30.

Odnosi roditelja i dece (pojam, predmet i načela pravnog uredjenja)

Dečije pravo se može posmatrati kao grana prava i kao naučna disciplina.
Kao grana prava reguliše porodični status deteta, odnose između roditelja i dece, odnose između
srodnika i oblike zaštite dece bez roditeljskog staranja.
Kao naučna disciplina dečije pravo proučava, sistematizuje,daje teorijska objašnjenja ovih odnosa.
Načela dečijeg prava:
1) Načelo o najboljem interesu deteta,svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta;
2) Načelo o ravnopravnosti majke i oca kao roditelja i o ravnopravnosti ženske i muške predstavlja
konkretizaciju načela ravnopravnosti polova, a koje je propisano Ustavom Srbije. Ženska i muška imaju
ista prava u porodičnim i svim drugim odnosima.
3) Načelo o posebnoj zaštiti majke,samohranog roditelja i deteta ;
4) Načelo o pravima deteta, načelo o izjednačavanju deteta rođenog van braka i deteta rođenog u
braku;
5) Načelo o pravima i dužnostima roditelja;Načelo o izjednačavanju usvojenja sa roditeljstvom.

31. Utvrdjivanje materinstva

Majka deteta je žena koja ga je rodila. Upis rođenja u matične knjige mora se sprovesti u roku od 15
dana od dana rođenja.
Obavezu prijave rođenja imaju:
zdravstvena ustanova u kojoj je dete rođeno, otac, majka kada za to bude sposobna, drugi članovi
domaćinstva, lekar i babica koji su sudelovali u porođaju, lice u čijem stanu je rođeno, svako drugo lice
koje zna za rođenje. Rođenje deteta se prijavljuje po mestu rođenja, ukoliko je rođeno u saobraćajnom
sredstvu, onda u mestu gde se putovanje završilo. Ako nisu poznati roditelji onda po mestu gde je dete
nađeno. Ako roditelji borave u inostranstvu, rođenje upisuju u matične knjige koje vode diplomatska ili
konzularna predstavništva, a ako upis nije izvršen tako onda u matične knjige u našoj zemlji po
prebivalištu roditelja, oba ili jednog, a supsidijarno po mestu rođenja roditelja.
Materinstvo se u nekim situacijama mora utvrditi sudskom odlukom, ukoliko žena koja je rodila dete nije
upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta. Kada je majka napustila dete ili je bila upisana druga
žena čije je materinstvo u međuvremenu osporeno.
Pravo na tužbu radi utvrđivanja materinstva imaju : dete i žena koja tvrdi da je majka.
Dete bez obzira na rok a majka ima rok od godinu dana od saznanja da je rodila dete i najkasnije u roku
od 10 godina od rođenja deteta. Stranke su dete i žena koja tvrdi da je majka. Sud sprovodi dokazni
postupak u kome se utvrđuje da li je žena za koju se tvrdi da je majka rađala decu i ako jeste koriste se
sva dokazna sredstva da se utvrdi da li je ona majka deteta u postupku koji se vodi. Ako je utvrđeno
materinstvo dete dobija majku ili se menja ličnost ako je osporeno prethodno materinstvo. Bračni status
se menja ili ostaje isti u zavisnosti od toga da li je majka bila u braku u vreme rođenja ili nije. Detetu se
može promeniti prezime. Sudska odluka deluje ex tunc od rođenja, retroaktivno i erga omnes, prema
svim licima.
32. Osporavanje materinstva se primenjuje u slučajevima kada su u matičnu knjigu upisani pogrešni
podaci o majci deteta odnosno ako je upisana žena koja nije rodila to dete.
Aktivno su legitimisani za pokretanje postupka: dete, žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao
majka, žena koja tvrdi da je majka ako istom tužbom zahteva i utvrđivanje svog materinstva i
muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta. Lica imaju subjektivni rok od godinu dana od
saznanja za relevantne činjenice a objektivni od 10 godina od rođenja deteta, za dete ne postoje rokovi.
Stranke u svojstvu tužioca ili tuženog su: dete, žena koja tvrdi da je majka, žena koja je upisana u
matičnu knjigu rođenih kao majka i muškarac koji se po zakonu smatra ocem.
Često se u postupku za osporavanje istovremeno i vodi postupak za utvrđivanje materinstva ako je
postupak pokrenula žena koja tvrdi da je majka. Prvo se utvrđuje da li je žena koja je upisana u matičnu
knjigu rođenih uopšte rađala decu. Ako nije postupak se obustavlja. Ako jeste nastavlja se da se utvrdi
da li je ona majka deteta. Koriste se svedoci, saslušanje stranaka i medicinske ekspertize.
Nije dopušteno osporavanje materinstva: ako je materinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom
presudom, ako je dete usvojeno i posle smrti deteta. Ako je sudskom odlukom osporeno materisntvo
dete ostaje bez majke ako je istovremeno i utvrđeno menja se ličnost majke. Bračni status može ostati
isti ili se promeniti. Ako nije bila u braku ostaje vanbračno ako jeste postaje vanbračno. Ako je
istovremeno i utvrđeno materinstvo tada bračni status zavisi od toga da li je bila u braku u vreme
rađanja deteta. Ako žena kojoj je osporeno materinstvo je bila u braku ne važi više pretpostavka pater
est i njen muž se ne smatra ocem. Ako je utvrđeno materinstvo druge žene koja je bila u braku u vreme
rođenja deteta muž majke se smatra ocem deteta. Detetu se može promeniti prezime.
Odluka deluje ex tunc i erga omnes.

33. Utvrđivanje bračnog očinstva se utvrđuje na osnovu pretpostavke da je otac onaj na koga brak
ukazuje. Dejstvo se proširuje i na situaciju prestanka braka. Muž majke deteta se smatra ocem ako je
dete rođeno u braku i 300 dana po prestanku braka samo ako je brak prestao smrću i ako majka nije
sklopila novi brak u tom roku. Ako je brak prestao razvodom ili poništajem a dete rođeno posle
prestanka braka pretpostavka ne važi. Ako je majka sklopila novi brak, a dete rođeno u tom braku, ocem
se smatra muž majke deteta iz tog braka.

34. Utvrđivanje vanbračnog očinstva može biti na 2 načina :

1) priznanjem oca i 2) sudskom odlukom.
Priznanje očinstva je dobrovoljan način utvrđivanja očinstva. Da bi priznanje bilo punovažno treba da
budu ispunjeni materijalni i formalni uslovi. Materijalnih uslova ima 3.
Prvi je taj da očinstvo može da prizna muškarac koji ima 16 godina i koji je sposoban za rasuđivanje.
Drugi uslov se tiče deteta, očinstvo može biti priznato samo ako je dete živo u trenutku priznanja i
izuzetno ako je začeto u trenutku priznanja, a živo se rodi.
Treći uslov se tiče saglasnosti sa priznanjem očinstva. Potrebno je da se usaglase majka i dete. Majka ako
ima 16 godina i sposobna je za rasuđivanje, ako majka ne može dovoljna je saglasnost deteta ukoliko
ima 16 godina i sposobno je za rasuđivanje. Ukoliko ni majka ni dete ne mogu dati saglasnost, saglasnost
daje organ starateljstva. Forma priznanja, izjava o priznanju očinstva može se dati pred matičarem,
organom starateljstva ili sudom. Može se dati i u testamentu (posthumno priznanje). Izjave o priznanju
očinstva i o saglasnostima sa priznanjem ne mogu se opozvati. U slučajevima kada nisu bili ispunjeni
uslovi za punovažnost priznanja ili saglasnosti sa priznanjem, izjave su ništave. Ako su postojali nedostaci
volje izajave su rušljive.
Tužbu radi poništenja izjave i saglasnosti mogu podneti:
1) lica koja su dala izjavu,
2) lica koja imaju pravni interes da izjava bude poništena i
3) javni tužilac.
Kada se radi o nedostacima volja tužbu radi poništenja može podneti samo lice koje je dalo izjavu u roku
od godinu dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena. Pravo na osporavanje očinstva utvrđenog
priznanjem ima drugi muškarac koji tvrdi da je otac deteta u roku do godinu dana od dana saznanja da je
otac i najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.
Izjava se po pravilu daje matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete i o njoj se sastavlja zapisnik.
Ako je izjava data drugom matičaru ili pred nekim drugim organom mora se dostaviti matičaru koji vodi
matičnu knjigu rođenih za dete bez odlaganja. Kada primi izjavu matičar je dužan da pozove majku i/ili
dete odnosno staratelja da u roku od 30 dana daju izjavu o saglasnosti. Ako je majka u prijavi rođenja
navela muškarca koji je priznao očinstvo da ga smatra ocem neće se tražiti njena saglasnost. Majka u
prijavi rođenja navodi muškarca koga smatra ocem deteta a matičar ga nakon toga poziva da u roku od
30 dana da izjavu o priznanju očinstva. Ukoliko se muškarac ne javi, matičar je dužan da pouči majku o
njenom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom. A ukoliko se majka ni dete ne jave posle 30
dana, matičar je dužan da pouči oca o njegovom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.
Ako su ispunjeni svi uslovi matičar upisuje priznanje u matičnu knjigu rođenih i daje izvod iz te matične
knjige ocu. Dejstvo je u tome što dete dobija oca, formiraju se roditeljski odnosi i srodnički. Dete ostaje
vanbračno, može mu se promeniti prezime. Priznanje deluje ex tunc i erga omnes.
Ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem može biti utvrđeno sudskom presudom.
Aktivnu legitimaciju ima širok krug lica : majka, dete, muškarac koji tvrdi da je otac. Rokovi su
predviđeni za majku i muškarca koji tvrdi da je otac. Majka može pokrenuti postupak u roku od godinu
dana od saznanja da muškarac koga smatra ocem nije priznao očinstvo a najkasnije u roku od 10 godina
od rođenja deteta. Muškarac u roku od godinu dana od saznanja da se sa njegovim priznanjem nisu
saglasili majka, odnosno staratelj deteta a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.
Stranke u sporu mogu biti : dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac odnosno muškarac koga majka
smatra ocem deteta. Ova lica moraju biti obuhvaćena postupkom bilo kao tužioci ili kao tuženi. Sud
mora da utvrdi vreme začeća deteta. Utvrđuje se da li je pretpostavljeni muškarac imao intimne odnose
sa majkom deteta i da li je bio oplodno sposoban. Zatim se ukoliko jeste upotrebljavaju medicinske
ekspertize. Dejstvo sudske odluke je u tome što dete dobija oca, formiraju se roditeljski i srodnički
odnosi, detetu se može promeniti prezime. Presuda deluje ex tunc i erga omnes.
35. Osporavanje bračnog očinstva je postupak u kome se pobija pravna pretpostavka da je muž
majke otac deteta. To je široko predviđena mogućnost, postupak se može pokrenuti u svim situacijama u
kojima muškarac koji je upisan u matičnu knjigu rođenih kao otac nije prirodni otac.
Prema PZS aktivnu legitimaciju imaju sva lica između kojih postoji ili se pretpostavlja roditeljski odnos:
1) pravni otac - muž majke deteta, 2) majka, 3) dete, 4) muškarac koji tvrdi da je otac deteta ako istom
tužbom zahteva i utvrđivanje svog očinstva.
Dete može podneti tužbu bez obzira na rok jer je uvaženo pravo deteta da zna ko su mu roditelji.
Za ostala lica su predviđeni rokovi. Subjektivni rok je godinu dana od dana saznanja za relevantnu
činjenicu o očinstvu, a objektivni je 10 godina od rođenja deteta.
Stranke u sporu su: dete, majka, muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem i muškarac koji tvrdi da
je otac deteta.
Sva lica moraju biti obuhvaćena postupkom bilo kao tužioci ili kao tuženi. Kada se radi o muškarcu koji
tvrdi da je otac njegovo pravo na osporavanje je uslovljeno zahtevom da se utvrdi da je on otac. Prirodni
otac ima široko pravo i ne postoje nikakvi uslovi niti ograničenja.
Što se tiče dokazivanja činjenica sud mora da utvrdi vreme začeća deteta. Ranije je postojao kritični
period začeća između pravno najduže trudnoće od 300 dana i pravno najkraće od 180 dana. Danas se
vreme začeća može ustanoviti u mnogo kraćem vremenskom periodu. Utvrđuje se da li je muž majke
imao intimne odnose sa majkom u kritičnom periodu začeća. Ako nije postupak se obustavlja. Ako jeste
postupak se nastavlja utvrđivanjem da li je muž majke oplodno sposoban. Ako nije postupak se
obustavlja. Ako jeste utvrđuje se da li je biološki otac uz pomoć medicinskih ekspertiza.
Osporavanje očinstva nije dozvoljeno ako je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom;
posle usvojenja deteta; posle smrti deteta.
Dejstvo osporenog očinstva je u tome što dete gubi oca i dobija vanbračni status. Ako je postupak
pokrenuo muškarac koji sebe smatra ocem, ličnost oca se menja formiraju se roditeljski odnosi deteta i
tog muškarca i sva ostala prava i obaveze. Detetu se može promeniti prezime. Presuda deluje erga
omnes i ex tunc.

36. Materinstvo i očinstvo u slučaju začeca uz biomedicinsku pomoć

Majka je žena koja je rodila dete,bez obzira na činjenicu da dete može biti začeto darovanom jajnom
ćelijom. Zabranjeno je utvrđivanje materinstva žene koja je darovala jajnu ćeliju. Kod surogat
materinstva ne postoje odredbe.
PZS ustanovljava pravilo po kome se ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć smatra muž
majke deteta ili vanbračni partner majke. Ako je muž ili vanbračni partner dao pristanak na oplodnju
biomedicinskim putem nema pravo da osporava svoje očinstvo. U slučaju da dete nije začeto postupkom
biomedicinskog začeća muž odnosno vanbračni partner majke može podneti tužbu radi osporavanja
svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da dete nije začeto postupkom biomedicinski
potpomognutog oplođenja, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.
Kada muž nije dao saglasnost na oplodnju on će se smatrati ocem na osnovu pravne pretpostavke pater
est. U tom slučaju ima pravo da osporava svoje očinstvo ako je dete začeto semenim ćelijama trećeg lica
– davaoca. Ako se radi o homolognoj oplodnji, dakle semenom muža ne može da osporava očinstvo jer
je prirodni otac. Očinstvo muškarca koji je darovao smene ćelije se ne može utvrđivati.
37. Za postupke u sporu o materinstvu i očinstvu predviđena je sudska nadležnost.
Nadležnost suda može biti stvarna, mesna i funkcionalna. Stvarno je nadležan okružni sud.
Opšta mesna nadležnost se određuje po prebivalištu/boravištu tuženog.
Posebna mesna nadležnost postoji kada je tužilac dete kao nadležnost suda na čijem području ono ima
prebivalište/boravište.
Funkcionalna nadležnost se odnosi na sastav suda (jedan sudija i dvoje sudija porotnika, specijalizovanih
za porodične odnose a u drugom stepenu specijalizovano veće od troje sudija).
Prva faza je pokretanje postupka. Radi se o parničnom postupku i svi postupci se pokreću tužbom.
Sledeći su postupci: postupak radi utvrđivanja i osporavanja materinstva; radi utvrđivanja i osporavanja
očinstva i radi poništenja priznanja očinstva.
Pravo na tužbu u maternitskom i paternitskom sporu ne prelazi na naslednike.
Zakon eksplicitno određuje koja lica moraju biti stranke:
-Stranke u sporu radi utvrđivanja materinstva su: dete i majka koja tvrdi da je majka deteta;

-Stranke u sporu radi osporavanja materinstva su: dete, žena koja tvrdi da je majka, žena koja je
upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta i muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem
deteta ;

-Stranke u sporu radi utvrđivanja očinstva su : dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac i muškarac
koga majka smatra ocem deteta;

-Stranke u sporu radi osporavanja očinstva su : dete, majka, muškarac koji se po ovom zakonu smatra
ocem i muškarac koji tvrdi da je otac ;

-Stranke u sporu za poništenje priznanja očinstva su: lice koje je dalo izjavu o priznanju očinstva; lice
koje je dalo izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva i lice koje ima pravni interes da izjava bude
poništena samo ako se radi o uslovima za ništavost priznanja.

Sva lica koja su navedena po zakonu imaju položaj nužnih i jedinstvenih suparničara.
Ako tužbom u sporu o materinstvu i očinstvu nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u
postupku, sud je dužan da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove
da se tužbi pridruži kao novi tužilac. Ako tužilac u roku koji sud odredi ne proširi tužbu na sva lica koja
moraju biti stranke u postupku ili se ta lica ne pridruže tužbi kao tužioci, smatraće se da je tužba
povučena, a ako tužba bude vraćena sudu bez ispravke, sud će je odbaciti. Ako tužbu podnosi
punomoćnik to punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu i treba da
sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe. U ovom sporu ne može se doći do
sudskog poravnjanja. Ako umru tužilac ili tuženi prvostepeni sud obustavlja postupak. U dokaznom
postupku osim uobičajenih dokaznih sredstava koriste se i medicinske ekspertize. Analiza krvnih grupa i
faktori i njihove podgrupe. Vrlo je značajan RH faktor. Primenjuje se analiza NLA antigena kao vrsta
analiza krvnih sistema. Primenjuje se i antropološko – genetski metod kojim se upoređuju nasledne
morfološke osobine kao što su otisak prstiju,dlanova,tabana.Novije su analize DNK jer one sa sigurnošću
mogu utvrditi genetsko roditeljstvo dok se pre DNK testova moglo sa sigurnošću samo isključiti.
38.Prava deteta i roditeljsko pravo. Konvencija o pravima deteta iz ’89 pod okriljem UN prvi je
obavezujući dokument za države potpisnice koji se odnosi isključivo na prava deteta. Predviđeno je
neotuđivo pravo na život, obezbeđenje opstanka i razvoja. Pravo da bude čuvano od strane svojih
roditelja, na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem koje je odvojeno od deteta. Pravo na ime,
državljanstvo, pravo da sačuva svoj identitet. Pravo na slobodu savesti i veroipovesti, slobodu misli, i
slobodu izražavanja. Obrazovanje deteta, pravo na odmor i slobodno vreme.
PZS predviđa da se svako rukovodi najboljim interesom deteta. Dete rođeno van braka ima ista prava
kao dete rođeno u braku, usvojenje je jednako kao roditeljsko pravo. Prava deteta su neodvojivo
povezana sa roditeljskim pravom.
Sadržinu roditeljskog prava čini pravo i dužnost roditelja da se staraju o detetu a obuhvata :
čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje i raspolaganje
imovinom deteta.
Postoji podela na 3 grupe dužnosti i prava roditelja prema maloletnom detetu:
1) staranje o ličnosti deteta ;
2) zastupanje prava i interesa deteta i
3) staranje o imovini i imovinskim pravima deteta.

Dužnosti i prava roditelja prema ličnosti se dele na: dužnosti i prava koja izviru iz ličnih odnosa dece i
roditelja i dužnosti i prava statusne prirode.

U imovinske dužnosti i prava spadaju

1) izdržavanje,
2) upravljanje imovinom,
3) korišćenje i raspolaganje imovinom
4) odgovornost za štetu.

Prava statusne prirode su:

1) pravo na lično ime
2) prebivalište
3) državljanstvo
4) pravo na saznanje porekla.
Dete ima pravo na lično ime (u delu o ličnom imenu). Dete koje živi sa roditeljima ima prebivalište
roditelja ili ako ne žive zajedno ima prebivalište onog roditelja sa kojim živi. Dete može zasnovati
posebno prebivalište ako je smešteno u drugu porodicu, vaspitnu ili socijalnu ustanovu.
Dete ima pravo na državljanstvo, državljanstvo RS dete stiče :
1) ako su oba roditelja u trenutku njegovog rođenja državljani RS;
2) ako je jedan od roditelja u trenutku njegovog rođenja državljanin RS a dete je rodjeno na teritoriji RS;
3) rođeno na teritoriji RS ako je jedan od roditelja državljanin RS a drugi druge državne članice ako ti
sporazumno odrede;
4) rođeno na teritoriji druge države članice čiji je jedan od roditelja državljanin RS a drugi druge države
članice ako to roditelji sporazumno odrede;
5) rođeno na teritoriji druge države članice jedan od roditelja državljanin RS a drugi je strani ili nepoznat
ili bez državljanstva ako ne stekne državljanstvo druge države članice;
6) rođeno u inostranstvu a jedan od roditelja državljanin RS a drugi nepoznat ili nepoznatog
državljanstva ili apatrid.
Ređi način je ako je dete rođeno ili nađeno na teritoriji RS, a oba roditelja nepoznata ili nepoznatog
državljanstva ili apatridi.
Dete ima pravo da zna ko su mu roditelji bez obzira na uzrast. Pravo deteta da zna ko su mu roditelji
može biti ograničeno samo PZS – om. Dete koje ima 15 godina i sposobno je za rasuđivanje ima pravo na
uvid u matičnu knjigu rođenih i drugu dokumentaciju koja se odnosi na poreklo.

Prava deteta koja izviru iz ličnih odnosa deteta i roditelja su:

1) pravo na život sa roditeljima,
2) održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim ne živi;
3) razvoj deteta ,
4) čuvanje i podizanje,
5) vaspitanje i obrazovanje.
Dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih. Pravo deteta
da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom. Sud može doneti odluku o odvajanju
deteta ako postoje razlozi za delimično ili potpuno lišenje roditeljskog prava. Dete koje ima 15 godina i
sposobno je za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti.
Dete ima pravo na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi i to pravo može biti ograničeno
samo sudskom odlukom ukoliko je u najboljem interesu deteta. Sud može doneti odluku o ograničavanju
prava deteta na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi ukoliko postoje razlozi za
delimično ili potpuno lišenje roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici. Dete koje ima 15 godina i
sposobno je za rasuđivanje može samo odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi.
Dete ima pravo da održava lične odnose sa srdnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna
bliskost ukoliko to pravo nije ogranučeno sudskom odlukom.
Dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan i potpun
razvoj. Dete koje je navršilo 18 godina može samo dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata.
Dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, sklonostima i željama. Dete koje ima
15 godina i sposobno je za rasuđivanje može odlučiti koju će srednju školu pohađati. Roditelji imaju
pravo i dužnost da se staraju o detetu. Roditelji imaju pravo da dobiju sva obaeštenja od zdravstvenih i
obrazovnih ustanova o detetu. Roditelji imaju pravo i dužnost da čuvaju i podižu dete tako što će se oni
lično starati o njegovom životu i zdravlju. Roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima
i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo i dužni su da štite dete od takvih postupaka drugih ljudi.
Roditelji ne smeju ostavljati bez nadzora dete predškolskog uzrasta. Mogu privremeno poveriti dete
drugom licu ukoliko ispunjava uslove za staratelja. Imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos
zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju i da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju
vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva. Imaju dužnost da
obezbede osnovno školovanje deteta, a o daljem obrazovanju da se staraju u skladu sa svojim
mogućnostima. Imaju pravo da detetu obezbede obrazovanje koje je u skladu sa njihovim verskim i
etičkim uverenjima.
Dete koje nije navršilo 14 godina može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava i
kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove male vrednosti.
Dete koje ima 14 godina može zaključiti osim ovih pravnih poslova i sve ostale uz prethodnu ili
naknadnu saglasnost roditelja odnosno organa starateljstva.
Dete koje ima 15 godina može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom
ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom. Dete može i preduzimati druge pravne poslove kada je to
predviđeno zakonom.
Dete koje je sposobno da formira mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, ima pravo da
blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje svog mišljenja. Mišljenju
deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se
odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta. Dete koje ima 10 godina može
slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se
odlučuje o njegovim pravima takođe može i samo ili preko nekog drugog lica ili ustanove da se obrati
sudu ili organu uprave i zatraži pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje mišljenja. Sud i
organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa stručnjacima a u prisustvu lica koje dete samo
izabere. Roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima
izvan granica poslovne i procesne sposobnosti deteta, imaju pravo da zastupaju dete u svim pravnim
poslovima i svim postupcima u granicama poslovne i procesne sposobnosti deteta osim ako nije
drugačije određeno zakonom (voljno zastupanje). Roditelji imaju pravo da upravljaju i raspolažu
prihodom koje je steklo dete mlađe od 15 godina. Dete je dužno da pomaže roditeljima u skladu sa
svojim godinama i zrelošću.

39. Izdržavanje između roditelja i deteta spada u ličnoimovinsko pravo.

Dete ima pravo na izdržavanje od roditelja odnosno roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete.
Predviđeno je da visina izdržavanja treba da omogući takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj
dužnik izdržavanja. PZS uvodi minimalnu sumu izdržavanja kao orijentacionu sumu o kojoj sud treba da
vodi računa pri određivanju izdržavanja.
Zakonom se preciziraju okolnosti koje treba uzeti u obzir prilikom ocenjivanja potreba izdržavanog lica i
mogućnosti davaoca izdržavanja. Mogućnosti zavise od njegovih prihoda ,mogućnosti zaposlenja i
sticanja zarade. Potrebe deteta zavise od godina, obrazovanja i drugih okolnosti. Izdržavanje se po
pravilu daje u novcu ali se može odrediti i na drugi način.
Izdržavanje može biti određeno u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih
mesečnih primanja. Ako se visina određuje u procentu od redovnih mesečnih primanja visina izdržavanja
ne može biti manja od 15 % ni veća od 50 % redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i
doprinose. Ukoliko se roditelji razvode po sporazumu dužni su da odrede sporazum o vršenju
roditeljskog prava i u okviru njega sporazum o izdržavanju. Postupak u sporu za izdržavanje kada se radi
o izdržavanju deteta može podneti i organ starateljstva. Nedavanje izdržavanja je krivično delo.
I punoletno dete ima pravo na izdržavanje u određenim situacijama, prvi slučaj je ako je nesposobno za
rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje i dete ima prava na izdržavanje dok takvo stanje traje,
a drugi slučaj je ukoliko se redovno školuje ima prava na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim
mogućnostima najkasnije do navršene 26 godine. Nema pravo na izdržavanje punoletno dete ukoliko bi
prihvatanje njegovog zahteva predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje. I dete može imati dužnost
da izdržava svoje roditelje ukoliko su nesposobni za rad, a nemaju dovoljno sredstava za život imaju
pravo izdržavanja od svog punoletnog deteta. Imaju pravo izdržavanja i od maloletnog deteta ako dete
stiče zaradu ili ima prihode od imovine, izdržavanje se daje srazmerno mogućnostima deteta. Nema
pravo na izdržavanje roditelj ukoliko bi davanje izdržavanja predstavljalo očiglenu nepravdu za dete.

40. Imovinski odnosi roditelja i deteta se odnose na:

upravljanje i raspolaganje detetovom imovinom i odgovornost za štetu.
Dete samostalno upravlja i raspolaže imovinom koju stekne radom. Ako je imovina stečena besteretnim
pravnim poslom roditelji imaju pravo i dužnost da upravljaju i raspolažu imovinom deteta. Dete ima i
dužnosti ukoliko stiče zaradu ili ima prihode od imovine dužno je da delimično podmiruje potrebe svog
izdržavanja, odnosno roditelja i maloletnog brata ili sestre. Raspolaganje nepokretnom imovinom i
pokretnom imovinom velike vrednosti roditelji mogu preduzeti samo uz prethodnu ili naknadnu
saglasnost organa starateljstva. Glavnicu imovine deteta roditelji mogu upotrebiti samo za izdržavanje
deteta ili kada to zahteva neki drugi važan interes deteta a prihode od imovine roditelji mogu upotrebiti
za sopstveno izdržavanje odnosno za izdržavanje svog drugog zajedničkog maloletnog deteta. Roditelji
imaju pravo i dužnost da upravljaju i raspolažu imovinom deteta pod uslovima određenim ovim
zakonom. Odgovornost za štetu koju je maloletnik pričinio trećem licu regulisan je Zakonom o
obligacionim odnosima. Razlikuje se odgovornost maloletnika i roditelja u zavisnosti od uzrasta deteta.
Do navršene 7 godine maloletnik ne odgovara za štetu koju prouzrokuje trećem licu ali odgovaraju
roditelji bez obzira na svoju krivicu. Oslobađaju se odgovornosti ako postoje razlozi za isključenje
odgovornosti prema pravilima obligacionog prava. Takođe oni ne odgovaraju ukoliko je šteta nastala dok
je dete bilo povereno drugom licu i ako je to lice odgovorno za štetu.
Od 7 do 14 godine maloletnik odgovara samo ukoliko se dokaže da je pri prouzrokovanju štete bio
sposoban za rasuđivanje. Roditelji odgovaraju ali se mogu osloboditi odgovornosti ukoliko dokažu da je
šteta nastala bez njihove krivice.
Maloletnik sa navršenih 14 godina odgovara prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu koju
prouzrokuje trećem licu.
41. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta
Za postupak u sporu za zaštitu prava deteta nadležan je opštinski sud.
Mesno je nadležan osim suda opšte mesne nadležnosti i sud na čijem području dete kao tužilac ima
prebivalište, odnosno boravište.
Funkcionalna nadležnost predviđa da postupak u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu sudi
veće od jednog sudije i dvoje sudija porotnika, a u drugom specijalizovano veće od troje sudija. Sudije
moraju imati posebna znanja iz oblasti prava deteta. Postupak je parnični.
Pravo na pokretanje postupka:
osim deteta i roditelja imaju i državni organi, javni tužilac i organ starateljstva.
Zakon predviđa opštu obavezu obaveštavanja javnog tužioca ili organa starateljstva o razlozima za
zaštitu prava deteta. Ovo pravo i dužnost imaju sve relevantne ustanove, pravosudni i drugi državni
organi, udruženja i građani. Tužba se može podneti u pogledu svih prava koja su detetu priznata po PZS a
nisu zaštićena nekim drugim postupkom. Ukoliko dete i njegov zakonski zastupnik imaju suprotne
interese, PZS predviđa da dete zastupa kolizijski staratelj. Postavljanje kolizijskog staratelja može tražiti
dete koje je navršilo 10 godina života i sposobno za rasuđivanje samo ili preko nekog drugog lica ili
ustanove. U ovom postupku se primenjuje istražno načelo koje podrazumeva da sud može utvrđivati
činjenice i kada one među stranka ma nisu sporne i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka
nije iznela. Javnost je isključena. Postupak je naročito hitan. Prvo ročište treba da se zakaže u roku od 8
dana od kada je primljena tužba a drugostepeni sud je dužan da u roku od 15 dana od dana kada mu je
dostavljena žalba donese odluku. Sud je dužan i da zatraži nalaz i stručno mišljenje ovlašćenih ustanova.
U ovom sporu sud je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. Dužan je da ako se dete ne
zastupa na odgovarajući način postavi privremenog zastupnika.
Ako sud utvrdi da je stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje dužan je da:
1) se stara od detetu da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna;
2) da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje i da posveti detetu dužnu pažnju u skladu sa
njegovom zrelošću i godinama;
3) da mišljenje deteta utvrdi na način i na mestu koje je u skladu sa njegovim godinama i zrelošću osim
ako to nije u skladu sa njegovim najboljim interesom.

Takođe kolizijski staratelj ili privremeni zastupnik dužan je da:

1) se stara o detetu da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna;
2) da detetu pruži objašnjenje koje se tiče mogućih posledica akta koji on preduzima ;
3) da prenese sudu mišljenje deteta ako dete nije neposredno izrazilo mišljenje pred sudom osim ako bi
to bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.

42. Vršenje roditeljskog prava se javlja u 2 oblika:

Jedan je zajedničko, a drugi samostalno vršenje roditeljskog prava.
Zajedničko je karakterističan oblik staranja kod roditelja koji vode zajednički život.
Do samostalnog vršenja roditeljskog prava može doći u slučaju promene bračnog statusa ili u slučaju
prekida zajednice života.

43. Samostalno vršenje roditeljskog prava podrazumeva kada jedan roditelj sam vrši roditeljsko
pravo, a drugi je nepoznat ili je umro ili je potpuno lišen roditeljskog prava, odnosno poslovne
sposobnosti.
Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo:
1) na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život a nisu zaključili sporazum o vršenju
roditeljskog prava ili su zaključili sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava a
sud proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta ;
2) ako su zaključili sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i sud proceni da je taj sporazum u
najboljem interesu deteta ;
3) jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada samo on živi sa detetom a sud nije doneo odluku o
vršenju roditeljskog prava.
Taj sporazum obuhvata poveravanje zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa
za izdržavanje od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa sa drugim roditeljom.
Osnovni kriterijum je najbolji interes deteta. Ukoliko dete ima 15 godina i sposobno je za rasuđivanje
može samo da odluči sa kim će da živi. Za poveravanja deteta bitan je kriterijum status quo tj. činjenica
sa kim dete živi pre i u vreme donošenja odluke o poveravanju deteta. Roditelj koji ne vrši roditeljsko
pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da održava lične odnose sa detetom i da o pitanjima bitnim
za život deteta odlučuje zajedno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (obrazovanje, medicinski
zahvati, promena prebivališta i raspolaganje detetovom imovinom velike vrednosti). Roditelj koji ne vrši
roditeljsko pravo može biti lišen prava na održavanje ličnih odnosa i na odlučivanje o bitnim pitanjima
vezanim za život deteta.

44. Zajedničko vršenje roditeljskog prava

Roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život. Ako su u braku stiču
roditeljsko pravo rođenjem deteta. Ako nisu majka stiče roditeljsko pravo rođenjem deteta, a otac
nakon utvrđenog očinstva. Zajedničko roditeljsko staranje se smatra poželjnim. Koncept zajedničkog
staranja obuhvata dve komponente ovog pojma – zajedničko pravno staranje i zajedničko fizičko
staranje.
Zajedničko pravno staranje obuhvata : odlučivanje o bitnim pitanjima vezanim za dete,a kada se radi o
ličnim odnosima pod važnim pitanjima se podrazumevaju pres vega obrazovanje,zdravlje deteta,neka
religijska pitanja,putovanje u inostranstvo,takođe podrazumeva i prava i obaveze u vezi sa imovinskim
odnosima i podeljena briga o detetu.
Zajedničko fizičko staranje znači da se oba roditelja i faktički staraju o detetu,tako da dete ustvari ima
dva doma.
Da bi postojalo zajedničko staranje potrebno je da je pravno staranje zajedničko dok fizičko nije
neophodan uslov. Zajedničko staranje podrazumeva da dete ima isti pravni odnos sa oba roditelja. U
slučaju razvoda braka roditelja zajedničko staranje je ujedno način da se izbegnu konflikti oko
poveravanja deteta naročito u vreme brakorazvodnog postupka. Negativna strana zajedničkog staranja
je potencijalna nemogućnost roditelja da postignu sporazum o odgajanju dece koja se češće ispoljava
nakon razvoda braka nego u vreme trajanja brak aili vanbračne zajednice. PZS prvi put uvodi mogućnost
zajedničkog vršenja roditeljskog prava i kada roditelji ne žive zajedno. Uslov za zajedničko staranje u
ovim istuacijama je pismeni sporazum roditelja. Sporazumom o zajedničkom vršenju roditeljskog prava
roditelji deteta se pismeno saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljati zajednički,
međusobnim sporazumevanjem koje mora biti u najboljem interesu deteta. Sastavni deo sporazuma je i
sporazum o tome šta će se smatrati prebivalištem deteta. Jedino ograničenje je obaveza roditelja da
postignu sporazum o prebivalištu inače im je ostavljena velika sloboda ugovaranja.Bilo bi moguće i da
dete ima podeljeno boravište.PZS favorizuje ovaj sporazum i njegovo postizanje olakšava kroz postupak
nagodbe.Uveden je postupak posredovanja i on podrazumeva postupak mirenja i nagodbe.Roditelji nisu
potpuno samostalni u odlučivanju o vršenju roditeljskog prava, sud procenjuje sporazum i ukoliko je u
najboljem interesu deteta unosi ga u izreku presude o razvodu braka.

45. Nadzor nad vršenjem roditeljskog prava ima organ starateljstva – centar za socijalni rad.
Nadzor može biti preventivni i korektivni.
Cilj preventivnog nadzora je da se roditeljima omogući vršenje roditeljskog prava. Preventivni nadzor
obavlja organ starateljstva donošenjem određenih odluka. Npr.kada daje saglasnost na akte
raspolaganja imovinom deteta.
Organ starateljstva obavlja korektivni nadzor kada je potrebno da ispravi roditelje u vršenju roditeljskog
prava. U obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva donosi različite odluke. Dve odluke su
konsultativnog karaktera, odluka kojom upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava i
odluka kojom upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište. Treća odluka se odnosi na
imovinske odnose. Organ starateljstva ako primeti nedostatke u vezi sa imovinom deteta donosi odluku
kojom zahteva od roditelja da polože račune o upravljanju imovinom deteta i roditelj dobija položaj
sličan položaju staratelja.U obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva može da pokrene i sudske
postupke.

46. Lišenje roditeljskog prava

Prema roditelju se može izreći mera lišenja roditeljskog prava kada je dete potrebno zaštititi od
postupaka roditelja. Lišenje roditeljskog prava je mera koju može da izrekne samo sud i može biti
potpuno ili delimično. Potpuno lišenje roditeljskog prava je najstroža mera i izriče se kada se radi o
najtežim oblicima povrede roditeljskog prava. Razlozi izricanja ove mere su :
zloupotreba prava ili grubo zanemarivanje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.
Zloupotreba podrazmeva da roditelj aktivnim ponašanjem vređa interese svog deteta na najgrublji način
sa posledicama po život, zdravlje, vaspitanje i razvoj deteta i to:
1) fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete;
2) izrabljuje dete sileći ga na preterani rad ili rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta,
rad koji je zabranjen zakonom;
3) podstiče dete na vršenje krivičnih dela;
4) navikava dete na odavanje rđavim sklonostima;
5) na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.
Zanemarivanje dužnosti podrazumeva propust roditelja da aktivno postupa, nečinjenjem prouzrokuje
posledice na dete i to:
1) ako je napustio dete;
2) ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi;
3) ako izbegava da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, ili ako sprečava održavanje ličnih
odnosa i roditelja sa kojim dete ne živi;
4) ako sa namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi
u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika;
5) ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

Sudskom odlukom o lišenju roditeljskog prava,roditelj se lišava svih prava i dužnosti iz sadržine
roditeljskog prava osim dužnosti da izdržava dete. Ovom odlukom mogu biti izrečene mere zaštite od
nasilja u porodici. Ako dete nema drugog roditelja ili je i on lišen roditeljskog prava detetu treba pružiti
porodičnopravnu zaštitu. Delimično lišenje roditeljskog prava je mera koja se izriče u slučajevima kada
roditelj nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Pravno dejstvo može biti lišenje
jednog ili više prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava osim izdržavanja.

Roditelj koji vrši roditeljsko pravo može biti lišen :

1) prava i dužnosti na čuvanje,
2) podizanje, vaspitavanje, obrazovanje i zastupanje deteta;
3) upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Drugi roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo može biti lišen:

1) prava na održavanje ličnih odnosa sa detetom i
2) prava na odlučivanje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta.
Dejstvo ove odluke zavisi od toga kakva je mera izrečena. Lišenje roditeljskog prava,potpuno ili
delimično je mera privremenog karaktera. Roditeljsko pravo može biti vraćeno kada prestanu razlozi
zbog kojih je roditelj potpuno ili delimično bio lišen roditeljskog prava.

47. Roditeljsko pravo prestaje:

1) kada dete navrši 18 godina;
2) kada dete stekne poslovnu sposobnost pre punoletstva;
3) kada dete bude usvojeno;
4) kada roditelj bude potpuno lišen roditeljskog prava;
5) kada umru dete ili roditelj pre punoletstva.
Roditeljsko pravo ne prestaje roditelju kada njegovo dete usvoji njegov supružnik.

48. Produženje roditeljskog prava

Roditeljsko pravo se može produžiti i posle punoletstva deteta ako je dete zbog bolesti ili smetnji u
psiho-fizičkom razvoju nesposobno da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava odnosno interesa ili ako
svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i interese.
Produženo roditeljsko pravo prestaje kada prestanu razozi zbog kojih je roditeljsko pravo bilo
produženo. Sud treba da odluči kakav će pravni položaj imati dete nad kojim je produženo roditeljsko
pravo – mlađeg ili starijeg punoletnika. Odluka o produženju i o prestanku produženja roditeljskog prava
se upisuje u matičnu knjigu rođenih.

49. Detetom bez roditeljskog staranja po PZS-u se smatra :

1) dete koje nema žive roditelje;
2) dete čiji su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište;
3) detetu čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti;
4) detetu čiji roditelji još nisu stekli poslovnu sposobnost;
5) detetu čiji su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta;
6) detetu čiji se roditelji ne staraju o njemu ili se staraju na neodgovarajući način.
50. Usvojenje je ustanova porodičnog prava koja podrazumeva formiranje porodičnih odnosa,
prvenstveno roditeljskih te srodstva između punoletnog lica i tuđeg maloletnog lica pravnim putem.
Usvojenje je oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja koje ima individualni karakter i najbolji je oblik
zaštite dece jer se imitira roditeljski odnos. Usvojenje je takođe jedan od metoda planiranja porodice za
parove koji nemaju svoju decu. Dete se može usvojiti ako je to u njegovom najboljem interesu.
Usvojenjem kao porodičnopravnim odnosom formiraju se između usvojitelja i usvojenika i njegovih
potomaka ista prava i dužnosti kao između roditelja i dece. Dejstva se proširuju na srodnike usvojilaca, a
kasnije i potomke usvojenika. Uslovi za zasnivanje usvojenja se dele na materijalne i formalne.
Materijalni obuhvataju uslove koji trebaju da se ispune na strani deteta, budućeg usvojenika i uslove
koji treba da se ispune na strani budućih usvojitelja te zajedničke uslove.
Formalni uslovi obuhvataju postupak zasnivanja usvojenja.
Opšta podobnost usvojenika obuhvata obuhvata:
1) interes usvojenika,
2) maloletstvo usvojenika,
3) porodični status usvojenika,
4) srodničke odnose,
5) starateljstvo,
6) potrebne saglasnosti sa usvojenjem.
Dete se može usvojiti ako je to u njegovom najboljem interesu. Usvojiti se može samo maloletno dete
koje nije steklo poslovnu sposobnost. Ne može se usvojiti dete pre nego što navrši treći mesec života.
Prirodnim roditeljima je ostavljen period od 2 meseca da donesu odluku o tome da li će zadržati dete ili
će ga dati na usvojenje i rok od 30 dana da povuku saglasnost.

PZS određuje da se može usvojiti dete :

1) koje nema žive roditelje;
2) dete čiji roditelji nisu poznati ili nije poznato njihovo boravište;
3) dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava;
4) dete čiji su roditelji potpuno lišeni poslovne sposobnosti;
5) dete čiji su se roditelji saglasili sa usvojenjem.
PZS reguliše način davanja saglasnosti roditelja. Roditelj može dati saglasnost na 2 načina.
Prvi je sa označavanjem usvojitelja, a drugi bez označavanja (blanko saglasnost). Dob deteta kada
roditelj može dati saglasnot je drugi mesec života. Postoji mogućnost povlačenja saglasnosti u roku od
30 dana i ovo pravo se može iskoristiti samo jednom. Kada je roditelj potpuno lišen roditeljskog prava,
kada je lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta i kada je potpuno lišen
poslovne sposobnosti nije potrebna saglasnost. Ako je dete pod starateljstvom,saglasnost za usvojenje
daje staratelj. Sa usvojenjem mora da se složi dete koje je navršilo 10 godina života i koje je sposobno za
rasuđivanje.

Opšta podobnost usvojitelja obuhvata lična svojstva usvojitelja:

1) bračni status usvojitelja,
2) pripremu usvojitelja
3) državljanstvo usvojitelja.
Ne može usvojiti :
1) lice koje je potpuno ili delimićno lišeno roditeljskog prava;
2) lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;
3) lice koje boluje od bolesti koja može štetno delovati na usvojenika;
4) lice osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice,protiv polne slobode i protiv
života i tela.
Usvojiti mogu supružnici ili vanbračni partneri zajedno. Ministar nadležan za porodičnu zaštitu može
dozvoliti usvojenje i licu koje živi samo ukoliko za to postoje naročito opravdani razlozi. Usvojiti može
samo lice koje je pripremljeno za usvojenje po posebnom programu osim ako ne usvaja supružnik
odnosno vanbračni partner roditelja odnosno usvojioca deteta. Program pripreme za usvojenje predviđa
ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom:

1) da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima;
2) da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem.
Smatraće se da se usvojitelji među domaćim državljanima ne mogu naći ukoliko je prošlo više od godinu
dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u Jedinstveni lični registar usvojenja, a ministar
nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje stranom državljaninu i pre isteka tog roka ukoliko
je to u najboljem interesu deteta.

Zajednički uslovi obuhvataju sledeće :

1)Razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 niti veća od 45 godina,
u izuzetnim slučajevima ministar može dozvoliti usvojenje tih lica ako je takvo usvojenje u najboljem
interesu deteta.
2)Ne može se usvojiti krvni srodnik u pravoj liniji a od srodnika u pobočnoj liniji rođeni brat ili sestra,
odnosno brat ili sestra po ocu ili majci.
3)Ne može se usvojiti dete koje je već usvojeno.
4)Supružnik ili vanbračni partner usvojitelja može usvojiti njegovo ranije usvojeno dete.
5)Staratelj ne može usvojiti svog štićenika,potreban je prethodni raskid starateljstva.Usvojenjem ima ista
dejstva kao prirodni roditeljski odnos.
Usvojenjem prestaju prava i dužnosti deteta prema srodnicima i prava i dužnosti srodnika prema njemu.
Usvojenje se ne može raskinuti. Usvojenje prestaje poništenjem ako je ništavo ili rušljivo. Ništavo je
usvojenje prilikom čijeg zasnivanja nisu bili ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost, a rušljivo je ako je
saglasnost za usvojenje data pod prinudom ili u zabludi.

Tužbu za poništenje usvojenja iz razloga ništavosti mogu podneti:

1) usvojitelji,
2) usvojenik,
3) roditelji odnosno staratelj,
4) lica koja imaju pravni interes da usvojenje bude poništeno
5) kao i javni tužilac.
Tužbu za poništenje iz razloga rušljivoti može podneti: lice koje je izjavu o saglasnosti za usvojenje dalo
pod prinudom ili u zabludi u roku od godinu dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena.
Za poništenje usvojenja je nadležan sud. Nakon prestanka usvojenja o staranju nad detetom odlučuje
organ starateljstva.

51. Postupak zasnivanja usvojenja

Nadležni organ za zasnivanje usvojenja je organ starateljstva. Postupak zasnivanja usvojenja mogu
pokrenuti: 1) organ starateljstva po službenoj dužnosti, 2) budući usvojitelji i roditelji, odnosno staratelj
deteta. PZS uvodi formiranje Jedinstvenog registra usvojenja.

Ovaj registar sadržai evidenciju podataka o svim budućim usvojiteljima i deci koja su podobna da budu
usvojena. Ovaj registar vodi ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu. Budući usvojitelji podnose
pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja organu starateljstva na čijem području oni imaju zajedničko
prebivalište, odnosno boravište. Strani državljani podnose pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja preko
ministarstva za porodičnu zaštitu. Budući usvojitelji uz zahtev za zasnivanje usvojenja podnose izvod iz
matične knjige rođenih za svakog do njih kao i druge dokaze o svojoj podobnosti da usvoje dete. Roditelj
ili staratelj deteta podnosi zahtev za zasnivanje usvojenja organu starateljstva na čijem području dete
ima prebivalište odnosno boravište. Roditelj ili starattelj deteta uz zahtev za zasnivanje usvojenja
podnosi izvod iz matične knjige rođenih za dete kao i druge dokaze o podobnosti deteta da bude
usvojeno. Kada primi zahtev roditelja za zasnivanje usvojenja, organ starateljstva dužan je da mu
preporuči da se podvrgne psiho-socijalnom savetovanju u organu starateljstva, porodičnom
savetovalištu ili u nekoj od ustanova koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.
U primerenom roku nakon što je roditelju preporučeno savtovanje organ starateljstva će pozvati
roditelja i dete koje je navršilo 10 godina da pred njim daju pismene izjave o saglasnosti za usvojenje.
Nakon što roditelj da pismenu izjavu o saglasnosti organ starateljstva je dužan da detetu postavi
privremenog staratelja koji će ga zastupati u postupku zasnivanja usvojenja. Kada primi zahtev za
usvojenje organ starateljstva utvrđuje da li su budući usvojitelji podobni da usvoje dete i da li je dete
podobno da bude usvojeno na osnovu izjava budućih usvojitelja, roditelja ili staratelja deteta, samog
deteta, na osnovu priloženih isprava. Odluka o opštoj podobnosti donosi se na osnovu nalaza i stručnog
mišljenja psihologa, pedagoga, socijalnog radnika, pravnika i lekara. Kada utvrdi da su budući usvojitelji
podobni da usvoje dete odnosno da je dete podobno da bude usvojeno organ starateljstva je dužan da
te podatke odmah unese u Jedinstveni lični registar usvojenja. Organ starateljstva koji je utvrdio opštu
podobnost bira buduće usvojitelje na osnovu te evidencije i o tome donosi zaključak.

Postoje dva načina za izbor.

Jedan je izbor koji vrše usvojitelji i roditelj/staratelj deteta sporazumno. Ako ovakvog izbora nema ili nije
u najboljem interesu deteta, tada izbor vrši organ starateljstva na osnovu evidencije. Posle izbora
usvojitelja sledi uzajamno prilagođavanje usvojitelja i deteta. Period prilagođavanja ne može trajati duže
od 6 meseci. Organ starateljstva dužan je da nadzire uspešnost uzajamnog prilagođavanja budućih
usvojitelja i deteta i da o svojim ocenama sastavlja službene beleške. Organ starateljstva koji je izabrao
buduće usvojitelje donosi pismeno rešenje o usvojenju ako su budući usvojitelji podobni da usvoje dete;
ako je dete podobno da bude usvojeno i ako utvrdi da je uzajamno prilagođavanje bilo uspešno.
Akt o zasnivanju usvojenja donosi organ starateljstva. Usvojenje je zasnovano danom donošenja rešenja
o usvojenju. Rešenje o usvojenju donosi se na svečan način lično usvojiteljima i staratelju usvojenika,
uručivanju rešenja može prisustvovati i dete ako je to u skladu sa njegovim godinama i zrelošću.
U postupku za usvojenje javnost je isključena i svi podaci su službena tajna. Služebno lice organa
starateljstva upoznaje buduće usvojitelje sa pravnim posledicama koje nastaju zasnivanjem usvojenja,
takođe može obaviti i razgovor sa detetom ukoliko je to u skladu sa njegovim godinama. Službeno lice
organa starateljstva savetuje roditelje da što pre detetu saopšte istinu o njegovom poreklu i preporučuje
im da se podvrgnu psiho-socijalnom savetovanju. Nakon zansovanog usvojenja donosi se rešenje o
novom upisu u matičnu knjigu rođenih kojim se podaci o roditeljima zamenjuju podacima o usvojiteljima
,a raniji upis rođenja se poništava. Rešenje se dostavlja matičaru. Pravo na uvid imaju samo dete i
usvojitelji. Pre nego što detetu dozvoli uvid matičar je dužan da ga pošalje na psiho-socijalno
savetovanje. Organ starateljstva dužan je da vodi evidenciju i dokumentaciju o usvojenoj deci, način
vođenja evidencije i dokumentacije propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu. Ukoliko nisu
ispunjeni uslovi za usvojenje organ starateljstva odbija zahtev za zasnivanje usvojenja, pismenim
rešenjem u roku od 60 dana od dana predaje urednog zahteva. Protiv ovog rešenja podnosioci zahetva
mogu izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema
rešenja.

52. Hraniteljstvo
PZS u osnovnim odredbama obavezuje državu da detetu bez roditeljskog staranja obezbedi zaštitu u
porodičnoj sredini uvek kada je to moguće. Jedan od oblika takve zaštite je hraniteljstvo.
Hraniteljstvom se obezbeđuje zaštita detetu bez roditeljskog staranja, ali i detetu koje je pod
roditeljskim staranjem u slučajevima kada postoji potreba da dete živi u drugoj porodici. Potreba za
hraniteljstvom može biti posledica smetnji u psiho-fizičkom razvoju ili postojanje poremećaja u
ponašanju deteta. Potreba postoji ako prirodna porodica nije u stanju da se brine o detetu sa smetnjama
u razvoju ili sa poremećajem u ponašanju. Hraniteljstvom ne nastaju porodični odnosi. Za vreme trajanja
hraniteljstva ne prestaju određena prava i dužnosti roditelja prema detetu. Takođe i kod hraniteljstva
postoji pravo hranitelja na naknadu za staranje o hranjeniku. Hraniteljstvo podrazumeva život deteta sa
hranjenikom ali hraniteljstvo može biti i povremeno,zasnovano samo za određeni period vremena.
Uslovi za zasnivanje hraniteljstva se dele na materijalne i formalne.
Materijalni obuhvataju uslove koji treba da se ispune na strani hranjenika i hranitelja.
Formalni se tiču postupka za zasnivanje hraniteljstva.
PZS uslove na strani hranjenika definiše kao opštu podobnost hranjenika koja obuhvata:
1) interes hranjenika,
2) maloletstvo hranjenika,
3) porodični status hranjenika
4) potrebne saglasnosti sa hraniteljstvom.
Hraniteljstvo se može zasnovati ako je to u najboljem interesu deteta. Hraniteljstvo se može zasnovati
samo ako je dete maloletno, može se produžiti posle navršenih 18 godina ako dete ima smetnju u
psihofizičkom razvoju i ako je nesposobno da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava, takođe može se
produžiti ukoliko se dete redovno školuje najkasnije do navršene 26. godine. Hraniteljstvo se može
zasnovati ako je dete bez roditeljskog staranja i ako je dete pod roditeljskim staranjem ali ima smetnje u
psiho-fizičkom razvoju ili poremećaje u ponašanju. Kada su hranjenici braća i sestre, po pravilu se
hraniteljstvo zasniva sa istim starateljem. Hraniteljstvo ukoliko je dete pod roditeljskim staranjem mora
se zasnovati uz saglasnost roditelja deteta, ako je pod starateljstvom saglasnost daje njegov staratelj i
ukoliko je dete navršilo 10 godina i sposobno je za rasuđivanje mora se saglasiti.
Opšta podobnost hranitelja obuhvata lična svojstva hranitelja i pripremu hranitelja.
Hranitelj ne može biti :
1) lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;
2) lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;
3) lice koje je obolelo od bolesti koja može štetno delovati na hranjenika;
4) lice osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i
protiv života i tela.
Hranitelj može biti lice koje je po pravilu pripremljeno za hraniteljstvo po posebnom programu.
Program za hraniteljstvo propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu. Nadležan organ za zasnivanje
hraniteljstva je organ starateljstva. Na postupak zansivanja hraniteljstva shodno se primenjuju određene
odredbe o postupku zasnivanja usvojenja.

Dejstva hraniteljstva obuhvataju prava i dužnosti hranitelja i prava i dužnosti roditelja.

Hranitelj ima pravo i dužnost da:
1) čuva, podiže, vaspitava i obrazuje dete,
2) ima dužnost da se posebno stara da se dete osposobi za samostalan život i rad i
3) ima pravo na naknadu u skladu sa zakonom.

Roditelji deteta koje je na hraniteljstvu imaju pravo i dužnost da:

1) zastupaju dete,
2) da upravljaju i raspolažu imovinom deteta,
3) da izdržavaju dete,da sa detetom održavaju lične odnose
4) da odlučuju o pitanjima koja bitno utiču na život deteta zajednički i sporazumno sa hraniteljem, osim
ako nisu potpuno ili delimično lišeni roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti ili ako se radi o
roditeljima koji se ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na neodgovarajući način.
U tim slučajevima hranjeniku treba da bude postavljen staratelj koji će vršiti prava i dužnosti koje ne vrši
hranitelj.

Hraniteljstvo prestaje kada prestane potreba da lice bude zbrinuto na ovaj način a to je kada:
1) dete navrši 18 godina ;
2) kada dete stekne poslovnu sposobnost pre punoletstva;
3) kada dete bude usvojeno;
4) kada umru dete ili hranitelj;
5) raskidom hraniteljstva.

Hraniteljstvo se može raskinuti odlukom organa starateljstva i to na zahtev :

1) roditelja odnosno staratelja štićenika,
2) na zahtev hranitelja ili na njihov sporazumni zahtev.
Takođe organ starateljstva je dužan da donese odluku o raskidu hraniteljstva ako utvrdi da je prestala
potreba za hraiteljstvom ili da hraniteljstvo više nije u najboljem interesu deteta. Nakon prestanka
hraniteljstva smrću hranitelja ili raskidom hraniteljstva o detetu pod roditeljskim staranjem nastavljaju
da se staraju roditelji. Nakon prestanka hraniteljstva smrću hranitelja ili raskidom hraniteljstva o staranju
nad detetom bez roditeljskog staranja odlučuje organ starateljstva. Suštinska razlika između
hraniteljstva i usvojenja je u njihovim dejstvima. Hraniteljstvom se ne formiraju roditeljski i srodnički
odnosi, dete ne ulazi potpuno u porodicu hranitelja, hranitelji se ne smatraju roditeljima deteta,dete
zadržava uske veze sa roditeljima. Prava i dužnosti koja čine sadržinu roditeljskog prava su podeljena
između hranitelja i roditelja. Hraniteljstvo je za razliku od usvojenja privremeno.

53. Starateljstvo
Starateljsko pravo reguliše ustanovu starateljstva. Starateljstvo predstavlja oblik zaštite lica koja ne
mogu samostalno da se staraju o sebi. Maloletnici bez roditeljskog staranja se štite osim ustanovama
hraniteljstva i usvojenja i ustanovom starateljstva, takođe i punoletna lica lišena poslovne sposobnosti.
Postoje tri vrste starateljstva:
1) Starateljstvo nad maloletnicima,
2) nad punoletnim licima lišenim poslovne sposobnosti
3) starateljstvo za posebne slučajeve.
U odnosu starateljstva postoje dva lica: Staratelj i štićenik. Starateljstvo je istorijski stara ustanova. U
rimskom pravu postojala su dva oblika zaštite tutela i curatela. Tutela je bio oblik zaštite maloletnika.
Tutora postavlja pater familias testamentom, ili magistrat ili je zakonom određen. Tutor se starao samo
o imovini ali ne i o ličnosti. Curatela je bio oblik zaštite za lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost.
Osnovna razlika između rimskog i današnjeg shvatanja je to što se danas staratelj stara i o ličnosti a ne
samo imovini štićenika.

Stavljanje pod starateljstvo obuhvata postavljanje staratelja i smeštaj štićenika.

Ako štićenik ima imovinu vrši se popis i procena vrednosti od strane stalne komisije organa starateljstva.

Prestanak starateljstva:
1) Kada se radi o maloletnom štićeniku prestaje kada navrši 18 godina,
2) kada stekne poslovnu sposobnost pre punoletstva,
3) kada bude usvojen,
4) kada bude doneta pravnosnažna presuda o vraćanju roditeljskog prava odnosno sticanju ili vraćanju
poslovne sposobnosti roditelju maloletnog štićenika.
5) Starateljstvo može prestati i kada roditelj koji se nije starao o detetu ili se starao na neodgovarajući
način promeni ponašanje.
6) Kada se radi o punoletnom štićeniku prestaje kada se donese pravnosnažna presuda o vraćanju
poslovne sposobnosti licu.
U oba slučaja starateljstvo prestaje kada štićenik umre.
Ali ne prestaje razrešenjem ni smrću staratelja.
54. Organ starateljstva
Organ starateljstva je poseban organ koji se bavi zaštitom porodice, danas je to centar za socijalni rad. U
centrima za socijalni rad su zaposleni stručnjaci različitih profila, pravnici, socijalni radnici, psiholozi i
pedagozi koji odluke najčešće donose timski. Tako se porodici pruža kompleksna i sveobuhvatna zaštita.
Drugostepeni organ je ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu koje odlučuje po žalbi na odluke
organa starateljstva, takođe i vrši nadzor nad radom organa starateljstva.
Organ starateljstva vrši poslove:
1) zaštite porodice, 2) pomoći porodici i 3) poslove starateljstva,
4)sprovođenje postupka posredovanja u toku brakorazvodnog postupka uz uslov da se stranke sa tim
saglase, 5) preventivni i korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava,
6) za zasnivanje usvojenja i hraniteljstva.
Učestvuje i u određenim postupcima u porodičnim stvarima:
1) postupak za zaštitu prava deteta,
2) postupak za vršenje i lišenje roditeljskog prava i
3) postupak u vezi sa nasiljem u porodici.
Ovlašćen je i da pokrene postupak za izdržavanje u ime deteta.
Vodi određene evidencije i dokumentaciju:
1) evidencija i dokumentacija o izdržavanju,
2) o nasilju u porodici i
3) jedinstveni lični registar usvojenja.
Poslovi organa starateljstva obuhvataju :
1) stavljanje nekog lica pod starateljstvo, 2) postavljanje i razrešenje staratelja i
3) nadzor nad vršenjem starateljstva (tako što razmatra izveštaje koje podnosi staratelj, zahteva
vanredne izveštaje).
Organizaciju rada organa starateljstva, sadržaj i način vođenja evidencije i dokumentacije propisuje
ministar nadležan za porodičnu zaštitu. Evidencija lica pod starateljstvom. Način vođenja evidencije o
licima pod starateljstvom regulisan je Pravilnikom o evidenciji i dokumentaciji o štićenicima. Vodi se u
cilju potpunog i jedinstvenog evidentiranja štićenika i njihovog statističkog praćenja, predlaganja i
preduzimanja potrebnih mera u oblasti starateljstva.
Evidenciju vodi organ starateljstva a evidenciju čini:
1) Registar štićenika ; 2) Starateljska knjiga maloletnih štićenika; 3) Starateljska knjiga punoletnih
štićenika.
U registar štićenika se upisuju lični podaci o štićeniku i vrsta starateljstva.
U starateljsku knjigu maloletnih štićenika upisuju se podaci o štićeniku, podaci o imovini štićenika,
podaci o staratelju i podaci o prestanku starateljstva.
U starateljsku knjigu punoletnih štićenika se upisuju podaci o štićeniku, podaci o imovini štićenika,
podaci o staratelju i podaci o prestanku starateljstva(sve isto kao kod maloletnika samo se dodaju i
podaci o lišenju poslovne sposobnosti).
Pravilnikom je određeno da su svi podaci poverljivi, predstavljaju službenu tajnu koju su dužni da čuvaju
svi kojima su ti podaci dostupni. Obeležavaju se oznakom ’’poverljivo’’ i čuvaju u namenski određenom
prostoru. Uvid u starateljske knjige i spise predmeta osim ovlašećnim licima može se dozvoliti i drugim
licima u cilju naučnoistraživačkog rada po odobrenju rukovodioca.
55. Staratelj
Staratelj može biti samo ono lice koje ima određena svojstva i sposobnosti koje ga kvalifikuju za pravilno
obavljanje dužnosti staratelja. Starateljstvo je dobrovoljno što znači da je potreban pristanak lica da
bude postavljeno za staratelja. PZS uslove za staraoca određuje negativno odnosno određuje ko se ne
može postaviti za staratelja.
Staratelj ne može biti:
1) lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti,
2) lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava,
3) lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika,
4) lice od koga se sa obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim
srodnicima ne očekuje da će pravilno obavljati poslove staratelja.
Vrsta staratelja:
Staratelj prema broju lica pod starateljstvom može biti:
1) inoksni, odnosno postavljen individualno – jednom štićeniku
2) može postojati i staratelj više štićenika i
3) kolektivno starateljstvo.
Prema trajanju može biti stalan i privremen.
Prema tome da li je staratelj posebno postavljeno lice ili sam organ starateljstva može biti:
posredan i neposredan.
Inoksni je najčešći oblik starateljstva, jedno lice se postavlja za staratelja jednom štićeniku. Jedan
staratelj može biti postavljen za više štićenika u slučajevima kod braća i sestara. Uslov je to da je lice
pristalo da se stara o više štićenika i da je to u interesu štićenika.
Kolektivni staratelj postoji kada se radi o institucionalnom smeštaju lica kojima je potreban staratelj.
Maloletnici u domu za nezbrinutu decu ali i punoletna lica lišena poslovne sposobnosti npr.u staračkom
domu. U tim slučajevima direktor ustanove socijalne zaštite za smeštaj lica ili lice zaposleno u toj
ustanovi postavlja za staratelja štićenika smeštenih u tu ustanovu. Uslov je pristanak tog lica i interes
štićenika.
Neposredni staratelj postoji kada starateljstvo neposredno vrši organ starateljstva. U PZS su predviđena
posebna pravila o ovom obliku starateljstva. To je najmanje poželjan oblik starateljstva i koristi se u
izuzetnim slučajevima samo ako je u interesu štićenika. Određuje se stručnjak organa starateljstva koji
će u ime organa starateljstva obavljati poslove staratelja.
Predviđeno je nekoliko pravila koja imaju za cilj da se spreči preplitanje ovlašćenja organa
starateljstva i staratelja.
-Stručnjak organa starateljstva može da obavi poslove staratelja za čiju je punovažnost potrebno
odobrenje organa starateljstva samo ako nije nosilac starateljskih upravnih ovlašćenja.
-Drugo ograničenje predviđa da organ starateljstva može da zaključi pravni posao sa štićenikom o kome
se neposredno stara samo uz saglasnost ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.
Privremeno starateljstvo postoji kada je potrebna samo privremeno zaštititi ličnost, prava ili interese
određenog lica. To može biti u slučaju kada se radi o štićeniku ali i u slučaju kada se radi o detetu koje je
pod roditeljskim staranjem i poslovno sposobnom licu kada postoji potreba da se u određenoj situaciji
zaštite ova lica. Kada se radi o starateljstvu nad maloletnicima i nad licima lišenim poslovne sposobnosti
staratelj kontinuirano obavljao prava i dužnosti dok za to postoji potreba.
Dužnosti staratelja. Staratelj ima određena prava i dužnosti.
1) da se stara o svom štićeniku,
2) da odgovara za nastupelu štetu,
3) ima obavezu izveštavanja organa starateljstva i
4) pravo na naknadu troškova i nagradu za svoj rad.
Staranje o štićeniku podrazumeva:
1) staranje o ličnosti,
2) zastupanje,
3) pribavljanje sredstava za izdržavanje,
4) upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika.
Staratelj zastupa štićenika na isti način kao roditeljsko zastupanje ali razlika je u tome što staratelj nije
samostalan prilikom odlučivanja o bitnim pitanjima vezanim za štićenika već mu je potrebna prethodna
saglasnost organa starateljstva. Staratelj nije dužan da izdržava štićenika iz sopstvenih sredstava ali je
dužan da preduzima sve potrebne mere kako bi pribavio sredstva za izdržavanje štićenika. Ova sredstva
se pribavljaju iz štićenikovih prihoda, sredstava dobijenih od lica koja su po zakonu dužna da izdržavaju
štićenika, štićenikove imovine, sredstava socijalne zaštite i drugih izvora. Staratelj ima ovlašćenja da
upravlja i raspolaže štićenikovom imovinom koju štićenik nije stekao radom. Staratelj je samostalan u
obavljanju poslova redovnog upravljanja ali poslove koje prelaze okvir redovnog upravljanja staratelj
može obaviti samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva. Glavnicu imovine štićenika staratelj
može upotrebiti samo za izdržavanje štićenika ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika.
Prihodi od imovine mogu se upotrebitu za podmirenje opravdanih troškova i za plaćanje nagrade
staratelju na osnovu odluke organa starateljstva.Staratelj odgovara za nastupelu štetu, postoje dve
situacije.
Jedna kada je štetu pretrpeo štićenik a druga kada je štetu pretrpelo treće lice radnjama štićenika.
Staratelj odgovara za štetu koju prouzrokuje tokom obavljanja poslova starateljstva. Može se osloboditi
odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice a krivica postoji kada je štetu
prouzrokovao namerno ili grubom nepažnjom. Za štetu odgovara i organ starateljstva. Staratelj
odgovara za štetu koju je načinio štićenik trećem licu. Za štetu koju drugom prouzrokuje maloletnik ili
lice lišeno poslovne sposobnosti dok je pod nadzorom staratelja, staratelj odgovara a može se osloboditi
odgovornosti ako dokaže da je vršio nadzor na način na koji je obavezan ili da bi šteta nastala i pri
brižljivom vršenju nadzora.
Staratelj ima dužnost da organu starateljstva podnosi izveštaje i polaže račune o svom radu.
Izveštaji mogu biti:
1) redovni,
2) vanredni
3) završni.
Redovni i završni su obavezni. Redovni se podnosi početkom svake kalendarske godine za prethodnu
godinu a završni nakon prestanka starateljstva.Vanredni se podnosi po zahtevu organa starateljstva.
Izveštaj treba da sadrži podatke o ličnosti štićenika, uslovima smeštaja, zdravlju,vaspitanju i obrazovanju
kao i svemu drugom od značaja za ličnost štićenika. I podatke o upravljanju i raspolaganju njegovom
imovinom, prihodima i rashodima u proteklom periodu kao i konačno stanje imovine. Staratelj ima pravo
na naknadu opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva i pravo na nagradu.
Naknada i nagrada se prvenstveno isplaćuju iz štićenikovih prihoda ukoliko to ne ugrožava štićenikovo
izdržavanje. Pod kojim uslovima staratelj ima pravo na nagradu i naknadu propisuje ministar nadležan za
porodičnu zaštitu. Staratelj je i krivično odgovoran za krivična dela protiv braka, porodice i polne
slobode.

Razrešenje staratelja.
Organ starateljstva u nekoliko situacija razrešava staratelja:
1) kada staratelj iz bilo kog razloga prestane da obavlja dužnost,
2) ako zloupotrebljava odnosno grubo zanemaruje dužnosti,
3) ako je nastupila neka okolnost zbog koje on ne bi mogao biti postavljen za staratelja
i to bez odlaganja. Kada se utvrdi da staratelj obavlja svoju dužnost nesavesno organ starateljstva je
dužan da u vrlo kratkom roku (30 dana) razreši staratelja. U slučaju da staratelj sam zatraži razrešenje
rok je 60 dana od postavljanja zahteva. Organ starateljstva je dužan da prilikom razrešavanja jednog
staratelja blagovremeno sprovede postupak postavljanja novog staratelja.

56. Postupak stavljanja pod starateljstvo

Organ nadležan za postupak stavljanja pod starateljstvo je organ starateljstva. Postupak pokreće organ
starateljstva po službenoj dužnosti.
Inicijativu za pokretanje postupka mogu podneti:
1) zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite,
2) pravosudni i drugi državni organi,
3) udruženja i građani.
Inicijativa je opšteg karaktera. Mesno je nadležan organ starateljstva prema mestu prebivališta odnosno
boravišta štićenika, ako se štićeniku ne mogu utvrditi ni prebivalište ni boravište mesna nadležnost se
određuje prema mestu gde je štićenik nađen. U postupku stavljanja pod starateljstvo je isključena
javnost, podaci iz evidencije i dokumentacije o stavljanju pod starateljstvo spadaju u službenu tajnu koju
su dužni da čuvaju učesnici postupka kojima su ti podaci dostupni. Postupak stavljanja pod starateljstvo
je hitan jer je neophodno što pre postaviti staratelja i zaštiti interese štićenika. Rok za donošnje odluke o
obezbeđenju smeštaja je 24 sata od trenutka kada je organ starateljstva obavešten o postojanju potrebe
za starateljstvom. Rok za popis eventualne štićenikove imovine je 8 dana od dana kada je organ
obavešten o postojanju potrebe za starateljstvom. Rešenje o stavljanju pod staratteljstvo treba doneti
odmah a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je organ starateljstva obavešten o postojanju
potrebe za starateljstvom nad maloletnim detetom, odnosno od dana prijema sudske odluke o lišenju
poslovne sposobnosti punoletnog lica. Organ starateljstva donosi rešenje o stavljanju pod starateljstvo
kojim se postavlja staratelj i određuju njegova prava i dužnosti. Ako štićenik ima imovinu staratelju se
uručuje i izveštaj stalne komisije za popis i procenu vrednosti imovine štićenika a sama imovina se
predaja na upravljanje i raspolaganje.
Na rad staratelja pritužbu mogu podneti:
1)štićenik i 2) lice koje ima pravni interes.
Pritužba može biti podneta i na rad organa starateljstva.Ovu pritužbu mogu podneti staratelj,štićenik i
lice koje ima pravni interes.Podnosi se ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu. Organ starateljstva
donosi rešenje o postavljanju novog staratelja ukoliko je prethodno postavljeni razrešen dužnosti ili je
umro.Rešenje o stavljanju pod starateljstvo i rešenje o prestanku starateljstva dostavljaju se bez
odlaganja matičaru na upis u matičnu knjigu rođenih a ako ima nepokretnosti ovi podaci se upisuju i u
javni registar prava na nepokretnostima.Organa starateljstva dužan je da vodi evidenciju i
dokumentaciju o štićenicima.

57. Starateljstvo nad maloletnikom

Starateljstvo nad maloletnikom je oblik starateljstva koji se određuje detetu bez roditeljskog staranja.
Dete bez roditeljskog staranja je dete :
1) koje nema žive roditelje, dete čiji su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište,
2) dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti,
3) dete čiji roditelji još nisu stekli poslovnu sposobnost,
4) dete čiji su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta i
5) dete čije se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju na neodgovarajući način.
Detetu čiji su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta i detetu čiji se
roditelji ne staraju detetu ili se staraju na neodgovarajući način postavlja se privremeni staratelj jer se
radi o slučaju kada je to neophodno radi privremene zaštite deteta, njegove ličnosti, prava i interesa.
Ovim oblikom starateljstva se na staratelja prenose samo ona prava i obaveze u kojima su roditelji
ograničeni. Kod starateljstva nad maloletnikom staratelj je za razliku od roditelja u većem broju slučajeva
odlučivanja o imovini i ličnosti štićenika nesamostalan. Kada se radi o ličnosti saglasnost mu je potrebna
za odlučivanje o školovanju štićenika i preduzimanju medicinskog zahvata nad štićenikom.Kada se radi o
imovini potreban mu je saglasnost za preduzimanje pravnih poslova štićenika starijeg od 14 godina i
preduzimanje pravnih poslova kojima upravlja i raspolaže prihodom koji je stekao štićenik mlađi od 15
godina. Raspolaganje imovinom štićenika staratelj može preduzeti samo uz saglasnost organa
starateljstva. Maloletnik u određenom uzrastu stiče određena prava tako da je staratelj obavezan da ih
poštuje. Staratelj nema dužnosti da živi sa štićenikom ali ima obavezu da ga posećuje i da se obavesti o
uslovima u kojima štićenik živi. Ne može da koristi prihode od imovine deteta za sopstveno izdržavanje
ali se prihodima od imovine po odluci organa starateljstva mogu namiriti opravdani troškovi vezani za
poslove starateljstva i isplatiti nagradu staratelju. Odnos srodstva između štićenika i staratelja može
postojati samo ukoliko se za staratelja postavi srodnik štićenika.

58. Starateljstvo nad licem lišenim poslovne sposobnosti

Punoletno lice je potrebno staviti pod starateljstvo u slučajevima kada nije sposobno da se samo stara o
sebi.Pre stavljanja pod starateljstvo to lice se lišava poslovne sposobnosti.
Lišenje može biti potpuno i delimično.
Potpuno se lišava poslovne sposobnosti lice koje nije sposobno za normalno rasuđivanje i zbog toga nije
u stanju da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa.Razlog za lišenje je poseldica bolesti ili
smetnje u psiho-fizičkom razvoju koja se ispoljava kao nesposobnost za normalno rasuđivanje zbog koje
lice nije u stanju da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa.Bolest koja može dovesti do
nesposobnosti za normalno rasuđivanje je prvenstveno neka od duševnih bolesti. Dejstvo potpunog
lišenja poslovne sposobnosti je u tome što lice dobija položaj mlađeg maloletnika odnosno njegova
poslovna sposobnost se izjednačava sa poslovnom sposobnošću deteta do 14 godina (ono ne može da
zaključuje pravne poslove,osim male vrednosti, kao što je kupovina svakodnevnih potrepština)
Delimično se lišava poslovne sposobnosti lice koje svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena
prava i interese ili prava i interese drugih lica.I ovde je razlog posledica bolesti ili smetnje u psiho-
fizičkom razvoju. Da li će lice biti potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti zavisi od nastupele
bolesti ili smetnje u psiho-fizičkom razvoju a koja je kod potpunog lišenja takva da dovodi do
nesposobnosti za rasuđivanje a kod delimičnog utiče na ponašanje lica koje postaje takvo da ugrožava
njegova prava i interese ili prava i interese drugih lica. Dejstvo delimičnog lišenja poslovne sposobnosti
je u tome što se njegova poslovna sposobnost izjednačava sa poslovnom sposobnošću deteta preko 14
godina (ono može da sklapa pravne poslove ali uz saglasnost staratelja). Sudskom odlukom o
delimičnom lišenju poslovne sposobnosti sud određuje pravne poslove koje to lice može odnosno ne
može samostalno preduzimati i to će učiniti na osnovu rezultata medicinskog veštačenja.
Dužnosti staratelja.
Staratelj lica koje je lišeno poslovne sposobnosti, bilo potpuno ili delimično prvenstveno je dužan da se
stara da se otklone razlozi zbog kojih je punoletni štićenik lišen poslovne sposobnosti i da se on što pre
osposobi za samostalan život. Dužan je da se stara o njegovom zdravlju. Ako je potrebno preduzeti
medicinski zahvat nad štićenikom staratelju je potrebna saglasnost organa starateljstva. Prava i obaveze
staratelja zavise od toga da li je lice potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti i od sadržaja
sudske odluke o delimičnom lišenju poslovne sposbnosti kojom se mogu odrediti poslovi koje štićenik
može ili ne može samostalno da obavlja. U nekim zemljama se dozvoljava sklapanje braka licima lišenim
poslovne sposobnosti pod određenim uslovima.
Vraćanje poslovne sposobnosti.
Lišenje poslovne sposobnosti nije trajnog karaktera, licu lišenom poslovne sposobnosti može se vratiti
poslovna sposobnost kada prestanu razlozi zbog kojih je ono bilo lišeno. Ako je lice bilo potpuno lišeno
pa se njegovo duševno stanje popravi,sud će izmeniti ranije rešenje i odrediti delimično lišenje poslovne
sposobnosti.
Postupak lišenja poslovne sposobnosti. Organ nadležan za vođenje postupka je sud. Postupak je
vanparnični, reguliše ga Zakon o vanparničnom postupku. Postupak za lišenje poslovne sposobnosti sud
pokreće i vodi po sližbenoj dužnosti kao i po predlogu organa starateljstva, bračnog druga, deteta ili
roditelja lica kod koga su se stekli zakonski uslovi za lišenje odnosno ograničenje poslovne sposobnosti.
Postupak mogu pokrenuti i dalji srodnici ukoliko sa tim licem žive u porodičnoj zajednici. Pravi se
razlika između bližih i daljih srodnika kao pokretača postupka. Najbliži srodnici mogu da pokrenu
postupak uvek a dalji samo ako sa tim licem žive u porodičnoj zajednici. Predlog za pokretanje može da
stavi i samo lice ako može da shvati značenje i pravne posledice svog predloga. Predlog mora da sadrži
činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze kojima se te činjenice utvrđuju. Ako postupak nije pokrenuo
organ starateljstva predlog mora da sadrži i podatke iz kojih proizilazi ovlašćenje za pokretanje postupka.
U ovom postupku sud odlučuje na osnovu rasprave na ročištu. Na ročište se pozivaju organ starateljstva,
lice prema kome se vodi postupak, njegov staralac, odnosno privremeni zastupnik i predlagač. Sud
saslušava lice prema kome se vodi postupak,sem ukoliko bi to bilo štetno po njegovo zdravlje ili ako
saslušanje nije moguće s obzirom na stanje tog lica. Sud saslušava staraoca,predlagača i druga lica koja
mogu da daju obaveštenja o životu i ponašanju tog lica. Mišljenje o duševnom stanju moraju dati veštaci
– lekari (neuropsihijatri) i to najmanje dva lekara. Sud može odrediti i da se lice smesti u odgovarajuću
zdravstvenu organizaciju ako je to neophodno osim ako bi time nastale štetne posledice. Smeštaj je
privremen, traje najduže 3 meseca.
Lice koje je lišeno poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu protiv rešenja bez obzira na svoje duševno
stanje. Kada se radi o delimičnom lišenju zbog zloupotrebe alkohola i opojnih sredstava, ako se
osnovano može očekivati da će se lice prema kome se vodi postupak uzdržati od zloupotrebe alkohola ili
opojnih sredstava sud može odložiti donošenje rešenja. Postupak za lišenje kao i postupak za vraćanje
poslovne sposobnosti je hitan. Pravnosnažna sudska odluka se upisuje u matičnu knjigu rođenih a ako
lice lišeno poslovne sposbnosti ima nepokretnosti odluka se upisuje i u javni registar prava na
nepokretnostima. Pravnosnažna sudska presuda se dostavlja organa starateljstva bez odlaganja i kada
organ starateljstva dobije presudu dužan je da licu postavi staratelja.

59. Starateljstvo za posebne slučajeve je oblik privremenog starateljstva i postavlja se samo za

određene slučajeve. Ovaj oblik starateljstva se postavlja licu koje ima poslovnu sposobnost ali čije
interese treba zaštiti. Organ starateljstva određuje pravni posao ili vrstu pravnog posla koju staratelj
može preduzeti a koji zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Privremeni staratelj se postavlja:
1) Licu čije je boravište nepoznato a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika. Potrebno je da se
zaštite njegovi interesi kada se odlučuje o pravima i dužnostima tog lica.
2) Nepoznatom sopstveniku imovine, kada je potrebno preduzeti neke mere ili radnje u vezi sa tom
imovinom i zaštititi interese sopstvenika imovine.
3) Licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika,odnosno licima koja
imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika, drugačije se naziva kolizijsko starateljstvo.
4) Stranom državljaninu koji se nalazi na teritoriji RS ili ima imovinu na teritoriji RS.Ako strani državljanin
nije u mogućnosti da sam zaštiti svoja prava i interese na domaćoj teritoriji, a nema punomoćnika niti
zakonskog zastupnika. A u drugom slučaju kada se radi o stranom državljaninu koji ima imovinu na
teritoriji RS, ne nalazi se u RS,nema punomoćnika niti zakonskog zastupnika a potrebno je preduzeti
mere ili radnje u vezi njegove imovine i zaštiti njegove interese.
5)Licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj a za to navede opravdan razlog (primer
stara iznemogla lica).Ovo se naziva i voljno starateljstvo.Bitno je da je reč o licu koje je sposobno za
rasuđivanje.
Potreba za posebnim starateljstvom može nastati i u drugim slučajevima: Infans conceptus, začetom
nerođenom detetu čiji su interesi u suprotnosti sa njegovom majkom.