........................

Рајић је много оригиналнији и много

знатнији као историчар. Његова историја
је врло обилно дело и први велики и
озбиљан покушај да се прошлост Јужних
Словена прикаже у целини и упоредо са
историјом околних народа. Супротно
ранијим хроникама, које почињу црквеном
историјом и које догађаје и облике
друштвеног уређења тумаче Божјим
провиђењем, његова историја почиње
ранијом судбином Словена и у
приказивању догађаја и државних облика
ослања се на писана документа и
критичка разматрања. Од ранијих
историчара он се обилато
служи Хроником Ђорђа Бранковића,
Даниловим Животима и неким страним
историчарима, али му српски најважнији
писани извори нису познати. Чуда и
калуђерских схватања има и код њега.
Према томе, правог
научног метода у његовој историји још
нема, мада она несумњиво представља
напредак у развитку српске
историографије. Иако он у излагању
избегава да каже оно чиме би се, као
исправан аустријски грађанин, огрешио о
своју поданичку верност, он ипак увек
брани и велича Србе.