Mogućnost tretmana otpada u procesu ko-insineracije

postrojenje za ko-insineraciju (su-spaljivanje) jeste svako stacionarno ili mobilno postrojenje čija je namena
proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda, a koje koristi otpad kao osnovno ili dodatno gorivo, pri čemu se
otpad termički obrađuje radi odlaganja.

Termin ko-sagorevanje ili ko-insineracija podrazumeva upotrebu gorivih tipova otpada u industrijskim
postrojenjima koja nisu posebno projektovana za tretman otpada , već za obezbeđenje proizvodnih procesa
toplotnom ili električnom energijom (najčešće upotrebom fosilnih goriva).

Glavni cilj upotrebe insineracije otpada u industrijskim kotlovima je dobijanje toplotne energije, a ne tretman
otpada i njegovo deponovanje. Termini RDF(gorivo dobijeno od otpada) (refuse-derived fuel) ili SRF (čvrsto
obnovljeno gorivo) (solid recovered fuel) se koriste za smeše različitih frakcija otpada koje će se korititi kao gorivo
u postrojenjima za ko-insineraciju. Ova goriva dobijaju se separacijom otpada odnosno izdvajanjem frkacija većeg
energetskog potencijala kao što su plastični materijali, drvo, papir i slično.

Svrha ko-insineracije:

Ko-sagorevanje može biti interesantno postrojenjima koja imaju velik utrošak energije iz tri razloga:

 Smanjenje troškova: mnoga postrojenja koja troše velike količine energije (postrojenja za proizvodnju
cementa ili čelika) razmatraju ko-sagorevanje u cilju smanjenja troškova proizvodnje. Evropska cementna
asocijacija procenjuje da utrošak energije iznosi i do 30 – 40 % troškova proizvodnje cementa. Određeni
tipovi otpada imaju sličnu kalorijsku moć kao i fosilna goriva ali su jeftinija

 Smanjenje količine ugljen dioksida: industrijska postrojenja razmatraju kosagorevanje kako bi doprinela
Kjoto ciljevima kroz smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, s obzirom da pojedini tipovi
otpada mogu da se smatraju biogenim i obnovljivim.

 Diverziranje tržišta energenata: industrijska postrojenja mogu da uvide prednost uvođenja raznovrsnosti
mešavine goriva i na taj način da smanje zavisnost od samo jednog tržišta energentima.

U okviru EU postoje dve dodatne stavke koje su značajne za promociju ko-sagorevanja:

 Direktiva za upravljanje deponijama zahteva smanjenje količina organske materije koja se odlaže na
deponije, a pored toga mnoge evropske zemlje nemaju potrebna postrojenja za tretman ove vrste
otpada.

 Zakonski posmatrano u EU se vrši diferencijacija između otpada koji je namenjen za reciklažu i otpada
koji je namenjen za deponovanje.

Razne vrste otpada se upotrebljavaju za rekuperaciju energije u postrojenjima za kosagorevanje.

Sastav ovih frakcija može značajno da varira, od čiste drvene piljevine do visoko kontaminirane mešane plastike.
Ovo znači da RDF i SDF mogu da budu veoma čisto i neškodljivo gorivo koje može da se sagori u većini peći ili
opasno gorivo koje može da se tretira isključivo u specijalizovanim postrojenjima. Zbog toga je kod termičkog
tretmana potrebno akcenat staviti prvenstveno na bezbedno rukovanje koje štiti prirodne resurse, a maksimalna
energetska rekuperacija kao sekundarni cilj. Pod „bezbednim“ se podrazumeva sagorevanje otpada koje ne stvara
opasne emisije kadmijuma, cinka, i žive, dok se „očuvanje prirodnih resursa“ odnosi na značajne količine ovih
zagađujućih materija čija bi se koncentracija značajno povećala njihovim sagorevanjem ili bi trebale biti reciklirane
kako bi se smanjila upotreba sirovih materijala.

Veoma bitan aspekt koji diferencira različite vrste otpada jeste njegova heterogenost. Neke vrste otpada, kao što
je slučaj sa čvrstim komunalnim otpadom, su vidno heterogeni, dok su druge vrste, kao na primer otpadno drvo iz
različitih izvora koje može na izgled da bude homogeno ali u pogledu sastava može da bude veoma različito u vidu
koncentracije teških metala i organskih zagađujućih materija. Kako bi se odlučilo da li se materijal može sagorevati
u postrojenjima za ko-sagorevanje potrebno je prvo izvršiti hemijsku analizu otpada ukoliko ne postoje drugi
pouzdani podaci o sastavu.

RDF i SDF mogu da budu veoma čisto i neškodljivo gorivo koje može da se sagori u većini peći ili opasno gorivo
koje može da se tretira isključivo u specijalizovanim postrojenjima. Zbog toga je kod termičkog tretmana
potrebno akcenat staviti prvenstveno na bezbedno rukovanje koje štiti prirodne resurse, a maksimalna energetska
rekuperacija kao sekundarni cilj. Pod „bezbednim“ se podrazumeva sagorevanje otpada koje ne stvara opasne
emisije kadmijuma, cinka, i žive.
RDF (SRF)se odnosi na razne vrste otpada koje su nastale mehaničkom separacijom određene frakcije iz čvrstog
komunalnog otpada ili primarnom separacijom na mestu nastanka. Cilj svih aktivnosti RDF-a jeste proizvodnja
energenta definisanog kvaliteta (sastav, toplotna moć, veličina čestica, itd.). Nedostaci RDF procesa su:

1. Poteškoće u kontroli kvaliteta i

2. Ograničenje procesa mehaničke separacije koja ne pravi razliku između različitih supstanci.

pod SRF-om podrazumeva gorivo koje ispunjava stroge kvalitete goriva, dok se termin RDF više koristi za
nedefinisani otpad koji se dobija nakon osnovne obrade radi povećanja kalorijske vrednosti.

Koncentracija zagadjujucih supstanci u RDF

POSTROJENJA ZA KO SAGOREVANJE

Za sledeća postrojenja se uspešno izvodi ko-insineracija:

 Rotacione peći (proizvodnja cementa),

 Visoke peći (proizvodnja čelika),
 Postrojenja za proizvodnju celuloze i papira,
 Proizvodnja keramike,
 Proizvodnja kreča,
 Elektrane na ugalj,
 Kotlovi na biomasu

Energetski sadržaj u otpadu može da se upotrebi putem sagorevanja (insineracije) otpada, biološkom konverzijom
organske materije u biogas (anaerobna digestija) ili proizvodnjom čvrstog goriva koje može da se upotrebi u
energanama, cementnim pećima i drugim postrojenjima koja koriste sagorevanje nekog energenta.

RDF i SRF predstavljaju mnogo više uniformisana goriva u pogledu veličine čestica, kalorijske moći, sadržaja vode i
pepela u odnosu na neobrađeni čvrsti komunalni otpad. Ova uniformnost rezultuje većim stepenom efikasnosti
rekuperacije energije u procesu insineracije. Dodatno, većina negorivog materijala se uklanja iz RDF-a i SRF-a pre
nego što se gorivo ubaci u ložište čime se redukuju gabariti energenta i sistema za upravljanje pepelom.
Prema izvoru možemo da razlikujemo tri izvora otpada koja su relevantna za proizvodnju RDF:

 Kućni otpad – otpad iz individualnog stanovanja i male privrede,

 Otpad iz komercijalnog sektora i
 Industrijski otpad.

Otpad iz komercijalnog sektora i industrijski otpad obično imaju homogeniji ali vrlo specifičan sastav otpada.
Reciklabilni, gorivi i negorivi otpad je obično razdvojen na mestu nastanka. Za dobijanje goriva najbitnije frakcije
su papir, plastika i drvo.

Kućni otpad se sastoji od mnogih frakcija materijala. Ima više heterogeni karakter, ali u isto vreme i predvidiv
sastav. RDF se u MBT postrojenjima iz kućnog otpada proizvodi na sledeća 2 načina:

 Separacija – kojom se teži razdvajanju otpada na biorazgradivii na frakcije visoke kalorijske vrednosti;
 Suva stabilizacija – za razliku od separacije koja se bazira na razdvajanju frakcija stabilizacija predstavlja
proces sušenja otpada upotrebom toplote koja se dobija u procesu kompostiranja (biosušenje) i
povećanje njegove kalorijske vrednosti čime se stvara pogodan otpad koji može da se upotrebi kao gorivo.

Sledeće opcije su dostupne za upotrebu i konverziju RDF/SRF u energiju:

 Ko-sagorevanje u cementnim pećima,

 Ko-sagorevanje u kotlovima na ugalj (lignit ili kameni ugalj),
 Mono-sagorevanje u kotlovima na RDF

Ko-sagorevanje u cementnim pećima

Široko su rasprostranjeni i koriste se za opasne otpadne tokove poput otpadnih ulja, otpadnih voda, muljeva,
rastvarača i organskih jedinjenja.

Prednosti :

 povoljni uslovi sagorevanja

 uslovi bazne sredine
 nema uticaja na kvalitet cementa
 omogućava iskorišćenje energije iz otpada
 nema dodatnih nusproizvoda

Cementna postrojenja imaju visoke zahteve u pogledu energije jer proces zahteva visoke temperature od
približno 2.000°C.

Većina primarnih energenata i goriva dobijenih iz otpada se zasniva na fosilnom ugljeniku. Goriva dobijena iz
otpada imaju kalorijsku moć najčešće između 15 i 18 MJ/kg čime se njihova upotreba ograničava isključivo na
sekundarni sistem spaljivanja.

Uslovi koji su potrebni za ko-insineraciju u cementnim pećima

 pogodni su za vrste otpada koje je moguće upumpavati

 nisu pogodni za otpad koji sadrži visok sadržaj vode, sumpora, hlora, teških metala
 neophodan je predtretman otpada
 često je potrebna adaptacija sistema, npr. kontrola dotoka otpada, kontrola prašine
  moraju se u potpunosti ispuniti zahtevi bezbednosti i zdravlja na radu
 tretman zavisi od zahteva za proizvom, odnosno kapacitetom proizvodnje

Tehnike ko-insineracije u cementnim pećima razvijene su u poslednjih 20 godina u Kini, a više od 60 fabrika sada
koristi tehnike predtretmana fermentacijom, prosejavanjem i gasifikacijom za zajedničku obradu komunalnog
čvrstog otpada (MSV).

U nekoliko publikacija su opisane tri kompletne tehnike prethodnog tretmana čvrstog komunalnog otpada,
procedure ko-obrade i procene rizika po životnu sredinu. Rezultati studije su sugerisali da je sadržaj zagađivača
koji oslobađa svaka tehnologija prethodnog tretmana niži od standarda emisije. Da bi se otkrili mehanizmi
migracije i obogaćivanja zagađivača, istražuju se supstance u peći i proizvodima peći. Unos materijala za
koprocesiranje (Co-M) proizvedenih fermentacijom je izazvao formiranje polihlorovanih dibenzo-p-dioksina i
dibenzofurana (PCDD/Fs) u bajpasnom dimnom gasu (Bi-gas) iznad regulatornog standarda. Ulaz Co-M proizveden
od strane tehnologije skrininga i gasifikatora je doveo do toga da koncentracija ukupnog organskog ugljenika
(TOC) premaši standard. Pored toga, NOk, TOC i PCDD/F u nus-gasu premašili su regulatorni standard. Sirova
hrana je bila primarni ulazni tok hlora i teških metala, a klinker (CK) i prašina iz cementne peći (CKD) činili su >90%
ukupnog izlaznog toka hlora. Dimni gas i CKD su bili primarni izlazni tokovi isparljivih teških metala (Hg). Više od
70% poluisparljivih teških metala (Cd, Pb, Tl i Se) distribuira se u toplom sirovom brašnu i zaobilazi prašinu iz
cementne peći. Teški metali niske isparljivosti bili su koncentrisani u CK. Ovi rezultati su pokazali da tehnike ko
insineracije koje se koriste u Kini i dalje zahtevaju poboljšanje.

Elektrane na ugalj

Sistemi za sagorevanje uglja za proizvodnju električne energije mogu da se svrstaju u kategorije:

 Sagorevanje uglja u prahu (PCC),

 Sagorevanje u fluidizovanom sloju (FBC),
 Sagorevanje na rešetki i
 Sagorevanje u ložištima.

Proizvodnja električne energije za javnost se obično zasniva na PCC i FBC sistemima gde se lignit i kameni ugalj
upotrebljavaju kao energent. Sistemi sagorevanja u ložištima i na rešetki se koriste kod manjih postrojenja za
nerafinisani i ugalj niskog kvaliteta.

Glavne prepreke za upotrebu RDF-a koje uključuju i operativne prepreke:

 Nedovoljno sagorevanje organske materije,

 Korozija od hlora na visokim temperaturama,
 Naslage alkalnih soli na površini kotla,
 Povećana koncentracija hlorida u gipsu kao nusproizvodu desulfurizacije dimnih gasova,
 Oksidacija čestica metala aluminijuma u kotlu što je povezano sa proizvodnjom vodonika i lokalnog
porasta temperature na površini kotla,
 Povećane emisije gasovitih jedinjenja žive,
 Povećana količina pepela.
Imajući u vidu ove prepreke operatori elektrana na ugalj imaju stroge kriterijume prijema SRF-a.

U pogledu prihvatljivosti kalorijskih vrednosti, donja granica je 12 – 14 MJ/kg, a u pogledu hemijskog sastava
prihvatljiva koncentracija hlora je obično ograničena na <1 % ili <0,5 % masenih suve materije. Takođe je
ograničena i količina teških metala u gorivu.

Usled uticaja trgovine emisijama CO2 u EU, postrojenja za proizvodnju električne energije su zainteresovana za
zamenu goriva poput kamenog uglja i lignita sa biogenim gorivima koja imaju manji CO2 emisioni faktor. RDF i
SRF, u zavisnosti od sastava, imaju emisioni faktor od 30 i 80 g CO2/MJ što predstavlja polovinu emisionog faktora
za lignit (100 – 115 g CO2/MJ) ili kameni ugalj (95 g CO2/MJ)

RDF Mono-sagorevanje

Sistemi spaljivanja se prilagođavaju homogenim osobinama goriva. Postrojenja za sagorevanje u fluidizovanom

sloju su se našla u širokoj upotrebi za spaljivanje RDF-a. Ona imaju prednost u vidu jednostavnije kontrole emisija
u odnosu na insineratore za masovno uništavanje/tretman otpada. Takođe su manje osetljiva na promenljive
vrednosti kalorijske moći otpada. Sagorevanje, rekuperacija energije i rad postrojenja uopšteno mogu da budu
efikasniji nego što je to slučaj kod insineratora. S obzirom da su čestice otpada prilično male, moguće je smanjiti i
gabarite i robustnost opreme čime bi se smanjili i troškovi nabavke iste.
 Uticaj na životnu sredinu

Procena životnog ciklusa, LCA , postala je ključna metodologija za procenu ekoloških performansi proizvoda,
usluga i procesa. Opcije tretmana otpada se često procenjuju korišćenjem LCA metodologije kako bi se odredila
opcija sa najmanjim uticajem na životnu sredinu.

Zbog aproksimativne prirode LCA, gde su rezultati pod velikim uticajem pretpostavki datih u definiciji sistema, ova
metodologija ima određena ograničenja koja nisu zanemarljiva. Zbog toga se uglavnom razmatra upotreba LCA za
procenu ko-spaljivanja otpada u cementnim pećima, sa posebnom pažnjom na one ključne rezultate inventara
koji u velikoj meri zavise od početnih pretpostavki. Stoga je glavni fokus inventar životnog ciklusa, LCI, emisija
ugljenika, primarne energije i emisija u vazduh. Kada se fokus stavi na proizvodnju cementa, tona cementa je
obično funkcionalna jedinica. U ovom slučaju, ko-spaljivanje otpada nema značajnu ulogu u emisiji CO2 iz peći za
cement, a značajan gubitak energetske efikasnosti može se zaključiti iz podataka o performansama industrije, što
se retko uzima u obzir. Ako se cementne peći smatraju još jednom opcijom tretmana otpada, funkcionalna
jedinica je obično 1 t otpada koji se tretira. U ovom slučaju, primećeno je da se mogu pojaviti kontradiktorni
rezultati u zavisnosti od početnih pretpostavki, stvarajući visoku nesigurnost u rezultatima. Emisije u vazduh, kao
teški metali, veoma su relevantne za procenu ko-spaljivanja otpada, jer se povećava količina zagađujućih materija
u ulazu. Konstantni transfer faktori (CTF) se uglavnom koriste za teške metale.