ИСТРАЖИВАЧКИ РАД – УПОРЕДНА АНАЛИЗА

ПРЕЛАЗНОГ ОБРЕДА СВАДБЕ У СРПСКОЈ И

РУСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Студент: Лука Вукадиновић 2020/0344, група 08
Професор: Ирина Антанасијевић
Фебруар, 2022.

1. ОБРЕД ПРЕЛАЗА - ЗНАЧЕЊЕ, ВАН ГЕНЕП

Арнолд ван Генеп био је чувени француски антрополог 19. века који је дао
велики допринос у проучавању фолклора и поставио темељне доприносе у
анализама обреда прелаза. У своме револуционарном делу “Обреди прелаза”,
Генеп говори о томе како је живот сваког појединца, без обзира на тип друштва
у којем се налази, испуњен различитим врстама узастопних прелаза из једне
узрасти у другу и из једне делатности у другу. Свака промена у положају
појединца подразумева међузависност профаног и сакралног (узевши у обзир да
је домен сакралног у даљој историји имао много већи значај у људском животу
него што има у модерном добу), поступке који се морају одвијати и понављати
на одређен начин и под надзором како би друштво остало компактно и уређено.
Те сукцесивне етапе које сачињавају људски живот могу се представити као
један низ: рођење, друштвено сазревање, брак, очинство, успон на друштвеној
лествици, специјализација у послу, смрт. Свакој од ових етапа одговарају
церемоније које имају заједнички циљ да појединца спроведу из једног
одређеног стања у друго, исто тако одређено, стање, односно из једног
социјалног статуса у други социјални статус. Обред свадбе припада кругу
породичних обреда. Сви породични обреди имају исти циљ: обезбедити човеку
неометан прелаз из једне животне доби у другу, односно прелаз из једног
магијско-религијског или профаног друштва у друго, те такође није ни чудно
што сви породични обреди имају и исту структуру. У њих убрајамо: рођење:
прелаз из непостојања у постојање, детињство, сазревање: моменат одрастања
 према социјалној норми, венчање, затим материнство/очинство: напуштање
примарне породице и оснивање нове породице, иницијацију у верске заједнице:
симболички ново рођење у вери и смрт: прелаз из домена овостраног у
оностраност/ повратак у непостојање/смрт у овоме, а васкрсење у новоме
животу. Према Генеповом учењу о категоријама обреда прелаза, погребне
церемоније испуњене су прелиминарним обредима, односно обредима
раздвајања/одвајања. Генеп такође говори о томе како погребне церемоније
нису нужно сачињене искључиво из обреда прелаза, већ су често испуњене и
одбрамбеним обредима.

2. ПРИПРЕМА ОБРЕДА – УСЛОВИ, СУСРЕТ И ПРОСИДБА

Иако се чини да је проистицао из сасвим слободног избора партнера и
претходног договора, брак је могао бити склопљен само у оквиру важећих
традицијских правила чије је поштовање било услов свих потоњих припремних
свадбених радњи. Према овим правилима, до брака је могло доћи само између
лица која нису била у крвном или вештачком, ритуалном сродству (кумство).
Наиме, осим изричитих забрана брака између крвних сродника, брачну везу
нису могла склапати лица која су у кумству, сродници по млеку, побратими и
посестриме, лица која су славила исту славу и лица која су имала исто презиме.
Зато, тек уколико није било ових препрека могло је доћи до моногамног брака
између лица различитог пола. Апстрахујући другачије могућности остваривања
брачних веза, овом приликом ћемо изложити уобичајен садржај главних
момената свадбеног обреда у српској и руској традицји. Питање на које треба
одговорити јесте како се одвија припрема и како протиче свадбени ритуал.
И у српској и руској традицји, налазимо да је склапање брака између
момка и девојке одређених старосних граница (момка између 18. и 25. године, а
девојке од 16 до 20. године) одвијало се првенствено кроз учешће двеју
заједница. Сходно достигнутом узрасту посебно се пазило на редослед женидбе
или удаје чланова исте породице. О заручењу и браку младих првенствено су
одлучивали њихови родитељи, при чему је у избору било пресудно усклађивање
економских и друштвених положаја двеју породица. У том смислу узајамне
симпатије између будућих супружника нису биле од неке посебне важности
уколико није постојао и интерес њихових заједница за остварење брачне везе.
Везу између момкове и девојчине куће обично је успостављао посредник –
проводаџија (проводаџика) чије је основна функција била да траже и добију
обостране начелне сагласности за предузимање даљих корака везаних за чин
просидбе.
Уколико је преко посредника или на претходном посебном састанку
(огледу, нишану) дат пристанак момковој кући. Заинтересоване породице су се
прецизније договарале о датуму просидбе и броју просилаца. У руској
традицији налазимо чест обичај првенственог одласка девојчиних родитеља код
момкових, док је у српској традицији готово искључиво момкова породица та
која долази у посету.
Ритуалом просидбе добијан је званични пристанак за склапање брака.
Прихватајући понуђен дар „обележје“ (јабука, прстен, пића) и намењујући
одговарајуће уздарје просиоцима, девојка је изражавала свој пристанак, који је
отварао могућности даљих договора о датуму свадбе, величине мираза и откупу
за невесту. Карактеристично је да у областима изразитије патријархалне
традиције момак није учествовао у просидби, што је у руској традицији знатно
ређе, него што је то случај у српској. Међутим, у неким крајевима упоредо са
просидбом, практикована је и „зарука“, симболичко спајање руку вереника
кружног кретања веренице (зарученице) око момковог оца, који је иначе водио
главну реч у свадбеним преговорима са девојчиним очем. Будући да су очеви
одлучили о свим битним аспектима свадбеног обреда, момак и девојка су се
понекад први пут видели на просидби, а дешавало се да њихови први сусрет
буде и на самој свадби.
Испрошена девојка до свадбе има посебан статус који имплицира и низ
правила која регулишу њено понашање, и спречавају да задата реч и обавеза
буду доведени у питање. У том смислу је девојка од просидбе до свадбе
излазила на јавна места само у пратњи својих старијих рођака, играла у колу
само поред свог вереника и сл, док је у оквиру своје заједнице била ослобођена
уобичајених обавеза у циљу припремања свадбених дарова (везова и ткања).
 Уколико се обаве сви потребни договори, свака од кућа посебно се
припрема за свадбену свечаност. Из момкове куће, будући да је већ извршена
расподела свадбених улога, чауш или девер позивају у сватове. У српској
традицији позив се упућује са чутуром окићеном цвећем и новцем, прво куму, а
затим и осталима.
Девојачке госте, свадбаре, обавештавају на мање ритуалан начин, тако
што им неки младић из младине куће саопшти време када треба да дођу да би
испратили девојку. Свадбари се ујутру на дан свадбе окупе у девојчиној кући.
Непосредно пре свадбе момку и девојци се у њихових кућама приређује
опроштајно вече. Уочи саме свадбе било је обавезно магијско-ритуално купање
за момка и девојку, у циљу „спирања“ свог старог идентитета магијском
особином воде. Тај чин представља завршетак припреме обреда.

3. ЧИН ОБРЕДА – СВАТОВИ, ЦЕРЕМОНИЈА ВЕНЧАЊА И СЛАВЉЕ

Пре одласка младиној кући, обично у суботу или недељу, сватови су се
окупљали у кући старог свата. Стари сват се дочекује музиком. На челу са
барјактаром, старим сватом и кумом, сватовска колона креће, пешке или на
коњима, зависно од удаљености, девојчиној кући. Свој долазак оглашавају
пуцњима. Део свадбара дочекује сватове на граници свог атара. Напослетку,
сватови долазе до девојчине куће. Пре уласка у кућу, пред сватове су
постављане „извесне препреке“. Јабука на мотки је обично била циљ који су
сватови погађали пре ступања у двориште. На улазу сватове су дочекивали и
китили цвећем. Дотадашњи гости су уступали место за столом. Кум и стари
сват заузимали су место у челу стола, а затим су остали седали по
старешинству, да би жене и деца поседали на крају. Изношење послужења и
испијања здравице претходи главном чину извођења младе, после чега се служи
главно јело. Младожења се све време боравка, у српској традицији, у девојчиној
кући, а и током читавог свадбеног ритуала, понаша стидљиво и
незаинтересовано. У младиној кући служили су га петлом и често са њим
збијали шале. Младу прекривену велом – овај ритуал је омогућавао и извођења
лажне невесте – изводио је брат из куће, односно из вајата где је одвојена од
осталих чекала на овај тренутак. Младу затим, у српкој традицији, прихвата
девер који њеном братом оставља „злато за злато“ – симболичку накнаду за
невесту коју ће даривати прстеном и чувати је све време обреда. У руској
традицији овај поступак откупа обавља сам младожења.
Пре одласка млада се опрашта од свог дома, обилази огњиште, љуби
кућни праг, поздравља се са родбином и поведе опроштајно коло. Пре одласка
из родитељског дома отварају се врата, прозори и поклопљени судови, а
ломљене судова означава коначни тренутак њеног поласка са сватовима.
Упркос позивима рођака она се више не окреће за својом кућом. Уобичајено је
да девојка са собом у мужевљеву кућу доноси и мираз – материјалну вредност у
покућству, новцу и сл. Сватовска поворка са младом не враћа се истим путем
којим је дошла до невестине куће. Са кола која би сусрели сватови испрезане су
запреге док не прође свадбена поворка.
На путу до младожењине куће сватови су одлазили и у цркву, али
уколико је црква удаљена венчање се заказивало и обављало неког другог дана.
Пред улазом у кућу млада се ради плодности посипала житом, новцем и
шећером. Млада је у кућу улазила по простртом платну, не додирујући земљу,
али и кућни праг. У кућу је улазила уносећи хлеб под руком, а затим би у
пратњи свекрве обилазила трипут око огњишта, постицала ватру и села свекрви
у криво. Млада и младожења, кога је замењивао и девер, добијали су у засебној
просторији јело и пиће из исте посуде, што је симболисало почетак њиховог
заједничког живота. Током ручка, праћени чаушевим шаљивим коментарима,
приказивани су свадбени дарови сватова. Младожења није присуствовао овим
радњама и обично се бавио неким споредним пословима у функцији ритуалне
незаинтересованости за све оно што се догађа.
Започето у девојачкој кући, свадбено весеље се настављало у
младожењиној кући достижући у слободном, необичном и разузданом
понашању своју кулминацију. Свођење младенаца се обављало у засебном
вајату, али овај чин одлаган и вршен тек након прве, друге или треће ноћи, а у
зависности од тога колико дуго весеље траје. Док младожења не приступи
 младој о њој се бринуо девер. Пре свођења било је уобичајено да се мушко дете
проваља у постељи младенаца и у дворишту расклопе пољопривредне алатке.
Посебна пажња се обраћала на доказе девојачке невиности. Трагови крви
на постељи или на њеној кошуљи били су неоспорни докази који су као такви и
излагани у дворишту. Уколико се успостави да је млада у брак ушла
раздевичена, према њеним гостима се изражава презир. Сутрадан након
свођења, млада је свечано скидала свадбени вео и стављају посебно оглавља
улазила у круг удатих жена. Други дан свадбе, ујутру, млада је одлазила на
извор, доносила воду и поливала сватове. Након тога је ритуално почињала и
неке кућне послове. Неколико дана после свадбе младина родбина долази у
посету, после ове посете, посету узвраћају из младожењине куће. Овим
посетама, у ствари, започиње зближавање двеју заједница које су ступиле у
сродство. Посетама се озваничавају нове сродничке релације двеју породица.

ЛИТЕРАТУРА
1. Светлана Торњански Брашновић, Свадбене песме и обредни смех, Друштво за
српски језик и књижевност Србије, Београд, 2003.
2. Арнолд ван Гетеп, Обреди прелаза, Српска књижевна задруга, Београд, 2005.
3. Бојан Јовановић, Магија српских обреда: магија српских обреда у животном
циклусу појединца, Светови, Нови Сад, 1995.
4. https://www.russiancourses.com/blog/wedding-traditions-in-russia/ (приступљено
11.10. 2022)
5. https://mv-wedding.ru/bs/billet/kak-provodilsya-svadebnyi-obryad-na-rusi-
svadebnye-obryady-na-rusi-svadebnye/ (приступљено 11.10. 2022)
6. https://magazinalsu.ru/bs/svadba-po-russkim-tradiciyam-tradicii-na-svadbe-russkie-
primety-i.html (приступљено 11.10. 2022)
7. https://ellesilver.ru/bs/russkaya-svadba-tradicii-i-sovremennost-tradicii-russkoi/
8. https://optolov.ru/bs/otdelka-sten-v-vannojj/yazycheskie-obryady-na-rusi-obychai-i-
ritualy-slavyan-obryady-byt-i.html (приступљено 11.10. 2022)
9. https://bs.woman-b.com/rizne/j162461-svadebnye-obryady-i-tradicii-na-rusi.html
(приступљено 11.10. 2022)
10. https://ovuze.ru/bs/notes/russkaya-svadba-tradicii-i-obychai-svadebnye-obryady-na-
rusi/ (приступљено 11.10. 2022)