Vinkelman O lepom

Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na
početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda
prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi
veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost;
slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo
velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna
veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena,
odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu,
koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom
telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću
sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu
veličinu.

Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali
uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio
mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u
tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je
najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među
različitim pojavama u prirodi. Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu
je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi
li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje
rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti
duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine:
mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije
pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu
jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom,
portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj
lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome:
Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim
posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako
kako bi to umetnik poželeo.

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek-dela jeste plemenita jednostavnost i

mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju
nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete
strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu. Ova je duša, uprkos strašnim patnjama,
ispoljena na Laokoonovom licu, i ne samo na licu. Bol koji iskazuje svaki mišić i svaka tetiva
na telu a dovoljno je pogledati grčevito napregnuti trbuh, ne obraćajući pažnju na lice niti na
druge delove, pa da gotovo steknemo uverenje da i sami osećamo taj bol, kažem, nimalo se
ne izražava u znacima besa na licu i po držanju. Laokoon ne viče strašno kao u Virgilijevim
stihovima – način na koji su mu usta otvorena to ne dopušta; iz njih pre može ispustiti mučan
i težak uzdah, onako kako opisuje Sadoleto. Telesni bol i veličina duše raspoređeni su
ravnomerno po celom telu i kao da se odražavaju u ravnoteži. Laokoon pati; ali pati i
Sofoklov Filoktet – njegova patnja nam gane srce, ali mi bismo želeli da možemo da
podnosimo bol onako kako ga ovaj uzvišeni čovek podnosi.

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo

prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade
spokojstvo koje u sebi nosi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i
nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim
izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se
čuva u Vili Borgeze iskaže onu Lepotu za koju se može reći da nam je prauzor. Ali, kako u
delovanju nema mesta za potpunu ravnodušnost pa ni umetnost nije mogla da se uzdrži od
slikanja božanstva sa ljudskim osećajima i uzbuđenjima, morala je da se zadovolji onim
stepenom Lepote koje je delatno božanstvo moglo da iskaže. Zato, koliko god da je izraz
odmeren, on to nikada nije toliko da Lepota pretegne, i to je kao klavirčembalo u orkestru
koji rukovodi svim drugim instrumentima koji kao da bi da ga zaguše. To se jasno pokazuje
na liku Apolonovog kipa u Vatikanu, na kojem je trebalo izraziti gnev prema zmaju Pitonu
ubijenom njegovim strelicama, i ujedno prezir prema toj pobedi. Mudri vajar, pošto je želeo
da oblikuje najlepšeg među bogovima, nagovestio mu je prezir tamo gde pesnici kažu da
boravi, odnosno na nosu, šireći mu nozdrve; a prezir onom donjom, povijenom usnom, s
kojom se i brada podiže; da nisu ova dva osećaja kadra da izmene Lepotu? Nisu; jer je pogled
ovog Apolona nepomućen, a čelo je sami spokoj.

Odlomak 1 i 2: Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i

vajarstvu“, 1755.

Odlomak 3 i 4: Johan Joahim Vinkelman: „O drevnim spomenicima“, 1767.

Slika: Anton fon Maron, Vinkelmanov portret, 1768.