prijavi se

Početna O meni Kursevi Konsultacije Blog Kontakt na

newsletter

BURNOUT – sindrom
koji ne bira
Popularno
Mindset 29/03/21
Kopirajting
Štrudla sa makom ili
poučna priča o
*Pre nego što se udubim u temu, želim jasno & glasno da
pretpostavkama
napomenem da nisam terapeut, psiholog, niti sam stručna
14. aprila 2021.
kada je oblast mentalnog zdravlja u pitanju. Tekst je
nastao kao interpretacija, zapis i uvid mog ličnog iskustva i
kao takav ne služi u svrhe lečenja burnout sindroma. Mindset
BURNOUT – sindrom koji
E sad, znate onu priču: ne bira

Neko je imao svoj san, želju, ambiciju, ideju. 29. marta 2021.

Radio je posvećeno na tome da svoj san, želju, ambiciju, Kopirajting

ideju, ostvari i realizuje.
5 esencijalnih pitanja
Ostvario je svoju ideju, san, želju, ambiciju. koja bi trebalo da
postavite sebi pre nego
Dobio je burnout sindrom. što uopšte počnete da
 pišete
Uuuuups, priča ne ide tako? Okej, hajde da krenemo 4. januara 2021.
ispočetka.
Bez obzira da li ste nekad patili od burnout sindroma, bili KopirajtingVideo
preumorni, nemotivisani ili vas to stanje nikad nije ni u
COPY CHECK E06: Čemu
prolazu očešalo (što vam pišem kao 3 srećna boda u služi vaša
gostima), nema šanse da u 21. veku niste čuli za burnout. „POČETNA“stranica
29. maja 2020.
Kako ne pišem naučni rad, neću se baviti glomaznim
definicijama; navešću šta je ono što nauka u najkraćim
crtama smatra burnout sindromom ili vam sindromom
sagorevanja. Sam termin je realativno nov (datira iz 1974.
godine), a javlja se kao „zakasneli“, prolongirani odgovor
na hroničan stres na poslu. To je stanje dugotrajne i
intenzivne fizičke, mentalne i emotivne iscrpljenosti.

Ovako definisano zvuči kao da se to dešava uvek drugim

ljudima, je l' da? Prilično je apstraktno, nekako apotekarski
upakovano. Ili pak zvuči kao da i nije neka strašna stvar,
jer ko još danas nije iscrpljen?

Interesantna činjenica sa kojom sam se susrela kada sam

krenula u istraživanje burnout sindroma, sa idejom da
nađem „lek“ za sopstvenu fizičku, emotivnu i mentalnu
iscrpljenost, bila je ta da gotovo sve informacije koje sam
pronašla nisam mogla da smestim u kontekst ličnog
iskustva. Naime, većina tih saveta, tekstova, pojašnjenja,
smešta sagorevanje u kompanijsko okruženje.

Aha, okej. Dakle, burnout se ne dešava preduzetnicima,

onima koji su kao ja, „sami svoje gazde“? Iskreno, nisam
baš znala kako bi trebalo povodom toga da se osećam. Da
li sam ja jedina koju je ovo stanje (nespremnu) zateklo,
iako nemam strašnog, namrgođenog i zahtevnog šefa, niti
zacrtane rokove, osim onih koje sama sebi postavim?

Na to razmišljanje se vrlo spontano nadovezalo i jedno

sećanje na Instagram anketu, a na temu hroničnog umora.
Na moje pitanje da li se moji ljudi osećaju umorno
ponekad, čak i ako rade ono što vole da rade, jedna osoba
mi je napisala: „Kada radimo ono što volimo, ne možemo
da se umorimo“.

Kul.

Sve ovo je bio možda predugačak uvod za vrlo kratku

misao kojom sam želela da započnem ovaj tekst, a ona
glasi: ako ste preduzetnik i ako volite ono što radite, a ipak
se osećate hronično iscrpljeno, NISTE LUDI. I ako ovaj tekst
i tosaznanje, olakšaju bar jednoj osobi, smatraću da ga
nisam uzalud pisala.
BURNOUT MOŽE DA VAS ZATEKNE USRED POSLA KOJI
(NAJVIŠE) VOLITE DA RADITE

Aha, može. Kako to znam? Zato što je baš tako zatekao

mene.

A ja znate, živim za pisanje. Pišem oduvek: pisala sam

onda kada je to bio samo moj hobi, pisala sam za
kompenzacije u poklon vaučerima i kozmetici koju nikad
ne bih iskoristila, pisala sam kada je to bio dodatni posao,
pisala sam za mnogo ozbiljne novce. Pisanje je i moja
profesija, ali i moj poziv. Pisanjem započinjem svaki dan,
ono me leči, isceljuje. Sve što sam do danas ikada
materijalizovala, prvo je bilo negde zapisano; nekad u
fensi planeru, nekad na kafanskoj salveti. Jednom sam
doživela gotovo Skarletovsku scenu, u kojoj mi je jedan, za
mene, važan dasa rekao:

„Postoji nešto što voliš više od mene, više od svega.

Pisanje.“

Tako je pisanje za mene isto što je i za Skarlet bila Tara, i

više sam se u životu trudila da mi ne promakne neka
dobra priča, a ne Ret Batler (uostalom, ako je Ret, on ne
😉
može da promakne ). Shvatili ste, pisanje & priče su
priča mog života.

I još odavno skovala sam plan: „Sneška, jednog dana ćeš

živeti SAMO od pisanja.“ Radila sam mnogo lepih stvari u
životu, ali ako nisu imale direktnu vezu sa pisanjem, one
su za mene zauvek bile i ostale – usputne.

Godinama sam gradila svoju preduzetničku priču. Vredno.

Posvećeno. Ništa mi nikad nije bilo teško. Ustajala bih u 2
noću kada bi me neka ideja trgla. Da ne pobegne, da je
odmah zapišem. Koliko sam jutara tako dočekala! I nikada
zbog toga nisam osećala umor, ne veći od onog
uobičajenog, koji kaže: „Sad moraš da se naspavaš“. I,
dobar san bi zaista to sve rešio.

Prošle godine došla sam u fazu da zaista živim samo od

pisanja. Sve moje edukacije, imaju veze isključivo sa
pisanjem. Sve što stvaram je pisana reč, od mog
mejnstrim SoulBuzz newslettera, preko mreža i bloga. Ne
snimam video sadržaje, više ne snimam ni podcaste. Ne
moram. Ljudi su se navikli da me čitaju. Pišem simultanku,
ili 
vam dve knjige istovremeno. Prva od njih, zbirka
najlepših SoulBuzz priča, trebalo bi da izađe u maju.
I sve ovo vam ne pišem da bih se hvalisala, a verujem da
ako čitate moj blog ili njuzleter, većinu ovih stvari već
znate. Pišem vam sve to iz razloga kako biste imali najširu
moguću sliku, koja je bitna da biste uhvatili fabulu.

Te prošle godine zaista je izgledalo kao da su se sve moje

karijerne kockice posložile. Sve što je bilo ispred mene
ličilo je samo na progres, napredak, rast. „Najgore je
prošlo“, mislila sam.

Ali avaj.

Negde u avgustu počela sam da osećam konstantan umor.

A šta jedna štreberka, plus vredna devica u horoskopu
radi u takvoj situaciji? Opsesivno traži uzroke.

Prvo sam mislila da umor ima veze sa tim što ne mogu da

se naspavam na starom, neudobnom krevetu. Promenila
sam krevet, renovirala čitav stan, pobacala 2/3 starih
stvari, razvezla novu energiju na sveže strujne tokove.

Nije se promenilo ništa.

Onda sam pomislila da to mora biti prouzrokovano

celokupnim stanjem na čitavoj planeti, jer „pandemija je
kriva za sve“. Međutim, kada sam malo bolje razmislila,
osim rekreativnog lunjanja po restoranima i kafićima,
pandemija na moj životni stil skoro da nije ni uticala. To
me je saznanje dovelo do toga da…

…se i dalje nije promenilo ništa.

Zatim sam sebi prepisala svakodnevne šetnje, rane,

jutarnje. To me je malo pokrenulo, taman toliko da budem
motivisana do podneva. A posle toga opet – zastoj. U
mišićima, ali i u glavi. Cic po mic, skoro pola godine šetala
sam skoro 10 kilometara svakodnevno. Jedno vreme sam
aktivno trčala.

Međutim, i dalje se nije promenilo ništa.

Naprotiv – bilo je sve gore, svakog jutra budila sam se sve

umornija. To više nije bio fizički umor koji je mogao da se
reši onim: „Sad moraš da se naspavaš“.

Sve vreme, moj posao je cvetao. Sa toliko predivnih ljudi

sam se povezala i radila. Toliko smo dobrih priča ispričali,
pokrenuli. Pa mi je palo na pamet da sam možda zatrpana

poslom i da bi bilo zgodno da nešto od toga delegiram.
Kosmos brat, reaguje na mig, pa mi je poslao Tamaru,
asistentkinju koja je bezbroj puta više od onoga čemu sam
se potajno nadala.

Umor ni tada nije prošao. Dobra stvar je bila ta da sam tog

momenta sabrala 2 i 2 i shvatila da sam u burnoutu. Ali i
da je priča o tome kako nas to ne može strefiti ako radimo
ono što volimo čista izmišljotina. Nebuloza. Mit. Laž. Kako
god volite.

Da, možemo.

Čak smo kao preduzetnici mnogo podložniji stresu. Ne

poznajem ni jednu osobu koja ima sopstveni, podvlačim:
uspešan biznis, a da sama sebi nije (bar nekad) bila
najstroži šef. Onog trenutka kada ukapirate da sami
određujete svoje rokove, to može da bude nagrada, ali
može da bude i kazna. Onog momenta kada spoznate da
niko neće doći da vas spase, da uradi nešto umesto vas,
da vam isplati platu, odobri bolovanje, hteli to ili ne,
osećali to svesno ili nesvesno, čestitam vam: zvanično ste
pod stalnim stresom. 😁
To je jedan od razloga zašto sam veliki protivnik isključive
glorifikacije preduzetničkog života. Neki ljudi nikada taj
stres neće moći da podnesu, ne žele to, a i zašto bi?
Ulepšavanje stvarnosti i jednorozi mogu da predstavljaju
opasnost za mentalno zdravlje svakog budućeg
preduzetnika. Na nama koji smo već na tom mestu je
odgovornost da ne predstavljamo sebe kao božanska ili
mitska bića, bez greške i mane, već da o svemu pričamo
transparentno, a ne samo o tome kako je preduzetništvo
kul jer nemaš radno vreme i možeš da radiš sa plaže (i to
ne u svim industrijama).

Zato me užasavaju otrcane fraze, kvote i saveti, paušalno

dati, citati izvučeni iz konteksta. Svako mora da pronađe
svoj ritam, svoje „dovoljno mi je“; svoje „mogu“ i svoje „ ne
mogu“. Važno je da osvestimo nekorisnost svih tih
napumpanih priča o uspehu, čiju šupljinu tako lako
možemo da uočimo kada bismo se samo malo više
udubili. Individualno i kolektivno. Zato je važno da pričamo
o greškama, neuspesima, promašenim rokovima, idejama
od kojih smo odustali ili iz ko zna kog razloga nismo
realizovali. Važno je da svemu tome prestanemo da
lepimo etikete. Nije sramota ako niste konstantno zauzeti.
Nije sramota ako nešto ne možete. Nije sramota ako

pogrešite. Nije sramota ni ako u nečemu ne uspete. Jer, vi
niste ni vaš uspeh, ali bogme niste ni vaš neuspeh.
BURNOUT NEMA VEZE SA REZULTATIMA

Već sam negde napomenula da je u trenucima kada sam

počela da primećujem prve simptome burnouta, situacija
na poslu bila odlična. Zaista jeste. Iskreno, prelazak na
online onih koji do pandemije nisu verovali u online,
shvatanje važnosti čitave digitalne priče, samo je povećao
potražnju za iskusnim ekspertima u kreiranju sadržaja za
web. Kao da se sve ubrzalo u moju korist (napominjem da
ovde pričam o poslu, a ne o drugim aspektima pandemije).
Prešišala sam finansijski cilj za čitavu godinu još negde u
maju. Ljudi sa kojima sam imala priliku da radim u većini
su bili pravi fenomenalci.

I sve to me nije sprečilo da se prvo fizički, a onda i

emotivno i mentalno skršim.

Fizički umor je vrlo brzo prestao da bude samo umor.

Tamo negde krajem oktobra, počela sam da čujem
sopstveni mozak. Smešno? Znam da jeste, ali zamislite
zvuk kao da polako gužvate krut papir šakom. E, pa baš taj
zvuk, samo u glavi. Energiju sam gubila kao da je na
nekom mestu pukla odvodna/dovodna cev. Prosto bi mi
negde, kao voda, iscurila.

Na papiru to je izgledalo kao bal paradoksa:

što sam više pohvala za svoj rad dobijala, sve sam se više
osećala kao da ništa ne radim dobro;
što sam imala više novca, sve je manje to bilo nešto što
me raduje ili čini sigurnom;
što sam bila potrebnija spolja, ja sam se sve više zatvarala
unutra.
I sve vreme taj zvuk. Kr-kr-kr.

Opasno je krenuti od premise „ćuti, dobro je“. Opasno je

kada ona postane izgovor za nečinjenje. Ali je podjednako
opasno i kada rezultate koje u poslu ostvarujemo
pobrkamo i/ili izjednačavamo sa mentalnim zdravljem (pa
kažemo: "Ćuti, dobro je, bar ima posla."). Ono što danas
znam i odgovorno mogu da vam kažem, jeste: ako vaš
biznis nema (još uvek) dobre rezultate, bićete pod stresom
i svakako, u crvenoj zoni za burnout. ALI, i ovo "ali" je
veliko kao kuća, čak i ako imate sjajne rezultate, burnout
može da vas sačeka iza ćoška.

Tako
 sam i praktično morala da sazrim za ideju koja je u
meni rasla par godina unazad: soulbiz. Soul & Biz. Morala
sam istinski, na ćelijskom nivou da razumem šta znači da
prvo duša mora da bude dobro, da bi sve ostalo, pa i
biznis, bilo dobro.

Preduzetništvo je prepuno izazova. Nikada neće biti

sigurica, niti ravna linija. Nikada neće biti isključivo uzlazna
putanja. Ali sve to uvek može da se popravi, nadomesti.
Kada se pokvari duša, „popravka“ mnogo duže traje. I
mnogo više boli. Zato je bitno da pričamo o tome.
Činjenica da nismo sami ni jedini, neće rešiti naš problem,
ali će nam pokazati da rešenje ipak negde postoji.

OKEJ, A ŠTA JE REŠENJE?

Na početku teksta napomenula sam vam da ja nisam

stručnjak za mentalno zdravlje. Zato ne mogu da vam dam
neko univerzalno rešenje. Ali mogu sa vama da podelim
šta je ono što je meni pomoglo da se izvučem iz (bukvalno)
kandži burnout stanja.

Meni je pomogao razgovor sa terapeutkinjom, koji me je

naveo da istražim uzroke mog stresa. Za vas to može biti
razgovor i rad sa psihologom, coachem, šta god za vas
radi. Mene je to istraživanje dovelo do saznanja da okidači
mojih stresnih lampica nisu egzistencijalne prirode (ne
stresiram se zbog para, znam da na osnovu znanja i
iskustva mogu na 100 načina da ih zaradim) i da nisu
izazvani aktivnostima koje svakodnevno radim ili ne radim
(90% stvari koje ja u toku svog dana radim – istinski volim.
U ovih preostalih, ne-ljubavnih 10%, ubrajaju se kuvanje,
pranje sudova & otvaranje aplikacije E-porezi).

Pitate se sa čim je onda taj moj stres povezan?

Uzrok mog stresa je usko povezan sa mojim vrednostima.

Uzrok mog burnout sindroma, verovali ili ne, vuče koren iz
mog idealizma.

Šta to u praksi znači?

1. Kao neko ko je veliki idealista, imam tendenciju da

precenim situacije i ljude. Kada shvatim da sam
nešto ili nekoga precenila, to me nervira i stresira. A
nije do ljudi, do mene je.
2. Prva tačka neminovno vodi do druge, a ona se zove
LIČNE GRANICE. I ovo je tema kojoj ću verovatno
posvetiti zaseban tekst.

Moja očekivanja da će ljudi poštovati moje slobodno
vreme onoliko koliko ja poštujem njihovo, olupala su mi se
o glavu. Ideja o tome da neko očekuje da mu odgovorim
na mejl ili poruku iako je subota uveče me je frustrirala
(bez obzira što je to samo moja ideja, a ne i činjenica).
Imala sam osećaj fizičkog bola u grudima i u rukama, svaki
put kada bih čula ono čuveno ALI (znam da je kasno, znam
da je subota, znam da si na odmoru, ALI…). Počela sam da
imam toliko jak otpor zbog toga da sam u nekim
momentima poželela da na neke poruke i mejlove nikad
ne odgovorim. Onda bih osećala grižu savesti. I eto nas na
novom nivou igrice samosagorevanja.

A onda sam ukapirala koliko sam tome naivno pristupila,

misleći da će ljudi sami od sebe razumeti. Ne. Neće. Nisu
ljudi loši zbog toga, niti imaju loše namere. Kao što će deca
pojesti onoliko slatkiša koliko im mi dozvolimo, jer deca ne
znaju KOLIKO je slatkiša dovoljno, tako će i ljudi sa vama
ići do onih granica do kojih im vi dozvolite. Ako im vi ne
kažete gde su te granice, kako očekujete da znaju KOLIKO
daleko mogu da idu?

Ova tema mi je bila najteža u celom ovom procesu, jer

sam negde ukopčala da ako povučem jasne granice, mora
biti da sam manje empatična. A pokazalo se skroz
suprotno: onog trenutka kada sam odlučila da vikendom
ne odgovorim ni na jedan mejl, moja empatija
ponedeljkom bi porasla i bila bih još posvećenija u
odgovoru. Onog trenutka kada sam dopustila sebi da
odem na odmor i uključim automat, o tome obavestila sve
đake, klijente i čitavu moju zajednicu, svako ko se brecnuo
na automatski odgovor, možda i ne bi trebalo da radi sa
mnom. Jer, ko ne poštuje vaše granice, taj ne poštuje ni
vas. Što u konačnici uvek znači jalovu saradnju.

Duga priča ukratko:

NE ZNAČI NE, u bilo kom prostoru, vremenu i kontekstu.

Pa i u poslovnom.

3. Setila sam se (jer je to nešto što svako od vas zna,

samo toga morate nekad da se (pod)setite), da teza
da sam najvažniji resurs mog biznisa JA, nije samo
nešto što zvuči dobro i nije samo ideal, već je
realnost. I da sa tim prioritetom nema kompromisa.
 – užina – ručak – večera – užina – šetnja – treninzi.
Doručak
Sunce - vazduh - ljubav – zagrljaj – poljupci – smeh.
Vreme za mene – blejanje u plafon – bindžovanje – čitanje.
Vrlo je prosto: briga prema sebi nije hashtag za Instagram.
Briga prema sebi je praksa. Svakodnevna.

Da li još uvek čujem kr-kr-kr u glavi? Hvala Univerzumu,

Bogu, Budi (u šta god da verujete) – ne. Da li sam i dalje
umorna. Ponekad. Da li osećam grižu savesti zbog
postavljanja jasnih granica? Iznenađujuće, ali ni trunku.
Želim tu veštinu da masteriram. Da li mi je ovo iskustvo
bilo neophodno?

Verovatno nije.

I – verovatno jeste.

Najbitnija stvar koju sam naučila jeste da burnout sindrom

nije samo termin iz udžbenika, već veoma opasna stvar,
koja može da vodi u mnogo ozbiljnija psihička stanja.
Burnout ne pravi selekciju po tome da li ste po prirodi
entuzijastični i vedri (ja bar jesam), da li volite ili ne volite
ono što radite (ja bar volim), da li imate rezultate u poslu ili
ne (ja ih bar imam). Moram mu priznati i da je prilično
lukav: simptomi nisu odmah jasni i vidljivi. Zato je važno
da ih na vreme prepoznate.

Uočite, informišite se kod stručnih ljudi, budite iskreni i fer

prema sebi. Ako imate simptome, ne znači da ste manje
uspešni ili manje vredni, već da vam vaša duša šalje signal
za (u)pomoć. Zajebite sve one savete tipa: nije to ništa,
umišljaš, samo odmori i proći će, vidiš da su svi umorni.
Nemojte da vas je sramota da potražite stručnu pomoć.
Niti da o svemu tome pričate naglas.

Evo, ja jesam. I nije me sramota.

Sigurno će vam se i ovo dopasti

14. aprila 2021.