Akademija tehničkih strukovnih studija odsek

Beogradska Politehnika
STUDIJSKI PROGRAM – GRAFIČKO INŽENJERSTVO
Predmet: Upravljanje projektima

Stejkholderi
-Seminarski rad-

Profesor: dr. Dragana Đurić Student:Mihajlo Mitrović 2019/0350

Beograd 2022.
Sadržaj

1. Uvod 2
1.1. Šta su stejkholderi? 3
1.2. Šest principa stejkholdinga 4
2. Osnovne podele stejkholdera 5
3. Analiza stejkholdera 5
3.1. Identifikacija stejkholdera 7
3.2. Određivanje prioriteta zainteresovanih strana 8
3.3. Razumevanje zainteresovanih strana 8
3.4. Analiza stejkholdera u auto industriji……………………………………………………………………………………9

4. Upravljanje zainteresovanim stranama na projektu 9

4.1. Dokumentacija uloge i potrebe svake zainteresovane strane 10
4.2. Komunikacija sa zainteresovanim stranama 10
4.3. Omogućavanje učesnicima projekta vidljivost onoga što im je važno 11
5. Zaključak…………………………………………………………………………………….11
6. Reference……………………………………………………………………………………12
 1. Uvod
1.1. Šta su stejkholderi?

Termin stejkholder (eng. stakeholder) potiče iz engleskog jezika i na naš jezik

ga možemo prevesti kao zainteresovanu stranu nekog projekta ili deoničare.
Zainteresovana strana je strana koja ima interes u kompaniji i može uticati ili na nju
utiče poslovanje. Primarni stejkholderi u tipičnoj korporaciji su njeni investitori,
zaposleni, kupci i dobavljači. Međutim, sa sve većom pažnjom na korporativnu
društvenu odgovornost, koncept je proširen na zajednice, vlade i trgovinska
udruženja.[1]
Post, Preston i Saks, profesori sa tri američka univerziteta su u svojoj
zajedničkoj knjizi “Redefining the Corporation Stakeholder Management and
Organizational Wealth” (2002) ovako definisali pojam stejkholder: “Osoba, grupa ili
organizacija koja ima interes ili koje se tiče neko preduzeće. Stejkholderi mogu da
utiču ili da budu pod uticajem postupaka, ciljeva i politike organizacije. Neki primeri
ključnih deoničara su poverioci, direktori, zaposleni, vlada (i njene agencije), vlasnici
(akcionari), dobavljači, sindikati i zajednice iz kojih privreda izvlači svoje resurse.
Nisu svi deoničari jednaki. Klijenti kompanije imaju pravo na poštene poslovne
prakse, ali nemaju pravo na isti odnos kao i zaposleni u kompaniji. Deoničari u
korporaciji su pojedinci i izborne jedinice koje, bilo dobrovoljno ili nesvesno,
doprinose aktivnostima i mogućnostima za stvaranje bogatstva i to su njeni
potencijalni profiteri i/ili nosioci rizika.” [2]

slika 1. Teorija stejkholderа

 1.2. Šest principa teorije stejkholdinga

Šest principa teorije stejkholdinga su:

1. Princip ulaska i izalska – društvo treba da ima jasna pravila zazapošljavanje,

otpuštanje i radni profil zaposlenih bez nejasnoća
2. Princip eksternalija – on se bavi time kako grupa koja nema koristi od akcija
korporacije mora da trpi određene poteškoće zbog akcija korporacije. Princip
eksternalija sugeriše da svako ko mora da snosi troškove drugih zainteresovanih
strana ima pravo da postane stejkholder na osnovu teorije stejkholdera. Svako ko
je pogođen poslovanjem postaje zainteresovana strana
3. Princip agencije - Ovaj princip kaže da je menadžer firme agent firme i stoga
ima odgovornosti prema zainteresovanim stranama kao i prema akcionarima
4. Princip upravljanja – sve promene koje utiču na odnos između
zainteresovanih strana i kompanije moraju da budu jednoglasno odobrene
5. Princip ugovornih troškova - svaka strana u ugovoru treba ili da snosi
jednake iznose kada je u pitanju trošak ili trošak koji snose treba da bude
proporcionalan prednosti koju ima u firmi. Nisu svi ovi troškovi finansijske prirode
tako da ih je teško kvantifikovati.
6. Princip ograničene besmrtnosti - Ovaj princip se odnosi na dugovečnost
firme. Da bi se obezbedio uspeh organizacije i njenih vlasnika, neophodno je da
organizacija postoji duži vremenski period. Ako firma postoji samo veoma
ograničen vremenski period to bi bilo korisno za neke od zainteresovanih strana,
a nepovoljno za druge. Ovo krši koncept teorije zainteresovanih strana. Dakle,
firma mora da postoji dugo vremena i njome treba upravljati na način koji
obezbeđuje njen opstanak. „Ograničena“ besmrtnost se odnosi na činjenicu da
firma može biti dugotrajna, ali da je nemoguće da zaista bude besmrtna.[3]

slika 2. Šest prinicipa teorije stejkholdinga

 2. Osnovne podele stejkholdera
Stejkholdere možemo podeliti u dve osnovne grupe. Svaka od njih ima svoj skup
prioriteta i zahteva za poslovanje. To su:
1. Interni stejkholderi
2. Eksterni stejkholderi

Interni stejkholderi

Interni stejkholderi su zainteresovane strane koje dolaze “iz kuće” tj. iz kompanije.
Zaposleni, menadžeri i upravni odbor kompanije čine glavne interne stejkholdere.
Zaposleni u kompaniji ulažu u performanse kompanije kako bi se osiguralo da i dalje
budu plaćeni i da zadrže svoje poslove. U zavisnosti od prirode posla, zaposleni
takođe mogu imati fokus na zdravlje i bezbednost. Za mnoge je takođe važno
usklađivanje između njihovog osećaja svrhe i ciljeva poslovanja. Menadžeri su
fokusirani na upravljanje projektima i na to kako se vode pojedinačni elementi ili
odeljenja poslovanja. Stepen autonomije koju imaju, nivo uticaja na svoje timove i
podrška koja im se daje da obavljaju svoje uloge su njihovi ključni prioriteti. Upravni
odbor je zainteresovan da maksimizira profit koji poslovanje ostvaruje i ostvari prinos
za investitore. Efikasne poslovne operacije su stoga glavni fokus za njih.

Eksterni stejkholderi

Eksterni stejkholderi su spoljni partneri sa kojima preduzeće posluje na razne načine

(kupci, dobavljači, banke…), zatim državni organi, poslovne asocijacije i drugi
subjekti koji izražavaju na manje ili više direktan način interese društvene zajednice.
Kupci žele da dobiju najbolji mogući proizvod ili uslugu. Oni takođe mogu želeti da
vide da biznis daje pozitivan doprinos društvu i smanjuje svoj uticaj na životnu
sredinu. Dobavljači žele da vide povećanu potražnju za poslovnim proizvodima ili
uslugama, tako da postoji veći zahtev za njihovim sopstvenim. Nadležni i regulatorna
tela žele da kompanija poštuje zakone, zapošljava više ljudi i podržava dobru
finansijsku praksu kako bi podržala privredu. Zajednice gledaju na posao kao na izvor
lokalnog zapošljavanja, dobavljača lokalnih dobara i usluga i kupca lokalnog
materijala. Takođe se ulažu u uticaj koji posao ima na neposredno okruženje i
njegovo učešće u projektima zajednice. [4]

Prema aktivnosti, stejkholdere možemo podeliti na aktivne i pasivne stejkholdere.

Aktivni stejkholderi
Aktivni stejkholderi imaju direktan uticaj na preduzeće. U inkorporisanim
kompanijama aktivnim stejkolderima se nazivaju oni koji imaju pravo glasa u odboru
date kompanije i koji su plaćeni za svoje usluge. Investitori, kreditori, saradnici,
partneri, bankari, zaposleni i ostali imaju svaki za sebe važan uticaj na kompaniju.

Pasivni stejkholderi
Pasivni stejkholderi postaju rastuća grupacija stejkholdera koja je izvan direktnih
međuveza sa kompanijama. Lokalna zajednica, mediji, grupe za zaštitu životne
sredine i ljudi koji se bave i koji su zabrinuti za ponašanje velikih organizacija možda
nemaju očigledan uticaj na odbor kompanije ali oni imaju udeo u jednom kolektivnom
vidu držanja vlasti u rukama i u načinu na koji drugi ljudi posmatraju kompaniju.

U upravljanju nekog projekta stejkholdere možemo podeliti u sledeće grupe:

- sponzor ili vlasnik projekta
- rukovodilac projekta
- projektni tim
- top menadžment
- klijent koji je inicirao projekat
- korisnici rezultata projekta, tj. usluge ili proizvoda koji nastaju iz projekta
- izvođači radova
- dobavljači
- protivnici projekta
Sponzor ili vlasnik projekta je individua ili grupa ljudi koja inicira projekat i koja
obezbeđuje sredstva za njegovu realizaciju. Sponzor može biti interni ili eksterni u
odnosu na projekt menadžera. On promoviše projekat, od iniciranja projekta do
njegovog zatvaranja i predstavlja vezu projekta sa top menadžmentom. Odgovornosti
sponzora u toku projekta su formiranje projektne povelje, dokumenta kojim se
formalno pokreće projekat, kao i potpisivanje dokumenta kojim se formalno zatvara
projekat.
Rukovodilac projekta je odgovoran za uspešnu realizaciju projekta. Učestvuje u
svim fazama projekta: iniciranje, planiranje, realizacija, monitoring i kontrola projekta i
na kraju, zatvaranje projekta. U fazi iniciranja zajedno sa sponzorom definiše
projektnu povelju. U fazi planiranja sa projektnim timom definiše planove za
upravljanje projektom, WBS, Gant dijagram, budžet, zatim prati i kontroliše realizaciju
planova i na kraju učestvuje u zatvaranju projekta.
Top menadžment  je osnova svakog uspešnog projekta.Bez jasno izražene
podrške, projekat je osuđen na propast. Ako menadžment ne stoji iza toga, onda će
biti problema prilikom rezervisanja sredstava za projekat, prilikom angažovanja
resursa, i prilikom implementacije projekta pod uslovom da projekat uopšte dođe do
te faze.
Projektni tim direktno učestvuje na projektu kroz sprovođenje projeknih aktivnosti
(resursi dodeljeni projektu), pisanje izveštaja, kontrola kvaliteta, analiza rizika i kroz
sprovođenje ostalih pratećih aktivnosti na projektu.
Kupac/korisnik projekta je osoba ili organizacija koja daje odobrenje za rezultate
projekta, odnosno potvrđuje proizvod, uslugu ili rezultate samog projekta. Može biti
interni ili eksterni u odnosu na organizaciju u kojoj je projekt menadžer. Na kraju
projekta, potpisuju dokument o zatvaranju projekta kojim se formalno zatvara
projekat i kaže da su svi ciljevi projekta uspešno realizovani.
Dobavljači predstavljaju ekterne kompanije koje su ugovorom vezane za projekat
snadbevajući ga nekim proizvodima ili uslugama. Vrlo često njihovo kašnjenje
isporuke robe ili usluga, može ugroziti projekat i dovesti do probijanja rokova te je
vrlo bitno upravljati dobavljačima na pravi način.
Portfolio menadžer je osoba koja se bavi portfolio menadžmentom ili upravljanjem
portfolijom, odnosno grupom programa i projekata koji imaju za cilj lakšu i efikasniju
realizaciju strateških ciljeva kompanije i balansirano korišćenje novca i resursa.
Funkcionalni menadžeri su direktni pretpostavljeni resursima koji učestvuju na
projektu. Vrlo je bitna dobra i pravovremena komunikacija sa njima jer su resursi u
njihovim rukama. Zakasnelo angažovanje resursa usled loše komunikacije može
dovesti do kašnjenja projekta te je plan komunikacije sastavni deo projekta.
Protivnici projekta su ljudi koji imaju želju da se projekat neuspešno završi iz bilo
kog razloga. Treba ispitati zašto je to tako i pridobiti ih za sebe jer da bi projekat
uspeo potrebna je šira podrška i što manje protivnika.[5]

3. Analiza stejkholdera
Čim se završi sa definisanjem opsega nekog projekta, može se započeti sa
mapiranjem ili analizom zainteresovanih strana na projektu. Analizu zainteresovanih
strana je najbolje sprovesti kroz sledeće korake:
- identifikacija stejkholdera
- određivanje prioriteta zainteresovanih strana
- razumevanje zainteresovanih strana

3.1. Identifikacija stejkholdera

Prvi korak je utvrditi ko su zapravo zainteresovane strane na projektu. Od toga zavisi
uspešnost samog projekta. Da bi se to uradilo, treba se osloniti na povelju projekta i
sve druge projektne planove i dokumentaciju da bi se u potpunosti sastavila lista
zainteresovanih strana, kako internih tako i eksternih. Neke zainteresovane strane u
početku neke početi da deluju, već će se uključiti kasnije u životnom ciklusu projekta.
Ako se unapred može predvideti koji su to potencijalni stakeholderi, može se na
vreme početi graditi odnos sa njima i pomoći im da se osećaju uključenim od samog
početka.
Prilikom identifikacije stejkholdera od koristi mogu biti odgovori na sledeća pitanja:
 ko je pod pozitivnim, a ko pod negativnim uticajem rezultata?
 ko ima određena prava i uticaj?
  ko ima novac, znanje i ključne informacije?
 čije ponašanje može uticati na rezultate?
 ko su oponenti?
Važno je istaći da prilikom identifikacije i definisanja stejkholdera mora voditi računa
o reprezentativnosti predstavnika grupe koja će nadalje biti uključena u analizu.Često
se dešava da pojedinci u okviru nekih grupa npr. ekoloških i sl. zastupaju sopstvene
interese ili interese npr. političke grupe kojoj pripadaju, podređujući im interese grupe
koju zastupaju.

3.2. Određivanje prioriteta zainteresovanih strana

Posle identifikacije zainteresovanih strana, može se početi sa određivanjem
prioriteta.Dodeljivanje prioriteta zainteresovanim stranama je važno jer pomaže u
razumevanju investiranja resursa. Drugim rečima, pomaže menadžeru projekta, da
prepozna ko su ključni donosioci odluka u bilo kom trenutku, tako da može da bude
siguran da razgovara sa pravim ljudima u pravo vreme. Postoji nekoliko metoda za
određivanje prioriteta zainteresovanih strana, ali jedan jednostavan način je
iscrtavanje dijagrama uticaja (moći) i zainteresovanosti.  Mreža moći /
zainteresovanost pomaže da se identifikuju ključne zainteresovane strane
odgovaranjem na dva važna pitanja koja pomažu da se stejkholderi grupišu u jednu
od četiri kategorije:
 visok uticaj i visok interes – ključni stejkholderi
 mali uticaj i visok interes – ovi stejkholderi mogu imati značajan izvor
informacija vezanih za projekat
 visok uticaj i mali interes – ne obraćaju pažnju na rezultate projekta
ako nisu pogođeni njima. Potrebno je obratiti pažnju na njihove
interese. Treba im dati dovoljno informacija o projektu da ne bi stvarali
prepreke njegovoj primeni
 mali uticaj i mali interes – nemaju interesa u vezi sa rezultatima i ne
mogu biti od velike pomoći

3.3. Razumevanje zainteresovanih strana

Sada kada znamo ko su ključni igrači i kome treba dati prioritet, mora se u potpunosti
shvatiti njihova očekivanja od projekta. Za ključne zainteresovane strane ovo bi
moglo uključivati okupljanje radi kratkog intervjua ili razgovora licem u lice o stvarima
poput:
 Kako izgleda njihova definicija uspešnosti projekta
 Sve zabrinutosti ili rezerve koje imaju u vezi sa projektom ili njegovim
ishodima
 Kakva su njihova očekivanja od projekta
 Da li postoje očekivani sukobi interesa sa drugim zainteresovanim stranama
kojih morate biti svesni
Ovi razgovori ne samo da će pomoći u razumevanju učešća svake zainteresovane
strane u projektu i pogled na njega, već će pomoći i u izgradnji šire slike mreže
aktera i načina na koji se svaki od njih međusobno odnosi.

3.4. Primer: Analiza stejkholdera u auto industriji

Projekti se često koriste kao sredstva za direktno ili indirektno ostvarivanje ciljeva u
okviru strateškog plana organizacije i vrlo često se odobravaju kao
rezultat zahteva tržišta. Zato ćemo uzeti primer automobilske kompanije koja inicira
projekat za izradu automobila sa efikasnijom potrošnjom goriva kao odgovor na
nestašicu benzina i porast cena goriva.
Svi oni koji utiču na projekat, ili projekat utiče na njih, treba da budu identifikovani kao
takvi, angažovani i njihove potrebe ubačene u registar zainteresovanih strana, a
njihov pozitivan ili negativan uticaj treba da se adresira kao deo plana upravljanja
rizicima na projektu.
Sledeća lista sadrži neke primere operativnih aktera, odnosno korisnika projekta, koji
su poređani u zavisnosti od vrste posla koju obavljaju:
 Operateri na liniji
 Team leaderi, supervizori proizvodnih linija
 Tehnička podrška, odnosno radnici u službi održavanja
 Analitičari za podršku proizvodnom sistemu
 Predstavnik korisničkih usluga
 Ljudi iz prodaje
 Osoblje call centra
 Radnici u maloprodaji
 Linijski menadžeri
 Magacioneri…

4. Upravljanje zainteresovanim stranama na

projektu
Identifikovanje zainteresovanih strana i njihovih potreba samo je jedan deo
zagonetke upravljanja zainteresovanim stranama. Za uspešan projekat, zahtevi,
ciljevi i sreća ključnih aktera treba da budu stalna briga tokom projekta. To naravno
ne znači da je zainteresovana strana uvek u pravu. Posao kao menadžera projekta
ponekad uključuje podsticanje zainteresovanih strana i ponovno uravnoteženje
njihovih očekivanja sa projektnom poveljom i projektnim planom koji je utvrđen na
početku projekta.
Postoji nekoliko načina na kojima se može uspostaviti najbolja praksa za upravljanje
zainteresovanim stranama i razviti bolji odnos u svakoj fazi realizacije projekta.

4.1. Dokumentacija uloge i potrebe svake zainteresovane

strane
Kada se na kraju dobiju sve kategorije stejkholdera, ostaje da se prođe svaka
kategorija i po imenu i po prezimenu da bi se identifikovale zainteresovane strane.
Na osnovu toga popunjava se tzv. registar zainteresovanih strana (slika 3) i pravi se
plan komunikacije sa njima (sastavni deo upravljanja komunikacijom) i izveštavanje o
statusu i dešavanjima na projektu. Upravo stvaranje registra zainteresovanih strana
nam pomaže u praćenju dugačkih lista ljudi i prioriteta.

slika 3. registar zainteresovanih strana

4.2. Komunikacija sa zainteresovanim stranama

Poznavanje teorije i prakse komunikacije svakako doprinosi stvaranju, bolje radne
klime, u kojoj će cvetati uspešna komunikacija. Potrebno je poznavati i razumevati
metode komunikacije i vršiti njihovu implementaciju radi što uspešnije komunikacije
između zaposlenih, snabdevača, klijenata i okruženja. Svrsishodnost se ogleda u
tome što se poruka koju organizacija želi da pošalje jasno prenosi i razume, što
zaposleni shvataju svoju ulogu i ispunjavaju je, što snabdevači maju konkretnu
predstavu o tome šta se od njih očekuje i to i isporučuju, i konačno, što klijenti tačno
znaju šta organizacija nudi, čime se isključuju faktori rizika u poslovanju. Prema tome
komunikacije možemo podeliti na: formalne, neformalne, interne, eksterne…
Formalna komunikacija je svaka komunikacija koja je način prenošenja informacija
utvdjen i propisan pravilima organizacije. Jedan deo odnosi se na komunikaciju koja
prati proces rukovodjenja a drugi deo komunikacije koji je potrebna za obavljanje
jednog posla.
Neformalna komunikacija nije definisana pravilima organizacije. Ona egzistira u
neformalnim razgovorima zaposlenih, ali je često brža od formalne i zadovoljava
njihove potrebe u pogledu informisanosti. Osnovni razlog pribegavanja ovoj vrsti
komuniciranja je brzina prenosa informacija.
Interna komunikcija realizuje se unutar organizacije, kao formalna ili neformalna
komunikacija izmedju stejkholdera. Ovaj vid komunikacije zastupljen je na
sastancima, telefonskim razgovorima pa čak i za vreme pauze za ručak. Bitno je
omogućiti neprestani protok informacija i neometani komunikacioni tok između svih
zaposlenih, za uspešno odvijanje procesa rada na svim organizacionom nivoima
Eksterna komunikacija podrazumeva razmenu informacija prenosom poruka
između organizacije i njenih glavnih eksternih stejkholdera, kao što su npr. klijenti,
dobavljači, druge organizacije, javnost, deoničari, vlada i druge državne institucije.
Korišćenjem ovog vida komunikacije organizacije održavaju poslovne procesa,
obezbedjuju svoju poziciju na tržištu i izgradjuju odnose sa svojim klijentima. U ovom
vidu komunikacije centralno mesto zauzima klijent, odnosno potrošač i njegovo
zadovoljstvo proizvodom ili uslugom. Ovom komunikacijom organizacija postaje
otvoren sistem u interakciji sa svojim okruženjem.

4.3. Omogućavanje učesnicima projekta vidljivost onoga

što im je važno
Pomaganje svim zainteresovanim stranama da steknu uvid u metriku koja im je
najvažnija se radi kreiranjem prilagođenih kontrolnih tabli.
Pravljenje pesronalizovane kontrolne table sa panelima je najbolji način kako bi se
pratile stvari kao što su zadaci, statusi projekata, aktivnosti tima, prekretnice, rizici i
još mnogo toga, tako da zainteresovane strane mogu brzo da vide kako određeni
delovi projekta napreduju i dobiju neposredan pregled informacija do kojih im je stalo
otprilike na prvi pogled. [6]

5. Zaključak
Da bi se postigao ishod projekata, potrebne su dobre prakse upravljanja
zainteresovanim stranama. Upravljanje zainteresovanim stranama je efektivno
upravljanje svim učesnicima u projektu, bilo da se radi o spoljnim ili internim
saradnicima.
Verovatno najvažniji element u upravljanju zainteresovanim stranama jeste
komunikacija. Razumevanje ključnih stejkholdera, njihovih interesa, moći i potreba,
njihovo određivanje prioriteta prema različitim kriterijumima i priprema procesa
angažovanja i upravljanja stejkholderima stvara dodatnu vrednost za kompaniju i
značajno doprinosi uspehu projekta. Iako to može biti dugotrajan proces, nikada ga
ne treba zanemariti, a stepen do kojeg treba da se sprovede zavisi od okolnosti i
zahteva projekta, programa ili portfolija.

6. Reference
[1] ’’Stakeholder“ Jason Fernando www.investopedia.com/terms/s/stakeholder.asp,
Investopedia 2021.
[2] ‘’Redefining the Corporation: Stakeholder Management and Organizational
Wealth”, James E. Post, Lee E. Preston, S. Sachs,
https://www.researchgate.net/publication/275859413_Redefining_the_Corporation_S
take-Holder_Management_and_Organizational_Wealth, 2002.
[3] “What is the Stakeholder Theory Strategy?” Hitesh Bhasin,
https://www.marketing91.com/what-is-the-stakeholder-theory/, Marketing91, 2020.
[4] “Types of stakeholders and their role in the company”, https://www.alva-
group.com/blog/types-of-stakeholders-and-their-role-in-the-company/, Alva Group,
2021.
[5] “Stakeholderi ili zainteresovane strane: Ko su i zašto ih identifikovati“,
https://project-management-srbija.com/project-management/stakeholderi-ili-
zainteresovane-stane, Project-Management-Srbija, 2016.
[6] “Integrisani sistemi menadžmenta“ Dr. Nedeljko Živković,
http://kvalitet.fon.bg.ac.rs/wp-content/uploads/IMS-elektronsko-izdanje-dr-Nedeljko-
Zivkovic.pdf/, Fakultet organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, 2012.
Slika 1. https://blog.ipleaders.in/need-know-stakeholder-theory/
Slika 2. https://www.wallstreetmojo.com/stakeholder-theory/
Slika 3. https://project-management-srbija.com/project-management/stakeholderi-ili-
zainteresovane-stane