na raznim gitarijadama i
festivalima u Vršcu i okolini; a kao najznačajnije svirke
do sada izdvajaju se pojavljivanja na Rockwood festi-
valu 2012. i 2013. godine. Nakon dvomesečne pauze,
izazvane odlaskom bubnjara Srđana Lončarskog, bend
nastavlja aktivno sa svirkama, a novi član benda postaje
Uroš Kiš. Pored repertoara sačinjenog od raznih obra-
da hard rock i metal hitova, bend je trenutno fokusiran
na autorskom radu i snimanju demo snimaka.
MICROWAVE
Bend MicroWave su avgusta 2011. osnova-
li Đorđe Antal (vokal, efekti), David Jerković (bas),
Jelena Jovanov (bubnjevi) i Sara Cvetković (gitara).
128
Žanrovska odrednica ovog mladog sastava je nu me-
tal pod uticajem Linkin Park, KoRn, SOAD, I’ll Nino,
Rage against the Machine, Limp Bizkit, P.O.D., Static
X, SOAD… Prvi nastup imali su 26. novembra 2011.
godine na Hitu radija Bgd 202 u DOV-u. Aprila 2012.
Antal napušta bend i biva zamenjen Davorom Belićem.
Krajem avgusta u grupu dolazi Anton Kerčov (solo/
ritam gitara) što znatno utiče na puniji zvuk benda, i
tada je doneta odluka da se MicroWave bavi pretežno
autorskim radom. U ovoj postavi imaju prvi nastup na
Grožđebalskoj gitarijadi u DOV-u, a oktobra gostuju u
emisiji „Rock vožnja” na TV Banat. Tokom jeseni kom-
ponuju svoje prve autorske pesme („Bloody Marry”,
„Spark of Insanity”, „Desecrate”, „Where Demons Lie”,
„Bur”, „Carpe Noctem”). Februara 2013. u bend dolazi
Bojan Todorović koji se bavi efektima, a tokom aprila
Srđan Lončarski zamenjuje Jelenu Jovanov. U novoj
postavi MicroWave imaju prvi i veoma zapažen na-
stup van Vršca, na Belgrade Demo Festu. U julu 2013.
bend ima još jednu promenu u postavi – Todorovića
menja Petar Matijević (DJ Feather). Krajem avgusta,
MicroWave objavljuju svoj prvi EP pod nazivom „Seize
the Night” na kome su se našle tri numere: „Where
Demons Lie”, „Bur” i „Carpe Noctem”. Snimanje je obav-
ljeno u studiju Ivana Ilića.
23RD FLOOR ELEVATOR DROP (23rd F.E.D.)
Bend je nastao u proleće 2012. kao cover band u
sastavu: Milan Bakić (gitara/vokal), Miloš Radovanović
(gitara), Marko Remenjak (bubnjevi) i Branislav
Vlaisavljević (bas). Nešto nakon okupljanja sinula
je ideja o Arctic Monkeys tribjutu, koju su svi članovi
rado prihvatili. Našli su se u tekstovima Alexa Turnera,
kao i u muzici samih Arctic Monkeys, i odlučili da tu
energiju prošire koliko mogu po Vršcu i Srbiji. Pored
nekoliko svirki u DOV-u, 23rd F.E.D. su imali zapažene
nastupe u Beogradu i Novom Sadu.
ACID BASE
Sastav je nastao 2009. godine. Osnivači benda bili
su brat i sestra Bubalo koji su pre toga imali nekoliko
bendova iza sebe, a kojima se pridružio bubnjar Željko
Petrović. Radili su covere domaćeg i stranog rocka i
grandža, i nastupali na gitarijadama, moto skupovima,
Hitu 202, klupskim svirkama u gradu i okolnim opšti-
nama. Nakon odlaska Petrovića iz benda na njego-
vo mesto dolazi mladi bubnjar, Marko Remenjak. Sa
promenom bubnjara menja se i pravac muzike u hevi
metal, a bend menja i ime u INSANE.
INSANE rade obrade bendova Machine Head,
Gojira, Fear Factory… Često nastupaju u lokalu, ali
zbog obaveza na poslu i školi ne prelaze u autorske
vode. Postavu čine: Željko Bubalo (gitara i vokal), Vanja
Bubalo (bas i vokal) i Marko Remenjak (bubnjevi).
LIVIN`
Nastao 2011. godine. Originalnu postavu čini-
li su Dejan Lužajić (bas), Aleksandar Đurović (ri-
tam gitara), Vukan Milović (solo gitara) i Stefan
Gvozdić (vokal). Đurović je nakon nekog vremena
napustio bend i nije bio zamenjen. Kako bubnjara
nisu imali, u pomoć su priskakale starije kolege:
Zoran Santrač, Željko Petrović i Nenad Jovanović
Keša. Bend je imao nekolicinu nastupa u Vršcu:
na eko kampovima, u okviru Vršačkog kulturnog
leta, u DOV-u. Neguju muziku ‘60tih i ‘70tih, a na
129
 GAME OVER

PRILOZI
Cover band nastao avgusta 2012.
godine. Uz mnogo poteškoća bend je
ipak uspeo da održi pet svirki u Domu
omladine Vršac. Što se žanrova tiče ovaj
bend je svirao pank, rok, metal i razne
subžanrove. Na repertoaru nalaze se
velikani poput Megadeth, Nirvana, Red
Hot Chilli Peppers itd.
Game over čine: Darko Jovanov
(bas), Miodrag Halagić (vokal),
Stefan Šubin (gitara) i Adrijan Feher
(bubnjevi).

repertoaru im se nalaze numere izvođača The Who,

Jefferson Airplane, The Doors, Led Zeppelin, Neil
Young, Deep Purple itd.

PROJECT EARTHQUAKE

ON MY OWN je bend nastao 2011. godine

promenom naziva benda RAMPAGE INC. i od-
laskom dva stara, a dolaskom dva nova člana.
Originalnu postavu RAMPAGE INC. činili su Ivan
Keri (gitara), Ferenc Fodor (bas), Strahinja Lukićev
(bubanj) i Aleksandar Grujić (vokal). Odlaskom
bubnjara i basiste, Grujić i Keri osnivaju PROJECT
EARTHQUAKE, sa Nenadom Jovanovićem Kešom
za bubnjevima i Džonijem kao basistom. Oba ben-
da su po jednom pobedila na vršačkom izdanju
Hita 202-ke, i oba su sličnog žanra, svirajući hard
core i sludge. Iza sebe imaju snimnjen demo ma-
terijal sa četiri pesme.
130 131
132 133
134 135
136 137
138 139
 REČ AUTORA
Kada su mi pre petnaestak godina prijatelji predlo-
žili da do tada prikupljene radijske i intervjue za lokalne
novine saberem i pretočim u tekst o vršačkoj rok sceni,
nisam ni izbliza pretpostavljao sa kakvim se izazovom
suočavam. I kako je to, zapravo, „rudarski” posao koji
zahteva fantastičnu posvećenost, spremnost na kom-
promise i odricanja te suočavanje sa brojnim problemi-
ma: od nekooperativnosti „preosetljivih” muzičara čije
se karijere prate i stavljaju „pod lupu”, preko objektiv-
ne nedostupnosti ljudi i materijala, do istrajnosti da se
dođe do cilja a to je ova publikacija čiji se naslov vre-
menom nametnuo – „Rok pod Kulom”.
Nije, naravno, bilo ni malo lako krenuti u nepozna-
to; lično sam poznavao dosta muzičara i to onih koji su
svirali tokom mojih tinejdžerskih dana krajem 70-tih i
početkom 80-tih, neke, one starije iz viđenja ili po ču-
venju. Sa ljudima koji su zapravo bili vršački rok pioniri
nisam imao ama baš nikakvih kontakata. I, tu je pomoć
prijatelja bila dobrodošla. Buda (Babić) me je povezao
sa nekolicinom starih asova iz ‘60-tih i ‘70-tih, najpre
Kiridžijom, bubnjarom KRISTALA, pa zatim Nebojšom
Božićem koji je tokom ‘60-tih bio pevač GIMNAZIJALACA,
legendarnim Mićom Kanačkim… Tih nekoliko intervjua
uradili smo zajedno a potom sam nastavio sam. Vidici
su se širili a kockice su se polako sklapale.
Svestan toga da se radi o zaista velikom poslu, po-
gotovo što za ovu oblast socijalne istorije ne postoje
značajniji pisani izvori, već se sve svodi na takozvanu
usmenu istoriju, a to znači pitati ljude koji su svirali u
bendovima, od njih tražiti da kopaju po svojim uspo-
menama kojih se uglavnom slabo sećaju. Zatim treba
tražiti fotografije kojih takođe nema, ili ima – ali su se
140
zagubile negde na tavanu, podrumu, pa ide odgo-
vor „čim ih nađem, čujemo se…” Naravno, retko ko ih
nađe. Zato se pisanje knjige, između ostalog, ovoliko
oteglo. Reklo bi se, nikad kraja. Sa prikupljanjem, si-
stematizacijom podataka i pisanjem počeo sam prak-
tično još 1998. godine. Sa kraćim ili dužim prekidima,
dakle, punih 15 godina rada. Međutim, ono što sam
sebi postavio kao osnovni zadatak jeste profesonalna
objektivnost i neutralnost u najvećoj mogućoj meri u
prezentovanju materijala, lišenost subjektivnosti, lič-
nog ukusa i afiniteta.
Metodologija po kojoj je ova publikacija nastala
uvažavala je trostruke izvore: dokumentacione ma-
terijale, intervjue sa autorima muzike i organizatori-
ma, konsultacije sa svedocima dešavanja svih profila.
Što se ovog prvog tiče, moram priznati da je upravo
to bilo najteže obezbediti. Prelistavanjem dostupne
lokalne štampe u Gradskoj biblioteci uspeo sam da
pronađem vrlo malo tekstova o vršačkim izvođačima,
njihovim svirkama i karijerama. Čak mogu reći da je za
mene bilo poražavajuće saznanje da, recimo, na osno- uslove za bavljenje rokenrolom u Vršcu. Nesumnjivo je
vu pisanja „Vršačke kule” tokom ‘70-tih u našem gradu da ima još neispričanih priča i verovatno će biti i onih
nije ni bilo rokenrola, u ‘80-tim je bilo svega nekoliko koji će pronaći određene propuste u kreiranju teksto-
tekstova, uglavnom o „Muzičkim igrarijama” u MZ XII va. Ponekog sam možda i nehotice izostavio. Njima se
Vojvođanska brigada, tokom ‘90-tih je u periodu od ovom prilikom izvinjavam. Jedna od ideja koja mi se
otprilike dve godine postojala muzička strana/rubri- nametnula tokom rada na knjizi bila je da posebnu i
ka „Rockovnik” koju sam ja uređivao i pisao priloge o znatno veću pažnju obratim na neke značajne činioce
lokalnim bendovima, a u novom milenijumu je bilo u kontekstu razvoja rokenrola u Vršcu: svih onih mesta
tekstova o vršačkim grupama najviše zahvaljujući u kojima su se odvijale svirke, od sala Mesnih zajedni-
koleginici Danieli Stojanov. U „Vršačkim vestima” tih ca do klubova i diskoteka; organizatorima koncerata i
priloga uglavnom nije bilo, ne računajući mini feljton promoterima takođe treba ukazati dužnu pažnju baš
tokom leta 2009. u kome sam pisao o razvoju lokalne kao i medijima i ljudima koji su kroz svoje delovanje
rok scene. I u povremenim pokušajima da se zasnuju promovisali lokane izvođače; tu su svakako i uticaj-
lokalni listovi (magazin „Košava” na samom svom po- ni tonski snimatelji i studiji koji su beležili kreativna
četku, „Vršac Plus” tokom 1996/97, kulturni magazin postignuća vršačkih autora. Iskreno se nadam da bi
„KultTura” 2006.), bilo je tekstova u kojima sam se ba- u dogledno vreme moglo doći do realizacije prošire-
vio gradskim rok dešavanjima i lokalnim sastavima. nog i dopunjenog izdanja ove publikacije. Jer, dragi
Lokalne institucije kulture (Muzej, Pozorište, Kulturni prijatelji, osnova je tu, a „Rok pod Kulom” je priča koja
centar, Dom omladine) takođe nisu u svojim arhivima se nastavlja…
imali potrebne materijale. Jasno je, dakle, da se
za pribavljanje relevantnih informacija moralo
osloniti na lične kontakte sa ljudima koji su ili
su bili deo vršačke rok scene, kako muzičarima
tako i organizatorima i uopšte svedocima de-
šavanja svih profila. U novije vreme značajnu
ulogu u pribavljanju informacija imali su elek-
tronski mediji i društvene mreže na Internetu,
a kroz sve medije građani su pozivani da po-
šalju svoje priloge i fotografije.
Publikacija „Rok pod Kulom”, koncipirana
je i u najvećoj meri fokusirana na priče o rok
sastavima i karijerama muzičara koji su ih činili
proteklih pet decenija. Upravo su akteri tih zbi-
vanja glavni protagonisti ove knjige, a njihove
priče koje su zabeležene dočaravaju vreme i
141
 Index bendova
60’S (SIXTIES) 88, 89 EL MAYO 2 37, 44 MARY JANE 54, 80, 81, 88, SPORADIČNA PUCNJAVA 98, 100
ACID BASE 129 ENRICO PALAZZO 110 90, 94 SRCE MALE RODE 83, 97, 98,
AD HOC 51 EYES OF THE CROW 125 MAXIMILLIAN REX 87 100, 112, 122
AERO 84, 86 FUNKY TRAIN 93 MICROWAVE 115, 128 SRCE MALE RODE III 100
AERO i OBELISK 84 GAME OVER 130 MINDY EFFECT 83, 91 STALAKTITI 27
ALL THE PRESIDENT’S MEN 80 GANDHARVA 57 MIRROR 111, 112 STRAH OD PROMAJE 98, 101
AMALA 62, 120 GARAŽA 61 MIŠA MANGUP 53, 57, 72 SVEMIR 112, 114, 116, 117,
ANĐELI 38, 39 GEDEON ALPHA BAND 115, MODERNA 77, 79, 80, 83 118, 119, 123, 124
APAŠI 12 118, 119 MOMO 109, 115, 125 ŠAMPIONI 59, 75
AUTOFOBIJA 104, 105 GIMNAZIJALCI 10, 25 MORTZ 101, 103, 104, 106, 107 TAMBURIX 54, 63, 64, 80
BELE VRANE 44 GRUPA X 42 MYSTIC 112 TAMO NEKI 47
BELZEBUB 88, 90 GRUPNA TERAPIJA 100, 101, 103 NAMIBIJA HLADNO 54, 77, 78 TEPIH 83, 101, 113
BITE 115, 126, 127 G.U.Z. (GLAVOM U ZID) 96 NEKULTURA 127 THE ELEVATORS 83, 91
BLUES BAND 29, 36, 37, 51 HANAN 84 NEUTRON 30, 43, 46, 47, 49, THE HOODS 98, 110
BOLE I BOLIDI 116 HELL 42, 53, 54, 64, 66, 67, 76 50, 51, 66 THE LOVERS BAND 83, 102, 106
BOMBO 70, 93 HOLLOKLOK 115, 128 NIRVANA 54, 69, 76, 77, 80, 81 TIFUS OI! 101
CAPITAL PUNISHMENT 96, 127 INSANE 129 NOĆNI SERVIS 17, 18 TNT 30, 45, 46
CASINO 94 ISPOVRAĆANI DEVER I OKRUT- OBELISK 82, 83, 84, 86, 87, 92 TORNADO 61, 62
CHIPSY QUEENS 97 NA GERIJATRIJA 109 ORTHODOX 69, 77, 116 TOWER 30, 45, 46
CIROZA JETRE 83, 86, 90, 99, 101 J.B.P.O. (JUŽNOBANATSKI OZON 94, 110, 115 TRAKTAT (O OSIROMAŠENOM
CITY 54, 77, 78, 80, 81 PARTIZANSKI ODRED) PADOBRANCI 54, 74, 75, 85, 86 RAJU) 46, 55
CONSTANT FEAR 112, 115, 107 PANKREAS 83, 86, 88, 89, 90, 101 TREŠERI 110, 122, 126
122, 123 JOE LUGANO 108, 110, 112, PARADOX 51, 87 TRI-FRTALJA-FANKA 93
CORDIS 96, 126, 127 115, 122, 126 PINK STUFF 42 TRUDNA VAŠKA 30, 50
COSMOS CIKLUS 113 KAKTUSI 39, 41 PLAMEN 29, 39, 40, 125 UNUTRAŠNJI PORTRET 51,
CRIME 99 61 KARSTOF 53, 55, 57, 73 PLAMTEĆE ZVEZDE 26, 27 52, 115
CRNA RUPA 74 KATAPULT 67 PLAVE ZVEZDE 9, 15, 21, 22, 23 UR 57, 58, 69, 73, 88
CRNI DEČACI 10, 24 KGB (KILOGRAM BRAŠNA) 109 PROJECT 130 VEĆ VIĐENO 83, 94, 95
CRVENE RUŽE 9, 15, 16, 21 KLIM KLIM 102, 103 PROJECT EARTHQUAKE 130 VIETNAM 75, 76
CRVENI ĐAVOLI 10, 31, 32 KLUB MLADIH MUZIČARA 111 PROMISQUITET 83, 97, 100, VIS PLAMTEĆE ZVEZDE 26
DARK ROMANCE 112, 115, KONTAKT GRUPA 79 101, 112 VOSAK 102
122, 124, 125, 126 KOSMOPOLIT 111 PROTOCALL 111 VOSTOK 112, 115, 123, 124
DEČACI SUNCA 10, 31, 32, 33 KRASTE 109 PRVI HAOS 53, 55 VRANE 44, 94, 112, 115, 117,
DELETE 125 KRISTALI 9, 11, 12, 13, 15, 16, PURE STINK 83, 91 118, 122, 123, 124
DELIGHT 125 20, 21, 23, 29, 70 PUT U SREDIŠTE ZEMLJE 48, 51 VRIL 96
DEMONI 80 KRUPNE ZVERKE 54, 67, 68 RAMPAGE INC. 130 YANKEE 51, 59, 60, 61, 63, 75,
DISEASE 101 KRVOLOK 98, 100, 101 RED STONES 10, 24, 25 77, 119
DISKOS 12 KUKURUZOVI 27 REKOŠE MI DA TI REKNEM 101 ZNOJAVI 98, 100, 101
DUGO KONAČIŠTE 89 KURCŠLUS 102 SCHIZM 89, 90, 95, 96 ZORA ZLATNOG DIMA 59
DŽET 38 LEGIJA NEPROMOČIVIH 111 SHINE 98, 101, 106, 112, 115, ZUM 29, 33, 34, 35, 36, 37,
ECHO 51, 52 LENNY 67 120, 121, 122 41, 46
EFEKAT LEPTIRA 125 LIMUNTUS 70, 81, 83, 86, 88, SIGILLUM 120 ŽUTA ZMIJA 61, 62
ELEKTRIČNA JAJA 73 89, 90, 91, 92, 94, 106 SPECIJALNI GOSTI 105, 106, 122
EL MAYO 29, 37, 43, 44 LUNATICS 116 SPOJ SA MASOM 83, 101, 102
50 godina R’N’R-a u letnjoj bašti Kulturnog centra Vršac 2013.
142
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

78.067.26(497.11)"1963/2013"
316.723(497.11)"1963/2013"

КУКИЋ, Горан, 1964-

Rok pod kulom : rokenrol u Vršcu
1963-2013. / Goran Kukić. - Vršac :
#Udruženje muzičara Vršca #"Sax", 2013 (Vršac
: Tuli). - 142 str. : ilustr. ; 20 cm

Tiraž 500. - Registar.

ISBN 978-86-917291-0-3

a) Рок музика - Вршац - 1963-2013 b)

Поткултура - Вршац - 1963-2013
COBISS.SR-ID 202748940