Osnovni principi, koncepti i teorijski modeli od značaja za inkuzivno obrazovanje/kvalitetno obrazovanje

sve dece

Osnovne premise modula za inkluzivno obrazovanje:

1. Pristup obrazovanju zasnovan na ljudskim pravima

Jedno od osnovnih ljudskih i dečijih prava definisanih međunarodnim deklaracijama i konvencijama (čiji
je potpisnik i koje je ratifikovala Republika Srbija), kao i našim Ustavom i zakonima, je pravo na
obrazovanje. Da bi se ostvarivanje ovog prava obezbedilo svoj deci, neophodne su takve promene i
prilagođavanja u sistemu obrazovanja (na svim nivoima) koje će svoj deci obezbediti pristup
obrazovanju (dostupnost), mogućnost učešća u aktivnostima i situacijama učenja koje im omogućavaju
ostvarivanje postignuća, odnosno sticanje kompetencija neophodnih za život. Na taj način obrazovanje
može svoj deci da obezbedi otvorenu budućnost i ostvarivanje njihovih potencijala. Pravo na kvalitetno
obrazovanje predstavlja individualno pravo, a za njegovo ostvarivanje odgovorna je država, odnosno
zajednica u kojoj dete živi.

2. Učenje kao društveni proces

Učenje se uvek dešava u interakciji sa sredinom, a poseban značaj za proces učenja ima socijalna
sredina. To važi i za školsko učenje koje se uvek odvija u socijalnom kontekstu, kroz interakciju sa
drugima (nastavnikom, vršnjacima…). U tom procesu, osim sticanja konkretnih znanja i veština, deca
uče o sebi i drugima, povezuju se i grade odnose. Učenje podrazumeva učešće u zajednici koja uči, u
kojoj se obogaćuje iskustvo svih. Zajednica koja uči se odlikuje zajedničkim ciljem, međusobnim
poverenjem, saradnjom i zajedničkim učešćem njenih članova. Da bi se obezbedilo uspešno učenje u
školi, nastavu u školi treba organizovati uz puno uvažavanje principa da je učenje društveni proces.

3. Kompetencije
Efekti učenja postaju vidljivi kroz delovanje pojedinca u različitim domenima i životnim situacijama. To
znači da je suština obrazovanja osposobljavanje učenika – dece i mladih, za delovanje, odnosno
razvijanje ključnih kompetencija potrebnih za život. Dakle, kvalitetno obrazovanje je obrazovanje
orijentisano na kompetencije.

4. Situacioni pristup
Kompetencije dolaze do izražaja u različitim situacijama i kontekstima. Aktivnosti učenja kroz koje
učenici treba da izgrade kompetencije, takođe imaju različito značenje i smisao u različitim situacijama
i kontekstima. U vezi s tim je važno, prilikom planiranja aktivnosti i situacija učenja, voditi računa o
kontekstu u kome će se one odvijati, kreirati kontekst učenja tako da doprinese stvaranju podsticajnog
okruženja za učenje. Takođe, situacije učenja treba kreirati tako da vode ka smislenim ciljevima, imajući
u vidu različite životne situacije u kojima će u budućnosti učenici koristiti kompetencije koje stiču.

5. Učenje u školama
Inkluzivno obrazovanje podrazumeva razvoj škola kao zajednica učenja koje se karakterišu zajedničkom
vizijom, efektivnim korišćenjem resursa, posebno ljudskih (nastavnici kompetentni za inkluzivno
obrazovanje), samosvešću svih, timskim radom i rešavanjem problema zasnovanim na sistemskom
razmišljanju i razumevanju složenih situacija.
Modeli na koje se oslanja obuka:

1. Životni ciklusi i celoživotno obrazovanje

Obrazovanje je dugoročni, celoživotni proces, u kome je neophodno povezivanje sadašnjih aktivnosti sa
rezultatima koji su od aktuelnog trenutka udaljeni vremenski (budućnost) i prostorno (domeni života
izvan škole). Učenje je smisleno i svrsishodno ukoliko sadašnje aktivnosti učenike osposobljavaju za
nova učenja i delovanje u različitim životnim situacijama i domenima u bližoj ili daljoj budućnosti.

2. Rešavanje problema
Rešavanje problema je model koji je dvostruko važan u procesu obrazovanja. S jedne strane, učenje
učenika treba da bude usmereno na usavršavanje veština rešavanja problema koje su im neophodne
da bi vodili ispunjen život. To znači da učenike kroz obrazovanje treba voditi kroz ciklus rešavanja
problema kao model za nalaženje rešenja u različitim domenima. S druge strane, obrazovanje kao
proces, pred nastavnike i druge profesionalce stavlja niz problema koje treba rešavati da bi obezbedili
uslove za kvalitetno obrazovanje sve dece, te je ciklus rešavanja problema odličan model i za
struktuiranje i planiranje procesa nastave i učenja.

3. Sistem podrške na tri nivoa

Da bi se jedan obrazovni sistem mogao okarakterisati kao Inkluzivan sistem, mora da bude postavljen
tako da, osim dobre standardizovane nastave namenjene svim učenicima, vodi računa i o učenicima
kojima je potrebna dodatna podrška ili određene intenzivne intervencije (npr. obrazovanje dece kojoj
je to potrebno uz individualizaciju, po prilagođenim ili izmenjenim individualnim obrazovnim planovima,
a darovitih učenika po obogaćenim individualnim obrazovnim planovima). Nije, međutim, dovoljno da
različiti nivoi podrške budu ponuđeni kao sistemska mera, već i da se kvalitetno realizuju, što je u
najdirektnijoj vezi sa kompetencijama nastavnika.
Ključni pojmovi i teorijski modeli:

1. Kompetencije nastavnika
Profil inkluzivnih nastavnika (koji je definisala Evropska agencija za razvoj inkluzivnog obrazovanja kroz
program Obrazovanje nastavnika za inkluziju) uključuje četiri područja kompetencija: 1)poštovanje
različitosti svih učenika, 2)pružanje podrške svim učenicima, 3)saradnja/rad sa drugima, i 4)lično
stručno usavršavanje. Stručno usavršavanje nastavnika treba da doprinosi razvoju ovih kompetencija i
njihovom osposobljavanju za rešavanje problema koje uključuje pažljivu analizu situacije, planiranje,
primenu planiranih mera, praćenje i refleksiju.
2. Učešće
Učešće je ključni koncept u pristupu obrazovanju zasnovanom na ljudskim pravima. Učešće u
sadašnjosti u velikoj meri određuje učešće u budućnosti. Učešće je proces koji omogućava učenje i stoga
je važno otklanjanje prepreka za učešće. Pritom se te prepreke, odnosno ograničenja učešća mogu
analizirati iz različitih perspektiva: razvojne, zdravstvene, perspektive odnosa ili iz perspektive
nastavnog plana i programa. Da bi mogli da otklone prepreke za učešće neke dece u procesu
obrazovanja, nastavnici treba da sagledavaju ograničenja iz svih ovih perspektiva.
3. Sistemi i pojedinci (Bronfenbrenerov sistemski model)
Pojedinac se ne može posmatrati nezavisno od okruženja koje se može posmatrati kao sistem čiji je on
deo. Za ostvarivanje željenih promena neophodna je aktivnost različitih segmenata sistema i
pojedinaca, a promene nastaju u njihovoj međusobnoj interakciji. Sistemsko razmišljanje nam pomaže
u sagledavanju životne situacije deteta i ukazuje na postupke, procedure, mere u različitim delovima
sistema, koje olakšavaju učešće i učenje dece, a pomaže i u identifikovanju onoga što ograničava njihovo
učešće, pa samim tim i mogućnosti za učenje.
4. Model teorije aktivnosti
Ovaj model omogućava da se aktivnosti posmatraju u odnosu na konkretnu nameru ili svrhu koju
nastoje da ostvare uz korišćenje određenih sredstava I metoda i u određenom kontekstu. Ovaj model
je od velike vrednosti za planiranje efektivnih ciljeva nastave i osmišljavanje relevantnih aktivnosti koje
će uzeti obzir karakteristike deteta, dostupne alate, metode i strategije, kao i neposredni školski ali i
širi fizički i društveni kontekst u kome se aktivnosti učenja odvijaju. Model je široko primenljiv, a naročito
je pogodan u procesu individualizacije nastave i učenja.
Premise na kojima se zasniva obuka

U tekstu su predstavljene one premise/koncepti koje se provlače kroz sva tri modula:
1. Pristup obrazovanju zasnovan na ljudskim pravima
2. Učenje kao društveni proces
3. Kompetencije
4. Situacioni pristup
5. Škole kao organizacije u kojima se uči

1. Pristup obrazovanju zasnovan na ljudskim pravima

Pravo na pristup, učešće i Obuka je utemeljena na pristupu zasnovanom na ljudskim pravima. Sva
postignuće deca imaju pravo na pristup, učešće i prednosti kvalitetnog obrazovanja
koje je individualizovano i uzima u obzir životnu situaciju, interesovanja
i težnje svakog deteta. Pravo na kvalitetno obrazovanje se ostvaruje kroz
obezbeđivanje pristupa
i učešća u procesu učenja, čiji su rezultat postignuća. Sticanje kvallitetnog obrazovanja odražava pravo
na otvorenu budućnost i ostvarivanje potencijala ili razvoj sposobnosti potrebnih za uspešan prelazak
u odraslo doba. (Za više informacija pogledati BROŠURE 1 i 3 UNICEF-ove serije Pristup inkluzivnom
obrazovanju zasnovan na pravima za decu sa smetnjama u razvoju.)

Poštovanje individualnih Sadržaj obuke zasnovan je na Konvenciji o pravima deteta i Konvenciji o

prava i progresivno pravima osoba sa invaliditetom. U obe konvencije naglašava se značaj
ostvarivanje učešća i osnaživanja, kao i značaj stvaranja podsticajnog okruženja. Da
ostvarivanje bi individualna prava sve dece bila ostvarena, neophodno je da ta prava
poštuju oni koji su na
vlasti, te da se ona progresivno ostvaruju kroz ulaganja u politike, strategije, strukture i procese. To je
sadržano u ideji individualnih prava i njihovog progresivnog ostvarivanja. Progresivno ostvarivanje
zahteva pokretanje procesa promene. Obuke u oblasti inkluzivnog obrazovanja se mogu shvatiti kao
jedan od alata za progresivno ostvarivanje potrebnih promena koje će omogućiti puno poštovanje
individualnih prava, ali je pored toga neophodno inicirati i druge mere u cilju ostvarivanja procesa
promene u školama i zajednicama.

Informacije o pristupu Informacije o pristupu obrazovanju zasnovanom na ljudskim pravima su

zasnovanom na ljudskim široko dostupne. Posebno je značajna UNICEF-ova publikacija Prava
pravima dece sa smetnjama u razvoju na obrazovanje: Pristup inkluzivnom
obrazovanju zasnovan na ljudskim pravima i Brošura 1 UNICEF-ove
serije Pristup inkluzivnom obrazovanju zasnovan
na pzaravima za decu sa smetnjama u razvoju.

2. Učenje kao društveni proces

Učenje je rezultat Učenje nije nešto što se dešava u izolovanim umovima; učenje je uvek
interakcije sa svetom i rezultat interakcije sa svetom, naročito sa društvom koje nas okružuje.
drugima Učenje se uvek odvija u socijalnom kontekstu i kroz socijalne interakcije.
Učenje je aktivan proces, ono nije pasivno primanje informacija. Mala
deca uče kroz aktivnosti direktnog angažovanja kada savladavaju
određene veštine kao što je npr.
hodanje; svrha njihove aktivnosti jeste da savladaju neku veštinu i njena realizacija donosi trenutno
zadovoljstvo. Kako odrastaju, deca se susreću sa situacijama učenja u kojima izvršavanje aktivnosti više
ne donosi trenutno zadovoljstvo, ali doprinosi postizanju apstraktnijih i manje opipljivih ciljeva, kao što
je učenje čitanja, računanja ili sticanje samokontrole. Ovi ciljevi su sredstvo za ostvarivanje nekih drugih
ciljeva, kao što je na primer mogućnost učestvovanja u nastavi, obezbeđivanje posla, uživanje u poeziji.
Namerno učenje koje ne donosi trenutno zadovoljstvo, stoga, zahteva motivaciju i volju, sposobnost
samoregulacije, ali i povezivanje sa drugima. U procesu učenja, pored usvajanja konkretnih znanja i
veština, deca takođe uče o sebi i drugima. Kako deca uče i gde uče je isto toliko važno kao i šta uče. Više
informacija o učenju kao društvenom procesu dato je u Brošuri 12 UNICEF-ove serije Pristup
inkluzivnom obrazovanju zasnovan na pravima za decu sa smetnjama u razvoju.

Učenje podrazumeva učešće Učenje podrazumeva sticanje znanja, ali takođe podrazumeva i učešće
u zajednici u zajednici koja uči. Jedan od važnih zadataka nastavnika je da
doprinosi izgradnji zajednice koja uči taako što će kod dece podsticati
saradničko učenje.

Ljudi najbolje uče od drugih Ova obuka je zasnovana na premisi da najbolje učimo od ljudi koji su
koji imaju slična drugačiji od nas ali učestvuju u istim aktivnostima i imaju ista
interesovanja interesovanja ili pokušavaju da reše slične probleme. Učenje u gruppi
omogućava korišćenje tuđeg iskustva i znanja, pod uslovom da je
moguće utvrditi zajedničku svrhu.
Utvrđivanje zajedničke svrhe i rad na zajedničkom cilju je jedan od elemenata u stvaranju zajednice onih
koji uče. Drugi element je poverenje između onih koji uče i uverenje da zajedno mogu stvoriti nešto.
Treći preduslov za izgradnju zajednice učenja je saradnja i zajedničko učešće. Suština inkluzivnog
obrazovanja jeste omogućavanje procesa učenja i stvaranje podsticajnog okruženja. Stoga je od
ključnog značaja da nastavnici pomognu učenicima da postanu zajednica u kojoj se uči.

3. Kompetencije

Učenje postaje vidljivo kroz Efekti učenja se manifestuju kroz delovanje, odnosno promenu
delovanje ponašanja (a ne kroz reprodukciju znanja, memorisane odgovore i
primenu algoritama). Sa ovakvim shvatanjem učenja treba usaglasiti
nastavne strategije za omogućavanje učenja, kao i načine merenja
rezultata učenja.
Suština inkluzivnog obrazovanja je stvaranje situacija učenja u kojima deca mogu da nauče nešto što je
bitno za njihov dalji život. Tradicionalni nastavni planovi i programi su organizovani po školskim
predmetima i određuju koje sadržaje nastavnici treba da predaju. Ovaj pristup je povezan sa
verovanjem da će samo neka deca uspeti da savladaju sve zahteve i postati buduća elita zemlje. Tako
koncipirano obrazovanje se koristi kao proces preliminarne selekcije, bez poklanjanja preterane pažnje
tome šta se dešava sa decom koja ne uspevaju da prate nastavni plan i program. Ovaj pristup
obrazovanju nije spojiv sa pristupom zasnovanim na ljudskim pravima.

Razvijanje ključnih Princip pravednosti u obrazovanju podrazumeva da je u centru procesa

kompetencija za život nastave i učenja dete, a ne plan i program. Obrazovanje ne bi trebalo da
stvara malobrojnu elitu i veliku grupu ''propalih'' učenika.
Obrazovanje treba deci da omogući učenje na osnovu koga će kao odrasli ljudi biti sposobni da učestvuju
u životu. Školski predmeti igraju neznatnu ulogu u životu odraslih ljudi i malo doprinose rešavanju
životnih problema. To je razlog zbog koga je tradicionalni pristup obrazovanju zasnovan na planu i
programu nefunkcionalan, a kao rešenje se nameće pristup obrazovanju zasnovan na kompetencijama.
Kompetencija je sposobnost efektivnog i efikasnog izvršavanja aktivnosti. Kompetencije dolaze do
izražaja u različitim situacijama ili kontekstima, one podrazumevaju znanje, veštine, stavove i druge
sposobnosti neophodne za izvršavanje određenih aktivnosti. Kompetencije predstavljaju praktičnu
primenu znanja, veština i stavova na rešavanje problema u konkretnim životnim situacijama.

Pristup obuci zasnovan na Inkluzivno obrazovanje zahteva pristup učenju i učešću zasnovan na
kompetencijama kompetencijama. S jedne strane, važno je da postoje definisane
ključne kompetencije koje obrazovanje treba da izgradi kod učenika.
Polazeći od ključnih kompetencija, moguće je sačiniti
individualizovane planove učenja koji
će doprineti ispunjavanju potreba sve dece vezanih za učenje. U ovoj obuci se koristi pristup zasnovan
na kompetencijama, ne samo za učenje učenika, već i za učenje nastavnika. Profil nastavnika
kompetentnog za IO koji je izradila Evropska agencija za inkluzivno obrazovanje daje jedan opšti okvir
koji nastavnici mogu koristiti u planiranju svog stručnog usavršavanja i profesionalnog razvoja.

4. Situacioni pristup

Kompetentni postupci dolaze Kompetencije su rezultat učenja i dolaze do izražaja u različitim

do izražaja u situacijama situacijama i kontekstima. Takođe, i samo učenje se odvija u
situacijama koje su uvek smeštene u neki širi društveni kontekst. Treba
imati na umu da deca u školu dolaze iz svojih specifičnih životnih
situacija; kada se situacije koje stvara škola
bitno razlikuju od životne situacije dece, postoji veliki rizik od isključivanja. Stoga je za inkluzivno
obrazovanje je važno razumevanje životnih situacija dece, kao i razumevanje prirode situacija učenja i
njihovo povezvanje sa životnim situacijama dece. Stoga je u obuci primenjen situacioni pristup, sa
namerom da se učesnici podstaknu da razmišljaju o situacijama u kojima se određeni zadaci izvršavaju,
a ne da se fokusiraju samo na zadatak sam po sebi, izolovano od konteksta, situacije i njegove krajnje
svrhe (izgradnja kompetencija za snalaženje u realnim životnim situacijama).

Teorija aktivnosti - Model za Kao model za analiziranje aktivnosti koje se izvode u specifičnim
analiziranje situacija kontekstima ili situacijama, u obuci se koristi pojednostavljeni model
teorije aktivnosti. Taj model se može koristiti za opisivanje aktivnosti u
različitim situacijama – za
analizu neke konkretne aktivnosti učenja u školi, ali i za analizu životne situacije nekog deteta. Detaljnija
objašnjenja data su u Prilogu Model teorije aktivnosti.

KAKO?
Alati, metode, sredstva

KO? ŠTA? ZAŠTO?

Subjekt Objekt Rezultat

GDE?
Kontekst, okruženje za učenje
5. Učenje u školama

Posmatranje obrazovanja Inkluzivno obrazovanje podrazumeva stavljanje interesa dece na prvo

očima deteta mesto, obezbeđivanje učešća i učenja. Međutim, škole i nastavnici se
suočavaju sa međusobno suprotstavljenim očekivanjima koja društvo
stavlja pred njih: s jedne strane se očekuje pružanje najboljeg
mogućeg obrazovanja svima, a sa
druge strane selekcija koja je neminovno povezana sa stvaranjem nejednakih šansi razlličitoj deci.
Ovakva suprotna očekivanja izazivaju kod nastavnika brojne dileme, koje su najizraženije u vezi sa
decom za koju se smatra da imaju problema u učenju i učešću. Te dileme zahtevaju punu pažnju i
ozbiljan zajednički rad zaposlenih u školama. Sposobnost nastavnika da uskladi suprotstavljene ciljeve
počiva na njihovom eksplicitnom identifikovanju i utvrđivanju prioriteta u kontekstu šire vizije ili opšte
svrhe.

Škole kao organizacije u Inkluzivno obrazovanje nije odgovornost samo pojedinačnih

kojima se uči nastavnika, ono se tiče škola kao organizacija i zajednica. Za razvijanje
sposobnosti škola da uspešno rešavaju probleme koji proističu iz
suprotstavljenih ciljeva sa kojima se suočavaju i tako postanu nosioci
promena, važno je da se izgrađuju kao organizacije u kojima se uči.
Da bi jedna organizacija postala organizacija u kojoj se uči, treba da razvije: (1) sposobnost razvijanja
zajedničke vizije; (2) efektivno korišćenje zajedničkih mentalnih modela; (3) samosvest svih koji su
uključeni; (4) sposobnost za timsko učenje i rešavanje problema i (5) sistemsko razmišljanje ili
razumevanje složenih situacija. Ovih pet disciplina može se prikazati u modelu teorije aktivnosti:

Mentalni modeli

Timsko Zajednička
Samosvest
učenje vizija

Sistemsko
razmišljanje