Jugoslavija u međunarodnoj podeli rada: od periferije ka socijalizmu i nazad ka periferiji

Rade Pantić

Sledeći teoriju Samira Amina i njemu bliskih teoretičara u ovom tekstu ćemo pokušati da
iznesemo početne hipoteze koje se tiču pozicioniranja Jugoslavije u međunarodnoj podeli
rada, kako u međuratnom periodu Kraljevine, tako i u posleratnom, postkapitalističkom
periodu.1 Retroaktivno možemo reći da se zemlje nastale raspadom Jugoslavije nalaze na
poziciji koju su zauzimale u međuratnom periodu, na poziciji perifernog kapitalizma, dok
period jugoslovenskog postkapitalizma možemo sagledati kao pokušaj, ispostavilo se
neuspešan, izlaska iz ove pozicije. Tekst će se tako kretati od „lošije prošlosti“, koja je naša
sadašnjost, do „bolje prošlosti“ u kojoj smo propustili šanse za bolju sadašnjost – od
periferije, ka socijalizmu i nazad, ka periferiji.

Teorija perifernog kapitalizma

Prema Samiru Aminu u kapitalističkom svetskom sistemu postoji fundamentalna asimetrija

između društvenih formacija centra i onih periferije koja se održava procesima nejednake
razmene.2 Naime, društvene formacije centra odlikuje autocentričan model proširene
reprodukcije kapitala gde postoji unutrašnja artikulacija između sektora proizvodnje potrošnih
dobara (sredstava za egzistenciju) i sektora proizvodnje kapitalnih dobara (sredstava za
proizvodnju). Ravnomerni razvoj privrednih sektora omogućava njihovu integraciju
međusektorskom razmenom, gde povećanje produktivnosti jednog sektora obezbeđuje
povećanje produktivnosti drugog sektora i obratno. Istorijski u centru se kapitalizam razvio
prvo u agrarnom sektoru što je stvorilo unutrašnje tržište prehrambenih proizvoda. Uvećanje
produktivnosti rada u sektoru poljoprivrede je stvaralo dovoljno hrane za nastali višak
1
Karakterizaciju zemalja koje su u toku prošlog veka prošle kroz socijalističku revoluciju kao postkapitalističkih
preuzeli smo od Catherine Samary (cf. Komunizem v gibanju. Zgodovinski pomen jugoslovanskega
samoupravljanja, Založba /*cf., Ljubljana, 2017). Naime, prema njoj ova društva revolucijom i ukidanjem
kapitalističkih proizvodnih odnosa nisu još postala socijalistička, do ovog stadijuma je trebalo doći preko
prelaznog perioda. Tako ova društva nisu bila ni socijalistička ni kapitalistička, već predstavljaju hibridne
društvene formacije u kojima su uz socijalističke tendencije postojali elementi koji su blokirali tranziciju
(birokratizacija i tendencije koje su vodile ka restauraciji kapitalizma).
2
Aminovo temeljno delo prevedeno je na srpskohrvatski jezik: Akumulacija kapitala u svjetskim razmjerama:
kritika teorije nerazvijenosti, Izdavački centar Komunist, Beograd, 1978. Za sažetiji prikaz Aminove teorije
pogledati njegov tekst „Neka razmišljanja o samostalnom razvoju, kolektivnoj samostalnosti i Novom
međunarodnom ekonomskom poretku“, Marksizam u svetu, br. 2, 1988, str. 66-85, i Marko Kržan, „Zastopnik
Tretjega sveta v marksistični družbeni teoriji (Spremna beseda)“, u: Samir Amin, Samo ljudje delajo svojo
lastno zgodovino, Založba /*cf., Ljubljana, 2020. (u pripremi).
seoskog stanovništva koji se prelivao u sektor proizvodnje sredstava za proizvodnju,
istovremeno smanjujući vrednost radne snage u ovom sektoru. Zatim je uvećanje
produktivnosti rada u sektoru proizvodnje sredstava za proizvodnju povratno delovalo na
sektor proizvodnje sredstava za egzistenciju tako što mu je nudilo nove alate, inpute i
mašineriju koji su dodatno povećavali produktivnost rada u ovom sektoru. Na ovaj način se u
centru stvorio autocentričan, introvertirani, model akumulacije kapitala čiji je razvoj zasnovan
na razvijenom unutrašnjem tržištu, međusobnoj povezanosti privrednih sektora i ubrzanom
povećanju produktivnosti rada.
Za razliku od centra na periferiji se kapitalistički način proizvodnje uvodi od spolja: zemlje
centra političkim sredstvima, kolonijalnim ili polukolonijalnim, podstiču stvaranje izvoznog
kapitalističkog sektora u nekapitalističkim zemljama periferije i podređuju ga logici sopstvene
unutrašnje akumulacije što uzrokuje održavanje zavisnog razvoja periferije koji Amin
karakteriše kao ekstravertiran, okrenut ka spolja tj. uključen u proširenu reprodukciju kapitala
centra. Naime, kapital centra je pre svega bio zainteresovan da razvije privredu periferije u
onoj meri u kojoj će ona služiti kao rezervoar jeftine lokalne radne snage koja će proizvoditi
sirovinsku i prehrambenu bazu za privrede centra.3 Na ovaj način manje proizvodne cene
dobara proizvedenih na periferiji u odnosu na ista (ili supstitutivna) dobra proizvedena u
centra će značiti uštedu na proizvodnim troškovima kapitala centra: uštedu na delovima
konstantnog kapitala (sirovine) ili varijabilnog kapitala (prehrambeni proizvodi). Ova
specijalizacija kapitalističkog načina proizvodnje periferije od strane kapitala centra će
uzrokovati dezartikulacija privrede periferije: razvijaće se samo ekstravertirani eksportni
sektor uz zadržavanje u većem obimu pretkapitalističkih načina proizvodnje niske
produktivnosti, naročito u agrarnom sektoru, a nejednaka razmena (finalna industrijska dobra
centra razmenjena za sirovine i primarnu hranu periferije) održavaće ovu neravnomernost i
nekoherentnost privrede periferije, a sa njom i odnose zavisnosti od centra. Dezartikulacija
privrede periferije, nejednak i razvezan razvoj njenih sektora koji nisu integrisani iznutra već
iz vani, tako su učinak intervencija kapitalističkih društvenih formacija centra koje im nameću
prvenstvo nejednake spoljne razmene i drže ih ekonomskim i političkim sredstvima u stanju
nerazvijenosti.4
3
Prema Aminu veća stopa eksploatacije radne snage (stope viška vrednosti) na periferiji, od one u matičnim
zemljama, kapitalu centra služi kao kontra-mera tendenciji pada profitne stope. Odavde i potreba za ekspanzijom
na nekapitalističke načine proizvodnje.
4
Svojom teorijom Amin i ostali teoretičari zavisnosti tako osporavaju dominantno objašnjenje nerazvijenosti
perifernih zemalja: ove zemlje nisu nerazvijene zbog toga što su u manjem obimu uključene u svetsko tržište,
već upravo zato što su uključene u njega, ali na nejednakim osnovama. Veće uključenje privreda ovih zemalja u
svetsko tržište prema čuvenoj formulaciji Andre Gunder Franka neće voditi ka razvoju nerazvijenih već ka
razvoju nerazvijenosti.
 Periferija tako nejednakim uključenjem u međunarodnu podelu rada postaje nesposobna za
samostalnu proširenu reprodukciju kapitala. Višak vrednosti isceđen od radnika i seljaka
periferije odliva se u proširenu reprodukciju kapitala centra služeći njegovom razvoju. Budući
da su nesposobne da obezbede autonomnu akumulaciju kapitala, društvene formacija
periferije nemaju vladajuću nacionalnu kapitalističku klasu. Na periferiji postoji
kompradorska buržoazija, najčešće sačinjena od političke birokratije, uz koju se razvija
izvestan sloj domaćih zemljoposednika, trgovaca i kapitalista, koja funkcioniše kao lokalno
namesništvo stranog monopolskog kapitala. Budući da na periferiji spoljašni odnosi
podređuju unutrašnji razvoj, dolazi, dakle, do pakta između stranog monopolskog kapitala i
domaćih vladajućih pretkapitalističkih klasa tj. dolazi do artikulacije između različitih načina
proizvodnje gde kapitalistički način proizvodnje usmeren ka akumulaciji kapitala centra
nadodređujućom ulogom „deformiše“ pretkapitalističke načine proizvodnje periferije prema
svojoj logici funkcionisanja.5
Goreopisana međunarodna podela rada, podela na industrijalizovane zemlje centra i
neindustrijalizovane ili slabo industrijalizovane zemlje periferije, karakteristična je za period
tvz. klasične međunarodne podele rada. Nacionalnooslobodilačkim i socijalističkim
revolucijama zemlje periferije su pokušale da pokrenu procese promene svog položaja unutar
međunarodne podele rada strategijom industrijalizacije putem supstitucije uzvoza (import
supstitution) koja je imala za cilj da im obezbedi autocentričan model razvoja. Neuspeh ove
strategije vodio je ka uspostavljanju nove međunarodne podele rada, počev od šezdesetih
godina prošlog veka. Naime, razvijenije kapitalističke zemlje centra počeće da procesima
podugovaranja i outsourcinga premeštaju pojedine faze industrijske proizvodnje u
novoindustrijalizovane zemlje periferije, pre svega, radnointenzivne proizvodne procese kao i
ekološki štetne delove bazične teške industrije, dok će na svom tlu razvijati menandžerski,
marketinški i naučnoistraživački rad (research and development), delatnosti u području
finansija i zadržati i razvijati visokotehnologizovane delove proizvodnog procesa.
Nova međunarodna podela rada sa novim načinima dezartikulacije proizvodnih procesa
periferije, tzv. globalnim lancima proizvodnje, 6 tako je nanovo učvrstila odnose nejednake
razmene između centra i periferije, ali i dovela do procesa borbe za subimperijalističku

5
Termin nadoređenja ovde znači da strani monopolski kapital centra artikuliše svoju logiku sa logikom
vladajućih klasnih alijansi periferije, njihovim tradicionalnim načinima eksploatacije i dominantnim
ideologijama. Ova specifična logika pretkapitalističkih načina proizvodnje se tako ne ukida već se modifikuje,
deformiše, reartikuliše, u odnosu na potrebe kapitalističkog načina proizvodnje centra, čineći istovremeno
reprodukciju vladajućih klasa periferije zavisnim od akumulacije kapitala centra.
6
Videti: Maja Breznik in Ana Podvršič (ur.), Verige globalnega kapitalizma, prev. Maja Breznik et al., Sophia,
Ljubljana, 2019.
poziciju na periferiji.7 Naime, napuštanje posleratnog modela import supstitution
industrijalizacije u zemljama periferije, u kapitalističkoj i u postkapitalističkoj varijanti,
vodilo je ka pokušaju ovih zemalja da za sebe ostvare poziciju regionalnog centra tako što će
održavati odnose zavisnosti prema zemljama starog centra, koji je zadržao finansijsku,
tehnološku, ideološku i vojnu kontrolu nad celokupnim sistemom, uz uspostavljanje odnosa
nejednake razmene sa manje razvijenim zemljama u svojoj regiji. Ova borba za položaj
„periferije prvog stepena“ vodiće ka hijerarhizaciji zemalja periferije i onemogućavanju
kolektivnog otpora zemljama centra. Subimperijalističku poziciju izgradiće one zemlje koje
su, pored eksportnog radnointezivnog sektora, pod okriljem države uspele da izgrade sektor
teške industrije snadbevajući unutrašnje tržište subvencionisanim energentima, sirovinama i
polufabrikatima. Na ovaj način država je u ovim zemljama uspela da oko sebe okupi, podrži i
ujedini određene segmente domaće kapitalističke klase, da im pruži bazu za razvoj određenih
profitabilnijih privrednih grana i obezbedi povoljniju poziciju posrednika, „posredničkog
centra akumulacije“, unutar međunarodne podele rada. Subimperijalističke zemlje će na ovaj
način zadržati izvestan stepen artikulacije svoje privrede, što će im obezbediti relativnu
autonomiju unutar svetskog sistema, istovremeno potčinjavajući sebi „periferiju drugog
stepena“, zemlje sa enklavama industrijske proizvodnje koje će primati najneprofitabilnije
delove proizvodnih procesa (npr. sklapanje komponenti, transfer tehnološki najjednostavnijih
delova proizvodnih procesa i ekstrakcija sirovina). Nova međunarodna podela rada na ovaj
način je uništila kolektivne internacionalne projekte odupiranja imperijalizmu centra i
zamenila ih vertikalnim odnosima potčinjenosti uz horizontalne odnose antagonizma i borbe
za dominaciju.

Kraljevina SHS/Jugoslavija kao periferna društvena formacija

Kraljevina SHS/Jugoslavija uklapa se u Aminovu kategorizaciju perifernih kapitalističkih

društvenih formacija. To, kako smo videli, ne znači da je kapitalistički način proizvodnje bio
preovladavajući, već, upravo suprotno, pretežni način proizvodnje je bila sitna seoska
poljoprivredna proizvodnja,8 dok je kapitalistički način proizvodnje bio slabo razvijen i pod
7
Teoriju subimperijalizma na primeru Brazila 70-ih godina prošlog veka izradio je Ruy Mauro Marini. Za
sintezu Marinijevih stavova i njihovu primenu na današnju situaciju videti: Mathias Luce, „Sub-Imperialism, the
Highest Stage of Dependant Capitalism“, u: Patrick Bond, Ana Garcia (ur.), BRICS: An Anti-Capitalist Critique,
Pluto Press, Londo, 2015, str. 27-44.
8
Sitna seoska proizvodnja je bila najvećim delom proizvodnja za vlastitu potrošnju i sitni seljaci su vrlo malo
učestvovali na tržištu i kao proizvođači i kao kupci, pa je tako unutrašnje tržište bilo izuzetno nerazvijeno. Ova
proizvodnja je bila niske produktivnosti. Sergije Dimitrijević tako navodi da su trećinu sprava za oranje činile
drvene ralice – neolitski izum! – čiji broj se u posleratnom periodu smanjivao izuzetno sporo: „Od 1920. do
kontrolom monopolskog kapitala centra.9 Kapital centra, u formi monopolskog finansijskog
kapitala,10 je putem dominacije u bankarskoj sferi kontrolisao razvoj kapitalističkog sektora
proizvodnje. Banke sa učešćem stranog kapitala su rukovodile sa 11 od 14 najkrupnijih
jugoslovenskih koncerna, putem delimičnog vlasništva kontrolisale veliki broj „domaćih“
preduzeća i banaka, kao što su i raspolagale sa više od polovine domaće štednje. Na ovaj
način je međuratna Jugoslavija bila u položaju zavisnog kreditiranja što je strani kapital
koristio da kartelskim udruživanjem dezartikuliše njenu privredu. Držeći u svojim rukama
snadbevanje električnom energijom, glavnim sirovinama i polufabrikatima, kapital centra je
putem ove kontrole nad inputom domaćih preduzeća proširio svoju vlast nad celokupnom
jugoslovenskom industrijom i upravljao njenim zavisnim razvojem. Strani kapital je bio
prvenstveno zainteresovan da privredu Jugoslavije učini jeftinom sirovinskom bazom za
industriju svojih matičnih zemalja, a ne da razvije njeno unutrašnje tržište. Iz ovog razloga
kočen je razvitak domaće prerađivačke industrije, a izvožene su ogromnom većinom sirovine,
polufabrikati i proizvodi najnižeg nivoa obrade.11 Ovakva politika stranog kapitala je, dakle,
onemogućavala zasnivanje domaće industrije finalnih proizvoda. Jugoslavije je stoga uvozila
skupe industrijske finalne proizvode i sredstva za proizvodnju, a izvozila jeftine neprerađene
ili polu-prerađene sirovine. Onesposobivši u velikoj meri domaću prerađivačku industriju
strani kapital je kartelskim organizovanjem monopolizovao ograničeno domaće tržište na koje
je mogao plasirati svoje finalne proizvode i ubirati ekstra-profit.

1927. godine broj ralica je opao je samo za 22 649 tj. za 6,5%. Pri prosečnom godišnjem smanjenju broja ralica
od 3 484,5 nestajanje ove primitivne sprave iz naše privrede, u uslovima koji su postojali u bivšoj Jugoslaviji
nastupilo bi tek 2021. godine“, Sergije Dimitrijević, Privredni razvitak Jugoslavije od 1918-1941 godine, Visoka
škola političkih nauka, Beograd, 1961, str. 17-18.
9
O delovanju stranog kapitala na privredu predratne Jugoslavije pogledati odličnu studiju na koju se oslanjamo u
ovom delu teksta: Sergije Dimitrijević, Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije, Nolit, Beograd, 1958. Za
pokušaj analize međuratne Jugoslavije iz pozicije „političkog marksizma“ pogledati: Rade Pantić, „Liberalna
umetnost za nekapitalistično državo: intimistični estetizem in ideološki mehanizmi balkanizma“, v: idem,
Umetnost skozi teorijo: historičnomaterialistične analize, Založba /*cf., Ljubljana, 2019, str. 207-245.
10
Koncept monopolskog finansijskog kapitala koristimo u smislu koji mu je dao Rudolf Hilferding: radi se o
centralizaciji i koncentraciji kapitala putem udruživanja i preplitanja novčanog, industrijskog i trgovačkog
kapitala pod kontrolom banaka koje organizuje velike koncerne i kartele. Videti: Rudolf Hilferding, Finančni
kapital, Cankarjeva založba, Ljubljana, 1980.
11
Ovo objašnjava izuzetno veliki udeo stranog kapitala u rudnicima metala: 88% vrednosti ukupne proizvodnje i
82% zaposlene radne snage. Sergije Dimitrijević, Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije, str. 211. S druge
strane, strani kapital nije bio zainteresovan za ulaganje u domaću industriju prerade ruda kao i u metalo-
mašinsku industriju. U Jugoslaviji je 1938. godine prerađivano samo 4% njenih vlastitih olovnih sirovina, 6,9%
cinkanih, 25,2% bakarnih i 44,7% gvozdenih. Op. cit., str. 71. Domaća proizvodnja aluminijuma je potpuno
sprečena iako je Jugoslavija 1937. godine bila četvrti proizvođač rude aluminijuma, boksita, u Evropi, a sedmi
proizvođač u svetu. Iste godine Jugoslavija je zauzimala poslednje mesto na svetskoj tabeli proizvođača
aluminijuma. 99,73 % ekstrakcije boksita bilo je u vlasništvu stranog kapitala, a čitav jugoslovenski izvoz
boksita odlazio je u Nemačku, koja je proizvodila četiri puta manje boksita od Jugoslavije, a bila prvi svetski
proizvođač aluminijuma. Op. cit., str. 66-67.
 Ekstra-profite stranom kapitalu obezbeđivala je eksploatacija jeftine domaće radne snage.
Budući da su većinu domaćeg radništva činili sezonski industrijski radnici, radnici-seljaci,
koji su i dalje bili vezani za sitnu seosku proizvodnju, strani kapital se tako koristio situacijom
u kojoj je nadnični rad u industriji većinski predstavljao dopunski rad seljaka za koji nije
plaćana puna vrednost radne snage (sistem dualne reprodukcije polu-proleterskih
domaćinstava). Strani kapital nije u Jugoslaviji razvijao visoko-tehnološke proizvodne
procese, pa je tako nisko-kvalifikovano radništvo zadovoljavalo njegove potrebe. Manjinska
stručna radna snaga je dobavljana iz inostranstva tako da strana preduzeća nisu pokazivala
interesovanje za stručno usavršavanje jugoslovenskih radnika. Finansijskoj, tehnološkoj i
političkoj zavisnosti tako je pridodata i obrazovna zavisnost. Pored eksploatacije jeftine radne
snage, strani kapital je svojim monopolističkim položajem ubirao ekstra-profite i tako što je
eksploatisao stanovnike Jugoslavije kao potrošače skupim cena robe široke potrošnje. Radilo
se pre svega o lakoj industriji ograničenih kapaciteta uz korišćene starih i dotrajalih mašina
koje su usled gubitka konkuretnosti izbačene iz proizvodnih procesa u matičnim zemljama.12
Interesi stranog kapitala su u Jugoslaviji tesno srasli sa interesima domaće vladajuće klase
okupljene unutar i oko državnih aparata. Brojno učešće predstavnika političkih vlasti u
odborima stranih banaka i preduzeća, poreske i carinske olakšice date stranim preduzećima,
favorizovanje inostranog uvoza na račun razvijanja domaće proizvodnje, učestvovanje
državnih preduzeća u međunarodnim kartelima, državne liferacije i koncesije predane
inostranim preduzećima, svedoče o kompradorskom karakteru jugoslovenske vladajuće klase.
Nemajući vlastitu kapitalističku klasu sposobnu da organizuje proširenu reprodukciju
kapitala, jugoslovenska država se oslonila na strani kapital čijem je interesu služila. U zamenu
za svoju poslušnost interesima inostranih preduzeća, jugoslovenska vladajuća klasa se
zadovoljavala koruptivnom političkom rentom koju je ubirala od stranog kapitala i visokim
oporezivanjem domaćeg stanovništva. Domaćoj kapitalističkoj klasi okupljenoj oko države
ostajali su monopoli u nisko-profitnim privrednim granama za koje strani kapital nije imao
interesovanja ili manje učešće u stranim ekstra-profitima putem državnih preduzeća
uključenih u strane kartele, kao i finansijske malverzacije, zelenaštvo, poljoprivreda i
rentijerstvo.
12
U uslovima delovanja kapitalističkog zakona konkurencije mašine ne zastarevaju samo onda kada su istrošene
i stoga nesposobne da proizvode upotrebna dobra, već i onda kada se u proizvodnju uvedu nove mašine koje
obezbeđuju veću produktivnost rada i time izbacuju stare iz konkurencije. Ekstra-profiti stranog kapitala nastali
korišćenjem zastarelih mašina u Jugoslaviji su tako sticani ne-ekonomskim produženjem njihovog radnog veka.
Strani kapital se na ovaj način služio visokim jugoslovenskim carinskim tarifama, i kartelskim udruživanjem, a
ne većom produktivnošću rada u odnosu na konkurente (višom organskom kompozicijom svoga kapitala), uspeo
da monopoliše domaće tržište i dođe do ekstra-profita. Kapital centra tako nije doprinosio povećanju
tehnološkog razvoja Jugoslavije, već je upravo ovaj razvoj blokirao.
 Postkapitalistička Jugoslavija: pokušaj izgradnje autocentričnog modela akumulacije (1945-
1961)

Posle Drugog svetskog rata nove vlasti su ukinule kapitalističke proizvodne odnose i
pokušale da zasnuju model autocentričnog ekonomskog razvoja.13 Ovaj projekat, dakle, ima
dva paralelna cilja: izgradnju socijalističkih proizvodnih odnosa putem prolaska kroz prelaznu
fazu razvoja14 i izlazak iz periferne pozicije u međunarodnoj podeli rada. Antikapitalističku
borbu je tako nužno pratila antiimperijalistička borba bez koje je prva bila osuđena na propast.
U prvoj fazi razvoja posleratne Jugoslavije izvršena je nacionalizacija industrije, trgovine,
finansija i transporta i uvedena centralnoplanska koordinacija privrede na saveznom nivou.
Savezna planska komisija, uvedena prema sovjetskom tipu administrativnog centralnog
planiranja, tako je uređivala proizvodne odnose: alokaciju investicija i reinvesticija, obim
proizvodnje, regulaciju cena dobara i nadnica kao i trgovinsku razmenu. Ovim procesima su
ukinuti kapitalistički proizvodni odnosi.15
Stopiranje isplate spoljnog duga i obustava transfera viška vrednosti u matične zemlje
stranog kapitala, dakle, oslobađanje od imperijalističke rente koju je predratna Jugoslavija
plaćala kapitalu centra,16 dali su vazduha za razvoj industrijalizacije na novim osnovama.
Kako bi se izgradila autocentrična, integrisana privreda, stavljen je prioritet na izgradnju teške
industrije koja će dati bazu za razvoj proizvodnje sredstava za proizvodnju. Autonomna
proizvodnja kapitalnih dobara je tako bila cilj. Ona je trebalo da podigne produktivnost
kolektivizovanog poljoprivrednog sektora i da omogući prelivanja seljaka u industriju, da
obezbedi uvećanu potražnju za sektor koji proizvodi energiju i sirovine, kao i da pruži bazu za
razvoj vojne industrije, koja će obezbediti geopolitičku reprodukciju, i za laku industriju

13
Cf. Carl-Ulrik Schierup, Migration, Socialism and the International Division of Labour: The Yugoslav
Experience, Gower, Aldershot, 1990, str. 59-68.
14
Videti fusnotu 1
15
Iz ovih razloga je pogrešno koristiti termin državnog kapitalizma za postrevolucionarne prelazne društvene
formacije. U kapitalističkom načinu proizvodnje postojanje tržišta faktora proizvodnje (novca, radne snage i
zemljišta) uz razvijeno tržište dobara, omogućava funkcionisanje zakona vrednosti i zakona konkurencije putem
kojih se reprodukuju kapitalistički proizvodni odnosi tj. transfer viška vrednosti koji su proizveli radnici ka
kapitalistima. Planska privreda sovjetskog tipa ukida tržište faktora proizvoda, kao i tržišnu povezanost
proizvodnih jedinica, i time onemogućava delovanje zakona vrednosti i zakona konkurencije. Odluke o alokaciji
faktora proizvodnje, kao i razmena proizvoda između proizvodnih jedinica, sada se donose politički, putem
centralnog plana. Budući da partijska birokratija ima monopol nad ovim odlukama ne možemo govoriti o
socijalističkom načinu proizvodnje, gde bi radnička klasa trebala da preuzme na sebe odluke o privrednoj
koordinaciji, ali ne možemo govoriti ni o kapitalističkim proizvodnim odnosima, gde koordinaciju privrede
određuju tržišni mehanizmi. Cf. Catherine Samary, op. cit.
16
Za koncept imperijalističke rente videti: Samir Amin, „Accumulation on a Global Scale and Imperialist Rent“,
u: idem, The Law of Worldwide Value, Monthley Review Press, New York, 2010, str. 83-111.
potrošnih dobara, koja će podstaći razmenu između sela i grada. Na ovaj način Jugoslavija je
trebalo da promeni svoju poziciju u međunarodnoj podeli rada i izađe iz položaja zavisne
periferne države kapitalističkog svetskog sistema izgradnjom integrisanog modela privrednog
razvoja. Spoljnotrgovinska politika je zaštitila privredu visokim carinskim barijerama, a
subvencijama je stimulisala izvoz industrijske robe, dok je restriktivnim kvotama
ograničavala njen uvoz. Težnja je dakle bila da se uvozi hrana, a izvozi industrijska roba,
kako bi se podstakao razvoj domaćih industrijskih sektora. Jugoslavija je tako sve do tržišnih
reformi šezdesetih godina zastupala import-substitution model industrijalizacije, koji je
razvojem domaće industrije trebalo da onemogući ponovno zasnivanje odnosa nejednake
razmene sa zemljama centra.17 Takođe, kao cilj je istaknut ravnomeran razvoj jugoslovenskih
regija koji je trebalo obezbediti redistribucijom sredstva iz razvijenih u nerazvijene regije.
Velike investicije su stoga uložene u infrastrukturu i industrijske kapacitete manje razvijenih
regija.
Model centralnog planiranja sovjetskog tipa zamenjen je početkom pedesetih godina iz
političkih razloga, usled Rezolucije Informbiroa i potonjeg raskidom veza između Jugoslavije
i Sovjetskog Saveza. Međutim, jugoslovenski komunisti su pored sposobnosti da se adaptiraju
na novu situaciju pokazali i visok nivo kritičke analize sovjetskog modela. Uočena je
tendencija birokratizacije koja je blokirala razvoj socijalističkih društvenih odnosa, kao i
manjkavosti sovjetskog modela centralne planske ekonomije, a takođe je promenjena i
agrarna politika.
Tako je uvedeno radničko samoupravljanje koje je imalo za cilj gradualni transfer
upravljanja ekonomskim procesima od političke birokratije ka radničkoj klasi. Radničko
samoupravljanje je uvedeno u preduzeća s namerom da radnici preuzmu kontrolu nad
tehničkom podelom rada (rukovođenjem svojim proizvodnim jedinicama), da bi vremenom
ovladali i procesima upravljanja društvenom podelom rada (koordinacijom celokupne
privrede). Dakle, samoupravljanje je zamišljeno kao proces gradualne zamene birokratije kao
nosioca procesa planiranja, kao gradualna demokratizacija makroekonomskog odlučivanja,
koja je trebalo da širi se odozdo, od samoupravnih preduzeća, ka gore, ka radničkom
samoupravljanju nad celokupnom društvenom reprodukcijom.18
Jugoslovenski komunisti su, takođe, uočili probleme centralnog planiranja sovjetskog tipa:
nesposobnost centralnog plana da odredi adekvatne sektorske proporcije, što je vodilo ka
17
Cf. Diane Flaherty, „Economic reform and foreign trade in Yugoslavia“, Cambridge Journal of Economic, št.
6, 1982, str. 105-143.
18
Za detaljniju raspravu o problematici jugoslovenskog radničkog samoupravljanja videti: Marko Kržan,
„Jugoslovansko samoupravljanje in prihodnost socializma (Spremna beseda)“, v: Catherine Samary, Komunizem
u gibanju, str. 213-242.
permanetnom problemu „uskih grla“, devijacije planskog sistema nastale karijerizmom
partijskih birokrata koji su upravljali preduzećima (sakrivanje tačnih informacija od planera
kako povišenje normi ne bi otežalo ispunjenje plana, čija je realizacija vodila ka usponu u
birokratskoj hijerarhiji), loš kvalitet robe, veliki procenat otpada i nefuncionalne robe,
rezignaciju radničke klase i njenu slabu motivisanost za rad i uvećanje produktivnosti rada. Iz
ovih razloga novi sistem je kombinovao centralno planiranje, koje se staralo o investicionoj
politici, redistribuciji, usklađivanju sektorskih proporcija, zadovoljavanju opštih društvenih
potreba, ravnomernom razvoju regija, spoljnoj trgovini itd., dakle, o celokupnoj koordinaciji
privrede, sa ograničenim tržištem dobara, koje je omogućilo povećanu produktivnost rada i
pružalo informacije planerima (indikacije planiranja) koje su omogućavale koordinaciju
sektora, uz samoupravni sistem koji je pružao novu radnu motivaciju radnicima.19
Takođe, u poljoprivredi je napušten sovjetski model prinudne kolektivizacije. Umesto
kolektivizacije napravljena je podela na društveni poljoprivredni sektor i privatni, sitno-
seoski, koji su artikulisani putem zemljoradničkih zadruga.20 Zadruge su nudila seljacima
finansijsku (kredite i subvencije), stručnu (agronomsku i veterinarsku) i tehničku pomoć
(dostup do đubriva, semena, sadnica, mehanizacije, izgradnju vodosnabevanja itd.). One su
imale monopol nad otkupom poljoprivrednih proizvoda u svojim lokalnim okvirima i starale
se o koordinaciji privatnog i društvenog sektora, uz pomoć centralnog plana koji im je pružao
pomoć u vidu investicija i subvencija. Takođe, izbegnuta je preterana regionalna centralizacija
industrije, tako da su otvoreni mnogi sekundarni i tercijalni industrijski centri koji su
omogućavali seljacima da se zapošljavaju u industrijskom sektoru, a da ne budu razvezani od
svojih seoskih domaćinstava. Ove mere su učinile sitnu seosku proizvodnju održivom uz
određeni porast produktivnosti rada i prilagođavanje proizvodnje potrebama industrije, dok je
razvoj lake industrije potrošnih dobara učinio seljake voljnim da razmenjuju svoje proizvode.

19
Prema Borisu Kidriču, glavnom arhitekti novog jugoslovenskog ekonomskog modela, preduzeća u uslovima
radničkog samoupravljanja ne funkcionišu više prema profitnom motivu, već prema dohodovnom motivu.
Naime, u kapitalističkom načinu proizvodnje uvećanje intenziteta i produktivnosti rada uvećava stopu viška
vrednosti (stopu eksploatacije radne snage) i time profit (dohodak kapitaliste). Vrednost radne snage (proizvodni
trošak kapitaliste koji on isplaćuje radnicima u formi nadnice) ostaje ista ili se smanjuje (u slučaju da raste
produktivnost rada u sektoru proizvodnje sredstava za egzistenciju radnika). U samoupravnom sistemu plan
određuje unapred fiksiranu „stopu akumulacije i društvenih fondova“, procenat dohotka preduzeća koji odlazi u
državne fondove. Uvećanje intenziteta i produktivnosti rada u uslovima radničkog samoupravljanja, tako
uvećava i deo dohotka preduzeća koji odlazi u njegov potrošni fond, pa su radnici stimulisani da rade prema
dohodovnom motivu. Radnici sami odlučuju kako će koristiti sredstva potrošnog fonda (koji deo će izdvojiti za
lične dohodke, koji za investicije, amortizaciju, kolektivnu potrošnju, stambeni fond itd.). Radna snaga tako u
samoupravljanju prestaje da bude puki proizvodni trošak. Više u: Filip Lipovec, „Nastanek dohodkovne mere v
Kidričevem sistemu stopenj akumulacije“, Ekonomska revija, let. 30, št. 3–4, 1979, str. 265–279.
20
Cf. Carl-Ulrik Schierup, op. cit., str. 87-89.
Na ovaj način su ublaženi negativni efekti prvobitne socijalističke akumulacije 21 i seosko
stanovništvo je gradualno transformisano u industrijski proletarijat. Nakon perioda velikih
sukoba između seljaka i komunista usled posleratne politike prinudnog otkupa i
kolektivizacije činilo se da se novom strategijom može obnoviti savez između radnika i
seljaka.
Ovaj model zasnovan na kombinaciji centralnog planiranja i ograničenog i kontrolisanog
tržišta na kome su nastupala samoupravno vođena preduzeća je prema statističkim
pokazateljima bio veoma uspešan, naročito u razdoblju od 1957. do 1961. godine kada je
društveni proizvod rastao po prosečnoj stopi od oko 13%, trkajući se Japanom za prvo mesto
na svetskom nivou. Takođe, stopa izvoza je rasla brže nego stopa uvoza, zabeležen je
značajan porast realnih nadnica i produktivnosti rada, stopa porasta inflacije je bila niska, dok
se nejednakost između regija smanjivala.22 Dakle, ovaj period je predstavljao napredak i u
domenu razvitka socijalističkih proizvodnih odnosa, putem uspostavljanja radničkog
samoupravljanja, i u domenu razvoja autocentričnog ekonomskog modela koji je smanjivao
spoljašnju zavisnost i regionalne nejednakosti. Ipak ovaj model razvoja je napušten
usvajanjem niza reformi tokom prve polovine šezdesetih godina koje će zaustaviti procese
socijalističke transformacije, dezartikulisati jugoslovensku privredu i okinuti procese njene
reperiferijalizacije.

„Tržišni socijalizam“ i početak procesa reperiferijalizacije jugoslovenske privrede (1961-

1972)

Incijator reformi šezedesetih godina bila je tehnokratija potpomognuta ekonomistima koji su

pokušavali napraviti sintezu između neoklasične ekonomske doktrine i marksizma koja je po
pravilu išla na štetu marksizma. Pod tehnokratijom se podrazumevala grupa neproduktivnih
radnika – pre svega, direktora preduzeća i menandžera, ali i poslovođa, radnika iz
finansijskog, računovodstvenog, marketinškog i trgovačkog odeljka – koju su procesi

21
„Socijalistički zakon prvobitne akumulacije“ je pojam koji je uveo ekonomista Evgenij Preobraženski u
raspravama u vezi industrijalizacije Sovjetskog saveza dvadesetih godinama prošlog veka. Prema njemu
izgradnja socijalističkog industrijskog sektora mora biti poduprta transferom vrednosti iz privatne seoske
proizvodnje. Akumulacija u socijalističkom sektoru dakle, mora biti delimično zasnovana na račun seljaka,
nejednakom razmenom između industrije i poljoprivrede. Dok je Preobraženski zagovarao balansirani i
gradualni transfer, Staljin se odlučio za nasilnu kolektivizaciju seoske proizvodnje. Cf. E. A. Preobraženski,
Nova ekonomika: pokušaj teorijske analize sovjetske privrede, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1983. U
Jugoslaviji pedesetih godina socijalistička prvobitna akumulacija je održavana tako što su se cene
poljoprivrednih proizvoda držale niskim u odnosu na industrijske.
22
Za statističke podatke pogledati: Kosta Mihailović, Ekonomska stvarnost Jugoslavije, Ekonomika, Beograd,
1981, str. 12-16.
delimičnog tržišnog takmičenja ojačali. Tehnokratija je postala naročito jaka u razvijenijim
zapadnim republikama, koje su imale bolji izvozni potencijal i zahtevala je demontiranje
Saveznog investicionog fonda23 u koji se slivao veliki deo dohodaka preduzeća i redistribuirao
prema planskoj koordinaciji. Centralnoplansku regulaciju privredu je prema tehnokratama
trebalo zameniti uvođenjem potpune tržišne koordinacije privrede. Naime, tehnokratija je
problematiku jugoslovenske privrede sagledavala iz uskog ugla interesa vlastitog preduzeća.
Prerađivačka industrija je bila razvijenija u zapadnim republikama i brže se razvijala od teške
industrije, koja je obezbeđivala energente i sirovine, i za koju su potrebna velika ulaganja sa
dugim aktivizacijskim periodom. Savezni fond je upravo redistribuirao znatna sredstva u
bazičnu tešku industriju, i alocirao ih u nerazvijenije oblasti kako bi udario temelje za
autocentričan razvoj. Kriterijum tehnokrata je pak bio onaj neposredne profitabilnosti:
profitabilna preduzeća bi trebalo da zadrže i reinvestiraju svoje dohotke i da se usmere na
podizanje tehničkih kapaciteta uvozom strane tehnologije kako bi uvećala produktivnost rada
i time postala konkurentna na svetskom tržištu, na kome je moguće doći i do nedostajućih
sirovina po povoljnim cenama. Razvoj izvoznog prerađivačkog sektora bi za sobom trebao da
povuče i razvoj ostalih sektora koji će odgovoriti na njegovu uvećanu potražnju. Rast
najprofitabilnijih sektora tako bi čisto tržišnim mehanizmima trebalo da se prenese i na razvoj
drugih sektora (trickle-down theory). Uspevši da dobiju saglasnost vrha partije i radnika,
postavivši se kao zaštitinici samoupravljanja ugroženog od centralizujuće birokratije, 24
tehnokrate su zajedno sa novim mlađim liberalnim „garniturama“ republičkih partijskih
rukovodstava započeli proces reformi koje su vodile ka modelu razvoja koji je zasnovan na
izvozu i tržišnoj koordinaciji privrede. Period jugoslovenskog pokušaja razvezivanja
(delinking) od svetskog tržišta i međunarodne podele rada je bio završen.
Reforme su ojačale tendencije ka restauraciji kapitalističkih proizvodnih odnosa. Alokacija
investicija je premeštena sa investicionih fondova na decentralizovani bankarski sistem.
Dozvoljeno je osnivanje banaka udruživanjem sredstava preduzeća i opština prema
deoničarskom principu, preduzeća su mogla slobodno pozajmljivati novac drugim
23
Obično se kao godina početak perioda „tržišnog socijalizma“ uzima 1965., kada je izvršena tzv. Velika
reforma. Nama se čini da je ključan događaj bio rasformiranje Saveznog investicionog fonda koje se desilo 1963.
godine, ali je već tzv. Mala reforma iz 1961. drastično redukovala sredstva koja su mu bila na raspolaganju, u
korist preduzeća, tako da je on praktično ove godine izgubio funkciju koju je imao.
24
Kapitalistička ideologija depolitizacije ekonomije, koja skriva transfer viška vrednosti od radnika ka
kapitalistima pod plaštom „objektivnih“ zakona tržišta, tako je predstavljena kao ona koja brani razvoj
socijalizma. Tehnokrate su problematiku usklađivanja plana i tržišta preobrazili u sukob između plana i tržišta, a
zatim protržišnu poziciju interpretirali kao onu koja brani samoupravljanja od birokratije i centralnog plana koji
parazitira na dohocima radnika. Problematika izgrađivanja socijalističkih proizvodnih odnosa i autocentričnog
nezavisnog razvoja je zamenjena ideološkom opozicijom centralizacija-decentralizacija. Za detaljniju analizu
ovih ideoloških mehanizama videti: Rade Pantić, „Od kulture v ’socializmu’ k socialistični kulturi“, v: idem: op.
cit. , str. 247-269.
preduzećima ili ulaziti u joint venture projekte, čak i sa stranim preduzećima.25 Ovo je značilo
povratak tržišta kapitala, gde se alokacije investicija uređuju prema principu profitabilnosti.
Decentralizovana je i spoljna trgovina, do reformi sfera državnog monopola, i stvorena su
krupna export-import preduzeća koja su takođe funkcionisala prema principu
maksimalizovanja profita. Bankarski sistem je posredovao u procesima koncentracije i
centralizacije kapitala stvarajući monopolistička udruživanja banaka, industrijskih i
trgovačkih preduzeća tj. monopolski finansijski kapital. Sklanjanje brojnih tržišnih barijera i
restrikcija na uvoz, devalvacija dinara i deregulacija cena zarad korelacije sa svetskim cenama
imale su za cilj da izlože jugoslovensku privredu svetskoj konkurenciji koja će podstaći
povećanje produktivnosti rada.
Uvođenje „tržnog socijalizma“ je tako praktično dovelo do nepotpune restauracije
kapitalizma: alokaciju investicija su preuzela kreditna tržišta pod kontrolom finansijskoj
kapitala pa su kamatna i profitna stopa preuzele glavnu funkciju u alokaciji faktora
proizvodnje. Došlo je do dedemokratizacije društvenih institucija (opadao je udeo radnika iz
neposredne proizvodnje u radničkim savetima i upravnim odborima preduzeća, kao i u
članstvu u partijskim organizacijama), porasta nezaposlenosti i porasta nejednakosti dohodaka
kako između radnika u preduzećima koja su bila nejednako tržišno uspešna, tako i unutar
preduzeća, između radnika iz neposredne proizvodnje i tehnokratskog sloja, takođe, između
niže i više kvalifikovanih radnika.26 Kako ćemo uskoro videti, rasla je i nejednakost između
različitih regija. Ipak, logika samoupravljanja se pokazala kao nespojiva sa tržišnim
reformama, budući da nije dozvoljavala preteranu eksploataciju radnika, masovna otpuštanja i
zatvaranja tržišno neuspešnih preduzeća, pa stoga nije bilo moguće potpuno uvođenje
kapitalističkog tržišta radne snage.27 Strategija uvećane produktivnosti rada, zasnovana na
podizanju organske kompozicije kapitala, zameni varijabilnog kapitala konstantnim, radnika
mašinama, pokazala se neefektivnom usled kontradikcije sa samoupravljanjem čija logika je
bila u koliziji sa svođenjem radne snage na status proizvodnog troška. 28 Produktivnost rada je
čak i opala u odnosu na prošli period, kao i stopa porasta društvenog proizvoda. Uvoz strane
tehnologije nije dao očekivane rezultate, čak je i drastično uvećao spoljnotrgovinski deficit, a

25
Zakon koji je omogućavao joint venture investicije stranog kapitala u participaciji do 49% je donet 1967.
godine.
26
Za mnoštvo empirijskih i statističkih podataka o ovim procesima videti: Darko Suvin, Samo jednom se ljubi:
radiografija SFR Jugoslavije 1945.–72., Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2016.
27
Iz ovoga razloga Marko Kržan „tržišni socijalizam“ karakteriše kao „defektnu kapitalističku privredu“. To je
prema njemu privredni sistem u kome postoji tržište kapitala ali ne i tržište radne snage. Marko Kržan,
„Jugoslovansko samoupravljanje in prihodnost socializma (Spremna beseda)“, op. cit. , str. 220.
28
Videti fusnotu 19.
nejednakost dohodaka je podsticala uvoz luksuzne robe i trajnih potrošačkih dobara što je
dodatno uvećavalo deficite i vodilo ka sve većem spoljnom zaduživanju.
Porast nezaposlenosti tokom šezedesetih je bio tako posledica smanjene mogućnosti
zaposlenja u društvenom sektoru, a ne masovnih otpuštanja. Nezaposlenost je podstakla i
promenjena agrarna politika. Naime, poljoprivredene zadruge su reformama izgubile
povlašćeni status u odnosu na sitnu seosku proizvodnju, što ih je pravno stavilo u isti položaj
sa drugim preduzećima u sektoru poljoprivrede, ali u tržišno inferioran položaj, naročito u
odnosu na velike poljoprivredne kombinate koji nastaju u ovom periodu. Poljoprivredni
kombinati su takođe proizvod procesa koncentracije i centralizacije kapitala. To su bili veliki
agroindustrijski kompleksi koji su združivali poljoprivrednu proizvodnju, industrijsku
preradu, trgovinu, transport i naučnoistraživački rad. U novoj situaciji zemljoradničke zadruge
su bile prinuđene da se udružuju sa drugim zadugama na tržišnim osnovama ili su postajale
deo kombinata. Pod etiketom oslobađanja sitne seoske proizvodnje od monopola
zemljoradničkih zadruga, seljaci su sada prinuđeni da sa svojim proizvodima izađu direktno
na tržište na kome su dominirali kombinati, industrija prerade hrane i trgovačka preduzeća
koja su diktirala i cenu poljoprivrednog inputa i cenu otkupa proizvoda. Socijalistička
prvobitna akumulacija je na ovaj način transformisana u kapitalističku eksploataciju.29 U
ovom periodu Jugoslavija je tako prošla kroz svoju verziju zelene revolucije koja je stvorila
veliki višak radne snage na selu, a budući da je usled nove ekonomske politike forsiranja
izvoza i podizanja produktivnosti rada industrijski sektor bio nesposoban da primi ovaj višak,
on je kanalisan u inostranstvo, u radničku emigraciju, koja je prema planu reformatora trebala
da doznakama i štednjom balansira deficit platnog bilansa. 30 Blokiranje koordinisane saradnje
između sitne seoske proizvodnje i društvenog sektora je stoga u znatnoj meri alijeniziralo
seosko stanovništvo od samoupravnih procesa.
Politika razvoja putem eksporta i uključenja u međunarodnu podelu rada vodila je
jugoslovensku privredu ka unutrašnjoj dezartikulaciji i slomu autocentričnog modela razvoja.
Retroaktivno možemo reći da je Jugoslavija od šezdesetih godina svesno ili nesvesno ušla u
borbu za subimperijalističku poziciju u nastajućoj novoj međunarodnoj podeli rada.31 Uvoz
29
Za analizu istorijskih procesa uključenja sitne seoske proizvodnje u mehanizme kapitalističke eksploatacije
videti: Samir Amin, „Capitalism and Ground Rent“, Imperialism and Unequal Development, Monthly Review
Press, New York/London, 1977, str. 37-72.
30
Za detaljniju analizu jugoslovenskih radničkih migracija videti: Carl-Ulrik Schierup, op. cit.
31
Subimperijalizam istočnoevropskih postkapitalističkih zemalja kao strategiju poziciniranja u novoj
međunarodnoj podeli rada je prvi primetio Andre Gunder Frank. Prema njemu su zemlje SEVa pokušavale
nejednaku razmenu sa Zapadom kompenzovati nejednakom razmenom sa zemljama Trećeg sveta. Obrisi nove
međunarodne podele rada su bili jasno vidljivi u tzv. Tripartitivnoj industrijskoj saradnji između Zapada, Istoka i
Juga koja je započeta polovinom šezdesetih godina. Radilo se o joint venture projektima gde su zapadna i
istočnevropska preduzeća učestvovala u industrijalizaciji afričkih i azijskih zemalja, presvega u energetskom
zapadne tehnologije nije mogao biti balansiran ekvivalentnim izvozom na Zapad, pa je tako
industrijska roba proizvedena ovom tehnologijom plasirana na Istok i Jug, u zemlje SEVa i
Trećeg sveta, gde je bila konkurentnija, a zauzvrat su putem bilateralne trgovine dobijani
energenti i sirovine.32 Uvoz zapadne tehnologije tako je uvećavao finansijsku i tehnološku
zavisnost od centra, a kontrateža je pokušavana da se ispostavi izvozom u druge periferne
zemlje. Pored žestoke internacionalne konkurencije za poziciju „posredničkog centra
akumulacije“,33 ovaj cilj je otežavalo ponovno razvijanje unutrašnjih procesa nejednakog
razvoja koji će pokrenuti težnje za unutrašnjim subimperijalizmom. Kako smo videli prioritet
dat neposrednoj profitabilnosti u alokaciji investicija favorizovao je prerađivačke industrije, a
marginalizovao sektor proizvodnje energije i sirovina za koje su bile potrebne dugoročne
investicije i dug period aktivizacije. Prerađivačka industrija tako je lakše dolazila do kredita i
imala bolje mogućnosti da redovno isplaćuje kamate. Ovo je uslovilo sektorski disbalans:
bazična industrija, koja je bila pretežno zastupljena u istočnim republikama, je zaostajala za
prerađivačkom industrijom, koja je bila više razvijenija u zapadnim republikama. 34
Uključivanje u međunarodnu podelu rada tako je vodilo ka unutrašnjoj dezartikulaciji
jugoslovenske privrede koja je podstakla razvoj republičkog nacionalizma. Ovim su otpočeli
procesi nejednake unutrašnje integracije u međunarodnu podelu rada koji će kasnije biti
zaoštreni. Umesto da pospeši unutrašnji razvoj, okret ka eksportnoj ekonomiji i uvozu
zapadne tehnologije, vodio je ka unutrašnjem takmičenju kako pomoću što boljih
partikularnih veza sa inostranim tržištima zagospodariti tržištima drugih republika i napraviti

sektoru i sektoru bazične teške industrije. Zapadna preduzeća su izrađivala tehničke planove i obezbeđivala
savremenu tehnologiju, istočnoevropska su se bavila konstrukcijom, nadgledanjem radova, transportom i
obezbeđivanjem osnovne mašinerije, dok su zemlje Juga ulagale sirovine i radnu snagu. U ove projekte bila su
uključena i jugoslovenska preduzeća. André Gunder Frank, „Long Live Transideological Enterprise! The
Socialist Economies in the Capitalist International Division of Labor“, Review (Fernand Braudel Center), let. 1,
št. 1, 1977, str. 91-140.
32
Mađarska je unutar SEVa bila u sličnoj poziciji zastupajući tzv. bridge model industrijalizacije. Kao i
Jugoslavija ona je u toku šezdesetih uvela liberalne reforme („Novi ekonomski mehanizam“) i uvozila je
zapadnu tehnologiju i inpute, a robu izvozila u ostale zemlje SEVa u zamenu za energente i sirovine. Obe zemlje
su tako imale sličan problem: u razmeni sa Istokom se nije moglo doći do „čvrste valute“ koja bi pokrila deficit
sa Zapadom pa su upadale u sve veće dugove. Porast cena energenata tokom naftnih šokova sedamdesetih
pogoršao je situaciju. Videti: Tamás Gerőcs i András Pinkasz, „Conflicting Interests in the Comecon Integration:
State Socialist Debates on East-West-South Relations“, East Central Europe, št. 45, 2018, str. 336-365.
33
Pre svega od strane Južne Koreje i drugih azijskih tigrova koji će izbaciti istočnoevropske zemlje iz
konkurencije u ovoj borbi za posredničko mesto na svetskom tržištu.
34
Nevolje sa eksportnom strategijom i sektorskim disbalansom Diane Flaherty ilustruje na primeru ekstrakcije
boksita i proizvodnje aluminijuma, privredne grane u čiji potencijal da penetrira zapadna tržišta je polagana
velika nada. Međutim, proizvodnja aluminijuma je zahtevala veliki input električne energije, čija proizvodnja je
jako zaostajala usled redirekcije investicija u direktno eksportne sektore. Tako je cena električne energije u
Jugoslaviji skočila za 550% u periodu od 1965. do 1975. godine što je činilo proizvodne cene aluminijuma
nekompetitivnim na zapadnim tržištima. Kao posledica toga na zapadna tržišta je bilo moguće plasirati boksit,
rudu aluminijuma, dok je aluminijum uglavno plasiran na tržišta SEVa. Slične probleme Flaherty je detektovala
u sektorima brodogradnje i prerade metala. Diane Flaherty, op. cit., str. 129-134.
od njihovih ekonomija odskočnu dasku za sopstveni izvoz. Rezultat je bila unutrašnja
autarhizacija republičkih ekonomija.35

Protivrečnosti dogovornog samoupravljanja (1970e)

Tržišni socijalizam je podstakao proteste i sa levih i sa desnih pozicija. Usled porasta

nejednakosti došlo je do učestalih radničkih štajkova i studentskih protesta koji su kritikovali
prokapitalističke tendencije i tražili više socijalizma, dok je republička tehnokratija koja je
srasla sa lokalnim partijskim rukovodstvima tražila veću političku i ekonomsku
decentralizaciju. Vrh SKJ je ove sukobe rešio tako što je prvo smenio incijatore i organizatore
ovih pokreta, a zatim implementirao njihove zahteve u svoj program. Novi Ustav iz 1974. je
doneo još veću političku i ekonomsku autonomiju republika i pokrajina (uključujući i
decentralizaciju kontrole deviza što je bio glavni zahtev „hrvatskog proljeća“), dok je Zakon o
udruženom radu iz 1976. stvorio novi model tzv. dogovornog samoupravljanja koji je
odgovorio na zahteve za većom demokratizacijom i širenjem samoupravljanja odozdo ka
gore.36
Edvard Kardelj, glavni arhitekta dogovornog samoupravljanja, je uočio problem razvijanja
kapitalistički proizvodnih odnosa, posebno se usredsredivši na bankovni kapital koji je
organizovao procese monopolizacije.37 Uvođenje osnovnih organizacija udruženog rada
(OOUR) je imalo za cilj da razbije monopole i integriše privredu na nemonopolističkoj bazi.
Autonomni OOURi su trebali da postanu osnovne ekonomske jedinice koje će putem
samoupravnih dogovora slobodno udruživati i razmenjivati proizvode, a putem delegatskog

35
Primer Kine pokazuje da uključivanje u međunarodnu podelu rada i razmenu sa zemljama centra može biti
uspešno ako je kontrolisano i podređeno unutrašnjoj akumulaciji. Ključ kineskog uspeha bila su upravo
gigantska državna preduzeća koja nisu funkcionisala prema principu neposredne profitabilnosti, već su imala za
cilj da artikulišu domaće privredne sektore i stimulišu celokupnu ekonomiju izgradnjom infrastrukture i
obezbeđivanjem jeftine energije, sirovina i inputa. Državni sektor koji je planski a ne tržišno koordinisan tako
igra stratešku ulogu u redukovanju troškova ostatka kineske ekonomije i pospešuje njenu konkurentnost,
nedozvoljavajući sektorsku dezartikulaciju. Više o tome u: Zhiming Long, Rémy Herrera i Tony Andréani, „On
the Nature of the Chinese Economic System“, Monthly Review, let. 70, št. 5, 2018.
https://monthlyreview.org/2018/10/01/on-the-nature-of-the-chinese-economic-system/ (8.2.2021.).
36
Cf. Catherine Samary, Komunizem u gibanju, op. cit., str. 81-82 i Rastko Močnik, „1968 In Yugoslavia“,
Interventions: International Journal of Postcolonial Studies, 2020,
https://doi.org/10.1080/1369801X.2020.1762694
37
Videti npr. „Platforma za pripremu stavova i odluka Desetog kongresa SKJ“, Komunist, 1973, str. 37-46. Čini
se da je Kardeljovo shvatanje socijalizma bilo bazirano na neorikardijanskoj, malograđanskoj ideologiji sitne
robne proizvodnje, prema kojoj zakon vrednosti, ekvivalentna razmena jednakih utrošaka rada između
neposrednih proizvođača koji su vlasnici sredstava za proizvodnju, jeste baza socijalističkog načina proizvodnje.
Socijalističku ekvivalentnu razmenu bi tako trebalo samo štititi od spoljašnjih parazita, od renti birokratije,
banaka i monopola. Svaka centralizacija se stoga činila kao povratak rentijerstva, kao regresija na putu ka
slobodnim asocijacijama proizvođača. Izgleda da je problem dezartikulacije privrede usled uključenja u
međunarodnu podelu ostao potpuno van Kardeljevog radara.
sistema učestvovati i opštinskim, partijskim i državnim institucijama. 38 Na ovaj način bi
udruživanje odozdo ka gore gradualno integrisalo celu privredu i preuzelo kontrolu nad
političkim procesima.
Nove reforme su stvorile kontradikcije između principa dogovornog samoupravljanja, koje
je bilo opterećeno dugim i komplikovanim pravnim procedurama, još veće autonomizacije
republika i pokrajina, i nepromenjene politike razvoja zasnovanog na izvozu i povećanju
produktivnosti rada. Iz ovih razloga je dogovorno samoupravljanje imalo sasvim drugačije
učinke od očekivanih. OOURizacija velikih preduzeća je još više fragmentisala privredu,
otežavajući razvijanje ekonomije obima koja je bila nužna za povećanje produktivnosti, a
decentralizacija federalizacije je uzrokovala nastavak procesa autonomizacije republičkih
ekonomija. Budući da zamišljeni sistem dogovornog planiranja nije uspeo da dovede do
alternativnog načina privredne koordinacije, a ukinio je tržišnu regulaciju, na prazno mesto
stupila je republička partijska birokratija. Kardeljeve reforme su tako umesto da predstavljaju
korak napred ka širenju radničkog samoupravljanja nenameravano proizvele rebirokratizaciju.
Međutim, ovde se više nije radilo o revolucionarnoj internacionalističkoj federalnoj birokratiji
koja je imala na raspolaganju centralne državne institucije. Ova birokratija je bila ograničena
na svoje republike, njene institucije i resurse. Lokalna preduzeća tako su zavisila od lokalne
birokratije a ova od svojih veza sa vrhom republičke birokratije. Birokratski klijentelizam je
tako počeo da uređuje ekonomske odnose, a sve većom krizom zajedničkog jugoslovenskog
projekta jačao je njen republički nacionalizam.
Rezultat reformi je tako bila još veća autarhizacija republičkih ekonomija: republike su
političkim sredstvima zatvarale svoja tržišta za robe iz drugih republika i blokirale
međurepubličku integraciju i saradnju preduzeća, a razvijala partikularističke odnose sa
inostranstvom. Sve veća spoljašnja integracija u međunarodno tržište je tako proizvodila sve
veću unutrašnju privrednu dezintegraciju. Strah od unutrašnjeg subimperijalizma je gurao
republike u zavisnost od kapitala centra, što je skupa vodilo ka privrednoj dezartikulaciji koja
je onemogućavala komplementarnu specijalizaciju. Duplirani su isti proizvodi koji su
plasirani na lokalnim monopolizovanim tržištima, dok su na inostranim tržištima preduzeća iz
različitih republika konkurisala jedna drugima ponudom sličnih proizvoda. Usled nepresušne
potrebe za devizama mnoga preduzeća su bila prinuđena da prodaju robu na stranim tržištima
ispod cene koštanja, ili da ulaze u podugovaračke odnose sa stranim kapitalom, a zatim su

38
Putem osnivanja „samoupravnih interesnih zajednica“ (SIZ) samoupravljanje je prošireno i na sektor
društvenih servisa (obrazovanje, zdravstvo, kultura, mediji itd.) koji su na ovaj način trebalo da budu
deetatizovani. Cf. Rastko Močnik, „Samoupravljanje i kultura“, predavanje v Jugoslovanski kinoteki, 14.
november 2017, www.youtube.com/watch?v=6FXrvkgWDX8 (7. 2. 2021).
deficite pokušavala da kompenzuju visokim cenama svoje robe na republičkim
monopolizovanim tržištima. Rast cena je uslovljavao rast nadnica, pa je i inflacija rasla.
Uvoz strane tehnologije, iznajmljivanje patenata i licencnih ugovora i joint venture projekti
sa stranim kapitalom vodili su ka tehnološkoj zavisnosti. Liberalizacija uvoza strane
tehnologije je dovela je do nekoordinisanih nabavki. Uvožene su nekompatibilne tehnologije
što je onemogućavalo standardizaciju koja bi vodila ka tehnološkoj integraciji privrede.
Takođe, politika uvoza strane tehnologije je znatno umanjila ulaganja u naučno-istraživački
rad što je onemogućilo autonoman tehnološki razvoj i pojačalo zavisnost. Nije se moglo doći
do najsavremenije tehnologije već one koja je u matičnim zemljama bila standardizovana ili
zastarela, a ugovori o kupovini strane tehnologije su nametali restriktivne klauzule: zabranu
izvoza robe proizvedene tom tehnologijom, obaveznu prijavu inovacija prodavcu i
specifikacije koje su obavezivale kupca da sirovine, materijale za održavanje opreme i
rezervne delove nabavljaju kod određenih dobavljača.39 Umesto da uvećava konkurentnost
jugoslovenskih preduzeća, uvoz strane tehnologije ju je tako slabio. Planiran kao sredstvo
jugoslovenskog razvoja uvoz tehnologije je stoga vodio u tehnološku zavisnosti od
inostranstva i razvoj nerazvijenosti. Viškovi dohodaka jugoslovenskih preduzeća su umesto u
unutrašnju akumulaciju odlazili na plaćanje tehnološke rente tj. u proširenu reprodukciju
kapitala centra. Privreda Jugoslavija je postala nesposobna za samostalnu akumulaciju i
tonula je u periferiju.

Od neoliberalnih mera štednje ka identitetskim nacionalnim ekonomijama (1980e)

Jugoslovenska akumulacija je stoga tokom sedamdesetih postajala sve zavisnija od spoljnog

finansiranja. Situaciju je pogoršala, na unutrašnjem planu, decentralizacija stranog
zaduživanja gde je svaka republika imala nezavisan devizni račun pa je zaduživanje bilo
nekontrolisano, a, na spoljašnjem, razvoj deregulisanih tržišta evrodolara u koja su se tokom
sedamdesetih slili ekstraprofiti zemalja proizvođača nafte tzv. petrodolari. U inflatornoj
konjukturi sedamdesetih godina činilo se da je pozajmljivanje novca povoljno: stopa inflacije
jela je kamatu pa su realne kamatne stope često bile negativne. Međutim, Vokerov šok iz
1979. godine, početak neoliberalne restrukturacije kapitalističkog sistema, je značio podizanje
kamatnih stopa i rast vrednosti dolara, što je učinilo da Jugoslavija početkom osamdesetih
godina postane nesolventna. Kriza platnog bilansa se tako pretvorila u krizu spoljnog duga.
Otpočeo je period „strukturnog prilagođavanja“ i „dugoročnog programa ekonomske
39
Cf. Carl-Ulrik Schierup, op. cit., str.
stabilizacije“, tj. mera štednje propisane od strane MMFa koje su vodile ka kapitalističkoj
restauraciji. Ove mere su pokrenute sa federalnog nivoa uz podršku domaćih liberalnih
ekonomskih stručnjaka. Propisivale su monetarističko rešenje krize: centralizaciju
monetarnog sistema gde bi uvećana kamatna stopa smanjila ponudu novca i time zaustavila
inflaciju i disciplinovala preduzeća. To je značilo rezove u nadnicama i uslugama društvenih
servisa, dakle, pad individualne i kolektivne unutrašnje potrošnje, kao i uvoza, i potpunu
preorijentaciju privrede na spoljnju potražnju radi smanjenja deficita platnog bilansa i
omogućavanja otplaćivanja spoljnih dugova. Ona preduzeća koja ne uspeju da opstanu u
izvoznoj trci bila bi osuđena na zatvaranje.40 Privredu je, dakle, trebalo lečiti istim lekom koji
je prouzrokovao njenu bolest.
Kao i šezdesetih brana restauraciji kapitalizma bilo je samoupravljanje, tako da su se
federalne vlasti suočile sa talasom radničkih protesta. Međutim, temeljna kontradikcija, ona
između kapitala i rada, kapitalizma i samoupravljanja, artikulisala se sa drugim
kontradikcijama. Promene su vođene sa federalnog nivoa, a republičke ekonomije su, kako
smo videli, bile pod kontrolom republičkih partijskih birokratija. Neoliberalne reforme su tako
učvrstile pakt ugroženih radnika sa „zaštitničkom“ birokratijom. Rezultat je bio nastanak
nacionalnih identitetskih formacija.41 Taj proces je išao paralelno odozdo i odozgo. Porast
nezaposlenosti i pad nadnica je zahtevao reaktivnu organizaciju radničkih domaćinstava
obnavljanjem širih srodničkih veza, zajedničkom deobom dohodaka, kao i dopunskim
prihodima u sferi sive ekonomije i povrataku sitnoj seoskoj proizvodnji kao strategijama
preživljavanja. Ovo je vodilo ka retradicionalizaciji radničke klase. S druge strane, partijskoj
birokratiji je bila potrebna nova ideologija koja će je povezati iznutra i držati zajedno kao
društvenu grupu. Budući da tu funkciju nije mogla vršiti jugoslovenska socijalistička radnička
ideologija, birokratija je svoju ideologiju sada pozajmila iz nacionalističkih kulturnih aparata,
posebno od književnika. Nacionalno-identitetska kulturalistička ideologija birokratije se tako
artikulisala sa retradicionalnim defanzivnim strategijama radničke klase i stvorila od
republičkih ekonomija identitetske nacionalne ekonomije, svojevrsne zajednice preživljavanja
zasnovane na ezistencijalnom paktu sa partijskim liderima, zaštitnicima radnih mesta i
čuvarima identitetskog opstanka. Identitetske politke su tako fragmentisale jugoslovensku

40
Za detaljniju analizu ovih procesa videti: Ana Podvršič, From Socialism to Peripheral Capitalism: The
Political Economy of Double Transition in Slovenia, doktorska disertacija, University of Ljubljana, University
Paris-13 SPC, 2018, str. 93-157. https://www.theses.fr/2018USPCD046.pdf (7. 2. 2021).
41
Cf. Rastko Močnik, „What is New in the New Forms of Nationalism? The Case of Hungary“, u: Vladimir
Milisavljević i Natalija Mićunović, (ur.), Xenophobia, Identity and New Forms of Nationalism, Institute of Social
Sciences, Belgrade, 2019, str. 23-41.
radničku klasu i onemogućile zajednički socijalistički otpor ofanzivi kapitala i vezale je za
republičke birokratije i defanzivne nacionalne identitetske grupe.
Uska vizura identitetskih politika onemogućava uviđanje strukturnih problema već uočava
samo opasnost od drugih identitetskih grupa koje ugrožavaju egzistenciju vlastite identitetske
zajednice. Problematika nejednakog regionalnog razvoja jugoslovenskih republika tako se
svela na pitanje: kako me druga republika krade? Situaciju su pogoršale neoliberalne mere
koje su još više zaoštrile nejednakost razvoja. Slovenija se sa svojoj izvoznom ekonomijom
bolje adaptirala: imala je gotovo punu zaposlenost tokom osamdesetih (čak je i uvozila radnu
snagu iz drugih republika), najveći izvoz (time i najveći priliv deviza) i balans u razmeni sa
inostranstvom. Veća unutrašnja vertikalna integracija privrede i manja zavisnost od
proizvodnje ostalih republika, uz bolju poziciju u razmeni sa evropskim zemljama, 42

uzrokovala je opiranje slovenačke birokratije recentralizujućim naporima savezne vlade koje

je predlagao MMF. S druge strane, Srbija je bila u drugačijoj poziciji. Njena privreda je
zaostajala za privredom zapadnih republika, i više je zavisila od jugoslovenskog tržišta. Srbija
se tako zalagala za recentralizaciju, ali na način koji bi joj obezbedio političku dominaciju
putem koje bi popravila unutrašnji položaj svoje privrede i postala konkurentnija na
inostranim tržištima. Iz ovih razloga i ona je saplitala reforme savezne vlade. Društvene
kontradikcije jugoslovenskog razvoja su se tako krajem osamdesetih godina zgrušale u
ideološku opoziciju između decentralističke, konfederalističke, struje koju su činile zapadne
republike (Slovenija i Hrvatska) i centralističke, federalističke, struje koju je predvodila Srbija
zajedno sa Crnom Gorom. Dok su Slovenija i Hrvatska ciljale ka poziciji „periferije prvog
stepena“, želeći da bržim ulaskom u Evropsku uniju intenziviraju svoj subimperijalizam
prema jugoslovenskom Jugu, Srbija je pokušavala da zaustavi svoj pad na poziciju „periferije
drugog stepena“ stavljanjem pokrajina pod svoju direktnu kontrolu i mobilizacijom Srba iz
ostalih republika. Obe strane su se nadale da će nastajuća Evropska unija podržati njihov
program tj. njihove subimperijalističke namere. Svaka strana je tako optuživala drugu, sve

42
Slovenački bruto proizvod po glavi stanovnika je 1988. godine bio na nivou 208% prosečnog jugoslovenskog
(čak 780 % kosovskog). Dok je u Sloveniji je živelo oko 8% stanovništva Jugoslavije, njen udeo u ukupnom
jugoslovenskom eksportu bio 26%, a udeo visoko obrađenih industrijskih proizvoda u slovenačkom izvozu je
iznosio čak 79%. Od svih jugoslovenski republika Slovenija je tako imala najbolji spoljnotrgovinski balans.
Takođe je imala tehnološku preimudstvo u odnosu na ostale republike: bila je najveći recipijent strane
tehnologije (35,5% jugoslovenskog uvoza) i stranih investicija (31 od ukupno 90 joint ventures investicija u
Jugoslaviji), i imala najveći udeo investicija u naučnoistraživački rad (38% vrednosti ukupnih jugoslovenskih
investicija u ovom sektoru). Trećinu svog proizvodu Slovenija je plasirala na lokalno tržiše, druge dve trećine
podjednako na inostrana tržišta i tržišta ostalih jugoslovenskih republika. Takođe, slovenačka ekonomija je bila
vertikalno integrisanija od ostalih jugoslovenskih republika: većina proizvoda primarne industrije (sirovine i
primarna hrana) išla je u lokalnu potrošnju, a deficitarne sirovine su nabavljane većinom iz inostranstva, a manje
iz ostalih jugoslovenskih republika. Milica Zarkovic Bookman, „The economic basis of regional autarchy in
Yugoslavia“, Soviet Studies, let. 42, št. 1, 1990, str. 93-109.
zajedno su u postojećem sistemu Jugoslavije videle zaveru protiv svoje republike, kao što su
sve izlaz tražile u zasebnim dogovorima sa nastajućom Evropskom uniju, koja im je nudila
šargarepu u vidu brzog prijema.43

Epilog: tranzicija ka perifernom kapitalizmu

Ovaj tekst nema prostora i ambicije da detaljnije objasni događaje koji su sledili: raspad
Jugoslavije, ratove i zasebne „tranzicijske“ maršute novostvorenih država. Ukratko, ono što
neoliberalne reforme saveznog premijera Ante Markovića44 nisu uspele da učine, učinile su
kompradorske birokratije novih država nastalih iz jugoslovenskih republika: izvele su
postepeno potpunu restauraciju kapitalističkih proizvodnih odnosa i uključenje u
međunarodnu podelu rada na perifernoj poziciji. Novostvorene države su ušle u orbitu
imperijalizma Evropske unije i trude se da unutar tog imperijalizma izgrade za sebe poziciju
„regionalnog lidera“. „Evropske integracije“ su sve više pojačavale odnose vertikalne
zavisnosti koji su pak pojačavali subimperijalističke ambicije na regionalnom ili
subregionalnom planu. Boreći se između sebe u ime Evrope i svog evropskog nacionalnog
identiteta, države nastale raspadom Jugoslavije skupa sa ostalim državama Balkana zajedno
tonu u sve dublju periferijalizaciju. Tranzicija ka evropskoj demokratiji se sve jasnije ukazuje
u svom pravom svetlu: radi se o tranziciji ka perifernom kapitalizmu, dakle, tranziciji unatrag,
ka položaju u kome su se ove zemlje nalazile pre Drugog svetskog rata. Tako izgleda „Evropa
sada“. Na ovaj način su proćerdane sve žrtve Narodnoslobodilačke borbe i antikapitalističke
revolucije, kao i svi napori u izgradnji socijalističkih društvenih odnosa i ekonomske
nezavisnosti od imperijalizma.

Izvornik: Rade Pantić, „Jugoslavija v mednarodni delitvi dela: od

periferije k socializmu in nazaj k periferiji“, Borec: revija za zgodovino,
antropologijo in književnost, let. 73, št. 787-789, 2021.

43
Cf. Andreja Živković, „Evropske integracije pre evropskih integracija: o poreklu sadašnjih dužničkih kriza u
bivšoj Jugoslaviji“, u: Dva desetljeća poslije kraja socijalizma: zbornik radova, Centar za radničke studije,
Zagreb, 2014, str. 26-53. https://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/CRS_Zbronik_0.pdf (7.2.2021.)
44
Ono što su reforme Ante Markovića ostavile iza sebe jeste mit o propuštenoj šansi stvoren od strane
jugonostalgičarskih liberala.