АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЈУЖНА СРБИЈА

Одсек студија за васпитаче Бујановац

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД

Муцање и тепање као говорне мане деце предшколског узраста

Ментор Студент
Др Јасмина Јовић, проф Александра Вељковић
Бујановац, 2021

1
 САДРЖАЈ

УВОД........................................................................................................................................3
1. Говор као средство комуникације..........................................................................4
1.1. Гласовни и фонолошки аспекат
говора.........................................................4
1.2. Циљеви и задаци развоја говора код деце предшколског
узраста............5
2. Дечије језичко стваралаштво..................................................................................6
2.1. Дечије језичке
игре..............................................................................................9
3. ФУНКЦИЈЕ ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У СТВАРАЛАЧКИМ
АКТИВНОСТИМА..................................................................................................16
3.1. Неговање дечијих стваралачких
способности.............................................16
3.2. Језичке активности у предшколској
установи............................................17
4. ВАСПИТНИ ПОСТУПЦИ ЗА СТИМУЛИСАЊЕ ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИЧКОГ
СТВАРАЛАШТВА...................................................................................................18
4.1. Стилска обележја спонтаних творевина
деце..............................................18
4.2. Дечије говорно стваралаштво и књижевност за
децу................................18
5. Артикулација............................................................................................................21
5.1. Учесталост поремећаја
артикулације...........................................................23
5.2. Етиологија поремећаја
артикулације...........................................................23
5.3.
Алалија................................................................................................................24
5.4.
Дисфазија............................................................................................................26
5.5.
Дислексија..........................................................................................................28
5.6.
Дисллија..............................................................................................................29
5.7.
Муцање................................................................................................................31
6. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА.................................................................33
6.1. Предмет
истраживања......................................................................................33
6.2. Проблем
истраживања.....................................................................................33
6.3. Циљ
истраживања.............................................................................................33

2
 6.4. Задаци
истраживања........................................................................................33
6.5. Хипотезе
истраживања....................................................................................34
6.6. Методе, технике и инструменти
истраживања...........................................34
6.7. Популација и узорак
истраживања...............................................................36
6.8. Органзација и ток
истраживања....................................................................36
6.9. Статистичка обрада
података........................................................................36
7. Резултати истраживања..........................................................................................37
ЗАКЉУЧАК..............................................................................................................46
ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................................47

Увод
Говор је основно средство за успостављање комуникације, само изражавања и
развоја. Својим говором човек пита и одговара, тражи обавештење или га даје,
придобија или одбија, прети или заповеда, захтева, саглашава се, обећава, прекорева,
стишава, изражава сумњу, изненађење, дивљење, теши, оптужује, опомиње итд. И све
то не чинимо само речима и гласом већ и својом мимиком, држањем, гестом, цијелим
телом. Говор се усваја и развија кроз активну језичку праксу.
У говору се прво уче целине па елементи. Веома је важно да дијете у развоју
говора слуша правилан говор одраслих. Новорођенче не умије да говори али је у стању
да разуме говор. У првим седмицама живота број гласова детета је много већи од броја
који постоји у матерњем језику. Брзом учењу језика доприноси потреба за
комуникацијом. Вокали се јављају први а консонанти касније. Сматра се да је
потребно шест-седам година да дијете научи све гласове свог језика.
Савремена предшколска установа има задатак да деци обезбеди материјалну и
друштвену средину са свим потребама, условима и подстицајима за развој богатих,
разноврсних и осмишљених активности којима они могу предано да се баве и на тај
начин, између осталог, развијају свој говор.
Истраживањем говора и језика са различитим циљем бави се више научних
дисциплина, дајући свој допринос разумевању говора као најсложенијег и
најсавршенијег симболичког система у људској комуникацији. Да би се говор појавио
и развијао, нужно морају бити задовољени примарни биолошки услови – Зрелост ЦНС-
а и говорних органа, који обезбеђују нормалан психомоторни развој, тј.развој
3
способности за говор, и услов који се односи на утицање спољашње средине. То значи
да је говор био-психо-социјална функција, па се и говорни поремећаји посматрају у
том сложеном склопу. Под говорним поремећајима уопштено, подразумевају се све
сметње у говорном функционисању које на било који начин ремете вербалну
комуникацију, без обзира чиме су условљени и како се испољавају.
У неразвијеност говора спаде неколико говорних поремецаја:
• Алалија
• Развојна дисфазија
• Дислалије
• Примарно муцање
• Дислексија

1. ГОВОР КАО СРЕДСТВО КОМУНИКАЦИЈЕ

1.1. Гласовни и фонолошки аспекат развоја говора
Развој говора подразумева међусобну усклађеност фонетско-фонолошког
аспекта (лексичког, семантичког, синтаксичког). То је веома сложен процес. Да би се
говор развио као социјална функција, неопходна је стална стимулација говорних
центара у мозгу јер се говор учи на основу имитације, слушања и опонашања. За
правилан говор неопходан је анатомски функционално исправан говорни апарат,
нервни систем и чула, као и психолошко- средински чиниоци и укупан број и квалитет
говорних подстицаја које дијете из те средине добија. Уколико се више пажње поклања
говорном развоју, он је бржи.
Плач је први глас који дијете производи при рођењу. Он је индивидуалан и
карактеристичан за свако новорођенче и он одражава његово физиолошко стање.
Током првих месеци живота јављају се гласови и то вокали али то нису речи нити
спадају у говор. Након вокализације јавља се фаза брбљања која није последица
имитације. Први гласови немају социјалну функцију, и глуве бебе производе гласове.
Да би дијете стекло фонетску и фонолошку способност мора да уочава разлику међу
фонемама, вокалност, консонантност (урадио-градио), праскавост, струјност (водити-
возити), постојање фонеме и непостојање фонеме (брат-ǿрат), звучност, безвучност
(пас-бас).
Постепено, дијете уочава продозијске (акценатске) и дикцијске елементе
гласова. Да би овладао правилним изговором треба да зна како се поједини гласови
артикулишу (образују). Процес развоја артикулације траје од рођења до 8. године.

4
Усвајање говора тече учењем и подражавањем оних гласова које ђеца чују од одраслих.
Када почну да разликују људски глас од других дражи, можемо рећи да почињу да уче
језик средине.
На почетку развоја говора могу се јавити артикулациона одступања (грешке)
која се јављају на неколико начина:
1. Омисија – изостављање гласа (дрво-дво)
2. Супституција – замена једног стандардног гласа другим које је дијете савладало
(дрво-дуво)
3. Дисторзија – оштећење гласа – глас који није чист или није онај који очекујемо
4. Адиција – додавање гласа тамо гђе му није место у речи с циљем да се разбије
консонантски скуп који је тежак за изговор (метлица-метелица)
5. Метатеза – премештање гласова или групе гласова у речи (црква-цврка, телевизор-
тевелизор)
6. Ехолалија – стереотипно понављање речи или фраза друге особе; немогућност
прераде туђег говора

Распоред јављања гласова

Први гласови детета су вокали и то најпре вокал средњег реда –а- који се јавља
још као први глас у плачу. Затим вокали предњег реда –е. –и, па задњег реда –о, -у.
Темпо развоја артикулације различит је на појединим узрастима. Постоје тзв.
тежи и лакши гласови. Најлакше се артикулишу плозиви (б,п; г,к; д,т г) а најтеже
латерали и африкате. Све до сазријевања артикулације, исти гласови се различито
изговарају. Дијете од 3 године требало би да изговара правилно све плозиве тј.
преградне гласове (б, п, т, д, г, к). Ако дијете од 3 године нема развијене ове гласове у
питању је неки артикулациони проблем. Глас -њ- најтежи је из групе назала те се он
најкасније формира.
Фрикативи (струјни) - с, з, ж, ф, х,в- имају заједничку особину да се њихов
изговор може продужити а да се при том не мења природа гласа. Најједноставнији за
изговор је глас –х- дијете од 3 године га може правилно артикулисати као и гласове –в-
и –ф-.
Тек са 5 година нека деца правилно артикулишу глас –с- а његов звучни парњак
–з- још касније, са 7 година.
Глас –ш- 3-годишњаци могу правилно употребити у речима. Послије 6-те
године деца могу употребити тј. правилно артикулисати глас –ж- као и глас –р- који је
изузетно тежак. Нарочиту тешкоћу представљају сливени гласови -ц, ћ, ђ, ч, џ. Гласове

5
ц, ћ дијете може изговорити у периоду од 3-5 година, а правилна употреба гласа -ђ- се
формира од 3-6 година, док гласове –ч и – џ око 5-те године или и касније.

1.2. Циљеви и задаци у развоју говора код деце предшколског узраста

Према основама програма предшколског васпитања и образовања разрађена су
два модела програма. Први модел конкретизује све циљеве и задатке у три захтева и то:
1. Да дете, упознајући себе, открива и овладава различитим начинима изражавања;
2. Да, стичући сазнања о другим људима, користи и развија различите начине
комуницирања са различитим људима;
3. Да, упознајући свет око себе, саопштава доживљаје речима и покретима.

Други модел шире разрађује циљеве и задатке. Основни циљеви су:

1. Неговање гласовне културе Деце
2. Богаћење дечијег речника и граматички правилног говора
3. Вербално изражавање и комуникација
4. Упознавање са дечијом књижевношћу
5. Развијање и неговање дечијег стваралачког изражавања
6. Развијање монолошког говора и причања
7. Развијање и неговање драмских активности
Сваки од ових циљева има и своје задатке:
• Задаци неговања гласовне културе су: развијање слушне пажње, фонематског слуха и
перцепције ради дискриминације у говору, уочавање гласовне структуре речи,
уочавање темпа и ритма говора, уочавање дикције и интонације;
• Богаћење дечијег речника има следеће задатке: оспособљавање детета да означава
ствари речима, правилно коришћење новонаучених речи, способност вербалног
изражавања, способност детета да употребљава деминутиве и аугментативе, као и
развијање осећаја за уочавање грешака у говору друге деце и одбацивање из дечијег
речника непристојних речи и вулгаризама;
• Вербално изражавање и комуникација подразумева следеће задатке: оспособљавање
детета да успостави вербалну комуникацију, навикавање да слуша саговорника без
прекидања, учити га да јасно изражава своје мисли, као и да покаже пристојност и
љубазност у комуникацији;
• Упознавање са дечијом књижевношћу остварује се кроз следеће задатке: развијање
способности разликовања књижевних врста, уочавање главних јунака у тексту и
њихових особина, запажање ритма и мелодије у песми;

6
• Развијање и неговање дечијег говорног стваралаштва има задатке: оспособити децу
да изражајно говоре и препричавају, подстаћи децу да сами смисле песму или причу,
стварају нове речи од познатих, развијају стил за хумор, стварају комичне ситуације;
• Неговање монолошког говора и причања има задатке: развијање способност деце да
препричавају краће књижевне текстове, развијање способност причања по сећању,
способности коришћења различитих облика изражавања. Ови задаци се могу
реализовати кроз различите активности као што су причање о појавама и догађајима,
описивање предмета, животиња, људи, причања приче по сликама;
• Развијање и неговање драмских активности и стваралаштва остварује се следећим
задацима: развој способности посматрања говора, израза лица других људи,
опонашање звукова из природе и оглашавање разних животиња, способност
невербалног комуницирања помоћу гестова, мимике и пантомимике, развијање
вештине за поштовање туђих мишљења и ставова, стицање основних знања о драмској
уметности.

2. ДЕЧИЈЕ ЈЕЗИЧКО СТВАРАЛАШТВО

Говорно, тј. језичко стваралаштво деце обухвата све врсте говорних игара, од
њих полази и са њима се преплиће па је доста тешко одвајати га од обичних говорних
игара. Зове се и стваралаштво зато што ту долази до изражаја дечија машта и
фантазија, креативност посебне врсте. Језичко стваралаштво као посебан облик рада, у
грубим цртама може се поделити на:
1. Самоговор деце као језичко стваралаштво
2. Стваралачко причање логичког и нонсенсног садржаја
3. Римовање речи и грађење стихова
4. Све врсте говорних стваралачких игара итд.
Наравно, све то полази од обичних говорних игара па се тако и изводи, као игре
римовања и измишљања речи које се повезују у стихове па и читаве дечије песмице,
као игре стварног причања, повезивањем реченица, као самоигра пропраћена говором
(самоговор у игри) и сл. томе. Наиме говорна игра понекад, а говорна вежба увек,
имају одређене образовно-васпитне циљеве и задатке.
Језичко стваралаштво деце није говор у игри, није обична говорна игра или
вјежба, није ни обичан говор детета у различитим животним ситуацијама, али на свему
томе почива, од тога полази. Све се то преплиће па је у пракси тешко све то детаљно
разграничавати. У раду са децом полази се од говорне игре и вежбе па се подстиче
говорно (језичко) стваралаштво.
Самоговор у игри деце
Самоговор јесте спољашњи индивидуални монолог деце или монолог удвоје
(двоје се деце играју једно поред другог а свако за себе прича, или када се разговара са
замишљеном особом-замишљени дијалог. По својој суштини он је егоцентричан говор

7
тј. ступањ од социјалног ка унутрашњем говору детета, а унутрашњи говор представља
основу дететовог мишљења, како аутистичног тако и логичког. Разликујемо три фазе
самоговора у функцији приказивања: а) дијете млађег узраста ради нешто али не умије
да то објасни, већ само именује; б) дијете средњег узраста повезује радњу и
објашњење; и ц) дијете старијег узраста може причати и оно што ће урадити.
Самоговор детета је на почетку једва чујан, испрекидан, неодређен. Самоговор је врста
дечијег стваралачког причања или стварања стихова и чини прелаз од обичног причања
и од тзв. ланца речи-стихова ка правом стваралачком причању и грађењу стихова-
песмица. Самоговор, као говорно стваралаштво код деце, подстичемо најједноставније
пружајући деци играчке којима воле да се играју. Подстичемо их да причају умјесто
тих играчки и да са њима разговарају (идентификација и персонификација). Као
прелазну фазу самоговора у говорно стваралачко причање користимо мале и средње
играчке припремљене за рад на развоју математичких појмова (аутићи, пачићи,
војници...). Деци предлажемо да примљене-изабране играчке ставе испред себе, да их
разгледају, описују, поиграју се са њима и да том приликом измисле и за себе,
полугласно или тихо и једва чујно кажу, да покушају саставити причу (за старије
узрасте) коју ће касније гласно саопштити пред групом. То гласно казивање (пред
другарима) измишљених исказа и „прича“ јесте причање као говорно стваралаштво
деце.
Стваралачко причање деце
Ова врста причања спада у говорно стваралаштво деце. За подстицање
стваралачког причања деце најлакше и најбоље може се користити било који текст
дечије књижевности, и то на различите начине, а да бисмо добили логичко или
нонсенсно причање деце морамо их посебно за то уводити у игре причања (говорне
игре): мењамо почетак садржаја, продужујемо-настављамо садржај приче или басне,
мењамо ликове а садржај остављамо исти, ликове задржавамо а мењамо садржај,
додајемо нове ликове а старе задржавамо па тако и нови садржај стварамо, логички
садржај претварамо у нонсенсни и обратно, од два-три краћа садржаја (басне или краће
песме) правимо нов садржај (Лисица и рода, Лисица и гавран). Могућности су велике,
а деца, посебно старијих узраста, радо учествују у оваквим играма стваралачког
причања, поготову драмског стварлаштва, само ако васпитач умије да их подстакне и
да их уведе у игру. Врста стварлачког причања јесте и претварање логичког садржаја
неког текста у нелогични и обратно. Сваки се логички садржај може на више
различитих начина казивати нелогично, као што се нонсенсни текст мора осмислити да
не би остао такав, тј. глупост. Коришћење текстова за подстицање стварлачког
причања деце захтева претходно упознавање деце са садржајима а боље је када се
изведе и драматизацији истог текста, што подразумева и претходно препричавање, као
врсте стварног причања. Деца доста лако (старији узрасти) изводе стваралачко
причање када у руци држе неку слику или лутку па причају у њено име
(персонификација и идентификација) па се може причати и у трећем лицу.
Римовање речи и грађење стихова:
Играње римама и стварање стихова две су битне појаве у психичком развоју
детета. Смисао и значење деца прво везују за парове речи, односно проналазе
паралелизме, нпр. шећер је коцкаст и пескаст, вода је стајаћа а гђе је лежећа?

8
Међутим, паралелизми се јављају још на нивоу гласова, у структури дечијег гукања.
Први почетак стихотворста не везује се за ово прво удвостручавање слогова, него за
тренутак када дијете удвостручени слог заиста везује за значење. Зачетак риме јесте у
слоговима мајка из којих су изведене речи мама и тата. Једно од битних обележја
језика јесте његова музичка структура која је други извор римовања и стихотворства.
Дете је осетљивије на ово својство језика него одрасли (мисли се на музику) и
баш зато врло рано открива ритам и мелодију у језичким целинама. Нпр. девојчица
каже баки: „Бако, мама ми је рекла да се окупам.“ И након те реченице ствара стихове
из осећаја за паралелизам речи и музичкој структури језика јављају се прве прариме.
Ланац један од најједноставнијих поступака за стварање већих „песничких целина“
које дијете примењује, односно дијете уочава парове речи.
Код језичких игара гђе се деца играју интимно, усамљено јавља се посебна
творевина, тзв. уланчавање . Односи се на мешовита осећања према неком родитељу
(нпр. љубав, љубомора, понос, љутња, радост...). Уланчани монолог настаје у
тренуцима када је дијете болесно и само. У процесу уланчавања владају закони
асоцијације, односно звучања и значења. Свака новоуметнута реч или пар речи
представљају равноправни члан у ланцу али могу прекинути ток асоцијација и да
наметну нови правац. Ланац обједињује елементе разних врста језичких игара,
фонолошких, парадигматских , семантичких. Одликује га присуство стилских фигура,
асоциације, анафоре, епифоре...
Покретне и разне говорне игре:
Говорне игре које се по својој тематици, начину извођења и садржају не могу
сврстати ни у једну групу, зову се покретне (ако у њима преовладава покрет) или разне
говорне игре ако у њима комбинујемо коришћење гласова, речи, реченица, покрета,
загонетања итд. Неке од покретних говорних игара које деца лако прихватају и радо
учествују у њима су: Рингераја, Иде маца око тебе, Час тамо-час овамо, Ја посејах лан,
Јеж итд. Покретне говорне игре могу бити народне (Час тамо час овамо), затим
песмице дечијих песника (Кока и пилићи, Г. Тартаља), па варијанте дечијих песама
које правимо по идејама познатих песника (Дани у недељи, Д. Лукић). Деца воле и
сама да импровизују покретне игре и игре драмског стваралаштва (Медвед у
продавници, Разговор животиња).
2.1. Дечије говорне игре
Говорне (језичке) игре јесу игре гласовима, речима, изразима, реченицама,
игре причања (стварног и стваралачког), игре грађења стихова, игре приповедања или
игре песмама сродних врста. Према томе делимо их на:
1. фонолошке игре (игре гласовима)
2. лексичке игре (игре речима)
3. синтаксичке игре (игре реченицама)
4. семантичке игре (игре знаковима)
Целокупан рад са предшколском децом треба да буде заснован на игри.
Говорне игре које се користе за остваривање циљева и задатака развоја говора јесу
9
дидактичке активности јер их свесно и смишљено организујемо. Свака од ових игара
може прерасти у дечије говорно стваралаштво, било то спонтано или из помоћ и
подстицај васпитача. За млађу и средњу васпитну групу говорне игре ће имати
примарни задатак да допринесу правилној артикулацији гласова и богаћењу речника.
За старију групу то је неговање и формиране правилног граматичког говора и
„усавршавање“ основних облика усменог говора. Да би се васпитачи служили игром
која ће имати поменути циљ, морају познавати њену структуру тј. замисао, садржај,
радњу игре, правила и игровна својства. Замисао обично подразумева задатке које
треба остварити. Радња је оно што изазива дечију интелектуалну и физичку активност.
Правила су елементи по којима се игра организује, а организација игре подразумева
место гђе ће се игра изводити и игровна средства која ће се користити.
Предности коришћења говорних игара у раду на развоју говора деце лежи у следећем:
- могу се користити свуда, на сваком месту у свако време;
- прикладне су за забаву у превозним средствима за време одласка или повратка (излет,
зимовање-летовање);
- двомесечни летњи рад у вртићима када су групе хетерогене по узрасту, броју и
језичким предзнањима, може лепо бити пропраћен језичким играма;
- за говорне игре нису потребне никакве припреме васпитачица а ни деце (мада је боље
кад се припремимо);
- нијесу потребна никаква радно-игровна средства при коришћењу говорних игара
мада је, понекад, боље користити их и за говорне игре;
- деца их врло често сама, без подстицања од стране васпитача, спонтано користе као
своје игре;
- прикладне су за поподневна бављења са децом док чекају родитеље да их одведу
кућама;
- помоћу говорних игара, спонтано, вежбамо основне елементе говора, његове
компоненте и особине доброг говорења;
- говорне игре су увек прожете шалом, смехом, забавом, подстичу весело расположење
и радост живљења.
Када се све ово узме у обзир онда се види колики је значај говорних игара у
раду са децом уопште (при корелацији рада између различитих подручја делатности) а
и посебно (при корелацији рада унутар области матерњег језика).
Фонолошке игре
Фонолошке игре су игре гласовима, слоговима и деловима речи, емитовањем
разноврсних шумова и звукова из природе, оглашавање птица и јављања животиња и
живине, као и ономатопеја из неживе околине: тик-так (куцање сата), звук авиона,
звркање камиона итд. Деца све то слушају и чују и воле да опонашају у виду говорних
игара ШТА СЕ ЧУЈЕ, КАКО СЕ КО ЈАВЉА, КО СЕ ЈАВЉА, ПОГОДИ ПО ГЛАСУ
итд., поготово покретних говорних и драмских игара. У ову сврху са децом се могу

10
играти ПОШАЛИЦЕ. Изводимо их помоћу појединих гласова или гласовних група
опонашајући оглашавања животиња, а и игром хорског изговарања вокала. Нпр:
А-А-А тако плаче беба, А-А-А ево иде Миша! А-А-А ту сам ја!
Е-Е-Е тако вречи јаре. Е-Е-Е ево ме! Е-Е-Е то није све!
И-И-И хајд’ у игру сви! И-И-И шта тражиш ти? И-И-И тако коњ вришти.
О-О-О шта је то? О-О-О гђе си Симо? О-О-О хајд у коло!
У-У-У шта је ту? У-У-У свирам трубу. У-У-У баци лопту ту!
Игре гласовима користимо и за говорно стваралаштво кад, уз радно-игровна
средства, створимо заплет који деца оживљавају у ствралачко причање, нпр.
ВРАПЧИЋ МРКОРЕПИЋ ТРАЖИ СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ, па пита-оглашава се ЏИВ-
ЧИВ-ЖИВ, а птице или животиње које успут сусреће или на које наиђе, одговарају му
такође на свој начин (кукавица-ку-ку, врана гра-гра, сврака кре-кре, медвед му-му,
пчеле зу-зу, зека фрке-фрр итд.) којом приликом вежбамо дискриминацију и
артикулацију гласова.
Говорне фонолошке игре за вежбе опажања и изговарања гласова
Игре се изводе приликом вежбања речника имена, рађења речи, вежби
дискриминација или артикулација гласова итд. Можемо их назвати ТРАЖИМО ПРВИ
ГЛАС СВОЈЕГ ИМЕНА, ТРАЖИМО ЗАДЊИ ГЛАС СВОЈЕГ ИМЕНА, ОТКРИВАМО
РИЈЕЧИ НА ОСНОВУ НЕКОЛИКО ГЛАСОВА У ЊОЈ и сл.
Децу уводимо у игру на различите начине: казивањем неке животне ситуације-
приче, подстицањем да изговарамо неки глас, рецимо М, са одуговлачењем и
испуштањем ваздуха само кроз нос, са тим глас С само кроз уста, између зуба (како
сикће змија или гуска, за Ш – како шушти лишће у јесен или како се чује глас воде и
сл. томе за друге гласове). Треба водити рачуна о томе да се продужено изговарање
неких гласова, нарочито праскавих (б-п, т-д, к-г), не претвори у игру замуцкивања која
је заразна у негативном смислу јер води ка муцању које је развојна појава све до пете
године живота.

Лексичке игре-игре речима

Дете се игра речима логичког и нелогичног значења. Основна је функција
богаћења речника и проширивања значења речи. Бројалице, ређалице, брзалице,
бројалице, пословице, загонетке и сл. такође су игре речима. Деца се играју
именицама, придевима, глаголима, синонимима. Могу да измишљају имена за куцу,
мацу, лутку, значи играју се именицама. Када проналазе речи којима именују боје и
изглед потока, цвета, играју се придевима. Ако набрајају шта ради мама, бака,
васпитачица, играју се глаголима. Деца су такође у могућности да граде нове речи
додавањем префикса (летети, полетети, прелетети и сл), затим да граде деминутиве
(зец, зечић, зекан), поредбене облике (велики као...., бео као, мирисан као). Деца
такође праве календар речи тако што класификују речи према задатом критеријумом

11
(нпр. све што је везано са месецом фебруаром, зима, снег, грудвање, бунду, сако, капу).
Исто тако могу да измишљају чудне речи, да сами смишљају бројалицу.
Поступци за подстицање лексичке игре
Лепе речи
Лепе речи развијају дечији сензибилитет и упућују их да очувају естетско у
свету који их окружује. Деца тумаче зашто су лепе речи: извини, воли, здраво, молим,
изволи. Деца дају различита објашњења лепоте следећих речи: дрво хлеб, сунце, цвет,
друг, љубав, мајка, књига...
Лоше речи
Деца показују ту склоност ка тзв. лошим речима , неким подругљивим, којима
неког искључују из игре. Треба да разликују да ли је сама реч лоша или је лоша
ситуација у којој се реч употребљава. Деца воле да се играју овим речима иако их
родитељи сматрају недоличним. За ову деликатну игра може послужити песма Љ.
Ршумовић „Ја сам лупао“, у којој има доста тзв. лоших речи: лупао, ломио, кршио,
газио, плашио, стезао чупао...
Чудне речи
Измишљамо ствари – игра подразумева да деца измишљају и описују предмете
са необичном и духовном употребом. То треба да буду ствари којих никад није било,
које нико до сад није измислио.
Измишљање имена за животиње
Психолошка подлога за ову игру је антропоморфна слика коју дијете има о
свјету. Креативност коју оно показује у овој игри заснива се на утискивању финих
запажања о особинама и животу неке животиње у име које се за њу измишља. То име
синтетизује дечије знање искуство и доживљај. Зато је најбоље до измишљеног имена
доћи аналитичним путем тј. Указати најпре на особине, карактеристичне детаље а
такође изазвати у детету доживљај који ће упућивати на слику... (као подстицај за игру
може се користити песма Ј. Ј. Змај: „Четири мачке“)

Бројалице или разбрајалице

То су лексичке игре, најчешће игре бесмисленим речима. Служе за разбрајање,
тј. одређивање ко ће започети игру, ко ће коју улогу играти у импровизацијама и
драматизацијама, ко ће испасти из игре и сл. Најчешће су римоване, а њихова је
особина ритмичко казивање и спајање разумљивих и неразумљивих речи.
Три се петла побише (народна)
Три се петла побише
На поповом буњишту

12
Један рече: Иш!
Други каже: Миш!
Трећи вели: Три жмуриш!
Еци пеци (народна)
Еци, пеци, пец
Ти си мали зец!
А ја мала препелица
Еци, пеци, пец!

Ређалице
Ређалице су сличне разбрајалцама и са њима се садржајно и ритмички
преплићу. Међутим, док су бројалице састављене углавном од нонсенсних речи које су
ритмички повезане, ређалице су састављене од логичних речи али је садржај ређалица
обично нонсенс. Има таквих песама ређалица, народних или познатих аутора. По идеји
тих песама можемо са децом правити сличне говорне игре. Рецимо, Бранко Ћопић има
песму ПИТЕ.
ПИТЕ
Пита чврка Пита зељаница Пита савијача Ачак пита
Пита џилитуша Пита сирница Пита заљевуша Ђул пита
Пита гужвара Пита кромпируша Пита бундевара Луфт пита
Пита онако Пита дробуша Пита кајмакуша Шан-пита
Пита Мисир-пита Пита јајара Пита базламача Лења пита
И питино дете!
Користећи идеју песника правимо са децом сличне ређалице под називом
ВРСТЕ ХЛЕБА : погача, кукурузовача, јечменик, векна, лепиња, округли хлеб, хлепчић
итд. Овде се ради и о речнику синонима за врсте хлеба а може и другог пецива.

Брзоговорење
Брзоговорење је омиљена говорна игра деце јер треба брзо и јасно изговорити
нешто да те сви добро чују и разумеју. Обично се негде погреши па настаје смех или с
испадне из игре а на крају остане победник, онај који није ниједном (или је најмање)
погрешио. Користе се за вежбе изговора гласова , брзог и гласног-јасног говорења а и
дискриминације изговоренога, затим за игре грађења стихова итд.
За млађе узрасте прикладне су тзв. ПОШАЛИЦЕ, за средњи ЧИСТО-
ГОВОРИЦЕ а за старије узрасте БРЗАЛИЦЕ. Обично се користе у саставу неког текста

13
чији нам садржај служи као подстрек за говорне игре гласовима, речима и сл. могу с е
користити и саме за себе као говорне игре. Нпр. видели смо свраку или о њој нешто
говорили, па можемо да убацимо: СВАКА СВРАКА СКАКА НА ДВА КРАКА А
СВРАЧЕ БЕКРАЧКЕ.
Стварање загонетки
Деца воле загонетке зато што оне одражавају дечије разумевање стварности у
концентрисаном, симболичком облику. Дијете је окружено тајанственим предметима,
загонетним догађајима, несхватљивим облицима. Процес разумевања код њега често
настаје у виду изненађења, открића. Зато дијете говорећи загонетке осећа задовољство
које потиче од трагања и очекиваног у виду изненађења. У народним и добро
изабраним уметничким загонеткама дијете открива модел паралелизма слика и
метафоричног језика који су карактеристични за ову књижевну врсту.
Примери загонетки:
• Нит’ шушну нит’ бушну а у кућу уђе. (мрак)
• Дуге уши, кратак реп, сви ми кажу да сам леп. (зец)
• Нема ни руку н ногу а отвара сва врата. (ветар)
• Протегне ли своје жице, тад округло има лице. Кад се склопи, кад се стисне, ко га
има не покисне. (кишобран)
У играма загонетања деца у почетку могу да састављају загонетку на задату
одгонетку. За то је потребно припремити очигледан подстицај (предмет, слика). Прве
дечије загонетке су најчешће дескриптивног карактера (даје се опис облика, величине,
боје, функције, материјала, текстуре). Дијете може да састави загонетку само о ономе
што добро познаје. Да би дечија загонетка имала карактеристике поетског језика
потребно је приликом загонетања децу упућивати на изналажење сличности, на
поређења. Нпр. дијете може да начини загонетку описујући цвет: шарени лептири
ливаду су украсили. Приликом састављања загонетки добро је да се деци предложи
тема.
Чистоговорне игре
Чистоговорне игре су сличне брзалицама. Могу се играти као покретна говорна
игра: ЗУ-ЗУ-ЗУ шта тражиш ту? МЕ-МЕ-МЕ тако вречи јаре. Уз чистоговорнице може
да иде прича СВАКО ИМА ГОВОР СВОЈ (варијанта руске приче Аљошина Школа):
Игра се дечак-девојчица у дворишту. Пришло му-јој је јаре и замекетало
МЕЕЕ-МЕЕЕ. Не каже се МЕЕЕ него МА-МА, исправио га је дечак. Затим се појавило
теле, погледало дечака и почело да муче МУ-МУ. Не каже се МУ-МУ него МА-МА,
рекао је дечак. Послије су му прилазиле и друге домаће животиње (маца, куца, пиле,
кока, гуска итд.) и свака од њих на свој начин нешто је рекло дечаку а он их је
исправљао, док му није досадило па је отишао у шуму. Али тамо су му прилазиле
птице и друге дивље животиње, па су исто тако својим говором казивале шта желе а
дечак их је исправљао док се није сетио да свака од њих тако говори.

14
 Прича се може тако наставити и у говорно стваралаштво претворити. Деца се
присећају која све животиња прилази, шта и како каже и како је дечак исправља. Текст
је такође прикладан и за импровизовано извођење драмског стваралаштва деце и то
још прије треће године живота. Значи, у зависности од узраста, места, времена и циља
садржај текста можемо да користимо на различите начине.
Бајалице или басме
Бајалице су нонсенсна стихована или прозна лексичка игра казивања, али са
одређеним циљем, да се од болесника отклони неко зло, да се неко приволи на удадбу-
женидбу, да се сачува нечија љубав. По облику и садржају налик су бројалицама и
ређалицама. Њихов садржај је сугестиван. У раду са децом можемо их користити као
праве говорне игре у вежбама речника, прављења реченица, као и других особина и
одлика доброг говорења као што су течност, тачност казивања, добра дикција у чијој
основи лежи импресивни и експресивни смисао итд.
И сама деца праве бајалице у својим играма кликера, школица, кад праве
свирале итд. То су обично дечије, самосталне римоване творевине које спонтано
настају, казују се одређеним ритмом а изражавају неку жељу, као и бајалице одраслих.
Примери неких дечијих бајалица
За кликере: када се играју кликера нападнути баје да не буде погођен: тј. да противник
промаши па баје „Аши аши па промаши, буљи очи па прескочи! Аши маши па
промаши, бечи очи па прескочи!“
За школице: када девојчице играју школице онда се баје из два разлога;
Са жељом да скакач погреши: Чарало, барало, хајд’ прескочи скакало па погреши
играло!
Са жељом да скакач победи: Чарало, барало, хајд’ ускочи скакало, па погоди играло!.
Синтаксичке игре причања
Говорне игре причања можемо изводити на различите начине. И у овим играма
важно је увођење деце у игру тј. објашњење начина игре. Примери неких синтаксичких
игара су: КАЖИ МИ НЕШТО НА РЕЧ, КАЖИ НЕШТО НА ДВЕ-ТРИ РЕЧИ,
НАСТАВИ ЗАПОЧЕТУ ПРИЧУ, ДОВРШИ ЗАПОЧЕТУ ПРИЧУ, КАЖИ ПОГРЕШНО
ДА ИСПАДНЕ СМИЕШНО и др.
Кажи нешто на реч: Најпре васпитач, а онда неко дијете каже неку реч на коју ће
остала деца казивати оно што им прво падне на памет а увези с том речи. Ако у рукама
држимо неку играчку (за млађе) деца ће лакше, по асоцијацији, гледајући у играчку
казивати оно што се присете. Играчка се може посматрати и тактилно, акустички а и по
укусу и мирису (чоколада).
Лагарије
То су прозна и стиховна казивања нонсенсног садржаја познатих аутора а чешће
народне књижевности. Слична су народним причама ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ или њој
сличних, или народним песмама лагаријама ДА ВАМ ПЈЕВАМ ШТО ИСТИНА НИЈЕ

15
или савремених дечијих песника: Љубивоја Ршумовића ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА,
Григора Витеза ШАРЕНЕ ЛАЖИ итд. Деца воле да слушају лагарије, да их осмишљају
а и обичне приче да претварају у нонсенсне.
Млађем се узрасту најпре исприча осмишљени садржај лагарије, а онда
нонсенсни. Средњем узрасту можемо одмах казивати садржај праве лагарије. Такође,
обавезно практично децу уводимо у појам „наопачке“ тј. радимо нешто наопачке и
истовремено то именујемо: улазимо натрашке у собу и поздрављамо децу са „до
виђења“, седамо наопачке на изврнуте столице, стављамо капе наопачке на главу,
облачимо капуте наопачке и сл. Тек онда ће деца схватити смисао лагарије и моћи
нешто и сама да осмисле и ураде.
Парадигматске игре
То су игре граматичким формама и правилима. Да би дијете овладало
матерњим језиком мора усвојити речник и многе граматичке форме и правила. Дијете
језичким обрасцима овладава готово аутоматски до 4 или 5 године. Док уноси ред међу
многе податке дијете се почиње играти граматичким формама, а скоро сваку
граматичку форму претвара у предмет играња (игра се деклинацијама, коњугацијама,
суфиксима, префиксима, броје м промењивих речи, различитим типовима реченица
итд.). У оквиру једне лингвистичке парадигме речи замењује према сазвучју или
асоцијацији значења и смисла (дијете каже: „тамо је светло/где је светло/овде је
светло“, „Ево шешира/ево другог/ево другог шешира“ итд.)
Неки истраживачи за ове игре кажу да су граматичке вежбе, што делимично и
јесу. У овим играма се може посматрати развој и рађане маште. Дијете у њима своју
илузију претвара у предмет играња.
Драматизација
Игра васпитача са сценском лутком утиче, не само на стваране пријатне
атмосфере, него и на ширење видокруга знања о животињама, људима и њиховом раду
итд., а када је говор лутке правилан, изражајан, сугестиван, стваралачки
интерпретиран, утиче и на говорну културу детета. Васпитач, уз помоћ гињол лутке, са
ликом људи или животиња, драматизује свакодневне ситуације и догађаје из живота
детета. Могу се драматизовати и кратке приче, рецитације, песме. Глас васпитача треба
да прати емоционална расположења лутке којом анимира и да индивидуализира лик
који лутка у том тренутку представља.
Поред боје гласа која се мења у зависности од лика који се тумачи и
расположења тог лика, веома је важно да положај и кретање тела, гестови и пантомиме
одговарају том лику (медвед има споро, тромо кретање и дубок глас а птица хитар
покрет и висок глас). Неопходно је да васпитач у току анимирања успоставља контакт
са децом и увлачи и саму децу у саму драмску представу. Послије мале представе
треба подстаћи децу да сама наставе са извођењем неких елемената драматизације (да
имитирају гласове и говор ликова или начин њиховог кретања, њихову мимику или
гестове).

16
3. ФУНКЦИЈЕ ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У СТВАРАЛАЧКИМ
АКТИВНОСТИМА
3.1. Неговање говорних стваралачких способности детета
Поред практичне употребе говора (вештина коришћења говора у разним
ситуацијама са различитим саговорницима, јасно, гласно и слободно говорење)
развија се и негује и стваралачка употреба говора (употреба говора на имагинативном
плану). У том циљу уважава се спонтана стваралачка игра детета-игра словима,
гласовима, игре речима; развија се симболичка игра детета, посебно игра улога; изводе
се вербално мисаоне игре (изокретаљке, „смишљене бесмислице“, стварање загонетки,
ребуса), значењске, парадигматске игре, састављање прича, песама; деца се уче
рецитовању и говорењу стихова, одломака; развијају се и граде заједничке и
појединачне језичке писане и усмене творевине - новине, часописи, личне свеске са
цртежима, симболима, исказима, проценама; граде се продукти са групним симболима;
организују се рецитаторски дани са школом, презентује се стваралаштво деце у
локалној заједници.
Васпитач има улогу да, уз активности које имају, првенствено, задатак да
допринесу перцептивно-моторном, социо-емоционалном, духовном и когнитивном
развоју детета, уз стицање одговарајућих искустава и сазнања из њиховог домена,
организује и њихову својеврсну прераду и изражавање. То је неопходно и зато што су
сирови утисци, који до детета долазе из спољашњег света, често хаотични,
неуобличени и не систематизовани. Процес изражавања подразумева њихову мисаону
прераду, која са своје стране доприноси менталном и општем развоју детета.
Васпитач, такође, има задатак да задовољава дечију потребу да оно што доживи,
опази у својој околини или чује од других, изрази на одређени начин. Дијете има
потребу да се изражава из два основна разлога: да би комуницирало са другима и
стваралачки изразило себе, независно од њих. Стваралачко изражавање, као слободно
испољавање мишљења, осећања, чулног доживљавања и интуиције, разликује се од
комуникације с обзиром да је мање потчињено потреби да буде схваћено од неког
другог, и уопште захтевима друштвених конвенција које не трпе значајнија одступања.
Отуда је оно оригиналније, маштовитије и прожето свежином карактеристичном за
детињство, представљајући истовремено незаменљиви начин дечијег разумевања
сопствених односа и стицања аутентичног искуства, хуманизације, изграђивања
емпатије и разумевања за друге, развоја конструктивних склоности и еманципације
личности.
Дечије стваралачко изражавање, уз подршку и помоћ васпитача, треба да
постане богатије, садржајније, испуњеније смислом за дијете, а за оне који долазе у
додир са дететовим остварењима користиће да надограђују свој став о детету.
Као критеријум вредности стваралачког изражавања васпитач треба да код деце
негује схватање да је добро само оно што је искрено, аутентично, што је потекло од
детета, а не оно што је у складу са укусом и очекивањима одраслог или што се свиђа
већини чланова групе. У складу са тим не треба код детета сузбијати неуобичајене
идеје, фантастична мишљења И невероватне претпоставке као извориште стваралачког
мишљења, нити му доказивати његову инфериорност ни у ком погледу, што
претпоставља уважавање и његовог права на грешке. Осим тога, ни у једном облику од

17
деце не треба тражити да копирају узоре и користе шаблоне, ма колико они добро
изгледали или деца била мотивисана да то учине.
У случајевима када деци њихове невештине и необавештеност представљају
препреку у стваралачком изражавању васпитач треба да им да упутства у таквом
облику да подстиче креативност. То значи да остављају деци што већи простор за
њихову разраду, допуну или мењање. (нпр. објасни му и покаже како да омекша глину,
кораке у плесу, начин на који се састављају стихови и сл.).
Васпитач треба да пружи деци могућности да бирају унутар алтернатива,
импровизују, варирају и проналазе нове начине поступања са већ упознатим
материјалима, уз подстицање понашања које укључује активности као што су:
инвенција, означавање, присећање, компоновање, планирање. Деца треба да се
подстичу да постављају елементе и делове заједно тако да чине целину, затим да
уређују и комбинују на начин да састављају једну структуру која није раније
постојала, да доводе у везу до тада неповезане аспекате индивидуалне стварности.
Такође, васпитач би требало да своди конвенционалне захтеве и рутинске поступке
(круту усмереност, унапред припремљене правце мисли, извршне активности,
понављање, опонашање и репродукцију) на ону меру колико то нужно захтева
свакодневни живот и рад и безбедност деце.
Још један задатак васпитача на пољу неговања стваралачког изражавања јесте да
негује хумане ставове, емпатију и разумевање за људе и њихове емоције, уз истицање
етичке стране проблема у животним ситуацијама и примера одважности, достојанства,
поноса, истрајности, доброте и других врлина. Исто тако треба да повезује поруке које
у себи носе уметничка дела са личним искуствима деце.

3.2. Језичке активности у предшколској установ

За узраст предшколског детета карактеристично је да се говор и комуникација
помоћу говора развијају у оквиру успостављања општег доброг контакта са дететом и
да се тек делимично говор издваја и повремено осамостаљује. Такав положај говора у
склопу општег контакта детета и одраслог и у оквиру њихових заједничких активности
је још неопходан и за развој говора, који добија смисао управо у том контакту и
погрешно је развијати говор са посебним занимањима формирања говора.
Богаћење речника доприноси повремено тражење од детета да именује на себи
или на слици делове људског тела , да именују сличице предмета које му показујемо,
да у игри „џепа“ или „кутије“ именује по реду све предмете које вадимо из џепа
(кутије). Богаћењу значења речи које дијете већ поседује доприносе игре парова речи
супротних по значењу (детету се каже једна реч и тражи се од њега да наведе
супротну; велики-мали, горе-доље, пуно-празно, отворено-затворено).
Разумевању реченица доприноси вербализовање једноставних радњи које дијете
види (у животу или на слици); дечак даје лопту, девојчица узима лопту, рука је на
столу, нога је испод стола, лутка је у кутији, лопта је отишла иза кревета итд. Такође су
корисне и деци интересантне игре давања и извршавања налога (стави коцку иза чаше,
дај мени сличицу а ти узми кликер и стави га у џеп) или игра погађања (пошто се

18
покаже слика на којој су представљени различити објекту), из чега пијемо, ко нам даје
млеко, чиме сечемо нокте итд. Децу такође треба подстицати да испричају оно што се
десило ван ситуације у којој се налазе (да кажу шта су видели у шетњи, шта се десило у
кући прије доласка у вртић итд.).
Повремено треба тражити да испричају малу причу коју су више пута чула.
Језичке игре саме деце на овом узрасту развијају се у виду гласовних игара
(понављање неких склопова гласова, понављање речи које чудно звуче), у виду
скандирања, певушење и ритмичког понављања неких речи или слогова. Такође се
повремено појављују игре са неким реченичким конструкцијама (понављање неких
облика реченица, варирање реченица). Све такве активности деце треба умети
запазити, подржавати их, увлачити у њих и другу децу.

4. ВАСПИТНИ ПОСТУПЦИ ЗА СТИМУЛИСАЊЕ ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИЧКОГ

СТВАРАЛАШТВА
4.1. Стилска обележја спонтаних језичких творевина деце
У дететовој свести звукови, дакле гласови од којих је реч састављена, често су
исто тако конкретни као предмет који се том речју означава. То значи да дијете
понекад поистовећује реч са самим предметом. У овим играма значења нису битна.
Важне су само речи.
У дечијим говорним творевинама можемо препознати и нека стилска средства,
стилске фигуре што нас такође наводи на закључак да је у питању употреба језика у
поетској функцији. У говору детета често препознајемо знак поетског, јер му језик не
служи само за комуникацију него је и материјал помоћу којег се игра и ствара.
Лингвистичка начела тј. граматичка норма престаје да буде једино важна. У говорним
играма дијете најпре придаје значај звуковној и значењској вредности гласова. Гласови
су за дијете исто тако конкретни као и предмет који је том речју означен. Зато именице
„чудовиште“, „страшило“, „вештица“ повезује са самим чудовиштима јер су у његовој
уобразиљи и имена страшна. Дечија склоност ка звуковној импресији може се
задовољити нпр. помоћу неких песама Душана Радовића (буџа, биџа, баџа).

4.2. Дечије говорно стваралаштво и књижевност за децу

Дијете језик користи у поетској функцији. Таква употреба његовог говора може
бити инспирисана подстицајима који се налазе у књижевном тексту. Употреба говора у
поетској функцији обухвата експресивну функцију говора (када говор служи за
изражавање доживљаја, осећања) и имагинативну функцију (стваралачка функција
која почива на уобразиљи и машти).
У говору детета понекад препознајемо ознаке поетског и то се дешава онда
када му језик не служи више само као средство помоћу кога може да комуницира, већ и
као материјал помоћу кога може да се игра, обликује и ствара. Тада дијете почиње да
употребљава језик подређујући га новим начелима. Престаје да буде важно његово
лингвистичко начело (граматичка форма) и оно открива поетску функцију језика.

19
 У говору детета, употребљеном у поетској функцији, може се препознати низ
стилских поступака помоћу којих се изражава. Сличан процес одвија се и код песника.
Дијете и песник се ипак не могу поредити. Песник док пише ствара нови свет
трансформисан у свом огледалу у односу на постојећи, а дететов свет је само оно што
је доживело и искусило.
Поступци за подстицање игре римовања
Тражимо пар по имену
Деца траже ко у њиховој групи, а касније и ван ње, има имена која се слажу.
Деца на тај начин могу да формирају парове који су потребни за неку игру (нпр.
Марко-Дарко, Саша-Маша, Лара-Сара).
Све ма своје име (по Душку Радовићу)
Деца измишљају нове речи. Почиње се песмом Д. Радовића, а наставља се
проналажењем нових речи.
„Све има своје име
Жица, птица и лисица
Баба, жаба и тараба
Шанац, ланац и катанац
Жито, сито и корито...“
Свако нешто ради
Васпитач каже именицу која означава неко занимање људи а деца допуњавају
одређеним глаголом. Приликом избора именица мора се водити рачуна да се глаголи
који долазе један за другим римују (ловац лови, морнар плови, кувар кува, чувар чува).
Свако има говор свој
Игра тече на исти начин ко и претходна, само се на месту гђе стоје заграде могу
ставити речи попут ових (које одговарају на питање како?): јако, љуто, њежно, гласно,
тихо, смешно...
Птица (....................) цвркуће;
Жаба (................) крекеће;
Свиња (...............) грокће;
Кад би...
Игра укључује дечију машту и покреће стваралачке и језичке потенцијале. У
облику питања деци се постави задатак да смисле шта би било кад би ...птице
проговориле...столице и столови проходали, дрвеће ходало...били невидљиви...
Идеје се могу пронаћи у поезији за децу Ј. Ј. Змаја „Кад би...како би“, Григора Витеза
„Кад би дрвеће ходало“, Мирослава Антића „Кад сам био велики“.

20
Изокретаљке
Поједини текстови из литературе за децу могу послужити као подстицај да ђеца
доводе у необичне, парадоксалне, испремештане односе поједина бића, предмете или
појаве:
- Б. Ћопић, Изокренута прича, Вашар у стрмоглавцу
- Г. Витез, Како живи Антунтун
- Ј.Ј. Змај, Кад би, како би
- Љ. Ршумовић, Уторак вече, ма шта ми рече
Мени је смешно
На ову тему могу се добити блистава, духовита, зачуђујућа дечија запажања.
Нпр.: кад кокошка из лонца уједе кувара за нос, кад велики дечак сретне малог чичу и
сл.
Ире за подстицање стварања приче као облика дечијег језичког стваралаштва
Склоност ка фабулирању карактеристична је за један период у когнитивном и
емоционалном развоју предшколског детета. Треба знати да дечије приче не личе на
приче одраслих. Аутентичне дечије приче не могу и не треба да копирају композицију
и поступке карактеристичне за приче из „велике“ литературе – децу не треба на
непосредан начин подучавати како да састављају приче. Треба имати на уму да дијете
о свакој ствари којом се служи , о свакој појави може испричати праву бајку која ће
бити врло надахнута иако у њој неће бити реалистичних појединости. Ово би се могло
назвати причам ти причу. Стварање приче се може подстаћи тако што ћемо дијете
упутити да размешта слике које смо му понудили, а онда прича како само замишља –
помешана прича.
Шта се догодило у међувремену
Деци се дају две слике, од којих једна представља почетну а друга завршну
ситуацију неког догађаја или фабуле одређеног књижевног текста који им је познат.
Она треба да испричају шта се одгодило у међувремену, проналазећи што
оригиналнија решења.
Непотпуна прича
Васпитач прича причу којој недостају почетак или крај, а деца додају делове
приче којих није било. Васпитач може причати измишљену причу, а може се
послужити и неким књижевним текстом, у коме ће изоставити почетак или крај. Део
приче који казује васпитач мора поставити проблем који ће подстаћи децу да траже
решења и мора им омогућавати да буду у стању да реконструишу изостављено.
Прича на основу задатих речи
Сликама или апликацијама представе се речи на основу којих деца састављају
причу. У почетку васпитач групише представљене речи према могућности детета да
међу њима успоставља логичку везу, касније сама деца између понуђених слика или

21
апликација бирају оне које су им потребне за причање. На крају, приче настају само
помоћу задатих речи, без визуелног подсетника. Број укључених речи може се
временом повећати.
Изокренута прича
Прича за децу нонсенсног карактера може их инспирисати да стварају сопствене
духовите приче са испретураним садржајем и обрнутом „ишчашеном“ логиком од оне
коју нуди стандардни фабуларни ток (пример је прича Б. Ћопића: „Изокренута прича“).
Правимо стрип
Стрипови имају легитимисано место у литератури за децу. И без познавања слова
деца знају да читају језик слике. Она и сама могу правити стрип. Прво им се може
показати стрип без речи који одговара њиховим интересовањима а затим им се
предлаже да на основу њега испричају причу. Деци се затим даје хартија која је
линијама подељена на четири поља у која уцртавају епизоде свога стрипа. Поступак
може бити обрнут, да деца прво нацртају стрип па потом испричају причу. Овакав
стрип може настати и када се илуструје неко књижевно дело које је деци
интерпретирано приликом усмерене активности.
Правимо цртани филм
Деца могу да измишљају кратке, једноставне садржаје односно сценарија за
цртане филмове. Скреће им се пажња да у цртаном филму слике не стоје мирно већ се
увек приказује неко ко нешто ради, ко се креће, хода, трчи, скаче, мрда се и сл.
Пошто им се покаже како настаје цртани филм, деца по свом сценарију цртају
слике које ће се кретати у њему. Сценарио је могуће направити и захваљујући
инспирацији књижевним делом које се деци посебно допало и које има погодну
фабулу.

5. АРТИКУЛАЦИЈА
Артикулација је један од најсавршенијих механизама људске јединке, који се не
доноси на свет рођењем, већ се ствара и увежбава током учења говора, све док се не
аутоматизује. Преношење вибрација кроз ваздушну средину представља физичку
(акустичку) фазу док артикулација говорника и аудитивна перцепција слушаоца
представљају физиолошку фазу.
Основне одлике артикулације у говору су: узајамно пресецање и преклапање
артикулационих покрета суседних гласова и непрекидно кретање и померање положаја
органа, помоћу којег се остварује циљна артикулација.
Артикулација је процес формирања гласова који настају моделовањем
ваздушне струје у периферним говорним органима, чијом се сложеном координацијом
и синхронизацијом стварају појединачни гласови и читави системи њихових веза у
речима. Говорни органи су: усне (лабиа), зуби (дентис), језик (лингуа), тврдо непце
(паллатум дурум), меко непце (палати вели), ресица (увула), Пасавантов набор, ждрело
(фарyнџ) и гркљан (ларyнџ).

22
 Према мишљењу већине аутора, систем аутоматизованих артикулационих
навика у матерњем језику се успоставља до седме године, што значи да дете на том
узрасту треба да има аутоматизован изговор свих гласова у систему, у свим типовима
фонетских позиција (иницијално, медијално, финално, у коартикулацији и
консонантским скуповима, у једносложним и вишесложним речима), као и
аутоматизовану употребу интонационих образаца и других елемената супрасегментне
структуре.
На основу истраживања, а и према запажањима из праксе деца код које се
поремећаји изговора задрже и након шесте године имају обично сметње и у неким
другим деловима говора (ритам, темпо, организовање дужих гласовних целина) или у
неким перцептивним способностима (фонемски слух, слушна анализа и синтеза) који
се везују за више интеграцијско-анализаторске функције мозга.
Истраживањем динамике развоја фонолошке структуре српског језика на
популацији деце од три до седам година, закључено је да артикулација представља
континуиран процес, а забележен редослед јављања појединих група гласова је
следећи: вокали, плозиви, назали, фрикативи, африкати и латерали. Познавање
релативних фреквенција гласова у језику је важна, јер помаже у одређивању степена
оштећења говора. Са здравственог аспекта поремећаји артикулације код деце
предшколског узраста су значајни због потенцијалних проблема у социјалној
интеграцији и психосоцијалном развоју ове деце.
Артикулационо-акустчки развој гласова представља ланац неуролошких
система у који улазе: аферентни путеви за пријем спољашњих звукова и говора,
еферентни инервациони путеви за организовање рада ефекторног система (периферних
говорних органа) и трансмисионе неуронско–дендритске мреже са синапсама.
Да би се говор и језик уредно развијали, дете мора да овлада свим њиховим
елементима, као што су: артикулационо-фонолошки, граматичко-синтаксички,
лексичко-семантички и прагматски. Према томе, истичемо њихову важност код деце
предшколског узраста, као основу за стицање школских вештина.
Развијање језичких способности ради подстицања образовног развоја, као и
социјалног и личног развоја има посебан значај, јер човек који недовољно располаже
говорним искуством, неизбежно ће се срести са низом препрека.
Један од основних предуслова за развој артикулације је способност усвајања
језика. Сматра се да за развој језика постоје специфичне биолошке (генетске)
способности, као наслеђене предиспозиције за развој говора

5.1. Учесталост поремећаја артикулације

Поједини аутори истичу да је појава артикулационих поремећаја у неком
животном периоду развојни процес који не треба занемарити, већ говором правилно
стимулисати како се поремећај не би фиксирао и остао трајан. Према Вулетићу, у
23
предшколском узрасту има око 30 % деце са поремећајем артикулације. Према
Њиллиамсу, артикулациони поремећаји су присутни код 38 % деце раног школског
узраста. Артикулациони поремећаји према неким истраживањима су чешћи код дечака
него код девојчица, што би се могло приписати споријем биолошком сазревању дечака,
као и утицају примарног породичног окружења.
Учесталост поремећаја артикулације најчешће се разматра у односу на пол,
узраст, поједине гласове или групе гласова. Дмитрић и сарадници, наводе да је
артикулациони поремећаји чешћи код дечака (54%), него код девојчица (46%). Број
грешака у артикулацији опада код оба пола са повећањем узрасне доби.
Према Доброти и сарадницима, на узрасту од четири и пет година, добру
артикулацију има само 14% деце, на узрасту од пет и шест година 24% деце, док на
узрасту од шест и седам година 39% деце има добру артикулацију.
Наведени подаци указују да истраживања новијег датума показују већу
учесталост говорно језичке патологије. Према томе, сада у предшколским установама
добијамо податке који показују присутност неког облика говорно-језичке патологије
код 50% деце. Они су претежно говорни, док су језички знатно нижи (око 3%).
Међутим, према подацима Америцан Спеецх-Лангуаге-Хеаринг Ассоциатион,
специфични језички поремећаји су заступљени код 8% деце предшколског узраста, док
су говорни код 25% деце предшколског узраста. Поремећаји артикулације нађени су
код 54,83% испитаника од чега је изолован поремећај у изговору гласа /Љ/ забележен
код 13,43% испитаника .
Оно што такође треба истаћи, јесте велики број деце са недовољно
издиференцираним фонемским слухом, (одступања у развоју фонемског слуха код
24,06% испитаника) и потпуно несавладаном фонемском анализом и синтезом гласова
(преко 9% деце на крају године), који директно указују на могуће тешкоће у
савладавању читања и писања.
Имајући у виду овакву слику говорно-језићких способности предшколаца,
проценат деце која одлазе на логопедске третмане према доступним подацима је око
5% (у 2020-ој години 4,5%, у 2021-ој години 6%).
Сазнање да су артикулациони поремећаји најућесталији говорни поремећаји
код нас и у свету, намеће потребу за систематским праћењем развоја артикулације.

5.2. Етиологија поремећаја артикулације

Правилну артикулацију условљавају следећи фактори: средина у којој дете
живи, нормално развијени говорни органи, одговарајући узраст, емоционална и
социјална стабилност, нормална ментална развијеност детета, изоштрен слух и
способност да се формирају особине доброг гласа уопште.
Најопштије речено, узроци дислалије се могу сврстати у четири категорије:
узроци средине, психолошки, органски и наследни. Услед сталног утицаја породице и
средине у којој расте, дете прихвата њен начин изговора и језички модел понашања.
Ако неко у породици замењује гласове, говори носним призвуком и дете ће
24
имитирајући тај говор, научити тако да говори. Етиологија артикулационих поремећаја
је најчешће срединске природе. Од срединских фактора ту још спадају: лош говорни
узор, подржавање тепања, нестимулативна околина.
Органски узроци су претежно двојаки: анатомски и неуролошки. Анатомски
или анатомско- структурални подразумевају анатомске неправилности периферних
говорних органа, (задебљали или неспретан језик, једнострана пареза језика, срастао
подезични френулум и ортодонтске аномалије).
У ортодонтске аномалије које најчешће узрокују артикулационе поремећаје
могу се сврстати: урођени расцепи усана и непца, високо (готско) непце, прогенија,
протрузија, латерални, отворени и укрштени загриз, дијастема, ретки зуби, губитак
секутића услед трауме. Анатомско-структуралне промене на говорним органима
отежавају смер ваздушне струје потребне при изговору, онемогућавају стварање
одговарајућег резонаторног простора, потребну комресију ваздуха, као и адекватно
функционисање језика и осталих меких делова говорних органа.
Неуролошки узроци подразумевају обољења кортикалних регија значајних за
перцепцију и продукцију говора, субкортикалних делова као и инервационих путева,
под чијим се непосредним дејством одвија функција говора и примање говорне поруке.
Као узроци дислалија, наводе се и неуролошки узроци који настају као последица
лезија перифреног или централног нервног система. Постоји могућност да и најмања
церебрална лезија, у најосетљивијем периоду развоја, код најосетљивијег људског
органа, проузрокује дискретан поремећај моторике говора који се у клиничкој слици
манифестује непрецизном артикулацијом.
Психолошки узроци се најчешће огледају у ситуацији када не постоји ниједан
од претходно наведених узрочника, а да дете од седам или осам година говори као
мало дете. Најчешће је заостајање или враћање на претходне изговорне фазе.
Инфантилни говор је последица емотивних сукоба. Сматра се да таква деца не желе да
одрасту да би им се указало више љубави и пажње. Када говоримо о наследним
узроцима, знамо да се говор не наслеђује, али се наслеђује конституција говорног
механизма.
Утицај погрешног говора на дечији изговор може бити нарочито јак ако дете
има сличну конституцију говорних органа као и његови родитељи. На ово може још да
се надовеже и психолошки фактор идентификације са вољеном особом. Тада се
преплићу наслеђе, утицај средине и психолошки фактори.

5.3. Алалија
Алалија је дечји говорни поремећај који се испољава у неспособности усменог
спорезумевања са околином. Или, ако говор детета није развијен,онда се таква појава
назива алалијом. Реч алалијаје сложена од грчких речи а, што значи не, и лалија, што
значи говор.У логопедији реч означава немост,односно неспособност усменог
општења с људима. Етиолошки овај говорни поремећај је централног порекла, што
значи да у његовој појавиучествују извесни фактори који у мањој или већој мери
оштећују централни нервни систем, нарочито говорне области у кори малог мозга

25
онемогућујући тиме нормални развој говора. Код већине алаличне деце чуло слуха,
говорни органи и интелигенција су нормални. Споразумевање ове деце са околином
махом се обавља гестовним и мимичком знацима.
СИМПТОМИ (или како препознати алалију)
Сензорна алалија
· не говоре или недовољно говоре за свој узраст
· нека деца су ћутљива, повучена у себе и недружељубива, а друга су плашљива,
плачљива са повременим нападима вриска и другим облицима неадекватног понашања
· имају краткотрајну пажњу и незаинтересована су
· не разумеју говорну поруку и не комуницирају
· нека од њих изграде потпуно неразумљив говор за околину
· говор који чују око себе личи им на шум из којег она нису у стању да издвоје
поједине гласове и речи, нити да схвате смисао вербалне поруке
· њихова фрустрација и понашање произилазе из немогућности комуникације. С
обзиром да не перципирају говор средине, нису у стању ни да га развију иако не
постоје никакве неуролошке или анатомске сметње на периферним говорним
органима.
Моторнаалалија
· имају тешкоће у експресивном говору
· разумеју говор средине у којој живе
· имају делимично изграђен унутрашњи говор
· комуницирају гестовима или са неколико двосложних речи
· располажу вокалима који нису диференцирани, појединим плозивима или
назалима
· нека од ове деце испољавају стални немир, деконцентрацију и слабо
интересовање за реч.

УЗРОЦИ
- Неуролошки узроци:
- повреде ЦНС-а
- инфективне болести мајке
- токсична тровања
- интракранијална крварења
- асфиксија и аноксија
26
- РХ икопатибилија
- хипербилирубинемија
- енцефалитис и менингитис
- ЕПИ напади
- фебрилне конвулзије
- спорије сазревање ЦНС -а, нарочито оних делова који представљају физиолошку
основу за говор
- Латерализација хемисфера
- Генетски узроци
- Аномалије развоја мозга
- Когнитивни узроци
- Психогени и емоционални узроци
- Поремећај аудитивне перцепције
- Моторни поремећаји
- Утицај средине

5.4. Дисфазија
Дисфазија је поремећај говора и језика у коме је разумевање говора и говорно
језичка развијеност детета испод његовог менталног и хронолошког узраста.
Узрок настанка
У анамнези ове деце често се откривају поремећаји за време трудноће, у току
порођаја и после порођаја. Сви ти поремећаји могу узроковати дисфункцију
кортикалних и субкортикалних структура, и осталих инервацијских путева одговорних
за перцепцију (разумевање) и продукцију говора. Могући узроци: повреде ЦНС-а,
инфективне болести мајке, токсична тровања, интракранијална крварења, асфиксија и
аноксија, РХ инкопатибилија, хипербилирубинемија, енцефалитис и менингитис, епи
напади, фебрилне конвулзије, спорије сазревање ЦНС-а нарочито оних делова који
представљају физиолошку основу за говор, латерализација хемисфера, генетски
узроци, аномалије развоја мозга, когнитивни узроци, психогени и емоционални узроци,
дефицит аудитивне
Клиничка слика
Развојна дисфазија је развојни језички поремећај, односно немогућност и
тешкоће у разумевању и изражавању језика, праћена немогућношћу изговора великог
броја гласова (дислалија), тешкоћама у памћењу речи, неправилној употреби
граматичких облика (аграматизам) и општој неспособности вербалног изражавања.
Карактеришу је тешкоће при формирању гласова, али тежиште проблема не лежи

27
првенствено у гласовима већ у немогућности изградње језичког система тешкоћама на
фонолошком, морфолошком, синтаксичком, лексичко-семантичком и прагматичком
нивоу.
У каснијем периоду, после треће године, ова деца имају велики број гласова
које не изговарају, замењују их другим гласовима, или их неправилно изговарају. Речи,
чије су значење и усвојили, отежано изговарају, замењују слогове, изговарају само
почетне или само последње слогове. Услед тога, говор ове деце у целини може бити
теже разумљив за околину. Деца са развојном дисфазијом, тешко усвајају речи које
изражавају апстрактне појмове, не разликују род, тешко усвајају множину, не користе
времена (прошло, садашње, будуће), заменице усвајају знатно касније, не користе
придеве, прилоге, предлоге и везнике.
Дисфазична деца нису у стању да усвајају говор који чују око себе, поготову
ако њихово окружење говори убрзано са неуједначеним ритмом и темпом. Због тога се
дисфазичном детету мора обраћати спорије. Дисфазична деца су склона да
вишесложне речи изговарају само са почетним или само са завршним слогом.
Морфолошке и граматичке тешкоће: користе само основне облике речи, тешко
граде тј. употребљавају речи са префиксом и суфиксима, претежно користе именице,
затим глаголе (у трећем лицу једнине), остале врсте речи ретко, тешко усвајају речи
које изражавају апстрактне појмове, не разликују род (чешће користе мушки), тешко
усвајају множину, све радње изражавају у садашњем и прошлом времену не користећи
будуће, заменице усвајају знатно касније, употреба прилога, предлога и везника
представља посебну тешкоћу за дисфазичну децу, усвајање придева је отежано.
Тешкоће у структури реченице (синтакса): реченица је елементарна, редослед
речи и облика неправилан, речи су скраћене са инверзијом гласова и слогова,
перцепције, моторни поремећаји, утицај средине, тешко усвајају упитне и одричне, а
нарочито одрично - упитне реченице. Успорен лексички и семантички развој: речник
је оскудан, значење речи се спорије развија, располажу мањим бројем језичких
асоцијација, нарочито споро се развија значење речи којима се означавају апстрактне
језичке категорије као сто су везници, прилози, предлози, падежни наставци, род, лица
и глаголска времена.
Дијагноза
Можете посумњати да ваше дете има развојну дисфазију ако: има усвојен мали
број речи којима зна значење, слабо разуме говор околине и нерадо говори, користећи
често „сопствени језик“ или гестикулацију у комуникацији са околином. Најважније је
што раније уочити наведене сметње и дете одвести на преглед логопеду који ће на
основу клиничке слике проценити који и какав вид рехабилитације треба применити.
Лечење
Дисфазија је веома комплексан и сложен говорно - језички поремећај који
понекад захтева вишегодишњи рад са дететом, креирање индивидуалног програма за
свако дете, много стрпљења средине и родитеља јер је динамика напредовања
различита и условљена бројним факторима. Спонтаним развојем дисфазична деца нису
у стању да овладају језичком структуром. Због тога је потребно да се долази на

28
аудиолингвистицки третман, свакодневно у трајању од 60 минута где се код детета
применом КСАФА-м апарата развија говор. Код сваког детета програмом третмана
прати се природна динамика развоја говора тако да оно пролази кроз све развојне фазе
до потпуног овладавања свим структурама говора и језика.

5.5. Дислексија
Реч дислексија настала је из грчке ријечи "дyс" (што значи слаб, лош,
непримерен) и речи "леџсис" (језик, речи). Дислексија је, према дефиницији Ортон
Дyслеџиа Социетy, једна од неколико тешкоћа у учењу. То је језично утемељен
поремећај конституцијског порекла који обележавају тешкоће у кодирању појединих
речи, а које обично одражавају недостатне способности фонолошке обраде. Дислексија
се карактерише различитим тешкоћама у различитим облицима језика, често
укључујући уз проблеме читања и озбиљне проблеме у стицању вештине писања.
Узрок настанка
Већина стручњака слаже се да је главни узрок дислексије замена функција леве
и десне мождане половине. За језичке функције мозга, дакле, и за читање и писање,
задужена је лева мождана половина која се још назива аналитичка. Код дислексичара
због кашњења развоја леве половине језичке функције преузима десна. Како десна
половина примарно врши функције синтезе визуелног и аудитивног типа, појављују се
тешкоће при анализи речи, а то објашњава због чега дислексичари мисле на невербалан
или взуеалан начин.
И гени су важни, али не и пресудни за настајање дислексије. Наиме, дете може
да поседује ген за развој дислексије, али то не мора да значи да ће имати тај поремећај.
На развој дислексије утичу и говорно подручје и начини подучавања читања и писања.
Разликује се аналитичко-синтетички метод подучавања и глобални, који је погоднији
за дислексичну децу. У нашем језику важи начело да како чујемо, тако и пишемо - због
тога је важно анализирати гласове, што чешће доводи до појаве дислексије.
Клиничка слика
Дислексија се јавља у најранијем детињству и обично се открива у раном
школском добу, када дете почиње да савладава вештине читања и писања. Дислексична
деца су просечне или натпросечне интелигенције, изразито креативна, с развијеним
посебним, визуелним, стилом мишљења. Одступања у раном развоју детета могу
најавити појаву потешкоћа у учењу читања. Деца с дислексијом при читању мењају
редослед слова или слогова у речи, замењују или изостављају нека слова, мењају,
додају или изостављају поједине речи. Дислексична деца описују да им се при читању
речи окрећу у различитим смеровима, да слова „играју”, да не могу да ухвате ред, или
да се реченице стапају.
Рукопис им је често неуредан и неразумљив, такође долази до изостављања и
замене појединих слова и слогова и тешкоћа при изражавању мисли у писаном облику.
Дислексично дете је често дезоријентисано у времену и простору и не може тачно да
одреди временски след догађања. Зависно од облика и нивоа дислексије, дете може да
има све или само неки од наведених симптома.

29
 Део њих може се јавити и код одређеног броја деце која немају дислексију, што
често збуњује родитеље и наставнике. Међутим, симптоми код деце с дислексијом су
бројнији, јаче изражени и дуго трају. Зато је важно разликовати децу која имају
пролазне тешкоће у читању и писању, децу која имају трајне тешкоће (дислексија) и
децу која имају тешкоће у оквиру опште смањених способности. Свакој од наведених
група треба приступити на прилагођен начин.
Дијагноза
Посумњате ли да неко дете има дислексију, потражите стручно мишљење
логопеда или дефектолога. Данас постоје врло једноставни тестови помоћу којих се
може са сигурношћу утврдити дислексија.
Лечење
Будући да не постоје два детета са дислексијом и истим симптомима, и деца
предшколског узраста показује различито изражена одступања у вештинама и
способностима које су важне за усвајање читања и писања. Из тога следи да не постоје
универзални програми помоћи, него је програм и приступ за свако дете индивидуалан.
Специфични програми се темеље на резултатима логопедских процена, системски су,
поступни и развојно примерени. Језичко - говорни третман је темељан и у њега се
уграђују вежбе за подстицање неразвијених вештина и способности (видних, слушних,
графомоторичких, пажње, памћења...).
Дете са дислексијом или оно код кога постоје назнаке да би могло постати
дислексично, најтеже учи аудитивним путем. Знамо да се код нас школско учење (још
увек) заснива управо на аудитивним методама. Зато је важно осигурати учење путем
свих чула и пронаћи начин који најбоље одговара сваком детету. Како је аудитивни пут
учења најслабији, треба га ојачати одговарајућим вежбама којима ће јачање
аудитивних способности бити презентовано и кроз друге канале (сликама, бојама,
различитим материјалима). Важно је таквом детету дати јасне налоге (не сложене него
део по део) и више него другој деци приближити појмове времена и простора.
Изузетно је важно имати веру у добар исход, показати стрпљивост у раду, хавлити дете
за сваки успех и подизати му самопоуздање.

5.6. Дислалија
Дислалија је поремећај артикулације који се огледа у неправилности или
немогућности изговора појединих гласова.
Узрок настанка
Узроци настанка артикулационих поремећаја нису још увек довољно познати,
мада их уопштено можемо поделити на психолошке, наследне, органске и спољашње.
У највећем броју случајева етиологија дислалија је мултифакторијална, па је врло
тешко наћи примаран узрок поремећаја.
Узрок дислалијама може бити поремећај у анатомији артикулатора говора, као
нпр. кратак језик, слабије покретан језик, велик и задебљан језик, поремећај вилице и
зуба, расцепи усне и непца, друге малформације вилица и језика. Код такозваних
30
отогених дислалија, најчешће је поремећај узрокован оштећењем слуха. Губитак слуха
негативно утиче на усвајање говора. Блажи губици слуха могу узроковати само
оштећење изговора, док јачи оштећују и говор и језик, а не само артикулацију. Код
њих може бити поремећен глас, ритам, интонација и граматика.
Секундарни узроци су они у које спадају психолошки и социјални фактори, као
што су нпр. лош говорни узор (где дете учи говор од своје околине, поприма његове
лоше и добре стране што се тиче изговора), инфантилни говор (дете напросто одбија
одрастање, услед емоционалних сукоба или породичних конфликата, па се и даље
служи говором непримереним за његов узраст), социјална запуштеност или недовољна
стимулација детета, родитељски перфекционизам, билингвизам, заостајање у
интелектуалном развоју.
Клиничка слика
Дислалија је поремећај изговора и означава непрецизну или погрешну
артикулацију (погрешан изговор појединих гласова), а може се испољити као
изостављање неког гласа (омиссио: дете ће рећи „ода” уместо „вода”), замена
неразвијеног гласа неким другим, већ постојећим (супститутио: „тућа” уместо „кућа”)
и дисторзија тј. "погрешан, искривљен" изговор одређених гласова (гласови постоје и
изговарају се, али њихов квалитет не задовољава, нпр. грлено „р”).
Немогућност изговарања појединих гласова (ука – рука, гава – глава...),
неправилно изговањање појединих гласова, замена појединих гласова другим (заба –
жаба...)
Узроци:
1. органски дефекти говорних органа:
 расцепљена усна, тврдо имеко непце, недостатак/ неправилан раст зуба,
неправилно формирање вилице, слабапокретљивост језика, сувише дуг или
дебео језик...; прележане заразне болести.
2. погрешно говорно васпитање: неправилан говор у породици, тепање из милошти те
и погрешно учење детета.
 Тепање детета никада не треба подражавати!

Не сматра се поремећајем ако траје до краја треће године

У нашем гласовном систему имамо предилекционе гласове на којима се
најчешће јављају артикулациони поремећаји. То су следећи гласови: с, ц, з, ч, ш, ж, џ, р
итд. Већина ових гласова су слични по звучности, па их дете због тога теже разликује и
усваја, а и њихова артикулација захтева фину моторику језика, што је још један разлог
за појаву поремећаја баш на овим гласовима.
Сигматизам (сигматисмус) је назив за неисправан изговор гласова с, з, ц, ш, ч,
џ, ђ. Код мале деце најчешће се ради о испуштању (омисији) и замени (супституцији)
тих гласова, а код одраслих о искривљеном изговору (дисторзији). Латерални
сигматизам је за слушаоца најнепријатнија врста сигматизма. Настаје у току развоја
зуба када дете због губитка секутића поставља језик са стране (латерално), тражећи

31
ослонац на преткутњацима. Ако и после израстања секутића остане исти механизам
стварања гласова, резултат је латерални сигматизам који треба решавати говорном
терапијом.
Ротацизам (ротацисмус) је назив за поремећен изговор гласа р. Овај поремећај
је најчешћи после сигматизма, а карактерише се изостављањем, заменом и
искривљеним изговором. Ако изостављање и замена гласа р потрају и након треће
године потребно је потражити помоћ оториноларинголога - фонијатра или логопеда.
Ламбдацизам (ламбдацисмус) је поремећај изговора гласа л и љ. Капацизам
(капацисмус) је поремећај изговора гласа к. Гамацизам (гамацисмус) је поремећај
изговора гласа г. Тетацизам (тхетацисмус) је поремећај изговора гласа т. Делтацизам
(делтацисмус) је поремећај изговора гласа д.
Тетизам (тхетисмус) је говорни поремећај код ког већи број сугласника прелази
у д или т и представља знатно озбиљнији поремећај од досад набројених. Ту се може
радити о озбиљним поремећајима у централном нервном систему.
На крају, овде би свакако требало подвући разлику између тепања и дислалија.
Под тепањем подразумевамо физиолошку појаву неадекватне артикулације у раном
детињству (до пете године живота), док под дислалијом подразумевамо патолошки
поремећај артикулације у развојном добу и одраслих људских јединки.
Лечење
Лечење дислалије спроводи се одстрањењем узрока поремећаја говора, ако је то
могуће (нпр. хируршка корекција расцепа непца, вилице, и др). Ако се узрок не може
одстранити или није познат, лечење се састоји првенствено од говорних вежби.
Потребно је нагласити, да неусмеравање пажње на постојање проблема, у овом случају
потешкоћа у изговору, и правовремено не укључивање у терапију, може се касније
негативно одразити на способност усвајања и савладавања вештина читања и писања
детета.

5.7. Муцање
Муцање је један од највећих проблема у фонијатријској рехабилитацији.
Обично настаје после 3. године, при поласку у школу или ређе у пубертету. Много се
чешће јавља у мушке деце.
Узрок настанка
Етиологија је непозната. Постоји скоро стотину разних теорија о постанку
муцања. Највероватниј узроци су наследна диспозиција, рано оштећење мозга, посебни
психолошки услови у току развоја говора и утицај средине у којој дете расте.
Одвија се у застојима уз одређено понављање које је праћено грчевима мишића
у грлу и дијафрагми. Најчешће се јавља у 3. или 4. години, у време поласка детета у
школу и у доба пубертета.

32
 Узроци муцања: погрешно опхођење родитеља и околине, лош говрни пример,
доживљај страха, инфективне дечје болести, размаженост детета, претеране амбиције
родитеља
Клоничко муцање: због тзв. грчева у виду ритмичких скупљања мишића. Изазвано је
нервним шоком или дечјим болестима.
Тоничко муцање: услед дужег сакупљања мишића који се напрежу па настају застоји
при изговору гласова, слогова. Јавља се обично између 3. и 7. године.
Клоничко-тоничко муцање: преласком из прве у другу форму муцања, што резултира
нарушавањем говора на почетку, средини и на крају речи. Узроци: јака нервна
узбудљивост, прележане болести (нарочито менингитис), тепање. Муцање
комбиновано са другим говорним недостацима, са: тепањем, брзоплетошћу...
Узроци: урођена неуролошка конституција и подражавање говора муцаве особе
Клиничка слика
Муцање представља поремећај нормалног тока говора. При фонацији се јављају
клонични, ређе тонични грчеви говорне нус - покрет - мускулатуре. Понекада постоје и
тзв. нуспокрети ( гримасе на лицу, покрети ногу и руку и сл). Код особа које муцају
увек постојистрах од говора (логофобија). За време певања се муцање не јавља.
Лечење
Лечење се састоји у фонијатријској рехабилитацији, психотерапији и
медикаментној терапија

6. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА

6.1. Предмет истраживања

Предмет рада је могућност примене лексичко – синтаксичких вежбања у циљу
увођења деце у правилану артикулацију гласова. Да би деца успешно усвојила све
гласове а затим и читање и писање неопходно је развити одређене предвештине.
Оптималан период за развијање предвештина читања и писања је предшколски узраст.
Васпитачи у раду примењују различите вежбе, а предмет овог истраживања је
могућност примене лексичко – синтаксичких вежби за правилну арикулацију гласова у
циљу спрећавања појаве муцања и тепања код деце предшколског узраста.

33
6.2. Проблем истраживања
Проблем истраживања је: Да ли постоје разлике у дискриминацији фонема код
деце која испољавају артикулационе поремећаје у односу на децу без артикулационих
поремећаја.

6.3. Циљ истраживања

Циљ истраживања је утврдити које су најчешће заступљене фонеме ниске
дискриминативности код деце која испољавају артикулационе поремећаје и код деце
која немају артикулационе поремећаје.
Циљ истраживања је утврдити најчешће заступљен тип артикулационих
поремећаја код деце која су давала ниске фонемске дискриминације.
Циљ истраживања је утврдити разлике између дечаке и девојчице који
испољавају артикулационе поремећаје у дискриминацији фонема..

6.4. Задаци истраживања

Задаци истраживања су:
1. Утврдити који се поремећаји најчешће јављају код деце предшколског
узраста;
2. Утврдити да ли су ови поремећаји чешћи код дечака или девојчица.
3. Утврдити да ли деца са артикулационим поремећајем имају потешкоћа у
адаптацију у вртићу.

6.5. Хипотезе истраживања

Општа хипотеза је да постоји разлика у заступљености синтаксичких у односу
на лексичка вежбања.
Посебне хипотезе су:
1. Претпостављамо да су најчешће примењивана лексичка вежбања
грађења речи како би се уочили артикулациони поремећаји код деце
предшколског узраста;
2. Претпостављамо да су најчешће примењиване стваралачке синтаксичке
игре како би се уочили артикулациони поремаћији код деце предшсколског
узраста;

34
 3. Претпостављамо да васпитачи више примењују активности лексичких
вежбања како би се уочили артикулациони поремећаји код деце предшколског
узраста.

6.6. Методе, технике и инструменти истраживања

Дескриптивном методом ће се описати резултати истраживања. Техника коју
ћемо користити за прикупљање података је анкетирање.
Инструмент је анкетни лист. Прво питање нам даје податак потребан за анализу
узорка. Наредна два питања имају за циљ да утврде мишљење васпитача о значају
лексичко - семантичких вежбања за развој усвајања појма гласа, речи и реченице.
Четврто питање нам даје увид у којим улогама васпитачи виде себе када је у питању
развој усвајања појма гласа, речи и реченице. Затим следи питање о томе коју врсту
вежбања више примењују у својој пракси. У шестом питању васпитачи треба да изнесу
свој став (скала судова) о значају могућностима лексичко - семантичких вежбања за
развој усвајања појма гласа, речи и реченице. Седмо питање нам даје увид које врсте
вежбања васпитачи најчешће примењују.

6.7. Популација и узорак истраживања

Популацију чине васпитачи Предшколске установе “ Косовски божур“,
школске 2020/2021. године. Као пригодан узорак изабрано је 20 васпитача, од тога 14
ради у припремној предшколској групи, а 6 у старијој групи.

Графикон 1 Узраст групе у којој раде испитаници

35
6.8. Организација и ток истраживања
Организација и ток истраживања имају неколико међузависних фаза:
1. Проучавање стручне литературе – август/ септембар 2021.
2. Израда пројекта и избор узорка – септембар 2021.
3. Креирање одговарајућег инструмента, анкете за васпитаче – октобар
2021.
4. Анкетирање васпитача – од 5 - 9. новембар 2021.
5. Сређивање и груписање података – новембар 2021.
6. Анализа података, представљање резултата и извођење закључака – до
краја новембра 2021.

6.9. Статистичка обрада података

Статистичка обрада података биће изведена дескриптивном статистиком.
Утврдићемо апсолутне и процентуалне вредности и ранг.

36
7. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
Заступљеност у примени активности лексичких и синтаксичких вежбања
Поставили смо задатак да утврдимо заступљеност у примени лексичких и
синтаксичких вежбања. Васпитачи су требали да дају своје мишљење о важности улоге
лексичко – семантичких вежбања у развоју и усвајању појма артикулације гласа код
муцања и тепања где се већина од 75% изјаснила да су битна, а 25% делимично битна.
Нико није одговорио одрично, тако да се може рећи да су васпитачи свесни значаја ове
врсте вежбања у припреми деце за развијање и усвајање појма гласа, речи и реченице
код деце предшколског узраста.

Графикон 2 Значајност лексичко – синтаксичких вежбања у вежбању и усвајању

појма гласа, речи и реченица

Следеће питање је било да васпитачи процене своју улогу у развоју и усвајању

појма гласа, речи и реченице код деце која имају поремећај артикулације гласа, тј деце
са муцањем и тепањем при изговору. У табели 1 и графиконом 3 приказани су
одговори васпитача из којих се може видети да васпитачи:
1. Лексичко - синтаксичка вежбања планирају на основу
интересовања деце (25% се слаже у потпуности и 75% се углавном
слаже);
2. Укључују родитеље у игре и активности засноване на лексичко
синтаксичким вежбањима (30% се слаже у потпуности и 70% делимично
се слаже);
3. Лексичко – синтаксичка вежбања искључиво везује за развој
говора само 10%, делимично се са тим слаже 80%, а 10% се не слаже
уопште са тим да се ова врста вежбања реализује само током усмерене
аткивности развоја говора;

37
 4. Лексичка вежбања примењују и на другим активностима (15% се
слаже у потпуности, 65% делимично, док 20% ова вежбања везује само
за активности развоја говора;
Може се приметити да су највећа неслагања у мишљењу о лексичким вежбама
на другим активностима. Ових 20% који се не слажу са тим морали би знати да дететов
говор није везан само за једну активност, већ се дечје језичко изражавање подстиче у
оквиру свих васпитно – образовних области.

Табела 1 Мишљење васпитача о улози у развоју предвештина читања и писања

У потпуности Делимично се Уопшт се не

се слажем слажем се е
се
слажем

Лексичка и синтаксичка 25% 5 75% 15 0% 0

вежбања планирам према
интересовању деце

Укључујем родитеље у игре и 30% 6 70% 14 0% 0

активности засноване на
лексичким и синтаксичим
вежбама

Лексичко – синтаксичка 10% 2 80% 16 10% 2

вежбања искључиво везујем за
развој говора

Лексичка вежбања примењујем 15% 3 65% 13 20% 4

и на другим активностима

38
Графикон 4 Мишљење васпитача о својој улози у развоју предвештина читања и
писања

Следеће питање је било да се васпитачи изјасне колико често примењују у

развоју правилне артикулације гласова деце која имају потешкоћа у артикулацији
гласова, тачније код муцања или тепања синтаксичка вежбања. Одговори су приказани
графиконом 4 и показују да у највећој мери у свом раду васпитачи примењују
лексичка вежбања свакодневно у различитим активностима (47%).
Пошто је утврђена динамика извођења лексичких вежбања, исто смо желели
да утврдимо и за синтаксичка вежбања. Резултати приказани графиконом 5 показују да
само 9% свакодневно изводи нека од вежбања за развој синтаксе.

39
Графикон 5 Динамика извођења синтаксичких вежбања
На основу резултата може се закључити да васпитачи сматрају да су лексичко -
синтаксичка вежбања значајна за развој правилне артикулације гласова, да знају своју
улогу у том процесу, али да при том знатно чешће примењују лексичка вежбања.

Графикон 6 Мишљење васпитача о лексичким и синтаксичким вежбама у развоју

предвештина читања и писања

2. Најчешће примењивана лексичка вежбања

Други задатак је био да се утврди која су најчешће примењивана лексичка
вежбања. Понудили смо нека за које смо утврдили да се често примењују у вртићу. На
основу одговора, који су приказани графиконима од 7 – 11, може се уочити да се
40
наведене вежбе углавном примењују више пута месечно (породице речи, игре
хомонимима и синонимима, творење аугментатива и деминутива). Најчешће се
примењују игре творења породице речи. На месечном нивоу се примењују вежбе
ономатопеје и стварање тематског речника. Ниједна од наведених вежби се не
примењује више пута седмично.

Графикон 8 Породице речи

Графикон 7 Творење деминутива и аугментатива

41
Графикон 9 Игре хомонимима и синонимима

Графикон 10 Вежбе ономатопеје

42
 Графикон 11 Стварање тематског речника

3. Најчешће примењивана синтаксичка вежбања

Трећи задатак је био да се утврди које синтаксичке вежбе васпитачи најчешће
примењују у раду. Када се погледају графикони од 12 - 15 може се уочити да се неке
синтаксичке игре примењују и на седмичном нивоу, али углавном више пута месечно.
На основу тога може се закључити да васпитачи чешће примењују синтаксичка
вежбања него лексичка. Од синтаксичких вежбања најчешће се примењују вежбе
тематског везивања реченице, а затим стваралачке и игре са променом редоследа речи
у реченици.

Графикон 12 Игре проширивања реченице

43
Графикон 13 Игре са променом редоследа речи у реченици

Графикон 14 Вежбања тематског везивања реченице

44
Графикон 15 Стваралачке синтаксичке игре

45
 ЗАКЉУЧАК

На основу изложених резултата истраживања који су указали на одступања и

разлике у развојним способностима деце која муцају у односу на децу која не муцају, у
терапијском раду са овом групом деце, потребно је увести посебан приступ и поступак
који би узео у обзир њихова ограничења и потенцијале. Овај рад се бавио, управо,
анализом оних способности које су потребне за школске вештине (читање, писање,
математичке вештине, шири успех и социјализација). Тешкоће код деце која муцају су
присутне у перцептивним, језичким, невербалним и визуо-моторним способностима.
Оне би требало да буду иницијација израде превентивног и стимулативног
програма који би био део терапијског процеса. Такође и деца која не муцају имају
тешкоће у неким способностима које су предуслов стицања академских вештина, те се
рана превенција и стимулација намеће као неопходност. Потешкоће код деце која
муцају и деце која не муцају су често биле у категорији рангова који репрезентују
одступање од узраста. За такву децу препорука би била обавезан терапијски рад.
Пошто хипотеза нашег истраживања није потврђена јер се деца која муцају разликују у
погледу развојних способности, које су предуслов стицања академских вештина,
неопходна су даља истраживања у овој области. Деца која имају тешкоће морају бити
обухваћена превентивним, стимулативним и терапијским мерама, како проблеми не би
били све већи и како се не би значајније одразили на њихове способности и вештине
Посматрајући муцање из угла психолога, може се рећи да је узрок муцања у
конфликту између детета и околине где је битно поремећена емоционална равнотежа
како код детета тако и код одраслих. Да ли утицај околине има главну улогу у настанку
муцања или не, покушаћемо да одговоримо кроз даљња разматрањаовог проблема.
Констатација да је конфликт узрок стреса и да је као такав битан у настанку муцања,
указују многа истраживања како код нас тако и у свету. „Муцање се мења не само у
току живота већ и у току године, недеље па и дана“ Владисављевић (1982). Код
одраслих особа које муцају постоје изграђени начини понашања.
Резултати бројних истраживача истичу да се муцање чешће јавља при
изговарању речи које започињу сугласницима, дужих речи на почетку реченице, затим
речи које ретко чујемо у говору и речи које су највише наглашене. Муцање се јавља
при изговору првог гласа или слога у преко 90% случајева. Понекад се јавља и код
наглашених слогова унутар речи, али никада при изговору последњег гласа или слога.
Говорници су у стању да прекину погрешну реч за време почетног изговора сугласника
или сугласничке групе. Ако је грешка уочена кроз аудитивну повратну спрегу (АПС) за
очекивање је да ће макар самогласник или сугласник бити изговорен пре него што је
говор прекинут. Овај аргумент је нарочито битан за анализу муцања, пошто је муцање
окарактерисано као прекид речи и слогова

46
 Литература
1. Владисављевић, Спасенија: Говор и језик, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1997;
2. Владисављевић, Спасенија: Патолошки неразвијен говор деце, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 1997;
3. Вуклиш, Јасна: Игралица причалица
4. Костић, Ђ., Владисављевић, С. Поповић, М. (1883). Тестови за испитивање говора и
језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
5. Петровић, Зорка: Основе у логопедском раду са децом предшколског и млађег
школског узраста, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997;
6. Рисовић, Марија: Научимо гласове (вежбанка за учење и увежбавање правилног
изговора гласова), Народна библиотека Крушевац, Крушевац, 2007;

47