АКАДЕМИЈА ЗА ПОСЛОВНУ ЕКОНОМИЈУ - ЧАЧАК

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Основе менаџмента

Тема: Појам и настанак менаџмента

Професор: Студент:
Доц. др Далибор Мисирача Љиљана Васић 236/17

Чачак, Април.2022 године

 Садржај

УВОД ………………………………………………………………………………… 1
1.ДЕФИНИСАЊЕ МЕНАЏМЕНТА ………………………………………….. 2
2. КАРАКТЕРИСТИКЕ МЕНАЏМЕНТА ………………………………………….. 2
2.1. ВИШЕ-НИВОСКА СТРУКТУРА МЕНАЏЕРА ………………………….. 5
3. ПРИНЦИПИ МЕНАЏЕНТА …………………………………………………….. 6
4. ФУНКЦИЈЕ МЕНАЏМЕНТА …………………………………………………….7
ЗАКЉУЧАК …………………………………………………………………………13
ЛИТЕРАТУРА ………………………………………………………………………14
УВОД

Настанак, развој и афирмација менаџмента везани су за XX век, мада се пун

процват очекује у XXI веку. Менаџмент спада у групу младих научних дисциплина, мада
се корени менаџмента као праксе налазе још у далекој прошлости. Током целе своје
историје људи су користили разноврсне управљачке активности. У почетку су то чинили
интуитивно, касније су на бази искуства стицали одређене вештине и знања из области
планирања, организовања, вођења и усмеравања људи у правцу остваривања заједничких
циљева. Појава менаџмента је у вези и са развојем индустријске производње чија растућа
сложеност је изнедрила менаџмент као неопходну потребу.

Зависно од степена развијености поједини средина, као и општег нивоа културе и

историјских околности, акцентовани су различити елементи менаџмента. Са становишта
наше земље, као и неких других, друштвено-економски систем је оставио трага у
садржајима, односно менаџмент се и не може посматрати изоловано од свеукупних
историјских и актуелних услова у некој средини. У самом почетку менаџмент
представља неку врсту одговора на пословање производње, људског рада, уопште.
Прерастање занатске организације рада у неке прапочетке индустријске организације
рада, избацило је на површину изазове и проблеме у производњи и око ње, као и у
односима послодаваца и радника .

Сам карактер менаџмента је мултидисциплинарна. Може се применити на све

типове организације, привредних, непривредних, непрофитабилним, профитабилним, у
свим привредним секторима гранама, у свим земљама и различитим друштвено-
економским системима. Најчешће се везује за предузећа и његове пословне функције и
за управљање појединим привредним делатностима и секторима. Његов садржај
представља веома сложену проблематику којој се обично даје значење:

- у једном случају изједначава се са активношћу менаџера у предузећу,

- у другом се поистовећује са управом предузећа,

1
- у трећем случају се третира као научна дисциплина која обухвата скуп различитих
знања из области управљања, организовања, руковођења, одлучивања и контроле
процеса рада људи,

- често се изједначава са професијом посебне групе људи који се баве усмеравањем

и вођењем послова предузећа,

- најчешће се посматра као посебан специфичан економски орган предузећа и

других организација у друштву .

1. ДЕФИНИСАЊЕ МЕНАЏМЕНТА

Многи аутори су се бавили покушајем дефинисања менаџмента. Упркос томе, све

до данашњег дана није постигнута сагласност о томе шта је менаџмент. Највише су у
употреби две дефиниције: једна која каже да је менаџмент ефикасно коришћење
расположивих ресурса и друга која каже да је у питању процес или форма рада која
подразумева усмеравање људи, тј. запослених организационих чланова према датом
циљу.

Друга дефиниција је више у употреби, јер упућује на чињеницу да су послови

менаџмента релевантни процеси којима се запослени усмеравају конкретним
активностима на сврху, организациони циљ. Ова дефиниција указује да успех у
менаџменту у великом систему, зависи од постављених циљева предузећа. Али без
обзира шта може да буде циљ организације, потребно је рећи да сваки менаџер остварује,
мање или више, следеће активности: планирање, организовање, вођење и контрола.

2. КАРАКТЕРИСТИКЕ МЕНАЏМЕНТА

Менаџмент представља сложену и интердисциплинарну научну дисциплину која

може да се посматра и анализира са различитих становишта. У литературе се најчешће
наводе три: економски, организациони и социолошки

2
(а) са економског аспекта, менаџмент се може посматрати као производни фактор, тј.
посебан ресурс (заједно са земљом, капиталом, радом, знањем, информацијама,
предузетништвом и временом) који утиче на повећање продуктивности и
профитабилности предузећа.

(б) са организационог аспекта модерни менаџмент се може посматрати као систем

власти (или овлашћења која има једна група људи у реализовању одређених послова),
као синтезу њених различитих концепата (ауторитарна, хуманистичка, парципативна).

(ц) са социолошког аспекта менаџмент представља статусни симбол. Захваљујући

свом образовању, знању, моћи и ауторитету (личном, стручном, положајном) у
развијеним тржишним привредама, топ менаџери и менаџери средњих нивоа постали су
посебан социјални слој, интелектуална и образовна елита друштва, са тенденцијом,
према неким предвиђањима, да се оформе као посебна класа.

Менаџмент као феномен који се уткао у организацију, односно организовање

истовремено представља (1) посебну научну дисциплине у оквиру друштвених наука, (2)
вештину и (3) засебну професију.

1) Менаџмент као наука. Развој менаџмента као научне дисциплине новијег је

датума. Савремени менаџмент представља нову, посебну и модерну научну дисциплине
у области друштвених наука, као сто су економија и психологија. У погледу егзактности,
карактеришу је иста ограничења као и ове науке. То је сасвим нормално, јер је менаџмент
упућен на људе и на њихово понашање у датој организацији. Као и остале науке
менаџмент представља скуп систематизованог знања посвећеног истраживању проблема
управљања у разним институционализованим пословним и друштвеним системима. Као
модерна научна дисциплина менаџмент користи и примењује све висе знања из других
области у решавању проблема ефикасног управљања у привреди и друштву (пословним
и друштвеним системима). На другој страни, знања, методе и технике у области
менаџмента се примењује и у осталим научним дисциплинама. Менаџмент је због тога
мултидисциплинарна наука и професија.

У савременој литературе, сматра се да сви менаџери морају да имају три врсте

знања: (1) техничка, (2) међуљудска и (3) концептуална.

3
 - Техничка знања морају да имају сви менаџери, без обзира на њихов ранг. Она се
односе на способност коришћења средстава за рад и технологије карактеристичне за
њихово предузеће.

- Међуљудска знања и вештине односе се на способност вођења и координирања

рада појединаца и групе радника, као и њиховог мотивисања за ефикаснији рад и
ефикасније извршење постављених циљева и задатака

- Концептуална знања односе се на способност посматрања организације као

целине, вођења њених појединих делова, као и појединаца на адекватан начин. Поред
познавања појединих организационих делова предузећа, ради њиховог вођења на
адекватан начин, концептуална знања подразумевају поседовање и способности
менаџера да предвиди ефекте утицаја промена одређених организационих делова на
функционисање предузећа у целини.

Мада све три врсте знања морају да имају менаџери свих нивоа, њихов релативан
значај разликује се од ранга менаџера. Међуљудска знања и вештине имају подједнак
значај за све нивое менаџмента. Техничка знања опадају а концептуална се повећавају
са растом хијерархијског нивоа менаџера. Код топ менаџера највећи релативни значај
имају међуљудска и концептуална знања, а њајмањи техничка знања. Код менаџера
средњих нивоа највећи релативни значај имају међуљудска знања, затим концептуална,
па техничка, док код менаџера најнижег нивоа највећи релативни значај имају
међуљудска знања, на другом месту налазе се техничка, а на трећем концептуална знања.

(2) Менаџмент као пракса. Као пракса менаџмент представља делатност којом се
повезује, координира и усмерава рад људи и других ресурса, у правцу ефикасног и
ефективног пословања, односно у правцу реализације постављених циљева конкретног
пословног и-или друштвеног система. Да би послове успешно обављали професионални
менаџери морају да поседују потребна знања и вештине. У почетку, способности и
вештине стицали су кроз праксу. Данас се, међутим, способност првенствено стиче
учењем као образовни систем. Тек када се овлада теоријским поставкама и знањима,
претежно интелектуалног карактера, менаџер у пракси стиче потребне вештине из ове
области. То се обично означава као друга фаза стицања вештина менаџмента у којој
менаџер примењује у пракси знања стечена кроз образовни систем.

Усвојена теоријска знања менаџеру представља само корисно средство за успешно

решавање практичних проблема. С обзиром на убрзани развој науке о менаџменту,

4
проширивање, усложавање и динамичност економских проблема предузећа у
турбулентном окружењу и конкурентном тржишту, све ће мање бити успешних топ
менаџера које ће своје вештине стицати искључиво у пракси.

(3) Менаџмент као професија. Са развојем управљања од власништва крајем XИX

века, менаџмент је почео да се развија као посебна професија или занимање једне групе
људи која се баве управљањем предузећима, и другим организацијама, захваљујући
своме знању, вештинама и способности, а не власништву. Велике светске компаније
одавно не воде њихови власници, већ то цине унајмљени стручњаци, професионалци за
менаџмент, који су од власника овлашћени да воде предузеће. Менаџери су одговорни за
постављање циљева предузећа и доношење одлука за његово остваривање, односно
одговорни су за резултате пословања, за опстанак, раст и развој предузећа. У савременим
предузећима представљају основну претпоставку и услов успешног пословања .

2.1. ВИШЕ-НИВОСКА СТРУКТУРА МЕНАЏЕРА

Предузеће као основна ћелија индустријског система је у протеклим деценијама

забележило значајне промене. Зачеци индустријске производње уз ослон на занатску
производњу наследили су у погледу организације много елемената. Заправо, и у новије
време, границе између индустријске и занатске производње у тангентином подручју,
попримио је низ карактеристика, које га јасно издвајају.

Са становишта менаџмента више-нивоска организациона структура предузећа је

карактеристика која има опредељујуће импликације. Управо, пирамидална висе-нивоска
организациона структура предузећа је веома дискутована и оспоравана од стране психо-
социолога прецизније бихејвиориста. Мада се не могу занемарити неке од теза
критичара, претежно због отуђивања људи, остаје чињеница да пирамидална
организациона структура индустријских предузећа истрајава.

Основни генеришући фактори настанка и опстанка пирамидалне организационе

структуре индустријских предузећа, у контексту промене величине предузећа, су:

- обим производње,

- сложеност производа,

5
- и интеракција са окружењем .

Наведене генеришуће факторе у односу на пораст величине предузећа није могуће

потпуно разлучивати због међусобне повезаности, па и условљености, тако да то треба
имати у виду током даљих разматрања.

3. ПРИНЦИПИ МЕНАЏМЕНТА

Овом темом обухваћени су и неки основни принципи менаџмента, пре свега они
којих се придржавају менаџери свих нивоа а који имају универзални карактер, и вазе за
све услове и све организације.

(1) Јединство команде (или јединство управљачких акција) је принцип који се

широко примењује у пракси. Своди се на то да запослени у предузећу треба да имају
само једног непосредног менаџера (руководиоца) од кога примају налоге или задатке.
Други менаџери могу и треба да комуницирају са запосленим радницима само преко
њиховог надлежног менаџера. Овај принцип има велику специфичну тезину, јер
омогућује да се професија менаџмента организује тако да сваки менаџерски тим
спроводи оне акције и поступке који воде предузеће ка реализацији постављеног циља.

(2) Делегирање овлашћења. Представља веома важан принцип од кога зависи

успешност менаџмента. У менаџменту делегирање знаци уступање својих овлашћења од
стране менаџера неком другом лицу да би деловало у његово име, док овлашћење треба
схватити као право (или скуп права) на основу кога неко лице може успешно да обави
одређени посао.

(3) Принцип распона менаџмента. Под распоном менаџмента подразумева се број

потчињених којима једа менаџер може да успешно руководи. Уколико је број
потчињених на једног менаџера већи, онда се ради о ширем распону менаџмента.
Супротно, узи распон менаџмента подразумева мање радне групе или мањи број
потчињених на једног претпостављеног.

(4) Принцип субординације (скаларни ланац команде). Субординација обавезу нижих

органа да извршавају одлуке и налоге виших органа управљана. Висе је присутан у
пракси него у теорији.

6
(5) Принцип правовремености. Принцип правовремености подразумева да се сваки
посао обави тацно на време. Он цини основу ефикасног управљања. његова примена се
обезбеђује васпитањем и учењем.

(6) Принцип перманентности. Састоји се томе да сваког тренутка у предузећу мора

да буде присутан овлашћени менаџер, или тим менаџера, који је компетентан да решава
одређене проблеме, да издаје налоге и предузима акције за ефикасно функционисање
тог предузећа. У савременом менаџменту овој принцип добија све висе на значају.

(7) Принцип економичности. У свакој својој одлуци или акцији менаџер мора да се
руководи применом економичности. То знаци да трошкове пословања перманентно мора
да смањује и своди на објективни минимум. Висина трошкова представља један од
показатеља успешности рада менаџера, јер од њих, уз друге непромењене услове, зависи
висина оствареног профита, а тиме и могућност раста и развоја предузећа.

4. ФУНКЦИЈЕ МЕНАЏМЕНТА

Успех у усмеравању људи према планираним циљевима зависи од активности

менаџера и њихове способности да искористе расположива ресурсе. Скуп активности
које обавља менаџмент назива се функција. У савременој литературе као основне
функције менаџмента наводе се: планирање, организовање, вођење(лидерство) и
контролисање. Поред наведених цесто се у основне функције менаџмента укључује
координација и управљање људским ресурсима(кадровска политика).

(1) Планирање. Представља прву и веома значајну активност менаџмента којом се

дефинишу циљеви предузећа (и/или његових организационих делова), и идентификују
подстицај и ограничавајући фактори, и одређују мере и акције за њихово остварење. На
основу планирања дефинишу се и реализују све остале фазе менаџмента. Односно, све
менаџерске функције у великом степену зависе од ваљаности дефинисања и реализације
основних активности планирања.

Планирање представља континуирани процес доношења и спровођења планских

одлука за остваривање постављених краткорочних, средњорочних дугорочних
економских (и друштвених) циљева предузећа и њихових организационих јединица . Сем
временске одређености циљеви треба да буду реални, прецизно изражени, квантитативно
мерљиви или дескриптивно исказани, изазовни за менаџере и запослене. Планирањем се

7
ублажавају и смањују последице неизвесности и ризика које носе будуће активности и
пословање предузећа у тржишним условима привређивања. Већи степен неизвесности
условљава већу потребу за планирањем. Супротно, у условима високог степена
извесности односно ниског ризика, потреба за планирањем своди се на основне елементе.

Као део процеса управљања, планирање представља веома сложен и динамички

процес којим се:

(а) дефинишу, (дугорочни, средњорочни и краткорочни) циљеви које у будућности

треба остварити,

(б) формулише стратегија и правци акције за остваривање постављених циљева,

(ц) конципира политика и мере за реализацију стратегије и планова предузећа.

Планирање обухвата све организационе делове предузећа и све пословне функције

у предузећу. Квалитет планирања зависи од способности кадрова које се баве овим
послом, стања на интерном и екстерном тржишту, величине предузећа.

Развијање планова у пракси се врши према следећим етапама: предвиђање,

перспективно планирање, средњорочно планирање, односно планирање оперативно
планирање и терминирање.

- Предвиђање представља пројектовање будуцности и усмеравање предузеца ка

будућим променама. Цесто се посматра као прогнозирање будуцих токова у дузем
временском периоду.

- Перспективно планирање је основа за квалитетно спровођење основних фаза

планирања. Ова фаза планирања врси се за период од десет година, због цега је њен
степен тачности најмањи а неизвесност највећа. Њиме се углавном бави топ менаџмент
и органи управљања предузећа.

- Средњорочно планирање обухвата период од пет година па отуда има мањи

степен неизвесности од перспективног. Средњорочни планови израђују се на основу
перспективних планова. Средњорочне планове раста и развоја предузећа израђује
стратегијски менаџмент.

- Основно планирање обухвата период од једне године. Њим се разрађује и коригује

петогодишњи план предузећа по годинама. Основним планирањем конкретизује се план:
план производње, финансијски план, план трошкова, план профита, план инвестиција и

8
др. Оно обухвата следеће фазе: прикупљање, селекцију и анализу података, развијање,
лансирање, праћење и контролу планова.

- Оперативно планирање обухвата период од месец дана. Оперативним планом

конкретизују се годишњи планови. Најчешће представљају једну дванаестину
оперативног плана. Њиме се утврђују пренети послово из претходног месеца које треба
завршити у текућем месецу, послове које треба започети и завршити у текућем месецу,
као и запоцете послове које треба пренети у наредни месец.

- Терминирање представља планирање за један дан, једну смену или делове

појединих смена (планирање за један или неколико часова). Дневно планирање доста је
примењено у пракси, посебно јапанских предузећа, а често се назива финим планирањем.

(2) Организовање. Организовање је фаза процеса управљања која следи иза

планирања, одмах по дефинисању циљева и других планских елемента. Оно се своди на
обезбеђивању организационих претпоставки за реализацију планских циљева и задатака,
путем организације и координације организационих активности предузећа. Резултат
процеса организовања је дефинисање и успостављање (дизајнирање) одговарајуће
организационе структуре предузећа, која подразумева: поделу посла, дефинисање
послова неопходних за остваривање планираних циљева, повезивање и груписање
сличних послова у одговарајуће радне задатке, додељивање радних задатака
извршиоцима (групним и појединачним) и успостављање међузависности између
чланова организације, одређивање овлашћења и дефинисање одговорности
извршиоцима. Без ових организационих активности, независно од изабраног
организационог дизајна, није могуће осигурати ефикасно и координирано деловање
запослених у правцу реализације постављених циљева .

Предузеће, као пословни систем може бити организовано на: (а) централизован
или (б) децентрализован начин. Оба начина имају својих предности и недостатака.

(а) Најважније предности централизованог организовања су: лако се формулишу и

имплементирају стратегије раста и развоја предузећа, пружају се веће могућности
примене ефеката економије обима, успоставља се ефикаснија контрола, избегавају се
конфликтне ситуације. Најважније слабости су: спорост у реаговању на информације
које долазе са тржишта, недостатак овлашћења менаџера на нижим нивоима да
стимулишу запослене на остваривање бољих резултата рада. Због своје
нефлексибилности овај облик организовања све висе губи на значају.

9
(б) Предности децентрализованог организовања су: одлучивање је брзе, омогућује
менаџерима децентрализованих организационих делова да боље мотивишу запослене за
постизање веће продуктивности, боља је иновациона атмосфера, повећава се ефикасност
у раду и брже се реагује на импулсе који долазе са тржишта. Слабости децентрализованог
начина организовања представља могућност настанка високог степена аутономије
децентрализованих делова којим се доводи у питање реализација циљева целине.

Да би организација могла ефикасно да функционише, потребно је да се изнађе

оптималан однос у примени ова два организациона принципа. Правило је да већи степен
децентрализације захтева јаку и централизовану моћ на нивоу дирекције.

(3) Управљање људским ресурсима. Основу сваког организационог система, па и

предузећа, цине људи. Путем запошљавања, они ступају у предузеће уносећи своје умне
и физичке способности за обављање одређених послова. Људски фактор има
најзначајнију улогу у рационалном одвијању процеса производње. Са својим стручним
квалификацијама, стеченим кроз школски систем И праксу, и улогом у процесу
пословања, представљају кадровску основу предузећа. Људи се у предузећу јављају у
улози предлагача, управљача, извршиоца и контролора. Без њих нема планирања и
организовања, а тиме ни управљања.

Кадровски менаџмент спада у ред најсложенијих и најзначајнијих врста

функционалних менаџмента. Задаци кадровског менаџмента у основи састоје се у
обављању следећих послова: предлагању кадровске политике стратегијском менаџеру
њеном спровођењу, затим у: проналажењу, избору и запошљавању кадрова, обуци,
усавршавању и преквалификовању запослених, задовољавање потреба кадрова везаних
за оцену њиховог рада, награђивање, мотивисање, заштиту на раду и социјалну заштиту,
стварању услова за развијање и одржавање добрих међуљудских односа. Према томе,
основне активности менаџмента кадрова су: формулисање и спровођење кадровске
политике, проналажење радне снаге, избор радне снаге, прихватање кадрова, коришћење
кадрова, одржавање кадрова, уздизање и унапређења кадрова, мотивисање и
стимулисање кадрова и отпремање кадрова.

Управљање људским ресурсима одвија се на два нивоа: (а) стратегијско и (б)

оперативно.

10
(а) Стратегијско се заснива на генералној стратегији предузећа и стратегијама
њихових пословних јединица и функција. У овом процесу битну улогу има кадровска
функција предузећа, чији је носилац кадровска служба. Улога кадровске службе састоји
се у пружању помоћи менаџменту.

(б) Оперативно управљање људским ресурсима обухвата: утврђивање плана

потребних кадрова, проналажење и одабирање одговарајућих радника, довођење
радника у предузеће, њихову обуку на радном месту, иновацију знања, одлучивање о
висини плата и других зарада, оцењивање и рангирање радника ради одмеравања
међусобних односа у висини плата, одговорност за примену мера заштите на раду и
здравствене заштите радника, одговорност за спровођење уговора са синдикатима и
попуна упражњених радних места и избор нових кадрова.

(4) Вођење. Представља фазу процеса управљања предузећем. Оно је саставни део
сваког менаџмента и састоји се у усмеравању, утицају и координацији људских ресурса
од стране менаџера, са тежњом да се искористе на најефикаснији начин. Вођење
представља подсистем система управљања који обухвата: обуку, усмеравање,
мотивацију, праћење, оцену резултата рада и развој кадрова. У новијој литератури из
области менаџмента вођење се везује за лидерство, као једне од четири основних
функција менаџмента. Да би добар менаџер постао успешан лидер, поред познавања
струке и других способности које стиче образовањем и успешном пословном праксом
мора да има и: способност за тимски рад, за комуницирање и успостављање добрих
међуљудских односа, да има визионарске способности, да је марљив, да има талента и
моћ да мотивише, инспирише и утиче на запослене и сараднике да ефикасније раде и да
га следе у креирању и реализацији промена ради остваривања постављених задатака.

Успешност лидера цесто се објашњава његовим личним карактеристикама и

харизматичним способностима.

Међу најзначајнијим личним карактеристикама спадају: марљив и одговоран,

одлучан, храбар, независтан, предузимљив, инвентиван, упоран, довитљив и мудар да
повољне околности идентификује и реализује, искрен, принципијелан, правичан, поштен
и моралан.

Харизматичне способности лидера подразумевају да код других људи буди понос,

самоувереност, ентузијазам, лојалност, оданост, послушност и спремност да га следе у

11
извршавању постављених циљева и задатака на основу њиховог личног поверења и вере
у његове способности и моћи.

(5) Контролисање. Контролом се утврђују резултати, степен остварења у односу на

планиране величине. Планови су полазна основа за спровођење процеса контроле. Они
су једна врста дефинисаних стандарда на основу којих се утврђује успех у пословању
предузећа. У предузећу постоје и други стандарди на основу којих се регулише рад
појединаца и организационих јединица а који су основа система обезбеђења квалитета.
Контролисање је последња фаза процеса управљања. Представља сложен и дуготрајан
процес усмеравања активности запослених према планираним циљевима. Контролом се
констатују остварени резултати у односу на планиране, утврђују одступања од
планираних задатака, по обиму и карактеру, узроцима настанка и трајања, и коначно,
предлажу и спроводе мере и акције како би се одступања свела на минимум, остварени
ефекти приближили планираним.

Систем контроле базира се на принципу повратне спреге, којом је повезана са свим

фазама менаџмента, чиме делује као својеврстан регулатор процеса управљања. Њеном
везом, путем повратне спреге, са планирањем доприноси повећању ефикасности процеса
управљања. Планирању преноси информације о току извршења планских циљева и
задатака, као и о узроцима, карактеру, настанку и степену одступања реализације од
постављених циљева. На основу ових информација, у неким случајевима, контрола може
да утиче на корекцију појединих постављених циљева предузећа, његовог
организационог дела или пословне функције.

Као менаџерска активност, која је повратном спрегом повезана са свим осталим

функцијама управљања, функција контроле садржи подфункције:

(а) дефинисање стандарда учинка,

(б) мерење и поређење оствареног учинка са стандардним,

(ц) утврђивање степена девијације (разлике између претходна два стандарда),

(д) предузимање корективних акција за отклањање узрока настанка девијације .

12
ЗАКЉУЧАК

Општи закључак који се из овог намеће је да менаџмент представља веома сложену

и динамичну научну дисциплину, и да га треба проучавати из висе разлога, академске
или практичне природе. Он даје нека основна разрешења која се могу применити и у
систему живота

и праксе, као и у виду примене у неким другим сродним научним дисциплинама. С тог
становишта посматрано, студирање теорије менаџмента оправдава се потребом сто су
њени теоријски правци и доприноси, по природи ствари, извор свежих идеја,
размишљања, подстицаја и иновација у сусрету са стварношћу и различитим условима
од оних у којима универзални принципи нису сврсисходни и прихватљиви.

Осим тога, теорија менаџмента, са својим различитим фазама, принципима и

упутствима, нуди скуп знања чији су ефекти операционализације познати и вредновани
у историји економске мисли и пословне праксе. Као такви, они данас представљају
истине које не треба доказивати и чија искуства треба користити.

Код привреда у транзицији, као сто је случај са земљама Источне Европе, питање
места и улоге менаџмента постаје подједнако важно као и питање власничке и
организационе трансформације предузећа. Посебно се актуализирају питања важности
студирања менаџмента, неких концептуалних садржаја, функција, етичких и културних
вредности.

Из претходно изложеног, може се закључити да сваки менаџер мора бити упознат

са неким основним елементима менаџмента, као сто су његови основни принципи и
функције. Такође он мора да познаје не само ситуацију у предузећу него и целокупно
економско стање у привреди да би на одговарајући начин могао да искористи своје лицне
карактеристике и харизматске способности у остваривању основних задатака у
предузећу.

13
ЛИТЕРАТУРА

1) Булат Вуксан, Индустријски менаџмент, ВТС за индустријски менаџмент, Крушевац,

1997.

2) Милан Илић, Љубодраг Савић, Слободан Цветановић и Зора Арсовски,

Индустријски менаџмент, Крагујевац, 2003.

3) Стефановић Живадин, Менаџмент, Економски факултет, Крагујевац, 1999.

14