AYN RAND

POBUNJENI ATLAS
DEO PRVI
 Glava I
TEMA

"Ko je Džon Galt?"

U prigušenom svetlu Edi Vilers nije mogao da razazna lice skitnice.
Skitnica je to izgovorio jednostavno, bezizražajno. Daleki žuti odsjaji
zalazećeg sunca na kraju ulice zatreperiše u njegovim očima, a oči su
gledale pravo u Edija Vilersa, podrugljivo i mirno - kao da je pitanje
bilo upućeno neobjašnjivom nemiru u njemu.
"Zašto si to rekao?" upita Edi Vilers napeto.
Skitnica se osloni na dovratak; u komadu razbijenog stakla iza
njega odražavala se metalnožuta boja neba.
"Zašto vam to smeta?" upitao je.
"Ne smeta mi", obrecnu se Edi Vilers.
Žurno je posegao rukom u džep. Skitnica ga je bio zaustavio i
zatražio novčić, zatim nastavio da priča, kao da je hteo da ubije taj
trenutak i odloži problem sledećeg. Na ulici se u ovo vreme toliko
često moli za novčiće da nije bilo ni potrebno slušati objašnjenja, i on
nije imao želju da čuje pojedinosti očaja ove skitnice.
"Idi, kupi sebi kafu", reče, pružajući novčić senci bez lica.
"Hvala, gospodine", reče glas nezainteresovano i lice se za trenutak
nagnu napred. Lice je bilo preplanulo od vetra, izbrazdano borama
iznurenosti i cinične rezignacije; oči su bile inteligentne.
Edi Vilers je produžio, pitajući se zašto uvek u ovo doba dana
oseća to, tu bezrazložnu bojazan. Ne, mislio je, ne bojazan, nema
razloga za strah: samo neizmerna, rasplinuta zebnja, bez izvora ili
cilja. Navikao se na ovo osećanje, ali ga nije mogao objasniti; a
skitnica je govorio kao da zna da ga Edi oseća, kao da je mislio da
čovek treba da ga oseća, i više: kao da je znao razlog.
 Edi Vilers je ispravio ramena, savesno i samodisciplinovano. Mora
to da prekine, mislio je; počinjao je da umišlja. Da li je to uvek osećao?
Ima trideset dve godine. Pokušao je da se vrati u prošlost. Ne, nije; ali
nije mogao da se seti kada je počelo. Osećanje mu je dolazilo
iznenada, u nepravilnim razmacima, a sada se počelo javljati češće
nego ikada. To je sumrak, mislio je; mrzim sumrak.
Oblaci i obrisi oblakodera pred njim postajali su smeđi, kao stara
uljana slika, boja izbledelog Remek-dela. Dugi tragovi gareži su se
spuštali sa šiljatih tornjeva niz vitke, čađave zidove. Visoko na jednoj
strani tornja bila je pukotina u obliku nepokretne munje, duga deset
spratova. Šiljati predmet sekao je nebo iznad krovova; bila je to
polovina tornja koja je još čuvala blesak zalazećeg sunca; zlatna
obloga se davno bila oljuštila s druge polovine. Blesak je bio crven i
nepokretan, kao odraz vatre: ne plamteće, već vatre čija se smrt nije
mogla sprečiti.
Ne, mislio je Edi Vilers, nema ničeg uznemirujućeg u izgledu grada.
Izgledao je kao uvek.
Išao je dalje, podsećajući se da kasni s povratkom u kancelariju.
Nije mu se dopadao zadatak koji je morao da obavi po povratku, ali se
to moralo uraditi. Zato nije pokušao da ga odloži, već je naterao sebe
da hoda brže.
Skrenuo je na uglu. U uskom prostoru između tamnih silueta dveju
zgrada, kao u pukotini na vratima, ugledao je stranu ogromnog
kalendara kako lebdi u vazduhu.
Bio je to kalendar koji je gradonačelnik Njujorka podigao prošle
godine na vrh jedne zgrade, da bi građani znali koji je dan u mesecu,
kao što određuju sat u danu, bacanjem pogleda na javno zdanje. Beli
pravougaonik je visio nad gradom, saopštavaju datum ljudima na
ulici. U rđastoj svetlosti večerašnjeg zalaska sunca na pravougaoniku
je pisalo: 2. septembar.
Edi Vilers je skrenuo pogled. Nikad mu se nije dopadalo kako ovaj
kalendar izgleda Uznemiravao ga je na način koji nije mogao da
objasni ili definiše. Ovo osećanje se stapalo s osećajem nelagodnosti;
bilo je sasvim slično.
Odjednom je pomislio da ima neka fraza, neka vrsta citata koji je
govorio na šta je kalendar podsećao. Ali nije mogao da ga se seti.
g j j g g
Hodao je, pokušavajući da prizove rečenicu koja mu je lebdela u glavi
kao prazan oblik. Nije mogao da je oseti, ali ni da je se otarasi. Bacio
je pogled iza sebe. Beli pravougaonik je stajao iznad krovova,
saopštavajući nepromenljivu konačnost 2. septembar.
Edi Vilers je pogledao niz ulicu, na kolica s povrćem kod stepeništa
kuće od smeđeg kamena Ugledao je gomilu svetlozlatnih šargarepa i
svež mladi luk. Ugledao je čistu belu zavesu kako leprša kroz otvoreni
prozor. Ugledao je autobus kako zamiče za ugao, stručno vođen. Pitao
se zašto mu se povratila sigurnost - a onda, zašto mu se javila
iznenadna, neobjašnjiva želja da ove stvari ne budu na otvorenom,
nezaštićene od praznog prostora iznad njih.
Kada je stigao do Pete avenije, oči su mu pratile prozore na
radnjama kraj kojih je prolazio. Tu nije bilo ničega što mu je trebalo ili
što je želeo da kupi; ali je voleo da gleda izloženu robu, bilo kakvu
robu, predmete koje su napravili ljudi, da bi ih ljudi koristili. Uživao je
u slici uspešne ulice; skoro svaka četvrta radnja bila je zauvek
zatvorena, tamnih i praznih izloga.
Nije znao zašto je odjednom pomislio na hrast. Ništa ga nije
prizvalo. Ali se setio njega i leta svog detinjstva na imanju Tegartovih.
Najveći deo detinjstva proveo je s decom Tegartovih, a sada je radio za
njih, kao što su njegov otac i deda radili za njihovog oca i dedu.
Stari hrast je stajao na brdu iznad Hadsona, na usamljenom mestu
imanja Tegartovih. Edi Vilers je, kad je imao sedam godina, voleo da
dolazi i posmatra to drvo. Stajalo je tamo stotinama godina i mislio je
da će uvek tamo stajati. Njegovo korenje je ščepalo brdo kao pesnica
prstiju zabijenih u tlo, i on je mislio da, ako bi neki div zgrabio vrh, ne
bi mogao da ga iščupa, već bi zaljuljao brdo i svu zemlju pod njim,
kao loptu na kraju kanapa. Osećao se sigurno u prisustvu hrasta;
njega niko nije mogao promeniti niti mu pretiti; za njega je to bio
najveći simbol snage.
Jedne noći je munja pogodila hrast. Edi ga je video sledećeg jutra.
Ležao je prepolovljen, i on je gledao u njegovo deblo kao u otvor crnog
tunela. Deblo je bilo samo prazna ljuštura; srce mu je davno bilo
istrulilo; unutra nije bilo ničega - samo fina siva prašina koju je
raspršivao nalet najslabijeg vetra. Životna snaga je bila iščezla, a oblik
koji je ostavila za sobom nije mogao da stoji bez nje.
 j j j g j j
Godinama kasnije, čuo je da se kaže da decu treba zaštititi od
potresa, od prvog saznanja o smrti, bolu ili strahu. Ali to nikad nije
ostavilo trag na njemu; on se potresao dok je, stojeći sasvim tiho,
gledao crnu rupu tog debla. Bila je to strašna izdaja - tim strašnija što
nije mogao da shvati šta je to bilo izdano. To nije bio on, znao je, niti
njegovo poverenje; bilo je to nešto drugo. Stajao je tamo neko vreme,
nemo, onda se vratio kući. Nikada nikome nije o tome govorio, ni tada
ni posle.
Edi Vilers je odmahnuo glavom, škripa zarđalog mehanizma za
menjanje svetla na semaforu zaustavila ga je na rubu ivičnjaka. Bio je
ljut na sebe. Nije bilo nikakvog razloga da se večeras priseća hrasta.
Više mu ništa nije značio, samo bledu primesu tuge - i kap bola koja
se negde u njemu načas pokrenula i nestala, kao kap kiše na
prozorskom oknu, krećući se u obliku znaka pitanja.
Nije želeo da ikakva tuga bude vezana za njegovo detinjstvo; voleo
je sećanje na njega; svaki dan koji je pamtio sada je izgledao
preplavljen mirnom, blistavom sunčevom svetlošću. Činilo mu se kao
da je nekoliko tih zraka doprlo u sadašnjost: ne zraka, pre nekoliko
usmerenih čestica, od kojih bi povremeno zasvetlucao njegov posao,
njegov samotni stan, tiho, obzirno napredovanje njegovog postojanja.
Setio se jednog letnjeg dana kada je imao deset godina. Tog dana
na proplanku u šumi jedini dragoceni prijatelj njegovog detinjstva mu
je rekao šta će raditi kada odrastu. Reći su bile oštre i vatrene, kao
sunčev sjaj. Slušao je s divljenjem i čuđenjem. Upitan šta bi hteo da
radi, smesta je odgovorio: "Ono pravo", dodajući: "Treba uraditi nešto
veliko... mislim, nas dvoje zajedno."
"Šta?" upitala je.
On je rekao: "Ne znam. Treba da otkrijemo. Ne samo ono što si
rekla. Ne samo posao i zarađivanje za život. Nešto poput pobede u
bitkama, spašavanja ljudi iz vatre ili osvajanja planina."
"Čemu to?" upitala je.
Rekao je: "Sveštenik je prošle nedelje rekao da moramo težiti
najboljem u sebi. Šta misliš da je najbolje u nama?"
"Ne znam."
"Moraćemo da otkrijemo."
Nije odgovorila; gledala je nekuda uz prugu.
 j g g j g
Edi Vilers se nasmešio. Bio je rekao "Ono pravo" pre dvadest dve
godine. Od tada nije nikada preispitivao ovu izjavu; druga pitanja su
mu izbledela u glavi; bio je prezaposlen da bi ih postavio. Ali je i dalje
smatrao da se podrazumeva da čovek mora da radi pravu stvar;
nikada nije shvatao kako ljudi mogu želeti da rade drukčije; znao je
samo ono što su radili. Još uvek mu je izgledalo prosto i nerazumljivo:
prosto da stvari treba da budu prave, a nerazumljivo što nisu. Znao je
da nisu. Mislio je o tome dok je zamicao za ugao, približavajući se
velikom zdanju Tegart transkontlnentala.
Zdanje se uzdizalo na ulici kao njena najviša i najponosnija
građevina. Edi Vilers bi se uvek nasmešio pri prvom pogledu na nju.
Svi prozori u dugom nizu bili su celi, za razliku od njenih suseda.
Visoke linije su sekle nebo, bez oštećenih uglova ili pohabanih ivica.
Činilo se kao da se, nedirnuta, uzdiže iznad godina. Uvek će tamo
stajati, mislio je Edi Vilers.
Kad god bi ušao u zgradu Tegart, obuzeti bi ga olakšanje i osećaj
sigurnosti. Bilo je to mesto sposobnosti i moći. Podovi u hodniku su
bili ogledala od mermera. Beličasti pravougaonici sijaličnih mesta bili
su odsečci jasne svetlosti. Iza staklenih ploča devojke su u nizu sedele
za pisaćim mašinama, a njihovo tipkanje je zvučalo kao točkovi voza
u punoj brzini. I, kao eho, slabi odjeci su povremeno dolazili iz zidova,
dižući se ispod zgrade, iz tunela velikog terminala, odakle su vozovi
kretali da pređu kontinent i zaustave se pošto ga ponovo pređu, kao
što su polazili i zaustavljali se generacijama. Tegart transkontinental ,
pomisli Edi Vilers. Od okeana do okeana - ponosni slogan iz njegovog
detinjstva, mnogo sjajniji i svetiji od bilo koje biblijske zapovesti. Od
okeana do okeana, zauvek - pomisli Edi Vilers, kao ponovno
posvećenje, dok je hodao besprekorno čistim hodnicima do srca
zgrade, do kancelarije Džejmsa Tegarta, predsednika Tegart
transkontinentala .
Džejms Tegart je sedeo za stolom. Izgledao je kao čovek koji se
približava pedesetoj, koji je iz puberteta zakoračio u zrelost,
preskočivši prelaznu fazu mladosti. Imao je mala, mrzovoljna usta, a
retka kosa mu je prianjala uz ćelavo čelo. Poza mu je zračila
opuštenom, rasutom nehajnošću, što je bilo u suprotnosti s njegovim
visokim, vitkim telom, telom čija je elegantna linija bila namenjena
 j j g j j
samouverenoj staloženosti aristokrate, ali se preobrazila u
nezgrapnost glupana. Tkivo lica mu je bilo bledo i meko. Oči blede i
tajnovite, s pogledom koji se kretao lagano, nikada se stvarno ne
zaustavljajući, klizeći preko i pored stvari, večito ozlojeđen zbog
njihovog postojanja. Izgledao je tvrdoglavo i istrošeno. Imao je trideset
devet godina.
Nervozno je podigao glavu čuvši kako se vrata otvaraju.
"Ne uznemiravaj me, ne uznemiravaj me, ne uznemiravaj me", reče
Džejms Tegart.
Edi Vilers je prišao stolu.
"Važno je, Džim", reče, ne podižući glas.
"Dobro, dobro, šta je?"
Edi Vilers pogleda mapu na zidu kancelarije. Boje na mapi ispod
stakla bile su izbledele - u magnovenju se upitao koliko je predsednika
Tegarta sedelo ispred nje, i koliko godina. Transkontinentalna
železnica Tegart , mreža crvenih linija koje su presecale izbledelo telo
zemlje od Njujorka do San Franciska, izgledala je kao krvotok.
Izgledalo je kao da je nekada davno krv jurnula niz glavnu arteriju i
pod sopstvenim, prejakim pritiskom nasumično se izračvala, tekući po
celoj zemlji. Jedna crvena linija je krčila sebi put od Čejena,
Vajominga, do El Pasa, Teksasa - linija Rio Norte Tegart
transkontinentala . Novi tragovi su dodati nedavno i crvena linija je
produžena južno od El Pasa - ali se Edi Vilers žurno okrenuo kada mu
je pogled dosegao tu tačku.
Pogledao je Džejmsa Tegarta, rekavši: "Radi se o liniji Rio Norte."
Opazio je kako Tegartov pogled klizi do ugla stola. "Imali smo još
jednu nesreću."
"Do železničkih nesreća dolazi svakog dana. Da li si morao da me
zbog toga uznemiravaš?"
"Znaš o čemu pričam, Džim. Rio Norte je dotrajala. Ta pruga je
propala, celom linijom."
"Nabavljamo nove šine."
Edi Vilers nastavi, kao da nije čuo odgovor: "Ta pruga je propala.
Nema svrhe puštati vozove tamo dole. Ljudi neće više da ih koriste."
"U zemlji nema železničke pruge, čini mi se, kojoj ne nedostaje
nekoliko pragova. Nismo mi jedini. To je opšte stanje - trenutno opšte
 g j j j
stanje."
Edi je stajao, mirno ga posmatrajući. Ono što Tegart nije voleo kod
Edija Vilersa jeste njegov običaj da ljude gleda pravo u oči. Edijeve oči
su bile plave, krupne i ispitivačke; imao je plavu kosu i četvrtasto lice,
neupadljivo, osim tog pogleda punog oprezne pažnje i otvorenog,
zbunjenog čuđenja.
"Šta hoćeš?" prasnu Tegart.
"Samo sam došao da ti kažem nešto što treba da znaš, jer neko
mora da ti kaže."
"Da smo imali još jednu nesreću?"
"Da ne možemo da dignemo ruke od linije Rio Norte."
Džejms Tegart je retko dizao glavu; kada je gledao ljude, činio je to
podižući teške kapke i zureći ispod svoje ogromne ćele.
"Ko misli da diže ruke od linije Rio Norte?" upita. "To se nikada nije
dovodilo u pitanje. Vređa me što to kažeš. Jako me vređa."
"Ali, već šest meseci ne idemo po redu vožnje. Ne okončamo vožnju
bez kvara, većeg ili manjeg. Gubimo sve mušterije, jednu za drugom.
Koliko će to trajati?"
"Ti si pesimista, Edi. Nedostaje ti vera. To podriva moral jedne
organizacije."
"Hoćeš da kažeš da se ništa neće uraditi s linijom Rio Norte?"
"Uopšte nisam to rekao. Čim nabavimo nove šine..."
"Džim, neće biti novih šina." Posmatrao je kako se Tegartovi kapci
polako podižu. "Upravo dolazim iz kancelarije Asocijacije čeličana.
Razgovarao sam s Orenom Bojlom."
"Šta je kazao?"
"Govorio je sat i po i nije mi dao nijedan pravi odgovor."
"Zašto si ga gnjavio? Čini mi se da je prva isporuka šina
ugovorena tek za sledeći mesec."
"A pre toga, bila je ugovorena za pre tri meseca."
"Nepredviđene okolnosti. Potpuno van Orenove kontrole."
"A pre toga, bila je ugovorena za šest meseci ranije. Džim, već
trinaest meseci čekamo da nam Asocijacija čeličana isporuči te šine."
"Šta hoćeš da uradim? Ne mogu ja da vodim Orenov posao."
"Hoću da shvatiš da više ne možemo da čekamo."
Tegart upita lagano, polupodrugljivim, poluopreznim glasom:
 g g gj g
"Šta je rekla moja sestra?"
"Ona se vraća tek sutra."
"Pa, šta hoćeš da uradim?"
"Ti moraš da odlučiš."
"Dobro, šta god još da kažeš, jednu stvar nemoj pominjati - a to je
Čeličana Rirden ." 
Edi nije odmah odgovorio, a zatim tiho reče: "Dobro, Džim. Neću je
pominjati."
"Oren mi je prijatelj." Nije bilo odgovora. "Vređa me tvoj stav. Oren
Bojl će isporučiti te šine čim to bude ikako ljudski ostvarivo. Sve dok
ne može da ih isporuči, niko ne može nas da krivi."
"Džim! Šta to pričaš? Zar ne shvataš da se linija Rio Norte raspada
- krivio nas neko ili ne?"
"Ljudi bi to podneli - morali bi - da nije železnice Feniks-Darengo."
Video je kako se Edijevo lice zateže. "Niko se nikada nije žalio na liniju
Rio Norte dok se na sceni nije pojavio Feniks-Darengo."
"Feniks-Darengo sjajno radi."
"Zamisli, nešto što se zove Feniks-Darengo da se takmiči sa Tegart
transkontinentalom . Pre deset godina to je bila samo sporedna lokalna
železnica."
"Ona obavlja većinu teretnog saobraćaja u Arizoni, Novom
Meksiku i Koloradu." Tegart nije odgovorio. "Džim, ne smemo da
izgubimo Kolorado. To nam je poslednja nada. To je svakom poslednja
nada. Ako se ne saberemo, prepustićemo Feniks-Darengu svaku veliku
mušteriju u državi. Izgubili smo Vajatova na na polja."
"Ne znam zašto svi pričaju o Vajatovim na nim poljima."
"Zato što je Elis Vajat čudo koje..."
"Do đavola s Elisom Vajatom!"
Nemaju li ti na ni izvori, odjedanput pomisli Edi, nešto zajedničko
s krvnim sudovima na mapi? Nije li to bio način na koji je pre mnogo
godina crveni tok Tegart transkontinentala jurnuo preko zemlje,
podvig koji sada izgleda neverovatan? Pomislio je na na ne izvore iz
kojih šiklja crna reka, prekrivajući kontinent skoro brže nego što je
vozovi Feniks-Darengo mogu nositi. To na onosno polje je bilo tek
stenoviti pramen u planinama Kolorada, davno napušten kao
presušen. Otac Elisa Vajata je uspevao da iz umirućih na nih izvora
 j j
cedi nepoznati život do kraja svog veka. A sada, kao da je neko dao
injekciju adrenalina u srce planine, srce koje je počelo da pumpa, crna
krv je pokuljala kroz stene - naravno da je to krv, pomisli Edi Vilers,
jer krv hrani, da je život, a Vajatova na a je upravo to uradila.
Gurnula je puste padine zemlje u iznenadno življenje, donela nove
gradove, nove elektrane, nove fabrike, u oblast koju niko nikad nije ni
zapazio na bilo kojoj mapi. Nove fabrike, pomisli Edi Vilers, u vreme
kada su robni prihodi svih velikih starih industrija godinama lagano
opadali; novo bogato na onosno polje, u vreme kada su se pumpe
zaustavljale u čuvenim poljima, jedna za drugom; nova industrijska
država, tamo gde niko nije očekivao ništa osim stoke i repe. To je bilo
delo jednog čoveka, i on je to učinio za osam godina; to je, pomisli Edi
Vilers, kao priče koje je čitao u školskim knjigama i nikada nije u njih
sasvim verovao, priče o ljudima koji su živeli u mladim danima ove
zemlje. Želeo je da upozna Elisa Vajata. O njemu se puno pričalo, ali
ga je malo njih videlo; retko je dolazio u Njujork. Govorilo se da ima
trideset tri godine i plahovitu narav. Otkrio je neki način da oživi
iscrpljene na ne izvore i počeo je da ih oživljava.
"Elis Vajat je pohlepni gad kome je samo stalo do para", reče
Džejms Tegart. "Meni se čini da u životu ima važnijih stvari od
zarađivanja para."
"O čemu govoriš, Džim? Kakve to ima veze sa..."
"Pored toga, prevario nas je. Godinama smo radili za Vajatova
na na polja, najbolje što se može. U vreme starog Vajata voz cisterna
je išao svake nedelje."
"Ovo nije vreme starog Vajata, Džim. Feniks-Darengo ima dnevno
dva voza cisterne do dole - i oni idu po redu vožnje."
"Da nam je samo dao vremena da se razvijamo s njim..."
"On nema vremena za gubljenje."
"Šta očekuje? Da se odreknemo svih drugih mušterija, žrtvujemo
interese cele zemlje i damo mu sve naše vozove?"
"Ma, ne. Ništa ne očekuje. Samo posluje sa Feniks-Darengom."
"Mislim da je on jedan destruktivni, bezobzirni siledžija. Mislim da
je neodgovorni skorojević koji je strašno precenjen." Bilo je
zadivljujuće čuti iznenadnu emociju u beživotnom glasu Džejmsa
Tegarta. "Nisam siguran da su njegova na na polja tako blagotvorno
 g g j g j g
dostignuće. Čini mi se da je iščašio privredu cele zemlje. Niko nije
očekivao da Kolorado postane industrijska država. Kako da osećamo
sigurnost ili da bilo šta planiramo ako se sve stalno menja?"
"Pobogu, Džim On..."
"Da, znam. On zarađuje. Ali to, čini mi se, nije standard po kojem
se meri čovekov doprinos društvu. A što se tiče njegove na e, došao bi
nam puzeći, čekao bi na svoj red sa svim drugim mušterijama, i ne bi
tražio da prevozimo više nego što mu pripada - da nije Feniks-
Darenga. Ne možemo da se nosimo s tom vrstom destruktivne
konkurencije. Niko ne može da nas krivi."
Pritisak u vratu i slepoočnicama, pomisli Edi Vilers, bio je posledica
napora koji je ulagao; bio je rešen da jednom zasvagda raščisti stvar,
a stvar je bila tako jasna, mislio je, da ništa nije moglo sprečiti Tegarta
da je shvati, osim propusta u njegovom izlaganju. Dakle, trudio se, ali
nije uspevao, kao što nikada nije uspevao ni u jednoj njihovoj
raspravi; bez obzira na to šta bi govorio, izgledalo je da nikada ne
govore o istoj stvari. "Džim, šta to pričaš? Da li je važno to što nas
niko ne krivi - kada se put raspada?" Džejms Tegart se nasmešio; bio
je to škrt osmeh, ispunjen zadovoljstvom, i hladan. "Dirljiva je, Edi",
reče. "Dirljiva je tvoja privrženost Tegart transkontinentalu . Ako ne
paziš, pretvorićeš se u pravog feudalnog kmeta."
"To i jesam, Džim."
"Ali, smem li da pitam, da li je tvoj posao da raspravljaš o ovim
stvarima sa mnom?"
"Ne, nije."
"Pa, zašto ne shvatiš da imamo odeljenja koja se brinu o tim
stvarima? Zašto ne saopštiš sve to onome koje zadužen? Što ne
otplačeš na ramenu moje drage sestre?"
"Vidi, Džim. Znam da nije na mestu da se obratim tebi. Ali ne
razumem šta se dešava. Ne znam šta ti to tvoji divni savetnici govore,
ili zašto ne mogu da ti objasne. Zato sam pomislio da treba sam da
pokušam da ti kažem."
"Cenim naše prijateljstvo iz detinjstva. Ali, Edi, zar misliš da ti to da
je pravo da ovde ulaziš nenajavljen kad god ti se prohte? Imajući u
vidu svoj položaj, zar ne bi trebalo da imaš na umu da sam ja
predsednik Tegart transkontinentala ?"
 g
Nije bilo svrhe. Edi Vilers ga pogleda na uobičajeni način, bez
ozlojeđenosti, tek začuđeno, i upita: "Znači, ne nameravaš ništa da
uradiš s linijom Rio Norte?"
"Nisam to kazao. Uopšte nisam to rekao." Tegart je gledao u mapu,
u crveni trag južno od El Pasa. "Čim rudnici San Sebastijan prorade i
naš meksički ogranak počne da donosi dobit..."
"Nemoj da o tome govorimo, Džim."
Tegart se okrenu, iznenađen nečuvenom notom neumoljive srdžbe
u Edijevom glasu. Šta je bilo?"
"Znaš ti šta. Tvoja sestra je rekla..."
"Do đavola s mojom sestrom!" reče Džejms Tegart.
Edi Vilers se nije pomerio. Nije odgovorio. Stajao je gledajući pravo
ispred sebe. Ali nije video ni Džejmsa Tegarta niti bilo šta u kancelariji.
Trenutak kasnije, naklonio se i izašao.
Tog popodneva lično osoblje Džejmsa Tegarta je gasilo svetla,
spremajući se da ode. Ali je Pop Harper, glavni službenik, još uvek
sedeo za stolom, uvrćući poluge polurasturene pisaće mašine. Svi u
kompaniji su imali utisak da je Pop Harper rođen baš u tom uglu, za
baš tim stolom, i da nije imao nameru da ga napusti. Bio je glavni
službenik i oca Džejmsa Tegarta.
Pop Harper pogleda Edija Vilersa dok je izlazio iz predsedničke
kancelarije. Bio je to mudar, usporen pogled; kao da je govorio da zna
da Edijeva poseta tom delu zgrade znači nevolju na pruzi, da zna da
poseta nije urodila plodom, ali ga je to saznanje ostavljalo potpuno
ravnodušnim. Bila je to cinična ravnodušnost, koju je Edi Vilers video
u očima skitnice na uglu ulice.
"Kaži, Edi, je l' znaš gde bi' mogao da nabavim vunene potkošulje?"
upitao je. "Tražio sam po čitavom gradu, al' ih niko nema."
"Ne znam", reče Edi, zaustavivši se. "Što me pitaš?"
"Ma, pitam svakoga. Možda mi neko kaže."
Edi s nelagodom pogleda isprazno, suvonjavo lice i belu kosu.
"Hladno je u ovoj rupi", reče Pop Harper. "Biće još hladnije ove
zime."
"Šta to radiš?" upita Edi, pokazujući na delove pisaće mašine.
"Ova prokleta stvar se opet pokvarila. Nema nikakvog smisla da je
šaljemo na popravku, prošli put im je trebalo tri meseca da je poprave.
 j j j
Mislio sam da je sam skrpim. Al' neće dugo, mislim." Pustio je da mu
pesnica padne na tipke. "Spreman si za otpad, stari druže. Dani su ti
odbrojani."
Edi se trže. Bila je to rečenica koje je pokušavao da se seti: Dani su
ti odbrojani. Ali je zaboravio u vezi sa čim je pokušavao da je se seti.
"Ne vredi, Edi", reče Pop Harper.
"Šta ne vredi?"
"Ništa. Bilo šta."
"Šta ti je, Pop?"
"Neću da trebujem novu pisaću mašinu. Nove su od lima. Kad stare
nestanu, biće to kraj kucanja na mašini. Jutros je došlo do nesreće u
podzemnoj, kočnice nisu radile. Treba da ideš kući, Edi, uključiš radio i
slušaš dobar orkestar. Zaboravi, momče. Tvoja nevolja je što nikad nisi
imao hobi. Nekoje opet ukrao sijalice sa stepeništa, tamo gde ja živim.
Grudi me bole. Jutros nisam mogao da nabavim sirup za kašalj,
apoteka u našem komšiluku je prošle nedelje bankrotirala. Železnica
zapadnog Teksasa je bankrotirala prošlog meseca. Juče su zbog
popravki zatvorili most Kvinsborou. Ma, kakva korist od toga? Ko je
Džon Galt?"
Sedela je kraj prozora u vozu, zabačene glave, a noga joj je bila
ispružena na prazno sedište preko puta. Prozorski okvir je podrhtavao
od brzine, okno je visilo nad praznom tamom, a čestice svetlosti su s
vremena na vreme parale staklo poput blistavih linija.
Njena je noga, izvajana sjajem pripijene čarape, čiji je dugi šav
išao pravo, od luka stopala do vrha noge u cipelama s visokim
potpeticama, zračila ženstvenom elegancijom, koja je odudarala od
prašnjavog kupea, u neskladu sa ostatkom njene pojave. Na sebi je
imala iznošeni, nekada skup kaput od kamilje dlake, bezoblično
obavijen oko vitkog, nervoznog tela. Okovratnik kaputa je bio podignut
do izvijenog oboda šešira. Pramen smeđe kose je padao unazad, skoro
dodirujući ramena. Lice joj se sastojalo od uglastih ravni, usta su bila
oštrih obrisa, a senzualne usne sklopljene sa čvrstom preciznošću.
Ruke je stavila u džepove kaputa, držala se ukočeno, kao da prezire
nepokretnost, neženstveno, kao da nije bila svesna svog tela, niti da je
to telo žene.
 Sedela je slušajući muziku. Bila je to simfonija trijumfa. Note su
letele naviše, govorile o uzdizanju i same se uzdizale, bile su srž i oblik
kretanja nagore, činilo se da otelotvoruju svaki ljudski čin i misao
kojima je motiv uspinjanje. Zvuk je plavio, probijajući se iz svog
skrovišta i šireći se na sve strane. Nosio je slobodu oslobađanja i
napetost svrhe. Brisao je sve pred sobom, ostavljajući samo radost
nesputanog napora. Tek je slabi odjek u zvucima govorio o onome iz
čega se muzika oslobodila, s čuđenjem se smejući otkriću da nema
ružnoće ni bola, i da ih nikada ne mora biti. Bila je to pesma
beskrajnog oslobađanja.
Pomislila je: samo nekoliko trenutaka - dok ovo traje - može se
potpuno predati - sve zaboraviti i samo se prepustiti osećanju.
Pomislila je: opusti se - spusti ograde - to je to.
Negde u dnu svesti, ispod muzike, čula je zvuk točkova voza.
Udarali su u pravilnom ritmu, svaki četvrti udar je bio istaknut, kao
da naglašava svesni cilj. Mogla je da se opusti jer je čula točkove.
Slušala je simfoniju, razmišljajući: evo zašto točkovi moraju da idu, i
evo kuda idu.
Nikada ranije nije čula tu simfoniju, ali je znala da ju je napisao
Ričard Heli. Prepoznala je silovitost i uzvišenu snagu. Prepoznala je stil
teme; bila je to jasna, složena melodija - u vreme kad niko više nije
pisao melodije... Sedela je, gledajući tavanicu kupea, ali je nije videla,
zaboravljajući gde se nalazi. Nije znala da li čuje ceo simfonijski
orkestar ili samo temu; možda je orkestracija bila samo u njenoj glavi.
U magnovenju je pomislila da u svim delima Ričarda Helija postoje
nagoveštaji odjeka ove teme, svih godina njegove duge borbe, do dana
današnjeg, u njegovim srednjim godinama, kada ga je slava iznenada
pogodila i oborila. Ovo je - pomislila je, slušajući simfoniju - bio cilj
njegove borbe. Setila se polunagoveštenih pokušaja u njegovoj muzici,
fraza koje su je obećavale, izdvojenih delića melodije koja ju je
započinjala, ali je nikada nije dosezala; kada je Ričard Heli ovo
napisao, on... Uspravila se. Kada je Ričard Heli ovo napisao?
Istog časa je shvatila gde se nalazi, prvi put se upitavši odakle
dolazi ta muzika.
Nekoliko koraka udaljen, u dnu kupea, kočničar je podešavao
komandnu tablu rashladnog uređaja. Bio je plav i mlad. Zviždao je
 g j j j
temu simfonije. Shvatila je da ju je već duže zviždao, i da je to bilo ono
što je čula.
Neko vreme ga je posmatrala s nevericom, pre nego što je upitala:
"Kažite mi, molim vas, šta to zviždite?"
Mladić se okrenu prema njoj. Pogledao ju je pravo u oči, upućujući
joj širok, otvoren osmeh, kao da će se poveriti prijatelju. Svidelo joj se
njegovo lice - bilo je zategnuto i čvrsto, nije imalo onaj izraz opuštenih
mišića koji izbegavaju odgovornost oblika, a koji je obično očekivala
na ljudskim licima.
"To je Helijev koncert", odgovori on smešeći se.
"Koji?"
"Peti."
Pustila je da prođe trenutak pre nego što je lagano i veoma
oprezno rekla: "Ričard Heli je napisao samo četiri koncerta."
Mladićev osmeh iščeznu. Kao da je bio naglo vraćen u stvarnost,
kao i ona nekoliko trenutaka ranije. Kao da su se roletne zalupile,
ostalo je samo bezizražajno, bezlično, ravnodušno i prazno lice.
"Da, naravno", reče on. "Nisam u pravu. Pogrešio sam."
"Pa, šta je to bilo?"
"Nešto što sam negde čuo."
"Šta?"
"Ne znam."
"Gde ste to čuli?"
"Ne sećam se."
Zastala je bespomoćno; okretao joj je leđa, više nije bio
zainteresovan.
"Zvučalo je kao Helijeva tema", reče ona. "Ali, ja znam svaku notu
koju je ikada napisao, a to nikada nije napisao."
Na mladićevom licu i dalje nije bilo nikakvog izraza, samo mlaka
uslužnost kad joj se okrenuo i rekao: "Volite muziku Ričarda Helija?"
"Da", reče ona. "Veoma."
Načas ju je posmatrao, kao da je oklevao, a onda se okrenuo.
Posmatrala je stručnu efikasnost njegovih pokreta dok je nastavljao
da radi. Radio je u tišini.
Dve noći nije spavala, ali nije smela sebi dopustiti da spava; imala
je previše problema koje je trebalo da razmotri i malo vremena: voz
j j j
treba da stigne u Njujork rano ujutro. Bilo joj je potrebno vreme, a
ipak je želela da voz ide brže; ali to je bila Tegartova Kometa, najbrži
voz u zemlji.
Pokušala je da razmišlja, ali joj je muzika ostala u dnu svesti; i
dalje ju je čula u punoj snazi, kao neumoljive korake nečega što se ne
da zaustaviti. Ljutito je odmahnula glavom, zbacila šešir i zapalila
cigaretu.
Neće spavati, mislila je; može da izdrži do sutra uveče.
Točkovi voza su kloparali u naglašenom ritmu. Toliko je bila
navikla na njih da ih nije svesno čula, već se zvuk pretvarao u
osećanje spokojstva u njoj. Dok je gasila cigaretu, znala je da joj je
potrebna još jedna, ali je pomislila da će dati sebi jedan trenutak,
samo nekoliko trenutaka, pre nego što je zapali.
Bila je zaspala i onda se trgla, shvativši da nešto nije u redu, pre
nego što je znala šta: točkovi su se zaustavili. Vagon je bio nem i
mutan u plavom odsjaju noćnog svetla. Bacila je pogled na sat: nije
bilo nikakvog razloga da se zaustavi. Pogledala je kroz prozor: voz je
nepomično stajao usred pustih polja.
Čula je kako se neko pomera u sedištu sa strane i upitala: "Koliko
dugo stojimo?"
Glas nekog čoveka je ravnodušno odgovorio: "Oko sat vremena."
Čovek je pogledao za njom u pospanom čuđenju, jer je skočila na
noge i jurnula ka vratima.
Napolju je bio hladan vetar, prazno prostranstvo zemlje pod
praznim nebom. čula je šušanje trave u mraku. U daljini je videla
figure ljudi kraj lokomotive - a iznad njih, crveno svetlo signala kako,
usamljeno, lebdi na nebu.
Pohitala je k njima, pored niza nepokretnih točkova. Niko nije
obratio pažnju na nju kada se približila. Osoblje voza i nekoliko
putnika stajali su zbijeni ispod crvenog svetla. Prestali su da
razgovaraju, činilo se da tiho i ravnodušno čekaju.
"Šta se dogodilo?" upita ona.
Mašinovođa se začuđeno okrenu. Njeno pitanje je zvučalo kao
naredba, a ne kao laička radoznalost putnika. Stajala je, ruke su joj
bile u džepovima, kragna kaputa podignuta, a vetar joj je mrsio
pramenove kose preko lica.
 "Crveno svetlo, gospođo", reče on, pokazujući palcem.
"Koliko dugo stoji?"
"Sat vremena."
"Nismo na glavnoj pruzi, zar ne?"
"Tačno."
"Zašto?"
"Ne znam."
Javio se kondukter. "Mislim da nije trebalo da nas pošalju na
sporednu prugu, ta skretnica ne radi kako treba, a ovo uopšte ne radi."
Mahnuo je glavom prema crvenom svetlu. "Ne verujem da će se signal
promeniti. Mislim da je pokvaren."
"Pa, šta onda radite?"
"Čekamo da se promeni."
Kada je besno ućutala, ložač se prigušeno nasmeja: "Prošle nedelje
je specijalni voz južnog Atlantika ostao dva sata na sporednoj pruzi -
samo je neko pogrešio "
"Ovo je Tegartova Kometa", reče ona."Kometa nikad nije kasnila."
"U celoj zemlji samo ona nije", reče mašinovođa.
"Za sve postoji prvi put", reče ložač.
"Ne znate vi o prugama, gospođo", reče putnik. "U ovoj zemlji
nijedan signalni sistem niti dispečer ne vrede ni prebijene pare."
Nije se ni okrenula ni obratila pažnju na njega, već reče
mašinovođi: "Ako znate da je signal pokvaren, šta ćete uraditi?"
Njemu se nije dopao njen autoritativan ton, i nije shvatao zašto joj
je tako prirodno ležao. Izgledala je kao mlada devojka; samo su usta i
oči odavali da je žena u tridesetim. Tamne sive oči su bile pronicljive i
uznemirujuće, kao da su presecale stvari, odbacujući nebitno. Lice mu
je izgledalo nekako poznato, ali nije mogao da se seti gde ga je video.
"Gospođo, neću da isturam glavu", reče on.
"Misli", reče ložač, "da je naš posao da čekamo naredbe."
"Vaš posao je da upravljate ovim vozom."
"Ne kroz crveno svetlo. Ako svetlo kaže da stanemo, mi stajemo."
"Crveno svetlo znači opasnost, gospođo", reče putnik.
"Nećemo da rizikujemo", reče mašinovođa. "Onaj koje odgovoran
za ovo prebaciće krivicu na nas ako krenemo. Zato nećemo krenuti
dok nam neko ne kaže."
 "A ako niko ne kaže?"
"Neko će se pre ili kasnije pojaviti."
"Koliko dugo nameravate da čekate?"
Mašinovođa sleže ramenima. "Ko je Džon Galt?"
"Misli", reče ložač, "ne postavljaj pitanja na koja niko ne zna
odgovor."
Ona pogleda crveno svetlo i prugu, koja je nestajala u crnoj,
netaknutoj daljini.
Rekla je: "Nastavite obazrivo do sledećeg signala. Ako on radi,
nastavite do glavne pruge. Onda se zaustavite kod prve otvorene
poslovnice."
"Je l'? Ko mi to kaže?"
"Ja."
"A ko ste vi?"
Nastade kratka pauza, trenutak u kojem se začudila neočekivanom
pitanju, ali joj mašinovođa pažljivije pogleda lice i istovremeno s
njenim odgovorom prošaputa: "Blagi bože!"
Odgovorila je, bez uvređenosti, samo kao neko ko takvo pitanje ne
čuje često: "Degni Tegart."
"Pa, nek sam..." reče ložač, i onda svi ućutaše.
Nastavila je, istim tonom nenametljivog autoriteta: "Nastavite do
glavne pruge i zaustavite mi voz kod prve otvorene poslovnice."
"Da, gospođice Tegart."
"Moraćete da nadoknadite vreme. Imate ostatak noći pred sobom.
Vratite Kometu u red vožnje."
"Da, gospođice Tegart."
Baš kad se okrenula da ode, mašinovođa reče: "Ako bude nekih
problema, hoćete li vi preuzeti odgovornost, gospođice Tegart?"
"Hoću."
Kondukter ju je pratio dok se vraćala u vagon. Govorio je,
zapanjen: "Ali... samo sedište u dnevnim putničkim kolima, gospođice
Tegart? Kako to? Pa, što nam niste kazali?"
Nasmešila se blago: "Nisam imala vremena da budem formalna.
Imala sam svoj vagon u vozu broj 22 iz Čikaga, ali sam sišla u
Klivlandu - voz 22 je kasnio, pa sam propustila taj vagon. Kometa je
bila sledeća i sela sam u nju. A više nije bilo mesta u kolima za
spavanje."
Kondukter je vrteo glavom. "Vaš brat - on ne bi seo u putnički
vagon."
Nasmejala se: "Ne, ne bi."
Ljudi kraj lokomotive su je posmatrali kako odlazi. Među njima je
bio i mladi kočničar. Pokazujući na nju, upita: "Ko je ona?"
"Ona upravlja Tegart transkontinentalom ", reče mašinovođa; u
glasu mu se osećalo istinsko poštovanje. "To je izvršni potpredsednik."
Kad je voz cimnuo napred, dok je njegov pisak zamirao nad
poljima, sela je kraj prozora, zapalivši još jednu cigaretu. Pomislila je:
raspada se, kao ovo, po celoj zemlji, možeš to očekivati bilo gde, bilo
kad. Ali nije osetila ljutnju ili uznemirenost; nije imala vremena da
oseća.
To je još nešto što se mora raspraviti s ostalima. Znala je da
načelnik odeljenja u Ohaju ne valja i da je prijatelj Džejmsa Tegarta.
Odavno nije insistirala na tome da se otpusti, samo zato što nije imala
nikog boljeg za njegovo mesto. Dobre ljude je, začudo, bilo tako teško
naći. Ali, moraće da ga se otarasi, mislila je, staviće na njegovo mesto
Ovena Keloga, mladog inženjera koji je tako sjajno obavljao posao
jednog od pomoćnika upravnika Terminala Tegart u Njujorku;
terminal je, zapravo, vodio Oven Kelog. Već neko vreme je pratila kako
radi; uvek je tragala za iskrama sposobnosti, kao tragač za
dijamantima u pustoši koja ne obećava. Kelog je još bio premlad za
načelnika odeljenja; htela je da mu da još jednu godinu, ali nije bilo
vremena za čekanje. Moraće da razgovara s njim čim se vrati.
Komad zemlje, jedva vidljiv kroz prozor, sada se kretao brže,
razlivajući se u sivu prugu. Kroz bezbojne fraze proračunavanja u
glavi opazila je da ima vremena da oseti nešto: bilo je to snažno,
stimulativno zadovoljstvo zbog delanja.
S prvim fijukom vazduha, kad se Kometa sjurila u tunele
Tegartovog terminala ispod Njujorka, Degni Tegart se uspravila u
sedištu. Uvek bi je to obuzimalo kada voz siđe pod zemlju - taj osećaj
žudnje, nade i tajnog uzbuđenja. Kao da je svakodnevno postojanje
bilo fotografija bezobličnih stvari u loše urađenim bojama, dok je ovo
bila skica u nekoliko oštrih poteza, zbog koje su stvari izgledale čiste,
važne - i vredne delanja.
Posmatrala je tunele kako prolaze: goli betonski zidovi, mreža cevi
i žica, tkanje šina koje su nestajale u tamnim rupama, gde su crvena i
zelena svetla visila kao udaljene kapi boje. Nije bilo ničega, ničega da
to razvodni, i čovek se mogao diviti ogoljenoj svrsi i genijalnosti koja
je to dosegla. Setila se da se zdanje Tegart u ovom trenutku nalazi
iznad njene glave, uzdižući se pravo u nebo, i pomislila: ovo je korenje
zdanja, šuplje korenje koje se uvija pod zemljom, hraneći grad.
Kada se voz zaustavio, kada je sišlo i čula odjek betonskog perona
pod svojim potpeticama, osetila se lako, lepršavo, spremna za akciju.
Krenula je, hodajući brzo, kao da je hitrina njenih koraka uobličavala
stvari koje je osećala. Tek nakon nekoliko trenutaka je shvatila da
zvižduće neku melodiju - i da je to bila tema Helijevog petog koncerta.
Osetila je da je neko gleda i okrenula se. Mladi kočničar je stajao,
gledajući je pažljivo.
Sedela je na ručki velike fotelje ispred stola DžejmsaTegarta, a
kaput joj je bio prebačen preko izgužvanog kostima u kojem je
putovala. Edi Vilers je sedeo u drugom uglu sobe, beležeći nešto s
vremena na vreme. Obavljao je funkciju specijalnog pomoćnika
izvršnog potpredsednika, i njegova glavna dužnost je bila da je čuva
od bilo kakvog gubljenja vremena. Tražila je od njega da prisustvuje
razgovorima ovakve prirode, jer onda nikada nije morala ništa da mu
naknadno objašnjava. Džejms Tegart je sedeo za radnim stolom, glave
uvučene u ramena.
"Linija Rio Norte je komad starudije, od početka do kraja", rekla je.
"Mnogo je gore nego što sam mislila. Ali ćemo je spasti."
"Naravno", reče Džejms Tegart.
"Neke deonice pruge se mogu spasti. Ali ih nema mnogo i neće
dugo trajati. Počećemo da postavljamo novu prugu u planinskim
delovima, najpre u Koloradu. Nabavićemo novu prugu za dva meseca."
"O, da li je Oren Bojl rekao da će..."
"Naručila sam prugu od Čeličane Rirden ."
Slabi, prigušeni zvuk koji je pustio Edi Vilers bila je njegova
potisnuta želja da usklikne. Džejms Tegart nije odmah odgovorio.
"Degni, zašto ne sedneš u stolicu, kao što priliči čoveku?" reče
 g
napokon; glas mu je bio razdražljiv. "Niko tako ne održava poslovne
sastanke."
"Ja održavam."
Čekala je. On upita, izbegavajući njen pogled: "Jesi li rekla da si
naručila prugu od Rirdena?"
"Juče uveče. Telefonirala sam mu iz Klivlanda."
"Ali, Odbor nije dao saglasnost. Ja nisam dao saglasnost. Nisi se
posavetovala sa mnom."
Pružila je ruku, uzela telefonsku slušalicu sa stola i dala mu je.
"Pozovi Rirdena i otkaži", reče.
Džejms Tegart se zavali u stolicu. "Nisam to kazao", odgovori srdito.
"Uopšte nisam to kazao."
"Znači, ostaje?"
"Nisam ni to rekao."
Okrenula se: "Edi, neka se pripremi ugovor sa čeličanom Rirden.
Džim će ga potpisati." Uzela je zgužvano parče papira iz džepa i bacila
ga Ediju. "Ovde su proračuni i uslovi." 
Tegart reče: "Ali, Odbor nije..."
"Odbor s ovim nema nikakve veze. Oni su te pre trinaest meseci
ovlastili da kupiš prugu. Tvoja je stvar gde ćeš je kupiti."
"Mislim da nije u redu donositi takvu odluku pre nego što se
Odboru da prilika da iznese mišljenje. I ne vidim zašto ja moram da
snosim odgovornost."
"Ja ću je preuzeti."
"Šta je s troškom koji..."
"Rirden traži manje od Asocijacije čeličana Orena Bojla."
"Dobro, a šta ćemo s Orenom Bojlom?"
"Otkazala sam ugovor. Imali smo prava da ga otkažemo još pre
šest meseci."
"Kada si to uradila?"
"Juče."
"Ali, on me nije zvao da mi to potvrdi."
"I neće."
Tegart je sedeo gledajući u sto. Pitala se zašto mu smeta što
moraju da posluju s Rirdenom, i zašto je njegova ozlojeđenost tako
čudna i neuhvatljiva. Čeličana Rirden je deset godina bila glavni
 j j g g
snabdevač Tegart transkontinentala , još od kada je zapaljena prva
Rirdenova peć, u vreme kad je njihov otac bio predsednik železnice.
Deset godina je većina njihovih pruga dolazila iz Čeličane Rirden . U
zemlji nije bilo mnogo preduzeća koja su isporučivala ono što je
naručeno, kada i kako je naručeno. Čeličana Rirden je bila jedno od
njih. Da je luda, pomislila bi da njen brat mrzi da posluje sČeličanom
Rirden zato što je Rirden obavljao svoj posao krajnje efikasno; ali nije
htela to da zaključi, misleći da je takvo osećanje van ljudskih moći.
"Nije u redu", reče Džejms Tegart.
"Šta?"
"Da sav naš posao uvek da jemo Rirdenu. Mislim da treba i nekom
drugom da pružimo priliku. Rirdenu nismo potrebni, već je dovoljno
velik. Treba da pomognemo manjima da se razviju. Inače samo
podstičemo monopol."
"Ne pričaj gluposti, Džim."
"Zašto uvek moramo da naručujemo stvari od Rirdena?"
"Zato što ih uvek dobijemo."
"Ne sviđa mi se Henri Rirden."
"Meni se sviđa. Ali, kakve to veze ima, jedno ili drugo? Pruga nam
je potrebna, a on je jedini koji nam je može isporučiti."
"Ljudski faktor je veoma bitan. Ti uopšte nemaš osećaj za ljudski
faktor."
"Govorimo o spašavanju železnice, Džim."
"Da, naravno, ali, ipak, nemaš nikakvog osećaja za ljudski faktor."
"Ne, nemam."
"Ako damo Rirdenu tako veliku narudžbinu čeličnih šina..."
"Neće biti čelične. Od Rirdenovog metala su."
Uvek je izbegavala lične reakcije, ali je bila prisiljena da prekrši
pravilo kad je videla izraz na Tegartovom licu. Prasnula je u smeh.
Rirdenov metal je bio nova legura, koju je Rirden počeo da
proizvodi posle deset godina eksperimentisanja. Nedavno ga je
ponudio na tržištu. Nije primio nijednu narudžbinu i nije imao kupaca.
Tegart nije shvatao preokret smeha u iznenadni ton Degninog
glasa; glas je bio hladan i oštar: "Nemoj, Džim. Znam šta ćeš red. Niko
ga još nije koristio. Niko ne priznaje Rirdenov metal. Nikoga on ne
interesuje. Niko ga neće. Ipak, naše šine će biti napravljene od
Rirdenovog metala."
"Ali..." reče Tegart. "Ali... niko ga još nije koristio!"
Sa zadovoljstvom je primetio da ju je ljutnja ućutkala. Voleo je da
posmatra emocije; one su bile kao crveni fenjeri, nanizani u mračnoj
nedokučivosti nečije ličnosti, koji obeležavaju ranjive tačke. Ali, kako
se može osetiti emocija vezana za metalnu leguru i šta je takva
emocija otkrivala, bilo mu je nerazumljivo; tako ovo otkriće nije
mogao iskoristiti.
"Najveći autoriteti u metalurgiji", reče on "Jako su sumnjičavi kad
je u pitanju Rirdenov metal, tvrdeći..."
"Nemoj, Džim."
"Dobro, na čije si se mišljenje oslonila?"
"Ja ne pitam za mišljenja."
"Čime se rukovodiš?"
"Procenom."
"Dobro, čiju si procenu uzela u obzir?"
"Svoju."
"Ali, s kim si se posavetovala u vezi s tim?"
"Ni sa kim."
"Pa, šta uopšte znaš o Rirdenovom metalu?"
"Da je to nešto najbolje što se ikad pojavilo na tržištu."
,Zašto?"
"Zato što je jači od čelika, je iniji od čelika i nadživeće bilo koji
komad metala."
"Ali, ko to kaže?"
"Džim, studirala sam tehniku na fakultetu. Kad nešto vidim, ja
vidim."
"Šta si videla?"
"Rirdenovu formulu i testove koje mi je pokazao."
"Pa, da išta valja, neko bi ga već koristio, a niko nije." Opazio je
senku ljutnje i nervozno nastavio: "Kako možeš da znaš da je dobar?
Kako možeš da budeš sigurna? Kako možeš da odlučiš?"
"Neko odlučuje o takvim stvarima, Džim. Ko?"
"Pa, ne vidim zašto mi moramo da budemo prvi. Uopšte ne vidim."
 "Hoćeš li da spaseš liniju Rio Norte ili nećeš?" Nije odgovorio. "Kad
bi put dopuštao, zgrebala bih svaki delić pruge u celom sistemu i
zamenila ga Rirdenovim metalom. Sve to treba da se zameni. Sve je
dotrajalo. Ali, to ne možemo da priuštimo. Najpre moramo da izađemo
iz ćorsokaka. Hoćeš li da se izvučemo ili ne?"
"Još uvek smo najbolja železnica u zemlji. Drugi posluju mnogo
gore."
"Onda, hoćeš da ostanemo u škripcu?"
"Nisam to kazao! Zašto večito na taj način pojednostavljuješ stvari?
A ako brineš zbog para, ne vidim zašto hoćeš da ih bacaš na liniju Rio
Norte kad nam je već Feniks-Darengo uzeo sav posao tamo dole. Zašto
da ulažemo novac kad se ne možemo zaštititi od konkurencije koja će
uništiti naše ulaganje?"
"Zato što je Feniks-Darengo odlična železnica, ali ja nameravam da
liniju Rio Norte učinim još boljom. Zato što ću da potučem Feniks-
Darengo ako treba - ali neće biti potrebno, jer će u Koloradu biti
prostora da se dve ili tri železnice obogate. Zato što bih založila ceo
sistem da izgradim deonice do svake oblasti oko Elisa Vajata."
"Dosta mi je da slušam o Elisu Vajatu."
Nije mu se dopao način na koji su se njene oči pokrenule da ga
pogledaju, i načas ga nepomično gledale.
"Ne vidim potrebu da se smesta nešto uradi", reče on; zvučao je
uvređeno. "Šta ti je tako alarmantno u sadašnjoj situaciji Tegart
transkontinentala ?"
"Posledice tvoje politike, Džim."
"Kakve politike?"
"Tih trinaest meseci eksperimenta s Asocijacijom čeličana, pre
svega. Zatim, tvoja meksička katastrofa."
"Odbor je dao saglasnost na ugovor s Asocijacijom čeličana", reče
on žurno. "Odbor je izglasao da se izgradi linija San Sebastijan. Osim
toga, ne vidim zašto ti je to katastrofa."
"Zato što će ti svakog časa meksička vlada nacionalizovati liniju."
"To je laž!" Skoro je vrisnuo. "To su samo zlobne glasine! Prema
pouzdanim izvorima..."
"Nemoj pokazivati strah, Džim", reče ona prezrivo.
Nije odgovorio.
 j g
"Nema razloga da sad zbog toga paničimo", reče ona. "Možemo
samo da ublažimo udarac. Biće to težak udarac. Četrdeset miliona
dolara je gubitak od kojeg se nećemo lako oporaviti. Ali Tegart
transkontinental je izdržao mnoge teške poraze u prošlosti. Postaraću
se da izdrži i ovaj."
"Neću to ni da uzmem u obzir, apsolutno neću da uzimam u obzir
mogućnost da linija San Sebastijan bude nacionalizovana."
"Dobro, nemoj."
Zaćutala je. On odbrambeno reče: "Ne vidim zašto si tako
nestrpljiva da pružiš priliku Elisu Vajatu, a, s druge strane, misliš da
nije u redu uzeti učešće u razvoju jedne siromašne zemlje, kojoj nikad
nije pružena prilika."
"Elis Vajat ni od koga ne traži da mu pruži priliku. I ja se ne bavim
pružanjem prilika. Ja upravljam železnicom."
"To su krajnje uskogrudi pogledi. Ne vidim zašto bismo pomagali
jednom čoveku, umesto da pomognemo celom jednom narodu."
"Ja nisam zainteresovana da bilo kome pomažem. Hoću da
zaradim."
"To je nepraktičan stav. Sebična pohlepa za profitom je stvar
prošlosti. Opšte je mišljenje da interes društva kao celine uvek mora
biti na prvom mestu u svakom poslu koji..."
"Koliko dugo nameravaš da pričom izbegavaš temu, Džim?"
"Koju temu?"
"Narudžbinu Rirdenovog metala."
Nije odgovorio. Sedeo je, posmatrajući je bez reči. Njeno vitko telo,
koje samo što se nije srušilo od iscrpljenosti, držala je prava linija
ramena, a ramena je držao svesni napor volje. Malo kome se dopadalo
njeno lice: to liceje bilo previše hladno, oči previše pronicljive; ništa joj
nije moglo pružiti čar opuštene usredsređenosti. Lepe noge, koje su s
ručke fotelje klizile u središte njegovog vidnog polja, nervirale su ga;
kvarile su ostatak njegove procene.
Ćutala je; bio je primoran da upita: "Da li si donela odluku, ili si
samo tako naručila, hirovito, telefonom?"
"Odlučila sam još pre šest meseci. Čekala sam da Henk Rirden
bude spreman za proizvodnju."
"Ne zovi ga Henk Rirden. To je vulgarno."
 g j g
"Tako ga svi zovu. Ne menjaj temu."
"Zašto si ga zvala baš sinoć?"
"Nisam mogla da ga dobijem ranije."
"Zašto nisi sačekala da se vratiš u Njujork i..."
"Zato što sam videla liniju Rio Norte."
"Pa, treba mi vremena da o tome razmislim, da to iznesem pred
Odbor, da se posavetujem s najboljim..."
"Nema vremena."
"Nisi mi dala priliku da zauzmem stav."
"Baš me briga za tvoj stav. Neću da se raspravljam s tobom, s
tvojim Odborom ili tvojim profesorima. Moraš da odlučiš, i učinićeš to
sada. Samo kaži da ili ne."
"To je besmislen, arogantan, proizvoljan način..."
"Da ili ne?"
"Eto šta je tvoj problem. Uvek sve postavljaš kao 'da' ili 'ne'. Stvari
nikad nisu tako apsolutne. Ništa nije apsolutno."
"Metalne šine jesu. Da li ćemo ih nabaviti ili ne - jeste."
Čekala je. Nije odgovarao.
"I?" upita ona.
"Da li ćeš ti preuzeti odgovornost?"
"Hoću."
"Onda samo napred", reče on, dodajući: "Ali, na tvoj rizik. Neću
otkazati, ali neću ni da se obavežem na to šta ću reći Odboru."
"Kaži šta hoćeš."
Ustala je da krene. On se nagnu preko stola, nespreman da okonča
razgovor i da ga završi tako naglo.
"Jasno ti je, naravno, da je potrebna duga procedura da se ovo
sprovede", kaza; reči kao da su bile pune nade. "Nije tako
jednostavno."
"O, svakako", reče ona. "Poslaću ti detaljan izveštaj, koji će Edi
pripremiti i koji nećeš ni pročitati. Edi će ti pomoći da se snađeš. Ja
večeras idem u Filadelfiju da se nađem s Rirdenom. Nas dvoje imamo
puno posla." Dodala je: "Sasvim je jednostavno, Džim." Okrenula se da
ide, kad on opet progovori - a ono što je rekao izgledalo je začuđujuće
nevažno: "Lako je tebi, ti imaš sreće. Drugi ne mogu tako."
"Ne mogu šta?"
 g
"Drugi ljudi su čovečni. Osećajni su. Ne mogu ceo život da posvete
metalima i mašinama. Ti si srećković - nikad nisi imala nikakva
osećanja. Nikad nisi ništa osećala." Dok ga je posmatrala, u njenim
tamnosivim očima čuđenje se lagano preobražavalo u mirnoću, zatim
u čudan izraz koji je podsećao na iznurenost, osim što se činilo da
odražava mnogo više od podnošenja baš ovog trenutka.
"Da, Džim", reče ona tiho. "Čini mi se da nikada nisam ništa
osećala."
Edi Vilers ju je otpratio do njene kancelarije. Kad god bi se vratila,
osećao je da je svet postajao jasan, jednostavan, lak za sučeljavanje - i
zaboravljao bi trenutke svoje bezoblične zebnje. Bio je jedina osoba
koja je smatrala potpuno prirodnim to što je ona izvršni potpredsednik
velike železnice, iako je bila žena. Kada je imao deset godina, rekla mu
je da će jednog dana upravljati železnicom. Nije se čudio sada, kao što
se nije čudio ni tog dana na proplanku u šumi.
Kad su ušli u kancelariju, kad ju je video kako seda za sto i gleda
poruke koje joj je ostavio - osetio se isto kao kada se u njegovim
kolima pali motor i točkovi kreću.
Baš kad se spremao da izađe iz kancelarije, setio se nečega o čemu
je nije izvestio. "Oven Kelog iz Odeljenja za terminale me je zamolio da
te vidi", reče on.
Podigla je pogled u čuđenju. "Zanimljivo, i ja sam htela da mu
zakažem susret. Hoću da ga vidim. Edi", iznenada je dodala, "pre nego
što počnem, kaži im da mi pozovu telefonom Ajersa iz Muzičke
produkcije Ajers."
"Muzička produkcija?" ponovi on s nevericom.
"Da. Hoću nešto da ga pitam."
Kada je glas gospodina Ajersa, učtivo znatiželjan, upitao kako joj
može biti od pomoći, upitala je: "Možete li mi reći da li je Ričard Heli
napisao nov klavirski koncert, peti?"
"Peti koncert, gospođice Tegart? Ma ne, naravno da nije."
"Jeste li sigurni?"
"Sasvim siguran, gospođice Tegart. Već osam godina nije ništa
napisao."
"Da li je još uvek živ?"
 "Pa, jeste - u stvari, ne mogu da kažem sa sigurnošću, potpuno se
povukao iz javnog života - ali sam siguran da bismo čuli da je umro."
"Da je još nešto napisao, da li biste znali?"
"Svakako. Prvi bismo saznali. Mi objavljujemo sva njegova dela. Ali,
prestao je da komponuje."
"Shvatam. Hvala vam."
Kada je Oven Kelog ušao u njenu kancelariju, pogledala ga je sa
zadovoljstvom. Bilo joj je drago što je njeno maglovito sećanje na
njegovu pojavu nije varalo - lice mu je izgledalo isto kao lice mladog
kočničara u vozu, lice one vrste ljudi s kojima je mogla da posluje.
"Sedite, gospodine Kelog", reče, ali je on ostao da stoji ispred
njenog stola.
"Jednom ste mi kazali da vas obavestim ako ikada odlučim da
promenim zanimanje, gospođice Tegart", reče on. "Zato sam došao da
vam kažem da podnosim ostavku." Očekivala je sve osim toga; prošao
je trenutak pre nego što je tiho upitala: "Zašto?"
"Iz ličnih razloga."
"Da li ste nezadovoljni ovde?"
"Ne."
"Da li ste dobili bolju ponudu?"
"Ne."
"Na koju železnicu idete?"
"Ne idem ni na jednu železnicu, gospođice Tegart."
"Pa, šta ćete raditi?"
"Još nisam odlučio."
Posmatrala ga je ispitivački, s izvesnom nelagodom. Na njegovom
licu nije bilo neprijateljstva; gledao je pravo u nju, odgovarao
jednostavno, neposredno; govorio je kao neko ko nema šta da krije,
niti da otkrije; to liceje bilo ljubazno i bezizražajno.
"Pa, zašto onda dajete ostavku?"
"U pitanju je lična stvar."
"Da li ste bolesni? Da li se radi o vašem zdravlju?"
"Ne."
"Da li napuštate grad?"
"Ne."
"Da li ste nasledili novac koji vam omogućuje da se penzionišete?"
 j g j
"Ne."
"Da li nameravate da zarađujete za život?"
"Da."
Tegart transkontinental
"Ali ne želite da radite za ?"
"Ne."
"U tom slučaju, mora da se ovde dogodilo nešto što vas je nateralo
na tu odluku. Šta?"
"Ništa, gospođice Tegart."
"Volela bih da mi kažete. Imam razloga za to."
"Da li biste mi poverovali na reč, gospođice Tegart?"
"Da."
"Nijedna osoba, stvar ili događaj koji su vezani za moj posao ovde
nisu imali udela u mojoj odluci."
"Nemate na šta da se žalite u Tegart transkontinentalu ?"
"Ne."
"Onda mislim da treba da preispitate svoju odluku kada čujete šta
želim da vam ponudim."
"Žao mi je, gospođice Tegart, ne mogu."
"Mogu li da vam kažem šta imam na umu?"
"Da, ako želite."
"Da li biste mi verovali na reč da sam bila odlučila da vam
ponudim položaj, koji ću vam sada ponuditi, pre nego što ste tražili da
me vidite? Hoću da to znate."
"Uvek ću vam verovati, gospođice Tegart."
"Reč je o položaju načelnika odeljenja u Ohaju. Vaš je, ako ga
želite."
Na licu mu se nije videla nikakva reakcija, kao da mu ove reči nisu
značile ništa više nego divljaku koji nikad nije čuo za železnicu.
"Ne želim ga, gospođice Tegart", odgovorio je.
Nakon jednog trenutka, ona reče čvrstim glasom: "Postavite vi
uslove, Kelog. Kažite svoju cenu. Želim da ostanete. Mogu da vam dam
bolju ponudu od bilo koje druge železnice."
"Neću raditi ni za jednu drugu železnicu."
"Mislila sam da volite svoj posao."
Bio je to prvi znak osećanja u njemu, tek blago proširene oči i
neobično tih naglasak u odgovoru. "Volim."
 g g
"Pa, onda mi recite šta treba da kažem da bih vas zadržala!"
Bilo je to tako nesvesno i tako očigledno iskreno da ju je pogledao
kao da je doprla do njega.
"Možda nije u redu što sam došao da vam kažem da dajem otkaz,
gospođice Tegart. Znam da ste tražili da vas obavestim, jer ste hteli da
budete u prilici da mi ponudite nešto bolje. Zato moj dolazak ovamo
izgleda kao da sam spreman za nagodbu. Ali nisam. Došao sam samo
zato... što sam hteo da održim reč."
Taj prekid u njegovom izlaganju bio je kao iznenadni blesak koji
joj je govorio koliko su mu njeno interesovanje i molba značili; i kako
mu nije bilo lako da donese odluku. "Kelog, ima li bilo šta što bih vam
mogla ponuditi?" upitala je.
"Ništa, gospođice Tegart. Ništa pod kapom nebeskom."
Okrenuo se da pođe. Prvi put u životu se osećala bespomoćnom i
poraženom.
"Zašto?" upitala je; pitanje nije bilo upućeno njemu.
Zastao je. Slegao je ramenima i nasmešio se - za trenutak je oživeo
i to je bio najneobičniji osmeh koji je ikada videla: pun pritajene
zabave, i teške tuge, i beskrajne gorčine.
Odgovorio je: "Ko je Džon Galt?"
 Glava II
LANAC

Počelo je s retkim svetlima. Dok je voz Tegartove pruge klizio ka

Filadelfiji, nekolika bleštava, rasuta svetla pojaviše se u tami; izgledala
su nesvrhovito u pustoj ravnici, a ipak previše snažno da bi bila bez
svrhe. Putnici su ih posmatrali lenjo, nezainteresovano.
Zatim se pojavio crni obris neke građevine, jedva vidljive na nebu,
potom velika zgrada u blizini šina; zgrada je bila mračna a odrazi
svetla voza oslikaše se kao pruge na njenim debelim staklenim
zidovima.
Teretni voz koji se približavao zakri pogled, ispunjavajući prozore
tutnjajućom navalom buke. U iznenadnom procepu iznad ravnih
vagona putnici ugledaše udaljene građevine pod slabim, crvenkastim
sjajem na nebu; sjaj se kretao u pravilnim grčevima, kao da su
građevine disale.
Kada je teretni voz prošao, oni videše uglaste zgrade obavijene
navojima pare. Zraci nekoliko snažnih svetiljki su u pravim
snopovima prosecali navoje. Para je bila crvena, kao nebo.
Ono što se zatim pojavilo nije ličilo na zgradu, već na ljušturu od
staklenih kockica koja je okruživala nosače, dizalice i skele u jarkom,
zaslepljujućem, narandžastom razlivanju plamena.
Putnici nisu mogli da sagledaju složenost onoga što se činilo kao
grad koji se proteže miljama, aktivan bez ikakvog znaka ljudskog
prisustva. Videli su kule nalik na iskrivljene oblakodere, mostove koji
vise u vazduhu i neočekivane rane u čvrstim zidovima iz kojih je
izbijala vatra. Videli su niz blistavih cilindara kako klize kroz noć;
cilindri su bili užareni metal.
 Pojavila se poslovna zgrada, blizu šina. Veliki neonski znak s
njenog krova osvetlio je unutrašnjost kupea dok su prolazili. Na njemu
ČELIČANA RIRDEN
je pisalo: .
Jedan putnik, profesor ekonomije, obratio se svom saputniku:
"Kakva je važnost pojedinca u titanskim kolektivnim dostignućima
naše industrijske ere?" jedan drugi, novinar, napravio je belešku za
budući stubac u novinama: "Henk Rirden je čovek koji lepi svoje ime
za sve čega se dotakne. Po ovome možete proceniti karakter Henka
Rirdena."
Dok je voz hitao u tamu, iz pozadine dugačke građevine nebom se
prolomio zvuk. Putnici nisu obratili pažnju; izlivanje vrelog čelika nije
bio događaj koji su bili naučeni da opaze.
Bilo je to prvo izlivanje za prvu narudžbinu Rirdenovog metala.
Ljudima na izlaznom otvoru peći u fabrici je prvi nalet tečnog
metala bio razbuđujući jutarnji doživljaj. Uska struja koja je isticala
imala je čistu belu boju sunčeve svetlosti. Crni navoji pare su kuljali
nagore, prošarani ljubičasto-crvenom bojom. Fontane varnica su
prskale u ravnomernim otkucajima, kao iz probušenih arterija. Činilo
se da je vazduh iskidan na komadiće, da odražava bukteći plamen
kojeg nije bilo; crvene mrlje koje su se kovitlale i jurile prostorom kao
da neće da budu zarobljene u građevini koju je stvorila ljudska ruka,
kao da će progutati stubove, nosače, mostove dizalica u visini. Ali
tečni metal nije izgledao nimalo divlje. Beše to duga bela vijuga
satenskog tkiva i prozračnosti prijateljskog osmeha. Poslušno je tekao
glinenim ispušnim otvorom s dve lomljive strane koje su ga
zauzdavale, padao dvadeset stopa, u korito koje prima dve stotine
tona. Zvezdana struja je lebdela iznad reke, iskreći iz njene mirne
glatkosti, nežna kao čipka i bezopasna kao novogodišnje prskalice. Tek
je pažljiviji posmatrač mogao opaziti da beli saten ključa. Povremeno
bi izletali mlazevi i padali na pod: bili su metalni i hladeći se u dodiru
sa tlom buknuli bi u plamen.
Dve stotine tona metala koji je trebalo da bude čvršći od čelika,
tekuća masa na temperaturi od četiri hiljade stepeni, imala je moć da
uništi svaki zid građevine i svakog čoveka koji je radio kraj te reke.
Ali, svaki pedalj njenog toka, svaki bar njenog pritiska i sadržaj
svakog njenog molekula bili su pod kontrolom, stvoreni svesnom
namerom koja je deset godina radila na njoj.
Njišući se kroz tamu prostorije, crveni odsjaj je presecao lice
čoveka u udaljenom uglu; stajao je oslonjen o stub i posmatrao. Odsjaj
je za trenutak prošarao njegove oči, koje su i bojom i izgledom
podsećale na bledoplavi led - zatim crnu mrežu metalnog stuba i
pepeljastoplave pramenove njegove kose - zatim pojas njegovog
trenčkota i džepove u kojima su mu bile ruke. Bio je visok i suvonjav;
oduvek je bio previsok za sve oko sebe. Na licu su mu se ocrtavale
istaknute jagodice i nekoliko oštrih bora; to nisu bile bore starosti,
oduvek ih je imao; u dvadesetim su ga činile starim, a mladim sada, u
četrdeset petoj. Otkad zna za sebe govorili su mu da ima ružno lice, jer
je bilo neumoljivo, i surovo, jer je bilo bezizražajno. I sada, dok je
gledao metal, bilo je bezizražajno. Bio je to Henk Rirden.
Metal se popeo do vrha korita i prelio s arogantnom rasipnošću.
Potom se zaslepljujuća bela struja preobrazila u sjajnosmeđu i
trenutak kasnije u ledenice metala koji je počinjao da se drobi. Šljaka
se stvrdnjavala u debeli smeđi greben nalik na Zemljinu koru. Kako je
kora postajala deblja, otvorilo se nekoliko kratera u kojima je još uvek
ključala bela tečnost.
Jedan čovek se približio kroz vazduh, u kabini dizalice. Povukao je
polugu nehajnim pokretom jedne ruke: čelične kuke na lancu su se
spustile i uhvatile ručke korita, podigle ga nežno kao kofu mleka - i
dve stotine tona metala je otplovilo ka nizu kalupa koji su čekali da
budu ispunjeni.
Henk Rirden se oslonio, sklapajući oči. Osećao je kako stub
podrhtava od huke dizalice. Posao je obavljen, pomislio je.
Jedan radnik ga ugleda i iskezi se s razumevanjem, kao sudeonik
u velikoj proslavi koji je znao zastoje ta visoka, plava figura morala
večeras da bude tu. Rirden mu odgovori osmehom: bese to jedini
pozdrav koji je dobio. Zatim se uputi u kancelariju, opet kao figura
bezizražajnog lica.
Bilo je kasno kada je Henk Rirden napustio kancelariju da bi
odšetao od svoje fabrike do kuće. Bila je to šetnja od nekoliko milja
kroz pustaru, ali je baš to želeo da uradi, bez ikakvog svesnog razloga.
 Hodao je s jednom rukom u džepu, a prsti su mu stiskali
narukvicu. Bila je od Rirdenovog metala, u obliku lanca. Prsti bi mu se
povremeno pokretali, osećajući njen kvalitet. Trebalo je deset godina
da se napravi ta narukvica. Deset godina je dug period, mislio je.
Put je bio mračan, oivičen drvećem. U svetlosti zvezda je mogao da
vidi nekoliko listova; listovi su bili izvijeni i suvi, spremni da otpadnu.
U prozorima razbacanih seoskih kuća videla su se daleka svetla, a ta
svetla su činila put još samotnijim.
Nikada nije osećao usamljenost osim kad je bio srećan. Povremeno
se okretao da vidi crveni sjaj neba iznad fabrike.
Nije mislio na tih deset godina. Večeras je od njih ostalo samo
osećanje koje nije mogao opisati, sem da je bilo tiho i svečano.
Osećanje je bilo zbir, i nije morao da prebraja delove koji su ga
stvarali. Ali su ti delovi, kojih se nije sećao, bili u osećanju. To su bile
noći kraj gorućih peći i u istraživačkoj laboratoriji fabrike - noći
provedene u radnoj sobi njegove kuće, nad gomilama papira koje je
ispunjavao formulama, zatim cepao u besu zbog promašaja; - dani
kada su mladi naučnici malobrojnog osoblja koje je odabrao da mu
pomažu čekali uputstva, kao vojnici spremni na beznadežnu bitku,
iscrpljene genijalnosti, još uvek voljni, ali bez reči, s neizgovorenom
rečenicom koja je visila u vazduhu: "Gospodine Rirden, to se ne može
uraditi"; - metali, ostavljeni i zapostavljeni pri iznenadnom naletu nove
misli, misli koja se morala odmah slediti, ispitati, iskušati, obrađivati
mesecima, i odbaciti kao još jedan promašaj; - trenuci ugrabljeni od
konferencija, ugovora, dužnosti upravljanja najboljom fabrikom čelika
u zemlji, ugrabljeni skoro s osećajem krivice, kao za tajnu ljubav; -
jedina misao koja je postojano trajala tokom tih deset godina, u
svemu što je radio i svemu što je video, misao koja mu je bila u glavi
kada bi posmatrao zgrade u gradu, železničku prugu, svetlo u prozoru
udaljene seoske kuće, nož u rukama lepe žene koja na banketu seče
voće - misao o metalnoj leguri koja će uraditi više nego što je čelik
ikada uradio, metalu koji će za čelik biti ono što je čelik bio za gvožđe;
- činovi samokažnjavanja kada bi odbacio nadu ili uzorak, ne
dopuštajući sebi da shvati da je umoran, ne dajući sebi vremena da
oseća, izlažući sebe iscrpljujućem mučenju: nije dovoljno dobro... Još
uvek nije dovoljno dobro, i nastavljajući bez ikakvog pokretača osim
 j j j j g
uverenja da se to može uraditi; - zatim, dan kada je posao bio gotov i
njegov rezultat dobio ime Rirdenov čelik; - sve ove pojedinosti su bile
dovedene do belog usijanja, otopile se i stopile u njemu i njihov
amalgam beše čudan, spokojan osećaj koji ga je terao da se smeši na
seoski predeo u tami i da se pita kako to da sreća može da boli.
Posle nekog vremena shvatio je da misli o svojoj prošlosti, kao da
su se neki njeni dani prostrli pred njim, zahtevajući da ponovo budu
sagledani. Nije želeo da ih gleda; prezirao je sećanja kao besmisleno
povlađivanje. A zatim je shvatio da večeras o njima razmišlja u čast
tog komada metala u svom džepu. Zatim je dopustio sebi da gleda.
Video je dan kada je stajao na stenovitoj ivici osećajući nit znoja
kako mu klizi sa slepoočnice na vrat. Imao je četrnaest godina i beše
to njegov prvi radni dan u rudnicima gvožđa u Minesoti. Pokušavao je
da nauči da diše uprkos probadajućem bolu u vratu. Stajao je
proklinjući sebe što je rešio da neće biti umoran. Nakon kraćeg
vremena se vratio svom zadatku; odlučio je da bol nije valjan razlog
da prestane.
Video je dan kada je stajao kraj prozora svoje kancelarije i
posmatrao rudnike; od tog jutra su bili njegovi. Bilo mu je trideset
godina. Nije mario za ono što se odigralo u međuvremenu, kao što nije
bio mario za bol. Radio je u rudnicima, livnicama, čeličanama na
severu, idući ka cilju koji je odabrao. Od svih tih poslova u sećanju mu
je samo ostalo da su ljudi oko njega uvek izgledali kao da ne znaju
šta rade, za razliku od njega. Sećao se da se čudio zašto se toliko
rudnika gvožđa zatvara, kao što su i ovi bili pred zatvaranjem dok ih
on nije preuzeo. Posmatrao je grebene stena u daljini. Radnici su
postavljali nov znak iznad kapije na kraju puta: Rudnici Rirden.
Video je jedno veče kada se srozao na sto u toj kancelariji. Beše
kasno i njegovo osoblje je bilo otišlo, te je mogao da leži tamo, sam,
bez svedoka. Bio je umoran. Kao da se bio trkao sa svojim telom, i
iscrpljenost od svih tih godina, koju je odbijao da prizna, odjedanput
ga je sustigla i prilepila za sto. Nije ništa osećao, osim želje da bude
nepomičan. Nije imao snage da oseća - čak ni da pati. U sebi je
sagoreo sve što se moglo sagoreti; rasejao je tako mnogo varnica da
upali tako mnogo stvari - i pitao se da li bi sada njemu neko mogao
dati varnicu koja mu je potrebna, sada kad nije bio u stanju ni da se
 j j j j
podigne. Pitao se ko ga je pokrenuo i nije mu davao da posustane.
Zatim podiže glavu. Lagano, uz najveći napor koji je ikada u životu
uložio, nagnao je svoje telo da se diže sve dok nije bio u stanju da sedi
uspravno, sa samo jednom šakom oslonjenom o sto i drhtećom rukom
koja ga je pridržavala. Više se to nikada nije upitao.
Video je dan kada je stajao na brdu i posmatrao prljave građevine
koje su nekada bile čeličana. Bila je zatvorena i napuštena. Bio ju je
kupio prethodno veče. Vetar je bio jak a iz oblaka se cedila siva
svetlost. U toj svetlosti je na čeliku ogromnih dizalica video
smeđecrvenu rđu, poput usirene krvi - i svetli, zeleni korov, poput
nasićenog ljudoždera, kako raste iz gomila slomljenog stakla u
podnožju zidova načinjenih od praznih ramova. Na kapiji u daljini
video je siluete ljudi. Behu to nezaposleni iz trulih straćara nekada
uspešnog grada. Stajali su mirno, posmatrajući blistava kola koja je
ostavio na ulazu u fabriku; pitali su se da li je čovek na brdu onaj
Henk Rirden o kome se pričalo i da li je istina da će se fabrika opet
otvoriti. "Istorijski ciklus pravljenja čelika u Pensilvaniji se očigledno
bliži kraju", pisalo je u nekim novinama, "i stručnjaci se slažu da je
poduhvat Henrija Rirdena s čelikom beznadežan. Uskoro ćemo biti
svedoci senzacionalnog kraja senzacionalnog Henrija Rirdena."
To je bilo pre deset godina. Hladni vetar na njegovom licu večeras
bio je kao vetar te večeri. Pogledao je iza sebe. Crveni sjaj fabrike
disao je u nebo, i ta slika je bila životodavna kao izlazak sunca.
To su bili njegovi međaši, stanice do kojih je ekspres stigao i
prošao. Godine između njih nisu ostavile poseban trag u sećanju; te
godine su bile zamućene, kao obrisi stvari u prolazu.
Sta god da je bilo, mislio je, kakav god napor i patnja, vredeli su,
jer su ga doveli do ovog dana - ovog dana kada je izlivena prva
narudžba Rirdenovog metala, koja će postati pruga Tegart
transkontinentala .
Dotakao je narukvicu u džepu. Dao je da se napravi od tog prvog
izlivenog metala. Bila je za njegovu ženu.
Kada ju je dotakao, odjednom je shvatio da je mislio na apstrakciju
zvanu "njegova žena" - ne na ženu kojom je bio oženjen. Osetio je
žaoku žaljenja, kajući se što je uopšte napravio narukvicu, a zatim
talas samoprebacivanja zbog kajanja.
 j g j j
Odmahnuo je glavom. Nije vreme za stare sumnje. Osećao je da
može svakome sve da oprosti, jer je sreća najbolje sredstvo za
pročišćavanje. Bio je siguran da mu svako biće večeras želi dobro.
Želeo je da sretne nekoga, da se suoči s prvim neznancem, da stane
nenaoružan i otvoren i kaže: "Pogledaj me". Ljudi su, mislio je, željni
prizora radosti, kao što je i on oduvek bio - kao trenutak oslobađanja
od tog bremena patnje, tako neobjašnjive i nepotrebne. Nikada nije
mogao da razume zašto ljudi treba da budu srećni.
Mračni put se neprimetno dizao do vrha brda. Zastao je i okrenuo
se. Crveni sjaj beše uska traka, daleko na zapadu. Iznad njega su se
na crnilu neba uzdizale malene, miljama udaljene reči neonskog
znaka: ČELIČANA RIRDEN .
Stajao je uspravno, kao pred sudijama. Mislio je kako su u tami
ove noći i drugi znaci bili upaljeni po celoj zemlji: Rudnici Rirden -
Rudnici uglja Rirden - Krečana Rirden. Mislio je na dane koji su bili
iza njega. Kad bi samo bilo moguće i iznad njih postaviti neonski
znak: Rirdenov život.
Naglo se okrenuo i produžio. Kako se put približavao njegovoj kući,
opazio je kako mu koraci usporavaju i kako mu nešto nestaje iz
raspoloženja. Osetio je nejasno oklevanje da uđe u kuću, koje nije
želeo da oseća. Ne, mislio je, ne večeras; razumeće oni večeras. Ali nije
znao, nikada nije uspeo da definiše šta je to što je hteo da razumeju.
Video je svetla na prozorima dnevne sobe kada se približio kući.
Kuća je stajala na brdu, uzdižući se pred njim kao ogromna bela
masa; izgledala je ogoljeno, s nekoliko polukolonijalnih stubova kao
nevoljnim ukrasom; odavala je sumorni izgled nagosti koja nije bila
vredna otkrivanja.
Nije bio siguran da li ga je žena primetila kada je ušao u dnevnu
sobu. Sedela je kraj kamina pričajući, dok joj je ruka lebdela graciozno
naglašavajući njene reči. Čuo je kratku stanku u njenom glasu, kao da
ga je opazila, ali nije pogledala i njena rečenica se milozvučno
nastavila; nije bio siguran.
"...ali, kulturnom čoveku su dosadna navodna čuda čisto
materijalne genijalnosti", govorila je. "On jednostavno odbija da se
uzbuđuje zbog vodovodnih instalacija."
 Zatim je okrenula glavu, pogledala Rirdena u senci na drugom
kraju sobe i njene ruke se graciozno raširiše, kao dva labuđa vrata.
"O, dragi", reče vedrim i veselim tonom, "nije li rano da se dođe
kući? Zar nema neke šljake da se počisti ili... da se izglanca?"
Svi se okrenuše prema njemu - njegova majka, brat Filip i Pol
Larkin, njihov stari prijatelj.
"Izvini", odgovorio je. "Znam da kasnim."
"Nemoj da se izvinjavaš", reče njegova majka. "Mogao si da
telefoniraš." Pogledao ju je, pokušavajući nejasno da se seti nečega.
"Obećao si da ćeš večeras stići na večeru."
"O, tačno, jesam. Žao mi je. Ali, danas smo u fabrici izlili..." Zastao
je; nije znao šta ga je sprečavalo da izusti upravo ono Što je došao
kući da kaže; samo je dodao: "Samo sam... zaboravio."
"Na to majka i misli", reče Filip.
"Ma, pusti ga da se sredi, još nije ovde, još uvek je u fabrici", veselo
reče njegova Žena. "Skini kaput, Henri."
Pol Larkin ga je posmatrao odanim očima potištenog psa. "Zdravo,
Pol", reče Rirden. "Kada si stigao?"
"O, samo sam skoknuo na 535 iz Njujorka." Larkin se smeškao,
zahvalan na pažnji.
"Neka neprilika?"
"Ko nije u neprilici ovih dana?" Larkinov osmeh postade
rezigniran, ističući da je opaska filozofske prirode. "Ali, ne, nikakva
posebna neprilika ovoga puta. Samo sam svratio da te vidim."
Njegova žena se nasmejala. "Razočarao si ga, Pol." Okrenula se
Rirdenu. "Da li je to kompleks niže ili više vrednosti, Henri? Zar misliš
da niko ne želi da te vidi zbog tebe samog, ili misliš da niko ne može
bez tvoje pomoći?"
Želeo je da to ljutito porekne, ali mu se ona smešila kao da je u
pitanju uzgredna šala, ali on nije bio sposoban za uzgredne razgovore,
te nije odgovorio. Stajao je gledajući je, razmišljajući o stvarima koje
nikada nije bio u stanju da shvati.
Lilijan Rirden su svi smatrali lepom ženom. Telo joj je bilo visoko,
graciozno, od one vrste koja je lepo izgledala u haljinama ampir stila
s visokim strukom, koje je obično nosila. Njen izvrsni profil kao da je
bio s kameje iz istog razdoblja: njegove čiste, ponosne crte i sjajni
 j g j j g j j
smeđi uvojci njene kose, pušteni s klasičnom jednostavnošću,
nagoveštavali su strogu, carsku lepotu. Ali kad bi se okrenula licem,
ljudi su doživljavali mali šok razočaranja. Lice joj nije bilo lepo. Mana
su bile oči: bile su neodređene boje, ni sive ni smeđe, beživotne i
bezizražajne. Budući da je često izgledala uveseljena, Rirden se uvek
pitao zašto na njenom licu nije bilo veselosti.
"Već smo se upoznali, dragi", rekla je, odgovarajući na njegovo
bezglasno ispitivanje, "mada, izgleda, nisi u to siguran."
"Jesi li išta večerao, Henri?" upitala je njegova majka; u njenom
glasu je bilo prebacujućeg nestrpljenja, kao daju je njegova glad lično
vređala.
"Da... ne... nisam bio gladan."
"Pozvoniću da..."
"Ne, majko, ne sada, nije važno."
"Uvek sam imala problema s tobom." Nije ga gledala, već
recitovala reči u vazduh. "Nema svrhe raditi stvari za tebe, ti ih ne
ceniš. Nikada nisam mogla da te nateram da jedeš kako treba."
"Henri, ti previše radiš", reče Filip. "To nije dobro za tebe."
Rirden se nasmejao. "To mi se dopada."
"To ti sebi govoriš. To je vid neuroze, znaš. Kada se čovek zatrpa
poslom, to je zato Što pokušava od nečeg da pobegne. Treba da nađeš
hobi."
"O, Fil, zaboga" reče, zažalivši zbog iznerviranosti u glasu.
Filip je oduvek bio slabog zdravlja, mada lekari nisu mogli da
nađu nikakvu posebnu grešku u njegovom opuštenom, visokom i
nezgrapnom telu. Imao je trideset osam godina, ali su zbog njegove
hronične iscrpljenosti ljudi ponekad mislili da je stariji od brata.
"Moraš naučiti da se nekako zabavljaš", reče Filip. "Inače ćeš
postati tup i uskogrud. Jednosmeran, znaš. Moraš da izađeš iz svoje
male školjke i pogledaš svet. Ne treba da propuštaš život, kao što
radiš."
Boreći se s besom, Rirden reče sebi da je ovo bio Filipov način
izražavanja zabrinutosti. Rekao je sebi da bi bilo nepravedno da oseća
ozlojeđenost: svi su oni pokušavali da iskažu brigu za njega - a voleo
bi da nisu odabrali da brinu o ovim stvarima.
 "Danas sam se dosta dobro proveo, Fil", odgovorio je smešeći se - i
čudio se zašto ga Fil nije upitao o čemu se radi.
Želeo je da ga neko od njih upita. Bilo mu je teško da se
usredsredi. Prizor gorućeg metala je još bio urezan u njegovoj glavi,
ispunjavajući mu svest, ne ostavljajući mesta ni za šta drugo.
"Mogao si bar da se izviniš, mada ne znam zašto bih se tome od
tebe nadala." Bio je to glas njegove majke; okrenuo se: gledala ga je
onim napaćenim pogledom u kojem se odražava dugotrajno strpljenje
bespomoćnoga.
"Gospođa Bičam je bila na večeri", reče ona prekorno.
"Šta?"
"Gospođa Bičam. Moja prijateljica gospođa Bičam."
"Da?"
"Pričala sam ti o njoj, pričala sam ti mnogo puta, ali ti uopšte ne
pamtiš šta ti kažem. Gospođa Bičam je toliko želela da te upozna, ali je
morala da ode posle večere, nije mogla da čeka, gospođa Bičam je
veoma zauzeta žena. Toliko je želela da ti ispriča o divnim stvarima
koje radimo u parohijskoj školi, o časovima metalostrugarstva i o
divnim kvakama od kovanog gvožđa koje deca iz sirotinjskih četvrti
prave sasvim sama." Morao je da sakupi sav svoj obzir da bi se
naterao da odgovori mirno: "Žao mi je ako sam te razočarao, majko."
"Nije tebi žao. Mogao si doći da si se potrudio. Ali, kad si se uopšte
potrudio za nekoga osim za sebe samog? Nije te briga ni za koga od
nas, niti za bilo šta što radimo. Misliš da je dovoljno da plaćaš račune,
zar ne? Novac! Samo za to znaš. I sve što nam da ješ jeste novac. Da li
si nam ikada posvetio malo vremena?"
Ako je ovo značilo da joj je nedostajao, mislio je, onda je to značilo
ljubav, a ako je značilo ljubav, onda ne bi trebalo da ima taj teški,
turobni osećaj koji ga je nagonio na ćutnju da mu glas ne bi odao
gađenje.
"Baš tebe briga", istovremeno ga je prekorevala i molila. "Danas si
bio potreban Lilijan zbog jednog veoma važnog problema, ali sam joj
rekla da nema nikakvog smisla da čeka da o tome porazgovara s
tobom."
"O, majko, to nije važno", reče Lilijan. "Henriju nije."
 On se okrete prema njoj. Stajao je u sredini sobe, još uvek u
trenčkotu, kao da je bio zarobljen u nestvarnom svetu koji za njega
nikada neće postati stvaran.
"Uopšte nije važno", reče Lilijan veselo; nije mogao da odredi da li
joj je ton bio pomirljiv ili razmetljiv. "Nije to posao. Potpuno je
nekomercijalno."
"Šta to?"
"Samo zabava koju planiram."
"Zabava?"
"O, nemoj da se plašiš, nije sutra uveče. Znam da si tako jako
zaposlen, ali to je tek za tri meseca, i hoću da to bude veliki, poseban
događaj, zato mi obećaj da ćeš biti ovde te večeri, a ne u Minesoti,
Koloradu ili Kaliforniji.
Gledala ga je na neobičan način, govoreći istovremeno suviše
površno i suviše svrhovito, dok je njen preterano čedan osmeh
nagoveštavao skriveni adut.
"Za tri meseca?" reče on. "Ali, ti znaš da ne mogu biti siguran da li
će me neki hitan posao odvesti iz grada."
"O, znam! Ali, zar ne bih mogla da ti zakažem formalni sastanak
unapred, kao bilo koji predsednik železnice, proizvođač automobila ili
trgovac otpadom, mislim, starim gvožđem? Kažu da sastanke ne
propuštaš. Naravno, pustiću te da odabereš datum koji tebi odgovara."
Posmatrala ga je, a njen pogled je poprimao neku posebnu žensku čar,
upućen ispod spuštenog čela uvis prema njemu; upitala ga je, pomalo
previše neobavezno i previše oprezno: "Imala sam na umu deseti
decembar, ali da li bi ti više odgovarao deveti ili jedanaesti?"
"Nije mi važno."
Ona veselo reče: "Desetog decembra nam je godišnjica braka,
Henri."
Svi su posmatrali njegovo lice; mada su očekivali izraz krivice,
videli su samo zabavljenost koja se nazirala u osmehu. Nije joj valjda
ovo bila zamka, pomislio je, jer je mogao tako lako da je izbegne,
odbacujući bilo kakvu krivicu zbog sopstvene zaboravnosti i odbijajući
je s prezrenjem; znala je da su njegova osećanja prema njoj njeno
jedino oružje. Njen motiv je, mislio je, bio ponosni pokušaj da na
posredan način iskuša njegova osećanja i prizna svoja. Zabava nije
 j g j j j
bila njegov način proslavljanja, ali njen jeste. Za njega ona nije imala
nikakvog smisla; za nju je to bila najveća počast koju je mogla da
ponudi njemu i njihovom braku. Morao je da poštuje tu nameru,
mislio je, čak i ako nemaju iste standarde, čak i ako ne zna da li mu je
još uvek stalo do bilo kakve počasti s njene strane. Morao joj je
dopustiti da pobedi, mislio je, jer mu se prepustila na milost i nemilost.
Nasmešio se iskreno i bez ozlojeđenosti, u znak priznanja da je
pobedila. "U redu, Lilijan", tiho reče, "obećavam da ću biti ovde u noći
desetog decembra."
"Hvala, dragi." Njen osmeh je bio nekako prisno tajnovit; pitao se
zašto mu se za trenutak učinilo da su svi bili razočarani njegovim
stavom.
Ako mu veruje, mislio je, ako su njena osećanja prema njemu još
živa, onda je njeno poverenje opravdano. Morao je da kaže; reči su
sočivo u kojem se fokusira nečiji um, a on večeras nije mogao da
upotrebi reči ni za šta drugo. "Žao mi je što sam zakasnio, Lilijan, ali
danas smo u fabrici prvi put izlili Rirdenov metal."
Za trenutak je nastupila tišina. Onda Filip reče: "Pa, lepo."
Ostali su ćutali.
Stavio je ruku u džep. Kada je dotakao narukvicu, ta stvarnost je
izbrisala sve drugo; osetio se kao kada se tečni metal izlio pred njim.
"Doneo sam ti poklon, Lilijan."
Nesvestan da stoji uspravno i da pokretom ruke podseća na
krstaša povratnika koji svojoj dragoj nudi trofej svoje ljubavi, spustio
je mali metalni lanac u njeno krilo.
Lilijan Rirden ga uze vrhovima ispruženih prstiju i podiže prema
svetlosti Karike su bile teške, grube izrade, a sjajni metal je bio
neobične, zelenoplave boje.
"Šta je ovo?" upitala je.
"Prva stvar koja je napravljena od prvog livenja prve narudžbe
Rirdenovog metala."
"Misliš", reče ona, "vredi kao komad železničke pruge?"
Pogledao ju je bezizrazno. Poigravala se narukvicom koja je
bleskala pod svetlošću. "Henri, pa to je divno! Tako originalno! Biću
senzacija Njujorka, s nakitom od istog materijala od kojeg su nosači
mostova, motori kamiona, šporeti, pisaće mašine i - šta si ono rekao
pre neki dan, dragi? - Kotlovi za supu?"
"Bože, Henri, kako si uobražen!" reče Filip.
Lilijan se nasmeja. "On je sentimentalan. Kao svi muškarci. Ali,
dragi, zaista sam zahvalna. Važan je poklon, važna je namera, znam."
"U nameri je čista sebičnost, ako mene pitate", reče Rirdenova
majka. "Drugi muškarac bi svojoj ženi doneo dijamantsku narukvicu
na poklon, jer bi mislio na njeno zadovoljstvo, a ne na svoje. Ali, samo
zato sto je napravio neku novu vrstu lima, Henri misli da ona mora
svima da bude dragocenija od dijamanata, samo zato što ju je on
napravio. Takav je od svoje pete godine - najuobraženije derište koje
ste ikad videli - i znala sam da će izrasti u najsebičnije stvorenje na
belom svetu."
"Ne, baš je slatko", reče Lilijan. "Baš šarmantno." Bacila je
narukvicu na sto. Ustala je, stavila ruke na Rirdenova ramena i,
podižući se na vrhove prstiju, poljubila ga u obraz govoreći: "Hvala,
dragi."
Ostao je nepomičan, ne saginjući glavu ka njenoj.
Posle kratkog vremena se okrenuo, skinuo kaput i seo kraj vatre,
podalje od ostalih. Osećao je samo užasnu iscrpljenost.
Nije slušao njihov razgovor. Čuo je kao kroz maglu da se Lilijan
raspravlja, braneći ga od majke.
"Znam ga bolje nego ti", govorila je njegova majka. "Henka Rirdena
ne zanimaju ljudi, životinje ili korov ako nisu na neki način vezani za
njega i njegov posao. Samo mu je to važno. Uradila sam sve da ga
naučim poniznosti, pokušavala sam celog života, ali nisam uspela."
Ponudio je majci neograničena sredstva da živi kako i gde hoće;
pitao se zašto je bila uporna u tome da hoće da živi s njim. Njegov
uspeh joj je, mislio je, značio nešto i, ako jeste, onda je to bila veza
između njih, jedina vrsta veze koju je ona razumevala; pošto je želela
mesto u domu svog uspešnog sina, nije joj to uskratio.
"Nemoj se nadati da češ od Henrija napraviti sveca, majko", reče
Filip. "Nije mu suđeno."
"Ali, Filipe, nisi u pravu!" reče Lilijan. "Uopšte nisi u pravu! Henri
ima sve osobine sveca. U tome je problem."
 Šta hoće od mene? - mislio je Rirden - na šta ciljaju? Od njih nikad
nije ništa tražio; oni su hteli njega da zadrže, oni su polagali pravo na
njega - a to pravo je izgledalo kao oblik ljubavi, ali mu je bilo teže da
istrpi taj oblik nego bilo kakvu mržnju. Prezirao je bezrazložnu ljubav,
kao što je prezirao nezarađeno bogatstvo. Izjavljivali su da ga vole, iz
nekog nepoznatog razloga, a ignorisali sve ono zbog čega je želeo da
bude voljen. Pitao se kakvom su se odgovoru od njega nadali na taj
način - ako je odgovor bio ono što su želeli. A bio je, mislio je; inače,
čemu te stalne žalbe, neprestane optužbe da je ravnodušan? Čemu taj
hronični prizvuk sumnje, kao da očekuju da budu povređeni? Nikada
nije hteo da ih povredi, a uvek je osećao da nešto očekuju, u odbrani, s
prebacivanjem; kao da ih je ranjavalo sve što bi rekao; nisu to bile
njegove rečl ili ono što je radio, već skoro... skoro kao da ih je
ranjavala sama činjenica što postoji. Ne umišljaj ludosti - oštro je
prebacio sebi, boreći se da se suoči sa zagonetkom sa svojim
najstrožim mogućim surovim osećajem za pravdu. Morao je da
razume da bi ih osudio, a nije mogao da razume.
Da li su mu se dopadali? Ne, mislio je; želeo je da mu se dopadaju,
što nije bilo isto. Želeo je to u ime neke neiskazane potencijalnosti koju
je nekada očekivao da vidi u svakom ljudskom biću. Sada prema
njima nije osećao ništa, ništa osim nemilosrdnog ništavila
ravnodušnosti, čak ni žaljenje zbog gubitka. Da li mu je iko bio
potreban u životu? Da li mu nedostaje osećanje koje je želeo da ima?
Ne, mislio je. Da li mu je ikada nedostajalo? Da, mislio je, u mladosti,
ne više.
Osećaj iscrpljenosti je narastao; shvatio je da je u pitanju dosada.
Iz ljubaznosti prema njima dužan je da je sakrije, pomislio je - i sedeo
nepomično, boreći se sa željom da zaspi, koja je prerastala u fizički
bol.
Dok su mu se oči sklapale, osetio je kako mu dva meka, vlažna
prsta dodiruju ruku: Pol Larkin je privukao stolicu do njegove i
nagnuo se da s njim nasamo popriča.
"Baš me briga šta industrijski svet misli, Henk, Rirdenov metal ti je
sjajan proizvod, sjajan, doneće ti bogatstvo, kao sve što takneš."
"Da", reče Rirden, "doneće."
"Samo... samo se nadam da nećeš imati problema."
 "Kakvih problema?"
"Pa, ne znam... kako danas stoje stvari... Ima ljudi koji... ali kako da
znamo?... svašta se može desiti..."
"Kakvih problema?"
Larkin je sedeo povijen, gledajući nagore svojim nežnim, molećivim
očima. Niskog stasa i debeljuškast, oduvek je delovao nezaštićeno i
nepotpuno, kao da mu je bila potrebna školjka u koju bi se na
najmanji dodir povukao. Njegove čežnjive oči, njegov izgubljen,
bespomoćan i žalostivi osmeh bili su zamena za školjku. Osmeh mu je
bio razoružujući, kao u dečaka koji se prepušta milosti nesaznatljivog
univerzuma. Imao je pedeset tri godine.
"Tvoja služba za odnose s javnošću nije najbolja, Henk", reče.
"Štampa ti je uvek bila loša."
"Pa šta?"
"Nisi popularan, Henk."
"Kupci se nikad nisu žalili."
"Ne mislim na to. Treba da zaposliš dobrog šefa propagande da
tebe proda je javnosti."
"Zašto? Pa, ja proda jem čelik."
"Ali, ne želiš da javnost bude protiv tebe. Javno mnjenje, znaš -
može mnogo da znači."
"Ne verujem da je javnost protiv mene. I mislim da to ništa ne
znači, kako god da je."
"Štampa je protiv tebe."
"Oni imaju vremena na pretek, ja nemam."
"To mi se ne sviđa, Henk. Nije dobro."
Šta?"
"Ono što pišu o tebi."
"Šta pišu o meni?"
"Pa, znaš te stvari. Da si tvrdoglav. Da si nemilosrdan. Da nikom ne
daš da učestvuje u upravljanju fabrikom. Da je tvoj jedini cilj da praviš
čelik i zarađuješ."
"Ali, to i jeste moj jedini cilj."
"Ali to ne bi trebalo da kažeš."
"Zašto da ne? Šta treba da kažem?"
"O, ne znam... Ali, tvoja fabrika..."
 j
"To je moja fabrika, zar ne?"
"Da, ali... ali ne treba to ljudima nabijati na nos. Znaš kako danas
stoje stvari? Misli se da se držiš antisocijalno."
"Baš me briga šta se misli."
Pol Larkin uzdahnu.
"Šta je, Pol? Na šta ciljaš?"
"Ni na šta, ni na šta posebno. Samo, vremena su takva da nikad ne
znaš šta se može desiti. Čovek mora biti jako oprezan."
Rirden se prigušeno nasmeja. "Da se možda ne brineš za mene?"
"Ja sam ti prijatelj, Henk. Prijatelj. Znaš koliko ti se divim."
Pol Larkin nikada nije imao sreće. Ništa što bi dotakao nije išlo
sasvim dobro, niti je sasvim propadalo niti sasvim uspevalo. Bio je
biznismen, ali nije uspevao da opstane dugo ni u jednom poslu.
Trenutno se mučio sa skromnom fabrikom za proizvodnju rudarske
opreme.
Držao se Rirdena godinama, pun strahopoštovanja i divljenja.
Dolazio je po savet, ponekad tražio pozajmice, ali ne prečesto;
pozajmice su bile skromne i uvek otplaćivane, mada ne uvek na
vreme. Njegov motiv u ovom odnosu podsećao je na potrebu
malokrvne osobe koja dobija životonosnu transfuziju od samog
pogleda na divlju, preobilnu vitalnost. Gledajući Larkinove napore,
Rirden se osećao kao kad gleda mrava koji se muči pod teretom kutije
šibica. Tako mu je teško, mislio je Rirden, a meni tako lako. Zato ga je
savetovao i taktično se i strpljivo interesovao kad god bi bio u prilici.
"Ja sam ti prijatelj, Henk."
Rirden ga pogleda upitno.
Larkin odvrati pogled, kao da pretura nešto po glavi. Zatim upita
oprezno: "Kako je tvoj čovek u Vašingtonu?"
"Dobro, pretpostavljam."
"Treba da budeš siguran u to. Važno je." Podigao je pogled ka
Rirdenu i ponovio s nekom vrstom naglašenog insistiranja, kao da
obavlja neku tešku moralnu obavezu. "Henk, jako je važno."
"Pretpostavljam da jeste."
"U stvari, to sam došao da ti kažem."
"Nešto posebno?"
 Larkin se za trenutak zamisli i odluči da je ispunio moralnu
obavezu. "Ne", reče.
Ova tema se Rirdenu nije dopala. Znao je da mora da ima čoveka
koji će ga štititi pred zakonodavnim telima; svi industrijalci su morali
da unajme takve ljude. Ali on nikada nije obraćao mnogo pažnje na tu
stranu svog posla; nije mogao da se do kraja ubedi da je to
neophodno. Neki neobjašnjivi otpor, delom istančanost, delom dosada,
sprečavao ga je kad god bi pokušao da to razmotri.
"Nevolja je u tome, Pol", reče, naglas razmišljajući, "Što su ljudi koji
se bave tim poslom takav šljam."
Larkin odvrati pogled. "Takav je život", reče.
"Do vraga, zašto je tako? Da li ti znaš? Šta je to s ovim svetom?"
Larkin tužno sleže ramenima. "Čemu beskorisna pitanja? Koliko je
dubok okean? Koliko je visoko nebo. Ko je Džon Galt?"
Rirden se uspravi. "Ne", reče oštro. "Ne. Nema razloga da se čovek
tako oseća."
Ustao je. Iscrpljenost je nestala dok je pričao o svom poslu.
Iznenada je osetio nagon da se pobuni, potrebu da prkosno potvrdi
sopstveni pogled na život, onaj osećaj koji je imao dok je večeras išao
kući, a koji se sada činio ugroženim na neki neopisivi način.
Koračao je po sobi dok mu se snaga vraćala. Pogledao je svoju
porodicu. Bila su to zbunjena, nesrećna deca - mislio je - svi oni, čak i
majka, i bio je budalast što je prezirao njihovu neveštost; ona nije
izvirala iz zlobe, već iz bespomoćnosti. Morao je da se natera da ih
razume, jer je on bio taj koji je imao toliko da da, jer oni nikad ne
mogu deliti njegov osećaj radosne, neograničene moći.
Bacio je pogled na njih. Majka i Filip su se živo raspravljali, ali je
zapazio da to nije bila živost, već nervoza. Filip je sedeo u niskoj
stolici, s isturenim stomakom, dok mu je težina bila na lopaticama,
kao da je jadna neudobnost njegovog položaja imala za cilj da kazni
posmatrače.
"Šta je, Fil?" upita Rirden približujući mu se. "Deluješ ubijeno."
"Imao sam težak dan", zlovoljno reče Filip.
"Nisi jedini koji naporno radi", reče njegova majka. "I drugi imaju
problema - čak i ako se ne radi o trans-superkontinentalnim, milion
dolarskim problemima, kao što su tvoji."
 j
"Pa, to je dobro. Uvek sam mislio da Fil treba da nađe nešto što če
ga zanimati."
"Dobro? Misliš, voliš da gledaš kako tvoj brat upropašćuje zdravlje?
To te zabavlja, zar ne? Uvek sam mislila da je tako."
"Ma, ne, majko. Hteo bih da pomognem."
"Ne moraš da pomažeš. Ne moraš da osećaš ništa za bilo koga od
nas."
Rirden nikada nije znao šta njegov brat radi ili šta želi da radi.
Poslao je Filipa na koledž, ali Filip nije bio u stanju da se za nešto
opredeli. Po Rirdenovom mišljenju, nešto nije bilo u redu s čovekom
koji nije tražio neko isplativo zanimanje, ali nije hteo da nameće svoje
standarde Filipu; mogao je da izdržava brata a da nikada i ne primeti
izdatak. Neka ne žuri, Rirden je mislio godinama, neka izabere
karijeru bez opterećenja borbe za goli život.
"Šta si danas radio, Fil?" upita strpljivo.
"Ne bi te zanimalo."
"Zanima me. Zato i pitam."
"Morao sam da se vidim sa dvadeset ljudi, odavde do Redinga i
Vilmingtona."
"Zašto si morao da ih vidiš?"
"Pokušavam da prikupim novac za Prijatelje opšteg napretka."
Rirden nikada nije bio u stanju da upamti sve organizacije čiji je
Filip bio član, niti da potpuno shvati njihove aktivnosti. Poslednjlh šest
meseci čuo je kako Filip neodređeno govori o ovoj. Ona se, izgleda,
bavila održavanjem besplatnih predavanja iz psihologije, narodne
muzike i kooperativne poljoprivrede. Rirden je prezirao takve grupe i
nije video nikakav razlog da se pobliže raspituje o njihovoj prirodi.
Ćutao je. Filip sam dodade: "Treba nam deset hiljada dolara za
jedan važan program, ali je prikupljanje novca mučenički posao. Kad
samo pomislim na prepune vreće para koje sam danas video - ma,
troše više od toga za svaki kapric, a ja ni od jednog nisam mogao da
iscedim ni sto dolara, a to je sve što sam tražio. Ne osećaju nikakvu
moralnu obavezu, ne... Čemu se smeješ?" oštro upita. Rirden je stajao
ispred njega smešeći se.
Ovo je tako detinjasto bučno, mislio je Rirden, tako bespomoćno
grubo: nagoveštaj i uvreda zajedno. Bilo bi tako lako zgnječiti Filipa
g g j j g j
vraćajući mu uvredu, mislio je - vraćajući uvredu koja bi bila
smrtonosna jer bi bila istinita - da nije mogao da se natera da je
izgovori. Naravno, mislio je, ova jadna budala zna da je prepuštena
mojoj milosti, zna da je ranjiv, zato ne moram to da uradim, i to je moj
najbolji odgovor, koji mu neće promaći. U kakvom li jadu on to živi
kad se tako izopačio?
A onda Rirden iznenada pomisli da bi mogao bar jednom probiti
Filipovu hroničnu bedu, pružiti mu šok zadovoljstva, neočekivano
zadovoljenje beznadežne žudnje. Pomislio je: šta me briga za suštinu
njegove žudnje? - ona je njegova, kao što je Rirdenov metal moj -
sigurno mu znači isto što i on meni - hajde da bar jednom bude
srećan, možda ga to nečemu nauči - nisam li rekao da je sreća
sredstvo pročišćenja? - večeras slavim, pa neka bude deo toga - biće
to tako mnogo za njega, a tako malo za mene.
"Filipe", reče smešeći se, "pozovi sutra gospođicu Ajvs u mojoj
kancelariji. Spremiće ti ček na deset hiljada dolara."
Filip je zurio u njega; nije to bio ni šok ni zadovoljstvo; samo
prazno zurenje staklastih očiju.
"O", reče Filip, a zatim dodade: "Bićemo jako zahvalni." U glasu nije
bilo osećanja, čak ni jednostavne pohlepe.
Rirden nije mogao da shvati sopstveno osećanje: kao da se nešto
olovno i prazno urušavalo u njega, osećao je i težinu i prazninu,
istovremeno. Znao je da je to razočaranje, ali se pitao zašto je tako
sivo i ružno.
"Baš lepo od tebe, Henri", suvo kaza Filip. "Iznenađen sam. Nisam
to od tebe očekivao."
"Zar ne shvataš, Fil?" reče Lilijan posebno jasnim i razdraganim
glasom. "Henri je danas izlio svoj metal." Okrenula se Rirdenu. "Da
proglasimo nacionalni praznik, dragi?"
"Ti si dobar čovek, Henri", reče majka, dodajući: "ali ne dovoljno
često."
Rirden je stajao posmatrajući Filipa, kao da čeka.
Filip je odvratio pogled, zatim podigao oči i izdržao Rirdenov
pogled, kao da je zauzet ispitivanjem sopstvenog.
"Tebi, u stvari, nije stalo da pomogneš ugroženima, zar ne?" upita
Filip - i Rirden, ne verujući svojim ušima, ču prebacivanje u njegovom
 j j j j g
glasu.
"Da, Fil. Uopšte mi nije stalo do toga. Samo sam želeo da budeš
srećan."
"Ali, taj novac nije za mene. Ne prikupljam ga iz ličnih motiva. U
tome uopšte nemam nikakvih sebičnih interesa." Glas mu je bio leden,
s prizvukom samosvesti o vrlini.
Rirden se okrenuo. Iznenada je osetlo gnušanje: ne zato što su reči
bile pune hipokrizije, već zato što su bile istinite; Filip je to zbilja
mislio.
"Uzgred, Henri", dodade Filip, "mogu li te zamoliti da mi gospođica
Ajvs da gotovinu?" Rirden se okrenu prema njemu, zbunjen. "Znaš,
Prijatelji opšteg napretka su veoma napredna grupa i uvek su tvrdili
da ti predstavljaš najcrnji elemenat društvenog nazadovanja u zemlji,
pa bi nam bilo neprijatno, znaš, da tvoje ime bude na spisku
darodavaca, jer bi nas neko mogao optužiti da smo na platnom spisku
Henka Rirdena."
Želeo je da ošamari Filipa. Ali ga je skoro neizdrživi prezir nagnao
da umesto toga sklopi oči.
"U redu", reče tiho, "može u gotovini."
Odšetao je do najdaljeg prozora u sobi i stajao zagledan u sjaj
fabrike u daljini.
Čuo je kako Larkin viče za njim: "Do vraga, Henk, nije trebalo da
mu ga daš!"
Zatim ču Lilijanin glas, hladan i veseo: "Ali, nisi u pravu, Pol,
uopšte nisi u pravu! Šta bi bilo s Henrijevom sujetom da ne može da
nam baci milostinju? Šta bi bilo s njegovom snagom da nema slabijih
ljudi kojima će dominirati? Šta bi radio sa sobom da nas ne drži oko
sebe kao izdržavane osobe? Sasvim je u redu, zaista. Ne kritikujem ga,
to je zakon ljudske prirode."
Uzela je metalnu narukvicu i podigla je, puštajući je da svetluca na
svetlosti lampe.
"Lanac", reče. "Prikladno, zar ne? To je lanac kojim nas sve drži u
ropstvu."
 Glava III
VRH I DNO

Tavanica je ličila na podrumsku, tako teška i niska da su se ljudi

prolazeći prostorijom zaustavljali, kao da im se teret svoda spuštao na
ramena. Polukružni separei od tamnocrvene kože bili su ugrađeni u
kamene zidove, oronule od starosti i vlage. Nije bilo prozora, samo su
tračci plave svetlosti izbijali iz procepa u zidovima, mrtvačko
plavetnilo prikladno za upotrebu tokom zamračenja. U to mesto se
ulazilo uskim stepenicama koje su vodile nadole, kao da se spušta
duboko pod zemlju. Beše to najskuplja kafana u Nujorku i nalazila se
na vrhu oblakodera.
Za stolom su sedela četiri muškarca. Izdignuti šezdeset spratova
iznad grada, nisu govorili glasno kao što se govori u slobodi visine
otvorenog prostora; govorili su prigušeno, kao što priliči u podrumu.
"Uslovi i okolnosti, Džim", reče Oren Bojl. "Uslovi i okolnosti
potpuno van ljudske moći. Sve smo pripremili za izradu tih šina, ali su
stvari krenule u nepredviđenom pravcu, što niko nije mogao
pretpostaviti. Da si nam samo pružio priliku, Džim."
"Razjedinjenost je", otegnuto reče Džejms Tegart, "izgleda, osnovni
uzrok svih društvenih problema. Moja sestra ima izvesnog uticaja
medu našim deoničarima. Njihova pogubna taktika se ne može uvek
poraziti."
"Sam si kazao, Džim. Razjedinjenost, to je problem. Potpuno sam
uveren da u našem složenom industrijskom društvu nijedan poslovni
poduhvat ne može uspeti ako se ne podeli teret problema drugih
poduhvata."
Tegart srknu piće i spusti ga na sto. "Kad bi samo otpustili tog
barmena", reče.
 "Uzmimo, na primer, Združeni čelik. Imamo najmoderniju čeličanu
u zemlji i najbolju organizaciju. To je, čini mi se, nesporna činjenica,
jer smo prošle godine dobili Priznanje za industrijsku efikasnost
časopisa Gloub. Tako možemo tvrditi da smo učinili sve što možemo i
niko nas ne može kriviti. Ali ne možemo ništa učiniti ako je gvozdena
ruda nacionalni problem, Džim."
Tegart je ćutao. Sedeo je široko razmaknutih laktova. Sto je bio
neudobno mali, zbog čega je njegovim trima drugovima bilo još
neudobnije, ali oni nisu dovodili u pitanje njegove privilegije.
"Niko više ne može da dođe do rude", reče Bojl. "Rudnici su
iscrpljeni, znaš, i oprema istrošena, i transport je težak, i druge
neizbežne okolnosti."
"Rudarstvo se raspada. To je ono što ubija proizvodnju rudarske
opreme", reče Pol Larkin.
"Dokazano je da svaki posao zavisi od svih drugih poslova", reče
Oren Bojl. "Zato svi moramo da delimo teškoće."
"To je, mislim, istina", izusti Vesli Mauč. Ali niko nikada nije
obraćao pažnju na Veslija Mauča.
"Moj cilj je", reče Oren Bojl, "da se sačuva slobodna ekonomija.
Uvreženo je mišljenje da se danas slobodnoj ekonomiji sudi. Ako ne
dokaže da je društveno korisna i ne preuzme odgovornost za društvo,
ljudi je neće podržati. Ako ne vodi računa o sveopštem dobru, gotova
je, u to ne treba sumnjati."
Oren Bojl se pre pet godina pojavio niotkuda i od tada nije silazio s
naslovnih stranica nacionalnih časopisa. Počeo je sa svojih sto hiljada
dolara i dve stotine miliona dolara vladinog kredita. Sada je bio na
čelu ogromnog koncerna koji je progutao mnoge manje kompanije. To
je bio dokaz, voleo je da kaže, da lične sposobnosti još uvek imaju
šansu da uspeju u ovom svetu.
"Jedino opravdanje privatne svojine", reče Oren Bojl, "jeste da služi
društvu."
"To je, mislim, van svake sumnje", reče Vesli Mauč.
Oren Bojl zvučno popi gutljaj pića. Bio je krupan čovek, velikih,
muževnih pokreta; cela njegova ličnost je vrcala od života, osim malih
proreza od očiju.
"Džim", reče on, "Rirdenov metal je, izgleda, kolosalna prevara."
 j g
"Aha", reče Tegart.
"Čujem da se nijedan stručnjak nije pohvalno izrazio o njemu."
"Ne, nijedan."
"Već generacijama usavršavamo čelične šine, i povećavamo
njihovu težinu. Sad, da li je tačno da te šine od Rirdenovog metala
treba da budu lakše od najje inijeg čelika?"
"Tako je", reče Tegart. "Lakše."
"Ali, to je smešno, Džim. Fizički nemoguće. Za tvoje teške, brze,
glavne pruge?"
"Tako je."
"Samo prizivaš propast."
"Moja sestra priziva."
Tegart je lagano vrteo nožicu čaše između dva prsta. Nastupila je
tišina.
"Nacionalni savet metalske industrije", reče Oren Bojl, "doneo je
odluku da se obrazuje komitet za istraživanje Rirdenovog metala, zbog
toga što njegova upotreba može biti stvarna društvena opasnost."
"To je, po mom mišljenju, mudro", reče Vesli Mauč.
"Ako se svi slažu", Tegartov glas iznenada postade piskav, "ako su
ljudi istog mišljenja, kako se neko usuđuje da protivreči? S kojim
pravom? To bih hteo da znam - s kojim pravom?"
Bojl baci pogled na Tegartovo lice, ali se u mutnom svetlu sobe
nisu razaznavati likovi; video je samo bledoplavičastu mrlju.
"Kad pomislimo na prirodne resurse, u ovom vremenu kritične
nestašice", reče tiho Bojl, "kad pomislimo na kritične sirovine koje se
trače na jedan neodgovoran lični eksperiment, kad pomislimo na
rudu..."
Nije završio. Opet je osmotrio Tegarta. Tegart je izgledao kao da
zna da Bojl čeka i da ga tišina zabavlja.
"Javnost je živo zainteresovana za prirodne resurse, Džim, kao što
je gvozdena ruda. Javnost neće ostati ravnodušna prema nemarnom,
sebičnom rasipanju jedne antisocijalne ličnosti. Napokon, privatna
svojina je starateljstvo u korist celog društva."
Tegart pogleda Bojla i nasmeši se; osmeh je bio svrhovit, kao da je
govorio da je nešto u njegovim rečima odgovor na nešto u Bojlovim
rečima. "Ovde služe splačine umesto pića. Valjda je to cena koju
 j j j
moramo da platimo zato što nismo okruženi svakovrsnim šljamom. Ali
bih voleo da priznaju da imaju posla sa stručnjacima. Ako već plaćam,
očekujem da budem dobro uslužen, na sopstveno zadovoljstvo."
Bojl nije odgovorio; lice mu je postalo sumorno. "Slušaj, Džim..."
počeo je ljutito.
Tegart se nasmeši. "Šta? Slušam."
"Džim, siguran sam da ćeš se složiti da nema ničeg destruktivnijeg
od monopola."
"Da", reče Tegart, "s jedne strane. S druge, i razuzdano nadmetanje
ima razornu snagu."
"Tačno. Potpuno tačno. Pravi put je, po mom mišljenju, srednji. Zato
je, mislim, društvo dužno da sreže krajnosti, zar ne?"
"Da", reče Tegart, "jeste."
"Pogledaj situaciju u poslu s gvozdenom rudom. Izgleda da
nacionalni proizvod opada po nečuvenoj stopi. To preti celoj industriji
čelika. Po celoj zemlji se zatvaraju čeličane. Samo jedna rudarska
kompanija ima tu sreću da je opšti uslovi ne pogađaju. Dosta
proizvodi i uvek na vreme. Ali, kome to koristi? Nikome sem njenom
vlasniku. Zar misliš da je to pravo?"
"Ne", reče Tegart, "nije pravo."
"Većina nas ne poseduje rudnike gvožđa. Kako da se takmičimo sa
čovekom kojem je dat delić božijih prirodnih resursa? Zar je zato
čudno što on može uvek da ispuručuje čelik, dok se mi mučimo i
čekamo i gubimo kupce a poslovi nam propadaju? Da li je u interesu
društva da dozvoli jednom čoveku da uništi celu industriju?"
"Ne", reče Tegart, "nije."
"Mislim da cilj nacionalne politike treba da bude da se svakom da
pravičan deo gvozdene rude, u nameri da se sačuva industrija kao
celina. Zar nije tako?"
"Mislim da jeste."
Bojl uzdahnu. Onda oprezno reče: "Ali, pretpostavljam da u
Vašingtonu nema mnogo ljudi koji su u stanju da shvate naprednu
društvenu politiku."
Tegart lagano reče: "Ima. Ne, ne mnogo i nije lako doći do njih, ali
ih ima. Mogao bih da razgovaram s njima."
Bojl uze piće i ispi ga naiskap, kao da je čuo sve što je hteo.
 j g j j
"Kad govorimo o naprednoj politici, Oren", reče Tegart, "upitaj se da
li je u vremenu kad nema dovoljno robe za transport, kad tolike
železnice propadaju a ogromne teritorije ostaju bez železničkih usluga,
da li je u društvenom interesu da toleriše nepotrebno dupliranje
usluga i destruktivno, nemilosrdno nadmetanje pridošlica u oblastima
gde stare kompanije imaju istorijsku prednost."
"Pa, nije", reče Bojl ljubazno, "O tome bi valjalo razmisliti. Mogao
bih porazgovarati s nekim prijateljima u Nacionalnom savezu
železnica."
"Prijateljstvo je", reče Tegart tonom prazne apstrakcije, "vrednije od
zlata." iznenada se okrenu Larkinu. "Zar ne, Pol?"
"Pa, jeste", reče Larkin zbunjeno, "da, naravno."
"Računam na tvoje."
"Da?"
"Računam na tvoja mnogobrojna prijateljstva."
Izgledalo je da svi znaju zašto Larkin nije odmah odgovorio;
spustio je ramena, bliže stolu. "Kad bi svi radili za opšte dobro, niko ne
bi bio povređeni" uzviknu odjednom tonom neprikladnog očaja; video
je kako ga Tegart gleda i dodao molećivo; "Ne bih želeo da ikog
povredimo."
"To je antisocijalni stav", otegnuto reče Tegart. "Ljudi koji se boje da
nekog žrtvuju nemaju šta da pričaju O opštem dobru."
"Ali, ja sam student istorije", žurno reče Larkin, "prepoznajem
istorijsku neminovnost."
"Dobro", reče Tegart.
"Ne može se od mene očekivati da se suprotstavljam trendu celog
sveta, zar ne?" izgledalo je kao da Larkin moli, ali ta molba nije bila
nikome upućena. "Zar ne?"
"Ne može, gospodine Larkin", reče Vesli Mauč. "Niko ne može da
nas krivi ako..." Larkin zatrese glavom; bila je to skoro jeza; pogled na
Mauča mu je bio nepodnošljiv. "Da li si se dobro proveo u Meksiku,
Oren?" upita iznenada Tegart, glasno i nemarno. Svi su znali da je cilj
ovog sastanka ostvaren i da su razumeli sve što je trebalo da se
razume.
"Divno mesto, Meksiko", razdragano odgovori Bojl. "Prilično
stimulativno, nagoni na razmišljanje. Mada im je hrana grozna.
 g j j j g
Razboleo sam se. Ali, zaista se trude da oporave svoju zemlju."
"Kako je tamo dole?"
"Sjajno, čini mi se, sjajno. Iako trenutno... ali, opet, oni rade za
budućnost. Pred Narodnom republikom Meksiko je budućnost. Biće
ispred nas za koju godinu."
"Jesi li išao do rudnika San Sebastijan?"
Četiri figure za stolom se ispraviše i ukrutiše; svi su imali dosta
deonica rudnika San Sebastijan.
Bojl nije smesta odgovorio, te mu je odgovor zazvučao neprirodno
glasno, kao da ga niko nije očekivao: "O, naravno, to me je najviše
zanimalo."
"I?"
"I šta?"
"Kako stoje stvari?"
"Divno. Divno. Sigurno imaju najveće zalihe bakra na Zemlji, tamo
u planini!"
"Da li su imali puno posla?"
"U životu nisam video tako uposleno mesto."
"Šta su radili?"
"Pa, znaš, uz onog njihovog Meksikanca nadzornika nisam
razumeo pola od onog o čemu su pričali, ali su sigurno zaposleni."
"Ima li... nekih problema?"
"Problema? Ne u San Sebastijanu. To je privatno vlasništvo,
poslednje u Meksiku, i to nešto znači."
"Oren", oprezno upita Tegart, "šta je sa glasinama da planiraju da
nacionalizaciju rudnik San Sebastijan?"
"Klevete", ljutito reče Bojl, "neosnovane, zlobne klevete. Zasigurno
znam. Bio sam na večeri s ministrom kulture i na ručkovima s ostalim
momcima."
"Trebalo bi da postoji zakon protiv neodgovornih tračeva", zlovoljno
reče Tegart. "Hajde da još nešto popijemo."
Nervozno je mahnuo konobaru. Za malim barom u mračnom uglu
prostorije stajao je stari, smežurani barmen, ne krećući se u dugim
vremenskim razmacima. Kada bi ga pozvali, kretao se s prezrivom
sporošću. S poslom sluge ljudskom opuštanju i zadovoljstvu, imao je
manire ogorčenog šarlatana koji dvori neku ozloglašenu bolest.
 g g j g
Četiri čoveka su sedela u tišini dok se konobar nije vratio s pićem.
Čaše koje je postavio na sto bile su četiri mrlje bledoplave svetlosti u
polutami, kao četiri slabašne mlaznice gasne lampe. Posegnuvši za
čašom, Tegart se iznenada nasmeši.
"Pijmo u ime žrtava istorijske neminovnosti", reče gledajući
Larkina.
Za trenutak je nastupila pauza; u osvetljenoj sobi to bi bilo
nadmetanje dva čoveka koji se gledaju pravo u oči; ovde, gledali su
samo očne duplje drugih. Zatim Larkin podiže čašu.
"Ja sam na potezu, momci", reče Tegart dok su ispijali.
Niko više nije imao šta da kaže, dok Bojl nije progovorio s
ravnodušnom radoznalošću. "Kaži, Džim, šta se, do vraga, dešava s
tvojom železnicom dole na liniji San Sebastijan."
"Zašto, šta misliš? O čemu je reč?"
"Pa, ne znam, ali samo jedan putnički voz dnevno je..."
"Jedan voz?"
"...prilično bedna usluga, čini mi se, i to kakav voz! Mora da si
nasledio te vagone od pradede, a i on mora da ih je dobro izrabio. I
gde si, zaboga, našao tu lokomotivu na drva?"
"Na drva?"
"To i kažem, na drva. To sam viđao samo na fotografijama. Iz kog
si je muzeja izvukao? Hajde, ne pravi se da nisi znao, samo mi kaži u
čemu je štos."
"Da, naravno, znao sam", reče Tegart žustro. "Samo, baš si našao
onu nedelju kada smo imali neke probleme s vučnom snagom - nove
mašine su naručene, ali je došlo do malog kašnjenja - znaš kakav
problem imamo s proizvođačima lokomotiva - ali, to je samo
privremeno."
"Naravno", reče Bojl. "Na kašnjenja se ne može uticati. Mada, to je
najčudniji voz kojim sam se vozio. Skoro mi je istresao utrobu."
Ubrzo su opazili da se Tegart ućutao. Izgledao je zaokupljen
sopstvenom nevoljom. Kada je iznenada ustao, bez izvinjenja, i oni su
ustali, ponašajući se kao po zapovesti.
Larkin je promucao, smešeći se s naporom: "Bilo mi je zadovoljstvo,
Džim. Zadovoljstvo. Ovako se rađaju veliki projekti - uz piće s
prijateljima."
 j j
"Društvene reforme su spore", hladno reče Tegart. "Preporučljivo je
biti strpljiv i oprezan." Prvi put se obrati Vesliju Mauču: "Kod tebe mi
se dopada, Mauč, što ne govoriš previše."
Vesli Mauč je bio Rirdenom čovek u Vašingtonu.
Na nebu je još uvek lebdeo trag zalaska sunca kada Tegart i Bojl
izbiše na ulicu. Promena ih je malo iznenadila - zatvorena kafana
stvarala je utisak ponoćne tame. Visoka zgrada se uzdizala na nebu,
oštra i prava kao podignuti mač. U daljini iza nje je visio kalendar.
Tegart je nervozno opipavao kragnu kaputa, zakopčavajući ga da
bi se odbranio od hladnoće na ulici. Nije imao nameru da se večeras
vraća u kancelariju, ali je morao. Morao je da vidi svoju sestru.
"...težak poduhvat pred nama, Džim, pričao je Bojl, "težak poduhvat,
s tako puno opasnosti i komplikacija i tako velikim ulogom."
"Sve zavisi", lagano odgovori Džejms Tegart, "od toga da li znaš
ljude koji će ga omogućiti. To treba znati - ko ga omogućuje."
Degni Tegart je imala devet godina kada je odlučila da će jednog
dana voditi Tegart transkontinentalnu železnicu. Rekla je to sebi dok je
stajala sama između šina, posmatrajući dve prave čelične linije koje
su nestajale u daljini i sastojale se u jednoj tački. Osećala je neko
oholo zadovoljstvo u načinu na koji je pruga sekla šumu: njoj nije bilo
mesto sred drevnog drveća, zelenih grana koje su se spuštale do
zelenog žbunja i samotnog divljeg cveća - a ipak je bila tu. Dve čelične
linije su sijale na suncu, a crni pragovi su bili kao prečke lestvi kojima
je morala da se popne.
Nije to iznenada odlučila, već samo konačno zapečatila recima
nešto što je odavno znala. Nemim razumevanjem, kao vezani
zakletvom koju nikad nije bilo potrebno iskazati, ona i Edi Vilers su se
predali železnici od prvih svesnih dana svoga detinjstva.
Osećala je dosadu i ravnodušnost prema svetu koji ju je
neposredno okruživao, prema drugoj deci ali i odraslima. Žalosnom
nesrećom koju je morala da strpljivo podnosi neko vreme smatrala je
to što je zarobljena među dosadnim ljudima. Nazrela je jedan drugi
svet i znala je da on negde postoji, svet koji je stvarao vozove,
mostove, telegrafske žice i signalna svetla koja žmirkaju u noći.
Morala je da čeka, mislila je, i doraste do tog sveta.
 Nikad nije pokušavala da objasni zašto voli železnicu. Šta god da
su drugi osećali, znala je da je to jedina emocija za koju nemaju
ekvivalent i odgovor. Isto je osećala u školi, na časovima matematike,
jedinim lekcijama koje je volela. Osećala je uzbuđenje dok je rešavala
probleme, drsko zadovoljstvo u prihvatanju izazova i rešavanju bez
napora, nestrpljenje da se suoči sa sledećim, težim testom.
Istovremeno je osećala kako raste njeno poštovanje prema protivniku,
prema nauci koja je bila tako čista, tako stroga, tako prosvetljujuće
racionalna. Dok je učila matematiku, odjedanput je sasvim
jednostavno osetila: kako je divno što su ljudi ovo uradili, kako je
divno što ovo tako dobro radim. Beše to radost zbog divljenja i zbog
sopstvene sposobnosti, koje su rasle zajedno. Njeno osećanje prema
železnici je bilo isto: obožavanje umeća onoga koji ju je stvorio,
nadarenosti nečijeg čistog, rasuđujućeg uma, obožavanje s tajnim
smeškom koji je govorio da će ona to jednog dana znati bolje da
uradi. Motala se oko pruge i radionica za pravljenje lokomotiva kao
skromni student, ali je ta poniznost imala senku budućeg ponosa,
ponosa koji se mora zaslužiti.
"Nepodnošljivo si uobražena", bila je jedna od dve rečenice koje je
slušala celog detinjstva, iako nikada nije govorila o svojim
sposobnostima. Druga rečenica je bila: "Sebična si." Pitala bi šta to
znači, ali nikada nije dobijala odgovor. Gledala je u odrasle, pitajući se
kako zamišljaju da se oseća krivom zbog nedefinisane optužbe.
Bilo joj je dvanaest godina kada je rekla Ediju Vilersu da će
upravljati železnicom kada odrastu. Imala je petnaest kada joj je prvi
put palo na pamet da žene ne upravljaju železnicama i da bi ljudi
mogli prigovoriti. Do vraga s tim, mislila je - i nikada više nije zbog
toga brinula.
Zaposlila se u Tegart transkontinentalu kada joj je bilo šesnaest
godina. Otac joj je dopustio: to ga je zabavljalo a bio je i pomalo
radoznao. Počela je kao noćni operater u maloj seoskoj stanici. Prvih
nekoliko godina morala je da radi noću, dok je pohađala koledž
inženjerstva.
Džejms Tegart je u isto vreme započeo karijeru na železnici; imao
je dvadeset jednu godinu. Započeo je u Propagandnom odeljenju.
 Degnin uspon među muškarcima koji su upravljali Tegart
transkontinentalom bio je munjevit i neosporavan. Dobijala je
odgovorne poslove jer nije bilo nikog da ih preuzme. Bilo je tek
nekoliko retkih talentovanih muškaraca oko nje i svake godine su
bivali sve redi. Njoj nadređeni, u čijim je rukama bio autoritet,
ustručavali su se da ga upotrebe i stalno su izbegavali odluke, tako da
je ona govorila ljudima šta da rade i oni su to i radili. Za svako
unapređenje dugo je radila pre nego što bi ga dobila. Bilo je to kao
napredovanje kroz prazne sobe. Niko joj se nije suprotstavljao, ali niko
nije ni odobravao njen uspeh.
Otac joj je bio zadivljen i ponosan na nju, ali nije ništa govorio i
kada bi je posmatrao u kancelariji oči su mu bile tužne. Bilo joj je
dvadeset devet kada je umro. "Uvek je neki Tegart upravljao
železnicom", bilo je poslednje što joj je rekao. Pogledao ju je čudnim
pogledom u kojem su se mešali pozdrav i saosećanje.
Glavnina deonica Tegart transkontinentala je ostavljena Džejmsu
Tegartu. Imao je trideset jednu godinu kada je postao predsednik
železnice. Degni je i očekivala da Odbor direktora izabere njega, ali
nikada nije mogla da shvati zašto su to učinili tako zdušno. Pričali su
o tradiciji, predsednik je uvek bio najstariji sin u porodici Tegart;
izabrali su Džejmsa Tegarta na isti način kao što bi odbili da prođu
ispod merdevina, da bi umirili istu vrstu straha. Govorili su o
njegovom umeću da "učini železnicu popularnom", o njegovoj "dobroj
propagandi", njegovim "vašingtonskim vezama". Izgleda da je bio
neobično umešan u dobijanju usluga u pravnom sistemu.
Degni nije ništa znala iz oblasti "vašingtonskih veza" niti šta su
takve veze podrazumevale. Ali je izgledalo da su neophodne, pa ih je
izbacila iz glave, misleći kako postoje mnoge vrste poslova koji su
uvredljivi, ali ipak neophodni, kao što je čišćenje kanalizacije; neko je
morao i to da radi, a Džimu se, izgleda, to dopadalo.
Njoj nikada nije bila želja da bude predsednik; njena jedina briga
je bilo Operativno odeljenje. Kada je otišla na prugu, jedan stari
železničar koji je mrzeo Džima, rekao je: "Uvek će neki Tegart
upravljati železnicom", gledajući je kao nekada otac. Protiv Džima je
bila naoružana uverenjem da on nije dovoljno pametan da bi previše
naudio železnici i da će ona uvek moći da ispravi štetu koju on
nanese.
Sa šesnaest godina, sedeći za operaterskim stolom, gledajući
osvetljene prozore Tegartovih vozova kako promiču, mislila je da je
ušla u svoj svet. U narednim godinama je shvatila da nije. Protivnik s
kojim je morala da se bori nije bio dostojan niti vredan pobede: to nije
bila nadmoćna sposobnost koju bi bilo časno izazvati; bila je to
nevičnost - sivi sloj pamuka, mekog i bezobličnog, koji se nikome i
ničemu nije mogao suprotstaviti, a ipak je bivao prepreka na njenom
putu. Stajala je razoružana pred zagonetkom: zašto je tako? Nije znala
odgovor.
Samo je prvih nekoliko godina ponekad osećala kako u sebi tiho
priziva bar blesak ljudske sposobnosti, samo jedan blesak čiste, oštre,
sjajne moći. Imala je napade mučne čežnje za prijateljem ili
neprijateljem čiji bi um bio bolji od njenog. Ali je prestala da čezne.
Morala se okrenuti poslu. Nije imala vremena da oseća bol; ne često.
Prvi korak u politici koju je Džejms Tegart uneo u kompaniju bila
je izgradnja linije San Sebastijan. Mnogi su bili odgovorni za to, ali je
za Degni jedno ime nosilo ceo poduhvat, ime koje bi izbrisalo sva
ostala kad god bi ga videla. Ono se protezalo preko svih pet godina
borbe, preko milja potrošenih šina, preko tabaka papira sa ciframa
koje su beležile gubitke Tegart transkontinentala , kao crveno kapanje
iz rane koja ne može da zaceli - kao što je stajalo na traci svake berze
u svetu - kao što je stajalo na dimnjacima u crvenom odsjaju peći za
topljenje bakra - kao što je stajalo u skandaloznim naslovima - kao
što je stajalo na pergamentnim listovima na kojima je zabeleženo
plemstvo ovog veka - kao što je stajalo na porukama uz cveće u
budoarima žena širom tri kontinenta.
Bilo je to ime Fransisko d'Ankonija.
Sa dvadeset tri, kada je nasledio bogatstvo, Fransisko d'Ankonija je
bio poznat kao svetski kralj bakra. Danas, sa trideset šest, bio je
poznat kao najbogatiji čovek i najspektakularniji bezvredni plejboj na
Zemljinoj kugli. Bio je poslednji potomak jedne od najotmenijih
argentinskih porodica. Posedovao je rančeve stoke, plantaže kafe i
većinu rudnika bakra u Čileu. Posedovao je pola južne Amerike i, kao
sitniš, raznovrsne rudnike po celim Sjedinjenim Državama.
 j j
Kada je Fransisko d'Ankonija iznenada kupio milje golih planina u
Meksiku, procurila je vest da je otkrio ogromne rezerve bakra. Uopšte
se nije trudio da proda akcije za ovaj poduhvat; molili su ga za akcije,
i on je samo izabrao one kojima je želeo da učini uslugu. Svi su
smatrali da je izuzetno nadaren za finansije; nikad ga niko nije
potukao u nekoj transakciji - uvećavao je svoje neverovatno bogatstvo
svakim poslom koji bi dotakao i na svakom koraku, ako bi se odlučio
za to. Oni koji su ga najviše osuđivali prvi su prigrabili priliku da
ućare na njegovom talentu, da dobiju deo njegovog novog bogatstva.
Džejms Tegart, Oren Bojl i njihovi prijatelji bili su među najkrupnijim
akcionarima projekta koji je Fransisko d'Ankonija nazvao Rudnici San
Sebastijan.
Degni nikad nije uspela da otkrije šta je uticalo na Džejmsa
Tegarta da izgradi železničku liniju od Teksasa do nedođije San
Sebastijana. Ni on sam, izgleda, nije znao: kao polje bez vetrobrana,
bio je podložan svakoj struji, a konačni zbir je bio posledica slučaja.
Nekoliko direktora Tegart transkontinentala je bilo protiv tog projekta.
Kompaniji su bili potrebni svi izvori da popravi liniju Rio Norte; nisu
se mogle obe stvari. Ali, Džejms Tegart je bio novi predsednik. Bila je
to prva godina njegove uprave. Pobedio je.
Narodna republika Meksiko je zdušno sarađivala, i potpisala
ugovor koji je na dve stotine godina garantovao pravo vlasništva
Tegart transkontinentalu nad njegovom železničkom prugom, u zemlji
u kojoj pravo vlasništva uopšte nije postojalo. Fransisko d Ankonija je
dobio iste garancije za svoje rudnike.
Degni se borila protiv izgradnje linije San Sebastijan. Borila se
svuda gde je neko bio voljan da je sluša; ali, bila je samo asistent u
Operativnom odeljenju, premlada, bez autoriteta, i niko je nije slušao.
Nije bila u stanju, ni tada ni posle, da razume porive onih koji su
odlučili da se linija izgradi. Sedeći kao bespomoćni posmatrač, deo
manjine, na jednom od sastanaka Odbora, osetila je čudnu
dvosmislenost u sobi, u svakom govoru, u svakom argumentu, kao da
pravi razlog njihove odluke nije nikada bio izrečen,ali je bio jasan
svima osim njoj.
Govorili su o značaju buduće trgovine s Meksikom, o velikim
tovarima, o ogromnim prihodima koje će imati ekskluzivni prevoznik
 g j
neiscrpnih zaliha bakra. Dokazivali su to navodeći dotadašnja
dostignuća Fransiska d'Ankonije. Nisu pominjali nikakve mineraloške
podatke o rudnicima San Sebastijan. Malo podataka je bilo dostupno,
d'Ankonijine informacije nisu bile podrobne, ali njima, izgleda, nisu
bile potrebne činjenice.
Naširoko su pričali o siromaštvu Meksikanaca i njihovoj očajničkoj
potrebi za železnicom. "Nikada im nije pružena prilika."
"Naša je dužnost da jednoj siromašnoj naciji pomognemo da se
razvije. Jedna zemlja je, čini mi se, čuvar svojih suseda."
Sedela je i slušala, razmišljajući o mnogim sporednim linijama
kojih je Tegart transkontinental morao da se odrekne; prihodi ove
velike železnice su godinama lagano opadali. Mislila je o neophodnim
popravkama koje su pretile, a koje su u celom sistemu bile opasno
zapostavljene. Njihova politika održavanja nije bila politika, već igra
koju su igrali s komadom gume, kušajući koliko može da se istegne.
"Meksikanci su, čini mi se, vrlo marljivi ljudi, pritisnuti
primitivnom ekonomijom. Kako da se industrijalizuju ako im niko ne
pomogne?"
"Kada razmišljamo o ulaganju, treba, po mom mišljenju, da
mislimo na ljudska bića, a ne samo na materijalne činioce."
Mislila je na lokomotivu koja je ležala u jarku pored linije Rio
Norte jer joj se spojni kabl polomio. Mislila je na onih pet dana kada
se sav saobraćaj na liniji Rio Norte zaustavio jer se potporni zid
srušio, pa su se tone stena obrušile na prugu.
"Pošto čovek mora da misli na dobro svoje braće pre nego na
svoje, čini mi se da jedna nacija mora da misli na svoje susede pre
nego na sebe."
Mislila je na pridošlicu Elisa Vajata, kojeg su ljudi počeli da
posmatraju jer je njegova aktivnost bila prva kap bujice robe koja
samo što nije pokuljala iz umirućih prostranstava Kolorada. Pušteno je
da linija Rio Norte propadne, baš kad je njena efikasnost bila potrebna
i korisna.
"Nije sve u materijalnoj pohlepi. Postoje i nematerijalni ideali koje
treba imati na umu."
"Priznajem da me je stid kad pomislim da posedujemo ogromnu
mrežu pruga, dok Meksikanci imaju samo jednu ili dve
 g j j
neodgovarajuće linije."
"Stara teorija ekonomske samodovoljnosti davno se istrošila. Ne
može jedna zemlja da napreduje usred sveta koji gladuje."
Da bi Tegart transkontinental postao ono što je nekad bio, davno
pre nje, mislila je, bila je potrebna svaka šina, svaki ekser i dolar - a
tako očajno malo je bilo na raspolaganju.
Na istom sastanku, u istim izlaganjima, govorili su i o efikasnosti
meksičke vlade, koja je sve držala u svojim rukama. Pred Meksikom je
sjajna budućnost, rekli su, i za nekoliko godina on će postati opasan
takmac. "U Meksiku ima discipline", stalno su ponavljali članovi
Odbora, s notom zavisti u glasu.
Džejms Tegart je dao na znanje - nedovršenim rečenicama i
neodređenim nagoveštajima - da njegovi prijatelji u Vašingtonu, čija
imena nije nikad otkrivao, žele da se u Meksiku izgradi železnička
linija, da bi takva linija bila od velike pomoći u međunarodnoj
diplomatiji, da će se dobra volja svetskog javnog mnjenja više nego
odužitiTegart transkontinentalu za ovu investiciju.
Izglasali su da se za trideset miliona dolara izgradi linija San
Sebastijan.
Pošto je napustila sobu Odbora, Degni je, šetajući na hladnom,
čistom vazduhu ulice, čula kako se u tupoj praznini njene glave
uporno, jasno ponavlja: idi... Idi... Idi.
Slušala je, uplašena. Pomisao da napusti Tegart transkontinental
nije spadala među njoj zamislive poteze. Užasnula se, ne zbog pomisli,
već zbog pitanja šta ju je nagnalo da to pomisli. Ljutito je odmahnula
glavom; rekla je sebi da će sad biti potrebna Tegart transkontinentalu
više nego ikad.
Dva direktora su dala ostavku; isto je učinio i potpredsednik u
Operativnom odeljenju. Umesto njega je postavljen prijatelj Džejmsa
Tegarta.
Čelične šine su postavljene u meksičku pustaru - a istovremeno je
izdato naređenje da se brzina vozova na liniji Rio Norte smanji, jer je
pruga napukla. Stanica od armiranog betona, s mermernim stubovima
i ogledalima, sagrađena je usred prašnjavog, nepopločanog trga u
jednom meksičkom selu - dok se teretni voz s na om sjurio niz nasip
pretvarajući se u goruću gomilu gvožđa, jer je šina na liniji Rio Norte
 j g g g j j j
bila napukla. Elis Vajat nije čekao da sud odluči da li je nesreća bila
božija volja, kao što je tvrdio Džejms Tegart. Preneo je transport na e
na Feniks-Darengo, nepoznatu železnicu, malu ali probitačnu, veoma
probitačnu. Bio je to pravi podsticaj za Feniks-Darengo. Od tada je
rasla, zajedno sa Vajatovom na om, kao što su rasle fabrike u okolnim
dolinama - kao što je, po dve milje mesečno, rasla mreža šina i veza
po suvim poljima meksičkog kukuruza.
Degni je imala trideset dve godine kada je rekla Džejmsu Tegartu
da će dati otkaz. Već tri godine je vodila Operativno odeljenje, bez
zvanja, priznanja i autoriteta. Bila je poražena gnušanjem nad satima,
danima, noćima koje je trošila da zaobiđe mešanje Džimovog prijatelja
koji je nosio titulu potpredsednika u Operativnom. Taj čovek se nije
držao nikakve politike i sve odluke koje je donosio bile su njene, ali je
to činio tek pošto se dobro potrudio da je onemogući. Postavila je
bratu ultimatum. On je jedva izgovorio: "Ali, Degni, ti si žena! Žena kao
potpredsednik Operativnog? To je nečuveno! Odbor neće prihvatiti!"
"Onda nemam više šta da tražim", odgovorila je.
Nije razmišljala o tome čime će se ubuduće baviti. Suočavanje s
odlaskom iz Tegart transkontinentala bilo je kao čekanje na
amputaciju nogu; mislila je da će dopustiti da se to desi, a zatim
preuzeti teret onoga što je preostalo.
Nikad nije shvatila zašto ju je Odbor direktora jednoglasno izabrao
za potpredsednika Operativnog odeljenja.
Ona im je konačno dala liniju San Sebastijan. Kada je preuzela
dužnost, izgradnja je kasnila već tri godine; bila je postavljena trećina
šina; troškovi su već bili premašili odobrenu sumu. Otpustila je
Džimovog prijatelja i našla izvođača radova koji je okončao posao za
godinu dana.
Unija San Sebastljan je sada radila, Nije bilo nikakvog velikog
priliva robe preko granice, niti vozova natovarenih bakrom. Nekoliko
tovara se dokotrljalo niz planine San Sebastijana, u velikim
vremenskim razmacima. Rudnici su, govorio je Franaka d'Ankonija, još
uvek bili u procesu razvoja. Iscrpljivanje Tegart transkontlnentala se
nije zaustavilo.
Sada je sedela za stolom u svojoj kancelariji, kao mnogih drugih
večeri, pokušavajući da reši problem: koje bi sporedne linije mogle da
 j j j g
spasu sistem i za koliko godina?
Obnovljena linija Rio Norte bi mogla iskupiti ostatak. Posmatrajući
papire s brojkama koje su najavljivale sve veće gubitke, nije
razmišljala o dugotrajnoj, besmislenoj agoniji meksičkog poduhvata.
Razmišljala je o telefonskom pozivu. "Henk, možeš li da nas spaseš?
Možeš li nam obezbediti prugu u najkraćem roku, s najdužim
mogućim kreditom?" Miran, uravnotežen glas je odgovorio: "Naravno
."
Sama pomisao joj je pružila podršku. Nadnela se nad gomilu
papira na stolu i odjednom joj je bilo lakše da se usredsredi. Napokon,
postojala je jedna stvar na koju je mogla računati, koja se neće srušiti
kad bude potrebna.
Džejms Tegart je prošao predsobljem Degnine kancelarije, još pun
samouverenosti koju je pre pola sata osećao među svojim drugovima
u kafani. Kada je otvorio vrata, samouverenost je iščezla. Prišao je
njenom stolu kao dete koje očekuje kaznu i čuva ozlojeđenost za
buduće godine.
Video je glavu nagnutu nad gomilu papira, odsjaj Stone lampe na
pramenovima razbarušene kose, belu košulju kako prianja uz ramena,
dok su opušteni nabori naglašavali krhkost njenog tela.
"Šta je, Džim?"
"Šta pokušavaš da uradiš s linijom San Sebastijan?"
Ona podiže glavu. "Da uradim? Zašto?"
"Po kakvom redu vožnje se tamo ide i kakvim vozovima?"
Nasmejala se, veselo i pomalo umorno. "Stvarno bi trebalo da čitaš
izveštaje koji se šalju u kancelariju predsednika, Džim, barem
ponekad."
"Na šta misliš?"
"Idemo po tom redu vožnje i tim vozovima već tri meseca."
"Jedan putnički voz dnevno?"
"Ujutro. I jedan teretni voz svake druge večeri."
"Blagi bože! Na tako važnom ogranku?"
"Taj važni ogranak nije isplativ ni za ta dva voza."
"Ali, narod Meksika od nas očekuje pravu uslugul"
"Sigurna sam u to."
"Potrebni su im vozovi"
 "Za šta?"
"Za... da razviju lokalnu industriju. Kako očekuješ da je razviju ako
im ne omogućimo prevoz?"
"I ne očekujem."
"To je tvoje lično mišljenje. Ne vidim s kakvim si pravom proredila
red vožnje. Pa, samo prevoz bakra će platiti za sve."
"Kada?"
Pogledao ju je; lice mu je dobilo izraz zadovoljne osobe koja samo
što nije izgovorila nešto što ima moć da povredi. "Ne sumnjaš valjda u
uspeh tih rudnika bakra - kad njima upravlja Fransisko d'Ankonija?"
Naglasio je ime, promatrajući je.
Ona reče: "On ti je možda prijatelj, ali.."
"Moj prijatelj? Mislio sam da je tvoj."
Ona staloženo reče: "Ne u poslednjih deset godina."
"Baš šteta, zar ne? Ipak, on je jedan on najpametnijih rukovodilaca
na svetu. Nikad nije omanuo u nekom poduhvatu - mislim, u
poslovnom poduhvatu - a utopio je milione sopstvenog novca u te
rudnike, te se možemo osloniti na njegov sud."
"Kada ćeš shvatiti da se Fransisko d'Ankonija preobrazio u
bezvrednu propalicu?"
On se prigušeno nasmeja. "Oduvek sam mislio da je takav - barem
kad se radi o njegovom karakteru. Ali me nisi slušala. Mislila si
drugačije. O, koliko drugačije! Sigurno se sećaš naših rasprava o tome.
Da citiram neke pojedinosti koje si rekla o njemu? Mogu samo da
pretpostavim šta si radila."
"Hoćeš da raspravljaš o Fransisku d'Ankoniji? Jesi li zato došao?"
Lice mu je odražavalo ljutnju zbog promašaja - jer njeno nije
odražavalo ništa. "Jako dobro znaš zašto sam došao!" obrecnu se. "Čuo
sam neke neverovatne stvari o našim vozovima u Meksiku."
"Kakve stvari?"
"Kakvu pokretnu starudiju koristiš tamo?"
"Najgoru koju sam mogla da nađem."
"Priznaješ?"
"Napisala sam to u izveštajima koje sam ti poslala."
"Je li istina da koristiš lokomotive na drva?"
 "Edi mi ih je našao u nekoj napuštenoj radionici za lokomotive u
Luizijani. Nije čak mogao ni da upamti ime te železnice."
"I to ide pod firmom Tegartovih vozova?"
"Da."
"U čemu je, do đavola, ideja? Šta se događa? Hoću da znam šta se
događa!"
Govorila je uravnoteženo, gledajući pravo u njega: "Ako hoćeš da
znaš, na liniji San Sebastijan sam ostavila sam otpad, i to što sam
manje mogla. Izvukla sam iz Meksika sve što se moglo izvući -
pomoćne lokomotive, alate, čak i pisaće mašine i ogledala."
"Zašto, do vraga?"
"Zato da pljačkaši nemaju previše da opljačkaju kad nacionalizuju
liniju."
Skočio je na noge. "Neće ti to tako proći! Ovaj put neće imati
hrabrosti za takav nizak, nečuven... samo zbog nekih zlobnih glasina,
kad imamo ugovor na dve stotine godina i..
"Džim", reče ona polako, "nema kola, lokomotive ni tone uglja koju
možemo uštedeti bilo gde u sistemu."
"Neću to dozvoliti, apsolutno neću dozvoliti tako sramno ponašanje
prema prijateljskom narodu kojem je potrebna naša pomoć. Nije sve u
materijalnoj pohlepi. Napokon, mora se razmišljati i o nematerijalnim
stvarima, mada ti to ne možeš razumeti."
Povukla je jastuk napred i uzela olovku. "Dobro, Džim. Koliko želiš
vozova na liniji San Sebastijan?"
"Koje deonice da skratim i na kojim linijama - da bih dobila dizel i
čelične putničke vagone?"
"Neću da skraćuješ nikakve deonice!"
"Pa, gde onda da nađem opremu za Meksiko?"
"Smisli sama. To je tvoj posao."
"Nisam u stanju da to uradim. Ti ćeš morati da odlučiš."
"To je tvoj uobičajeni prljavi trik - prebaciti odgovornost na mene!"
"Čekam naređenja, Džim."
"Neću da upadnem u tvoju zamku!"
Spustila je olovku. "Onda se red vožnje linije San Sebastijan neće
menjati."
 "Samo sačekaj sastanak Odbora sledećeg meseca. Zahtevaću da se
odluči, jednom zasvagda, koliko Operativno odeljenje sme da
prekorači svoja ovlašćenja. Moraćeš da odgovaraš za ovo."
"Odgovaraću."
Vratila se poslu pre nego što su se vrata zatvorila za Džejmsom
Tegartom.
Kada je završila, odgurnula papire i podigla pogled, nebo napolju
je bilo crno, a grad se pretvorio u blešteće prostranstvo osvetljenog
stakla bez zidova. Ustala je oklevajući. Vređalo ju je što je pomalo bila
poražena umorom, ali je znala da jeste, večeras.
Spoljna kancelarija bila je mračna i prazna; osoblje je bilo otišlo.
Samo je Edi Vilers još bio tu, za svojim stolom u staklom ograđenoj
kabini koja je izgledala kao kocka svetlosti u uglu velike sobe.
Mahnula mu je na izlasku.
Nije uzela li do predvorja zgrade, već do hola Tegartovog
terminala. Volela je da šeta njime na putu do kuće.
Hol joj je oduvek ličio na hram. Gledajući uvis u udaljenu tavanicu,
videla je nejasne svodove poduprte gigantskim granitnim stubovima i
vrhove ogromnih zatamnjenih prozora. Svodovi su odavali svečani mir
katedrale, zaštitnički natkriljujući užurbanu aktivnost ljudi.
Iako su je putnici zanemarivali kao uobičajen prizor, holom je
dominirala statua Natanijela Tegarta, osnivača železnice. Degni je bila
jedina koja ju je opažala i nikada nije mogla da je uzme zdravo za
gotovo. Jedina molitva za koju je znala bilo je posmatranje te statue
svaki put kad bi prolazila holom.
Natanijel Tegart je bio avanturista bez prebijene pare koji je
pristigao odnekud iz Nove Engleske i izgradio železnicu preko celog
kontinenta u danima prvih čeličnih pruga. Njegova železnica je još
uvek postojala; njegova bitka da je izgradi prerasla je u legendu, jer
ljudi nisu bili spremni da je razumeju ili poveruju u nju.
Bio je čovek koji nikada nije verovao da drugi imaju pravo da ga
zaustave. Postavio je sebi cilj i išao je ka njemu, a put mu je bio prav
kao neka od njegovih pruga. Nikada nije tražio nikakve pozajmice,
obveznice, dotacije, dodelu zemlje ili pravne usluge od vlade.
Nabavljao je pare od ljudi koji su ih imali, idući od vrata do vrata - od
bankarskih vrata od mahagonija do daščanih vrata usamljenih farmi.
 g j j
Nikada nije govorio o društvenom dobru. Samo je govorio ljudima da
će na njegovoj železnici dobro zaraditi, govorio im je zašto očekuje
zaradu i davao svoje razloge. Imao je dobre razloge. U svim narednim
pokolenjima, Tegart transkontinental je bio jedna od retkih železnica
koje nikada nisu bankrotirale i jedina u kojoj je većina akcija ostala u
rukama osnivačevih potomaka.
U njegovo doba ime Net Tegart nije bilo poznato, već ozloglašeno;
ponavljali su ga, ne s poštovanjem, već s ozlojeđenom radoznalošću;
ako mu se iko divio, bilo je to divljenje prema uspešnom banditu. Ipak,
nijedna para njegovog bogatstva nije bila stečena silom ili na prevaru;
nije bio kriv ni zbog čega, osim zato što je zaradio svoje bogatstvo i
nikad nije zaboravljao da je ono njegovo.
O njemu su kružile mnoge priče. Govorilo se da je u divljini Bliskog
istoka ubio jednog zakonodavca koji je pokušao da opozove prava
koja su mu bila data, da ih opozove kada je železnica več bila na pola
puta kroz zemlju; neki zakonodavci su planirali da se obogate na
Tegartovim akcijama - prodajući ih po nižim cenama. Net Tegart je bio
optuživan za ovo ubistvo, ali optužba nikad nije mogla biti dokazana.
Od tada nije imao problema sa zakonodavcima.
Pričalo se da je Net Tegart mnogo puta na svojoj železnici stavio
život na kocku, ali je jedanput stavio na kocku mnogo više od života.
Novac mu je bio očajnički potreban, izgradnja njegove linije bila je
obustavljena, a on je niz stepenice bacio jednog otmenog gospodina
koji mu je bio ponudio zajam od vlade. Zatim je založio svoju ženu kao
garanciju za zajam od nekog milionera koji je njega mrzeo i divio se
njenoj lepoti. Pozajmicu je otplatio na vreme i nije morao da preda
svoj zalog. Posao je bio sklopljen uz saglasnost njegove žene. Ona je
bila velika lepotica iz najuglednije porodice u jednoj južnoj državi,
razbaštinjena jer je pobegla s Netom Tegartom dok je još bio odrpani
mladi avanturista.
Degni je ponekad žalila što joj je Net Tegart predak. Ono što je
osećala prema njemu nije pripadalo kategoriji nametnutih porodičnih
osećanja. Nije želela da njena osećanja budu nešto što treba da se
oseća prema ujaku ili dedi. Nije bila u stanju da voli bilo šta što nije
odabrala i smetali su joj takvi zahtevi. Ali, da se može birati predak,
ona bi odabrala Neta Tegarta, odala bi mu počast i svu svoju
zahvalnost.
Statua Neta Tegarta je napravljena prema skici nekog umetnika,
jedinoj zabelešci njegovog lika. Doživeo je duboku starost, ali su ga svi
zamišljali onakvog kakav je bio na toj skici - kao mladog čoveka.
Njegova statua je u Degninom detinjstvu bila prvi pojam uzvišenosti.
Kada su je slali u crkvu ili školu i kada je slušala ljude da koriste tu
reč, znala je na šta misle: ona je mislila na statuu.
Statua je predstavljala mladog, koščatog čoveka oštrih crta. Držao
je glavu kao da se suočava s izazovom, nalazeći radost u svojoj
sposobnosti da ga prihvati. Sve što je Degni želela od života bilo je
oličeno u želji da drži glavu na isti način.
Večeras, dok je prolazila holom, gledala je statuu. Beše to trenutak
odmora; kao da joj je neki neodređeni teret olakšan i kao da joj je
dašak vetra dotakao čelo.
U uglu hola kraj glavnog ulaza nalazila se mala novinarnica.
Vlasnik, tihi, ljubazni starac u kojem se naslućivalo plemenito poreklo,
stajao je iza tezge već dvadeset godina. Nekada je bio vlasnik fabrike
cigareta, ali je bankrotirao i sklonio se u samotnu povučenost svog
malog dućana usred večitog vrtloga stranaca. Porodica i prijatelji su
mu pomrli. Jedino zadovoljstvo mu je bio jedan hobi: pravio je
privatnu kolekciju cigareta iz celog sveta; znao je svaku vrstu koja je
ikad proizvedena.
Odlazeći, Degni se rado zaustavljala kraj njegove novinarnice.
Izgledao je kao deo Tegartovog terminala, kao stari pas čuvar koji je
bio suviše slab da je čuva, ali je svojim prisustvom ulivao sigurnost.
On je voleo da je gleda kako dolazi, jer ga je zabavljala pomisao da
samo on zna važnost te mlade žene u sportskom kaputu i
nakrivljenom šeširu, koja se, nezapažena, žurno probijala kroz gomilu.
Večeras se, kao i obično, zaustavila da kupi kutiju cigareta. "Kako
napreduje zbirka?" upitala ga je. "Da li ima novih uzoraka?"
On se tužno nasmešio, odmahujući glavom.
"Nema, gospođice Tegart. Više se nigde u svetu ne proizvode nove
vrste. Čak i stare nestaju, jedna za drugom. Danas se proda je još
samo pet-šest vrsta. A nekada ih je bilo na desetine. Više se ne pravi
ništa novo."
 "Praviće se. Ovo je samo privremeno."
Pogledao ju je i nije odgovorio. Zatim reče: "Volim cigarete,
gospođice Tegart. Volim pomisao na vatru u nečijim rukama. Vatra,
opasna sila, pripitomljena među prstima. Često razmišljam o satima
kada čovek sedi sam, posmatrajući dim cigarete, razmišljajući.
Razmišljam kakve su se sve velike stvari rodile u takvim satima. Kada
čovek misli, u njegovom umu se upali živa vatra - zato priliči da
upaljena cigareta to i odražava."
"Da li oni ikada misle?" nehotice je upitala, i zastala; to pitanje je
bilo njena jedina lična muka i nije želela da o njemu raspravlja.
Starac ju je pogledao kao da je primetio iznenadnu stanku i
razumeo je, ali nije započeo raspravu; umesto toga reče: "Ne dopada
mi se ovo što se dešava s ljudima, gospođice Tegart."
"Šta?"
"Ne znam. Ali ih gledam ovde već dvadeset godina i primetio sam
promenu. Nekada su jurili ovuda, i bilo je to divno posmatrati, bila je
to hitnja ljudi koji znaju kuda hrle, nestrpljivih da stignu tamo. Sada
žure jer se plaše. Ne pokreće ih svrha, već strah. Ne idu oni nikuda,
već beže. I mislim da ne znaju od čega žele da pobegnu. Ne gledaju se.
Trgnu se kad se u prolazu očešu. Previše se smeju, ali nekim ružnim
smehom; nije to radost, već prošnja. Ne znam šta se događa sa
svetom." Slegao je ramenima. "Ma, ko je Džon Galt?"
"On je samo besmislena fraza!" Iznenadila se oštrinom svog glasa i
dodade, izvinjavajući se: "Ne sviđa mi se taj prazni sleng. Šta to znači?
Ko li je to smislio?"
"Niko ne zna", odgovori on polako.
"Zašto to ljudi neprestano govore? Niko, izgleda, ne može da
objasni šta to znači, a ipak svi to koriste kao da znaju šta znači."
"Zašto vas to uznemiruje?"
"Ne sviđa mi se šta podrazumevaju kada to kažu."
"Ni meni, gospođice Tegart."
Edi Vilers je večeravao u kafeteriji zaposlenih na Tegartovom
terminalu. U zgradi je postojao restoran u koji su često dolazili
direktori Tegarta, ali ga on nije voleo. Kafeterija je ličila na deo
železnice i tu se osećao više kao kod kuće.
 Kafeterija se nalazila pod zemljom. Beše to velika prostorija sa
zidovima od belih pločica koje su blistale pod električnim svetlom,
izgledajući kao srebrni brokat. Imala je visoku tavanicu, blistave
šankove od stakla i hroma, stvarala je utisak prostora i svetlosti.
Edi bi ponekad u kafeteriji sretao jednog železničara. Ediju se
dopadalo njegovo lice. Jednom su slučajno počeli da razgovaraju i
otada im je prešlo u naviku da večeraju zajedno kad god bi se sreli.
Edi je zaboravio da li ga je ikad upitao za ime ili za posao kojim se
bavi; pretpostavio je da posao nije nikakav, jer je čovekova odeća bila
gruba i umašćena. Taj čovek za njega nije bio ličnost, već samo tiha
pojava s neverovatno izraženim interesom za jedinu stvar koja je
davala značenje njegovom životu: Tegart transkontinental .
Kada je večeras kasno sišao, Edi je video tog radnika za stolom u
udaljenom uglu poluprazne prostorije. Edi se srećno nasmešio, mašući
mu, i poneo svoj poslužavnik sa hranom do njegovog stola.
U osami njihovog ugla, Ediju je laknulo, opuštao se posle dugog,
napornog dana. Mogao je da priča kao što nigde drugde nije pričao,
da priznaje stvari koje nikome nije priznavao, da misli naglas,
gledajući u pažljive oči radnika preko puta stola.
"Linija Rio Norte nam je poslednja nada", reče Edi Vilers.
"Ali će nas spasti. Imaćemo barem jedan ogranak u dobrom stanju,
tamo gde je najpotrebniji, i to će pomoći da se spasu ostali... Čudno je,
zar ne, govoriti o poslednjoj nadi Tegart transkontinentala ? Da li
ozbiljno shvataš kad ti kažu da će meteor pogoditi Zemlju?... Ni ja... Od
okeana do okeana, zauvek - to smo slušali celog detinjstva, ona i ja.
Ne, nisu rekli 'zauvek', ali su to mislili... Znaš, nisam ti ja veliki čovek.
Ne bih mogao izgraditi tu železnicu. Ako propadne, neću je moći
povratiti. Moraću i ja s njom... Ne obraćaj pažnju na mene. Ne znam
zašto govorim sve ovo. Valjda sam malo umoran večeras... Da, radio
sam do kasno. Nije tražila od mene da ostanem, ali se ispod njenih
vrata videlo svetlo, dugo nakon što su svi otišli... Da, sad je otišla kući...
Problemi? O, uvek ima problema na poslu. Ali, ona nije zabrinuta. Zna
da nas može izvući... Naravno, nije dobro. Imamo mnogo više nesreća
nego što čuješ. Opet smo izgubili dve dizelke, prošle nedelje. Jednu -
samo zbog starosti, drugu - u direktnom sudaru... Da, naručili smo
dizelke, od United Locomotive Works, ali već dve godine čekamo na
 g
njih. Ne znam da li ćemo ih ikad dobiti. Bože, a baš su nam potrebne!
Vučna snaga - nemaš pojma koliko je to važno. To je ključ svega...
Čemu se smeješ?... Pa, kao što sam rekao, nije dobro. Ali, barem je
linija Rio Norte sigurna. Prva pošiljka šina će stići na odredište za
nekoliko nedelja. Za godinu dana pustićemo prve vozove na novu
prugu. Ništa nas neće zaustaviti, ovog puta... Naravno, znam ko će
postaviti prugu. Maknamara iz Klivlanda. On je onaj izvođač radova
koji nam je završio liniju San Sebastijan. Postoji barem jedan čovek
koji zna svoj posao. Zato smo bezbedni. Možemo računati na njega.
Nema više puno dobrih izvođača radova... U strašnoj smo žurbi, ali ja
to volim. Dolazim u kancelariju jedan sat ranije nego obično, ali me
ona pretekne. Uvek je prva tamo... Šta?... Ne znam šta radi noću. Ništa
posebno, pretpostavljam... Ne, nikada ni s kim ne izlazi. Sedi kod kuće,
uglavnom, i sluša muziku. Pušta ploče... Zašto ti je važno koje ploče?
Ričard Heli. Voli muziku Ričarda Helija. Osim železnice, to je jedino što
voli."
 Glava IV
NEPOKRETNI POKRETAČI

Pokretačka snaga - mislila je Degni, gledajući u sumraku zgradu

Tegart - bila je preko potreba; pokretačka snaga, da održi tu zgradu
uspravnom; pokret, da je učini nepokretnom. Ona nije počivala na
stubovima porivenim u granit; počivala je na mašinama koje su
prelazile ceo kontinent
Osetila je blagu primesu uzbuđenja. Vratila se s puta u fabriku
United Locomotive Works u Nju Džersiju, gde je bila otišla da lično
vidi predsednika kompanije. Ništa nije uspela da sazna: ni razloge
kašnjenja, ni mogući datum kada bi dizel lokomotive bile proizvedene.
Dva sata je razgovarala s predsednikom kompanije, ali joj nije
odgovorio ni na jedno pitanje. Njegovo ponašanje je imalo neki
prizvuk snishodljivog prebacivanja kad god bi pokušala da
konkretizuje razgovor, kao da se ponašala prostački, kršeći neko
nepisano, svima poznato pravilo.
Na putu do fabrike je videla neku ogromnu mašineriju, ostavljenu
u uglu dvorišta. To je nekada bila mašina za preciznu obradu, nekada
davno, od one vrste koja se više nigde ne može kupiti. Nije bila
izrabljena; raspadala se od zapuštenosti, izjedena rđom i kopanjem
crnog, prljavog ulja. Okrenula je glavu od nje. Prizor te vrste bi je uvek
zaslepeo za trenutak, izazivajući izliv žestokog besa. Nije znala zašto;
nije umela da definiše sopstveno osećanje; samo je znala da se u
njenom osećanju javlja krik pobune protiv nepravde, i da je to reakcija
na nešto mnogo više od neke stare mašinerije.
Kada je ušla u predvorje svoje kancelarije, celokupno njeno osoblje
već je bilo otišlo, sem Edija Vilersa, koji je još uvek bio tu i čekao je. Po
načinu kako ju je gledao i kako ju je tiho pratio do kancelarije, odmah
je znala da se nešto dogodilo.
"Šta je bilo, Edi?"
"Maknamara je odustao."
Pogledala ga je s nerazumevanjem. "Kako misliš, odustao?"
"Otišao. Povukao se. Prestao da radi."
"Maknamara, naš izvođač radova?"
"Da."
"Ali, to je nemoguće!"
"Znam."
"Šta se desilo? Zašto?"
"Niko ne zna."
Namerno dajući sebi vremena, otkopčala je kaput, sela za sto i
počela da skida rukavice. Zatim reče: "Počni od početka, Edi. Sedi." ,
Govorio je tiho, ali je ostao da stoji. "Razgovarao sam s njegovim
glavnim inženjerom, međugradskom linijom. Glavni inženjer je zvao iz
Klivlanda da nam kaže. Samo je to rekao. Ništa više ne zna."
"Šta je kazao?"
"Da je Maknamara prestao s radom i otišao."
"Kuda?"
"Ne zna. Niko ne zna."
Primetila je da je jednom rukom držala dva prazna prsta druge
rukavice, poluskinute i zaboravljene. Skinula ju je i stavila na sto.
Edi reče: "Raskinuo je gomilu ugovora koji vrede pravo bogatstvo.
Imao je klijente na listi čekanja za sledeće tri godine." Ćutala je. On
dodade, stišavajući glas: "Ne bih bio uplašen da mogu da razumem, ali
nešto bez očiglednog razloga..." i dalje je ćutala. "Bio je najbolji izvođač
radova u zemlji."
Pogledali su se. Želela je da kaže: "O, bože, Edi!" Ali je umesto toga
ravnim glasom rekla: "Ne brini. Naći ćemo drugog izvođača radova za
liniju Rio Norte."
Kancelariju je napustila kasno. Napolju, na trotoaru ispred vrata
zgrade, zastala je gledajući ulice. Odjednom je osetila da je ostala bez
snage, cilja, želje, kao da je motor kvrcnuo i stao.
Iza zgrade se ka nebu uzdizalo slabašno svetlo, odraz hiljada
nepoznatih svetiljki, električni dah grada. Želela je da se odmori. Da se
 j g j
odmori, mislila je, i negde pronađe uživanje.
Sve što je ikada imala ili želela bio je njen posao. Ali, bilo je
trenutaka, kao večeras, kada bi iznenada osetila tu čudnu prazninu,
koja nije bila praznina već tišina, ne očaj već nepokretnost, ne kao da
je sve u njoj uništeno već kao da je stalo. Tada bi osetila želju da
negde napolju otkrije trenutak radosti, želju da bude pasivni
posmatrač nekog veličanstvenog dela ili prizora. Ne da ga stvara,
mislila je, već primi; ne da započinje, već da reaguje; ne da doprinosi,
već da se divi. To mi je potrebno da bih nastavila, mislila je, jer je
radost pokretačka snaga.
Oduvek je bila - sklopila je oči s blagim smeškom zadovoljstva i
bola - pokretačka snaga sopstvene sreće. Barem jednom je želela da
bude ponesena snagom tuđeg dostignuća. Kao što su ljudi u mračnoj
preriji voleli da vide osvetljene prozore voza u prolazu, njeno
dostignuće, prizor moći i svrhe koji im je ulivao sigurnost usred
pustoši i noći - tako je i ona želela da se načas oseti; kratak pozdrav,
samo letimičan pogled, tek da mahne rukom i kaže: Neko ide nekuda...
Lagano je krenula, s rukama u džepovima kaputa, dok joj je senka
nakrivljenog šešira uokvirivala lice. Zgrade oko nje su bile tako visoke
da nije mogla da vidi nebo. Pomislila je: toliko je uloženo da se ovaj
grad izgradi, trebalo bi toliko toga da uzvrati.
Iznad vrata neke radnje, crna rupa radio-zvučnika grmela je
ulicom. Behu to zvuci simfonijskog orkestra koji je svirao negde u
gradu. Dugo bezoblično škripanje, kao da se nasumično cepaju
tkanina i tkivo. Rasipalo se bez melodije, bez harmonije, bez ritma koji
bi ih držao na okupu. Ako je muzika osećanje, a osećanje dolazi iz
misli, onda je ovo bio krik haosa, iracionalnosti, nemoći, čovekovog
samoporicanja.
Nastavila je da hoda. Zaustavila se kod izloga knjižare. U izlogu se
nalazila piramida od korica u braonkasto-ljubičastom omotu na
kojima je pisalo: Grabljivac se linja. "Roman veka", stajalo je na
plakatu. "Pronicljiva studija pohlepe poslovnog čoveka. Neustrašivo
otkrovenje ljudske izopačenosti."
Prošla je pored bioskopa. Pod njegovim svetlom je nestajalo pola
bloka, ostali su samo ogromna fotografija i neka slova obešena u
bleštavoj visini. Na fotografiji je bila nasmešena mlada žena; dok ju je
 j g j j j j
gledao, čovek je postajao svestan da taj prizor gleda već godinama,
čak i ako ga je video prvi put. Slova su govorila: "...u veličanstvenoj
drami koja da je odgovor na veliki problem: Da li žena treba da kaže?"
Prošla je pored vrata noćnog kluba. Neki par se isteturao iz taksija.
Devojka je imala zamućene oči, znojavo lice, ogrtač od hermelina i
divnu večernju haljinu koja joj je skliznula s jednog ramena, kao
kućna haljina neuredne domaćice, previše joj otkrivajući grudi, ali ne
izazovno, već težački ravnodušno. Njen pratilac ju je vodio, držeći je za
golu obnaženu ruku; nije imao izraz čoveka koji očekuje romantičnu
avanturu, već lukav izgled dečaka koji je krenuo da piše opscenosti po
ogradama.
Šta je očekivala da nađe? Mislila je, nastavljajući. Ljudi su ovako
živeli, to su bili oblici njihovog duha, kulture, zadovoljstava. Ništa
drugo i nije viđala već dugo godina.
Na uglu ulice u kojoj je živela kupila je novine i otišla kući.
Njen stan se sastojao od dve sobe na poslednjem spratu jednog
nebodera. Staklene ploče prozora u uglu dnevne sobe davale su joj
izgled pramca broda u pokretu, a svetla grada su bila kao
fosforescentne iskre na crnim talasima čelika i kamena. Kada je
uključila lampu, dugački trouglovi senki presekli su gole zidove
geometrijskom pravilnošću svetlosnih zraka, prekinutih nekolikim
uglastim delovima nameštaja.
Stajala je u sredini sobe, sama između grada i neba. Samo jedna
stvar joj je mogla pružiti osećanje koje joj je večeras bilo potrebno; bila
je jedina vrsta zadovoljstva za koju je znala. Uključila je fonograf i
pustila ploču s muzikom Ričarda Helija.
Bio je to Četvrti koncert, poslednje delo koje je napisao. Udar
uvodnih akorda izbrisao je iz njenog uma ulične prizore. Taj koncert je
bio veliki krik pobune. Bilo je to glasno "ne" nekom strašnom mučenju,
poricanje stradanja, poricanje koje je iskazivalo agoniju borbe za
slobodu. Zvuci su bili kao glas koji kaže: Nema potrebe za bolom - ma,
ipak, da li je najteži bol ostavljen onima koji ne prihvataju njegovu
neminovnost? - mi, koji nosimo ljubav i tajnu radosti, na šta smo zbog
toga osuđeni i ko nas je osudio?,.. Zvuci mučenja postadoše prkos,
priznanje agonije postade himna nekoj dalekoj viziji zbog koje je sve
vredelo istrpeti, čak i ovo. Beše to pesma pobune - i očajničke potrage.
 j g
Sedela je mirno, sklopljenih očiju, slušajući.
Niko nije znao šta se dogodilo s Ričardom Helijem, ni zašto.
Njegova životna priča je bila kao sažetak, napisan da prokune
veličinu, pokazujući cenu koja se za nju mora platiti. To je bila
povorka godina provedenih u potkrovljima i podrumima, godina koje
su poprimile sivu nijansu zidova koji su zarobljavali čoveka čija se
muzika prelivala od žestine. To je bilo sivilo borbe protiv dugih,
neosvetljenih stepeništa starih zgrada, protiv zaleđenog vodovoda,
protiv cene sendviča u nekoj smrdljivoj delikatesnoj radnji, protiv
likova ljudi koji slušaju muziku praznih očiju. To je bila borba bez
olakšanja nasiljem, bez priznanja u nalaženju svesnog neprijatelja,
samo sa gluvim zidom o koji se udara, zidom s najefikasnijom
zvučnom izolacijom: ravnodušnošću, koja je gutala udare, akorde i
krike - bitka tišine, za čoveka koji je zvucima davao takvu moć govora
kakvu nikada nisu imali - tišine tame, samoće, noći u kojima je poneki
orkestar svirao neko njegovo delo, a on gledao u mrak, znajući da se
kroz vazduh spušta njegova duša u drhtavim, sve širim krugovima, od
radio-stanice do grada, ali da nema prijemnika podešenih da je
uhvate.
"Muzika Ričarda Helija je herojska. Naše doba je to preraslo", rekao
je neki kritičar. "Muzika Ričarda Helija je u raskoraku s našim
vremenom. Ima ekstatični ton. Ko danas mari za ekstazu?" izjavio je
drugi.
Njegov život je bio zbir života svih ljudi čija je nagrada spomenik u
javnom parku, stotinu godina posle vremena kada nagrada ima nekog
smisla - jedino što Ričard Heli nije umro na vreme. Doživeo je da vidi
noć koju, prema prihvaćenim istorijski zakonima, nije trebalo da vidi.
Imao je četrdeset tri godine i bila je premijera Fetona, opere koju je
napisao sa dvadeset četiri godine. Drevni grčki mit je izmenio prema
svojoj zamisli i shvatanju: Feton, mladi sin Heliosa, boga Sunca, koji je
ukrao očevu kočiju i u slavoljubivoj drskosti pokušao da goni Sunce
preko neba, nije stradao, kako mit kaže; u Helijevoj operi, Feton je
uspeo. Opera je bila izvedena tada, pre devetnaest godina, i imala je u
to doba samo to jedno izvođenje, uz zvuke neodobravanja i zviždanje.
Te noći, Ričard Heli je do zore šetao ulicama grada, pokušavajući da
nađe odgovor na jedno pitanje, ali ga nije našao.
 g j j g j
U noći kada je opera ponovo izvedena, devetnaest godina kasnije,
poslednji zvuci muzike su se stopili s najvećim ovacijama koje je
operska kuća ikada čula. Stari zidovi ih nisu mogli zadržati, zvuci
odobravanja su se rasprsli do predvorja, do zvezda, do ulica, do
dečaka koji je pre devetnaest godina koračao tim ulicama.
U noći tih ovacija Degni je bila u publici. Bila je jedna od retkih
kojima je muzika Ričarda Helija bila poznata već mnogo ranije; njega,
međutim, nikada nije videla. Videla je kako su ga izgurali na scenu,
videla kako se sučeljava s ogromnom masom ruku koje su mahale i
glava koje su uzvikivale s odobravanjem. Stajao je nepomično, visok,
mršav čovek prosede kose. Nije se naklonio, nije se smešio; samo je
stajao tamo, posmatrajući gomilu. Lice mu je imalo miran, ozbiljan
izraz čoveka koji se zagledao u pitanje.
"Muzika Ričarda Helija", napisao je neki kritičar sledećeg jutra,
"pripada čovečanstvu. Ona je proizvod i izraz veličine ljudi."
"Život Ričarda Helija", rekao je jedan sveštenik, "jeste nadahnjujuća
pouka. Borio se s mukom, ali šta to mari? Valjano je, dostojanstveno je
što je izdržao patnju, nepravdu, zlostavljanje od ruku svoje braće - da
bi im obogatio život i naučio ih da cene lepotu velike muzike"
Dan posle premijere, Ričard Heli se povukao.
Nije ništa objašnjavao. Samo je rekao svojim izdavačima da je
njegova karijera završena. Za skromnu sumu im je prodao prava na
svoja dela, iako je znao da bi mu autorski honorari sada doneli pravo
bogatstvo. Otišao je, ne ostavljajući adresu. Bilo je to pre osam godina;
otada ga niko nije video.
Degni je slušala Četvrti koncert, zabačene glave i sklopljenih očiju.
Ležala je poluopružena u uglu kauča, telo joj je bilo mirno i opušteno,
ali je napetost bila naglašena u obliku usana na njenom nepomičnom
licu, senzualnom, izvajanom čežnjom.
Posle nekog vremena je otvorila oči. Primetila je novine bačene na
kauč. Odsutno je posegla za njima u želji da ukloni iz vidokruga
bljutave naslove. Novine se rastvoriše. Videla je fotografiju poznatog
lika i zaglavlje članka. Naglo je zaklopila novine i odbacila ih.
Bilo je to lice Fransiska d'Ankonije. U zaglavlju je pisalo da je
došao u Njujork. Pa šta s tim? pomisli. Neće morati da ga vidi. Nije ga
videla već godinama.
 g
Sedela je posmatrajući novine na podu. Ne čitaj ih, mislila je; ne
gledaj ih. Ali to lice, mislila je, nije se promenilo. Kako lice može ostati
isto ako je sve drugo nestalo? Samo da ga nisu slikali dok se smeje.
Takav osmeh nije pripadao novinskim stupcima. Bio je to osmeh
čoveka koji je sposoban da vidi, spozna i shvati veličanstvenost
postojanja. Podrugljivi, izazovni osmeh sjajne inteligencije. Ne čitaj,
mislila je; ne sada - ne uz ovu muziku - o, ne uz ovu muziku!
Posegla je za novinama i otvorila ih.
U njima je stajalo da je senjor Fransisko d'Ankonija primio
novinare u svom apartmanu u hotelu Vejn-Folkland. Rekao je da je u
Njujork došao iz dva važna razloga: mladih devojaka u Kab klubu i
džigernjače u Moovoj delikatesnoj radnji na Trećoj aveniji. Nije imao
ništa da kaže o skorom razvodu gospodina i gospođe Vejl. Gospođa
Vejl, dama plemenitog porekla i neobične ljupkosti, porazila je svog
otmenog mladog muža Gilberta nekoliko meseci ranije javno
izjavljujući da želi da ga se otarasi zarad svog ljubavnika Fransiska
d'Ankonije. Obavestila je štampu o detaljima njihove tajne romanse,
uključujući i opis poslednje novogodišnje noći, koju je provela u
d'Ankonijinoj vili u Andima. Njen muž je to preživeo i podneo zahtev
za razvod braka. Suprotstavila se tužbom za polovinu muževljevih
miliona i resitalom o njegovom privatnom životu, prema kojem je
njen, kako je rekla, neporočan. Sve se to nedeljama vuklo po
novinama. Ali, kada su ga novinari pitali, senjor d'Ankonija nije imao
o tome ništa da kaže. Hoće li poreći priču gospođe Vejl, pitali su.
"Nikada ništa ne poričem", odgovorio je. Reporteri su bili iznenađeni
njegovim iznenadnim dolaskom u grad; mislili su da neće hteti da
bude tu kada skandal eksplodira na naslovnim stranama. No, nisu bili
u pravu. Fransisko d'Ankonija je dodao još jedan razlog svoje posete:
"Hoću da prisustvujem toj farsi", rekao je.
Degni je pustila da novine skliznu na pod. Sedela je, nagnuta
napred, držeći glavu rukama. Bila je nepomična, samo su joj
pramenovi kose, padajući do kolena, povremeno podrhrtavali od
iznenadnih trzaja.
Divni akordi Helijeve muzike su i dalje odzvanjali, ispunjavajući
sobu, probijajući se kroz prozorska stakla, izlivajući se nad gradom.
Slušala je muziku. Beše to njena potraga, njen krik.
 j j g j
Džejms Tegart je pogledao po dnevnoj sobi svog apartmana,
pitajući se koliko je sati; nije želeo da se pokrene da bi našao sat.
Sedeo je u fotelji, odeven u izgužvanu pidžamu, bosonog; traganje za
papučama bi bio prevelik napor. Svetio sivog neba u prozorima je
smetalo njegovim još uvek bunovnim očima. Osećao je unutar lobanje
onu gadnu težinu koja samo što se nije pretvorila u glavobolju. Ljutito
se upitao zašto se doteturao u dnevnu sobu. A, da, setio se, da vidi
koliko je sati.
Srozao se preko ručke fotelje i krajičkom oka ugledao sat na
udaljenoj zgradi: podne je prošlo za dvanaest minuta.
Kroz otvorena vrata spavaće sobe čuo je kako Beti Poup pere zube
u zadnjem kupatilu. Njen steznik je ležao na podu pored stolice sa
ostatkom njene odeće; steznik je bio ružičast i izbledeo, s iskidanim
vrpcama gume.
"Hoćeš li skoro?" vinuo je razdražljivo. "Moram da se obučem."
Nije odgovorila. Vrata od kupatila je ostavila otvorena; mogao je
da čuje zvuk grgljanja.
Zašto to radim? pomislio je, prisećajući se prethodne noći. Ali,
traganje za odgovorom bi bio prevelik napor.
Beti Poup je ušla u dnevnu sobu vukući nabore satenskog negližea
s klovnovskim narandžasto-ljubičastim kockicama. Izgleda grozno u
negližeu, pomisli Tegart; mnogo je bolje izgledala u jahačkom odelu,
na fotografijama društvenih hronika u novinama. Bila je štrkljasta
devojka, sva od kostiju i opuštenih zglobova, u čijim pokretima nije
bilo prefinjenosti. Imala je lice domaćice, loš ten i izraz drske
snishodljivosti, koji je proisticao iz činjenice da potiče iz jedne od
najboljih porodica.
"Pa, do vraga", reče tek onako, istežući se da se zagreje. "Džim, gde
ti je grickalica za nokte? Treba da posečem nokte na nogama."
"Ne znam. Boli me glava. Završi to i idi kući."
"Ujutro baš nisi primamljiv", reče ona ravnodušno. "Izgledaš kao
puž."
"Umukni, molim te."
Besciljno je tumarala po sobi. "Neću da idem kući", reče bez
ikakvog posebnog osećanja. "Mrzim jutra. Još jedan dan u kojem
nema šta da se radi. Danas po podne imam zakazanu čajanku kod Liz
 j
Blejn. Pa, možda i bude zabavno, Liz je kučka." Podigla je čašu i ispila
bljutavi ostatak pića. "Zašto ne daš da ti se opravi erkondišn? Ovde
smrdi."
"Jesi li završila u kupatilu?" upita on. "Moram da se obučem.
Danas imam jednu važnu obavezu."
"Samo idi. Ne smeta mi. Možemo zajedno u kupatilo. Mrzim da me
požuruju."
Dok se brijao, video ju je kako se oblači ispred otvorenih vrata
kupatila. Dugo se uvlačila u steznik, stavljala podvezice na čarape,
oblačila nezgrapno ali skupo odelo od tvida. Klovnovski negliže,
izabran prema reklami u najpoznatijem modnom magazinu, bio je kao
uniforma za koju je znala da se u određenim prilikama očekuje, koju
je savesno nosila u posebne svrhe i zatim odbacivala.
Iste prirode je bio i njihov odnos. Bez strasti, bez želje, bez stvarnog
zadovoljstva, čak i bez osećaja srama. Čin seksa za njih nije bio ni
radost ni greh. Nije značio ništa. Čuli su da muškarac i žena treba da
spavaju, pa su to i činili.
"Džim, zašto me ne odvedeš u jermenski restoran večeras?" upitala
je. "Volim šiš-ćevap."
"Ne mogu", ljutito je odgovorio kroz naslagu sapunice na licu. "Biću
zauzet celog dana."
"Što to ne odložiš?"
"Šta?"
"Šta god da je."
"Veoma je važno, draga. Sastanak Odbora direktora."
"O, ne budi tako dosadan s tom tvojom prokletom železnicom. To je
dosadno. Mrzim poslovne ljude. Tupi su."
Nije odgovorio.
Lukavo ga je pogledala i glas joj poprimi življi ton kad je otegnuto
rekla: "Džok Benson je rekao da ionako nemaš puno veze s tom
železnicom, jer tvoja sestra sve vodi."
"O, baš je to rekao?"
"Mislim da ti je sestra grozna. Mislim da je to odvratno - jedna
žena da se ponaša kao mehaničar i da se šepuri kao veliki direktor.
Baš neženstveno. Šta ona misli, koje, uopšte?"
 Tegart stupi na prag. Naslonio se na dovratak posmatrajući Beti
Poup. Na licu mu se pojavi smešak, sarkastičan i samouveren. Imali
su, mislio je, nešto zajedničko.
"Moglo bi te zanimati, draga", reče, "danas po podne ću pomrsiti
račune svojoj sestri."
"Stvarno?" reče ona. "Zaista?"
"Zato je sastanak Odbora tako važan."
"Hoćeš li je stvarno izbaciti?"
"Ne. To nije ni potrebno ni preporučljivo. Samo ću je postaviti na
njeno mesto. Ovo je prilika koju sam čekao."
"Imaš nekih dokaza protiv nje? Neki skandal?"
"Ne, ne. Ne bi shvatila. Samo se radi o tome da je preterala,
stvarno, i dobiće zbog toga. Uradila je nešto neoprostivo, a da se ni sa
kim nije posavetovala. To je ozbiljan napad na naše susede
Meksikance. Kada Odbor to čuje, doneće nekoliko novih pravila za
Operativno odeljenje, pa će moju sestru biti malo lakše ukrotiti."
"Pametan si ti, Džim", reče ona.
"Bolje da se obučem." Zvučao je zadovoljno. Okrenuo se prema
lavoru, veselo dodajući: "Možda ću te izvesti večeras i kupiti ti šiš-
ćevap."
Zazvonio je telefon.
Podigao je slušalicu. Telefonista je najavio poziv iz Meksiko Sitija.
S druge strane žice čuo se histeričan glas njegovog političkog
zaštitnika u Meksiku. "Ništa nisam mogao da uradim, Džim!" zagrcnuo
se. "Ništa nisam mogao da učinim!... Bilo je bez upozorenja, kunem ti
se, niko nije sumnjao, niko nije video šta se sprema. Učinio sam sve
što je bilo moguće, ne možeš me kriviti, Džim, bio je to grom iz vedrog
neba! Dekret je objavljen jutros, pre pet minuta, tresnuli su nam to
samo tako, bez najave! Vlada Narodne republike Meksiko je
nacionalizovala rudnike San Sebastijan i železnicu San Sebastijan.
"...i zato, uveravam gospodu iz Odbora da nema razloga za uzbunu.
Jutrošnji događaj je žalosni događaj, ali imam puno poverenje -
zasnovano na mom poznavanju unutrašnjih procesa koji oblikuju
spoljnu politiku u Vašingtonu - da će naša vlada postići pravičan
dogovor sa vladom Narodne republike Meksiko i da ćemo dobiti punu
i pravednu nadoknadu za naše vlasništvo."
 Džejms Tegart je stajao za dugačkim stolom, obraćajući se Odboru
direktora. Glas mu je bio precizan i monoton; ulivao je sigurnost.
"Drago mi je, ipak, što mogu da izvestim da sam predvideo
mogućnost ovakvog razvoja događaja i preduzeo sve mere da zaštitim
interese Tegart transkontinentala . Pre nekoliko meseci sam naložio
Operativnom odeljenju da smanji saobraćaj na liniji San Sebastijan na
jedan voz dnevno i da odatle ukloni našu najbolju vučnu snagu i
pokretni kapital, kao i svaki delić opreme koji se mogao pokrenuti.
Meksička vlada je zaplenila samo nekoliko drvenih vagona i jednu
zastarelu lokomotivu. Moja odluka je uštedela kompaniji mnoge
milione dolara - daću da se tačne cifre izračunaju i biće vam
dostavljene. Mislim, ipak, da će naši deoničari s pravom očekivati da
oni koji su najodgovorniji za ovaj poduhvat u Meksiku sada snose
posledice svog nemara. Stoga bih predložio da zatražimo ostavku
gospodina Klarensa Edingtona, našeg ekonomskog savetnika, koji je
predložio izgradnju linije San Sebastijan, i gospodina Džula Mota,
našeg predstavnika u Meksiko Sitiju."
Ljudi su sedeli za dugim stolom, slušajući. Nisu mislili o onome šta
će morati da urade, već o tome šta će morati da kažu ljudima koje
predstavljaju. Tegartov govor im je pružio ono što im je bilo potrebno.
Kada se Tegart vratio u kancelariju, Oren Bojl ga je čekao. Pošto su
ostali sami, Tegart je promenio nastup. Oslonio se na sto, pognut,
opuštenog i bledog lica.
"Pa?"
Bojl je nemoćno raširio ruke. "Proverio sam, Džim", rekao je.
"Potpuno je tačno: d'Ankonija je izgubio svojih petnaest miliona dolara
na tim rudnicima. Nije bilo ničeg pretvornog u tome, nije izveo
nikakav trik, uložio je svoj novac i sada ga je izgubio."
"Pa, šta će on učiniti?"
"To ne znam. Niko ne zna."
"Neće dopustiti da ga opljačkaju, zar ne? Previše je pametan za to.
Mora da ima neku skrivenu kartu."
"Nadam se da je tako."
"On je nadmudrio najveštije tvrdice na Zemljinoj kugli. Zar će
dopustiti da ga gomilica južno-američkih političara pređe jednim
dekretom? Mora da će ih zaskočiti, i njegova će biti poslednja, i
moramo biti sigurni da ćemo se i mi tu naći i"
"To zavisi od tebe, Džim. Ti si mu prijatelj."
"Prijatelj, malo sutra! Mrzim ga do srži."
Pritisnuo je dugme da pozove sekretara. Sekretar je nesigurno
ušao, izgledao je nesretno; bio je mlad, ne više premlad, beskrvnog lica
i dobrih manira osiromašene gospode.
"Da li ste mi ugovorili sastanak sa Fransiskom d'Ankonijom?"
obrecnu se Tegart. Ne, gospodine."
"Ali, do đavola, rekao sam vam da pozovete..."
"Nisam uspeo, gospodine. Pokušavao sam."
"Dobro, pokušajte ponovo."
"Mislim, nisam uspeo da zakažem sastanak, gospodine Tegart."
"Zašto ne?"
"Nije pristao."
"Misliš, odbio je da me vidi?"
"Da, gospodine, to mislim."
"Neće da me vidi?"
"Ne, gospodine, neće."
"Da li si lično s njim razgovarao?"
"Ne, gospodine, razgovarao sam s njegovim sekretarom."
"Šta ti je rekao? Šta je tačno rekao?" Mladić je oklevao, izgledajući
još nesrećnije. "Šta je rekao?"
"Rekao je da je senjor d'Ankonija rekao da mu dosađujete,
gospodine Tegart."
Predlog koji su dali bio je poznat kao "anti-ko-je-jači-taj-i-tlači".
Kada su glasali za njega, članovi Nacionalnog saveza železnica su
sedeli u velikom holu, u sve dubljem sutonu kasne jesenje večeri, i
nisu se međusobno gledali.
Nacionalni savez železnica je bio organizacija koja je, kako se
tvrdilo, obrazovana da zaštiti dobrobit železničke industrije. To bi
trebalo postići razvijanjem metoda saradnje u zajedničkom cilju; to bi
trebalo postići zavetovanjem svakog člana da će sopstvene interese
podrediti interesima industrije kao celine; interesi industrije kao celine
treba da se odrede većinskim glasom, a svaki član je bio obavezan da
se povinuje svakoj odluci većine.
 j j
"Pripadnici iste profesije ili industrije treba da se drže zajedno",
rekli su organizatori Saveza. "Svi imamo iste probleme, iste interese,
iste neprijatelje. Trošimo snagu boreći se međusobno, umesto da
zauzmemo zajednički front prema svetu. Ako saberemo snage, zajedno
ćemo rasti i napredovati."
"Protiv koga se ovaj savez organizuje?" upitao je jedan skeptik.
Odgovor je bio: "Pa, nije on ni protiv koga. Ali, ako tako postaviš
stvari, pa, on je protiv prevoznika, snabdevača ili bilo koga ko bi hteo
da nas iskoristi. Protiv koga se bilo koji sindikat organizuje?"
"To se i pitam", rekao je skeptik.
Kada je pravilo "anti-ko-je-jači-taj-i-tlači" dato na glasanje
celokupnom članstvu Nacionalnog saveza železnica na godišnjem
sastanku, u javnosti se prvi put čulo za to pravilo. Ali su svi članovi
već bili čuli za njega; o njemu se privatno dugo raspravljalo, a
poslednjih meseci dosta intenzivno. Ljudi koji su sedeli u velikoj sali za
sastanke bili su predsednici železnica. Njima se načelo "anti-ko-je-jači-
taj-i-tlači" nije dopadalo; bilo im je žao što je ikada stavljeno na
dnevni red. Ali, kada se to dogodilo, glasali su za njega.
Nijedna železnica posebno nije pominjana u govorima koji su
prethodili glasanju. Govori su se bavili samo društvenim dobrom.
Rečeno je da je društveno dobro ugroženo pomanjkanjem prevoza, a
železnice se međusobno uništavaju nemoralnim nadmetanjem
"brutalne politike ko-je-jači-taj-i-tlači". Dok su neke oblasti zapuštene
nepostojanjem kontinuiranog železničkog saobraćaja, istovremeno
postoje regije gde se dve ili više železnica nadmeću za saobraćaj kojeg
jedva da ima i za jednu. Rečeno je da u zapuštenim oblastima postoje
velike mogućnosti za novije železnice. Mada je istina da te oblasti nisu
trenutno dovoljno ekonomski podsticajne, železnica koja je
zainteresovana za javno dobro, čulo se na sastanku, prihvatiće se
obezbeđivanja prevoza za napaćeno stanovništvo, jer je glavna svrha
železnice da služi društvu, a ne da profitira.
Zatim je rečeno da su velike, razrađene železnice od suštinske
važnosti za društveno dobro; i da, ako jedan takav sistem doživi
znatne gubitke u javnom, dobro motivisanom pokušaju da doprinese
međunarodnoj dobroj volji, on ima pravo na javnu podršku koja će
mu omogućiti da preživi udarac.
 g
Nijedna železnica nije pominjana ponaosob. Ali kad je
predsedavajući na sastanku podigao ruku, kao znak da treba da se
glasa, svi su pogledali Dena Konveja, predsednika Feniks-Darenga.
Samo je pet disidenata glasalo protiv. Ipak, kad je predsedavajući
proglasio ovu meru usvojenom, nije bilo ni veselja, ni zvukova
odobravanja, ničega osim teške tišine. Svi su se do poslednjeg časa
nadali da će ih neko spasti od toga.
Pravilo "anti-ko-je-jači-taj-i-tlači" opisano je kao mera "dobrovoljne
samoregulacije" čiji je cilj da "poboljša sprovođenje" zakona koje je
državno zakonodavstvo davno propisalo. Pravilo je zabranjivalo
članovima Nacionalnog saveza da se upuštaju u radnje definisane kao
"destruktivno nadmetanje": u oblastima koje su proglašene
ograničenima može da posluje samo jedna železnica; u takvim
oblastima prednost pripada najstarijoj železnici koja tamo već posluje,
a pridošlice, koje su nepošteno posegle za tom teritorijom, obustaviće
aktivnosti u roku od nekoliko meseci od donošenja odluke; Upravni
odbor Nacionalnog saveza železnica ima pravo da odluči, s
diskrecionim pravom, koje će oblasti biti ograničene.
Kada je sastanak završen, ljudi su oklevali da odu. Nije bilo
privatnih razgovora, prijateljskog ćaskanja. Velika dvorana se
neočekivano brzo ispraznila. Niko se nije obratio Denu Konveju, niko
ga nije ni pogledao.
U holu zgrade Džejms Tegart je sreo Orena Bojla. Nisu se
dogovorili da se sastanu, ali je Tegart isped mermernog zida video
krupnu figuru i znao je koje to i pre nego što je video lice. Prišli su
jedan drugom i Bojl reče, a smešak mu nije bio blag kao obično:
"Učinio sam svoje. Red je na tebe, Džim."
"Nisi morao da dođeš ovamo. Što si došao?" reče Tegart
mrzovoljno.
"O, samo da se zabavim", reče Bojl.
Den Konvej je sedeo sam među praznim sedištima. Još uvek je bio
tamo kad je spremačica došla da počisti dvoranu. Kada ga je
pozdravila, poslušno je ustao i odvukao se prema vratima. Prolazeći
pored nje, nespretno je gurnuo ruku u džep i pružio joj pet dolara,
tiho, krotko, ne gledajući je. Izgledao je kao da ne zna šta radi;
ponašao se kao da je mislio da je na nekom mestu gde velikodušnost
zahteva da se pre odlaska da napojnica.
Degni je još uvek sedela za stolom kada se vrata kancelarije naglo
otvoriše i Džejms Tegart ulete. Nikada pre nije tako uletao. Lice mu je
bilo grozničavo.
Nije ga bila videla od nacionalizacije linije San Sebastijan. Nije
tražio da o tome razgovaraju i ona nije ništa rekla o tome. Tako se
jasno pokazalo da je u pravu, mislila je, da nije bio potreban nikakav
komentar. Neko osećanje, delom učtivost, delom samilost, nije joj
dozvoljavalo da mu iznese zaključke koje treba izvući iz tih događaja.
Po svom razumu i pravdi, mogao se izvući samo jedan zaključak. Čula
je za njegov govor na sastanku Odbora direktora. Slegla je ramenima,
prezrivo zabavljena; ako je njegovom cilju, kakav god da je, poslužilo
da prisvoji njene zasluge, onda će je, ako ni zbog čega drugog, zbog
sopstvene udobnosti ostaviti da od sada radi kako hoće.
"Znači, misliš da si jedina koja nešto čini za ovu železnicu?"
Pogledala ga je s čuđenjem. Glas mu je bio piskav; stajao je ispred
njenog stola, napet od uzbuđenja.
"Znači, misliš da upropašćujem kompaniju, zar ne?" viknuo je. "I
sad samo ti možeš da nas spaseš? Misliš da ne mogu da nadoknadim
meksički gubitak?"
Smireno je upitala: "Šta hoćeš?"
"Hoću da ti saopštim vesti. Da li se sećaš predloga Saveza železnica
'anti-ko-je-jači-taj-i-tlači', o kojem sam ti pričao pre nekoliko meseci?
Nije ti se dopala ta ideja. Uopšte ti se nije dopala."
"Sećam se. Šta s tim?"
"Prošlo je."
"Šta je prošlo?"
"Pravilo 'anti-ko-je-jači-taj-i-tlači'. Pre pet minuta. Na sastanku. Za
devet meseci neće biti nikakve železnice Feniks-Darengo u Koloradu!"
Kako je skočila na noge, staklena pepeljara se sruši sa stola na
pod.
"Vi, pokvarene bitange!"
Stajao je nepomično. Smešio se.
Bila je svesna da se trese pred njim, nezaštićena, bez odbrane, i da
je on uživao u tom prizoru, ali joj je bilo svejedno. Zatim vide njegov
j j jj j j g
osmeh - i zaslepljujući bes odjednom iščeze. Ništa nije osećala.
Istraživala je taj osmeh s hladnom, bezličnom ljubopitljivosću.
Stajali su jedno naspram drugog. Izgledao je, po prvi put, kao da je:
se ne boji. Likovao je. Taj događaj mu je značio mnogo više od
uništavanja takmaca. Nije to bila pobeda nad Denom Konvejom, već
pobeda nad njom. Nije znala zašto i kako, ali je bila sigurna da on
zna.
U jednom trenutku joj je sinulo da pred njom, u Džejmsu Tegartu i
onome što mu je izmamilo taj osmeh, beše tajna koja joj nikad nije
pala na pamet, i da je bilo od suštinske važnosti da je razume. Ali, ta
pomisao je sinula i nestala.
Jurnula je do vrata ormana i zgrabila kaput.
"Šta radiš?" Tegartov glas se spustio; zvučao je razočarano i
pomalo zabrinuto.
Nije odgovorila. Izletela je iz kancelarije.
"Den, moraš im se suprotstaviti. Ja ću ti pomoći. Boriću se za tebe
svim snagama." Den Konvej je odmahnuo glavom.
Sedeo je za svojim stolom, pred njim se prostirala praznina
izbledelog zapisnika, a u uglu sobe je gorela slabašna lampa. Degni je
odjurila pravo u gradsku ispostavu Feniks-Darenga. Konvej je bio
tamo, i još uvek je sedeo, onako kako ga je i našla. Kad je ušla,
nasmešio se i rekao: "Smešno, pomislio sam da ćeš doći." Glas mu je
bio tih, beživotan. Nisu se dobro znali, ali su se sreli nekoliko puta u
Koloradu.
"Ne", rekao je, "nema svrhe."
"Misliš, zbog tog sporazuma u Savezu koji ste potpisali? Neće to
dugo. To je čista eksproprijacija. Nijedan sud je neće podržati. A ako
Džim pokuša da se sakrije iza uobičajenog pljačkaškog slogana
"društvenog dobra", ja ću istupiti i zakleću se da Tegart
transkontinental ne može da podmiri sav saobraćaj u Koloradu. A ako
presuda bude protiv tebe, možeš se žaliti i nastavljati da se žališ
sledećih deset godina."
"Da", reče on, "mogao bih... ne verujem da bih pobedio, ali bih
mogao pokušati i mogao bih se držati te železnice još koju godinu, ali...
ne, ne razmišljam o pravnoj proceduri, bilo kako bilo. Nije to."
"Pa, šta onda?"
 "Neću da se borim protiv toga, Degni."
Pogledala ga je s nevericom. Beše to jedina rečenica koju, bila je
sigurna, nikada pre nije izgovorio; ne može se čovek tako kasno u
životu menjati.
Den Konvej se približavao pedesetoj. Imao je četvrtast, težak,
tvrdoglav lik ogrubelog vozača teretnih vozova, ne lik predsednika
kompanije; lik borca, s mladom, preplanulom kožom i prosedom
kosom. Bio je preuzeo malu, klimavu železnicu u Arizoni, prugu čiji je
neto prihod bio manji od prihoda uspešnije prodavnice, i pretvorio ju
je u najuspešniju železnicu na jugozapadu. Malo je govorio, retko čitao
knjige, nikad nije pohađao koledž. Celokupna sfera ljudskih pregnuća,
s jednim izuzetkom, ostavljala ga je potpuno ravnodušnim; uopšte ga
nije doticalo ono što ljudi zovu kulturom. Ali je poznavao železnicu.
"Zašto nećeš da se boriš?"
"Zato što imaju prava da to urade."
"Den", upitala je, "jesi li pri sebi?"
"Nikada u životu nisam pogazio reč", reče on bezizražajno. "Ne
zanimaju me odluke suda. Obećao sam da ću se povinovati većini.
Moram se povinovati."
"Da li si očekivao da će ti većina ovo uraditi?"
"Ne." Tim teškim licem minu neki slabašni grč. Govorio je blago, ne
gledajući je, još uvek osećajući bespomoćno čuđenje. "Ne, nisam
očekivao. Čuo sam da se o tome govori već duže od godinu dana, ali
nisam verovao. Čak i kad su glasali, nisam verovao."
"Šta si očekivao?"
"Mislio sam... Rekli su da svi treba da se zalažemo za opšte dobro.
Mislio sam da je ono što sam uradio u Koloradu dobro. Dobro za sve."
"O, ludo jednal Zar ne vidiš da si zato kažnjen - zato što je dobro?"
Odmahnuo je glavom. "Ne razumem", reče. "Ali ne vidim izlaz."
"Jesi li im obećao da ćeš pristati na samouništenje?"
"Izgleda da niko od nas nema izbora."
"Kako to?"
"Degni, ceo svet je trenutno u strašnom stanju. Ne znam u čemu je
problem, ali nešto je strašno pogrešno. Ljudi moraju da se ujedine i
nađu izlaz. Ali, na kome je da odluči kojim putem da se ide, ako ne na
većini? Pretpostavljam da je to jedini pravedan način odlučivanja,
 j j j j
drugi ne vidim. Valjda neko mora i da se žrtvuje. Ako sam to ispao ja,
nemam pravo da se žalim. Ljudi moraju da se ujedine."
Pokušala je da govori mirno; drhtala je od besa. "Ako je to cena
ujedinjenja, onda nek sam prokleta ako želim da živim na istoj planeti
s ijednim ljudskim bićem! Ako drugi mogu da prežive samo tako što će
nas uništiti, zašto bismo onda želeli da prežive? Ništa ne može
opravdati samožrtvovanje. Ništa im ne da je za pravo da pretvaraju
ljude u žrtvene životinje. Uništavanje najboljih nikako ne može biti
moralno. Ne može se čoveku naneti udarac zato što je dobar. Ne može
se kazniti zato što je sposoban. Ako je to pravo, onda najbolje da
počnemo da se koljemo, jer u svetu uopšte nema pravde!"
Nije odgovorio. Bespomoćno ju je gledao.
"Ako je svet takav, kako da živimo u njemu?" upita ona.
"Ne znam..." prošaputao je.
"Den, zar stvarno misliš da je to u redu? Duboko u sebi, zar
stvarno misliš da je to pravo?"
Sklopio je oči. "Ne", reče. Zatim ju je pogledao i ona po prvi put
vide mučenički izraz. "Zato sedim ovde, pokušavajući da razumem.
Znam da treba da mislim da je to u redu - ali ne mogu. Kao da moj
jezik neće to da prevali. Stalno vidim svaku vezu pruge tamo dole,
svako signalno svetlo, svaki most, svaku noć koju sam proveo kada..."
Stavio je glavu u ruke. "O, bože, to je tako nepravedno!"
"Den", reče ona kroz zube, "bori se."
Podigao je glavu. Oči mu behu prazne. "Ne", reče. "Ne bi bilo u
redu. Samo sam sebičan."
"O, do vraga s tim trulim trabunjanjem! Možeš ti bolje!"
"Ne znam..." Glas mu je zvučao veoma umorno. "Sedim ovde,
pokušavajući da razmišljam... više ne znam šta je u redu..." Dodao je:
"Mislim da mi je svejedno."
Odjedanput je postala svesna da je dalji razgovor beskoristan i da
Den Konvej više nikada neće biti čovek od akcije. Nije znala zašto je
bila tako sigurna. Rekla je, pitajući se: "Nikada nisi bežao iz bitke."
"Ne, mislim da nisam", govorio je s tihim, ravnodušnim čuđenjem.
"Nosio sam se s olujama i poplavama i odronima i napuklim šinama...
Znao sam kako se to radi i dopadalo mi se da to radim. Ali, ovakva
bitka - jedina je koju ne mogu da vodim."
 j j j g
"Zašto?"
"Ne znam. Ko zna zašto je svet onakav kakav jeste? Ili, koje Džon
Galt?"
Ona se trže. "Pa, šta ćeš onda da radiš?"
"Ne znam."
"Mislim..." Zastala je.
Znao je na šta misli. "O, uvek ima nešto da se radi." Govorio je bez
ubeđenja. "Pretpostavljam da će samo za Kolorado i Novi Meksiko
proglasiti ograničenje. Još uvek mi ostaje linija u Arizoni." Dodao je:
"Kao pre dvadeset godina... Pa, imaću šta da radim. Već sam se
zamorio, Degni. Nisam imao vremena da primetim, ali mislim da sam
umoran."
Nije mogla ništa da kaže.
"Neću da gradim liniju kroz jedan od njihovih pustih krajeva",
rekao je istim ravnodušnim glasom. "To su pokušali da mi daju kao
utešnu nagradu, ali mislim da su to samo prazne priče. Ne može se
graditi pruga negde gde na stotine kilometara živi samo nekoliko
farmera koji od svog prinosa ne mogu ni da se prehrane. Takav put se
ne može isplatiti. A ako se ne isplati, ko će plaćati? Izgleda mi
potpuno besmisleno. Uopšte nisu imali pojma o čemu pričaju."
"O, do đavola s njihovim pustim krajevima. Na tebe mislim."
Morala je da bude direktna. "Čime ćeš se ti baviti?"
"Ne znam. Pa, ima mnogo stvari za koje do sada nisam imao
vremena. Pecanje, recimo. Oduvek sam voleo pecanje. Možda ću početi
da čitam knjige, oduvek sam to nameravao. Pretpostavljam da ću se
sad malo opustiti. Pretpostavljam da ću ići na pecanje. Dole u Arizoni
ima lepih mesta, mirno je i tiho i miljama ne moraš da vidiš čoveka..."
Pogledao ju je i dodao: "Mani se. Zašto bi brinula za mene?"
"Ne radi se o tebi, Den", rekla je iznenada, "Nadam se da znaš da
nisam zbog tebe htela da ti pomognem da se boriš."
Nasmešio se; beše to blag, prijateljski osmeh. "Znam", reče.
"To nije iz sažaljenja ili samilosti ili iz neke slične, ružne pobude.
Vidi, nameravala sam da te uvučem u bitku tvog života dole u
Koloradu. Nameravala sam da ti se upleteni u posao i da te pritisnem
uza zid i da te istisnem ako bude potrebno."
 Prigušeno se nasmejao; beše to izraz zahvalnosti. "I dobro bi na
tome radila", reče. "Samo, nisam mislila da će to biti neophodno.
Mislila sam da tamo ima dovoljno mesta za oboje."
"Da", reče on. "Bilo je."
"Ipak, da sam otkrila da nema, borila bih se protiv tebe, i kad bih
napravila bolji put, slomila bih te i ne bi me bilo briga šta bi bilo s
tobom. Ali, ovo... Den, mislim da sad ne želim da se brinem za našu
liniju Rio Norte. Ja... o bože, Den, neću da budem pljačkaš!"
Za trenutak ju je posmatrao bez reči. Bio je to čudan pogled, kao iz
velike daljine. Nežno je rekao: "Trebalo je da se rodiš sto godina ranije,
mala. Onda bi imala šanse."
"Do vraga s tim! Sama ću sebi stvoriti šansu."
"To sam i ja nameravao u tvojim godinama."
"Uspeo si."
"Jesam li?"
Sedela je nepomično, odjedanput nesposobna da se pokrene.
Sedeći uspravnih leđa on reče oštro, skoro kao da izda je
naređenje: "Bolje se pobrini za svoju liniju Rio Norte, i bolje da to
učiniš što pre. Spremi je pre nego što seja povučem, jer, ako to ne
učiniš, biće to kraj Elisa Vajata i ostalih tamo dole, a oni su najbolji
preostali ljudi u zemlji. Ne smeš dozvoliti da se to dogodi. Sada je sve
na tebi. Ne bi imalo nikakve svrhe objašnjavati tvom bratu da će ti biti
mnogo teže tamo dole kad nemaš mene s kojim bi se takmičila. Ali ti i
ja to znamo. Zato, samo napred. Šta god da radiš, nećeš biti pljačkaš.
Nijedan pljačkaš ne može da vodi prugu u tom delu zemlje a da ne
propadne. Šta god da stvoriš tamo dole, biće zasluženo. Ionako se
bitange kao što je tvoj brat ne računaju. Od tebe zavisi."
Sedela je i posmatrala ga, pitajući se šta je uspelo da porazi čoveka
njegovog kova; znala je da nije Džejms Tegart.
Videla je kako je gleda kao da se bori sa sopstvenim pitanjem.
Zatim se nasmešio i s nevericom je uočila tugu i sažaljenje u tom
osmehu.
"Bolje je da me ne žališ", rekao je. "Mislim da od nas dvoje tebi
predstoji teže vreme. I mislim da će ti biti gore nego meni."
Telefonirala je u fabriku i ugovorila sastanak s Henkom Rirdenom
za popodne. Upravo je bila spustila slušalicu i nadnela se nad mape
 j
linije Rio Norte raširene na svom stolu kada su se otvorila vrata.
Trgnuvši se, Degni podiže pogled; nije očekivala da se vrata njene
kancelarije otvore bez najave.
Čovek koji je ušao nije joj bio poznat. Bio je mlad, visok i nešto na
njemu je odavalo žestinu, mada nije mogla da kaže šta je to, jer je
prva osobina koja se na njemu uočavala bila samokontrola koja je
izgledala skoro arogantno. Oči su mu bile tamne, kosa razbarušena, a
odelo skupo, ali ga je nosio kao da ne mari šta nosi.
"Elis Vajat", reče, predstavivši se.
Skočila je na noge, nesvesno. Shvatila je zašto ga niko nije mogao
zaustaviti na prijemnici.
"Sedite, gospodine Vajat", rekla je smešeći se.
"Nije potrebno." Nije se smešio. "Ne držim duge konferencije."
Polako, sa svesnom namerom da da sebi vremena, sela je i
naslonila se, posmatrajući ga.
"Da?" upitala je.
"Došao sam kod vas jer shvatam da vi jedini imate nešto pameti u
ovoj truloj kompaniji."
"Šta mogu da učinim za vas?"
"Možete da saslušate ultimatum." Govorio je razgovetno,
izgovarajući svaki slog s neobičnom jasnoćom. "Očekujem da za devet
meseci od sada Tegart transkontinental organizuje železnicu u
Koloradu onako kako to moj posao zahteva. Ako ste prevarantsku
zvrčku smestili Feniks-Darengu da biste sebe poštedeli neophodnosti
napora, ovim vas upozoravam da se nećete lako izvući. Nisam ništa od
vas zahtevao kada niste mogli da mi pružite uslugu koja mi je bila
potrebna. Našao sam nekoga ko može. Sad hoćete da me naterate da
poslujem s vama. Nameravate da diktirate uslove tako što ćete me
ostaviti bez izbora. Očekujete da svoj posao spustim na nivo vaše
nesposobnosti. Ovim hoću da vam kažem da ste se preračunato."
Progovorila je polako, s naporom: "Da vam kažem šta nameravam
da uradim s našom uslugom u Koloradu?"
"Ne, ne zanimaju me rasprave i namere. Očekujem prevoz. Šta ćete
uraditi da to obezbedite i kako, vaš je problem, ne moj. Samo vas
upozoravam. Ko hoće da radi sa mnom, mora da radi pod mojim
uslovima, ili da uopšte ne radi. Ako hoćete da zaradite novac
prevozeći na u koju ja proizvodim, morate u svom poslu biti dobri kao
i ja u svom. Hoću da to bude jasno."
Tiho je rekla: "Razumem."
"Neću trošiti vreme da vam objašnjavam zašto je bolje da moj
ultimatum shvatite ozbiljno. Kad imate dovoljno pameti da vam ova
korumpirana organizacija uopšte funkcioniše, dovoljno ste pametni da
i sami procenite. Oboje znamo da ću biti uništen ako Tegart
transkontinental u Koloradu organizuje železnicu kao pre pet godina.
Znam da to nameravate. Hoćete da živite od mene dok možete i da
nađete drugu lešinu da sišete kad završite s mojom. Danas je to
politika većine čovečanstva. Zato, evo mog ultimatuma: sada imate
moć da me uništite; možda ću morati da propadnem; ali ako
propadnem, postaraću se da i sve vas povučem sa sobom!"
Negde u njoj, ispod obamrlosti u kojoj je mirno podnosila
bičevanje, osetila je malu bolnu tačku, vrelu kao opekotinu. Želela je
da mu ispriča o godinama koje je provela tragajući za ljudima kao što
je on, koji bi radili za nju; želela je da mu kaže da su njegovi
neprijatelji i njeni, da i ona vodi istu bitku; želela je da krikne: ja
nisam jedna od njih! Ali je znala da to ne sme da uradi. Bila je
odgovorna za Tegart transkontinental i za sve što se u njegovo ime
radi; nije imala prava da se sad opravdava.
Sedeći uspravno, pogleda čvrstog i otvorenog kao njegov,
odgovorila je smireno: "Imaćete prevoz koji vam je potreban,
gospodine Vajat."
Opazila je blagi nagoveštaj divljenja na njegovom licu; nisu to bili
ponašanje i odgovor koje je očekivao; možda ga nije najviše začudilo
ono što je rekla, već to što se nije branila, nije izvinjavala. Za trenutak
ju je u tišini posmatrao ispitivački. A zatim je prozborio ne tako oštrim
glasom:
"U redu. Hvala vam. Do viđenja."
Klimnula je glavom. On se naklonio i izašao iz kancelarije.
"Tako stoje stvari, Henk. Radila sam skoro nemogućim tempom da
bih završila liniju Rio Norte za dvanaest meseci. Sada ću to morati za
devet meseci. Trebalo je da nam daš prugu za godinu dana. Da li nam
je možeš dati za devet meseci? Ako postoji bilo kakav način da se to
uradi, uradi. Ako ne, moraću da nađem neki drugi način da je
završim."
Rirden je sedeo za svojim stolom. Njegove hladne plave oči
vodoravno su mu presecale koščato lice; ostale su vodoravne, nehajno
poluotvorene; mirno, bez naglašavanja je rekao: "Uradiću to "
Degni se zavalila u stolicu. Ova kratka rečenica ju je šokirala. Nije
to bilo samo olakšanje: iznenada je shvatila da nikakve druge
garancije nisu potrebne; nisu joj bili potrebni dokazi, pitanja,
objašnjenja; složeni problem je mogao bezbedno da počiva na pet
slogova koje je izgovorio čovek koji zna šta govori.
"Nemoj da pokažeš da ti je laknulo", zvučao je podrugljivo. "Barem
ne tako očigledno." Njegove sužene oči su je posmatrale s prikrivenim
smeškom. "Mogao bih pomisliti da držim Tegart transkontinental u
šaci."
"Ionako to znaš."
"Znam. I moraćete to da platite."
"Očekivala sam. Koliko?"
"Još dvadeset dolara po toni isporučenoj od sada."
"Prilično oštro, Henk. Da li je to najbolja cena koju mi možeš
ponuditi?"
"Nije. Ali je to ono što ću dobiti. Mogao bih da tražim dvostruko
više i ti bi platila."
"Da, platila bih. I ti bi mogao. Ali nećeš."
"Zašto ne bih?"
"Zato što hoćeš da izgradiš liniju Rio Norte. To ti je prvo
prikazivanje Rirdenovog metala"
Prigušeno se nasmejao. "Tačno. Volim da poslujem s nekim ko
nema iluzije o činjenju usluga."
"Znaš li zašto sam osetila olakšanje kada si odlučio da iskoristiš
priliku?"
"Zašto?"
"Zato što napokon poslujem s nekim ko se ne pretvara da čini
usluge"
Osmeh mu se sad uobličio u prepoznatljiv izraz: uživanje. "Uvek
igraš otvorenih karta, zar ne?" upita.
"Nisam primetila da si ti drukčiji."
 j
"Mislio sam da sam jedini koji to sebi može da priušti."
"Nisu me slomili u tom smislu, Henk."
"Mislim da ću te ja jednog dana slomiti - u tom smislu."
"Zašto?"
"Oduvek sam to želeo."
"Zar nemaš već dovoljno kukavica oko sebe?"
"Zato bih to s uživanjem uradio - jer si ti jedini izuzetak. Znači,
misliš da treba da izvučem svaki peni profita koji mogu, zato što ti je
hitno?"
"Naravno. Nisam budala. Ne mislim da si u poslu radi moje
dobrobiti."
"Zar ne bi volela da jesam?"
"Nisam iznuđivač, Henk."
"Zar ti neće biti teško da platiš?"
"To je moj problem, ne tvoj. Hoću tu prugu."
"Za još dvadeset dolara po toni?"
"U redu, Henk."
"Dobro. Dobićeš prugu. Možda ću dobiti svoj prekomerni profit - a
možda Tegart transkontinental propadne pre nego što ga pokupim."
"Ako tu liniju ne sagradim za devet meseci, Tegart transkontinental
će propasti", rekla je bez osmeha.
"Neće, sve dok ga ti vodiš."
Kada se nije smešio, lice mu je izgledalo beživotno, samo su oči
ostajale pune života, pune hladne, sjajne jasnoće opažanja. Ali, kako
su stvari koje je opažao uticale na njega, nikome nije bilo dato da zna,
mislila je, možda čak ni njemu samom.
"Dali su sve od sebe da ti otežaju posao, zar ne?" rekao je.
"Da. Računala sam na Kolorado da bih spasla sistem Tegart. Sada
je na meni da spasem Kolorado. Za devet meseci Den Konvej će
zatvoriti svoj put. Ako moj ne bude gotov, neće imati nikakve svrhe ni
završavati ga. Ti ljudi se ne mogu ostaviti bez prevoza ni jedan jedini
dan, a kamoli nedelju ili mesec dana. S obzirom na brzinu kojom
napreduju, ne možeš ih odjednom zaustaviti i onda očekivati da
nastave. To je kao kad bi naglo zakočio lokomotivu koja ide dvesta
milja na sat."
"Znam."
 "Ja mogu da vodim dobru železnicu. Ali je ne mogu voditi na zemlji
napoličara koji ne mogu uspešno ni repu da ga je. Moram imati ljude
kao što je Elis Vajat, da proizvode nešto što će napuniti moje vozove.
Zato mu za devet meseci od danas moram dati voz i prugu, makar nas
time sve uništila.
Zabavljen, nasmešio se. "Jako ti je stalo do toga, zar ne?"
Nije odgovorio, samo se smešio.
"Zar nisi zabrinut?" upitala je, skoro ljutito.
«Ne."
"Onda, ne shvataš šta to znači?"
"Shvatam da ću za devet meseci imati prugu i da ćeš je ti
postaviti."
Nasmešila se, opuštajući se, iznurena i s lakim osećanjem krivice.
"Da, znam da hoćemo. Znam da je bespredmetno ljutiti se na ljude kao
što su Džim i njegovi prijatelji. Nemamo vremena za to. Najpre moram
da ispravim ono što su oni uradili. Onda", zastala je, razmišljajući,
odmahnula glavom i slegla ramenima, "onda više neće biti važni."
"Tačno. Neće. Kada sam čuo za 'anti-ko-je-jači-taj-i-tlači" smučilo
mi se. Ali, ne brini za te proklete bitange." Poslednje dve reči su
zazvučale razorno žestoko jer su mu lice i glas ostali mirni. "Ti i ja
ćemo uvek biti tu da spašavamo zemlju od posledica njihovog
delanja." Ustao je i hodajući kancelarijom rekao: "Neće zaustaviti
Kolorado. Ti ćeš to isterati. Onda će se Den Konvej vratiti, i drugi. Sve
to ludilo će proći. Ne može da traje. Bolesno je i moraće da porazi
samo sebe. Ti i ja ćemo morati neko vreme da radimo napornije, to je
sve."
Posmatrala je njegovu visoku figuru dok se kretao po kancelariji.
Kancelarija mu je odgovarala; u njoj je bilo samo nekoliko komada
nameštaja koji su mu bili potrebni, svi strogo pojednostavljeni do svoje
osnovne svrhe, svi od preskupih materijala i umešno dizajnirani. Soba
je izgledala kao motor - motor u izlogu. No, zapazila je i jedan
začuđujući detalj: vazu od žada na vrhu ormana za kartoteku. Vaza od
teškog tamnozelenog kamena, isklesanih ravnih površina; njene meke
krivine budile su neutoljivu želju da se dodirnu. Izgledala je
zapanjujuće u toj kancelariji, u neskladu sa krutošću svega ostalog:
beše to dodir senzualnosti.
 "Kolorado je sjajno mesto", reče on, "biće najbolje u zemlji. Nisi
sigurna da vodim računa o tome? Ta država postaje jedan od mojih
najboljih kupaca, što bi trebalo da znaš ako daš sebi vremena da
pročitaš izveštaje o svom teretnom saobraćaju."
"Znam. Čitam ih."
"Razmišljam o tome da za nekoliko godina tamo sagradim fabriku.
Da im uštedim tvoje troškove prevoza" Bacio je pogled na nju. "Ako to
uradim, izgubićeš strašno mnogo čeličnog tovara"
"Samo napred. Biću zadovoljna da prevozim tvoje potrepštine,
hranu za tvoje radnike, tovar za fabrike koje će se posle tamo graditi -
i možda neću ni imati vremena da primetim da sam ostala bez tvog
čelika... Čemu se smeješ?"
"Divno."
"Šta to?"
"To što ne reaguješ kao svi drugi danas."
"Pa, moram priznati da si za sada najvažniji pojedinačni korisnik
Tegart transkontinentala ."
"Misliš da ne znam?"
"Zato ne mogu da razumem zašto Džim..." Ućutala je.
"...da je sve od sebe da mi pokvari posao? Zato što je tvoj brat Džim
budala."
"Jeste. Ali, ima tu još nešto. Ima tu još nešto gore od gluposti."
"Nemoj traćiti vreme pokušavajući da ga shvatiš. Pusti ga da pljuje.
On ni za koga ne predstavlja opasnost. Ljudi poput Džima Tegarta
samo prave zbrku u svetu."
"Pretpostavljam."
"Uzgred, šta bi uradila da sam rekao da ti ne mogu isporučiti šine
ranije?"
"Skinula bih sporedne koloseke ili zatvorila neku liniju, bilo koju
sporednu liniju, i iskoristila bih te šine da završim prugu Rio Norte na
vreme."
On se prigušeno nasmeja. "Eto zašto nisam zabrinut za Tegart
transkontinental . Ali, nećeš morati da izvlačiš šine sa starih koloseka.
Ne dok sam ja u poslu."
Iznenada je pomislila kako je pogrešila misleći da on ništa ne
oseća: u njegovom ponašanju bilo je prikrivenog uživanja. Shvatila je
 j g j j g j j
da je u njegovom prisustvu osećala laku opuštenost kao i on. Bio je
jedini muškarac sa kojim je mogla da razgovara bez napora. Takav je
um - mislila je - poštovala, dostojnog protivnika. No, između njih je
postojala i čudna distanca, kao da su vrata bila zatvorena; u
njegovom nastupu je bilo nečeg bezličnog, nešto u njemu je bilo
nedostupno.
Zaustavio se kraj prozora. Stajao je tamo nakratko, gledajući
napolje. "Znaš li da ti prva isporuka šina stiže danas?" upitao je.
"Naravno da znam."
"Dođi ovamo."
Prišla mu je. U tišini joj je pokazao nešto. U daljini, iza fabrike,
ugledala je niz gondola na koloseku. Most visoke dizalice je presecao
nebo iznad njih. Dizalica je bila u pokretu. Njen ogromni magnet je
držao šine zalepljene za disk jedino snagom dodira. Mada među sivim
naslagama oblaka nije bilo ni traga od sunca, šine su blistale, kao da
je metal upio svetlost iz svemira. Metal je bio zelenoplav. Veliki lanac
se zaustavio iznad vagona, spustio se i u kratkom trzaju izbacio teret,
ostavljajući šine u vagonu. Dizalica se povukla s veličanstvenom
ravnodušnošću; izgledala je kao gigantski crtež geometrijske teoreme
koji se kreće iznad ljudi i zemlje.
Stajali su kraj prozora posmatrajući u tišini, napeto. Nije
progovorila sve dok se sledeći tovar plavozelenog metala nije počeo
kretati po nebu. A onda, njene prve reči nisu bile o šinama, pruzi ili na
vreme isporučenoj narudžbini. Kao da pozdravlja novu prirodnu
pojavu, ona reče:
"Rirdenov metal..."
Primetio je to, ali ništa nije rekao. Bacio je pogled na nju, a onda se
opet okrenuo ka prozoru.
"Henk, ovo je divno."
"Da."
Rekao je to jednostavno, otvoreno. U njegovom glasu nije bilo ni
laskavog zadovoljstva ni skromnosti. To je, znala je, bilo poštovanje
prema njoj, najređe koje čovek može odati drugome: biti slobodan da
priznaš sopstvenu veličinu, znajući da ćeš biti shvaćen.
Rekla je: "Kad samo pomislim šta sve taj metal može, šta će sve
omogućiti... Henk, ovo je najvažnija stvar koja se danas dešava u
 g j j j j
svetu, a niko od njih to ne zna."
"Mi znamo."
Nisu se gledali. Stajali su posmatrajući dizalicu. Na prednjem delu
lokomotive u daljini razaznala je slova TT. Razaznala je šine
najprometnijeg industrijskog koloseka sistema Tegart.
"Čim uspem da nađem fabriku koja je u stanju da to uradi", rekla
je, "naručiću dizel lokomotive od Rirdenovog metala."
"Trebaće ti. Koliko brzo idu tvoji vozovi na pruzi Rio Norte?"
"Sada? Imamo sreće ako uspeju da idu dvadeset kilometara na sat'
Pokazao je vagone. "Kada se ova pruga postavi, tvoji vozovi će
moći da idu brzinom od dvesta pedeset ako hoćeš."
"Da, za nekoliko godina, kad budem imala vagone od Rirdenovog
metala, koji će biti upola lakši od čelika i dvostruko sigurniji."
"Moraćeš da se čuvaš aviolinija. Radimo na avionu od Rirdenovog
metala Biće sasvim lak, a moći će da ponese bilo šta. Doživećeš dane
teretnog avionskog saobraćaja na duge staze."
"Razmišljala sam o tome šta ovaj metal znači za motore, bilo kakve
motore, i šta se sve sada može projektovati."
"Jesi li pomislila šta će značiti za žičane mreže? Samo obične
ograde od žičane mreže napravljene od Rirdenovog metala, koje će
koštati nekoliko penija po milji, a trajaće dvesta godina. I kuhinjski
nameštaj koji će se kupovati u radnjama s je inom robom, a prenositi
se s generacije na generaciju. I prekookeanski brodovi koje ni torpedo
neće moći da ulubi."
"Da li sam ti rekla da sam dala da se testiraju prenosnici od
Rirdenovog metala?"
"Ja testiram toliko stvari da nikad neću uspeti da pokažem ljudima
šta se od njega može napraviti i kako."
Razgovarali su o metalu i njegovim neiscrpnim mogućnostima.
Kao da su stajali na vrhu planine, posmatrajući beskrajnu ravnicu i
puteve u svim pravcima. Ali su samo govorili o ciframa, težinama,
pritiscima, otporima, troškovima.
Zaboravila je na svog brata i na Nacionalni savez. Zaboravila je
svaki problem, lik i događaj; oni su joj oduvek izgledali zamagljeni,
kraj njih je trebalo projuriti, gurnuti ih u stranu, nikad nisu bili
konačni, nikada sasvim stvarni. Ovo je stvarnost, mislila je, ovaj osećaj
 j j j j
jasnih obrisa, svrhe, lakoće, nade. Ovako je očekivala da živi - nije
želela da provede ijedan sat, da preduzima bilo šta što će značiti
manje od ovoga.
Pogledala ga je upravo u trenutku kad se okrenuo da je pogleda.
Stajali su veoma blizu jedno drugom. U njegovim očima je videla da
oseća isto što i ona. Ako je radost cilj i jezgro postojanja, mislila je, i
ako se ono što ima moć da nekome pruži radost čuva kao najdublja
tajna, onda su u tom času jedno pred drugim bili nagi.
Ustuknuo je, rekavši čudnim tonom tihog čuđenja: "Mi smo par
hulja, zar ne?"
"Zašto?"
"Nemamo nikakvih duhovnih ciljeva i kvaliteta. Težimo samo
materijalnim stvarima. Samo do toga nam je stalo."
Pogledala ga je, nesposobna da razume. Ali on je gledao pored nje,
pravo napred, u dizalicu u daljini. Bilo bi joj bolje da nije to rekao. Nije
je mučila optužba, nikada nije o sebi mislila u tim okvirima i uopšte
nije bila u stanju da oseti temeljnu krivicu. Ali je osetila nejasnu
zebnju koju nije mogla da definiše, nagoveštaj da postoji neka teška
posledica u onome što ga je nateralo da to kaže, nešto opasno po
njega. Nije to izgovorio nehajno. Ali u njegovom glasu nije bilo
osećanja, ni opravdavanja, ni stida. Rekao je to ravnodušno, kao
konstataciju.
A onda, dok ga je posmatrala, zebnja je iščezla. Gledao je kroz
prozor, u svoju fabriku; na njegovom licu nije bilo ni krivice ni sumnje,
ničega sem spokojstva neuzdrmanog samopouzdanja.
"Degni", reče, "šta god da smo, mi smo ti koji pokreću svet i m i
smo ti koji ga spasavamo."
 Glava V
VRHUNAC PORODICE D'ANKONIJA

Najpre je ugledala novine. Kada je ušao u kancelariju, Edi ih je

čvrsto držao u ruci. Bacila je pogled na njegovo lice: bio je napet i
zbunjen.
"Degni, da li si jako zauzeta?"
"Zašto?"
"Znam da ne voliš da pričaš o njemu. Ali, ovde ima nešto što
mislim da bi trebalo da vidiš."
Bez reči je posegla za novinama.
U priči na naslovnoj strani objavljeno je da je posle preuzimanja
rudnika San Sebastijan vlada Narodne republike Meksiko otkrila da su
oni sasvim bezvredni - suštinski, potpuno, beznadežno bezvredni. Nije
bilo ničega što bi opravdalo pet godina rada i utrošene milione; ničega
osim praznih kopova, marljivo iskopanih. Malo tragova bakra nije bilo
vredno vađenja. Tu nije bilo nikakvih velikih naslaga metala niti su se
mogle očekivati, i nije bilo nikakvih naznaka koje bi bilo koga
zavarale. Vlada Narodne republike Meksiko je u burnom ogorčenju
održavala hitno zasedanje o ovom otkriću; osećala se prevarenom.
Edi ju je posmatrao, Degni je sedela gledajući u novine dugo nakon
što ih je pročitala.
Znao je da je s pravom osećao primesu straha, iako nije mogao da
odredi Šta ga je oko te priče uplašilo.
Čekao je. Ona podiže glavu. Nije ga gledala. Oči su joj bile ukočene,
čvrsto usredsređene, kao da su pokušavale da razaznaju nešto u
daljini.
On prigušenim glasom reče: "Fransisko nije budala. Kakav god da
je, kako god da je izopačen - i digao sam ruke od toga da shvatim
zašto - on nije budala. Ovakvu grešku nije mogao napraviti. Nije mi
jasno."
"Meni postaje."
Ispravila se, prodrmana iznenadnom drhtavicom koja joj je
prostrujala telom. Reče: "Telefoniraj mu u Vejn-Folkland i kaži toj
bitangi da hoću da ga vidim."
"Degni", reče on tužno, s prebacivanjem, "to je je Frisko d'Ankonija."
"Bio je."
Koračala je kroz sumrak gradskih ulica prema hotelu Vejn-
Folkland. "Rekao je kad god hoćeš", kazao joj je Edi. Prva svetla su se
pojavila na nekoliko prozora visoko pod oblacima. Oblakoderi su ličili
na napuštene svetionike koji odašilju slabe, umiruće signale praznom
moru kojim više nijedan brod nije plovio. Spustilo se nekoliko
pahuljica, padajući ispred tamnih izloga praznih radnji, da bi se
istopile u blatu na trotoaru. Niz crvenih svetiljki je sekao ulicu, gubeći
se u mračnoj daljini.
Pitala se zašto je želela da potrči, zašto bi trebalo da potrči; ne, ne
ovom ulicom: niz zelenu padinu, u sjaju sunca, do puta na ivici
Hadsona, u podnožje imanja Tegartovih. Tako je uvek trčala kada bi
Edi povikao: "Evo ga Fransisko d'Ankonija!" i onda bi se oboje sjurili
niz proplanak do kola koja su se približavala donjim putem.
Bio je jedini gost čiji je dolazak značio u njihovom detinjstvu
događaj, najveći događaj za njih. Trčanje njemu u susret postalo je
neka vrsta takmičenja između njih troje. Na proplanku je stajala
breza, na pola puta između puta i kuće; Degni i Edi su nastojali da
prođu pored tog drveta pre nego što bi Fransisko pojurio uzbrdo da ih
susretne. Tokom tih mnogih njegovih dolazaka, tokom tih mnogih leta,
nikada nisu uspevali da stignu do breze; Fransisko je uvek prvi stizao
do nje i presretao ih ostavivši je daleko iza sebe. Fransisko je uvek
pobeđivao, uvek je u svemu pobeđivao.
Njegovi roditelji su bili stari prijatelji porodice Tegart. Bio je jedinac
i detinjstvo je proveo u raznim delovima sveta: njegov otac je, pričalo
se, želeo da on smatra ceo svet svojim budućim poljem rada. Degni i
Edi nisu nikada bili sigurni gde će on provesti zimu; ali jednom
godišnje, svakog leta, jedan strogi južnoamerički tutor ga je dovodio
po mesec dana na imanje Tegartovih.
 j g
Fransisko je smatrao prirodnim da deca Tegartovih budu odabrana
za njegove drugove: bili su krunski naslednici Tegart
transkontinentala , kao što je i on bio d'Akonijinog bakra. "Mi smo
jedina preostala aristokratija u svetu - aristokratija novca", jednom je
rekao Degni, kad je imala četrnaest godina. "To je jedina prava
aristokratija, ako ljudi uopšte razumeju šta to znači, a ne razumeju."
Imao je svoje kastinsko uređenje: deca Tegartovih nisu bili Džim i
Degni, već Degni i Edi. Retko je davao sebi truda da primeti da Džim
postoji. Edi ga je jednom upitao:
Fransisko ti si neko vrsta visokog plemstva. Zar ne?" On je
odgovorio: "Ne još. Razlog zašto moja porodica tako dugo postoji leži u
tome što nikome od nas nije nikad bilo dozvoljeno da misli da je
rođeni d'Ankonija. Od nas se očekuje da to postanemo." izgovorio je
svoje ime kao da je želeo da njime slušaoce udari po licu i time ih
učini vitezovima.
Njegov predak Sebastijan d'Ankonija bio je napustio Španiju pre
mnogo vekova, u vreme kad je Španija bila najmoćnija zemlja na
svetu, a on jedna od najuglednijih ličnosti Španije. Otišao je jer
ministar inkvizicije nije odobravao njegov način razmišljanja i na
jednom dvorskom banketu predložio je da ga promeni. Sebastijan
d'Ankonija je sasuo sadržaj svoje vinske čaše u lice ministru inkvizicije
i pobegao pre nego što su uspeli da ga uhvate. Za sobom je ostavio
bogatstvo, imanje, mermernu palatu i devojku koju je voleo - i otplovio
u Novi svet.
Prvo imanje u Argentini bila mu je drvena koliba u podnožju Anda.
Sunce je blistalo kao svetionik na srebrnom grbu d'Ankonija,
zakucanom iznad vrata kolibe, dok je Sebastijan d'Ankonija iskopavao
bakar iz svog prvog rudnika. Proveo je godine s pijukom u ruci,
razbijajući stene od jutra do večeri, uz pomoć nekoliko zalutalih
bednika - dezertera iz vojske njegovih sunarodnika, pobeglih
zatvorenika, izgladnelih indijanaca.
Petnaest godina posle napuštanja Španije Sebastijan d'Ankonija je
poslao po devojku koju je voleo: ona ga je čekala. Kada je stigla, našla
je srebrni grb iznad ulaza mermerne palate, vrtove velikog imanja i
planine prosečene oknima crvene rude u daljini. Na rukama ju je
preneo preko praga svog doma. Izgledao je mlađe nego poslednji put
kad ga je videla.
"Moji i tvoji preci", rekao je Fransisko Degni, "dopadali bi se jedni
drugima."
U godinama svog detinjstva Degni je živela u budućnosti - u svetu
koji je očekivala da nađe, gde neće morati da oseća prezir ili dosadu.
Ali jedan mesec svake godine bila je slobodna. Jedan mesec je mogla
da živi u sadašnjosti. Kada je trčala niz proplanak u susret Fransisku
d'Ankoniji, bivala je oslobođena iz zatvora.
"Zdravo, Slag!"
"Zdravo, Frisko!"
U počeku su ih vređali njihovi nadimci. Ljutito ga je upitala: "Šta
misliš da to znači?" Odgovorio je: "U slučaju da ne znaš, 'Slag' znači
velika vatra u ložištu lokomotive."
"Gde si to pokupio?"
"Od gospođe na Tegartovoj železnici." Govorio je pet jezika, a
engleski je govorio bez traga akcenta, precizan, negovan engleski,
namerno pomešan sa slengom. Svetila se tako što ga je zvala Frisko.
Smejao se, zabavljen i uzbuđen. "Ako vi varvari već morate da
degradirate ime svog velikog grada, barem mene poštedite toga." Ali
su zavoleli svoje nadimke.
Počelo je tih dana njihovog drugog zajedničkog leta, kada je on
imao dvanaest, a ona deset godina. Tog leta, Frisko je nestajao svakog
jutra iz nekog razloga, koji niko nije mogao da otkrije. Pre zore je
odlazio svojim biciklom i pojavljivao bi se na vreme za belim,
kristalnim stolom postavljenim za ručak na terasi, ponašajući se
učtivo tačno i pomalo previše čedno. Kada bi ga Degni i Edi ispitivali,
smejao bi se, ne želeći da odgovori. Jednom su pokušali da ga prate
kroz hladnu tamu praskozorja, ali su odustali; niko mu nije mogao
slediti trag ako on to nije želeo.
Posle nekog vremena gospođa Tegart je počela da brine i odlučila
je da ispita stvar. Nikada nije saznala kako je uspeo da izvrda sve
zakone o zapošljavanju dece, ali je otkrila da Fransisko radi - na
osnovu nezvaničnog dogovora sa dispečerom - kao potrčko za Tegart
transkontinental , na razvodnici udaljenoj deset milja. Dispečer je bio
zapanjen kad je lično otišla do njega; nije imao pojma da je taj
 j j j g j j j j
potrčko gost Tegartovih. Radnici na lokalnoj železnici su ga znali kao
Frenkija, a gospoda Tegart nije bila rada da im otkrije njegovo puno
ime. Samo im je objasnila da radi bez dozvole roditelja i da mora
odmah da prestane. Dispečeru je bilo žao što ga gubi; Frenki je, kazao
je, bio najbolji potrčko kojeg su ikad imali. "Baš bih voleo da ga
zadržim. Možda bismo mogli da se dogovorimo s njegovim
roditeljima?" predložio je. "Bojlm se da ne možemo", rekla je gospođa
Tegart.
"Fransisko", upitala je kad ga je dovela kući, "šta bi tvoj otac rekao
na ovo kad bi znao?"
"Moj otac bi pitao da H sam dobro obavljao posao ili ne. To je sve
što bi ga zanimalo."
"Ma, hajde, ozbiljno te pitam."
Fransisko ju je gledao ljubazno, a njegovo učtivo ponašanje je
otkrivalo vekove vaspitanja i gostinskih soba; ali zbog nečega u
njegovim očima nije bila sigurna u tu ljubaznost. "Prošle zime",
odgovorio je, "isplovio sam kao poslužitelj na teretnom parobrodu koji
je vozio bakar d'Ankonijevih. Otac me je tri meseca tražio, ali me je
samo to pitao kad sam se vratio."
"Dakle, tako provodiš zime?" reče Džim Tegart. U Džimovom
osmehu se nazirao trijumf, trijumf jer je našao razlog da oseća prezir.
"To je bilo prošle zime", reče Fransisko milo, ne menjajući čedni,
nehajni ton u glasu. "Zimu pre toga sam proveo u Madridu, u domu
vojvode od Albe."
"Zašto si hteo da radiš na železnici?" upita Degni.
Stajali su gledajući se: njen pogled je bio pun divljenja, njegov
ruganja; ali to nije bilo zlobno ruganje - bio je to smeh
otpozdravljanja.
"Da vidim kako je to, Slag", odgovorio je, "i da ti kažem da sam
radio za Tegart transkontinetal pre tebe."
Degni i Edi su provodili zime pokušavajući da usavrše neku novu
veštinu, da bi zadivili i potukli Fransisko, bar jednom. Nikada nisu
uspevali. Kada su mu pokazali kako se lopta udara palicom, u igri
koju nikad pre nije igrao, nekoliko minuta ih je posmatra i onda
rekao: "Mislim da shvatam. Daj mi da probam." Uzeo je palicu i
odaslao loptu daleko preko vrhova hrastova, na kraj livade.
 j
Kada je Džim dobio motorni čamac za rođendan, svi su stajali na
rečnom pristaništu, prateći lekciju nekog instruktora koji je pokazivao
Džimu kako se njime upravlja. Niko od njih nije pre toga vozio
motorni čamac. Blistavi beli čamac u obliku metka nespretno se
kretao po vodi" ostavljajući drhtave tragove, dok mu se motor davio
od kašljucanja, a instruktor je stalno grabio kormilo iz Džimovih ruku.
Bez nekog očiglednog razloga, Džim je odjednom podigao glavu i
viknuo Fransisku: "Misliš da možeš bolje?"
"Mogu."
"Probaj"
Kad se čamac vratio a njegova dva putnika izašla, Fransisko je
uklizio iza kormila. "Čekaj malo", rekao je instruktoru, koji je ostao na
pristaništu. "Daj da pogledam ovo." A zatim, pre nego što je instruktor
imao vremena da se pomeri, čamac je poleteo ka sredini reke kao
metak. Odjurio je pre nego što su shvatili šta vide. Dok se gubio u
daljini i svetlosti sunca, Degni ga je videla kao tri prave linije: njegov
trag, dugi vrisak motora i cilj njegovog kormilara.
Zapazila je čudan izraz no očevom licu dok je gledao brzi motorni
čamac kako nestaje. Ništa nije kazao; samo ja stajao i posmatrao.
Setila se da ga je takvog videla jednom ranije. Bilo je to kada je
pregledao složeni sistem koturova koje je Fransisko sa dvanaest
godina podigao da bi napravio li do vrha stene; učio je Degni i Edija
kako da sa stene skoče u Hadson. Beleške s Fransiskovim
proračunima još su bile rasute po zemlji; njen otac ih je podigao,
pogledao i onda upitao: "Fransisiko, koliko godina si učio algebru?"
"Dve godine;"
"Ko te je naučio da ovo napraviš?"
"O, to sam sam smislio." Nije mala da je na zgužvanim papirima
koje je otac držao u ruci bila grubo verzija diferencijalne jednačine.
Naslednici Sebastljana d'Ankonije činili su neprekinut lanac sinova
prvenaca koji su znali kako da nose njegovo ime. Tradicija porodice je
bila da bi ih onaj naslednik koji bi umro ne uvećavši bogatstvo
d'Ankonija osramotio. Kroz sve te generacije niko se nije osramotio.
Jedna argentinska legenda kaže da ruka d'Ankonija ima čudotvornu
svetačku moć samo, to nije bila moć isceljivanja, već moć stvaranja.
 Naslednici d'Ankonija su bili ljudi neobičnih sposobnosti, ali se
nijedan od njih nije mogao porediti s onim što je Fransisko d'Ankonija
obećavao. Kao da su vekovi prosejali porodične osobine kroz tanano
sito i uklonili nevažne, beznačajne, slabe, ne propuštajući ništa osim
čiste nadarenosti; kao da je slučajnost .napokon dovela do bića
oslobođenog nebitnog.
Fransisko je mogao da uradi sve čega bi se latio, mogao je da to i
uradi bolje nego bilo ko drugi i činio je to bez napora. U njegovom
ponašanju i svesti nije bilo ni hvalisanja, ni pomisli o nadmetanju.
Njegov pristup nije bio: "Ja to mogu da uradim bolje nego ti", već: ja to
mogu da uradim." A pod uraditi je podrazumevao uraditi najbolje.
Bez obzira na to kakvu su disciplinu od njega zahtevali strogi očevi
planovi za njegovo obrazovanje, bez obzira na to šta mu je bilo
naloženo da izučava, Fransisko bi to usavršio kroz laku zabavu. Otac
ga je obožavao, ali je to vešto prikrivao, kao što je prikrivao da je
ponosan što zna da,odgaja najsjajniju pojavu u sjajnoj porodičnoj lozi.
Francisko je, govorilo se, bio vrhunac d'Ankonijevih.
"Ne znam kakav moto imaju d'Ankonijevi na svom porodičnom
grbu", jednom je rekla gospođa Tegart, "ali sam sigurna daće ga
Fransisko promeniti u 'Zbog čega?'" To je bilo prvo pitanje koje je
postavljao u vezi s bilo kojom aktivnošću koja mu je predlagana i ako
ne bi dobio valjan odgovor, ništa ga nije moglo naterati da se pokrene.
Kroz dane svog letnjeg meseca jurio je kao raketa, ali ako bi ga neko
zaustavio u letu, uvek je mogao da navede cilj svakog svog
nasumičnog trenutka. Dve stvari su za njega bile nemoguće: da stoji
mirno i da se kreće besciljno.
"Hajde da saznamo", bio je motiv kojim je Degni i Ediju
objašnjavao sve što je preduzimao, ili "Hajde da to uradimo'. To su bili
jedini vidovi? njegovog uživanja.
"Ja to mogu da uradim rekao je kada je pravio svoj li , držeći se za
liticu, zabijajući metalne klinove u stenu, dok su mu se ruke vešto
kretale, a kapi krvi neopaženo klizile ispod zavoja na ručnom zglobu.
"Ne, ne možemo se smenjivati, Edi, još si mali za čekić. Samo uklanjaj
korov i pročišćavaj mi put, ja ću ostalo... Kakva krv? Ma, nije to ništa,
to sam se juče posekao, Degni, potrči kući i donesi mi čist zavoj."'
 Džim ih je posmatrao. Njega su ostavljali, ali su ga često viđali
kako stoji u daljini, gledajući Fransisko s čudnom žestinom.
Retko je govorio u Fransiskovom prisustvu, Ali bi sterao Degni u
ćošak i smejao se podrugljivo, govoreći; "Kako se samo praviš važna,
pretvarajući se da si žena od čelika sa sopstvenom voljom! Ti si
beskarakterna krpa, ništa više. Prosto je odvratno kako tom
umišljenom siledžiji dozvoljavaš da ti zapoveda. Vrti te oko malog
prsta. Uopšte nemaš ponosa. Kako samo trčiš kad zvizne i čekaš ga!
Što mu ne izglancaš cipele?"
"Zato što mi nije kazao", odgovorila je.
Fransisko je mogao da pobeđuje u svakoj igri na bilo kom
lokalnom takmičenju. Nikada nije učestvovao na takmičenjima. Mogao
je da vodi omladinski sportski klub. Nikada se nije ni približio
klupskoj zgradi, ne obraćajući pažnju na sve pokušaje rukovodstva da
učlane najpoznatijeg naslednika na svetu. Degni i Edi su mu bili jedini
prijatelji. Nisu nikako znali da li oni poseduju njega ili su potpuno
posednuti njime; nije bilo razlike; i jedno i drugo ih je činilo srećnima.
Njih troje su svakog jutra kretali u svojevrsne avanture. Jednom ih
je neki stariji profesor književnosti, prijatelj gospođe Tegart, video na
vrhu otpada kako rastavljaju olupinu automobila. Zastao je,
odmahnuo glavom i rekao Fransisku: "Mladić tvog položaja treba da
provodi vreme u bibliotekama, upijajući svetsku kulturu."
"Šta mislite da radim?" upitao je Fransisko.
U blizini nije bilo fabrika, ali je Fransisko naučio Degni i Edija
kako da se krišom ukrcaju na Tegartove vozove i odu do udaljenih
gradova, gde su preskakali ograde fabričkih dvorišta ili visili na
prozorima gledajući mašine, kao što druga deca gledaju filmove. "Kad
budem upravljao Bakrom d'Ankonija..." govorio bi Fransisko. Nikad
nisu morali da objašnjavaju ostatak jedno drugom; svakoje znao cilj i
motiv onog drugog.
Kondukteri na železnici bi ih povremeno hvatali. Onda bi šef
stanice, udaljene stotinu milja, telefonirao gospođi Tegart: "Imamo tri
mlade protuve koje kažu da su..."
"Da", uzdahnula bi gospođa Tegart, "jesu. Molim vas, pošaljite ih
natrag."
 "Fransisko", jednom ga je upitao Edi dok su stajali kraj pruge
stanice Tegart, "bio si skoro po celom svetu. Šta je na svetu
najvažnije?"
"Ovo", odgovorio je Fransisko, pokazujući amblem TT na prednjem
delu lokomotive. Zatim dodade: "Voleo bih da sam upoznao Neta
Tegarta."
Video je kako ga je Degni pogledala. Ništa više nije rekao. Ali
nekoliko minuta kasnije, kad su nastavili kroz šumu uskom stazom od
vlažne zemlje, paprati i sunčeve svetlosti, kazao je: "Degni, uvek ću se
klanjati grbu. Uvek ću obožavati simbole plemstva. Zar se od mene ne
očekuje da budem aristokrata? Samo, ni najmanje mi nije stalo do
umoljčanih kula i jednoroga iz desete ruke. Savremeni grbovi su na
reklamnim plakatima i u oglasima popularnih časopisa."
"Kako to misliš?" upitao je Edi.
"Industrijski zaštitni znakovi, Edi", odgovorio je on. Tog leta
Fransisko je imao petnaest godina.
"Kad budem upravljao Bakrom d'Ankonija... Izučavam rudarstvo i
mineralogiju jer moram biti spreman za dan kad ću upravljati Bakrom
d'Ankonija... Izučavam elektrotehniku jer su kompanije za proizvodnju
električne energije najbolji kupci Bakra d'Ankonija ... Izučavaću
filozofiju jer će mi biti potrebna da zaštitimBakar d'Ankonija ..."
"Da li ti je išta drugo u pameti osimBakra d'Ankonija ?" pitao ga je
jednom Džim.
"Ne."
"Čini mi se da u svetu postoje i druge stvari."
"Neka drugi misle o njima."
"Nije li to krajnje sebičan stav?"
"Jeste."
"Šta ti je cilj?"
"Novac."
"Zar ga već nemaš dovoljno?"
"Svaki moj predak je za života uvećao proizvodnju Bakra
d'Ankonija za desetak procenata. Ja imam nameru da je povećam za
stotinu."
"Zašto?" upitao je Džim, sarkastično imitirajući Fransiskov glas.
 "Kad umrem, nadam se da ću otići u raj - ma gde to bilo - i hoću
da budem u stanju da platim cenu ulaska."
"Cena ulaska je vrlina", nadmeno je rekao Džim.
"To i mislim, Džejms. Zato i hoću da budem spreman da se
pozovem na najveću od svih vrlina - da sam bio čovek koji je
zarađivao."
"Svaki korumpirani političar može da zarađuje."
"Džejms, trebalo bijednom da shvatiš da reči imaju tačno
značenje."
Fransisko se nasmešio; iz osmeha je zračilo podrugivanje. Dok ih je
posmatrala, Degni je iznenada shvatila razliku između Fransiska i
svog brata Džima. Obojica su se smešila podrugljivo. Ali je izgledalo
da se Fransisko podsmeva stvarima jer uviđa nešto mnogo veće. Džim
se podsmevao kao da je želeo sve da unizi.
Opet je primetila posebno svojstvo Fransiskovog osmeha jedne noći
kada je sedela s njim i Edijem kraj vatre koju su zapalili u šumi. Sjaj
vatre ih je zatvorio u ogradu od izlomljenih, ielujavih traka u
komadima debala, grana i udaljenih zvezda. Za nju kao da ničega nije
bilo izvan te ograde, ničega sem crne praznine i nagoveštaja nekog
zastrašujućeg obećanja od kojeg staje dah... kao što je budućnost. A
budućnost će, mislila je, biti kao Fransiskov osmeh, tu je bio ključ,
rano upozorenje na njenu prirodu - na njegovom licu u svetlosti vatre
ispod borovih grana - i odjedanput je osetila neizdrživu sreću,
neizdrživu jer je bila preobilna, a ona nije imala način da je iskaže.
Bacila je pogled na Edija. Gledao je Fransiska. Na neki svoj tihi način
Edi je osećao isto što i ona.
"Zašto ti se Fransisko dopada?" upitala ga je nekoliko nedelja
kasnije, kada je Fransisko bio otišao.
Edi je izgledao iznenađeno; nikada mu nije palo na pamet da bi to
osećanje trebalo objašnjavati. Rekao je: "Uz njega se osećam
sigurnim."
A ona reče: "Uz njega očekujem uzbuđenje i opasnost."
Fransisko je imao šesnaest godina, sledećeg leta, onog dana kad su
stajali na vrhu litice kraj reke, košulja i šortseva pocepanih od
penjanja na vrh. Stajali su gledajući dole u Hadson; bili su čuli da se
za jasnih dana u daljini može videti Njujork. Ali su videli samo
izmaglicu sačinjenu od tri svetla koja su se stapala: reke, sunca i neba.
Klekla je na stenu i nagla se napred, pokušavajući da nazre grad,
dok joj je vetar nanosio kosu na oči. Bacila je pogled preko ramena i
videla da Fransisko ne gleda u daljinu: stajao je gledajući nju. Bio je to
čudan pogled, usredsređen i ozbiljan. Ostala je nepomična, dlanova
raširenih na steni, dok su joj se ruke napele da bi izdržale težinu tela;
na neki neobjašnjiv način njegov pogled ju je učinio svesnom svog
položaja, ramena koje se pomaljalo kroz pocepanu košulju, dugih,
izgrebanih, preplanulih nogu koje su visile sa litice. Ljutito je ustala i
odmakla se od njega. I dok je podizala glavu, da bi odbojnost u njenim
očima susrela strogost u njegovima, sigurna da njegov pogled
odražava prezir i neprijateljstvo, čula je sebe kako ga pita,
začikavajući ga:
"Šta ti se dopada kod mene?"
Nasmejao se; zaprepaštena, upitala se šta li ju je nagnalo da to
kaže. "?no što mi se dopada kod tebe", odgovorio je, pokazujući na
svetlucavu prugu Tegartove stanice u daljini.
"To nije moje", rekla je razočarano.
"Dopada mi se što će biti tvoje."
Nasmešila se s neprikrivenim zadovoljstvom, priznajući mu time
da je pobedio. Nije znala zašto ju je gledao na tako čudan način, ali je
osetila da je video neku vezu, koju nije mogla shvatiti, između njenog
tela i nečega u njoj što će joj dati snage da jednoga dana vlada tom
prugom.
"Hajde da vidimo da li možemo da vidimo Njujork", rekao je
odsečno i povukao je za ruku do ivice Utiče. Pomislila je kako nije ni
opazio da joj je povukao ruku na poseban način, držeći je svom
dužinom uza sebe; stajala je tako, pribijena uz njega, osećajući toplotu
sunca na koži njegovih nogu. Gledali su u daljinu, ali su ispred sebe
videli samo izmaglicu svetlosti.
Kada je Fransisko otišao tog leta, pomislila je kako je njegov
odlazak prelazak granice kojom se završavalo njegovo detinjstvo: te
jeseni je trebalo da krene na koledž. Na nju je red dolazio sledeće
godine. Osetila je žustro nestrpljenje, uz primesu uzbuđenja izazvanog
strahom, kao da se otisnuo u nepoznatu opasnost. Kao onda, pre
mnogo godina, kad ga je prvi put videla kako skače sa stene u
Hadson, nestaje u crnoj vodi, znajući da će se opet pojaviti i da onda
dolazi red na nju.
Odbacila je strah; opasnosti su za Fransiska bile samo mogućnosti
za još jednu sjajnu predstavu; nije bilo bitke koju je gubio, ni
neprijatelja koji bi ga pobedio. A onda se setila opaske koju je bita
čula nekoliko godina ranije. Bese to čudna opaska - i bilo je čudno što
su joj te reči ostale u glavi; iako su joj se u to vreme činile besmislene.
Izgovorio ih je jedan stari profesor matematike, prijatelj njenog oca,
koji je bio došao u njihov je letnjikovac samo taj put. Njegovo lice joj
se dopadalo i još uvek je mogla da vidi svojevrsnu tugu u njegovim
očima kada je jedne večeri, dok su sedeli na terasi u svetlosti
zalazećeg sunca, rekao njenom ocu, pokazujući Fransiskovu siluetu u
vrtu: "Taj dečak je ranjiv i ima ogromne sposobnosti da uživa. Šta li će
da radi u svetu gde za to imo tako malo prilika?"
Fransisko je išao u izvrsnu američku školu, koju je otac za njega
bio davno izabrao. Bila je to najistaknutija institucija te vrste na svetu,
klivlandski Univerzitet "Patrik Henri. Nije došao u Njujork da je poseti
te zime, iako ih je delila samo noć putovanja. Nisu pisali jedno
drugom, nikada to nisu činili. Ali je znala da će jedan letnji mesec
provesti u provinciji.
Nekoliko puta je te zime osetila neodređenu zebnju: profesorove
reči su joj se vraćale u pamet, kao upozorenje koje nije mogla
objasniti. Gurala ih je od sebe. Kada je mislila na Fransiska, bila je
čvrsto uverena da će imati još jedan mesec kao napredovanje u
budućnost, kao dokaz da je svet koji je videla pred sobom bio stvaran,
iako to nije bio svet ljudi oko nje.
"Zdravo, Slag"
"Zdravo Frisko!"
Stojeći na proplanku, u času kad ga je ugledala iznenada je
shvatila prirodu tog sveta koji su njih dvoje imali nasuprot drugima.
Beše to trenutna pauza, osetila je kako joj vetrom šibana pamučna
suknja udara o kolena, osetila je sunce na kapcima i takav uzlet
ogromnog olakšanja da je uzemljila stopala u travu pod sandalama
jer je mislila da će, oslobođena težine, uzleteti s vetrom.
 Bio je to iznenadan osećaj slobode i sigurnosti - jer je shvatila da
ne zna ništa o događajima u svom životu, nikada nije znala i nikada
joj neće biti potrebno da zna. Svet slučaja - porodica, obroka, Škola,
ljudi, besciljnih ljudi koji vuku breme neke nepoznate krivice - nije bio
njihov, nije ih menjao, nije bio bitan. Nikada nisu razgovarali o
stvarima koje su im se događale, već samo o onome što su mislili i o
onome što bi radili...
U tišini ga je posmatrala, kao da joj je unutrašnji glas govorio: Ne
ono što jeste, već ono što ćemo stvoriti... Neće nas zaustaviti, tebe i
mene... Oprosti mi strah, ako sam pomislila da će mi te oteti - oprosti
mi sumnju, nikada neće dopreti do tebe - nikada se više neću plašiti
za tebe...
I on je zastao na trenutak posmatrajući je - i činilo joj se da taj
pogled nije bio pozdrav posle odsustva, već pogled nekoga ko je
svakog dana te godine mislio na nju. Nije bila sigurna, bio je to tek
tren kojeg je jedva postala svesna, a on se već okretao pokazujući
brezu iža sebe i govoreći u tonu igre iz njihovog detinjstva:
"Voleo bih da naučiš da brže trčiš. Uvek ću morati da te čekam."
"Da li ćeš me čekati?" upitala je veselo.
Bez osmeha je odgovorio: "Uvek."
Dok su se penjati uz proplanak do kuće on se obraćao Ediju, dok je
ona tiho koračala pored njega. Osetila je među njima novi muk, koji
je, začudo, bio nova vrsta bliskosti.
Nije mu postavljala pitanja o univerzitetu. Nekoliko dana kasnije
ga je samo upitala da li mu se dopada.
"Danas predaju svakojake baljezganje", odgovorio je, "ali ima
nekoliko predmeta koji mi se sviđaju."
"Jesi li sklopio neka prijateljstva tamo?" "Dva."
Ništa više joj nije rekao.
Džimu je predstojala poslednja godina na koledžu u Njujorku.
Studije su mu pružile neku čudnu, drhtavu?ratobornost, kao da je
otkrio novo oružje. Jednom se obratio Fransisku, bez provokacije,
zaustavivši ga nasred travnjaka, da bi mu tonom napadne
nadobudnosti kazao:
"Mislim da sada, kad si zreo za koledž, treba da naučiš nešto o
idealima. Vreme je da zaboraviš na svoju sebičnu pohlepu i razmisliš
 j j
o odgovornosti prema društvu, jer mislim da svi ti milioni koje ćeš
naslediti nisu tu radi tvog ličnog zadovoljstva, već radi dobrobiti
siromašnih i bednih, i mislim da je osoba koja to ne shvata
najizopačeniji tip ljudskog bića."
Fransisko je učtivo odgovorio: "Nije preporučljivo, Džejms, da deliš
savete kad te niko ne pita. Trebalo br da sebe poštediš ponižavajućeg
otkrića koliko oni tačno vrede onome koji te sluša."
Dok su odlazili, Degni ga je upitala: "Da li na svetu ima mnogo
ljudi kao što je Džim?" Fransisko se nasmejao: "Jako mnogo."
"Zar ti to nesmeta?"
"Ne. Ne moram daše petljam s njima. Zašto pitaš?"
"Zato što mislim da su opasni na neki način. Ne znam kako..."
"Blagi bože, Degni! Zar stvarno očekuješ da ću se plašiti objekta
kao što je Džejms?"
Nekoliko dana kasnije, kada su sami Šetali kroz šumu na obali
reke, upitala je:
"Fransisko, koje ljudsko biće je najizopačenije?"
"Čovek bez cilja"
Gledala je u prava stabla drveća iza kojih se protezalo ogromno,
neočekivano, sjajno prostranstvo. Šuma je bila tamna i hladna, ali su
se u granama na njenoj ivici zadržavali vreli, srebrni sunčevi zraci iz
reke. Pitala se zašto uživa u tom prizoru kad nikad nije obraćala
pažnju na prirodu oko sebe, zašto je bila tako svesna svog uživanja,
svojih pokreta, svog tela u kretanju. Nije htela da gleda u Fransiska.
Osećala je da je njegovo prisustvo bilo mnogo stvarnije kada bi
odvratila pogled od njega, skoro kao da je njena naglašena samosvest
dolazila od njega, kao sunčeva svetlost iz vode.
"Misliš da si dobra, zar ne?"
"Uvek sam bila", odgovorila je prkosno, ne okrećući se.
"Pa, daj da to vidim. Daj mi da vidim koliko ćeš se visoko podići u
Tegart transkontinentalu . Očekujem da ćeš iscediti sve iz sebe, stalno
pokušavajući da budeš bolja. I kada daš sve od sebe da bi ostvarila
cilj, očekujem da se okreneš novom."
"Zašto misliš da mi je stalo do toga da ti bilo šta dokažem?" upitala
je.
"Hoćeš da ti odgovorim?"
 g
"Ne", prošaputala je, a pogled joj je bio prikovan za drugu obalu
reke u daljini.
Čula je kako se prigušeno smeje i posle nekog vremena je rekao:
"Degni, u životu uopšte ništa nije važno - osim toga koliko si dobra u
svom poslu. Ništa. Samo to. Sve ostalo proizilazi iz toga. To je jedina
mera ljudske vrednosti. Sve moralne norme kojima će pokušati da te
nakljukaju samo su papirni novac kojim varalice kradu ljudima vrline.
Norma sposobnosti jedini je etički sistem sa zlatnim standardom.
Znaćeš šta mislim kad odrasteš."
"Znam i sada. Ali... Fransisko, zašto smo ti i ja jedini koji to izgleda
znaju?"
"Zašto bi brinula za druge?"
"Zato što volim da razumem stvari, a u ljudima ima nešto što ne
razumem."
"Šta?"
"Pa, nikada nisam bila popularna u školi, i to mi nije smetalo, a
sada sam otkrila razlog. Nemoguć razlog. Ne vole me ne zato što loše
radim stvari, već zato što ih dobro radim. Ne dopadam im se zato što
sam uvek imala najbolje ocene u razredu. Ne moram čak ni da učim.
Uvek dobijam petice. Misliš li da bi za promenu trebalo da dobijam
dvojke i da postanem najpopularnija devojka u školi?"
Fransisko je zastao, pogledao ju je i ošamario.
Ono što je osetila saželo se ujedan jedini tren, dok joj se zemlja
ljuljala pod nogama, u prasak emocija u njoj. Znala je da bi ubila
svakog drugog ko bi je udario; osetila je takav žestok bes koji joj je
davao snage da to uradi - i isto tako žestoko zadovoljstvo zato što je
Fransisko to uradio. Tupi, vreli bol u obrazu i ukus krvi u uglu usana
pružao joj je zadovoljstvo. Osetila je zadovoljstvo zbog onoga što je
odjednom otkrila o njemu, sebi i njegovoj pobudi.
Uprla se nogama da bi zaustavila vrtoglavicu, glavu je držala
uspravno, licem u lice s njim, svesna neke nove moći, osećajući prvi
put da mu je ravna i gledajući ga s podrugljivim osmehom punim
trijumfa.
"Zar sam te toliko povredila?" upitala je.
Izgledao je začuđeno: to pitanje i taj osmeh nisu bili detinji.
Odgovorio je: "Da - ako te čini zadovoljnom."
 g j j
"Jeste"
"Nemoj to nikad više da uradiš. Ne zbijaj takve šale."
"Ne budi lud. Kako si uopšte mogao pomisliti da mi je stalo da
budem popularna?"
"Kad odrasteš, shvatićeš kakvu si nezamislivu stvar izgovorila."
"Razumem i sada."
Naglo se okrenuo, izvadio maramicu i umočio je u reku. "Dođi
ovamo", naredio je.
Ustuknula je smejući se. "A, ne. Hoću da ostane ovako. Nadam se
da će dobro da otekne. Dopada mi se."
Dugo ju je gledao. Zatim lagano, veoma ozbiljno reče: "Degni, divna
si."
"Smatrala sam da si to oduvek mislio", odgovorila je, a glas joj je
bio drsko nehajan.
Vrativši se kući, rekla je majci da je posekla usnu tako što je pala
na stenu. Bila je to jedina laž koju je ikada izgovorila. Nije to uradila
da bi zaštitila Fransiska; uradila je to jer je osećala da je, iz nekog
razloga koji nije mogla da odredi, taj događaj tajna, previše dragocena
da bi je s nekim podelila.
Kada je Fransisko došao sledećeg leta imala je šesnaest godina.
Potrčala je u susret niz proplanak, ali se naglo zaustavila. On je to
opazio, stao je, i stajali su tako trenutak, gledajući se iz daljine preko
dugačkog, zelenog obronka. On je prvi krenuo prema njoj, hodao je
veoma polako, dok je ona stajala čekajući.
Kada je prišao, čedno se nasmešila, kao da nema pojma o bilo
kakvom takmičenju koje je planirala ili u kojem je pobedila.
"Verovatno bi voleo da znaš", rekla je, "da sam se zaposlila na
železnici. Noćni operater u Rokdejlu."
Nasmejao se. "Dobro, Tegart transkontinental , sad ćemo se trkati.
Da vidimo ko će odati veće poštovanje, ti Netu Tegartu ili ja
Sebastijanu d'Ankoniji."
Te zime je ogolila svoj život do blistave jednostavnosti
geometrijskog crteža: nekoliko pravih linija - do tehničkog fakulteta u
gradu svakog dana, do posla na stanici u Rokdejlu svake noći, i
zatvoreni krug njene sobe, sobe zatrpane dijagramima motora,
shemama čeličnih konstrukcija i železničkim redovima vožnje.
 j j
Gospođa Tegart je pratila ćerku, nesrećna i zbunjena. Mogla je da
oprosti sve propuste, sem jednog: Degni nije pokazivala nikakvo
interesovanje za muškarce, baš nikakave romantične sklonosti.
Gospođa Tegart nije odobravala krajnosti; bila je spremna, ako treba,
da se pomiri sa suprotnom krajnošću; mislila je da je ovo gore. Bilo joj
je neprijatno kad je morala da prizna da njena sedamnaestogodišnja
kći nema udvarača.
"Degni i Fransisko d'Ankonija?" rekla je sa žalosnim osmehom,
zadovoljavajući radoznalost svojih prijatelja. "A, ne, to nije romansa. To
je neka vrsta međunarodnog industrijskog kartela. Izgleda da im je
samo do toga stalo."
Jedne večeri gospođa Tegart je čula Džejmsa kako s posebnim
zadovoljstvom u glasu govori pred gostima: "Degni, ti više ličiš na
Neta Tegarta nego na njegovu ženu, prvu Degni Tegart, čuvenu
lepoticu po kojoj si dobila ime." Gospođa Tegart nije znala šta ju je više
uvredilo: to što je Džejms to rekao ili što je Degni, sva srećna,
prihvatila to kao kompliment.
Nikada neće imati priliku, mislila je gospođa Tegart, da stvori neku
predstavu o ćerki. Degni je bila samo lik koji je jurio u stan i iz stana,
vitki lik u kožnoj jakni s podignutom kragnom, kratkoj suknji, s dugim
manekenskim nogama. Presecala je sobu koracima s muževnom
odsečnošću, ali su joj pokreti bili nekako graciozni, brzi, odlučni i,
začudo, izazovno ženstveni.
Ponekad, kad bi bacila pogled na Degnino lice, gospoda Tegart bi
opazila izraz koji nije mogla da odredi: više nego veseo, to je bio izraz
netaknutog, čistog uživanja, da ga je smatrala nenormalnim: nijedna
mlada devojka ne može biti tako bezosećajna da ne otkrije nikakvu
tugu u životu. Njena ćerka je nesposobna da oseća, zaključila je.
"Degni", upitala ju je jedanput, ,zar nikad ne želiš da se provodiš?"
Degni ju je pogledala s nevericom, rekavši: " Pa, šta misliš da radim?"
Gospođa Tegart je puno brige razmišljala o odluci da ćerku
formalno predstavi. Nije znala da li njujorškom društvu predstavlja
gospođicu Degni Tegart iz visokog društva ili noćnog operatera stanice
Rokdejl; ipak joj se činilo da je ovo drugo bilo bliže istini i bila je
sigurna da će Degni odbaciti ideju o takvoj prigodi. Bila je zapanjena
kad ju je Degni prihvatila, s neobjašnjivim nestrpljenjem, odjedanput
kao dete.
Opet se zapanjila kada je videla kako se Degni obukla za zabavu.
To je bila prva ženstvena haljina koju je ikada nosila svečana haljina
od belog sifona s ogromnom suknjom koja je lebdela kao oblak.
Gospođa Tegart je očekivala suštu suprotnost. Degni je izgledala kao
lepotica. Izgledala je i starija i još blistavije čednija nego obično;
stojeći ispred ogledala, držala je glavu kao što bi je držala žena Neta
Tegarta.
"Degni", reče gospođa Tegart blago, s prebacivanjem, "vidiš li kako
možeš da budeš lepa kad hoćeš?"
"Da", reče Degni bez ikakvog čuđenja.
Balska dvorana hotela Vejn-Folkland bila je ukrašena prema
uputstvima gospođe Tegart: imala je umetničkih sklonosti i dekoracija
je te večeri bila njeno remek-delo. "Degni, htela bih da obratiš pažnju
na neke stvari večeras. Svetost, boje, cveće, muziku. One nisu tako
nebitne kako ti možda misliš."
"Nikad nisam ni mislila da su nebitne", odgovori Degni srećno;
Gospođa Tegart je konačno osetila da među njima postoji veza; Degni
ju je gledala sa zahvalnim poverenjem deteta. "To su stvari koje čine
život lepim reče gospođa Tegart. "Hoću da ti ovo veče bude veoma
lepo, Degni. Prvi bal je najromantičniji događaj u životu".
Za gospođu Tegart je najveće iznenađenje bilo kada je ugledala
Degni kako stoji pod svetlima, posmatrajući balsku dvoranu. Ta nije
bilo dete, ni devojka, već žena takve samouverene, opasne moći, da je
gospođa Tegart piljila u nju u šoku od divljenja ti vremena
svakodnevne, cinične, ravnodušne kolotečine među ljudima koji su se
držali kao da nisu od krvi i mesa, već od metala, Degnino držanje je
izgledalo skoro nepristojno, jer je to bio način na koji bi žena kročila u
balsku dvoranu pre mnogo stoleća, kada je izlaganje polunagog tela
imalo za cilj da izazove divljenje muškaraca,i sada je imalo značenje,
samo jedno značenje, Sveopšte priznanje velike pustolovine. I ovo je -
mislila je gospođa Tegart smešeći se - bila devojka za koju je smatrala
da je lišena seksualnih sposobnosti. Osetila je ogromno olakšanje,
pomalo zabavljena pomišlju da joj je ovakvo otkriće donelo
rasterećenje.
 j
Olakšanje je trajalo samo nekoliko sati. Pri kraju večeri je videla
Degni u uglu balske dvorane kako sedi na balustradi kao da je
železnička ograda, klateći nogama ispod šifonske suknje kao da na
sebi ima pantlone. Razgovarala je s dvojicom bespomoćnih mladića, a
lice joj je bilo prezrivo bezizražajno.
Ni Degni ni gospođa Tegart nisu prozborile ni reč dok su se vozile
kući. Ali nekoliko sati kasnije, nošena iznenadnim nagonom, gospođa
Tegart je otišla u ćerkinu sobu. Degni je stajala kraj prozora, na sebi je
još imala večernju haljinu - sada je izgledala kao oblak koji pridržava
telo koje se činilo premalo za nju, malo telo s povijenim ramenima,
kroz prozor su se u svetlosti praskozorja videli sivi oblaci.
Kada se Degni okrenula, gospoda Tegart je videla samo zbunjenu
bespomoćnost na njenom licu; liceje bilo smireno, ali je zbog nečega
na njemu gospođa Tegart poželela da njena kći nikad ne otkrije tugu.
"Majko, misle li oni sasvim naopako?" upitala je.
"Šta?" reče zbunjeno gospođa Tegart.
"Stvari o kojima si govorila. Svetio i cveće. Da li očekuju da će
zahvaljujući njima postati romantični, a ne obrnuto?"
"Mila, o čemu govoriš?"
"Tamo nije bilo nikoga ko je uživao", rekla je beživotnim glasom,
"ili ko je bilo šta osećao. Kretali su se i govorili iste gluposti koje
govore na svakom drugom mestu. Valjda su mislili da će od svetlosti
postati sjajne."
"Mila, ti sve shvataš preozbiljno. Na balu se ni od koga ne očekuje
da vodi intelektualne razgovore. Samo da bude veseo."
"Kako? Tako što će biti glup?"
"Evo, recimo, zar nisi uživala u susretu s onom dvojicom mladih
ljudi?"
"Kojih ljudi? To je samo gomila slabića."
Nekoliko dana kasnije, dok je sedela za radnim stolom u stanici
Rokdejl, osećajući s bezbrižnošću da je kod kuće, Degni se setila
zabave i slegla ramenima, s prezrenjem prebacujući sebi što se
razočarala. Podigla je pogled: bilo je proleće i na granama u tami
napolju bilo je lišća; nije bilo vetra i vazduh je bio topao. Pitala se šta
je očekivala od zabave. Nije znala. Ali je opet imala isti osećaj, ovde,
sada, dok je sedela povijena nad trošnim stolom, gledajući u mrak
 j j g j
napolju: osećaj neodređenog iščekivanja koji joj se lagano penjao
telom, kao topla tečnost. Srozala se na sto, lenjo, ne osećajući ni
iscrpljenost ni želju da radi.
Kada je Fransisko tog leta došao, ispričala mu je o zabavi i o svom
razočaranju. Slušao je bez reci, gledajući je prvi put tim pogledom
nedodirljivog ruganja koji je čuvao za druge, pogledom koji je, izgleda,
video previše. Osećala je da su mu njene reči otkrile više neg što je
bila svesna da mu je rekla.
Isti je izraz u njegovim očima videla one večeri kad je od njega
prerano otišla. Sami su sedeli na obali reke. Imala je još jedan sat do
odlaska u Rokdejl. Na nebu su se videli dugi; tanki vatreni tragovi, a
crvene iskre su lenjo plovile po vodi. Dugo je ćutala pre nego što je
naglo ustala i rekla ma da mora da ide. Nije pokušavao da je zaustavi;
naslonio se laktovima na travu i nepomično ju je posmatrao; kao da je
njegov pogled govorio da prepoznaje njene pobude. Žureći ljutito niz
obronak prema kući, pitala se šta ju je nagnalo da ode; nije znala; taj
iznenadni nemir rodio se iz osećanja koje do sada nije mogla da
prepozna: očekivanja.
Svake večeri je vozila pet milja od letnjikovca do Rokdejla. Vraćala
bi se u zoru, spavala nekoliko sati i ustajala sa ostalim ukućanima.
Nije imala želju da spava. Pripremajući se za krevet uz prve sunčane
zrake, osećala je napeto, radosno bezrazložno nestrpljenje da se suoči
sa nastupajućim danom.
Ponovo je videla Fransiskov podrugljivi pogled, preko mreže na
teniskom terenu. Nije se sećala početka te igre često su zajedno igrali
tenis i on je uvek pobeđivao. Nije znala u kojem trenutku je odlučila
da ovog puta pobedi. Kada je toga postala svesna, nije to više bila
odluka ili želja, već tihi bes koji je u njoj rastao. Nije znala zašto mora
da pobedi, nije znala zašto je to tako važno, hitno, neophodno; samo je
znala da mora i da će pobediti.
Igrala je s lakoćom; kao da to više nije bila njena volja, već je neko
drugi igrao za nju. Gledala je Fransiskovu figuru - visoku, vitku figuru
čije su preplanule ruke dolazile do izražaja u beloj majici s kratkim
rukavima. Osećala je arogantno zadovoljstvo gledajući kako se vesto
kreće, jer ovo će pobediti, tako da je svaki njegov stručni pokret
postajao njena pobeda, a sposobnost njegovog tela postajala je trijumf
njenog.
Osećala je rastući bol od iscrpljenosti - ne prepoznajući ga kao bol,
osećajući ga tek u iznenadnim prohodima zbog kojih je za trenutak
postajala svesna nekog dela tela, da bi ga odmah zatim zaboravila:
pazuha - lopatica - kukova, s belim šortsem koji joj je prianjao za
noge - mišića nogu, kada bi skočila da udari loptu, ne znajući da li se
ponovo spustila na zemlju - kapaka, kada je nebo postalo
tamnocrveno i lopta joj je dolazila kroz mrak kao beli plamen u
kovitlacu - tanke, vrele žice koja se zatezala od članka, kroz leđa, a
zatim se probijala kroz vazduh, šaljući loptu prema Fransiskovoj
figuri... Likovala je od zadovoljstva - jer se svaki ubod bola u njenom
telu završavao u njegovom, jer se i on iscrpljivao kao i ona - ono što je
radila sebi, radila je i njemu - to je ono što je osećao - to je ono do
čega ga je dovela - nije to bio njen bol što je osećala, ni njeno telo, već
njegovi.
U trenucima kad bi ugledala njegovo lice, videla je da se smejao.
Gledao ju je kao da razume. Nije igrao da bi pobedio, već da bi njoj
otežao - oštro udarajući da bi je naterao da trči - gubeći poene da bi
video kako savija telo u očajničkom bekhendu - stojeći mirno i
puštajući je da misli da će promašiti, da bi u poslednjem času nehajno
udario i vratio joj loptu takvom silinom da je znala da je neće vratiti.
Imala je osećaj da više neće moći da se pomeri, nikada - i bilo joj je
čudno kako bi se odjedanput našla na drugoj strani terena, udarila
loptu na vreme, udarila je kao da je želela da se raspadne, kao da je
želela da je to Fransiskovo lice.
Samo još jednom, mislila je, makar slomila ruku... samo još
jednom, makar sasvim ostala bez vazduha, koji je s naporom udisala
kroz napeto, oteklo grlo...
Više ničega nije bila svesna, ni bola, ni mišića, samo misli da mora
da ga pobedi, da ga vidi iscrpljenog, da ga vidi slomljenog, i onda će s
mirom moći da umre sledećeg trenutka.
Pobedila je. Možda je napokon izgubio zato što se smejao. Dok je
ona nepomično stajala, došao je do mreže i bacio reket preko nje, kraj
njenih nogu, kao da je znao da upravo to želi. Izašao je s terena i pao
na travnjak, slomljen, pridržavajući glavu rukom.
 j j j g
Lagano mu je prišla. Stajala je iznad njega, gledajući njegovo
ispruženo telo kraj svojih nogu, gledajući majicu natopljenu znojem i
pramenove kose rasute po ruci. Podigao je glavu. Pogled mu je polako
klizio uz njene noge, do šortsa, do bluze, do njenih očiju. Podrugljiv
pogled koji se, izgledalo je, probijao kroz njenu odeću i njen um. Kao
da je govorio da je on pobednik.
Sedela je te noći za radnim stolom, sama u staroj staničnoj zgradi,
gledajući kroz prozor u nebo. To je bilo njeno omiljeno doba, kada su
gornji delovi prozorskih stakala postajali svetliji, a šine pruge napolju
se pretvarale u trake zamagljenog srebra na donjim delovima stakala.
Isključila je lampu i posmatrala ogromno, nemo kretanje svetlosti
iznad nepomične zemlje. Sve je bilo mirno, ni lišće nije podrhtavalo na
granama, dok je nebo lagano gubilo boju, postajući prostranstvo nalik
na ogromnu, sjajnu vodu.
U ovo doba telefon joj nije zvonio, kao da se u celom sistemu svako
kretanje zaustavilo. Odjedanput je spolja čula korake kako se
približavaju vratima. Ušao je Fransisko. Nikada pre nije bio tu, ali nije
bila iznenađena što ga vidi.
"Šta radiš budan u ovo doba?" upitala je.
"Nije mi se spavalo."
"Kako si došao? Nisam čula kola."
"Šetao sam."
Prošlo je neko vreme pre nego što je shvatila da ga nije upitala
zašto je došao i da ne želi da ga pita.
Hodao je po sobi, gledajući hrpe tovarnih listova okačenih po
zidovima, kalendar sa slikom Tegartove Komete u ponosnom naletu
prema posmatraču. Izgledao je opušteno, kao da je kod kuće, kao da je
osećao da to mesto pripada njima, kao što su se osećali ma gde bili.
Ali, izgleda da nije bio raspoložen za razgovor. Postavio je nekoliko
pitanja o njenom poslu, a zatim ućutao.
Dok je napolju postajalo svetlije, na pruzi se pojačavala buka i
tišinu je presekla zvonjava telefona. Vratila se poslu. On je sedeo u
uglu, s nogom prebačenom preko naslona stolice, čekajući.
Radila je brzo, neobično jasne svesti. Hitra preciznost ruku joj je
pružala zadovoljstvo. Usredsredila se na oštar, jasan zvuk telefona, na
brojke vozova, vagona, naloga. Ničeg drugog nije bila svesna.
 j g g g g g j
Ali kada je tanki list papira sleteo na pod i ona se sagnula da ga
podigne, odjednom je postala kristalno svesna tog trenutka, sebe i
svog pokreta. Opazila je svoju sivu lanenu suknju, zavrnuti rukav sive
bluze i golu ruku koja je posegla za papirom. Osetila je kako joj se
srce bez razloga zaustavilo, u grču iščekivanja. Podigla je papir i
okrenula se prema stolu.
Skoro je sasvim svanulo. Jedan voz je prošao kroz stanicu ne
zaustavljajući se. U čistoti jutarnjeg svetla dugi niz krovova vagona
stapao se u srebrnu liniju, i izgledalo je da se voz podigao iznad
zemlje, ne dodirujući je, jureći kroz vazduh. Pod u stanici je zadrhtao i
prozorska stakla su se zatresla. Gledala je jurnjavu voza, smešeći se
uzbuđeno. Bacila je pogled na Fransiska: gledao ju je, s istim
osmehom.
Kada je stigao dnevni operater, predala mu je stanicu i oni su
išetali na jutarnji vazduh. Sunce još nije bilo izašlo a vazduh je bio
blistav. Uopšte nije bila iscrpljena. Osećala se kao da upravo ustaje.
Krenula je prema kolima, ali Fransisko reče: "Hajde da prošetamo
do kuće. Vratićemo se kasnije po kola."
"Važi."
Nije se iznenadila i nije joj smetalo što će šetati pet milja. Izgledalo
je prirodno: prirodno onoj posebnoj stvarnosti trenutka, izoštreno
jasnoj ali odsečenoj od svega, neposrednoj ali izdvojenoj, kao blistavo
ostrvo u zidu magle, pojačanoj, nesumnjivoj stvarnosti koju čovek
oseća kad je pijan.
Put je vodio kroz šumu. Spustili su se s autoputa na staru stazu
koja je vijugala kroz drveće, miljama preko netaknute prirode. Oko
njih nije bilo ni traga ljudskog postojanja. Stari, travom obrastao
kolosek još ih je više udaljavao od ljudi, dodajući razdaljini u miljama
i razdaljinu u godinama. Iznad tla se zadržala jutarnja izmaglica, ali u
procepima između stabala visile su hrpe sjajnozelenog lišća i kao da
su obasjavale šumu. Lišće je mirovalo. Iznenada je primetila da već
dugo nisu prozborili ni reč.
Izbili su na čistinu. Bila je to mala udolina u dnu okna od strmih
stenovitih padina. Potočić se probijao kroz travu, a grane drveća su se
spuštale do zemlje, kao zastor od zelene tečnosti. Zvuk vode
naglašavao je tišinu. Linija otvorenog neba u daljini činila je mesto
 g j j g j j
skrivenijim. Visoko iznad, na jednom drvetu su se zadržali prvi
sunčevi zraci.
Stali su "pogledali se. Upravo kad je to uradio, znala je da je i
ranije naslućivala da će se to dogoditi. Zgrabio ju je, osetila je svoje
usne u njegovim ustima, osetila je kako ga njene ruke hvataju,
spremno odgovarajući, i prvi put je shvatila koliko je želela da to
uradi.
Za trenutak se pobunila, osetivši primesu straha. Držao ju je,
snažno pribivši svoje telo uz njeno, odlučno insistirajući, dok mu se
ruka kretala preko njenih grudi, kao vlasnik koji istražuje intimnost
njenog tela, uznemirujući intimnost, za šta nije bio potreban ni njen
pristanak, ni dozvola. Pokušala je da se otrgne, ali se samo naslonila
na njegove ruke tek da bi mu videla lice i osmeh, osmeh koji joj je
govorio da mu je već davno bila dala dozvolu. Pomislila je kako mora
da utekne; ali umesto toga, privukla mu je glavu i potražila njegove
usne.
Znala je da je strah beskoristan, da će on učiniti šta želi, da je tako
odlučio i da joj nije ostavio ništa drugo do da prihvati ono što je
najviše htela - da se potčini. Nije bila svesna njegovog cilja, njena
nejasna slutnja se izgubila; nije imala snage da to jasno shvati u
ovom trenutku, da shvati to sebi, znala je samo da se plaši - a ipak,
osećala je kao da mu viče: Ne traži to od mene - o, ne traži - učini to!
U jednom času je uprla nogama da bi se odbranila, ali su njegove
usne bile priljubljene uz njene i pali su zajedno na zemlju, ne
odvajajući usne. Ležala je mirno kao nepomičan, zatim treperavi
objekat čina koji je on obavio jednostavno, odlučno, kao da ima prava,
prava zbog neizdrživog zadovoljstva koje mu je to pričinjava.
Prvim rečima koje je posle izgovorio odredio je šta je to oboma
značilo. Rekao je: "Morali smo to da naučimo jedno od drugog."
Gledala je njegovo dugo telo ispruženo na travi kraj nje, nosio je crne
pantalone i crnu košulju, i oči su joj se zaustavile na kaišu koji je bio
čvrsto zategnut preko tankog struka, osećajući nalet neke emocije koja
je bila kao uzdah ponosa, ponosa što poseduje njegova telo: Ležala je
na leđima, gledajući u nebo, bez želje da se pomeri; da želi da zna da
postoji bilo šta izvan ovog trenutka.
 Kada je došla kući, dok je ležala u krevetu, naga jer joj je telo
postalo nepoznat posed, previše dragocen da bi ga spavaćica
dodirnula, jer joj je pružalo zadovoljstvo da leži naga i da zamišlja da
je Fransiskovo telo dotaklo belu posteljinu - dok je mislila da neće
spavati jer nije želela da joj odmor izbriše najdivniju iscrpljenost koju
je ikad osećala, poslednja pomisao joj je bila: na vreme kada je želela
da iskaže, ne znajući kako, jedno osećanje veće od sreće; kojeg je
postala svesna u jednom trenutku; osećanje da si blagosloven na
zemlji; osećanje da si zaljubljen u činjenicu da postojiš, i to u ovakvom
svetu; pomislila je da je čin koji je proživela bio način da se to iskaže.
Da li je to bila najteža pomisao, nije znala; "ništa ne može biti teško u
svemiru iz kojeg je iščezao pojam bola; nije bila tu da meri svoje
zaključke; zaspala je s blagim osmehom na licu, u tihoj sobi ispunjenoj
jutarnjom svetlošću.
Tog leta ga je nalazila u šumi, na skrovitim mestima kraj reke, na
podu napuštene kolibe, u podrumu kuće. To su bili jedini trenuci kada
je naučila da oseća lepotu - posmatrajući krovne grede ili čeličnu
površinu rashladnog uređaja koji je snažno, ritmično brujao iznad
njihovih glava. Nosila je pantalone ili pamučne letnje haljine, ali nikad
nije bila tako Ženstvena kao kad je stajala uz njega, tonući u njegovim
rukama, prepuštajući se svemu što je želeo, jasno svesna njegove moći
da je tim zadovoljstvom koje je umeo da joj pruži svede na
bespomoćnost. Učio ju je svakoj vrsti sladostrašća koju je mogao da
smisli. "Zar nije divno što nam tela pružaju toliko zadovoljstva?" rekao
je jednom, sasvim jednostavno. Bili su srećni i blistavo čedni. Bilo im
je nepojmljivo da je radost greh.
Čuvali su tajnu od drugih, ne kao sramnu krivicu, već kao nešto
što je bilo bezgrešno njihovo, o čemu niko nije imao pravo da
raspravlja ili da to procenjuje. Znala je opšte važeće mišljenje ljudi o
seksu, u ovom ili onom obliku, mišljenje da je seks ružna slabost
čovekove niže prirode koja se sa žaljenjem mora oprostiti. Nosila je u
sebi neko osećanje čednosti koje ju je teralo da zazire ne od želja
sopstvenog tela već od umova koji su tako mislili.
Te zime je Fransisko dolazio u Njujork da je vidi, u nepredvidivim
razmacima. Doletao bi iz Klivlenda, bez najave, po dva puta nedeljno,
a onda ga mesecima ne bi bilo. Sedela bi na podu u sobi, okružena
 g
nacrtima i shemama, čula bi kucanje na vratima i odsečno rekla:
"Zauzeta sam", onda bi čula glas koji je zadirkujući pita: "Stvarno?",
zatim bi skočila da otvori vrata, i on je bio tu. Odlazili bi u stan u
gradu i koji je on bio iznajmio, mali stan u tihom kraju. "Fransisko",
upitala ga je jednom, iznenada se začudivši, "ja sam tvoja ljubavnica,
zar ne?" 
Nasmejao se. "Upravo tako." 
Osetila je ponos, kao žena kojoj je dodeljena titula supruge.
Tokom meseci njegovog odsustva hi kada se nije pitala da li joj je
veran ili ne; znala je da jeste. Znala je, iako je bila premlada da zna
razlog, da su neizbirljiva želja i neselektivno zadovoljavanje mogući
samo kod onih koji i seks i sebe smatraju zlom.
Malo je znala o Fransiskovom životu. To je bila njegova poslednja
godina na koledžu; retko je govorio o tome, a ona ga nikad nije
ispitivala. Sumnjala je da previše radi, jer je povremeno viđala
neprirodno sjajan izraz na njegovom licu, izraz preteranog veselja
kada čovek prekorači granice sopstvene snage. Jednom mu se
podsmevala, hvaleći se da je ona odavno službenik Tegart
transkontinentala , dok on još nije ni počeo da zarađuje za život; Rekao
je: "Otac mi ne dozvoljava doradim za Bakar d'Ankonija dok ne
diplomiram."
"Otkad si postao poslušan?" Moram i poštovati njegove želje. On je
vlasnik Bakra d'Ankonija , ipak, nije vlasnik svih kompanija bakra na
svetu." U osmehu mu se naziralo pritajeno zadovoljstvo.
Priču je čula tek sledeće jeseni, kada je diplomirao i vratio se u
Njujork posle posete ocu u Buenos Ajresu. Tada joj je rekao da je
tokom poslednje četiri godine uzeo dva obrazovna kursa: jedan na
Univerzitetu "Patrik Henri", drugi u livnici bakra u predgrađu
Klivlenda. Volim da sam naučim stvari", rekao je. Počeo je da radi u
livnici kao ložioničar kada je imao šesnaest godina - a sada ju je, sa
dvadeset, posedovao. Uz pomoć male netačnosti oko godina dobio je
svoju prvu potvrdu o vlasništvu istog dana kada i univerzitetsku
diplomu i obe ih je poslao ocu.
Pokazao joj je fotografiju livnice. Bila je mala i sumorna oronula
od starosti, istrošena od godina izgubljenih bitaka; iznad ulazne kapije,
kao nova zastava na jarbolu olupine, visio je natpis: Bakar d'Ankonija .
 j j j
Čovek za odnose s javnošću u očevoj kancelariji u Njujorku
jadikovao je, van sebe od besa: "Ali, don Fransisko, ne možete to
dozvoliti. Šta će javnost misliti? To ime na takvoj rupi?"
"To je moje ime", odgovorio je don Fransisko.
Kada je ušao u očevu kancelariju u Buenos Ajresu, ogromnu,
strogu prostoriju, modernu kao laboratorija, s fotografijama poseda
Bakra d'Ankonija kao jedinim ukrasom na zidovima - fotografijama
najvećih rudnika, skladišta rude i livnica na svetu - na počasnom
mestu naspram očevog radnog stola video je fotografiju klivlendske
livnice s novim natpisom iznad kapije.
Dok je stajao ispred radnog stola, očeve oči su skliznule s
fotografije na Fransiskovo lice.
"Zar nije malo prerano?" upitao je otac.
"Nisam mogao da podnesem da četiri godine samo idem na
predavanja."
"Gde si našao novac za prvu ratu za taj posed?"
"Igrajući se na njujorškoj berzi."
"Šta? Ko te je tome naučio?"
"Nije teško proceniti koji će industrijski poduhvati uspeti, a koji
neće."
"Gde si našao novac za to?"
"Od izdržavanja koje si mi slao i od moje plate."
"Kad si imao vremena da pratiš berzu?"
"Kada sam pisao tezu o uticaju Aristotelove teorije nepokretnog
pokretača na potonje metafizičke sisteme."
Fransisko je kratko ostao u Njujorku te jeseni. Otac ga je poslao u
Montanu kao pomoćnika upravnika jednog rudnika d'Ankonijevih. "Pa,
dobro", sa smeškom je rekao Degni, "otac smatra da nije preporučljivo
da me pusti da prebrzo napredujem. Ne bih tražio od njega da mi
samo veruje na reč. Ako hoće potvrdu, pristajem." Fransisko se vratio
u proleće - kao šef njujorške ekspozitureBakra d'Ankonija .
Naredne dve godina ga je retko viđala. Nikada nije znala gde je
sledećeg dana pošto su se videli, u kom gradu ili na kom kontinentu.
Uvek je dolazio neočekivano - i to joj se dopadalo, jer je tako bio
stalna pojava u njenom životu, kao zrak skrivene svetlosti koji je može
obasjati u svakom trenutku.
 j
Kad god bi ga videla u svojoj kancelariji, pomislila bi na njegove
ruke na kormilu motornog čamca: vodio je posao s istom uglađenom,
opasnom brzinom, kojom je sigurno vladao. Ali, jedan mali događaj ju
je prenerazio: nije mu priličio, jedne večeri ga je videla kako stoji kraj
prozora u kancelariji, posmatrajući smeđi zimski sumrak u gradu.
Dugo je bio nepomičan. Lice mu je bilo ljutito i stegnuto; odražavalo je
osećanje za koje je mislila da mu je tuđe: gorki, bespomoćni bes.
Rekao je: "Nešto nije u redu sa svetom. Oduvek. Nešto što niko nikada
nije imenovao ili objasnio." Nije hteo da joj kaže šta.
Kada ga je ponovo videla, njegovo ponašanje nije odavalo ni traga
od tog događaja. Bilo je proleće i stajali su na terasi na krovu
restorana, njena laka svilena večernja haljina lepršala je na vetru
dodirujući njegovu visoku figuru u svečanom crnom odelu. Gledali su
grad. U sali za obede iza njih odzvanjali su zvuci koncertne etide
Ričarda Helija. Malo njih je znalo za Ričarda Helija, ali oni su ga
otkrili i voleli su njegovu muziku. Fransisko reče: "Ne moramo da
tražimo oblakodere u daljini, zar ne? Uspeli smo se na njih." Ona se
nasmeja i reče: "Mislim da prolazimo pored njih... skoro se plašim...
nalazimo se u nekom li u koji juri."
"Naravno. Čega se plašiš? Neka juri. Zašto bi postojalo
ograničenje?"
Imao je dvadeset tri godine kada mu je otac umro i otišao je u
Buenos Ajres da preuzme imanje d'Ankonijevih, sada njegovo. Nije ga
videla sledeće tri godine.
U početku joj je pisao, u nepravilnim razmacima. Pisao je o Bakru
d'Ankonija , o svetskom tržištu, o stvarima koje utiču na interese Tegart
transkontinentala . Pisma su mu bila kratka, pisana rukom, obično
noću.
Nije bila nesrećna u njegovom odsustvu. I ona je pravila prve
korake ka upravljanju budućim kraljevstvom. Čula je da je među
vodećim industrijalcima, očevim prijateljima, rečeno da treba obratiti
pažnju na mladog naslednika d'Ankonijevih; ako je ta kompanija
bakra bila velika i ranije, sada će, pod njegovom još boljom upravom,
zbrisati sve pred sobom. Nasmešila se, ne čudeći se. U nekim
trenucima je osećaja divlju čežnju za njim, ali to nije bio bol, već samo
nestrpljenje. Odagnala bi je, umirena saznanjem da oboje rade za
 j j g j j j
budućnost koja će im doneti sve što žele, uključujući i jedno drugo.
Onda je prestao da piše.
Imala je dvadeset četiri godine onog prolećnog dana kad je
zazvonio telefon na njenom radnom stolu u kancelariji u Tegartovoj
zgradi. "Degni", čula je glas koji je odmah prepoznala, "ja sam u Vejn-
Folklandu. Dođi večeras da večeraš sa mnom. U sedam", rekao je bez
pozdrava, kao da su se rastali prethodnog dana. Trebalo joj je vreme
da povrati dah i po prvi put je shvatila koliko joj taj glas znači.
"Dobro... Fransisko", odgovorila je. Ništa više nisu morali da kažu.
Spuštajući slušalicu, mislila je da je bilo prirodno da se vrati, kao što
je uvek očekivala, ali nije očekivala iznenadnu potrebu da izgovori
njegovo ime, kao ni nalet sreće koji je osetila dok ga je izgovarala.
Kada je te večeri ušla u njegovu hotelsku sobu, naglo se zaustavila.
Stajao je usred sobe, gledajući je - i videla je kako mu se osmeh rađa
lagano, nehotice, kao da je bio izgubio sposobnost da se smeši i čudio
se što mu se vraća. Pogledao ju je s nevericom, ne mogavši da sasvim
poveruje u ono što ona predstavlja ili ono što sam oseća. Njegov
pogled je bio kao molba, kao vrisak u pomoć čoveka koji nikad nije
mogao da vrisne. Čim je ušla, počeo je sa starim pozdravom, počeo je
da govori: "Zdravo...", ali nije završio. Umesto toga je posle nekoliko
trenutaka rekao: "Lepa si, Degni." Zvučao je kao da ga je bolelo.
"Fransisko, ja..."
Odmahnuo je glavom, ne dozvoljavajući joj da izgovori reči koje
nikada jedno drugom nisu rekli - iako su znali da su ih oboje i rekli i
čuli u tom času.
Prišao je, zagrlio ju je, ljubio je njene usne i dugo je držao. Kada je
podigla pogled, smešio joj se samouvereno, podrugljivo. Taj osmeh je
govorio da vlada sobom, njom, svime, naređujući joj da zaboravi ono
što je u prvom trenutku videla. "Zdravo, Slag", rekao je.
Sigurna samo u to da ne sme da postavlja pitanja, nasmešila se i
rekla: "Zdravo, Frisko."
Mogla je da razume svaku promenu, ali ne i ono što je videla. Na
njegovom licu nije bilo ni iskre života, ni nagoveštaja zabave; to liceje
postalo neumoljivo. Molba u njegovom prvom osmehu nije bila
slabost; poprimio je neki odlučan stav koji je izgledao nemilosrdno.
Ponašao se kao čovek koji je stajao uspravno pod težinom neizdrživog
 j j j g
tereta. Videla je ono za šta nije verovala da je moguće: bore gorčine
na njegovom licu i izmučen izgled.
"Degni, nemoj da te iznenadi ništa što radim", rekao je, "ili bilo šta
što bih mogao uraditi ubuduće."
Bilo je to jedino objašnjenje koje joj je priuštio, a onda je nastavio
da se ponaša kao da nema šta da se objašnjava.
Osećala je samo blagu uznemirenost; bilo je nemoguće strahovati
za njegovu sudbinu ili u njegovom prisustvu. Kada se nasmejao,
pomislila je kako su ponovo u šumi kraj Hadsona: nije se bio
promenio i nikad neće.
Večeru su im poslužili u sobi. Bilo joj je zabavno sedeti preko puta
njega za stolom postavljenim s ledenom formalnošću, što je previše
koštalo, u hotelu koji je bio sagrađen kao evropski dvorac.
Vejn-Folkland je bio najotmeniji hotel, na bilo kom kontinentu.
Njegov stil nehajnog luksuza, somotskih zavesa, izvajanih panela i
svetlosti sveca činio se kao namerna suprotnost njegovoj funkciji: niko
nije mogao da priušti njegovo gostoprimstvo osim ljudi koji su u
Njujork dolazili poslom, da dogovore transakcije koje su pokretale svet
Primetila je da je ponašanje kelnera koji su posluživali večeru
nagoveštavalo da posebno poštuju baš ovog hotelskog gosta, a da
Fransisko to nije primećivao. Bio je ravnodušan, kao kod svoje kuće.
Već odavno se bio privikao na činjenicu da je senjor d'Ankonija,
vlasnik Bakra d'Ankonija .
Ali, bilo joj je čudno što ne govori o svom poslu. Očekivala je da će
mu to biti najvažnije, prvo što će podeliti s njom. Nije ga ni pomenuo.
Umesto toga, navodio ju je da priča o svom poslu, napredovanju i
onome što oseća prema Tegart transkontinentalu . Pričala mu je kao
što je to uvek činila, znajući da je on jedini koji razume njenu strasnu
posvećenost. Nije komentarisao, ali je pažljivo slušao.
Kelner je pustio muziku na radiju; nisu to uopšte primetili. Ali,
odjedanput se sobom prolomio zvuk, kao da je podzemna eksplozija
pogodila zidove i zatresla ih. Šok nije izazvala jačina zvuka, već
njegov kvalitet. Bio je to Helijev novi koncert, četvrti, koji je nedavno
komponovao.
Sedeli su u tišini, slušajući izliv pobune - himnu trijumfa velikih
žrtava koje odbijaju da prihvate bol. Fransisko je slušao, gledajući
 j j j j g j
grad napolju.
Bez najave i upozorenja, upitao je neobično ravnim glasom: "Degni,
šta bi rekla kad bih od tebe tražio da ostavišTegart transkontinental i
pustiš ga da ode do vraga, što će se i dogoditi kad ga tvoj brat
preuzme?"
"Šta bih rekla kad bi od mene tražio da razmislim o samoubistvu?"
ljutito je upitala.
Ćutao je.
"Zašto si to rekao?" obrecnula se. "Nisam mislila da ćeš se sa tim
šaliti. Ne liči na tebe."
Na njegovom licu nije bilo ni traga zabave. Odgovorio je tiho,
ozbiljno: "Ne. Naravno. Ne bi trebalo."
Naterala se da ga pita o njegovom poslu. Odgovarao je na pitanja,
ali nije ništa sam započinjao. Ispričala mu je kako su industrijalci
rekli daBakar d'Ankonija ima sjajnu perspektivu s njim na čelu. "To je
tačno", rekao je beživotnim glasom.
Odjednom ga je uznemireno upitala, ne znajući šta ju je na to
nagnalo: "Fransisko, zašto si došao u Njujork?"
Odgovorio je polako: "Da vidim prijatelja koji me je pozvao."
"Posao?"
Gledajući pored nje, kao da odgovara na sopstvenu misao, s
blagim osmehom gorkog zadovoljstva na licu, ali čudno mekim i
tužnim glasom rekao je:
"Da."
Bila je odavno prošla ponoć kada se probudila u krevetu pored
njega. Grad ispod njih je bio tih. Mir sobe kao da je zaustavio život na
trenutak. Opuštena, srećna i potpuno iscrpljena, lenjo se okrenula da
ga pogleda. Ležao je na leđima, polupoduprt jastukom. Videla mu je
profil u magličastoj svetlosti noćnog neba u prozoru. Bio je budan i oči
su mu bile otvorene. Stisnuo je usne, kao čovek koji leži pomiren s
nepodnošljivim bolom, podnoseći ga i ne pokušavajući da ga prikrije.
Od straha nije mogla da se pomeri. Osetivši njen pogled, okrenuo
se prema njoj. Odjednom ga je podišla jeza, zbacio je ćebe, pogledao
njeno nago telo, a zatim se srušio napred i zario glavu medu njene
nage grudi. Uhvatio joj je ramena, grčevito ih držeći. Čula je kako je,
usana priljubljenih uz njenu kožu, promrmljao:
 j j j j
"Ne mogu se odreći! Ne mogu!"
"Čega?" prošaputala je.
"Tebe."
"Zašto bi...?"
"I svega."
"Zašto bi se odrekao?"
"Degni! Pomozi mi da istrajem. Da odbijem. Mada je u pravu."
Upitala je ravnim glasom: "Šta da odbiješ, Fransisko?"
Nije odgovorio, samo je još jače priljubio lice uz nju.
Ležala je sasvim mirno, svesna jedino neizmerne potrebe za
oprezom. Njegova glava je bila na njenim grudima, i ona mu je nežno
i staloženo milovala kosu, ležeći s pogledom uprtim u tavanicu, u
izvajane girlande, jedva vidljive u mraku, i čekala je, onemela od
užasa.
Zaječao je: "Ispravno je, ali je tako teško! O, bože, tako je teško!"
Posle nekog vremena je podigao glavu. Seo je. Prestao je da drhti.
"O čemu se radi, Fransisko?"
"Ne mogu da ti kažem." Glas mu je zvučao obično, iskreno, i nije
pokušavao da prikrije patnju, ali mu se taj glas sada pokoravao. "Nisi
spremna da čuješ."
"Želim da ti pomognem."
"Ne možeš."
"Rekao si, da ti pomognem da odbiješ."
"Ne mogu da odbijem."
"Onda mi kaži."
Odmahnuo je glavom.
Sedeo je posmatrajući je, kao da odmerava pitanje. Zatim je opet
odmahnuo glavom, u odgovoru samom sebi.
"Ako nisam siguran da ja to mogu da podnesem", u njegovom
glasu pojavio se jedan čudni novi ton, nežnost, "kako bi ti mogla?"
S naporom, pokušavajući da se uzdrži od vriska, lagano je rekla:
"Fransisko, moram da znam."
"Da li ćeš mi oprostiti? Znam da si uplašena, i to je okrutno. Ali,
hoćeš li mi učiniti nešto - molim te, zaboravi, samo zaboravi i ne pitaj
me ništa."
"Ja..."
 "To je sve što mi možeš učiniti. Hoćeš li?"
"Da, Fransisko."
"Ne plaši se za mene. To je samo ovaj put. Neće mi se više dogoditi.
Biće mnogo lakše... kasnije."
"Ako mogu..."
"Ne, spavaj, najdraža."
Nikad pre nije upotrebio tu reč.
Ujutro se suočio s njom iskreno, ne izbegavajući njen uznemiren
pogled, ali ništa nije rekao o tome. Videla je i ozbiljnost i patnju na
njegovom mirnom licu, izraz koji je ličio na bolni osmeh, iako se nije
smešio. Neobično, izgledao je mlađi. Sada nije delovao kao čovek koji
trpi, već kao čovek koji vidi ono što opravdava trpljenje.
Nije ga ispitivala. Pre nego što je krenula, upitala ga je: "Kada ću te
opet videti?"
"Ne znam", odgovorio je, "nemoj me čekati, Degni. Kad se sledeći
put budemo sreli, nećeš želeti da me vidiš. Imaću razlog za ono što
budem radio. Ali ti ne mogu reći razlog i s pravom ćeš me prokleti. Ne
želim da od tebe podlo tražim da mi naslepo veruješ. Moraš da živiš
prema svom saznanju i proceni. Proklećeš me. Bićeš povređena. Ne
dopusti da te previše pogodi. Zapamti da sam ti ovo rekao i da sam
samo to mogao da ti kažem."
Godinu dana nije ništa čula o njemu. Kada je počela da sluša
tračeve i čita novinske članke, u početku nije verovala da se odnose
na Fransiska d'Ankoniju. Posle nekog vremena je morala da poveruje.
Pročitala je priču o zabavi koju je priredio na svojoj jahti u luci
Valparaiso; gosti su nosili kupaće kostime a veštačka kiša od
šampanjca i latica cveća je cele noći padala po palubi.
Pročitala je priču o zabavi koju je priredio u jednom pustinjskom
odmaralištu u Alžiru; izgradio je paviljon od tankih ledenih ploča i
svakoj gošći dao hermelinski ogrtač kao poklon za tu priliku, pod
uslovom da, kako se zidovi tope, skidaju ogrtače, zatim večernje
haljine, zatim sve ostalo.
Čitala je izveštaje o poslovnim poduhvatima koje je preduzimao u
dugim razmacima; ti poduhvati su bili spektakularno uspešni i
uništavali su konkurente, a on se u njih upuštao kao u povremene
sportske aktivnosti, tako što je iznenada napadao, a onda je nestajao s
 j j j
industrijske scene na godinu-dve, ostavljajući da Bakar d'Ankonija
vode njegovi službenici.
Pročitala je intervju u kojem je rekao: "Zašto bih stvarao kapital?
Imam ga dovoljno da trima generacijama naslednika omogućim da se
zabavljaju dobro kao ja."
Videla ga je jednom, na prijemu koji je u Njujorku priredio neki
ambasador. Učtivo joj se naklonio, nasmešio i uputio joj pogled u
kojem prošlost nije postojala. Povukla ga je u stranu. Samo je rekla:
"Fransisko, zašto?"
"Zašto - šta?" upitao je. Okrenula se. "Upozorio sam te", rekao je.
Više nije pokušavala da ga vidi.
Preživela je. Bila je u stanju da to preživi jer nije verovala u patnju.
Sa začuđujućom ravnodušnošću se suočila s ružnom činjenicom da
oseća bol, i nije dopustila da joj to bude važno. Patnja je bila
besmisleni udes, nije bila deo života koji je zamišljala. Neće dozvoliti
da bol postane važan. Nije znala ime za vrstu otpora koji je pružila, za
osećanje iz kojeg je otpor dolazio, ali su reči koje su u njenom umu
bile ekvivalent za to glasile: to se ne računa - to ne treba shvatati
ozbiljno. Znala je da su to bile te reči, čak i u trenucima kad u njoj nije
bilo ničega osim vriska i kada je želela da izgubi moć svesnosti, da joj
ne bi govorila da je istina ono što nije. Ne treba shvatati ozbiljno –
ponavljala je u njoj neka nepomična sigurnost - bol i ružnoću nikad
ne treba shvatati ozbiljno.
Borila se. Oporavila. Vreme joj je pomoglo da stigne do dana kada
je mogla da se ravnodušno suoči sa sećanjima, a onda do dana kada
nije ni osećala potrebu da se suoči s njima. Bilo je gotovo i više je se
nije ticalo.
U njenom životu nije bilo drugog muškarca. Nije znala da li je zbog
toga bila nesrećna. Nije imala vremena da sazna. Otkrila je čist, sjajan
smisao života kakav je želela - u radu. Nekada, Fransisko joj je pružao
isti smisao, osećanje koje je sad pripadalo radu u njenom svetu. Ljudi
koje je potom sretala ličili su na ljude koje je srela na svom prvom
balu.
Dobila je bitku sa svojim sećanjima. Ali, ostalo je nešto što ju je
mučilo, što godine nisu mogle da izbrišu, mučila ju je reč 'zašto?'.
 S kakvom god tragedijom da se suočio, zašto je Fransisko odabrao
najružniji način da pobegne, nečasno kao neki bedni alkoholičar?
Dečak kojeg je nekada znala nije mogao postati beskorisna kukavica.
Jedan neuporedivi um nije mogao usmeriti svoju genijalnost ka
izmišljanju balskih dvorana koje se tope. Ipak, on je to učinio, i
nikakvo objašnjenje joj nije pomoglo da shvati i s mirom mu oprosti.
Nije sumnjala u ono što je bio, nije sumnjala u ono što je postao; a
ipak, te dve stvari su se međusobno isključivale. Ponekad je skoro
sumnjala u sopstvenu racionalnost i postojanje racionalnosti bilo gde;
ali tu sumnju nije dopuštala bilo kom drugom. Ipak, nije postojalo
nikakvo objašnjenje, nikakav razlog, nikakav nagoveštaj bilo kakvog
shvatljivog razloga - i nijednog dana tokom proteklih deset godina
nije ni naslutila odgovor.
Ne, mislila je dok je šetala kroz sivi sumrak kraj izloga napuštenih
radnji do hotela Vejn-Folkland, ne, nema odgovora. Neće ga tražiti.
Sada nije bilo važno.
Trag gneva, osećanja koje je u njoj raslo kao laka drhtavica, nije
bio usmeren prema čoveku kojeg je išla da vidi; bio je krik pobune
protiv skrnavljenja - protiv uništenja nečega što je bilo veličanstveno.
U procepu između zgrada videla je kule Vejn-Folklanda. Osetila je
lagani udar u grudima i nogama, zbog kojeg je za trenutak zastala.
Onda je nastavila da hoda uravnoteženo.
Dok je koračala kroz mermerni hol, do li a, zatim duž širokih, tihih
hodnika zastrtih somotskim tepisima, osećala je samo hladni bes koji
je sa svakim korakom postajao sve hladniji.
Bila je sigurna da je besna kad je zakucala na njegova vrata. Čula
je kako je odgovorio: "Napred." Naglo je otvorila vrata i ušla.
Fransisko Domingo Karlos Andres Sebastijan je sedeo na podu
igrajući se klikerima. Niko se nikad nije pitao da li Fransisko
d'Ankonija dobro izgleda; izgledalo je nevažno; kada bi ušao u
prostoriju, sve druge bi bacio u zasenak. Njegova visoka, vitka figura
je izgledala posebno, previše autentična da bi bila moderna, i kretao
se kao da se iza njega na vetru vije ogrtač. Ljudi su ga opisivali
govoreći da je vitalan kao divlja životinja, ali su nesvesno znali da to
nije istina. Bio je vitalan kao zdravo ljudsko biće, što je bilo tako retko
da niko nije umeo da prepozna. Imao je moć sigurnosti.
 j j g
Niko njegovu pojavu nije opisivao kao latinsku, a ipak se ta reč
koristila za njega, ne u savremenom smislu, već u svom prvobitnom
značenju, vezujući se za stari Rim, ne za Španiju. Telo mu je izgledalo
kao vežba stilske doslednosti, vitko, zategnute kože, dugih nogu i brzih
pokreta. Crte su mu se odlikovale finom preciznošću, kao u skulpture.
Kosa mu je bila crna i prava, začešljana unazad. Preplanula koža je
naglašavala iznenađujuću boju očiju: bile su potpuno, nepomućeno
plave. Lice mu je bilo otvoreno, naglim promenama izraza
odražavajući sve što je osećao, kao da nije imao šta da krije. Plave oči
su bile mirne i nisu se menjale, nikad ne dajući ni nagoveštaj onoga
što je mislio.
Sedeo je na podu gostinske sobe, obučen u pidžamu od tanke crne
svile. Klikeri na tepihu oko njega su bili od poludragog kamenja
njegove rodne zemlje: karnelijan i gorski kristal. Nije ustao kada je
Degni ušla. Sedeo je gledajući je, a kristalni kliker mu je kao suza
skliznuo iz ruke. Nasmešio se, onim istim drskim, sjajnim osmehom iz
njihovog detinjstva.
"Zdravo, Slag!"
Čula je sebe kako odgovara, neodoljivo, bespomoćno, srećno:
"Zdravo, Frisko!"
Posmatrala mu je lice; bilo je to lice koje je poznavala. Nije nosilo
nikakav trag života koji je vodio, niti onoga što je videla njihove
poslednje zajedničke noći. Nije bilo znaka tragedije, gorčine ili
napetosti - samo je zračila podrugljivost, sazrela i naglašena, izraz
opasno nepredvidive zabave, i veličanstvena vedrina bez osećanja
krivice. A to je, mislila je, nemoguće; bilo je šokantnije od svega
drugog.
Njegove oči su je ispitivale; otkopčani iznošeni kaput koji joj je
klizio s ramena i vitko telo u sivom kostimu koji je izgledao kao radna
uniforma.
"Ako si došla ovamo tako obučena da ne bih primetio koliko si
divna", reče on, "prevarila si se. Divna si. Voleo bih da ti mogu opisati
kakvo je olakšanje videti inteligentno žensko lice. Ali, ti to ne želiš da
čuješ. Nisi zbog toga došla."
Reči su bile toliko neprikladne, a ipak izrečene tako lako da su je
vratile u stvarnost, besu i cilju njene posete. Stajala je, gledajući ga
 j j j j g j g
odgore, praznog lica, ne dopuštajući mu da otkrije bilo šta lično, čak ni
njegovu moć da je uvredi. Ona reče: "Došla sam da te pitam nešto."
"Samo napred."
"Kada si onim novinarima rekao da si došao u Njujork da
prisustvuješ farsi, na koju si farsu mislio?"
Glasno se nasmejao, kao čovek koji retko ima priliku da uživa u
neočekivanom.
"Baš to volim kod tebe, Degni. Trenutno u Njujorku ima sedam
miliona ljudi. Od sedam miliona ljudi samo je tebi moglo pasti na
pamet da ne govorim o skandalu razvoda Vejlovih."
"O čemu si govorio?"
"Šta je drugo tebi palo na pamet?"
"Katastrofa San Sebastijan."
"To je mnogo zabavnije od skandala razvoda Vejlovih, zar ne?"
Svečanim, nemilosrdnim tonom tužioca ona reče: "Uradio si to
svesno, hladnokrvno, sasvim namerno."
"Ne misliš li da bi bilo bolje da skineš kaput i sedneš?"
Znala je da je napravila grešku odajući previše žestine. Okrenula
se hladno, skinula kaput i bacila ga u stranu. Nije ustao da joj
pomogne. Sela je u fotelju. On je ostao na podu, malo udaljen, ali je
izgledalo kao da sedi kraj njenih nogu.
"Šta sam to uradio sasvim namerno?" upita on.
"Celu prevaru sa San Sebastijanom."
"A što je bila moja namera?"
"To želim da znam."
Prigušeno se nasmejao, kao da traži od njega da joj u razgovoru
objasni složenu nauku za koju je potreban čitav život da se izuči.
"Znao si da su rudnici San Sebastijan bezvredni", reče ona. "Znao si
pre nego što si započeo ceo bedni posao."
"A što sam ga onda započeo?"
"Nemoj mi reći da ništa nisi dobio. Znam. Znam da si izgubio
svojih petnaest miliona dolara. Ipak, učinio si to namerno."
"Da li ti pada na pamet s kojom pobudom?"
"Ne. Ne mogu da zamislim."
"Zbilja? Pretpostavljaš da sam veoma pametan, da puno znam i da
imam veliku sposobnost da stvaram, tako da sve čega se latim mora
 g
biti uspešno. A onda tvrdiš da nisam imao želju da uložim sav napor
za Narodnu republiku Meksiko. Nezamislivo, zar ne?"
"Znao si pre nego što si kupio to imanje da je Meksiko u rukama
pljačkaške vlade. Nisi morao da započinješ rudarski projekat za njih."
"Ne, nisam morao."
"Baš te je bilo briga za meksičku vladu, u svakom slučaju, jer..."
"Grešiš."
"...jer si znao da će pre ili kasnije prigrabiti te rudnike. Tvoji
američki akcionari su ono čemu si hteo da dođeš glave."
"Istina je." Gledao ju je, nije se smešio, lice mu je bilo iskreno. "Deo
istine."
"Kakav je ostatak?"
"Nisam samo njima hteo da dođem glave."
"Čemu još?"
"To moraš sama da otkriješ."
"Došla sam ovamo jer sam htela da ti dam na znanje da počinjem
da razumevam tvoj cilj."
Nasmešio se. "Da jesi, ne bi dolazila ovamo."
"Istina je. Ne razumem i verovatno neću nikada. Tek počinjem da
ga delimično sagledavam."
"Koji deo?"
"Iscrpeo si svaki drugi vid izopačenosti pa si potražio novo
uzbuđenje u varanju ljudi kao što su Džim i njegovi prijatelji, da bi ih
gledao kako se uvijaju. Ne znam kakva vrsta pokvarenosti je potrebna
da bi neko uživao u tome, ali si došao u Njujork da bi to video, u
pravo vreme."
"Svakako su priuštili predstavu uvijanja velikih razmera. Posebno
tvoj brat Džim."
"Oni su pokvarene budale, ali je u ovom slučaju njihov jedini zločin
bio što su ti verovali. Verovali su u tvoje ime i tvoju čast."
Opet je videla taj izraz iskrenosti i opet je znala da je nepatvoren,
kada on reče: "Da. Jesu. Znam."
"I smatraš li to zabavnim?"
"Ne. Uopšte to ne smatram zabavnim."
Nastavio je da se igra klikerima, odsutno, ravnodušno, tu i tamo ih
usmeravajući jedan prema drugom. Odjednom je zapazila njegovu
 j j g j j j g
nepogrešivu tačnost u ciljanju, umešnost njegovih ruku. Jedva bi
zaokrenuo ručni zglob i gurnuo kamenčić preko tepiha da oštro udari
u drugi kamenčić. Setila se njihovog detinjstva i predviđanja da će on
sve raditi na najbolji mogući način.
"Ne", reče on, "ne smatram to zabavnim. Tvoj brat Džejms i njegovi
prijatelji nisu ništa znali o industriji vađenja bakra. Nisu ništa znali o
sticanju novca. Nisu mislili da je potrebno da nauče. Smatrali su
znanje izlišnim i procenjivanje nebitnim. Videli su da ja postojim i da
sam sebi učinio čast da znam. Mislili su da mogu da veruju u moju
čast. Ne izda je se poverenje sebi sličnih, zar ne?"
"Znači, namerno si ga izdao?"
"Odluči sama. Ti si govorila o njihovom poverenju i mojoj časti. Ja
više ne razmišljam u tim okvirima." Slegao je ramenima, dodavši: "Baš
me briga za tvog brata Džejmsa i njegove prijatelje. Njihova teorija
nije nova, delovala je vekovima. Ali nije bila otporna na budalaštine.
Prevideli su samo jednu stvar. Mislili su da je bezbedno da jašu na
mom mozgu jer su pretpostavljali da je cilj mog putovanja bogatstvo.
Svi njihovi proračuni su se zasnivali na premisi da hoću da zaradim
novac. Šta ako nije bilo tako?"
"Ako nije, šta si hteo?"
"Nikada me nisu pitali. Suštinski deo njihove teorije jeste da ne
pitaju o mojim ciljevima, motivima ili željama."
"Ako nisi hteo da zaradiš novac, kakav si uopšte motiv mogao
imati?"
"Bilo koji. Na primer, da ga potrošim."
"Da potrošiš novac na sigurnoj, potpunoj propasti?"
"Kako sam mogao da znam da su ti rudnici sigurna, potpuna
propast?"
"Kako si mogao da ne znaš?"
"Sasvim jednostavno. Nisam uopšte razmišljao."
"Započeo si taj projekat uopšte ne razmišljajući o njemu?"
"Ne, ne baš. Ali, šta ako sam pogrešio? Ja sam samo ljudsko biće.
Napravio sam grešku. Nisam uspeo. Napravio sam od toga loš posao."
Zaokrenuo je ručni zglob. Kristalni kliker je pojurio preko poda,
blistajući, i snažno udario u smeđi na drugom kraju sobe. "Ne verujem
u to", reče ona.
 "Ne? Ali, zar nemam prava da budem ono što se danas prihvata za
ljudsko biće? Treba li da plaćam za svačije greške a da nikad nemam
prava na sopstvenu?"
"To ne liči na tebe."
"Ne?" ispružio se po tepihu, lenjo, opuštajući se. "Da li si htela da
primetim da mi, ako misliš da sam to učinio namerno, još uvek odaješ
priznanje da imam cilj? Još uvek ne možeš da prihvatiš da sam
propalica?"
Sklopila je oči. Čula je kako se smeje; beše to najradosniji zvuk na
svetu. Naglo je otvorila oči; ali na njegovom licu nije bilo ni traga
okrutnosti, samo čist smeh.
"Moj motiv, Degni? Ne misliš da je najjednostavniji mogući - hir?"
Ne, pomislila je, ne, to nije istina; ne ako se tako smeje, ne ako tako
izgleda. Sposobnost nepomućene radosti ne odlikuje neodgovorne
budale; netaknuti duhovni mir nije dostignuće skitnice; sposobnost za
takav smeh je krajnji rezultat najdubljeg, najuzvišenijeg razmišljanja.
Posmatrajući njegovu figuru ispruženu na tepihu kraj njenih nogu,
skoro nepristrasno je pratila kakva joj se sećanja vraćaju: crna
pidžama je naglašavala duge linije tela, raskopčana kragna je
otkrivala meku, mladu, preplanulu kožu - i ona se setila figure u
crnim pantalonama i košulji, ispružene na travi pored nje u zalasku
sunca. Tada je bila osetila ponos, ponos zbog saznanja da poseduje
njegovo telo; još uvek je to osećala. Odjednom se posebno setila
prekomernih činova njihove intimnosti; to sećanje bi sada trebalo da
je vreda, ali nije. Još uvek je to bio ponos, bez žaljenja ili nade,
osećanje koje je nije moglo dotaći i koje nije imala snage da uništi.
Neobjašnjivo, povezivanjem osećanja koje ju je zbunilo, setila se
nečega što joj je nedavno pružilo isti osećaj savršene radosti kao što je
njegova.
"Fransisko", čula je sebe kako nežno govori, "oboje smo voleli
muziku Ričarda Helija..."
"Još uvek je volim."
"Da li si ga ikada sreo?"
"Jesam. Zašto?"
"Da li možda znaš da li je komponovao Peti koncert?"
 Ostao je potpuno nepomičan. Mislila je da ga ništa ne može
šokirati; nije bilo tako. Ali nije mogla da pogodi zašto ga je od svega
što je rekla baš ovo taklo. Bio je to samo časak; onda je ravnim
glasom upitao: "Zašto misliš da jeste?"
"Pa, da li je?"
"Znaš da postoje samo četiri Helijeva koncerta."
"Znam. Ali sam se pitala nije li komponovao još jedan."
"Prestao je da komponuje."
"Znam."
"Zašto si onda pitala?"
"Samo nevezana misao. Šta sada radi? Gde je?"
"Ne znam. Nisam ga dugo video. Zašto misliš da postoji Peti
koncert?"
"Nisam kazala da postoji. Samo sam se pitala."
"Zašto si baš sada pomislila na Ričarda Helija?"
"Jer..." osetila je kako malo gubi prisebnost - "jer moj um ne može
da napravi skok od muzike Ričarda Helija do... gospođe Gilberta Vejla."
Nasmejao se s olakšanjem. "A, to?... Uzgred, ako si pratila moj
publicitet, da li si primetila smešni mali nesklad u priči o gospođi
Gilberta Vejla?"
"Ne čitam takve stvari."
"Trebalo bi. Tako je divno opisala poslednju Novu godinu koju smo
zajedno proveli u mojoj vili u Andima. Mesečina na planinskim
vrhovima i jarko crveni cvetovi na lozi u prozorima. Da li vidiš nešto
pogrešno u toj slici?"
Tiho je rekla: "Ja bi trebalo to tebe da pitam, ali neću."
"O, ja ne vidim ništa pogrešno - osim što sam prošle Nove godine
bio u El Pasu, u Teksasu, predsedavajući na otvaranju linije San
Sebastijan Tegart transkontinentala , što bi trebalo da znaš, čak i ako si
odabrala da ne prisustvuješ tom događaju. Slikao sam se grleći tvog
brata Džejmsa i senjor Orena Bojla."
Jedva je progovorila, setivši se da je to istina, setivši se takođe da
je u novinama pročitala priču gospođe Vejl.
"Fransisko, šta... šta to znači?"
Prigušeno se nasmejao. "Sama izvuci zaključke... Degni", lice mu je
bilo ozbiljno, "zašto si mislila da je Heli komponovao Peti koncert?
 j j
Zašto ne novu simfoniju ili operu? Zašto baš koncert?"
"Zašto te to uznemirava?"
"Ne uznemirava me." Nežno je dodao: "Još uvek volim njegovu
muziku, Degni." Onda je opet progovorio veselo. "Ali, ona je pripadala
nekom drugom dobu. Naše doba pruža drugu vrstu zabave."
Okrenuo se na leđa i legao s rukama prekrštenim ispod glave,
gledajući gore kao da posmatra scene filmske farse na tavanici.
"Degni, zar nisi uživala u spektaklu ponašanja Narodne republike
Meksiko u pogledu rudnika San Sebastijan? Da li si pročitala govore
njihove vlade i uvodnike u njihovim novinama? Kažu da sam
beskrupulozna varalica koja ih je nasamarila. Očekivali su da će
zapleniti uspešan koncern rudnika. Nisam ih smeo tako razočarati. Da
li si čitala o onom škrabalu, malom birokrati koji je hteo da me tuže?"
Nasmejao se, ležeći pravo na leđima; ruke su mu bile raširene na
tepihu, praveći krst sa ostatkom njegovog tela; izgledao je razoružano,
opušteno i mlado.
"Bilo je vredno, ma koliko me koštalo. Mogao sam da priuštim sebi
cenu te predstave. Da sam to namerno izrežirao, potukao bih i rekord
imperatora Nerona. Šta je plamteći grad prema skidanju poklopca s
pakla i davanja ljudima da ga vide?"
Podigao se, uzeo nekoliko klikera i seo, odsutno ih tresući u ruci;
odzvanjali su mekim, jasnim zvukom dragog kamenja. Odjednom je
shvatila da igranje s tim klikerima nije bila gluma s njegove strane;
bio je to nemir; nije dugo mogao da bude neaktivan.
"Vlada Narodne republike Meksiko je izdala objavu", reče on,
"tražeći od naroda da bude strpljiv i podnosi teškoće još malo. Izgleda
da je bogatstvo u bakru rudnika San Sebastijan bilo deo plana
centralnog saveta za planiranje. Ono je trebalo da svima podigne
životni standard i svakom muškarcu, ženi, detetu i pobačaju obezbedi
pečenu svinjetinu svake nedelje u Narodnoj republici Meksiko. Sada
ovi planeri traže od naroda da ne krivi vladu, već pokvarenost
bogatih, jer se pokazalo da sam ja neodgovorni plejboj, a ne gramzivi
kapitalista, što se od mene očekivalo. Kako su mogli da znaju, pitaju
se oni, da ću ih izneveriti? Pa, sasvim tačno. Kako su mogli da znaju?"
Opazila je na koji se način poigravao klikerima u ruci. Nije toga
bio svestan, gledao je u neku strašnu daljinu, ali je bila sigurna da mu
 g j j j g
je taj čin bio olakšanje, možda kao suprotnost. Prsti su mu se kretali
sporo, opipavajući tkivo kamenja sa senzualnim zadovoljstvom.
Umesto prosto, to joj je izgledalo neobično privlačno - kao da,
pomislila je iznenada, kao da senzualnost uopšte nije bila fizička, već
je proisticala iz otmene duhovne odlike.
"A to nije sve što nisu znali", reče on. "Saznaće oni još štošta.
Postoji naselje za radnike San Sebastijana. Košta osam miliona dolara.
Kuće od čeličnih konstrukcija, sa vodovodom, strujom i hladnjacima.
Uz to i škola, bolnica i bioskop. Naselje sagrađeno za ljude koji su
živeli u čatrljama od drvenih otpadaka i lima. Moja nagrada za to što
sam ga izgradio bila je privilegija što sam izvukao živu glavu, poseban
ustupak jer slučajno nisam rođen u Narodnoj republici Meksiko. To
radničko naselje je takođe bilo deo njihovog plana. Uzorni primer
napredne državne stambene izgradnje. Pa, te kuće s čeličnim
konstrukcijama su uglavnom od kartona, presvučenog dobrim
šelakom za imitiranje. Neće izdržati ni godinu dana. Vodovodne cevi
su, kao i većina naše rudarske opreme, kupljene od dilera čija roba
uglavnom dolazi s gradskih otpada Buenos Ajresa i Rio de Žaneira.
Cevima dajem još šest meseci, a električnom sistemu oko šest. Divni
putevi koje smo sagradili na četiri hiljade stopa stena za Narodnu
republiku Meksiko trajaće samo nekoliko zima: to je je in cement bez
podloge, a štitnici na opasnim krivinama su samo obojene daske.
Sačekaj samo jedno dobro odronjavanje. Crkva. Mislim da će ostati.
Biće im potrebna."
"Fransisko", prošaptala je, "da li si to namerno uradio?"
Podigao je glavu; s iznenađenjem je videla da mu lice odražava
bezgraničnu iznurenost. "Uradio to namerno", reče on, "ili zbog
nebrige, ili iz gluposti, razumeš li da to ništa ne menja? Nedostajao je
isti elemenat."
Drhtala je. Protivno svim svojim odlukama i samokontroli,
uzviknula je: "Fransisko! Ako vidiš šta se u svetu događa, ako razumeš
sve ono što si rekao, ne možeš se tome smejati, ako niko drugi, ti treba
da se boriš protiv njih!"
"Koga?"
"Pljačkaša i onih koji omogućuju pljačkanje sveta. Meksičkih
planera i njima sličnih." Osmeh mu je bio opasno nervozan. "Ne, draga
 j j g
moja. Ti si ta protiv koje treba da se borim"
Tupo ga je pogledala. "Šta hoćeš da kažeš?"
"Kažem da radničko naselje u San Sebastijanu košta osam miliona
dolara", odgovori on grubim glasom, lagano naglašavajući. "Parama
koje su potrošene za te kartonske kuće mogle su se kupiti čelične
konstrukcije. Isto je i sa cenom svega drugog. Te pare su otišle ljudima
koji se bogate takvim metodama. Takvi ljudi ne ostaju bogati zadugo.
Pare će otići svojim kanalima, ne najproduktivnijima, već
najpokvarenijima. Po standardima našeg vremena, pobeđuje onaj koji
ima najmanje da ponudi. Te pare će nestati u projektima poput
rudnika San Sebastijan."
S naporom je upitala: "To je ono što želiš?"
"Da."
"I to te zabavlja?"
"Da."
"Razmišljam o tvom imenu", reče ona, dok joj je drugi deo uma
vikao da su prebacivanja beskorisna. "Tradicija tvoje porodice je da
d'Ankonija uvek za sobom ostavi veće bogatstvo od onog koje je
dobio."
"O, da, moji preci su imali sjajnu sposobnost da rade prave stvari u
pravo vreme - i da ulažu u prave stvari. Naravno, ulaganje je relativan
pojam. Zavisi od toga šta želiš da postigneš. Recimo, pogledaj San
Sebastijan. Koštao me je petnaest miliona dolara, ali je tih petnaest
miliona uništilo četrdeset miliona koje poseduje Tegart
transkontinental , trideset pet miliona koje poseduju akcionari poput
Džejmsa Tegarta i Orena Bojla, i stotine miliona u propratnim
posledicama. Nije to loš povraćaj ulaganja, zar ne, Degni?"
Sedela je uspravno. "Shvataš li šta govoriš?"
"O, u potpunosti! Hoćeš li da te dotučem nabrajajući posledice zbog
kojih ćeš mi prebacivati? Prvo, ne verujem da će se Tegart
transkontinental oporaviti od gubitaka na besmislenoj liniji San
Sebastijan. Misliš da hoće, ali neće. Drugo, San Sebastijan je pomogao
tvom bratu da uništi Feniks-Darengo, što je bila skoro jedina preostala
dobra železnica uopšte."
"Sve to znaš?"
"I još mnogo više."
 j g
"Da li" - nije znala zašto je ovo morala da kaže, osim zato što se
činilo da sećanje na lik tamnim, žestokim očima pilji u nju - "da li
znaš Elisa Vajda?"
"Naravno."
"Da li znaš šta bi to moglo značiti za njega?"
"Da. On je sledeći koji će biti uništen "
"Da li., to smatraš... zabavnim?"
"Mnogo zabavnijim nego uništavanje meksičkih planera."
Ustala je. Godinama je govorila da je pokvaren; plašila se toga,
mislila je o tome. pokušavala je da zaboravi i da nikad više ne misli o
tome; ali nikada nije pretpostavljala koliko je ta pokvarenost daleko
otišla.
Posmatrala ga je; nije bila svesna da govori glasno, navodeći reči
koje je on nekada izgovorio: "...ko će odati veće poštovanje, ti - Netu
Tegartu, ili ja - Sebastijanu d'Ankoniji..."
"Ali, zar nisi primetila da sam tim rudnicima dao ime u čast svog
velikog pretka? Mislim da je to poštovanje koje bi mu se dopalo."
Bio joj je potreban trenutak da povrati vid; nikada nije znala šta se
podrazumeva pod svetogrđem ili šta čovek oseća kad se susretne s
njim; sada je znala.
Podigao se i stajao je učtivo, smešeći joj se; bese to hladan osmeh,
bezličan, nije ništa otkrivao.
Drhtala je, ali nije bilo važno. Nije marila šta je video ili
pretpostavio ili čemu se smejao.
"Došla sam ovamo da bih saznala razlog za ono šta si uradio sa
svojim životom", rekla je mirno, bez ljutnje.
"Rekao sam ti razlog", rekao je ozbiljno, "ali nećeš da poveruješ."
"Stalno te vidim onakvog kakav si bio. Ne mogu da zaboravim. A
to što si postao ono što jesi - to ne spada u svet racionalnog."
"Ne? A svet koji vidiš oko sebe spada?"
"Ti nisi čovek kojeg bi ijedan svet slomio."
"Istina."
"Onda - zašto?"
Slegao je ramenima. "Ko je Džon Galt?"
Pogledao ju je. Na usnama mu se nazirao smešak, ali su mu oči
bile mirne, ozbiljne i na časak uznemirujuće prodorne.
 j j
"Zašto?" ponovila je.
Njegov odgovor je glasio kao i one noći, u ovom hotelu, pre deset
godina: "Nisi spremna da čuješ."
Nije je ispratio do vrata. Stavila je ruku na kvaku, a onda se
okrenula - i zaustavila. Stajao je na drugom kraju sobe, gledajući je;
pogled je bio usmeren ka celoj njenoj ličnosti; znala je šta znači i to ju
je skamenilo.
"Još uvek želim da spavam s tobom", reče on. "Ali ne bih to učinio
sa zadovoljstvom."
"Sa zadovoljstvom?" ponovila je, potpuno zbunjena.
Nasmejao se. "Da li priliči da to bude prvo što ćeš odgovoriti?"
Čekao je, a ona je ćutala. "I ti to želiš, zar ne?"
Samo što nije odgovorila "ne", ali je shvatila da je istina gora od
toga. "Da", hladno je rekla, "ali mi nije važno što to želim."
Nasmešio se, s otvorenim divljenjem, odajući priznanje snazi koja
joj je bila potrebna da to izgovori.
Ali. kada je otvorila vrata da ode, rekao je bez smeška: "Imaš puno
hrabrosti, Degni. Jednog dana ćeš imati dovoljno."
"Čega? Hrabrosti?"
Nije odgovorio.
 Glava VI
NEKOMERCIJALNOST

Rirden je priljubio čelo uz ogledalo i pokušao da ne misli.

Ovo je bio jedini način da okonča to, rekao je sebi. Usredsredio se
na olakšanje koje je donosio hladni dodir ogledala, pitajući se kako se
um tera u prazninu, posebno nakon što je celog života živeo s
aksiomom da je stalno, najjasnije, najnemilosrdnije fukcionisanje
racionalnosti njegova najvažnija dužnost. Pitao se kako to da mu
nikada ništa nije bilo teško, a sad ne može da smogne snage da
zakopča nekoliko crnih bisernih dugmadi na uštirkanoj beloj košulji.
Ovo je bila njegova godišnjica braka i već tri meseca je znao da će
zabava biti večeras, kao što je Lilijan želela. Dao je obećanje, umiren
saznanjem da je zabava bila daleko i da će joj, kada dođe vreme,
prisustvovati, kao što prisustvuje svakoj obavezi u svom pretrpanom
rasporedu. A onda ju je tokom tri meseca osamnaesto-časovnih
radnih dana sa zadovoljstvom zaboravio - do pre pola sata, kada je,
nakon što je vreme za večeru odavno prošlo, sekretarica ušla u
kancelariju i strogo rekla: "Vaša zabava, gospodine Rirden."
"O, bože!" uzviknuo je, skačući na noge; pohitao je kući, jurnuo uz
stepenice, brzo počeo da se skida i rutinski da se oblači, svestan samo
potrebe da požuri, ne i svrhe. Kada je u potpunosti shvatio šta je
svrha, zaustavio se.
"Stalo ti je samo do posla." Slušao je to celog života, izgovoreno kao
osuda na prokletstvo. Oduvek je znao da se posao smatra nekom
vrstom tajne, sramnog kulta koji se ne sme nametati nevinim laicima,
da ljudi misle o tome kao o ružnoj neophodnosti, koja se mora
obavljati ali nikada pominjati, da se raspravom o poslu vređaju viša
osećanja, da, kao što čovek spere mašinsko ulje s ruku pre dolaska
kući, um treba da se opere od ljage posla pre nego što se uđe u
gostinsku sobu. On u to nikada nije verovao, ali je prihvatio kao
prirodno da njegova porodica veruje. Prihvatio je to kao takvo - bez
red, s osećajem koji je upio još u detinjstvu, neospornim i
neimenovanim - da se, kao mučenik neke mračne religije, posvetio
veri koja mu je bila strasna ljubav, a zbog koje je bio izgnanik među
ljudima, čije saosećanje nije očekivao.
Prihvatio je načelo da mu je dužnost da svojoj ženi pruži neki vid
življenja koji nije vezan za posao. Ali nikada nije bio sposoban da to
uradi, čak ni da oseti krivicu. Nije mogao da se natera da je promeni
ili da joj zamera ako je odlučila da ga okrivljuje.
Mesecima nije posvećivao Lilijan nimalo vremena - ne, pomislio je,
godinama; za osam godina braka. Nije ga zanimalo da odvoji vreme
za njena interesovanja, čak ni da sazna koja su. Imala je široki krug
prijatelja i čuo je da se priča kako njihova imena predstavljaju srce
kulture u zemlji, ali nikada nije imao vremena da ih upozna ili barem
sazna koja su im dostignuća. Samo je znao da u kioscima za prodaju
novina često vida njihova imena na naslovnim stranicama. Ako Lilijan
prezire njegov stav, mislio je, u pravu je. Ako mu svojim ponašanjem
zamera, zaslužio je. Ako ga porodica naziva bezdušnim, tačno je.
Ni u čemu se nikada nije štedeo. Kada bi se u fabrici pojavio
problem, prva mu je briga bila da otkrije gde je pogrešio; nije tražio
tuđu grešku, već svoju; od samog sebe je tražio savršenstvo. Ni sada se
neće sebi smilovati; primio je krivicu na sebe. Ali, u fabrici ga je to
teralo da se odmah da na posao, s trenutnim nagonom da ispravi
grešku; sada to nije imalo nikakvog efekta... Samo još koji časak,
mislio je, stojeći ispred ogledala sklopljenih očiju.
Nije mogao da zaustavi tu stvar u glavi koja ga je neprestano
zasipala recima; bilo je to kao da je pokušavao da začepi pokvareni
hidrant golim rukama. Bolni mlazevi, delom reči, delom slike,
neprestano su mu udarali u mozak. Sati, mislio je, sati koje će provesti
gledajući oči gostiju kako se, ako su trezne, ispunjavaju dosadom, ili
se cakle od imbecilnog piljenja, ako nisu, i pretvarati se da ne
primećuje nijedno ni drugo, i naprezati se da smisli nešto što će im
reći, a nema šta da kaže - kad su mu potrebni sati ispitivanja da
odluči ko će naslediti nadzornika mlinova koji je iznenada dao
 j j
ostavku, bez objašnjenja - morao je to odmah da uradi - ljudi tog kova
se teško nalaze - a ako se dogodi nešto što bi prekinulo rad mlinova -
a valjala se pruga Tegart... Setio se nemog prekora, optužujućeg
pogleda, dugotrajnog strpljenja i prebacivanja koje je uvek viđao u
očima porodice kada bi opazili neki dokaz njegove strasti prema poslu
- i uzaludnosti njegovog ćutanja, njegove nade da neće misliti da mu
Rirdenov čelik zaista toliko znači - kao pijanica koji se pretvara da je
ravnodušan prema alkoholu među ljudima koji ga posmatraju
prezrivo, zabavljeni potpunim saznanjem o njegovoj sramnoj slabosti;
majke koja mu za večerom govori: "Čula sam kako noćas u dva ujutru
dolaziš kući, gde si bio?", dok Lilijan odgovara: "Pa, u fabrici, naravno",
kao što bi druga žena rekla: "U kafani na uglu"; ili Lilijan kako ga s
mudrim polusmeškom na licu pita: "Šta si juče radio u Njujorku?"
"Banket s momcima."
"Posao?"
"Da."
"Naravno." A onda se okreće, ništa više, osim što je sa stidom
shvatio da se skoro nadao da će ona misliti da je prisustvovao nekoj
skaradnoj muškoj zabavi... Jedan tegljač rude je potonuo u oluji na
jezeru Mičigen, s hiljadama tona Rirdenove rude - ti brodovi su se
raspadali - i ako se sam ne potrudi da pomogne da im se nađe
zamena, vlasnici linije će bankrotirati, a na jezeru Mičigen samo ta
linija radi... "Taj ugao?" rekla je Lilijan pokazujući na jedan aranžman
divana i stočića u gostinskoj sobi. "Ma, ne, Henri, nije novo, ali valjda
treba da budem polaskana što ti je trebalo samo tri nedelje da
primetiš. To je moja lična adaptacija jutarnje sobe poznate Francuske
palate, ali te stvari te sigurno ne zanimaju, dragi, na njima nema
izveštaja s berze, baš nikakvog"... Bakar koji je bio naručio pre šest
meseci još nije isporučen, predviđeni datum je tri puta odlagan -
"Ništa ne možemo, gospodine Rirden" - mora da nade drugu
kompaniju s kojom će poslovati, nabavijanje bakra je postajalo
neizvesno... Filip se nije smešio, ali je nešto u opuštenim mišićima
njegovog lica ukazivalo na superiorni smešak, kada je, usred govora
koji je držao nekom majčinom prijatelju o nekoj organizaciji kojoj se
pridružio, rekao: "Ne, ovo te ne bi zanimalo, nije posao, Henri, nije
nikakav posao, već strogo nekomercijano nastojanje"... Taj izvođač
 g j j j j
radova iz Detroita, čiji je posao da ponovo izgradi veliku fabriku,
razmatrao je strukturne oblike Rirdenovog metala - treba da odleti u
Detroit i lično razgovara s njim - trebalo je to da uradi pre nedelju
dana - mogao je to večeras da uradi... "Ne slušaš", rekla je majka za
doručkom, dok su se njegove misli bavile trenutnim indeksom cene
uglja, a ona mu pričala o svom noćašnjem snu. "Nikad nikoga ne
slušaš. Zainteresovan si samo za sebe. Uopšte te nije briga za ljude, ni
zajedno ljudsko biće na celom božjem svetu"... Otkucane strane na
radnom stolu u njegovoj kancelariji bile su izveštaj testiranja
avionskog motora od Rirdenovog metala - možda je od svega na svetu
u ovom trenutku najviše želeo da ga pročita - ležao je na stolu
netaknut tri dana, nije imao vremena - zašto to nije sada uradio i...
Naglo je odmahnuo glavom, otvarajući oči, i udaljio se od ogledala.
Pokušao je da uzme dugmad za košulju. Umesto toga, video je
kako mu ruka poseže za hrpom pošte na toaletnom stočiću. Pokupio ju
je kao hitnu, morao je da je pročita večeras, ali u kancelariji nije imao
vremena. Sekretarica ju je gurnula u njegov džep dok je izlazio. Bacio
ju je tu dok se svlačio.
Jedan isečak iz novina je sleteo na pod. Bio je to neki članak koji je
njegova sekretarica ljutito obeležila crvenom olovkom. Nosio je naslov:
"Izjednačavanje mogućnosti". Morao je da ga pročita: o ovome se u
poslednja tri meseca previše govorilo, zloslutno previše.
Čitao ga je, uz glasove i napadan smeh koji su dolazili iz prizemlja,
podsećajući ga da gosti stižu, da je zabava počela i da će se susresti s
gorkim, prebacujućim pogledima svoje porodice kada siđe.
U članku je stajalo da je u vreme opadanja proizvodnje,
smanjivanja tržišta i nestajanja mogućnosti da se zaradi za hleb,
nepravedno dopustiti jednom čoveku da nagomila nekoliko poslovnih
poduhvata, dok drugi nemaju ništa; destruktivno je pustiti nekolicini
da imaju monopol nad resursima, ne ostavljajući drugima ništa;
takmičenje je ključno za društvo, a dužnost je društva da se poštara
da se nijedan takmac ne izdigne izvan dometa bilo koga ko hoće da se
s njim takmiči. U članku se predviđa da će predloženi zakon biti
usvojen, zakon koji zabranjuje pojedincu ili korporaciji da imaju više
od jednog poslovnog koncerna.
 Vesli Mauč, njegova vašingtonska veza, rekao je Rirdenu da ne
brine; borba će biti teška, dodao je, ali će zakon biti odbačen. Rirden
nije ništa znao o toj vrsti borbe. Ostavio je to Mauču i njegovim
ljudima. Jedva je nalazio vremena da preleti preko njihovih izveštaja
iz Vašingtona i da potpisuje čekove koje je Mauč za tu borbu tražio.
Rirden nije verovao da će zakon proći. Nije bio u stanju da
poveruje. Baveći se celog života čistom stvarnošću metala, tehnologije,
proizvodnje, usvojio je ubeđenje da čovek treba da se stara za
racionalno, ne suludo - da čovek treba da traži ono što je pravo, jer
pravi odgovor uvek pobeđuje — da besmisleno, pogrešno, čudovišno
nepravedno ne može da funkcioniše, ne može da uspe, da može samo
da porazi sebe. Borba protiv nečega kao što je taj zakon izgledala mu
je besmislena i pomalo ponižavajuća za njega, kao da su odjednom od
njega tražili da se takmiči sa čovekom koji izračunava čelične smese
pomoću numeroloških formula.
Rekao je sebi da je stvar opasna. Ali ni najglasniji povici
najhisteričnijeg članka u njemu nisu izazvali osećanja - dok je zbog
varijacije od jedne decimalne tačke u laboratorijskom izveštaju o
testiranju Rirdenovog metala skakao na noge od žudnje ili zebnje. Nije
mogao da traći snagu na bilo šta drugo.
Zgužvao je članak i bacio ga u kantu za otpatke. Osetio je kako ga
obuzima ona olovna iscrpljenost koju nikad nije osećao na poslu,
iscrpljenost koja ga je, činilo se, sačekivala i hvatala istog časa kad bi
se okrenuo drugim brigama. Osećao je da je nesposoban za bilo koju
drugu želju osim očajničke žudnje za spavanjem.
Rekao je sebi da mora da prisustvuje zabavi - da porodica ima
pravo da to zahteva od njega - da mora da nauči da voli ono što
njima pričinjava zadovoljstvo, njih radi, ne sebe radi.
Pitao se zašto ovaj motiv ne može da ga pokrene. Celog svog
života, kad god bi postao uveren da se ide pravim putem, automatski
se javljala želja da ide njime. Šta se dešavalo s njim, pitao se.
Nemogući konflikt zbog osećanja odvratnosti da uradi ono što je pravo
- nije li to osnovna formula moralne iskvarenosti? Osetiti krivicu, a ne
osetiti ništa do najhladnije, najdublje ravnodušnosti - nije li to izdaja
onoga što ga je vodilo u životu i njegovog ponosa?
 Nije dao sebi vremena da potraži odgovor. Obukao se, brzo,
nemilosrdno.
Uspravan i visok, krećući se s nenaglašenim, nenametljivim
pouzdanjem u poslovični autoritet, s belom maramicom u gornjem
džepu crnog večernjeg sakoa, polako je sišao stepenicama do
gostinske sobe, izgledajući - na zadovoljstvo usedelica koje su ga
posmatrale - kao savršena pojava velikog industrijalca.
Video je Lilijan u dnu stepeništa. Patricijski nabori svetložute
večernje haljine u ampir stilu isticali su njeno graciozno telo, a ona je
stajala kao osoba koja ponosno ističe valjano poreklo. Nasmešio se;
voleo je da je vidi srećnu; to je nekako razumno opravdavalo zabavu.
Prišao joj je - i stao. Uvek je pokazivala dobar ukus u pogledu
nakita, nikad nije preterivala. Ali, večeras je nosila razmetljivu izložbu:
dijamantsku ogrlicu, minđuše, prstenje i broševe. Naspram toga, ruke
su joj izgledale upadljivo gole. Na desnom ručnom zglobu je, kao
jedini ukras, nosila narukvicu od Rirdenovog metala. Prema blistavim
draguljima izgledala je kao ružan komad nakita iz je ine radnje.
Kada mu je pogled skliznuo s njenog ručnog zgloba na lice, video
je kako ga gleda. Oči su joj bile sužene i nije mogao da odredi njihov
izraz; taj pogled je izgledao i prekriven velom i odlučan, pogled nečeg
skrivenog što se opiralo otkrivanju.
Hteo je da joj strgne narukvicu s ruke. Umesto toga, povinujući se
njenom glasu koji ga je razdragano predstavljao, naklonio se
bezizražajnog lica usedelici koja je stajala pored nje.
"Čovek? Šta je čovek? Samo skup hemijskih elemenata s iluzijom
veličine", rekao je na drugom kraju sobe dr Pričet grupi gostiju.
Dr Pričet uze kanape iz kristalne posude, držeći ga ispruženim
prstima kao vrh koplja, i ceo ga stavi u usta.
Čovekove metafizičke pretenzije", reče. "besmislene su. Jadni delić
protoplazme pun ružnih malih pojmova i zlih sitnih osećanja - i misli
da je važan! Zaista znate, to je koren svih nevolja u svetu."
"A koji pojmovi nisu ružni i zli, profesore?" upita jedna ozbiljna
matrona čiji je muž bio vlasnik fabrike automobila
"Nijedan", reče dr Pričet "nijedan u domašaju čovekovih
sposobnosti."
 Neki mladić upita oklevajući: "Ali, ako nemamo nijedan dobar
pojam, kako znamo da su oni koje imamo ružni? Mislim, po kojim
merilima?"
"Nema merila"
Ovo je ućutkalo slušaoce.
"Filozofi su u prošlosti bili površni", nastavi dr Pričet. "Na našem je
veku da redefiniše svrhu filozofije. Svrha filozofije nije da pomogne
ljudima da otkriju smisao života, već da im dokaže da on ne postoji."
Jedna privlačna mlada žena, čiji je otac bio vlasnik rudnika uglja,
upita s ogorčenjem: "Ko to može da nam kaže?"
"Pokušavam ja", reče dr Pričet Poslednje tri godine on je bio šef
Odseka za filozofiju na Univerzitetu "Patrik Henri".
Lilijan Rirden je prišla, a njen nakit je blistao pod svetlima. U
izrazu lica joj se nazirao laki osmeh, namešten i tek nagovešten, kao i
talasi njene kose.
"Čovekovo insistiranje na značenju je ono što ga čini tako teškim",
reče dr Pričet "Kad jednom shvati da uopšte nije značajan u ogromnoj
sferi univerzuma, da se njegovim aktivnostima ne prida je nikakva
važnost, da nema veze da li živi ili umire, on će postati mnogo...
prilagodljiviji."
Slegao je ramenima i uzeo još jedan kanape. Neki biznismen reče s
nelagodom: "Ono što sam vas pitao, profesore, jeste šta mislite o
Zakonu o izjednačavanju mogućnosti."
"A, to?" reče dr Pričet. "Ali, mislim da sam bio sasvim jasan da sam
za njega, jer sam za slobodnu ekonomiju. Slobodna ekonomija ne
može da postoji bez takmičenja. Stoga se čovek mora naterati da se
takmiči. Moramo kontrolisati ljude da bismo ih naterali da budu
slobodni."
"Ali, vidite... nije li to u suprotnosti?"
"Ne u višem filozofskom smislu. Morate naučiti da vidite dalje od
statičke definicije staromodnog razmišljanja. U univerzumu ništa nije
statično. Sve teče."
"Ali, zdrav razum kaže da ako..."
"Razum je, dragi moj prijatelju, najnaivnija od svih praznoverica.
To je, napokon, opšte priznato u našem veku."
"Ali, ne razumem sasvim kako možemo..."
 "Vi patite od poznate obmane, verovanja da se stvari mogu
razumeti. Ne shvatate činjenicu do je univerzum čvrsta kontradikcija."
"Kontradikcija čega?" upita matrona.
"Samog sebe."
"Kako... kako to?"
"Draga moja gospodo, dužnost mislilaca nije da objasne, već da
pokažu da se ništa ne može objasniti."
"Da, naravno... samo..."
«Cilj filozofije nije da traga za saznanjem, već da pokaže da je
saznanje čoveku nedostupno."
«Ali, kad to dokažemo", upita mlada žena, "šta će ostati?"
"Instinkt", reče dr Pričet s poštovanjem.
Na drugom kraju sobe jedna grupa je slušala Balfa Jubenka. Sedeo
je uspravno na ivici fotelje da bi napravio protivtežu izgledu svog lica
i tela, koji su imali tendenciju da se razliju ako su opušteni.
"Književnost prošlih vremena je", reče Balf Jubenk, "bila prazna
prevara. Ulepšavala je život u želji da udovolji bogatašima, kojima je
služila. Moralnost, slobodna volja, dostignuće, srećni završeci i čovek
kao neka vrsta herojskog bića - sve je to smešno za nas. Naše doba je
prvi put dalo književnosti dubinu, otkrivajući istinsku suštinu života."
Jedna vrlo mlada devojka u beloj večernjoj haljini stidljivo upita:
"Šta je istinska suština života, gospodine Jubenk?"
"Patnja", reče Balf Jubenk. "Poraz i patnja."
"Ali... ali zašto? Ljudi su srećni... ponekad... zar ne?"
"Tako se obmanjuju oni čija su osećanja površna."
Devojka pocrvene. Jedna bogatašica koja je nasledila rafineriju
na e upita s osećanjem krivice: "Šta bi trebalo da učinimo da bismo
poboljšali književni ukus ljudi, gospodine Jubenk?"
"To je veliki društveni problem", reče Balf Jubenk. O njemu se
govorilo kao o vodećem književniku tog doba, a nijedna njegova
knjiga nije prodata u više od tri hiljade primeraka. "Lično, verujem da
bi Zakon o izjednačavanju mogućnosti, primenjen na književnost, bio
rešenje."
"O, da li odobravate taj zakon za industriju? Ne znam šta da
mislim o njemu."
 "Naravno, odobravam ga. Naša kultura je potonula u kaljugu
materijalizma. U trci za materijalnom proizvodnjom i tehnološkim
varkama ljudi su izgubili sve duhovne vrednosti. Previše im je udobno.
Vratiće se plemenitijem životu ako ih naučimo da trpe oskudicu. Zato
treba da postavimo ograničenja njihovoj pohlepi za materijalnim."
"Nisam o tome tako razmišljala", reče žena izvinjavajući se.
"Ali, kako će funkcionisati Zakon o izjednačavanju mogućnosti u
književnosti, Ralf?" upita Mort Lidi. "To je nešto novo za mene."
"Moje ime je Balf ", ljutito reče Jubenk. "A to je nešto novo za vas
zato što je to moja ideja."
"Dobro, dobro, ne svađam se, zar ne? Samo pitam." Mort Lidi se
osmehnu. Skoro stalno se nervozno smeškao. Bio je kompozitor
staromodne filmske muzike i modernih simfonija za retku publiku.
"Fukcionisaće vrlo jednostavno", reče Balf Jubenk. "Treba da postoji
zakon koji će ograničiti prodaju svake knjige na deset hiljada
primeraka. Tako će se književno tržište otvoriti za nove talente, sveže
ideje i nekomercijano pisanje. Kad bi ljudima bilo zabranjeno da
kupuju milion primeraka istog šunda, bili bi primorani da kupuju
bolje knjige."
"Ima nešto u tome", reče Mort Lidi. "Ali, neće li to biti loše po
bankovne račune pisaca?"
"Tim bolje. Samo onima čiji motiv nije sticanje novca treba
dozvoliti da pišu."
"Ali, gospodine Jubenk", upita mlada devojka u beloj haljini, "šta
ako više od deset hiljada ljudi želi da kupi određenu knjigu?"
"Deset hiljada čitalaca je dovoljno za svaku knjigu'
"Ne mislim to. Mislim, Što ako oni to žele?"
"Nebitno je."
"Ali, ako knjiga ima dobru priču koja..."
"Zaplet je primitivna vulgarnost u književnosti", reče Balf Jubenk
prezrivo.
Na svom putu do bara dr Pričet stade i kaza: "Upravo tako. Kao što
je logika primitivna vulgarnost u filozofiji."
"Baš kao što je melodija primitivna vulgarnost u muzici", reče Mort
Lidi.
 "Čemu sva ta buka?" upita Lilijan Rirden približivši im se, sva
svetlucava.
"Lilijan, anđele moj", otegnuto reče Balf Jubenk, "da li sam ti kazao
da novi roman posvećujem tebi?"
"O, hvala ti, dragi."
"Kako se zove vaš novi roman?" upita bogatašica.
"Srce je mlekadžija."
"O čemu je?"
"O frustraciji."
"Ali, gospodine Jubenk", upita mlada devojka u beloj haljini,
očajnički pocrvenevši, "ako je sve frustracija, šta preostaje u životu?"
"Bratska ljubav", smrknuto reče Balf Jubenk.
Bertram Skader je stajao naslonjen na bar. Njegovo duguljasto,
usko liceje izgledalo kao da se skupilo u sebe, s izuzetkom usta i očiju,
koje su ostale da štrče kao tri meke lopte. Bio je urednik časopisa
Budućnost i napisao je jedan članak o Henku Rirdenu, pod naslovom
"Oktopod".
Bertram Skader uze svoju praznu čašu i bez reči je pruži barmenu
da je napuni. Popio je gutljaj svežeg pića, primetio praznu čašu ispred
Filipa Rirdena, koji je stajao pored njega, i pokaza palcem, nemo
naređujući barmenu. Ignorisao je praznu čašu ispred Beti Poup, koja je
stajala pored Filipa.
"Čuj, prijatelju", reče Bertram Skader, a pogled mu je otprilike bio
usmeren prema Filipu, "svidelo se to tebi ili ne, Zakon o
izjednačavanju mogućnosti predstavlja veliki korak napred."
"Zašto mislite da mi se ne sviđa, gospodine Skader?" upita Filip
ponizno.
"Pa, zaboleće, zar ne? Duga ruka društva smanjiće malo račune za
predjela ovde." Mahnuo je prema baru.
"Zašto pretpostavljate da imam nešto protiv?"
"Nemate?" upita Bertram Skader bez znatiželje.
"Nemarni" prosikta Filip. "Uvek sam stavljao opšte dobro iznad
ličnih potreba. Posvetio sam vreme i novac Prijateljima opšteg
napretka u njihovom krstaškom ratu za Zakon o izjednačavanju
mogućnosti. Mislim da je potpuno nepravedno da jedan čovek dobije
sve beneficije, a da se drugima ništa ne ostavi."
 j g
Bertram Skader ga je proučavao zamišljeno, ali bez posebnog
zanimanja. "Pa, to je zbilja neobično lepo od vas", reče.
"Neki ljudi shvataju moral ozbiljno, gospodine Skader", reče Filip, s
blago naglašenim ponosom u glasu.
"O čemu on priča, Filipe?" upita Beti Poup. "Ne znamo nikoga ko
ima više od jednog biznisa, zar ne?"
"O, umukni", reče Bertram Skader glasom punim dosade.
"Ne znam zašto se podigla tolika buka oko tog Zakona o
izjednačavanju mogućnosti", reče Beti Poup napadno, tonom eksperta
za ekonomiju. "Ne znam zašto poslovni ljudi imaju primedbe na njega.
To je za njihovo dobro. Ako su svi ostali siromašni, neće biti tržišta za
njihovu robu. Ali ako prestanu da budu sebični i podele dobra koja su
nagomilali - imaće priliku da puno rade i proizvedu više."
"Uopšte ne vidim zašto bi industrijalci bili zabrinuti", reče Skader.
"Kada su mase siromašne, a dobra su na raspolaganju, idiotski je
očekivati da će se ljudi zaustaviti zbog nekog parčeta papira koji se
zove tapija na vlasništvo. Pravo na vlasništvo je praznoverica. Neko
nešto poseduje samo ljubaznošću onih koji to ne grabe. Ljudi to mogu
prigrabiti u bilo kom trenutku. Ako mogu, zašto ne bi?"
"Trebalo bi", reče Klod Slagenhop. "Potrebno im je. Potreba je jedini
obzir. Ako je ljudima nešto potrebno, prvo moramo zgrabiti stvari, a
tek potom pričati o tome."
Klod Slagenhop je prišao i uspeo da se ugura između Filipa i
Skadera, neprimetno gurnuvši Skadera u stranu. Slagenhop nije bio ni
visok ni težak, ali je imao četvrtastu, stamenu figuru i slomljen nos.
Bio je predsednik Prijatelja opšteg napretka.
"Glad ne čeka", reče Klod Slagenhop. "Ideje su samo prazna priča.
Prazan stomak je čvrsta činjenica. U svim govorima sam kazivao da
nije potrebno previše pričati. Društvo trenutno pati od nedostatka
poslovnih mogućnosti, zato imamo prava da zgrabimo one
mogućnosti koje postoje. Ispravno je sve ono što je dobro za društvo."
"Nije on iskopao tu rudu sam, zar ne?" uzviknu iznenada Filip
piskavim glasom. "Morao je da zaposli stotine radnika. Oni su to
uradili. Zašto misli da je tako dobar?"
Dvojica muškaraca ga pogledaše, Skader podigavši obrvu, a
Slagenhop bezizražajno.
 g j
"O, za ime sveta!" reče Beti Poup, setivši se nečega.
Henk Rirden je stajao kod prozora u mračnom kutku na kraju
gostinske sobe. Nadao se da ga neko vreme niko neće primetiti.
Upravo je bio pobegao od neke sredovečne žene koja mu je pričala o
svojim spiritističkim iskustvima. Stajao je, gledajući napolje. U daljini,
crveni sjaj Rirdenovog čelika se kretao na nebu. Taj prizor ga je
nakratko umirio.
Okrenuo se i pogledao po gostinskoj sobi. Nikada nije voleo svoju
kuću; izabrala ju je Lilijan. Ali, večeras su raznobojne večernje haljine
prigušile izgled sobe, dajući joj dah sjajne veselosti. Voleo je da gleda
ljude kako se vesele, mada nije razumevao baš ovaj vid uživanja.
Pogledao je cveće, odsjaje svetlosti na kristalnim čašama i nage
ženske ruke i ramena. Napolju je duvao hladan vetar, brišući po
praznoj zemlji. Video je tanke grane jednog drveta kako se povijaju,
kao ruke koje zovu u pomoć. Drvo je stajalo u odsjaju fabrike.
Nije umeo da imenuje svoje iznenadno osećanje. Nikakvim rečima
nije mogao da utvrdi njegov uzrok, kvalitet, značenje. Delimično je to
bila radost, ali je bilo svečano kao da se nekom skida kapa - nije znao
kome.
Kada se vratio u gomilu, smešio se. Ali je osmeh iznenada nestao;
video je kako ulazi novi gost: bila je to Degni Tegart.
Lilijan je krenula da je pozdravi, radoznalo je ispitujući. Sretale su
se i ranije, u retkim prilikama, i bilo joj je neobično što vidi Degni
Tegart u večernjoj haljini. Gornji deo crne haljine padao je kao plašt
preko jedne ruke i ramena, ostavljajući drugu golom; nago rame je
bilo jedini ukras na haljini. Gledajući je u kostimima koje je nosila,
niko nikad nije pomislio na telo Degni Tegart. Crna haljina kao da je
previše otkrivala jer je bilo zadivljujuće otkriti da je njeno rame krhko
i lepo, a da joj dijamantska vrpca na goloj ruci da je najženstveniji
mogući izgled: izgledala je kao okovana.
"Gospođice Tegart, kakvo je divno iznenađenje videti vas ovde",
reće Lilijan Rirden, dok su joj mišići lica izvodili pokrete osmeha.
"Nisam se mogla ni nadati da će vas moj poziv odvojiti od vaših
daleko ozibiljnijih zanimanja. Dozvolite mi da se osećam
počastvovanom."
 Džejms Tegart je ušao sa sestrom. Lilijan mu se nasmešila u vidu
žurnog postskriptuma, kao da ga prvi put vidi.
"Zdravo, Džejms. To ti je kazna za popularnost - čovek te skoro
izgubi iz vida od iznenađenja što vidi tvoju sestru."
"Niko se ne može meriti s tobom u popularnosti, Lilijan", odgovori
on, jedva se smešeći, "niti te ikad izgubiti iz vida."
"Mene? Ali, ja sam se sasvim pomirila s tim što zauzimam drugo
mesto, u senci svog muža. Ponizno sam svesna da žena velikog
muškarca mora da se zadovolji time da odražava slavu - zar ne
mislite tako, gospođice Tegart?"
"Ne", reče Degni, "ne mislim."
"Da li je kompliment ili prebacivanje, gospođice Tegart? Ali,
oprostite mi ako priznam da ja tu ništa ne mogu. Koga mogu da vam
predstavim? Bojlm se da imam da ponudim samo pisce i umetnike, a
oni vas neće interesovati, sigurna sam."
"Volela bih da nađem Henka i da mu se javim."
"Pa, naravno. Džejms, sećaš li se da si rekao da bi hteo da upoznaš
Balfa Jubenka? - o, da, ovde je - reći ću mu da sam na večeri kod
gospođe Vitkom čula da si oduševljen njegovim poslednjim romanom!"
Hodajući kroz sobu, Degni se pitala zašto je rekla da hoće da nađe
Henka Rirdena, šta ju je sprečilo da prizna da ga je videla u trenutku
kad je ušla.
Rirden je stajao na drugom kraju duge prostorije, gledajući je.
Posmatrao ju je dok je prilazila, ali joj nije pošao u susret.
"Zdravo, Henk."
"Dobro veće."
Naklonio se, učtivo, bezlično, a kretnja njegovog tela bila je u
skladu s otmenom formalnošću odela. Nije se smešio.
"Hvala što si me pozvao večeras."
"Ne mogu reći da sam znao da dolaziš."
"O? Onda sam srećna što me se gospođa Rirden setila. Htela sam
da napravim izuzetak."
"Izuzetak?"
"Ne idem često na zabave."
"Drago mi je što si izabrala ovu priliku za izuzetak." Nije dodao
"gospođice Tegart", ali je zvučalo kao da jeste.
g g j j
Formalnost u njegovom ophođenju je bila tako iznenađujuća da
nije mogla da se privikne. "Htela sam da proslavim", reče.
"Da proslaviš moju godišnjicu braka?"
"O, zar ti je godišnjica braka? Nisam znala. Čestitam, Henk."
"Šta si htela da proslaviš?"
"Mislila sam da priuštim sebi odmor. Moja sopstvena proslava - u
tvoju i moju čast."
"Koji je razlog?"
Mislila je na novu prugu na kamenitim obroncima planina
Kolorada, kako polako raste ka udaljenom cilju Vajatovih na nih
polja. Videla je zelenoplavi odsjaj šina na smrznutoj zemlji, među
suvim korovom, ogoljenim stenama, trulim udžericama
poluizgladnelih naselja.
"U čast prvih šezdeset milja pruge od Rirdenovog metala",
odgovorila je.
"Cenim to." Ton glasa bi mu bio prigodan da je rekao: "Nikad
nisam čuo za to."
Nije znala šta više da kaže. Osećala se kao da razgovara sa
strancem.
"Pa, gospođice Tegart" tišinu je prekinuo veseli glas. "Na ovo
mislim kad kažem da Henk Rirden može da izvede čudo!"
Prišao je jedan biznismen kojeg su oboje znali, smešeći joj se s
ushićenjem i divljenjem. Njih troje su često održavali hitne sastanke o
troškovima prevoza i isporukama čelika. Sada ju je gledao, a lice mu
je jasno kazivalo šta je mislio o promeni u njenom izgledu, promeni,
mislila je, koju Rirden nije primetio.
Nasmejala se, odgovarajući na njegov pozdrav, ne dajući sebi
vremena da prepozna iznenadni udarac razočaranja, nepriznatu
misao da je želela da vidi taj pogled na Rirdenovom licu. Razmenila je
nekoliko rečenica s tim čovekom. Kada je pogledala oko sebe, Rirdena
više nije bilo.
"Dakle, to je vaša čuvena sestra?" reče Balf Jubenk Džejmsu
Tegartu, gledajući Degni na drugom kraju sobe.
"Nisam bio svestan toga da je moja sestra čuvena", reče Tegart s
lakom zajedljivošću.
 "Ali, dragi moj, ona je neobična pojava u oblasti ekonomije, zato
morate očekivati da ljudi pričaju o njoj. Vaša sestra je simptom bolesti
našeg veka. Dekadentni proizvod doba mašina. Mašine su uništile
čovekovu ljudskost, otrgle ga od tla, ukrale njegove prirodne veštine,
ubile mu dušu i pretvorile ga u bezosećajnog robota. Postoji primer
toga - žena koja upravlja železnicom, umesto da se bavi divnom
veštinom ručnog rada i da rađa decu."
Rirden se kretao među gostima, nastojeći da ne bude uvučen u
konverzaciju. Pogledao je sobu: nije video nikoga kome je želeo da
priđe.
"Znate, Henk Rirden, niste vi uopšte tako loši kada vas čovek vidi
izbliza u vašoj lavljoj jazbini. Treba da održite s vremena na vreme
konferenciju za štampu, zadobili biste našu naklonost."
Rirden se okrenu i pogleda s nevericom čoveka koji je govorio. Bio
je to mladi beskrupulozni novinar koji je radio za neki radikalni
tabloid. Napadna prisnost u njegovom ponašanju implicirala je da je
namerno bio grub prema Rirdenu jer je znao da Rirden ne bi nikada
sebi dopustio da se druži s čovekom njegovog kova.
Rirden mu ne bi dopustio da uđe u njegovu fabriku; ali taj čovek je
bio Lilijanin gost; savladao se; upitao je suvo: "Šta želite?"
"Niste tako loši. Imate dara. Dara za tehnologiju. Ali, naravno, ne
slažem se s vama u pogledu Rirdenovog metala."
"Nisam tražio od vas da se slažete."
"Pa, Bertram Skader je rekao da vaša politika..." započeo je čovek
ratoborno, pokazujući prema baru, ali je stao, kao da je otišao dalje
nego što je nameravao,
Rirden je pogledao neurednu pojavu naslonjenu na bar. Lilijan ih
je upoznala, ali nije bio obratio pažnju na ime. Naglo se okrenuo i
otišao, na način koji je mladog propalicu sprečio da krene za njim.
Lilijan je bacila pogled na njegovo lice kada joj je prišao usred
grupe i bez reči je otišla u stranu gde niko nije mogao da ih čuje.
"Da li je to Skader iz budućnosti?" upita on, upirući prstom.
"Pa, jeste."
Gledao ju je bez reči, nesposoban da poveruje, nesposoban da nađe
misao vodilju kojom bi počeo da shvata. Njene oči su ga posmatrale.
"Kako si mogla da ga pozoveš ovamo?" upita on.
 g g
"Sad, Henri, ne budimo smešni. Ne želiš da budeš uskogrud, zar
ne? Moraš naučiti da poštuješ mišljenje drugih i da poštuješ pravo
slobode govora."
"U mojoj kući?"
"O, ne budi nadmeni"
Ćutao je, jer mu je svest bila zakočena, ne suvislim iskazima, već
dvema slikama koje kao da su prodorno piljile u njega. Video je
članak "Oktopod" Bertrama Skadera, koji nije bio izraz ideja, već kofa
mulja javno prosuta - članak koji nije sadržao nijednu činjenicu, čak
ni izmišljenu, već je prosuo gomilu izrugivanja i epiteta u kojima nije
ništa bilo jasno osim prljave zlobe potkazivanja bez potrebe za
dokazivanjem. I video je linije Lilijaninog profila, ponosnu čistotu koju
je tražio ženeći se njome.
Kada ju je ponovo primetio, shvatio je da njen profil vidi u mislima,
jer mu je bila okrenuta licem, posmatrajući ga. U trenutku iznenadnog
povratka u stvarnost učinilo mu se da je ono što je video u njenim
očima bilo uživanje. Ali, u sledećem trenutku podsetio je sebe da je
normalan i da to nije moguće.
"Ovo je prvi put da si pozvala tog..." upotrebio je jednu skaradnu
reč s bezosećajnom preciznošću, "u moju kuću. Poslednji put."
"Kako se usuđuješ da upotrebiš takvu..."
"Ne prepiri se, Lilijan. Inače ću ga odmah izbaciti."
Dao joj je trenutak da odgovori, da zameri, da vikne na njega ako
želi. Ćutala je, ne gledajući ga, samo su njeni meki obrazi izgledali
blago uvučeni, kao ispumpani.
Odlazeći kroz spiralu svetla, glasova i parfema, osetio je ledeni
dodir strave. Znao je da treba da misli o Lilijan i da odgonetne njen
karakter, jer je ovo bilo otkriće koje nije mogao da zanemari; ali nije
mislio na nju - i osetio je stravu jer je znao da mu je taj odgovor
odavno prestao biti važan.
Poplava iznurenosti je opet počela da nadolazi. Osećao se kao da
skoro može da vidi njene narastajuće talase; nije bila u njemu, već
izvan njega, šireći se sobom. Na časak mu se učinilo da je sam,
izgubljen u sivoj pustinji, tražeći pomoć, a znajući da pomoć neće
niotkuda doći.
 Naglo se zaustavio. Na osvetljenom ulazu, na drugom kraju sobe,
video je visoku, arogantnu figuru čoveka koji je za trenutak zastao pre
no što je ušao. Nikada nije upoznao tog čoveka, ali od svih poznatih
lica kojima su stranice novina bile zasute, baš ovo je prezirao. Bio je to
Fransisko d'Ankonija.
Rirden nikada nije puno razmišljao o ljudima kao što je Bertram
Skader. Ali svakog sata svog života u naprezanju, svakog trenutka
kada su njegovi mišići i njegov um boleli od napora, sa svakim
korakom koji je načinio da bi se uzdigao iz rudnika Minesote i da bi
svoj napor pretočio u zlato, sa svim dubokim poštovanjem prema
novcu i njegovom značenju, prezirao je tog rasipnika koji nije
zasluživao veliki dar nasledenog bogatstva. Evo, mislio je, najpodlijeg
predstavnika rase.
Video je kako Fransisko d'Ankonija ulazi, naklanja se Lilijan, a
onda stupa u gužvu kao da poseduje sobu, u kojoj nikada ranije nije
bio. Glave su se okretale za njim, kao da ih je vukao koncima u hodu.
Prišavši Lilijan još jedanput, Rirden reče bez ljutnje, glasom u
kojem se prezrenje pretakalo u zabavu: "Nisam znao da poznaješ
ovoga."
"Srela sam ga na nekoliko zabava."
"Da li je i on jedan od tvojih prijatelja?"
"Naravno da nije!" oštra ozlojeđenost je bila iskrena.
"Zašto si ga onda pozvala?"
"Pa, ne možeš prirediti zabavu - zabavu koja nešto vredi - kad je
on u zemlji, a da ga ne pozoveš. Njegov dolazak je neprijatnost, ali je
nedolazak društvena mrlja."
Rirden se nasmeja. Nije bila na oprezu; obično nije priznavala
ovakve stvari. "Vidi", reče on umorno, "neću da ti kvarim zabavu. Ali
drži tog čoveka podalje od mene. Nemoj da nas upoznaješ. Neću da ga
sretnem. Ne znam kako ćeš to izvesti, ali ti si izvanredna domaćica,
zato izvedi to."
Degni je stajala mirno gledajući Fransiska kako prilazi. Naklonio
joj se dok je prolazio. Nije se zaustavio, ali je znala da je zaustavio taj
trenutak u glavi. Videla je kako se blago smeši, promišljeno
naglašavajući ono što je shvatio, ali nije hteo da prizna. Okrenula se.
Nadala se da će ga izbeći do kraja večeri.
 g j
Balf Jubenk se pridružio gomili oko dr Pričeta i zlovoljno je
govorio: " ...ne, ne možete očekivati od ljudi da razumeju više domete
filozofije. Kulturu treba uzeti iz ruku onih koji jure za dolarima.
Potrebna nam je nacionalna subvencija za književnost. Sramota je što
se umetnici tretiraju kao torbari a umetnička dela moraju da se
prodaju kao sapun."
"Mislite, žalite se što se ne prodaju kao sapun?" upita Fransisko
d'Ankonija.
Nisu primetili da je prišao; razgovor se prekinuo, kao presečen;
većina ga nikad nije srela, ali su ga svi odmah prepoznali.
"Mislio sam..." započe Balf Jubenk srdito i ućuta; video je živo
interesovanje u očima slušalaca, ali to više nije bilo interesovanje za
filozofiju.
"O, zdravo, profesore!" reče Fransisko, naklanjajući se dr Pričetu.
Na licu dr Pričeta nije bilo nikakvog zadovoljstva dok je odgovarao
na pozdrav i upoznao ga s nekolicinom ljudi.
"Upravo smo raspravljali o izuzetno zanimljivoj temi", reče ozbiljna
matrona. "Dr Pričet nam je govorio o tome da je sve ništa."
"On bi to, nesumnjivo, trebalo da zna bolje od bilo koga", odgovori
Fransisko ozbiljno.
"Nisam pretpostavljala da tako dobro znate dr Pričeta, senjor
d'Ankonija", reče ona, upitavši se zašto profesor izgleda ljut zbog njene
primedbe.
"Završio sam veliku školu u kojoj je sada zaposlen dr Pričet,
Univerzitet 'Patrik Henri'. Ali sam učio kod jednog od njegovih
prethodnika - Hjua Ekstona."
"Hju Ekston!" jedva izgovori privlačna mlada žena. "Ali, nije
moguće, senjor D'Ankonija! Nemate toliko godina. Mislila sam da je on
jedno od onih velikih imena prošlog veka."
"Možda duhom, gospođo. Ne stvarno."
"Ali, mislila sam da je umro pre mnogo godina."
"Ma, ne. Još je živ."
"Pa zašto onda više ništa ne čujemo o njemu?"
"Povukao se pre devet godina."
"Nije li to čudno? Kad se političar ili filmska zvezda povuče, čitamo
to na naslovnim stranama. A kad se filozof povuče, ljudi to i ne
 j
primete."
"Primete, u svoje vreme."
Jedan mladić začuđeno reče: "Mislio sam da je Hju Ekston jedan od
onih klasika koje više niko ne proučava, osim u istorijama filozofije.
Nedavno sam čitao neki članak u kojem se o njemu govori kao o
poslednjem velikom poborniku razuma."
"Šta je tačno Hju Ekston predavao?" upita ozbiljna matrona.
Fransisko odgovori: "Predavao je da je sve nešto."
"Vaša lojalnost učitelju je za pohvalu, senjor d'Ankonija", suvo reče
dr Pričet. "Znači li to da ste vi primer praktičnih rezultata njegovog
učenja?"
"Jesam."
Džejms Tegart je prišao grupi, čekajući da ga primete.
"Zdravo, Fransisko."
"Dobro veče, Džejms."
"Kakva divna slučajnost što si ovde! Veoma bih voleo da popričam
s tobom."
"To je novost. Nije uvek tako bilo."
"Sada zbijaš šale, kao u staro vreme." Tegart se, kao nehajno,
povlačio iz grupe, nadajući se da će povući Fransiska za sobom. "Znaš
da u ovoj sobi nema osobe koja ne bi volela da priča s tobom."
"Stvarno? Pre bih mislio suprotno." Fransisko ga je poslušno sledio,
ali se zaustavio na daljini gde su ih drugi mogli čuti.
"Pokušavao sam na sve načine da stupim u kontakt s tobom", reče
Tegart, "ali... ali mi okolnosti nisu dopustile da uspem."
"Pokušavaš li da sakriješ od mene činjenicu da sam odbio da te
vidim?"
"Pa... to jest... mislim, zašto si odbio?"
"Nisam mogao da zamislim o čemu si želeo da pričaš sa mnom."
"O rudnicima San Sebastijan, naravno!" Tegart je malo povisio glas.
"Zašto, šta je s njima?"
"Ali... ma, vidi, Fransisko, ovo je ozbiljno. To je propast, nečuvena
propast - i niko ne može da je objasni. Ne znam šta da mislim. Uopšte
ne razumem. Imam prava da znam."
"Prava? Nisi li staromodan, Džejms? A šta hoćeš da znaš?"
"Pa, pre svega, ta nacionalizacija - šta ćeš preduzeti?"
 g j
"Ništa."
"Ništa?"
"Ne misliš valjda da treba nešto da preduzmem? Moji rudnici i
tvoja železnica su uzeti voljom naroda. Ne bi hteo da se suprotstavim
volji naroda, zar ne?"
"Fransisko, ovo nije smešno!"
"Nikad nisam ni mislio."
"Imam pravo da znam! Duguješ svojim akcionarima objašnjenje o
celoj ovoj sramnoj aferi i Zašto si odabrao bezvredni rudnik? Zašto si
straćio sve te milione? Kakva je to pokvarena prevara?"
Fransisko je stajao gledajući ga s učtivim čuđenjem. "Pa, Džejms",
reče, "mislio sam da ćeš se složiti."
"Složiti?"
"Mislio sam da ćeš smatrati rudnike San Sebastijan praktičnim
ostvarenjem ideala višeg moralnog reda. Sećajući se kako smo se u
prošlosti često razilazili u mišljenju, mislio sam da ćete usrećiti da me
vidiš kako postupam u skladu s tvojim principima."
"O čemu to pričaš?"
Fransisko je žalosno odmahnuo glavom. "Ne znam zašto bi moje
ponašanje nazvao pokvarenim. Mislio sam da ćeš prepoznati da je to
častan pokušaj da se ostvari ono što ceo svet propoveda. Zar ne veruju
svi da je zlo biti sebičan? Bio sam potpuno nesebičan u pogledu
projekta San Sebastijan. Nije li zlo ići za ličnim interesom? Nisam
imao nikakvog ličnog interesa u tome. Nije li zlo raditi za profit?
Nisam radio za profit - na gubitku sam. Zar se ne slažu svi da cilj i
opravdanje privrednog projekta nije proizvodnja, već izdržavanje
zaposlenih? Rudnici San Sebastijan su bili najznačajniji uspešan
projekat u istoriji industrije: nisu proizveli bakar, ali su obezbedili
izdržavanje hiljadama ljudi koji za ceo život ne bi postigli ono što su
dobijali za jedan dan rada, kojim nisu mogli da se bave. Nije li
opšteprihvaćeno da je vlasnik parazit i izrabljivač, a da zaposleni rade
sav posao i stvaraju proizvod? Nisam nikoga izrabljivao. Nisam
opterećivao rudnike San Sebastijan svojim beskorisnim prisustvom;
ostavio sam ih u rukama ljudi, oni su važni. Nisam procenjivao
vrednost tog vlasništva. Prepustio sam ga stručnjaku za rudarstvo.
Nije bio dobar stručnjak, ali mu je posao bio veoma potreban. Nije li
 j j j j
opšti stav da je, kada zapošljavaš nekoga, važna njegova potreba, a ne
sposobnost? Zar ne veruju svi da, ako hoćeš da dobiješ dobra, samo
treba da ti budu potrebna? Sproveo sam sva moralna pravila našeg
doba. Očekivao sam zahvalnost i počast. Ne razumem zašto me
proklinju."
U tišini onih koji su slušali, jedini komentar je bio iznenadni
kreštavi kikot Beti Poup; ništa nije razumela, ali je videla izraz
bespomoćnog besa na licu Džejmsa Tegarta.
Ljudi su gledali u Tegarta, očekujući odgovor. Nije ih bilo briga za
temu, samo ih je zabavljalo da vide kako je nekome neprijatno. Tegart
se snishodljivo nasmešio.
"Zar očekuješ da to shvatim ozbiljno?" upita on.
"Nekada", odgovori Fransisko, "nisam verovao da če to iko shvatiti
ozbiljno. Pogrešio sam."
"Ovo je nečuveno!" Tegart je počeo da diže glas. "Sasvim je
nečuveno da se odnosiš prema svojim društvenim obavezama s
takvom nemarnom lakomislenošću!" Okrenuo se i odjurio.
Fransisko je slegao ramenima, šireći ruke. "Vidiš? Znao sam da ti
se neće svideti da razgovaraš sa mnom."
Rirden je stajao sam, daleko na drugom kraju sobe. Filip ga
primeti, priđe i mahnu Lilijan, zovući je.
"Lilijan, mislim da se Henri ne provodi", reče smešeći se; nije se
moglo reći da li je podrugljivi osmeh bio upućen Lilijan ili Rirdenu.
"Zar ne možemo nešto da uradimo?"
"O, besmislica" reče Rirden.
"Volela bih da znam šta da uradim, Filipe", reče Lilijan, uvek sam
želela da Henri nauči da se opusti. Tako je smrtno ozbiljan u pogledu
svega. On je takav rigidni puritanac. Uvek sam želela da ga vidim
pijanog, bar jedanput. Ali sam odustala. Sta predlažeš?"
"O, ne znam. Ali ne bi trebalo da stoji tako sam."
"Dosta", reče Rirden. Dok je kao kroz maglu mislio da ne želi da ih
povredi, nije mogao da se uzdrži a da ne doda: "Ne znaš koliko sam se
samo trudio da me ostave da stojim sam."
"Eto, vidiš?" Lilijan se osmehnu Filipu. "Uživati u životu i ljudima
nije tako jednostavno kao izliti tonu čelika. Intelektualne težnje se ne
uče na tržnici.
 Filip se prigušeno nasmeja. "Ne brinem seja za intelektualne težnje.
Jesi li sasvim sigurna za to puritanstvo, Lilijan? Da sam na tvom
mestu, ne bih ga ostavio da slobodno gleda unaokolo. Večeras je ovde
previše lepih žena."
"Henri da se bavi mislima o prevari? Laskaš mu, Filipe. Precenjuješ
njegovu hrabrost." Ona se u kratkom, naglašenom trenutku osmehnu
Rirdenu, hladno, a onda ode.
Rirden pogleda brata. "Šta ti, do đavola, misliš?"
"O, prestani da izigravaš puritanca! Zar ne shvataš šalu?"
Besciljno se krećući kroz gužvu, Degni se pitala zašto je prihvatila
poziv za ovu zabavu. Odgovor ju je začudio: zato što je želela da vidi
Henka Rirdena. Posmatrajući ga u gomili, prvi put je postala svesna te
suprotnosti. Lica drugih su izgledala kao mase međusobno zamenjivih
crta, svako liceje curilo i stapalo se u anonimnost i ličilo na sva druga,
i sva su izgledala kao da se tope. Rirdenovo lice s oštrim površinama,
svetloplavim očima i pepeljastoplavom kosom, bilo je čvrsto kao led;
zbog nepopustljive čistote njegovih crta izgledalo je da se među
drugima kreće kao kroz maglu, obasjan sunčevim zrakom.
Pogled joj se sam vraćao na njega. Nijednom nije primetila da ju je
pogledao. Nije mogla da poveruje da ju je namerno izbegavao, nije
bilo nikakvog razloga za to, a ipak je bila sigurna da jeste. Želela je da
mu priđe i da se uveri da nije u pravu. Nešto ju je sprečavalo; nije
razumela zašto se ustručava.
Rirden je strpljivo podnosio razgovor s majkom i dve dame; želela
je da on ove dve zabavlja pričama o svojoj mladosti i borbi. Pokorio se,
govoreći sebi da se ona ponosi njime na svoj način. Ali je osećao da je
nešto u njenom ponašanju neprestano davalo na znanje da ga je
negovala kroz tu borbu i da je ona izvor njegovog uspeha. Bio je
srećan kad ga je pustila da ode. Onda je opet pobegao u kutak kod
prozora.
Stajao je tako neko vreme, poduprevši se osećanjem osamljenosti
kao da je fizički oslonac.
"Gospodine Rirden", reče neobično tih glas pored njega, "dopustite
da se predstavim. Zovem se d'Ankonija."
Rirden se zapanjeno okrenu; d'Ankonijin nastup i glas su imali
osobinu s kojom se retko pre toga sretao: ton iskrenog poštovanja.
 j g g j
"Drago mi je", odgovori; glas mu je bio odsečan i suv, ali je
odgovorio.
"Primetio sam da gospođa Rirden pokušava da izbegne
neophodnost da vam me predstavi, i mogu da pretpostavim koji je
razlog. Da li biste želeli da napustim vašu kuću?"
To što je imenovao problem, umesto da ga izbegne, bilo je toliko
različito od uobičajenog ponašanja svih ljudi koje je znao, takvo
iznenadno, začuđujuće olakšanje, da je Rirden nekoliko trenutaka
ćutao, ispitujući d'Ankonijino lice. Fransisko je to izgovorio vrlo
jednostavno, ni kao prebacivanje ni kao molbu, već na način koji je,
začudo, priznavao i Rirdenovo i njegovo sopstveno dostojanstvo.
"Ne",reče Rirden, "što god da ste pomislili, nisam to rekao"
"Hvala. U tom slučaju, dozvolićete mi da razgovaram s vama."
"Zašto biste hteli da razgovarate sa mnom?"
"Moji motivi vas sigurno neće trenutno zanimati."
"Razgovor sa mnom uopšte vam neće biti zanimljiv."
"Grešite u pogledu jednog od nas, gospodine Rirden, ili obojice.
Došao sam na ovu zabavu samo da bih se sreo s vama."
Laki ton zabavljenosti u Rirdenovom glasu sada je otvrdnuo u
nagoveštaj prezira. "Počeli ste otvoreno. Nastavite tako."
"Hoću."
"Zašto ste hteli da me vidite? Da biste me naterali da izgubim
novac?"
Fransisko pogleda pravo u njega. "Da - u svoje vreme."
"O čemu se radi ovoga puta? O rudniku zlata?"
Fransisko polako odmahnu glavom; svesna namera s kojom je
učinjen taj pokret dala mu je skoro nekakav prizvuk tuge. "Ne", reče
on, "neću ništa da vam prodam. U stvari, nisam ni nameravao da
prodam rudnik bakra Džejmsu Tegartu. Sam se ponudio. Vi nećete."
Rirden se prigušeno nasmeja. "Ako toliko razumete, imamo barem
razumnu osnovu za razgovor. Nastavite. Ako nemate neku zgodnu
investiciju na umu, zašto ste hteli da me vidite?"
"Da vas upoznam."
"To nije odgovor. Samo drugi način da se kaže isto."
"Ne baš, gospodine Rirden."
"Ukoliko ne mislite - da pridobijete moje poverenje?"
 j j j
"Ne. Ne volim ljude koji govore ili misle u okvirima sticanja nečijeg
poverenja. Ako čovek ima poštene namere, nije mu potrebno
prethodno poverenje drugih, samo njihovo racionalno uviđanje. Osoba
koja žudi za tom vrstom moralnog blanko čeka ima nepoštene
namere, priznala to sebi ili ne."
Rirdenov zaprepašćeni pogled je bio kao nehotični udarac ruke
koja u očajničkoj potrebi grabi za osloncem. Taj pogled je odavao
koliko je želeo da nađe takvog čoveka kojeg je mislio da vidi. Rirden
spusti kapke, skoro sklapajući oči, polako, isključujući vid i tu potrebu.
Lice mu je bilo kruto; imalo je izraz oštrine, unutarnje oštrine
usmerene prema njemu samom; izgledalo je strogo i usamljeno.
"Dobro", reče bezizražajno, "šta želite, ako ne moje poverenje?"
"Hoću da naučim kako da vas razumem."
"Zašto?"
"Iz ličnih razloga koji trenutno ne treba da vas brinu."
"Šta želite da razumete kod mene?"
Fransisko bez reči pogleda u tamu napolju. Vatra fabrike je
zamirala. Ostao je samo bledi trag crvenila na rubu zemlje, dovoljan
tek da istakne deliće oblaka iscepane mukotrpnom borbom oluje na
nebu. Nejasni oblici su krstarili prostorom i nestajali, oblici koji su biti
grane, ali su izgledali kao vidljivi bes vetra.
"Ovo je užasna noć za svaku nezaštićenu životinju u ravnici", reće
Fransisko d Ankonija. U ovakvim trenucima treba ceniti ono što znači
biti čovek."
Rirden je za trenutak ćutao; onda, kao da odgovara samom sebi,
reče s tonom čudenja u glasu: "Smešno..
"Šta?"
"Rekli ste mi ono što sam malopre mislio..."
"Zaista?"
"...samo nisam imao reči za to."
"Da vam kažem ostale reči?"
"Samo napred."
"Stajali ste tamo i posmatrali oluju s najvećim ponosom koji se
može osetiti - jer u ovakvoj noći možete da imate letnje cveće i
polunage žene u svojoj kući, demonstrirajući svoju pobedu nad tom
olujom. A da nije vas, većina prisutnih bi bila bespomoćna, prepuštena
na milost i nemilost tog vetra usred neke takve ravnice "
"Kako ste to znali?"
Istovremeno s ovim pitanjem Rirden je shvatio da ovaj čovek nije
imenovao njegove misli, već njegova najskrivenija, najličnija osećanja;
i da ih je on, koji nikada nikome ne bi priznao osećanja, svojim
pitanjem priznao. Video je slabašni treptaj u Fransiskovim očima, kao
osmeh ili štriklu.
"Šta vi znate o ponosu te vrste?" oštro upita Rirden, kao da je
prezir drugog pitanja mogao da izbriše poverenje prvog.
"To je ono što sam i ja jednom osetio, kad sam bio mlad."
Rirden ga pogleda. Na Fransiskovom licu nije bilo ni podrugljivosti
ni samosažaljenja; fine, izvajane površine i jasne plave oči odavale su
tihu staloženost, to liceje bilo otvoreno, spremno za bilo kakav udarac,
nepokolebljivo.
"Zašto želite da pričate o tome? upita Rirden, potaknut trenutnim
nevoljnim sažaljenjem.
"Recimo - iz zahvalnosti, gospodine Rirden."
"Zahvalnosti meni?"
"Ako ćete je prihvatiti."
Rirdenov glas ogrube. "Nisam tražio zahvalnost. Nije mi potrebna."
"Nisam rekao da vam je potrebna. Ali od svih koje večeras
spašavate od oluje, ja vam je jedini nudim."
Nakon trenutka tišine, dubokim, skoro pretećim glasom Rirden
upita: "Šta to pokušavate?"
"Skrećem vam pažnju na prirodu onih za koje radite."
"To bi pomislio ili rekao samo čovek koji u životu nije pošteno
odradio nijedan dan." Prezir u Rirdenovom glasuje imao prizvuk
olakšanja; bio je razoružan sumnjom u procenu sagovornikovog
karaktera; sada se opet osećao sigurno. "Ne biste razumeli ako bih
vam rekao da čovek koji radi - radi za sebe, čak i ako za sobom vuče
celu gomilu vas pokvarenjaka. Sad ću ja da pogodim šta vi mislite:
samo napred, kažite da je to zlo, da sam sebičan, uobražen, bezdušan,
okrutan. Jesam. Neću da čujem nikakve besmislice o radu za druge. Ja
ne radim."
 Prvi put je video izraz lične reakcije u Fransiskovim očima, izraz
nečeg željnog i mladalačkog. "U tome što ste rekli jedino je pogrešno",
odgovori Fransisko, "što dozvoljavate bilo kome da nazove to zlom."
Dok je Rirden ćutao u neverici, on pokaza na gomilu u gostinskoj sobi:
"Zašto ste voljni da ih vučete za sobom?"
"Jer su gomila jadne dece koja se bori da ostane u životu, očajnički
i loše, dok ja - ja čak ne primećujem taj teret."
"Zašto im to ne kažete?"
"Šta?"
"Da radite za svoje dobro, ne njihovo."
"Oni to znaju."
"O, da, znaju. Svi ovde to znaju. Ali misle da vi ne znate. I cilj svih
njihovih napora je da vas spreče da saznate."
"Zašto bih mario za njihovo mišljenje?"
"Jer je to bitka u kojoj se jasno mora izneti sopstvena pozicija."
"Bitka? Kakva bitka? Ja držim bič. Ne borim se sa
nenaoružanima."
"Jesu li? Imaju oni oružje protiv vas. Njihovo jedino oružje, ali je
užasno. Upitajte se ponekad šta je to."
"Gde vidite dokaze za to?"
"U neoprostivoj činjenici da ste tako nesrećni."
Rirden je mogao da prihvati bilo kakvo prebacivanje, grdnju,
proklinjanje koje bi mu bilo ko uputio; jedina ljudska reakcija koju nije
hteo da prihvati bilo je sažaljenje. Nalet hladnog, buntovnog besa
vratio ga je u puni kontekst tog trenutka. Progovorio je, boreći se da
ne prizna prirodu osećanja koje je u njemu raslo: "U kakvu se drskost
upuštate? Koji vam je motiv?"
"Recimo - da vam dam reči koje su vam potrebne, za vreme kada
će vam biti potrebne."
"Zašto biste hteli da razgovarate sa mnom na tu temu?"
"U nadi da ćete zapamtiti."
Ono što je osetio, mislio je Rirden, bila je ljutnja i neshvatljiva
činjenica da je dozvolio sebi da uživa u ovom razgovoru. Imao je
nejasno osećanje izda je, nagoveštaja nepoznate opasnosti. "Očekujete
li da zaboravim šta ste?" upita, znajući da je to bio zaboravio.
"Uopšte ne očekujem da mislite o meni."
 j
Ispod ljutnje je ostalo neizrečeno i neuobličeno osećanje koje
Rirden nije hteo da prizna; spoznao ga je samo kao nagoveštaj bola.
Da se suočio s njim, znao bi da je još uvek čuo Fransiskov glas kako
govori: "Ja vam je jedini nudim... ako ćete je prihvatiti..." Čuo je te reči i
neobično svečanu promenu u tihom glasu i svoj neobjašnjivi odgovor,
nešto u njemu što je želelo da uzvikne "da", da prihvati, da kaže ovom
čoveku da mu je potrebno - mada nije bilo imena za ono što mu je
potrebno, to nije bila zahvalnost, i znao je da zahvalnost nije bila ono
na šta je ovaj čovek mislio.
Naglas je rekao: "Nisam želeo da razgovaram s vama. Ali sami ste
to tražili, onda slušajte. Za mene postoji samo jedan oblik ljudske
izopačenosti - čovek bez cilja."
"To je tačno."
"Svim tim drugima mogu da oprostim, nisu oni poročni, samo
bespomoćni. Ali vi - takvom kao vi se ne može oprostiti."
"Upravo sam hteo da vas upozorim na greh opraštanja."
"Imali ste najveću šansu u životu. Šta ste s njom uradili? Ako ste
toliko pametni da razumete sve što ste mi rekli, kako uopšte možete da
razgovarate sa mnom? Kako uopšte možete da pogledate nekom u lice
posle onakvog neodgovornog uništavanja koje ste počinili u tom
meksičkom poslu?"
"Vaše je pravo da me zbog toga osuđujete, ako želite."
Degni je stajala na uglu prozorske niše, slušajući. Nisu je primetili.
Videla ih je zajedno i prišla je, podstaknuta nagonom koji nije mogla
da objasni niti da mu se suprotstavi; mislila je da je od presudne
važnosti da sazna o čemu njih dvojica razgovaraju.
Čula je nekoliko poslednjih rečenica. Mislila je da je nemoguće da
će ikada videti potučenog Fransiska. Mogao je da slisti svakog
protivnika u bilo kojem obliku susreta. A ipak je stajao ne braneći se.
Znala je da to nije ravnodušnost; dovoljno mu je poznavala lice da bi
videla koliko ga je napor da ostane miran koštao - uočila mu je na
obrazu jedva vidljivu liniju zategnutog mišića.
"Od svih koji žive od sposobnosti drugih", reče Rirden, "vi ste jedini
pravi parazit."
"Dao sam vam osnove da to mislite."
 "Kakvo onda imate pravo da govorite o tome šta znači biti čovek?
Vi ste to izdali."
"Žao mi je ako sam vas uvredio onim što s pravom smatrate
drskošću."
Fransisko se nakloni i okrenu da ide. Nehotice, ne znajući da
pitanje poništava njegov bes, da je ono molba da se ovaj čovek
zaustavi i zadrži, Rirden upita: "Šta ste želeli da naučite da razumete o
meni?"
Fransisko se okrenu. Izraz njegovog lica se nije bio promenio; još
uvek je odavalo duboko učtivo poštovanje. "Naučio sam", odgovori on.
Rirden je stajao, posmatrajući ga kako odlazi u gužvu. Figure
batlera s kristalnom posudom i dr Pričeta, koji se zaustavio da izabere
još jedan kanape, zakriše Fransiska. Rirden pogleda tamu napolju;
tamo nije bilo ničega osim vetra.
Kada je izašao iz kutka, Degni krenu napred; nasmešila se,
otvoreno pozivajući na razgovor. Stao je. Činilo joj se da se nerado
zaustavio. Da bi razbila tišinu, ona žurno reče: "Henk, zašto imaš ovde
toliko intelektualaca s ubeđenjem pljačkaša? Ja ih ne bih primila u
svoju kuću."
To nije bilo ono što je htela da mu kaže. Ali nije znala šta je htela
da kaže; nikada pre nije osetila da nema reči u nečijem prisustvu.
Videla je kako mu se oči sužavaju, kao kad se vrata zatvaraju. "Ne
vidim razlog zašto ne bi bili pozvani na zabavu", odgovori on hladno.
"O, nisam htela da kritikujem tvoj izbor gostiju. Ali... pa, pokušavam
da ne saznam koji je od njih Bertram Skader. Ako saznam, ošamariću
ga." Pokušala je da zvuči nehajno. "Neću da pravim scene, ali ne znam
da li ću moći da se uzdržim. Nisam mogla da poverujem kad mi je
neko rekao da ga je gospođa Rirden pozvala."
"Ja sam ga pozvao."
"Ali...", onda joj se glas spustio. "Zašto?"
"Ne prida jem nikakvu važnost ovakvim prilikama."
"Izvini, Henk. Nisam znala da si tako tolerantan. Ja nisam."
Nije ništa rekao.
"Znam da ne voliš zabave. Ni ja. Ali, ponekad se pitam... možda
smo samo mi predodređeni da uživamo u njima."
"Bojlm se da za to nemam dara."
 j
"Ne za ovu. A misliš li da bilo koja osoba ovde uživa? Samo se
upinju da budu besmisleniji i besciljniji nego obično. Da budu laki i
nevažni... Znaš, mislim da samo onaj ko se oseća neizmerno važnim
može da se oseća stvarno lakim."
"Ne bih znao."
"To je samo pomisao koja me povremeno uznemiruje... Mislila sam
to i za svoj prvi bal... Stalno mislim da zabave treba da budu slavlja, a
slavlja treba da postoje samo za one koji imaju šta da slave."
"Nikada nisam mislio o tome."
Nije mogla da prilagodi svoje reči strogoj formalnosti njegovog
ponašanja. Uvek su bili opušteni kad su bili zajedno, u njegovoj
kancelariji. Sad je bio kao čovek u luđačkoj košulji.
"Henk, pogledaj ovako. Da ne znaš nikoga od ovih ljudi, ne bi li
izgledalo lepo? Svetio, odeća i sva mašta uložena u ostvarenje..."
Gledala je po sobi. Nije primetila da on ne prati njen pogled. Gledao je
dole, u senke na njenom nagom ramenu, nežne, plave senke svetla
koje je padalo kroz pramenove njene kose. "Zašto smo to prepustili
budalama? Trebalo je da pripada nama?"
"Kako to misliš?"
"Ne znam... uvek sam očekivala da zabave budu uzbudljive i sjajne,
kao neko retko piće." Nasmejala se; bilo je u tome nekog traga tuge.
"Ali, ni ja ne pijem. To je samo još jedan simbol koji ne znači ono što je
trebalo da znači." Ćutao je. Ona dodade: "Možda ima nešto što smo
propustili."
"Nisam svestan toga."
U blesku iznenadne, puste praznine, bilo joj je drago što nije
shvatio ni odgovorio, osećajući maglovito da je otkrila previše, a ne
znajući šta je otkrila. Slegla je ramenima, a taj pokret je prošao
oblinom njenih ramena kao blagi grč. "To je samo moja stara iluzija",
reče ravnodušno. "Samo raspoloženje koje se javlja jednom u godinu-
dve. Daj mi da vidim poslednji indeks cene čelika i zaboraviću ga."
Nije znala da je njegov pogled prati dok je odlazila od njega.
Polako se kretala kroz sobu, ne gledajući nikoga. Primetila je malu
grupu zbijenu oko neupaljenog kamina. U sobi nije bilo hladno, ali su
oni sedeli kao da ih teši pomisao na neupaljenu vatru.
 "Ne znam zašto, ali počinjem da se plašim mraka. Ne, ne sada,
samo kad sam sama. Ono što me plaši je noć. Noć kao takva."
Govorila je to neka starija usedelica koja je odisala dobrim
vaspitanjem i bespomoćnošću. Tri žene i dva muškarca u toj grupi bili
su lepo obučeni, lica su im bila glatka i negovana, ali je u njihovom
ponašanju bilo zabrinutog opreza koji im je glasove snižavao za jedan
ton u odnosu na normalne i zamagljivao razlike u godinama, dajući
im svima isti sivi izgled istrošenosti. Tako su svuda izgledale grupe
uvaženih ljudi. Degni zastade da posluša.
"Ali, draga", reče jedan od njih, "zašto bi te to plašilo?"
"Ne znam", reče usedelica. "Ne plašim se ni skitnica ni lopova, ni
bilo čega sličnog. Ali sam budna cele noći. Zaspim tek kad vidim da
nebo počinje da svetli. Baš čudno. Svake večeri kada se smrači imam
osećaj da je ovoga puta konačno, da se svetlo dana nikada neće
vratiti."
"Moja rođaka koja živi na obali Mejna mi je isto pisala", reče jedna
žena.
"Prošle noći", reče usedelica, "ostala sam budna zbog pucnjave.
Ćele noći su se razlegali pucnji, daleko na moru. Nije bilo blesaka.
Samo te detonacije, u dugim intervalima, negde u magli iznad
Atlantika."
"Nešto sam o tome čitala u jutrošnjim novinama. Vežba obalske
straže."
"Ma, ne", ravnodušno reče usedelica. "Svi dole na obali znaju šta je
to bilo. Bio je to Ragnar Danešeld. Obalska straža je pokušavala da ga
uhvati."
"Ragnar Danešeld u zalivu Delaver?" jedva izgovori jedna žena.
"O, da. Kažu da nije prvi put."
"Jesu li ga uhvatili?"
"Ne."
"Niko ne može da ga uhvati", reče jedan muškarac.
"Narodna država Norveška je ponudila nagradu od milion dolara
za njegovu glavu."
"To je strašno mnogo novca za glavu jednog gusara."
"Ali, kako ćemo imati bilo kakav red, sigurnost ili planiranje u
svetu ako jedan gusar hara po svih sedam mora?"
 j g
"Da li znate šta je opljačkao prošle noći?" reče usedelica. "Veliki
brod kojim smo slali pomoć Narodnoj državi Francuskoj."
"Šta radi s robom koju opljačka?"
"A, to - niko ne zna."
"Jednom sam upoznao mornara s broda koji je opljačkao, koji ga je
lično video. Rekao je da Ragnar Danešeld ima najzlatniju kosu i
najstrašnije lice na svetu, lice bez ikakvog znaka osećanja. Ako je
ikada postojao čovek koji se rodio bez srca, on je taj - rekao je
mornar."
"Moj nećak je jedne noći sa škotske obale video brod Ragnara
Danešelda. Pisao mi je da nije mogao da veruje svojim očima. Brod je
bio bolji od bilo kojeg u mornarici Narodne države Engleske."
"Kažu da se krije u jednom od onih norveških ordova gde ga ni
bog ni čovek nikad neće naći. Tamo su se u srednjem veku krili
Vikinzi."
"Nagradu za njegovu glavu ponudila je i Narodna država Portugal.
I Narodna država Turska."
"Kažu da je to nacionalni skandal u Norveškoj. Potiče iz jedne od
njihovih najboljih porodica. Porodica je izgubila novac pre mnogo
generacija, ali je to ime jedno od najotmenijih. Još uvek postoje
ruševine njihovog zamka. Otac mu je biskup. Otac ga je razbaštinio i
ekskomunicirao. Ali nije vredelo."
"Jeste li znali da je Ragnar Danešeld išao u školu u ovoj zemlji?
Naravno, Univerzitet 'Patrik Henri'."
"Nije valjda?"
"O, da. Možete proveriti."
"Muči me... znate, ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se što se sad ovde
pojavljuje, u našim vodama. Mislio sam da se takve stvari mogu
dogoditi samo u pustari. Samo u Evropi. Ali, odmetnik takvih razmera
da operiše u Delaveru u naše doba!"
"Videli su ga i kod Nantaketa. I u luci Bar. Od novina je zatraženo
da ne pišu o tome."
"Zašto?"
"Neće da ljudi znaju da mornarica ne može da se nosi s njim."
"Ne sviđa mi se. Čudno je. Kao nešto iz mračnog doba."
 Degni podiže pogled. Videla je Fransiska d'Ankoniju no nekoliko
koraka od sebe. Gledao ju je nekako naglašeno radoznalo; pogled mu
je bio podrugljiv.
"Živimo u čudnom svetu", reče usedelica tihim glasom.
"Čitala sam neki članak", reče bezizražajno jedna žena. "U njemu
piše da su teška vremena dobra za nas. Dobro je što ljudi siromaše.
Prihvatanje oskudice je moralna vrlina."
"Verovatno", reče druga neubedljivo.
"Ne treba da brinemo. Čula sam govor u kojem je rečeno da je
beskorisno brinuti ili kriviti bilo koga. Niko ne može ništa protiv
onoga što radi, takvim su ga okolnosti učinile. Ništa ne možemo
učiniti. Moramo naučiti da trpimo."
"Šta je uopšte korist? Šta čovekova sudbina? Nije li uvek bila da se
nada, ali nikad da dosegne? Mudar čovek je onaj koji ne pokušava da
se nada."
"To je ispravan stav."
"Ne znam... Ne znam više šta je ispravno. Kako možemo ikada da
znamo?"
"Pa da, ko je Džon Galt?"
Degni se naglo okrenu i krenu. Jedna od žena pođe za njom.
"Ali, ja znam", reče žena mekim, misterioznim glasom kojim se
otkriva tajna.
"Znate šta?"
"Znam ko je Džon Galt."
"Ko?" upita Degni napeto, zaustavljajući se.
"Znam čoveka koji je lično znao Džona Galta. Taj čovek je stari
prijatelj sestre moje babe. Bio je tamo i video šta se dogodilo. Da li
znate legendu o Atlantidi, gospođice Tegart?"
"Šta?"
"Atlantida."
"Pa, donekle."
"Ostrva blaženih. Tako su je Grci zvali pre više hiljada godina.
Govorili su da je Atlantida mesto gde su duhovi heroja živeli u sreći
nepoznatoj ostatku sveta. Mesto kuda su mogli otići samo duhovi
heroja, a stizali su tamo ne umrevši jer su u sebi nosili tajnu života.
Atlantida je čak i tada bila izgubljena za čovečanstvo. Ali su Grci znali
 j g j G
da postoji. Pokušavali su da je nađu. Neki od njih su govorili da je
skrivena u podzemlju, u srcu zemlje. Ali je većina govorila da je to
ostrvo. Blistavo ostrvo u Zapadnom okeanu. Možda su mislili na
Ameriku. Nikada je nisu našli. Vekovima kasnije ljudi su govorili da je
to samo legenda. Nisu verovali, ali nikada nisu prestali da je traže, jer
su znali da je to ono što moraju da nađu."
"Dobro, šta je s Džonom Galtom?"
"On ju je našao."
Degni je izgubila interesovanje. "Ko je on bio?"
"Džon Galt je bio milioner, čovek s neprocenjivim bogatstvom.
Jedne noći je plovio svojom jahtom usred Atlantika, boreći se s
najgorom olujom koja se ikad sručila na svet, i našao ju je. Video ju je
u dubini, gde je potonula da pobegne van domašaja ljudi. Video je
kule Atlantide kako sijaju na dnu okeana. Kad čovek vidi takav prizor,
više ne želi da gleda ostatak zemlje. Džon Galt je potopio brod i
potonuo sa celom posadom. Svi su se složili. Moj prijatelj je jedini
preživeo."
"Baš zanimljivo."
"Moj prijatelj je to video svojim sopstvenim očima", reče žena
uvređeno. "Bilo je to pre mnogo godina. Ali je porodica Džona Galta
zataškala priču."
"A Šta je bilo $ njegovim bogatstvom? Ne sećam se da sam ikada
čula za Galtovo bogatstvo."
"Potonulo je s njim", dodade ona ratoborno. "Ne morate da
verujete."
"Gospođica Tegart ne veruje", reče Fransisko d'Ankonija. "Ja
verujem."
One se okrenuše. Pratio ih je i stajao je gledajući ih s drskošću
preterane ozbiljnosti.
"Da li ste ikada u nešto verovali, senjor d'Ankonija?" ljutito upita
žena.
"Ne, gospođo."
Prigušeno se nasmejao kad je naglo otišla. Degni hladno upita: "Šta
je zabavno?"
"Zabavna je ta luda žena. Ne zna da ti je rekla istinu."
"Da li očekuješ da ti poverujem?"
 j j
"Ne."
"Šta ti je onda tako zabavno?"
"O, mnoge stvari ovde. Zar tebi nisu?"
"Ne."
"Pa, to je jedna od stvari koje me zabavljaju."
"Fransisko, hoćeš li me ostaviti na miru?"
"Ali, jesam. Zar nisi primetila da si mi se večeras prva obratila?"
"Zašto me stalno posmatraš?"
"Radoznalost."
"U vezi s čim?"
"Tvojom reakcijom na stvari koje ne smatraš zabavnim."
"Zašto bi te bilo briga za moju reakciju na bilo šta?"
"To je moj način da se dobro provedem, što, uzgred, nije slučaj s
tobom, zar ne, Degni? Osim toga, ti si jedina žena ovde koju je vredno
posmatrati."
Stajala je prkosno mirno, jer je način na koji ju je gledao nalagao
da ljutito pobegne. Stajala je kao uvek, prava i ukočena, nestrpljivo
podignute glave. Bila je to neženstvena, direktorska poza. Ali je njeno
nago rame odavalo krhkost tela ispod crne haljine, i ta poza ju je
činila istinskom ženom. Ponosna snaga je postala izazov nečijoj većoj
snazi, a krhkost podsetnik da taj izazov može biti slomljen. Nije bila
toga svesna. Nije srela nikoga ko je bio u stanju da to prozre.
Gledajući njeno telo, on reče: "Degni, kakvo veličanstveno traćenje!"
Morala je da se okrene i pobegne. Osetila je kako crveni, prvi put
posle mnogo godina: crveni jer je iznenada shvatila da je tom
rečenicom imenovano ono što je cele večeri osećala.
Trčala je, pokušavajući da ne misli. Zaustavila ju je muzika.
Iznenadna eksplozija s radija. Opazila je Morta Lidija, koji ga je
uključio, kako maše grupi prijatelja i viče: "To je to! To je to! Hoću da
ovo čujete!"
Strašna bujica zvuka bili su uvodni akordi Helijevog Četvrtog
koncerta. Podizao se u bolnom trijumfu, izricajući svoje poricanje bola,
svoju himnu dalekoj viziji. Onda se note slomiše. Kao da je šaka blata i
kamenčića bačena na muziku, i usledio je zvuk kotrljanja i kapljanja.
Bila je to popularna obrada Helijevog koncerta. Bila je to razderana
Helijeva melodija, čije su praznine popunjene štucanjem. Veličanstveni
 j j j j j
izraz radosti postao je kikotanje u baru. Ipak, ostatak Helijeve melodije
joj je još uvek davao oblik; ta melodija ju je podupirala kao kičmeni
stub.
"Dosta dobro!" Mort Lidi se smešio svojim prijateljima, hvalisavo i
nervozno. "Dosta dobro, ha? Najbolja filmska muzika ove godine.
Donela mi nagradu. Donela mi dugoročni ugovor. Aha, to je moj
rezultat za Raj je u vašem dvorištu."
Degni je stajala, piljeći po sobi, kao da je jedno čulo moglo da
zameni drugo, kao da je vid mogao da zameni sluh. Lagano je kružila
glavom, pokušavajući da negde nađe sidro. Videla je Fransiska
oslonjenog o stub, prekrštenih ruku; gledao je pravo u nju; smejao se.
Nemoj tako da se treseš, mislila je. Odlazi odavde. Bes je narastao i
nije mogla da ga kontroliše. Mislila je: nemoj ništa reći. Hodaj mirno.
Odlazi.
Počela je da hoda, oprezno, veoma polako. Čula je Lilijanine reči i
zaustavila se. Lilijan je to ponovila mnogo puta večeras, odgovarajući
na isto pitanje, ali je Degni sad prvi put čula.
"Ovo?" govorila je Lilijan, pružajući ruku s metalnom narukvicom
na uvid dvema elegantno odevenim ženama. "Pa, ne, nije iz gvožđare,
već sasvim poseban poklon od mog muža. O, da, naravno da je
grozna. Ali, zar ne vidite? Trebalo bi da bude neprocenjiva. Naravno,
zamenila bih je za običnu dijamantsku narukvicu u svako doba, ali
nekako niko neće da mi je ponudi za ovo, iako je tako veoma, veoma
vredna. Zašto? Draga moja, ovo je prva stvar napravljena od
Rirdenovog metala."
Degni nije videla sobu. Nije čula muziku. Osetila je pritisak
mrtvačke tišine na bubnim opnama. Nije znala šta je bilo pre ili šta će
biti posle. Nije znala one o kojima je bila reč, ni sebe, ni Lilijan, ni
Rirdena, ni smisao onoga što je radila. Bio je to jedan jedini trenutak,
izbačen iz konteksta. Čula je. Gledala je narukvicu od zelenoplavog
metala.
Osetila je pokret kojim je nešto otkinuto s njenog ručnog zgloba i
čula je sopstveni glas kako govori, veoma mirno i sasvim pribrano,
glas koji je bio hladan kao leš, oslobođen emocija: "Ako niste kukavica
za koju vas smatram, zamenićete je."
Na dlanu je pružila Lilijan svoju dijamantsku narukvicu.
 j j j j
"Niste valjda ozbiljni, gospođice Tegart?" čuo se glas neke žene.
To nije bio Lilijanin glas. Lilijanine oči su gledale pravo u nju.
Videla ih je. Lilijan je znala da je ozbiljna.
"Dajte mi tu narukvicu", reče Degni, podižući dlan na kojem je
blistala dijamantska narukvica.
"Ovo je užasno!" viknu neka žena. Bilo je čudno kako je taj uzvik
oštro odjeknuo. Onda Degni shvati da oko njih stoje ljudi i da svi stoje
u tišini. Sada je čula zvuke, čak i muziku; bio je to Helijev unakaženi
koncert, negde daleko.
Ugledala je Rirdenovo lice. Izgledao je kao da je nešto u njemu
unakaženo, kao ta muzika; nije znala čime. Posmatrao ih je.
Lilijanine usne poprimiše oblik naviše okrenutog mesečevog srpa.
Ličio je na osmeh. Ona otkopča metalnu narukvicu, spusti je na
Degnin dlan i uze dijamantsku.
"Hvala, gospođice Tegart", reče.
Degnini prsti obujmiše metal. Osetila ga je; nije osećala ništa
drugo.
Lilijan se okrenu jer je Rirden bio prišao, On uze dijamantsku
narukvicu iz njene ruke. Zakopča joj je oko ručnog zgloba, podiže joj
ruku i poljubi je.
Nije gledao Degni.
Lilijan se nasmeja, veselo, lako, privlačno, vraćajući sobu u njeno
normalno raspoloženje.
"Možete je dobiti natrag, gospođice Tegart, kad se predomislite",
reče.
Degni se okrete. Osećala se mirno i slobodno. Pritisak je nestao.
Potreba da ode je iščezla.
Zakopčala je metalnu narukvicu oko ručnog zgloba. Sviđao joj se
osećaj težine na koži. Osetila je neobjašnjivi dodir ženske sujete, kakvu
nikad pre nije iskusila: želju da je vide kako nosi određeni ukras.
Iz daljine su na mahove dopirali ogorčeni glasovi: "Najuvredljiviji
postupak koji sam ikad video... Bilo je zlobno... Drago mi je što joj je
Lilijan doskočila... Njena stvar ako joj se baca nekoliko hiljada
dolara..."
Ostatak večeri Rirden je proveo uz svoju ženu. Učestvovao je u
njenim razgovorima, smejao se s njenim prijateljima, odjednom je bio
 j g j j j j j j
odani, pažljivi, zadivljeni muž.
Dok je prolazio sobom, noseći poslužavnik s pićem koje je zatražio
neko iz Lilijanine grupe - njemu neprikladan čin neformalnog
ponašanja, što niko nikad nije video da radi - Degni mu je prišla. Stala
je i pogledala ga, kao da su sami u njegovoj kancelariji. Stajala je kao
direktor, podignute glave. Pogledao ju je. Za pogled koji je klizio od
vrhova prstiju njene ruke do lica na njenom telu nije bilo ničega osim
metalne narukvice.
"Žao mi je, Henk", reče, "ali morala sam da to uradim."
Oči su mu ostale bezizražajne. Ipak, iznenada je bila sigurna da
zna šta on oseća: želeo je da je ošamari.
"Nije bilo potrebno", odgovori on hladno i ode.
Bilo je veoma kasno kad je Rirden ušao u spavaću sobu svoje žene.
Još je bila budna. Na noćnom stočiću je sijala lampa.
Ležala je u krevetu, oslonjena o jastuke od svetlozelenog lana.
Spavaćica od svetlo-zelenog satena stajala joj je savršeno, kao na lutki
u izlogu; bogati nabori su izgledali kao da papir još uvek leži između
njih. Prigušeno do boje cvetova jabuke, svetlo je padalo na stočić s
knjigom, čašom voćnog soka i toaletnim priborom koji je srebrnasto
sijao, kao instrumenti u torbi hirurga. Ruke su joj imale boju
porcelana. Na usnama tek trag svetloružičastog ruža. Nije pokazivala
nikakve znake iscrpljnosti nakon zabave - nikakve znake života koji bi
se iscrpeo. To mesto je bilo dekoraterova slika jedne dame doterane za
spavanje, koju ne treba uznemiravati.
Na sebi je još uvek imao odelo; kravata mu je bila labava, a preko
lica mu je padao pramen kose. Pogledala ga je bez čuđenja, kao Da je
znala šta mu je poslednji sat u njegovoj sobi uradio.
Gledao ju je u tišini. Nije već dugo bio u njenoj sobi. Stajao je,
žaleći što je i sad ušao.
"Nije li uobičajeno da se razgovara, Henk?"
"Ako želiš."
"Želim da pošalješ jednog od tvojih sjajnih stručnjaka iz fabrike da
pogleda našu peć. Znaš li da se ugasila za vreme zabave i da se
Simons namučio Da je ponovo pokrene... Gospođa Vetson je rekla da
nam je najviše uspela hrana - jako su joj se sviđala naša predjela...
Balf Jubenk je rekao nešto jako smešno za tebe, rekao je da si krstaš s
 j j j
fabričkim dimnjakom kao perom... Drago mi je što ti se ne dopada
Fransisko d'Ankonija. Ne podnosim ga."
Nije se potrudio da objasni zašto je tu, niti da prikrije poraz, niti da
ga prizna svojim odlaskom. Odjednom mu nije bilo važno šta ona sluti
ili oseća. Otišao je do prozora i stao, gledajući napolje.
Zašto se udala za njega? - mislio je. To pitanje nije sebi postavio
na dan njihovog venčanja, pre osam godina. Od tada se u mučnoj
samoći često pitao. Nije pronašao odgovor.
Nije zbog položaja, mislio je, ili zbog novca. Poticala je iz stare
porodice koja je imala ijedno i drugo. Njeno porodično ime nije bilo
među najuvaženijima i njihov imetak je bio skroman, ali i jedno i
drugo je bilo dovoljno Da je uvede u najviše krugove njujorškog
društva, gde ju je i upoznao. Pre devet godina se pojavio u Njujorku
kao eksplozija, u sjaju uspeha Rirdenovog čelika, uspeha za koji su
gradski stručnjaci rekli da je nemoguć. Postao je spektakularan zbog
svoje ravnodušnosti. Nije znao da se od njega očekivalo da pokuša da
kupi svoj put u društvo i da su očekivali zadovoljstvo što će ga odbiti.
Nije imao vremena da opazi njihovo razočaranje.
Nevoljno je prisustvovao nekolikim društvenim okupljanjima na
koje su ga pozivali ljudi kojima su bile potrebne njegove usluge. Nije
znao, ali oni jesu, Da je njegova učtiva ljubaznost udovoljavanje
ljudima koji su mislili da će ga šutnuti, ljudima koji su govorili Da je
vreme dostignuća prošlost.
Ono što ga je privuklo kod Lilijan bila je njena uzdržanost -
suprotnost između njene uzdržanosti i njenog ponašanja. Nikada
nikoga nije voleo i nije očekivao da ga vole. Bio je opčinjen ženom
koja ga je očigledno jurila, ali nerado, kao protiv svoje volje, kao da se
borila protiv želje koju je prezirala. Ona je bila ta koja je planirala
njihov susret, a onda se suočila s njim hladnokrvno, kao Da je nije
briga što on to zna. Govorila je malo; delovala je tajnovito, kao da mu
je kazivala da nikada neće probiti njenu ponosnu nepristrasnost, i
delovala je zabavno, rugajući se i svojoj i njegovoj želji.
Nije poznavao mnogo žena. Kretao se ka svom cilju, sklanjajući u
stranu sve što nije bilo vezano za to, u svetu i u sebi. Njegova
posvećenost poslu bila je kao vatra kojom se bavio, vatra koja je
sagorevala svaki manji elemenat, svaku nečistoću iz bele struje jednog
 g j j j g
metala. Nije bio sposoban za delimično interesovanje. Ali, s vremena
na vreme bi osetio iznenadni nalet želje, tako žestoke da se nije mogla
pokloniti slučajnom poznaniku. Pokorio joj se, u nekoliko retkih prilika
tokom godina, sa ženama za koje je mislio da mu se dopadaju.
Ostajao je sa osećanjem besne praznine - jer je tražio čin trijumfa,
iako nije znao kakve prirode, a dobijao samo žensko prihvatanje
uobičajenog zadovoljstva, i bilo mu je previše jasno da ono što je
osvojio ne znači ništa. Nije imao osećaj dostignuća, samo osećaj
sopstvene degradacije. Zamrzeo je svoju želju. Borio se protiv nje.
Poverovao je u učenje Da je ta želja sasvim fizička, ne želja svesti, već
materije, i bunio se protiv pomisli da njegovo telo može slobodno da
bira i Da je taj izbor nepopustljiv pred voljom uma.
Život je provodio u rudnicima i fabrikama, oblikujući materiju po
svojim željama, snagom uma - i bilo mu je nepodnošljivo što ne može
da kontroliše materiju sopstvenog tela. Borio se. Izvojevao je pobedu u
svakoj bici protiv nežive prirode; ali ovo je bila izgubljena bitka.
Poželeo je Lilijan upravo zato što ju je bilo teško osvojiti. Izgledala
je kao žena koja očekuje i zaslužuje pijedestal; zbog toga je poželeo da
je odvuče u svoj krevet. Da je odvuče, bile su reči u njegovoj glavi;
pružile su mu mračno zadovoljstvo, osećaj pobede koja je vredna
borbe.
Nije mogao da razume zašto - smatrao je to skaradnim konfliktom,
dahom neke tajne izopačenosti u njemu - zastoje istovremeno osećao
ponos pri pomisli da će neku ženu udostojiti titulom svoje supruge. To
osećanje je bilo svečano i blistavo; skoro kao Da je osećao želju da
počastvuje ženu time što će je posedovati. Činilo se da se Lilijan
uklapa u sliku, koje nije ni bio svestan; video je gracioznost, ponos,
čistotu; ostalo je bilo u njemu; nije znao da je gledao odraz.
Setio se dana kada je Lilijan došla iz Njujorka u njegovu
kancelariju, iznenada tako rešivši, i zamolila ga da je provede kroz
svoju fabriku. Čuo je nežan, tih zvuk bez daha - zvuk divljenja - koji je
prerastao u glas, dok ga je pitala o njegovom poslu i gledala oko sebe.
Gledao je njenu gracioznu figuru kako se kreće ispred
rasprskavajućeg plamena peći i lake, okretne noge u visokim
potpeticama kako se spotiču o gomile šljake dok je odlučno hodala
pored njega. Kad je gledala izlivanje vrelog čelika, u izrazu njenih
 j g j g j g j
očiju je video sopstveno osećanje prema tome. Kad su se njene oči
okrenule prema njegovom licu, video je isti izraz, ali pojačan do te
mere da ju je učinio bespomoćnom i nemom. Te večeri ju je za
večerom zamolio da se uda za njega.
Trebalo je da prođe neko vreme posle venčanja pre nego što je
priznao sebi da je ovo mučenje. Još uvek se sećao noći kad je sebi to
priznao, kada je rekao sebi - žile na ručnim zglobovima su mu bile
zategnute dok je stajao kraj njenog kreveta - Da je zaslužio to mučenje
i da će ga istrpeti. Lilijan ga nije gledala; nameštala je kosu. "Mogu li
sada da spavam?" upitala je.
Nikada nije stavljala primedbe; nikada mu nije ništa odbila;
potčinjavala se kad god bi poželeo. Potčinjavala se kao da se povinuje
pravilu da joj je ponekad dužnost da postane neživi objekat predat
mužu na upotrebu.
Nije ga osuđivala. Jasno je stavljala do znanja da se podrazumeva
da muškarci imaju ponižavajuće instinkte od kojih se sastoji tajni,
ružni deo braka. Bila je snishodljivo tolerantna. Smešila se s
nenaklonošću koja ju je zabavljala, snazi njegovog doživljaja. "To je
najnedostojniji provod za koji znam", jednom mu je rekla, "ali nikad
nisam gajila iluziju da su muškarci superiorniji u odnosu na životinje."
Želja za njom je umrla prve nedelje njihovog braka. Ostala je samo
potreba koju nije bio u stanju da uništi. Nikada nije bio u javnoj kući;
ponekad je mislio da gnušanje prema sebi koje bi tamo osetio ne bi
bilo gore od onoga što je osećao kad je bio primoran da uđe u ženinu
sobu.
Često bi je nalazio kako čita knjigu. Stavila bi je sa strane,
obeleživši strane belom trakom. Dok bi ležao iscrpljen, sklopljenih
očiju, boreći se da dođe do daha, ona bi upalila svetlo, uzela knjigu i
nastavljala da čita.
Govorio je sebi da zaslužuje mučenje, jer je želeo Da je više nikada
ne dodirne, a nije bio u stanju da se drži svoje odluke. Prezirao je sebe
zbog toga. Prezirao je potrebu koja više nije donosila ni trunku
zadovoljstva, pretvorivši se u puki nagon za ženskim telom,
nepoznatim telom koje je pripadalo ženi koju je morao da zaboravi
dok ga je držao. Postao je uveren da je ta potreba izopačenost.
 Nije osuđivao Lilijan. Osećao je turobno, ravnodušno poštovanje
prema njoj. Mržnja prema sopstvenoj želji primorala ga je da prihvati
stav da su žene čedne, i da je čedna ona žena koja je nesposobna za
fizičko uživanje.
U tihoj agoniji svih godina braka nije dopuštao sebi da se bavi
jednom mišlju: mišlju o neverstvu. Dao je reč. Nameravao je Da je
održi. Nije to bila lojalnost Lilijan; od sramote nije želeo da zaštiti
Lilijaninu ličnost, već ličnost svoje žene.
Sada je, stojeći kraj prozora, mislio o tome. Nije želeo da uđe u
sobu. Borio se protiv toga. Još žešće se borio protiv toga da shvati
zašto to noćas neće moći da izdrži. A onda, videvši je, odjednom je
shvatio Da je neće dotaći. Razlog koji ga je večeras doterao ovamo bio
je i razlog zašto to nije mogao da učini.
Stajao je mirno, oslobođen želje, osećajući ogoljeno olakšanje zbog
ravnodušnosti prema svom telu, prema ovoj sobi, čak i prema svom
prisustvu tu. Okrenuo se od nje, da ne bi gledao njenu lakiranu
čednost. Mislio je da treba da oseća poštovanje, a osećao je odvratnost.
"…ali, dr Pričet je rekao da naša kultura izumire jer univerziteti
moraju da zavise od onih koji pakuju meso, pudluju čelik i dobavljaju
kornflejks."
Zašto se udala za njega? - mislio je. Jasni, kristalni glas nije pričao
nasumice. Znala je zašto je došao ovamo. Znala je kako će na njega
delovati kad je vidi kako uzima srebrni polirer i nastavlja da veselo
priča, doterujući nokte. Pričala je o zabavi. Ali nije pomenula Bertrama
Skadera - niti Degni Tegart.
Šta je tražila u braku s njim? Osetio je da u njoj postoji neki
hladni, snažni cilj - ali nije imao šta da osudi. Nikad nije pokušala da
ga zloupotrebi. Ništa nije zahtevala od njega. Nije nalazila
zadovoljstvo u ugledu industrijske moći - s prezrenjem ju je odbijala -
više je volela svoj krug prijatelja. Nije jurila novac - malo je trošila -
bila je ravnodušna prema ekstravaganciji koju je mogla sebi priuštiti.
Nije imao prava Da je optužuje, mislio je, niti da ikad raskine tu vezu.
Bila je časna žena u njihovom braku. Nije želela ništa materijalno od
njega.
Okrenuo se i umorno ju je pogledao.
 "Sledeći put kad budeš priređivala zabavu", reče, "drži se svog
sveta. Ne zovi one za koje misliš da su moji prijatelji. Nije mi stalo da
ih srećem u društvu."
Ona se nasmeja, iznenađena i zadovoljna. "Ne krivim te, dragi",
reče.
Izašao je, ne rekavši više ništa.
Šta je htela od njega? - mislio je. Šta joj je cilj? U njemu poznatom
svetu nije postojao odgovor.
 Glava VII
EKSPLOATATORI I EKSPLOATISANI

Šine su se uzdizale kroz stene do platformi za na u, a platforme za

na u su se uzdizale do neba. Degni je stajala na mostu, gledajući u
greben brda gde je sunce obasjavalo parče metala na vrhu najvišeg
postrojenja. Izgledalo je kao bela baklja iznad snega na obroncima
Na ne industrije Vajat.
Do proleća, mislila je, pruga će se spojiti s linijom koja iz Čejena
raste prema njoj. Pogledom je pratila zelenoplave šine, koje su polazile
od platformi, spuštale se, išle preko mosta i prolazile pored nje.
Okrenula je glavu i pratila ih pogledom miljama čistog vazduha, kako
odlaze u velikim zavojima obešenim na obronke planina, daleko, do
kraja nove pruge, gde se na nebu dizalica za lokomotivu, poput ruke
od golih kostiju i živaca, žustro kretala.
Pored nje je prošao traktor natovaren zelenoplavim šrafovima.
Zvuk bušilica je dopirao kao postojano zujanje iz dubine, gde su ljudi
visili na metalnim kablovima, sekući pravo kameni zid klisure da bi
pojačali potporne stubove mosta. Dole na pruzi je mogla da vidi ljude
kako rade, ruku nabreklih od napetih mišića, dok su čvrsto držali
ručke električnih nabijača pragova.
"Mišići, gospođice Tegart", rekao joj je Ben Nili, izvođač radova,
"mišići - dovoljni su da se sagradi bilo šta na svetu."
Nigde nije postojao izvođač radova ravan Maknamari. Uzela je
najboljeg kojeg je mogla naći. Nijednom inženjeru iz ekipe Tegarta nije
se moglo poveriti da nadgleda posao; svi su bili sumnjičavi u pogledu
novog metala. "Iskreno, gospođice Tegart", rekao je njen glavni
inženjer, "pošto je to eksperiment koji niko nikad pre nije izveo, mislim
da nije u redu da ja budem odgovoran."
 "Ja sam", odgovorila je. Bio je čovek četrdesetih godina, a još uvek
je čuvao lakoću ophođenja iz koledža na kojem je diplomirao.
Nekada je u Tegart transkontlnentalu glavni inženjer bio jedan tihi,
sedi, samouki čovek, s kojim se niko na železnici nije mogao meriti.
Napustio ih je pre pet godina.
Pogledala je preko mosta. Stajala je na tankoj čeličnoj gredi iznad
klisure koja je prosekla planinu u dubini od hiljadu pet stotina stopa.
Daleko na dnu razaznavala je nejasne obrise suvog rečnog korita,
gomile stena, drveća iskrivljenog od starosti. Pitala se da li stene,
debla i mišići mogu ikad premostiti taj kanjon. Pitala se zastoje
odjedanput pomislila kako su pećinski ljudi vekovima živeli goli na
dnu tog kanjona.
Pogledala je gore, u Vajatova na na polja. Pruga se račvala u
sporedne koloseke između bušotina. Videla je male diskove prekidača,
kao tačke na snegu. To su bili metalni prekidači, hiljade rasute po
celoj zemlji, neprimećeni - ali ovi su sijali na suncu, a sjaj je bio
zelenkastoplav. Podsetili su je na sate i sate koje je provela govoreći
tiho, smireno, strpljivo, pokušavajući da pogodi metu bez središta -
ličnost gospodina Movena, predsednika Kompanije za proizvodnju
skretnica i signala, inc. u Konektikatu. "Ali, gospođice Tegart, draga
moja gospođice Tegart! Moja kompanija generacijama radi za vašu, pa
vaš deda je bio prva mušterija mog dede, zato ne smete sumnjati u
našu želju da uradimo sve što tražite, ali - rekoste li, prekidači od
Rirdenovog metala?"
"Da."
"Ali, gospođice Tegart! Razmislite šta bi to značilo, raditi s tim
metalom. Znate li da zaposleni neće da tope na manje od četiri hiljade
stepeni?... Sjajno? Pa, možda je to sjajno za proizvođače motora, ali
ono na šta ja mislim jeste da to zahteva novi tip peći, potpuno nov
proces, ljude koje treba obučiti, pomeranje rasporeda, određivanje
pravila rada, sve da se poremeti, a onda sam bog zna da li će ispasti
dobro ili ne!... Kako znate, gospođice Tegart? Kako možete znati, kad
do sada nije rađeno?... Pa, ne mogu reći Da je taj metal dobar i ne
mogu reći da nije... Pa, ne, ne znam da li je delo genija, kako kažete, ili
još jedna prevara, kao što mnogi pričaju, gospođice Tegart, mnogo
njih... Pa, ne, ne mogu reći da ima bilo kakve veze, jer ko sam ja da
prihvatim rizik posla ove vrste?"
Udvostručila je cenu narudžbine. Rirden je poslao dva metalurga
da obuče Movenove ljude, da pouče, pokažu, objasne svaki korak
procesa, i dala je plate Movenovim ljudima za vreme dok su se
obučavali.
Pogledala je klinove na pruzi kraj svojih nogu. Bacili su je u očaj
kada je bila čula da je Livnica Samit u ilinoju, jedina kompanija koja
je bila voljna da napravi klinove od Rirdenovog metala, bankrotirala,
a polovina narudžbine još nije bila isporučena. Odletela je u Čikago te
noći, izvukla tri advokata, sudiju i lokalnog zakonodavca iz kreveta,
dvojicu je potkupila, a ostalima zapretila, dobila je vanrednu dozvolu,
čiju zakonitost niko nikad ne bi mogao da razmrsi, naložila je da se
otključaju zamandaljena vrata Livnice Samit u ilinoju i da nasumično
pokupljeni, poluobučeni radnici počnu da rade u topionici pre nego što
se u prozorima pojavilo bledo svetlo dana. Radnici su nastavili na
rade, pod rukovodstvom Tegartovih inženjera i Rirdenovih metalurga.
Nije došlo do zastoja u ponovnoj izgradnji linije Rio Norte.
Slušala je zvuk bušilica. Jednom je došlo do zastoja u radu, kad je
stalo bušenje za potporne stubove mosta. "Ništa nisam mogao", rekao
je Ben Nili uvređeno. "Znate kako se glave bušilica brzo izližu. Naručio
sam ih, ali je Akcionarsko preduzeće za opremu trenutno imalo malih
problema, ni oni nisu mogli da pomognu, Asocijacija čeličana je
kasnila s isporukom čelika, zato možemo samo da čekamo. Nema
vajde jediti se, gospođice Tegart. Radim sve što mogu."
"Zaposlila sam vas da radite posao, a ne ono što možete - šta god
to bilo."
"Čudno je to što govorite. Takav stav nije omiljen, gospođice Tegart,
uopšte nije omiljen."
"Zaboravite Akcionarsko preduzeće za opremu. Zaboravite čelik.
Naručite glave za bušilice od Rirdenovog metala."
"A, ne. Imao sam već dosta nevolja s prokletim radnicima u toj
vašoj železnici. Neću da upropastim svoju opremu."
"Glava za bušilicu od Rirdenovog metala će trajati duže od tri
čelične."
"Možda."
 "Rekla sam, naručite da se naprave."
"Ko će to platiti?"
"Ja."
"Ko će naći nekoga da ih napravi?"
Telefonirala je Rirdenu. Našao je neku napuštenu fabriku alata,
koja je odavno prestala da radi. Za jedan sat ju je kupio od rođaka
poslednjeg vlasnika. Za danje fabrika bila ponovo otvorena. Za nedelju
dana glave za bušilice od Rirdenovog metala bile su isporučene za
most u Koloradu.
Pogledala je most. Primenjeno je loše rešenje, ali je morala da ga
prihvati. Most, hiljadu dve stotine stopa čelika preko crne provalije, bio
je izgrađen u vreme sina Neta Tegarta. Već davno nije bio siguran;
krpljen je pločama od čelika, onda od gvožđa, pa od drveta; jedva da
je bio vredan krpljenja. Zamislila je novi most od Rirdenovog metala.
Zatražila je od svog glavnog inženjera da napravi projekat i proceni
koliko će koštati. Dobila je projekat koji je bio shema čeličnog mosta,
loše prilagođenog većoj snazi novog metala; projekat se zbog cene nije
mogao ni uzeti u obzir.
"Oprostite, gospođice Tegart", rekao je uvređeno. "Ne znam šta
mislite kad kažete da nisam dobro iskoristio metal. Projekat je
adaptacija najboljih mostova za koje se zna. Šta ste očekivali?"
"Nov metod konstrukcije."
"Kako mislite, nov metod?"
"Mislim da, kad su ljudi došli do strukturnog čelika, nisu od njega
pravili čelične kopije drvenih mostova." Onda je umorno dodala:
"Napravite mi procenu šta nam je potrebno da bi stari most trajao još
pet godina."
"Da, gospođice Tegart", rekao je veselo. "Ako ga pojačamo
čelikom..."
"Pojačaćemo ga Rirdenovim metalom."
"Da, gospođice Tegart", rekao je hladno.
Pogledala je planine prekrivene snegom. U Njujorku joj je posao
ponekad izgledao težak. Povremeno bi tupo stajala u sredini
kancelarije, paralisana očajem i krutošću vremena koje nije mogla
više da razvuče - u danu kad su hitni sastanci sustizali jedni druge,
kad je raspravljala o dizel lokomotivama, zarđalim vagonima,
 j j g
pokvarenim signalnim sistemima, opadanju prihoda, dok je mislila o
poslednjim nevoljama na konstrukciji linije Rio Norte; kad je govorila,
gledajući dve trake zelenoplavog metala koje su joj sekle um; kad je
prekidala rasprave, shvatajući iznenada zašto ju je neka vest
uznemirila, uzimala telefon da pozove međugradsku liniju, da pozove
svog izvođača radova, i kaže: "Od koga nabavljate hranu za svoje
ljude?... Tako sam i mislila. Pa, Barton i Džouns iz Denvera su juče
bankrotirali. Bolje da odmah nađete novog snabdevača, ako ne želite
da se suočite s glađu." Gradila je liniju sa svog stola u Njujorku.
Izgledalo je teško. Ali, sada je gledala prugu. Rasla je. Biće završena na
vreme.
Čula je oštre, žustre korake i okrenula se. Neki muškarac se penjao
uz prugu. Bio je visok i mlad, crnokosa glava mu je bila gola na
hladnom vetru, nosio je kožnu radničku jaknu, ali nije izgledao kao
radnik, u njegovom hodu je bilo previše neke zapovedničke sigurnosti.
Liceje prepoznala tek kad se približio. Bio je to Elis Vajat. Nije ga
videla od onog jedinog razgovora u njenoj kancelariji.
Prišao je, stao, pogledao ju je i nasmešio se.
"Zdravo, Degni", reče.
U jednom jedinom naletu osećanja znala je sve šta su te dve reči
htele da joj kažu. Bio je to oproštaj, razumevanje, priznanje. Bio je to
pozdrav.
Nasmejala se kao dete, od sreće što su stvari na svom mestu.
"Zdravo", reče, pružajući mu ruku.
Njegova ruka je držala njenu na trenutak duže nego što pozdrav
nalaže. To je bio njihov potpis na sporu koji je bio rešen i razjašnjen.
"Kažite Niliju da stavi milju i po novih branika za sneg u klancu
Granada", reče on. "Stari su truli. Neće izdržati još jednu oluju.
Pošaljite mu rotacioni plug. Ono što on ima je starudija koja ne bi
očistila ni dvorište. Veliki snegovi samo što nisu počeli."
Za trenutak ga je promatrala. "Koliko često ovo radite?" upita.
"Šta?"
"Dolazite da gledate radove".
"S vremena na vreme. Kad imam vremena. Zašto?"
"Da li ste bili ovde one noći kad su imali odron?"
"Da."
 "Kad sam dobila izveštaj, iznenadila sam se kako su brzo i dobro
raskrčili prugu. Pomislila sam Da je Nili bolji čovek nego što sam
mislila."
"Nije."
"Da li ste vi bili taj koji je organizovao sistem prenosa njegovih
dnevnih potrepština dole do linije?"
"Naravno. Njegovi ljudi su pola vremena provodili jureći za
stvarima. Kažite mu da pripazi na rezervoare za vodu. Zamrznuće mu
se ovih noći. Vidite ako možete da mu nabavite novi rovokopač. Ne
sviđa mi se kako izgleda ovaj koji ima. Proverite električni sistem."
Pogledala ga je na trenutak. "Hvala, Elis", reče.
On se nasmeši i ode. Gledala je kako prelazi most, kako započinje
dug uspon ka platformama.
"Misli Da je ovde gazda, zar ne?"
Ona se iznenađeno okrenu. Prišao joj je Ben Nili, upirući prstom u
Elisa Vajata.
"Gde ovde?"
"Na železnici, gospođice Tegart. Vašoj železnici. Na celom svetu
možda. Tako on misli."
Ben Nili je bio masivne građe i mekog, sumornog lica. Pogled mu
je bio tvrdoglav i tup. U plavičastom sjaju snega koža mu je imala
nijansu maslaca.
"Zašto se stalno muva ovuda?" upita on, "kao da niko drugi ne zna
posao, samo on.
Oholi razmetljivac Šta misli, koje?"
"Proklet bio", reče Degni mirno, ne dižući glas.
Nili nije znao šta ju je nagnalo da to kaže. Ali je nešto u njemu, na
neki njegov način, znalo: šokiralo ju je to što on nije bio šokiran. Nije
ništa rekao.
"Hajdemo u vaše prostorije", umorno reče ona, pokazujući jedan
stari železnički vagon na obronku u daljini. "Nađite nekoga da hvata
beleške."
"A što se tiče tih pragova, gospođice Tegart", reče on žustro kad su
krenuli, "gospodin Kolman iz vašeg preduzeća je kazao da su u redu.
Nije pominjao da ima previše kore. Ne vidim zašto mislite da su..."
"Rekla sam da ćete ih zameniti."
 Kada je izašla iz vagona, iscrpljena posle dva sata truda da bude
strpljiva, da poduči, da objasni - na razlokanom putu u dolini videla je
parkiran automobil, crni dvosed, blistav i nov. Nova kola su svuda bila
zadivljujući prizor; nisu se često viđala.
Pogledala je unaokolo i uzdahnula, ugledavši visoku figuru kako
stoji u podnožju mosta. Bio je to Henk Rirden; nije očekivala da ga vidi
u Koloradu. Izgledao je zaokupljen proračunima, s olovkom i
beležnicom u ruci. Njegovo odelo je privlačilo pažnju, kao i njegova
kola, a razlozi su bili isti; nosio je jednostavan trenčkot i šešir
iskošenog oboda, ali su oni bili tako kvalitetni, tako očajno skupi, da
su izgledali razmetljivo naspram pohabane odeće svih oko njega, tim
razmetljivije što ih je nosio tako prirodno.
Iznenada je shvatila kako mu trči u susret; i poslednja trunka
iscrpljenosti je nestala. Onda se setila da ga od zabave nije videla.
Stala je. Video ju je, mahnuo joj, gestom zadovoljnog, zadivljenog
pozdrava, i krenuo prema njoj. Smešio se.
"Zdravo", reče on. "Tvoje prvo putovanje do posla?"
"Peto, u tri meseca."
"Nisam znao da si ovde. Niko mi nije rekao."
"I mislila sam da ćeš jednog dana popustiti."
"Popustiti?"
"Dovoljno da dođeš i vidiš ovo. Evo tvog metala. Kako ti se sviđa?"
Bacio je pogled oko sebe. "Javi mi ako ikada odlučiš da napustiš
posao sa železnicom."
"Zaposlio bi me?"
"U svako doba."
Na časak ga je posmatrala. "Samo se delimično šališ, Henk. Mislim
da bi ti se dopalo - da tražim posao od tebe. Da budem tvoj službenik,
a ne kupac. Da izdaješ naredbe kojima ću se pokoravati."
"Da, dopalo bi mi se."
Ozbiljnog lica je rekla: "Nemoj da napuštaš posao s čelikom. Ne
mogu ti obećati posao na železnici."
Nasmejao se. "Nemoj pokušavati."
"Šta?"
"Da pobediš kada ja postavljam uslove."
 Nije odgovorila. Bila je pogođena osećanjem koje su te reči u njoj
izazvale; nije to bilo osećanje, već fizički osećaj zadovoljstva koje nije
mogla ni da imenuje ni da razume.
"Uzgred", reče on, "nisam ovde prvi put. Bio sam juče."
"Bio si? Kada?"
"A, došao sam u Kolorado nekim poslom, pa sam pomislio da bih
mogao da pogledam ovo."
"Šta hoćeš?"
"Zašto pretpostavljaš da nešto hoću?"
"Ne bi traćio vreme da dođeš ovamo samo da gledaš. Ne dvaput."
On se nasmeja. "Tačno." Pokazao je most. "Hoću to."
"Šta s tim?"
"Zreo je za staro gvožđe."
"Misliš da ne znam?"
"Video sam specifikacije tvoje narudžbine za delove od Rirdenovog
metala za taj most. Bacaš pare. Razlika između onoga što nameravaš
da potrošiš na improvizaciju, koja će trajati nekoliko godina, i cene
novog mosta od Rirdenovog metala je tako mala da ne vidim zašto se
mučiš da sačuvaš ovaj muzejski eksponat."
"Razmišljala sam o novom mostu od Rirdenovog metala. Dala sam
da mi inženjeri naprave procenu."
"Šta su ti rekli?"
"Dva miliona dolara."
"Blagi bože!"
"Šta bi ti rekao?"
"Osam stotina hiljada."
Pogledala ga je. Znala je da nikad ne priča bez osnove. Trudeći se
da zvuči mirno, upita: "Kako?"
"Ovako."
Pokazao je svoju beležnicu. Videla je nepovezane beleške, mnogo
cifara, nekoliko grubih skica. Shvatila je njegovu shemu i pre nego što
ju je objasnio. Nije primetila kad su seli, da su sedeli na gomili
smrznute drvene građe, da su joj noge bile priljubljene uz grube daske
i da je kroz tanke čarape osećala hladnoću. Bili su nagnuti nad
nekoliko listova papira koji će omogućiti da hiljade tona tovara pređe
usek praznog prostora. Oštrim i jasnim glasom je objašnjavao potisak,
 g j g j j j
vuču, opterećenje, pritisak vetra. Most je trebalo da bude jedan luk s
potporom na hiljadu dve stotine stopa. Predlagao je novi tip
potpornika. Nikada još nije napravljen, a može se napraviti samo s
delovima koji imaju snagu i lakoću Rirdenovog metala.
"Henk", upita ona, "zar si ovo smislio za dva dana?"
"Ma, ne. Smislio sam to davno pre nego što sam imao Rirdenov
metal. Shvatio sam dok sam pravio čelik za mostove. Hteo sam metal
od kojeg se može napraviti ovo, između ostalog. Došao sam ovamo
samo da bih sam video o kakvom se tačno problemu radi."
Prigušeno se nasmejao, a onda je video kako ona sporo prelazi
rukom preko očiju i kako joj gorčina oblikuje usta, kao da je
pokušavala da izbriše stvari protiv kojih je vodila tako iscrpljujuću,
neveselu bitku.
"To je samo gruba shema", reče on, "ali mislim da vidiš šta se može
uraditi."
"Ne mogu ti reći sve što vidim, Henk."
"Ne trudi se. Znam."
"Već drugi put spašavaš Tegart transkontinental ."
"Nekada si bila bolji psiholog."
"Na šta misliš?"
"Zašto bi me bilo briga za spašavanje Tegart transkontinentala ?
Zar ne znaš da hoću most od Rirdenovog metala zato da bih ga
pokazao celom svetu."
"Da, Henk, znam."
"Toliko mnogo ljudi gunđa da šine od Rirdenovog metala nisu
bezbedne. Zato sam pomislio da im pružim nešto zbog čega će moći
stvarno da gunđaju. Neka vide most od Rirdenovog metala."
Pogledala ga je i glasno se nasmejala, jednostavno uživajući.
"Šta je sad?" upita on.
"Henk, ne znam nikoga, nikoga na svetu ko bi smislio takav
odgovor ljudima, u takvim okolnostima - osim tebe."
"A šta je s tobom? Da li bi im pružila takav odgovor sa mnom i
suočila se s istim vrištanjem?"
"Znao si da bih."
"Da. Znao sam."
 Pogledao ju je, suzivši oči; nije se smejao kao ona, ali je njegov
pogled isto govorio. Iznenada se setila njihovog poslednjeg susreta, na
zabavi. Sećanje je izgledalo neverovatno. Njihova međusobna
neposrednost - čudno, lako osećanje, u kojem je bilo i saznanja da je
to jedini osećaj lakoće koji su igde nalazili - učinila je misao o
neprijateljstvu nemogućom. Ipak, znala je da se zabava održala; on se
ponašao kao da nije.
Odšetali su do ivice kanjona. Zajedno su pogledali tamnu liticu,
stenu koja se iza nje uzdizala, sunce visoko na platformama Na ne
industrije Vajat. Stajala je razmaknutih nogu na sleđenom kamenju,
čvrsto se upirući protiv vetra. Mogla je i bez dodira da oseti njegove
grudi iza svog ramena. Nošen vetrom, kaput joj je udarao o noge.
"Henk, misliš li da ga možemo završiti na vreme? Ima samo još
šest meseci."
"Naravno. Biće potrebno manje vremena i rada nego za bilo kakav
drugi most. Hajde da moji inženjeri urade osnovni projekat i daju ti
ga. Nemaš nikakvih obaveza. Samo pogledaj i sama vidi da li ćeš to
moći da priuštiš sebi. Moći ćeš. Onda neka tvoji momci s koledža
izrade detalje."
"A šta s metalom?"
"Izliću metal, makar morao da izbacim iz fabrike svaku drugu
porudžbinu."
"Izlićeš ga u tako kratkom roku?"
"Da li sam te ikad zadržao nekom porudžbinom?"
"Nisi. Ali kako danas stoje stvari, možda neće zavisiti od tebe."
"S kim misliš da razgovaraš - s Orenom Bojlom?"
Nasmejala se. "Dobro. Dostavi mi nacrt što pre možeš. Pogledaću i
javiću ti za četrdeset osam sati. A što se tiče mojih momaka s koledža,
oni..." stala je, mršteći se. "Henk, zašto se danas tako teško nalaze ljudi
za svaki posao?"
"Ne znam."
Pogledala je obrise planina koji su sekli nebo. Tanka crna pruga
dima se podizala iz udaljene doline.
"Jesi li videla nove gradove u Koloradu i fabrike?" upita on.
"Da."
 "Divno je, zar ne, videti kakvi su se ljudi ovde skupili, iz svih
krajeva zemlje. Svi mladi, svi počinju ni od čega i pokreću planine."
"Koju si planinu ti rešio da pokreneš?"
"Zašto?"
"Šta radiš u Koloradu?"
Nasmešio se. "Gledam rudnik."
"Kakav?"
"Bakar."
"Blagi bože, zar ti nije dosta posla?"
"Znam da je to složen posao. Ali, snabdevanje bakrom je postalo
sasvim nepouzdano. Izgleda da u ovoj zemlji u tom poslu više nema
nijedne prvoklasne kompanije - a ja neću da poslujem s Bakrom
d'Ankonija. Ne verujem tom ženskarošu."
"Ne krivim te", reče ona, gledajući u stranu.
"Pa, ako više nema kompetentne osobe koja se time bavi, moraću
da vadim sopstveni bakar, kao što vadim sopstvenu rudu gvožđa.
Neću da rizikujem da me zadržavaju svi ti neuspesi i nestašice. Treba
mi puno bakra za Rirdenov metal."
"Jesi li kupio rudnik?"
"Još ne. Ima nekoliko problema koje treba rešiti. Naći ljude,
opremu, prevoz."
"O!" Zakikotala se. "Meni ćeš govoriti o izgradnji sporednog
koloseka?"
"Možda. U ovoj državi su mogućnosti neograničene. Da li znaš da
ovde imaju sve vrste prirodnih bogatstava, koja leže netaknuta? I
kako im samo rastu fabrike! Osećam se deset godina mlađim kad
dođem ovamo."
"Ja ne." Gledala je na istok, preko planina. "Mislim na kontrast, u
ostatku sistema Tegart. Ima manje da se prevozi, manje proizvedene
tonaže svake godine. Kao da... Henk, šta nije u redu s ovom zemljom?"
"Ne znam."
"Stalno mislim o tome kako su nam u školi pričali da sunce gubi
energiju, hladeći se svake godine. Sećam se da sam se tada pitala
kako bi izgledali poslednji dani sveta. Mislim da bi bilo... kao ovo.
Postaje hladnije i stvari se zaustavljaju."
 "Nikad nisam verovao u tu priču. Mislio sam da će do vremena
kad se sunce istroši ljudi naći zamenu."
"Zaista? Smešno, i ja sam to mislila."
Pokazao je na stub dima. "Eno tvog novog izlaska sunca.
Nahraniće ostalo."
"Ako se ne zaustavi."
"Zar misliš da može da se zaustavi?"
Pogledala je šine pod svojim nogama. "Ne", reče.
Nasmešio se. Pogledao je šine, a zatim pustio da mu pogled klizne
niz prugu, uz planinske obronke, do dizalice u daljini. Videla je dve
stvari, kao da su nakratko samo one bile u njenom vidnom polju:
liniju njegovog profila i zelenoplavi gajtan kako se spiralno uvija kroz
prostor.
"Uspeli smo, zar ne?" reče on.
Kao nagradu za sve muke, svaku besanu noć, svaki pojedinačni
napor da pobedi očaj, želela je samo ovaj trenutak. "Da. Jesmo."
Odvratila je pogled, opazila jednu staru dizalicu na obronku i
pomislila kako su joj kablovi istrošeni i kako ih treba zameniti. Ovo je
bila velika jasnoća postojanja izvan osećanja, pošto je bila nagrađena
da oseti sve što se može osetiti. Njihovo dostignuće, pomislila je, i taj
jedan trenutak u kojem su ga priznali, zajedno posedovali - kakva
veća intimnost se može podeliti? Sada je bila slobodna za
najjednostavnije, najobičnije brige trenutka, jer ništa u njenom vidnom
polju neće biti beznačajno.
Pitala se zašto je bila sigurna da i on isto oseća. Naglo se okrenuo
i krenuo ka kolima. Pošla je za njim. Nisu se gledali.
"Moram za jedan sat da idem na istok ", reče on.
Pokazala je prema kolima: "Gde si to nabavio?"
"Ovde. 'Hemond'. Hemond iz Kolorada - samo još oni prave dobra
kola. Baš sam ih kupio, na ovom putovanju."
"Sjajna su."
"Zar nisu?"
"Ideš njima nazad u Njujork?"
"Ne. Poslaću ih. Došao sam ovamo svojim avionom."
"O, zbilja? Ja sam se dovezla iz Čejena - morala sam da vidim
liniju - ali sam sad nestrpljiva da stignem kući što pre. Da li bi me
 j j g
poveo sa sobom? Mogu li da letim nazad s tobom?"
Nije odmah odgovorio. Uočila je kratku, neispunjenu pauzu. "Žao
mi je", reče on; upitala se da li joj se učinilo da čuje osornost u
njegovom glasu. "Ne letim u Njujork. Idem u Minesotu."
"Pa, dobro, onda ću pokušati s nekim avioprevoznikom, ako mogu
da ga nađem danas."
Gledala je kako njegova kola nestaju niz krivudavi put. Sat kasnije
se odvezla na aerodrom. To je bila mala poljana u podnožju procepa
lanca nenaseljenih planina. Na tvrdoj, izrovarenoj zemlji bilo je tu i
tamo snega. S jedne strane je stajao jedan stub fara za sletanje, s
izlaznim kablovima pričvršćenim za zemlju; druge stubove je bila
oborila oluja.
Usamljeni čuvar joj je došao u susret. "Ne, gospođice Tegart", reče
sa žaljenjem, "do prekosutra nema aviona. Ima samo jedan
transkontinentalni let svaka dva dana, znate, a onaj koji je trebalo da
dođe danas je prinudno sleteo u Arizoni. Problemi s motorom, kao
obično." Zatim dodade: "Šteta što niste došli malo ranije. Gospodin
Rirden je odleteo za Njujork u svom privatnom avionu, baš malopre."
"Nije leteo za Njujork, zar ne?"
"Pa, jeste. Tako je rekao."
"Jeste li sigurni?"
"Rekao je da večeras tamo ima sastanak."
Pogledala je u nebo na istoku, isprazno, ne mičući se. Nije mogla
da nasluti nikakav razlog, ništa o šta bi se oslonila, ništa pomoću čega
bi ovo odmerila, borila se ili shvatila.
"Proklete ulice!" reče Džejms Tegart. "Zakasnićemo."
Degni pogleda napred, preko vozačevih leđa. Kroz krug koji su
napravili brisači na susnežicom prošaranom staklu videla je crne,
pohabane, blistave krovove automobila u nepokretnom nizu. Daleko
napred, mrlja crvene svetiljke, tik iznad zemlje, označavala je radove
na putu.
"U svakoj drugoj ulici nešto nije u redu", reče Tegart nervozno.
"Zašto ih neko ne popravi?"
Zavalila se u sedište, pritegnuvši kragnu ogrtača. Osećala se
iscrpljeno na kraju dana koji je započela za radnim stolom u
kancelariji, u sedam ujutro; dana koji je prekinula, nezavršenog, da bi
 j j j j g
se stuštila kući i obukla, jer je obećala Džimu da će govoriti na večeri
Njujorškog poslovnog saveta. "Hoće da im održimo govor o
Rirdenovom metalu", rekao je. "Ti ćeš to uraditi mnogo bolje nego ja.
Veoma je važno da to dobro predstavimo. Toliko je kontroverzi oko
Rirdenovog metala."
Sedeći pored njega u kolima, požalila je što je pristala. Pogledala je
ulice Njujorka i pomislila na trku metala i vremena, pruge linije Rio
Norte i dana koji su prolazili. Osetila je da su joj živci strašno napeti,
zbog toga što se kola nisu mrdala, zbog osećanja krivice što traci
jedno veče, a ne sme da izgubi nijedan sat.
"Koliko na sve strane napadaju Rirdena", reče Tegart, "koristilo bi
mu nekoliko prijatelja."
Pogledala ga je s nevericom. "Hoćeš da kažeš da ćeš biti uz njega?"
Nije odmah odgovorio; onda sumornim glasom upita: "Onaj
izveštaj specijalne komisije Nacionalnog saveta metalske industrije -
šta misliš o njemu?"
"Znaš šta mislim."
"Kažu Da je Rirdenov metal pretnja javnoj bezbednosti. Kažu Da je
lošeg hemijskog sastava, krt, da se raspada na molekularnom nivou i
da će pući iznenada, bez upozorenja." Stade, kao da je molio za
odgovor. Nije odgovorila. On nervozno upita: "Nisi se predomislila, zar
ne?"
"U vezi sa čim?"
"Tim metalom."
"Ne, Džim, nisam se predomislila."
"Ipak, oni su stručnjaci... u toj komisiji... vrhunski stručnjaci...
vrhunski metalurzi u najvećim korporacijama, s nizom zvanja s
univerziteta po celoj zemlji..." Rekao je to nesrećno, kao Da je moli da
ga natera da sumnja u te ljude i njihovu presudu. Posmatrala ga je
začuđeno; nije ličilo na njega.
Kola krenuše napred. Išla su sporo kroz prolaz u barijeri od debelih
dasaka, pored rupe u kojoj je bila pukla glavna vodovodna cev. Videla
je novu cev položenu pored kopa; na cevi je bilo ime proizvođača:
Livnica Stokton, Kolorado. Okrenula je glavu; volela bi da je ništa nije
podsetilo na Kolorado.
 "Ne razumem", utučeno reče Tegart. "Vrhunski stručnjaci
Nacionalnog saveta metalske industrije..."
"Ko je predsednik Nacionalnog saveta metalske industrije, Džim?
Oren Bojl, zar ne?" Tegart se nije okrenuo prema njoj, ali mu vilica
škljocnu. "Ako ta debela propalica misli da može..." počeo je, ali nije
završio.
Podigla je pogled prema uličnoj svetiljki na uglu. Bila je to staklena
lopta ispunjena svetlošću. Visila je, zaštićena od oluje, osvetljavajući
izloge nakrcane rasvetom i popucale pločnike, kao njihov jedini čuvar.
Na kraju ulice, preko reke, u svetlosti neke fabrike, jedva se nazirala
električna centrala. Prošao je kamion, zaklonivši joj pogled. Bio je od
one vrste kamiona koji snabdevaju električnu centralu - kamion s
rezervoarom, sveže obojen blistavom zelenom bojom otpornom na
padavine, na kome je pisalo: Na na industrija Vajat, Kolorado.
"Degni, jesi li čula za onu raspravu na sastanku radničkog
sindikata proizvođača strukturnog čelika u Detroitu?"
"Ne, kakvu raspravu?"
"Bilo je u svim novinama. Raspravljali su o tome da li njihovim
radnicima treba dozvoliti da rade s Rirdenovim metalom. Nisu doneli
odluku, ali to je bilo dovoljno za preduzimača koji je hteo da okuša
sreću s Rirdenovim metalom. Otkazao je narudžbu, po kratkom
postupku! Šta ako... šta ako svi budu protiv?"
"Neka."
Tačka svetlosti se u pravoj liniji dizala do vrha nekog nevidljivog
tornja. Bio je to li velikog hotela. Kola su prošla pored uličice iza
hotela. Muškarci su prenosili težak, upakovan komad opreme iz
kamiona u podrum. Videla je ime na pakovanju: Fabrika motora
Nilsen, Kolorado.
"Ne dopada mi se ona odluka koju je doneo kongres učitelja
osnovnih škola u Nju Meksiku", reče Tegart.
"Kakva odluka?"
"Odlučili su da je njihovo mišljenje da deci ne treba dozvoliti da se
voze na novoj liniji Rio Norte Tegart transkontinentala kada bude
završena, jer nije bezbedna. Rekli su specifično, nova linija Tegart
transkontinentala . Bilo je u svim novinama. To je strašan publicitet za
nas... Degni, šta misliš, na koji način da im odgovorimo?"
 g j g
"Da pustimo prvi voz na liniji Rio Norte."
Dugo je ćutao. Izgledao je neobično utučeno. Nije mogla da shvati:
nije bio zlurad, nije koristio mišljenja omiljenih autoriteta protiv nje,
činilo se da očajnički traži uveravanje.
Neka kola protutnjaše pored njih; načas je ugledala šta je moć -
blistava karoserija se kretala nečujno i sigurno. Znala je proizvođača
kola: Hemond, Kolorado.
"Degni, da li... da li će ta linija biti završena... na vreme?"
Bilo je neobično čuti ton čistog osećaja u njegovom glasu,
jednostavni zvuk životinjskog straha.
"Neka bog pomogne ovom gradu, ako mi ne pomognemo!"
odgovori ona.
Kola su skrenula za ugao. Iznad crnih gradskih krovova ugledala
je list kalendara, obasjan belom svetlošću reflektora. Pisalo je: 29.
Januar.
"Den Konvej je pokvarenjak!"
Reći su izletele iznenada, kao da više nije mogao da ih zadrži.
Ona ga začuđeno pogleda. "Zašto?"
"Odbio je da nam proda prugu Feniks-Darengo u Koloradu."
"Nisi valjda..." Morala je da stane. Počela je ponovo, trudeći se da
joj glas bude miran, da ne bi vrisnula. "Nisi mu valjda to predložio?"
"Naravno da jesam!"
"Zar si očekivao... da će je prodati... tebi?"
"Zašto da ne?" Povratio je histerično-ratoborni nastup. "Ponudio
sam mu više nego bilo ko drugi. Ne bismo trošili pare Da je rasturamo
i odvozimo, iskoristili bismo je takvu kakva jeste. I to bi za nas bila
sjajna reklama - da se odričemo pruge od Rirdenovog metala,
priklanjajući se javnom mnjenju. Svaki peni bismo naplatili
blagonaklonošću! A kučkin sinje odbio. U stvari, izjavio je da nijedan
pedalj pruge neće biti prodat Tegart transkontinentalu . Prodaje je u
delovima nekim zabačenim mestima, malim železnicama u Arkanzasu
i Severnoj Dakoti, prodaje je u bescenje, za daleko manje nego što sam
mu ja nudio, pokvarenjak! Neće čak ni da profitira! A samo da vidiš te
lešinare koji su se sjatili oko njega! Znaju da nikad nigde drugde ne bi
imali šanse da dođu do pruge!" 
Sedela je pognute glave. Nije mogla da podnese da ga pogleda.
 j g g j g g g
"Mislim da je to suprotno namerama pravila 'anti-ko-je-jači-taj-i-
tlači'", reče on ljutito. "Mislim da su namera i cilj Nacionalnog saveza
železnica bili da zaštiti najvažnije sisteme, a ne provincijske, u
Severnoj Dakoti. Ali, sad ne mogu da tražim od Saveza da glasa o
tome, jer su svi ovde, nabijajući cenu za tu prugu!"
Ona lagano, kao da žali što ne može u rukavicama da rukuje
recima, kaza: "Vidim zašto hoćeš da ja branim Rirdenov metal."
"Ne znam šta..."
"Umukni, Džim", reče ona tiho.
Malo je ćutao. Onda je zabacio glavu i otegnuto, prkosno rekao:
"Bolje dobro odbrani Rirdenov metal, jer Bertram Skader zna da bude
dosta sarkastičan."
"Bertram Skader?"
"I on će večeras govoriti."
"I on... nisi mi rekao da će još neko govoriti."
"Pa... Ja... kakve to veze ima? Ne bojiš ga se valjda?"
"Njujorški poslovni savet... a ti pozivaš Bertrama Skadera?"
"Što da ne? Zar ne misliš da je mudro? On nema ništa protiv
poslovnih ljudi, ništa posebno. Prihvatio je poziv. Hoćemo da budemo
slobodoumni i da čujemo sve strane, možda ga i pridobijemo... Dobro,
u šta si se zagledala? Moći ćeš da ga potučeš, zar ne?"
"...da ga potučem?"
"U programu. Biće radio-prenos. Raspravljaćeš s njim na temu: 'Da
li je Rirdenov metal smrtonosni prozvod pohlepe?'"
Nagnula se napred. Otvorila je staklenu pregradu prednjeg sedišta,
naredivši: "Zaustavite kola!"
Nije čula šta je Tegart govorio. Kao kroz maglu je čula kako mu
glas raste do vriska: "Oni čekaju!... Pet stotina ljudi na večeri, prenos
na nacionalnom nivou!... Ne možeš to da mi uradiš!" Zgrabio joj je
ruku, vičući: "Ali, zašto?"
"Prokleta budalo, zar misliš Da je za mene njihovo pitanje sporno?"
Kola stadoše, ona iskoči i potrča.
Prvo što je posle nekog vremena primetila bila je njena obuća.
Hodala je polako, obično, i bilo je neobično osetiti ledeno kamenje pod
tankim crnim satenskim sandalama. Sklonila je kosu s čela i osetila
kako joj se kapi susnežice tope na dlanu.
 j j
Sada je bila mirna; zaslepljujući bes je nestao; osećala je samo
tešku iscrpljenost. Malo ju je bolela glava, shvatila je da je gladna i
setila se da je trebalo da večera na Poslovnom savetu. Produžila je.
Nije želela da jede. Pomislila je da bi mogla negde da popije kafu, a
onda uzme taksi i ode kući.
Pogledala je oko sebe. Nije bilo taksija na vidiku. Nije poznavala
ovaj kraj. Nije izgledao dobro. Videla je komad praznog prostora preko
puta, neki napušteni park, okružen razuđenom linijom koja je
počinjala udaljenim oblakoderom i završavala se fabričkim
dimnjakom; videla je poneko svetlo u prozorima trošnih kuća, nekoliko
malih, prljavih radnji, koje su bile zatvorene preko noći, i dva bloka
dalje maglu ist Rivera.
Krenula je natrag ka centru grada. Pred njom se pojaviše crni
obrisi ruševine. To je nekada davno bila poslovna zgrada; ugledala je
nebo kroz golu čeličnu konstrukciju i uglaste ostatke slomljene opeke.
U senci ruševine, kao travka koja se bori za život u podnožju mrtvog
diva, stajao je mali restoran. Prozori na njemu su bili pruga od stakla i
svetla. Ušla je.
Unutra se nalazio čist pult, obrubljen trakom blistavog hroma. Tu
je bio i sjajni metalni aparat i miris kafe. Za pultom je sedelo nekoliko
oronulih ljudi, iza njega je stajao krupan stariji muškarac, a rukavi
njegove čiste bele košulje bili su zavrnuti do lakata. U toplom vazduhu
je sa zahvalnošću shvatila da joj je bilo hladno. Prigrnula je crni
somotski ogrtač i sela za pult.
"Šolju kafe, molim", reče.
Muškarci je pogledaše bez znatiželje. Činilo se da nisu bili
iznenađeni što vide ženu u večernjoj haljini kako ulazi u sirotinjski
restoran; nikoga ništa nije iznenađivalo ovih dana. Vlasnik se
nezainteresovano okrenu da je usluži; u njegovoj stamenoj
ravnodušnosti bilo je nekog milosrđa koje ništa ne pita.
Nije mogla da odredi da li su četvorica za pultom bili prosjaci ili
radnici; ni odeća ni ponašanje nisu ukazivali na razliku, ovih dana.
Vlasnik stavi šolju kafe isped nje. Ona sklopi ruke oko nje, uživajući u
toploti.
Pogledala je oko sebe i pomislila, s uobičajenim profesionalnim
proračunom, kako je divno što se s tako malo para može toliko kupiti.
 j
Oči su joj klizile od cilindra od nerđajućeg čelika na aparatu za kafu,
preko rešetke od kovanog gvožđa, staklenih polica, emajlirane
sudopere, do hromiranih sečiva miksera. Vlasnik je pravio tost. Sa
zadovoljstvom je posmatrala ingenioznost pokretne trake koja se
kretala polako, noseći parčad hleba pored crvenih električnih navoja.
Onda je videla ime na žigu tostera: Marš, Kolorado.
Glava joj je pala na ruku na pultu.
"Nema vajde, gospođo", reče stara skitnica pored nje.
Morala je da podigne glavu. Morala je da se, zabavljena, nasmeje
njemu i sebi. "Nema?" upita.
"Ne. Zaboravite. Samo se zavaravate."
"U vezi sa čim?"
"U vezi s tim da je išta uopšte vredno. Prašina je to, gospođo, sve to,
prašina i krv. Ne verujte u snove kojima vas kljukaju i nećete biti
povređeni."
"Kakve snove?"
"Priče koje vam pričaju dok ste mladi - o ljudskom duhu. Nema
nikakvog ljudskog duha. Čovek je samo slaba životinja, bez intelekta,
bez duše, bez vrlina i moralnih vrednosti. Životinja sa samo dve
sposobnosti; da jede i da se razmnožava."
Njegovo koščato lice, s očima koje su zurile i izbledelim, nekada
profinjenim crtama, još uvek je čuvalo trag posebnosti. Izgledao je kao
olupina zagriženog propovednika ili profesora estetike koji je proveo
godine u razmišljanju po opskurnim muzejima. Pitala se šta ga je
uništilo, kakva greška na putu može dovesti čoveka do ovoga.
"Idete kroz život tražeći lepotu, veličinu, neki uzvišeni podvig", reče
on. "A šta nalazite? Gomilu lažne mašinerije za pravljenje tapaciranih
kola ili madraca s oprugama."
"Šta fali madracima s oprugama?" upita čovek koji je izgledao kao
vozač kamiona.
"Ne obraćajte pažnju na njega, gospođo. Voli da sluša sebe. Neće
on ništa loše."
"Čovekov jedini dar je podla veština da zadovoljava potrebe svog
tela", reče stara skitnica. "Za to ne treba nikakva pamet. Ne verujte u
priče o čovekovom umu, duhu, idealima, osećaju neograničene
ambicije."
 j
"Ja ne verujem", reče mladić koji je sedeo na kraju pulta. Nosio je
kaput pocepan preko ramena; njegova četvrtasta usta, činilo se, bila
su oblikovana gorčinom celog jednog života.
"Duh?" reče stara skitnica. "Nema nikakvog duha u proizvodnji ili
u seksu. A to su jedine čovekove brige. Materija - to je sve što ljudi
znaju ili za šta brinu. Kao što svedoče velike industrije - jedino
dostignuće naše navodne civilizacije - koje su izgradili vulgarni
materijal isti s ciljevima, interesima i moralnim osećajem krmaka. Nije
potreban nikakav moral da se proizvede kamion od deset tona na
pokretnoj traci."
"Šta je moral?" upita ona.
"Procena kojom se razlikuje dobro od lošeg, oči za istinu, hrabrost
da se založi za nju, posvećenost onome što je dobro, integritet da se po
bilo koju cenu bori za istinu. Ali, gde da čovek to nađe?"
Mladić ispusti zvuk koji je bio polukikot, polupodrugljiv osmeh: "Ko
je Džon Galt?" Popila je kafu, ne vodeći računa ni o čemu, osim o
zadovoljstvu u osećanju da joj vrela tečnost oživljava arterije u telu.
"Ja ću vam reći", reče oniži, smežurani klošar s kapom nabijenom
na oči. Ja znam." Niko ga nije čuo ili obratio pažnju na njega. Mladić
je gledao Degni s nekakvom surovom, besciljnom žestinom.
"Vi se ne plašite", reče joj iznenada osornim, beživotnim glasom, u
kojem je bilo primese čuđenja.
Ona ga pogleda. "Ne", reče, "ne plašim se."
"Ja znam koje Džon Galt", reče klošar. "To je tajna, ali ja je znam."
"Ko?" upita ona nezainteresovano.
"Istraživač", reče klošar. "Najveći istraživač koji je ikada živeo.
Čovek koji je pronašao izvor mladosti."
"Daj mi još jednu šolju", reče stari skitnica, gurajući šolju preko
pulta.
"Džon Galt ga je godinama tražio. Preplovio je okeane, i prešao je
pustinje, i silazio u zaboravljene rudnike, miljama ispod zemlje. A
našao ga je na vrhu planine. Zbog njega je slomio sve koščice u telu,
razderao kožu na rukama, izgubio dom, ime, ljubav. Ali se popeo do
njega. Našao je izvor mladosti, koji je želeo da snese ljudima. Samo što
se nikad nije vratio."
"Zašto nije?" upita ona.
 j
"Jer je otkrio da ne može da se snese."
Čovek koji je sedeo ispred Rirdenovog stola imao je neodređene
crte, i ništa u njegovom ponašanju se nije isticalo, tako da se nije
mogla steći neka posebna slika o njegovom licu, niti otkriti šta ga je
vodilo. Na njemu se jedino isticao loptasti nos, pomalo prevelik u
odnosu na sve ostalo na njemu; ponašao se krotko, ali je u tome ležao
neki apsurdni nagoveštaj, nagoveštaj pretnje koju je svesno krio, a
ipak, s namerom da se oseti. Rirden nije shvatao cilj njegove posete. To
je bio dr Poter, koji je imao neku neodređenu poziciju u Državnom
naučnom institutu.
"Šta želite?" upita Rirden po treći put.
"Želim da obratite pažnju na društveni aspekat, gospodine Rirden",
blago reče čovek. "Molim vas da uzmete u obzir vek u kojem živimo.
Naša ekonomija nije spremna za to."
"Za šta?"
"Ekonomija nam je u stanju izuzetno osetljive ravnoteže. Svi
moramo da uložimo napor da je spasemo od sunovrata."
"Dobro, a šta hoćete od mene?"
"Zamolili su me da vam skrenem pažnju na ta razmišljanja. Ja sam
iz Državnog naučnog instituta, gospodine Rirden."
"Već ste to kazali. Ali, zašto ste hteli da me vidite?"
"Državni naučni institut nema povoljno mišljenje o Rirdenovom
metalu."
"I to ste kazali."
"Zar nije to faktor koji morate uzeti u obzir?"
"Ne."
U širokim prozorima kancelarije svetlost je bledela. Dani su bili
kratki. Rirden ugleda nepravilnu senku nosa na čovekovom obrazu i
svetle oči koje su ga posmatrale; pogled je bio nejasan, ali odlučan.
"Državni naučni institut predstavlja najbolje umove u zemlji,
gospodine Rirden."
"Rečeno mi je."
"Nećete valjda da se suprotstavite njihovoj proceni?"
"Hoću."
Covek je pogledao Rirdena kao da vapi u pomoć, kao da je Rirden
prekršio neko nepisano pravilo, koje je odavno trebalo da shvati.
 j j
Rirden mu nije priskočio u pomoć. "Da li je to sve što ste hteli da
znate?" upita on.
"To je samo pitanje vremena, gospodine Rirden", smireno reče
čovek. "Samo privremeno odlaganje. Samo da se našoj ekonomiji pruži
prilika da se stabilizuje. Kad biste samo pričekali nekoliko godina..."
Rirden se prigušeno nasmeja, veselo, prezrivo. "Znači, to vam je
cilj? Hoćete da povučem Rirdenov metal s tržišta? Zašto?"
"Samo na nekoliko godina, gospodine Rirden. Samo dok..."
"Vidite", reče Rirden. "Sad ču ja vama postaviti pitanje: da li su vaši
naučnici odlučili da Rirdenov metal nije ono što ja tvrdim da jeste?"
"Nismo se time bavili."
"Da li su odlučili da ništa ne valja?"
"U obzir se mora uzeti uticaj proizvoda na društvo. Mi razmišljamo
u okvirima zemlje kao celine, zabrinuti smo za opšte dobro i strašnu
krizu koja trenutno vlada, koja..."
"Da li je Rirdenov metal dobar ili nije?"
"Ako sagledamo situaciju iz ugla alarmantnog rasta
nezaposlenosti, koji trenutno..."
"Da li je Rirdenov metal dobar?"
"U vreme strašne nestašice čelika ne smemo dozvoliti širenje jedne
kompanije za čelik koja proizvodi previše, jer ona može ostaviti bez
posla kompanije koje proizvode premalo, stvarajući tako
neuravnoteženu ekonomiju, koja.."
"Hoćete li odgovoriti na moje pitanje?"
Čovek sleže ramenima. "Pitanja vrednosti su relativna. Ako
Rirdenov metal nije dobar, on je fizička opasnost za ljude. Ako jeste
dobar - on je društvena opasnost."
"Ako imate nešto da mi kažete o fizičkoj opasnosti od Rirdenovog
metala, kažite. Manite se ostalog. Brzo. Ne govorimo istim jezikom."
"Ali, valjda pitanja društvene dobrobiti..."
"Manite se."
Čovek je izgledao zbunjeno i izgubljeno, kao da je izgubio tlo pod
nogama. U jednom trenutku bespomoćno upita: "Ali, šta je onda vaša
glavna briga?"
"Tržište."
"Kako mislite?"
 "Za Rirdenov metal postoji tržište i nameravam da to u potpunosti
iskoristim."
"Nije li tržište donekle hipotetično? Odgovor javnosti na vaš metal
nije ohrabrujući. Osim narudžbine Tegart transkontinentala , niste
dobili nijednu veću..."
"Pa, onda, ako mislite da ga javnost neće prihvatiti, zašto se
brinete?"
"Ako ga javnost ne prihvati, pretrpećete težak gubitak, gospodine
Rirden."
"To je moja briga, ne vaša."
"Međutim, ako biste odlučili da sarađujete i da pričekate nekoliko
godina..."
"Zašto bih čekao?"
"Ali, mislim da sam bio sasvim jasan da Državni naučni institut ne
odobrava pojavu Rirdenovog metala na metalurškoj sceni u ovom
trenutku."
"Zašto bi me bilo briga za to?"
Čovek uzdahnu. "Vi ste baš težak čovek, gospodine Rirden."
Popodnevno nebo je postajalo teško, kao da se zgušnjava u
prozorskim oknima. Obrisi čovekove figure rastapali su se u mrlju
među oštrim, pravim linijama nameštaja.
"Pristao sam na ovaj sastanak jer ste rekli da hoćete da
razgovarate o nečem izuzetno važnom. Ako je ovo sve što imate da
kažete, moliću vas da me sada izvinite. Imam puno posla."
Čovek se zavali u stolicu. "Koliko znam, uložili ste deset godina
istraživanja u Rirdenov metal", reče. "Koliko vas je to koštalo?"
Rirden podiže pogled: nije mogao da shvati kuda pitanje vodi, ali je
u čovekovom glasu bilo neprikrivene odlučnosti; glas mu je postao
grublji.
"Milion i po dolara", reče Rirden.
"Koliko tražite?"
Rirden je morao da sačeka jedan trenutak. Nije mogao da poveruje.
"Za šta?" upita prigušenim glasom.
"Za sva prava na Rirdenov metal."
"Mislim da je bolje da odete", reče Rirden.
 "Nema potrebe da se tako ponašate. Vi ste poslovan čovek. Ovo je
poslovna ponuda. Kažite svoju cenu."
"Prava na Rirdenov metal nisu na prodaju."
"Govorim o velikim sumama novca. Vladinog novca."
Rirden je nepomično sedeo. Mišići na obrazima su mu bili
zategnuti, a pogled ravnodušan, usredsređen još samo zbog slabog
nagona morbidne radoznalosti.
"Vi ste poslovan čovek, gospodine Rirden. Ne smete sebi dopustiti
da zanemarite ovakvu ponudu. S jedne strane, kockate se s velikim
ulozima, suprotstavljate se nepovoljnom mišljenju javnosti, imate
dobre šanse da izgubite svaki peni koji ste uložili u Rirdenov metal. S
druge strane, možemo vas osloboditi rizika i odgovornosti, uz
impresivnu zaradu, trenutnu zaradu, mnogo veću nego što se možete i
nadati da ćete zaraditi na prodaji tog metala u sledećih dvadeset
godina."
"Državni naučni institut je naučna ustanova, a ne poslovna", reče
Rirden. "Čega se toliko plašite?"
"Koristite ružne, nepotrebne reči, gospodine Rirden. Ja nastojim da
održim razgovor u prijateljskim okvirima. Stvar je ozbiljna."
"Počinjem da uviđam."
"Nudimo vam, kao što vidite, blanko ček na neograničeni iznos. Šta
još hoćete? Kažite svoju cenu."
"Prodaja prava na Rirdenov metal ne dolazi u obzir. Ako imate još
nešto da kažete, molim vas, kažite i idite."
Čovek se nasloni, pogleda Rirdena s nevericom i upita: "Šta vam je
cilj?"
"Meni? Na šta mislite?"
"Poslujete da biste zaradili, zar ne?"
"Da."
"Hoćete da zaradite najviše što možete, zar ne?"
"Da."
"Onda, zašto hoćete da se mučite godinama, da cedite dobit u vidu
nekoliko penija po toni - umesto da prihvatite pravo bogatstvo za
Rirdenov metal? Zašto?"
"Jer je moj. Razumete li tu reč?"
 Čovek uzdahnu i ustade. "Nadam se da nećete imati razloga da
požalite zbog svoje odluke, gospodine Rirden", reče; njegov ton je
nagoveštavao suprotno.
"Do viđenja", reče Rirden.
"Mislim da vam moram reći da će Državni naučni institut možda
izdati zvanično saopštenje u kojem se Rirdenov metal proglašava
neupotrebljivim."
"To je njihovo pravo."
"Takvo saopštenje bi vam otežalo poslovanje."
"Nesumnjivo."
"Što se tiče daljih posledica..." Čovek sleže ramenima. "Ovo nije
doba za one koji odbijaju da sarađuju. U ovo vreme čoveku su
potrebni prijatelji. Vi niste omiljeni, gospodine Rirden."
"Šta hoćete da kažete?"
"Sigurno razumete."
"Ne."
"Društvo je složena struktura. Ima tako mnogo različitih stvari koje
čekaju odluku i vise o koncu. Nikad ne znamo kada će se o jednoj
takvoj stvari odlučivati i koji će faktori presuditi u osetljivom odnosu
snaga. Da li sam jasan?"
"Ne."
Crveni plamen izlivenog čelika blesnu kroz sumrak. Narandžasta
svetlost, tamnozlatna boja, obasja zid iza Rirdenovog radnog stola.
Svetlost nežno pređe preko njegovog čela. Lice mu je bilo nepomično i
dostojanstveno.
"Državni naučni institut je vladina organizacija, gospodine Rirden.
Postoje određeni zakoni koji se rešavaju u Zakonodavom odboru, koji
se mogu svakog časa doneti. Ovih dana su posebno ranjivi poslovni
ljudi. Siguran sam da me razumete."
Rirden ustade. Smešio se. Izgledao je kao da ga je sva napetost
napustila.
"Ne, dr Poter", reče, "ne razumem. Da razumem, morao bih da vas
ubijem."
Čovek ode do vrata, onda stade i pogleda Rirdena, konačno, s
jednostavnom ljudskom radoznalošću. Rirden je stajao nepomično
ispred svetlosti na zidu koja je igrala; stajao je nehajno, s rukama u
džepovima.
"Da li biste mi rekli", upita čovek, "samo među nama, to je moja
poslovna radoznalost - zašto ovo radite?"
Rirden tiho odgovori: "Reći ću vam. Nećete razumeti. Vidite, to je
zato što je Rirdenov metal dobar."
Degni nije mogla da razume motiv gospodina Movena. Kompanija
za proizvodnju skretnica i signala ju je iznenada obavestila da neće
uraditi njenu narudžbinu. Ništa se nije dogodilo, nije mogla da otkrije
razlog, a nisu dali objašnjenje.
Požurila je u Konektikat da lično vidi gospodina Movena, ali je
jedini rezultat tog razgovora bio još teže, turobnije breme čuđenja u
njenoj glavi. Gospodin Moven je izjavio da više neće da pravi skretnice
od Rirdenovog metala. Kao jedino objašnjenje ponudio je, skrivajući
oči: "Ima previše ljudi kojima se to ne dopada."
"Šta? Rirdenov metal ili to što pravite skretnice?"
"I jedno i drugo, pretpostavljam... ljudima se to ne dopada... ne
želim nikakve nevolje."
"Kakve nevolje?"
"Bilo kakve."
"Da li ste čuli ijedan podatak protiv Rirdenovog metala koji je
istinit?"
"A ko zna šta je istina?... Ta odluka Nacionalnog saveta metalske
industrije kaže..."
"Vidite, ceo život radite s metalima. Već četiri meseca radite s
Rirdenovim metalom. Zar ne znate da je to nešto najbolje što ste imali
u rukama?" Nije odgovorio. "Zar ne znate?" Odvratio je pogled. "Zar ne
znate šta je istina?"
"Do vraga, gospođice Tegart. Ja sam poslovan čovek. Sitna riba.
Samo hoću da zaradim."
"Kako mislite da se zarađuje?"
Ali, znala je da je beskorisno. Gledajući lice gospodina Movena, oči
koje nije mogla da uhvati, osetila se kao nekad najednom udaljenom
delu pruge, kada je oluja srušila telefonske žice: komunikacija je bila
prekinuta i reči su postale zvuci koji ništa nisu prenosili.
 Nije bilo svrhe raspravljati se, pomislila je, niti razmišljati o
ljudima koji neće ni da opovrgnu ni da prihvate argument. Dok je
nespokojno sedela u vozu, vraćajući se u Njujork, rekla je sebi da
gospodin Moven nije bitan, da sad nije bitno ništa osim da pronađe
nekog drugog da pravi skretnice. Borila se sa spiskom imena u glavi,
pitajući se koga će najlakše ubediti, namoliti ili podmititi.
Čim je ušla u predvorje kancelarije znala je da se nešto dogodilo.
Opazila je da je bilo neprirodno mirno, a lica zaposlenih su bila
okrenuta prema njoj, kao da je njen dolazak bio trenutak koji su svi
iščekivali, kome su se nadali i koga su se užasavali.
Edi Vilers ustade i krenu prema vratima njene kancelarije, kao da
zna da će ona razumeti i poći za njim. Videla mu je lice. Bez obzira na
to šta je, pomislila je, poželela je da ga to nije toliko pogodilo.
"Državni naučni institut", reče on tiho kad su ostali sami u
kancelariji, "izdao je saopštenje u kojem upozorava ljude da ne koriste
Rirdenov metal." Zatim dodade: "Bilo je na radiju. I u popodnevnim
izdanjima novina."
"Šta su kazali?"
"Degni, nisu kazali!... Nisu to direktno kazali, ali tu je - i nije. I to je
ono što je monstruozno."
Iz sve snage se trudio da ne diže glas; reči nije mogao da
kontroliše. Reci su kuljale iz njega s neverovatnim, zbunjenim
ogorčenjem deteta koje vrišti, odbijajući da prizna prvi susret sa zlom.
"Šta su rekli, Edi?"
"Oni... moraš da pročitaš." On pokaza novine koje je ostavio na
stolu. "Nisu kazali da je Rirdenov metal loš. Nisu kazali da nije
bezbedan. Ono što su uradili je..." Gestom koji je označavao uzaludnost
raširio je ruke i pustio ih da klonu.
Na prvi pogled je videla šta su uradili. Videla je rečenice: "Moguće
je da se nakon izvesnog perioda intenzivnog korišćenja iznenada
pojavi pukotina, mada se ne može predvideti koliki bi taj period bio...
Mogućnost molekularne reakcije, koje zasad nema, ne može se u
potpunosti odbaciti... Mada se naprezanje na istezanje metala može
jasno dokazati, određena pitanja u pogledu njegovog ponašanja pod
neuobičajenim pritiskom ne mogu se isključiti... Iako nema dokaza koji
bi potkrepili tvrdnju da upotrebu ovog metala treba zabraniti, dalje
ispitivanje njegovih svojstava bilo bi od koristi."
"Ne možemo da se suprotstavimo. Ne možemo da odgovorimo",
polako je govorio Edi. "Ne možemo da zahtevamo da povuku izjavu.
Ne možemo im pokazati naše testove, niti išta dokazati. Nisu ništa
rekli. Nisu rekli ništa što bi se moglo opovrgnuti ili ih osramotiti u
profesionalnom smislu. Tako rade kukavice. To bi se očekivalo od
nekog robijaša ili ucenjivača. Ali, Degni! Državni naučni institut!"
Ona tiho klimnu glavom. Stajala je, zureći kroz prozor u neku
tačku. Na kraju mračne ulice palile su se i gasile sijalice nekog
električnog natpisa, kao da joj zlobno namiguju.
Edi skupi snagu i reče tonom vojnog raporta: "Akcije Tegarta su
strašno pale. Ben Nili je dao otkaz. Nacionalno bratstvo radnika na
putevima i železnici je zabranilo svojim članovima da rade na liniji
Rio Norte. Džim je otišao iz grada."
Skinula je šešir i kaput, prošla kroz prostoriju i lagano, oprezno
sela za radni sto.
Primetila je ogromni smeđi koverat ispred sebe; nosio je zaglavlje
Čeličane Rirden .
"Ovo je doneo specijalni kurir, odmah pošto si otišla", reče Edi.
Stavila je ruku na koverat, ali ga nije otvorila. Znala je šta je
unutra: projekat mosta.
Posle nekog vremena upita: "Ko je izdao to saopštenje?"
Edi je pogleda i malo se osmehnu, gorko, odmahujući glavom. "Ne",
reče, "i ja sam mislio o tome. Zvao sam institut preko međugradske
centrale i pitao ih. Ne, izdao ga je biro dr Flojda Ferisa, njihovog
koordinatora."
Ćutala je.
"Ali, ipak Dr Stedler je upravnik tog instituta. On je institut. Morao
je znati za to. Odobrio je. Ako je učinjeno, učinjeno je u njegovo ime.
Dr Robert Stedler... Sećaš li se, kad smo bili na koledžu, kako je imao
običaj da govori o velikim imenima u svetu, ljudima od čistog
intelekta, i uvek smo među njih ubrajali i njega, i..." Stao je. "Žao mi je,
Degni. Znam da ne vredi ništa govoriti. Samo..."
Sedela je, pritiskajući rukom smeđi koverat.
 "Degni", upita on tihim glasom, "šta je to s ljudima? Kako je to
saopštenje imalo uspeha? To je takva kleveta, tako očigledna i tako
pokvarena. Pomislio bih da će je jedna čestita osoba s gnušanjem
odbaciti. Kako..." - glas mu se kidao od tihog, očajnog, buntovnog besa
- "kako su mogli da poveruju? Zar nisu pročitali? Zar nisu videli?
Degni! Šta je to u ljudima što ih tera da rade takve stvari - i kako da
živimo s tim?"
"Ćuti, Edi", reče ona, "ćuti. Ne boj se."
Zdanje Državnog naučnog instituta nalazilo se iznad reke
Njuhemšir, na pustoj padini brega, na pola puta između reke i neba. Iz
daljine je izgledalo kao usamljeni spomenik u prašumi. Drveće je bilo
brižljivo posađeno, staze su bile uređene kao park, videli su se krovovi
neke varošice u dolini udaljenoj nekoliko milja. Ali ničemu nije bilo
dopušteno da se previše približi i da umanji strogost zdanja.
Beli mermerni zidovi su mu davali klasičnu veličanstvenost;
kompozicija pravougaonih površina davala mu je čistotu i lepotu
savremene fabrike. To je bila nadahnuta struktura. S druge strane reke
ljudi su ga gledali s poštovanjem i mislili o njemu kao o spomeniku
živom čoveku, čiji je karakter bio plemenit kao linije zdanja. Iznad
ulaza je u mermeru bila uklesana posveta: "Neustrašivom umu.
Netaknutoj istini." U tihom prolazu, u golom hodniku, na maloj
mesinganoj ploči, jednoj od desetina drugih ploča s imenima na
ostalim vratima, pisalo je: dr Robert Stedler.
Sa dvadeset sedam godina dr Robert Stedler je napisao raspravu o
kosmičkim zracima, koja je srušila većinu teorija koje su zastupali
naučnici pre njega. Oni posle njega uzimali su njegovo dostignuće kao
temelj svakog istraživanja koje su preduzimali. Sa trideset je priznat
za najvećeg fizičara svog vremena. Sa trideset dve je postao šef
Odseka za fiziku Univerziteta "Patrik Henri", u vreme kad je taj veliki
univerzitet još zasluživao slavu. Za Roberta Stedlera neki pisac je
jednom rekao: "Možda među fenomenima u univerzumu koje on
istražuje nijedan nije tako čudesan kao mozak samog Roberta
Stedlera." Robert Stedler je bio taj koji je jednom ispravio nekog
studenta: "Slobodno naučno istraživanje? Prvi pridev je redundantan."
Sa četrdeset godina Robert Stedler se obratio naciji, zalažući se za
osnivanje Državnog naučnog instituta. "Oslobodimo nauku od pravila
 j g g
dolara", molio je. Stvar je bila nerešena; neka opskurna grupa
naučnika ju je tiho gurala ka vratima Zakonodavnog odbora; bilo je i
nedoumica u javnosti povodom tog zakona, sumnjičavosti, neke
nelagode koju niko nije mogao objasniti. Ime dr Roberta Stedlera
delovalo je na zemlju kao kosmički zraci koje je istraživao: probijali su
svaku prepreku. Nacija je izgradila mermerno utvrđenje kao lični
poklon jednom od svojih najvećih ljudi.
Kancelarija dr Stedlera u institutu bila je mala, nalik na
kancelariju knjigovođe u nekom neuspešnom preduzeću. Tu je bio
je in radni sto od ružne žute hrastovine, orman za kartoteku, dve
stolice i tabla na kojoj su bile kredom ispisane matematičke formule.
Dok je sedela na jednoj od tih stolica ispred praznog zida, Degni je
pomislila da kancelarija zrači i šepurenjem i elegancijom,
istovremeno: šepurenjem jer je sugerisala da je vlasnik dovoljno velik
da može sebi da dozvoli takav nameštaj; elegancijom jer mu zbilja
ništa više nije bilo potrebno.
Sretala je dr Stedlera u nekoliko prilika, na banketima vodećih
biznismena i velikih inženjerskih društava, ovim ili onim svečanim
povodom. Nerado je odlazila na te skupove, kao i on, i otkrila je da on
voli da razgovara s njom. "Gospođice Tegart", jednom joj je rekao,
"nisam očekivao da se sretnem s inteligencijom. Takvo je olakšanje što
sam je ovde našao!" Došla je u njegovu kancelariju sa sećanjem na tu
rečenicu. Sedela je, gledajući ga sa stavom naučnika: ne
pretpostavljajući ništa, odbacujući osećanja, želeći samo da posmatra i
shvati.
"Gospođice Tegart", reče on razdragano, "zanimate me. Zanima me
kad god nešto predstavlja presedan. Posetioci su po pravilu bolna
obaveza za mene. Iskreno sam začuđen kako sam jednostavno
zadovoljan što vas vidim ovde. Znate li kako je kad odjednom osećate
da možete da razgovarate, a da se ne mučite pokušavajući da iz
vakuuma iscedite makar nekakvo razumevanje?"
Sedeo je na ivici radnog stola, ponašajući se veselo i neformalno.
Nije bio visok, ali je zbog vitkosti odisao mladalačkom energijom,
skoro dečačkim poletom. Njegovo usko lice nije odavalo godine; bilo je
to obično lice, ali su visoko čelo i krupne sive oči tako upadljivo zračili
inteligencijom da se ništa drugo nije primećivalo. Imao je bore od
 g j g j j
smeha u uglovima očiju i bore gorčine u uglovima usana. Nije
izgledao kao čovek u ranim pedesetim; proseda kosa mu je bila jedini
znak starenja.
"Recite mi nešto više o sebi", reče on. "Uvek sam hteo da vas pitam
šta radite u tako neprivlačnom poslu kakav je teška industrija i kako
podnosite ljude s kojima sarađujete."
"Ne smem da vam oduzimam previše vremena, dr Stedler."
Govorila je učtivo, bezlično precizno. "A ono o čemu sam došla da
razgovaramo, izuzetno je važno."
On se nasmeja. "To je znak biznismena - odmah prelazi na stvar.
Da, svakako. Ali, ne brinite za moje vreme - ono pripada vama. Sada, o
čemu ste ono hteli da razgovarate? A, da. Rirdenov metal. Nije baš
jedna od tema o kojoj sam najbolje obavešten, ali ako išta mogu da
učinim za vas..." Rukom je načinio gest poziva.
"Da li vam je poznato saopštenje o Rirdenovom metalu koje je
izdao ovaj institut?" Malo se namrštio. "Da, čuo sam o tome."
"Da li ste ga pročitali?"
"Ne."
"Pisano je s namerom da se spreči upotreba Rirdenovog metala."
"Da, da, toliko sam uspeo da shvatim."
"Možete li mi reći zašto?"
Raširio je ruke; bile su to privlačne ruke - duge i koščate, lepe u
svom nagoveštaju nervne energije i snage. "Zaista ne bih znao. To je
oblast dr Ferisa. Siguran sam Da je imao razlog. Da li biste hteli da
razgovarate sa dr Ferisom?"
"Ne. Da li vam je poznata metalurška priroda Rirdenovog metala,
dr Stedler?"
"Pa, jeste, donekle. Ali, recite mi, zašto vas to brine?"
Titraj čuđenja se rodio i zamro u njegovim očima; odgovorila je ne
menjajući bezlični ton svog glasa: "Gradim jednu sporednu prugu sa
šinama od Rirdenovog metala, koji..."
"A, naravno! Čuo sam nešto o tome. Morate mi oprostiti, ne čitam
novine onoliko redovno koliko bi trebalo. To vaša železnica gradi tu
novu prugu, zar ne?"
"Opstanak moje železnice zavisi od završetka te pruge - i mislim da
će i opstanak ove zemlje zavisiti od toga."
 j g
Bore smeha oko njegovih očiju se produbiše. "Možete li dati takvu
izjavu s potpunom sigurnošću, gospođice Tegart? Ja ne bih mogao."
"U ovom slučaju?"
"U bilo kom slučaju. Niko ne može reći kojim će tokom sudbina
jedne zemlje krenuti. To nije stvar izračunljivih kretanja, već haosa
potčinjenog pravilu trenutka, u kojem je sve moguće."
"Da li mislite Da je proizvodnja neophodna za opstanak zemlje, dr
Stedler?"
"Pa, da, da, naravno."
"Izgradnja naše pruge stala je zbog saopštenja ovog instituta."
Nije se smešio i nije odgovorio.
"Da li to saopštenje predstavlja vaš zaključak o prirodi Rirdenovog
metala?" upita ona. "Rekao sam da ga nisam pročitao." Glas mu je
zazvučao nekako oštro.
Otvorila je tašnu, izvadila novinski isečak i pružila mu ga. "Da li
biste ga pročitali i rekli mi da li je to jezik kojim se služi nauka?"
Preleteo ga je očima, prezrivo se nasmešio i bacio ga u stranu
pokretom koji je pokazivao nenaklonost. "Odvratno, zar ne?" reče on.
"Ali šta možete kad imate posla s ljudima?"
Gledala ga je ne razumejući. "Ne slažete se s tim saopštenjem?"
Slegao je ramenima. "Moje slaganje ili neslaganje je nebitno."
"Da li ste doneli svoj zaključak o Rirdenovom metalu?"
"Pa, metalurgija nije, kako da kažem, moja specijalnost."
"Da li ste ispitali bilo kakve podatke o Rirdenovom metalu?"
"Gospođice Tegart, ne vidim smisao vašeg pitanja." Glas mu je bio
pomalo nestrpljiv. "Volela bih da čujem vašu ličnu presudu o
Rirdenovom metalu."
"S kojim ciljem?"
"Da bih je mogla dati novinama."
Ustao je. "To uopšte nije moguće."
Glasom koji se upirao da ga natera da razume, ona reče: "Daću
vam sve podatke koji su vam potrebni da donesete konačan
zaključak."
"Ne mogu da dam nikakvu javnu izjavu o tome."
"Zašto da ne?"
 "Situacija je previše složena da bi se mogla objasniti u običnom
razgovoru."
"Ali, ako otkrijete Da je Rirdenov metal, u stvari, izuzetno vredan
proizvod koji..."
"Nema to veze."
"Vrednost Rirdenovog metala nema veze?"
"Radi se o drugim stvarima, ne o činjenicama."
Ne verujući sasvim svojim ušima, ona upita: "Kakvim se drugim
stvarima nauka bavi osim činjenicama?"
Bore gorčine oko njegovih usana uobličiše se u nagoveštaj osmeha.
"Gospođice Te gart, ne razumete probleme naučnika."
Polako, kao da gleda ono Što je govorila, ona reče: "Mislim da ne
znate Šta je u stvari Rirdenov metal."
Slegao je ramenima: "Da. Znam. Prema podacima koje sam video,
izgleda da je nešto izuzetno. Sjajno dostignuće - što se tiče
tehnologije." Nestrpljivo je koračao po kancelariji. "U stvari, voleo bih
da jednog dana naručim specijalni laboratorijski motor koji bi
izdržavao tako visoke temperature kao Rirdenov metal. Bio bi od
velike koristi za neke fenomene koje bih želeo da posmatram. Otkrio
sam da čestice koje se ubrzaju do brzine bliske brzini svetlosti..."
"Dr Stedler", upita ona polako, "znate istinu, a ipak nećete da je
iznesete javno?"
"Gospođice Tegart, upotrebljavate apstraktan termin, a imamo
posla s nečim što je praktična realnost."
"Imamo posla s naukom."
"Naukom? Ne brkate li tu standarde? Samo je u oblasti čiste nauke
istina apsolutni kriterij. Kada imamo posla s primenjenom naukom, s
tehnologijom - imamo posla s ljudima. A kada imamo posla s ljudima,
u prvom planu su druga pitanja, ne istina."
"Kakva pitanja?"
"Ja nisam tehnolog, gospođice Tegart. Nemam ni dara ni sklonosti
da radim s ljudima. Ne mogu da se mešam u takozvane praktične
stvari."
"To saopštenje je izdato u vaše ime."
"Nisam imao ništa s tim!"
"Ime ovog instituta je vaša odgovornost."
 g j g
"To je potpuno neosnovana pretpostavka."
"Ljudi misle da je čast vašeg imena garancija koja stoji iza svake
akcije ovog instituta."
"Ne mogu uticati na to šta ljudi misle - ako uopšte misle!"
"Prihvatili su vaše saopštenje. To je laž."
"Kako se može imati posla s istinom kad se ima posla s javnošću?"
"Ne razumem vas", reče ona sasvim tiho.
"Pitanja istine ne dotiču društvene probleme. Nikakvi principi nisu
nikada imali nikakav efekat na društvo."
"Šta onda upravlja ljudskim aktivnostima?"
On sleže ramenima. "Celishodnost trenutka"
"Dr Stedler", reče ona, "Mislim da vam moram reći šta znači i
kakve su posledice činjenice da izgradnja moje pruge Šta je.
Zaustavljena sam u ime javne bezbednosti, jer koristim najbolje šine
koje su ikad proizvedene. Za šest meseci, ako ne završim tu prugu,
najbolji industrijski deo zemlje ostaće bez saobraćaja. Propašće, jer je
bio najbolji i jer su postojali ljudi koji su smatrali celishodnim da
uzmu deo njegovog bogatstva."
"Pa, to je možda nemoralno, nepravedno, porazno - ali takav je
život u društvu. Uvek se neko žrtvuje, po pravilu nepravedno; nema
drugog načina da se živi među ljudima. Šta može bilo koji pojedinac
da uradi?"
"Možete saopštiti istinu o Rirdenovom metalu."
Nije odgovorio.
"Mogla bih vas moliti da to uradite da biste me spasli. Mogla bih
vas moliti da to uradite da biste sprečili nacionalnu katastrofu. Ali
neću. To ne moraju biti valjani razlozi. Postoji samo jedan razlog:
morate to reći jer je istina."
"Nisu me konsultovali oko tog saopštenja!" Uzvik mu se oteo. "Ne
bih to dozvolio. Ne sviđa mi se ništa više nego vama. Ali, ne mogu to
javno poreći."
"Nisu vas konsultovali? Onda, zar ne želite da otkrijete razloge koji
se kriju iza tog saopštenja?"
"Ne mogu sada da uništim institut."
"Zar ne želite da otkrijete razloge?"
 "Znam razloge! Neće da mi kažu, ali ja znam. A ne mogu reći ni da
ih krivim."
"Da li biste mi rekli?"
"Reći ću vam, ako hoćete. Istina je ono što hoćete, zar ne? Dr Feris
ne može ništa ako moroni koji izglasavaju fondove za ovaj institut
insistiraju na nečemu što zovu rezultatima. Nesposobni su da shvate
nešto što je apstraktna nauka. Mogu da sude o njoj samo preko
naprava koje ona proizvodi za njih. Ne znam kako dr Feris uspeva da
održi ovaj institut, mogu samo da se divim njegovim praktičnim
sposobnostima. Ne verujem da je ikada bio prvoklasan naučnik - ali je
bio neprocenjivi sluga nauke! Znam da se u poslednje vreme suočava
s ozbiljnim problemom. Držao me je izvan toga, štedi me svega toga,
ali čujem glasine. Ljudi kritikuju institut jer, kako kažu, ne
proizvodimo dovoljno. Javnost zahteva ekonomiju. U ovakvim
vremenima, kad su im privilegije ugrožene, možete biti sigurni da će
nauka biti prvo što će ljudi žrtvovati. Ovo je jedina preostala ustanova.
Praktično više nema privatnih istraživačkih fondova. Pogledajte te
pohlepne siledžije koje vode našu industriju. Ne možete od njih
očekivati da finansiraju nauku."
"Ko vas sada finansira?" upita ona tihim glasom.
Slegao je ramenima. "Društvo."
Ona s naporom reče: "Hteli ste da mi kažete razloge koji se kriju
iza tog saopštenja."
"Mislio sam da vam neće biti teško da zaključite. Ako imate na
umu da institut već trinaest godina ima odeljenje za metalurška
istraživanja, u koje je uloženo više od dvadeset miliona dolara, a koje
nije proizvelo ništa osim nove paste za poliranje srebra i novog
antikorozivog preparata, goreg, čini mi se, od starih - možete zamisliti
kakva bi bila reakcija javnosti ako bi se neki privatnik pojavio s
proizvodom koji dovodi do revolucije u celoj metalurškoj nauci i poŠta
je senzacinalano uspešan."
Glava joj je klonula. Nije ništa odgovorila.
"Ne krivim naše metalurško odeljenje", reče on ljutito. "Znam da se
ne može predvideti u kom će roku doći do rezultata ove vrste. Ali,
javnost to neće razumeti. Šta bi onda trebalo da žrtvujemo? Jednu
izvrsnu istopinu - ili poslednji centar nauke na ovom svetu i svu
budućnost ljudskog znanja? To su alternative."
Sedela je pognute glave. Posle nekog vremena reče: "Dobro, dr
Stedler. Neću se raspravljati."
Video je kako napipava tašnu, kao da pokušava da se seti
automatskih pokreta neophodnih za ustajanje.
"Gospođice Tegart", reče on tiho. Zvučalo je skoro kao molba.
Podigla je pogled. Lice joj je bilo staloženo i prazno.
Približio se; oslonio se jednom rukom o zid iznad njene glave,
skoro kao da je hteo da je zaodene rukom. "Gospođice Tegart", reče
nežnim, gorkim tonom ubeđivanja, "stariji sam od vas. Verujte mi,
nema drugog načina da se živi na zemlji. Ljudi nisu spremni da čuju
istinu i razum. Do njih se ne može dopreti racionalnim argumentom.
Um je nemoćan protiv njih. A ipak moramo da imamo posla s njima.
Ako hoćemo nešto da postignemo, moramo ih zavesti da nam dopuste
da to postignemo. Ili ih primorati. Ništa drugo ne razumeju. Ne
možemo očekivati da nam daju podršku za bilo kakav poduhvat
intelekta, za bilo kakav duhovni cilj. Oni su samo opasne životinje.
Pohlepni su, samoljubivi, grabljivi lovci na pare, koji..."
"Ja nisam lovac na pare, dr Stedler", reče ona tiho.
"Vi ste jedno neobično, sjajno dete koje još nije videlo dovoljno u
životu da bi shvatilo punu meru ljudske gluposti. Borio sam se protiv
nje celog života, jako sam umoran..." iskrenost u njegovom glasu bila
je nepatvorena. Polako se udaljio od nje. "Nekada sam gledao tragičnu
zbrku koju su na planeti napravili i želeo sam da kriknem, da ih
molim da slušaju - mogao sam ih naučiti da žive tako mnogo bolje -
ali nije bilo nikoga da me čuje, nisu imali čime da me čuju...
Inteligencija? To je tako retka, nesigurna iskra koja nakratko blesne
negde među ljudima i nestane. Njena priroda se ne može odrediti, ni
budućnost... ni smrt..."
Počela je da ustaje.
"Nemojte ići, gospođice Tegart. Želeo bih da shvatite."
Okrenula je glavu prema njemu, poslušno, ravnodušno. Lice joj nije
bilo bledo, ali su se njegove površine isticale s čudno ogoljenom
jasnoćom, kao da je koža izgubila nijansu boje.
 "Mladi ste", reče on. "U vašim godinama i ja sam verovao u
neograničenu moć razuma. U istu sjajnu predstavu o čoveku kao
racionalnom biću. Od tada sam puno video. Toliko puta su mi se
razbile iluzije... Voleo bih samo da vam ispričam jednu priču."
Stajao je kraj prozora kancelarije. Napolju se bilo smračilo. Činilo
se kao da se tama diže iz crnog rečnog useka daleko u dolini. Poneko
svetlo s proplanaka na drugoj obali treperilo je u vodi. Nebo je još
uvek imalo tamnoplavu boju večeri. Usamljena zvezda, nisko iznad
zemlje, izgledala je neprirodno velika, čineći nebo tamnijim.
"Kada sam bio na Univerzitetu 'Patrik Henri'", reče on, "imao sam
tri učenika. U prošlosti sam imao mnogo sjajnih studenata, ali ova
trojica su bili kao nagrada za koju se profesori mole. Ako biste ikad
poželeli da dobijete dar ljudskog duha u najboljem vidu, mlad i vama
predat u ruke da ga vodite, oni su bili takav dar. Imali su takvu vrstu
inteligencije za koju čovek očekuje da će u budućnosti menjati tok
sveta. Došli su iz sasvim različitih sredina, ali su bili nerazdvojni
prijatelji. Izabrali su neobične studije. Diplomirali su iz dve oblasti -
ruda i kod Hjua Ekstona. Fizika i filozofija. Danas se ne sreće takva
kombinacija interesovanja. Hju Ekston je bio izuzetan čovek, veliki
um... za razliku od onog neverovatnog stvorenja koje je taj univerzitet
sad doveo na njegovo mesto. Ekston i ja smo bili pomalo ljubomorni
jedan na drugog zbog ova tri studenta. Bila je to neka vrsta
nadmetanja između nas dvojice, prijateljskog nadmetanja, jer smo se
razumeli. Jednom sam čuo Ekstona kako kaže da na njih gleda kao na
svoje sinove. To me je malo uvredilo, jer sam ih smatrao svojima."
Okrenuo se i pogledao ju je. Sada su se videle gorke bore starenja
koje su mu presecale obraze. Rekao je: "Kada sam se zalagao za
osnivanje ovog instituta, jedan od njih trojice me je osudio. Od tada ga
nisam video. Nekada me je to brinulo, prvih nekoliko godina. Pitao
sam se s vremena na vreme da li je bio u pravu... Prestalo je da me
brine, odavno."
Nasmešio se. U njegovom osmehu i na licu nije bilo više ničega
osim gorčine.
"Ta tri čoveka, ta trojica u kojima je bila sva nada koju je dar
inteligencije nudio, ta trojica od kojih smo očekivali tako blistavu
budućnost - jedan od njih je bio Fransisko d'Ankonija, koji je postao
 j j j j j j
izopačeni ženskaroš. Drugi je bio Ragnar Danešeld, koji je postao
bandit. Toliko o obećanjima ljudskog duha."
"Ko je bio treći?" upita ona.
Slegao je ramenima. "Treći čak nije ni dostigao tu vrstu zloglasnog
ugleda. Nestao je bez traga - u mnoštvu nepoznatih mediokriteta.
Verovatno negde radi kao pomoćni knjigovođa."
"To je laži Nisam pobegao!" viknu Džejms Tegart. "Došao sam
ovamo jer sam se razboleo. Pitaj dr Vilsona. Neka vrsta gripa.
Dokazaće ti. A kako si znala da sam ovde?"
Degni je stajala u sredini sobe; pahuljice su joj se topile na kragni
kaputa, na obodu šešira. Pogledalo je oko sebe, osećajući nešto što bi
bila tuga, da je imala vremena da je postane svesna.
To je bila soba u kući starog imanja Tegartovih na Hadsonu. Džim
ga je nasledio, ali je retko dolazio ovamo. Dok su bili deca, ovo je bila
očeva radna soba. Sada je izgledala kao usamljena soba koja se
koristi, ali u njoj niko ne stanuje. Presvlake su bile na svemu osim na
dve stolice, tu je bio i hladni kamin, sumorna toplota jedne električne
grejalice s gajtanom koji je vijugao po podu i radni sto na čijoj
staklenoj površini nije bilo ničega.
Džim je ležao na kauču, s peškirom koji mu je kao marama bio
umotan oko vrata. Videla je ustajalu pepeljaru punu opušaka na
stolici pored njega, bocu viskija, svelu papirnu čašu i novine od pre
dva dana, razbacane po podu. Iznad kamina je visio portret njihovog
dede, cela figura, sa železničkim mostom u maglovitoj pozadini.
"Nemam vremena da se raspravljam, Džim."
"To je bila tvoja ideja! Nadam se da ćeš priznati Odboru da je to
bila tvoja ideja. Eto šta nam je prokleti Rirdenov metal učinio! Da smo
čekali Orena Bojla..." Njegovo neobrijano liceje bilo iskrivljeno od
pomešanih osećanja: panike, mržnje, malo trijumfa, olakšanja što viče
na žrtvu - i od slabog, opreznog, molećivog pogleda koji se nada
pomoći.
Zaustavio se, očekujući, ali nije odgovorila. Stajala je gledajući ga,
s rukama u džepovima kaputa.
"Sada ništa ne možemo da učinimo!" zastenja on. "Pokušao sam da
zovem Vašington, da ih nateram da uzmu Feniks-Darengo i daju nam
ga, po hitnom postupku, ali neće ni da razgovaraju o tome. Previše
g g j
ljudi stavlja primedbe, kažu, bojeći se ovog ili onog glupog presedana.
Uspeo sam da Nacionalni savez železnica ukine krajnji rok i dozvoli
Denu Konveju da još godinu dana radi na svojoj pruzi - to bi nam dalo
vremena - ali je on to odbio! Pokušao sam da nagovorim Elisa Vajata i
grupu njegovih prijatelja u Koloradu da zahtevaju od Vašingtona da
naredi Konveju da nastavi s radom - ali su svi oni, Vajat i sve te ostale
bitange, odbili! U pitanju je njihova koža, više nego naša, sigurno će
propasti - a oni odbijaju!"
Malo se nasmešila, ali nije komentarisala.
"Sad više ništa ne možemo. U škripcu smo. Ne možemo odustati od
te pruge, a ne možemo da je završimo. Ne možemo ni da stanemo ni
da nastavimo. Nemamo novca. Niko ne sme ni da nam priđe. Šta nam
preostaje bez linije Rio Norte? A ne možemo da je završimo. Svi nas
bojkotuju. Nalazimo se na crnoj listi. Sindikat železničkih radnika će
nas tužiti. Hoće, ima zakon o tome. Ne možemo da završimo tu prugu!
Bože! Šta da radimo?"
Čekala je. "Jesi li završio, Džim?" hladno upita. "Ako jesi, reći ću ti
šta ćemo uraditi."
Ćutao je, gledajući je ispod teških kapaka.
"Ovo nije ponuda, Džim. Ovo je ultimatum. Samo slušaj i prihvati.
Završiću gradnju linije Rio Norte. Ja lično, ne Tegart transkontinental .
Uzeću odsustvo s posla potpredsednika. Osnovaću kompaniju na svoje
ime. Tvoj odbor će mi predati liniju Rio Norte. Biću svoj sopstveni
preduzimač. Naći ću sopstvene izvore finansiranja. Preuzeću punu
brigu i samo ću ja biti odgovorna. Završiću liniju na vreme. Kada vidiš
kako su šine od Rirdenovog metala dobre, prebaciću liniju opet Tegart
transkontinentalu i vratiti se na svoj posao. To je sve."
Gledao ju je nemo, klateći sobnu papuču na vrhovima nožnih
prstiju. Nikada nije mogla zamisliti da nada može ružno izgledati na
nečijem licu, a izgledala je: bila je pomešana s lukavošću. Odvratila je
pogled od njega, pitajući se kako je moguće da nečija prva pomisao u
ovakvom trenutku bude kako Da je prevari.
Zatim je, potpuno besmisleno, prva stvar koju je zabrinuto rekao
bila: "Ali, ko će u međuvremenu voditi Tegart transkontinental ?"
Zakikotala se; zvuk ju je zaprepastio, od gorčine je zvučao staro.
"Edi Vilers", reče.
 "A, ne! Ne bi mogao!"
Nasmejala se na isti odsečan, neveseo način. "Mislila sam da si u
ovim stvarima pametniji od mene. Edi će biti vršilac dužnosti
potpredsednika. Dobiće moju kancelariju i sedeće za mojim radnim
Tegart transkontinental
stolom. A šta misliš, ko će voditi ?"
"Ali, ne vidim kako..."
"Redovno ću putovati avionom između Edijeve kancelarije i
Kolorada. Postoji takođe i međugradska telefonska veza. Radiću isto
što i do sada. Ništa se neće promeniti, osim predstave za tvoje
prijatelje... I činjenice da če mi biti malo teže."
"Kakve predstave?"
"Razumeš me, Džim. Nemam pojma u kakve ste igre upleteni, ti i
tvoj Upravni odbor. Ne znam kakve sve varke morate da smišljate na
raznim stranama i kakvim se sve prividima bavite. Ne znam i nije me
briga. Možete svi da se sakrijete iza mene. Ako se plašite zato što
sklapate dogovore s prijateljima koji su ugroženi Rirdenovim metalom
- pa, evo vam prilike da ih formalno uverite da nemate ništa s tim, da
to ne radite vi - već ja. Možete im pomoći da me proklinju i osuđuju.
Možete ostati kod kuće, ništa ne rizikovati i ne stvarati neprijatelje.
Samo mi se sklonite s puta."
"Pa..." reče on polako, "naravno, problemi politike velikog
železničkog sistema su složeni... dok mala, nezavisna kompanija, na
ime jedne osobe, može sebi priuštiti da..."
"Da, Džim, da. Znam sve to. Onog trenutka kada objaviš da mi
predaješ liniju Rio Norte, akcije Tegarta će porasti. Stenice će prestati
da ispuzavaju niotkuda, jer neće imati podstreka da ujedaju veliku
kompaniju. Pre nego što uspeju da odluče šta će sa mnom, završiću
liniju. A što se mene tiče, neću da tebi i tvom odboru polažem račune,
da se raspravljam s vama, da izmoljavam dozvole. Za to nema
vremena, ako ću da obavim posao koji se mora obaviti. Zato ću ga
obaviti sama/'
"A... ako ne uspeš?"
"Ako ne uspem, samo ja ću propasti."
"Shvataš da ti u tom slučaju Tegart transkontinental neće moći
nikako pomoći?"
"Shvatam."
 "Nećeš računati na nas?"
"Neću."
"Prekinućeš sve zvanične veze s nama, tako da se tvoje aktivnosti
ne odražavaju na naš ugled?"
"Da."
"Mislim da bi trebalo da se dogovorimo da u slučaju neuspeha ili
javnog skandala... tvoje odsustvo postaje trajno... to jest, ne možeš
očekivati da se vratiš na mesto potpredsednika."
Za trenutak je sklopila oči. "U redu, Džim. U tom slučaju se neću
vratiti."
"Pre nego što ti predamo liniju Rio Norte, moramo potpisati ugovor
da ćeš nam je vratiti, zajedno sa tvojim većinskim kapitalom, ukoliko
linija postane uspešna. Inače možeš pokušati da iznudiš od nas
pozamašni profit, budući da nam je ta linija potrebna."
U njenom pogledu se na trenutak pojavio šok, a onda je
ravnodušno rekla, pri čemu su reči zvučale kao da baca milostinju:
"Svakako, Džim. Daj da se to napiše."
"Sad, što se tiče tvog privremenog naslednika..."
"Da?"
"Nećeš stvarno da to bude Edi Vilers, zar ne?"
"Da, hoću."
"Ali, on ne zna čak ni da se ponaša kao potpredsednik! Nema
pojavu, način ophođenja..."
"Zna i svoj i moj posao. Zna šta hoću. Verujem mu. S njim ću moći
da radim."
"Zar ne misliš da bi bilo bolje da uzmemo nekog od naših
istaknutijih mladih ljudi, nekoga iz dobre porodice, s prefinjenijim
stavom?"
"To će biti Edi Vilers, Džim."
Uzdahnuo je. "Dobro. Samo... samo moramo biti pažljivi... nećemo
da ljudi posumnjaju da si ti ta koja još uvek vodi Tegart
transkontinental . Niko ne sme da zna."
"Svi će znati, Džim. Ali, pošto niko to neće javno priznati, svi će biti
zadovoljni."
"Ali, moramo da sačuvamo privid."
 "O, naravno! Ne moraš ni da mi se javiš na ulici ako nećeš. Možeš
da kažeš da me nikada nisi video, a ja ću reći da nikad nisam čula za
Tegart transkontinental ."
Ćutao je, pokušavajući da misli, piljeći u pod.
Okrenula se i pogledala kroz prozor. Nebo je imalo ujednačenu,
sivo belu boju zimskog bledila. Daleko dole, na obali Hadsona, videla
je put na kojem je nekada iščekivala Fransiskova kola - videla je liticu
iznad reke na koju su se penjali da vide tornjeve Njujorka - a negde
iza šume su bile šine koje su vodile do stanice Rokdejl. Sad je zemlja
bila pokrivena snegom, a ono što je ostalo podsećalo je na kostur
predela kojeg se sećala - kroki s golim granama koje se iz snega
uzdižu do neba. Crno-beli, kao fotografija, mrtva fotografija koja se s
puno nade čuva za sećanje, ali koja ne može ništa da vrati. "Kako ćeš
je nazvati?"
Iznenađeno se okrenula. "Šta?"
"Kako ćeš nazvati svoju kompaniju?"
"A... pa, Linija Degni Tegart, valjda."
"Ali, da li misliš da je pametno? Može se pogrešno shvatiti. Tegart
se može razumeti kao. "Dobro, kako hoćeš da je nazovem?" odbrusi
ona, savladana ljutnjom. "Gospođica Niko? Gospođa iks? Džon Galt?"
Stala je. Odjednom se nasmešila, ledenim, sjajnim, opasnim osmehom.
"Tako ću je nazvati: Linija Džon Galt."
"Gospode bože, nemoj!"
"Hoću."
"Ali, to je... to je samo je in sleng!"
"Da."
"Ne možeš zbijati šale s tako ozbiljnim projektom! Ne možeš biti
tako vulgarna i... I nedostojanstvena!"
"Ne mogu?"
"Ali, za ime božje, zašto?"
"Jer će svi ostali biti šokirani, baš kao i ti."
"Nikad nisam video da radiš nešto zbog efekta."
"Ovaj put radim."
"Ali..." glas mu je postao skoro sujeverno tih. "Vidi, Degni, znaš, to
je... to je loša sreća... to simbolizuje..." Stao je.
"Šta simbolizuje?"
 j
"Ne znam... ali, kako to ljudi koriste, uvek govore iz..."
"Straha? Očaja? Osećanja uzaludnosti?"
"Da... da, to je to."
"To je ono što hoću da im bacim u lice!"
Zbog žarkog, iskričavog besa u njenim očima, prvog izraza
zadovoljstva, shvatio je da treba da ćuti.
"Spremi sve papire i birokratiju za liniju Džon Galt", reče ona.
Uzdahnuo je. "Dobro, to je tvoja linija."
"Budi siguran da jeste!"
Pogledao ju je zbunjeno. Odbacila je ponašanje i stil
potpredsednika; zadovoljno se opuštala, do nivoa društva iz dvorišta i
družina na gradilištima.
"Što se tiče papira i pravne strane", reče on, "mogu se javiti neke
poteškoće. Moramo tražiti dozvolu..."
Naglo se okrenula prema njemu. Na licu joj je još uvek ostalo nešto
od žestokog, silovitog izraza. Ali ono nije bilo veselo i nije se smešila.
Sada je izraz imao neko čudno, primitivno svojstvo. Ugledavši ga,
ponadao se da ga više nikad neće videti.
"Slušaj, Džim", reče ona; nikad nije čuo takav ton u ljudskom glasu.
"Ima nešto što možeš da uradiš kao svoj deo posla, i bilo bi bolje da
uradiš: drži podalje svoje momke iz Vašingtona. Postaraj se da mi daju
sve dozvole, odobrenja, prava i ostale nepotrebne papire koje njihovi
zakoni nalažu. Nemoj im dati da me zaustave. Ako pokušaju... Džim,
ljudi pričaju da je naš predak, Net Tegart, ubio političara koji je odbio
da mu izda dozvolu, koju, inače, nije ni trebalo da traži. Ne znam da li
je Net Tegart to uradio ili nije. Ali, ovo ti kažem: ako jeste, znam kako
se osećao. Ako nije - možda to uradim umesto njega, da upotpunim
porodičnu legendu. Ne šalim se, Džim."
Fransisko d'Ankonija je sedeo ispred njenog radnog stola. Lice mu
je bilo bezizražajno. Bilo je bezizražajno sve vreme dok mu je Degni
jasnim, bezličnim tonom poslovnog razgovora objašnjavala formiranje
i svrhu njene sopstvene železničke kompanije. Slušao je. Nije rekao ni
reč.
Nikada nije videla takav izraz pasivne iscrpljenosti na njegovom
licu. Na njemu nije bilo ni podrugljivosti, ni zabavljenosti, ni
antagonizma; kao da nije pripadao ovim trenucima stvarnosti i do
 g j
njega se nije moglo dopreti. Ipak, njegove oči su je pažljivo
posmatrale; činilo se da vide više nego što je pretpostavljala; podsetile
su je na jednosmerno staklo; puštale su sve svetlosne zrake unutra, ali
nijedan napolje.
"Fransisko, zamolila sam te da dođeš ovamo jer sam htela da me
vidiš u mojoj kancelariji. Nikada to nisi video. Nekada bi ti to nešto
značilo."
Oči su mu lagano klizile po kancelariji. Na zidovima nije bilo
ničega osim tri stvari; mape Tegart transkontinentala , originalnog
crteža Neta Tegarta, koji je poslužio kao model za statuu, i velikog
železničkog kalendara veselih, jarkih boja, kakav se svake godine, s
promenjenom slikom, distribuira svakoj stanici duž Tegartove pruge,
kakav je nekada visio na njenom prvom radnom mestu u Rokdejlu.
Ustao je. Tiho je rekao: "Degni, za tvoje dobro i..." - jedva primetno
je oklevao - "i u ime i malo sažaljenja koje možda osećaš prema meni,
nemoj da tražiš ono što ćeš tražiti. Nemoj. Pusti me da odem sada."
To nije ličilo na njega, niti na bilo šta što bi uopšte očekivala da
čuje od njega. Nakon jednog trenutka, upitala je: "Zašto?"
"Ne mogu da ti odgovorim. Ne mogu da odgovaram ni na kakva
pitanja. To je jedan od razloga zašto je bolje da ne raspravljamo o
tome."
"Znaš šta ću tražiti?"
"Da." Pogledala ga je s tako rečitim, očajničkim pitanjem, da je
morao da doda: "Znam da ću odbiti."
"Zašto?"
Nasmešio se neveselo, šireći ruke, kao da želi da pokaže Da je
upravo to predvideo i želeo da izbegne.
Tiho je rekla: "Moram da pokušam, Fransisko. Moram da zatražim.
To je moj deo. Šta ćeš ti uraditi u vezi s tim, tvoja je stvar. Ali ću znati
da sam pokušala sve."
I dalje je stajao, ali je slabašno klimnuo glavom, u znak pristanka,
rekavši: "Slušaću, ako ti to nešto znači."
"Potrebno mi je petnaest miliona dolara da završim liniju Rio
Norte. Dobila sam bez problema sedam miliona na osnovu akcija
Tegarta. Ne mogu da nađem ništa drugo. Izdaću obveznice na ime
moje nove kompanije, na sumu od osam miliona dolara. Pozvala sam
te da te zamolim da kupiš te obveznice."
Nije odgovorio.
"Ja sam samo prosjak, Fransisko, i molim te za novac. Uvek sam
mislila da se u poslu ne moli. Mislila sam da čovek dobija po meri
onoga što može da ponudi, i da Da je vrednost za vrednost. Više nije
tako, mada ne razumem kako ćemo, rukovodeći se bilo kakvim
drugim pravilom, nastaviti da postojimo. Prema svim objektivnim
činjenicama, linija Rio Norte treba da bude najbolja pruga u zemlji.
Prema svim poznatim standardima, to je najbolja moguća investicija. I
to je moje prokletstvo. Ne mogu da prikupim novac nudeći ljudima
dobar poslovni poduhvat: činjenica da je dobar odbija ljude. Nema
banke koja bi kupila obveznice moje kompanije. Zato ne mogu da se
pozivam na vrednosti. Mogu samo da molim!"
Izgovarala je reči s bezličnom preciznošću. Stala je, čekajući
odgovor. I dalje je ćutao.
"Znam da nemam ništa da ti ponudim", reče ona. "Ne mogu ti
govoriti o investiranju. Nije ti stalo da zaradiš. Industrijski projekti su
davno prestali da te zanimaju. Zato se neću pretvarati Da je ovo
poštena razmena. To je samo prosjačenje." Udahnula je i rekla: "Daj mi
taj novac kao milostinju, jer ti ništa ne znači."
"Nemoj", reče on tihim glasom. Nije mogla da odredi da li je taj
čudni zvuk bio bol ili bes, pogled mu je bio oboren.
"Hoćeš li učiniti to, Fransisko?"
"Ne."
Posle nekoliko trenutaka je rekla: "Zvala sam te ne zato što sam
mislila da ćeš pristati, već zato što si ti jedini koji može da razume o
čemu govorim. Zato sam morala da pokušam." Glas joj se stišavao,
kao da se nadala da će time lakše sakriti osećanja. "Vidiš, ne mogu da
verujem da te stvarno nema... Jer znam da si još uvek u stanju da me
čuješ. Način na koji živiš je izopačen. Ali ne i način na koji se ponašaš.
Čak i način na koji govoriš nije... Morala sam da pokušam... Ali više ne
mogu da se borim da te razumem."
"Pomoći ću ti. Protivrečnosti ne postoje. Kad god pomisliš da si se
suočila sa protivrečnošću, proveri premise. Otkrićeš da je jedna od njih
pogrešna."
 g
"Fransisko", prošaputa ona, "zašto mi ne kažeš šta se dogodilo s
tobom?"
"Jer bi te u ovom trenutku odgovor pogodio više nego sumnja."
"Zar je tako užasno?"
"Do tog odgovora moraš sama doći."
Odmahnula je glavom. "Ne znam šta da ti ponudim. Ne znam šta
za tebe još uvek ima vrednost. Zar ne vidiš da čak i prosjak mora da
zauzvrat da nešto vredno, mora da ponudi neki razlog zašto bi mu
pomogao? Pa, mislila sam... nekada ti je puno značio - uspeh.
Privredni uspeh. Sećaš li se kako smo nekada razgovarali o tome?
Puno si od mene očekivao. Rekao si da bi mi bilo bolje da ispunim
očekivanja. Pitao si se koliko ću visoko dogurati u Tegart
transkontinentalu ." Rukom je pokazala kancelariju. "Evo koliko sam
visoko dogurala... zato sam mislila... ako ti sećanje na ono što su ti bile
vrednosti još uvek nešto znači, makar kao zabava, kao tuga jednog
trenutka, ili samo kao... kao polaganje cveća na humku... možda ćeš
hteti da mi daš novac... u to ime."
"Ne."
S naporom je rekla: "Taj novac ti ništa ne bi značio - potrošio si
toliko na besmislene zabave - potrošio si mnogo više na rudnike San
Sebastijan..."
Podigao je pogled. Gledao je pravo u nju i videla je prvu iskru
živog odgovora u njegovim očima, sjajan, nemilosrdan i, začudo,
ponosan pogled, kao da mu je upravo optužba dala snage.
"O, da", reče ona polako, kao da odgovara na njegovu misao.
"Shvatam. Proklinjala sam te zbog tih rudnika, osuđivala te, gnušala te
se na svaki mogući način, a sada ti dolazim - po novac. Kao Džim, kao
svaka lopuža koju znaš. Znam da je to za tebe trijumf, znam da mi se
možeš podsmevati i s punim pravom me prezirati. Dobro - možda to
mogu da ti ponudim. Ako je zabava ono što želiš, ako si uživao
gledajući Džima i njegove meksičke planere kako puze - zar ti ne bi
bilo zabavno da me slomiš? Zar ti ne bi pružilo zadovoljstvo? Zar
nećeš da me čuješ kako priznajem da si me porazio? Zar nećeš da
vidiš kako puzim pred tobom? Kaži mi kako bi želeo da to izgleda i
pokoriću se"
 Krenuo je tako brzo da nije ni primetila kako; samo joj se činilo da
je prvi pokret bio trzaj. Obišao je oko stola, uzeo njenu ruku i prineo je
usnama. Počelo je kao gest najdubljeg poštovanja, kao Da je time hteo
da joj da snage; ali dok je držao usne, potom i lice, priljubljene uz
njenu ruku, znala je da i u sebi traži snagu.
Pustio joj je ruku, pogledao ju je u lice, u njene zastrašujuće mirne
oči, nasmešio se, ne pokušavajući da sakrije patnju, bes i nežnost u
osmehu.
"Degni, hoćeš da puziš? Ne znaš šta ta reč znači i nikad nećeš
znati. Čovek ne puzi time što to tako pošteno priznaje. Zar ne
pretpostavljaš da znam Da je to što me moliš nešto najhrabrije što si
mogla da uradiš? Ali... Ne traži od mene, Degni."
"U ime bilo čega što sam ti ikada značila..." prošaputa ona, "bilo
čega što je ostalo u tebi..."
U trenutku kad je pomislila Da je taj izraz videla ranije, Da je tako
izgledao u noćnoj svetlosti grada kada je poslednji put ležao u krevetu
pored nje - čula je njegov krik, krik kakav nikad nije izmamila iz
njega:
"Ljubavi moja, ne mogu!"
Zatim, dok su se gledali, ćuteći u šoku od iznenađenja, videla je
promenu na njegovom licu. Grubo naglu, kao da je okrenuo prekidač.
Nasmejao se, udaljio i rekao, glasom koji je bio neprikladno uvredljiv
jer je bio sasvim nehajan:
"Molim te, oprosti što mešam stilove u izražavanju. Od mene se
očekuje da to kažem tako mnogim ženama, ali u nešto drukčijim
okolnostima."
Glava joj je klonula, sedela je šćućurena, ne mareći što on to vidi.
Kada je podigla glavu, pogledala ga je ravnodušno. "U redu,
Fransisko. Dobra predstava. Poverovala sam. Ako je to tvoj način da se
zabaviš na moj račun, kao što sam ti ponudila, uspeo si. Neću tražiti
ništa od tebe."
"Upozorio sam te."
"Nisam znala na kojoj si strani. Izgledalo mi je nemoguće - ali to je
strana Orena Bojla i Bertrama Skadera i tvog nekadašnjeg učitelja."
"Mog nekadašnjeg učitelja?" upita on oštro.
"Dr Roberta Stedlera."
 S olakšanjem se prigušeno nasmejao. "A, njega? On je grabljivac
koji misli da njegov cilj opravdava uzurpaciju mojih sredstava." Zatim
dodade: "Znaš, Degni, voleo bih da zapamtiš šta si kazala, na čijoj sam
strani. Jednog dana ću te podsetiti na to i pitati da li želiš da ponoviš."
"Nećeš morati da me podsećaš."
Krenuo je. Nehajno je mahnuo rukom u znak pozdrava, rekavši:
"Kad bi se mogla sagraditi, poželeo bih sreću liniji Rio Norte."
"Biće sagrađena. I zvaće se linija Džon Galt."
Šta?"
Bio je to pravi krik; nasmejala se prigušeno, prezrivo. "Linija Džon
Galt."
"Degni, pobogu, zašto?"
"Zar ti se ne dopada?"
"Kako si baš to izabrala?"
"Zvuči bolje nego Gospodin Nemo ili Gospodin Nula, zar ne?"
"Degni, zašto baš to?"
"Zato što te plaši."
"Šta misliš da to simbolizuje?"
"Nemoguće. Nedosezivo. A svi se plašite moje linije baš kao što se
plašite tog imena."
Počeo je da se smeje. Smejao se, gledajući je, i bila je na čudan
način sigurna daju je zaboravio, Da je bio daleko, da se smejao -
strašno veselo i gorko - nečemu u čemu nije imala udela.
Okrenuvši se prema njoj, ozbiljno je rekao: "Degni, ja ne bih, da
sam na tvom mestu." Slegla je ramenima: "Ni Džimu se nije dopalo."
"Šta se tebi tu dopada?"
"Mrzim to! Mrzim to što čekate sudbinu, što odustajete, i to
besmisleno pitanje koje uvek zvuči kao poziv u pomoć. Dosta mi je
izjava o Džonu Galtu. Boriću se protiv njega." On tiho reče: "Boriš se."
"Sagradiću železničku liniju za njega. Neka dođe Da je traži."
Tužno se nasmešio i klimnuo glavom: "Doći će."
Odsjaj izlivenog čelika razlio se preko tavanice i zaustavio na zidu.
Rirden je sedeo za radnim stolom, obasjanim samo jednom lampom.
Izvan tog kruga svetlosti mrak kancelarije se stapao s mrakom
napolju. Činilo mu se da je to prazan prostor u kojem se zraci iz
visokih peći kreću po svojoj volji; da je radni sto splav koji lebdi u
 j j j j j
vazduhu, noseći dve osobe zatočene u intimnosti. S druge strane stola
je sedela Degni.
Bila je zbacila kaput i na njemu su se isticale njene konture, vitko,
čvrsto telo u sivom kostimu, poprečno zavaljeno u široku fotelju. Bila
joj je osvetljena samo ruka, na rubu radnog stola; iza toga je nazirao
bledo lice, belinu bluze, trougao otkopčane kragne.
"Dobro, Henk", reče ona, "idemo s novim mostom od Rirdenovog
metala. Ovo je zvanična narudžba od zvaničnog vlasnika linije Džon
Galt."
Nasmešio se, gledajući crteže mosta raširene po osvetljenom stolu.
Jesi li imala prilike da pažljivo pogledaš sheme koje smo ti dali?"
"Da. Nisu ti potrebni moji komentari ili komplimenti. Sama
narudžba govori."
"Vrlo dobro. Hvala. Počeću da valjam metal."
"Zar nećeš da pitaš da li je linija Džon Galt u poziciji da naručuje
ili funkcioniše?"
"Ne moram. Sam tvoj dolazak govori."
Nasmešila se. "Tačno. Sve je sređeno, Henk. Došla sam da ti to
kažem i da lično porazgovaramo o detaljima oko mosta."
"Dobro, zaista me zanima: ko su vlasnici obveznica linije Džon
Galt?"
"Mislim da niko od njih nije bio u stanju da to sebi priušti. Svi su u
nekim krupnim poslovnim poduhvatima. Svima im je potreban novac
za sopstvena preduzeća. Ali im ta linija treba i nisu ni od koga tražili
pomoć." izvadila je papir iz tašne. Ovo je Džon Galt, inc", reče,
pružajući ga preko stola.
Znao je većinu imena na spisku: Elis Vajat, Na na industrija Vajat,
Kolorado; Ted Nilsen, Fabrika motora Nilsen, Kolorado; Lorens
Hemond, Fabrika automobila Hemond, Kolorado; Endru Stokton,
Livnica Stokton, Kolorado. Bilo je i nekoliko iz drugih država; primetio
je ime: Kenet Deneger, Rudnici uglja Deneger, Pensilvanija. Iznosi
njihovih upisa su varirali, od petocifrenih do šestocifrenih suma.
Uzeo je nalivpero, na kraju spiska napisao: Henri Rirden, Čeličana
Rirden , Pensilvanija - 1.000.000 $, i vratio joj spisak.
"Henk", reče ona tiho, "nisam htela da sudeluješ u ovome. Toliko si
uložio u Rirdenov metal da ti je gore nego bilo kome od nas. Ne smeš
 j g g
da dozvoliš sebi još jedan rizik."
"Nikad ne prihvatom usluge", odgovori on hladno.
"Na šta misliš?"
"Ne tražim od ljudi da više rizikuju nego ja za svoje opasne
poduhvate. Ako se kockamo, moj ulog će biti isti. Zar nisi rekla Da je
ta pruga moje prvo dokazivanje?"
Sagla je glavu i ozbiljno rekla: "Dobro. Hvala."
"Uzgred, ne očekujem da izgubim taj novac. Svestan sam uslova
pod kojima se ove obveznice mogu, ako to želim, pretvoriti u akcije.
Zato očekujem da ću ostvariti izuzetno veliki profit - a ti ćeš mi ga
zaraditi."
Nasmejala se. "Bože, Henk, razgovarala sam s toliko... budala da su
skoro uspeli da me ubede Da je ta linija siguran gubitak. Hvala što si
me podsetio. Da, mislim da ću ti zaraditi izuzetno veliki profit."
"Da nije tih... budala, ne bi ni bilo nikakvog rizika. Moramo ih
pobediti. I hoćemo." Uzeo je dva telegrama s gomile papira na stolu.
Još ima ljudi." Pružio je telegrame. "Mislim da bi volela da vidiš ovo."
U jednom od njih je pisalo: "Nameravao sam da uradim ovo za dve
godine, ali me je saopštenje Državnog naučnog instituta nateralo da
krenem odmah. Smatrajte ovo angažmanom za konstrukciju
dvanaestoinčnog na ovoda od Rirdenovog metala, 600 milja, od
Kolorada do Kanzas Sitija. Detalji slede. Elis Vajat."
U drugom je pisalo: "U vezi s našim razgovorom o mojoj narudžbi.
Kreni. Ken Deneger."
Dodao je, objašnjavajući: "Ni on nije bio spreman da počne odmah.
U pitanju je osam hiljada tona Rirdenovog metala. Strukturnog
metala. Za rudnike uglja."
Pogledali su se i nasmešili. Nikakav komentar više nije bio
potreban.
Pogledao je nadole dok mu je vraćala telegrame. Koža njene ruke
je na svetlu izgledala prozirno, na ivici radnog stola, ruka mlade
devojke s dugim, tankim prstima, opuštena na trenutak, bez odbrane.
"Livnica Stokton u Koloradu", reče ona, "uradiće mi tu narudžbu -
Kompanija za proizvodnju skretnica i signala nas je ostavila na cedilu.
Stupice u kontakt s tobom oko metala."
"Već su. Šta si uradila u vezi s izvođačima radova?"
 "Nilijevi inženjeri ostaju, najbolji, oni koji su mi potrebni. I većina
nadzornika. Neće im biti teško da nastave. Nili ionako nije bio od
velike koristi."
"Šta je s radnom snagom?"
"Javilo ih se više nego što mogu da zaposlim. Mislim da se sindikat
neće mešati.
Većina prijavljenih Da je lažna imena. Članovi su sindikata. Posao
im je očajnički potreban. Imaću nekoliko stražara na liniji, ali ne
očekujem da će biti nekih neprilika."
"Šta je s Upravnim odborom tvog brata Džima?"
"Svi se guraju da izjave novinarima kako nemaju nikakve veze s
linijom Džon Galt i kako misle Da je takav poduhvat za svaki prekor.
Pristali su na sve što sam tražila."
Ramena su joj bila napeta, a ipak lako zabačena, kao da su
spremna za let. Napetost joj je pristajala, nije bila znak nervoze, već
znak uživanja; napetost celog tela pod sivim kostimom, jedva vidljivog
u tami.
"Edi Vilers je preuzeo kancelariju izvršnog potpredsednika", reče.
"Ako ti nešto treba, obrati se njemu. Ja večeras idem u Kolorado."
"Večeras?"
"Da. Moramo da nadoknadimo vreme. Izgubili smo nedelju dana."
"Letiš svojim avionom?"
"Da. Vratiću se za desetak dana. Planiram da budem u Njujorku
jednom ili dvaput mesečno."
"Gde ćeš tamo stanovati?"
"Na gradilištu. U mom vagonu - to jest, Edijevom, pozajmila sam
ga."
"Hoćeš li biti bezbedna?"
"Bezbedna od čega?" Zatim se iznenađeno nasmejala. "Pa, Henk,
ovo je prvi put da si uopšte pomislio da nisam muškarac. Naravno da
ću biti bezbedna."
Nije nju gledao; gledao je papire s ciframa na radnom stolu. "Dao
sam svojim inženjerima da pripreme analizu troškova za most", reče,
"i približan vremenski raspored izgradnje. Hteo sam da
porazgovaramo o tome." Pružio je papire. Naslonila se da ih pročita.
 Tračak svetlosti joj je pao na lice. Video je oštre obrise čvrstih,
senzualnih usana. Zatim se malo nagnula unazad i video je još samo
nagoveštaj njihovog oblika i tamne linije spuštenih trepavica.
Zar nisam? - mislio je. Zar nisam mislio o tome otkad sam te prvi
put ugledao? Zar nisam mislio samo o tome protekle dve godine?...
Sedeo je nepomično, posmatrajući je. Čuo je reči koje nikad nije sebi
dopustio da uobliči, reči koje je osećao, znao, ali se s njima nije suočio,
nadao se da će ih uništiti ne dozvoljavajući da se izgovore u njegovoj
glavi. Sad je to bilo tako iznenadno i šokantno, kao da ih njoj govori:
Otkad sam te prvi put video... Samo tvoje telo, ta tvoja usta i kako bi
me tvoje oči gledale kad bi... U svakoj rečenici koju sam ti ikad rekao,
na svakoj konferenciji za koju si mislila Da je tako bezbedna, u
važnosti svih stvari o kojima smo raspravljali... Verovala si mi, zar ne?
Da priznam tvoju veličinu? Da mislim o tebi onako kako zaslužuješ -
kao da si muškarac? Ne misliš li da znam koliko sam mnogo izdao?
Jedini svetli susret u mom životu - jedina osoba koju poštujem -
najbolji biznismen kojeg znam - moj saveznik - moj partner u
očajničkoj borbi... Najniža želja - kao odgovor na nešto najviše što sam
sreo... Da li znaš šta sam? Mislio sam o tome, jer je trebalo da bude
nezamislivo. Za tu ponižavajuću potrebu, koja nikada ne treba da te
dodirne, nisam želeo nikog drugog osim tebe... Nisam znao kako je to,
želeti, dok te nisam prvi put video. Pomislio sam: Ne ja, to me ne može
slomiti... Od tada... već dve godine... bez trenutka predaha... Da li znaš
kako je to, želeti? Da li bi htela da čuješ šta sam mislio dok sam te
gledao... dok sam noću ležao budan... dok sam slušao tvoj glas preko
telefona... dok sam radio, a nisam to mogao da odagnam?... Da te
spustim do pozicije koju ne možeš zamisliti - i da znam da sam ja taj
koji je to uradio. Da te svedem na telo, da te naučim životinjskom
zadovoljstvu, da vidim kako ti je to potrebno, da te vidim kako me
moliš, da vidim tvoj divni duh kako zavisi od opscenosti tvoje želje. Da
te gledam onakvu kakva si, dok se suočavaš sa svetom svojom čistom,
ponosnom snagom - a onda da te vidim u svom krevetu, kako se
potčinjavaš svakom sramnom prohtevu koji mogu da smislim, svakom
aktu koji ću učiniti, sjedinim ciljem, da te gledam obeščašćenu, i kojem
ćeš se predati radi neizrecivog osećaja... Želim te - i nek sam proklet
zbog toga!
 g g
Čitala je papire, sedeći u mraku - video je kako joj vatreni odraz
dotiče kosu, prelazi preko ramena, ruke, do gole puti zgloba.
...Da li znaš šta mislim sada, u ovom času? Tvoj sivi kostim i
otkopčani okovratnik... tako si mlada, tako ozbiljna, tako sigurna u
sebe... Kakva bi bila ako bih ti zabacio glavu, ako bih te bacio na pod
u tom tvom formalnom kostimu, ako bih ti podigao suknju...
Pogledala ga je. Gledao je papire na radnom stolu. Zatim je rekao:
"Most realno košta manje nego što smo prvobitno procenili. Primetićeš
da snaga mosta dopušta da se možda doda i druga pruga, što će se u
tom delu zemlje isplatiti već za koju godinu. Ako protegneš troškove
na period od..."
Govorio je, i ona je posmatrala njegovo lice u svetlosti lampe, u
crnoj praznini kancelarije. Lampa joj je bila van vidnog polja i imala
je utisak da, u stvari, njegovo lice osvetljava papire na radnom stolu.
Njegovo lice, mislila je, i hladna, blistava jasnoća glasa, uma, velike
energije usmerene ka jednom cilju. To liceje bilo kao njegove reči -
kao Da je linija jedne jedine teme tekla od staloženog pogleda, preko
ispijenih obraza, do blago prezrive, silazne krivine usana - crte
nemilosrdnog asketizma.
Dan je započeo vestima o nesreći: teretni voz Železnice južnog
Atlantika se na oštroj planinskoj krivini u Nju Meksiku direktno
sudario s putničkim vozom, a teretni vagoni su razbacani po celoj
padini. Vagoni su nosili pet hiljada tona bakra iz rudnika u Arizoni do
Čeličane Rirden .
Rirden je pozvao telefonom direktora južnog Atlantika i dobio
sledeći odgovor: "O, bože, gospodine Rirden, kako da znamo? Kako iko
može znati koliko će vremena biti potrebno da se ukloni krš? Jedna od
naših najgorih... Ne znam, gospodine Rirden. Nema drugih linija nigde
u tom delu. Hiljadu dvesta stopa pruge je pokidano. Došlo je do
odrona. Voz za raščišćavanje ne može da se probije. Ne znam kako
ćemo ikad vratiti te teretne vagone na šine, ni kada. Može se očekivati
tek za dve nedelje... Tri dana? Nemoguće, gospodine Rirden... Ali, ništa
ne možemo... Ali, sigurno možete reći svojim kupcima da je to viša sila.
Šta ako ih kočite? U ovakvom slučaju vas niko ne može kriviti!"
Tokom sledeća dva sata, uz pomoć svoje sekretarice, dva mlada
inženjera iz odeljenja za špediciju, geografske karte puteva i
 j j j j g g
međugradske veze, Rirden je sredio da konvoj kamiona krene na
mesto nesreće i da ih niz kola za vuču čeka na najbližoj stanici južnog
Atlantika. Kola za vuču je pozajmio od Tegart transkontinentala .
Kamioni su prikupljeni iz Nju Meksika, Arizone i Kolorada. Rirdenovi
inženjeri su telefonom jurili vlasnike privatnih kamiona i nudili novac
koji je prekraćivao svaku raspravu.
To je bila treća pošiljka bakra koju je Rirden očekivao; prve dve
nisu isporučene: jedna kompanija je propala, druga se još uvek
pravdala kašnjenjem na koje nije mogla da utiče.
Starao se o tome ne prekidajući lanac sastanaka, ne podižući glas,
ne pokazujući da je preopterećen, nesiguran ili da strepi; ponašao se s
okretnom preciznošću vojnog komandanta pod iznenadnom vatrom -
a Gven Ajvs, njegova sekretarica, obavljala je poslove poput
najpribranijeg poručnika. To je bila devojka u kasnim dvadesetim, čije
je smireno, skladno, nedokučivo lice bilo u skladu s najbolje
dizajniranom kancelarijskom opremom; bila je jedan od njegovih
najkompetentnijih službenika; način na koji je obavljala poslove
upućivao je na onu vrstu racionalne čistote koja svaki elemenat
osećanja na poslu smatra neoprostivom nemoralnošću.
Kada je opasnost uklonjena, njen jedini komentar je bio:
"Gospodine Rirden, mislim da treba da zahtevamo od svih snabdevača
da šaljuTegart transkontinentalom ."
"I ja to mislim", odgovorio je; zatim je dodao: "Pošalji telegram
Flemingu u Kolorado. Kaži mu da se pozivam na pravo kupovine onog
rudnika bakra."
Ponovo je bio za radnim stolom, razgovarajući jednim telefonom sa
svojim nadzornikom, a drugim s direktorom za nabavku,
proveravajući svaki datum i svaku tonu raspoložive rude - nije smeo
da dozvoli mogućnost da slučaj ili neka druga osoba produži rad
visoke peći za ijedan sat: upravo kad se izlivala poslednja šina za
liniju Džon Galt, oglasio se zvučni signal i glas gospođice Ajvs je
najavio Da je njegova majka napolju i da zahteva da ga vidi.
Zamolio je članove porodice da nikad ne dolaze u fabriku bez
najave. Bio je srećan što mrze to mesto i retko se pojavljuju u njegovoj
kancelariji. Osećao je žestok nagon da naredi majci da napusti
prostorije. Umesto toga, s većim naporom nego što je problem
 j g g j
železničke nesreće zahtevao od njega, tiho je rekao: "Dobro. Zamolite
je da uđe." Majka je ušla, zračeći ratoborno - odbrambenim stavom.
Pogledala je po kancelariji, kao da zna šta mu ona znači i kao da
objavljuje da odbija pomisao da mu je bilo šta važnije od njene
ličnosti. Dugo se meškoljila u fotelji, nameštajući i premeštajući tašnu,
rukavice, nabore haljine i gunđajući: "Baš je divno kad majka mora da
čeka u predvorju i traži dozvolu od neke stenografkinje da vidi
sopstvenog sina koji..."
"Majko, da li je nešto važno? Danas sam u strašnoj gužvi."
"Nemaš samo ti problema. Naravno da je važno. Da li misliš da bih
se mučila da vozim dovde da nije važno?"
"Šta je?"
"Radi se o Filipu."
"Da?"
"Filip je nesrećan."
"I?"
"Smatra da nije u redu što mora da zavisi od tvog milosrđa i što
živi od milostinje i nikad ne može da računa ni na jedan svoj dolar."
"Divno!" reče on s osmehom punim iznenađenja. "Čekao sam da to
shvati."
"Nije u redu da jedan osetljiv čovek bude u takvom položaju.'
"Naravno da nije."
"Drago mi je što se slažeš. Zato treba da mu daš posao."
"Da... šta?"
"Moraš da mu daš posao ovde, u fabrici - ali neki lep, čist posao,
naravno, s radnim stolom i kancelarijom i pristojnom platom, gde
neće morati da bude među tvojim radnicima i tvojim smrdljivim
visokim pećima."
Znao je da to čuje; nije mogao da natera sebe da poveruje. "Majko,
nisi valjda ozbiljna."
"Naravno da jesam. Slučajno znam Da je to ono što želi, samo je
suviše ponosan da traži od tebe. Ali, ako mu ponudiš i udesiš da
izgleda da ti od njega tražiš uslugu - pa, znam da bi bio srećan da
prihvati. Zato sam morala da dođem ovamo da razgovaram s tobom,
da ne bi pogodio da sam te ja na to nagovorila."
 Nije bilo u prirodi njegove svesti da razume prirodu onoga što je
čuo. Jedna jedina misao mu je prošla kroz glavu, kao svetlost
reflektora, i zbog nje nije mogao da zamisli kako ikome može da
promakne. Misao je izletela iz njega kao uzvik zaprepašćenja: "Ali on
ne zna ništa o poslu s čelikom!"
"Kakve to veze ima? Potreban mu je posao."
"Ali, neće moći da obavlja taj posao."
"Potrebno mu je da stekne samopouzdanje i da se oseti važnim."
"Ali neće biti ni od kakve koristi."
"Potrebno mu je da oseti Da je potreban."
"Ovde? Zašto bi mi ovde bio potreban?"
"Zapošljavaš mnogo stranaca."
"Zapošljavam ljude koji proizvode. Šta on može da ponudi?"
"Brat ti je, zar ne?"
"Kakve to veze ima?"
Zurila je s nevericom, onemela od šoka. Neko vreme su sedeli
gledajući se, kao na međuplanetarnoj udaljenosti.
"Brat ti je", reče ona, a glas joj je zvučao kao fonografski zapis koji
ponavlja magičnu formulu u koju se nije usudila da sumnja. "Potreban
mu je neki položaj u svetu. Potrebna mu je plata, da bi osećao da mu
novac dolazi kao priznanje, a ne kao milostinja."
"Kao priznanje? Ali, ne bi mi vredeo ni prebijene pare."
"Zar je to prvo o čemu misliš? Tvoj profit? Tražim od tebe da
pomogneš bratu, a ti računaš kako da zaradiš na njemu, i nećeš da
mu pomogneš ako to tebi ne donosi novac - je li tako?" Videvši izraz
njegovih očiju, odvratila je pogled i nastavila brzo, podižući glas. "Da,
jeste, pomažeš mu - kao što bi pomagao bilo kom lutajućem prosjaku.
Materijalna pomoć - to je sve što znaš i razumeš. Da li si mislio o
njegovim duhovnim potrebama i kako mu položaj utiče na
samopoštovanje? On neće da živi kao prosjak. Neće da zavisi od tebe."
"Tako što će od mene dobijati platu koju ne može da zaradi, za
posao koji ne može da radi?"
"Neće ti nedostajati. Imaš ovde dosta ljudi koji zarađuju za tebe."
"Tražiš od mene da mu pomognem da izvede tu vrstu prevare?"
"Ne moraš to tako da postaviš."
"Da li je to prevara - ili nije?"
 j j
"Eto zašto ne mogu da pričam s tobom - jer nisi ljudsko biće.
Nemaš nikakve samilosti, nikakvog osećanja za brata, nikakvog
sažaljenja za njegova osećanja."
"Da li je to prevara ili ne?"
"Ni za koga nemaš milosti."
"Da li misliš da bi takva prevara bila poštena?"
"Ti si najnemoralniji čovek koji postoji - misliš samo na pravdu!
Uopšte ne osećaš nikakvu ljubav!"
Ustao je, naglo i naglašeno, na način kojim se završava razgovor i
naređuje posetiocu da ode iz kancelarije. "Majko, ja vodim čeličanu -
ne javnu kuću."
"Henri!" Uzdah ogorčenja se odnosio na njegov izbor reči, ništa
više.
"Nemoj više nikad da razgovaraš sa mnom o poslu za Filipa. Ne bi
mu dao ni posao čistača. Ne bih ga pustio u svoju fabriku. Hoću da to
shvatiš, jednom zauvek. Možeš probati da mu pomogneš kako god
želiš, ali nemoj da vidim ni da si pomislila na moju fabriku kao na
sredstvo u tome."
Bore na njenoj mekoj bradi zgomilaše se u oblik koji je podsećao
na keženje. "Šta je ona, tvoja fabrika - neki hram?"
"Pa... Jeste", reče on meko, začudivši se toj pomisli.
"Zar nikada ne misliš na ljude i na svoje moralne obaveze?"
"Ne znam šta je to što si ti odabrala da nazivaš moralom. Ne, ne
mislim na ljude - osim što, da sam dao posao Filipu, ne bih smeo da
pogledam u oči nijednom kompetentnom čoveku kome je posao
potreban i koji ga zaslužuje."
Ustala je. Glava joj je bila uvučena u ramena, a opravdana gorčina
u njenom glasu kao Da je gurala reči prema njegovoj visokoj,
uspravnoj figuri: "To je tvoja surovost, to je ono što je zlo i sebično kod
tebe. Da voliš svog brata, dao bi mu posao koji ne zaslužuje, baš zato
što ga ne zaslužuje - to bi bila prava ljubav i ljubaznost i bratsko
osećanje. Čemu inače ljubav? Ako čovek zaslužuje posao, nema
nikakve vrline u tome što mu se da je. Vrlina je kad se da nešto što
nije zasluženo."
Gledao ju je kao dete nepoznatu noćnu moru, koju neverica
sprečava da postane užas. "Majko", reče lagano, "ne znaš šta govoriš.
 j g g
Nisam u stanju da te ikad dovoljno prezrem da bih verovao da to
stvarno misliš."
Izraz njenog lica ga je začudio više od svega drugog: izraz poraza,
a, ipak, neke čudne, lukave, cinične podlosti, kao Da je na trenutak
znala neku svetovnu mudrost koja je izlagala poruzi njegovu nevinost.
Sećanje na taj izraz ostao mu je u pameti, kao znak upozorenja
koji mu je govorio da je tek letimice pogledao nešto što mora da
razume. Ali nije mogao da se rve s tim, nije mogao da natera um da
prihvati Da je to vredno razmišljanja, nije imao nikakvu indiciju sem
lake nelagodnosti i odvratnosti - i nije imao vremena da se tome
posveti, nije sada mogao o tome da misli; pred njim je bio sledeći
posetilac, koji je sedeo ispred njegovog radnog stola - slušao je čoveka
koji je molio za svoj život.
Čovek to nije tako izrekao, ali je Rirden znao Da je to suština
slučaja. Ono što je čovek izrekao bita je molba za pet stotina tona
čelika.
Bio je to gospodin Vord iz Kompanije poljoprivrednih alatki Vord u
Minesoti. To je bila skromna kompanija neokaljane reputacije, ona
vrsta biznisa koji retko postaje velik, ali nikada ne propada. Gospodin
Vord je bio četvrta generacija porodice koja je posedovala fabriku i
uložila u nju sve svoje najbolje sposobnosti.
Bio je pedesetih godina i imao je čertvrtasto, bezizražajno lice. Dok
ga je gledao, postajalo je jasno da bi za njega pokazivanje patnje na
licu bilo isto tako nečasno kao da se javno skine go. Govorio je suvo,
poslovno. Objašnjavao je da je oduvek, kao i njegov otac, poslovao s
jednom malom kompanijom za čelik, koju je sada preuzela Asocijacija
čeličana Orena Bojla. Godinu dana je čekao na svoju poslednju
narudžbinu čelika. Poslednji mesec je proveo pokušavajući da ugovori
sastanak s Rirdenom lično.
"Znam da vaša fabrika radi punim kapacitetom, gospodine Rirden",
reče on, "i znam da ne možete da prihvatite nove narudžbine; šta s
vašim najvećim, najstarijim kupcima, koji moraju da čekaju na red, jer
ste vi još jedini čestit - mislim, pouzdan - proizvođač čelika u ovoj
zemlji. Ne znam kako da vam objasnim zašto biste u mom slučaju
napravili izuzetak. Ali mi ništa drugo nije preostalo, osim da
zaključam vrata svoje fabrike, zauvek, a ja", glas mu je malo zadrhtao,
 j j j g j
"a ja ne mogu da vidim sebe kako zaključavam vrata... Još... zato sam
pomislio da bih mogao da razgovaram s vama, iako nemam puno
šanse... ali, morao sam sve da pokušam."
To je bio jezik koji je Rirden razumeo. "Voleo bih da mogu da vam
pomognem", reče, "ali ovo je za mene najgore vreme, zbog veoma,
veoma velike narudžbine, koja mora da ima prvenstvo nad svim
ostalim."
"Znam. Ali, da li biste me samo saslušali, gospodine Rirden?"
"Svakako."
"Ako je u pitanju novac, platiću koliko tražite. Ako vam tako mogu
nadoknaditi, pa, naplatite mi više, udvostručite redovnu cenu, samo mi
dajte taj čelik. Nije mi važno ako ove godine moram da prodam
kombajne s gubitkom, samo da mi se ne zatvore vrata. Imam dovoljno,
lično, da radim s gubitkom nekoliko godina, ako je potrebno, samo da
se održim - jer, mislim, stvari ne mogu još dugo ići ovako, uslovi će se
sigurno poboljšati, moraju, jer ćemo inače..." Nije završio. Zatim
odlučno reče: "Moraju."
"I hoće", reče Rirden.
Pomisao na liniju Džon Galt prođe mu kroz glavu kao harmonija
uz njegove reči pune sigurnosti. Linija Džon Galt je napredovala.
Napadi na njegov metal su prestali. Osećao je da, miljama udaljeni, on
i Degni Tegart sada stoje u praznom prostoru, da im je put raščišćen i
da nema prepreka da završe posao. Ostaviće nas na miru da to
uradimo, pomislio je. Te reči su bile kao borbena himna u njegovoj
glavi: Ostaviće nas na miru.
"Kapacitet naše fabrike je hiljadu kombajna godišnje", reče
gospodin Vord. "Prošle godine smo proizveli tri stotine. Skupljao sam
čelik na rasprodajama preduzeća koja su bankrotirala, izmolio tu i
tamo nekoliko tona od velikih kompanija i kružio kao strvožder po
svakojakim mestima - pa, neću da vas time zamaram, samo, nisam
mislio da ću dočekati da poslujem na taj način. A sve to vreme se
gospodin Oren Bojl zaklinjao da će mi isporučiti čelik sledeće nedelje.
Ali, sve što je izlivao odlazilo je njegovim novim kupcima, iz nekog
razloga koji niko neće da pomene, jedino sam čuo kako se šapuće da
su to ljudi od političkog uticaja. A sad uopšte ne mogu da dođem do
gospodina Bojla. U Vašingtonu je već više od tri meseca. I sve što mi iz
g j g j
njegove kancelarije kažu jeste da ne mogu ništa da urade, jer ne
mogu da nabave rudu."
"Nemojte gubiti vreme na njih", reče Rirden. "Nikada nećete ništa
dobiti od te firme."
"Znate, gospodine Rirden", reče on, tonom otkrića u koje nije
mogao sasvim da poveruje, "mislim da ima nečeg čudnog u načinu na
koji gospodin Bojl vodi svoj posao. Ne razumem šta mu je cilj.
Polovina njihovih visokih peći stoji neusposlena, a prošlog meseca su
po novinama bile sve te velike priče o Asocijaciji čeličana. A njihov
učinak? Pa, da - divno stambeno naselje koje je gospodin Bojl upravo
sagradio za svoje radnike. Prošle nedelje je gospodin Bojl svim
srednjim školama poslao filmove u boji koji pokazuju kako se pravi
čelik i kako on svima sjajno služi. Sad gospodin Bojl ima program na
radiju, pričaju o važnosti industrije čelika za zemlju i stalno govore
kako moramo sačuvati industriju čelika kao celinu. Ne znam šta
podrazumeva pod tim 'kao celinu'."
"Ja znam. Zaboravite to. Neće mu to proći."
"Znate, gospodine Rirden, ne volim ljude koji previše pričaju o tome
kako sve rade samo za dobrobit drugih. To nije istina, i mislim da ne
bi bilo u redu da je istina. Zato ću reći da mi je čelik potreban da bih
spasao svoj posao. Zato što je moj. Jer, ako moram da prekinem s
njim... pa, dobro, niko to danas ne razume."
"Ja razumem."
"Da... da, mislim da biste razumeli... Dakle, vidite, to mi je glavna
briga. Ali, ipak, tu su i moji kupci. Poslujem s njima već godinama.
Računaju na mene. Skoro je nemoguće da se igde nađu ikakve
mašine. Da li znate kako pošta je tamo u Minesoti kada farmeri ne
mogu da nabave alate, kada se mašine pokvare usred žetvene sezone,
a nema delova, nema zamene... ničega osim filmova u boji gospodina
Orena Bojla o... pa, dobro... a onda su tu i moji radnici. Neki od njih su
s nama još od vremena mog oca. Nemaju nikuda da odu. Ne sada."
Nemoguće je, mislio je Rirden, iscediti još čelika iz fabrike, kad su
svaka visoka peć, svaki sat i svaka tona unapred raspoređeni za hitne
narudžbine, za sledećih šest meseci. Ali, linija Džon Galt, mislio je. Ako
to može, onda može sve... Kao Da je želeo da preuzme deset novih
problema odjednom. Kao da u ovom svetu za njega nije bilo ničeg
nemogućeg.
"Vidite", reče, uzimajući telefon, "dajte da proverim s nadzornikom i
vidim šta tačno izlivamo sledećih nekoliko nedelja. Možda ću naći
način da pozajmim nekoliko tona iz neke druge narudžbine i..."
Gospodin Vord je hitro odvratio pogled, ali je Rirden uspeo da mu
vidi lice. To njemu toliko znači, mislio je, a meni tako malo!
Podigao je telefonsku slušalicu, ali je morao da je spusti jer su se
vrata kancelarije naglo otvorila i Gven Ajvs je uletela.
Činilo se nemoguće da će gospođica Ajvs dopustiti sebi takav
ispad, ili da će njeno spokojno lice biti tako neprirodno iskrivljeno, ili
da će joj oči biti zaslepljene, ili da će koračati kao da će svakog časa
početi da se tetura. Rekla je: "Oprostite što prekidam, gospodine
Rirden", i znao je da ne vidi kancelariju, da ne vidi gospodina Vorda,
da ne vidi ništa osim njega. "Mislila sam da moram da vam kažem Da
je Zakonodavni odbor upravo usvojio Zakon o jednakim
mogućnostima."
Onda je bezizražajni gospodin Vord uzviknuo: "O, bože, ne! O, ne!" -
zureći u Rirdena.
Rirden je skočio na noge. Stajao je neprirodno povijen, jedno rame
mu je padalo napred. Trajalo je samo trenutak. Onda je pogledao oko
sebe, kao da vraća prisebnost, i rekao: "Izvinite me", obuhvatajući
pogledom i gospođicu Ajvs i gospodina Vorda, i ponovo seo.
"Nismo bili obavešteni Da je taj zakon u proceduri, zar ne?" upita
on suvo, kontrolišući glas.
"Ne, gospodine Rirden. To je, očigledno, bio iznenadni potez i
trebalo im je samo četrdeset pet minuta."
"Da li se Mauč javljao?"
"Ne, gospodine Rirden." Naglasila je 'ne'. "Mladi službenik s petog
sprata je dotrčao da mi kaže Da je to upravo čuo na radiju. Zvala sam
novine da proverim. Pokušala sam da dobijem gospodina Mauča u
Vašingtonu. Niko se u njegovoj kancelariji ne javlja."
"Kad se poslednji put javio?"
"Pre deset dana, gospodine Rirden."
"Dobro. Hvala, Gven. Pokušavaj i dalje da dobiješ njegovu
kancelariju."
 j
"Da, gospodine Rirden."
Izašla je. Gospodin Vord je bio na nogama, sa šeširom u ruci.
Promrmljao je: "Mislim Da je bolje..."
"Sedite!" odsečno reče Rirden.
Gospodin Vord je poslušao, piljeći u njega.
"Treba da obavimo poslovnu transakciju, zar ne?" reče Rirden.
Gospodin Vord nije mogao da odredi kakvo je osećanje iskrivilo
Rirdenova usta dok je govorio. "Gospodine Vord, zašto nas te
pokvarene bitange napadaju, između ostalog? A, da, zbog našeg
motoa: Posao, uprkos svemu. Pa - posao, uprkos svemu, gospodine
Vord!"
Uzeo je telefonsku slušalicu i potražio nadzornika. "Kaži, Pit... šta?...
da, čuo sam. Može li? Kasnije ćemo pričati o tome. Hoću da znam da li
mi možeš spremiti pet stotina tona čelika, ekstra, preko plana, u
sledećih nekoliko nedelja?... Da, znam... znam da je teško... daj mi
datume i brojke." Slušao je, brzo beležeći nešto na listu papira. Onda
reče: "Dobro, hvala", i spusti slušalicu.
Nekoliko trenutaka je proučavao brojke, praveći neke kratke
proračune na margini papira. Onda podiže ruku.
"U redu, gospodine Vord", reče. "Imaćete čelik za deset dana."
Postoje gospodin Vord otišao, Rirden je ušao u predvorje. Običnim
glasom je rekao gospođici Ajvs: "Pošalji telegram Flemingu u Kolorado.
Znače zašto moram da otkažem ono pravo na kupovinu." Klimnula je
glavom, na način koji je označavao poslušnost. Nije ga pogledala.
Okrenuo se svom sledećem posetiocu i, pokazujući mu rukom da
uđe, rekao: "Dobar dan. Uđite."
Misliće o tome kasnije, mislio je; u jednom trenutku, neprirodno
jasno, surovo pojednostavljeno, Da je postalo skoro lako, u glavi mu je
bila samo jedna misao: To me ne sme zaustaviti. Rečenica je lebdela
sama, bez prošlosti i bez budućnosti. Nije mislio šta je to što ga ne sme
zaustaviti, niti zašto je ta rečenica tako ključni apsolut. Obuzela ga je i
on se pokorio. Išao je korak po korak. Održao je sve sastanke, kao što
su bili predviđeni.
Bilo je kasno kada je, nakon što je poslednji posetilac otišao,
napustio kancelariju. Ostalo osoblje je otišlo kući. Gospođica Ajvs je
sedela sama za radnim stolom u praznoj prostoriji. Sedela je uspravno
 j j j
i ukočeno, držeći u krilu čvrsto stisnute ruke. Glava joj je bila pognuta,
ali kruta i prava, a lice sleđeno. Suze su joj tekle niz obraze, nemo, bez
pokreta na licu, protiv njene volje, nekontrolisano.
Ugledavši ga, ona suvo, s osećanjem krivice i izvinjavajući se, reče:
"Žao mi je, gospodine Rirden", ne pokušavajući da, uz neki besmisleni
izgovor, sakrije lice.
Prišao joj je. "Hvala", reče blago.
Pogledala ga je začuđeno.
Nasmešio se. "Ali, ne mislite li da me potcenjujete, Gven? Nije li
prerano da plačete nada mnom?"
"Ostalo bih mogla da podnesem", prošaputa ona, "ali oni" -
pokazala je na novine na stolu - "oni to zovu pobedom za
antipohlepu."
Glasno se nasmejao. "Razumem da vas takvo sakaćenje jezika
izluđuje", reče. "I šta još?"
Kad ga je pogledala, usta su joj se bila malo opustila. Žrtva koju
nije mogla da zaštiti bila je njena jedina tačka oslonca u svetu koji se
oko nje raspadao.
Nežno ju je pomilovao po čelu; time je prekoračio formalno
ponašanje, što je bilo neobično, i tiho priznao ono čemu se nije bio
nasmejao. "Idite kući, Gven. Večeras mi nećete biti potrebni. I sam
uskoro idem kući. Ne, nemojte čekati."
Bilo je iza ponoći kada je, još uvek sedeći za radnim stolom,
natkriljen nad shematskim planovima mosta za liniju Džon Galt,
iznenada prestao da radi, jer ga je osećanje doseglo kao iznenadni
udar, kojem se više nije moglo umaći, kao da se zavesa anestezije
pocepala.
Skljokao se dopola, još uvek se držeći za trunku otpora, i seo, držao
se grudima, pritisnutim o ivicu stola, glava mu je visila, kao da je
jedini uspeh koji je još mogao da postigne bio da ne pusti glavu da
padne na sto. Sedeo je tako nekoliko trenutaka, svestan samo bola,
vrištećeg bola bez sadržaja i granica - sedeo je, ne znajući da li mu je
u telu ili umu, sveden na strašnu ružnoću bola koji je zaustavio
mišljenje.
Bilo je gotovo za nekoliko trenutaka. Podigao je glavu i seo
uspravno, tiho, oslonjen u stolici. Sada je video da, satima odlažući
 j j
ovaj trenutak, nije bio kriv što ga je izbegavao: nije mislio jer nema o
čemu da se misli.
Misao je - tiho reče sebi - oružje koje se koristi da bi se delalo.
Nikakvo delanje nije bilo moguće. Misao je oružje kojim se pravi izbor.
Nikakav izbor mu nije ostajao. Misao postavlja cilj i način na koji se
on dostiže. U slučaju njegovog života, koji se, deo po deo, kidao iz
njega, trebalo je da ostane bez glasa, bez cilja, bez puta, bez odbrane.
Pomislio je na to s čuđenjem. Prvi put je video da nikada nije
poznavao strah jer je protiv svake nesreće imao svemoćni lek -
sposobnost delanja. Ne, mislio je, ne uverenje da će pobediti - ko to
može imati? - samo šansu da dela, a to je sve što je čoveku potrebno.
Sada je razmišljao, bezlično i prvi put, o stvarnoj srži zla: biti vezanih
ruku prepušten uništenju.
Pa, onda, nastavi vezanih ruku, mislio je. Nastavi u lancima.
Nastavi. Ne sme te to zaustaviti... Ali mu je jedan drugi glas govorio
stvari koje nije želeo da čuje, dok se on borio, vičući kroz njega i protiv
njega: Nema smisla misliti o tome... nema svrhe... čemu?... mani se!
Nije mogao da ga se otarasi. Sedeo je mirno nad planovima mosta
za liniju Džon Galt, slušajući ono što je govorio glas, pola zvuk, a pola
uzdah: Odlučili su bez njega... Nisu ga pozvali, nisu pitali, nisu mu dali
da govori... Nisu čak osećali ni dužnost da ga obaveste - da ga
obaveste da su mu zbrisali deo života i da mora biti spreman da
nastavi da hoda kao bogalj... Od svih kojih se to tiče, ko god da su, iz
bilo kog razloga, zbog bilo koje potrebe, on je bio taj koga nisu morali
da uzmu u obzir.
Na znaku na kraju dugog puta je pisalo: Rudnici Rirden. Visio je
iznad crnih gomila metala... godinama i noćima... dok je sat otkucavao
kapima njegove krvi... krvi koju je davao rado, predano, u zamenu za
jedan budući dan i znak na putu... plaćen njegovim naporom, snagom,
pameću, nadom... uništen ćefom nekih ljudi koji su sedeli i glasali... Ko
zna kakvi su to umovi? Ko zna po čijoj su volji dobili vlast? - kakav ih
je motiv pokretao? - kakvo je njihovo znanje? - koji bi od njih bez
pomoći mogao da izvadi i komadić rude iz zemlje?... Uništen ćefom
ljudi koje nikad nije video i koji nikad nisu videli te gomile metala...
Uništen, jer su oni tako odlučili. S kakvim pravom?
 Odmahnuo je glavom. Ima stvari o kojima ne treba razmišljati,
mislio je. Ima neka skaradnost u zlu koja zagađuje posmatrača.
Postoji granica onoga što čoveku dolikuje da vidi. Ne sme da misli o
tome, ni da gleda u to, niti da pokuša da shvati gde je koren toga.
Smiren i prazan, rekao je sebi da će mu sutra biti dobro. Oprostiće
sebi slabost ove noći, ona je kao suze dopuštene na sahrani, a onda
čovek nauči kako da živi s otvorenom ranom, ili ubogaljenom
fabrikom.
Ustao je i otišao do prozora. Fabrika je bila opustela i mirna; video
je tračke crvenila iznad crnih dimnjaka, duge spirale pare, spojene
kosine dizalica i mostove.
Osetio je pustošnu usamljenost, kakvu nikada ranije nije poznavao.
Pomislio je kako gospođica Ajvs i gospodin Vord mogu da u njemu
traže nadu, olakšanje, da bi obnovili hrabrost. U kome on da ih traži?
I njemu su, konačno, bili potrebni. Poželeo je da ima prijatelja kojem
bi bilo dozvoljeno da ga vidi kako pati, bez pretvaranja ili zaštite, na
kojeg bi mogao da se za trenutak nasloni, samo da kaže: "Jako sam
umoran" i da se načas odmori. Od svih ljudi koje je znao, postoji li
ijedan kojeg bi poželeo da sada ima kraj sebe? U glavi je čuo odgovor,
brz i šokantan: Fransisko d'Ankonija.
Prigušeni, ljutiti smeh ga je vratio u stvarnost. Apsurdnost te želje
mu je naglo vratila smirenost. Eto šta dobijaš, mislio je, kad se
prepustiš slabosti.
Stajao je kraj prozora, pokušavajući da ne misli. Ali su mu u glavi
stalno odzvanjale reči: Rudnici Rirden Rudnici uglja Rirden Čeličana
, ,
Rirden ... Od kakve koristi? Zašto je to uradio? Zašto bi ikad više želeo
da bilo šta radi?
Njegov prvi dan na ležištima rude... Dan kad je stajao na vetru,
posmatrajući ruševine jedne čeličane... Dan kad je stajao ovde, u ovoj
kancelariji, kraj ovog prozora, i mislio kako se na samo nekoliko
metalnih šipki može napraviti most koji će nositi neverovatne terete,
ako se kombinuje nosač s lukom, ako se sagradi dijagonalna potpora
s vršnim delovima savijenim u...
Zaustavio se i stajao mirno. Toga dana nije mislio o kombinovanju
nosača s lukom.
 Sledećeg trenutka je bio za radnim stolom, nagnut nad njim, s
jednom nogom na sedištu stolice, nemajući vremena da sedne, crtao je
linije, krive, trouglove, kolone proračuna, ne birajući gde, po shemama,
po podmetaču za pisanje, po nečijim pismima.
A sat kasnije je zvao međugradsku liniju, čekao je da telefon pored
kreveta u jednom vagonu na gradilištu pozvoni, govorio je: "Degni!
Most je naš - baci u korpu za otpatke sve sheme koje sam ti poslao,
jer... Šta?... A, to? Do đavola s tim! Zanemari pljačkaše i njihove
zakone! Zaboravi! Degni, baš nas briga! Slušaj, znaš onu čudnu
napravu koju si nazvala Rirdenov nosač, kojoj si se toliko divila? Ništa
ne vredi. Smislio sam nosač koji će biti bolji od svega što je ikad
napravljeno! Tvoj most će nositi četiri voza odjednom, trajaće tri
stotine godina i koštaćete manje nego tvoj najje iniji odvodni kanal.
Poslaću ti sheme za dva dana, ali sam to hteo da ti odmah kažem.
Vidiš, radi se o kombinovanju nosača s lukom. Biće potrebna
dijagonalna potpora i... Šta? Ne čujem te. Jesi li se prehladila?... Za šta
mi zahvaljuješ sada? Čekaj dok ti objasnim."
 Glava VIII
LINIJA DŽON GALT

Radnik se nasmešio, gledajući Edija Vilersa preko puta stola.

"Osećam se kao begunac", reče Edi Vilers. "Pretpostavljam da znate
zašto me mesecima nije bilo ovde." Pokazao je na podzemnu
kafeteriju. "Sada treba da budem potpredsednik. Izvršni potpredsednik.
Za ime boga, nemojte to ozbiljno da shvatite. Izdržao sam koliko sam
mogao, a onda sam morao da pobegnem, makar na jedno veće... Prvi
put kad sam posle svog navodnog unapređenja sišao ovamo na
večeru, svi su toliko piljili u mene da se nisam usudio da se vratim.
Pa, neka pilje. Ti ne piljiš. Drago mi je što ti je svejedno... Ne, nisam je
video već dve nedelje. Ali svaki dan razgovaramo telefonom, ponekad i
dva puta... Da, znam kako se oseća: ona to voli. Šta to čujemo preko
telefona - zvučne vibracije, je l' da? Pa, njen glas zvuči kao da se
pretvara u svetlosne vibracije - ako znaš šta mislim. Uživa u tome da
vodi tu užasnu borbu sama i da pobeđuje... O, da, pobeđuje! Znaš li
zašto već neko vreme ne čitaš ništa u novinama o liniji Džon Galt?
Zato što dobro napreduje... Samo, ta pruga od Rirdenovog metala biće
najbolja pruga koja je ikad napravljena, ali kakva je svrha ako
nemamo dovoljno jake mašine koje će je iskoristiti? Pogledaj
zakrpljene lokomotive na ugalj koje su nam ostale - jedva uspevaju da
se vuku dovoljno brzo za stare trolejbuske šine... Ipak, ima nade.
Železnička oprema je bankrotirala. To je najveći proboj koji smo imali
u nekoliko poslednjih nedelja, jer je njihovu kompaniju kupio Dvajt
Senders. On je sjajan mladi inženjer koji ima još jedinu dobru fabriku
aviona u zemlji. Morao je da proda fabriku svom bratu da bi preuzeo
Ujedinjene železnice. To je u skladu sa Zakonom o jednakim
mogućnostima. Naravno, to je samo njihova nameštaljka, ali možeš li
ih kriviti zbog toga? U svakom slučaju, sada ćemo videti te dizelke iz
Ujedinjenih železnica. Dvajt Senders će pokrenuti stvari... Da, ona
računa na njega. Zašto to pitaš? Da, sad nam je on od ključne
važnosti. Upravo smo potpisali ugovor s njim za prvih deset dizel
lokomotiva koje će napraviti. Kada sam joj telefonirao da je ugovor
potpisan, nasmejala se i rekla: 'Vidiš? Zar ima ikakvog razloga da se
plašimo?' Rekla je to jer zna - nikada joj nisam rekao, ali zna - da se
plašim... Da, ja... Ne znam... Ne bih se plašio da znam otkud to, mogao
bih nešto da učinim. Ali ovo... Kaži mi, je l' me stvarno ne prezireš što
sam izvršni potpredsednik?... Ali, zar ne vidiš Da je to naopako?...
Kakva čast?... Ne znam šta sam u stvari: lakrdijaš, duh, statista ili trula
lutka. Dok sedim u njenoj kancelariji, u njenoj stolici, za njenim
radnim stolom, osećam se još gore od toga: osećam se kao ubica...
Naravno, znam da treba da budem njen statista - i to bi bila čast - ali...
na neki užasan način, koji ne mogu sasvim da shvatim, osećam da
sam statista Džima Tegarta. Zašto bi ona morala da ima statistu?
Zašto mora da se krije? Zašto su je izbacili iz zgrade? Znaš li Da je
morala da se iseli u neku malu rupu u zadnjoj uličici, preko puta
našeg službenog ulaza. Morao bi to jednom da vidiš, to je ured Džon
Galt, inc. Ipak, svi znaju da još uvek vodi Tegart transkontinental .
Zašto mora da skriva kakav sjajan posao radi? Zašto joj ne odaju
nikakvo priznanje? Zašto kradu njen podvig - sa mnom kao
primaocem ukradenih dobara? Zašto čine sve što je u njihovoj moći
da je onemoguće da uspe, kad je ona sve što stoji između njih i
propasti? Zašto joj se mučenjem odužuju za to što im spasava život?...
Šta ti je? Što me tako gledaš?... Da, pretpostavljam da razumeš... Ima
nešto u svemu tome što ne mogu da objasnim, nešto zlo. Zato se
plašim... Mislim da se čovek ne može izvući... Znaš, čudno je, ali mislim
da i oni to znaju, Džim i njegovo društvo i svi u zgradi. Ima tamo
nešto krivo i tajno. Krivo i tajno i mrtvo.Tegart transkontinental je sad
kao čovek koji je izgubio dušu... koji je izdao dušu... Ne, nije je briga.
Kad je poslednji put bila u Njujorku, došla je neočekivano - bio sam u
kancelariji, u njenoj kancelariji - i odjednom su se vrata otvorila i evo
nje. Ušla je, rekavši: 'Gospodine Vilers, tražim posao kao stanični
operater, da li biste mi pružili priliku?' Hteo sam sve da ih prokunem,
ali sam morao da se nasmejem, bio sam tako srećan što je vidim, i
 j j
ona se tako srećno smejala. Bila je došla pravo s aerodroma - nosila je
pantalone i pilotsku jaknu - izgledala je divno - opaljena vetrom, kao
Da je preplanula, baš kao da se vratila s odmora. Naterala me je da
ostanem gde sam bio, u njenoj stolici, sela je na radni sto i pričala o
novom mostu na liniji Džon Galt... Ne. Ne, nikad je nisam pitao zastoje
odabrala to ime... Ne znam šta joj znači. Neku vrstu izazova,
pretpostavljam... Ne znam kome... O, nije važno, ne znači ništa, nema
nikakvog Džona Galta, ali bih više voleo da nije to uzela. Ne sviđa mi
se, a tebi?... Tebi da? Ne zvučiš jako srećno kad to kažeš."
Prozori na uredu Džon Galt, inc. gledali su u mračnu uličicu. S
mesta gde se nalazio radni sto Degni nije mogla da vidi nebo, samo
zid zgrade koji je visinom prevazilazio njeno vidno polje. Bio je to
bočni zid ogromnog nebodera Tegart transkontinentala .
Njen novi štab bile su dve prostorije u prizemlju jednog
polusrušenog zdanja. Zgrada je još uvek stajala, ali su gornji spratovi
bili ograđeni daskama jer nisu bili bezbedni za stanovanje. Stanari
kojima je pružala utočište bili su polubankrotirani, trajući, kao i to
zdanje, po inerciji impulsa prošlosti.
Dopadalo joj se njeno novo mesto: štedelo je novac. U prostorijama
nije bilo suvišnog nameštaja ili ljudi. Nameštaj je poticao iz komisiona.
Ljudi su bili najbolji koje je mogla naći. Tokom retkih poseta Njujorku
nije imala vremena da primećuje prostoriju u kojoj radi; samo je
primećivala da služi svrsi.
Nije znala zašto se večeras zaustavila i pogledala tanke pruge kiše
na prozorskom oknu, na zidu zgrade preko puta uličice.
Ponoć je bila prošla. Njeno malobrojno osoblje je otišlo kući.
Trebalo je da bude na aerodromu u tri ujutru, da se vrati svojim
avionom u Kolorado. Preostalo joj je još malo posla, samo da pročita
nekoliko Edijevih izveštaja. Napetost žurbe je odjednom nestala, stala
je, i nije mogla da nastavi. Činilo se da čitanje tih izveštaja prevalilazi
njene mogućnosti. Bilo je prekasno da ode kući i spava, prerano da
ode na aerodrom. Pomislila je: umorna si - i posmatrala sopstveno
raspoloženje sa strogom, prezrivom nepristrasnošću, znajući da će
proći.
U Njujork je doletela neočekivano, iznenada tako odlučivši, skočila
je za upravljač aviona u roku od dvadeset minuta nakon što je čula
j j j
kratku vest na radiju. Glas na radiju je rekao da se Dvajt Senders
povukao iz biznisa, iznenada, bez razloga ili objašnjenja. Požurila je u
Njujork, nadajući se da će ga naći i zaustaviti. Ali je, leteći preko
kontinenta, osećala da od njega neće biti ni traga.
Prolećna kiša je nepomično lebdela u vazduhu s druge strane
prozora, kao retka izmaglica. Sedela je, gledajući preko puta u
službeni ulaz Tegart transkontinentala . Unutra su bile gole sijalice na
čeličnim tavaničnim nosačima, i nekoliko gomila prtljaga na
izlizanom betonskom podu. Mesto je izgledalo pusto i mrtvo.
Pogledala je razuđenu pukotinu na zidu svog ureda. Nije čula
nikakav zvuk. Znala je Da je sama u ruiniranoj zgradi. Kao da je bila
sama u gradu. Obuzelo ju je osećanje koje je godinama potiskivala:
usamljenost, mnogo dublja od ovog trenutka, dublja od tišine u sobi i
vlažne, sjaktave praznine ulice; usamljenost sive pustare, gde nije bilo
ničega vrednog da se dosegne; usamljenost njenog detinjstva.
Ustala je i otišla do prozora. Priljubivši lice uz okno, mogla je da
vidi celo zdanje Tegart, njegove linije koje su se oštro spajale u vrh
visoko na nebu. Pogledala je mračni prozor prostorije koja je bila njen
ured. Osećala se kao Da je u progonstvu, iz kojeg se nikad neće vratiti,
kao da je od zgrade odvaja mnogo više od jednog stakla, zavese kiše i
perioda od nekoliko meseci.
Stajala je, u prostoriji s malterom koji je otpadao, priljubljena uz
prozorsko okno, gledajući gore u nedostupni oblik svega što je volela.
Nije znala zašto je tako usamljena. Jedine reči koje su joj dolazile bile
su: Ovo nije svet koji sam očekivala.
Jednom, kad je imala šesnaest godina, gledajući dugi odsek
Tegartove pruge, šine koje su se spajale - kao linije zdanja - u jednu
tačku u daljini, rekla je Ediju da uvek misli da šine drži ruka nekog
čoveka iza horizonta - ne, ne njenog oca, niti bilo kog muškarca na
poslu - i da će ga jednog dana sresti.
Odmahnula je glavom i okrenula se od prozora.
Vratila se za radni sto. Pokušala je da uzme izveštaje. Ali,
odjednom je pala preko stola, položivši glavu na ruku. Nemoj,
pomislila je; ali se nije ni pomerila da ustane, bilo joj je svejedno, nije
bilo nikoga da je vidi.
 Ovo je bila čežnja koju nikad nije sebi dopustila da prizna. Sada se
s njom suočila. Mislila je: ako je osećanje odgovor na ono što svet ima
da ponudi, ako voli prugu, zgradu, i više od toga, ako voli svoju ljubav
prema njima - postoji još jedan odgovor, najveći, koji je propustila.
Mislila je: da nađe osećanje koje će skupiti, kao njihov zbir, kao njihov
krajnji izraz, svrhu svih stvari na zemlji koje je volela... Da nađe svest
poput svoje sopstvene, koja bi bila značenje njenog sveta, kao što bi
ona bila značenje njegovog...
Ne, ne Fransisko d'Ankonija, ne Henk Rirden, niko od muškaraca
koje je ikad znala ili im se divila... Muškarac koji postoji samo u njenoj
spoznaji sopstvene sposobnosti za osećanje koje nije nikad osetila, ali
bi dala život da ga iskusi... Uvila se, sporo i blago, a grudi su joj bile
priljubljene uz sto; osetila je čežnju u mišićima, u nervima.
Da li je to ono što želiš? Da li je tako jednostavno? - pitala se, ali je
znala da nije jednostavno. Postojala je neka neraskidiva veza između
njene ljubavi prema poslu i želje tela; kao da joj je jedno davalo pravo
na drugo, pravo i značenje; kao da je jedno bilo dopuna drugog - i
želja nikad neće biti zadovoljena ako ne bude isto tako veličanstvena.
Lica prislonjenog na ruku, pomerila je glavu, odmahnuvši u
neverici. Nikada ga neće naći. Njena misao o tome kakav bi život
mogao biti bilo je sve što će ikada imati od sveta koji je želela. Samo
misao o tome - i poneki retki trenuci, kao odblesak na njenom putu -
da zna, da izdrži, da ide do kraja...
Podigla je glavu.
Na pločniku uličice, s druge strane prozora, videla je senku čoveka
na vratima ureda.
Vrata su bila nekoliko koraka udaljena; nije mogla da ga vidi, kao
ni ulično svetlo iza njega, samo senku na kamenom pločniku. Stajao je
savršeno mirno.
Bio je tako blizu vratima, kao neko ko samo što nije ušao, Da je
očekivala da ga čuje kako kuca. Umesto toga, videla je kako se senka
naglo pokrenula, kao Da je bio bačen unazad, zatim se okrenuo i
otišao. Kada se zaustavio, na zemlji su ostali samo obrisi oboda
njegovog šešira i ramena. Senka je za trenutak mirno ležala, trepereći,
i produžavala se dok se vraćao.
 Nije osetila strah. Sedela je za stolom, nepomična, gledajući s
čistim čuđenjem. Zaustavio se pred vratima i onda se opet povukao;
stajao je negde u sredini uličice, onda je nemirno koračao i opet se
zaustavio. Senka mu se po pločniku njihala kao nepravilno klatno,
opisujući tok neke neme bitke; taj čovek se borio sa sobom da li da
uđe na ta vrata ili da pobegne.
Nastavila je da gleda, s čudnom ravnodušnošću. Nije mogla da
reaguje, samo da posmatra. Pitala se tupo, hladno; Ko je on? Da li ju je
posmatrao negde iz tame? Da li je kroz osvetljeni, ogoljeni prozor
video kako je pala na sto? Da li je posmatrao njenu pustu usamljenost
kao što je ona sad posmatrala njegovu? Nije ništa osećala. Bili su
sami u tišini mrtvog grada - izgledao joj je miljama daleko, odraz
patnje bez identiteta, preživeli sadrug, čiji je problem njoj bio dalek,
kao i njen njemu. Koračao je, izlazeći joj iz vidokruga i vraćajući se.
Sedela je, posmatrala - na svetlucavom pločniku tamne uličice - senku
neke nepoznate patnje.
Senka je još jednom otišla. Ona je čekala. Nije se vratila. Onda je
skočila na noge. Htela je da vidi ishod borbe; sada kad je pobedio - ili
izgubio - odjednom joj se javila snažna potreba da sazna ko je on i
koji mu je motiv. Potrčala je kroz predvorje, naglo otvorila vrata i
pogledala napolje.
Uličica je bila prazna. Pločnik se gubio u daljini, kao traka vlažnog
ogledala osvetljena nekolikim razbacanim svetlima. Na vidiku nije bilo
nikoga. Videla je mračnu rupu razbijenog izloga na nekoj napuštenoj
radnji. Iza toga su bila vrata nekoliko hotela najniže kategorije. S
druge strane uličice, pruge kiše su sijale pod svetiljkom iznad crne
praznine otvorenih vrata koja su vodila u podzemne tunele Tegart
transkontinentala .
Rirden je potpisao dokumente, gurnuo ih preko stola i okrenuo
glavu, misleći kako nikad više neće morati da misli o njima i želeći da
se prebaci u vreme kad će ovaj trenutak biti daleko iza njega.
Pol Larkin je neodlučno posegnuo za dokumentima; izgledao je
udvorički nesrećno. "To je samo pravna formalnost, Henk", reče. "Znaš
da ću te rudnike uvek smatrati tvojima."
Rirden je polako odmahnuo glavom; samo su mu se vratni mišići
pokrenuli; lice mu je bilo nepomično, kao da je razgovarao sa
 j j g
strancem. "Ne", reče. "Ili sam vlasnik ili nisam."
"Ali... ali znaš da mi možeš verovati. Ne moraš da brineš o isporuci
rude. Dogovorili smo se. Znaš da možeš da računaš na mene."
"Ne znam. Nadam se da mogu."
"Ali, dao sam ti reč."
"Nikad do sada nisam bio prepušten na milost i nemilost nečije
reči."
"Ma... ma, zašto to kažeš? Prijatelji smo. Uradiću sve što želiš.
Dobićeš sve što proizvedeni. Rudnici su još uvek tvoji - kao da su tvoji.
Nemaš čega da se bojiš. Ja... Henk, u čemu je stvar?"
"Nemoj da pričaš."
"Ali, u čemu je stvar?"
"Ne volim uveravanja. Neću da se pretvaramo kako sam bezbedan.
Nisam. Napravili smo dogovor čije ostvarenje ne mogu da nametnem.
Hoću da znaš da u potpunosti shvatam svoj položaj. Ako imaš nameru
da održiš reč, ne pričaj o tome, samo to uradi."
"Zašto me gledaš kao da sam ja kriv? Znaš kako se zbog toga loše
osećam. Kupio sam rudnike samo zato što sam mislio da će ti to
pomoći - mislim, mislio sam da ćeš ih radije prodati prijatelju neko
nekom potpunom strancu. Nisam ja kriv. Ne sviđa mi se taj grozni
Zakon o jednakim mogućnostima, ne znam ko stoji iza njega, nisam ni
sanjao da će ga usvojiti, tako sam se šokirao kad su..."
"Nema veze."
"Ali, samo sam..."
"Zašto insistiraš da razgovaramo o tome?"
"Ja..." Larkin je zvučao kao da se pravda. "Ponudio sam ti najbolju
cenu, Henk. Zakon kaže 'razumna nadoknada'. Moja ponuda je bila
viša od svake druge."
Rirden je pogledao dokumente koji su još uvek ležali na stolu.
Mislio je o novcu koji je ovim dokumentima dobijao za rudnike. Dve
trećine sume Larkin je dobio na zajam od vlade; novi zakon je imao
odredbe za takve zajmove, "da bi se pružila mogućnost novim
vlasnicima, koji nikad nisu imali priliku". Dve trećine preostale sume
je bio zajam koji je on sam dao Larkinu, hipoteka za sopstvene
rudnike... A vladin novac, odjednom je pomislio, novac kojim su mu
sada platili njegovo vlasništvo, odakle dolazi? Čijim je radom stečen?
 j g j j
"Ne moraš da brineš, Henk", reče Larkin tim nerazumljivim,
upornim tonom pravdanja u glasu. "To je samo formalnost."
Rirden se pitao šta Larkin hoće od njega. Osećao je da taj čovek
čeka nešto osim fizičke radnje prodaje, neke reči koje je on, Rirden,
trebalo da izgovori, nešto što se ticalo milosrđa koje se od njega
očekivalo da pokaže. Larkinove oči su, u ovom trenutku kad mu se
posrećilo, imale odvratan prosjački izraz.
"Zašto bi se ljutio, Henk? To je samo nova birokratska forma. Samo
nova istorijska okolnost. Niko ništa ne može ako je to istorijska
okolnost. Niko se ne može kriviti. Ali uvek postoji način da se uklopiš.
Pogledaj sve ostale. Ne mare. Oni..."
"Postavljaju lutke koje kontrolišu, da bi upravljali imecima koji su
od njih iznuđeni. Ja..."
"Ma, zašto namerno koristiš takve reči?"
"I mogu ti reći - a mislim da to znaš - da mi takve igre ne leže.
Nemam ni vremena ni živaca da smišljam nekakvu učenu da bih ti
vezao ruke i preko tebe i dalje imao rudnike. Vlasništvo je nešto što ne
delim. I ne želim da ga zadržavam koristeći se tvojim kukavičlukom -
tako što ću se neprestano boriti da te nadmudrim i držati ti mač nad
glavom. Ja tako ne radim i neću da imam posla s kukavicama.
Rudnici su tvoji. Ako hoćeš da mi prvom ponudiš rudu koju proizvedeš,
uradićeš tako. Ako hoćeš da me prevariš, tvoje je pravo."
Larkin je izgledao uvređeno. "To uopšte nije pošteno s tvoje strane",
reče; u glasu mu se osetio suvi ton opravdanog prebacivanja. "Nikada
ti nisam dao povoda da mi ne veruješ." Hitro je pokupio dokumente.
Rirden je video kako dokumenti nestaju u unutrašnjem džepu
Larkinovog kaputa. Video je otvor otkopčanog kaputa, nabore prsluka
zategnutog preko mlitavih oblina i mrlju znoja na košulji pod
pazuhom.
Odjednom se u njegovoj svesti, nepozvana, pojavila slika jednog
lica od pre dvadeset sedam godina. Lica nekog propovednika na uglu
ulice kojom je prošao, u gradu kojeg se više nije mogao setiti. Samo su
mračni zidovi sirotinjskog kvarta ostali u njegovom sećanju, kiša
jesenje večeri i pravdoljubiva zloba čovekovih usta, malih usta koja su
se razvukla da viču u mraku: "...najplemenitiji ideal - da čovek živi
radi svoje braće, da jaki rade za slabe, da onaj koji je sposoban služi
onome koji nije..."
Onda je video mladića - Henka Rirdena sa osamnaest. Video je to
napeto lice, brzi hod, pijanu ustreptalost tela opijenog snagom
neprospavanih noći, ponosno uzdignutu glavu, bistre, staložene,
surove oči čoveka koji je sebe nemilosrdno gonio ka onome što je
želeo. I video je kakav je Pol Larkin morao biti u to vreme - mladić s
ostarelim bebećim licem, koji se smeje udvorički, neveselo, traži da
bude pošteđen i moli svet da mu da priliku. Da je Henku Rirdenu iz
tog vremena neko pokazao tog mladića i rekao mu Da je to cilj
njegovog puta, sakupljač snage njegovih bolnih žila, šta bi on...
Nije to bila misao, već udarac pesnicom u njegovoj lobanji. A kad
je ponovo bio u stanju da razmišlja, Rirden je znao šta bi mladić koji
je on bio osećao: želju da zgazi tu skaradnu stvar, Larkina, i zgromi
svaki njegov delić.
Nikada pre nije iskusio ovakvo osećanje. Trebalo mu je nekoliko
trenutaka da shvati da je to ono što ljudi zovu mržnja.
Opazio je da je Larkin, ustajući da ode i mumlajući nekakvo 'do
viđenja', imao ranjen, prekoran izraz sa stisnutim ustima, kao Da je
on, Larkin, bio povređen.
Kada je rudnike uglja prodao Kenu Denegeru, koji je imao najveću
kompaniju uglja u Pensilvaniji, Rirden se pitao zašto mu je to bilo
skoro bezbolno. Nije osećao nikakvu mržnju. Ken Deneger je bio čovek
u pedesetim godinama, grubog, zatvorenog lica; počeo je kao rudar.
Kada mu je Rirden dao tapiju na novo vlasništvo, Deneger je
ravnodušno rekao: "Mislim da vam nisam pomenuo da ćete sav ugalj
koji od mene kupujete dobiti po proizvođačkoj ceni."
Rirden ga je začuđeno pogledao. "Toje protivzakonito", reče.
"Ko može da sazna koliko vam gotovine dajem u vašoj dnevnoj
sobi?"
"Vi govorite o popustu."
"Da."
"To je protiv dva tuceta zakona. Ako vas u tome uhvate, udariće
vas gore nego mene."
"Naravno. To je vaša zaštita - nećete biti ostavljeni na milost i
nemilost moje dobre volje."
 j j
Rirden se nasmešio; bio je to srećan osmeh, ali je sklopio oči kao
pred udarom. Onda je odmahnuo glavom. "Hvala", reče. "Ali ja nisam
jedan od njih. Ne očekujem da iko radi za mene po proizvođačkoj
ceni."
"Ni ja nisam jedan od njih", ljutito reče Deneger. "Vidite ovako,
Rirden, mislite li da ne znam šta dobijam kao na tacni? Novac vam to
ne može platiti. Ne u današnje vreme."
"Niste se vi sami javili da kupite moje vlasništvo. Ja sam tražio od
vas da kupite. Kamo sreće da u poslu s rudom postoji neko kao vi, da
preuzme moje rudnike. Nema ga. Ako hoćete da mi učinite uslugu,
nemojte mi nuditi popust. Dajte mi priliku da vam plaćam po većim
cenama, većim nego što bilo ko može da ponudi, smislite koliko
hoćete, samo da prvi dobijem ugalj. Ja ću se snaći. Samo mi dajte
ugalj."
"Imaćete ga."
Rirden se u trenutku upitao zašto nije čuo ni reč od Veslija Mauča.
Na njegove pozive u Vašington nije bilo odgovora. Onda je dobio
pismo od samo jedne rečenice koja ga je obavestila da gospodin Mauč
Da je otkaz. Dve nedelje kasnije pročitao je u novinama Da je Vesli
Mauč imenovan za pomoćnog koordinatora Biroa za ekonomsko
planiranje i nacionalna bogatstva.
Ne mori sebe svim tim - mislio je Rirden u tišini mnogih večeri,
boreći se s iznenadnim prilivom tog novog osećanja koje nije želeo -
postoji neko neizrecivo zlo u svetu, i nema nikakve koristi moriti sebe
njegovim pojedinostima. Moraš malo više da radiš. Samo malo više.
Ne daj da te pobedi.
Grede i nosači mosta od Rirdenovog metala svakodnevno su izlazili
iz valjaonice i slali su se na gradilište linije Džon Galt, gde su prve
forme od zelenoplavog metala, bačene u prostor da premoste kanjon,
sijale na prvim zracima prolećnog sunca. Nije imao nimalo vremena
za bol, nimalo snage za bes. Za nekoliko nedelja je bilo gotovo;
zaslepljujući naleti mržnje su prestali i nisu se vratili.
Opet je potpuno vladao sobom one večeri kada je telefonom pozvao
Edija Vilersa. "Edi, u Njujorku sam, u Vejn-Foklandu. Dođite na
doručak sa mnom sutra ujutro. Hteo bih da o nečem popričamo."
 Edi Vilers je otišao na sastanak s teškim osećanjem krivice. Nije se
bio oporavio od šoka od Zakona o jednakim mogućnostima; to je
ostavilo u njemu tup bol, kao modri trag udarca. Nije mu se dopadalo
kako grad izgleda: sada je izgledao kao da krije neku zlu i nepoznatu
pretnju. Užasavao se od sučeljavanja s jednom od žrtava Zakona:
skoro je osećao da on, Edi Vilers, snosi deo odgovornosti za njega, na
neki užasan način koji nije umeo da objasni.
Kada je video Rirdena, taj osećaj je nestao. U Rirdenovom nastupu
nije bilo ničega što bi podsećalo na žrtvu. Kroz prozor hotelske sobe
sunčani sjaj ranog prolećnog jutra blistao je na gradskim krovovima,
nebo je bilo potpuno svetloplavo, sveže, poslovnice su još bile
zatvorene, i nije izgledalo da grad u sebi krije zlobu, već kao da je
radostan i pun nade, spreman da se baci u akciju - baš kao i Rirden.
Bio je, činilo se, osvežen bezbrižnim snom, nosio je kućni ogrtač,
nestrpljiv da se obuče, nevoljan da odlaže uzbudljivu igru poslovnih
obaveza.
"Dobro jutro, Edi. Izvinite što sam vas izvukao ovako rano. To mi je
jedino slobodno vreme. Moram da se vratim u Filadelfiju odmah posle
doručka. Možemo da razgovaramo dok jedemo."
Kućni ogrtač mu je bio od tamnoplavog flanela, s belim inicijalima
H. R. na gornjem džepu. Izgledao je mlado, opušteno, kao kod kuće, u
ovoj sobi i u svetu.
Edi je posmatrao kako kelner gura kolica s doručkom u sobu, tako
vešto da ga je to osvežilo. Otkrio je kako uživa u svežem, uštirkanom
stolnjaku i odsjaju sunca na srebru, na dve činije sa zdrobljenim
ledom u kojima su bile čaše sa sokom od pomorandže; nije znao da
mu takve stvari mogu pružiti okrepljujuće zadovoljstvo.
"Nisam hteo da zovem Degni međugradskom linijom zbog ove
stvari", reče Rirden. "Ima dovoljno posla. Možemo to srediti za nekoliko
minuta, vi i ja."
"Ako sam ovlašćen da to uradim."
Rirden se nasmešio. "Jeste." Nagnuo se preko stola. "Edi, kakvo je
trenutno finansijsko stanje Tegart transkontinentala ? Očajno?"
"Gore od toga, gospodine Rirden."
"Da li uspevate da isplaćujete zarade na vreme?"
 "Ne baš. Skrivamo to od novina, ali mislim da svi znaju. Ceo sistem
je zatrpan dugovima, a Džimu ponestaju izgovori."
"Da li znate da prva rata za prugu od Rirdenovog metala stiže na
naplatu sledeće nedelje?"
"Da, znam."
"Dobro, hajde da se dogovorimo o moratorijumu. Produžiću vam
rok - nećete morati da mi platite ništa sve dok ne prođe šest meseci od
otvaranja linije Džon Galt."
Edi Vilers spusti solju kafe uz tup udar. Nije mogao ništa da kaže.
Rirden se prigušeno nasmejao. "Šta je bilo? Ovlašćeni ste da
prihvatite, zar ne?"
"Gospodine Rirden... ne znam... šta da vam kažem."
"Pa, 'u redu je' dovoljno."
"U redu, gospodine Rirden." Edijev glas se jedva čuo.
"Spremiću dokumente i poslaću vam ih. Možete preneti Džimu i
dati mu da potpiše."
"Da, gospodine Rirden."
"Ne volim da imam posla s Džimom. Utrošio bi dva sata
pokušavajući da uveri sebe da me je uverio da mi čini uslugu time što
prihvata."
Edi je sedeo nepomično, gledajući u svoj tanjir.
"Šta je bilo?"
"Gospodine Rirden, voleo bih... da kažem hvala... ali nema dovoljno
reči da..."
"Vidite, Edi. Imate osobine dobrog biznismena, zato bolje da
shvatite neke stvari. Nema nikakvih 'hvala' u ovakvim situacijama. Ne
činim to za Tegart transkontinental . To je prosta, praktična, sebična
stvar s moje strane. Zašto da uzimam svoj novac od vas, koda to može
biti smrtni udarac vašoj kompaniji? Da vaša kompanija ništa ne valja,
uzeo bih, i to brzo. Ne bavim se dobrotvornim prilozima i ne kladim se
na nesposobne A vi ste još uvek najbolja železnica u zemlji. Kada
Unija Džon Galt bude završena, bijete i finansijski najčvršća. Tako da
imam dobar razlog da čekam. Osim toga, u nevolji ste zbog moje
pruge. Hoću da uspete."
"Ipak vam dugujem zahvalnost, gospodine Rirden... zbog nečeg
mnogo većeg od dobrotvornog priloga."
 g g g g
"Ne. Zar ne vidite? Upravo sam dobio mnogo novca... koji nisam
želeo. Ne mogu da ga uložim. Uopšte mi nije ni od kakve koristi... Zato
mi na neki način pričinjava zadovoljstvo da okrenem taj novac protiv
istih ljudi u istoj bici. Omogućili su mi da vam produžim rok, da vam
pomognem da se borite protiv njih."
Video je kako se Edi trgao, kao da ga je pogodio u ranu. "To je ono
što je tako strašno!"
"Što?"
"To što su vam uradili - i to što im tako vraćate. Mislim..." Stao je.
"Oprostite mi, gospodine Rirden. Znam da se u poslu ne razgovara
ovako."
Rirden se nasmešio. "Hvala, Edi. Znam šta mislite. Ali, zaboravite to.
Neka idu do vraga."
"Da. Samo... gospodine Rirden, mogu li nešto da vam kažem? Znam
da uopšte nije na mestu, i ne govorim kao potpredsednik."
"Da čujem."
"Ne moram da vam kažem šta vaša ponuda znači Degni, meni,
svakoj čestitoj osobi u Tegart transkontinentalu . To znate. I znate da
možete da računate na nas. Ali... mislim da će i Džim Tegart izvući
korist - da ćete vi biti taj koji će spasti njega i ljude poput njega,
nakon što su..."
Rirden se nasmeja. "Edi, šta nas briga za ljude poput njega? Mi se
vozimo u ekspresu, a oni sede na krovu, praveći buku oko toga da su
vođe. Zašto bi nas bilo briga? Imamo dovoljno snage da i njih vučemo
sa sobom, zar ne?"
"Neće izdržati."
Letnje sunce je ostavljalo vatrene mrlje po gradskim prozorima i
blistave varnice u uličnoj prašini. Stubovi vreline su svetlucali u
vazduhu, dižući se s krovova do bele stranice kalendara. Motor
kalendara je radio, obeležavajući poslednje dane juna.
"Neće izdržati", govorili su ljudi. "Kada puste prvi voz na liniji Džon
Galt, pruga će se pokidati. Nikad neće stići do mosta. Ako stigne, most
će se raspasti pod lokomotivom."
S padina Kolorada teretni vozovi su se spuštali do pruge Feniks-
Darengo, na sever do Vajominga i glavne linije Tegart
transkontinentala , na jug do Nju Meksika i glavne linije južnog
 j g j g j j g
Atlantika. Kolone vagona cisterni su se širile u svim pravcima od
Vajatovih na nih polja do industrija u udaljenim državama. Niko nije
govorio o njima. Za javnost, vagoni cisterne su se kretali tiho kao
zraci i, kao zraci, bili su primećivani tek kad su postajali svetlost
električnih lampi, toplota peći, kretanje motora; ali, sami po sebi nisu
bili primećivani, uzimani su zdravo za gotovo.
Železnica Feniks-Darengo trebalo je da prestane s radom 25. Jula.
"Henk Rirden je pohlepni monstrum", pričali su ljudi. "Pogledajte
kakvo je bogatstvo stekao. Da li ikada nekako uzvrati? Da li je ikada
pokazao neki znak društvene svesti? Novac, novac, samo mu je do
toga stalo. Za novac će sve uraditi. Sta ga briga ako ljudi izgube život
kada se most sruši?"
"Tegartovi su već generacijama jato lešinara", govorili su. "To im je
u krvi. Samo se setite Da je osnivač te porodice, Net Tegart, najokoreliji
antisocijalni nitkov koji je ikada postojao, iscedio ovu zemlju do smrti
da bi došao do bogatstva. Možete biti sigurni da jedan Tegart neće
oklevati da izloži ljudske živote opasnosti da bi zaradio. Upotrebljavaju
lošije šine jer su je inije od čelika - kad naplate svoje, šta ih briga za
katastrofe i osakaćena ljudska tela?"
To su pričali zato što su drugi ljudi to pričali. Nisu znali zašto se to
svuda govori i čuje. Nisu ni nudili ni tražili razloge. "Razlog je", rekao
im je dr Pričet, "najnaivnija od svih predrasuda."
"Izvor javnog mnjenja?" rekao je Klod Slegenhop u govoru na
radiju. "Nema izvora javnog mnjenja. Ono se spontano uopštava. Ono
je odraz kolektivnog instinkta kolektivnog uma."
Oren Bojl je dao intervju časopisu Gloub, najčitanijem časopisu.
Intervju je bio posvećen temi ozbiljne društvene odgovornosti
metalurga, uz naglašavanje činjenice da metal obavlja toliko ključnih
zadataka i da ljudski život zavisi od njegovog kvaliteta. "Niko ne bi
trebalo, čini mi se, da koristi ljudska bića kao zamorčiće u lansiranju
novog proizvoda", rekao je. Nije pominjao imena.
"Ma, ne. Ne kažem da će se taj most raspasti", izjavio je glavni
metalurg Asocijacije čeličana u jednom televizijskom programu.
"Uopšte to ne kažem. Samo kažem da svojoj deci, kad bih ih imao, ne
bih dao da se voze prvim vozom koji će preći preko tog mosta. Ali, to
je lično opredeljenje, ništa više, samo zato što izuzetno volim decu."
j j j
"Ne tvrdim da će se ta skalamerija Rirden-Tegart raspasti", pisao je
Bertram Skader u časopisu Fjučer. "Možda hoće, a možda i neće. Nije
to važno. Važno je sledeće: kako da se društvo zaštiti od arogancije,
sebičnosti i pohlepe dvoje neobuzdanih individualaca, čija je prošlost
potpuno lišena bilo kakvih društveno korisnih akcija? Ovo dvoje su,
očigledno, spremni da stave na kocku živote drugih ljudi, na osnovu
svojih umišljenih predstava o sopstvenim moćima procene, protiv
mišljenja većine priznatih stručnjaka. Treba li društvo to da dozvoli?
Ako se ta stvar raspadne, neće li biti prekasno da se preduzmu mere
predostrožnosti? Neće li to biti kao da zaključate staju pošto je konj
već pobegao? Uverenje ove rubrike je oduvek bilo da neke konje treba
držati zauzdane i zaključane, na osnovu opštih društvenih principa."
Grupa koja se nazivala Komitet nepristrasnih građana sakupljala
je potpise za peticiju kojom se traži da vladini stručnjaci godinu dana
ispituju liniju Džon Galt pre nego što se dozvoli da prvi vozovi krenu
njome. U peticiji je stajalo da njeni potpisnici nemaju drugog motiva
do "osećanja građanske dužnosti". Prvi su bili potpisi Balfa Jubenka i
Morta Lidija. Peticiji je posvećeno dosta prostora i komentara u svim
novinama. Razmišljanja koja su joj bila posvećena zavređivala su
pažnju, jer su poticala od ljudi koji su bili nepristrasni.
Novine nisu dale nikakav prostor napredovanju izgradnje linije
Džon Galt. Nijedan reporter nije poslat da vidi mesto događanja. Opštu
politiku štampe izneo je jedan čuveni izdavač pre pet godina. "Ne
postoje objektivne činjenice", rekao je. "Svaki izveštaj o činjenicama je
samo nečije mišljenje. Stoga je beskorisno pisati o činjenicama." Neki
poslovni ljudi su mislili da treba razmisliti o mogućnosti da Rirdenov
metal ima neku komercijalnu vrednost. Uzeli su da istraže to pitanje.
Nisu unajmili metalurge da ispitaju uzorke, niti inženjere da odu na
gradiliše. Sproveli su anketu u javnosti. Deset hiljada ljudi, koji su,
garantovano, predstavljali sve klase putnika, trebalo je da odgovore
na pitanje: "Da li biste se vozili linijom Džon Galt?" Odgovor je u
najvećem broju slučajeva bio: "Neee!"
U javnosti se nisu čuli glasovi u odbranu Rirdenovog metala. I niko
nije pridavao važnost činjenici da su akcije Tegart transkontinentala
rasle na berzi, veoma polako, skoro tajno. Bilo je ljudi koji su
posmatrali i igrali na sigurno. Gospodin Moven je kupio deonice
 g g G j
Tegarta na ime svoje sestre. Ben Nili ih je kupio na ime neke rođake.
Pol Larkin ih je kupio pod lažnim imenom. "Mislim da se ne treba
baviti kontroverznim temama", rekao je jedan od njih.
"O, da, naravno, izgradnja napreduje po planu", izvestio je Džejms
Tegart Upravni odbor, slegavši ramenima. "O, da, možete imati puno
poverenje. Moja sestra nije ljudsko biće, već samo motor s unutrašnjim
sagorevanjem, niko ne treba da sumnja u njen uspeh."
Kada je Džejms Tegart čuo da su se neki nosači mosta raspali i
srušili, ubivši tri radnika, skočio je na noge i potrčao u kancelariju
svog sekretara, rekavši mu da pozove Kolorado. Čekao je, naslonjen na
sekretarev sto, kao da traži zaštitu; pogled mu je panično lutao. Ali su
mu se usta odjednom razvukla u osmeh i izustio je: "Sve bih dao da
baš sad vidim lice Henka Rirdena." Kada je čuo da su to bile lažne
glasine, rekao je: "Hvala bogu!" Ali mu je glas imao primesu
razočaranja.
"Pa, dobro!" rekao je Filip Rirden prijateljima, čuvši iste glasine.
"Možda i on može da omane ponekad. Možda moj veliki brat nije tako
velik kao što misli."
"Dragi", rekla je Lilijan Rirden mužu. "Branila sam te juče na
čajanci, kad su žene govorile da ti je Degni Tegart ljubavnica... O, za
ime boga, ne gledaj me tako! Znam da je to besmisleno i platile su mi
zbog toga. Samo što te glupe kučke ne mogu ni da zamisle zašto bi se
inače jedna žena tako suprotstavljala svima zbog tvog metala.
Naravno, ja nisam tako ograničena. Znam Da je Tegartova savršeno
aseksualna i da uopšte ne obraća pažnju na tebe - i, dragi, znam da,
kad bi imao hrabrosti za tako nešto, a nemaš je, ne bi otišao računskoj
mašini u kostimu urađenom po meri, već nekoj plavoj ženstvenoj
horistkinji koja - o, ali, Henri, samo se šalim! - nemoj tako da me
gledaš!"
"Degni", rekao je Džejms Tegart jadno, "šta će biti s nama? Tegart
transkontinental je postao tako nepopularan!"
Degni se nasmejala, uživajući u tom trenutku, svakom trenutku,
kao Da je u njoj stalno postojala podzemna struja zadovoljstva i malo
je bilo potrebno da se izmami. Lako bi se nasmejala, a usta su joj bila
opuštena i otvorena. Zubi su joj se beleli na suncem opaljenom licu.
Oči su joj imale izraz spremnosti na velike daljine, stečen u otvorenom
 j j j
prostoru. U nekoliko njenih poslednjih poseta Njujorku, primetio je da
ga gleda kao da ga ne vidi.
"Šta ćemo da radimo? Javno mnjenje je uglavnom protiv nas!"
"Džim, da li se sećaš one priče o Netu Tegartu? Kazao je da zavidi
samo jednom od svojih takmaca, onome koji je rekao: 'Do đavola s
javnim mnjenjem!' Bilo mu je žao što on to nije rekao."
Tokom letnjih dana i teškog mira gradskih večeri bilo je trenutaka
kada bi usamljeni muškarac ili žena - na klupi u parku, na uglu ulice,
na otvorenom prozoru - videli u novinama kratku vest o napredovanju
linije Džon Galt, i pogledali grad s iznenadnim naletom ljubavi. Bili su
to veoma mladi ljudi koji su osećali Da je to ona vrsta akcije koju su
čeznuli da vide u svetu - ili jako stari, koji su videli svet u kojem su se
takvi događaji dešavali. Oni nisu marili za železnice, nisu ništa znali o
biznisu, samo su znali da se neko bori s malim izgledima i pobeđuje.
Nisu se divili cilju onih koji su se borili, verovali su u glas javnog
mnjenja - a, ipak, kada su čitali da linija napreduje, osetili bi kratki
blesak i pitali se zašto im zbog toga njihovi problemi izgledaju lakši.
Nepoznat svima osim skladištu Tegart transkontinentala u Čejenu i
poslovnici linije Džon Galt u mračnoj uličici, tovar je stizao, a
narudžbe vagona su se gomilale - za prvi voz koji će krenuti linijom
Džon Galt. Degni Tegart je objavila da prvi voz neće biti putnički
ekspres, natovaren slavnim ličnostima i političarima, kao što je bio
običaj, već specijalni teretni voz.
Tovar je dolazio s farmi, iz drvara, iz rudnika po celoj zemlji, iz
dalekih mesta kojima su jedini način da prežive bile nove fabrike u
Koloradu. Niko nije pisao o ovim špediterima, jer su to bili ljudi koji
nisu bili nepristrasni.
Železnica Feniks-Darengo trebalo je da se zatvori 25. Jula. Prvi voz
na liniji Džon Galt je trebalo da krene 22. Jula.
"Pa, ovako stoje stvari, gospođice Tegart", rekao je delegat
sindikata vozovođa. "Mislim da vam nećemo dozvoliti da pustite taj
voz."
Degni je sedela za trošnim radnim stolom, ispred umrljanog zida
svog ureda. Ne pomerivši se, rekla je: "Gubite se odavde."
Ovo je bila rečenica koju taj čovek nikad pre nije čuo u
izglancanim kancelarijama direktora železnica. Bio je zbunjen. "Došao
 g j j j
sam da vam kažem..."
"Ako imate nešto da mi kažete, počnite ispočetka."
"Šta?"
"Nemojte mi govoriti šta ćete mi dozvoliti da radim."
"Pa, mislio sam da nećemo dozvoliti našim ljudima da upravljaju
vašim vozom."
"To je nešto drugo."
"Pa, to smo odlučili."
"Ko je odlučio?"
"Komitet. Ono što radite je kršenje ljudskih prava. Ne možete
naterati ljude da izađu da se ubiju - kad se taj most sruši - samo da
biste zaradili novac."
Potražila je prazan list papira i dala mu ga je. "Napišite to", reče, "i
potpisaćemo ugovor o tome."
"Kakav ugovor?"
"Da nijedan član vašeg sindikata neće nikad biti zaposlen da
upravlja lokomotivom na liniji Džon Galt."
"Pa... čekajte malo... nisam rekao..."
"Nećete da potpišete takav ugovor?"
"Ne, ja..."
"Zašto da ne, kad znate da će se most srušiti?"
"Samo hoću..."
"Znam šta hoćete. Hoćete da držite svoje ljude na uzici pomoću
poslova koje im ja dajem i mene, pomoću svojih ljudi. Hoćete da
obezbedim poslove, i hoćete da mi onemogućite da imam bilo kakve
poslove koje bih obezbedila. Sad ću vam dati mogućnost izbora. Voz će
krenuti. Što se toga tiče, nemate izbor. Ali, možete da odaberete da li
će ga voziti neko od vaših ljudi ili ne. I ako odlučite da im ne
dozvolite, voz će ipak ići, makar ja sama upravljala lokomotivom. Ako
se most sruši, ionako neće biti nikakve pruge. Ali, ako se ne sruši,
nijedan član vašeg sindikata neće nikad dobiti posao na liniji Džon
Galt. Ako mislite da su mi vaši ljudi potrebni više nego što sam ja
potrebna njima, rukovodite se time prilikom odlučivanja. Ako znate da
umem da upravljam lokomotivom, a oni ne umeju da grade prugu,
rukovodite se time prilikom odlučivanja. Sad, da li ćete zabraniti
svojim ljudima da upravljaju tim vozom?"
 j j j j
"Nisam rekao da ćemo zabraniti. Nisam rekao ništa o
zabranjivanju. Ali... ali ne možete prisiliti ljude da rizikuju život na
nečemu što niko pre toga nije isprobao."
"Neću nikoga prisiljavati da vozi."
"Šta ćete raditi?"
"Tražiću dobrovoljca."
"A ako se niko dobrovoljno ne prijavi?"
"Onda će to biti moj problem, a ne vaš."
"Pa, dozvolite da vam kažem da ću ih savetovati da odbiju."
"Samo napred. Savetujte ih kako god hoćete. Kažite im šta god
želite. Ali izbor prepustite njima. Nemojte pokušati da zabranite."
U potpisu obaveštenja koje je stiglo u svaku radionicu za opravku
lokomotiva sistema Tegart stajalo je: "Edvin Vilers, izvršni
potpredsednik". U njemu su se tražile vozovođe koje su spremne da
voze prvi voz na liniji Džon Galt, da se jave u kancelariju gospodina
Vilersa do 15. Jula u jedanaest sati pre podne.
Bilo je petnaest do jedanaest petnaestog ujutro kada je u njenom
uredu zazvonio telefon. Bio je to Edi, zvao je visoko iz zdanja Tegart
preko puta. "Degni, mislim Da je bolje da dođeš ovamo." Glas mu je
zvučao čudno.
Požurila je preko ulice, onda niz mermerom popločane hodnike, do
vrata sa staklenom tablom na kojoj je još uvek pisalo "Degni Tegart".
Otvorila je vrata.
Predvorje ureda je bilo puno. Muškarci su stajali zbijeni između
stolova, uza zid. Kada je ušla, skinuli su šešire i odjednom je nastupila
tišina. Videla je prosede glave, mišićava ramena, videla je nasmešena
lica svojih službenika za radnim stolovima i lice Edija Vilersa na kraju
prostorije. Svi su znali da nije potrebno ništa reći.
Edi je stajao kraj otvorenih vrata njenog ureda. Gomila se
razdvojila da je propusti da mu priđe. Pokazao je rukom po sobi, a
onda hrpu pisama i telegrama.
"Degni, svaki", reče. "Svaki vozovođa Tegart transkontinentala . Oni
koji su mogli, došli su, neki čak iz ogranka u Čikagu." Pokazao je
poštu. "Tu su ostali. Da budem precizan, samo mi se trojica nisu javila:
jedan je na odmoru u šumama na severu, jedan u bolnici, a jedan u
zatvoru zbog nesmotrene vožnje - automobilom."
 g j
Pogledala je muškarce. Videla je prikrivene smeške na njihovim
licima. Klimnula je glavom u znak odobravanja. Stajala je jedan
trenutak pognute glave, kao da prihvata presudu, znajući da se
presuda tiče nje, svakog muškarca u sobi i sveta van zidova te zgrade.
"Hvala", reče.
Većina muškaraca ju je puno puta videla. Dok su je gledali kako
diže glavu, mnogi su pomislili - čudeći se, i prvi put - da je lice
njihovog izvršnog potpredsednika lice žene i da je lepo.
Nekoje iz gomile odjednom veselo uzviknuo: "Do vraga s Džimom
Tegartom!"
Kao odgovor je došla eksplozija. Muškarci su se smejali, bodrili
povicima, zaorio se aplauz. Odgovor je bio nesrazmeran toj rečenici.
Ali im je ta rečenica pružila potreban izgovor. Tapšali su onome koji je
to izrekao, drsko prkoseći autoritetu. Ali su svi u prostoriji znali koga
su bodrili.
Podigla je ruku. "Poranili smo", reče ona smejući se. "Čekajte još
nedelju dana. Tada će biti vreme za slavlje. I, verujte mi, slavićemo!"
Izvlačili su tu vožnju. Uzela je savijeni komad papira iz gomile u
kojoj su bila sva njihova imena. Pobednik nije bio u prostoriji, ali je
bio jedan od najboljih ljudi u sistemu, Pet Logan, vozovođa Tegartove
Komete u ogranku u Nebraski.
"Pozovite Peta i recite mu Da je unazađen u tovar", reče ona Ediju.
Nehajno je dodala, kao da je reč o odluci u poslednjem trenutku, ali
nije uspela nikoga da prevari: "A, da, recite mu da ću se voziti s njim u
kabini lokomotive."
Jedan stari vozovođa pored nje se nasmeši i reče: "Tako sam i
mislio, gospođice Tegart."
Rirden je bio u Njujorku onog dana kad mu je Degni telefonirala iz
svog ureda. "Henk, sutra ću imati konferenciju za štampu."
Glasno se nasmejao. "Nije valjda!"
"Jeste." Glas joj je zvučao ozbiljno, ali, na neki opasan način,
pomalo previše ozbiljno. "Novine su me odjednom otkrile i postavljaju
pitanja. Odgovoriću na njih."
"Lepo se provedi."
"Hoću. Hoćeš li sutra biti u gradu? Volela bih da budeš tamo."
"Dobro. Ne bih to propustio."
 Novinari koji su došli na konferenciju za štampu u ured Džon Galt,
inc. bili su mladi ljudi, naučeni da misle da se njihov posao sastoji u
tome da od sveta sakriju prirodu događaja u njemu. Njihova
svakodnevna dužnost je bila da služe kao publika nekoj javnoj ličnosti
koja je davala izjave o društvenoj dobrobiti, pažljivo odabranim
frazama koje nisu ništa značile. Njihova svakodnevna dužnost je bila
da nabacaju reči kako god im se dopada, samo ako te reči nisu
gradile niz koji izriče nešto posebno. Nisu mogli da razumeju intervju
koji nije bio njima dat.
Degni Tegart je sedela za radnim stolom u svom uredu, koji je
izgledao kao podrum u sirotinjskom kvartu. Nosila je tamnoplavi
kostim i belu bluzu, lepo sašivene, i zračila je formalnom, skoro
vojničkom elegancijom. Sedela je pravo, i ponašala se jako
dostojanstveno, pomalo previše dostojanstveno.
Rirden je sedeo u uglu prostorije, zavaljen u slomljenu fotelju, duge
noge su mu bile prebačene preko jedne ručke, a telo se oslanjalo na
drugu. Ponašao se prijatno neformalno, pomalo previše neformalno.
Jasnim, monotonim tonom vojničkog izveštaja, ne konsultujući
papire, gledajući pravo u ljude, Degni je recitovala tehničke podatke o
liniji Džon Galt, davala precizne brojke o pruzi, kapacitetu mosta,
metodu izgradnje, izgledima te linije i navela da očekuje veliku
zaradu. "To je sve", reče.
"Sve?" reče jedan novinar. "Zar nam nećete dati poruku za
javnost?"
"Ovo je bila moja poruka."
"Ali, do vraga - mislim, zar se nećete braniti?"
"Od čega?"
"Zar nam nećete reći nešto čime biste opravdali liniju?"
"Rekla sam."
Neki čovek, čija su usta bila uobličena u podrugljiv osmeh, upita:
"Pa, hoću da znam, kao što je Bertram Skader izjavio, kako da se
zaštitimo ako vaša linija nije dobra?"
"Nemojte se voziti njome."
Drugi upita: "Zar nam nećete reći šta vam je bio motiv da izgradite
tu liniju?"
"Rekla sam vam: zarada koju očekujem."
 j j
"A, gospođice Tegart, nemojte tako!" uzviknu jedan mladić. Bio je
nov u poslu, još uvek ga je pošteno radio, i osećao je da mu se Degni
Tegart dopada, iako nije znao zašto. "To nije lepo reći. To je ono što svi
kažu za vas."
"Zaista?"
"Siguran sam da niste mislili onako kako je zazvučalo... I siguran
sam da biste želeli da pojasnite."
"Pa, dobro, ako hoćete. Prosečan profit železnice je do sada dva
procenta uloženog kapitala. Industriju koja radi tako mnogo, a
zadržava tako malo, treba smatrati nemoralnom. Kao što sam
objasnila, linija Džon Galt, u odnosu na saobraćaj koji će obavljati,
doneće, kako očekujem, profit od barem petnaest procenata novca
investiranog u nju. Naravno, svaki profit iznad četiri procenta danas
se smatra nesigurnim. Ipak ću učiniti sve da mi linija Džon Galt
donese profit od dvadeset procenata, ako je moguće. To je moj motiv
za izgradnju te linije. Da li sam sada bila jasna?"
Mladić ju je bespomoćno gledao. "Ne mislite, valjda, da ostvarite
profit za sebe, gospođice Tegart? Mislite, naravno, za male akcionare?"
izgovori brzo, pun nade.
"Ma, ne. Ja sam jedan od najvećih akcionara Tegart
transkontinentala , tako da će moj udeo u profitu biti među najvećim.
Sad, gospodin Rirden je u mnogo srećnijem položaju, jer nema
akcionara s kojima bi delio - ili biste radije sami dali izjavu,
gospodine Rirden?"
"Da, rado", reče Rirden. "Budući Da je formula Rirdenovog metala
moja lična tajna, i u svetlu činjenice da proizvodnja metala košta
mnogo manje nego što možete i zamisliti, očekujem da ću izvući od
društva profit u iznosu od dvadeset pet procenata u sledeće dve
godine."
"Kako mislite, izvući od društva, gospodine Rirden?" upita mladić.
"Ako je istina, kao što sam čitao u vašim reklamama, da će vaš metal
trajati tri puta duže od bilo kog drugog, i to za upola cene, zar to neće
biti dobar pazar za društvo?"
"A, primetili ste?" reče Rirden.
"Da li vas dvoje shvatate da će ono što kažete biti objavljeno?" reče
čovek s podrugljivim osmehom.
 gj
"Ali, gospodine Hopkins", reče Degni, učtivo se čudeći, "zašto bismo
inače razgovarali s vama ako ovo neće biti objavljeno?"
"Da li hoćete da citiramo sve što ste rekli?"
"Nadam se da vam mogu verovati da ćete tačno citirati. Da li biste
me obavezali i zapisali ovo doslovno?" Napravila je pauzu dok nije
videla da su im olovke spremne, a onda je izdiktirala: "Gospođica
Tegart kaže - citiram - očekujem da ću zaraditi gomilu novca na liniji
Džon Galt. I on će biti zarađen. Citat završen. Puno vam hvala."
"Pitanja, gospodo?" upita Rirden.
Nije bilo pitanja.
"Sada vam moram reći o otvaranju linije Džon Galt", reče Degni.
"Prvi voz će krenuti sa stanice Tegart transkontinentala u Čejenu,
Vajoming, u četiri posle podne četvrtog jula. To će biti specijalni teretni
voz sa osam vagona. Vući će ga izuzetno snažna dizel lokomotiva, od
osam hiljada konjskih snaga - koju za tu priliku iznajmljujem od
Tegart transkontinentala . Ići će direktno do Vajatovog čvora, u
Koloradu, prosečnom brzinom od sto milja na sat. Izvolite?" upita,
čuvši dugi, tihi zvižduk.
"Šta ste rekli, gospođice Tegart?"
"Rekoh - sto milja na sat - usponi, zavoji i sve."
"Ali, zar ne bi trebalo da smanjite brzinu ispod uobičajene, umesto
da... gospođice Tegart, zar uopšte ne uzimate u obzir javno mnjenje?"
"Ali, uzimam. Da nema javnog mnjenja, prosečna brzina od
šezdeset pet milja na sat bila bi sasvim dovoljna."
"Ko će upravljati tim vozom?"
"Dosta sam se mučila oko toga. Sve vozovođe Tegarta su se
dobrovoljno javile. Isto tako i ložači, kočničari i kondukteri. Morali
smo izvlačenjem ceduljica da odredimo osoblje voza za svaki posao.
Vozovođa će biti Pet Logan s Tegartove Komete, ložač - Rej Makim. Ja
ću se voziti u kabini lokomotive s njima."
"Nije moguće!"
"Molim vas, dođite na otvaranje. Dvadeset drugog jula.
Najsrdačnije pozivamo štampu. Nasuprot mojoj uobičajenoj politici,
postala sam lovac na publicitet. Zaista. Volela bih da imam reflektore,
mikrofone i televizijske kamere. Predlažem da postavite nekoliko
kamera oko mosta. Rušenje mosta bi vam pružilo zanimljive snimke."
 j j
"Gospođice Tegart", upita Rirden, "zašto niste pomenuli da ću se i ja
voziti u toj lokomotivi?"
Pogledala ga je na drugom kraju prostorije i za trenutak su bili
sami, netremice se gledajući.
"Da, naravno, gospodine Rirden", odgovorila je.
Ponovo ga je videla tek kad su se pogledali preko perona Tegartove
stanice u Čejenu, 22. Jula.
Nije nikoga tražila kad se iskrcala na peron: osećanja kao da su joj
se stopila, tako da nije razaznavala nebo, sunce ili glasove ogromne
gomile, već je samo osećala šok i svetlost.
A on je bio prva osoba koju je videla, i nije umela da kaže koliko
dugo je bio i jedina. Stajao je kraj lokomotive voza Džon Galt,
razgovarajući s nekim izvan polja njene svesti. Nosio je sive pantalone
i košulju, izgledao je kao izvrsni mehaničar, ali su lica unaokolo piljila
u njega, jer je to bio Henk Rirden iz Čeličane Rirden . Visoko iznad
njega je videla slova TT na srebrnom prednjem delu lokomotive.
Unazad povijenih linija, lokomotiva je težila napred.
Između njih je bila daljina i gužva, ali su se njegove oči okrenule
njoj onog trenutka kad je izašla. Pogledali su se i znala je da on oseća
isto što i ona. Ovo nije trebalo da bude svečani poduhvat od kojeg im
zavisi budućnost, već prosto dan za uživanje. Uradili su svoj posao. Za
trenutak budućnost nije postojala. Zaslužili su sadašnjost.
Samo ako se čovek oseća izuzetno važnim, rekla mu je, može se
osetiti istinski lako. Šta god vožnja tog voza značila drugima, za njih
dvoje su njihove ličnosti bile jedino značenje ovog dana. Šta god da su
drugi tražili u životu, pravo da se ovako osećaju bilo je sve što su njih
dvoje želeli da nađu. Kao da su preko perona to rekli jedno drugom.
Onda je okrenula glavu od njega.
Primetila je da i u nju pilje, da oko nje ima ljudi, da se smejala i
odgovarala na pitanja.
Nije očekivala toliku gužvu. Peron je bio pun, šine, trg iza stanice;
bili su na krovovima teretnih vagona na mrtvim kolosecima, na
prozorima svake kuće na vidiku. Nešto ih je dovuklo ovamo, nešto u
vazduhu što je, u poslednjem trenutku, nateralo Džejmsa Tegarta da
poželi da prisustvuje otvaranju linije Džon Galt. Ona je to bila
zabranila. "Ako dođeš, Džini", rekla je, "daću da te izbace sa tvoje
 j j
sopstvene stanice Tegart. Ovaj događaj nećeš videti." Zatim je izabrala
Edija Vilersa da na otvaranju predstavljaTegart transkontinental .
Gledala je gomilu i istovremeno se čudila zašto pilje u nju, kad je
ovaj događaj tako lično njen da nije mogla ni s kim da ga podeli, i
bilo joj je prijatno što su ovde, što žele Da je vide, jer je prizor
dostignuća najveći dar koji ljudsko biće može pružiti drugima.
Ni prema kome na svetu nije osećala bes. Sve što je istrpela sada
se povuklo u neku spoljašnju maglu, kao bol koji još uvek postoji, ali
više nema moć da povredi. Te stvari nisu smele stajati naspram ovog
trenutka stvarnosti, značaj ovoga dana bio je sjajno, žestoko jasan,
kao odblesci sunca na srebrnoj lokomotivi, svi su to sada morali da
vide, niko nije smeo da sumnja i ona nije imala koga da mrzi.
Edi Vilers ju je posmatrao. Stajao je na peronu, okružen
direktorima Tegarta, šefovima ogranaka, gradskim očima i raznim
lokalnim zvaničnicima, koji su bili nadglasani, podmićeni ili zaplašeni
da bi se dobile dozvole da kroz gradske četvrti projuri voz brzinom od
sto milja na sat. Napokon mu je, za ovaj dan i događaj, titula
potpredsednika izgledala stvarno i dobro ju je nosio. Ali, dok je
govorio ljudima oko sebe, pogledom je pratio Degni u gužvi. Bila je
obučena u plave pantalone i košulju, nesvesna zvaničnih obaveza,
prepustila ih je njemu, sada joj je glavna briga bio voz, kao da je ona
jedini član njegovog osoblja.
Videla ga je, prišla mu i pružila ruku; njen osmeh je sažeo sve što
Tegart transkontinental
nisu morali da kažu. "Pa, Edi, ti si sada."
"Da", reče on svečano tihim glasom.
Reporteri su postavljali pitanja, odvlačeći je od njega. I njemu su
postavljali pitanja: "Gospodine Vilers, kakva je politika Tegart
transkontinentala u vezi sa ovom linijom?", "Dakle, Tegart
transkontinental je samo nepristrasni posmatrač, zar ne, gospodine
Vilers?" Odgovarao je najbolje kako je znao. Gledao je u sunce na dizel
lokomotivi. Ali ono što je video bilo je sunce na čistini u šumi i
dvanaestogodišnja devojčica koja mu govori da će joj on jednog dana
pomoći da upravlja železnicom.
Posmatrao je iz daljine kako se osoblje voza postrojava ispred
lokomotive, suočavajući se sa streljačkim odredom fotoaparata. Degni
i Rirden su se smešili, kao da poziraju za slike s letovanja. Vozovođa
 j j
Pet Logan, oniži, žilavi muškarac prosede kose i prezrivog, zagonetnog
lika, pozirao je na neki zabavno-ravnodušan način. Rej Makim, ložač,
krupni mladi džin, smešio se, izgledajući nekako i postiđeno i
nadmoćno. Ostali iz ekipe su delovali kao da će svakog časa
namignuti fotoaparatima. Neki fotograf reče, smejući se: "Ljudi, zar ne
možete da izgledate kao da ste osuđeni? Znam da je to ono što
urednik želi."
Degni i Rirden su odgovarali na pitanja novinara. Sada u njihovim
odgovorima nije bilo ni podrugljivosti ni gorčine. Uživali su.
Odgovarali su kao da su pitanja postavljana iz dobre namere.
Neizbežno, u jednom trenutku koji niko nije opazio, to se obistinilo.
"Šta očekujete da će se desiti u ovoj vožnji?" upita reporter jednog
kočničara. "Da li mislite da ćete stići tamo?"
"Mislim da ćemo stići", reče kočničar, "kao i ti, sinko."
"Gospodine Logan, da li imate dece? Da li ste se dodatno osigurali?
Samo mislim na most, znate."
"Nemojte prelaziti taj most dok ja ne dođem do njega", prezrivo
odgovori Pet Logan.
"Gospodine Rirden, kako znate da će vaša pruga izdržati?"
"Čovek koji je naučio ljude da prave štamparsku presu", reče
Rirden, "kako je on znao?"
"Recite mi, gospođice Tegart, šta će držati voz od sedam hiljada
tona na mostu od tri hiljade tona?"
"Moja procena."
Novinari, koji su prezirali sopstvenu profesiju, nisu znali zašto
danas uživaju. Jedan od njih, mladi čovek s godinama zloglasnog
uspeha iza sebe i ciničnim izgledom nekog dvostruko starijeg,
iznenada reče: "Znam šta bih voleo da budem: voleo bih da budem
čovek koji izveštava!"
Kazaljke sata na staničnom satu pokazivale su 3.45. Ekipa je
krenula prema vagonu na udaljenom kraju voza. Kretanje i buka u
gomili su zamirali. Bez svesne namere ljudi su se umirivali.
Otpravnik vozova se čuo sa svakim lokalnim operaterom na pruzi,
koja je vijugala kroz planine do Vajatovih na nih polja, udaljenih tri
stotine milja. Izašao je iz stanične zgrade i, gledajući Degni, dao znak
da se pruga raščisti. Stojeći pored lokomotive, Degni je podigla glavu,
 g j g j g g
ponavljajući njegov pokret, kao znak Da je primila i razumela
naređenje.
Dugi niz teretnih vagona se protezao u daljinu, s razdvojenim
pravougaonim karikama, kao kičmeni stub. Kada je kondukter na
udaljenom kraju mahnuo rukom, i ona je mahnula, odgovarajući na
znak.
Rirden, Logan i Makim su ćutke stajali, kao na počasnoj straži,
puštajući je da se prva ukrca. Kada je počela da se penje uz prečage
na bočnoj strani lokomotive, neki reporter se setio pitanja koje nije
postavio.
"Gospođice Tegart", povika za njom, "koje Džon Galt?"
Okrenula se, držeći se jednom rukom za metalnu šipku, za trenutak
uzdignuta iznad glava u gomili.
"Mi", odgovori ona.
Logan je pošao za njom u kabinu, zatim Makim; Rirden je ušao
poslednji, a onda su se vrata lokomotive zatvorila, čvrstom
konačnošću zapečaćenog metala.
Svetla na signalnom mostu bila su zelena. Zelena svetla su bila i
između šina. tik iznad tla. smanjujući se u daljini gde su šine skretale,
a na krivini je stajalo zeleno svetlo, u fonu zelenog prolećnog lišća,
koje je, takođe, izgledalo kao svetlost.
Ispred lokomotive, dva muškarca su držala belu svilenu vrpcu
preko šina. To su bili načelnik ogranka u Koloradu i Nilijev glavni
inženjer, koji je ostao na tom poslu. Edi Vilers je trebalo da preseče
vrpcu koju su držali, i tako otvori novu liniju.
Fotografi su ga pažljivo namestili, s makazama u rukama, leđima
okrenutog lokomotivi. Trebalo je da ponovi ceremoniju dva ili tri puta,
objasnili su, da bi imali raznovrsne snimke; imali su spremljene nove
role filma. Bio je na putu da pristane, a onda je stao. "Ne", reče
odjednom. "Neće biti nameštaljka."
Glasom mirnog autoriteta, glasom potpredsednika naredio je,
pokazujući fotoaparate; "Stanite dalje - dosta dalje. Napravite jedan
snimak dok presecam, onda se sklonite, brzo."
Poslušali su, žurno idući niz šine. Bio je preostao samo jedan
minut. Edi se okrenuo prema fotoaparatima, stojeći između šina, licem
prema lokomotivi. Makaze je držao spremne iznad bele vrpce. Skinuo
 j
je šešir i bacio ga u stranu. Gledao je lokomotivu. Povetarac mu je
zamrsio plavu kosu. Lokomotiva je bila veliki srebrni štit s amblemom
Neta Tegarta.
Edi Vilers je podigao ruku kada je stanični sat pokazao četiri.
"Pokreni je, Pet!" viknu.
U trenutku kada je lokomotiva krenula napred, presekao je belu
vrpcu i odskočio u stranu.
S mrtvog koloseka je video prozor kabine u prolazu i Degni kako
mu maše otpozdravljajući. Zatim je lokomotiva nestala, a on je stajao
gledajući zakrčeni peron preko puta, koji je nestajao i ponovo se
pojavljivao, dok su teretni vagoni kloparali pored njega.
Zelenoplave šine su im jurile u susret, kao dva mlaza puštena iz
iste tačke, iza mesta gde se zemlja savijala. Približujući se, pragovi su
se stapali u mirni potok koji se protezao ispod točkova. Zamagljena
traka je prianjala uz bok lokomotive, nisko iznad tla. Drveće i
telefonski stubovi su naglo upadali u vidno polje i prolazili kao da su
bili odbačeni. Pored njih su se protezale zelene ravnice, lagano klizeći.
Na rubu neba, dugi talas planina se obrnuto kretao i kao da je pratio
voz.
Nije osećala točkove ispod poda. Kretanje je bilo meki let
produženog impulsa, kao da je lokomotiva lebdela iznad šina, nošena
strujom. Nije osećala brzinu. Bilo je čudno kako im zelena svetla
signala stalno dolaze u susret i prolaze pored njih, svakih nekoliko
sekundi. Znala je da su signalna svetla međusobno udaljena miljama.
Igla na brzinomeru ispred Peta Logana je stajala na sto.
Sedela je u stolici za ložača i povremeno bacala pogled na Logana.
Sedeo je malo povijen, opušten, s rukom na regulatoru brzine, kao Da
je tu slučajno, ali su mu oči bile prikovane za prugu ispred njega.
Radio je s lakoćom stručnjaka, tako samouvereno da je izgledalo
nehajno, ali je to bila lakoća ogromne usredsredenosti,
usredsredenosti na zadatak koji nemilosrdno teži savršenstvu. Rej
Makim je sedeo na klupi iza njih. Rirden je stajao u sredini kabine.
Stajao je s rukama u džepovima, raskoračeno, podupirući se da se
ne bi kretao, i gledajući napred. Nije bilo ničega pored pruge što bi ga
zanimalo: posmatrao je prugu.
 Svojina - mislila je, gledajući nazad u njega - postoje li oni koji
poznaju njenu suštinu i sumnjaju Da je realna? Ne, ona se ne sastoji
od dokumenata, pečata, odobrenja i dozvola. Tamo je bila - u
njegovom pogledu.
Zvuk koji je ispunjavao kabinu izgledao je kao deo prostora kroz
koji su prolazili. Nosio je u sebi duboko zujanje motora - oštro
kloparanje mnogih delova, koji su odzvanjali raznovrsnim odjecima
metala - i visoku, piskavu zvonjavu staklenih prozora, koji su se tresli.
Stvari su tekle pored njih - rezervoar za vodu, drvo, udžerica, silos.
Kretali su se kao brisači: podizali se, opisivali polukrug i opet padali.
Telegrafske žice su se trkale s vozom, podižući se i padajući od stuba
do stuba, u jednolikom ritmu, kao kardiografski snimak ujednačenih
otkucaja srca, ispisan po nebu.
Pogledala je napred, u izmaglicu u kojoj su se stapale pruga i
daljina, izmaglicu koja se svakog trenutka mogla raspasti u neki vid
nesreće. Pitala se zašto se oseća bezbednije nego što se ikad osećala u
vagonu iza lokomotive, bezbednije ovde, gde je izgledalo da bi, ako bi
iskrsla prepreka, njene grudi i vetrobran bili prvi koji bi se o nju
smrskali. Nasmešila se, shvatajući odgovor: to je bila sigurnost onoga
koje prvi, ko ima pun pogled i pun uvid u svoj pravac - ne slepi osećaj
da te neka nepoznata sila vuče napred. To je bio najveličanstveniji
doživljaj postojanja: ne verovati, već znati.
Zbog staklenih prozora kabine polja su izgledala prostranija:
zemlja se predavala pokretu, kao što se predavala pogledu. Ipak, ništa
nije izgledalo daleko i ništa nedosežno. Tek što je uhvatila sjaj jezera
ispred sebe - u sledećem času je bila pored njega, a onda ga je
ostavila za sobom.
To je bilo čudno prožimanje vida i dodira, pomislila je, želje i
ispunjenja, prožimanje - reči joj oštro odzvoniše u glavi posle
iznenadne stanke - duha i tela. Najpre vizija - zatim fizički oblik koji je
izražava. Najpre misao - zatim svrhovito kretanje pravom linijom
jednog jedinog puta, ka izabranom cilju. Da li jedno išta znači bez
drugog? Nije li zlo želeti bez kretanja - ili se kretati bez cilja? Čija je
zloba puzala svetom, boreći se da razdvoji to dvoje i okrene ih jedno
protiv drugog?
 Odmahnula je glavom. Nije htela da misli ili da se pita zastoje svet
iza nje onakav kakav jeste. Nije marila. Letela je od njega, brzinom od
sto milja na sat. Naslonila se na otvoreni prozor pored sebe i osetila
vetar te brzine koji joj je oduvao kosu sa čela. Zavalila se, svesna
samo zadovoljstva koje joj je to pričinjavalo.
No, um joj nije mirovao. Iskidani komadići misli su joj proticali
svešću, kao telegrafski stubovi duž pruge. Fizičko zadovoljstvo? -
pomislila je. Ovo je čelični voz... koji juri šinama od Rirdenovog
metala... pokretan snagom goruće na e i električnih generatora... to je
fizički osećaj fizičkog kretanja kroz prostor... ali, da li je to uzrok i
značenje onoga što sada osećam?... Da li to zovu niskim, životinjskim
uživanjem - ovo osećanje da me ne bi bilo briga ako bi se pruga pod
nama sada rasprsnula - neće - ali me ne bi bilo briga jer sam ovo
doživela? Nisko, fizičko, materijalno, ponižavajućetelesno uživanje?
Nasmešila se sklopljenih očiju, dok joj je vetar strujao kroz kosu.
Otvorila je oči i videla kako je Rirden gleda. Bio je to isti pogled
kojim je gledao šine. Osetila je kako joj je snaga volje obeznanjeno
jednim tupim udarcem, koji joj je oduzeo moć kretanja. Gledala ga je u
oči, zavaljena u stolicu, dok joj se od vetra tanka košulja pripijala uz
telo.
Odvratila je pogled, ponovo se okrenuvši prizoru zemlje koja se
rastvarala pred njima.
Nije želela da misli, ali se zvuk misli nastavio, kao brujanje motora
u zvucima lokomotive. Pogledala je po kabini oko sebe. Fina čelična
mreža na tavanici, mislila je, i niz zakivaka u uglu koji su spajali
čelične ploče - ko ih je napravio? Sirova snaga muških mišića? Ko je
omogućio da četiri brojčanika i tri poluge ispred Peta Logana vladaju
neverovatnom snagom četrnaest motora, predajući ih lakoj kontroli
ruke jednog čoveka?
Ove stvari i sposobnost koja ih je stvorila - da li tu težnju ljudi
smatraju zlom? Da li to zovu niskim bavljenjem fizičkim svetom? Da li
je to stanje potčinjenosti materiji? Da li je to predaja ljudskog duha
telu?
Odmahnula je glavom, kao da želi da izbaci tu temu kroz prozor i
pusti je da se rasprši negde duž pruge. Pogledala je sunce na letnjim
poljima. Nije morala da misli, jer su ova pitanja samo pojedinosti
 j j j j j
istine koju zna i koju je oduvek znala. Neka prolaze pored nje kao
telegrafski stubovi. Ono što zna je poput žica koje lete vazduhom u
neprekinutoj liniji. Reči za to, za ovo putovanje, za njeno osećanje i za
ceo čovekov svet, glase: Tako je jednostavno i ispravno!
Pogledala je predeo napolju. Već neko vreme je bila svesna ljudskih
figura koje su s čudnom pravilnošću iskrsavale uz bok voza. Ali su
prolazile tako brzo da nije mogla da shvati šta znače, kao sekvence
filma, kratke slike stopljene u celinu, i shvatila je. Obezbedila je da se
pruga, otkako je završena, čuva, ali nije unajmila lanac od ljudi
nanizanih pored puta. Po jedna usamljena figura stajala je kraj
svakog miljokaza. Neki su bili dečaci školskog uzrasta, drugi tako stari
da su im obrisi tela bili povijeni. Svi su bili naoružani, onim do čega
su mogli doći, od skupih pištolja do starih musketa. Svi su nosili kape
železničara. To su bili sinovi zaposlenih u Tegart transkontinentalu i
stari železničari, penzionisani posle celog veka u Tegartovoj službi.
Došli su, bez poziva, da čuvaju ovaj voz. Dok je lokomotiva prolazila,
svaki muškarac pojedinačno je stajao pravo, kao na straži, podižući
pušku u vojničkom pozdravu.
Kada je shvatila, prasnula je u smeh, iznenada, kao kad se uzvik
otme. Smejala se, tresući se, kao dete; zvučalo je kao jecaji
oslobođenja. Pet Logan joj je klimnuo glavom, blago se smešeći;
počasnu stražu je već odavno primetio. Naslonila se na otvoreni
prozor i rukom opisivala široke trijumfalne lukove, mašući
muškarcima kraj pruge.
Na vrhu brega u daljini ugledala je gomilu ljudi, na nebu su se
videle njihove ruke kako mašu. Sive seoske kuće su bile raštrkane po
dolini, kao da su tamo nekad ispuštene i zaboravljene; kosine krovova
na kućama su se ulegale, a godine su isprale boju sa zidova. Možda su
tamo živeli naraštaji koji nisu imali čime da mere protok vremena,
osim kretanjem sunca sa istoka na zapad. A sada, ti ljudi su se popeli
na brdo da vide kometu srebrne glave kako seče njihove ravnice, kao
zvuk vojničke trube dugu, tešku tišinu.
Kako su kuće počele češće da se pojavljuju, bliže pruzi, videla je
ljude na prozorima, na verandama, na krovovima u daljini. Vldela je
gomile koje su zakrčile puteve na ukrštanjima u nivou pruge. Putevi
su jurili kao zupci ventilatora i nije razaznavala ljudske figure, samo
 j j j g
ruke koje su pozdravljale voz, kao grane na vetru takve brzine. Stajali
su ispod zaljuljanih crvenih svetala na signalima za upozoravanje,
ispod znakova koji su govorili: "Stanite. Gledajte. Slušajte."
Stanica pored koje su projurili, prolazeći kroz grad brzinom od sto
milja na sat, bila je zanjihana skulptura ljudi od perona do krova.
Hvatala je treptaje ruku koje su maha¬le, šešira bačenih u vazduh,
nečega što je bilo bačeno na bok voza, a što je bio buket cveća.
Kako su milje proticale, gradovi su prolazili, sa stanicama na
kojima nisu stajali, s gomilama ljudi koji su došli samo da vide, da
bodre i da se nadaju. Videla je vence cveća pod garavim
nadstrešnicama starih staničnih zgrada i crveno-belo-plave zastave na
vremenom izjedenim zidovima. Kao slika koju je videla - i zavidela joj
- u udžbenicima istorije železnice, iz doba kad su se ljudi okupljali da
pozdrave prvi voz na liniji. Kao kad je Net Tegart išao zemljom, a
stanice na njegovom putu bile obeležene ljudima željnim prizora
dostignuća. To doba je, nekada je mislila, nestalo; generacije su prošle,
a nigde nije bilo nikakvog događaja da se pozdravi, ničega da se vidi,
osim pukotina kako se iz godine u godinu produbljuju na zidovima
koje je sazidao Net Tegart. A, ipak, ljudi su opet došli, kao što su došli
u njegovo vreme, odazivajući se na isti način.
Bacila je pogled na Rirdena. Stajao je pored zida, nesvestan gomile
ljudi, ravnodušan prema divljenju. S intenzivnom profesionalnom
zainteresovanošću stručnjaka posmatrao je kako se drže pruga i voz, a
držanje mu je nagoveštavalo da bi kao nevažnu odbacio svaku
pomisao poput "Dopada im se", kad mu je u glavi odzvanjala pomisao:
"Radi!"
Njegova visoka figura u pantalonama i košulji iste sive boje
izgledala je kao gola, spremna za akciju. Pantalone su mu isticale
duge noge, lako, čvrsto, sigurno, pravo dr¬žanje tela, koje ne može u
trenutku poleteti napred; kratki rukavi su isticali žilavu snagu ruku;
otkopčana košulja je otkrivala zategnutu kožu grudi.
Okrenula je glavu, shvativši da ga prečesto pogledava. Ali, ovaj
dan nije imao veze s prošlošću i budućnošću - u mislima joj nije bilo
implikacija - nije videla potonje zna¬čenje, samo neposrednu snagu
osećaja Da je zatočena s njim, zaključana u istoj kocki vazduha, a
njegova blizina joj je naglašavala svest o ovom danu, kao što su šine
naglašavale let voza.
Namerno se okrenula i pogledala iza sebe. Posmatrao ju je. Nije se
okrenuo, već ju je gledao u oči, hladno i s punom pažnjom. Nasmešila
se prkqsno, ne dopuštajući sebi da spozna puno značenje svog
osmeha, znajući samo da je to najoštriji udarac koji je mogla da uputi
njegovom nepomičnom licu. Osetila je iznenadnu želju da ga vidi kako
drhti, da iz njega izvuče krik. Okrenula je glavu, polako, lako
zabavljena, pitajući se zašto teško diše.
Sedela je, zavaljena u stolicu, gledajući ispred sebe, znajući da je i
on svestan nje, kao što je ona svesna njega. Otkrila je zadovoljstvo u
posebnoj samosvesti koju joj je to davalo. Kada je prekrstila noge,
kada se rukom oslonila o prozorski prag, kada je sklonila kosu sa čela
- svaki pokret njenog tela bio je naglašen osećanjem za koji su
nepriznate reči bile: Vidi li on to?
Gradovi su bili iza njih. Pruga se penjala kroz predeo koji se
užasno opirao njihovom dolasku. Šine su neprestano nestajale iza
krivina, a obronci brda su se približavali, kao da se ravnica nabira.
Ravne kamene terase Kolorada su se približavale ivici pruge - a daleki
nebeski prostor se skupljao u talase plavičastih planina.
U daljini ispred sebe videli su izmaglicu dima iznad fabričkih
dimnjaka, zatim mrežu električne centrale i usamljeni vrh neke čelične
građevine. Približavali su se Denveru.
Pogledala je Peta Logana. Bio je malo više nagnut napred. Uočila je
da su mu prsti i oči blago napeti. Znao je, kao i ona, Da je opasno
prolaziti kroz grad brzinom od sto milja na sat.
Bio je to sled trenutaka, ali ih je pogodilo kao jedinstvena celina.
Najpre su videli usamljene obrise fabrika kako promiču kraj prozora -
zatim oblike stopljene u izmaglicu ulica - onda razvode šina koje se
širilo pred njima, kao usta levka koji ih usisava u stanicu Tegart, bez
ičega što bi ih zaštitilo, osim niske malih zelenih svetala iznad zemlje -
iz kabine su dole gledali teretne vagone na mrtvim kolosecima kako
jure kao ravne trake krovova - crna rupa natkriljene stanice im je
uletela u lice - zakovitlali su se kroz prasak zvuka, odjeka točkova po
staklenim oknima zasvođene prostorije i uzvika odobravanja iz mase,
koja se talasala kao tečnost u mraku između čeličnih stubova -
 j
poleteli su prema sjajnom luku i zelenim svetlima, obešenim u
vazduhu iza njega, zelenim svetlima koja su kao kvake u prostoru
otvarala ispred njih vrata za vratima. Onda su, nestajuči iza njih,
ostale ulice zagušene saobraćajem, otvoreni prozori krcati ljudima,
vrišteće sirene, i - s vrha udaljenog oblakodera - oblak papirnih
pahuljica koje su svetlucale u vazduhu, a koje je bacio neko ko je
video srebrni metak kako prolazi kroz grad, stao i mirno posmatrao.
Opet su bili na otvorenom, na stenovitom usponu - i ispred njih su
se, iznenada, izazivajući šok, pojavile planine, kao da ih je grad
zavitlao pravo na granitni zid, a tanki obod ih uhvatio na vreme.
Držali su se za stranu vertikalne litice, dok se zemlja valjala dole,
spuštala, a divovski nizovi izvrnutih stena tekli nagore, zakriljujući
sunce, ostavljajući ih da jure kroz plavičasti sumrak, bez tla i neba na
vidiku.
Zavoji pruge su se pretvarali u spiralne krugove između zidova koji
su hitali da ih sastružu sa sebe. A pruga je, s vremena na vreme, sekla
planine i one su se razdvajale, šireći se kao krila na kraju šina - jedno
zeleno, sačinjeno od vertikalnih igala, sa celim borovina, koji su
izgledali kao površina gustog tepiha - drugo crvenkastosmeđe,
sačinjeno od golih stena.
Pogledala je dole kroz otvoreni prozor i videla kako srebrni bok
lokomotive visi iznad praznog prostora. Daleko ispod, tanki končić
potoka padao je sa terase na terasu, a paprati koje su visile do vode
bile su svetlucavi vrhovi breza. Iza lokomotive je videla rep od teretnih
kola kako se vije duž granitne litice - i milje iskrivljene stene ispod
njih, videla je namotaje zelenoplave pruge kako se odvijaju iza voza.
Stenoviti zid im je iskrsnuo na putu, ispunjavajući vetrobran,
zatamnjujući kabinu, tako blizu da je izgledalo da im preostalo vreme
neće dopustiti da ga izbegnu. Ali, čula je škripu točkova na krivini,
svetlost je opet grunula - i videla je otvoreni deo pruge na uskom
grebenu. Greben se završavao u vazduhu. Nos lokomotive je bio
upravljen u nebo. Nije bilo ničega što bi ih zaustavilo, osim dve trake
zelenoplavog metala položene na krivini duž grebena.
Nositi gromoglasnu silovitost šesnaest motora, mislila je, snagu
sedam hiljada tona čelika i tereta, izdržati to, zgrabiti je i zaokrenuti
za krivinu, bio je nemogući podvig koji su izvodile dve metalne trake
 j g g j
ne šire od njene ruke. Šta je to omogućilo? Kakva je sila dala
nevidljivom ustrojstvu molekula moć od koje su zavisili njihovi životi i
životi svih ljudi koji su čekali na osamdeset teretnih vagona? Videla je
lice i ruke nekog čoveka u sjaju laboratorijske peći iznad bele tečnosti
uzorka metala.
Osetila je nezadrživi nalet osećanja, kao da je nešto kuljalo napolje.
Okrenula se prema vratima motornog odeljenja, naglo ih otvorila,
puštajući napolje vrištavi zvuk, a onda nestala u gromoglasnoj buci
srca lokomotive.
Kao da je načas bila svedena na jedno čulo, čulo sluha, a ono što
joj je ostalo od sluha bio je dugi, uzlazni, silazni, zatim uzlazni vrisak.
Stajala je u zatvorenoj metalnoj komori koja se ljuljala, gledajući
džinovske generatore. Želela je da ih vidi, jer je osećaj trijumfa u njoj
bio vezan za njih, za njenu ljubav prema njima, za razlog života - rada
koji je odabrala. U neprirodnoj jasnoći žestoke emocije osećala je kao
da će svakog časa spoznati nešto što nikad nije znala, a trebalo je da
zna. Glasno se nasmejala, ali nije čula zvuk smeha; u neprestanom
prasku se nije moglo ništa čuti. "Linija Džon Galt!" viknula je, u radosti
osećanja glas joj je potekao iz usta.
Polako je išla pored motora, do uskog prolaza između mašina i
zida. Osećala se neskromno, kao uljez, kao da se ušunjala u živo biće,
pod njegovu srebrnu kožu, i gledala kako mu život kuca u sivim
metalnim cilindrima, kalemima, zapečaćenim cevima, u grčevitom
okretanju lopatica u metalnim kavezima. Izuzetna složenost tog oblika
iznad nje oticala je nevidljivim kanalima, a žestoka neobuzdanost u
njemu vođena je do krhkih igala na staklenim brojčanicima, do
zelenih i crvenih niski koje su žmirkale na komandnim tablama, do
visokih, uskih ormarića na kojima su stajale pločice s natpisom
"Visoki napon".
Zašto je uvek imala taj radosni osećaj poverenja kada je gledala
mašine? - mislila je. U tim ogromnim napravama blistavo su bile
odsutne dve stvari koje su bile vezane za neljudskost: bezrazložnost i
nesvrhovitost. Svaki delić motora bio je otelotvoreni odgovor na
pitanja zašto i čemu - kao koraci na životnom putu koji je odabrala
ona vrsta uma kojoj se divila. Motori su bili moralni kod izliven u
čeliku.
 Oni jesu živi, mislila je, jer su fizički oblik delanja žive sile uma koji
je bio u stanju da pojmi celinu ove složenosti, da odredi svrhu, da joj
da formu. Na trenutak joj se učinilo da su motori providni i da vidi
mrežu njihovog nervnog sistema. Bila je to mreža veza,
komplikovanija, važnija nego sve žice i strujna kola: racionalne veze
koje je stvorio taj ljudski um koji je svaki njihov pojedinačni deo
smislio prvi put.
Oni jesu živi, mislila je, ali njihova duša upravlja njima preko
daljinskog upravljača. Njihova duša je svaki čovek koji ima
sposobnost doraslu ovom dostignuću. Da ta duša iščezne sa zemlje,
motori bi stali, jer je to moć koja ih pokreće - ne na a pod podom
ispod njenih nogu, na a koja bi tada opet postala prvobitni mulj - ne
čelični cilindri, koji bi postali rđaste mrlje na zidovima pećina
uplašenih divljaka - moć živog uma - moć misli i izbora i svrhe.
Vraćala se prema kabini, shvatajući da želi da se smeje, da kleči ili
da podigne ruke, želeći da shvati ono što je osećala, a znajući da za to
ne postoji forma izražavanja.
Zaustavila se. Videla je Rirdena kako stoji kod stepenica vrata koje
vode u kabinu. Gledao ju je kao da zna zašto je nestala i šta je osećala.
Stajali su nepomično, dok su im tela postala pogled koji se susretao u
uskom prolazu. Otkucaji u njoj su bili jedno s otkucajima motora - i
osećala je da oba dolaze iz njega; gromoglasni ritam joj je zbrisao
volju. Vratili su se u kabinu, tiho, znajući Da je postojao trenutak koji
ne treba da pominju između sebe.
Litice ispred njih su bile sjajno, tečno zlato. U dolini su se dužile
pruge senki. Sunce je zalazilo za vrhove na zapadu. Išli su na zapad i
gore, prema suncu.
Sunce je gasnulo u zelenkastoplavičastim šinama kada su ugledali
dimnjake u udaljenoj dolini. To je bio jedan od novih gradova u
Koloradu, gradova koji su se širili kao zraci s Vajatovih na nih polja.
Videla je uglaste obrise modernih kuća, ravne krovove, velika
prozorska okna. Bilo je suviše daleko da bi se mogli videti ljudi. U času
kada je pomislila da neće gledati voz na toj daljini, jedna raketa je
izletela iz prostora između zgrada, podigla se visoko iznad grada i
rasprsla kao vodoskok zlatnih zvezda na zagasitom nebu. Ljudi koje
nije mogla da vidi gledali su traku voza na planinskoj padini i slali su
 j g g j
pozdrav, usamljeni jezičak vatre u sutonu, simbol slavljenja ili poziva
u pomoć.
Iza sledeće okuke iznenada je pukao pogled i videla je dve tačke
električnog svetla, belu i crvenu, nisko na nebu. Nisu avioni - videla je
kupe metalnih nosača kako ih drže - i u trenutku kad je shvatila da su
to platforme Vajatove na e, videla je da se pruga obrušava, da zemlja
zjapi, kao da su se planine razdvojile - i u dnu, u podnožju Vajatovog
brda, preko tamne pukotine kanjona, videla most od Rirdenovog
metala.
Leteli su nadole, zaboravila je na pažljivo spuštanje, na velike
krivine postepenog silaženja, činilo joj se da se voz survava, glavom
napred, gledala je most kako im raste u susret - mali kvadratni tunel
od metalnih traka, nekoliko ukrštenih greda u vazduhu, zelenoplavih i
blistavih, obasjanih dugim zrakom zalazećeg sunca iz neke pukotine u
barijeri od planina. Kraj mosta su bili ljudi, tamni talas gomile, ali su
skliznuli s ruba njene svesti. Čula je uzlazni, ubrzavajući zvuk točkova
- a neka muzička tema, stopljena s ritmom točkova, odzvanjala joj je u
glavi, jačala - odjednom je ispunila kabinu, ali je znala da je to samo
u njenoj glavi: Peti koncert Ričarda Helija - mislila je: da li ga je
napisao za ovo? da li je poznavao ovakvo osećanje? - išli su brže,
podigli su se iznad tla, mislila je, zavitlani s planina kao s odskočne
daske, sada su plovili kroz vazduh - ovo nije pošten test, mislila je,
nećemo ni dotaći taj most - videla je Rirdenovo lice iznad sebe, gledala
ga je u oči, zabačene glave, tako da joj je lice mirno ležalo na vazduhu
ispod njegovog - čuli su zvonjavu metala, čuli su bubnjevito kotrljanje
pod nogama, dijagonale mosta su kao velika mrlja prešle preko
prozora, uz zvuk metalne šipke koja se povlači preko drvenih kolaca
ograde - kad su se prozori sasvim neočekivano raščistili, zamah
donjeg potiska ih je nosio uzbrdo, platforme Vajatove na e su se
nizale pred njima - Pet Logan se okrenuo, gledajući Rirdena sa
skrivenim smeškom - a Rirden reče: "To je to."
Znak na ivici jednog krova je kazivao: Vajatov čvor. Pomno ga je
gledala, osećajući da je nešto čudno, dok nije shvatila šta: znak se nije
micao. Najoštriji doživljaj ovog putovanja bio je kad je shvatila Da je
lokomotiva stala.
 Odnekud čuvši glasove, pogledala je dole i videla ljude na peronu.
Onda su se vrata kabine naglo otvorila, znala je da se mora prva
iskrcati, i iskoračila je prema ivici. U jednom kratkom trenutku osetila
je kako joj je telo vitko, a cela figura laka na struji otvorenog prostora.
Uhvatila se za metalne šipke i krenula niz lestve. Stigavši do pola puta,
osetila je kako joj šake nekog muškarca čvrsto obujmljuju rebra i
struk, strgnuta je sa stepenica, zavitlana kroz vazduh i spuštena na tlo.
Nije mogla da veruje da je mladi čovek koji joj se smejao bio Elis
Vajat. Napeto, prekorno lice, kakvo je upamtila, sada je zračilo
čistotom, žudnjom, radosnom dobrodušnošću deteta u svetu kojem je
bilo namenjeno.
Naslonila se na njegovo rame, osećajući se nesigurno na
nepomičnoj zemlji, obujmljena njegovim rukama, smejala se, slušala je
šta je govorio, odgovarala je. "Ali, zar nisi znao da ćemo uspeti?"
U jednom trenutku je videla lica oko njih. Bili su to vlasnici
obveznica linije Džon Galt, ljudi koji su bili Fabrika motora Nilsen,
Fabrika automobila Hemond, Livnica Stokton i svi ostali. Rukovala se s
njima i nije bilo govora; stajala je naspram Elisa Vajata, malo
povijena, i sklanjala kosu s očiju, ostavljajući tako mrlje gareži na
čelu. Rukovala se s ekipom voza, bez reči, a na njihovim licima je bio
pečat smeška. Okolo su sevali blicevi, a ljudi su im mahali s
postrojenja na nih izvora na planinskim obroncima. Iznad njihovih
glava, iznad glava u gomili, slova TT na srebrnom vetrobranu pogodio
je poslednji zrak zalazećeg sunca.
Elis Vajat je uzeo stvar u svoje ruke. Vodio ju je nekuda, zamahom
ruke im sekući put kroz gužvu, kad se jedan od ljudi s fotoaparatom
probio do nje. "Gospođice Tegart", upita, "da li biste nešto poručili
javnosti?" Elis Vajat je pokazao dugi niz teretnih vagona. "Poručila je."
Zatim je sedela na zadnjem sedištu otvorenog automobila, vozeći
se zavojitim planinskim putem. Pored nje je sedeo Rirden, Elis Vajat je
vozio.
Stali su kod kuće na rubu litice, na vidiku nije bilo nikakvog
drugog prebivališta, a na onosna polja su se prostirala na padinama
ispod njih.
"Ma, naravno, ostajete ovde noćas, oboje", reče Vajat dok su ulazili.
"Gde ste mislili da ćete biti?"
G
Nasmejala se. "Ne znam. Uopšte nisam mislila o tome."
"Najbliži grad je na sat vožnje odavde. Vaša ekipa je otišla tamo:
vaši momci u odeljenju priređuju zabavu u njihovu čast. Kao i ceo
grad. Ali sam rekao Tedu Nilsenu i ostalima da nećemo nikakve
bankete za vas, i nikakve govorancije. Osim ako biste želeli?"
"Ne, nikako!" uzviknu ona. "Hvala, Elis."
Bio je mrak kada su seli da večeraju u sobi s velikim prozorima i
nekoliko komada skupocenog nameštaja. Večeru je služila tiha osoba
u belom sakou, jedini drugi stanar te kuće, jedan stariji indijanac
kamenog lika i učtivog ponašanja. Nekoliko izvora svetlosti bilo je
rasuto po sobi, u njoj i spolja: svece na stolu, svetla na na nim
platformama i zvezde.
"Mislite da sada imate pune ruke posla?" govorio je Elis Vajat.
"Dajte mi samo godinu dana i uposliću vas. Dva voza cisterne, Degni?
Biće četiri, šest, i koliko god hoćeš da napunim." Ruka mu je pokazala
svetla na planinama. "Ovo? Nije ništa u poređenju s onim što će doći."
Pokazao je na zapad. "Klanac Buena Esperanca. Pet milja odavde. Svi
se pitaju šta tamo radim. Na ni škriljci. Pre koliko godina su odustali
od pokušaja da dobiju na u iz škriljaca, jer je bilo preskupo? Pa,
čekajte da vidite proces koji sam razvio. Biće to najje inija na a koja
im je ikad data, zalihe neograničene, neiskorišćene zalihe, spram kojih
će najveće na no ležište izgledati kao bara blata. Da li sam naručio
na ovod? Henk, vi i ja ćemo morati da izgradimo na ovode u svim
pravcima do... O, izvinite. Čini mi se da se nisam predstavio kad sam
razgovarao s vama na stanici. Nisam vam čak ni rekao svoje ime."
Rirden se nasmešio. "Već sam pogodio."
"Izvinite, ne volim da budem nepažljiv, ali sam bio previše
uzbuđen."
"Zašto ste bili uzbuđeni?" upita Degni, a oči joj se suziše u
začikivanju.
Vajat ju je za trenutak gledao u oči; izrekao je odgovor jako
svečanim tonom, saopštavajući ga na čudan način, glasom koji se
smejao. "Zbog najlepšeg šamara koji sam ikad dobio, zasluženo."
"Mislite, zbog našeg prvog sastanka?"
"Tako je, zbog našeg prvog sastanka."
"Nemojte. Bili ste u pravu."
 j
"Bio sam. U svemu, osim kad ste vi u pitanju. Degni, da nađem
izuzetak posle godina... Ma, neka idu do vraga! Hoćete li da uključim
radio da čujemo šta večeras govore o vama dvoma?"
"Ne."
"Dobro. Neću da ih slušam. Neka skaču sebi u usta. Sad se svi
pridružuju većini. Mi smo većina." Bacio je pogled na Rirdena. "Zašto
se smešite?"
"Oduvek me je zanimalo kakvi ste."
"Nikad nisam imao prilike da budem onakav kakav sam - izuzev
večeras."
"Živite ovde sami, ovako, miljama udaljeni od svega?"
Vajat je pokazao na prozor. "Ja sam nekoliko koraka od - svega."
"A šta je s ljudima?"
"Imam gostinske sobe za one koji dolaze kod mene poslom. Hoću
da između mene
I svih drugih bude što je moguće više milja." Nagnuo se da im
napuni čaše vinom. "Henk, zašto se ne preselite u Kolorado? Nek idu
do đavola Njujork i istočna obala! Ovo je glavni grad renesanse. Druge
renesanse - ne uljanih slika i katedrala - već na nih platformi,
elektrana i motora od Rirdenovog metala. Imali su kameno doba i
gvozdeno doba, a ovo će sad zvati doba Rirdenovog metala - jer nema
granica onome što vaš metal omogućuje."
"Kupiću nekoliko kvadratnih milja u Pensilvaniji", reče Rirden. "Oko
moje fabrike. Bilo bi je inije da sam ovde napravio ogranak, kao što
sam hteo, ali znate zašto ne mogu, i neka idu do vraga! Ipak ću ih
pobediti. Proširiću fabriku - i ako mi ona omogući da za tri dana
prevozim tovar do Kolorada, nadmetaćemo se oko titule glavnog
grada renesanse!"
"Dajte mi da godinu dana", reče Degni, "vozovi idu linijom Džon
Galt, dajte mi vremena da sredim sistem Tegart - i omogućiću vam
prevoz tovara za tri dana preko celog kontinenta, na pruzi od
Rirdenovog metala, od okeana do okeana!"
"Ko je ono rekao da mu je potreban oslonac?" upita Elis Vajat.
"Dajte mi neometano pravo prolaska i pokazaću im kako se pomera
zemlja!"
 Pitala se šta joj se to dopadalo u zvuku Vajatovog smeha. Njihovi
glasovi, čak i njen sopstveni, imali su prizvuk koji nikad pre nije čula.
Kad su ustali od stola, s čuđenjem je primetila da su jedino osvetljenje
u sobi bile svece: imala je utisak da je sedela u jarkom svetlu.
Elis Vajat je podigao čašu, pogledao ih u lice i rekao: "Za svet koji
sada izgleda kao pravi!"
Ispila je čašu naiskap.
Čula je kako se čaša razbija o zid, istog časa kad je videla lučno
kretanje - od krive njegovog tela, do zamaha rukom i užasne snage
ruke koja je bacila čašu preko sobe. To nije bio konvencionalni gest
koji znači proslavljanje, to je bio gest buntovničkog besa; žestok gest,
pokret koji je zamenio krik bola.
"Elis", prošaputa ona, "Šta je bilo?"
Okrenuo se i pogledao ju je. Isto tako stravično iznenadno, oči su
mu bile bistre, lice mirno; ono što ju je uplašilo bilo je što ga vidi kako
se blago smeši. "Izvinite", reče on.
"Nije važno. Pokušaćemo da mislimo da će ostati takav."
Zemlja je bila prošarana mesečinom kada ih je Vajat odveo
spoljašnjim stepenicama do drugog sprata kuće, do otvorene galerije
ispred vrata gostinskih soba. Poželeo im je laku noć i čuli su njegove
korake kako se spuštaju stepeništem. Mesečina je upijala zvuk, kao što
je upijala boju. Koraci su se gubili u daljini i, kad su zamrli, tišina je
izgledala kao usamljenost koja dugo traje, kao da u blizini nema
nikog živog.
Nije se okrenula prema vratima svoje sobe. On se nije micao. U
nivou njihovih nogu nije bilo ničega osim uske ograde i širokog
prostora. Kosi nivoi su se spuštali naniže, sa senkama čeličnih mreža
platformi koje su se ponavljale, oštro se ukrštajući, crne linije na
sjajnim odsecima stene. Nekoliko belih i crvenih svetala treperilo je u
prozirnom vazduhu, kao kapi kiše uhvaćene na obodima čeličnih
nosača. U daljini, tri male kapi su bile zelene, nanizane duž Tegartove
pruge. Iza njih, na rubu prostora, u podnožju jednog belog zavoja visio
je mrežasti pravougaonik - most.
Osetila je ritam bez zvuka i pokreta, osećaj kucave napetosti, kao
da su točkovi na liniji Džon Galt još uvek ubrzavali. Lagano,
odgovarajući na neizrečeni poziv i opirući mu se, okrenula se i
pogledala ga.
Po izrazu na njegovom licu znala je Da je već znala da će ovo biti
kraj putovanja. Taj izraz nije bio onakav kako su muškarci naučeni da
ga predstave, tu nije bilo opuštenih mišića, obešenih usana i
nepromišljene gladi. Crte lica su mu bile napete, dajući mu posebnu
čistotu, oštru preciznost forme, te je izgledao čist i mlad. Usta
zategnuta, usne blago uvučene, što im je naglašavalo obrise. Samo su
oči bile zamagljene, donji kapci natečeni i podignuti, a pogled pun
nečega što je podsećalo na mržnju i bol.
Šok je prerastao u otupelost koja joj se širila telom - osetila je
strašan pritisak u grlu i stomaku - nije bila svesna ničega osim tihog
grča od kojeg nije mogla da diše. Ali, ono što je osetila, bez reči koje
su to mogle opisati, bilo je: Da, Henk, da - sada - jer je deo iste borbe,
na neki način koji ne mogu da opišem... Jer je to naše biće protiv
njihovog... naša veličanstvena sposobnost zbog koje nas muče,
sposobnost za sreću... Sada, ovako, bez red i pitanja... Jer to želimo...
To je bilo kao čin mržnje, kao oštri udarac biča koji joj je obavio
telo: osetila je njegove ruke oko sebe, osetila je kako joj se noge
povlače napred, prema njemu, i kako joj se grudi savijaju unazad pod
pritiskom njegovih, njegove usne na svojima.
Njena ruka je klizila s njegovih ramena do struka, do nogu,
prepoznajući nepriznatu želju svakog njihovog susreta. Otrgavši usta
od njega, smejala se bezglasno, pobednički, kao da govori: Henk
Rirden - strogi, nedodirljivi Henk Rirden iz monaške kancelarije, s
poslovnih konferencija, iz teških pregovora - sećaš li ih se sada? -
Mislim o tome, zarad zadovoljstva što znam da sam te dovela dovde.
On se nije smešio, lice mu je bilo stegnuto, to je bilo lice neprijatelja,
zgrabio joj je glavu i opet našao njena usta, kao da zadaje ranu.
Osetila je kako drhti i pomislila kako je ovakav krik želela da
izvuče iz njega - ovu predaju kroz deliće njegovog izmučenog opiranja.
Ipak, istovremeno je znala Da je on pobedio, da mu smehom odaje
počast, Da je njen prkos potčinjavanje, da je svrha sve njene žestine
samo da mu uveliča pobedu - držao je njeno telo uz svoje, kao da joj
naglašeno obznanjuje Da je sad samo oruđe za zadovoljenje njegove
želje - a njegova pobeda, znala je, bila je u tome što je želela da mu
 j j g j j j
dopusti Da je svede na to. Sve što jesam, mislila je, sav ponos koji
nosim u sebi, ponos na hrabrost, posao, um i slobodu - to je ono što ti
nudim da zadovoljiš svoje telo, to je ono čime hoću da se poslužiš - a
to što hoćeš time da se poslužiš najveća mi je nagrada.
U dve sobe iza njih gorela su svetla. Uzeo ju je za ruku i ubacio u
svoju sobu, govoreći joj tim pokretom da mu ne treba nikakav znak ni
pristanka ili protivljenja. Zaključao je sobu, posmatrajući joj lice.
Stojeći uspravno, gledajući ga u oči, pružila je ruku prema lampi na
stolu i isključila svetlo. Prišao joj je. Ponovo je uključio svetlo,
prezrivim pokretom ruke. Prvi put mu je na licu videla osmeh, lagan,
zadirkujući, senzualni osmeh, koji je naglašavao cilj onoga što radi.
Držao ju je poluispruženu preko kreveta, skidao joj je odeću, a lice
joj je bilo priljubljeno uz njega, usne su joj klizile niz njegov vrat, niz
rame. Znala je da ga svaki gest njene želje za njim pogađa kao
udarac, da u njemu postoji neki drhtaj sumnjičavog besa - ali da
nijedan pokret ne može da zadovolji njegovu pohlepu za svakim
dokazom njene želje.
Stajao je gledajući njeno nago telo, nagnuo se, čula mu je glas -
više izjavu prezrivog trijumfa nego pitanje: "Želiš li to?" Njen odgovor
je bio više uzdah nego reč, oči su joj bile sklopljene, usta otvorena:
"Da."
Znala je da je ono što oseća pod rukama tkanina njegove košulje,
znala je da su usne koje je osećala na svojima njegove, ali u ostalom
nije bilo razlike između njegovog bića i njenog, kao što nema granice
između tela i duha. Na svakoj stepenici u godinama iza njih, svakoj
stepenici na putu koji je izabran hrabrošću jedinstvene odanosti:
njihove ljubavi prema postojanju - izabran sa saznanjem da ništa nije
dato, da čovek mora sam stvarati sopstvenu želju i svaki vid njenog
ispunjenja - na stepenici metala koji se oblikovao, šina i motora -
pokretala ih je snaga misli da čovek iznova stvara zemlju radi svog
uživanja, da čovekov duh Da je smisao nesvesnoj materiji,
uobličavajući je da služi odabranom cilju. Put ih je doveo do ovog
trenutka kada, kao odgovor na najviše čovekove vrednosti, kao
divljenje koje se ne može iskazati nikakvim drugim vidom odavanja
počasti, duh Da je telo kao počast, ponovo ga kujući - kao dokaz,
odobrenje, nagradu - u jedinstveni doživljaj takve snage da nikakva
 j g j j j g
druga nagrada u životu nije potrebna. Čuo je njen jecaj, osetila je
drhtaj njegovog tela, u istom trenutku.
 Glava IX
SVETO I PROFANO

Pogledala je sjajne pruge svetlosti na svojoj ruci, razmeštene kao

narukvice od zgloba do ramena. To su bile trake sunčeve svetlosti sa
žaluzina na prozorima neke nepoznate sobe. Videla je modricu iznad
lakta, s tamnim zrncima krvi. Ruka joj je ležala na ćebetu koje joj je
pokrivalo telo. Bila je svesna nogu i kukova, ali joj je ostatak tela bio
samo osećaj lakoće, kao da je bilo razastrto u vazduhu, na nekom
mestu nalik na kavez od sunčevih zraka.
Okrenuvši se da ga pogleda, pomislila je: od njegove uzdržanosti,
od krute formalnosti u ponašanju, od ponosa što nikada ništa ne
oseća - do ovoga, Henka Rirdena u krevetu kraj nje, posle sati i sati
silovitosti, o kojoj sada nisu govorili, ne recima i po danu - ali koja im
je bila u očima dok su se gledali, koju se hteli da izreknu, da istaknu,
da bace jedno drugom u lice.
On je video lice mlade devojke, s nagoveštajem osmeha na
usnama, kao da je njeno prirodno stanje opuštenosti bilo stanje
zračenja; vitica kose joj je padala preko obraza do obline ramena,
gledala ga je kao da je spremna da prihvati sve što kaže, kao da je
spremna da prihvati sve što poželi da uradi.
Pružio je ruku i sklonio joj viticu sa obraza, pažljivo, kao da je
lomljiva. Držao ju je vrhovima prstiju i posmatrao njeno lice. Onda mu
prsti iznenada obujmiše njenu kosu i on prinese viticu usnama. Način
na koji ju je pritisnuo na usta bila je nežnost, ali način na koji su je
njegovi prsti držali bio je očaj.
Spustio se opet na jastuk i ležao nepomično, sklopljenih očiju. Lice
mu je izgledalo mlado, spokojno. Videvši ga na časak oslobođenog
napetosti, odjednom je shvatila razmere nesreće koju je nosio u sebi;
ali to je sada prošlost, pomislila je, svršeno je.
Ustao je, ne gledajući je. Lice mu je opet bilo prazno i bezizražajno.
Uzeo je odeću s poda i počeo da se oblači, stojeći u sredini sobe,
delimično joj okrenuvši leđa. Ponašao se ne kao da nije bila tu, već
kao da nije važno što je tu. Dok je zakopčavao košulju, pritezao kaiš
na pantalonama, pokreti su mu bili precizni, kao da izvršava dužnost.
Ležala je na jastuku, posmatrajućl ga, uživajući u prizoru njegovog
tela u pokretu. Dopadale su joj se sive pantalone i košulja -
kvailfikovani mehaničar linije Džon Galt, pomislila je, u prugama
sunčeve svetlosti i senke, kao osuđenik iza rešetaka. Ali to više nisu
bile rešetke, to su bile pukotine u zidu koji je linija Džon Galt razbila,
upozorenje na ono što ih čeka napolju, iza žaluzina - pomislila je na
povratak, na novu prugu s prvim vozom od Vajatovog čvora - na
povratak u kancelariju u zdanju Tegart i na sve što ju je čekalo da
osvoji - ali je to moglo da čeka, nije želela da misli na to, mislila je na
prvi dodir njihovih usana - bila je slobodna da to oseća, da sačuva
trenutak u kojem ništa drugo nije bilo važno - nasmešila se prkosno
prugama neba iza žaluzina.
"Hoću da nešto znaš."
Stajao je kraj kreveta, obučen, gledajući je. Izgovorio je to
bezizražajno, veoma jasno, bez promena u glasu. Pogledala ga je
poslušno. Rekao je:
"Ono što osećam prema tebi je prezir. Ali to nije ništa prema
preziru koji osećam prema sebi. Ne volim te. Nikad nikoga nisam
voleo. Želeo sam te od prvog trenutka kad sam te ugledao. Želeo sam
te kao što čovek želi kurvu - iz istog razloga i s istim ciljem. Dve
godine sam sebe proklinjao, misleći da si iznad želje ove vrste. Ti si,
kao i ja, odvratna životinja. Trebalo bi da se gadim toga što sam
otkrio. Ali se ne gadim. Do juče bih ubio svakoga ko mi kaže da si
sposobna da radiš ono što sam te naterao. Danas bih dao život da ne
bude drukčije, da budeš samo kučka kakva si. Sva divota koju sam
video u tebi - ne bih je menjao za tvoj opsceni dar za životinjski
užitak. Bili smo dva velika bića, ti i ja, ponosni na svoju snagu, zar
ne? Pa, to je sve što je ostalo od nas - i neću da se zavaravam."
 Govorio je lagano, kao da se bičuje recima. U njegovom glasu nije
bilo ni trunke osećanja, samo beživotni napor; to nije bio ton čoveka
koji želi da govori, već ružni, mučni glas dužnosti.
"Smatrao sam čašću to što mi niko nije potreban. Ti si mi potrebna.
Bio sam ponosan što sam uvek postupao po svom ubeđenju. Predao
sam se želji koju prezirem. To je želja koja mi svodi um, volju, biće,
moć da postojim, na bednu zavisnost od tebe - ne čak od Degni Tegart
kojoj sam se divio - već od tvog tela, tvojih ruku, usta i nekoliko
sekundi grča tvojih mišića. Nikad do sada nisam prekršio reč. Sada
sam prekršio doživotni zavet. Nikada nisam učinio ništa što bi trebalo
kriti. Sada moram da lažem, da se šunjam, da krijem. Sve što sam
želeo mogao sam da kažem glasno i dosegnem pred celim svetom.
Sada je moja jedina želja ona koje se gadim i sebi da priznam. Ali to
je moja jedina želja. Imaću te - dao bih za to sve što imam - fabriku,
metal, dostignuće celog mog života. Imaću te po cenu nečega što je
više nego ja: po cenu samopoštovanja - i hoću da to znaš. Ne želim da
se pretvaram, da izvrdavam, da tiho sebi povlađujem, da ćutim o
onome što smo uradili. Ne želim da se pretvaram u pogledu ljubavi,
vrednosti, odanosti ili poštovanja. Neću da nam ostane ni trunka časti
iza koje bismo se sakrili. Nikada nisam molio za milost. To je moj
izbor - i prihvatiću sve posledice, uključujući i puno priznaje svog
izbora. Pokvareno je - prihvatam - a nema te vrline koje se ne bih
odrekao zbog toga. Sad, ako hoćeš da me ošamariš, samo napred.
Voleo bih da to uradiš."
Slušala je, sedeći pravo, stisnuvši zgužvano ćebe uz vrat, da pokrije
telo. Prvo je video kako joj oči tamne od neverovatnog šoka. Onda mu
se učinilo da sluša s velikom pažnjom, ali da vidi više od njegovog
lica, mada joj je pogled bio prikovan za njegov. Izgledala je kao da
pažljivo ispituje neko otkriće s kojim se nikad pre nije suočila. Osećao
je kao da mu se neki zrak svetlosti širi licemjerje video odraz na
njenom licu dok ga je posmatrala - video je kako šok nestaje, onda i
čuđenje - video je kako joj se lice smirilo, u nekom čudnom
spokojstvu, istovremeno tihom i blistavom.
Kada je završio, prasnula je u smeh.
Ono što ga je krajnje iznenadilo bilo je to što u njenom smehu nije
osetio bes. Smejala se jednostavno, lako, radosno, zabavljeno,
 j j j
opušteno, ne kao što se neko smeje rešenju problema, već otkriću da
problema nikada nije ni bilo.
Zbacila je ćebe sa sebe naglašenim, oštrim zamahom ruke. Ustala
je. Videla je svoju odeću na podu i šutnula ju je u stranu. Stajala je
pred njim, naga. Zatim reče:
"Želim te, Henk. Mnogo sam više životinja nego što misliš. Želela
sam te od prvog časa kad sam te ugledala - i jedino čega se stidim je
što to nisam znala. Nisam znala zašto su u poslednje dve godine moji
najsvetliji trenuci bili oni u tvojoj kancelariji, gde sam mogla da
podignem glavu i da te vidim. Nisam znala šta stvarno osećam u tvom
prisustvu, niti zašto. Sada znam. To je sve što želim, Henk. Želim te u
svom krevetu - i slobodan si od mene u preostalom vremenu. Nemaš
zašto da se pretvaraš - nemoj misliti na mene, nemoj osećati, nemoj
mariti - neću tvoj um, volju, biće ili dušu, sve dok ja budem ta kojoj
ćeš dolaziti radi svoje najniže želje. Ja sam životinja koja samo hoće
užitak koji ti prezireš - i to hoću od tebe. Ti bi se odrekao svake vrline
zarad toga, dok ja - ja nemam nijedne koje bih se odrekla. Nijedne
koju tražim ili hoću da dosegnem. Tako sam niska da bih zamenila
najveličanstveniji prizor lepote u ovom svetu za prizor tvoje figure u
kabini lokomotive. I gledajući je, ne bih je mogla gledati ravnodušno.
Ne treba da se plašiš da ćeš zavisiti od mene. Ja ću zavisiti od svakog
tvog kaprica. Imaćeš me kad god poželiš, bilo gde, pod bilo kojim
uslovima. Da li si to nazvao mojim opscenim darom? On je takav da
ćeš me njime držati čvršće nego bilo koji svoj posed. Možeš mnome
raspolagati kako želiš - ne bojim se da priznam - nemam šta da štitim
od tebe i ništa da zadržim. Misliš da je to pretnja tvom dostignuću, ali
ne i mom. Sedeću za radnim stolom i raditi, a kada mi postane teško
da podnosim stvari oko sebe, misliću kako ću za nagradu biti u tvom
krevetu te noći. Da li si rekao da je to pokvareno? Mnogo sam
pokvarenija nego ti: ti se osećaš krivim, a ja - ponosnom. Više se
ponosim time nego bilo čim što sam uradila, više nego gradnjom linije
Džon Galt. Ako me pitaju kojim se dostignućem najviše ponosim, reći
ću: spavala sam sa Henkom Rirdenom, i zaslužila sam to."
Kada ju je bacio na krevet, tela su im se srela kao dva zvuka koja
su se sudarila u vazduhu: zvuk njegovog bolnog uzdaha i njenog
smeha.
 U mraku ulica kiša se nije videla, ali je visila poput blistavih resa
abažura pod uličnim svetlom. Pipajući po džepovima, Džejms Tegart je
otkrio da je izgubio maramicu. Poluglasno je opsovao, ozlojeđeno i
zlobno, kao da su njegov gubitak, kiša i prehlada bili nečija lična
urota protiv njega.
Na pločniku je bila kaljuga; osetio je lepljivo usisavanje pod đonom
i ledeno kapanje niz kragnu. Nije želeo ni da hoda ni da stane. Nije
imao kuda da ide.
Napustivši kancelariju, posle sastanka Upravnog odbora, odjednom
je shvatio da nema nikakav drugi sastanak, da je pred njim dugo veče
i da nema nikoga s kim bi ga ubio. Naslovne strane novina su vrištale
o trijumfu linije Džon Galt, kao što su radio-stanice vrištale o tome
cele prethodne noći. Ime Tegart transkontinentala raširilo se po celom
kontinentu, kao i njegova pruga, i on se smešio odgovarajući na
čestitke. Smešio se, sedeći za dugim stolom na sastanku Odbora, dok
su direktori govorili o vrtoglavom rastu akcija Tegarta na berzi, dok su
oprezno tražili da vide njegov pismeni dogovor sa sestrom - za svaki
slučaj, rekli su - i komentarisali kako je u redu, u njemu nije bilo rupa,
nije bilo nikakve sumnje da će odmah morati da vrati liniju Tegart
transkontinentalu , govorili su o sjajnoj budućnosti, i kako kompanija
duguje zahvalnost Džejmsu Tegartu.
Odsedeo je na tom sastanku, želeći da se završi, da bi mogao da
ode kući. Onda je izašao na ulicu i shvatio da je kuća jedino mesto
gde se večeras ne usuđuje da ode. Nije mogao da bude sam, ne u
sledećih nekoliko sati, a nije bilo nikoga koga bi pozvao. Nije želeo da
vidi ljude. Stalno je pred sobom imao pogled ljudi iz Odbora dok su
govorili o njegovoj veličini; lukav pogled, kao pod velom, sa skrivenim
prezirom prema njemu i, što je bilo još strašnije, prema njima samima.
Hodao je pognute glave, povremeno mu je iglica kiše ubadala kožu
vrata. Odvraćao je pogled kad god je prolazio pored kioska s
novinama. Novine kao da su mu vrištale u lice ime linije Džon Galt i
još jedno ime koje nije želeo da čuje: Ragnar Danešeld. Prošle noći
Ragnar Danešeld je zarobio brod koji je bio namenjen Narodnoj
republici Norveškoj i nosio hitnu pomoć u mašinskoj opremi. Priča ga
je lično potresla, na način koji nije umeo da objasni. To osećanje je
imalo nešto zajedničko s onim što je osećao u vezi s linijom Džon Galt.
 j j j G
To je zato što je prehlađen, mislio je; ne bi se tako osećao da nije
prehlađen; od čoveka se ne može očekivati da bude u vrhunskoj formi
kad je prehlađen - nije mogao ništa da uradi - šta su očekivali da radi
večeras, da peva i igra? - ljutito je odbrusio pitanjem nepoznatim
sudijama njegovog raspoloženja, koje nije imao ko da vidi. Ponovo je
pokušao da napipa maramicu, opsovao i odlučio da se bolje negde
zaustavi i kupi papirne maramice.
Na drugoj strani trga nekada prometnog dela grada video je
osvetljene prozore neke sirotinjske radnje, još s puno nade otvorene u
ovaj kasni sat. Evo još jedne koja će uskoro otići na doboš, pomislio je,
prelazeći trg; ta misao mu je pričinila zadovoljstvo.
Unutra su bile bleštave svetiljke, nekoliko umornih prodavačica
među pustim rafovima i kreštanje gramofonske ploče koja je svirala
za usamljenog, ravnodušnog kupca u ćošku. Muzika je progutala oštre
note u Tegartovom glasu: zatražio je papirne maramice tonom koji je
podrazumevao da je prodavačica kriva za njegovu prehladu. Devojka
se okrenula prema rafu iza sebe, ali se okrenula opet i brzo bacila
pogled na njegovo lice. Uzela je pakovanje, ali se zaustavila,
oklevajući, ispitujući ga s posebnom radoznalošću.
"Da li ste vi Džejms Tegart?" upita.
"Da", odbrusi on. "Zašto?"
"O!"
Pustila je uzdah kao dete pri prasku petarde; posmatrala ga je
pogledom za koji je mislio da je namenjen samo filmskim zvezdama.
"Videla sam vašu sliku u jutrošnjim novinama, gospodine Tegart",
reče ona veoma brzo, dok joj se crvenilo pojavljivalo na licu i
nestajalo. "Pisalo je kako je to veliki podvig i da ste, u stvari, vi sve
uradili, samo nećete da se to zna."
"O", reče Tegart. Smešio se.
"Izgledate baš kao na slici", reče ona u dubokom čuđenju, dodajući:
"Zamislite, ulazite ovde ovako, lično!"
"Zar ne bi trebalo?" - njegov ton je odavao da se zabavlja.
"Mislim, svi pričaju o tome, cela zemlja, vi ste čovek koji je to
uradio - i, evo vas ovde! Nikada do sada nisam bila tako blizu nečem
važnom, mislim, nekoj novinskoj vesti." Nikada ranije nije iskusio da
njegovo prisustvo oživljava mesto gde je ušao: kao da devojka više nije
 j g j g j j j
bila umorna, kao da je sirotinjska radnja postala scena drame i
čuđenja.
"Gospodine Tegart, da li je istina ono što kažu za vas u novinama?"
"Šta kažu?"
"O vašoj tajni."
"Kakvoj tajni?"
"Pa, kažu da se, kad su se svi svađali oko vašeg mosta, da li će
izdržati ili neće, vi niste raspravljali s njima, samo ste išli napred, jer
ste znali da će izdržati, kad niko drugi nije bio siguran u to - tako da
je linija bila projekat Tegart transkontinentala , vi ste sve vodili iza
kulisa, ali ste to čuvali kao tajnu, jer vas nije bilo briga da li će vam
odati priznanje ili ne."
Video je šapirografisan izveštaj Odeljenja za odnose s javnošću.
"Da", reče, "istina je." Zbog načina na koji ga je pogledala osećao je
kao da je zaista tako.
"To je bilo divno od vas, gospodine Tegart."
"Da li uvek pamtite ono što čitate u novinama, tako dobro, u
detalje?"
"Pa, da, mislim - sve zanimljivosti. Velike stvari. Volim da čitam o
njima. Nikad mi se ne događa ništa veliko."
Rekla je to veselo, bez samosažaljenja. Bilo je neke mladalačke,
odlučne oštrine u njenom glasu i pokretima. Imala je crvenkastosmeđe
kovrdže, krupne oči, nekoliko pega na prćastom nosu. Pomislio je da
bi čoveku njeno lice bilo privlačno, ako bi ga ikad primetio, mada nije
bilo nekog posebnog razloga da ga primeti. Bilo je to obično malo lice,
osim izraza pripravnosti, žudne radoznalosti, izraza koji je očekivao da
svet krije neku uzbudljivu tajnu iza svakog ugla.
"Gospodine Tegart, kako je to biti veliki čovek?"
"Kako je to biti mala devojka?"
Nasmejala se. "Pa, divno."
"Onda vam je bolje nego meni."
"O, kako možete da kažete takvu..."
"Možda ste srećni što nemate ništa s velikim događajima iz novina.
Velik. Šta je za vas uopšte veliko?"
"Pa... važno."
"Šta je važno?"
 j
"To vi treba da mi kažete, gospodine Tegart."
"Ništa nije važno."
Pogledala ga je s nevericom. "Zar od svih ljudi vi to da kažete, baš
večeras?"
"Uopšte se ne osećam divno, ako hoćete da znate. Nikad se u životu
nisam osećao manje divno."
S čuđenjem je video kako ispituje njegovo lice s brigom kakvu mu
niko nikad nije poklonio "Iscrpljeni ste, gospodine Tegart", reče ono
ozbiljna. "Kažite im do idu do đavola".
"Kome?"
"Ko god da vas je oneraspoložio. Nije u redu".
"Šta nije u redu?"
"Da se ovako osečate. Bilo vam je teško, ali ste ih sve pobedili, pa
sad treba da uživate. Zaslužili ste".
"A kako predlažete da uživam?"
"O, ne znam. Ali mislila sam da ćete večeras prirediti slavlje,
zabavu sa svim velikim zverkama, i šampanjac, i sve što vam je dato,
kao ključeve grada, takvu pravu ludu zabavu - umesto da šetate
unaokolo sami, kupujući papirne maramice, kakva ludosti "Dajte mi te
maramice, pre nego što ih sasvim zaboravite, reče on, dajući joj novac,
"A što se tiče lude zabave, da li vam je palo na pamet da možda
večeras ne želim nikoga da vidim?
Ozbiljno je razmislila o tome. "Ne, reče, "nije mi palo na pamet. Ali
vidim zašto ne želite".
"Zašto?" To je bilo pitanje na koje nije imao odgovor.
"Niko nije dovoljno dobar za vas, gospodine Tegart, odgovori ona
sasvim jednostavno, ne laskajući, već iznoseći stanje stvari."
"To mislite?
"Mislim da ne volim puno ljude, gospodine Tegart. Ne većinu"
"Ni ja nikog"
"Mislilo sam da čovek poput vas - ne znate vi kako umeju da budu
zli, kako vas gaze i jašu, ako im dopustite. Mislila sam da veliki ljudi u
ovom svetu mogu da pobegnu od njih, da ne moraju stalno da budu
mamac za buve, ali, možda sam pogrešila."
"Kako mislite, mamac za buve?"
 "A, tako kažem sebi kad mi je teško - da moram da se probijem
negde gde se neću osećatl kao da me stalno ujedaju buve raznih vrsta
neprijatnosti - a možda je svuda isto, samo su buve veće.
"Mnogo veće, Ćutala je, kao da o nečem razmišlja. "Čudno, reče
tužno na neku svopstvenu misao, "šta je čudno?
"Čitala sam jednom neku knjigu u kojoj se kaže da su veliki ljudi
uvek nesrećni, što veči - to nesrećniji. Bilo mi je besmisleno, A možda
je istina"
"Mnogo više istina nego što mislite."
Okrenula je glavu, lice joj je bilo uznemireno.
"Zašto toliko brinete o velikim ljudima?" Upita on. "Šta ste vi,
nekakav obožavalac heroja?"
Okrenula se da ga pogleda, i on ugleda blesak nekog unutrašnjeg
osmeha, dok joj je lice i dalje bilo svečano i ozbiljno; to je bio
najrečitiji, najličniji pogled koji mu je ikada bio upućen, dok mu je
tihim, bezličnim glasom odgovarala: "Gospodine Tegart, na šta inače
da se ugledam?
Neki piskavi zvuk, ni zvonjava ni zujanje, zaorio se napolju, i
nastavio je da se ori iritirajuće uporno.
Trgla je glavu, kao da se budi na vrisak budilnika, a onda
uzdahnula: "Vreme je da zatvorimo, gospodine Tegart", reče žalosno.
"Uzmite šešir - čekaću vas napolju", reče on.
Zurila je u njega, kao da je od svih životnih mogućnosti ova za nju
bila sasvim nezamisliva.
"Bez sve šale?"
"Bez sve šale."
Brzo se okrenula i pojurila kao munja ka vratima odeljenja za
zaposlene, zaboravljajući kasu, obaveze i svu žensku brigu o tome da
se nikad ne pokaže s koliko se nestrpljenja prihvata poziv muškarca.
Stajao je, načas gledajući za njom, suženih očiju. Nije priznao sebi
šta zapravo oseća - nikad ne prepoznavati osećanja, bilo je jedino
postojano pravilo u njegovom životu; samo je osećao - a ovo osećanje
je bilo prijatno, i to je jedino što mu je bilo stalo da zna. Ali, osećanje
je bilo posledica misli koju nije hteo da izgovori. Često je sretao
devojke iz niže klase, koje su drsko glumatale, pretvarajući se da mu
se dive, obasipajući ga prostačkim udvaranjem, s očiglednim ciljem;
 j g j g j
nije ih ni voleo ni prezirao; nalazio je dosadno zadovoljstvo u
njihovom društvu i davao im je status ravnopravnih partnera u igri u
koju mu je bilo prirodno da oba igrača budu uključena. Ova devojka je
bila drukčija. Neizgovorene reči u njegovoj svesti su bile: prokleta
mala budala zaista tako misli.
Činjenica da ju je nestrpljivo čekao, stojeći na pločniku na kiši, da
je ona bila jedina osoba koja mu je večeras bila potrebna, nije ga
uznemirila, niti pogodila kao protivrečnost. Nije imenovao prirodu
svoje potrebe. Neimenovano i neizgovoreno nisu mogli doći u
protivrečnost.
Kada je izašla napolje, opazio je neobičan spoj njene stidljivosti i
visoko uzdignute glave. Na sebi je imala ružan kišni mantil, još gori
zbog komada je ine bižuterije na reveru, i šeširčić od plišanog cveća,
prkosno posađenog među kovrdžama. Na neki čudan način, odeća je
zbog uzdignute glave bila privlačna; naglašavala je koliko dobro nosi
čak i to što je nosila.
"Hoćete kod mene, da popijemo nešto?" upita on.
Klimnula je glavom tiho, svečano, kao da ne veruje da će naći
prave reči kojima bi prihvatila. Onda, ne gledajući u njega, reče, kao
da govori samoj sebi: "Večeras niste nikoga želeli da vidite, ali ste
poželeli da vidite mene..." Nikad nije čuo tako svečani ton ponosa u
nečijem glasu.
Ćutala je dok je sedala pored njega u taksi. Gledala je nebodere
pored kojih su prolazili. Posle nekog vremena reče: "Čula sam da se
ovakve stvari dešavaju u Njujorku, ali nikad nisam mislila da će se
desiti meni."
"Odakle ste?"
"Bafalo."
"Imate li porodicu?"
Oklevala je. "Pretpostavljam. U Bafalu."
"Kako to mislite - pretpostavljate?"
"Otišla sam od njih."
"Zašto?"
"Mislila sam da, ako hoću nešto da postignem, moram da odem od
njih, da zbrišem."
"Zašto? Šta se dogodilo?"
 g
"Ništa se nije dogodilo. I ništa se nikad ne bi dogodilo. To je ono što
nisam mogla da podnesem."
"Kako to mislite?"
"Pa, oni... pa, mislim da treba da vam kažem istinu, gospodine
Tegart. Moj stari nikad ništa nije vredeo, mami to nije bilo važno, i
smučilo mi se to što sam od nas sedmoro samo ja uvek imala posao,
dok drugi nisu imali sreće, na ovaj ili onaj način. Mislila sam da će to,
ako ne odem, preći na mene - sasvim ću istruliti, kao svi oni. Pa sam
kupila voznu kartu u jednom smeru i otišla. Nisam se ni pozdravila.
Nisu ni znali da odlazim." Nežno i začuđeno se nasmejala nekoj
iznenadnoj pomisli. "Gospodine Tegart", reče, "to je bio Tegartov voz."
"Kada ste došli ovamo?"
"Pre šest meseci."
"Jesi li sasvim sama?"
"Da", reče ona srećno.
"Šta ste hteli da uradite?"
"Pa, znate - da napravim nešto od sebe, da stignem negde."
"Gde?"
"O, ne znam, ali... ali ljudi svašta rade u svetu. Videla sam
fotografije Njujorka i pomislila" - pokazala je ogromne zgrade kroz
kišne pruge na prozoru taksija - "mislila sam, nekoje podigao te
zgrade - nije samo sedeo i kukao kako je kuhinja prljava i krov
prokišnjava i kako se kanalizacija zagušila i kako je svet proklet i...
gospodine Tegart" - s jezom je odmahnula glavom i pogledala pravo u
njega - "bili smo užasno siroti i bilo nam je svejedno. To je ono što
nisam mogla da podnesem - da im je, u stvari, bilo svejedno. Nisu
hteli ni prstom da mrdnu. Ni da isprazne kantu za đubre. A komšinica
kaže da je moja dužnost da im pomognem, da nije važno šta će biti sa
mnom, s njom ili s bilo kim od nas, jer, šta se uopšte može učiniti!" iza
njenog sjajnog pogleda video je nešto povređeno i teško. "Neću da
pričam o njima", reče ona. "Ne s vama. Ovo - moj susret s vama,
mislim - neću da im dam. Neću da ga podelim s njima. On pripada
meni, a ne njima."
"Koliko imate godina?" upita on.
"Devetnaest."
 Kada ju je pogledao u svetlosti svoje dnevne sobe, pomislio je da bi
imala dobru figuru da je nešto jela; bila je mršava za svoju visinu i
strukturu kostiju. Nosila je usku, otrcanu, malu crnu haljinu, koju je
pokušala da kamuflira drečavim plastičnim narukvicama, koje su
odzvanjale na njenoj ruci. Stajala je, posmatrajući sobu kao da je
muzej u kojem ništa ne sme da takne i mora sve da upamti s puno
poštovanja.
"Kako se zovete?"
"Čeril Bruks."
"Pa, sedite."
U tišini je nasuo piće, dok je ona poslušno čekala, sedeći na rubu
fotelje. Kada joj je pružio čašu, savesno je popila nekoliko gutljaja, a
zatim je rukom čvrsto zgrabila čašu. Znao je da nije osetila ukus pića,
nije ga ni primetila, nije imala vremena da obrati pažnju.
Otpio je gutljaj pića i nervozno spustio čašu; nije mu bilo ni do
pića. Zlovoljno je hodao po sobi, znajući da ga prati očima, uživajući u
tom saznanju, uživajući u doživljaju ogromne važnosti koju su njegovi
pokreti, dugmad za manžete, pertle, abažuri i pepeljare dobijali u tom
nežnom pogledu koji nije ništa pitao.
"Gospodine Tegart, šta vas čini tako nesrećnim?"
"Zašto bi vas bilo briga da li sam srećan ili ne?"
"Jer... pa, ako vi nemate prava da budete srećni i ponosni, ko ima?"
"To hoću da znam - ko ima?" Naglo se okrenuo prema njoj, reči su
prasnule kao da je osigurač eksplodirao. "Nije on otkrio gvozdenu
rudu i visoke peći, zar ne?"
"Ko?"
"Rirden. Nije otkrio topljenje i herniju i vazdušnu kompresiju. Ne bi
mogao da otkrije svoj metal da nije hiljada i hiljada drugih ljudi.
Njegov metali Zašto misli da je njegov? Zašto misli da je to njegov
pronalazak? Svi koriste rad drugih. Niko ne pronalazi ništa." Ona
zbunjeno reče: "Ali, gvozdena ruda i sve te druge stvari bile su tamo
sve vreme. Zašto nije neko drugi napravio taj metal, a gospodin Rirden
jeste?"
"Nije to uradio ni zbog kakvog plemenitog cilja, uradio je to zbog
sopstvenog profita. Nije nikad ništa uradio s nekim drugim ciljem."
 "Šta je tu loše, gospodine Tegart?" Onda se nežno nasmejala, kao
da je iznenada resila zagonetku. "To je besmislica, gospodine Tegart.
Ne mislite valjda tako? Znate da je gospodin Rirden zaradio sav svoj
profit, kao i vi. Govorite to samo zato da biste bili skromni, a svi znaju
kakav ste veliki posao uradili - vi i gospodin Rirden i vaša sestra, koja
mora da je divna osoba!"
"Je li? To vi mislite. Ona je teška, bezosećajna žena koja provodi
život gradeći pruge i mostove, ne iz nekog velikog ideala, već samo
zato što uživa u tome. Ako u tome uživa, šta je tu za divljenje? Nisam
siguran da je to velika stvar - izgradnja te linije za sve te uspešne
industrijalce iz Kolorada, kad ima toliko sirotinje u zabačenim
krajevima, kojima je potreban prevoz."
"Ali, gospodine Tegart, vi ste se borili da se izgradi ta linija."
"Da, zato što je to moja dužnost - prema kompaniji i deoničarima i
zaposlenima. Ali nemojte misliti da uživam u tome. Nisam siguran da
je to velika stvar - smisliti taj složeni novi metal, kad tolikim
državama treba čisto gvožđe - ma, znate li da Narodna republika Kina
nema ni dovoljno eksera da sagradi ljudima krov nad glavom?"
"Ali... ali ne vidim zašto biste vi bili krivi za to."
"Neko treba da misli o tome. Neko ko vidi dalje od svog novčanika.
Nijedna razumna osoba u ovo vreme - kad smo okruženi tolikom
patnjom - ne bi posvetila deset godina života eksperimentišući s
gomilom lažnih metala. Mislite da je to nešto veliko? Ma, nije to
nikakva viša sposobnost, već samo debela koža, koju nećeš probiti ni
da mu saspeš tonu njegovog čelika na glavu! U svetu ima mnogo
sposobnijih ljudi, ali o njima ne čitaš u glavnim vestima i ne trčiš da
zijaš u njih na raskrsnicama, jer ne mogu da smišljaju neuništive
mostove kad im patnja čovečanstva pritiska dušu!"
Gledala ga je nemo, s poštovanjem; njena radosna vedrina je
splasnula, oči su bile zgasle. Osećao je gorčinu.
Uzeo je piće, otpio gutljaj i naglo se zasmejao, setivši se nečega.
"Bilo je smešno, ipak , reče opuštenijim, življim glasom, kao
poverljivom prijatelju. "Trebalo je da vidite Orena Bojla juče, kada je
prva vest s Vajatovog čvora objavljena na radiju. Postao je zelen - ali,
zaista zelen, kao riba koja je predugo na suvom. Znate li šta je uradio
sinoć, da bi pregrmeo loše vesti? Iznajmio je apartman u hotelu
 g j j
Valhala - a znate šta je to - i poslednje što sam čuo bilo je da je i
danas tamo, da se ubija od pića pod stolom i u krevetima, s nekoliko
odabranih prijatelja i pola ženskog sveta iz gornje Avenije Amsterdam
i"
"Ko je gospodin Bojl?" upita ona preneraženo.
"O, debeli aljkavac koji teži da premaši samog sebe. Pametnjaković
koji ponekad postaje previše pametan. Trebalo je da mu juče vidite
lice! Strašno me je zabavilo. To - i dr Flojd Feris. Tom uglađenku se
uopšte nije dopalo, baš nimalo! Dr Feris iz Državnog naučnog instituta,
sluga naroda, s probranim rečnikom - ali se držao dosta dobro,
moram da kažem, samo, moglo se videti kako se uvija sa svakim
paragrafom - mislim, onaj intervju koji je jutros dao, gde je rekao:
'Ova zemlja je dala Rirdenu taj metal, sad očekujemo da zauzvrat da
nešto zemlji.' Prilično dobro, kad se ima u vidu ko je u sinekuri i... pa,
kad se ima u vidu. Bolje nego Bertram Skader - gospodin Skader nije
mogao da smisli ništa osim: 'Nemam komentar', kad su ga kolege
novinari upitali kako se oseća. 'Nemam komentar' - od Bertrama
Skadera, za koga se zna da nije začepio gubicu otkad se rodio, o
svemu što su ga pitali i što nisu, od abisinske poezije do stanja
ženskih toaleta u tekstilnoj industriji! I dr Pričet, stara luda, ide okolo i
priča da zasigurno zna da nije Rirden pronašao taj metal - jer mu je
jedan neimenovani, pouzdani izvor rekao da je Rirden ukrao formulu
od nekog siromašnog pronalazača, ubivši ga!"
Zadovoljno se kikotao. Ona je slušala kao da je u pitanju
predavanje iz više matematike, ne shvatajući ništa, čak ni jezički stil,
stil zbog kojeg je misterija bila veća, jer je bila sigurna da sve to, pošto
on izgovara, nema značenje koje bi imalo bilo gde drugde.
Ponovo je napunio čašu i iskapio njen sadržaj, ali je njegova
veselost naglo iščezla Skljokao se u fotelju, naspram nje, gledajući je
ispod ćelavog čela zamagljenim očima. "Ona se sutra vraća", reče
glasom koji je zvučao kao kikot bez radosti.
"Ko?"
"Moja sestra. Moja draga sestra. O, misliće kako je veličanstvena,
zar ne?"
"Ne volite sestru, gospodine Tegart?" Pustio je isti zvuk; to je bilo
tako rečito da joj nikakav odgovor nije bio potreban. "Zašto?"
 j j g j
"Zato što misli da je tako dobra. S kakvim pravom to misli? S
kakvim pravom iko misli da je dobar? Niko ništa ne vredi."
"Ne mislite valjda tako, gospodine Tegart."
"Mislim, mi smo samo ljudska bića - a šta je ljudsko biće? Slabo,
ružno, grešno stvorenje, rođeno tako, iskvareno do srži - zato je
poniznost jedina vrlina koju treba da uvežbava. Treba da provodi život
na kolenima, moleći se da mu se oprosti za njegovo prljavo postojanje.
Kada čovek misli da je dobar - tada je pokvaren. Ponos mu je najveći
greh, bez obzira na to šta je učinio."
"Ali, ako čovek zna da je uradio nešto dobro?"
"Onda mora da se izvini zbog toga"
"Kome?"
"Onima koji to nisu uradili."
"Ja... ne razumem."
"Naravno da ne razumete. Potrebne su godine i godine istraživanja
u višim sferama intelekta. Da li si ikad čula za Metafizičke
protivrečnosti univerzuma dr Sajmona Pričeta?" Odmahnula je
glavom, preplaćena. "Kako, inače, znaš šta je dobro? Ko zna šta je
dobro? Ko uopšte može da zna? Nema apsolutnih vrednosti - kao što
je nesporno dokazao dr Pričet. Ništa nije apsolutno. Sve je stvar stava.
Kako znaš da se taj most nije srušio? Samo misliš da nije. Kako znaš
da uopšte postoje mostovi? Misliš da je filozofski sistem - kao onaj dr
Pričeta - samo nešto akademsko, daleko, nepraktično? Ali, nije. A,
uopšte nije!"
"Ali, gospodine Tegart, linija koju ste napravili..."
"O, šta je uopšte ta linija? Samo materijalno dostignuće. Da li je to
od ikakve važnosti? Ima li ičeg veličanstvenog u materijalnom? Samo
niska životinja može zijati u taj most - kad ima tako mnogo uzvišenih
stvari u životu. A da li se uzvišenim stvarima oda je priznanje? A, ne!
Pogledajte ljude. Sva ta halabuka na naslovnim stranama oko neke
tričave konstrukcije od nekih komada materije. Da li im je stalo do
plemenitih tema? Da li se naslovna strana ikad posvećuje nekoj
duhovnoj pojavi? Da li primećuju ili cene osobu istančanog
senzibiliteta? I pitaš se da li je istina da je veliki čovek osuđen na
nesreću u ovom izopačenom svetu!" Nagnuo se napred, netremice je
gledajući. "Reći ću vam... reći ću vam nešto... nesreća je žig vrline. Ako
g j j g
je čovek nesrećan, zaista, istinski nesrećan, znači da je uzvišena
osoba."
Ugledao je zbunjen, nervozan izraz na njenom licu. "Ali, gospodine
Tegart, dobili ste sve što ste želeli. Sada imate najbolju železnicu u
zemlji, novine vas nazivaju poslovnim čovekom veka, kažu da su vam
akcije vaše kompanije donele bogatstvo preko noći, imate sve što biste
poželeli - zar vam nije drago zbog toga?"
U kratkoj pauzi pre nego što je odgovorio uplašila se, osećajući
iznenadni strah u njemu. "Ne", odgovori on.
Nije znala zašto joj je glas prešao u šapat. "Više biste voleli da se
most srušio?"
"Nisam to kazao!" odbrusi on oštro. Zatim je slegao ramenima i
prezrivo odmahnuo rukom. "Ne razumete."
"Žao mi je... O, znam da ima toliko toga što moram da naučim!"
"Govorim o gladi za nečim mnogo većim od tog mosta. Gladi koju
ništa materijalno neće nikad zadovoljiti."
"Šta, gospodine Tegart? Šta stvarno želite?"
"Evo je opet! U trenutku kad ste upitali 'Šta je to', vratili ste se u
grubi, materijalni svet, gde sve mora biti etiketirano i izmereno.
Govorim o stvarima koje se ne mogu imenovati materijalističkim
rečima... više duhovne sfere, koje čovek nikad ne može da dosegne...
Šta je, uopšte, ljudsko dostignuće? Zemlja je samo atom koji se okreće
u svemiru - od kakve je važnosti taj most za Sunčev sistem?"
Iznenadan, srećan izraz razumevanja razbistrio joj je oči. "To je
divno od vas, gospodine Tegart, što mislite da vam vaše sopstveno
dostignuće nije dovoljno dobro. Mislim, bez obzira na to koliko ste
daleko stigli, hoćete da idete još dalje. Ambiciozni ste. To je ono čemu
se najviše divim: ambicija. Mislim, raditi, ne zaustavljati se, ne
odustajati, već raditi. Razumem, gospodine Tegart... čak i ako ne
razumem sve te velike stvari."
"Naučićete."
"O, jako ću se truditi da naučim!"
Njen pogled pun divljenja se nije menjao. Džejms je otišao do
drugog kraja sobe, krećući se u tom pogledu kao u blagoj svetlosti
reflektora. Otišao je da napuni čašu. U niši iza pokretnog bara visilo je
ogledalo. Letimično je video svoju figuru: visoko telo, izobličeno
 g j j g
nehajnim, lošim držanjem, kao da namerno poriče ljudsku
gracioznost, proređena kosa, meka, oklembešena usta. Odjednom mu
je sinulo da ona uopšte nije videla njega: videla je herojsku figuru
bildera, ponosno ispravljenih ramena i kose koja leprša na vetru.
Glasno se nasmejao, osećajući kako je to dobra šala na njen račun,
osećajući neko nejasno zadovoljstvo, nalik na osećaj pobede:
superiornost jer ju je nasamario.
Pijuckajući, bacio je pogled na vrata spavaće sobe i setio se
uobičajenog završetka ovakvih avantura. Mislio je kako će biti lako:
devojka je bila previše puna strahopoštovanja da bi odbila. Video je
crvenkastobronzani odsjaj u njenoj kosi dok je sedela pognute glave
pod svetlom - i komad meke, blistave kože na njenom ramenu.
Odvratio je pogled. Zašto se truditi? - pomislio je.
Nagoveštaj želje koju je osetio bio je tek osećaj fizičke neugodnosti.
Najoštriji nagon u njegovoj glavi, koji ga je kljucao da krene u akciju,
nije bila pomisao na devojku, već na sve muškarce koji ne bi
propustili ovakvu priliku. Priznao je sebi da je ona mnogo bolja osoba
od Beti Poup, možda najbolja osoba koja mu se ikad nudila. To
priznanje ga je ostavilo ravnodušnim. Nije osećao ništa više od onog
što je osećao prema Beti Poup. Nije osećao ništa. Izgled da će doživeti
zadovoljstvo nije bio vredan truda; nije imao želju da doživi
zadovoljstvo.
"Već je kasno", reče on. "Gde stanujete? Da vam natočim još jedno
piće, pa ću vas odvesti kući."
Kad se pozdravio s njom na vratima nekog bednog hotela u
sirotinjskom kvartu, oklevala je, boreći se da ne postavi pitanje koje je
očajnički želela da mu postavi.
"Hoću li..." poče ona i stade.
"Šta?"
"Ne, ništa, ništa."
Znao je da je pitanje bilo: "Hoću li vas opet videti?" Pričinilo mu je
zadovoljstvo što nije odgovorio, iako je znao da ona hoće.
Još jednom je bacila pogled na njega, kao da je to možda poslednji
put, a onda ozbiljno, svečanim glasom rekla: "Gospodine Tegart, veoma
sam vam zahvalna, jer vi... mislim, svaki drugi muškarac bi pokušao
da... mislim, samo bi to hteo, ali vi ste toliko bolji, o, toliko bolji!"
 j j
Nagnuo se bliže njoj, s blagim, zainteresovanim osmehom: "Da li
biste?" upita.
Ustuknula je, odjedanput užasnuta sopstvenim recima. "O, nisam
tako mislila!" jedva je izgovorila. "O, bože, nisam pokušavala... niti..."
jako je pocrvenela, okrenula se i potrčala, nestajući uz duge, strme
stepenice sirotinjskog hotela.
Stajao je na pločniku, osećajući neko čudno, teško, maglovito
zadovoljstvo, osećajući da je izvršio čin vrline - i kao da se osvetio
svakoj osobi koja je, pozdravljajući, stajala pored pruge od tri stotina
milja linije Džon Galt.
Kada je njihov voz stigao u Filadelfiju, Rirden ju je ostavio bez reči,
kao da noći u njihovom povratku nisu zasluživale da budu priznate u
stvarnosti dnevnog svetla zakrčenih staničnih perona i lokomotiva u
pokretu, stvarnosti koju je poštovao. Otišla je u Njujork, sama. Ali,
kasno te večeri zvono na vratima njenog stana se oglasilo i Degni je
znala da je to očekivala.
Nije rekao ništa kad je ušao, pogledao ju je, i njegovo tiho
prisustvo bilo je intimniji pozdrav od reči. Na licu mu je bio laki
nagoveštaj prezrivog osmeha, koji je istovremeno priznavao i rugao se
njenim satima nestrpljenja, i njegovim sopstvenim. Stajao je u sredini
dnevne sobe, gledajući polako oko sebe; to je bio njen stan, to mesto u
gradu koje je bilo fokus njegovog dvogodišnjeg mučenja, kao mesto na
koje nije smeo da misli, a mislio je, mesto u koje nije smeo ući - a sad
je ulazio nehajno, nenajavljeno, s pravom vlasnika. Seo je u fotelju,
pruživši noge - a ona je stajala ispred njega, skoro kao da joj je bila
potrebna njegova dozvola da sedne, i pričinjavalo joj je zadovoljstvo
da čeka.
"Treba li da ti kažem da si uradila sjajan posao napravivši tu
liniju?" upita on. Pogledala ga je s čuđenjem; nikad joj nije davao tako
otvorene komplimente; divljenje u njegovom glasu je bilo istinsko, ali
mu je na licu ostao trag ruganja, i imala je utisak da govori nekom
cilju koji nije mogla da otkrije. "Proveo sam ceo dan tražeći odgovore
na pitanja o tebi - i o liniji, metalu i budućnosti. To, i brojeći narudžbe
za metal. Stižu brzinom od hiljadu tona na sat. Kad je ono bilo, pre
devet meseci? - niko nije hteo da mi odgovori. Danas sam morao da
isključim telefon, da ne bih morao da slušam sve koji su hteli da
 j j
razgovaraju lično sa mnom o tome kako im je hitno potreban
Rirdenov metal. Šta si ti danas radila?"
"Ne znam. Pokušala sam da saslušam Edijeve izveštaje - pokušala
da pobegnem od ljudi - pokušala da nađem vagone da bih stavila još
vozova na liniju Džon Galt, jer red vožnje koji sam planirala neće biti
dovoljan za posao koji se nagomilao za samo tri dana."
"Mnogi su hteli da te vide danas, zar ne?"
"Pa, da."
"Dali bi sve za samo jednu reč s tobom, zar ne?"
"Pa... pretpostavljam."
"Reporteri su me neprestano pitali kakva si. Mladić iz lokalnih
novina je stalno ponavljao kako si velika žena. Rekao je da bi ga bilo
strah da govori s tobom, ako bi ikad imao priliku. U pravu je. Ta
budućnost o kojoj svi pričaju i od koje strepe - biće onakva kakvom
sije ti učinila, jer si imala hrabrosti, koju drugi ne mogu ni da zamisle.
Svi putevi prema bogatstvu o koje se sada jagme otvorila je tvoja
snaga. Snaga da se svima suprotstaviš. Snaga da ne priznaš ničiju
volju do svoje."
Osetila je kako se bori s dahom: znala je šta on hoće. Stajala je
uspravno, ruke su joj visile sa strane, liceje bilo ozbiljno, kao da
nepodnošljivo trpi; podnosila je pohvale kao bičevanje uvredama.
"I tebi su postavljali pitanja, zar ne?" Govorio je napregnuto,
naginjući se napred. "I gledali su te s divljenjem. Gledali su te kao da
si na vrhu planine i da mogu samo da ti iz daljine skinu kapu. Zar
ne?"
"Da", prošaputa ona.
"Gledali su kao da znaju da ti ne smeju prići, progovoriti u tvom
prisustvu ili dotaći nabor tvoje haljine. Znali su to, i to je istina. Gledali
su te s poštovanjem, zar ne? Divili su ti se?"
Zgrabio joj je ruku, bacio je na kolena, priljubivši joj telo uz
njegove noge, i sagnuo se da je poljubi u usta. Bezglasno se
nasmejala, podrugljivim smehom, a oči su joj bile poluzatvorene,
zamagljene od uživanja.
Nekoliko sati kasnije, dok su ležali u krevetu, a njegova ruka klizila
njenim tetom, odjednom je, uzevši je u naručje i nagnuvši se nad nju,
upitao - i ona je, po napregnutosti njegovog lica, po nekom uzdahu u
 j g j g g
glasu, mada mu je glas No tih i staložen, znala da se pitanje prolomilo
iz njega, kao da je iscrpljeno od sati u kojima se on mučio njime: "Koji
su te muškarci još imali?"
Gledao ju je kao da se pitanje do detalja ovapotilo u sliku, sliku
koje se gadio, ali nije mogao da je se otarasi; čula je prezir u
njegovom glasu, mržnju, patnju - i neku čudnu žudnju koja nije bila
vezana za mučenje; postavio joj je pitanje, čvrsto priljubivši njeno telo
uz svoje.
Odgovorila je ravnim glasom, ali joj je u očima video opasnu iskru,
kao upozorenje da ga previše dobro razume. "Postojao je samo jedan,
Henk."
"Kadar
"Kada sam imala sedamnaest godina."
"Da li je trajalo?"
"Nekoliko godina."
"Ko je on?"
Povukla se, ležeći na njegovoj ruci; on se približio, napetog lica;
gledala ga je u oči.
"Neću ti odgovoriti."
"Da li si ga volela?"
"Neću odgovoriti."
"Da li si volela da spavaš s njim?"
"Da!"
Smeh u njenim očima bio je kao šamar, jer je znala da je to bio
odgovor od kojeg je strepeo i koji je želeo.
Zavrnuo joj je ruke iza leđa, držeći je tako bespomoćnu, a grudi su
joj prianjale uz njega; osetila je razdirući bol u ramenima, čula je bes
u njegovim recima i glas promukao od uživanja: "Ko je on?"
Nije odgovorila; gledala ga je tamnim i neobično sjajnim očima, i
video je kako su se njena od bola iskrivljena usta uobličila u
podrugljiv osmeh.
Osetio je kako se preobličavaju u predaju pod njegovim usnama.
Držao joj je telo kao da će silovitost i očaj s kojima ju je uzeo uništiti
nepoznatog suparnika, izbaciti ga iz njene prošlosti, i više: kao da će
preobraziti svaki deo nje, čak i tog suparnika, u oruđe njegovog
uživanja. Kad su je njegove ruke zgrabile, po žudnji u njenom pokretu
znao je da je želela da je tako uzme.
Na vatrenim prugama neba kretala se silueta beskrajne trake,
podižući ugalj do vrha udaljenog tornja, kao da je u zalasku sunca
bezbroj malih crnih kofa dijagonalno izranjalo iz zemlje. Oštar, dalek
klepet se mešao sa zvekom lanaca, kojima je mladić u plavom
kombinezonu pričvršćivao mašineriju, vezujući je za teretna kola na
mrtvom koloseku Kompanije kugličnih ležajeva Kvin u Konektikatu.
Gospodin Moven iz Kompanije za proizvodnju skretnica i signala
stajao je s druge strane ulice i posmatrao. Vraćajući se iz svoje
fabrike, zastao je da pogleda. Na sebi je imao laki mantil, zategnut na
niskom, trbušastom telu, i polucilindar na prosedoj plavkastoj kosi. U
vazduhu se osećao prvi dodir septembarske hladnoće. Sve kapije na
zgradama fabrike Kvin bile su širom otvorene dok su ljudi i dizalice
iznosili mašineriju; kao da uzimaju vitalne organe i ostavljaju truplo,
mislio je gospodin Moven.
"Još jedna?" upita gospodin Moven, pokazujući palcem fabriku,
iako je znao odgovor.
"A?" upita mladić, koji nije bio primetio da on stoji tu.
"Još jedna kompanija koja se seli u Kolorado?"
"Aha."
"To je treća iz Konektikata u poslednje dve nedelje", reče gospodin
Moven. "A kad pogledate šta se događa u Nju Džersiju, Roud Ajlandu,
Masačusetsu i skroz duž atlantske obale..." Mladić nije gledao i
izgledalo je da ne sluša. "To je kao da česma kaplje", reče gospodin
Moven, "a sva voda otiče u Kolorado. Sav novac." Mladić prebaci lanac
i spretno pođe za njim, penjući se na veliki predmet prekriven debelim
platnom. "Mislio bi da će ljudi imati neko osećanje za rodnu državu,
neku lojalnost... A beže. Ne znam šta se to događa s ljudima."
"Zakon", reče mladić "Kakav zakon?"
"Zakon o jednakim mogućnostima."
"Kako to mislite?"
"Čujem da je gospodin Kvin pre godinu dana pravio planove da
otvori ogranak u Koloradu. Zakon ih je bez milosti srušio. Zato je rešio
da se preseli tamo, sasvim."
 "Ne znam zašto bi to bilo opravdanje. Zakon je bio neophodan.
Strašna sramota - stare firme koje su ovde već generacijama... Mora
da postoji zakon..."
Mladić je radio hitro, stručno, kao da uživa u tome. Na nebu iza
njega se beskrajna traka dizala i kloparala. Četiri udaljena dimnjaka
stajala su kao jarboli za zastave, s namotajima od dima koji su se
lagano pleli oko njih, kao visoki barjaci na pola koplja u crvenkastom
večernjem svetlu.
Gospodin Moven je živeo sa svakim dimnjakom na tom horizontu,
još od vremena svoga oca i dede. S prozora kancelarije već trideset
godina je gledao tu beskrajnu traku. Bilo mu je nezamislivo da će
Kompanija kugličnih ležajeva Kvin s druge strane ulice nestati; znao je
za Kvinovu odluku i nije poverovao; bolje reči, poverovao je kao što
veruje u svaku reč koju čuje ili izgovori: kao u zvuke koji nemaju
nikakav stalni odnos prema fizičkoj stvarnosti. Stajao je pored teretnih
kola na mrtvim kolosecima, kao da je još uvek u prilici da ih zaustavi.
"Nije u redu", reče; opširno je pričao horizontu, ali je mladić iznad
njega bio jedini koji ga je mogao čuti. "Nije tako bilo u vreme mog
oca. Ja nisam velika zverka. Neću ni protiv koga da se borim. Šta je to
sa svetom?" Nije bilo odgovora. "Vi, na primer - da li i vas vode u
Kolorado?"
"Mene? Ne. Ne radim ovde. Ja sam samo sezonski radnik. Tek što
sam dobio ovaj posao, pomažem da se iznesu stvari."
"Dobro, kuda ćete otići kad se odsele?"
"Nemam pojma."
"Šta ćete raditi ako ih još ode?"
"Čekati i videti."
Gospodin Moven je sumnjičavo pogledao: nije bio siguran da li se
odgovor odnosio na njega ili na mladića. Ali, mladićeva pažnja je bila
usmerena na njegov zadatak; nije gledao dole. Prešao je na prekrivene
stvari u sledećim teretnim kolima, a gospodin Moven je pošao za njim,
gledajući ga, pravdajući se nečemu u vazduhu: "U pravu sam, zar ne?
Ovde sam rođen. Očekivao sam da će stare kompanije biti ovde kad
odrastem. Očekivao sam da ću voditi fabriku kao moj otac. Čovek je
deo zajednice, ima prava da računa na nju, zar ne? Nešto mora da se
uradi u vezi s tim."
 "S čim?"
"O, znam, misliš da je to divno, zar ne? - taj Tegartov bum i
Rirdenov metal i zlatna groznica u Koloradu i ta opojna užurbanost, s
Vajatom i njegovom družinom, koji šire proizvodnju kao pomahnitali.
Svi misle kako je to divno - gde god da kreneš, samo to čuješ - ljudi su
opijeni, prave planove kao šestogodišnjaci na raspustu - pomislio bi
da je u pitanju nekakav nacionalni medeni mesec ili stalno četvrti jul!"
Mladić ništa ne reče.
"Pa, ja ne mislim tako", nastavi gospodin Moven. Stišao je glas. "Ni
novine ne govore tako - nemojmo zaboraviti - novine ništa ne govore."
Gospodin Moven nije čuo nikakav odgovor, samo zveku lanaca.
"Zašto svi trče u Kolorado?" upita. "Šta imaju tamo što mi ovde
nemamo?"
Mladić se naceri: "Možda je nešto što vi imate, a oni nemaju."
"Šta?" Mladić nije odgovorio. "Ne razumem. To je zaostalo,
primitivno, zatucano mesto. Nemaju čak ni modernu vladu. To je
najgora vlada u zemlji. Najlenja. Ništa ne radi - samo drži sud i
policiju. Ne radi ništa za narod. Ne pomaže nikome. Ne znam zašto sve
naše najbolje kompanije hoće da pobegnu tamo."
Mladić ga pogleda, ne odgovorivši.
Gospodin Moven uzdahnu. "Stvari nisu kako treba", reče. "Zakon o
jednakim mogućnostima bio je zdrava ideja. Svakom mora da se pruži
prilika. Strašna je sramota ako ga ljudi poput Kvina nepošteno
iskorišćavaju. Zašto nije dao da neko drugi počne proizvodnju
kugličnih ležajeva u Koloradu?... Kad bi nas samo ljudi iz Kolorada
ostavili na miru. Tamošnja Livnica Stokton nije imala prava da ulazi u
posao sa skretnicama i signalima. Ja se bavim time već godinama,
imam pravo prvenstva, nije pošteno, to je takmičenje tipa ko-je-jači-
taj-i-tlači, pridošlicama ne bi trebalo dozvoliti da se mešaju u to. Gde
ću prodavati skretnice i signale? U Koloradu su bile dve velike
železnice. Sada nema više Feniks-Darenga, ostaje samo Tegart
transkontinental . Nije pošteno - što izbacuju Dena Konveja. Mora da
ima mesta za takmičenje... A ja već šest meseci čekam isporuku čelika
od Orena Bojla - i sad kaže da mi ništa ne može obećati jer mu je
Rirdenov metal vraški suzio tržište, trka je za tim metalom, Bojl mora
da skreše troškove. Nije pošteno - što se Rirdenu dozvolilo da na taj
 j j
način uništava tržište drugim ljudima... I ja hoću Rirdenov metal, treba
mi - ali, probaj da ga dobiješ! Ima listu čekanja koja bi se protegla
preko tri države - niko ne može da dobije ni komadić, osim njegovih
starih prijatelja, ljudi kao što su Vajat, Deneger i slični. Nije pošteno.
To je diskriminacija. Ja vredim kao i bilo ko drugi. Imam prava na
svoj deo tog metala."
Mladić pogleda uvis. "Prošle nedelje sam bio u Pensilvaniji", reče,
"video sam Rirdenovu fabriku. To je uposleno mesto! Prave četiri nove
Simens-Martinove peći, i imaju još šest u planu... Nove peći", reče,
gledajući na jug. "Na atlantskoj obali niko nije napravio novu peć već
pet godina..." iza njega je bilo nebo, stajao je na vrhu pokrivenog
motora, gledajući u suton s blagim osmehom žudnje i čežnje, kao što
se gleda daleka vizija ljubavi.
"Uposleni su..." reče.
Onda mu je osmeh naglo zamro; naglim povlačenjem lanca
prekinuo je meku sigurnost svojih pokreta: izgledalo je kao udar besa.
Gospodin Moven je pogledao horizont, remenove, točkove, dim -
dim koji se spuštao teško, mirno u večernjem vazduhu, razvlačeći se u
dugu izmaglicu sve do Njujorka, negde iza zalaska sunca - i umirila
ga je pomisao na Njujork u prstenovima svete vatre, prstenovima od
dimnjaka, rezervoara za benzin, dizalica i visokonaponskih vodova.
Osetio je kako struja energije teče kroz sve prljave građevine njemu
poznate ulice; sviđala mu se figura mladića iznad njega, bilo je nečeg
umirujućeg u načinu na koji je radio, nečeg što se stapalo sa
horizontom... Ipak, gospodin Moven se upitao zašto oseća da negde
raste pukotina, izjedajući čvrste, večne zidove.
"Nešto mora da se uradi", reče gospodin Moven. Jednom mom
prijatelju je prošle nedelje propao posao i posao s na om - imao je
nekoliko izvora dole u Oklahomi - nije mogao da se takmiči s Elisom
Vajatom. Nije pošteno. Moraju dati priliku malim ljudima. Moraju
ograničiti Vajatovu proizvodnju. Ne bi mu se smelo dozvoliti da
proizvodi toliko da od u va sve druge sa tržišta... luče sam se zaglavio
u Njujorku, morao sam tamo da ostavim kola i dođem kući prokletim
lokalnim vozom, nisam mogao da nađem benzin za kola, kažu da je u
gradu nestašica benzina... Stvari nisu kako treba. Nešto mora da se
uradi u vezi s tim..."
 Gledajući u horizont, gospodin Moven se pitao kakva je to
bezimena pretnja i ko je taj koji ga uništava.
"Šta ćete da uradite u vezi s tim?" upita mladić.
"Ko, ja?" reče gospodin Moven. "Ne bih znao. Nisam ja velika
zverka. Ne mogu da rešavam nacionalne probleme. Samo hoću da sebi
obezbedim život. Samo znam da neko mora da uradi nešto u vezi s
tim... Stvari nisu u redu... Čujte - kako se zovete?"
"Oven Kelog."
"Slušajte, Kelog, šta mislite, šta će se dogoditi sa svetom?"
"Ne bi vas zanimalo."
Na udaljenom tornju se začuo zvižduk, zvižduk za noćnu smenu, i
gospodin Moven je shvatio da je već kasno. Uzdahnuvši, zakopčao je
kaput i krenuo.
"Pa, nešto se radi", reče. "Preduzimaju se mere. Konstruktivne mere.
Zakonodavni odbor je doneo zakon koji da je šira ovlašćenja Birou za
ekonomsko planiranje i nacionalna bogatstva. Postavili su veoma
sposobnog čoveka za glavnog koordinatora. Ne mogu da kažem da
sam ikad čuo za njega, ali novine pišu da je to čovek koga treba
pratiti. Zove se Vesli Mauč.
Degni je stajala kraj prozora spavaće sobe, posmatrajući grad. Bilo
je kasno i svetla su izgledala kao poslednje varnice koje blistaju u
crnim ostacima lomače.
Bila je spokojna, želela je da umiri um da bi je osećanja obuzela,
da bi videla svaki trenutak proteklog meseca koji je projurio pored nje.
Nije imala vremena da shvati da se vratila u svoju kancelariju u
Tegart transkontinentalu ; bilo je toliko toga da se uradi, te je
zaboravila da se vratila iz progonstva. Nije primetila šta je Džim rekao
kad se vratila, i da li je uopšte nešto rekao. Postojala je samo jedna
osoba čiju je reakciju želela da zna; pozvala je telefonom hotel Vejn-
Fokland; senjor Fransisko d'Ankonija, rekli su joj, vratio se u Buenos
Ajres.
Setila se trenutka kad se potpisala na dnu dugog dokumenta; to je
bio trenutak kad se završila linija Džon Galt. Sada je to opet bila linija
Rio Norte Tegart transkontinentala - izuzev što je osoblje voza odbilo
da se odrekne prvobitnog imena. I njoj je bilo teško da ga se odrekne;
terala je sebe da liniju ne zove Džon Galt, i pitala se zašto joj to pada
teško, i zašto oseća blagi dodir tuge.
Jedne večeri nešto ju je iznenada obuzelo i zašla je za ugao Tegart
transkontinentala da poslednji put pogleda ured Džon Galt, inc. u
uličici; nije znala šta hoće - samo da ga vidi, mislila je. Duž pločnika je
bila postavljena daščana barijera: staru zgradu su rušili; digli su ruke
od nje, konačno. Preskočila je daske i, u svetlosti ulične svetiljke, koja
je jednom bacala senku nekog stranca po pločniku, pogledala je kroz
prozor svog nekadašnjeg ureda. U prizemlju više nije bilo ničega;
pregrade su bile uklonjene, polomljene cevi visile su s tavanice, a
gomila krša je ležala na podu. Nije imalo šta da se vidi.
Pitala je Rirdena da li je jedne noći prošlog proleća došao i stajao
ispred prozora, boreći se sa željom da uđe. Ali, i pre nego što je
odgovorio, znala je da nije. Nije mu rekla zašto je to pitala. Nije znala
zašto ju je to sećanje još uvek ponekad uznemiravalo.
Kroz prozor dnevne sobe, osvetljeni pravougaonik kalendara je
visio kao mala poštanska etiketa na crnom nebu. Pisalo je: 2.
septembar. Prkosno se nasmešila, setivši se trke s njegovim stranama:
više nije bilo krajnjih rokova, pomislila je, prepreka, pretnji, granica.
Čula je kako se okreće ključ u vratima stana; to je bio zvuk na koji
je čekala, koji je želela da čuje večeras.
Rirden je ušao, kao mnogo puta ranije, koristeći, kao jedinu najavu,
ključ koji mu je dala. Poznatim pokretom bacio je šešir i kaput na
stolicu; na sebi je imao svečano crno večernje odelo.
"Zdravo", reče ona.
"Još uvek očekujem da te jedne večeri neću zateći ovde", odgovori
on.
"Onda ćeš morati da telefoniraš u upravu Tegart
transkontinentala ."
"Svako veće? Nigde drugde?"
"Ljubomoran, Henk?"
"Ne. Zanimalo bi me kako to izgleda."
Stajao je gledajući je na drugom kraju sobe, ne dozvoljavajući sebi
da joj priđe, namerno produžujući uživanje u saznanju da to može da
učini kad god hoće. Nosila je usku sivu suknju radnog kostima i bluzu
od providnog belog materijala, sašivenu kao muška košulja; bluza je
 g g j j j
lepršala iznad struka, ističući lepo izvajane, ravne kukove; u svetlosti
lampe iza nje video je obrise vitkog tela u lepršavom krugu bluze.
"Kako je prošao banket?" upita ona.
"Dobro. Pobegao sam čim sam mogao. Zašto nisi došla? Bila si
pozvana."
"Nisam htela da te vidim javno."
Pogledao ju je, kao da naglašava da je shvatio puno značenje
njenog odgovora; onda mu se linije na licu pretvoriše u nagoveštaj
zabavljenog osmeha. "Puno si propustila. Nacionalni savet metalske
industrije neće više doći u iskušenje da me pozove za počasnog gosta.
Ne ako mogu da to spreče."
"Šta se desilo?"
"Ništa. Samo puno govora."
"Da li ti je teško palo?"
"Ne... Da, na neki način... zaista sam hteo da uživam u tome."
"Hoćeš li piće?"
"Da, a ti?"
Pošla je. Zaustavio ju je, zgrabivši je s leđa za ramena; savio joj je
glavu i poljubio usta. Kada je digao glavu, opet ju je privukla, sa
zahtevnim pokretom vlasnika, kao da naglašava da ima prava da to
uradi. Onda se odmakla od njega.
"Zaboravi piće", reče on. "Nisam ga stvarno hteo - samo da te
vidim kako me dvoriš."
"Pa, daj da te dvorim."
"Ne."
Nasmešio se, ispruživši se na kauču i prekrstivši ruke ispod glave.
Osećao se kao kod kuće; bio je to prvi dom koji je ikad imao.
"Znaš, najgore na banketu je bilo to što su svi prisutni jedva čekali
da se završi", reče. "Ne razumem zašto su ga uopšte priređivali. Nisu
morali. Zbog mene sigurno ne."
Uzela je kutiju cigareta, pružila mu je, onda primakla plamen
upaljača vrhu njegove cigarete, namerno čekajući na njega. Nasmešila
se, odgovarajući na njegov tihi smeh, i zatim sela na naslon stolice na
drugom kraju sobe.
"Zašto si prihvatio poziv, Henk?" upita. "Uvek si odbijao da im se
pridružiš."
 "Nisam hteo da odbijem mirovnu ponudu - kad sam ih već
pobedio, i oni to znaju. Nikad im se neću pridružiti, ali, poziv da se
pojavim kao počasni gost - pa, pomislio sam, umeju da gube. Pomislio
sam da je to velikodušno od njih."
"Od njih?"
"Hoćeš da kažeš: od mene?"
"Henk! Posle svega što su radili da bi te sprečili..."
"Pobedio sam, zar ne? Zato sam pomislio... Znaš, nisam ih osuđivao
što nisu ranije uvideli vrednost mog metala - ako su je na kraju
uvideli. Svako uči na svoj način i u svoje vreme. Svakako, znao sam
da tamo ima puno kukavičluka, zavisti i licemerja, ali sam mislio da je
to samo površinski - sada, kad sam dokazao da sam u pravu, kad sam
to tako gromoglasno dokazao! pomislio sam da je pravi motiv poziva
to što cene Rirdenov metal, i..."
Nasmešila se kada je načas zastao; znala je rečenicu koju nije
izgovorio: "...za to bih svakome sve oprostio."
"Ali, nije", reče on. "I nisam mogao da shvatim šta je njihov motiv,
Degni. Mislim da nisu imali nikakav motiv. Nisu priredili taj banket da
bi mi učinili zadovoljstvo, niti da dobiju nešto od mene, niti da spasu
obraz pred javnošću. Nije bilo nikakvog cilja, nikakvog značenja. Nije
ih, u stvari, bilo briga kad su napadali taj metal - i nije ih briga ni
sada. Ne boje se, u stvari, da ću ih istisnuti sa tržišta - nije ih dovoljno
briga ni za to. Znaš li kako je izgledao banket? Kao da su čuli da
postoje vrednosti kojima treba odati priznanje, i da im se tako oda je
priznanje - tako su se kretali, kao duhovi... koje pokreće nekakav
daleki eho nekog boljeg doba. Ja... nisam mogao da podnesem."
Ona reče, ukočenog lica: "I ne misliš da si velikodušan!"
Bacio je pogled na nju; oči mu zasjaše izrazom zabavljenosti.
"Zašto si tako besna na njih?"
Tihim glasom, kojim je prikrivala ton nežnosti, ona reče: "Hteo si
da uživaš..."
"Valjda mi tako i treba. Nije trebalo da očekujem ništa. Ne znam
čemu sam se nadao."
"Ja znam."
"Nikad nisam voleo takve prilike. Ne znam zašto sam očekivao da
će ovog puta biti drukčije... Znaš, otišao sam tamo s nekakvim
 g j
osećanjem da je moj metal sve promenio, čak i ljude."
"O, da, Henk, znam!"
"Pa, to nije mesto na kome treba išta tražiti... Sećaš li se? Jednom si
rekla da su slavlja samo za one koji imaju šta da slave."
Žar njene cigarete se zaustavio u vazduhu; sedela je nepomično.
Nikad mu nije ništa rekla o onoj zabavi, niti o bilo čemu što je vezano
za njegovu kuću. Posle nekoliko trenutaka je tiho odgovorila: "Sećam
se."
"Znam šta si mislila... I tada sam znao."
Gledao je pravo u nju. Oborila je pogled.
Ćutao je; kada je ponovo progovorio, glas mu je bio veseo. "Najgore
kod ljudi nisu uvrede koje izriču, već komplimenti. Nisam mogao da
podnesem koještarije koje su večeras pričali, posebno zato što su
stalno ponavljali kako sam svima potreban - njima, gradu, zemlji i
celom svetu, čini mi se. Očigledno, njihova ideja o velikoj slavi je da
imaju posla s ljudima kojima su potrebni. Ne podnosim ljude kojima
sam potreban." Pogledao ju je. "Da li sam tebi potreban?"
Ona ozbiljnim glasom odgovori: "Očajnički."
Nasmejao se. "Ne. Nisam to mislio. Nisi kazala to kao oni."
"Kako sam kazala?"
"Kao trgovac - koji plaća ono što želi. Oni to kažu kao prosjaci koji
koriste limenu šolju kao osnovu za potraživanje."
"Ja... plaćam za to, Henk?"
"Nemoj se praviti naivna. Znaš tačno šta mislim."
"Da", prošaputa ona; smešila se.
"Ma, neka idu do đavola!" reče on srećno, protežući noge, udobno
se nameštajući na kauču, naglašavajući luksuz opuštanja. "Nisam ja
za javnu osobu. U svakom slučaju, to sada nije bitno. Ne moramo da
brinemo šta vide ili šta ne vide. Ostaviće nas na miru. Pred nama je
čist put. Šta je sledeći poduhvat, gospodine potpredsedniče?"
"Transkontinentalna pruga od Rirdenovog metala."
"Kad je hoćeš?"
"Sutra ujutro. A imaću je za tri godine."
"Misliš da to možeš da uradiš za tri godine?"
"Ako linija Džon Galt... ako linija Rio Norte bude radila dobro kao
sada."
 "Biće još bolje. Ovo je samo početak."
"Napravila sam plan postepenog razvoja. Kako novac bude
pristizao, počeću da uklanjam staru prugu, ogranak po ogranak, i
zamenjivaću je prugom od Rirdenovog metala."
"Dobro. Počećemo kad god hoćeš."
"Premeštaću stare šine na sporedne linije - ako to ne učinim, neće
još dugo izdržati. Za tri godine ćeš se voziti na svom metalu u San
Fransisko, ako neko tamo bude hteo da ti priredi banket."
"Za tri godine. Moje će fabrike izlivati Rirdenov metal u Koloradu,
Mičigenu i Ajdahu. To je moj plan postepenog razvoja."
"Tvoje fabrike? Ogranci?"
"Aha."
"A Zakon o jednakim mogućnostima?"
"Ne veruješ valjda da će za tri godine postojati? Baš smo im
pokazali da će se sav taj trulež počistiti. Cela zemlja je uz nas. Ko će
sad hteti da zaustavi stvari? Ko će slušati koještarije? U Vašingtonu
upravo sada radi lobi boljih ljudi. Na sledećem sastanku će baciti u
staro gvožđe Zakon o jednakim mogućnostima."
"Ja... nadam se."
"Bilo mi je strašno poslednje tri nedelje, početi posao s novim
visokim pećima, ali sad je sve sređeno, grade se, mogu da se odmorim
i opustim. Mogu da sedim za radnim stolom, zgrćem novac, dangubim
kao propalica, gledam kako se prilivaju narudžbine za metal i da
svuda budem pristrasan... Kaži, kad ti je prvi voz za Filadelfiju sutra
ujutro?"
"O, ne znam."
"Ne znaš? Kakva je korist od izvršnog potpredsednika? Moram da
budem u fabrici do sedam ujutro. Imaš li nešto oko šest?"
"Prvi je u pola šest, mislim."
"Hoćeš li me probuditi na vreme da stignem, ili ćeš narediti da me
voz čeka?"
"Probudiću te."
Sedela je, gledajući ga dok je ćutao. Izgledao je umorno kada je
stigao; tragovi iscrpljenosti su mu sada nestali s lica.
"Degni", reče on iznenada; ton mu je bio izmenjen, glas je imao
neku skrivenu, ozbiljnu notu, "zašto nisi želela da me vidiš u javnosti?"
 j j
"Neću da budem deo tvog... zvaničnog života." Nije odgovorio; zatim
je nehajno upitao: "Kada si poslednji put bila na odmoru?"
"Mislim pre dve... ne, tri godine."
"Šta si radila?"
"Otišla u Edirondeks na mesec dana. Vratila se za nedelju dana."
"Ja sam to uradio pre pet godina. Samo je u pitanju bio Oregon."
Ležao je ispružen na leđima, gledajući u tavanicu. "Degni, hajdemo
zajedno na odmor. Hajde da uzmemo moja kola i odvezemo se na
nekoliko nedelja, bilo gde, samo da se vozimo, sporednim putevima,
tamo gde nas niko ne zna. Nećemo ostaviti nikakvu adresu, nećemo ni
pogledati novine, nećemo taci telefon - nećemo uopšte voditi nikakav
zvaničan život." Ustala je. Prišla mu je, stala pored kauča, u svetlosti
lampe iza sebe, posmatrajući ga; nije želela da joj vidi lice, ni kako s
naporom obuzdava osmeh.
"Možeš uzeti nekoliko nedelja, zar ne?" reče on. "Sve je sređeno i
ide kako treba. Bezbedno je. Nećemo više imati priliku u sledeće tri
godine."
"U redu, Henk", reče ona, trudeći se da joj glas bude miran i
bezbojan "Hoćeš li?"
"Kada hoćeš da krenemo?"
"U ponedeljak ujutro."
"Dobro."
Htela je da se udalji. Zgrabio ju je za zglob, povukao nadole,
privukao njeno telo, da celom dužinom legne na njegovo, držao ju je
čvrsto, neudobno, onako kako je pala, s jednom rukom u njenoj kosi,
pritisnuvši njena usta na svoja, dok mu je druga ruka klizila s njenih
lopatica pod tankom bluzom do struka, do nogu. Ona prošaputa: "I
kažeš da mi nisi potreban!"
Otrgla se i ustala, sklanjajući kosu s lica. Ležao je mirno, gledajući
je, suženih očiju, sa sjajnom varnicom nekog posebnog zanimanja u
očima, netremice i blago podsmešljivo. Pogledala je nadole: bretela
kombinezona joj je pukla, kombinezon je visio dijagonalno s jednog
ramena, a on je gledao dojku ispod providne koprene bluze. Podigla je
ruku da namesti bretelu. Oborio joj je ruku. Nasmešila se s
razumevanjem, odgovarajući podsmehom. Prešla je namerno sporo
preko sobe i oslonila se o sto, licem prema njemu, šake su joj bile na
 j j j
ivici stola, ramena zabačena. Voleo je tu suprotnost: strogost njene
odeće i polunago telo, direktor železnice - žena koju je posedovao.
Podigao se; sedeo je udobno naslonjen na kauč, ispruženih i
prekrštenih nogu, ruke su mu bile u džepovima, gledao ju je pogledom
kojim se procenjuje vrednost imovine.
"Da li ste rekli da želite transkontinentalnu prugu od Rirdenovog
metala, gospodine potpredsedniče?" upita on. "Šta ako vam je ne
budem isporučio? Sad mogu da biram kupce i zahtevam da plate
koliko god mi se dopada. Da je to bilo pre godinu dana, zahtevao bih
da u zamenu spavaš sa mnom."
"Žao mi je što nisi."
"Da li bi pristala?"
"Naravno."
"Kao na poslovnu pogodbu? Na prodaju?"
"Da si ti kupac, to bi ti se dopadalo, zar ne?"
"Da li bi pristala?"
"Da..." prošaputa ona.
Prišao joj je, zgabio ju je za ramena i kroz tanku tkaninu pritisnuo
usne na njenu dojku.
Onda ju je, držeći je, dugo posmatrao u tišini. "Šta si uradila s
narukvicom?" upita.
Nikada nisu o tome govorili; trebao joj je trenutak da povrati
čvrstinu glasa: "Kod mene je", odgovori.
"Hoću da je nosiš."
"Ako iko nasluti, biće gore po tebe nego po mene."
"Nosi je."
Izvadila je narukvicu od Rirdenovog metala. Pružila mu ju je bez
reči, gledajući pravo u njega, a zelenoplavi lančić je sijao na njenom
dlanu. Gledajući je u oči, zakopčao je narukvicu oko njenog zgloba. U
času kad je kopča škljocnula pod njegovim prstima, sagnuta je glavu
prema njemu i poljubila mu ruku.
Zemlja je letela pod šasijom automobila. Odmotavajući se zavojima
brda Viskonsina, autoput je bio jedino svedočanstvo ljudskog rada,
krhki most preko mora žbunja, korova i drveća. More se nežno njihalo,
u žutim i narandžastim talasima, s nekoliko crvenih mlazeva koji su
izbijali sa padina, s jezercima ostataka zelenila u udolinama, pod
čistim plavim nebom.
Degni je bila naslonjena u uglu prozora, pruženih nogu; volela je
široka, udobna sedišta u kolima i topolotu sunca na ramenima;
pomislila je kako je predeo lep.
"Voleo bih", reče Rirden, "da vidim reklamni pano."
Nasmejala se: odgovorio je na njenu neizrečenu misao. "Da se
proda je šta i kome? Već ceo sat nismo videli ni kola ni kuću."
"To mi se ne sviđa." Malo se nagnuo napred, ruke su mu bile na
volanu; gunđao je: "Pogledaj put."
Duga betonska pruga je bila izbeljena, poput praškastog sivila
kostiju ostavljenih u pustinji, kao da su sunce i snegovi izjeli tragove
guma, benzina i ugljena, blistavu uglačanost od kretanja. Zeleni korov
je izbijao iz ćoškastih pukotina u betonu. Put niko nije ni koristio ni
opravljao već godinama, ali je pukotina bilo malo.
"Ovo je dobar put", reče Rirden, "napravljen da traje dugo. Onaj ko
ga je napravio sigurno je, s dobrim razlogom, očekivao gust saobraćaj
na njemu u godinama koje su dolazile."
"Da..."
"Ne sviđa mi se kako ovo izgleda."
"Ni meni." Onda se nasmešila. "Ali, pomisli samo koliko smo puta
čuli kako se ljudi žale da reklamni panoi uništavaju sliku predela. Pa,
evo im neuništenog predela za divljenje." Zatim dodade: "Mrzim te
ljude."
Nije želela nelagodnost, koju je osećala kao tanku pukotinu u
uživanju ovoga dana. U poslednje tri nedelje ponekad je doživljavala
tu nelagodnost pri pogledu na zemlju koja je jurila duž ivice
automobilske šasije. Nasmešila se: šasija je bila nepokretna točka u
vidnom polju, dok je zemlja promicala, šasija je bila središte, fokus,
sigurnost u zamagljenom, rastopljenom svetu... šasija pred njom i
Rirdenove ruke na volanu pored nje... nasmešila se opet, misleći kako
je zadovoljna ovakvom slikom sveta.
Nakon prve nedelje njihovog lutanja, kada su vozili nasumice,
prepušteni milosti nepoznatih raskrsnica, on joj je jednog jutra u
polasku rekao: "Degni, da li odmaranje mora da bude bez cilja?"
Nasmejala je, odgovorivši: "Ne. Koju fabriku hoćeš da vidiš?" Nasmešio
 j j g j
se - krivici koju nije morao da preuzme, objašnjenju koje nije morao
da da je - i odgovorio: "Čuo sam za napušteni rudnik gvozdene rude
oko zaliva Segino. Kažu da su zalihe potrošene."
Odvezli su se preko Mičigena do tog rudnika. Šetali su kroz ležišta
napuštenog okna, dok su se na nebu ostaci dizalice poput kostura
nadvijali nad njima, a nečija zarđala kutija za ručak im tandrkala pod
nogama. Osetila je nalet nelagodnosti, oštrije nego tugu - a Rirden je
veselo rekao: "Potrošene, ma nemoj! Pokazaću im koliko tona i dolara
mogu da izvučem odavde!" Na putu do kola je rekao: "Kada bih našao
pravog čoveka, sutra bih mu kupio rudnik i sredio da radi na njemu."
Sledećeg dana, dok su se vozili na jugozapad, prema ravnicama
Ilinoisa, odjednom je, posle duge pauze, rekao: "Ne, moraću da
sačekam dok se ne reše Zakona. Čoveku koji bi mogao da radi na tom
rudniku nije potrebno da ga učim. Čovek kome bih bio potreban ne bi
vredeo ni prebijene pare."
Mogli su da govore o poslu, kao uvek, s potpunom sigurnošću da
će biti shvaćeni. Ali, nikada nisu govorili jedno o drugom, Ponašao se
kao da je njihova strasna intima bila bezimeni fizički čin, koji ne treba
pominjati u opštenju dva uma. Kao da je svake noći ležala u naručju
stranca koji joj je dopuštao da vidi svaki trzaj svog tela, ali joj nikad
nije dozvoljavao da zna da li na te trzaje odgovara bilo kakav drhtaj u
njemu. Ležala je naga pored njega, a na ruci joj je bila narukvica od
Rirdenovog metala.
Znala je da on mrzi i da s mukom potpisuje "Gospodin i gospođa
Smit" na recepcijama bednih hotela pored puta. Nekih večeri je
opažala jedva prlmetni grč besa na njegovim stisnutim usnama dok je
potpisivao očekivana imena očekivane prevare, besa na one zbog
kojih je ta prevara bila neophodna. Ravnodušno je primećivala
primesu lukavog prepoznavanja u ponašanju hotelskih službenika,
koja je nagoveštavala da su i gosti i službenici saučesnici u sramnoj
krivici: krivici, jer traže zadovoljstvo. Ali je znala da mu to ne smeta
kad su sami, kada bi je načas stisnuo uz sebe, i videla je kako su mu
oči žive i čedne.
Vozili su se kroz varoši, nepoznatim sporednim putevima, kroz
mesta kakva nisu godinama viđali. Osećala je nelagodnost pri pogledu
na gradove. Prošli su dani pre nego što je shvatila šta joj najviše
 g g j j j j
nedostaje: bar letimičan pogled na svežu boju. Kuće su stajale kao
muškarci u neispeglanim odelima, koji su izgubili želju da se drže
pravo: karniži su bili kao pogurena ramena, napukla stepeništa na
verandama kao pocepani porubi, polomljeni prozori kao džepovi
zakrpljeni daskama. Ljudi na ulicama su zurili u nova kola, ne kao što
se zuri u redak prizor, već kao da je sjajan crni predmet nemoguća
vizija iz drugog sveta. Na ulicama je bilo nekoliko vozila, a premnogo
konjskih zaprega. Bila je zaboravila doslovni oblik i upotrebu konjske
snage; nije volela što je videla njen povratak.
Nije se nasmejala, onog dana na raskrsnici puta i pruge, kada se
Rirden zakikotao, pokazavši nešto, i ona je videla voz male lokalne
železnice kako se klima iza brda, vučen nekom starom lokomotivom
koja je kroz visok dimnjak iskašljavala crni dim.
"O bože, Henk, nije smešno!"
"Znam", reče on.
Bili su sedamdeset milja i jedan sat daleko od toga, kada ona reče:
"Henk, vidiš li kako Tegartovu Kometu preko kontinenta vuče jedna
takva lokomotiva na ugalj?"
"Šta je s tobom? Saberi se."
"Izvini... Samo, mislim da neće biti ni od kakve koristi sve moje
pruge i sve tvoje visoke peći ako ne nađemo nekoga ko može
proizvoditi dizel lokomotive. Ako ga ne nađemo brzo."
"Ted Nilsen iz Kolorada je tvoj čovek."
"Da, ako nađe način da otvori novu fabriku. Utopio je više para u
obveznice linije Džon Galt nego što je trebalo."
"Ispostavilo se da je to prilično uspešna investicija, zar ne?"
"Da, ali ga je to usporilo. Sad je spreman da krene napred, ali ne
može da nađe opremu. Mašinerija ne može da se kupi, nigde, ni po
kojoj ceni. Samo mu obećavaju i odugovlače. Pročešljava celu zemlju u
potrazi za starudijom iz zatvorenih fabrika koju bi popravio. Ako
uskoro ne počne..."
"Počeće. Ko će ga sad zaustaviti?"
"Henk , reče ona iznenada, "možemo li da odemo na jedno mesto
koje bih htela da vidim?"
"Naravno. Bilo gde. Koje mesto?"
 "Nalazi se u Viskonsinu. Tamo je nekad bila velika fabrika motora,
u vreme mog oca. Imali smo sporednu liniju koja ju je opsluživala, ali
smo je zatvorili - pre jedno sedam godina - kada su zatvorili fabriku.
Mislim da je to sad jedna od onih zapuštenih oblasti. Možda su tamo
ostale neke mašine koje bi Ted Nilsen mogao iskoristiti. Možda su ih
prevideli - mesto je zaboravljeno i do njega uopšte ne postoji prevoz."
"Naći ću ga. Kako se zvala fabrika?"
"Fabrika motora dvadesetog veka."
A naravno! To je bilo jedno od najboljih preduzeća za motore u
mojoj mladosti, možda najbolje. Mislim da se sećam da je na neki
čudan način prestala da radi... ne mogu da se setim šta je bilo."
Posle čitava tri dana raspitivanja, uspeli su da pronađu izbeljeni,
napušteni put - i sad su se vozili prema Fabrici motora dvadesetog
veka, kroz žuto lišće koje je sijalo kao more zlatnih novčića.
"Henk, šta ako se nešto desi Tedu Nilsenu?" upita ona iznenada,
dok su se u tišini vozili.
"Zašto bi mu se išta desilo?"
"Ne znam, ali... pa, vidi Dvajta Sendersa. Nestao je. Za sada nema
više Ujedinjene železnice. A ostale fabrike nemaju uslova da proizvode
dizelke. Prestala sam da slušam obećanja. I... a od kakve je koristi
železnica bez vučne snage?"
"Od kakve je koristi, u tom smislu, bilo šta?"
Lišće je blistalo, trepereći na vetru. Protezalo se miljama, od trave
do žbunja i drveća, u plamsajima i svim bojama vatre; kao da je
slavilo neki dosegnuti cilj, goreći u nezaustavljivom, netaknutom
obilju.
Rirden se nasmešio. "Ima nešto u divljini. Počinje da mi se sviđa.
Nov predeo koji niko nije otkrio." Veselo je klimnula glavom. "Ovo je
dobra zemlja - pogledaj kako sve raste. Raskrčila bih to žbunje i
izgradila..."
Prestali su da se smeju. Leš koji su videli u korovu kraj puta bio je
zarđali cilindar s komadićima stakla - ostatak neke benzinske pumpe.
Samo se još to moglo videti. Nekoliko ugljenisanih stubova,
betonsku ploču i odblesak staklene prašine - što je nekada bilo
benzinska pumpa - progutalo je žbunje, i moglo se videti samo
pažljivim posmatranjem, i neće ih niko videti još godinu dana.
 j j j g
Odvratili su pogled. Nastavili su, ne čekajući da saznaju šta još leži
skriveno pod miljama korova. Javilo im se isto pitanje, kao teret u
tišini između njih: pitanje šta je sve korov progutao, i koliko brzo.
Put se naglo završavao iza zavoja brda. Napred je bilo nekoliko
komada betona koji su štrčali iz duge jame katrana i blata. Beton je
bio razbijen i odnet; čak ni korov nije mogao da raste na tom komadu
zemlje. Na grebenu brega u daljini na nebu video se jedan jedini
iskrivljeni telefonski stub, kao krst na ogromnoj humci.
Trebalo im je, uz gumu koja se bila probušila, tri sata milenja
malom brzinom kroz bespuće, kroz jaruge, onda niz brazde od točkova
- da stignu do naselja koje je ležalo u dolini iza brda s telefonskim
stubom.
Nekoliko kuća je još uvek stajalo unutar skeleta nekadašnjeg
industrijskog grada. Sve što je moglo da se odseli, odselilo se, ali su
ostala neka ljudska bića. Prazne građevine su bile uspravne ruine;
izjedene, ne vremenom, već ljudima: nasumično iščupane daske, delovi
krovova koji su nedostajali, rupe u razrovanim podrumima. Izgledalo
je kao da su neke ruke naslepo grabile sve što je zadovoljavalo
potrebu trenutka, ne pomišljajuci da će ostati u životu sledećeg jutra.
Naseljene kuće su bile nasumice razbacane među ruinama; dim iz
njihovih odžaka bio je jedino vidljivo kretanje u gradu. Neka betonska
građevina, nekada davno škola, stajala je u predgrađu; izgledala je
kao lobanja, s praznim okvirima prozora bez stakala, s nekoliko
pramenova kose koji su se još uvek držali za nju, u vidu pokidanih
žica.
Iza grada, na udaljenom bregu, stajala je Fabrika motora
dvadesetog veka. Njeni zidovi, krovovi i dimnjaci izgledali su uređeno,
neprobojni kao tvrđava. Izgledala bi netaknuta da nije bilo
srebrnastog rezervoara za vodu: rezervoar za vodu je bio prevrnut na
stranu.
Nisu videli ni trag od puta do fabrike u miljama prepletenog
drveća i obronaka brda. Odvezli su se do vrata prve kuće na vidiku
koja je odašiljala slab dimni signal. Vrata su bila otvorena. Neka
starica je na zvuk kola izašla, vukući se. Bila je pogurena i natečena,
bosonoga, obučena u odeću od vreće za brašno. Pogledala je
automobil bez uzbuđenja, bez čuđenja; bio je to prazan pogled bića
koje je izgubilo sposobnost da oseća bilo šta osim iscrpljenosti.
"Možete li nam pokazati put do fabrike?" upita Rirden.
Žena nije odmah odgovorila; pogledala je kao da ne zna da govori
engleski. "Kakve fabrike?" upita.
Rirden pokaza: "One."
"Zatvorena je."
"Znam da je zatvorena. Ali, ima li način da se stigne donde?"
"Ne znam."
"Ima li ikakav put?"
"Ima puteva u šumi."
"Neki kojim bi mogla ići kola?"
"Možda."
"Dobro, kojim bi putem bilo najbolje poći?"
"Ne znam."
Kroz otvorena vrata su videli unutrašnjost kuće. Tamo se nalazila
gasna peć, rema joj je bila natrpana krpama i služila je kao ormarić s
fiokama. U uglu je bila kamena peć s nekoliko trupaca koji su goreli
ispod starog čajnika, i duge pruge čađi na zidu. Jedan beli predmet je
ležao naslonjen uz nogu stola: porcelanski lavabo, iščupan iz zida
nekog kupatila, pun glavica svelog kupusa. U boci na stolu stajala je
lojanica. Na podu više nije bilo boje; daske na njemu su bile izribane
do vlažnosive boje koja je izgledala kao vizualni iskaz bola u kostima
osobe koja ga je, savijena, ribala, i izgubila bitku protiv prljavštine,
sada upijene u daščana vlakna.
Jato odrpane dece se skupilo na vratima iza žene, tiho, jedno po
jedno. Blenuli su u kola, s iskrenom radoznalošću dece, ali s oprezom
divljaka, spremnih da nestanu na prvi znak opasnosti.
"Koliko ima milja do fabrike?" upita Rirden.
"Deset milja", reče žena, dodavši: "Možda pet."
"Koliko ima do sledećeg grada?"
"Nema nikakvog sledećeg grada."
"Ima drugih gradova negde. Mislim, koliko su daleko?"
"Aha, negde."
U praznom prostoru pored kuće videli su obešene izbledele krpe na
konopcu za sušenje, a to je bio deo telegrafske žice. Tri pileta su
 j j g
kljucala između zasada nekopanog povrtnjaka, četvrto je pijukalo na
gredi dužine vodovodne cevi. Dve svinje su se valjale u jarku od blata
i smeća; kamenje kojim se prelazilo preko te kaljuge bilo je komad
betona s autoputa.
Čuli su škripu u daljini i videli nekog čoveka kako vuče vodu iz
javnog bunara pomoću konopca na koturu. Posmatrali su ga dok je
polako išao ulicom. Nosio je dve kofe koje su izgledale preteške za
njegove tanke ruke. Nisu mu se mogle odrediti godine. Prišao je i stao,
gledajući automobil. Pogled mu se ustremio na strance, zatim ga je
odvratio, sumnjičav i tajnovit.
Rirden izvadi novčanicu od deset dolara i pruži mu je, upitavši:
"Hoćete li nam, molim vas, pokazati put do fabrike?"
Čovek je piljio u novac tupo i ravnodušno, ne mičući se, ne dižući
ruku da ga uzme, još čvrsto držeći kofe. Ako se uopšte može videti
čovek lišen pohlepe, pomisli Degni, evo ga.
"Mi ovde ne trebamo novac", reče on.
"Zar ne radite?"
"Aha"
"Pa, šta koristite kao novac?"
Čovek spusti kofe, kao da mu je upravo palo na pamet da ne mora
da stoji naprežući se od tereta. "Mi ne koristimo novac", reče on.
"Samo razmenjujemo stvari."
"Kako trgujete s ljudima iz drugih gradova?"
"Ne idemo u nikakve druge gradove."
"Izgleda da vam ovde nije lako."
"Šta je vas briga?"
"Nije. Samo sam radoznao. Zašto ostajete ovde?"
"Moj stari je imao trgovinu ovde. Samo, fabrika se zatvorila."
"Zašto se niste odselili?"
"Gde?"
"Bilo kuda."
"Zašto?"
Degni je piljila u kofe: četvrtaste limenke sa užastim drškama;
nekad su to bile limenke za na u.
"Slušajte", reče Rirden, "možete li mi reći da li postoji put do
fabrike?"
 "Ima puno puteva."
"Ima li neki kojim može automobilom?"
"Valjda."
"Koji?"
Čovek je nekoliko trenutaka ozbiljno proučavao problem. "Pa, ako
kod škole skrenete levo", reče, "i nastavite do iskrivljenog hrasta, ima
tamo gore put koji je dobar, kad ne pada kiša koju nedelju."
"Kad je poslednji put padala kiša?"
"Juče."
"Ima li drugi put?"
"Pa, možete kroz Hensonov pašnjak i kroz šumu, i onda tamo ima
dobar, čvrst put, sve dole do potoka."
"Ima li most preko potoka?"
"Ne."
"Koji su drugi putevi?"
"Pa, ako hoćete put za auto, ima jedan s druge strane Milerove
zemlje, popločan je, to je najbolji put za kola, samo skrenite desno kod
škole i..."
"Ali, taj put ne ide do fabrike, zar ne?"
"Ne, ne do fabrike."
"Dobro", reče Rirden, "Valjda ćemo sami naći put."
Pritisnuo je starter, i u tom trenutku jedan kamenje udario u
vetrobran. Staklo je bilo neprobojno, ali su se njime rasprsle
napukline, kao sunčevi zraci. Videli su odrpanog malog mangupa
kako uz vrištav smeh zamiče za ugao i čuli kreštavi smeh dece kako
mu odgovara, negde iza nekih prozora ili pukotina.
Rirden se uzdržao da ne opsuje. Čovek je s dosadom pogledao
preko ulice, malo gunđajući. Starica je i dalje gledala, bez reakcije.
Stajala je tamo u tišini, posmatrajući, bez zanimanja ili svrhe, kao
hemijsko jedinjenje na fotografskoj ploči koje upija vizualne oblike jer
su tu da budu upijeni, ali nesposobno da ikad oblikuje procenu stvari
u svom vidnom polju.
Degni ju je nekoliko minuta proučavala. Natekla bezobličnost
ženinog tela nije izgledala kao posledica starosti i zapuštenosti:
izgledalo je kao da je bila trudna. To se činilo nemogućim, ali,
gledajući pažljivije, Degni je primetila da njena prašnjavosiva kosa
g j j j g j j j
nije seda i da na licu ima malo bora; samo su joj prazne oči, pogurena
ramena i vukući hod davali pečat senilnosti.
Degni se nagnu napolje i upita: "Koliko imate godina?"
Žena je pogleda, bez ozlojeđenosti, kao što se gleda na besmisleno
pitanje. "Trideset sedam", odgovori.
Kad su prošli pet nekadašnjih blokova, Degni je progovorila.
"Henk", reče ona užasnuto, "ta žena je samo dve godine starija od
mene!"
"Da."
"Bože, kako su ikad došli u to stanje?"
Slegao je ramenima. "Ko je Džon Galt?"
Poslednje što su videli, napuštajući grad, bio je reklamni pano. Na
oljuštenim trakama se još uvek videla slika, utisnuta u mrtvačko sivilo
nekadašnje boje. Reklamirala je mašinu za pranje veša.
U udaljenom polju iza grada videli su figuru čoveka; kretala se
sporo, izobličena ružnoćom fizičkog napora koji je odskakao od
dolične upotrebe ljudskog tela: gurao je plug rukama.
Stigli su do Fabrike motora dvadesetog veka posle dve milje i dva
sata. Penjući se uz brdo, znali su da je potraga uzaludna. Zarđali
katanac je visio na vratima glavnog ulaza, ali su ogromni prozori bili
razbijeni i mesto je bilo otvoreno za svakog, za mrmote, zečeve i suvo
lišće, koje je unutra ležalo u nanosima.
Fabrika je odavno bila opustošena. Veliki komadi mašinerije su bili
uklonjeni nekim civilizovanim oruđima - uredne rupe njihovih
podloga još su ostale u betonskom podu. Ostalo je otišlo slučajnim
pljačkašima. Ničega više nije bilo, osim smeća koje je i najsiromašnija
lutalica smatrala bezvrednim, gomila iskrivljenih, zarđalih metalnih
otpadaka, dasaka, gipsa i komadića stakla - i čeličnog stepeništa, koje
je bilo napravljeno da traje, i trajalo je, dižući se u urednoj spirali do
krova.
Zastali su u velikom holu, gde je jedan svetlosni zrak padao
dijagonalno, kroz pukotinu na tavanici, a odjeci njihovih koraka su
odzvanjali, zamirući u daljini, u nizovima praznih prostorija. Negde sa
čeličnih greda prhnula je ptica i uz šišteći lepet krila odjurila u nebo.
"Bolje da pretražimo, za svaki slučaj", reče Degni. "Ti uzmi
radionice, a ja ću pomoćne prostorije. Hajde da to uradimo što brže
 j j j
možemo."
"Ne volim da sama šetaš unaokolo. Ne znam koliko su sigurni svi
ti podovi i stepeništa."
"Ma, svašta! Mogu sama da se snađem u jednoj fabrici - ili u ekipi
za rušenje. Hajde da to uradimo. Hoću da odem odavde."
Dok je hodala kroz tiha dvorišta - gde su čelični mostovi još visili
odgore, crtajući po nebu geometrijski perfektne linije - jedina joj je
želja bila da ne vidi ništa od toga, ali je primorala sebe da pogleda.
Kao da mora da izvrši autopsiju tela voljene osobe. Oči su joj se
kretale kao automatski reflektor, zubi su joj bili stisnuti. Hodala je brzo
- nije bilo razloga da bilo gde zastane. Zaustavila se u prostoriji koja
je nekada bila laboratorija. Jedan kalem žice ju je primorao da stane.
Kalem je virio iz gomile otpada. Nikada nije videla takav sklop žica, a
ipak joj je izgledao poznato, kao da je takao neko sećanje, nejasno i
veoma daleko. Htela je da uzme kalem, ali nije mogla da ga pomeri:
kao da je bio deo nekog predmeta zakopanog u gomili.
Prostorija je izgledala kao da je nekada bila eksperimentalna
laboratorija - ako je dobro procenila svrhu pokidanih ostataka koje je
videla na zidovima: mnogo električnih priključaka, delove debelih
kablova, olovne cevi, staklene tube, ugrađene ormariće bez polica i
vrata. Na gomili otpada bilo je veoma mnogo stakla, gume, plastike i
metala, i tamni komadići škriljca, nekadašnje table. Parčići papira su
suvo šuštali po celom podu. Tu su bili i ostaci stvari koje ovde nije
doneo vlasnik te prostorije: kese za kokice, boca viskija, verski časopis.
Pokušala je da iščeprka kalem iz gomile otpada. Nije se pomerao;
bio je deo nekog većeg predmeta. Klekla je i počela da kopa po smeću.
Kada je najzad ustala, posmatrajući predmet koji je raščistila,
imala je posekotine na rukama i bila je prekrivena prašinom. Bio je to
slomljeni ostatak modela motora. Većina delova je nedostajala, ali je
ostalo dovoljno da pruži sliku o njegovom ranijem obliku i nameni.
Nikad nije videla motor ovog tipa, niti bilo šta slično. Nije mogla
da razume neobični dizajn njegovih delova, niti kakvu je funkciju
trebalo da obavljaju.
Proučavala je izbledele cevi i spojeve neobičnih oblika. Pokušavala
je da odgonetne njihovu svrhu, a u mozgu su joj se redali svi tipovi
motora za koje je znala i svaka moguća funkcija koju su njegovi
 j j g j j j g
delovi mogli obavljati. Ništa se nije slagalo s tim modelom. Izgledao je
kao električni motor, ali nije mogla da odredi na kakvo je gorivo
trebalo da radi. Nije bio projektovan za paru, na u, niti za išta čega je
mogla da se seti. Njen iznenadni uzdah nije bio zvuk, već trzaj koji ju
je bacio na gomilu otpada. Bila je na rukama i kolenlma, puzeći preko
olupine, hvatajući svaki papir na vidiku, odbacujući ga, tražeći dalje.
Ruke su joj se tresle.
Našla je deo nečega za šta se nadala da nije bilo uništeno. To je bio
tanki snop spojenih kucanih strana - ostatak nekog rukopisa. Početak
i kraj su nedostajali; komadići papira ispod spone pokazivali su da je
nekada imao veliki broj strana. Papir je bio žut i suv. Rukopis je bio
opis motora.
U praznoj prostoriji električne centrale fabrike Rirden je čuo njen
povik: "Henk!" Zvučao je kao krik užasa.
Potrčao je u pravcu glasa. Našao ju je kako stoji u sredini
prostorije, krvavih ruku, čarape su joj bile pocepane, kostim prekriven
prašinom, a u ruci je stiskala hrpu papira.
"Henk, na šta ovo liči?" upita ona, pokazujući neki čudni komad
krša pored svojih nogu; glas joj je bio dubok, posednut, kao u osobe
koja je pretrpela šok, koja je istrgnuta iz stvarnosti. "Na šta ovo liči?"
"Jesi li povređena? Šta se desilo?"
"Ne!... Ma, nije važno, nemoj da gledaš mene! Dobro sam. Pogledaj
ovo. Znaš li šta je to?"
"Šta si to sebi uradila?"
"Morala sam da ga iskopam. Dobro sam."
"Treseš se."
"I ti ćeš za koji trenutak. Henk! Samo pogledaj i red mi šta je ovo."
Bacio je pogled dole, onda pogledao pažljivo - zatim je seo na pod,
obazrivo ispitujući predmet. "Čudan način da se sklopi motor", reče
gunđajući.
"Pročitaj ovo", reče ona, pružajući mu listove papira.
Pročitao je, podigao pogled i rekao: "Blagi bože!"
Sedela je na podu kraj njega i neko vreme nisu mogli da
progovore.
"Žica", reče ona. Imala je utisak da joj um hrli, nije mogla da stigne
sve što joj je iznenada puklo pred očima, a reči su prestizale jedna
 j j j j
drugu. "Žica je bila prvo što sam videla - jer sam videla takve crteže,
ne sasvim, ali nešto slično, pre mnogo godina, dok sam išla u školu -
to je bila neka stara knjiga, odbačena kao nemoguća pre mnogo,
mnogo vremena - ali ja sam volela da čitam sve što sam mogla naći o
železničkim motorima. U knjizi je pisalo da su nekad ljudi mislili o
njemu - radili su na njemu, godinama eksperimentisali, ali nisu mogli
da reše problem i odustali su. Bio je generacijama zaboravljen. Nisam
mislila da je ijedan živi naučnik ikad pomislio na njega. Ali neko jeste.
Nekoje rešio problem, sada, danas!... Henk, shvataš li? Ti ljudi, nekad
davno, pokušali su da pronađu motor koji bi izvlačio statički
elektricitet iz vazduha, konvertovao ga i u hodu stvarao sopstvenu
energiju. Nisu mogli da to urade. Odustali su." Pokazala je slomljeni
predmet. "Ali evo ga."
Klimnuo je glavom. Nije se smešio. Sedeo je, gledajući taj ostatak,
usredsređen na sopstvenu misao; to, činilo se, nije bila srećna misao.
"Henk! Shvataš li šta ovo znači? To je, posle motora s unutrašnjim
sagorevanjem, najveća revolucija u istoriji električnih motora - veća
od toga! Uklanja sve - i omogućava sve. Baš nas briga za Dvajta
Sendersa i sve njih! Ko će da gleda dizelke? Ko će da brine za na u,
ugalj i pumpe za dopunjavanje goriva? Vidiš li isto što i ja? Potpuno
nova lokomotiva, dvaput manja od jedne dizelke, a deset puta
snažnija. Generator na sopstveni pogon, koji radi na nekoliko kapi
goriva, čija energija nije ograničena. Najčistije, najbrže, najje inije
prevozno sredstvo koje je ikad smišljeno. Znaš li šta će to značiti za
naše transportne sisteme i za celu zemlju - za nekih godinu dana?
Na njegovom licu nije bilo ni traga uzbuđenja. Polako je rekao: "Ko
ga je projektovao? Zašto su ga ovde ostavili?
"Saznaćemo."
Rukom je zamišljeno odmeravao težinu listova. "Degni", upita, "ako
ne nađeš čoveka koji ga je napravio, hoćeš li moći da rekonstruišeš
motor iz ovoga što je ostalo?
Nakon dugog trenutka tišine, reč je pala kao da tone: "Ne.
"Niko neće moći. Sve mu je na mestu. Radio je - sudeći po onome
što ovde piše. To je najveća stvar koju sam ikad video. Bila je. Ne
možemo ga naterati da ponovo radi. Da bi se nadomestilo ono što
nedostaje, potreban je um velik kao njegov."
 j j j g
"Naći ću ga - makar ostavila sve drugo što radim."
"...i ako je još živ."
Osetila je neizrečenu pretpostavku u njegovom glasu. "Zašto to
tako kažeš?"
"Mislim da nije. Da jeste, zar bi ostavio ovakav pronalazak da
trune u gomili smeća? Zar bi odbacio dostignuće ovakvih razmera?
Da je još živ, imao bi lokomotive na sopstveni pogon još pre mnogo
godina. I ne bi morala da tragaš za njim, jer bi ceo svet do sada znao
njegovo ime."
"Mislim da ovaj model nije napravljen tako davno."
Pogledao je list rukopisa i zarđalu boju motora. "Pre otprilike deset
godina, rekao bih. Možda malo više."
"Moramo da ga nađemo, ili nekoga ko ga je znao. Ovo je važnije..."
"...od bilo čega što iko danas ima ili je proizveo. Mislim da ga
nećemo naći. A ako ga ne nađemo, niko neće biti u stanju da ponovi
njegov rad. Niko neće ponovo nadciviti njegov motor. Nije dovoljno
ostalo. To je samo olovo, bezvredno olovo, a bio bi potreban um koji se
rađa jednom u veku da ga završi. Možeš li da vidiš savremene
projektante motora kako to izvode?"
"Ne.
"Više nema nijednog prvorazrednog projektanta. Već deset godina
nije se rodila nova ideja u oblasti motora. Ta profesija, izgleda,
odumire - ili je umrla."
"Henk, znaš li šta bi taj motor značio, da je napravljen?"
Nakratko se prigušeno nasmejao: "Rekao bih: svakoj osobi u ovoj
zemlji bi se život produžio za deset godina - ako imaš na umu koliko
bi stvari zbog njega bilo lakše i je inije prozvesti, koliko bi sati
ljudskog rada oslobodio za druge poslove, i koliko bi više rad donosio
čoveku. Lokomotive? A šta je s automobilima i brodovima i avionima s
motorom ove vrste? I traktorima. I elektranama. Sve pripojeno
neograničenom izvoru energije, bez plaćanja goriva, osim nekoliko
penija da konvertor radi. Taj motor je mogao da pokrene i zapali celu
zemlju. Mogao je da donese električnu sijalicu u svaku rupu, čak i u
domove ljudi koje smo videli u dolini.'
"Mogao je? Hoće. Naći ću čoveka koji ga je napravio."
"Pokušaćemo."
 Naglo je ustao, ali je zastao da pogleda slomljene ostatke, rekavši s
neveselim smehom: "To je bio motor za liniju Džon Galt."
Zatim je odsečnim tonom direktora dodao: "Prvo, pokušaćemo da
vidimo da li ovde možemo da nađemo kadrovsko odeljenje.
Potražićemo arhivu, ako je išta ostalo. Hoćemo imena istraživačke
ekipe i inženjera. Ne znam ko je sad vlasnik ovog mesta, i bojim se da
ćemo teško naći vlasnike, inače ne bi dozvolili da do ovoga dođe.
Onda ćemo pretražiti svaku prostoriju u laboratoriji. Kasnije ćemo
uzeti nekoliko inženjera da dolete ovamo i pročešljaju ostatak ovog
mesta."
Krenuli su napolje, ali su za trenutak zastali na pragu. "Henk, taj
motor je bio najvrednija stvar u fabrici", reče ona tiho. "Više je vredeo
od cele fabrike i svega što je ikada bilo u njoj. A ipak je ostavljen i
bačen među otpad. Jedino se to niko nije potrudio da odnese."
"To me i plaši", odgovori on.
Nije im trebalo mnogo vremena za kadrovsko odeljenje. Našli su
ga po strelici na vratima koja je pokazivala ulevo, a samo to je bilo s
leve strane. Unutra nije bilo nikakvog nameštaja, papira, ničega osim
parčića polupanih prozora.
Vratili su se u sobu gde je bio motor. Puzeći na rukama i kolenima,
ispitali su svaki komadić smeća koje je prekrivalo pod. Nisu našli
bogzna šta. Stavili su sa strane papire koji su, po svoj prilici,
sadržavali laboratorijske beleške, ali nijedna se nije odnosila na
motor, a među njima nije bilo strana iz rukopisa. Kese od kokica i
boca viskija svedočili su o divljim hordama koje su prošle prostorijom,
kao talasi koji spiraju tragove uništavanja do neznanih dubina.
Stavili su sa strane nekoliko komada metala, koji su možda
pripadali motoru, ali su bili premali da bi nešto vredeli. Motor je
izgledao kao da mu je neko počupao delove, možda neko koje mislio
da ih može iskoristiti za svakodnevne potrebe. Ono što je ostalo bilo je
previše nepoznato da bi bilo koga zanimalo.
Na bolnim kolenima, s dlanovima ravno položenim na pod pun
trunja, osetila je kako u njoj ključa bes, bolni, bespomoćni bes, kao
odgovor na prizor oskrnavljenja. Pitala se da li nečije pelene vise na
konopcu za sušenje napravljenom od žica motora koje su nedostajale -
da li su njegovi točkovi postali kotur na nekom komunalnom bunaru -
 j g
da li je njegov cilindar sada saksija sa zdravcem na prozorskom
pragu drage čoveka s bocom viskija.
Na brdu je još bilo malo svetla, ali se plava izmaglica spuštala na
doline, a crvena i zlatna boja lišća pružala se ka nebu u zracima
zalazećeg sunca.
Bio je mrak kad su završili. Ustala je i naslonila se na prazan okvir
prozora, da bi osetila dodir hladnog vazduha na čelu. Nebo je bilo
tamnoplavo. "Mogao je da pokrene i razbukta celu zemlju." Spustila je
pogled na motor. Pogledala je predeo napolju. Iznenada je zajecala,
pogođena dugim drhtajem, i položila je glavu na ruku, stojeći
prislonjena uz prozorski okvir.
"Šta je bilo?" upita on.
Nije odgovorila.
Pogledao je napolje. Daleko ispod njih, u dolini, u noći koja se
zgušnjavala, treperilo je nekoliko bledih mrlja - svetla lojanica.
 Glava X
VAJATOVA BAKLJA

Bože me sačuvaj, gospođo!" reče službenik u Gradskom arhivu.

"Niko ne zna ko je sad vlasnik te fabrike. Valjda niko nikad neće ni
znati."
Službenik je sedeo za stolom u prizemnoj kancelariji, gde je
prašina nesmetano ležala na fasciklama i retko je koja stranka zvala.
Pogledao je blistavi automobil parkiran ispod svog prozora, na
kaljavom trgu, nekada centru uspešnog sreskog sedišta; s nejasnim,
zamišljenim pitanjem pogledao je dva nepoznata posetioca.
"Zašto?" upita Degni.
Bespomoćno je pokazao hrpu papira koje je izvadio iz fascikli.
"Moraće sud da odluči ko je vlasnik, a mislim da to ne može nijedan
sud. Ako ikad stigne na red. Mislim da neće."
"Zašto? Šta se desilo?"
"Pa, prodata je - Dvadeseti vek, mislim. Fabrika motora dvadesetog
veka. Prodata je dvaput, u isto vreme dvema grupama kupaca.
Svojevremeno je to bio veliki skandal, pre dve godine, a sad je samo -
uperio je prst - samo hrpa papira koja tu leži, čekajući sudski pretres.
Ne znam kako će ijedan sudija biti u stanju da iz toga razmrsi
vlasnička prava - ili bilo kakva prava."
"Hoćete li mi reći, molim vas, šta se tačno dogodilo?"
"Pa, poslednji pravni vlasnik fabrike bila je Narodna hipotekama
kompanija iz Rouma, u Viskonsinu. To je grad s druge strane fabrike,
trideset milja severno. Ta Hipotekama kompanija je bila neka vrsta
bučnog preduzeća koje je puno reklamiralo lake kredite. Mark jonts je
bio šef. Niko nije znao odakle je došao i niko ne zna gde je sada, ali
su, dan nakon što je Narodna hipotekama kompanija propala, otkrili
da je Mark Jonts prodao Fabriku motora dvadesetog veka gomili
naivčina iz Južne Dakote i daju je, uz to, dao u zalog za pozajmicu
nekoj banci u Ilinoisu: a kad su pogledali fabriku, otkrili su da je
odneo svu mašineriju i prodao je deo po deo, sam bog zna gde i kome.
Tako je, izgleda, svako vlasnik tog mesta - i niko. Tako sada stoje
stvari - svi se tuže, ljudi iz južne Dakote i banka i advokat kreditora
Narodne hipotekarne kompanije, svi svojataju fabriku, a niko nema
pravo da unese ni točak u nju, osim što više nema točkova da se
unesu."
"Da li je Mark Jonts rukovodio fabrikom pre nego što ju je
prodao?"
"Bože, ne, gospođo! Nije on bio tip koji ikad ičim rukovodi. Nije
hteo da zarađuje pare, samo da ih dobije. Valjda ih je i dobio - više
nego što je iko mogao izvući iz fabrike "
Pitao se zašto je plavi čovek grubog lica, koji je sedeo sa ženom
ispred njegovog stola, gledao natmureno kroz prozor u njihova kola, u
veliki predmet obavijen u debelo platno, čvrsto privezan pod
podignutom haubom kola.
"Šta se desilo s fabričkom arhivom?"
"Na šta mislite, gospođo?"
"Izveštaji o proizvodnji. Radni izveštaji... lična dokumentacija."
"A, nije ništa ostalo. Dosta se pljačkalo. Svi ti razni vlasnici su
izvukli odande sve što se moglo, nameštaj, stvari, mada je šerif stavio
katanac na vrata. Papiri i to - cenim da su to pokupili strvožderi iz
Starnsvila, to vam je ono mesto u dolini, prilično im je teško u
poslednje vreme. To su upotrebili za potpalu, po svoj prilici."
"Ima li ovdejoš nekog koje radio u fabrici?" upita Rirden.
"Nema, gospodine. Ne ovde. Svi su živeli u Starnsvilu."
"Baš svi?" prošaputa Degni; mislila je na ruševine. "I... Inženjeri?"
"Jeste, gospođo. To je bio fabrički grad. Svi su otišli, odavno."
"Sećate li se možda imena nekoga koji je radio tamo?"
"Ne, gospođo."
"Ko je bio poslednji vlasnik pod kojim je fabrika radila?" upita
Rirden."
"Ne bih znao da kažem, gospodine. Tamo je bilo toliko problema, a
mesto je tako često prelazilo iz ruke u ruku otkako je umro stari Džed
 j j
Starns. To je čovek koji je sagradio fabriku. Podigao je ovaj deo zemlje,
mislim. Umro je pre dvanaest godina."
"Možete li nam dati imena svih potonjih vlasnika?"
"Ne, gospodine. Imali smo požar u staroj sudskoj kući, negde pre tri
godine, i svi dokumenti su uništeni. Ne znam kako da ih nađete."
"Ne znate kako je taj Mark Jonts došao do fabrike?"
"Da, to znam. Kupio ju je od gradonačelnika Beskoma iz Rouma.
Kako je gradonačelnik došao do nje, ne znam."
"Gde je gradonačelnik Beskom sada?"
"Još uvek tamo, u Roumu."
"Puno vam hvala", reče Rirden, ustajući. "Posetićemo ga."
Bili su na vratima kad ih službenik upita: "Šta to tražite,
gospodine?"
"Tražimo prijatelja", reče Rirden. "Prijatelja koga smo izgubili, a
nekada je radio u toj fabrici."
Gradonačelnik Beskom iz Rouma u Viskonsinu bio je zavaljen u
stolicu; grudi i stomak su mu se kruškoliko isticali ispod ukaljane
košulje. Vazduh je bio mešavina sunca i prašine, nagomilane na
verandi njegove kuće. Omahnuo je rukom, a na prstu mu je blesnuo
ogromni topaz lošeg kvaliteta.
"Nema svrhe, gopođo, baš nikakve svrhe", reče on. "Samo biste
gubili vreme ispitujući ovdašnji svet. Nema više nikoga iz fabrike, i
niko ih se dobro ne seća. Toliko se porodica odselilo odavde, a ono što
je ostalo nije ni za šta, kad vam kažem, ni za šta, ja sam samo
gradonačelnik gomile ološa."
Ponudio je posetiocima da sednu, ali mu nije smetalo što je
gospođa odabrala da stoji pored ograde na verandi. Naslonio se,
pomno posmatrajući njenu vitku figuru; prvoklasna roba, pomislio je,
a čovek s njom je očigledno bogat.
Degni je stajala, gledajući ulice Rouma. Tu su bile kuće, pločnici,
ulične svetiljke, čak i reklama za bezalkoholna pića, ali su izgledali
kao da je samo pitanje inči i sati pre nego što grad dosegne stadij um
Starnsvila.
"Ma, ne, fabrička arhiva nije sačuvana", reče gradonačelnik
Beskom. "Ako to hoćete da nađete, gospođo, manite se. To vam je kao
da jurite lišće na vetru. Samo lišće na vetru. Ko mari za papire? U
 j
ovakvim vremenima ljudi čuvaju dobre, čvrste, materijalne stvari.
Mora se biti praktičan."
Gledajući kroz prašnjava prozorska okna, mogli su da vide dnevnu
sobu u kući: tu su bili persijski tepisi na podu koji se ugibao, pokretni
bar s trakama od hroma, pored zida s mrljama vlage od
prošlogodišnje kiše, skup radio s kerozinskom lampom na vrhu.
"Naravno, ja sam taj koji je prodao fabriku Marku Jontsu. Mark je
bio simpatičan tip, simpatičan, živahan, energičan. Svakako, tu i tamo
je trpao u džep, ali, ko to ne radi? Naravno, otišao je malo predaleko.
E, to nisam očekivao. Mislio sam da je dovoljno pametan da ostane u
okvirima zakona - šta god da je danas ostalo od njega."
Gradonačelnik Beskom se nasmešio, gledajući ih prosto srdačno.
Oči su mu bile prepredene, neinteligentne, osmeh dobroćudan,
neljubazan.
"Mislim da vi, brate, niste detektivi", reče, "ali i da jeste, ne bi mi
smetalo. Nisam se grebao od Marka, nije me uključio ni u jedan svoj
posao, nemam pojma gde je sada." Uzdahnuo je. "Dopadao mi se taj
tip. Žao mi je što nije ostao. Marim ja za nedeljne propovedi. Morao je
da živi od nečega, zar ne? Nije bio gori od drugih, samo pametniji.
Neke uhvate, a neke ne - to je jedina razlika. A, a, ne znam šta je
nameravao da uradi s fabrikom kad ju je kupio. Platio mi je prilično
više nego što ta stara mina iznenađenja vredi. Naravno, učinio mi je
uslugu tom kupovinom. A, a, nisam vršio nikakav pritisak na njega da
je kupi. Nije bilo potrebno. Učinio sam mu nekoliko usluga pre toga.
Ima mnogo zakona koji su nekako savitljivi, a gradonačelnik je u
poziciji da ih malo rastegne za prijatelja. Pa, šta onda? U ovom svetu
se jedino tako može obogatiti" - bacio je pogled na luksuzna crna kola
~ "kao što, valjda, znate."
"Pričali ste nam o fabrici", reče Rirden, pokušavajući da se obuzda.
"Ne mogu da podnesem", reče gradonačelnik Beskom, "ljude koji
pričaju o principima. Nijedan princip nije nikom napunio bocu s
mlekom. Jedino što vredi u životu jesu pouzdana materijalna dobra.
Nije vreme za teorije, kad se sve oko nas raspada. Pa, ja - ne
nameravam da potonem. Samo neka oni čuvaju svoje ideje, ja ću da
uzmem fabriku. Neću ja ideje, samo hoću tri obroka dnevno."
"Zašto ste kupili tu fabriku?"
 "Zašto uopšte neko kupuje preduzeće? Da iscedi iz njega sve što se
može iscediti Prepoznajem dobru priliku kad je vidim. To je bila
stečajna prodaja i niko nije preterano želeo da se upusti u tu zbrku.
Zato sam je dobio za siću. Nisam morao ni da je držim ugoark me je
oslobodio tereta, za dva-tri meseca. Naravno, dobar posao, kad vam
kažem. Nijedan poslovni magnat ne bi bolje prošao."
"Da li je fabrika radila kad ste je preuzeli?"
"A a. Bila je zatvorena."
"Jeste li pokušali da je ponovo otvorite?"
"Ma, ne. Ja sam praktična osoba."
"Možete li da se setite imena nekih ljudi koji su radili u fabrici?"
"Ne. Nisam ih sretao."
"Da li ste izneli nešto iz fabrike?"
"Pa, da vam kažem. Pogledao sam malo - i svideo mi se stari
Džedov sto. Stari Džed Starns. Stvarno velika zverka u svoje vreme.
Divan sto, čvrst mahagoni. Pa sam ga odvezao kući. A neki je šef, ne
znam koji, imao tuš-kabinu u kupatilu, kakvu nikad nisam video.
Staklena vrata s utisnutom sirenom, pravo umetničko delo, sjajno,
bolje od bilo koje uljane slike. Pa sam dao da se tuš-kabina izvadi i
doveze ovamo. Ma, nema veze, ja sam bio vlasnik, zar ne? Imao sam
pravo da uzmem nešto vredno iz te fabrike."
"Na čijoj ste stečajnoj prodaji kupili fabriku?"
"O, to je bio veliki krah Opštinske narodne banke u Medisonu.
Čoveče, kakav je to krah bio! Skoro je uništio celu državu Viskonsin -
svakako je uništio ovaj njen deo. Neki kažu da je ova fabrika motora
dokrajčila banku, ali drugi vele da je to bila samo poslednja kap, jer je
Opštinska narodna banka imala loše investicije u tri-četiri države.
Judžin Loson joj je bio na čelu. Bankar sa srcem, tako su ga zvali. Bio
je dosta poznat u ovim krajevima pre tri-četiri godine."
"Da li je pod Losonom fabrika radila?"
"Nije. Samo je utrošio gomilu para na nju, više nego što je mogao i
očekivati da će izvući iz te stare rupe. Kada je fabrika propala, to je
bila poslednja kap za Džina Losona. Tri meseca kasnije je propala i
banka." Uzdahnuo je. "To je teško pogodilo ovdašnji svet. Svi su imali
životnu ušteđevinu u Opštinskoj banci."
 Gradonačelnik Beskom je preko ograde na verandi žalostivo
pogledao svoj grad. Pokazao je palcem figuru s druge strane ulice:
seda spremačica je na bolnim kolenima ribala stepenice neke kuće.
"Vidite tu ženu, na primer? Nekada su bili pouzdani, poštovani
ljudi. Njen muž je imao tekstilnu radnju. Radio je celog života da joj
obezbedi starost, i do svoje smrti je to i uspeo - samo što je novac bio
u Opštinskoj narodnoj banci."
"Ko je upravljao fabrikom kad je propala?"
"A, neka na brzinu stvorena korporacija, Integrisani servis, inc.
Mehur od sapunice. Došla niotkuda i tamo se i vratila."
"Gde su njeni članovi?"
"Gde su delovi mehura od sapunice kad prsne? Pokušajte da ih
nađete, po celim Sjedinjenim Državama. Pokušajte."
"Gde je Judžin Loson?"
"A, on? Dobro se snašao. Dobio je posao u Vašingtonu - u Birou za
ekonomsko planiranje i nacionalna bogatstva."
Rirden se prebrzo podiže, kao da ga je udar besa bacio na noge, a
onda, obuzdavajući se, reče: "Hvala vam na informacijama."
"Nema na čemu, prijatelju, nema na čemu", reče gradonačelnik
Beskom mirno. "Ne znam šta tražite, ali, verujete mi na reč, odustanlte
od toga. Nema više šta da se izvuče iz te fabrike."
"Kazao sam vam da tražimo prijatelja."
"Pa, nek vam bude. Mora da je jako dobar prijatelj, kad se toliko
trudite da ga nađete, vi i šarmantna dama koja vam nije žena."
Degni vide kako je Rirdenovo lice pobelelo, tako da su mu i usne
postale izvajana crta, ne razlikujući se od kože. "Držite svoja prljava..."
počeo je, ali ona stade između njih.
"Zašto mislite da mu nisam žena?" upita ona mirno.
Gradonačelnik Beskom je izgledao iznenađen Rirdenovom
reakcijom; kazao je to bez zlobe, tek kao ista takva varalica, koja
partnerima u krivici prikazuje kako je prepredena.
"Gospođo, dosta sam video u životu", reče on dobrodušno. "Ljudi u
braku ne izgledaju kao da im je spavaća soba u glavi kad se
pogledaju. U ovom svetu ste ili puni vrlina, ili uživate. Ne oboje,
gospođo, ne oboje."
 "Postavila sam mu pitanje", reče ona Rirdenu, na vreme da ga
umiri. "Dao mi je poučno objašnjenje."
"Ako hoćete savet, gospođo", reče gradonačelnik Beskom, "kupite
burmu u radnjici preko puta i nosite je. Nije sigurno, ali pomaže."
"Hvala", reče ona. "Do viđenja."
Stroga, naglašena mirnoća u njenom ponašanju bila je naredba
koja je naterala Rirdena da bez reči pođe za njom do kola.
Bili su miljama iza grada kad je, ne gledajući je, očajnim i tihim
glasom rekao: "Degni, Degni, Degni... žao mi je."
"Meni nije."
Nešto kasnije, videvši kako mu se na lice vraća izraz samokontrole,
rekla je: "Nemoj se nikad ljutiti na nekoga zato što govori istinu."
"Ova istina ga se nije ticala."
"Njegova procena nije bila ni tvoja ni moja briga."
Procedio je kroz zube, ne kao odgovor, već kao da se jedina misao
koja mu je odzvanjala u glavi pretvorila u zvuke, protiv njegove volje:
"Nisam mogao da te zaštitim od tog neopisivog malog..."
"Nije mi bila potrebna zaštita."
Ćutao je, ne gledajući je.
"Henk, kada budeš u stanju da stišaš bes, sutra ili sledeće nedelje,
razmisli malo o objašnjenju tog čoveka, i vidi da li priznaješ bilo šta
od toga."
Okrenuo je glavu i pogledao ju je, ali nije ništa rekao.
Kada je, posle dosta vremena, progovorio, samo je umornim,
ravnim glasom izustio: "Ne možemo pozvati Njujork i dovesti svoje
inženjere ovamo da pretraže fabriku. Ne možemo se ovde sresti s
njima. Ne možemo dozvoliti da znaju da smo motor pronašli zajedno...
Sve sam to zaboravio... gore... u laboratoriji."
"Pusti me da pozovem Edija kad nađemo telefon. Reći ću mu da
pošalje dva inženjera iz ekipe Tegarta. Ovde sam sama, na odmoru, to
je sve što će znati i što treba da znaju."
Tek posle dve stotine milja vožnje našli su telefon za međugradske
linije. Kad su pozvali Edija Vilersa, on je, čuvši njen glas, uzdahnuo.
"Degni! Pobogu, gde si?"
"U Viskonsinu. Zašto?"
 "Nisam znao gde da te nađem. Bolje se odmah vrati. Što brže
možeš."
"Šta se dogodilo?"
"Ništa - još. Ali se događaju stvari koje... Bolje da ih odmah
zaustaviš, ako možeš. Ako iko može."
"Koje stvari?"
"Zar nisi čitala novine?"
"Ne."
"Ne mogu ti reći preko telefona. Ne mogu ti dati sve detalje. Degni,
mislićeš da sam lud, ali mislim da planiraju da ubiju Kolorado."
"Odmah ću se vratiti."
Usečeni u granit Menhetna ispod Tegartovog terminala, nalazili su
se tuneli koji su se nekada koristili kao sporedni koloseci, u vreme
kada je saobraćaj tekao kao krckajuća struja svakom arterijom tog
terminala, svakog sata u danu. Potreba za prostorom se s vremenom
smanjila, sa smanjivanjem saobraćaja, i bočni tuneli su napušteni, kao
presahla rečna korita; ostale su još nekolike svetiljke, kao plave mrlje
na granitu iznad šina, ostavljenih da rđaju na zemlji.
Degni je stavila ostatke motora u zasvođenu podzemnu odaju u
jednom od tunela; u odaji je nekada bio rezervni električni generator,
davno uklonjen. Nije imala poverenja u beskorisne mlade ljude iz
istraživačke ekipe Tegart transkontinentala ; među njima su bila samo
dva talentovana inženjera, koja bi cenila njeno otkriće. Tajnu je
podelila s njima i poslala ih u Viskonsin da pretraže fabriku. Onda je
sakrila motor tamo gde ga niko neće otkriti.
Kad su radnici, donevši motor u odaju, otišli, htela je da krene za
njima i zaključa čelična vrata, ali je stala, s ključem u ruci, kao da su
je tišina i samoća odjednom bacile pred problem s kojim se danima
suočavala, kao da je ovo bio trenutak da se donese odluka.
Službeni vagon ju je čekao najednom peronu terminala, prikačen
za kraj voza koji je za nekoliko minuta trebalo da krene za Vašington.
Zakazala je sastanak sa Judžinom Losonom, ali je rekla sebi da bi ga
otkazala i odložila potragu - kad bi mogla da smisli šta da preduzme
protiv okolnosti na koje je naišla po povratku u Njujork, situacije
protiv koje ju je Edi molio da se bori.
 Pokušala je da misli, ali nije videla nikakav način da se bori,
nikakva pravila borbe, nikakvo oružje. Bespomoćnost je bila neobično
iskustvo, za nju novo; nikad joj nije bilo teško da se suoči s
neprilikama i donosi odluke, ali sad nije imala posla sa konkretnim
okolnostima - ovo je bila bezoblična, neodređena magla, u kojoj se
nešto neprestano oblikovalo i menjalo pre nego što se moglo videti,
kao poluugrušci u nečemu što nije baš tečnost - kao da su joj oči bile
ograničene na postranični pogled, i videla je maglovite spirale nesreće
kako joj se približavaju, ali nije mogla da pomeri pogled, nije imala
pogled koji bi pomerila i usredsredila.
Sindikat vozovođa je zahtevao da se maksimalna brzina svih
vozova na liniji Džon Galt smanji na šezdeset milja na sat. Sindikat
železničkih konduktera i kočničara je zahtevao da se dužina svih
teretnih vozova na liniji Džon Galt smanji na šezdeset vagona.
Države Vajoming, Nju Meksiko, juta i Arizona tražile su da broj
vozova koji idu kroz Kolorado ne premašuje broj vozova koji
saobraćaju kroz svaku od ovih država.
Grupa predvođena Orenom Bojlom zahtevala je da se donese
Zakon o očuvanju zarade, koji bi ograničio proizvodnju Rirdenovog
metala na količinu jednaku proizvodnji bilo koje čeličane istog
fabričkog kapaciteta.
Grupa predvođena gospodinom Movenom inicirala je da se donese
Zakon o pravičnom udelu, koji bi svakom mogućem kupcu dao
jednake količine Rirdenovog metala.
Grupa predvođena Bertramom Skaderom zahtevala je da se donese
Zakon o društvenoj stabilnosti, kojim bi se poslovnim preduzećima sa
istoka zabranilo da se sele u druge države.
Vesli Mauč, glavni koordinator Biroa za ekonomsko planiranje i
nacionalna bogatstva, davao je mnoge izjave, čiji se sadržaj i svrha
nisu mogli odrediti, osim što su se reči "ovlašćenja u krizno vreme" i
"neuravnotežena ekonomija" pojavljivale na svakih nekoliko redova
teksta.
"Degni, s kojim pravom?" pitao ju je Edi Vilers, tihim glasom, ali su
reči zvučale kao krik. "S kojim pravom sve to rade? S kojim pravom?"
Suočila se sa Džejmsom Tegartom u njegovoj kancelariji i rekla:
"Džim, ovo je tvoja bitka. Ja sam svoju izborila. Trebalo bi da si
 j j j
stručnjak u poslovima s pljačkašima. Zaustavi ih."
Ne gledajući je, Tegart je rekao: "Ne možeš očekivati da upravljaš
nacionalnom ekonomijom kako tebi odgovara."
"Ne želim da upravljam nacionalnom ekonomijom! Hoću da me
tvoji upravljači nacionalne ekonomije ostave na miru! Ja upravljam
železnicom - i znam šta će se dogoditi s tvojom nacionalnom
ekonomijom ako moja železnica propadne!"
"Ne vidim razlog za paniku."
"Džim, da li treba da ti objašnjavam da je prihod s linije Rio Norte
sve što nas spašava od propasti? Da nam je potrebna svaka para od
nje, svaka vožnja, svaki tovar - i to što pre?" Nije odgovorio. "Kad
moramo da koristimo svaki delić snage naših pokvarenih dizel
lokomotiva, kad ih nemamo dovoljno da bismo obezbedili Koloradu
potrebnu uslugu - šta će se dogoditi ako moramo da smanjimo brzinu
i dužinu vozova?"
"Pa, mora se nešto reći i o stavu sindikata. S toliko železnica koje
se zatvaraju i toliko železničara bez posla, smatraju da te velike brzine
koje si uspostavila na liniji Rio Norte nisu fer - smatraju da, umesto
toga, treba da bude više vozova, pa da se posao podeli - smatraju da
nije pošteno da mi izvučemo svu korist od te nove pruge, i oni hoće
deo."
"Ko hoće deo? Kao nagradu za šta?" Nije odgovorio. "Ko će snositi
troškove dvaju vozova koji obavljaju posao jednog?" Nije odgovorio.
"Gde ćeš naći vagone i vozovođe?" Nije odgovorio. "Šta će ti ljudi raditi
kad unište Tegart transkontinental ?"
"U potpunosti nameravam da zaštitim interese Tegart
transkontinentala ."
"Kako?" Nije odgovorio. "Kako - ako ubiješ Kolorado?"
"Čini mi se da, umesto što brinemo da nekim ljudima pružimo
šansu da se prošire,
Treba najpre porazmisliti o ljudima kojima je potrebna šansa za
goli opstanak'
"AKO ubiješ Kolorado, od čega će dalje tvoji pljačkaši živeti?"
"Uvek si se protivila naprednim društvenim merama. Koliko se
sedam, predvidela si katastrofu kada smo doneli pravilo 'anti-ko-je-
jači-taj-i-tlači' - ali do katastrofe nije došlo."
j j j
"Jer sam vas ja spasla, budale pokvarene! Ovog puta neću moći da
vas spasem!" Slegao je ramenima, ne gledajući je. "A ko će onda?" Nije
odgovorio.
Ovde, pod zemljom, to joj je izgledalo nestvarno. Misleći o tome
ovde, znala je da ne može imati ikakvog udela u Džimovoj bici. Nije
mogla da preduzme nikakvu akciju protiv ljudi nedefinisanog
mišljenja, neimenovanih motiva, neizrečenih ciljeva, neodređenog
morala. Nije imala šta da im kaže - ništa ne bi čuli, niti bi odgovorili.
Kakva su oružja, pomislila je, u sferi gde razum više nije oružje? U tu
sferu nije mogla ući. To mora da ostavi Džimu i da računa na njegov
lični interes. Osetila je nejasnu jezu pri pomisli da lični interes nije
Džimov motiv.
Pogledala je stvar ispred sebe, staklenu kutiju sa ostacima motora.
Čovek koji je napravio motor - odjednom je pomislila, a misao je došla
kao krik očaja. Za trenutak je osetila bespomoćnu žudnju da ga nađe,
da se osloni na njega i pusti ga da joj kaže šta da uradi. Takav um bi
znao način da se pobedi u ovoj bici.
Pogledala je oko sebe. U čistom, racionalnom svetu podzemnih
tunela ništa nije bilo tako hitno i važno kao zadatak da pronađe
čoveka koji je napravio motor. Pomislila je: da li može da ga odloži da
bi se raspravljala s Orenom Bojlom? - da bi se prepirala s gospodinom
Movenom? - da moli Bertrama Skadera? Videld je motor, završen,
ugrađen u lokomotivu koja vuče voz sa dve stotine vagona, prugom od
Rirdenovog metala, dve stotine milja na sat. Kada joj je ta vizija
nadohvat ruke, ostvariva, treba li da je se odrekne i traci vreme
nagađajući se oko šezdeset milja i šezdeset vagona? Nije mogla da se
spusti na nivo postojanja gde bi joj mozak eksplodirao pod pritiskom
samoprisiljavanja da ne ostavi za sobom nesposobnost. Nije mogla da
funkcioniše po pravilu: Ćuti - spusti se - uspori - nemoj da daš sve od
sebe, to se ne traži!
Odlučno se okrenula i napustila odaju, da uhvati voz za Vašington.
Dok je zatvarala vrata, učinilo joj se da je čula slab odjek koraka.
Pogledala je gore i niz mračni zavoj tunela. Nije bilo nikoga na vidiku;
nije bilo ničega sem niza plavih svetiljki koje su sjajile na zidovima od
vlažnog granita.
 Rirden nije mogao da se bori protiv bandi koje su zahtevale te
zakone. Mogao je da bira: da se bori protiv njih, ili da mu fabrika i
dalje radi. Ostao je bez zaliha gvozdene rude. Morao je da se odluči
između te dve bitke. Nije bilo vremena za obe.
Kada se vratio, saznao je da predviđena pošiljka rude nije
isporučena. Od Larkina nije bilo ni reči ni objašnjenja. Pozvan u
Rirdenovu kancelariju, Larkin se pojavio tri dana posle zakazanog
sastanka, bez izvinjenja. Ne gledajući Rirdena, sa usnama stisnutim u
neki izraz zlobnog dostojanstva, rekao je:
"Napokon, ne možeš naređivati ljudima da dotrče u tvoju
kancelariju kad god poželiš."
Rirden polako i oprezno progovori: "Zašto ruda nije isporučena?"
"Neću da trpim maltretiranje, jednostavno neću da trpim
maltretiranje zbog nečega za šta nisam kriv. Mogu ja da upravljam
rudnikom isto tako dobro kao što si ti upravljao, u svakoj sitnici tako
dobro, radio sam sve što si ti radio - ne znam zašto stalno stvari
neočekivano kreću naopako. Ne možeš me kriviti za neočekivano."
"Kome si isporučio rudu prošlog meseca?"
"Nameravao sam da ti isporučim tvoj deo, zaista sam nameravao,
ali nisam kriv što smo prošlog meseca izgubili desetodnevnu
proizvodnju zbog oluje u celoj severnoj Minesoti - nameravao sam da
ti pošaljem rudu, ne možeš me kriviti, jer mi je namera bila potpuno
časna."
"Ako jedna od mojih visokih peći stane, da li ću moći da je održim
u radu hraneći je tvojim namerama?"
"Eto zašto niko ne može da radi ili da priča s tobom - jer si
nečovečan."
"Upravo sam saznao da poslednja tri meseca ne šalješ rudu
jezerom, brodovima, Šalješ je železnicom. Zašto?"
"Pa, napokon, imam prava da vodim svoj posao kako mislim da
treba."
"Zašto si voljan da plaćaš posebne troškove?"
"To nije tvoja briga. Ne padaju tebi na teret."
"Šta ćeš raditi kad budeš shvatio da ne možeš da priuštiš sebi da
plaćaš voz, a da si uništio prevoz jezerom?"
 "Siguran sam da ne bi razumeo nikakvo razmišljanje koje se ne
tiče dolara i centi, ali ima ljudi koji razmišljaju o svojoj društvenoj i
patriotskoj odgovornosti."
"Kakvoj odgovornosti?"
"Pa, mislim da je železnica kao što je Tegart transkontinental od
suštinske važnosti za nacionalnu dobrobit i čoveku je društvena
obaveza da podrži Džimovu liniju u Minesoti, koja posluje s deficitom."
Rirden se nagnuo preko stola; počeo je da uviđa karike u lancu
koji nikad nije razumevao. "Kome si poslao rudu prošlog meseca?"
upita ravnim glasom.
"Pa, napokon, to je moja privatna stvar, koja..."
"Orenu Bojlu, zar ne?"
"Ne možeš očekivati od ljudi da žrtvuju celokupnu nacionalnu
industriju čelika tvojim sebičnim interesima i..."
"Nosi se odavde", reče Rirden. Rekao je to pribrano. Lanac mu je
sada bio jasan. "Nemoj me pogrešno razumeti, nisam mislio..."
"Napolje!"
Larkin ustade.
Onda su usledili dani i noći traganja po celom kontinentu,
telefonom, telegrafom, avionom - gledanja napuštenih rudnika i
rudnika koji su bili pred napuštanjem - napetih, brzih razgovora za
stolovima u neosvetljenim uglovima neuglednih restorana. Gledajući
preko stola, Rirden je morao da odlučuje koliko može da rizikuje
investirajući samo na osnovu čovekovog lica, ponašanja i tona u
glasu, i mrzeo je to stanje u kojem mora da očekuje čestitost kao
uslugu, sipajući novac u nepoznate ruke, u zamenu za neutemeljena
obećanja, u nepotpisane, nedokumentovane pozajmice glupim
vlasnicima propalih rudnika - novac koji je davan i uziman kriomice,
kao razmena među kriminalcima, u anonimnoj gotovini; novac koji se
sipao u neizvršive ugovore - a obe rane su zna e da će u slučaju
prevare kažnjen biti prevareni, a ne prevarant - ali sipan zato a bi
ruda nastavila da pritiče u peći, da bi peći nastavile da izlivaju beli
metal.
"Gospodine Rirden , upitao je šef nabavke u njegovoj fabrici, "ako
tako nastavite, u čemu će biti vaš profit?"
 "Nadoknadićemo na tonaži", reče Rirden umorno. "Imamo
neograničeno tržište za Rirdenov metal."
Sef nabavke je bio jedan stariji čovek prosede kose, koštunjavog,
ispijenog lica, sa srcem koje mu je, pričalo se, bilo dato isključivo zato
da bi se iscedila poslednja unca vrednosti iz penija. Stajao je ispred
Rirdenovog stola, ništa više nije rekao, samo je gledao pravo u
Rirdena, a njegove hladne oči su bile sužene i tmurne. To je bio pogled
najdubljeg saučešća koje je Rirden ikad video.
Nema nikakvog drugog puta, mislio je Rirden, dok je danima i
noćima razmišljao. Jedino oružje koje je imao bilo je da plati za ono
što želi, da da vrednost za vrednost, da traži od prirode dajući svoj
trud zauzvrat, da traži od ljudi dajući proizvod svog truda. Staje oružje,
mislio je, ako vrednosti više nisu oružje?
"Neograničeno tržište, gospodine Rirden?" suvo upita šef nabavke.
Rirden ga pogleda. "Pretpostavljam da nisam dovoljno pametan da
sklapam poslove kakvi se danas traže", reče, odgovarajući na
neizrečenu misao koja je lebdela iznad stola.
Šef nabavke odmahnu glavom. "Ne, gospodine Rirden, ili jedno ili
drugo. Isti mozak ne može obe stvari. Ili znate da upravljate fabrikom,
ili znate da trčite u Vašington."
"Možda treba da naučim njihov metod."
"Ne biste mogli da naučite, i ne bi bilo dobro za vas. Ne biste
pobedili ni u jednom od tih poslova. Zar ne razumete? Vi imate nešto
da se opljačka."
Kada je ostao sam, Rirden je osetio nalet zaslepljujućeg besa, kao i
ranije, bolan, jedan jedini, iznenadan kao električni udar - bes koji je
planuo zbog saznanja da se ne može nositi sa čistim zlom, s
ogoljenim, potpuno svesnim zlom, koje nema opravdanja, niti ga traži.
Ali, kada je osetio želju da se bori i ubije u opravdanoj samoodbrani -
video je debelo, iskeženo lice gradonačelnika Beskoma i čuo otegnuti
glas: "...vi i šarmantna dama koja vam nije žena."
Onda nema više nijedne pravedne stvari, i bol od besa se počeo
pretvarati u sramni bol zbog pokoravanja. Nije imao pravo nikoga da
prekori - pomislio je - ništa da osudi, da se bori i umre radosno,
pozivajući se na vrlinu. Prekršena obećanja, izdaja, obmana, laži,
prevara - za sve to je kriv. Koji oblik pokvarenosti može da prezre?
Razmere nisu bitne, pomislio je; oko inči zla se ne cenka.
Nije znao - dok je sedeo povijen za stolom, misleći o čestitosti na
koju više ne može da se pozove, o osećaju za pravdu koji je izgubio -
da su mu njegovo kruto poštenje i nemilosrdni osećaj za pravdu sada
izbijali jedino oružje iz ruku. Borio bi se protiv pljačkaša, ali su srdžba
i zanos nestali. Borio bi se, ali samo kao jedan pokvareni bednik protiv
drugih. Nije izgovorio te reči, ali je njihov ekvivalent bio bol, ružni bol
koji je govorio: Ko sam ja da bacim prvi kamen?
Pustio je da mu telo padne preko stola... Degni, mislio je, Degni, ako
je ovo cena koju moram da platim, platiću.. Još uvek je bio trgovac,
čije je jedino pravilo bilo da u potpunosti plati za svoje želje.
Stigao je kući kasno i tiho pohitao uz stepenice do spavaće sobe.
Mrzeo je sebe što se sveo na šunjanje, ali to je radio skoro svake
večeri, već mesecima. Pogled na porodicu mu je postao neizdrživ; nije
znao zašto. Nemoj da ih mrziš zbog sopstvene krivice, rekao je sebi, ali
je maglovito znao da to nije bio koren njegove mržnje.
Zatvorio je vrata spavaće sobe, kao begunac koji je uspeo da za
trenutak odloži kaznu. Kretao se tiho, skidajući se za spavanje: nije
želeo da ijednim zvukom otkrije porodici da je tu, nije želeo nikakav
kontakt s njima, čak ni u njihovim mislima.
Upravo kad je obukao pidžamu i stao da zapali cigaretu, vrata
sobe se otvoriše. Jedina osoba koja je mogla da uđe u njegovu sobu
bez kucanja nikada nije pokazala želju da to učini, te je na trenutak
zurio pre nego što je bio u stanju da poveruje da je ušla Lilijan.
Na sebi je imala žućkastozelenu odeću u ampir stilu, od struka joj
je graciozno padala plisirana suknja: na prvi pogled se nije moglo reći
da li je to večernja haljina ili negliže; bio je negliže. Zastala je na
vratima, a obrisi tela su joj se u svetlu slili u privlačnu siluetu.
"Znam da ne bi trebalo da se upoznajem sa strancem", reče ona
nežno, "ali ću morati: zovem se gospođa Rirden." Nije mogao da odredi
da li je to sarkazam ili pravdanje.
Ušla je i zalupila vrata uobičajenim, zapovedničkim pokretom
vlasnika.
"Šta je bilo, Lilijan?" upita on tiho.
 "Dragi moj, ne smeš tako otvoreno toliko toga da priznaš" - ležerno
se prošetala po sobi, zatim pored njegovog kreveta, i sela na fotelju - "i
tako nelaskavo. To je priznanje da treba da navedem poseban razlog
što ti uzimam vreme. Treba li da preko tvoje sekretarice zakažem
sastanak?"
Stajao je u sredini sobe, držeći cigaretu uz usne, odlučivši da ne
odgovori.
Nasmejala se. "Moj razlog je tako neobičan, da znam da ti nikad
neće pasti na pamet: usamljenost, dragi. Da li bi bacio nekoliko mrvica
svoje skupe pažnje prosjaku? Da li ti smeta ako ostanem ovde bez
ikakvog formalnog razloga?"
"Ne", reče on tiho, "ne, ako želiš."
"Nemam ni o čemu važnom da razgovaram - ni o kakvoj
narudžbini od milion dolara, ni o kakvim tfanskontinentalnim
poslovima, prugama, mostovima. Čak ni o političkoj situaciji. Hoću
samo da čavrljam kao žena, o sasvim nevažnim stvarima."
"Samo izvoli."
"Henri, nema boljeg načina da me zaustaviš, zar ne?" Zračila je
bespomoćnom, molbenom iskrenošću. "Šta da kažem posle toga?
Recimo da sam htela da ti pričam o novom romanu koji piše Balf
Jubenk - posvetiće ga meni - da li bi te to interesovalo?"
"Ako želiš istinu - uopšte ne."
Nasmejala se. "A ako ne želim istinu?"
"Onda ne znam šta da kažem", odgovori on - i oseti priliv krvi u
glavu, oštar kao šamar, shvativši odjednom dvostruki sram laži koju je
izrekao kao suštu istinu; rekao je to iskreno, ali je to podrazumevalo
hvalisanje, na koje više nije imao pravo. "Zašto bi to htela, ako nije
istina?" upita. "Čemu?"
"Vidiš sad, to je okrutnost savesnih ljudi. Ne bi razumeo - zar ne? -
kad bih ti rekla da se stvarna posvećenost sastoji u tome da si voljan
da lažeš, varaš i pretvaraš se da bi usrećio drugu osobu - da joj stvoriš
realnost kakvu želi, ako ne voli onu koja postoji."
"Ne", reče on polako, "ne bih razumeo."
"Stvarno je jako prosto. Ako lepoj ženi kažeš da je lepa, šta si joj
dao? To je samo činjenica, i ništa te ne košta. Ali, ako ružnoj ženi
kažeš da je tepa, oda ješ joj veliku poštu izopačujući pojam lepote.
 j j j j j j
Voleti ženu zbog njenih vrlina je bez značaja. Zaslužila je, to je isplata,
ne dar. Ali, voleti je zbog njenih poroka, pravi je dar, nezarađen i
nezaslužen. Voleti je zbog njenih poroka znači oskrnaviti svu vrlinu
zarad nje - i to je pravi danak ljubavi, jer žrtvuješ savest, razum,
integritet i neprocenjivo samopoštovanje."
Pogledao ju je bezizražajno. Zvučalo je kao neka čudovišna
izopačenost, koja je predupredila mogućnost pitanja da li iko može to
stvarno da misli; pitao se samo koja je bila svrha njenih reči.
"Šta je ljubav, dragi, ako ne samožrtvovanje?" nastavi ona lako,
tonom ćaskanja u gostinskoj sobi. "Šta je samožrtvovanje ako čovek
ne žrtvuje ono što mu je najdragocenije i najvažnije? Ali, ne očekujem
da ćeš razumeti. Ne čelični puritanac kao ti. To je ta neizmerna
sebičnost puritanca. Pustio bi da ceo svet nestane, samo da ne ukaljaš
to svoje bezgrešno biće ijednom mrljom koje bi se stideo."
On polako, neobično napetim i svečanim glasom, reče: "Nikad
nisam tvrdio da sam bezgrešan."
Nasmejala se. "A kakav si upravo sada? Odgovaraš mi pošteno."
Slegla je nagim ramenima. "O, dragi, nemoj me uzimati ozbiljno. Samo
pričam."
Žustro je ugasio cigaretu u pepeljari; nije odgovorio.
"Dragi", reče ona, "u stvari, došla sam ovamo jer stalno mislim
kako imam muža i da hoću da vidim kako izgleda."
Pomno ga je posmatrala na drugom kraju sobe; visoke, prave,
čvrste linije njegovog tela bile su naglašene tamnoplavom pidžamom.
"Veoma si privlačan", reče. "Mnogo bolje izgledaš - ovih nekoliko
poslednjih meseci. Mlađe. Da kažem, srećnije? Nisi toliko napet. O,
znam da juriš više neko ikad i da se ponašaš kao komandant
vazdušnog napada, ali to je samo na površini. Manje si napet -
iznutra."
Pogledao ju je iznenađeno. Istina je; nije to pre znao, nije sebi
priznavao. Pitao se o njenoj moći zapažanja. Malo ga je viđala
poslednjih nekoliko meseci. Od povratka iz Kolorada nije ulazio u
njenu spavaću sobu. Mislio je da će jedva dočekati njihovu
međusobnu izolaciju. Sada se pitao zašto je postala tako osetljiva na
promenu u njemu - ako to nije bilo osećanje mnogo veće od onoga što
je pretpostavljao da ona doživljava.
j j j
"Nisam bio svestan", reče on.
"Dobro ti stoji, dragi - i čudno je, s obzirom na to da prolaziš kroz
tako strašno težak period."
Pitao se da li je ovo trebalo da bude pitanje. Napravila je pauzu,
kao da čeka odgovor, ali nije navaljivala. I nastavila je veselo:
"Znam da imaš svakovrsne probleme u fabrici - a i politička
situacija postaje zlokobna, zar ne? Ako donesu te zakone o kojima
govore, prilično ćete uzdrmati, zar ne?"
"Da. Hoće. Ali to je tema koja tebe uopšte ne zanima, Lilijan, je li
tako?"
"Ali, zanima me!" Podigla je glavu i pogledala pravo u njega;
pogled joj je bio bezizražajan, skriven, kakav je i ranije viđao, pogled
namerno tajnovit, siguran u to da je on nesposoban da ga razotkrije.
"Veoma me zanima... mada ne zbog nekih mogućih finansijskih
gubitaka", dodala je meko.
Upitao se, prvi put, nisu li njen inat, sarkazam, kukavičko izricanje
uvreda pod štitom osmeha, suprotnost onome za šta ih je uvek
smatrao - ne metod mučenja, već izvrnuti oblik očaja, ne želja da se u
njemu izazove patnja, već ispovest sopstvenog bola, odbrana ponosa
nevoljene žene, prikrivena molba - te da ono prepredeno, nagovešteno,
neuhvatljivo u njenom ponašanju, ono što je molilo da bude shvaćeno,
nije otvorena zloba, već skrivena ljubav. Pomislio je na to sa
zaprepašćenjem. Njegova krivica je zato bila veća nego što je mogao i
da zamisli.
"Ako govorimo o politici, Henrl, palo mi je na pamet nešto zabavno.
Strana koju ti predstavljaš - koji je ono slogan koji tako često koristite,
moto koji zastupaš? 'Svetost ugovora' - je V tako?"
Videla je kako ju je brzo pogledao, napeto, kao odgovor na nešto
što je pogodila, i glasno se nasmejala.
"Nastavi", reče on; glas mu je bio tih; zvučao je kao pretnja.
"Dragi, čemu? - jako si me dobro razumeo."
"Šta si htela da kažeš?" Glas mu je bio oštar i precizan, bez bilo
kakve primese osećanja.
"Zar zaista želiš da me nateraš da se ponizim i žalim? To je tako
otrcana i tako uobičajena žalba - mada sam stvarno mislila da imam
muža koji se ponosi time sto je drukčiji od običnih smrtnika. Hoćeš li
 j j j
da te podsetim da si se jednom zakleo da će moja sreća biti cilj tvog
života? A da, pošteno govoreći, uopšte ne znaš da li sam srećna ili
nesrećna, jer se nisi čak ni raspitao da li postojim?"
Osetio ih je kao fizički bol - sve te pojedinosti koje su, spojene na
neverovatan način, kidisale na njega. Njene reči su molba, pomislio je
- i osetio mračno, vrelo strujanje krivice. Osetio je sažaljenje - hladno,
ružno sažaljenje bez ljubavi. Osetio je nejasan bes, kao glas koji je
pokušao da uguši, glas koji je s gađenjem vikao: Zašto bih se nosio s
njenim pokvarenim, uvrnutim lažima? - zašto bih iz sažaljenja
pristajao na mučenje? - zašto bi ja trebalo da preuzmem beznadežni
teret pokušavajući da joj otkrijem osećanje koje ona neće da prizna,
osećanje koje ne mogu da znam, razumem ili pretpostavim? - ako me
voli, zašto, bedna kukavica, ne kaže tako i pusti da se oboje s tim
otvoreno suočimo? Čuo je još jedan glas, glasniji, koji je bezizražajno
govorio: Ne prebacuj krivicu na nju, to je najstariji trik svih kukavica -
ti si kriv - šta god radila, to nije ništa u poređenju s tvojom krivicom -
u pravu je - muka ti je, zar ne, pri pomisli da je u pravu? - neka ti
bude muka, bedni preljubnice - ona je u pravu!
"Šta bi te usrećilo, Lilijan?" upita. Glas mu je bio bezizražajan.
Nasmešila se, zavalivši se u fotelju, opuštajući se: pomno mu je
posmatrala lice.
"O, dragi!" reče ona ironično. "To je pseudopitanje. Izvrdavanje.
Odstupnica."
Ustala je, pustivši da joj ruke klonu, protegnuvši telo opuštenim,
gracioznim pokretom bespomoćnosti.
"Šta bi me usrećilo, Henri? To treba ti da mi kažeš. To je trebalo da
ti za mene otkriješ. Ne znam. Trebalo je da mi to stvoriš i pružiš. To je
bila tvoja dužnost, obaveza, odgovornost. Ali, nećeš biti prvi koji nije
ispunio obećanje. Najlakše je odreći se duga. O, nikad ne bi izbegao
plaćanje neke isporuke gvozdene rude koja ti je isporučena. Samo
života."
Hodala je nehajno po sobi, a zelenožuti nabori suknje su se u
dugim talasima obavijali oko nje.
"Znam da su zahtevi ove vrste nepraktični", reče ona. "Nemam
hipoteku na tebe, niti zalog, pištolje, lance. Ničim te ne držim, Henri -
ničim osim tvojom čašću."
 j
Stajao je, gledajući je kao da mu je potrebna sva snaga da je gleda
pravo u lice, da je i dalje posmatra, da izdrži taj prizor. "Šta želiš?"
upita.
"Dragi, ima toliko stvari koje možeš i sam da pretpostaviš, ako
stvarno hoćeš da znaš šta želim. Na prlmer, ako me meseclma tako
očigledno izbegavaš, zar ne bih Želela da znam razlog?"
"Bio sam jako zauzet."
Slegla je ramenima. "Žena očekuje da bude prva briga u životu
svog muža. Kad si se zakleo da ćeš se odreći svih drugih, nisam znala
da to ne uključuje visoke peći."
Prišla je bliže i, s veselim osmehom koji im se oboma rugao,
obavila je ruke oko njega.
Bio je to hitri, nagonski, divlji pokret mladog ženika, kao odgovor
na nepoželjni dodir drolje - pokret kojim je strgao njene ruke sa svog
tela i odgurnuo ih u stranu.
Stajao je, skamenjen, šokiran okrutnošću sopstvene reakcije. Zurila
je u njega, s ogoljenim zaprepašćenjem na licu, bez tajnovitosti,
pretvaranja ili zaštite; kakve god da je proračune napravila, to nije
očekivala.
"Oprosti, Lilijan..." reče on tihim glasom, iskrenim i patničkim.
Nije odgovorila.
"Oprosti... samo sam jako umoran", dodade beživotno; bio je
slomljen trostrukom laži, a jedan deo je bilo neverstvo s kojim nije
imao snage da se suoči; ne neverstvo prema Lilijan.
Kratko se nasmejala. "Pa, ako rad ima takav uticaj na tebe, možda
ću na njega početi da gledam s odobravanjem. Nemoj mi zameriti,
samo sam pokušala da izvršim svoju dužnost. Mislila sam da si čulna
osoba, koja se nikad ne izdiže iznad nagona životinje u brlogu. Ja
nisam jedna od onih kučki kojima je tamo mesto." izbacivala je reči
suvo, odsutno, bez razmišljanja. Um joj je bio u znaku pitanja,
prelećući preko svih mogućih odgovora.
Poslednja rečenica ga je naterala da je iznenada pogleda, pogleda
jednostavno, direktno, ne više kao neko ko se brani. "Lilijan, koja je
svrha tvog života?" upita.
"Kakvo drsko pitanje! Nijedna prosvećena osoba ga ne bi
postavila."
 "Dobro, šta prosvećene osobe rade sa svojim životima?"
"Možda ne pokušavaju ništa da urade. To je njihova prosvećenost."
"Šta rade sa svojim vremenom?"
"Sigurno ga ne provode proizvodeći vodovodne cevi."
"Kaži mi, zašto stalno praviš zajedljive primedbe? Znam da prezireš
vodovodne cevi. Odavno si mi to stavila na znanje. Tvoj prezir mi ništa
ne znači. Zašto to stalno ponavljaš?"
Upitao se zašto ju je ovo pogodilo; nije znao na koji način, ali je
znao da jeste. Upitao se zašto je bio potpuno siguran da je time rekao
pravu stvar.
Suvo je upitala: "Kakav je cilj ovog iznenadnog ispitivanja?"
Odgovorio je jednostavno: "Voleo bih da znam da li postoji išta što
zaista želiš. Ako postoji, želeo bih da ti to pružim, ako mogu."
"Kupio bi to, zar ne? Samo to znaš - da plaćaš za stvari. Lako
prolaziš, zar ne? Ne, nije tako jednostavno. Ono što želim je
nematerijalno."
"Šta je to?"
"I?"
"Kako to misliš, Lilijan? Ne misliš to u smislu brloga?"
"Ne, ne u smislu brloga."
"Kako onda?"
Bila je na vratima, okrenula se, podigla glavu da ga pogleda i
hladno se nasmešila.
"Ne bi razumeo", reče i ode.
Ostalo je da ga muči saznanje da nikad neče hteti da ga napusti, a
da on nikad neće imati prava da ode - pomisao da joj je dužan bar
malo naklonosti i poštovanja, zbog osećanja koje nije mogao ni da
shvati ni da uzvrati - saznanje da za nju ne može ništa da nađe, osim
prezira, čudnog, potpunog, iracionalnog prezira, nedostupnog
sažaljenju, prekoru, njegovoj sopstvenoj molbi za pravdu - i, što je bilo
najteže podneti, ponosna odvratnost prema sopstvenoj presudi, prema
zahtevu da sebe smatra nižim od žene koju je prezirao.
Zatim mu to više nije bilo važno, sve se povuklo u neku daljinu van
njega, ostavljajući samo pomisao da je voljan sve da podnese -
ostavljajući ga u stanju koje je i napotost i smirenost - jer je ležao u
krevetu, licem na jastuku, misleći na Degni, na njeno vitko, čulno telo
 j g j
ispruženo kraj njegovog, kako drhti na dodir njegovih prstiju. Voleo bi
da se vratila u Njujork. Da jeste, otišao bi k njoj, sada, smesta, usred
noći.
Judžin Loson je sedeo za radnim stolom kao za upravljačem
bombardera koji gospodari kontinentom ispod sebe. No, povremeno je
to zaboravljao, pa bi se pognuo, a mišići unutar sakoa bi mu
omlitavili, kao da se durio na svet. Usta su bila jedini deo koji nije
mogao da zategne u svako doba; neugodno su mu se isticala na licu,
privlačeći pogled slušaoca: kad je govorio, donjom usnom bi mu
prostrujao pokret, kriveći njeno vlažno tkivo u spoljašnji grč.
"Ne stidim se", reče Judžin Loson. "Gospođice Tegart, želim da znate
da se ne stidim svoje nekadašnje karijere predsednika Opštinske
narodne banke Medisona."
"Nisam pominjala stid", hladno reče Degni.
"Ne može mi se pripisati nikakva moralna krivica, pošto sam
izgubio sve što sam imao kad je banka krahirala. Mislim da bi trebalo
da budem ponosan na takvu žrtvu."
"Samo sam htela da vam postavim nekoliko pitanja u vezi sa
Fabrikom motora dvadesetog veka, koja..."
"Rado ću vam odgovoriti na svako pitanje. Nemam šta da krijem.
Savest mi je čista. Ako ste mislili da mi je ta tema neprijatna, prevarili
ste se."
"Htela sam da vas pitam za ljude koji su bili vlasnici fabrike u
vreme kad ste dali kredit..."
"To su bili sasvim dobri ljudi. Bili su potpuno zdrav rizik - mada,
naravno, govorim u smislu ljudi, ne bezosećajnog novca, što se obično
očekuje od bankara. Dao sam im kredit za kupovinu fabrike, jer im je
novac bio potreban. Bilo mi je dovoljno da je ljudima potreban novac.
Potreba je bila moje merilo, gospođice Tegart. Potreba, ne pohlepa. Moj
otac i deda su razvijali Opštinsku narodnu banku samo da bi
nagomilali bogatstvo. Stavio sam njihovo bogatstvo u službu viših
ideala. Nisam sedeo na gomili novca
I tražio zaloge od ljudi kojima su bili potrebni krediti. Moj zalog je
bilo srce. Naravno, ne očekujem da će me iko u ovoj materijalističkoj
zemlji razumeti. Nagrada koju sam dobijao nije od one vrste koju bi
ljudi vaše klase cenili. Ljudi koji su sedeli ispred mog stola u banci
 j j j g
nisu sedeli kao vi, gospođice Tegart. Bili su skromni, nesigurni,
iscrpljeni od brige, ustručavali su se da govore. Nagrada su mi bile
suze u njihovim očima, drhtavi glasovi, blagosiljanje, žena koja mi je
poljubila ruku kad sam joj odobrio kredit, koji je na svim drugim
mestima uzalud tražila."
"Hoćete li mi, molim vas, reći imena ljudi koji su bili vlasnici
Fabrike motora?"
"Ta fabrika je bila od suštinske važnosti za ovu regiju, apsolutno od
suštinske važnosti. Bilo je sasvim opravdano da im odobrim kredit. To
je omogućilo zapošljavanje hiljada ljudi, koji nisu imali nikakvih
drugih sredstava za život."
"Da li ste poznavali nekoga koje radio u fabrici?"
"Sigurno. Sve sam ih znao. Mene su zanimali ljudi, ne mašine.
Brinuo sam za ljude u industriji, ne za novac."
Nestrpljivo se nagnula preko stola. "Da li ste znali nekog inženjera
koji je tamo radio?"
"Inženjera? Ne, ne. Bio sam veći demokrata od toga. Interesovali su
me pravi radnici. Obični ljudi. Svi su me znali iz viđenja. Odlazio sam
u njihove radionice, a oni bi mahali i vikali: 'Zdravo, Džin.' Tako su me
zvali - Džin. Ali, siguran sam da vas to ne zanima. To je davna
prošlost. Sad, ako ste, u stvari, došli u Vašington da razgovarate sa
mnom o svojoj železnici" - živahno se ispravio, opet u bombarderskoj
pozi - "ne mogu vam obećati nikakav poseban tretman, pošto moram
da postavim nacionalni interes iznad bilo kakvih privatnih privilegija i
interesa, koji..."
"Nisam došla ovamo da razgovaramo o mojoj železnici", reče ona,
gledajući ga sa čuđenjem. "Nemam nikakvu želju da razgovaram s
vama o svojoj železnici."
"Ne?" Zvučao je razočarano.
"Ne. Došla sam radi informacija o Fabrici motora. Možete li se
ikako setiti imena bilo kog inženjera koji je radio u fabrici?"
"Mislim da se nikad nisam raspitivao za njihova imena. Nisu me
zanimali paraziti u kancelarijama i laboratorijama. Zanimali su me
pravi radnici - ljudi žuljevitih ruku, koji su održavali fabriku u radu.
Bili su mi prijatelji."
"Možete li mi dati neko ime? Bilo koje, bilo koga koje tamo radio?"
 j g j
"Draga moja gospođice Tegart, davno je to bilo, bilo ih je na
hiljade, kako da se setim?"
"Zar ne možete da se setite jednog, bar jednog?"
"Sigurno da ne mogu. U mom životu je bilo toliko ljudi da ne
možete očekivati od mene da se setim pojedinačnih kapi u okeanu."
"Da li ste bili upoznati s proizvodnjom u toj fabrici? S onim što su
radili - ili planirali?"
"Svakako. Lično su me zanimale sve moje investicije. Često sam
odlazio da pregledam tu fabriku. Radili su izuzetno dobro. Postizali su
čuda. Uslovi stanovanja radnika su bili najbolji u zemlji. Video sam
čipkaste zavese na svakom prozoru i cveće na prozorskim daskama.
Svaka kuća je imala parče zemlje za baštu. Bili su sagradili novu
školu za decu."
"Da li ste znali nešto o radu u fabričkoj istraživačkoj laboratoriji?"
"Da, da, imali su sjajnu istraživačku laboratoriju, jako savremenu,
jako dinamičnu, s vizijom budućnosti i velikim planovima."
"Da li... se sećate da ste čuli nešto o... planovima za proizvodnju
novog tipa motora?"
"Motora? Kakvog motora, gospođice Tegart? Nisam imao vremena
za pojedinosti. Moj cilj je bio napredak društva, opšti napredak,
bratstvo i ljubav među ljudima. Ljubav, gospođice Tegart. Ona je ključ
svega. Kad bi ljudi naučili da se vole, svi njihovi problemi bili bi
rešeni."
Okrenula je glavu da ne vidi vlažne pokrete njegovih usta.
Na postolju u uglu kancelarije ležao je komad kamena s
egipatskim hijeroglifima - statua hindu boginje sa šest ruku, kao u
pauka, stajala je u niši - a na zidu je visio džinovski grafikon čudnog
matematičkog detalja, kao prodajna ponuda neke robne kuće.
"Stoga, ako mislite na svoju železnicu, gospođice Tegart - kao što,
naravno, mislite, u svetlu nekih mogućih događaja - moram naglasiti
da, iako je dobrobit zemlje moja najpreča briga, zbog koje ne bih
oklevao da žrtvujem bilo čiji profit, ipak, nikad nisam zatvarao oči
pred molbom za milost, i..."
Pogledala ga je i shvatila šta hoće od nje, kakav ga je motiv
pokretao.
 "Neću da raspravljamo o mojoj železnici", reče ona, boreći se da joj
glas ostane jednoličan, a želela je da vrisne od gađenja. "Sve što imate
da kažete o tome, kažite, molim vas, mom bratu, gospodinu Džejmsu
Tegartu."
"Mislio sam da u ovakvim vremenima nećete propustiti tu retku
priliku da iznesete svoj slučaj pred..."
"Da li ste sačuvali ikakve zapisnike vezane za Fabriku motora?"
Sedela je pravo, čvrsto prekrstivši ruke.
"Kakve zapisnike? Mislim da sam vam rekao da sam izgubio sve
što sam imao kad je banka krahirala." Telo mu je opet omlitavilo,
izgubio je interesovanje. "Ali mi ne smeta. Ono što sam izgubio je
samo materijalno bogatstvo. Nisam prvi čovek u istoriji koji trpi zbog
ideala. Pobedila me je sebična pohlepa onih oko mene. Nisam mogao
da uspostavim sistem bratstva i ljubavi u samo jednoj maloj državi,
usred nacije lovaca na profit i grabljivaca dolara. Nisam ja kriv. Ali
neću dozvoliti da me pobede. Neće me zaustaviti. Borim se - u širim
razmerama - za privilegiju da služim ljudima oko sebe. Zapisnici,
gospođice Tegart? Zapisnik koji sam ostavio kada sam otišao upisan
je u srcima sirotinje, koja nikad pre toga nije imala izgleda."
Nije želela da izgovori nijednu nepotrebnu reč, ali nije mogla da se
zaustavi: pred sobom je stalno imala figuru stare spremačice kako
riba stepenice. Jeste li ikad posle videli taj deo zemlje?" upita.
"Nisam ja kriv!" viknu on. "Krivi su bogataši, koji su još imali
novac, ali nisu hteli da ga žrtvuju da bi spasli moju banku i ljude u
Viskonsinu! Ne možete mene kriviti! Sve sam izgubio!"
"Gospodine Loson", reče ona s naporom, "da li se možda sećate ko
je bio direktor korporacije koja je bila vlasnik fabrike? Korporacije
kojoj ste pozajmili novac. Zvala se Integrisani servis, je li tako? Ko je
bio njen predsednik?"
"A, on? Da, sećam ga se. Zvao se Li Henseker. Vrlo vredan mlad
čovek, koji je pretrpeo strašan udarac."
"Gde je sada? Da li znate njegovu adresu?"
"Pa - verujem da je negde u Oregonu. Grendžvil, Oregon. Moja
sekretarica će vam dati adresu. Ali, ne znam zašto vas zanima...
gospođice Tegart, ako nameravate da vidite Veslija Mauča, da vam
kažem da gospodin Mauč prida je veliki značaj mom mišljenju u
stvarima kao što je železnica i drugi..."
"Nemam nikakvu želju da vidim gospodina Mauča", reče ona
ustajući.
"Ali, onda... ne razumem... Šta je, u stvari, bila svrha vašeg dolaska
ovamo?"
"Pokušavam da nađem jednog čoveka koji je nekada radio za
Fabriku motora dvadesetog veka."
"Zašto hoćete da ga nađete?"
"Hoću da radi za moju železnicu."
Raširio je ruke, gledajući s nevericom i pomalo ogorčeno. "U
ovakvom trenutku, kad ključne stvari nisu rešene, vi ste odlučili da
gubite vreme tražeći jednog službenika? Verujte mi, sudbina vaše
železnice zavisi mnogo više od gospodina Mauča nego od bilo kog
službenika koga možete da nađete."
"Do viđenja", reče ona.
U trenutku kad se okrenula da pođe, on reče hrapavim i visokim
glasom: "Nemate nikakvog prava da me prezirete."
Zastala je i pogledala ga. "Nisam ništa rekla."
"Potpuno sam nevin, pošto sam izgubio novac, pošto sam izgubio
sav svoj novac, za dobru stvar. Moje pobude su bile čiste. Ništa nisam
želeo za sebe. Nikad ništa nisam tražio za sebe. Gospođice Tegart, s
ponosom mogu da kažem da celog svog života nikad nisam napravio
profit!"
Glas joj je bio tih, uravnotežen i svečan:
"Gospodine Loson, mislim da vam moram reći da od svih izjava
koje čovek može da izrekne, tu smatram najgnusnijom."
"Nikad mi se nije pružila prilika!" reče Li Henseker.
Sedeo je u sredini kuhinje, za stolom zatrpanim prapirima. Bilo je
vreme da se obrije; bilo je vreme da mu se košulja opere. Teško mu je
bilo odrediti godine: podbulo tkivo na licu izgledalo je meko i
bezizražajno, bez traga proživljenosti; proseda kosa i zamagljene oči
delovale su istrošeno; imao je četrdeset dve godine.
"Niko mi nikad nije pružio priliku. Nadam se da su zadovoljni onim
što su napravili od mene. Ali, nemojte misliti da ne znam. Znam da mi
je na prevaru uzeto nešto što mi po rođenju pripada. Neka se ne prave
važni kako su dobri. Smrdljiva gomila licemera."
"Ko?" upita Degni.
"Svi", reče Li Henseker. "Ljudi su u srcu pokvarenjaci i nema
nikakvog smisla pretvarati se da nije tako. Pravda? Ha! Pogledajte
ovo!" Mahnuo je rukom oko sebe. "Čovek kao ja da se svede na ovo!"
Kroz prozor, podnevna svetlost je ličila na sivkasti sumrak između
crnih krovova i golog drveća, u mestu koje nije bilo selo i nikad neće
postati pravi grad. Sumrak i vlaga kao da su se uvukli u kuhinjske
zidove. U sudoperi je ležala gomila sudova od doručka; na šporetu se
krčkao paprikaš, isparavajući sladunjavim vonjem je inog mesa;
među papirima na stolu stajala je prašnjava pisaća mašina.
"Fabrika motora dvadesetog veka", reče LI Henseker, "jedno od
najslavnijih imena u istoriji američke industrije. Ja sam bio
predsednik te kompanije. Fabrika je bila moja.
Ali nisu hteli da mi pruže priliku."
"Niste vi bili predsednik Fabrike motora dvadesetog veka, zar ne?
Mislim da ste upravljali korporacijom pod imenom Integrisani servis?"
"Da, da, ali to je jedno isto. Preuzeli smo njihovu fabriku. Hteli smo
da radimo dobro kao i oni, bolje. Bili smo isto tako važni. Ko je uopšte,
do đavola, Džed Starns? Samo mehaničar u nekoj zabitoj garaži - jeste
li znali da je tako počeo? - nije bio nikakvog porekla. Moja porodica je
nekada bila među njujorške Četiri stotine. Deda mi je bio član
nacionalnog zakonodavnog tela. Nisam ja kriv što moj otac nije
mogao da mi priušti kola kad me je poslao u školu. Svi ostali momci
su imali kola. Moje porodično ime je bilo dobro kao i svako drugo. Kad
sam otišao u koledž..." Naglo je stao. "Šta rekoste, iz kojih ste novina?"
Bila mu je rekla svoje ime; nije znala zašto joj je sada drago što ga
nije prepoznao i zašto bi ga radije ostavila u neznanju. "Nisam rekla
da sam iz novina", odgovori ona. "Potrebne su mi neke informacije o
toj fabrici motora iz ličnih razloga, ne radi objavljivanja."
"O!" izgledao je razočarano. Nastavio je zlovoljno, kao da je kriva
jer ga je namerno uvredila. "Mislio sam da ste došli radi intervjua, jer
pišem autobiografiju." Pokazao je papire na stolu. "I nameravam
mnogo toga da kažem. Nameravam... O, do vraga!" reče iznenada,
setivši se nečega.
 g
Pojurio je ka šporetu, podigao poklopac lonca i počeo da mesa
paprikaš, mrzovoljno, ne obraćajući pažnju na ono što radi. Bacio je
vlažnu kašiku na šporet, pokopavši gasne gorionike masnoćom, i
vratio se za sto.
"Aha, napisaću autobiografiju ako mi neko pruži priliku", reče.
"Kako da se usredsredim na ozbiljan posao kad moram da radim
ovakve stvari?" Mahnuo je glavom prema šporetu. "Prijatelji, uh! Ti
ljudi misle da, samo zato što su me primili, mogu da me iskorišćavaju
kao kineskog kulija! Samo zato što nisam imao nigde drugde da
odem. Lako je njima, tim mojim starim prijateljima... Ni prstom ne
makne po kući, samo po ceo dan sedi u svojoj radnji; bedna, je ina
papirnica - može li se njena važnost porediti s knjigom koju pišem? A
ona ide u kupovinu i traži od mene da pripazim na njen prokleti
paprikaš. Zna da su piscu potrebni mir i koncentracija, i, da li ju je
briga? Znate šta je danas uradila?" Poverljivo se nagnuo preko stola,
pokazujući sudove u sudoperi. "Otišla je na pijacu i ostavila sve
sudove od doručka i rekla da će ih oprati kasnije. Znam šta je htela.
Očekivala je da ja to uradim. Pa, iznenadiću je. Neću ih ni pipnuti."
"Da li biste mi dopustili da vam postavim nekoliko pitanja o
Fabrici motora?"
"Nemojte misliti da je ta fabrika bila jedina stvar u mom životu.
Bio sam na mnogim važnim položajima i pre toga. Imao sam
istaknute veze, u različito vreme, s preduzećima koja proizvode
hirurške aparate, kontejnere za papir, muške šešire i usisivače.
Naravno, takve stvari mi nisu davale puno prostora. Ali, Fabrika
motora - to je bila moja velika prilika. To je bilo ono što sam čekao."
"Kako ste došli do nje?"
"Bila je kao stvorena za mene. San mi se ostvario. Fabrika je bila
zatvorena - bankrot. Naslednici Džeda Stamsa su je prilično brzo
upropastili. Ne znam tačno šta je bilo, ali se tamo dešavalo nešto
šašavo, pa je kompanija bankrotirala. Ljudi sa železnice su zatvorili
ogranak pruge. Niko nije hteo to mesto, niko za to nije ništa nudio. Ali,
bila je tu, ta velika fabrika, sa svom opremom, svom mašinerijom,
svim stvarima koje su donele milione Džedu Starnsu. To je bio lak
posao, kakav sam želeo, mogućnost na koju sam imao pravo. Zato
sam skupio nekoliko prijatelja, oformili smo Integrisani servis i našli
 j j g
nešto novca. Ali nismo imali dosta, bio nam je potreban kredit da nas
izvuče, da počnemo. Bio je to savršeno siguran ulog, bili smo mladi
ljudi koji su započinjali velike karijere, puni nestrpljenja i nade u
budućnost. Ali, mislite da nas je neko ohrabrio? Nije. Ne ti pohlepni,
ukopani grabljivci privilegija! Kako da uspemo u životu kad niko nije
hteo da nam da fabriku? Nismo mogli da se takmičimo sa balavcima
koji su nasledili čitave lance fabrika, zar ne? Zar nismo imali prava
na iste olakšice? A, da nisam čuo ništa o pravdi! Radio sam kao pas
pokušavajući da nađem nekoga da nam pozajmi pare. Ali, taj gad
Majdas Maligan me je obradio."
Uspravila se. "Majdas Maligan?"
"Aha - bankar koji je izgledao kao vozač kamiona, i ponašao se
tako!"
"Poznavali ste Majdasa Maligana?"
"Da li sam ga poznavao? Ja sam jedini čovek koji ga je ikad
pobedio - mada mi to nije donelo ništa dobro!"
Povremeno se, s iznenadnim osećanjem nelagodnosti, čudila - kao
što se čudila pričama o brodovima koji su nalaženi kako bez posade
plutaju po moru ili o svetlima nepoznatog porekla kako sijaju na nebu
- nestanku Majdasa Maligana. Bez ikakvog razloga osećala je da mora
da reši te zagonetke, osim što su to bile misterije koje nije trebalo da
budu misterije: nisu mogle biti bez uzroka, a, ipak, nisu se mogle
objasniti nikakvim poznatim uzrokom.
Majdas Maligan je nekada bio najbogatiji i, shodno tome,
najnapadaniji čovek u zemlji. Ni na jednoj investiciji nije pretrpeo
gubitak; sve čega se mašio pretvaralo se u zlato. "To je zato što znam
čega da se mašim", govorio je. Niko nije mogao da shvati obrazac
njegovih ulaganja: odbijao je poslove koji su smatrani besprekomo
sigurnim, a ulagao ogromne količine para u opasne poduhvate, u koje
drugi bankari nisu hteli da se upuštaju. Godinama je bio okidač za
neočekivane, spektakularne hice industrijskog uspeha po celoj zemlji.
Čeličanu Rirden
On je bio taj koji je u početku uložio u , pomažući tako
Rirdenu da zaokruži kupovinu napuštenih čeličana u Pensilvaniji.
Kada ga je neki ekonomista nazvao bezočnim kockarem, Maligan je
rekao: "Nikad se nećete obogatiti, zato što mislite da je ono što ja
radim kockanje."
 j
Kolale su priče da se u poslovima s Majdasom Maliganom mora
poštovati jedno nepisano pravilo: ako podnosilac molbe za kredit
pomene lične potrebe, ili bilo kakvo lično osećanje, razgovor se
završava i više mu se nikad ne pruža prilika da priča sa gospodinom
Maliganom.
"Pa, da, mogu", rekao je Majdas Maligan kad su ga pitali da li
može da kaže koja osoba ima više zla u sebi od čoveka čije srce ne
zna za sažaljenje. "Čovek koji tuđe sažaljenje koristi kao oružje."
U svojoj dugoj karijeri nije se osvrtao ni na kakve javne napade,
osim jednog. Zvao se Majki; kada mu je neki kolumnista iz
humanitarne klike dao nadimak Majdas Maligan, i ta se etiketa
zalepila za njega kao uvreda, Majdas se pojavio na sudu i podneo
zahtev da mu se ime zvanično promeni u "Majdas". Zahtev je bio
odobren.
U očima savremenika je bio čovek koji je počinio jedan neoprostiv
greh: ponosio se svojim bogatstvom.
To je ono što je Degni čula o Majdasu Maliganu; nikad ga nije
srela. Pre sedam godina Majdas Maligan je nestao. Jednog jutra je
otišao od kuće i nikad više nisu čuli za njega. Sledećeg dana,
deponenti Banke Maligan u Čikagu su dobili obaveštenje da povuku
svoje uloge, jer se banka zatvara. Istraga koja je usledila otkrila je da
je Maligan unapred isplanirao zatvaranje banke, do najsitnijih detalja;
službenici su samo izvršavali njegove naloge. To je bila najmirnija
navala na banku koju je zemlja ikad videla. Svaki deponent je dobio
svoj novac, do poslednjeg delića kamate. Sva aktiva banke je prodata
različitim finansijskim institucijama, deo po deo. Kada je napravljen
završni račun, videlo se da su knjige u savršenom redu, do poslednjeg
penija; nije bilo viška; Banka Maligan je nestala.
Niko nije ništa znao o Maliganovoj pobudi, njegovom ličnom
životu, ili o silnim milionima njegovog ličnog bogatstva. Taj čovek i
bogatstvo su nestali kao da nikad nisu postojali. Niko nije ni naslutio
njegovu odluku i ničim se nije mogla objasniti. Ako je želeo da se
povuče - pitali su se ljudi - zašto nije prodao svoje preduzeće za
ogroman profit, kao što je mogao, umesto da ga uništi? Nije bilo
nikoga ko bi odgovorio. Nije imao ni porodicu, ni prijatelje. Posluga
nije znala ništa: otišao je od kuće tog jutra i nije se vratio; to je bilo
sve.
Bilo je - Degni je godinama mislila zabrinuto - nečeg nemogućeg u
Maliganovom nestanku; bilo je to kao da je neki njujorški oblakoder
jedne noći nestao, ne ostavljajući za sobom ništa osim praznog mesta
na uglu ulice. Čovek poput Maligana i bogatstvo koje je poneo sa
sobom nisu mogli nigde ostati skriveni; oblakoder se nije mogao
izgubiti, videlo bi se kako se uzdiže na nekoj ravnici ili u šumi koju je
odabrao za skrovište; da je uništen, bar bi gomila ruševina bila
primećena. Ali, Maligan je nestao - i za sedam godina, u gomili
glasina, nagađanja, teorija, priča u nedeljnim dodacima i svedoka koji
su tvrdili da su ga videli u svakom kutku sveta, nikad nije pronađen
ni trag nekog verodostojnog objašnjenja.
Među tim pričama je bila jedna toliko van svakog smisla da je
Degni poverovala da je istinita: ništa u Maliganovoj prirodi nije davalo
povod da se izmisli. Pričalo se da je poslednja osoba koja ga je videla,
onog prolećnog jutra kad je nestao, bila neka stara prodavačica cveća
na uglu čikaške ulice pored Banke Maligan. Rekla je da se zaustavio i
kupio buket prvih zvončića. Imao je najsrećnije lice koje je ikad videla;
izgledao je kao mladić koji kreće u veliku, slobodnu viziju života koji
se otvarao pred njim; tragovi bola i napetosti, naslage godina na
ljudskom licu, bili su izbrisani, a ostali su samo radosna žudnja i mir.
Zgrabio je cveće, kao da ga je nešto iznenada nagnalo na to, i
namignuo starici, kao da je imao neku blistavu tajnu da podeli s njom.
Rekao je: "Znate li koliko mi se oduvek dopadalo - što sam živ?" Zurila
je u njega, zaprepašćena, a on je otišao, bacajući cveće u vazduh kao
loptu - krupna, uspravna figura u elegantnom, skupom kaputu
biznismena, odlazila je u daljinu, dok je prolećno sunce blistalo na
prozorima pravih litica poslovnih zdanja u pozadini.
"Majdas Maligan je bio nemoralni gad sa znakom dolara urezanim
u srce", reče Li Henseker, kroz oštra, zagušljiva isparenja paprikaša.
"Cela moja budućnost je zavisila od bednih pola miliona dolara, što je
za njega bila sića, ali kad sam zatražio kredit, glatko me je odbio -
samo zato što nisam mogao da ponudim nikakav zalog. Kako sam
mogao da sakupim bilo kakav zalog kad mi niko nikad nije pružio
priliku za nešto veliko? Zašto je drugima pozajmljivao novac, a meni
 j g j j
nije? Čista diskriminacija. Nije ga bilo briga ni za moja osećanja -
rekao je da me neuspesi u prošlosti diskvalifikuju da budem i vlasnik
kolica za prodaju povrća, a ne fabrike motora. Kakvi neuspesi? Šta
sam mogao ako je gomila neupućenih bakalina odbila da sarađuje sa
mnom oko kontejnera za papir? S kakvim pravom je procenjivao moju
sposobnost? Zašto su planovi za moju budućnost morali da zavise od
proizvoljnog mišljenja jednog sebičnog monopoliste? Nisam hteo da se
pomirim s tim. Podneo sam tužbu protiv njega."
"Uradili ste šta?"
"O, da", dodade on ponosno. "Podneo sam tužbu. Siguran sam da bi
to bilo čudno u nekoj od vaših istočnih država, punih predrasuda, ali
je država Ilinois imala veoma human, veoma napredan zakon, po
kome sam mogao da ga tužim. Moram reći da je to bio prvi slučaj te
vrste, ali sam imao veoma pametnog, slobodoumnog advokata, koji je
našao način da to uradimo. To je bio Zakon o ekonomskoj nuždi, koji
je zabranjivao ljudima da iz bilo kog razloga diskriminišu nekoga u
pogledu zarade za život. Koristio se za zaštitu nadničara i takvih, ali se
odnosio i na mene i moje partnere, zar ne? Tako smo otišli na sud i
svedočili o nepredviđenim slučajevima koje smo svi imali u prošlosti, i
ja sam citirao Maligana, koji mi je rekao da ne mogu da budem
vlasnik čak ni kolica za prodaju povrća, i dokazali smo da nijedan
član integrisanog servisa nema ugled, ne može da pozajmi novac,
nema nikakav način da zaradi - i da je, stoga, kupovina Fabrike
motora naša jedina šansa da zaradimo za život - i da, stoga, Majdas
Maligan nema nikakvo pravo da nas diskriminiše - i da, stoga, imamo
po zakonu pravo da tražimo kredit od njega. O, imali smo savršen
slučaj, ali je na suđenju predsedavao sudija Neragenset, jedan od onih
staromodnih monaha u sudijskoj stolici koji razmišljaju kao
matematičari i nikad ne osećaju ljudsku stranu bilo čega. Tokom celog
suđenja samo je sedeo kao mermerna statua - kao jedna od onih
mermernih statua vezanih očiju. Na kraju je preporučio poroti da
donese presudu u korist Majdasa Maligana - i rekao neke oštre stvari
na račun mene i mojih partnera. Ali, podneli smo žalbu višem sudu - a
viši sud je preokrenuo presudu i naložio Maliganu da nam da kredit
pod našim uslovima. Imao je rok od tri meseca, ali pre nego što su
prošla tri meseca dogodilo se nešto što niko ne može da shvati: on je
 g j
nestao, kao rukom odnesen, i on i njegova banka. Od banke nije ostao
nijedan peni za našu zakonsku potražnju. Potrošili smo puno para na
detektive, pokušavajući da ga nađemo - a ko nije? - ali smo odustali."
Ne - pomisli Degni - ne, sem mučnine koju je izazvao u njoj, ovaj
slučaj nije bio mnogo gori od bilo čega drugog sa čim je Maligan
morao godinama da se nosi. Pretrpeo je velike gubitke zbog Zakona
slične pravičnosti, zbog pravila i ukaza koji su ga koštali mnogo veće
sume novca; nosio se s njima i borio i radio više; malo je bilo
verovatno da ga je ovaj slučaj dotukao.
"Šta se dogodilo sa sudijom Neragensetom?" upita ona nehotično,
začudivši se kakvo li ju je podsvesno povezivanje nateralo da to pita.
Malo je znala o sudiji Neragensetu, ali je čula i upamtila njegovo ime,
jer je ono bilo ograničeno isključivo na severnoamerički kontinent.
Sad je odjednom shvatila da godinama ništa nije čula o njemu.
"A, penzionisao se", reče Li Henseker.
"Zaista?" pitanje je bilo skoro uzdah.
"Aha."
"Kada?"
"A, posle jedno šest meseci."
"Šta je radio kad se penzionisao?"
"Ne znam. Verujem da od tada nlko nije čuo za njega."
Pitao se zašto je izgledala uplašeno. Deo straha koji je osećala bio
je što nije znala njegov razlog. "Molim vas, pričajte mi o Fabrici
motora", izusti ona s naporom.
"Pa, judžin Loson iz Opštinske narodne banke u Medisonu nam je
konačno dao kredit da kupimo fabriku - ali on je bio samo smetena
cicija, nije imao dovoljno para da nas izvuče do kraja, nije mogao da
nam pomogne kad smo bankrotirali. Nismo mi bili krivi. Od samog
početka je sve bilo protiv nas. Kako da vodimo fabriku kad nemamo
železnicu? Zar nismo imali prava na železnicu? Pokušao sam da ih
nateram da opet otvore taj ogranak, ali ti prokleti ljudi u Tegart
trans..." Stao je. "Kažite, da niste vi slučajno jedna od tih Tegartovih?"
"Ja sam izvršni potpredsednik Tegart transkontinentala ."
Na trenutak je ukočeno blenuo u nju, videla je kako se strah,
ulizištvo i mržnja bore u njegovim koprenastim očima. Rezultat je bio
iznenadno režanje: "Ne treba mi niko od vas, velikih zverkil Nemojte
 j j
misliti da vas se plašim! Nemojte očekivati da ću moliti za posao! Ni
od koga ne tražim usluge. Kladim se da niste navikli da vam se ljudi
ovako obraćaju, je l' da?"
"Gospodine Henseker, veoma ću vam biti zahvalna ako mi date
potrebne informacije o fabrici."
"Malo ste se kasno zainteresovali. Šta je? Savest vas muči? Pustili
ste da se Džed Starns strašno obogati na fabrici, a nas niste hteli da
pustite. To je bila ista fabrika. Radili smo sve što i on. Odmah smo
počeli da proizvodimo poseban tip motora, koji mu je godinama
donosio najviše para. A onda je neki pridošlica, za kojeg niko nikad
nije čuo, otvorio neku bednu fabriku dole u Koloradu, po imenu
Fabrika motora Nilsen, i izbacio novi motor iste klase kao i Starnsov
model, upola cene! Nismo ništa mogli, je li tako? Za Džeda Stamsa je
sve bilo dobro, u njegovo vreme se nije pojavio nikakav destruktivni
takmac, a šta je trebalo mi da radimo? Kako smo mogli da se borimo
s tim Nilsenom kad nam niko nije dao motor koji bi se takmičio s
njegovim?"
"Da li ste preuzeli i Starnsovu istraživačku laboratoriju?"
"Da, da, bila je tamo. Sve je bilo tamo."
"I njegova ekipa?"
"A, neki od njih. Mnogi su otišli dok je fabrika bila zatvorena."
"Njegova istraživačka ekipa?"
"Otišli su."
"Da li ste zaposlili sopstvene istraživače?"
"Da, da, neke - ali, da vam kažem, nisam imao dovoljno para za
takve stvari kao što su laboratorije, kad nikad nisam imao dovoljno
fondova ni da predahnem. Nisam mogao čak ni da platim račune za
apsolutno neophodno modernizovanje i uređivanje - sa stanovišta
efikasnosti ljudi, ta fabrika je bila sramno staromodna. Direktorske
kancelarije su imale gole gipsane zidove i male umivaonice. Svaki
moderni psiholog će vam reći da ljudi ne mogu da daju sve od sebe u
tako deprimirajućoj okolini. Morao sam da imam svetlije boje u
kancelariji i pristojno, moderno kupatilo sa tuškabinom. Pored toga,
potrošio sam dosta para na novu kafeteriju, sobu za razonodu i toalete
za radnike. Morali smo da podignemo moral, je l' tako? Svaka
prosvećena osoba zna da je čovek proizvod materijalnih faktora svog
 j j g
porekla, a da je čovekov um oblikovan njegovim oruđima za
proizvodnju. Ali ljudi neće da čekaju da zakoni ekonomskog
determinizma deluju na nas. Nikad pre toga nismo imali fabriku
motora. Trebalo je da pustimo da oruđa uslove naše umove, je V tako?
Ali nam niko nije dao vremena."
"Možete li mi nešto reći o radu istraživačke ekipe?"
"O, imao sam grupu mladih ljudi od kojih se mnogo očekivalo, za
sve su garantovale diplome s najboljih univerziteta. Ali mi ništa nije
vredelo. Ne znam šta su radili. Mislim da su samo sedeli i trošili plate."
"Ko je vodio laboratoriju?"
"Do vraga, kako da se sad toga setim?"
"Da li se sećate imena nekog iz istraživačke ekipe?"
"Mislite da sam imao vremena da lično upoznam svakog
službenika?"
"Da li je iko od njih ikad pomenuo eksperimente sa... sa potpuno
novom vrstom motora?"
"Kakav motor? Da vam kažem, direktor mog ranga ne visi po
laboratorijama. Najveći deo vremena sam provodio u Njujorku i
Čikagu, pokušavajući da prikupim pare da bismo mogli da radimo."
"Ko je bio generalni direktor fabrike?"
"Jedan vrlo sposoban tip po imenu Roj Kaninghem. Poginuo je
prošle godine u saobraćajnoj nesreći. Vožnja u pijanom stanju, tako su
rekli."
"Možete li mi dati ime i adresu nekog svog saradnika? Sećate li se
nekog?"
"Ne znam šta je bilo s njima. Nisam bio raspoložen da to pratim."
"Jeste li sačuvali neke fabričke spise?"
"Naravno da jesam."
Ona nestrpljivo reče: "Da li biste mi dali da ih vidim?"
"Kako da ne!"
Rado je pristao; odmah je ustao i žurno izašao iz sobe. Ono što je
stavio pred nju, kad se vratio, bio je debeli album isečaka: u njemu su
bili novinski intervjui i saopštenja njegovog predstavnika za štampu.
"I ja sam bio jedan od velikih industrijalaca", reče ponosno. "Bio
sam nacionalna figura, kao što vidite. Knjiga o mom životu će imati
dubok, humani značaj. Davno bih je bio napisao da sam imao
 j j
odgovarajuća oruđa za proizvodnju." Ljutito je lupio po pisaćoj mašini.
"Ne mogu da radim na ovoj prokletoj stvari. Preskače. Kako da
dobijem nadahnuće i napišem bestseler kad pisaća mašina preskače?"
"Hvala vam, gospodine Henseker", reče ona. "Verujem da je to sve
što mi možete reći." Ustala je. "Znate li možda šta je bilo sa Starnsovim
naslednicima?"
"O, pobegli su da potraže utočište, pošto su uništili fabriku. Bilo ih
je troje, dva sina i kći. Poslednje što sam čuo je da se kriju u Duransu,
u Luizijani."
Kad je poslednji put bacila pogled na Lija Hensekera, okrenuvši se
da ode, videla je kako je naglo jurnuo prema šporetu; zgrabio je
poklopac lonca i ispustio ga na pod, opekavši prste i opsovavši:
paprikaš je bio zagoreo. Malo šta je ostalo od Starnsovog bogatstva, a
još manje od njegovih naslednika.
"Poželećete da ih niste videli, gospođice Tegart", rekao je šef policije
u Duransu, u Luizijani; bio je to stariji čovek, usporen i strog, s
izrazom gorčine, koji je stekao ne zbog slepe ozlojeđenosti, već zbog
vernosti čvrstim standardima. "Ima svakakvih ljudskih bića na ovom
svetu, ubica i manijaka - ali, nekako, mislim da su ti Starnsovi nešto
što čestiti ljude ne bi trebalo da vide. Loša su sorta, gospođice Tegart.
Ljigavi i loši... Da, još su ovde u gradu - dvoje, u stvari. Treći je mrtav.
Samoubistvo. Pre četiri godine. Ružna priča. Bio je najmlađi od njih
troje, Erik Starns. Nepopravljiv mladić, išao je unaokolo i kukao o
njihovim nežnim osećanjima, a svi su davno bili prešli četrdesetu. Bila
mu je potrebna ljubav, stalno je govorio. Izdržavale su ga starije žene,
kad je mogao da ih nađe. Onda je počeo da juri za jednom
šesnaestogodišnjakinjom, finom devojkom, koja nije htela da ima ništa
s njim. Udala se za mladića za kojeg je bila verena. Erik Starns je ušao
u njihovu kuću na dan venčanja, i kad su se posle ceremonije vratili iz
crkve, našli su ga u spavaćoj sobi, mrtvog, mrtvog na grozan način,
presečenih vena... Sad, kažem da možda ima oproštaja za čoveka koji
se ubije u tišini. Ko može suditi o patnji drugoga i o granici onoga što
može da podnese? Ali, čovek koji se ubije praveći predstavu od svoje
smrti, da bi nekoga povredio, čovek koji da svoj život radi zla - nema
za njega oproštaja, opravdanja, on je potpuno pokvaren, i zaslužuje da
ljudi pijunu na njegovu uspomenu, umesto da ga sažaljevaju i pate,
 j j j g g j j
kao što bi on želeo... Dobro, to je bio Erik Starns. Reći ću vam gde da
nađete drugo dvoje, ako želite."
Našla je Džeralda Starnsa u odeljenju prihvatilišta za sirotinju.
Ležao je poluzgrčen na poljskom krevetu. Kosa mu je još uvek bila
crna, ali je bela strnjika na njegovoj bradi bila kao oblak mrtvog
korova nad praznim licem. Bio je trešten pijan. Dok je govorio, glas
mu se prekidao besmislenim kikotom, zvukom stalne, neusredsredene
zlobe.
"Propala je, ta velika fabrika. Eto šta se dogodilo. Samo se podigla i
propala. Je li vam to smeta, gospodo? Fabrika je bila trula. Svi su truli.
Valjda treba nekom da se izvinjavam, ali neću. Baš me briga. Ljudi
dobijaju fras trudeći se da održe predstavu, a sve je trulež, crna trulež,
automobili, zgrade i duše, i nema razlike, ovako ili onako. Trebalo je
da vidite inteligenciju kako je poskakivala kad bih zviznuo, kad sam
imao kinte. Profesori, pesnici, intelektualci, oni koji spašavaju svet i
vole svoju braću. Kako god bih zviznuo. Baš sam se zabavljao. Hteo
sam da radim dobre stvari, ali sad neću. Nema ničeg dobrog. Do
vraga, nikakvog dobra u celom vraškom svemiru. Neću da se kupam
ako mi se neće, i to je to. Ako hoćete da saznate nešto o fabrici, pitajte
moju sestru. Moja draga sestra, imala je nasledni fond koji nisu mogli
da dirnu, pa se iz svega izvukla, mada je sada u klasi hamburgera, ne
u klasi file minjona a la sos bearnez, i da li hoće da da ijedan penl
bratu? Plemeniti plan koji je propao bio je naša zajednička ideja, a da
li hoće da da ijedan peni? Ha! idite, pogledajte groficu, pogledajte. Šta
me briga za fabriku? Samo gomila umašćene mašinerije. Prodaću vam
sva svoja prava, potraživanja i tapije na nju - za jedno piće. Ja sam
poslednji Starns. To je bilo veliko ime - Stams. Prodaću vam ga. Mislite
da sam smrdljiva propalica, ali to važi i za sve njih, i za bogate dame
kao što ste vi. Hteo sam da uradim nešto dobro za čovecanstvo. Ha!
Nek se svi peku u ulju. Baš bi bilo zabavno. Nek se svi udave. Zar je
važno? Zar je išta važno?"
Na susednom poljskom krevetu neki smežuranl skitnica bele kose
se okrenuo u snu, zastenjavši; iz rita mu se na pod otkotrlja novčić.
Džerald Starns ga podiže i strpa u džep. Pogledao je Degni. Nabori na
njegovom licu bili su opak osmeh.
 "Hoćete li da ga probudite i izazovete nevolju?" upita. "Ako to
uradite, reći ću da lažete."
Smrdljivi bungalov u kojem je našla Ajvi Starns nalazio se na
kraju grada, na obali Misisipija. Zbog visećih pramenova mahovine i
gromuljica uvoštanog lišća izgledalo je kao da gusto rastinje balavi;
debele draperije koje su visile u ustajalom vazduhu sobička izgledale
su isto. Vonj se širio iz prašnjavih uglova i od mirisnih štapića u
srebrnim teglama pod nogama izobličenih orijentalnih božanstava.
Ajvi Starns je sedela na jastuku kao mlitavi Buda. Usta su joj bila mali
stisnuti mladi mesec, mrzovoljna usta deteta koje zahteva prekomerno
laskanje - na pozadini, bledom licu žene koja je prešla pedesetu. Oči
su joj bile dve beživotne barice vode.
Glas joj je zvučao kao ravnomerno, monotono kopanje kiše: "Ne
mogu da vam odgovorim na ta pitanja koja mi postavljate, devojko.
Istraživačka laboratorija? Inženjeri? Zašto bih se sećala ičega o
njima? Moj otac se brinuo za te stvari, ne ja. Moj otac je bio zao čovek,
koji je mario samo za posao. Nije imao vremena za ljubav, samo za
novac. Moja braća i ja smo živeli na drugoj ravni. Cilj nam nije bio da
proizvodimo naprave, već da činimo dobro. Uneli smo veliki, nov plan
u fabriku. Bilo je to pre jedanaest godina. Pobedili su nas pohlepa,
sebičnost i suštinska, životinjska priroda čoveka. To je bila večna
borba između duha i materije, između duše i tela. Nisu hteli da se
odreknu tela, a to je bilo sve što smo tražili od njih. Ne sećam se
nikoga od tih ljudi. Nije mi stalo da se setim... Inženjeri? Mislim da su
oni započeli hemofiliju... Da, to sam kazala: hemofilija - sporo oticanje
- gubljenje krvi koje se ne može zaustaviti. Prvi su pobegli. Napustili
su nas, jedan po jedan... Naš plan? Primenili smo u praksi onu
plemenitu istorijsku pouku: svako prema sposobnostima, svakome
prema potrebama. Svi u fabrici, od čistačice do predsednika, dobijali
su istu platu - najneophodniji minimum. Dvaput godišnje smo imali
veliki sastanak, gde je svako podnosio zahtev za ono što je mislio da
su njegove potrebe. Glasali smo o svakom zahtevu, i voljom većine je
određivana svačija potreba i svačija sposobnost. Na osnovu toga se
raspoređivala dobit fabrike. Nagrade su se bazirale na potrebi, kazne
na sposobnosti. Oni čije su potrebe izglasane kao najveće, dobijali su
najviše. Oni koji nisu proizveli onoliko koliko je glasanje kazalo da je
 j j j g j j
trebalo, bili su kažnjavani, i morali su da plaćaju neplaćenim
prekovremenim radom. To je bio naš plan. Zasnivao se na principu
nesebičnosti. Zahtevao je od ljudi da ne budu motivisani ličnom dobiti,
već ljubavlju prema svojoj braći."
Degni je negde u sebi čula hladan, neumoljiv glas kako govori:
Zapamti - zapamti dobro - ne vidi se često čisto zlo - pogledaj ga -
zapamti - i jednog dana ćeš naći reči da imenuješ njegovu suštinu...
Čula ga je kroz buku drugih glasova koji su u bespomoćnom besu
vikali: Nije to ništa - to sam čula i pre - slušam to svuda - to su samo
otrcana lupetanja - zašto ne mogu da ih podnesem? - ne mogu da
podnesem - ne mogu da podnesem!
"Šta ti je, devojko? Što si tako poskočila? Što se treseš?... Šta? Kaži
glasnije, ne čujem te... Kako se plan ostvarivao? Neću da pričam o
tome. Stvari su postale jako ružne, zaista, i svake godine sve
zamršenije. Koštalo me je vere u ljudsku prirodu. Za četiri godine, plan
koji je bio smišljen čistom ljubavlju srca, ne hladnim proračunima
uma, dokrajčen je u gadnoj zbrci policajaca, advokata i stečajnih
postupaka. Ali, uvidela sam svoju grešku i rešila sam je se. Nemam
ništa više sa svetom mašina, proizvođača i novca, sa svetom
zarobljenim materijom. Učim se oslobađanju duha, koje se otkriva u
velikim tajnama indije, oslobađanju od okova tela, pobedi nad
fizičkom prirodom, trijumfu duha nad materijom."
Kroz zaslepljujući blesak besa Degni je videla dugi odsečak betona
koji je nekada bio put, s korovom koji je rastao u njegovim
pukotinama, i obrise čoveka iskrivljenog nad ručnim plugom.
"Ali, devojko, rekla sam da se ne sećam... ali, ne znam njihova
imena, ne znam nikakva imena, ne znam u kakve se sve avanture moj
otac upuštao u toj laboratoriji! Da li me razumeš?... Nisam navikla da
me na takav način ispituju i... ne ponavljaj to. Zar ne znaš nijednu
drugu reči osim 'inženjer'?... Čuješ li me uopšte?... Šta ti je? Ma, ne
dopada mi se ni tvoje lice, ti si... Ostavi me na miru. Ne znam ko si,
nikada te nisam povredila, ja sam stara žena, ne gledaj me tako, ja...
Ne prilazi! Ne približavaj mi se, ili ću zvati u pomoć! Ja ću... A, da, da,
znam jednog! Glavni inženjer. Da. Bio je šef laboratorije. Da. Vilijam
Hejstings. Sedam se. Otišao je u Brendon, u Vajomingu. Dao je otkaz
onog dana kad smo predstavili plan. Bio je drugi koji nas je napustio...
Ne. Ne. Ne sećam se ko je bio prvi. Niko važan."
Vrata je otvorila žena prosede kose, izgledala je staloženo, otmeno
doterana; Degni je trebalo nekoliko sekundi da shvati da je njena
odeća tek jednostavna, pamučna kućna haljina.
"Mogu li da vidim gospodina Vilijama Hejstingsa?" upita Degni.
U veoma kratkoj pauzi koja je nastupila, žena ju je pogledala; bio
je to čudan pogled, ispitivački i ozbiljan. "Mogu li da znam vaše ime?"
"Ja sam Degni Tegart, izTegart transkontinentala ."
"O, molim vas, uđite, gospođice Tegart. Ja sam supruga Vilijama
Hejstingsa." Svaki slog u njenom glasu bio je prožet odmerenim,
teškim tonom, kao upozorenjem. Bila je učtiva, ali se nije smešila.
To je bila skromna kuća u predgrađu industrijskog grada. Gole
grane su sekle svetlo, hladno plavetnilo neba na vrhu uspona koji je
vodio do kuće. Zidovi u dnevnoj sobi bili su srebrnastosivi; sunce je
obasjavalo kristalno postolje lampe s belim abažurom; kroz otvorena
vrata se videla kuhinjska niša, oblepljena belim tapetama sa crvenim
tufnama.
"Da li znate mog muža preko posla, gospođice Tegart?"
"Ne, nikad nisam srela gospodina Hejstingsa. Ali bih volela da
razgovaram s njim o jednom poslovnom pitanju od vitalne važnosti."
"Moj muž je umro pre pet godina, gospođice Tegart."
Degni sklopi oči; tupi šok nosio je u sebi zaključke koje nije morala
da uobliči rečima: Ovo je, znači, bio čovek kojeg je tražila, i Rirden je
bio u pravu; zato je motor ostavljen u gomili otpada i niko ga nije
tražio.
"Žao mi je", reče, i gospođi Hejstings i sebi.
Blagi osmeh na licu gospođe Hejstlngs bio je tužan, ali nije nosio
žig tragedije, samo ozbiljan izraz odlučnosti, prlhvatanja i tihog
spokojstva.
"Gospođo Hejstings, da li biste mi dopustili da vam postavim
nekoliko pitanja?"
"Naravno. Sedite, molim vas."
"Da li znate nešto o naučnom radu vašeg muža?"
"Vrlo malo. Ništa, zapravo. Kod kuće nikad nije govorio o tome."
"Bio je nekada glavni inženjer Fabrike motora dvadesetog veka?"
 j g j g
"Jeste. Radio je za njih osamnaest godina."
"Htela sam da pitam gospodina Hejstingsa o njegovom radu tamo i
zašto je odustao od toga. Ako možete da mi kažete, volela bih da znam
šta se dogodilo u toj fabrici."
Tužan i setan osmeh se pojavio na licu gospođe Hejstings. "To bih i
ja volela da znam", reče. "Ali, bojim se da nikad neću saznati. Znam
zašto je napustio fabriku. Zbog nekog nečuvenog plana koji su
naslednici Džeda Starnsa tamo uspostavili. Nije hteo da radi pod tim
uslovima i za takve ljude. Ali, bilo je još nešto. Uvek sam osećala da se
u Motorima dvadesetog veka dogodilo nešto što nije hteo da mi kaže."
"Izuzetno sam zainteresovana za svaku ideju koji biste mi mogli
dati."
"Nemam nikakvu ideju. Nagađala sam i odustala. Ne mogu ni da
razumem, ni da objasnim. Ali znam da se nešto dogodilo. Kad je moj
muž napustio Motore dvadesetog veka, došli smo ovamo, i on se
zaposlio kao šef inženjerskog odeljenja Vrhunskih motora. To je bila
napredna, uspešna firma u to vreme. Moj muž je dobio posao koji voli.
Nije bio osoba sklona unutrašnjim konfliktima, uvek je bio siguran u
ono što radi i pomiren sa samim sobom. Ali, cele godine nakon što
smo napustili Viskonsin ponašao se kao da ga je nešto mučilo, kao da
se borio s ličnim problemom koji nije mogao da reši. Na kraju te
godine, došao je jednog jutra i rekao mi da da je otkaz u Vrhunskim
motorima, da ide u penziju i neće nigde više da radi. Voleo je svoj
posao; to mu je bio sav život. Ipak, bio je smiren, samouveren i srećan,
prvi put otkako smo došli ovamo. Zamolio me je da ne pitam o
razlozima njegove odluke. Nisam pitala i nisam se protivila. Imali smo
ovu kuću, ušteđevinu, imali smo dovoljno da živimo do kraja svog
veka. Nikad nisam otkrila njegov razlog. Nastavili smo da živimo ovde,
spokojno i veoma srećno. Izgledao je kao da oseća duboko
zadovoljstvo. Imao je neko čudno duhovno spokojstvo, kakvo ranije u
njemu nisam viđala. Nije bilo ništa neobično u njegovom ponašanju ili
delanju - osim što je ponekad, veoma retko, izlazio, ne govoreći mi ni
kuda ide ni koga viđa. U poslednje dve godine života odlazio je na
mesec dana svakog leta; nije mi govorio kuda. Inače, živeo je kao
uvek. Dosta se bavio izučavanjem i puno vremena provodio u
sopstvenim tehničkim istraživanjima, radio je u podrumu. Ne znam šta
 j j
je uradio sa beleškama i eksperimentalnim modelima. U podrumu
nisam našla ni traga od njih posle njegove smrti. Umro je pre pet
godina, od srčane mane koja ga je već neko vreme bila mučila."
Degni bespomoćno upita: "Da li vam je bila poznata priroda
njegovih eksperimenata?"
"Ne. Vrlo malo znam o inženjeringu."
"Da li ste znali nekog od njegovih poslovnih prijatelja ili saradnika,
koji su možda bili upoznati s njegovim istraživanjima?"
"Ne. Dok je bio u Motorima dvadesetog veka toliko je radio da smo
imali malo vremena za sebe, i provodili smo ga zajedno. Uopšte nismo
vodili društveni život. Nikada nije dovodio svoje saradnike kući."
"Dok je bio u Motorima dvadesetog veka, da li vam je ikad
pomenuo neki motor koji je projektovao, jedan potpuno novi tip
motora, koji je mogao promeniti tok industrije u celini?"
"Motor? Da. Da, nekoliko puta je govorio o njemu. Rekao je da je to
pronalazak od neprocenjive važnosti. Ali, nije ga on pronašao. To je
bio pronalazak njegovog mladog pomoćnika." Videla je izraz na
Degninom licu i polako dodala, zbunjeno, bez prebacivanja, tek tužno
zabavljena: "Jasno mi je."
"O, oprostite!" reče Degni, shvativši da joj je osećanje preplavilo
lice, pretvarajući se u osmeh, jasan kao uzvik olakšanja.
"Sve je u redu. Razumem. Vas interesuje pronalazač tog motora. Ne
znam da li je još živ, ali nemam razloga da verujem da nije."
"Dala bih pola svog života da znam da jeste - i da ga nađem.
Toliko je važno, gospođo Hejstings. Ko je on?"
"Ne znam. Ne znam mu ime, niti bilo šta o njemu. Nisam znala
nikoga iz ekipe moga muža. Samo mi je kazao da ima jednog mladog
inženjera koji će jednog dana preokrenuti svet. Moj muž je kod ljudi
uvažavao samo njihovu sposobnost. Mislim da je to jedini muškarac
koga je voleo. Nije to rekao, ali sam znala, samo po tome kako je
govorio o tom mladom pomoćniku. Sećam se - onog dana kad mi je
rekao da je motor gotov - kako mu je glas zvučao kad je kazao: 'A ima
samo dvadeset šest godina!' To je bilo otprilike mesec dana pre smrti
Džeda Starnsa. Nikad posle nije pomenuo ni motor ni mladog
inženjera."
"Ne znate šta je bilo s tim mladim inženjerom?"
 j j
"Ne."
"Ne možete da me uputite kako da ga nađem?"
"Ne."
"Nemate nikakav trag, nikakav putokaz koji bi mi pomogao da
saznam njegovo ime?"
"Ništa. Recite mi, je li taj motor bio izuzetno vredan?"
"Vredniji od bilo koje procene koju bih vam mogla dati."
"Čudno je, jer, vidite, jednom sam pomislila na njega, nekoliko
godina pošto smo otišli iz Viskonsina, i pitala sam muža šta je bilo s
tim pronalaskom za koji je rekao da je tako velik, šta će se učiniti s
njim. Pogledao me je vrlo čudno i rekao: 'Ništa.'"
"Zašto?"
"Nije hteo da mi kaže."
"Možete li da se setite bilo koga koje radio u Motorima dvadesetog
veka? Nekoga koje poznavao tog mladog inženjera? Nekog njegovog
prijatelja?"
"Ne... Čekajte! Čekajte, mislim da vam mogu pomoći. Mogu vam
reći gde da nađete jednog njegovog prijatelja. Ne znam čak ni ime tog
čoveka, ali znam njegovu adresu. Neobična priča. Bolje da vam
objasnim kako se desilo. Jedne večeri - otprilike dve godine nakon što
smo došli ovamo - moj muž je izlazio, a meni su te večeri bila
potrebna kola, pa me je zamolio da ga pokupim posle večere u
restoranu na železničkoj stanici. Nije mi rekao s kim ide na večeru.
Kad sam se dovezla do stanice, videla sam kako stoji ispred restorana
sa dva čoveka. Jedan je bio mlad i visok. Drugi je bio postariji;
izgledao je vrlo otmeno. Još uvek bih mogla da prepoznam te ljude,
bilo gde; imali su lica koja se ne zaboravljaju. Muž me je video i
ostavio ih. Otišli su prema staničnom peronu; dolazio je voz. Muž je
uperio prst na mladog čoveka i rekao: 'Jesi li ga videla? To je momak
o kojem sam ti pričao.' 'Onaj veliki pronalazač motora?' 'Bio je."'
"I ništa vam više nije rekao?"
"Ništa više. To je bilo pre devet godina. Prošlog proleća sam otišla
da posetim brata koji živi u Čejenu. Jednog popodneva je poveo
porodicu u dugu vožnju. Popeli smo se u prilično divlji kraj, visoko u
Stenovitim planinama, i zaustavili se u usputnom restoranu. Za
pultom je bio otmeni, sedokosi čovek. Piljila sam u njega dok nam je
 j j j g j
pripremao sendviče i kafu, znajući da sam to lice već negde videla, ali
nisam mogla da se setim gde. Odvezli smo se dalje, bili smo miljama
udaljeni od restorana, kad sam se setila. Bolje idite tamo. To je na
Putu 86, u planinama, zapadno od Čejena, blizu malog industrijskog
naselja pored Livnice bakra Lenoks. Zvuči čudno, ali sam sigurna u to:
kuvar u tom restoranu je čovek koga sam videla na železničkoj stanici
s mladim idolom mog muža."
Restoran je stajao na vrhu dugog, teškog uspona. S njegovih
staklenih zidova se širio sjajni preliv preko stena i borova koji su u
nepravilnim slojevima tonuli u zalazak sunca. U podnožju je bilo
mračno, ali se u restoranu još uvek zadržala ravnomerna, sjajna
svetlost, kao barica zaostala posle oseke.
Degni je sedela na kraju pulta i jela hamburger. To je bila najbolje
pripremljena hrana koju je ikad jela, proizvod jednostavnih sastojaka i
neobične veštine. Dva radnika su završavala večeru; čekala je da odu.
Pomno je posmatrala čoveka iza pulta. Bio je vitak i visok, zračio je
otmenošću koja ide uz drevni zamak ili direktorske kancelarije banke;
ali, njegova posebnost je proisticala iz činjenice da je tu otmenost
učinio prikladnom i ovde, iza restoranskog pulta. Nosio je beli
kuvarski sako kao svečano odelo. Radio je s veštinom stručnjaka;
pokreti su mu bili laki, inteligentno štedljivi. Imao je mršavo lice i sedu
kosu, koja se slagala s hladnim plavetnilom očiju; negde iza izraza
učtive ozbiljnosti bila je crta humora, tako slaba da je nestajala ako bi
neko pokušao da je razazna.
Dva radnika su završila, platila i otišla, ostavljajući po četvrt
dolara kao napojnicu. Posmatrala je tog čoveka kako sklanja sudove
iza njih, stavlja novac u džep belog sakoa, briše pult, radeći hitro i
precizno. Onda se okrenuo i pogledao je. Bio je to bezličan pogled, koji
nije imao nameru da pozove na razgovor; ali je bila sigurna da je
odavno primetio njujorško odelo, cipele s visokim potpeticama, izgled
žene koja nije gubila vreme; kao da su joj njegove hladne, pronicljive
oči govorile da zna da ona ne pripada tu i da čeka da otkrije njen cilj.
"Kako posao?" upita ona.
"Dosta loše. Zatvoriće Livnicu Lenoks sledeće nedelje, pa ću i ja
morati ubrzo da zatvorim i da idem dalje." Glas mu je bio jasan,
bezlično srdačan.
 "Kuda?"
"Nisam odlučio."
"Šta imate na umu?"
"Ne znam. Razmišljam o tome da otvorim garažu, ako mogu da
nađem dobro mesto u nekom gradu."
"A ne! Suviše ste dobri u svom poslu da biste ga menjali. Ne treba
da budete ništa drugo, samo kuvar."
Čudan, blag osmeh pomerio je liniju njegovih usana. "Ne?" učtivo
upita.
"Ne! Da li biste voleli posao u Nujorku?" Pogledao ju je začuđeno.
"Ozbiljno mislim. Mogu da vam dam posao na velikoj železnici, da
vodite odeljenje kola za ručavanje."
"Smem li da pitam zašto biste to hteli?"
Podigla je hamburger u beloj salveti. "Ovo je jedan od razloga."
"Hvala. Koji su drugi?"
"Pretpostavljam da niste živeli u velikom gradu, i da verovatno ne
znate kako je užasno teško naći sposobnog čoveka za bilo koji posao."
"Znao sam nešto malo o tome."
"Pa? Onda, šta kažete? Da li biste voleli posao u Njujorku za deset
hiljada dolara godišnje?"
"Ne."
Bila je ponesena radošću što je otkrila i nagradila sposobnost.
Nemo ga je pogledala, šokirana. "Mislim da me niste razumeli", reče.
"Jesam."
"Odbijate takvu priliku?"
"Da."
"Ali, zašto?"
"To je lična stvar."
"Zašto biste radili ovo, kad možete da imate bolji posao?"
"Ne tražim bolji posao."
"Ne želite šansu da se uzdignete i zaradite?"
"Ne. Zašto navaljujete?"
"Zato što mrzim da vidim kako se traci sposobnost!"
On polako, napregnuto reče: "I ja isto."
Zbog nečega u načinu kako je to rekao osetila je sponu neke
duboke emocije, koju su oboje osećali; to je slomilo disciplinu koja joj
 j j j j j j j
je zabranjivala da ikad pozove u pomoć. "Tako mi je muka od njih!"
Zaprepastio ju je sopstveni glas: bio je to nesvesni vapaj. "Žudim da
vidim nekoga ko je u stanju da radi ono što radi!"
Pritisla je oči nadlanicom, pokušavajući da zaustavi poplavu očaja
koji sebi nije dopuštala da prizna; nije bila svesna njegovih razmera,
niti koliko joj je malo izdržljivosti sopstvena potraga ostavila.
"Žao mi je", reče on tihim glasom. Nije zvučalo kao izvinjenje, već
kao izjava saučešća.
Pogledala ga je. Nasmešio se, i znala je da je osmeh imao za cilj da
prekine tu sponu koju je i on osetio: osmeh je imao primesu učtivog
ruganja. On reče: "Ali, ne verujem da ste došli čak iz Njujorka samo da
biste po Stenovitim planinama lovili kuvare za železnicu."
"Ne. Došla sam zbog nečeg drugog." Nagnula se napred, čvrsto se
naslonivši podlakticama na pult, osećajući da je opet smirena i sasvim
pri sebi, sluteći da pred sobom ima opasnog protivnika. "Da li ste
poznavali, pre desetak godina, jednog mladog inženjera koji je radio
za Fabriku motora dvadesetog veka?"
Brojala je sekunde pauze; nije mogla da odredi suštinu pogleda
koji joj je uputio osim da ju je pogledao s posebnom pažnjom.
"Da, znao sam", odgovori.
"Možete li mi reći njegovo ime i adresu?"
"Zašto?"
"Od presudne je važnosti da ga nađem."
"Tog čoveka? Zašto je važan?"
"On je najvažniji čovek na svetu."
"Zaista? Zašto?"
"Da li ste znali nešto o njegovom radu?"
"Da"
"Da li ste znali da je došao na ideju od ogromnog značaja?"
Pustio je da prođe trenutak. "Smem li da pitam ko ste?"
"Degni Tegart. Ja sam pot..."
"Da, gospođice Tegart. Znam ko ste." Rekao je to s bezličnim
poštovanjem. Ali ju je pogledao kao da je otkrio odgovor na neko
posebno pitanje u svojoj glavi i više se nije čudio.
"Onda znate da moj interes nije isprazan", reče ona. "U poziciji sam
da mu pružim priliku koja mu je potrebna i spremna sam da platim
 j j
koliko god traži."
"Smem li da pitam šta je pobudilo vaše interesovanje za njega?"
"Njegov motor."
"Kako ste saznali za njegov motor?"
"Našla sam polomljene ostatke u ruševinama Fabrike motora
dvadesetog veka. Nedovoljno da se rekonstruiše ili otkrije kako je
radio. Ali dovoljno da znam da je radio i da je to pronalazak koji može
da spase moju železnicu, zemlju i ekonomiju celog sveta. Ne pitajte me
šta sam prošla pokušavajući da uđem u trag tom motoru i da nađem
njegovog pronalazača. To uopšte nije važno, čak mi ni moj život ni rad
uopšte nisu sada važni, ništa uopšte nije važno, osim što moram da ga
nađem. Ne pitajte me kako sam došla do vas. Vi ste kraj puta. Recite
mi njegovo ime."
Slušao je nepomično, gledajući pravo u nju; pažnja u njegovim
očima kao da je grabila svaku reč i pažljivo je pohranjivala, ne
nagoveštavajući joj čemu. Dugo se nije micao. Onda reče: "Odustanite,
gospođice Tegart. Nećete ga naći."
"Kako se zove?"
"Ne mogu vam reći ništa o njemu."
"Da li je još živ?"
"Ne mogu vam ništa reći."
"Kako se vi zovete?"
"Hju Ekston."
U praznim sekundama dok je pokušavala da se povrati, stalno je
sebi govorila: Histerična si... Ne budi besmislena... to je samo
koincidencija imena - a znala je, sa sigurnošću i tupim, neobjašnjivim
užasom, da je ovo taj Hju Ekston.
"Hju Ekston?" promucala je. "Filozof... Poslednji od pobornika
razuma?"
"Pa, da", odgovori on prijatno. "Ili prvi u njihovom povratku."
Nije izgledao iznenađen što se šokirala, ali je to, izgleda, smatrao
nepotrebnim. Ponašao se jednostavno, skoro prijateljski, kao da nije
osećao potrebu da krije svoj identitet niti ozlojedenost što je otkriven.
"Nisam mislio da će neka mlada osoba prepoznati moje ime ili mu
pridati ikakav značaj, u ovo vreme", reče.
 "Ali... ali šta radite ovde?" Pokazala je rukom po sobi. "Ovo nema
smisla!"
"Jeste li sigurni?"
"Šta je ovo? Štos? Eksperiment? Tajna misija? Da li istražujete
nešto s nekim posebnim ciljem?"
"Ne, gospođice Tegart. Zarađujem za život." Te reči i glas su odavali
izvornu, jednostavnu istinu.
"Doktore Ekston, ja... to je nezamislivo, to je... vi ste... vi ste filozof...
najveći živi filozof... besmrtno ime... zašto biste vi radili ovo?"
"Zato što sam filozof, gospođice Tegart."
Sa sigurnošću je znala - iako je osećala da su njena sposobnost da
bude sigurna i da shvati nestale - da od njega neće dobiti pomoć, da
su pitanja uzaludna, da joj neće dati nikakva objašnjenja, ni o sudbini
pronalazača, niti o njegovoj sopstvenoj.
"Odustanite, gospođice Tegart", tiho reče, kao da joj dokazuje da
može da pogodi njene misli, kao što je i mislila. "To je beznadežna
potraga, tim beznadežnija što ne možete ni da nazrete kakvog ste se
nemogućeg zadatka prihvatili. Voleo bih da vas poštedim truda u
pokušajima da smislite neki argument, trik ili molbu kojim biste me
nagnali da vam dam podatke koje tražite. Verujte mi na reč: ne može.
Kažete da sam kraj vašeg puta. To je slepa ulica, gospođice Tegart.
Nemojte pokušavati da traćite novac ili trud na druge, uobičajenije
metode ispitivanja: nemojte da unamljujete detektive. Nećete ništa
saznati. Možete da zanemarite moje upozorenje, ali mislim da ste
veoma inteligentna osoba, sposobna da shvati da znam šta govorim.
Odustanite. Tajna koju pokušavate da rešite uključuje nešto veće -
mnogo veće - nego što je pronalazak motora koji radi na atmosferski
elektricitet. Mogu vam dati samo jednu korisnu sugestiju: po suštini i
prirodi postojanja, protivrečnosti ne mogu da postoje. Ako vam je
nezamislivo da pronalazak jednog genija leži napušten među
ruševinama, a da filozof želi da radi kao kuvar u restoranu - proverite
svoje premise. Otkrićete da je jedna od njih pogrešna."
Trgla se: setila se da je to već čula, i da joj je to rekao Fransisko. A
onda se setila da je ovaj čovek bio jedan od Fransiskovih učitelja.
"Kako hoćete, dr Ekston", reče. "Neću vas više ispitivati o tome. Ali,
da li biste mi dopustili da vas pitam nešto sasvim drugo?"
 g
"Svakako."
"Dr Robert Stedler mi je jednom rekao da ste, dok ste bili na
Univerzitetu 'Patrik Henri' imali tri omiljena studenta, i njegova
takođe, tri sjajna uma, od kojih ste očekivali veliku budućnost. Jedan
od njih je bio Fransisko d'Ankonija."
"Da. Drugi je bio Ragnar Danešeld."
"Usput - to nije moje pitanje - ko je bio treći?"
"Njegovo ime vam ne bi ništa značilo. Nije slavan."
"Dr Stedler je rekao da ste vi i on bili suparnici u pogledu ta tri
studenta, jer ste obojica gledali na njih kao na svoje sinove."
"Suparnici? On ih je izgubio."
"Recite mi, da li se ponosite onim što su njih trojica postali?"
Pogledao je u daljinu, u vatru sunčevog zalaska koja je gasnula na
najudaljenijim stenama; imao je izraz oca koji gleda kako mu sinovi
umiru na bojnom polju. Odgovorio je: "Više nego što sam mogao i da
pomislim."
Bio je skoro mrak. Naglo se okrenuo, uzeo kutiju cigareta iz džepa,
izvadio cigaretu, ali se zaustavio, setivši se da je ona tu, kao da je za
trenutak na to zaboravio, i ponudio joj. Uzela je cigaretu, a on je
upalio šibicu, zatim je ugasio, ostavljajući samo dve žeravice u tami
staklene sobe i miljama planina iza nje.
Ustala je, platila račun i rekla: "Hvala vam, dr Ekston. Neću vas
zlostavljati trikovima i molbama. Neću unajmiti detektive. Ali vam
moram reći da neću odustati. Moram naći pronalazača tog motora.
Naći ću ga."
"Tek onog dana kad on reši da nađe vas - što i hoće." Dok je išla ka
kolima, upalio je svetla u restoranu, ona je videla poštansko sanduče
kraj puta i zapazila neverovatnu činjenicu da je na njemu jasno pisalo
ime: Hju Ekston. Bila je daleko odmakla krivudavim putem, svetla
restorana se davno više nisu videla, kada je primetila da uživa u
ukusu cigarete koju joj je dao: razlikovala se od svake koju je pre toga
probala. Primakla je mali ostatak svetlu na vozačkoj tabli,
pokušavajući da vidi marku. Nije bilo nikakvog imena, samo žig.
Odštampan zlatom na tankom belom papiru, stajao je znak dolara.
Radoznalo ga je proučavala: nikad nije čula za tu marku. Onda se
setila starca u kiosku Tegart transkontinentala i nasmešila, pomislivši
 g
kako je to uzorak za njegovu zbirku. Ugasila je žar i spustila opušak u
tašnu.
Voz broj 57 je bio na pruzi, spreman da krene za Vajatov čvor, kad
je stigla do Čejena, ostavila kola u garaži gde ih je iznajmila, i otišla
do perona stanice Tegart. Imala je pola sata do polaska voza za
Njujork na glavnoj liniji koja ide prema istoku. Otišla je do kraja
perona i umorno se oslonila o stub za rasvetu; nije želela da je iko od
zaposlenih na stanici vidi i prepozna, nije želela ni s kim da priča, bio
joj je potreban odmor. Na polupraznom peronu je stajalo nekoliko
grupa ljudi; vodio se živahan razgovor, a u rukama ljudi je bilo više
novina nego obično.
Pogledala je osvetljene prozore voza broj 57 - i načas odahnula pri
pogledu na veličanstveno dostignuće. Voz broj 57 je upravo trebalo da
krene linijom Džon Galt, kroz grad, preko planinskih zavoja, pored
zelenih signala kraj kojih su ljudi bili stajali pozdravljajući, i dolina iz
kojih su se rakete bile podigle u letnje nebo. Sad su uvijeni ostaci lišća
visili na granama iza krova voza, a putnici koji su se ukrcavali nosili
su bunde i šalove. Kretali su se nehajno, kao da je u pitanju
svakodnevni događaj, sigurni da je pred njima vožnja koja je odavno
sigurna. Uspeli smo, pomislila je, barem je ovoliko urađeno.
Slučajni razgovor dvaju muškaraca, koji se odvijao negde iza nje,
izazvao je njenu pomnu pažnju.
"Ali, zakoni se ne mogu donositi na takav način, tako brzo."
"To nisu zakoni, to su direktive."
"Onda nije legalno."
"Legalno je, jer je Zakonodavni odbor prošlog meseca doneo zakon
koji mu daje pravo da izdaje direktive."
"Mislim da ljudi ne treba tako da zaskaču direktivama, iz vedra
neba, kao da ih udariš pesnicom po nosu."
"Pa, nema vremena za blebetanje kad se radi o nacionalnoj
opasnosti."
"Ali, mislim da nije u redu i ne slaže se s činjenicama. Kako će
Rirden to da uradi, kad se ovde kaže..."
"Što brineš za Rirdena? Dovoljno je bogat. Naći će način za sve."
Odmah je pojurila do prvog kioska na vidiku i zgrabila jedan
primerak večernjeg izdanja.
 j g j
Bilo je na naslovnoj strani. Vesli Mauč, glavni koordinator Biroa za
ekonomsko planiranje i nacionalna bogatstva, "neočekivanim
potezom", pisalo je u novinama, "i s obrazloženjem da je u pitanju
nacionalna opasnost", izdao je niz direktiva, koje su bile navedene u
stupcu do kraja strane: Železnicama u zemlji se naređuje da smanje
maksimalnu brzinu svih vozova na šezdeset milja na sat - da smanje
maksimalnu dužinu svih vozova na šezdeset vagona - i da operišu
istim brojem vozova u svakoj državi zone koja se sastojala od pet
susednih država, a u tu svrhu je zemlja podeljena na zone.
Čeličanama u zemlji se naređuje da ograniče maksimalnu
proizvodnju svih metalnih legura na količinu koja odgovara
proizvodnji ostalih metalnih legura u ostalim fabrikama istog
kapaciteta - i da obezbede pravičan deo metalne legure svim
potrošačima koji hoće da je dobiju.
Svim proizvodnim ustanovama u zemlji, bez obzira na to koliko su
velike i čime se bave, zabranjuje se da se sele sa svojih trenutnih
lokacija, osim u slučaju da dobiju posebnu dozvolu za to od Biroa zi
ekonomsko planiranje i nacionalna bogatstva.
Da bi se železnicama u zemlji nadoknadili posebni troškovi, koji se
podrazumevaju, i "da bi se ublažio proces prilagođavanja", proglašava
se moratorijum na plaćanje kamata i glavnice svih obveznica
žeieznice - osiguranih i neosiguranih, konvertibilnih i nekonvertibilnih
- na period od pet godina.
Da bi se obezbedili fondovi za tim koji će primenjivati ove
direktive, nametnuta je posebna taksa državi Kolorado, "kao državi
koja je najviše u stanju da pomogne siromašnijim državama da snose
teret stanja nacionalne opasnosti", a ta taksa se sastoji od pet
procenata velikoprodaje industrijskih koncerna u Koloradu.
Nikada ranije nije sebi dopustila da ispusti takav krik, jer se
ponosila time što je uvek sama odgovarala na to pitanje - ali je videla
nekog čoveka kako stoji na nekoliko koraka od nje, nije videla da je to
odrpani skitnica, i ispustila je krik jer je to bila molba razuma, a on je
bio ljudska prilika.
"Šta ćemo da radimo?"
Skitnica se sumorno iskezio, slegavši ramenima: "Ko je Džon Galt?"
 U središtu užasa u njenoj glavi nije bio Tegart transkontinental ,
nije bila pomisao na Henka Rirdena, vezanog za spravu za mučenje
koja se kreće u različitim pravcima - već Elis Vajat. Brišući sve ostalo,
ispunjavajući joj svest, ne ostavljajući mesta za reci, ni vremena za
upitanost, kao bukteći odgovor na pitanja koja nije ni počela da
postavlja, stajale su dve slike: neumoljiva figura Elisa Vajata ispred
njenog radnog stola kako govori: "Sada imate moć da me uništite:
možda ću morati da propadnem; ali, ako propadnem, postaraću se da
i sve vas povučem sa sobom" - i siloviti okret tela Elisa Vajata kada je
hitnuo čašu koja se razbila o zid.
Sve što su joj ove slike ostavile u svesti bio je osećaj da se
približava neka nezamisliva nesreća, i osećaj da mora da je pretekne.
Mora da nađe Elisa Vajata i da ga zaustavi. Nije znala šta je to što
treba da spreči. Samo je znala da mora da ga zaustavi.i zato što bi, i
da je ležala smrvljena pod ruševinama zgrade, i da je raznesena
bombom u vazdušnom napadu, sve dok živi, znala da je čovekova
prevashodna dužnost delanje, bez obzira na to šta oseća - smogla je
snage da potrči niz peron i da vidi lice upravnika stanice; kad ga je
našla - smogla je snage da naredi: "Zadržite broj 57 za mene!" - zatim
da otrči u privatnost telefonske govornice, u tami iza kraja perona, i
telefonisti za međugradsku vezu da kućni broj Elisa Vajata.
Stajala je, poduprta zidovima govornice, sklopljenih očiju, i slušala
mrtvačko čangrljanje metala - zvuk zvona koje je negde zvonilo. Nije
bilo odgovora. Zvono se oglašavalo u iznenadnim trzajima, kao
bušilica koja ide kroz njeno uho, kroz njeno telo. Grčevito je držala
slušalicu, kao da je, neopaženo, još uvek neki vid kontakta. Žalila je
što zvono nije glasnije. Zaboravila je da zvuk koji čuje nije isti kao
onaj koji odzvanja u njegovoj kući. Nije bila svesna da viče: "Elis,
nemoj! Nemoj! Nemoj!" - dok nije čula hladan, prekoran glas
telefoniste: "Nema odgovora na vaš poziv."
Sedela je uz prozor kupea voza broj 57 i slušala kloparanje točkova
na šinama od Rirdenovog metala. Sedela je, ne opirući se, klateći se s
kretanjem voza. Crni odblesak prozora je skrivao predeo koji nije
želela da vidi. Ovo je bila njena druga vožnja linijom Džon Galt, i
pokušavala je da ne misli na prvu.
 Vlasnici obveznica, mislila je, vlasnici obveznica linije Džon Galt -
bila joj je čast što su joj poverili novac, ušteđevinu i dostignuće
mnogih godina, uložili su ga u njenu sposobnost, oslonili se na njen
rad i na svoj - a bila je naterana da ih utera u zamku pljačkaša: neće
biti nikakvih vozova, niti životnog toka tereta, linija Džon Galt je bila
samo odvodna cev koja je omogućila Džimu Tegartu da sklopi dogovor
i iscedi njihovo bogatstvo, nezasluženo, u svoj džep, a u zamenu za to
je pustio druge da iscede njegovu železnicu - obveznice linije Džon
Galt, koje su još jutros bile ponosni čuvari sigurnosti i budućnosti
njihovih vlasnika, postale su za samo jedan sat parčići papira koje
niko neće kupiti, bez vrednosti, budućnosti, osim snage da zatvore
vrata i zaustave točkove poslednje nade za zemlju - i Tegart
transkontinental u ovom trenutku nije živa biljka, hranjena krvlju koju
je radom proizvodila, već ljudožder koji proždire nerođenu decu
veličanstva.
Porez na Kolorado, mislila je, porez prikupljen od Elisa Vajata da se
plati izdržavanje onih čiji je posao da ga vežu i onemoguće mu da živi,
koji spremno čekaju da vide kako neće dobiti ni vozove, ni vagone
cisterne, ni na ovod od Rirdenovog metala - Elis Vajat, kome je
oduzeto pravo na samoodbranu, ostavljen bez glasa, bez oružja i, još
gore: pretvoren u oruđe sopstvenog uništenja, oslonac svojih
uništitelja, njihov snabdevač hranom i oružjem - Elis Vajat, koga dave,
okrenuvši njegovu blistavu snagu protiv njega, kao konopac za
vešanje - Elis Vajat, koji je hteo da iskoristi neograničen izvor na e iz
škriljaca i koji je govorio o drugoj renesansi...
Sedela je povijena, s glavom na rukama, skljokana na ivicu
prozora - dok su veliki zavoji zelenoplave pruge, planine, doline, novi
gradovi Kolorada prolazili u tami, neprimećeni.
Iznenadni trzaj kočnica ju je bacio nagore. To je bilo nepredviđeno
zaustavljanje, a peron male stanice je bio zakrčen ljudima, i svi su
gledali u istom pravcu. Putnici oko nje su se gurali uz prozor, zureći.
Skočila je na noge, potrčala niz prolaz, niz stepenice, u hladan
vetar koji je brisao peronom.
Trenutak pre nego što je ugledala, a njen krik presekao glasove u
gomili, znala je da je već ranije naslutila ono što će videti. U procepu
između planina, obasjavajući nebo, bacajući odsjaj koji se njihao po
 j j j j j j j
staničnim krovovima i zidovima, brdo Na ne industrie je Vajat bilo je
ogroman plameni zid.
Docnije pošto su joj rekli da je Elis Vajat nestao, ne ostavljajući
ništa osim table koju je zakovao za stub u podnožju brda, pogledavši
njegovu poruku na tabli, osećala je kao da je naslućivala da će ovo
biti reći: "Ostavljam kao što sam našao. Preuzmite. Vaše je."
DRUGI DEO
 Glava I
ČOVEK KOJI JE PRIPADAO ZEMLJI

Dr Robert Stedler je koračao po kancelariji, želeo je da mu ne bude

hladno.
Proleće je kasnilo. Napolju je mrtvo sivilo brda izgledalo kao
musavi prelaz ukaljane beline neba u olovno crnilo reke. U daljini bi
povremeno blesnuo deo udaljenog obronka, srebrnastožut, skoro zelen,
a onda nestajao. Oblaci su se cepali za širinu jednog jedinog sunčevog
zraka, a onda se kao mulj ponovo zatvarali. U kancelariji nije hladno,
mislio je dr Stedler, ovo mesto se sledilo od vidika.
Danas nije hladno, jeza mu je u kostima - mislio je - nagomilana
od zimskih meseci, kada ga je od posla odvlačila svest o nečemu kao
što je neodgovarajuće grejanje, a ljudi su govorili o štednji goriva.
Besmisleno je, mislio je, ovo sve češće uplitanje slučajnosti prirode u
čovekove poslove: nikad pre nije bilo važno ako je zima neuobičajeno
oštra; ako bi poplava odnela deo pruge, čovek dve nedelje ne bi jeo
konzervisano povrće; ako električna oluja pogodi elektranu, ustanova
kao što je Državni naučni institut nije ostajala bez struje po pet dana.
Pet dana tišine ove zime, mislio je, motori velike laboratorije
zaustavljeni i nepovratno izbrisani sati, a njegov tim je radio na
problemima koji su se ticali srži univerzuma. Ljutito je odvratio glavu
od prozora - ali je zastao i ponovo ga pogledao. Nije želeo da vidi
knjigu koja je ležala na stolu.
Želeo je da dr Feris već jednom dođe. Bacio je pogled na sat: dr
Feris je kasnio - začuđujuća stvar - kasnio na sastanak s njim - dr
Flojd Feris, sluga nauke, koji mu se uvek obraćao kao da se izvinjava
što može da skine samo jedan šešir.
 Nečuveno vreme za mesec maj, mislio je, gledajući dole u reku;
sigurno se oseća ovako zbog vremena, a ne zbog knjige. Bio je stavio
knjigu na istaknuto mesto na radnom stolu, a onda je shvatio da je
njegovo odbijanje da je pogleda bilo više od jednostavnog gađenja, da
ima u sebi elemenat osećanja koje se ne sme priznati. Rekao je sebi da
nije ustao od stola zato što je knjiga ležala tamo, već samo zato što je
želeo da se pokrene, jer mu je hladno. Koračao je po sobi, zarobljen
između knjige i prozora. Baciće tu knjigu u kantu za otpatke, gde joj je
i mesto, mislio je, čim porazgovara sa dr Ferisom.
Posmatrao je komad zelenila i sunčeve svetlosti na brdu u daljini,
nagoveštaj proleća u svetu koji je izgledao kao da u njemu više nikad
neće postojati ni travka ni pupoljak. Žudno se nasmešio - a kad je taj
komad nestao, osetio je udarac poniženja sopstvenoj žudnji, očajničkoj
želji da je sačuva. To ga je podsetilo na onaj intervju sa nekim
čuvenim romanopiscem prošle zime. Romanopisac je došao iz Evrope
da napiše članak o njemu - i on, koji je nekada prezirao intervjue,
govorio je s nestrpljenjem, dugo, predugo, videći nagoveštaj
inteligencije na licu romanopisca, osećajući bezrazložnu, očajničku
potrebu da ga shvate. Članak je izašao kao skup rečenica koje su ga
prekomerno hvalile i iskrivile svaku misao koju je izrekao. Zatvarajući
časopis, osetio je isto ono što oseća sada, kad je sunčev zrak nestao.
Dobro - pomislio je okrenuvši se od prozora - priznaće da
povremeno počinje da dobija napade usamljenosti; ali na tu je
usamljenost imao pravo, to je glad za odgovorom živog, mislećeg uma.
Tako je umoran od svih tih ljudi, pomislio je prezrivo i gorko; bavi se
kosmičkim zracima, a oni ne mogu da se pobrinu ni za jednu
električnu oluju.
Osetio je iznenadni grč u ustima, kao šamar koji mu uskraćuje
pravo da nastavi ovaj tok misli. Gledao je knjigu na stolu. Sjajne
korice bile su blistave i nove; objavljena je pre dve nedelje. Ali, nisam
imao ništa s tim! - kriknuo je sebi; krik se izgubio u nemilosrdnoj
tišini; nije bilo odgovora, odjeka ili oproštaja. Naslov na koricama
knjige je glasio: Zašto mislite da mislite?
U tišini te sudnice u njemu nije bilo nikakvog zvuka, ni milosti, ni
glasa odbrane - ničega osim paragrafa koje je njegovo sjajno
pamćenje urezalo u mozak:
 j
"Mišljenje je primitivna praznoverica. Razum je iracionalna ideja.
Detinjasta predstava da smo sposobni da mislimo je najskuplja greška
ljudskog roda."
"Ono što mislite da mislite je obmana koju stvaraju vaše žlezde,
osećanja i, na kraju krajeva, sadržaj stomaka."
"Siva masa, na koju ste tako ponosni, jeste kao ogledalo u
zabavnom parku što vam prenosi samo izobličene signale stvarnosti,
koja je zauvek van moći vašeg poimanja.
"Što ste sigurniji u svoje racionalne zaključke, to je sigurnije da
grešite. Postoje vaš mozak oruđe za izobličavanje, što je mozak
aktivniji, to je izobličenje veće."
"Velikani intelekta, kojima se toliko divite, nekada su vas učili da je
Zemlja ravna i da je atom najmanja čestica materije. Celokupna
istorija nauke je širenje trulih zabluda, ne dostignuća."
"Što više znamo, više saznajemo da ništa ne znamo."
"Samo se krajnje neznanje može još držati staromodne predstave
da videti znači verovati. Ono što vidite je prvo u šta ne treba verovati."
"Naučnik zna da kamen uopšte nije kamen. On je, u stvari, isto što
i perjani jastuk. Oba su samo prividna formacija istih nevidljivih
čestica koje se kovitlaju. Ali, reći ćete, ne možete upotrebiti kamen
umesto jastuka? Pa, to samo dokazuje koliko ste bespomoćni pred
istinskom stvarnošću."
"Poslednja naučna otkrića - kao što su izvanredna dostignuća dr
Roberta Stedlera - nedvosmisleno pokazuju da je naš um nesposoban
da se bavi prirodom univerzuma Ova otkrića su dovela naučnike do
protivrečnosti koje su nemoguće, prema ljudskom umu, ali koje,
svejedno, postoje u prirodi. Ako još niste čuli, dragi moji staromodni
prijatelji, dokazano je da je racionalnost ludilo."
"Ne očekujte doslednost. Sve je protivrečnost svega drugog. Postoje
samo protivrečnosti
"Ne tražite 'zdrav razum'. Zahtevati 'razum' je obeležje
nerazumnosti. Priroda nema smisla. Ništa nema smisla. Jedini krstaši
'razuma' su studiozni tip mlade usedelice koja ne može da nađe
momka i staromodni vlasnik radnje koji misli da je univerzum prost
kao što su njegov uredni mali inventar i voljena kasa."
 "Pokidajmo lance predrasude zvane logika. Zar će nas zaustaviti
silogizam?"
"Znači, mislite da ste sigurni u svoje stavove? Ne možete biti
sigurni ni u šta. Zar ćete ugroziti sklad zajednice, druženje sa
susedima, svoj položaj, reputaciju, ugled i finansijsku sigurnost - radi
jedne opsene? Radi privida mišljenja da mislite? Da li ćete se upuštati
u rizik i sudske katastrofe - u ovako nesigurno vreme -
suprotstavljajući se postojećem društvenom poretku, u ime tih vaših
imaginarnih pojmova koje nazivate ubeđenjima? Kažete da ste sigurni
da ste u pravu? Niko nije u pravu, niti ikad može biti. Osećate da svet
oko vas nije dobar? Nemate načina da saznate. Sve je pogrešno u
ljudskim očima - zašto se onda boriti? Ne raspravljajte se. Prihvatite.
Prilagodite se. Budite poslušni."
Knjigu je napisao dr Flojd Feris, a objavio ju je Državni naučni
institut.
"Nisam imao ništa s tim!" reče dr Robert Stedler. Stajao je mirno
pored radnog stola, s nelagodnim osećajem da je propustio neki
otkucaj vremena, da ne zna koliko je prethodni trenutak trajao. Reći je
izgovorio glasno, tonom zlobnog sarkazma, upućenog onome, ma ko
to bio, ko ga je naterao da to kaže.
Slegao je ramenima. Zasnivajući se na uverenju da je ruganje sebi
čin vrline, sleganje ramenima je bilo emocionalni ekvivalent rečenice:
Ti si Robert Stedler, ne ponašaj se kao neurotični srednjoškolac. Seo je
za sto i nadlanicom odgurnuo knjigu u stranu.
Dr Ftojd Feris je stigao s pola sata zakašnjenja. "Izvinite", reče, "ali
su mi se na putu iz Vašingtona kola ponovo pokvarila i vraški sam se
namučio da nađem nekoga da ih opravi - tako se strašno smanjuje
broj kola na putu, da je polovina mehaničarskih radnji zatvorena."
U glasu mu je bilo više ljutnje nego izvinjavanja. Seo je, ne čekajući
na poziv.
Dr Flojd Feris ne bi bio zapažen kao posebno privlačan u bilo kom
drugom zanimanju, ali je u onom koje je odabrao uvek opisivan kao
"zgodni naučnik". Bio je visok 185 centimetara i imao je četrdeset pet
godina, ali je uspevao da izgleda više i mlađe. Besprekorno doteran,
kretao se graciozno, kao u balskoj dvorani, ali se odevao strogo,
obično u crno ili tamnoplavo. Imao je lepo potkresane brkove, a zbog
 j g
uglačane crne kose momci u institutu su govorili da koristi istu pastu
za obuću na oba svoja kraja. Nije mu smetalo da ponavlja, šaleći se
na svoj račun, kako je neki filmski producent jednom rekao da bi mu
dao ulogu evropskog žigola s titulom. Počeo je karijeru kao biolog, ali
se to davno zaboravilo; bio je čuven kao glavni koordinator Državnog
naučnog instituta.
Dr Stedler ga pogleda s čuđenjem - bilo je nečuveno što se nije
izvinio - i suvo reče: "Čini mi se da puno vremena provodite u
Vašingtonu."
"Ali, dr Stedler, zar mi niste jednom dali kompliment rekavši da
sam pas čuvar instituta?" reče dr Feris ljubazno. "Nije li to moja
najosnovnija dužnost?"
"Izgleda da se nekoliko vaših dužnosti nagomilava upravo ovde.
Pre nego što zaboravim, da li biste mi rekli šta se ovde događa s tom
zbrkom oko nestašice na e?"
Nije mogao da razume zašto se lice dr Ferisa zateglo u izraz
ranjenoga. "Dozvolite mi da kažem da je ovo neočekivano i
neopravdano", reče dr Feris onim formalnim tonom koji skriva bol i
otkriva mučeništvo. "Niko od pozvanih autoriteta nije našao razlog za
kritiku. Upravo smo Birou za ekonomsko planiranje i nacionalna
bogatstva predali detaljan izveštaj o napredovanju dosadašnjeg rada, i
gospodin Vesli Mauč se izrazio pohvalno. Dali smo sve od sebe na tom
projektu. Nismo čuli da ga iko drugi naziva zbrkom. Uzimajući u obzir
težak teren, opasnost od požara i činjenicu da ima samo šest meseci
otkad..."
"O čemu to pričate?" upita dr Stedler.
"Obnova Vajatovog projekta. Zar me niste to pitali?"
"Ne", reče dr Stedler, "ne... Ja... čekajte malo. Da razjasnimo. Mislim
da se sedam nešto o tome da je institut preuzeo projekat popravke. Šta
to popravljate?"
"Na u", reče dr Feris. "Vajatova na na polja."
"To je bio požar, zar ne? U Koloradu? To je... čekajte malo... to je
onaj čovek koji je zapalio svoje na ne izvore."
"Sklon sam da verujem da je to glasina koju je svorila histerična
javnost", reče dr Feris suvo. "Glasina s nekim nepoželjnim,
nepatriotskim implikacijama. Ne bih previše verovao tim novinskim
 j
pričama. Lično, verujem da je to bila nesreća i da je Elis Vajat nestao u
vatri."
"Dobro, koje sada vlasnik tih polja?"
"Niko - trenutno. Pošto nema ni oporuke ni naslednika, vlada je
preuzela upravljanje poljima - kao društveno neophodnu meru - na
sedam godina. Ako se do tada Elis Vajat ne vrati, smatraće se
zvanično mrtvim."
"Dobro, zašto su došli vama - nama, s takvim neverovatnim
zadatkom kao što je vađenje na e?"
"Jer je to izuzetno težak tehnološki problem, koji zahteva usluge
najboljeg dostupnog naučnog talenta. Vidite, reč je o rekonstrukciji
posebnog metoda vađenja na e, koji je Vajat koristio. Njegova oprema
je još tamo, mada u stravičnom stanju; neki procesi su poznati, ali ne
postoji dokument o celoj operaciji, ni o osnovnom principu koji se
primenjivao. To je ono što moramo ponovo da otkrijemo."
"I, kako ide?"
"Izuzetno dobro napredujemo. Upravo nam je odobrena nova i veća
suma novca. Gospodin Vesli Mauč je zadovoljan našim radom. Kao i
gospodin Bele iz Komisije za vanredna stanja, gospodin Anderson iz
Robnih rezervi i gospodin Petiboun iz Zaštite potrošača. Ne znam šta
se više od nas može očekivati. Projekat je sasvim uspešan."
"Da li ste proizveli ikakvu na u?"
"Ne, ali smo uspeli da poteramo tok iz jednog izvora, do šest i po
galona. To je, naravno, važno samo kao eksperiment, ali morate uzeti
u obzir činjenicu da nam je trebalo tri puna meseca samo da
obuzdamo požar, koji je sada potpuno - skoro potpuno - ugašen.
Imamo mnogo teži problem nego što je Elis Vajat ikada imao, jer je on
počinjao ispočetka, a mi moramo da se nosimo s unakaženom
ruševinom, posledicom jedne zle, antisocijalne sabotaže, koja... Hoću
da kažem, problem je težak, ali nema sumnje da ćemo moći da ga
rešimo."
"Dobro, ja sam vas, u stvari, pitao o nestašici na e ovde, u
institutu. Nivo temperature u ovoj zgradi je cele zime bio sraman.
Rekli su mi da moraju da čuvaju na u. Sigurno ste se mogli postarati
da se odgovarajuće snabdevanje ovog mesta stvarima kao što je na a
efikasnije resi."
 j
"A, to ste imali na umu, dr Stedler? O, tako mi je žao!" Reči su došle
uz blistavi osmeh olakšanja na licu dr Ferisa; ponovo je počeo da se
ponaša pažljivo. "Mislite da je temperatura bila tako niska da ste se
osećali neugodno?"
"Mislim da sam se skoro nasmrt smrzao."
"Ali, to je neoprostivo! Zašto mi nisu kazali? Molim vas, primite
moje lično izvinjenje, dr Stedler, i budite uvereni da se to više neće
desiti. Jedino opravdanje koje mogu da ponudim za naše odeljenje za
održavanje jeste da do nestašice goriva nije došlo zbog njihovog
nemara, to je - o, shvatam da ne znate za to, i takve stvari ne treba da
odvlače vašu dragocenu pažnju - ali, vidite, prošle zime je nestašica
na e bila nacionalna kriza."
"Zašto? Za ime boga, nemojte mi reći da su ta Vajatova polja bila
jedini izvor na e u zemlji!"
"Ne, ne, ali je iznenadni nestanak jednog velikog snabdevača
stvorio pometnju na čitavom tržištu. Zato je vlada morala da preuzme
kontrolu i uvede ograničenje potrošnje u zemlji, da bi se zaštitila
najvažnija preduzeća. Ja sam dobio neobično veliku kvotu za institut -
i to samo zbog blagonaklonosti nekih veoma posebnih veza - ali se
osećam užasno krivim ako se to pokazalo nedovoljnim. Budite sigurni
da se neće ponoviti. To je samo privremena nužnost. Do sledeće zime
ćemo vratiti Vajatova polja u proizvodnju, i stanje će se vratiti u
normalu. Osim toga, što se tiče ovog instituta, sve sam sredio da se
naše peći prebace na ugalj, i to je trebalo da bude gotovo sledećeg
meseca, samo što se Livnica Stokton u Koloradu iznenada zatvorila,
bez najave - oni su izlivali delove za naše peći, ali se Endru Stokton
povukao, sasvim neočekivano, i sad moramo da čekamo dok njegov
nećak opet ne otvori fabriku."
"Shvatam. Nadam se da ćete se pobrinuti za to, uz sve vaše
poslove." Dr Stedler s dosadom slegnu ramenima. "Postaje pomalo
smešno - broj tehnoloških poduhvata kojima jedan naučni institut
mora da se bavi za vladu."
"Ali, dr Stedler..."
"Znam, znam, ne može se izbeći. Uzgred, šta je Projekat KSI?"
Oči dr Ferisa ga hitro prostreliše - čudnim, sjajnim pogledom
punim opreza, koji kao da je bio začuđen, ali ne i uplašen. "Gde ste
 j j G
čuli za Projekat KSI, dr Stedler?"
"O, čuo sam nekoliko vaših mlađih momaka kako pričaju nešto o
tome, s prizvukom tajnovitosti koji biste očekivali od detektiva
amatera. Rekli su mi da je to velika tajna."
"Tačno, dr Stedler. To je krajnje tajni istraživački projekat koji nam
je poverila vlada. I od izuzetne je važnosti da štampa o tome ne čuje ni
reč."
"Šta je KSI?"
"Ksilofon. Projekat Ksilofon. To je šifra, naravno. Taj posao ima veze
sa zvukom. Ali, siguran sam da vas to ne bi zanimalo. To je čisto
tehnološki poduhvat."
"Da, poštedite me priče. Nemam vremena za vaše tehnološke
poduhvate."
"Mogu li napomenuti da bi bilo preporučljivo da nikome ne
pominjete reči 'Projekat KSI' dr Stedler?"
"O, u redu, u redu. Moram reći da ne uživam u raspravama te
vrste."
"Ma, naravno! I ne bih oprostio sebi kad bih dopustio da vam takve
brige oduzimaju vreme. Molim vas, budite sigurni da mi to možete bez
zebnje prepustiti." Počeo je da ustaje. "Pa, ako je to ono zbog čega ste
hteli da me vidite, molim vas, budite sigurni da..."
"Ne", polako reče dr Stedler. "To nije ono zbog čega sam hteo da
vas vidim."
Dr Feris nije požurio da postavi pitanje, niti da žustro ponudi neku
uslugu; ostao je da sedi, samo je čekao.
Dr Stedler je ispružio ruku i privukao knjigu sa ugla na sredinu
stola, uz prezrivi zamah rukom. "Hoćete li mi reći, molim vas", upita,
"kakvo je ovo nepristojno delo?"
Dr Feris nije pogledao knjigu, već su mu oči na trenutak bile
neobjašnjivo prikovane za Stedlerove; zatim se naslonio i rekao, čudno
se smešeći: "Počastvovan sam što ste zbog mene odlučili da napravite
takav izuzetak kao što je čitanje popularne knjige. Ovo malo delo je za
dve nedelje prodato u dvadeset hiljada primeraka."
"Pročitao sam ga."
"Očekujem objašnjenje."
"Da li vas tekst zbunjuje?"
 j j
Dr Stedler ga je pogledao sa čuđenjem. "Shvatate li kojom ste
temom uzeli da se bavite i na koji način? Samo stil, stil, taj bulevarski
pristup - za temu takve prirode!"
"Mislite li, onda, da sadržaj zahteva da bude predstavljen na
uzvišeniji način?" Glas je bio tako čedno nežan da dr Stedler nije
mogao da odluči da li je ovo poruga.
"Shvatate li šta propovedate u ovoj knjizi?"
"Budući da to, izgleda, ne odobravate, dr Stedler, više bih voleo da
mislite da sam je napisao bez zadnje namere."
To je to, pomislio je Stedler, to je taj neshvatljivi elemenat u
Ferisovom ponašanju: pretpostavio je da će nagoveštaj njegovog
neodobravanja biti dovoljan, ali se činilo da to Ferisa nije taklo.
"Kad bi neki pijani klipan smogao snage da se izrazi na papiru",
reče dr Stedler, "kad bi mogao dati glas svojoj suštini - večiti divljak,
koji izliva mržnju svog uma - ovakvu bih knjigu očekivao da napiše.
Ali, da vidim da dolazi od naučnika, pod znakom ovog instituta!"
"Ali, dr Stedler, ova knjiga nije namenjena naučnicima. Napisana je
za tog pijanog klipana."
"Kako to mislite?"
"Za masu."
"Ali, blagi bože! i najslaboumniji imbecil je u stanju da vidi jasne
protivrečnosti u svakoj vašoj tvrdnji."
"Postavimo to ovako, dr Stedler: čovek koji to ne vidi, zaslužuje da
veruje u sve moje tvrdnje."
"Ali, dali ste prestižnost nauke tom nečuvenom štivu! Nije bio
problem kad je jedan ozloglašeni mediokritet kao što je Sajmon Pričet
lupetao o tome, kao o nekoj vrsti pijanog misticizma - niko ga nije
slušao. Ali, zbog vas misle da je to nauka. Nauka! Uzeli ste dostignuća
uma da uništite um. S kakvim pravom ste uzeli moje delo da se
neopravdano, besmisleno prebacite u drugu oblast, napravite
neprimenjivu metaforu i izvučete čudovišno uopštavanje iz nečega što
je samo matematički problem? S kakvim pravom ste prikazali kao da
sam ja - ja - odobrio tu knjigu?"
Dr Ferls je bio nepomičan, samo je mirno gledao dr Stedlera, ali je
zbog tog mira izgledao skoro snishodljlvo. "Eto, vidite, dr Stedler,
govorite kao da je knjiga namenjena javnosti koja misli. Da jeste,
g j jg j j j j
čovek bi morao da se brine o takvim stvarima kao što su tačnost,
razložnost, logika i naučni prestiž. Ali, nije. Namenjena je javnosti. A vi
ste uvek prednjačili u verovanju da javnost ne misli." Napravio je
pauzu, ali dr Stedler nije ništa rekao. "Ova knjiga možda uopšte nema
nikakvu filozofsku vrednost, ali ima veliku psihološku vrednost."
"Koju?"
"Vidite, dr Stedler, ljudi ne žele da misle. I što dublje tonu u nevolje,
manje žele da misle. Ali, nekako instinktivno osećaju da bi trebalo i
zbog toga se osećaju krivi. Zato će blagosloviti i slediti svakoga ko im
da opravdanje za to što ne misle. Svakoga ko napravi vrlinu - visoko
intelektualnu vrlinu - od onoga za šta znaju da je njihov greh, slabost
i krivica."
"I vi predlažete da se tome ide na ruku?"
"To je put u popularnost."
"Zašto biste težili popularnosti?"
Oči dr Ferisa se nehajno okrenuše prema licu dr Stedlera, kao
sasvim slučajno. "Mi smo javna ustanova", odgovori ravnodušno, "koja
se izdržava od javnih fondova."
"Zato govorite ljudima da je nauka besplodna prevara koju treba
ukinuti!"
"To je zaključak koji bi se logički mogao izvući iz moje knjige. Ali,
oni neće izvući taj zaključak."
"A šta je sa brukom instituta u očima inteligentnih ljudi, gde god
da ih još ima?"
"Zašto bismo brinuli o njima?"
Dr Stedler je mogao da smatra tu rečenicu prihvatljivom da je
izgovorena s mržnjom, zavišću ili zlobom, ali su ga odsustvo bilo koje
od tih emocija, nehajna lakoća glasa, lakoća koja je podsećala na
kikot, pogodili kao kratki pogled u oblast koja se ne može smatrati
delom stvarnosti; stomakom mu se širio ledeni užas.
"Da li ste videli reakcije na moju knjigu, dr Stedler? Primljena je s
velikom naklonošću."
"Da - i to je ono u šta ne mogu da poverujem." Morao je da govori,
morao je da govori kao da je ovo uljudna rasprava, nije smeo sebi da
dozvoli da shvati šta je na trenutak bio osećao. "Nisam u stanju da
razumem zašto vam je poklonjena tolika pažnja u svim uglednim
 j j j g
akademskim časopisima i kako su smeli sebi da dozvole da ozbiljno
raspravljaju o vašoj knjizi. Da je Hju Ekston ovde, nijedna akademska
publikacija se ne bi usudila da postupa prema ovom delu kao prema
nečemu što je prihvatljivo u oblasti filozofije."
"On nije ovde."
Dr Stedler je osećao da postoje reči koje je sada bio prozvan da
izgovori - i poželeo je da završi ovaj razgovor pre nego što ih otkrije.
"S druge strane", reče dr Feris, "u reklamama za moju knjigu - o,
siguran sam da ne primećujete takve stvari kao što su reklame - citira
se veoma pohvalno pismo koje sam dobio od gospodina Veslija
Mauča."
"Ko je, do vraga, gospodin Vesli Mauč?"
Dr Feris se nasmešio. "Još godinu dana i čak ni vi nećete
postavljati to pitanje, dr Stedler. Hajde da to postavimo ovako:
gospodin Mauč je čovek koji ograničava potrošnju na e - za sada."
"Onda vam predlažem da se držite svog posla. Poslujete s
gospodinom Maučom i njemu ostavite oblast peći na na u, ali oblast
ideja ostavite meni/'
"Bilo bi zanimljivo da se pokuša formulisati linija razgraničenja",
reče dr Ferls tonom isprazne akademske primedbe. "Ali, ako pričamo o
mojoj knjizi, pa, onda pričamo o oblasti odnosa s javnošću". Okrenuo
se i pažljivo pokazao matematičke formule ispisane kredom na tabli.
"Dr Stedler, bilo bi pogubno kada biste dozvolili da vas oblast odnosa s
javnošću odvuče od rada za koji ste samo vi na celom svetu sposobni."
To je bilo rečeno sa ulizičkim poštovanjem i dr Stedler nije znao
zašto je u toj rečenici čuo: "Drži se svoje table!" Osetio je jetku
razdraženost, ali ju je usmerio na sebe, ljutito pomislivši kako mora da
se otarasi tih sumnji.
"Odnosi s javnošću?" reče prezrivo. "Ne vidim nikakvu praktičnu
svrhu vaše knjige. Ne vidim šta je njen cilj."
"Ne vidite?" Oči dr Ferisa sevnuše; iskra drskosti je bila prebrza da
bi se mogla sa sigurnošću opaziti.
"Ne smem da dozvolim sebi da određene stvari smatram mogućim
u civilizovanom društvu", reče dr Stedler kruto.
"To je zadivljujuće tačno", reče dr Feris razdragano. "Ne smete da
dozvolite."
 Dr Feris ustade, na taj način prvi pokazujući da je razgovor
završen. "Molim vas, pozovite me kad god se u ovom institutu dogodi
nešto što vam pričinjava neugodnost, dr Stedler", reče. "Čast mi je da
vam uvek budem na usluzi."
Znajući da treba da potvrdi svoj autoritet, gušeći sramotno
saznanje o vrsti zamene koju je birao, dr Stedler zapovednički reče,
grubim i sarkastičnim tonom: "Sledeći put kad vas pozovem, bolje se
postarajte za ta svoja kola."
"Da, dr Stedler. Daću sve od sebe da više nikad ne zakasnim, i
preklinjem vas da mi oprostite." Dr Feris je odgovorio kao da igra na
Slagvort; kao da je bio zadovoljan što je dr Stedler, konačno, naučio
savremeni metod opštenja. "Kola mi donose velike nevolje, raspadaju
se, i pre nekog vremena sam naručio nova, najbolja na tržištu - ali je
Lorens Hemond prestao s radom prošle nedelje, bez razloga i
upozorenja, pa sam sad u škripcu. Ti skotovi izgleda nestaju nekuda.
Nešto se tim povodom mora uraditi."
Kada je Feris otišao, dr Stedler je seo za sto, uvukavši ramena,
svestan samo očajničke želje da ga niko ne vidi. U magli bola, koji nije
hteo da definiše, bio je i očajnički osečaj da niko - niko od onih koje je
cenio - nikad neće poželeti da ga opet vidi.
Znao je reči koje nije bio izgovorio. Nije rekao da će javno osuditi
knjigu i odreći je se u ime instituta. Nije rekao jer se plašio da će
otkriti da ta pretnja ne uznemiruje Ferisa, da je Feris bezbedan, da reč
dr Roberta Stedlera više nema nikakvu moć. I dok je govorio sebi da
će se kasnije pozabaviti pitanjem javnog protesta, znao je da ga neće
biti.
Podigao je knjigu i pustio je da padne u korpu za otpatke.
U glavi mu se pojavilo jedno lice, iznenada i jasno, kao da vidi
čistotu svake njegove crte, mlado lice koje godinama nije sebi
dozvoljavao da prizove. Pomislio je: nije pročitao ovu knjigu, neće je
videti, mrtav je, mora da je odavno umro... oštar bolje bio šok, jer je
istovremeno shvatio da je tog čoveka čeznuo da vidi više nego bilo
koje drugo biće na zemlji - i da se mora nadati da je taj čovek mrtav.
Nije znao zašto - kad je telefon zazvonio i sekretarica mu rekla da
je gospođica Degni Tegart na vezi - zašto je zgrabio slušalicu sa
žudnjom, primetivši da mu se ruka trese. Nikad neće hteti da ga
 j g
ponovo vidi, mislio je već više od godinu dana. Čuo je kako njen jasan,
bezličan glas traži da joj zakaže sastanak. "Da, gospođice Tegart,
svakako, da, naravno... Ponedeljak ujutro? Da - vidite, gospođice
Tegart, danas imam sastanak u Njujorku, mogao bih da skoknem do
vaše kancelarije danas popodne, ako želite... Ne, ne, uopšte nije
problem, biće mi drago... danas popodne, gospođice Tegart, oko dva,
mislim, oko četiri..."
Nije imao sastanak u Njujorku. Nije sebi dozvolio da razmišlja o
tome šta ga je nagnalo da to uradi. Smešio se veselo, posmatrajući
odsek sunčeve svetlosti na brdu u daljini.
Degni je povukla crnu liniju preko voza broj 93 u redu vožnje i u
trenutku osetila pusto zadovoljstvo, primetivši da je to uradila mirno.
To je u poslednjih šest meseci morala često da radi. U početku je bilo
teško; bivalo je sve lakše. Doći će dan, mislila je, kada će moći da zada
taj smrtni udarac bez najmanjeg napora. Voz broj 93 je bio teretni voz
koji je zarađivao za život noseći robu u Hemondsvil, u Koloradu.
Znala je sledeće korake: prvo, smrt specijalnih teretnih vozova -
potom smanjivanje broja teretnih vagona za Hemondsvil, prikačenih,
kao siromašni rođaci, za kraj teretnih vozova namenjenih drugim
područjima - onda postepeno izbacivanje zaustavljanja na stanici
Hemondsvil iz reda vožnje putničkih vozova - pa dan kad će s mape
izbrisati Hemondsvil u Koloradu. To je bio razvoj Vajatovog čvora i
grada zvanog Stokton.
Znala je - kad se proširila vest da se Lorens Hemond povukao - da
je beskorisno čekati, nadati se i pitati se da li će njegov rođak, njegov
advokat ili komitet lokalnih stanovnika ponovo otvoriti fabriku. Znala
je da je vreme da se red vožnje proredi.
Trajalo je manje od šest meseci posle odlaska Elisa Vajata - taj
period koji je neki kolumnista radosno nazvao "dan svečanosti za
malog čoveka". Svako ko se u zemlji bavio na om, koje posedovao tri
na na izvora i kukao da mu Elis Vajat ne ostavlja šansu da preživi,
pojurio je da popuni rupu koju je Elis Vajat ostavio širom otvorenu.
Obrazovali su lige, kooperative, udruženja; udružili su svoja bogatstva
i zaglavlja na pismima. "Dan kad je svanulo malom čoveku", rekao je
onaj kolumnista. Njihovo sunce je bilo plamen koji je buktao po
platformama Vajatove na e. U njegovom sjaju su svi oni zgrnuli
 j j g j j g
bogatstvo o kojem su sanjali, bogatstvo koje nije zahtevalo ni umeće
ni trud. Onda su njihovi najveći kupci, poput kompanija za
proizvodnju električne energije, koji su gutali vozove na e i nisu
dozvoljavali ljudsku slabost, počeli da se prebacuju na ugalj - a manji
kupci, tolerantniji, počeli da propadaju - momci u Vašingtonu su
nametnuli ograničenje potrošnje na e i dodatni porez poslodavcima
da bi pomogli nezaposlenim radnicima na na nim poljima - onda se
nekoliko velikih na nih kompanija zatvorilo - zatim su mali ljudi
kojima je svanulo otkrili da ih svrdla za bušenje koja su nekada
koštala sto dolara sada koštaju pet stotina, jer nije bilo tržišta za
opremu za bušenje, a snabdevači su morali da zarade na jednoj
bušilici ono što su zarađivali na pet, ili da propadnu - potom su
na ovodi počeli da se zatvaraju, jer niko nije mogao da plati njihovo
održavanje - onda je železnicama data dozvola da podignu cenu
prevoza teretnim vozovima, jer je bilo malo na e da se prevozi, te je
trošak vožnje vozova cisterni uništio dve male linije - i kad su sveli
račune, videli su da su im troškove održavanja, koji su im nekada
dozvoljavali da žive na svojim poljima od šezdeset jutara, omogućavali
kilometri Vajatovih padina, i nestali su u istim spiralama dima. Tek
kad im je bogatstvo nestalo i pumpe se zaustavile, mali ljudi su
shvatili da nijedno preduzeće u zemlji ne može da priušti sebi da
kupuje na u po ceni koja im je potrebna da bi je proizvodili. Potom su
momci u Vašingtonu odobrili dotacije onima koji se bave na om, ali
nisu svi oni imali prijatelje u Vašingtonu, i onda je nastala situacija
koju niko nije hteo da pobliže ispita ili da o njoj raspravlja.
Endru Stokton je bio u položaju na kojem mu je većina poslovnih
ljudi zavidela. Groznica prebacivanja na ugalj mu je pala na ramena
kao zlatni teret: fabrika mu je radila danonoćno, trkajući se sa
snežnim olujama sledeće zime, izlivajući delove za šporete i peći na
ugalj. Nije bilo ostalo puno pouzdanih livnica; postao je jedan od
glavnih stubova koji su držali podrume i kuhinje u zemlji. Stub se
srušio bez upozorenja. Endru Stokton je objavio da se povlači, zatvorio
fabriku i nestao. Nije rekao ni reč o tome šta hoće da se uradi s
fabrikom i da li njegovi rođaci imaju pravo da je ponovo otvore.
Na putevima u zemlji još uvek je bilo kola, ali su se kretala kao
putnici u pustinji koji prolaze pored upozoravajućih skeleta konja,
 j j j j
pobelelih na suncu: prolazili su pored skeleta kola koja su se pokvarila
u vožnji i bila ostavljena u jarugama kraj puta. Ljudi više nisu
kupovali kola i fabrike automobila su se zatvarale. Ali, još je bilo
pojedinaca koji su mogli da nabave na u, pomoću prijateljstava koja
niko nije dovodio u pitanje. Ti ljudi su kupovali kola po bilo kojoj
traženoj ceni. Po planinama Kolorada su se izlivala svetla iz velikih
prozora fabrike, gde su s pokretnih traka Lorensa Hemonda stizali
kamioni i kola na stanice Tegart transkontinentala . Vest da se Lorens
Hemond povukao došla je krajnje neočekivano, kratka i iznenadna
kao odjek zvona u teškoj tišini. Tamošnji komitet građana je preko
radija upućivao apele, moleći Lorensa Hemonda, gde god da je, da im
da dozvolu da ponovo otvore fabriku. Nije bilo odgovora.
Kriknula je kada je Elis Vajat otišao; uzdahnula kada se Endru
Stokton povukao; čuvši da je Lorens Hemond nestao, ravnodušno je
upitala: "Ko je sledeći?"
"Ne, gospođice Tegart, ne umem da objasnim", rekla joj je sestra
Endrua Stoktona kad je poslednji put bila u Koloradu, pre dva meseca.
"Nikad mi nije rekao ni reč o tome i ne znam čak da li je živ ili mrtav,
isto kao Elis Vajat. Ne, ništa se posebno nije dogodilo dan pre nego što
je nestao. Samo se sećam da je te poslednje večeri neki čovek došao
da ga vidi. Stranac, nikad ga ranije nisam videla. Pričali su do kasno
u noć - kada sam otišla da spavam, u Endruovoj radnoj sobi još je
gorelo svetlo."
U gradovima Kolorada ljudi su ćutali. Degni je videla kako hodaju
ulicama, pored svojih malih apoteka, gvožđarskih radnji i bakalnica:
kao da se nadaju da će se, ako i dalje budu obavljali svoje poslove,
spasti od gledanja u budućnost. I ona je hodala tim ulicama,
pokušavajući da ne diže glavu, da ne vidi slojeve čađave stene i
izvijenog čelika, nekadašnja Vajatova na na polja. Mogli su se videti iz
mnogih gradova; kad bi pogledala ispred sebe, videla ih je u daljini.
Jedan izvor na vrhu brda još uvek je goreo. Niko nije mogao da ga
ugasi. Videla ga je sa ulice: stub vatre koji se grčevito uvijao na nebu,
kao da pokušava da se otrgne. Videla ga je noću, na daljini od sto
jasnih, crnih kilometara, kroz prozor voza: mali, silovit plamen koji je
lelujao na vetru. Ljudi su ga zvali Vajatova baklja.
 Najduži voz na liniji Džon Galt imao je četrdeset vagona; najbrži je
išao brzinom od osamdeset kilometara na sat. Lokomotive su morale
da se čuvaju: to su bile lokomotive na ugalj, davno zrele da se povuku
iz upotrebe. Džim je nabavio na u za dizel lokomotivu koja je vukla
Kometu i za nekoliko drugih transkontinenalnih teretnih vozova.
Jedini izvor goriva na koji je mogla da računa i s kim je mogla da
posluje bio je Ken Deneger iz Rudnika uglja Deneger u Pensilvaniji.
Prazni vozovi su kloparali kroz četiri države koje su, kao susedi,
bile vezane za grlo Kolorada. Nosili su nekoliko vagona ovaca, nešto
kukuruza, lubenica i ponekog farmera s nakinđurenom porodicom koji
je imao prijatelje u Vašingtonu. Džim je iz Vašingtona dobio subvencije
za svaki voz koji je išao, ne kao profitabilni prevoznik, več kao servis
"društvene jednakosti".
Bio joj je potreban svaki atom energije da bi vozovi i dalje išli kroz
područja gde su još uvek bili potrebni, u oblastima koje su još
proizvodile. Ali, u završnim računima Tegart transkontinentala čekovi
Džimovih subvencija za prazne vozove imali su veće cifre nego profit
koji je donosio najbolji teretni voz najuposlenijeg industrijskog okruga.
Džim se hvalisao da je to bilo najuspešnijih šest meseci u istoriji
Tegarta. Na sjajnim stranama izveštaja akcionarima kao profit je bio
naveden novac koji nije zaradio - subvencije za prazne vozove; i novac
koji nije bio njegov - sume kojima je trebalo platiti kamatu i otplatiti
obveznice Tegarta, dug koji mu je, po volji Veslija Mauča, bilo
dozvoljeno da ne plati. Hvalisao se većim količinama tovara koje su
vozovi Tegarta prevozili u Arizoni - gde je Den Konvej zatvorio i
poslednji deo Feniks-Darenga i povukao se; i u Minesoti, gde je Pol
Larkin slao gvozdenu rudu vozom, a poslednji brodovi za rudu na
Velikim jezerima su nestali.
"Uvek si smatrala da je zarađivanje tako važna vrlina", rekao joj je
Džim s čudnim polusmeškom. "Pa, čini mi se da sam u tome bolji od
tebe."
Niko nije tvrdio da razume pitanje zamrznutih obveznica železnice;
možda zato što su svi to previše dobro razumeli. U početku je bilo
znakova panike među vlasnicima obveznica i opasnog ogorčenja u
javnosti. Onda je Vesli Mauč izdao još jednu direktivu, koja je
određivala da ljudi mogu odmrznuti svoje obveznice pod izgovorom
 j g j g
"suštinske potrebe": vlada će kupiti obveznice ako dokaz o potrebi
smatra zadovoljavajućim. Bila su tri pitanja na koja niko nije
odgovorio, niti ih je postavio: šta određuje dokaz? šta određuje
potrebu? suštinska - kome?
Onda je postalo neučtivo raspravljati o tome zašto je nekome
odobreno da mu se novac odmrzne, dok je drugi odbijen. Ako je neko
pitao zašto, ljudi su se okretali u tišini, stisnutih usana. Trebalo je
opisivati, ne objašnjavati; pohranjivati podatke, ne procenjivati ih:
gospodin Smit je odmrznut, gospodin Džouns nije; samo to. A kad je
gospodin Džouns izvršio samoubistvo, ljudi su govorili: "Pa, ne znam,
da mu je stvarno bio potreban novac, vlada bi mu ga dala, ali neki
ljudi su, jednostavno, pohlepni."
Nije trebalo govoriti o ljudima koji su, pošto su bili odbijeni,
prodavali svoje obveznice za trećinu vrednosti drugim ljudima koji su
imali potrebu, zbog koje su se na čudesan način trideset tri zamrznuta
centa topila u ceo dolar; ili o novom zanimanju kojim su se bavili
sjajni mladići koji su tek bili završili fakultet, a koji su sebe zvali
"odmrzivači" i nudili usluge "da vam pomognemo da formulišete
prijavu odgovarajućim, modernim terminima". Ti momci su imali
prijatelje u Vašingtonu.
Posmatrajući prugu Tegart s perona neke seoske stanice, shvatila
je kako ne oseća blistavi ponos koji je nekada osećala, već magloviti
sram pun krivice, kao da je neka gadna rđa izrasla na metalu, i još
gore: kao da je u toj rđi bio trag krvi A onda je pogledala statuu Neta
Tegarta u holu terminala i pomislila: To je bila tvoja pruga, napravio si
je, borio se za nju, nisu te zaustavili ni strah ni odvratnost - neću je
predati ljudima od krvi i rđe - a samo ja sam ostala da je čuvam.
Nije odustala od potrage za čovekom koji je izmislio motor. To je
bio jedini deo njenog rada koji joj je davao snage da podnese ostalo.
Jedini cilj na vidiku koji je osmišljavao borbu.
Bilo je trenutaka kada se pitala zašto želi da ponovo napravi
motor. Čemu? - kao da ju je pitao neki glas. Jer sam još uvek živa -
odgovarala je. Ali, njena potraga je i dalje bila bezuspešna. Njena dva
inženjera nisu ništa našla u Viskonsinu. Poslala ih je da tragaju po
celoj državi za ljudima koji su radili u Fabrici motora dvadesetog
veka, da saznaju ime pronalazača. Nisu ništa saznali. Poslala ih je da
 j j
tragaju po dokumentaciji Biroa za patente; patent motora nije nikada
registrovan.
Jedini ostatak njene lične potrage bio je opušak cigarete sa
znakom dolara. Bila ga je smetnula s uma, sve do pre neko veče, kada
ga je našla u fioci radnog stola i dala ga svom prijatelju iz prodavnice
duvana u holu. Starac je bio veoma zbunjen dok je ispitivao opušak,
oprezno ga držeći između dva prsta; nikad nije čuo za tu marku i
pitao se kako je mogla da mu promakne. "Da li je bila kvalitetna,
gospođice Tegart?"
"Najbolja koju sam ikad popušila." Zbunjeno je odmahnuo glavom.
Obećao je da će saznati gde se te cigarete proizvode i da će joj
nabaviti boks.
Pokušala je da nađe naučnika koji bi probao da rekonstruiše
motor. Razgovarala je s ljudima koji su joj preporučeni kao najbolji u
struci. Prvi je, ispitavši ostatke motora i rukopisa, izjavio tonom
vodnika da ta stvar ne može da radi, da nikad nije radila i da će
dokazati da se jedan takav motor nikada ne može staviti u pogon.
Drugi je otegnuto, tonom odgovora na dosadno nametanje, kazao da
ne zna da li se to može uraditi ili ne, i da mu nije stalo da sazna. Treći
je ratobornim, drskim glasom rekao da će pokušati da izvrši zadatak,
uz ugovor na deset godina i platu od dvadeset pet hiljada dolara
godišnje. "Napokon, gospođice Tegart, ako očekujete da zaradite
ogroman profit na tom motoru, treba da platite moje uloženo vreme."
Četvrti, i najmlađi, gledao ju je načas bez reči, a crte na njegovom
praznom licu su se zgužvale u nagoveštaj prezira. "Znate, gospođice
Tegart, mislim da takav motor ne bi trebalo nikad napraviti, čak i ako
je neko shvatio kako da ga napravi. Bio bi toliko superioran u odnosu
na sve što imamo, da bi to bilo nepošteno prema slabijim naučnicima,
jer ne bi ostavio prostora za njihova dostignuća i sposobnosti. Mislim
da jaki ne treba da imaju prava da povrede samopoštovanje slabih."
izbacila ga je iz kancelarije i sela, neverovatno užasnuta činjenicom
da je najzlobnija izjava koju je ikada čula izrečena tonom moralne
ispravnosti.
Odluka da razgovara sa dr Robertom Stedlerom bila joj je
poslednje utočište.
 Naterala se da ga pozove, uprkos opiranju neke nepokretne tačke u
sebi, kao kad se kočnica pritisne do kraja. Raspravljala se sa sobom.
Mislila je: imam posla s ljudima kao što su Džim i Oren Bojl - njegova
krivica je manja od njihove - zašto da mu se ne obratim? Nije imala
odgovor, samo tvrdoglavi osećaj otpora, samo osećanje da od svih
ljudi na svetu ne bi smela da pozove upravo dr Roberta Stedlera.
Dok je sedela za radnim stolom, iznad reda vožnje linije Džon Galt,
čekajući da dr Stedler dođe, pitala se zašto se u oblasti nauke već
godinama nije pojavio prvoklasni talenat. Nije bila u stanju da potraži
odgovor. Gledala je crnu liniju, posmrtne ostatke broja 93, na redu
vožnje ispred sebe.
Voz ima dva velika atributa života, mislila je, kretanje i cilj; nekada
živ entitet, sada je bio samo cifra mrtvih teretnih vagona i lokomotiva.
Ne ostavljaj sebi vremena da osećaš, mislila je, raščereči taj kostur što
pre, lokomotive su potrebne u celom sistemu, Kenu Denegeru u
Pensilvaniji su potrebni vozovi, još vozova samo ako...
"Dr Robert Stedler", reče glas iz interfona na njenom stolu.
Ušao je smešeći se; osmeh kao da je potcrtavao reci: "Gospođice
Tegart, ne možete ni da zamislite koliko sam ushićen što vas ponovo
vidim."
Nije se nasmešila, bila je ozbiljna i uljudna dok je odgovarala:
"Veoma je ljubazno od vas što ste došli ovamo." Naklonila se, vitko telo
joj je bilo ukočeno i pravo, izuzev laganog, formalnog pokreta glavom.
"Šta ako priznam da mi je bio potreban samo neki verodostojan
izgovor da bih došao? Da li bi vas to iznenadilo?"
"Ne bih preuveličavala vašu učtivost." Nije se smešila. "Molim vas,
sedite, dr Stedler."
Pogledao je razdragano oko sebe. "Nikad nisam video kancelariju
nekog direktora železnice. Nisam znao da će biti tako... tako svečano
mesto. Da li je to u prirodi vašeg posla?"
"Ono o čemu sam htela da čujem vaše mišljenje daleko je od
oblasti vaših interesovanja, dr Stedler. Možda će vam biti čudno što
sam vas pozvala. Molim vas, dozvolite mi da vam objasnim svoje
razloge."
"Činjenica da ste hteli da me pozovete sasvim je dovoljan razlog.
Ako vam mogu biti od neke pomoći, od bilo kakve pomoći, ne znam
 g
šta bi mi trenutno pričinilo veće zadovoljstvo." Osmeh mu je bio
privlačan, osmeh svetskog čoveka, koji nije koristio da prikrije reči,
već da naglasi drskost iskazivanja iskrene emocije.
"Moj problem je stvar tehnologije", reče ona jasnim, bezizražajnim
tonom mladog mehaničara koji raspravlja o teškom zadatku. "Sasvim
razumem vaš prezir prema toj grani nauke. Ne očekujem od vas da
rešite moj problem - to nije posao kojim se bavite ili koji vas zanima.
Htela bih jedino da vam izložim problem, a onda imam samo dva
pitanja za vas. Morala sam da vas pozovem, jer je to stvar koja
uključuje nečiji um, veoma veliki um, i...", govorila je bezlično, kao da
izriče tačnu presudu - "a vi ste još jedini veliki um u ovoj oblasti."
Nije mogla da shvati zašto su ga njene reči tako pogodile. Videla je
mirnoću njegovog lica, iznenadnu ozbiljnost u očima, čudnu ozbiljnost
koja je izgledala žudno i skoro molećivo, a onda je čula ozbiljan glas,
kao pod pritiskom nekog osećanja zbog kojeg je zvučao jednostavno i
skromno:
"Šta vas muči, gospođice Tegart?"
Ispričala mu je o motoru i mestu gde ga je našla; ispričala mu je
da je bilo nemoguće saznati ime pronalazača; nije pominjala
pojedinosti svoje potrage. Dala mu je fotografije motora i ostatke
rukopisa.
Posmatrala ga je dok je čitao. Najpre je videla profesionalnu
sigurnost u brzim pokretima očiju, onda pauzu, pa rastuću pažnju,
zatim pokret usana koji bi kod drugog čoveka bio zvižduk ili uzdah.
Videla ga je kako se na neko vreme zaustavlja i gleda u daljinu, kao
da mu um juri bezbrojnim neočekivanim stazama, pokušavajući da ih
sve sledi - videla je kako lista unazad, onda staje, potom se tera da
čita dalje, kao da je razapet između žudnje da nastavi i žudnje da
obuhvati sve mogućnosti koje su se rastvarale pred njegovim očima.
Vldela je njegovo nemo uzbuđenje, znala je da je zaboravio na njenu
kancelariju, na to da ona uopšte postoji, na sve osim na prizor jednog
dostignuća - i, odajući poštu njegovoj sposobnosti da tako reaguje,
zažalila je što joj se dr Stedler ne dopada.
Već više od sata su ćutali, a onda je završio i podigao pogled
prema njoj. "Pa, ovo je izuzetno!" reče radosno i začuđeno, kao da
objavljuje neku vest koju nije očekivala.
 j j j j j
Želela je da može da mu odgovori osmehom i podari mu
drugarstvo zajedničkog slavljenja radosti, ali je samo klimnula glavom
i hladno rekla: "Da."
"Ali, gospođice Tegart, ovo je izvanrednol"
"Da."
"Rekli ste da je ovo stvar tehnologije? Ovo je više, više, mnogo više
od toga. Strane na kojima piše o konvertoru - možete videti s kojom
premisom govori. Razvio je neki novi koncept energije. Odbacio je sve
naše standardne pretpostavke, po kojima bi njegov motor bio
nemoguć. Formulisao je novu, sopstvenu premisu i rešio tajnu
pretvaranja statičke energije u kinetičku snagu. Znate li šta to znači?
Znate li kakav je podvig čiste, apstraktne nauke morao da ostvari pre
nego što je mogao da napravi svoj motor?"
"Ko?" upita ona tiho.
"Molim?"
"To je prvo od dva pitanja koje sam htela da vas pitam, dr Stedler:
da li vam pada na pamet neki mladi naučnik kojeg ste možda znali
pre deset godina, a koji je bio u stanju da napravi ovo?"
Zastao je, zapanjen; nije imao vremena da razmišlja o tom pitanju.
"Ne", reče on lagano, mršteći se, "ne mogu nikoga da se setim... I to je
čudno... Jer ovakva sposobnost ne bi nigde mogla da prođe
neprimećeno... neko bi mi skrenuo pažnju na njega... uvek su mi slali
mlade fizičare od kojih se mnogo očekivalo... Jeste li kazali da ste ovo
našli u istraživačkoj laboratoriji obične, komercijalne fabrike motora?"
"Da."
"Čudno. Šta li je radio na takvom mestu?"
"Projektovao motor."
"To i mislim. Čovek s genijem velikog naučnika, koji je odabrao da
bude industrijski pronalazač? Mislim da je to nečuveno. Želeo je motor
i tiho izveo ogromnu revoluciju u energetici, samo kao sredstvo za
neki cilj, i nije se potrudio da objavi svoja otkrića, već je odmah počeo
da pravi motor. Zašto je hteo da traci um na praktične aparate?"
"Možda zato što mu se dopadalo da živi na zemlji", reče ona
nehotično.
"Molim?"
 "Ne, pa... žao mi je, dr Stedler. Nisam imala nameru da razgovaram
ni o kakvoj... nevažnoj temi."
Gledao je u daljinu, sledeći sopstveni tok misli: 'Zašto mi se nije
obratio? Zašto nije bio u nekoj velikoj naučnoj ustanovi, gde mu je
bilo mesto? Ako je bio dovoljno pametan za ovo, sigurno je bio
dovoljno pametan da shvati važnost onoga što je uradio. Zašto nije
objavio rad o svojoj definiciji energije? Vidim njegove opšte smernice,
ali, do vraga! - najvažnije strane nedostaju, nema suštine! Sigurno je
neko u njegovoj okolini znao dovoljno i mogao je objaviti njegovo delo
celom naučnom svetu. Zašto nisu? Kako su mogli da odbace, samo da
odbace nešto ovako?
'To su pitanja na koja nemam odgovor.
I osim toga, sa čisto praktičnog stanovišta, zašto je motor ostavljen
na gomili otpada? Covek bi pomislio da će ga svaka pohlepna budala
od industrijalca zgrabiti da napravi bogatstvo. Nije bila potrebna
nikakva inteligencija da bi se videla njegova komercijalna vrednost.'
Prvi put se nasmešila - osmehom ružnim od gorčine; nije ništa
rekla.
"Niste mogli da nađete pronalazača?" upita on.
"Nikako - do sada."
"Mislite li da je još živ?"
"S razlogom verujem da jeste. Ali, nisam sigurna."
"A kad bih dao oglas za njega?"
"Ne. Nemojte."
"Ali, ako dam oglase u naučne časopise i dam dr Ferisu" - stao je;
video je kako ga je brzo pogledala, kao i on nju; nije ništa rekla, ali ga
je i dalje gledala; odvratio je pogled i završio rečenicu hladno i
odlučno - "i dam dr Ferisu da objavi na radiju da ja hoću da ga vidim,
da li bi odbio da dođe?"
"Da, dr Stedler, mislim da bi odbio."
Nije je gledao. Videla je kako mu se mišići lica blago zatežu i,
istovremeno, izraz nekakvog opuštanja u borama na njegovom licu;
nije mogla da shvati kakvo to svetlo umire u njemu, niti štaju je
nagnalo da misli o smrti nekog svetla.
Bacio je rukopis na sto nehajnim, prezrivim pokretom ručnog
zgloba. "Ti ljudi kojima nije važno da budu dovoljno praktični i
 g j j j j
prodaju pamet za pare treba ponešto da nauče o praktičnoj
stvarnosti."
Pogledao ju je s primesom prkosa, kao da očekuje ljutit odgovor.
Ali, njen odgovor je bio gori od ljutnje; lice joj je i dalje bilo
bezizražajno, kao da je se istina ili neistina njegovih ubeđenja više ne
tiču. Ljubazno je rekla: "Drugo pitanje koje sam želela da vam
postavim jeste da li biste bili tako ljubazni da mi kažete ime nekog
vama znanog fizičara koji bi, po vašem sudu, mogao da pokuša da
rekonstruiše ovaj motor."
Pogledao ju je i prigušeno se nasmejao; bio je to zvuk bola. "Da li i
vas to muči, gospođice Tegart, što se nigde ne može naći nikakva
pamet?"
"Razgovarala sam s nekim fizičarima koji su mi toplo preporučeni i
otkrila da su beznadežni slučajevi."
Žustro se nagnuo napred. "Gospođice Tegart", upita, "da li ste me
pozvali zato što verujete u integritet mog naučnog suda?" Pitanje je
bilo neskrivena molba.
"Da", mirno odgovori ona. "Verujem u integritet vašeg naučnog
suda."
Naslonio se; izgledao je kao da mu je neki skriveni smešak izgladio
napetost na licu. "Voleo bih da mogu da vam pomognem", reče
drugarski. "Iz sebičnih pobuda bih voleo da mogu da vam pomognem,
jer, vidite, to je moj najteži problem - traganje za čovekom od talenta
za moj tim. Talenat, ma kakvi! Bio bih zadovoljan i iskrom obećanja -
ali za ljude koje mi šalju može se slobodno reći da nemaju potencijal
ni da se razviju u mehaničare. Ne znam da li starim i postajem
zahtevniji, ili se ljudski rod degeneriše, ali u mojoj mladosti svet nije,
čini mi se, tako oskudevao u pameti. Kad biste videli s kakvim sve
ljudima danas moram da razgovaram, vi biste..."
Naglo je stao, kao da se iznenada nečega setio. Ćutao je; izgledalo
je kao da razmišlja o nečem što zna, ali neće da joj kaže; postala je
sigurna kada je završio naglo, onim tonom ozlojeđenosti kojim se
skriva izbegavanje: "Ne, ne znam nikoga koga bih vam mogao
preporučiti."
To je sve što sam htela da vas pitam, dr Stedler", reče ona. "Hvala
vam što ste mi posvetili vreme
 Za trenutak je sedeo bez reči, kao da ne može da se natera da ode.
"Gospođice Tegart", upita, "da li biste mogli da mi pokažete sam
motor?"
Pogledala ga je začuđeno. "Pa, da... ako želite. Ali, nalazi se u jednoj
podzemnoj odaji, dole u tunelima našeg terminala."
"Ne smeta mi, ako vama ne bi smetalo da me odvedete tamo dole.
Nemam nikakav poseban motiv. Samo lična radoznalost. Voleo bih da
ga vidim - to je sve."
Dok su stajali u granitnoj odaji, iznad staklenog sanduka u kojem
je bio polomljeni metalni predmet, skinuo je šešir laganim, odsutnim
pokretom - i nije mogla da odredi da li je to bio rutinski gest, jer se
setio da je u prostoriji s jednom damom, ili je skinuo kapu iznad
kovčega.
Stajali su u tišini, u odsjaju jednog jedinog svetla koje se prelamalo
sa staklene površine do njihovih lica. U daljini su kloparali točkovi
voza, i povremeno je izgledalo kao da će iznenadni, oštriji trzaj
vibracije skoro probuditi odgovor iz posmrtnog ostatka u staklenom
kovčegu.
"Tako je divno", reče dr Stedler tiho. "Tako je divno videti veliku,
novu, presudnu zamisao, koja nije moja!"
Pogledala ga je, želeći da poveruje da ga je ispravno razumela.
Progovorio je strasno i iskreno, odbacivši uobičajena pravila
ponašanja, ne mareći da li je pristojno da joj dopusti da čuje njegovo
priznanje bola, videći samo lice žene koja je u stanju da razume.
"Gospođice Tegart, znate li šta je znak drugorazrednog čoveka?
Ozlojeđenost zbog tuđeg dostignuća. Ti preosetljivi mediokriteti koji
strepe da se nečiji rad ne pokaže boljim od njihovog - ne naziru
usamljenost koja dolazi kada stignete do vrha. Usamljenost, jer nema
ravnoga - uma koji biste poštovali i dostignuća kojem biste se divili.
Pokazuju vam zube iz svojih mišijih rupa, misleći da vam pričinjava
zadovoljstvo što ih vaš um pomračuje - a dali biste godinu dana života
da vidite iskru nadarenosti bilo gde među njima. Zavide dostignuću, a
njihov san o veličini je svet gde su svi ljudi postali očito gori od njih.
Ne znaju da je taj san nepogrešivi dokaz osrednjosti, jer je takav svet
ono što čovek od dostignuća ne bi bio u stanju da podnese. Nikako ne
mogu da znaju šta on oseća kada je okružen gorima - mržnju? ne, ne
 g j j g j
mržnju, već dosadu - užasnu, beznadežnu, iznurujuću, paralizujuću
dosadu. Kakvu težinu imaju hvala i laskanje ljudi koje ne poštujete?
Jeste li ikad osetili čežnju za nekim kome se možete diviti? Za nečim
što nećete gledati s visine, već ćete prema tome podizati pogled?"
"Osećala sam to celog života", reče ona. To je bio odgovor koji nije
mogla da mu uskrati.
"Znam", reče on - a u bezličnoj nežnosti njegovog glasa bilo je
lepote. "Znao sam to kad sam prvi put razgovarao s vama. Zato sam
došao danas..." Načas je zastao, ali ona nije odgovorila na to
obraćanje, i on je završio sa istom tihom nežnošću: "Pa, zato sam hteo
da vidim motor."
"Shvatam", reče ona meko; ton njenog glasa bio je jedini oblik
priznanja koji je mogla da mu oda.
"Gospođice Tegart", rekao je on spuštenog pogleda, gledajući u
stakleni kovčeg, "znam čoveka koji bi se možda mogao prihvatiti
rekonstrukcije ovog motora. Odbio je da radi za mene - zato je,
verovatno, čovek kakvog tražite."Ali, pre nego što je podigao glavu - i
pre nego što je video izraz divljenja u njenim očima, iskreni izraz za
kojim je čeznuo, izraz opraštanja - uništio je svoj jedini trenutak
pokajanja dodavši sarkastičnim glasom salonskog ćaskanja:
"Očigledno, taj mladi čovek nije želeo da radi za dobro društva ili za
dobrobit nauke. Rekao mi je da neće da radi za vladu. Pretpostavljam
da je hteo veću platu, i nadao se da će je dobiti od nekog privatnog
poslodavca."
Okrenuo se da ne bi video izraz koji je nestajao s njenog lica, da
ne bi dopustio sebi da shvati njegovo značenje. "Da", reče ona tvrdo,
"to je, verovatno, čovek kakvog tražim."
"To je mladi fizičar sa instituta za tehnologiju države juta", reče on
suvo. "Zove se Kventin Denijels. Jedan prijatelj mi ga je poslao pre
nekoliko meseci. Došao je da me vidi, ali nije hteo da prihvati posao
koji sam mu ponudio. Hteo sam ga u svom timu. Imao je um
naučnika. Ne znam da li će uspeti s vašim motorom, ali je barem
sposoban da pokuša. Mislim da ga još uvek možete naći na institutu
za tehnologiju države juta. Ne znam šta sada tamo radi - zatvorili su
institut pre godinu dana."
"Hvala vam, dr Stedler. Stupicu u kontakt s njim."
 j
"Ako... ako hoćete, biću srećan da mu pomognem u teorijskom delu.
I sam ću da radim na tome, polazeći od smernica rukopisa. Voleo bih
da otkrijem glavnu tajnu motora, koju je i njegov tvorac otkrio.
Moramo otkriti osnovni princip. Ako uspemo, gospodin Denijels može
da završi posao oko vašeg motora."
"Biću zahvalna na svakoj pomoći koju želite da mi pružite, dr
Stedler."
Nemo su koračali kroz mrtve tunele terminala, niz spojeve zarđale
pruge ispod niza plavih svetiljki, do udaljenog sjaja perona.
Na kraju tunela su videli nekog čoveka kako kleči na pruzi,
udarajući čekićem po skretnici, ogorčeno i nesigurno, bez ritma.
"Pa, šta je s tom vražjom stvari?" upita posmatrač.
"Ne znam."
"Radiš već čitav sat."
"Aha."
"Koliko će ti trebati?"
"Ko je Džon Galt?"
Dr Stedler se trže. Prošli su pored ljudi, kad on reče: "Ne volim taj
izraz."
"Ni ja", odgovori ona.
"Kako je nastao?"
"Niko ne zna."
Cutali su, a onda on reče: "Znao sam nekad jednog Džona Galta.
Samo, davno je umro."
"Ko je to bio?"
"Mislio sam da je još uvek živ. Ali, sad sam siguran da je svakako
umro. Imao je takav um da bi, da je živ, ceo svet do sada pričao o
njemu."
"Ali, ceo svet priča o njemu."
Zaustavio se. "Da..." reče polako, zagledan u neku misao koja mu
do tada nije padala na pamet, "da... Zašto?" Ta reč je bila prepuna
užasa.
"Ko je on bio, dr Stedler?"
"Zašto pričaju o njemu?"
"Ko je on?"Odmahnuo je glavom, ježeći se, i oštro rekao: "To je
samo koincidencija. To ime uopšte nije neobično. Beznačajna
 j j j
koincidencija. Nema nikakve veze sa čovekom koga sam poznavao. Taj
čovek je mrtav."
Nije dopustio sebi da shvati puno značenje reči koje je dodao:
"Mora da bude mrtav."
Nalog na radnom stolu je bio označen: "Poverljivo... Hitno...
Prioritet... Suštinsku potrebu potvrdio ured glavnog koordinatora...
namenjeno za Projekat KSI" - i u njemu se zahtevalo da proda deset
hiljada tona čelika Državnom naučnom institutu.
Rirden ga je pročitao i pogledao nadzornika fabrike koji je
nepomično stajao ispred njega. Nadzornik je bio ušao i bez reči
položio nalog na radni sto.
"Pomislio sam da biste hteli da vidite ovo", reče on, odgovarajući
na Rirdenov pogled.
Rirden pritisnu dugme, pozivajući gospođicu Ajvs. Dao joj je nalog,
rekavši: "Pošaljite ga tamo odakle je došao. Kažite im da neću prodati
Rirdenov metal Državnom naučnom institutu."
Gven Ajvs i nadzornik su ga pogledali, zatim jedno drugo i opet
njega; u njihovim očima je video čestitanje.
"Da, gospodine Rirden", formalno reče Gven Ajvs, uzimajući taj list
kao da je bilo koji drugi poslovni dokument. Naklonila se i napustila
prostoriju. Za njom je otišao i nadzornik.
Rirden se blago nasmešio, u znak pozdrava onome što su osetili.
Nije ga se uopšte takao taj dokument niti njegove moguće posledice.
U nekom unutrašnjem grču - kao da je izvukao utikač da bi
presekao struju osećanja - rekao je sebi pre šest meseci: Delaj prvo,
održi fabriku u radu, osećaj kasnije. Zato je bio u stanju da
ravnodušno gleda kako se primenjuje Zakon o pravičnom udelu.
Niko nije znao kako će se taj zakon primenjivati. Najpre mu je
rečeno da ne može proizvoditi Rirdenov metal u količini većoj od
tonaže najbolje specijalne legure, pored čelika, koju proizvodi Oren
Bojl. Ali, najbolja specijalna legura Orena Bojla bila je neka smesa
koja je pucala i koju niko nije hteo da kupi. Onda mu je rečeno da
može proizvoditi Rirdenov metal u količini koju bi Oren Bojl mogao da
proizvede, da može da je proizvede. Niko nije znao kako će se to
odrediti. Neko u Vašingtonu je objavio cifru, odredivši godišnji broj
tona, bez ikakvog objašnjenja. Svi su morali da pristanu.
 g j j j
Nije znao kako da istu količinu Rirdenovog metala da svakom
kupcu koji ga je tražio. Lista čekanja za narudžbine se nije mogla
ostvariti ni za tri godine, čak i da mu je dozvoljeno da radi punim
kapacitetom. Nove narudžbine su svakodnevno stizale. To više nisu
bile narudžbine u starom, časnom smislu trgovine; to su bili zahtevi.
Zakon je omogućavao da ga svaki kupac koji ne dobije svoj pravični
udeo može tužiti.
Niko nije znao kako da odredi šta je pravičan udeo u toj količini.
Onda su mu iz Vašingtona za zamenika direktora distribucije poslali
jednog sjajnog mladića, koji je tek bio završio fakultet. Posle mnogih
telefonskih razgovora s glavnim gradom, mladić je izjavio da će svaki
kupac dobiti pet stotina tona metala, prema datumima prijava.
Niko se nije bunio protiv ove brojke. Nije bilo načina da se
odgovori argumentovano; ta brojka je mogla biti pola funte ili milion
tona, isto je bilo. Mladić je otvorio kancelariju u Rirdenovoj fabrici, gde
su četiri devojke primale prijave za Rirdenov metal. Prema sadašnjem
opsegu prozvodnje u fabrici, prijave su se protezale i u sledećem veku.
Pet stotina tona Rirdenovog metala nije bilo dovoljno ni za pet
kilometara šina za Tegart transkontinental ; nije bilo dovoljno ni za
podupirače u jednom rudniku uglja Kena Denegera. Najvećim
industrijama, Rirdenovim najboljim kupcima, nije bilo dozvoljeno da
koriste njegov metal. Ali su se na tržištu odjedanput pojavili štapovi za
golf od Rirdenovog metala, kao i aparati za kafu, baštovanski pribor i
slavine za kupatilo. Kenu Denegeru, koji je shvatio vrednost tog metala
i usudio se da ga naruči uprkos gnevu javnog mnjenja, nije bilo
dozvoljeno da ga dobije; njegova narudžba je ostala neispunjena, novi
zakoni su je odbacili bez ikakvog upozorenja. Gospodin Moven, koji je
izdao Tegart transkontinental u najopasnijem trenutku, sada je pravio
skretnice od Rirdenovog metala i prodavao ih južnom Atlantiku.
Rirden je i dalje gledao, osećanja su mu bila isključena.
Okretao se bez reči kada bi mu neko pomenuo ono što su svi znali:
brza bogaćenja na Rirdenovom metalu. "Ma, ne", govorili su ljudi po
salonima, "ne možete reći da je to crno tržište, jer, nije, zaista. Niko ne
proda je metal nezakonito. Samo prodaju svoje pravo na njega. Ne
prodaju stvarno, samo udružuju svoje udele." Nije želeo da zna tačno
koliko su složeni poslovi u kojima su se "udeli" prodavali i udruživali -
 j
ni kako je neki fabrikant u Virdžiniji izlio pet hiljada tona proizvoda
od Rirdenovog metala - niti koje u Vašingtonu bio fabrikantov
neimenovani partner. Znao je da je njihov profit po toni Rirdenovog
metala pet puta veći od njegovog. Nije ništa rekao. Svi su imali pravo
na metal, osim njega.
Mladić iz Vašingtona, koga su radnici u čeličani prozvali Dadilja,
visio je oko Rirdena s primitivnom, začuđenom radoznalošću, koja je,
začudo, bila vid divljenja. Rirden ga je gledao s gađenjem i ironijom. U
mladiću se nije nazirao ni trag pojma morala; tako su ga vaspitali na
fakultetu; zato je ostao nekako čudno iskren, naivan i ciničan
istovremeno, kao neiskvareni divljak.
"Prezirete me, gospodine Rirden", jednom je izjavio, iznenada i bez
ikakve ozlojeđenosti. "To je nepraktično."
"Zašto je nepraktično?" upitao je Rirden.
Mladić je izgledao zbunjeno i nije imao odgovor. Nikad nije imao
odgovor ni na kakvo 'zašto?'. Naprosto je izricao tvrdnje. O ljudima bi
govorio: "On je staromodan", "On je nazadan", "On je neprilagođen",
bez oklevanja ili objašnjenja; takođe bi govorio, kao diplomirani
metalurg: "Topljenje gvozdene rude, mislim, izgleda, zahteva visoku
temperaturu." iskazivao je samo nesigurna mišljenja o fizičkoj prirodi -
i samo kategoričke imperative o ljudima.
"Gospodine Rirden", jednom je rekao, "ako biste želeli da date više
metala svojim prijateljima - mislim, veće isporuke - to se može srediti,
znate. Zašto ne zatražimo posebnu dozvolu, pozivajući se na suštinsku
potrebu. Imam neke prijatelje u Vašingtonu. Vaši prijatelji su prilično
važni ljudi, veliki biznismeni, tako da ne bi bilo teško provući se sa
smicalicom o suštinskoj potrebi. Naravno, bilo bi nekih troškova. Za
stvari u Vašingtonu. Znate kako je, te stvari uvek iziskuju troškove."
"Kakve stvari?"
"Razumete na Šta mislim."
"Ne", rekao je Rirden, "ne razumem. Zašto mi ne objasnite?"
Mladić ga je pogledao nesigurno, preračunavao se u glavi, a onda
izjavio: "To je loša psihologija."
"Šta?"
"Znate, gospodine Rirden, nije neophodno upotrebljavati takve
reci."
 "Kakve?"
"Reci su relativne. One su samo simboli. Ako ne upotrebljavamo
ružne simbole, bićemo lišeni ružnoće. Zašto hoćete da kažem stvari na
jedan način, kad sam ih već kazao na drugi?"
"Kako to ja hoću da ih kažete?"
"Zašto hoćete?"
"Iz istog razloga iz kojeg vi nećete."
Mladić je nakratko ćutao, a zatim rekao: "Znate, gospodine Rirden,
nema apsolutnih merila. Ne možemo se držati strogih principa,
moramo biti fleksibilni, ako hoćemo da se prilagodimo postojećoj
stvarnosti i da postupamo prema potrebi trenutka."
"Samo napred, momče. Hajde, pokušaj da izliješ tonu čelika bez
strogih principa, prema potrebi trenutka."
Čudan osećaj, skoro osećaj stila, izazvao je u Rirdenu prezir prema
mladiću, ali ne i ozlojeđenost. Mladić se nekako uklapao u duh
događaja oko njih. Kao da su bili vraćeni vekovima unazad, do doba
kome je mladić pripadao, ali on, Rirden, nije. Umesto da gradi nove
peći, mislio je Rirden, sada vodi unapred izgubljenu bitku da održi
stare; umesto da započinje nove poduhvate, nova istraživanja, nove
eksperimente o upotrebi Rirdenovog metala, trošio je svu svoju
energiju tragajući za izvorima rude gvožđa: kao ljudi u osvit
gvozdenog doba - mislio je - ali s manje nade.
Pokušavao je da izbegne ove misli. Morao je da bude na oprezu
zbog osećanja - kao da je neki njegov deo postao stranac, koji je
morao da se drži u stanju utrnulosti, a njegova volja je morala da
bude njegov stalni, budni anestetik. Taj deo je bio nepoznanica, o kojoj
je znao samo to da ne sme nikad da vidi njegov koren niti da mu da
pravo glasa. Proživeo je jedan opasan trenutak, kojem nije smeo
dopustiti da se vrati.
Bio je to trenutak kada je - sam u kancelariji, jedne zimske večeri,
paralisan zbog duge kolone direktiva na naslovnoj strani novina
raširenih na radnom stolu - čuo na radiju vest da su na onosna polja
Elisa Vajata u plamenu. Tada je njegova prva reakcija - pre bilo kakve
pomisli na budućnost, bilo kakve svesti o katastrofi, bilo kakvog šoka,
užasa ili pobune - bila da prasne u smeh. Smejao se trijumfalno,
oslobođeno, iznenada živo likujući - a reči koje nije izgovorio, ali ih je
osećao, bile su: Bog te blagoslovio, Elis, ma šta radio!
Kada je spoznao šta taj smeh podrazumeva, shvatio je da je sada
osuđen da stalno motri na sebe. Kao neko ko je preživeo srčani udar,
znao je da je bio upozoren i da u sebi nosi opasnost koja ga može
svakog časa zadesiti.
Od tada je odbijao da razmišlja o tome. Održavao je ravnomeran,
pažljiv, strogo kontrolisan ritam unutrašnjih koraka. Ali, to mu se još
jednom nakratko približilo. Dok je gledao narudžbenicu Državnog
naučnog instituta na radnom stolu, činilo mu da odsjaj koji leluja
preko papira ne dolazi od peći napolju, već od vatre na onosnog polja
u plamenu.
"Gospodine Rirden", rekao je Dadilja, čuvši da je odbio
narudžbenicu, "nije trebalo to da uradite."
"Zašto da ne?"
"Biće problema."
"Kakvih problema?"
"To je vladina narudžbenica. Ne možete odbiti vladinu
narudžbenicu."
"Zašto ne mogu?"
"To je jedan od suštinski potrebnih projekata, i tajan je. Veoma je
važan."
"Kakav je to projekat?"
"Ne znam. To je tajna."
"Kako onda znate da je važan?"
"Tako je rečeno."
"Ko je rekao?"
"Ne možete sumnjati u tako nešto, gospodine Rirden!"
"Zašto ne mogu?"
"Pa, ne možete."
"Ako ne mogu, onda bi to bio apsolut, a rekli ste da nema
apsoluta."
"To je drugo."
"Kako, drugo?"
"To je vlada."
"Mislite, nema apsoluta osim vlade?"
 "Mislim, ako kažu da je važno, onda jeste."
"Zašto?"
"Neću da vas sustignu nevolje, gospodine Rirden, a sustići će vas,
nema sumnje. Previše pitate 'zašto'. Pa, zašto to radite?"
Rirden ga pogleda, prigušeno se nasmejavši. Mladić je shvatio šta
je rekao i nasmešio se sa snebivanjem, ali je izgledao nesrećno.
Čovek koji je nedelju dana kasnije došao da vidi Rirdena bio je
prilično mlad i prilično vitak, ali ni približno tako mlad i vitak koliko
je pokušavao da tako izgleda. Nosio je građansko odelo i kožne
gamašne saobraćajca. Rirden nije mogao sasvim jasno da odredi da li
je iz Državnog naučnog instituta ili iz Vašingtona.
"Čujem da ste odbili da prodate metal Državnom naučnom
institutu, gospodine Rirden", reče on mekim, poverljivim tonom.
"Tako je", reče Rirden.
"Ali, nije li to namerno nepoštovanje zakona?"
"Na vama je da protumačite."
"Mogu li da pitam za vaš razlog?"
"Moj razlog nije vaša briga."
"Ali, naravno da jestel Mi vam nismo neprijatelji, gospodine Rirden.
Hoćemo da budemo pravedni prema vama. Ne smete se plašiti
činjenice da ste veliki industrijalac. Nećemo vam to uzimati za zlo. U
stvari, hoćemo da budemo pravedni prema vama kao i prema
najnižem nadničaru. Voleli bismo da znamo vaš razlog."
"Objavite u novinama da sam odbio, i svaki čitalac će vam reći moj
razlog. Pojavilo se u svim novinama pre nešto više od godinu dana."
"O, ne, ne, ne! Zašto pominjete novine? Zar ne možemo da sredimo
ovo prijateljski, privatno?"
"To zavisi od vas."
"Ne želimo to u novinama."
"Ne?"
"Ne. Ne bismo želeli da vas povredimo."
Rirden ga pogleda i reče: "Zašto Državnom naučnom institutu treba
deset hiljada tona čelika? Šta je Projekat KSI?"
"A, to? Veoma važan naučnoistraživački projekat, poduhvat od
velike društvene vrednosti, koji bi mogao biti od neprocenjive koristi
za društvo, ali, nažalost, pravila vrhunske politike mi ne dozvoljavaju
da vam detaljnije objasnim o čemu se radi."
"Znate", reče Rirden, "mogao bih vam reći - kao svoj razlog - da ne
želim da proda jem metal onima koji od mene skrivaju svoj cilj. Ja
sam stvorio taj metal. Imam moralnu odgovornost da znam za šta
odobravam njegovu upotrebu."
"O, ali ne morate da brinete o tome, gospodine Rirden Oslobađamo
vas te odgovornosti."
"Pretpostavimo da ne želim da budem oslobođen?"
"Ali... to je staromodan i... čisto teorijski stav."
"Kazao sam da bih to mogao navesti kao razlog. Ali neću - jer u
ovom slučaju imam drugi, opšti razlog. Neću uopšte da prodam
Rirdenov metal Državnom naučnom institutu, ni za kakav cilj, dobar
ili loš, tajni ili javni."
"Ali, zašto?"
"Slušajte", reče Rirden polako, "možda ima nekog opravdanja za
divljačka društva u kojima je čovek mogao da očekuje da će ga
neprijatelji svakog časa ubiti, i morao je da se brani kako zna i ume.
Ali, nema opravdanja za društvo u kojem se od čoveka očekuje da
napravi oružje za sopstvene ubice."
"Mislim da nije preporučljivo upotrebljavati takve reči, gospodine
Rirden. Mislim da nije praktično razmišljati u tim okvirima. Napokon,
vlada ne može - sledeći širu, nacionalnu politiku - da ima
razumevanja za to što ste kivni na neku posebnu instituciju."
"Onda nemojte imati razumevanja."
"Kako to mislite?"
"Nemojte dolaziti da me pitate za razlog."
"Ali, gospodine Rirden, ne možemo pustiti da nepokoravanje
zakonu prođe neopaženo. Šta očekujete da uradimo?"
"Šta god hoćete."
"Ali, ovo je potpuno nečuveno. Niko još nikad nije odbio da proda
vladi neophodnu robu. U stvari, zakon vam ne dozvoljava da odbijete
prodaju svog metala bilo kom kupcu, a kamoli vladi."
"Pa, zašto me onda ne uhapsite?"
"Gospodine Rirden, ovo je prijateljski razgovor. Zašto govoriti o
hapšenju?"
 j
"Nije li to vaš poslednji argument protiv mene?"
"Zašto da ga potežemo?"
"Zar se on ne podrazumeva u svakoj rečenici ovog razgovora?"
"Zašto da ga imenujemo?"
"A zašto da ne?" Nije bilo odgovora. "Pokušavate li da sakrijete od
mene činjenicu da vam, da nemate taj adut, ne bih dozvolio da uđete
u ovu kancelariju?"
"Ali ja ne govorim o hapšenju."
"Ja govorim."
"Ne razumem vas, gospodine Rirden."
"Neću da vam pomažem da se pretvarate da je ovo nekakav
prijateljski razgovor. Nije. Sad radite šta hoćete."
Na čovekovom licu je bio neobičan izraz: zapanjenost, kao da nema
pojma sa čim se suočava, i strah, kao da je oduvek to sasvim dobro
znao i da je živeo u strahu da se ne otkrije.
Rirden je osetio čudno uzbuđenje; osećao je kao da samo što nije
shvatio nešto što nikad nije razumevao, kao da je na tragu nekog
otkrića, još suviše dalekog da se spozna, osim da je najvažnije od
svega što je ikad nazreo.
"Gospodine Rirden", reče čovek, "vladi je potreban vaš metal.
Morate nam ga prodati, jer, svakako, shvatate da pitanje vaše
saglasnosti ne može kočiti vladine planove."
"Prodaja", reče polako Rirden, "zahteva saglasnost prodavca." Ustao
je i odšetao do prozora. "Kazaću vam šta možete da uradite." Pokazao
je kolosek gde su se šipke od Rirdenovog metala tovarile na teretne
vagone. "Eno ga Rirdenov metal. Odvezite se tamo kamionima - kao
bilo koji pljačkaš, ali bez rizika, jer neću pucati na vas, kao što znate
da ne mogu - uzmite metala koliko god hoćete i idite. Ne pokušavajte
da mi pošaljete novac. Neću ga primiti. Nemojte štampati ček za mene.
Neću ga unovčiti. Ako želite metal, imate oružje da ga prigrabite.
Samo izvolite."
"Blagi bože, gospodine Rirden, šta bi ljudi mislili!"
Bio je to nagonski, nesvesni uzvik. Mišići na Rirdenovom licu su se
u trenutku pokrenuli u nemi smeh. Obojica su razumela šta taj uzvik
podrazumeva. Rirden ravnodušno, teškim, opuštenim tonom
konačnosti reče: "Treba vam moja pomoć da bi to izgledalo kao
 j g
prodaja - kao bezbedna, pravedna, moralna transakcija. Neću vam
pomoći."
Čovek se nije usprotivio. Ustao je, spremajuće se da ode. Samo je
rekao: "Zažalićete zbog svog stava, gospodine Rirden."
"Ne verujem."
Znao je da nije gotovo. Takođe je znao da tajnost Projekta KSI nije
glavni razlog zašto su se ti ljudi bojali da objave celu stvar. Znao je da
oseća neko čudno, radosno, lako samopouzdanje. Znao je da su ovo
pravi koraci na putu koji je nazreo.
Degni je bila ispružena na fotelji u dnevnoj sobi, sklopljenih očiju.
Ovo je bio težak dan, ali je znala da će večeras videti Henka Rirdena.
Pomisao na to je bila poput poluge koja je s nje podigla teške sate
besmislene ružnoće.
Ležala je mirno, zadovoljna odmorom koji je imao samo jednu
svrhu, da tiho čeka da se okrene ključ u bravi. Nije joj telefonirao, ali
je čula da je danas u Njujorku, zbog sastanka sa proizvođačima bakra,
a nikad nije odlazio iz grada pre sledećeg jutra, niti je proveo u
Njujorku noć koja nije pripadala njoj. Volela je da ga čeka. Bio joj je
potreban vremenski razmak, kao most između njenih dana i njegovih
noći.
Sati pred njom, kao sve njene noći s njim, mislila je, dodaće se
štednom ulogu života gde se pohranjuju trenuci vremena, s ponosom
što su proživljeni. Na svoj radni dan je bila ponosna samo zato što ga
je preživela, ne i proživela. Loše je, mislila je, užasno je loše da čovek
bude primoran da tako kaže za ijedan sat svog života. Ali, sada nije
mogla da misli o tome. Mislila je na njega, na borbu koju je
posmatrala proteklih meseci, borbu za oslobađanje; znala je da mu
može pomoći da pobedi, ali da treba da mu pomogne na svaki način
osim recima.
Pomislila je na jedno veće prošle zime, kada je ušao, izvadio
paketić iz džepa i dao joj ga, rekavši: "Ovo je za tebe." Otvorila ga je i s
nevericom, zapanjeno zurila u ogrlicu od jednog jedinog, kruškolikog
rubina, koji je prosipao silovitu vatru po belom satenu kutijice za
nakit. To je bio čuveni dragi kamen, koji je samo desetak ljudi u svetu
moglo sebi zaista da priušti; on nije bio jedan od njih.
"Henk... zašto?"
 "Bez nekog posebnog razloga. Samo sam želeo da je vidim na tebi."
"O, ne, ne ovako nešto! Zašto je traćiti? Da tako retko idem tamo
gde čovek mora da se obuče. Kada ću je uopšte nositi?"
Gledao ju je, a pogled mu je lagano klizio od njenih nogu do lica.
"Pokazaću ti", reče. Odveo ju je do spavaće sobe, skinuo je bez reči, kao
posednik koji svlači osobu čiji pristanak se ne traži. Stavio joj je
orglicu oko vrata. Stajala je naga, s kamenom između grudi, kao
svetlucavom kapljicom krvi.
"Misliš li da muškarac treba da da nakit ljubavnici radi bilo čega
drugog osim njegovog sopstvenog uživanja?" upita on. "Ovako hoću
da je nosiš. Samo za mene. Volim da je gledam. Divna je."
Nasmejala se; bio je to nežan, tih zvuk bez daha. Nije mogla ni da
govori ni da se pomeri, samo je nemo klimnula glavom, prihvatajući i
pokoravajući se; klimnula je glavom nekoliko puta, kosa joj je
zalepršala u širokom, kružnom pokretu glave, a onda mirno pala kada
je pred njim pognula glavu.
Sručila se na krevet. Ležala je lenjo ispružena, glava joj je bila
zabačena, ruke pored tela, dlanovi priljubljeni uz grubu tkaninu
prekrivača, jedna noga savijena, dok je duga linija druge bila
ispružena na tamnoplavom lanenom prekrivaču, a kamen je u
polutami sijao kao rana, bacajući zvezdolike zrake po njenoj koži.
Oči su joj bile poluzatvorene u podrugljivom, svesnom trijumfu
obožavanog bića, ali su joj usta bila poluotvorena, u bespomoćnom,
molećivom iščekivanju. On je stajao na drugom kraju sobe,
posmatrajući je, njen ravan stomak koji se uvlačio dok je udisala, to
senzibilno telo jedne senzibilne svesti. Dubokim, napetim i neobično
tihim glasom je rekao:
"Degni, kada bi te neki umetnik naslikao onakvu kakva si sada,
ljudi bi dolazili da vide sliku, da dožive trenutak koji im ništa u životu
ne može pružiti. Zvali bi je velikom umetnošću. Ne bi znali prirodu
onoga što osećaju, ali bi im slika sve pokazivala - čak i da nisi neka
klasična Venera, već potpredsednik železnice, jer i to je deo toga - čak
i šta sam ja, jer i to je deo toga. Degni, osetili bi, i otišli i spavali s
prvom kelnericom na vidiku - i nikad ne bi pokušali da dosegnu ono
što su osetili. Da ne bih to tražio od slike. Želeo bih to u stvarnosti. Ne
bih se ponosio nikakvom uzaludnom čežnjom. Ne bih se držao
 j
mrtvorođene težnje. Hteo bih da to imam, da napravim, da proživim.
Da li razumeš?"
"O, da, Henk, ja razumem!" reče ona. Da li ti razumeš, dragi? - da li
u potpunosti razumeš? pomislila je, ali nije glasno rekla.
One večeri kad je bila mećava stigla je kući i u svojoj dnevnoj sobi
našla ogroman buket tropskog cveća, ispred tamnih prozora o koji su
udarale pahuljice. To su bile stabljike havajske Baklje isiota, metar
visoke; njihove krupne glave su bile kupe od latica, koje su imale
senzualno tkivo meke može i boju krvi. "Video sam ih u izlogu
cvećare", rekao joj je kad je došao te noći. "Dopalo mi se kako
izgledaju kroz mećavu. A ništa ne propada tako kao objekat u javnom
izlogu."
Počela je da nalazi cveće u svom stanu u neočekivano vreme,
cveće poslato bez poruke, ali se pošiljalac potpisivao njegovim
fantastičnim oblicima, jarkim bojama, ekstravagantnim cenama.
Doneo joj je zlatnu ogrlicu, načinjenu od spojenih pločica koje su
obrazovale površinu od čistog zlata, koja joj je pokrivala vrat i ramena
kao okovratnik viteškog oklopa - "Nosi je sa crnom haljinom", naredio
je. Doneo joj je čaše koje su bile visoki, vitki blokovi rezanog kristala,
delo jednog čuvenog draguljara. Gledala je kako drži jednu od tih čaša
kada mu je poslužila piće - a materijal pod njegovim prstima, ukus
pića i prizor njenog lica bili su jedinstveni oblik nedeljivog trenutka
uživanja. "Viđao sam stvari koje mi se dopadaju", rekao je, "ali ih
nikad nisam kupovao. Činilo mi se da u tome nema nikakvog smisla.
Sada ima."
Jednog zimskog jutra joj je telefonirao u kancelariju i rekao, ne
tonom poziva, već tonom direktorskog naređenja: "Večeras ćemo
zajedno večerati. Hoću da se doteraš. Imaš li neku plavu večernju
haljinu? Obuci je."
Obukla je tanku tamnoplavu tuniku u kojoj je izgledala
nezaštićeno, jednostavno, kao kip pod plavim senkama vrta na letnjem
suncu. Doneo joj je i prebacio preko ramena ogrtač od plave lisice, koji
ju je progutao od obline brade do vrhova sandala. "Henk, to je
besmisleno" - nasmejala se. "Nije to za mene!"
"Nije?" rekao je, odvukavši je do ogledala.
 Pod ogromnim ćebetom od krzna izgledala je kao dete ušuškano za
snežnu oluju; luksuzni materijal je preobrazio čednost nezgrapnog
zamotuljka u eleganciju razvratno namernog kontrasta: u prizor
naglašene senzualnosti. Krzno je bilo svetlosmeđe, zatamnjeno
oreolom plavetnila koji se nije mogao videti, samo se nazirao kao
uokvirujuća izmaglica, kao nagoveštaj boje koju nisu hvatale oči, već
ruke, kao da se i bez dodira oseća kako dlanovi tonu u meko krzno.
Pod ogrtačem se ništa od nje nije videlo, osim smeđe kose, sivoplavih
očiju, obrisa usta.
Okrenula se prema njemu, sa zbunjenim i bespomoćnim osmehom.
"Nisam... nisam znala da će tako izgledati."
"Ja jesam."
Sedela je pored njega u kolima dok je vozio mračnim ulicama
grada. Blistava snežna mreža bi povremeno blesnula u vidnom polju
dok su prolazili kraj svetiljki na uglovima. Nije pitala kuda idu. Sedela
je zavaljena u sedište, naslonivši se i gledajući gore u pahuljice.
Krzneni ogrtač ju je čvrsto obavijao; ispod njega joj se haljina činila
kao spavaćica, a ogrtač je osećala kao zagrljaj.
Gledala je uglaste nizove svetiljki kako se uzdižu kroz snežnu
zavesu, i - bacajući pogled na njega, njegove ruke u rukavicama kako
stiskaju volan, strogu, istančanu eleganciju tog lika u crnom kaputu i
belom šalu - pomislila je kako mu je mesto u velikom gradu, među
izglancanim pločnicima i izvajanim kamenom.
Kola su ušla u tunel, projurila kroz odzvanjajuću cev od pločica
ispod reke i popela se do zavoja izdignutog autoputa pod otvorenim
crnim nebom. Svetla su sada bila ispod njih, rasuta u kilometrima
jednoličnih plavičastih prozora, dimnjaka, nakrivljenih dizalica,
crvenih plamenova vatre i dugih, bledih zraka koji su ocrtavali krive
oblike nekog industrijskog okruga. Pomislila je kako ga je jednom
videla, u njegovoj fabrici, s mrljama gareži na čelu, obučenog u
kiselinom izgrižene radničke pantalone; nosio ih je tako prirodno
dobro kao što je nosio i ovu svečanu odeću. I ovde mu je mesto -
pomislila je, gledajući dole u ravnice Nju Džersija - između dizalica,
vatri i škripe zupčanika.
Dok su jurili mračnim putem kroz pusti predeo, sa obalama od
snega koje su sijale pod farovima - setila se kako je izgledao tog leta
 g j j j g g
njihovog odmora, obučen u pantalone, izpružen na zemlji neke
usamljene udoline, pod telom mu je bila trava a sunce na njegovim
golim rukama. Mesto mu je u prirodi, pomislila je - mesto mu je svuda
- on je čovek koji je pripadao zemlji - a onda se setila točnijih reči: on
je čovek kojem je zemlja pripadala, čovek koji je na zemlji kod kuće i
drži stvari pod kontrolom. Zašto je onda - pitala se - morao da nosi
teret tragedije koji je s tihim trpljenjem tako u potpunosti prihvatio da
je jedva bio svestan da ga nosi? Odgovor je delimično znala; osećala
je da joj je odgovor nadohvat ruke i da će ga spoznati jednog od
narednih dana. Ali, sada nije želela da misli o tome, jer su se
udaljavali od tereta, jer su u prostoru kola koja su ubrzavala imali mir
potpune sreće. Neosetno je pomerila glavu da njome na časak dotakne
njegovo rame.
Kola su sišla s autoputa i skrenula prema osvetljenim kvadratima
udaljenih prozora koji su lebdeli iznad snega, iza rešetaka od golih
grana. Posle su u mekoj, bledoj svetlosti seli za sto kraj prozora koji je
gledao u tamu i drveće. Gostionica je stajala na brežuljku u šumi;
krasila ju je raskoš visokih cena i privatnosti, i odavala je odličan
ukus, nagoveštavajući da je nisu otkrili oni koji traže visoke cene i
zapaženost. Jedva je bila svesna sale za ručavanje: rastapala se u
osećaj najveće udobnosti, a jedini ukras koji joj je privukao pažnju bio
je sjaj zaleđenih grana s druge strane prozora.
Sedela je, gledajući napolje, a plavo krzno joj je bilo skliznulo do
polovine nagih ruku i ramena. Gledao ju je kroz poluzatvorene oči, sa
zadovoljstvom čoveka koji ispituje sopstvenu izradu.
"Volim da ti poklanjam stvari", reče on, "jer ti nisu potrebne."
"Nisu?"
"I nije da hoću da ih imaš. Hoću da ih imaš od mene."
"Na taj način su mi potrebne, Henk. Od tebe."
"Zar ne shvataš da je to samo poročno samoudovoljavanje s moje
strane? Ne činim to radi tvog zadovoljstva, već radi svoga."
"Henk!" Uzvik je bio nehotičan; u njemu je bilo ironije, očaja,
ogorčenja i sažaljenja. "Da si mi dao te stvari samo radi mog
zadovoljstva, a ne svog, bacila bih ti ih u lice."
"Da... da, bi - i trebalo bi."
"Da li si rekao da je to poročno samoudovoljavanje?"
 j j j
"Tako to zovu."
"A, dal Tako to zovu. Kako ti to zoveš, Henk?"
"Ne znam", reče on ravnodušno, i nastavi odlučno: "Samo znam da
je poročno, pa, do vraga, ali to želim da radim više od svega na svetu."
Nije odgovorila; gledala je pravo u njega s blagim smeškom, kao
da ga moli da posluša značenje sopstvenih reči.
"Oduvek sam želeo da uživam u bogatstvu", reče on. "Nisam znao
kako. Nisam čak imao vremena da shvatim koliko to želim. Ali sam
znao da mi se sav čelik koji izlivam vraća kao tečno zlato, i to zlato je
bilo tu da se stvrdne u svaki oblik koji sam želeo, i trebalo je da
uživam u tome. Samo, nisam mogao. Nisam mogao da mu nađem
svrhu. Sada sam je našao. Ja sam stvorio to bogatstvo i ja ću njime
kupiti svako zadovoljstvo koje želim - uključujući i zadovoljstvo da
vidim koliko sam u stanju da platim - uključujući i besmisleni podvig
da te pretvorim u raskošni objekat."
"Ali, ja jesam raskošni objekat za koji si davno platio", reče ona;
nije se smešila.
"Kako?"
"Istim vrednostima kojima si platio svoje fabrike."
Nije znala da li je to razumeo u toj punoj, sjajnoj konačnosti, što je
misao oblikovana recima, ali je znala da ono što on oseća u tom
trenutku jeste razumevanje. Videla je kako mu se u očima opušta neki
nevidljivi osmeh.
"Nikad nisam prezirao raskoš", reče on, "a ipak sam uvek prezirao
one koji u njoj uživaju. Gledao sam ono što nazivaju užicima i
izgledalo mi je tako bedno i besmisleno - posle onoga što sam osećao
u fabrici. Imao sam običaj da posmatram kako se izliva čelik, tone
tečnog čelika koje teku kako ja želim, kuda ja želim. A onda bih otišao
na neki banket i video ljude kako sede i drhte od strahopoštovanja
pred zlatnim tanjirima i čipkanim stolnjacima, kao da je njihova
trpezarija gopodar, a oni samo objekti koji joj služe, objekti koje su
stvorili njihova dijamantska dugmad za košulju i ogrlice, a ne obrnuto.
Onda bih otrčao do prve gomile šljake koju sam mogao da nađem - a
oni bi govorili kako ne znam da uživam u životu, jer mi je stalo samo
do posla."
 Pogledao je bledu, umetničku lepotu prostorije i ljude koji su sedeli
za stolovima. Sedeli su sa samosvesnom razmetljivošću, kao da
ogromne cene njihove odeće i ogromna pažnja s kojom su se doterali
treba da se stope u sjaj, a nije bilo tako. Lica su im imala izraz zlobne
uznemirenosti.
"Degni, pogledaj ove ljude. Trebalo bi da budu jjubavnici života,
tragaoci za zabavom, ljubitelji raskoši. Sede tamo, čekajući da im ovo
mesto da smisao, a ne obrnuto. A uvek nam se pokazuju kao uživaoci
materijalnih dobara - i onda nas uče da je uživanje u materijanim
dobrima zlo. Uživanje? Da li uživaju? Nije li u onome što nas uče
nešto izopačeno, neka greška, zla i veoma važna?"
"Da, Henk - veoma zla i veoma, veoma važna."
"Oni su bonvivani, dok smo mi samo trgovci, ti i ja. Shvataš li da
umemo bolje da uživamo u ovom mestu nego što bi oni mogli i da
pomisle?"
"Da."
Polako, kao da citira, rekao je: "Zašto smo to prepustili budalama?
Trebalo je da pripada nama." Pogledala ga je zapanjeno. Osmehnuo se.
"Sećam se svake reči koju si mi kazala na zabavi. Nisam ti tada
odgovorio jer je jedini odgovor koji sam imao, jedino što su mi tvoje
reči značile, bio odgovor zbog kojega bi me mrzela, mislio sam; bio je
da te želim." Pogledao ju je. "Degni, nije ti to tada bila namera, ali ono
što si mi rekla bilo je da želiš da spavaš sa mnom, zar ne?"
"Da, Henk. Naravno'
Gledao ju je u oči, a onda odvratio pogled. Dugo su ćutali. Pogledao
je meki suton oko njih, onda blesak dve vinske čaše na stolu. "Degni, u
mladosti, dok sam radio u rudnicima u Minesoti, mislio sam kako
želim da doživim jedno ovakvo veče. Ne, nisam za to radio i nisam
često mislio o tome. Ali bih povremeno, u nekoj zimskoj noći, kad su
napolju bile zvezde i bilo je jako hladno, kad sam bio umoran jer sam
radio dve smene, i nisam želeo ništa drugo pod kapom nebeskom
osim da legnem i smesta zaspim tamo, na ležištu rude - mislio da ću
jednog dana sedeti na ovakvom mestu, gde će čaša vina koštati više
nego moja dnevna zarada, i da će svaki taj minut biti zarađen, svaka
kapljica i svaki cvet na stolu, i da ću sedeti tamo sjedinim ciljem da se
zabavim."
 Upitala je smešeći se: "S ljubavnicom?"
Ugledala je hitac bola u njegovim očima i očajnički zažalila što je
to rekla.
"Sa... nekom ženom", odgovori on. Znala je reč koju nije izgovorio.
Nastavio je, nežnim i staloženim glasom: "Kad sam se obogatio i video
kako se bogataši zabavljaju, mislio sam da mesto koje sam zamišljao
ne postoji. Nisam ga čak ni previše jasno zamišljao. Nisam znao kakvo
će biti, samo šta ću osećati. Prestao sam da se nadam pre mnogo
godina. A večeras se tako osećam."
Podigao je čašu, gledajući u nju.
"Henk... odrekla bih se svega što sam ikad imala u životu, osim
toga da budem... raskošni objekat za tvoju zabavu."
Video je kako joj ruka drhti dok je držala čašu. Rekao je: "Znam,
najdraža."
Sedela je, šokirana i nepomična: nikada ranije nije upotrebio tu
reč. Zabacio je glavu i osmehnuo se najblistavijim i najveselijim
osmehom koji je ikada videla na njegovom licu.
"Tvoj prvi trenutak slabosti, Degni", reče.
Nasmejala se i odmahnula glavom. Pružio je ruku preko stola i
stavio joj ruku na rame, kao da joj načas da je podršku. Smejući se
meko, pustila je da joj se usne, kao slučajno, očešu o njegove prste;
ostala je tako, pognute glave, u času kada je mogao videti da je sjaj u
njenim očima poticao od suza.
Kada je podigla pogled, osmeh joj je bio kao njegov - i ostatak
večeri je bilo njihovo slavlje - za sve njegove godine od one noći na
ležištima rude - za sve njene godine od one noći prvog bala kada je, u
samoći čeznud za prizorom nesputane veselosti, razmišljala o ljudima
koji očekuju da ih svetla i cveće učine blistavima.
"Nije N... u onome što nas uče... neka greška, zla i veoma važna?" -
mislila je o njegovim recima dok je ležala u fotelji dnevne sobe, jedne
sumorne prolećne večeri, čekajući da dođe... Samo još malo dalje,
dragi - mislila je - pogledaj malo dalje i oslobodićeš se te greške i svog
uzaludnog bola, koji nije ni trebalo da nosiš... Ali je osećala da ni ona
nije videla celinu te daljine i pitala se koje joj još korake predstoji da
otkrije.
 Hodajući mračnim ulicama na putu ka njenom stanu, Rirden je
držao ruke u džepovima kaputa i priljubljene sa strane, jer je osećao
da ne želi ništa da dotakne, niti da se očeše o bilo koga. To nikada
ranije nije osećao - gađenje koje nije pobuđivao nikakav poseban
objekat, već se činilo da plavi sve oko njega, kao da je sav grad
natopljen. Mogao je da razume odvratnost prema bilo kakvoj posebnoj
stvari i mogao je da se bori protiv te stvari, na zdrav način, ogorčen
saznanjem da joj nije mesto u svetu; ali mu je ovo bilo novo - ovo
osećanje da je svet gnusno mesto, kojem nije želeo da pripada.
Održao je sastanak sa proizvođačima bakra, upravo zaklanih
nizom direktiva, koje će ih za godinu dana uništiti. Nije imao nikakav
savet da im da, nikakvo rešenje da ponudi; njegova genijalnost, po
kojoj je bio poznat, kao čovek koji će uvek naći načina da nastavi
proizvodnju, nije bila u stanju da pronađe način da ih spase. A svi oni
su znali da nema načina; genijalnost je vrlina uma - a u onome sa
čim su se suočili um je odavno bio odbačen kao nebitan. "To je
nagodba između momaka u Vašingtonu i uvoznika bakra , rekao je
jedan od tih ljudi, "uglavnom Bakra d'Ankonija."
To je samo mali, zanemarljlvl udar bola, pomislio je, osećanje
razočaranja zbog očekivanja na koje nije imao pravo; trebalo je da
zna da je ovo upravo ono što bi čovek poput Fransiska d'Ankonije
uradio - i ljutito se upitao zašto se osećao kao da je negde u svetu bez
svetlosti ugasnuo sjajni, kratkotrajni plamen.
Nije znao da li mu je nemogućnost delanja pružila taj osećaj
gnušanja, ili je od gnušanja izgubio volju da dela. I jedno i drugo,
pomislio je: želja podrazumeva mogućnost delanja da bi se ostvarila;
delanje podrazumeva cilj vredan dostizanja. Ako je jedini mogući cilj
bio da se iskamči nepouzdana trenutna usluga od ljudi koji drže
pištolje, onda ni delanje ni želja ne mogu više postojati.
Može li onda život? - upitao se ravnodušno. Život je, pomislio je,
određen kao kretanje; čovekov život je svrhovito kretanje; kakvo je
stanje bića kome su svrha i kretanje uskraćeni, bića koje drže u
lancima, ostavljenog da diše i vidi sve veličanstvene mogućnosti koje
je mogao doseći, ostavljenog da viče 'zašto?' i da mu se pokaže cev
pištolja kao jedino objašnjenje? Slegao je ramenima, idući dalje; nije
mu čak bilo stalo ni da otkrije odgovor.
 j g
Posmatrao je ravnodušno pustoš koju je kovala njegova sopstvena
ravnodušnost. Ma kako .bila teška neka bitka koju je vodio u prošlosti,
nikada nije dosegao krajnju ružnoću - da ga napusti volja da dela. U
trenucima patnje nikada nije puštao da bol izvojuje jedinu večitu
pobedu: nikada mu nije dopuštao da ga natera da izgubi želju za
radošću. Nikada nije sumnjao u prirodu sveta niti u čovekovu veličinu,
kao njegovu pokretačku snagu i srž. Pre mnogo godina je s
prezrenjem i nevericom razmišljao o sektama fanatika koje su se
pojavljivale među ljudima u mračnim periodama istorije, sektama koje
su verovale da je čovek zarobljen u zlobnom univerzumu, kojim vlada
zlo, čiji je jedini cilj da ga muči. Večeras je znao kakva je bila njihova
vizija sveta i kako su ga doživljavali. Ako je ono što sada vidi oko sebe
svet u kojem živi, onda ne želi da takne nijedan njegov deo, ne želi da
mu se suprotstavlja, on je, zapravo, autsajder bez uloge, bez interesa
da još dugo ostane u životu.
Još jedini izuzetak je bila Degni i želja da je vidi. Želja je ostala. Ali
je u iznenadnom šoku shvatio da večeras nema želju da spava s njom.
Ta želja - koja mu nije davala ni trenutak mira, koja je rasla, hraneći
se sopstvenim zadovoljenjem - bila je iščezla. Bila je to čudna nemoć,
ni duhovna ni telesna. Osećao je, strasno kao uvek, da je ona
najpoželjnija žena na svetu; ali iz toga je proistekla samo želja da je
želi, htenje da oseća, ne osećanje. Osećanje otupelosti je izgledalo
bezlično, kao da mu koren nije ni u njemu ni u njoj; kao da je
seksulani čin sad pripadao carstvu koje je ostavio iza sebe.
"Nemoj ustajati - ostani tamo - toliko je očigledno da me čekaš, da
hoću to još da gledam."
Rekao je to s vrata njenog stana, ugledavši je opruženu na fotelji,
ugledavši kako su joj se ramena žustro pokrenula napred dok je
počinjala da ustaje; smešio se.
Opazio je - kao da je nekim svojim delom posmatrao sopstvene
reakcije, nepristrasno radoznalo - da su mu osmeh i iznenadni osećaj
radosti stvarni. Spoznao je osećanje koje je uvek doživljavao, ali ga
nikad nije odredio jer je bilo apsolutno i duboko: osećanje koje mu je
zabranjivalo da je pogleda s bolom. Bilo je to mnogo više od ponosne
želje da prikrije patnju: bilo je to osećanje da se u njenom prisustvu
patnja ne sme priznati, da nikakav oblik potraživanja između njih ne
 j j j
sme biti motivisan bolom niti ciljati na sažaljenje. Nije ovamo doneo
sažaljenje, niti je došao da ga nađe.
"Da li ti je još potreban dokaz da te uvek čekam?" upita ona,
poslušno se zavalivši u fotelju; glas joj nije bio ni nežan ni molećiv, već
jasan i zadirkujući.
"Degni, otkud to da većina žena to ne bi priznala, a ti priznaješ?"
"Zato što one nikad nisu sigurne da treba da budu željene. Ja
jesam."
"Zaista se divim samopouzdanju."
"Samopouzdanje je samo deo onoga što sam rekla, Henk."
"Šta je celina?"
"Vera u sopstvenu vrednost - i tvoju." Pogledao ju je kao da hvata
iskru iznenadne pomisli, a ona se nasmejala, dodavši: "Ne bih bila
sigurna da li ću zadržati čoveka kao što je Oren Bojl, na primer. On
me uopšte ne bi želeo. Ti bi."
"Hoćeš da kažeš", reče on polako, "da sam porastao u tvojim očima
kada si shvatila da te želim?"
"Naravno."
"Većina ljudi ne reaguje tako na činjenicu da su željeni."
"Tačno."
"Većina ljudi oseća da raste u sopstvenim očima ako ih drugi žele."
"Ja osećam da drugi ljudi zadovoljavaju mene ako me žele. A i ti
tako osećaš, Henk, za sebe - priznao to ili ne."
To nije ono što sam ti rekao tada, onog prvog jutra - pomislio je,
gledajući je s visine. Ležala je opušteno ispružena, lice joj je bilo
bezizražajno, ali su joj oči sijale od radosti. Znao je da misli o tome, i
da zna da i on misli. Osmehnuo se, ne rekavši ništa više.
Dok je sedeo na kauču, poluispružen, gledajući je na drugom kraju
sobe, bio je smiren - kao da se neki zid privremeno podigao između
njega i stvari koje je osećao dolazeći ovamo. Ispričao joj je o susretu
sa čovekom iz Državnog naučnog instituta jer, iako je znao da taj
događaj nosi opasnost, neki čudni, sjajni osećaj zadovoljstva mu je još
uvek bio u glavi.
Prigušeno se nasmejao njenom ogorčenom pogledu. "Nemoj trošiti
bes na njih", reče. "Nije to ništa gore od svega ostalog što
svakodnevno rade."
 "Henk, hoćeš li da razgovaram sa dr Stedlerom o tome?"
"Ni slučajno!"
"Treba to da zaustavi. Mogao bi bar toliko da uradi."
"Radije bih otišao u zatvor. Dr Stedler? Nemaš ništa s njim, zar
ne?"
"Videla sam ga pre nekoliko dana."
"Zašto?"
"U vezi s motorom."
"Motorom?" Zatim je rekao polako, na čudan način, kao da ga je
pomisao na motor iznenada vratila u oblast koju je zaboravio: "Degni...
čovek koji je pronašao taj motor... stvarno je postojao, zar ne?"
"Ma... naravno. Kako to misliš?"
"Mislim samo da... da je to prijatna pomisao, nije li? Čak i ako je
sada mrtav, jednom je bio živ... tako živ da je projektovao taj motor..."
"Šta ti je, Henk?"
"Ništa. Pričaj mi o motoru."
Ispričala mu je o sastanku sa dr Stedlerom. Ustala je i koračala po
sobi dok je govorila; nije mogla da leži mirno, uvek je osećala talas
nade i želje za delanjem kada bi se povela reč o tom motoru.
Prvo što je primetio bila su svetla grada s druge strane prozora:
kao da su se palila, jedno za drugim, obrazujući veličanstveni obris
koji voli; činilo mu se, mada je znao da su svetla stalno bila tamo.
Onda je shvatio da se ponovo palilo nešto u njemu: obris koji je
izranjao, malo-pomalo, bila je njegova ljubav prema gradu. Onda je
shvatio da mu se vratila jer je gledao grad preko uspravne, vitke
prilike žene čija je glava bila sa žudnjom izdignuta, kao da gleda u
daljinu, čiji su koraci bili nemirna zamena za let. Gledao ju je kao
stranca, jedva da je bio svestan da je žena, a taj prizor se pretakao u
osećanje za koje su reči bile: Ovo je svet i njegovo jezgro, to je
napravilo grad - slažu se, uglasti obrisi zgrada i uglasti obrisi lica,
lišenog svega osim svrhe - uzlazni koraci od čelika i koraci
usmerenosti ka cilju - to je ono što su bili, svi ljudi koji su živeli da bi
pronašli svetlo, čelik, visoke peći, motore - oni su bili svet, oni, ne ljudi
koji su čučali po mračnim ćoškovima, i moleći i preteći, hvalisavo
pokazujući svoje otvorene rane kao da jedino zbog njih polažu pravo
na život i vrlinu - sve dok zna da postoji i jedan čovek blistavo hrabar
 j j
za novu misao, sme li da prepusti svet tim drugima? - sve dok može
da nađe i jedan jedini prizor koji će mu dati injekciju divljenja koja ga
vraća u život, sme li da veruje da svet pripada otvorenim ranama,
jaucima i pištoljima? - Ljudi koji pronalaze motore su zaista postojali,
nikad nije sumnjao da su bili stvarni, upravo je zbog predstave o
njima suprotnost bila nepodnošljiva, te je čak i gađenje bilo nešto čime
je njegova lojalnost odavala poštovanje njima i tom svetu koji je
pripadao njima i njemu.
"Draga...", reče, "draga.,.", kao čovek koji se iznenada budi,
primetivši da je prestala da priča.
"Šta je, Henk?" upita ona nežno.
"Ništa... osim što nije trebalo da zoveš Stedlera." Lice mu je zračilo
poverenjem, glas mu je zvučao radosno, zaštitnički i nežno; nije mogla
da otkrije ništa drugo, izgledao je kao uvek, samo je ta nota nežnosti
bila čudna i nova.
"Stalno sam osećala da ne treba", reče ona, "ali nisam znala zašto."
"Reći ću ti zašto." Nagnuo se napred. "Ono što je hteo od tebe jeste
priznanje da je on još uvek dr Robert Stedler kakav bi trebalo da bude,
ali nije, i znao je da nije. Želeo je da mu odaš poštovanje, uprkos i
nasuprot onome što radi. Hteo je da žongliraš stvarnošću za njega,
tako da njegova veličina ostane, a da Državni naučni institut bude
zbrisan, kao da nikada nije ni postojao - a ti si jedina koja bi mogla
da za njega to uradi."
"Zašto ja?"
"Jer si žrtva."
Pogledala ga je zapanjeno. Govorio je ozbiljno; shvatio je kako
iznenada strašno jasno opaža, kao da mu je talas energije jurio u čulo
vida, stapajući poluviđeno i polu-saznato u jedinstveni oblik i pravac.
"Degni, oni rade nešto što nikada nismo razumeli. Znaju nešto što
mi ne znamo, ali treba da otkrijemo. Još uvek to ne mogu da vidim u
celini, ali počinjem da uviđam delove. Taj pljačkaš iz Državnog
naučnog instituta je bio uplašen kada sam odbio da mu pomognem
da se pretvara da je samo jedan pošteni kupac mog metala. Bio je
stravično uplašen. Čega? Ne znam - on samo to naziva javnim
mnjenjem, ali to nije puno ime. Zašto bi se plašio? On ima pištolje,
zatvore, zakone - mogao je da zgrabi celu moju fabriku da je hteo i
 g j g j j
niko se ne bi podigao da me brani, i on je to znao - zašto je onda
mario šta mislim? A mario je. Trebalo je ja da mu kažem da nije
pljačkaš, već moj kupac i prijatelj. To mu je trebalo od mene. I to je
ono što je dr Stedleru trebalo od tebe - trebalo je da se ponašaš kao da
je on veliki čovek, koji nikada nije pokušao da uništi tvoju železnicu i
moj metal. Ne znam šta misle da postižu - ali hoće da se pretvaramo
da vidimo svet onako kako se oni pretvaraju da ga vide. Potrebno im
je nekakvo odobrenje od nas. Ne znam kakve je prirode to odobrenje -
ali, Degni, znam da im ga, ako cenimo svoje živote, ne smemo dati.
Ako te stave na spravu za mučenje, nemoj im ga dati. Neka unište
tvoju železnicu i moju fabriku, ali im ga nemoj dati. Jer, ovoliko znam:
znam da nam je to jedina šansa."
I dalje je mirno stajala ispred njega, gledajući pažljivo bledi obris
nekog oblika koji je i ona pokušavala da shvati.
"Da...", reče, "da, znam šta vidiš u njima... I ja sam to osetila - ali, to
je kao nešto što me očeše u prolazu i nestane pre nego što vidim, kao
dodir hladnog vazduha, a ono što ostaje je osećanje da je trebalo da
ga zaustavim... znam da si u pravu. Ne mogu da razumem njihovu
igru, ali jedno je sigurno: ne smemo da gledamo svet onako kako oni
hoće da ga vidimo. To je neka vrsta prevare, strašno drevna i strašno
ogromna - ali ključ da se ona razbije jeste: da proverimo svaku
premisu kojoj nas uče, da preispitamo svako pravilo, da..."
Brzo se okrenula prema njemu, iznenada nešto pomislivši, ali je
presekla i misao i reči u istom trenutku: sledeće reči bi bile one koje
nije želela da mu kaže. Stajala je, gledajući ga s laganim, sjajnim,
radoznalim smeškom.
Negde u sebi je znao misao koju nije htela da imenuje, ali ju je
znao tek u prenatalnom obliku, koji je tek u budućnosti trebalo da
nađe reči za sebe. Nije zastao da je sada spozna - jer mu je u
plavećem sjaju onoga što je osećao jedna druga misao, njen predak,
postala jasna i držala ga je već mnogo proteklih minuta. Ustao je,
prišao joj i uzeo je u naručje.
Držao ju je celim telom priljubljenu uz sebe, kao da su im tela bile
dve struje koje su se zajedno uzdizale, svaka do jedne tačke, svaka
noseći celinu njihove svesti do susreta njihovih usana.
 Njen osećaj u tom trenutku nosio je u sebi, kao bezimeni deo,
spoznaju o lepoti položaja njegovog tela dok ju je držao, dok su stajali
u sredini sobe, visoko iznad svetlosti grada.
A on je znao, večeras je otkrio: ljubav prema životu nije mu se
vratila s povratkom želje prema njoj - već se ta želja vratila pošto je
opet zadobio svoj svet, ljubav, vrednost i osećaj za svoj svet - i ta želja
nije odgovor na njeno telo, već proslavljanje njega samog i volje da
živi.
Nije to znao, nije o tome mislio, prevazišao je potrebu za recima,
ali u času kad je osetio kako njeno telo odgovara na njegovo, osetio je
ono što nije priznavao, da je ono što je nazvao izopačenošću bila
njena najveća vrlina - sposobnost da oseća radost življenja, kao što ju
je i on osećao.
 Glava II
ARISTOKRATIJA PO UTICAJU

Kalendar na nebu s druge strane prozora njene kancelarije kazivao

je: 2. septembar. Degni se iznureno nagnula nad sto. Prvo svetlo koje
je najavljivalo približavanje sumraka bio je uvek zrak koji je pogađao
kalendar; kada bi se blistavo bela strana pojavila iznad krovova,
zamaglila bi grad i ubrzala padanje mraka.
Gledala je tu daleku stranu svake večeri proteklih meseci. Dani su
ti odbrojani, kao da je govorila - kao da je beležila napredovanje
prema nečemu stoje znala, a ona nije. Nekad je merila vreme njene
trke da sagradi liniju Džon Galt; sada je merila vreme njene trke protiv
nepoznatog uništitelja.
Jedan za drugim, ljudi koji su izgradili nove gradove u Koloradu
odlazili su u nešto nemo i nepoznato, odakle se nijedan glas i nijedna
osoba nisu još vratili. Napušteni gradovi su umirali. Neke od
izgrađenih fabrika ostale su bez vlasnika i zaključane; druge su
prigrabile lokalne vlasti; i u jednima i u drugima mašine su ćutale.
Imala je utisak da se mračna mapa Kolorada prostire pred njom
kao saobraćajna kontrolna tabla, sa nekoliko svetala rasutih po
planinama. Jedno za drugim, svetla su se gasila. Jedan za drugim,
ljudi su nestajali. U tome je postojao obrazac, koji je osećala, ali nije
mogla da ga definiše; bila je u stanju da predvidi, skoro sa sigurnošću,
ko će sledeći otići i kada; nije bila u stanju da shvati ono 'zašto?'.
Od ljudi koji su bili pozdravili njen silazak iz kabine lokomotive na
peron Vajatovog čvora, ostao je samo Ted Nilsen, još uvek je vodio
Fabriku motora Nilsen. "Ted, nećeš biti sledeći koji će otići?" upitala ga
je kad je nedavno bio u Njujorku; upitala ga je,pokušavajući da se
osmehne. Sumorno je odgovorio: "Nadam se da neću."
 "Kako to misliš, nadaš se? Zar nisi siguran?"
Polako i sumorno je rekao: "Degni, oduvek sam mislio da ću radije
umreti nego što ću prestati da radim. Ali, tako su mislili i ljudi koji su
otišli. Izgleda mi nemoguće da ću ikada poželeti da prestanem. Ali, pre
godinu dana i njima je tako izgledalo. Ti ljudi su mi bili prijatelji. Znali
su šta će njihov odlazak učiniti nama, preživelima. Ne bi otišli tek
tako, bez reči, ostavljajući nam dodatni užas neobjašnjivog - osim ako
nisu imali neki izuzetno važan razlog. Pre mesec dana mi je Rodžer
Marš iz Elektrodistribucije Marš rekao da će se lancima vezati za sto
da ne bi mogao da ode, bez obzira na to kakvo ga grozno iskušenje
obuzme. Bio je izbezumljen od besa na ljude koji su otišli. Zakleo mi se
da to nikad neće uraditi. 'A, ako bude nešto čemu ne mogu da odolim'
rekao je, 'zaklinjem se da ću imati dovoljno zdravog razuma da ti
ostavim pismo i nagovestim o čemu se radi, tako da ne moraš da
izludiš od ovakve strepnje koju obojica sada osećamo.' Tako se zakleo.
Dve nedelje kasnije je otišao. Nije mi ostavio nikakavo pismo... Degni,
ne znam šta ću uraditi kad to vidim - ma šta bilo to što su videli kad
su otišli."
Činilo joj se da se neki uništitelj bezglasno kreće zemljom a svetla
su na njegov dodir umirala - neko, pomislila je gorko, koje preokrenuo
princip motora Fabrike dvadesetog veka i sada pretvara kinetičku
energiju u statičku.
To je taj neprijatelj - pomislila je, sedeći za radnim stolom, u
sumraku koji se zgušnjavao - s kojim se trka. Mesečni izveštaj
Kventina Denijelsa ležao je na stolu. Još uvek nije mogla da bude
sigurna da će Denijels rešiti problem motora, a uništitelj se, pomislila
je, kreće hitro, sve bržim tempom; upitala se da li će, kada ponovo
napravi motor, uopšte biti sveta koji će ga koristiti.
Kventin Denijels joj se dopadao od časa kad je ušao u njenu
kancelariju na njihov prvi razgovor. Bio je visok i mršav, u ranim
tridesetim, sa prijatnim uglastim licem i privlačnim osmehom. U
njegovim crtama se sve vreme krio nagoveštaj osmeha, osobito dok je
slušao; bio je to izraz dobronamerne ironije, kao da je brzo i strpljivo
odbacivao nevažno u recima koje je slušao i usmeravao se pravo na
suštinu, trenutak pre govornika.
"Zašto ste odbili da radite za dr Stedlera?" upitala je.
 j
Nagoveštaj osmeha je postao izraženiji, naglašeniji; to je bilo
najviše čime se približio pokazivanju osećanja; osećanje je bilo bes. Ali
je odgovorio mirno, bez žurbe, otegnuto: "Znate, dr Stedler je jednom
rekao da je prva reč u 'slobodno naučno istraživanje' izlišna. Izgleda
da je to zaboravio. Pa, samo ću reći da je 'vladino naučno istraživanje'
terminološka protivrečnost."
Pitala ga je kakav posao ima u institutu za tehnologiju države luta.
"Noćni čuvar", odgovorio je. "Šta?" upitala je s nevericom. "Noćni
čuvar", odgovorio je ljubazno, kao da nije shvatila šta je rekao, kao da
nema razloga za zaprepašćenje.
Odgovarajući joj na pitanja, objasnio je da mu se ne sviđa nijedna
od preostalih naučnih ustanova, da bi voleo posao u istraživačkoj
laboratoriji nekog velikog industrijskog koncerna - "Ali, koji može
danas sebi da priušti da se prihvati bilo kakvog dugoročnog
poduhvata, i zašto bi?" - pa kad se institut za tehnologiju države juta
zatvorio zbog nedostatka fondova, ostao je tamo kao noćni čuvar i
jedini stanovnik tog mesta; plato je bila dovoljna da podmiri njegove
potrebe - a institutska laboratorija je bila tamo. netaknuta, za njegovu
ličnu, nesmetanu upotrebu.
"Znači, bavite se sopstvenim istraživanjem?'
"Tačno."
"S kojim ciljem?"
"Radi sopstvenog zadovoljstva."
"Sta ćete uraditi ako otkrijete nešto što je naučno važno ili
komercijalno vredno? Nameravate li da to pustite u javni promet?"
"Ne znam. Ne verujem."
"Zar nemate nikakvu želju da služite ljudskom rodu?"
"Ne govorim tim jezikom, gospođice Tegart. Mislim da to ni s vama
nije slučaj."
Nasmejala se. "Mislim da ćemo se dobro slagati, vi i ja."
"Hoćemo."
Pošto mu je ispričala priču o motoru, pošto je proučio rukopis, nije
ništa komentarisao, samo je rekao da će prihvatiti posao pod bilo
kakvim uslovima koje ona postavi.
Zamolila ga je da postavi svoje uslove. Protestovalaje, zapanjena,
protiv niske mesečne plate koju je naveo. "Gospođice Tegart", rekao je,
 j j G g j
"ako ima nešto što neću uzeti, to je nešto za ništa. Ne znam koliko
dugo ćete me možda plaćati, niti da li ćete dobiti išta zauzvrat. Kladim
se da sam sposoban. Neću da to iko drugi radi. Ne naplaćujem
nameru. Ali svakako imam nameru da naplatim isporučenu robu. Ako
uspem, onda ću vas odrati do gole kože, jer onda hoću procenat, i biće
visok, ali će vam se isplatiti."
Kada je naveo procenat koji želi, nasmejala se. "To jeste dranje do
gole kože i isplatiće mi se. Važi."
Složili su se da to bude njen lični projekat i da on bude njen lični
službenik; nisu hteli da se bakću s uplitanjem istraživačkog odeljenja
Tegarta. Tražio je da ostane u juti, na mestu noćnog čuvara, gde ima
svu laboratorijsku opremu i izolovanost koja mu je potrebna. Projekat
je trebalo da ostane njihova tajna sve dok ne uspe i ako uspe.
"Gospođice Tegart", rekao je, zaključujući, "ne znam koliko će mi
godina biti potrebno da to rešim, ako ikad uspem. Ali znam da ću, ako
provedem i ostatak života na tome i uspem, biti zadovoljan." Dodao je:
"Ima samo jedan stvar koju bih više voleo nego da rešim ovo: da
upoznam čoveka koji je to napravio."
Jednom mesečno, otkada se vratio u jutu, slala mu je ček, a on je
njoj slao izveštaj o svom radu. Bilo je prerano za nadu, ali su njegovi
izveštaji bili jedine svetle tačke u mutnoj žabokrečini dana u
kancelariji.
Pročitavši izveštaj, podigla je glavu. Na kalendaru u daljini je
pisalo: 2. septembar. Ispod njega su rasla svetla grada, šireći se i
blistajući. Pomislila je na Rirdena. Volela bi da je tu; volela bi da ga
večeras vidi.
Onda se, primetivši datum, iznenada setila da mora da pohita kući
da se obuče, jer večeras treba da prisustvuje Džimovom venčanju. Nije
videla Džima izvan ureda već više od godinu dana. Nije upoznala
njegovu verenicu, ali je u novinama puno čitala o veridbi. Ustala je,
umorno, nevoljno, pomireno: činilo joj se lakše da prisustvuje venčanju
nego da se posle muči objašnjavajući zašto je bila odsutna.
Hitajući preko hola terminala, čula je kako je neko zove:
"Gospođice Tegart", s čudnom primesom užurbanosti i ustručavanja,
istovremeno. To ju je naglo zaustavilo; trebalo joj je nekoliko sekundi
da shvati da je zove starac iz prodavnice duvana.
 j
"Već danima vas vrebam, gospođice Tegart. Jedva sam čekao da
porazgovaram s vama." Na licu mu je bio čudan izraz, nastojao je da
ne izgleda uplašeno. "Žao mi je", reče ona uz osmeh. "Ćele nedelje sam
jurila u zgradu i iz zgrade i nisam imala vremena da se zaustavim."
Nije se smešio. "Gospođice Tegart, ona cigareta sa znakom dolara
koju ste mi dali pre nekoliko meseci - gde ste je našli?"
Stala je mirno na trenutak. "Bojlm se da je to duga, složena priča",
odgovori.
"Imate li ikakvog načina da stupite u kontakt s osobom koja vam
ju je dala?"
"Pretpostavljam - mada nisam previše sigurna. Zašto?"
"Da li bi vam rekao gde ju je našao?"
"Ne znam. Zašto sumnjate da bi mi rekao?"
Oklevao je, a onda upitao: "Gospođice Tegart, šta da radite kad
treba nekome da kažete nešto za šta znate da je nemoguće?"
Prigušeno se nasmejala. "Čovek koji mi je dao cigaretu kazao je da
u tom slučaju morate proveriti sopstvene premise."
"Je li? Za cigaretu?"
"Pa, ne, ne baš. Ali, zašto? Šta imate da mi kažete?"
"Gospođice Tegart, raspitivao sam se po celom svetu. Proverio sam
svaki izvor informacija u industriji duvana i u vezi s njom. Dao sam
da se uradi hemijska analiza tog opuška. Nema fabrike koja proizvodi
tu vrstu papira. Dodaci za ukus u tom duvanu nikad se nisu koristili
ni u jednoj smesi za pušenje koju sam mogao da nađem. Cigareta je
mašinski pravljena, ali nije napravljena ni u jednoj fabrici za koju
znam - a znam ih sve. Gospođice Tegart, prema svim mojim
saznanjima, ta cigareta nije napravljena nigde na zemaljskoj kugli."
Rirden je stajao, odsutno gledajući dok je kelner gurao sto za
večeru iz njegove hotelske sobe. Ken Deneger je bio otišao. U sobi je
bio polumrak; po nekom nepisanom pravilu, svetlo je za vreme večere
bilo prigušeno, da kelneri ne bi zapazili i možda prepoznali
Denegerovo lice.
Morali su da se nađu tajno, kao kriminalci koji se ne smeju videti
zajedno. Nisu se mogli naći u svojim kancelarijama ili kućama, samo
u anonimnosti gradske gužve, u Rirdenovom apartmanu hotela Vejn-
Fokland. Mogli su biti kažnjeni sa po 10.000$ i deset godina zatvora
 g j g
kad bi se saznalo da je pristao da isporuči Denegeru četiri hiljade tona
struktura od Rirdenovog metala.
Za večerom nisu raspravljali o tom zakonu, svojim motivima, ili
riziku kojem su se izlagali. Razgovarali su samo o poslu. Govoreći
jasno i suvo, kao što uvek govori na svakom sastanku, Deneger je
objasnio da će polovina prvobitne narudžbine biti dovoljna da
podupre one tunele koji će se urušiti ako još malo odloži podupiranje, i
da ponovo dovede u ispravno stanje rudnike Udružene kompanije za
ugalj, koja je bankrotirala, a koju je bio kupio pre tri nedelje - "To je
odlična imovina, ali u groznom stanju; prošlog meseca su imali gadnu
nesreću, urušavanje i eksploziju gasa, poginulo je četrdeset ljudi."
Dodao je bezbojnim glasom, kao da recituje neki bezlični, statistički
izveštaj: "Novine viču da je ugalj danas najvažnija roba u zemlji. I viču
da oni koji posluju s ugljem profitiraju na nestašicama na e. Neka
banda u Njujorku viče da se ja previse širim i da treba nešto učiniti da
me spreče, jer postajem monopol. Druga strana, u Vašingtonu, viče da
se ne širim dovoljno i da treba nešto uraditi da vlada zapleni moje
rudnike jer sam pohlepan za profitom i nisam voljan da zadovoljavam
potrebu društva za gorivom. Po mojoj trenutnoj stopi profita, Udružena
kompanija za ugalj će mi vratiti uloženi novac - za četrdeset sedam
godina. Nemam dece. Kupio sam je jer postoji jedan kupac koga se ne
usuđujem da ostavim bez uglja - a to je Tegart transkontinental .
Stalno mislim o tome šta će se dogoditi ako železnice propadnu."
Zastao je, a onda dodao: "Ne znam zašto mi je još uvek do toga stalo,
a jeste. Ti ljudi u Vašingtonu, izgleda, nemaju predstavu o tome kako
bi to izgledalo. Ja imam." Rirden je rekao: "Isporučiću metal. Kada ti
bude potrebna druga polovina narudžbine, i nju ću ti isporučiti."
Na kraju večere, Deneger je rekao istim preciznim i staloženim
tonom, tonom čoveka koji zna tačno značenje svojih reči: "Ako neki
tvoj ili moj službenik otkrije ovo i pokuša da me lično učeni, platiću, u
razumnim okvirima. Ali, neću platiti ako ima prijatelje u Vašingtonu.
Ako se neki od njih pojavi, onda idem u zatvor."
"Onda idemo zajedno", rekao je Rirden.
Stojeći sam u polutamnoj sobi, Rirden je primetio da ga mogućnost
odlaska u zatvor ostavlja tupo ravnodušnim. Setio se vremena kada je
imao četrnaest godina, kada bi, iznemogao od gladi, ukrao voće s
 g g g
ulične tezge. Sada mu je mogućnost odlaska u zatvor - ako je ova
večera zločin - značila isto što i mogućnost da ga pregazi kamion:
ružnu fizičku nesreću bez ikakvog moralnog značaja.
Pomislio je kako je bio primoran da krije, kao sramnu tajnu, jedinu
poslovnu transakciju u kojoj je za poslednjih godinu dana rada uživao
- i kako je krio, kao sramnu tajnu, svoje noći sa Degni, jedine sate koji
su ga održavali u životu. Osećao je da postoji neka veza između te dve
tajne, neka suštinska veza, koju mora da otkrije. Nije mogao da je
shvati, nije mogao da nađe reči za nju, ali je osećao da će onoga dana
kada ih nađe imati odgovor na sva pitanja svog života.
Stajao je oslonjen o zid, zabačene glave, sklopljenih očiju, i mislio
na Degni, i onda shvatio da mu nijedno pitanje više nije važno.
Pomislio je kako će je večeras videti; skoro je to mrzeo, jer je sutrašnje
jutro izgledalo toliko blizu, i onda će morati da je ostavi - pitao se da li
bi mogao da ostane u gradu sutradan, ili da ode sada i da je ne vidi,
tako da može da čeka, tako da to uvek ima pred sobom: trenutak u
kome joj rukama obuhvata ramena i gleda joj lice. Ludiš, pomislio je -
ali je znao da bi bilo isto i kad bi bila pored njega svakog sata u danu,
nikad mu ne bi bilo dosta, morao bi da pronađe neki besmisleni vid
mučenja da bi to podneo - znao je da će je videti večeras, a pomisao
da ode bez toga učinila je uživanje većim, trenutak mučenja kojim je
naglasio izvesnost predstojećih sati. Ostaviće svetlo u njenoj dnevnoj
sobi, pomislio je, i položiti je preko kreveta, i ništa neće videti osim
zavojitog tračka svetlosti koji teče od njenog struka do članka, jedne
jedine linija koja ocrtava ceo obris dugog, vitkog tela u tami, onda će
joj privući glavu u svetlost, da joj vidi lice, da vidi kako se zabacuje, ne
opirući se, a njena kosa će mu biti preko ruke, oči sklopljene, lice kao
naslikano u izrazu bola, i usne njemu otvorene.
Stajao je pored zida, čekajući, puštajući da se svi događaji toga
dana otkinu od njega, da se oseti slobodnim, da zna da je naredni
odsek vremena njegov.
Kada su se vrata sobe otvorila naglo, neočekivano, nije to odmah
čuo niti je poverovao. Video je siluetu neke žene, onda nosača koji je
spustio kofer i nestao. Čuo je Lilijanin glas: "Ma, Henri! Potpuno sam u
mraku!"
 Okrenula je prekidač za svetlo pored vrata. Stajala je tamo,
prefinjeno doterana, na sebi je imala kostim za putovanje bež boje,
koji je izgledao kao da je putovala ispod staklenog zvona; osmehivala
se i skidala rukavice, držeći se kao da je stigla kući. "Ostaješ li ovde
večeras, dragi?" upita ona. "Ili si se spremao da izađeš?"
Nije znao koliko je vremena prošlo pre nego što je odgovorio: "Šta
radiš ovde?"
"Pa, zar se ne sećaš da nas je Džim Tegart pozvao na venčanje? To
je večeras."
"Nisam imao nameru da idem na njegovo venčanje."
"O, ali ja jesam!"
"Zašto mi nisi to rekla jutros, pre nego što sam otišao?"
"Da te iznenadim, dragi." Veselo se nasmejala. "Praktično te je
nemoguće odvući na bilo kakvu društvenu svečanost, ali sam
pomislila da bi to mogao učiniti ovako, namah, samo da izađemo i da
se zabavimo, kao što priliči bračnim parovima. Mislila sam da ti neće
smetati - tako često prespavaš u Njujorku!"
Video je kako ga je nehajno pogledala ispod oboda elegantno
naherenog šešira. Ništa nije rekao.
"Naravno, rizikovala sam", reče ona. "Mogao si voditi nekoga na
večeru". Nije ništa rekao. "Ili si, možda, nameravao da se večeras
vratiš kući?"
"Ne."
"Da li si imao neki sastanak večeras?"
"Ne."
"Odlično." Pokazala je na kofer. "Donela sam večernju odeću. Hoćeš
li da se kladimo u buket orhideja da ću se obući brže od tebe?"
Pomislio je da će Degni biti na bratovljevom venčanju večeras;
veće mu više nije bilo važno. "Izvešću te, ako želiš", reče, "ali ne na to
venčanje."
"O, ali želim baš tamo da idem! To je najbesmisleniji događaj
sezone, i svi ga već nedeljama nestrpljivo čekaju, svi moji prijatelji. Ne
bih ga propustila ni za šta na svetu. Nema bolje predstave u gradu -
ni bolje reklamirane. To je krajnje smešan brak, ali ništa bolje se ne
može očekivati od Džima Tegarta."
 Nehajno se kretala po sobi, pogledajući oko sebe, kao da se
upoznaje s nepoznatim mestom. "Nisam bila u Njujorku već
godinama", reče. "Zapravo, ne s tobom. Ni na kakvoj svečanosti."
Primetio je stanku u njenom pogledu koji je besciljno lutao,
pogledu koji se načas zaustavio na punoj pepeljari i nastavio dalje.
Osetio je nalet odvratnosti.
Videla je to na njegovom licu i veselo se nasmejala. "Ali, dragi, nije
mi lakše. Razočarana sam. Zaista sam se nadala da ću naći nekoliko
pikavaca umrljanih ružem."
Odao joj je priznanje što je priznala da ga je špijunirala, čak i ako
je to prikrila šalom. Ali se zbog naglašene iskrenosti u njenom
ponašanju upitao da li se šalila; u magnovenju je shvatio da mu je
kazala istinu. Oslobodio se tog utiska, jer nije mogao da zamisli da je
to moguće.
"Plašim se da nikad nećeš biti ljudsko biće", reče ona. "Zato sam
sigurna da nemam suparnicu. A ako imam - u šta sumnjam, dragi -
mislim da neću brinuti zbog toga, jer je to osoba koja je uvek tu kad je
pozoveš, bez prethodnog dogovora - pa, svi znaju kakva je to osoba."
Pomislio je da će morati da bude obazriv; samo što je nije bio
ošamario. "Lilijan, mislim da znaš", reče, "da je humor te vrste više
nego što mogu da podnesem."
"O, tako si ozbiljan!" nasmejala se. "Stalno to zaboravljam. Tako si
u svemu ozbiljan - posebno kad je reč o tebi."
Onda se iznenada okrenula prema njemu, a osmeh joj je iščezao.
Imala je čudan, molećiv izraz, koji je ponekad viđao na njenom licu,
izraz koji je izgledao sačinjen od iskrenosti i hrabrosti:
"Više voliš da budeš ozbiljan, Henri? U redu. Koliko dugo želiš da
postojim negde u podrumu tvog života? Koliko usamljena hoćeš da
budem? Ništa nisam tražila od tebe. Pustila sam te da živiš kako ti se
sviđa. Zar mi ne možeš pokloniti jedno veče? O, znam da mrziš zabave
i da će ti biti dosadno. Ali, to mi puno znači. Nazovi to ispraznom,
društvenom taštinom - hoću da se pojavim, bar jednom, s mužem.
Pretpostavljam da ne razmišljaš u tim okvirima, ali ti si važan čovek,
zavide ti, mrze te, poštuju i plaše te se, i svaka bi žena bila ponosna da
te predstavi kao svog muža. Možeš to nazvati oblikom ženskog
šepurenja, ali to je sreća za svaku ženu. Ti ne živiš po tim
 j j
standardima, ali ja živim. Zar mi ne možeš dati toliko, po cenu
nekoliko sati dosade? Zar ne možeš biti dovoljno jak da ispuniš
obavezu i da izvršiš dužnost muža? Zar ne možeš da odeš tamo, ne
radi sebe, već radi mene, ne zato što ti želiš da ideš, već zato što ja to
želim?"
Degni - pomislio je očajno - Degni, koja nikad nije rekla ni reč o
njegovom porodičnom životu, koja nikad nije polagala pravo,
prebacivala ili postavila pitanje - nije se mogao pojaviti pred njom sa
svojom ženom, nije mogao dopustiti da ga vidi kao muža kojeg
ponosno prikazuju - voleo bi da umre sada, ovog časa, pre nego što to
uradi - a znao je da će uraditi.
Prihvativši svoju tajnu kao krivicu i obećavši sebi da će prihvatiti
posledice - priznao je da je pravo na Lilijaninoj strani, mogao je da
podnese svaki vid prokletstva, ali nije mogao da porekne to pravo
kada je od njega traženo - zato što je znao da odbija da ide zbog
onoga što mu ne da je pravo da to odbije - zato što je u glavi čuo krik
koji je molio za milost: "O bože, Lilijan, samo ne ta zabava!", a nije
dopuštao sebi da moli za milost.
Rekao je bezbojno, beživotnim i oporim glasom:
"U redu, Lilijan, ići ću."
Veo od čipke izvezene ružama zakačio se za napukli pod spavaće
sobe u oronuloj zgradi. Čeril Bruks ga je pažljivo podigla i otišla da se
pogleda u iskrivljenom ogledalu koje je visilo na zidu. Ceo dan su je
ovde fotografisali, kao mnogo puta u protekla dva meseca. Još uvek se
s nevericom i zahvalnošću smešila kada su ljudi iz novina hteli da je
slikaju, ali je želela da to ne rade tako često.
Jedna postarija sentimentalna novinarka, koja je imala ljubavnu
rubriku u novinama i gorku ličnu mudrost žene policajca, uzela je
Čeril pod svoje pre više nedelja, kada je devojka prvi put bila bačena u
novinske intervjue kao u mlin za meso. Danas je ta sentimentalna
novinarka isterala novinare, obrecnula se na komšije: "Dobro, dobro,
čistite se", zalupila im u lice vrata Čerilinog stana i pomogla joj da se
obuče. Trebalo je da odveze Čeril na venčanje; shvatila je da nema
nikog drugog ko bi to uradio.
Veo, bela satenska haljina, sandale fine izrade i niska bisera oko
njenog vrata koštali su pet stotina puta više od celog sadržaja Čeriline
 j g g j
sobe. Najveći deo sobe zauzimao je krevet, a tu su bili i ormarić sa
fiokama, jedna stolica i nekoliko njenih haljina, obešenih iza izbledele
zavese. Kad bi se pomerila, ogromna, široka suknja venčanice češala
se o zidove, a u upadljivom kontrastu, njena vitka figura u uskom,
strogom gornjem delu dugih rukava njihala se iznad suknje; haljinu je
napravio najbolji modni kreator u gradu.
"Vidi, kad sam se zaposlila u toj radnjici, mogla sam da se
preselim u bolju sobu", reče ona sentimentalnoj novinarki,
izvinjavajući se, "ali, mislim da nije toliko važno gde prespavaš, pa
sam štedela novac, jer će mi biti potreban za nešto važno u
budućnosti..." Zastala je i osmehnula se, ošamućeno odmahujući
glavom. "Mislila sam da će mi biti potreban", reče.
"Dobro izgledaš", reče sentimentalna novinarka. "Ne možeš puno
da vidiš u tom navodnom ogledalu, ali si u redu."
"Kako se sve ovo dogodilo, nisam... nisam imala vremena da se
saberem. Ali, vidi, Džim je divan. Ne smeta mu što sam samo
prodavačica iz neke radnjice i što živim na ovakvom mestu. Ne uzima
mi to za zlo."
"Aha", reče sentimentalna novinarka; lice joj je bilo turobno.
Čeril se setila kakvo je čudo bilo kad je Džim Tegart prvi put došao
ovamo. Došao je jedne večeri, nenajavljen, mesec dana posle njihovog
prvog susreta, kada je već prestala da se nada da će ga ikad ponovo
videti. Bila je strašno zbunjena, osećala se kao da pokušava da čuva
izlazak sunca u blatnjavoj barici - ali, Džim se nasmešio, sedajući na
njenu jedinu stolicu, gledajući njeno zarumenjeno lice i sobu. Onda joj
je rekao da obuče kaput i odveo ju je na večeru u najskuplji restoran
u gradu. Smešio se njenoj nesigurnosti, nespretnosti, užasavanju da će
uzeti pogrešnu viljušku i izrazu omađijanosti u njenim očima. Nije
znala šta on misli. Ali je on znao da je omamljena, ne tim mestom, već
zato što ju je doveo ovamo, tako da je jedva takla skupu hranu,
prihvativši večeru ne kao plen od bogatog naivčine - kao što bi je
prihvatile sve devojke koje je znao - već kao neko sjajno priznanje za
koje je mislila da ga nikad neće zaslužiti.
Ponovo je svratio kod nje dve nedelje kasnije, a onda su počeli da
se sastaju sve češće i češće. Odvezao bi se do radnjice u vreme
zatvaranja, i ona bi videla kako koleginice zijaju u nju, u njegovu
 j g j j j j g
limuzinu, u uniformisanog vozača koji joj je otvarao vrata. Vodio bi je
u najbolje noćne klubove, a kad ju je predstavljao svojim prijateljima,
govorio bi: "Gospođica Bruks radi u jednoj je inoj radnji na Trgu
Medison." Videla bi čudan izraz na njihovim licima i Džima kako ih
gleda s primesom poruge u očima. Hteo je da je poštedi potrebe da se
pretvara ili stidi, mislila je sa zahvalnošću. Imao je snage da bude
pošten i da ga ne bude briga da li drugi odobravaju ili ne, mislila je sa
divljenjem. Ali je osetila neki čudan, vreli bol, njoj nov, one noći kad je
čula kako neka žena, koja je radila za jedan elitni politički časopis,
govori prijatelju za susednim stolom: "Kako je to velikodušno od
Džima!"
Da je hteo, platila bi mu na jedini način koji je mogla da ponudi.
Bila je zahvalna što to nije tražio. Ali je osećala da je njihov odnos
neki ogroman dug i da ona nema čime da ga plati, osim nemim
obožavanjem. Njemu nije potrebno moje obožavanje, mislila je.
Bilo je večeri kada bi dolazio da je izvede, ali je, umesto toga,
ostajao u njenoj sobi i pričao joj, dok je ona slušala u tišini. To se uvek
događalo neočekivano, nekako neobično naglo, kao da nije imao
nameru da to uradi, ali je nešto prasnulo u njemu i morao je da
govori. Tada je sedeo poguren na krevetu, nesvestan okoline i njenog
prisustva, ali bi se njegov pogled ipak povremeno trgao ka njenom
licu, kao da je morao da bude siguran da ga je čulo neko živo biće.
"...nije zbog mene, nije uopšte zbog mene - zašto neće da mi veruju,
ti ljudi? Morao sam da odobrim zahteve sindikata da se prorede
vozovi - a moratorijum na obveznice je bio jedini način da to uradim,
zato mi ga je Vesli dao, zbog radnika, ne zbog mene. Sve novine su
kazale da sam dobar primer, na koji svi biznismeni treba da se
ugledaju - biznismen s osećanjem društvene odgovornosti. Tako su
kazali. To je istina, zar ne? Zar ne?... Šta fali tom moratorijumu? Pa
šta ako smo izbegli neke formalnosti? Bilo je za dobru stvar. Svi se
slažu da je sve što radiš dobro, sve dok nije za tebe... Ali, neće da mi
oda priznanje za dobru stvar. Misli da niko nije ni za šta osim nje.
Moja sestra je nemilosrdna, uobražena kučka, koja priznaje samo
svoje zamisli... Zašto me stalno tako gledaju, ona i Rirden i svi ti ljudi?
Zašto su tako sigurni da su u pravu? Ako ja priznajem da su oni
superiorni u materijalnoj sferi, zašto oni ne priznaju da sam ja u
 j j j j
duhovnoj? Oni imaju mozak, a ja imam srce. Imaju sposobnost da
stvore bogatstvo, a ja imam sposobnost da volim. Zar nije moja
sposobnost veća? Zar se nije priznavala za najveću u svim vekovima
ljudske istorije? Zašto oni to neće da priznaju?... Zašto su tako sigurni
da su veliki?... A, ako su oni veliki, a ja nisam - ne treba li upravo
zbog toga da mi se poklone, zato što nisam? Zar ne bi to bio čin prave
čovečnosti? Nije potrebna nikakava dobrota da se poštuje čovek koji
zaslužuje poštovanje - to je samo njegova zaslužena plata. Odati
nezasluženo poštovanje - gest je najvećeg milosrđa... Ali, oni su
nesposobni za milosrđe. Nisu čovečni. Ne osećaju brigu ni za čije
potrebe... ni slabost. Ni brigu... ni sažaljenje..."
Malo od toga je mogla da razume, ali je shvatila da je nesrećan i
da ga je neko povredio. Video je bol nežnosti na njenom licu, bol
ogorčenja na njegove neprijatelje i video je pogled namenjen herojima
- a poklonila mu ga je osoba koja je stvarno bila u stanju da to oseća.
Nije znala zašto je bila sigurna da je jedina kojoj može ispovediti
svoju muku. Prihvatila je to kao posebnu čast, kao još jedan poklon.
Jedini način da ga bude dostojna, pomislila je, bio je da od njega
nikad ništa ne traži. Jednom joj je bio ponudio pare i odbila je, s
takvim sjajnim, bolnim bleskom besa u očima da to nije više
pokušavao. Bila je besna na sebe: pitala se nije li učinila nešto što bi
ga nateralo da pomisli da je ona takva osoba. Ali nije želela da bude
nezahvalna na njegovoj brizi, ili da ga osramoti svojim ružnim
siromaštvom; želela je da mu pokaže kako žudi da se uzdigne i da
opravda njegovu naklonost; zato mu je rekla da joj može pomoći, ako
želi, tako što će joj pomoći da nađe bolji posao. Nije odgovorio.
Sledećih nedelja je čekala, ali nikad nije pomenuo tu temu. Krivila je
sebe: pomislila je da ga je uvredila, da je to shvatio kao pokušaj da ga
iskoristi.
Kad joj je poklonio smaragdnu narukvicu, bila je previše šokirana
da bi razumela. Očajnički pokušavajući da ga ne povredi, pravdala se
da ne može da je prihvati. "Zašto da ne?" upitao je. "Nije to kao da si
loša žena koja za to plaća uobičajenu cenu. Da li se plašiš da ću početi
da postavljam zahteve? Zar mi ne veruješ?" Glasno se nasmejao kad
je počela zbunjeno da muca. Smešio se s nekim čudnim uživanjem
cele te večeri, kada su otišli u noćni klub a ona nosila narukvicu uz
pohabanu crnu haljinu. Ponovo ju je naterao da stavi tu narukvicu
one noći kad ju je odveo na veliki prijem koji je priredila gospođa
Kornelijusa Poupa. Ako smatra da je dovoljno dobra da je odvede u
kuću svojih prijatelja, pomislila je, slavnih prijatelja koje je viđala na
nedostupnim planinama društvenih rubrika u novinama - ne sme ga
osramotiti time što će nositi staru haljinu. Potrošila je godišnju
ušteđevinu na večernju haljinu od svetlozelenog šifona sa dubokim
izrezom, pojas od žutih ruža i kopču od veštačkog dijamanta. Kada je
ušla u strogu rezidenciju sa hladnim, sjajnim svetlima i terasom koja
je lebdela iznad oblakodera, shvatila je da haljina nije za tu priliku,
mada nije znala zašto. Ali, držala se ponosno pravo i smešila se s
odvažnim poverenjem mačeta kada u igri vidi ispruženu ruku: ljudi
koji su se okupili da se lepo provedu neće nikoga povrediti, pomislila
je.
Pri kraju prvog sata njen pokušaj da se smeši preobrazio se u
bespomoćnu, zbunjenu molbu. Zatim je osmeh iščezao dok je
posmatrala ljude oko sebe. Videla je kako se udešene, samouverene
devojke drže izuzetno drsko dok razgovaraju sa Džimom, kao da ga ne
poštuju, niti su ga ikad poštovale. Posebno jedna od njih, neka Beti
Poup, domaćičina kći, stalno mu je dobacivala opaske koje Čeril nije
mogla da shvati, jer nije mogla da veruje da ih dobro razume.
U početku niko nije obraćao pažnju na nju, osim što su bacili
nekoliko zapanjenih pogleda na njenu haljinu. Posle nekog vremena je
videla kako je gledaju. Čula je kako neka starija žena pita Džima
uznemirenim glasom, misleći na neku uglednu porodicu koja je
promakla njenoj pažnji: jeste li rekli gospođica Bruks s Trga Medison?"
Videla je čudan osmeh na Džimovom licu kada je odgovorio, trudeći
se da mu glas zvuči posebno jasno: "Da - prodaja kozmetike u
Ralijevoj je inoj radnji". Zatim je videla kako su neki ljudi postali
preljubazni prema njoj, drugi se udaljavali od nje nekako zajedljivo,
dok je većina bila besmisleno nespretna, jednostavno zbunjena, a
Džim je posmatrao bez reči, sa tim čudnim osmehom.
Pokušala je da se ukloni, ukloni od njihove pažnje. Dok se
iskradala pored zida, čula je kako neki čovek kaže, sležući ramenima:
"Pa, Džim Tegart je trenutno jedan od najmoćnijih ljudi u Vašingtonu."
Nije to rekao s poštovanjem.
 j j
Na terasi, gde je bilo mračnije, čula je kako dva čoveka
razgovaraju i upitala se zašto je bila sigurna da razgovaraju o njoj.
Jedan je rekao: "Tegart može to sebi da priušti ako hoće", a drugi je
rekao nešto o konju nekog rimskog cara koji se zvao Kaligula.
Pogledala je usamljeni, pravi stub zdanja Tegart kako se uzdiže u
daljini, a onda je pomislila da razume: ovi ljudi mrze Džima jer mu
zavide. Ma šta da su, pomislila je, ma kakva imena nosili, ma kakav
novac imali, niko od njih nije postigao išta slično njemu, niko nije
prkosio celoj zemlji i izgradio železnicu za koju su svi mislili da je
nemoguća. Prvi put je videla da ima nešto da ponudi Džimu: ovi ljudi
su zlobni i mali, kao ljudi od kojih je pobegla iz Bafala; usamljen je
kao što je ona uvek bila, i iskrenost njenog osećanja bila je jedino što
ga je privuklo.
Zatim se vratila u balsku dvoranu, sekući gužvu, i od suza koje je u
tami terase pokušavala da zadrži ostao je jedino surovo blistav sjaj u
očima. Ako je hteo da javno stane uz nju, iako je bila samo
prodavačica, ako je želeo da se razmeće time, ako ju je doveo da se
suoči sa ogorčenjem njegovih prijatelja - onda je to gest hrabrog
čoveka koji prkosi njihovom stavu, i ona je bila voljna da bude isto
tako hrabra, služeći kao strašilo zabave.
Bila je, međutim, srećna kad se završilo, kada je sela u kola kraj
njega, vozeći se kući kroz mrak. Osetila je neko turobno olakšanje.
Njen borbeni prkos se povukao u čudno, pusto osećanje: pokušavala je
da mu se ne preda. Džim je malo govorio; sedeo je, gledajući
mrzovoljno kroz prozor kola; pitala se da li ga je nečim razočarala.
Na stepenicama sirotinjskog hotela mu je očajno rekla: "Izvini ako
sam te razočarala."
Za trenutak je ćutao, a onda upitao: "Šta bi rekla kada bih te pitao
da se udaš za mene?"
Pogledala ga je, pogledala je unaokolo - prljavi madrac koji je visio
na nečijem prozoru, zalagaonicu na drugoj strani ulice, kantu za
đubre na stepeništu pored njih - ne postavlja se takvo pitanje na
takvom mestu, nije znala šta je to značilo i odgovorila je:
"Pretpostavljam da... da uopšte nemam osećaj za humor."
"Prosim te, draga moja."
 A onda su ovako stigli do prvog poljupca - sa suzama koje su joj
tekle niz lice, suzama koje nije prolila na zabavi, suzama od šoka,
sreće, zato što je mislila da ovo treba da bude sreća, i zbog tihog,
usamljenog glasa koji joj je govorio da nije želela da se to ovako
dogodi.
Nije mislila o novinama sve do onog dana kad joj je Džim rekao
da dođe u njegov stan, koji je zatekla zakrčen ljudima sa beležnicama,
fotoaparatima i fleš-lampama. Kada je prvi put videla svoju sliku u
novinama - sliku na kojoj su bili zajedno, a Džim ju je zagrlio -
oduševljeno se zakikotala i upitala se s ponosom da li su je svi u
gradu videli. Posle nekog vremena oduševljenje je nestalo.
Stalno su je fotografisali za pultom te je ine radnje, u metrou, na
stepeništu sirotinjskog hotela, u njenoj bednoj sobi. Uzela bi novac od
Džima i pobegla da se sakrije u nekom mračnom hotelu za vreme tih
nedelja njihove veridbe - ali ga on nije ponudio. Kao da je hteo da
ostane tu gde jeste. Objavljivali su Džimove slike za radnim stolom, u
holu Tegartovog terminala, pored stepenica njegovog privatnog
vagona, na svečanom banketu u Vašingtonu. Ogromne reportaže na
celim novinskim stranama, članci u časopisima, glasovi na radiju,
filmski žurnali, sve je to bilo jedan jedini, dugotrajni vapaj - o
Pepeljugi i demokratskom biznismenu.
Kada joj je bivalo nelagodno, govorila je sebi da ne sumnja; kada
je bivala povređena, govorila je sebi da ne bude nezahvalna. Osećala
je to samo u veoma retkim trenucima, kada bi se probudila usred noći
i ležala u tišini svoje sobe, i nije mogla da spava. Znala je da će joj biti
potrebne godine da se oporavi, poveruje, shvati. Teturala se danima
kao osoba sa sunčanicom, ne videći ništa osim Džima Tegarta, onako
kako ga je prvi put videla, u noći njegovog trijumfa.
"Slušaj, mala", reče joj sentimentalna novinarka; poslednji put
stajala je u svojoj sobi, a čipkani veo kao kristalna pena strujao je od
njene kose do umrljanog daščanog poda. "Ti smatraš da čovek u
životu strada zbog sopstvenih grehova - i to je tačno, na duže staze.
Ali, ima ljudi koji će pokušati da te povrede preko dobrote koju vide u
tebi - znajući da je to dobrota, njima potrebna, i kažnjavajući te zbog
toga. Ne daj da te to slomi kad otkriješ."
 "Mislim da se ne bojim", reče ona, gledajući usredsređeno, pravo
ispred sebe, dok joj je sjaj osmeha topio strogost pogleda. "Nemam
pravo da se ičega bojim. Suviše sam srećna. Vidiš, uvek sam mislila da
nema nikakvog smisla u tome kad ljudi kažu da u životu možeš samo
da patiš. Nisam nameravala da se pokorim tome i odustanem.
Mislila sam da se mogu dogoditi stvari koje su lepe i jako velike.
Nisam očekivala da se to dogodi meni - ne u toj meri i ne tako brzo.
Ali, pokušaću da budem dostojna toga."
"Novac je koren svakog zla", reče Džejms Tegart. "Novcem se ne
može kupiti sreća. Ljubav će savladati svaku prepreku i svaku
društvenu nejednakost. To je možda otrcana fraza, momci, ali tako ja
osećam."
Stajao je u svetlosti balske dvorane hotela Vejn-Fokland, okružen
reporterima koji su se sjatili oko njega čim se završila svadbena
ceremonija. Čuo je kako iza tog kruga gomila gostiju nadolazi kao
plima. Čeril je stajala kraj njega, s rukom u beloj rukavici na
njegovom crnom rukavu. Još uvek je pokušavala da čuje reči
ceremonije, još uvek ne verujući da ih je zaista čula.
"Kako se osećate, gospođo Tegart?"
Čula je pitanje negde iz gomile reportera. Bilo je kao udarac koji ju
je povratio u svesno stanje: te reči su joj odjednom sve učinile
stvarnim. Osmehnula se i prošaputala, gušeći se: "Veoma... veoma sam
srećna..."
Na suprotnim stranama prostorije, Oren Bojl, koji je izgledao
previše gojazan za svoje svečano odelo, i Bertram Skader, koji je
izgledao previše mršav za svoje, posmatrali su gomilu gostiju s istom
mišlju, mišlju koju nijedan od njih nije hteo sebi da prizna. Oren Bojl
je nabacio sebi da traži prijateljska lica, a Bertram Skader je ubedio
sebe da skuplja građu za članak. Ali su obojica, nezavisno jedan od
drugog, crtali u glavi mapu lica koja su videli, svrstavajući ih pod dva
zaglavlja, koja bi, kad bi bila imenovana, glasila: "Usluga" i "Strah".
Bilo je ljudi koji su svojim prisustvom pružali posebnu zaštitu Džejmsu
Tegartu i ljudi koji su svojim prisustvom priznavali želju da izbegnu
njegovo neprijateljstvo - oni koji su predstavljali ruku spuštenu da ga
podigne i oni koji su predstavljali savijena leđa da se uspne.
 Po tadašnjem nepisanom pravilu, svako je primao ili prihvatao
poziv od nekog društveno istaknutog čoveka samo kao znak jednog od
tih motiva. Oni u prvoj grupi su bili, uglavnom, mladi; došli su iz
Vašingtona. Oni u drugoj grupi su bili stariji; to su bili biznismeni.
Oren Bojl i Bertram Skader su bili ljudi koji su koristili reči kao
javno oruđe, koje treba izbegavati u tišini sopstvenog uma. Reči su bile
obaveza, i podrazumevale su stvari sa kojima nisu želeli da se suoče.
Za njihovu mapu im nisu bile potrebne reči; klasifikacija je vršena
fizičkim sredstvima: pokret obrvama pun poštovanja, koji je odgovarao
emociji reči "Tako!" za prvu grupu - i sarkastični pokret usana, koji je
odgovarao emociji izraza "Vidi, vidi!" za drugu. Jedno lice je na
trenutak poremetilo besprekoran rad njihovih proračunskih
mehanizama; kada su videli hladne plave oči i plavu kosu Henka
Rirdena, njihovi mišići su sklonili sve sa spiska druge grupe s
ekvivalentom jednog "Čoveče". Zbir na mapi je bila procena moći
Džejmsa Tegarta. Krajnja suma je bila zadivljujuća.
Znali su da je Džejms Tegart toga u potpunosti svestan, gledajući
ga kako se kreće između gostiju. Hodao je odsečno, po modelu
Morzeove azbuke, načas bi jurnuo, onda nakratko stao, nekako blago
razdraženo, kao da je svestan kolike bi ljude njegovo nezadovoljstvo
zabrinulo. Osmeh koji mu se nazirao na licu imao je crtu zluradosti –
kao da je znao da su dolaskom da mu ukažu poštovanje ti ljudi bili
obeščašćenl; kao da je to znao i uživao u tome.
Rep od ljudi se vukao i vio za njim, kao da im je uloga bila da mu
pruže zadovoljstvo da ih ignoriše. Gospodin Moven je nakratko
iskrsnuo u repu, i dr Pričet, i Balf Jubenk. Najuporniji je bio Pol Larkin.
Kružio je oko Tegarta, kao da pokušava da se osunča povremenim
zrakom, a njegov čežnjiv osmeh je molio da bude primećen.
Tegartove oči bi povremeno kliznule preko gomile, brzo i kriomice,
kao baterijska lampa lopova; to je, u mišićnoj stenografiji čitkoj Orenu
Bojlu, značilo da Tegart traži nekoga i da neće da iko to zna. Potraga
se završila kada je ju džin Loson prišao da se rukuje s Tegartom i
rekao, dok mu se vlažna donja usna uvijala kao jastuk koji treba da
ublaži udarac: "Gospodin Mauč nije mogao da dođe, Džim, gospodinu
Mauču je jako žao, rezervisao je specijalni čarter let, ali je u
poslednjem trenutku nešto iskrslo, ključni nacionalni problemi, znaš."
Tegart je stajao mirno, nije odgovorio i namrštio se.
Oren Bojl je prasnuo u smeh. Tegart se tako brzo okrenuo prema
njemu da su ostali iščezli, ne čekajući naređenje da nestanu.
"Šta to radiš?" obrecnu se Tegart.
"Zabavljam se, Džim, samo se zabavljam", reče Bojl. "Vesli je tvoj
momak, zar nije bio?"
"Znam nekoga koje moj momak, i bolje da to ne zaboravi."
"Ko? Larkin? Ma, ne. Ne verujem da govoriš o Larkinu. A ako ne
govoriš o Larkinu, pa, onda mislim da bi trebalo pažljivo da
upotrebljavaš prisvojne zamenice. Ne smeta mi starosna klasifikacija,
znam da izgledam mlado za svoje godine, samo sam alergičan na
zamenice."
"Jako pametno, ali uskoro ćeš postati previše pametan."
"Ako postanem, samo napred, iskoristi to najbolje kako znaš, Džim.
Ako."
"Problem sa ljudima koji sebe previsoko kotiraju jeste u tome što
imaju kratko pamćenje. Bolje se seti koje istisnuo s tržišta Rirdenov
metal zbog tebe."
"Pa, sećam se ko je obećao. To je neko ko je povlačio sve konce do
kojih je mogao doći da bi sprečio da se baš ta direktiva izda, jer je
shvatio da će mu možda u budućnosti biti potrebna pruga od
Rirdenovog metala."
"Zato što si ti potrošio deset hiljada dolara nalivajući ljude pićem, u
nadi da će sprečiti direktivu o moratorijumu na obveznice!"
"Tačno. Jesam. Imao sam prijatelje koji su imali obveznice
železnice. I, osim toga, i ja imam prijatelje u Vašingtonu, Džim, tvoji
prijatelji su potukli moje u tom poslu s obveznicama, ali su moji
potukli tvoje u pogledu Rirdenovog metala - i ne zaboravljam to. Ali,
nema veze! - to je u redu, što se mene tiče, tako se stvari dele, samo
nemoj pokušavati da obmaneš mene. Sačuvaj tu predstavu za
naivčine."
"Ako ne veruješ da sam uvek nastojao da uradim sve najbolje za
tebe..."
"Jesi, naravno. Najbolje što se može očekivati, kad se sve uzme u
obzir. I nastavićeš tako, sve dok imam nešto što ti je potrebno - i ni
 j
časak duže. Zato sam samo hteo da te podsetim da i ja imam prijatelje
u Vašingtonu. Prijatelje koji se ne mogu kupiti novcem - baš kao ni
tvoji, Džim."
"Kako to misliš?"
"Isto kao i ti. Oni koje kupuješ ne vrede, u stvari, ni prebijene pare,
jer im neko uvek može ponuditi više, pa je taj teren svima širom
otvoren i to je opet kao staro, dobro takmičenje. Ali ako držiš nekoga u
šaci, onda ga imaš, onda nema veće ponude i možeš računati na
njegovo prijateljstvo. Dobro, imaš prijatelje, ali ih imam i ja. Imaš
prijatelje koje ja mogu da upotrebim, i obrnuto. To je dobro, što se
mene tiče - nema veze - pa šta! - mora se nečim trgovati. Ako ne
trgujemo novcem - a vreme novca je prošlo - onda trgujemo ljudima."
"Na šta ciljaš?"
"Pa, samo ti govorim neke stvari koje treba da upamtiš. Sad,
uzmimo Veslija, recimo. Obećao si mu mesto pomoćnika u Birou za
nacionalno planiranje - zato što je prevario Rirdena u vreme Zakona o
jednakim mogućnostima. Imao si veze da to uradiš, i to sam od tebe
tražio da uradiš - u zamenu za pravilo 'anti-ko-je-jači-taj-i-tlači', gde
sam ja imao veze. Vesli je uradio svoj deo, a ti si se postarao da sve
dobiješ napismeno - a, naravno, znam da imaš pismeni dokaz o tome
kakve je sve nagodbe sklapao da bi pomogao da se taj zakon donese,
dok je uzimao Rirdenov novac, boreći se protiv njega i starajući se da
Rirden ne bude na oprezu. Prilično ružne nagodbe. Bilo bi čupavo za
gospodina Mauča ako bi se sve to obelodanilo. Ti si održao obećanje i
dao mu taj posao, jer si mislio da je tvoj. I zaista je bilo tako. I prilično
je dobro to otplatio, zar ne? Ali to traje samo neko vreme. Posle nekog
vremena, gospodin Vesli Mauč može postati tako moćan, a skandal
tako zastareo, da niko neće mariti kako je počeo ili koga je prevario.
Ništa ne traje večito. Vesli je bio Rirdenov čovek, onda je bio tvoj
čovek, a sutra može biti opet nečiji."
"Da li mi to nešto nagoveštavaš?"
"Ma, ne, prijateljski te upozoravam. Stari smo prijatelji, Džim, i
mislim da tako treba da ostane. Mislim da možemo biti od velike
koristi jedan drugom, ti i ja, ako ti ne padnu na pamet pogrešne
predstave o prijateljstvu. Ja - ja verujem u ravnotežu snaga."
"Jesi li ti sprečio Mauča da večeras dođe ovamo?".
 "Pa, možda jesam, a možda i nisam. Prepustiću tebi brigu o tome.
Za mene je dobro - ako jesam - i još bolje, ako nisam."
Čeril je očima pratila Džejmsa Tegarta kroz gužvu. Lica koja su se
smenjivala i skupljala oko nje izgledala su tako ljubazno, a glasovi su
bili tako srdačno topli da je bila sigurna da nigde u sobi nema zlobe.
Pitala se zašto su joj neki od njih pričali o Vašingtonu poverljivim
polurečenicama, polunagoveštajima punim nade, kao da traže pomoć
od nje za nešto tajno što je trebalo da razume. Nije znala šta da kaže,
ali se smešila i odgovarala kako je htela. Nije mogla da osramoti lik
'gospođe Tegart' nikakvom primesom straha.
Onda je videla neprijatelja. To je bila visoka, vitka osoba u sivoj
večernjoj haljini, sada njena zaova.
Pritisak besa u Čerilinoj glavi bio je posledica pohranjenih zvukova
Džimovog izmučenog glasa. Osetila je nezadrživi nagon da izvrši neku
neispunjenu dužnost. Oči su joj se neprestano vraćale neprijatelju i
pomno ga proučavale. Slike Degni Tegart u novinama prikazivale su
osobu u pantalonama, ili lice s naherenim šeširom i podignutom
kragnom kaputa. Sada je nosila sivu večernju haljinu, koja je bila
nedolična, jer je izgledala surovo skromno, tako skromno da je čovek
prestajao da je bude svestan, postajući previše svestan vitkog tela koje
se pretvarala da pokriva. Sivi materijal je imao nijansu plavog koja se
slagala sa čeličnosivom bojom njenih očiju. Nije nosila nikakav nakit,
samo narukvicu oko ruke, lanac od teških metalnih karika zeleno
plavog odsjaja.
Čeril je sačekala dok nije videla da Degni stoji sama, onda je
pohitala, odlučno presecajući sobu koracima. Iz blizine je pogledala
čelično sive oči, koje su bile i hladne i stroge, oči koje su gledale pravo
u nju s učtivom, bezličnom radoznalošću.
"Hoču da nešto znate", reče Čeril krutim i oštrim glasom, "tako da
se ne zavaravamo. Neću da izigravam neku slatku porodičnu
predstavu. Znam šta ste uradili Džimu i kako ste ga celog njegovog
života ojađivali. Zaštitiću ga od vas. Staviću vas na mesto. Ja sam
gospođa Tegart. Ja sam sada žensko u ovoj porodici."
"To je sasvim na mestu", reče Degni. "Ja sam muško."
Čeril ju je posmatrala dok je odlazila i pomislila kako je Džim bio u
pravu: ta njegova sestra je hladno i zlo stvorenje, koje joj nije pružilo
 j g j j j j j j
nikakav odgovor, nikakvo priznanje, nikakvo osećanje bilo koje vrste,
osim delić nečega što je izgledalo kao zapanjena, ravnodušna ironija.
Rirden je bio uz Lilijan i pratio ju je kad bi se pomerila. Htela je da
bude viđena s mužem; pokoravao se. Nije znao da li ga iko gleda; nije
bio svestan nikoga oko sebe, osim osobe koju nije sebi smeo dozvoliti
da vidi.
Slika koja mu je još uvek zaokupljala svest bio je trenutak kada je
ušao sa Lilijan i video Degni kako ih gleda. Gledao je pravo u nju,
spreman da prihvati svaki udarac koji bi njene oči odlučile da mu
upute. Ma kakve bile posledice po Lilijan, javno bi priznao preljubu,
ovde i sada, radije nego da izvrši nečuveni čin i izbegne Degnine oči,
zatvori lice u kukavičku prazninu, pretvarajući se pred njom da ne zna
šta radi.
Ali nije bilo nikakvog udarca. Znao je svaku senku doživljaja koja
se ikad odrazila na Degninom licu; znao je da uopšte nije bila
šokirana; nije video ništa osim nepomućene ozbiljnosti. Oči su joj se
susrele s njegovima, kao da priznaju puno značenje ovog susreta, ali
su ga gledale kao što bi gledale bilo gde, kao što su ga gledale u
njegovoj kancelariji ili njenoj spavaćoj sobi. Činilo mu se da stoji pred
njima dvoma, na udaljenosti od nekoliko koraka, jednostavno im se i
otvoreno otkrivajući, kao što joj je siva haljina otkrivala telo.
Naklonila im se, a taj uljudni pokret glave se odnosio na oboje.
Uzvratio je, video kako je Lilijan kratko klimnula glavom, onda je
video kako Lilijan odlazi i shvatio da trenutak u kome je naklonio
glavu dugo traje.
Nije znao šta mu Lilijanini prijatelji govore, niti šta im odgovara.
Kao čovek koji ide korak po korak, pokušavajući da ne misli na
dužinu beznadežnog puta, tako je i on išao od trenutka do trenutka, ne
zadržavajući nikakav utisak u glavi. Na mahove je čuo kako se Lilijan
zadovoljno smeje, sa tonom zadovoljstva u glasu.
Posle nekog vremena primetio je žene oko sebe; sve su nekako
ličile na Lilijan, izgledale su na isti način statično doterane, s tankim
obrvama počupanim do statičnog luka i s očima zamrznutim u
statičnoj zabavljenosti. Primetio je kako pokušavaju da očijukaju s
njim i kako Lilijan posmatra kao da uživa u uzaludnosti njihovih
pokušaja. To je, znači, pomislio je, sreća ženske taštine, to je molila da
 j j j j
joj pruži, to su standardi po kojima on ne živi, ali treba da ih uzme u
obzir. Potražio je spas u grupi muškaraca.
U razgovoru muškaraca nije mogao da nađe nijednu pravu reč; o
kakvoj god temi da je bila reč, činilo se da to nikad nije tema o kojoj
zaista razgovaraju. Slušao je kao stranac koji razumeva neke reči, ali
ne može da ih poveže u rečenicu. Neki mladić sa izraz om drskog
alkoholičara proteturao se pored grupe i dobacio klkoćući se: "Jesi li
se opametio, Rirden?" Nije znao na šta taj mladi pacov misli, ali su svi
ostali, izgleda, znali; bili su zaprepašćeni i potajno zadovoljni.
Lilijan je odlepršala od njega, kao da mu da je do znanja da ne
insistira na njegovom doslovnom prisustvu. Povukao se u ugao
prostorije, gde ga niko neće videti, niti će primetiti kuda su mu oči
usmerene. Onda je sebi dozvolio da gleda Degni.
Posmatrao je sivu haljinu, lako kretanje meke tkanine dok je
hodala, mestimične zastoje oblikovane tkaninom, senke i svetlo. Video
je to kao plavičastosivi dim, uobličen u dugu vijugu koja se spuštala
napred do njenog kolena i nazad do vrha njene sandale. Znao je
svaku površinu koju bi svetlost oblikovala kada bi se dim rasterao.
Osetio je mračni, razdirući bol: bila je to ljubomora na svakog
muškarca koji joj se obraćao. Nije to nikad ranije osetio; ali je to
osećao ovde, gde su svi osim njega imali pravo da joj priđu.
Onda, kao da mu je samo jedan, iznenadni udarac u mozak načas
preokrenuo perspektivu, duboko se začudio šta ovde radi i zašto.
Izgubio je u tom trenutku sve dane i dogme prošlosti; pojmovi,
problemi, bol, bili su zbrisani; samo je znao - kao iz velike, jasne
daljine - da čovek živi za ostvarenje svojih želja, i pitao se zašto stoji
tu, pitao se ko ima pravo da zahteva da protraći ijedan nezamenljivi
sat svog života, kad mu je jedina želja bila da zgrabi tu vitku osobu u
sivom i da je drži ceo preostali život, ma koliko trajao.
U sledećem času se trgao, pribrao se. Osetio je kako mu se usne
čvrsto, prezrivo stiskaju, označavajući reči koje je sebi viknuo: jednom
si sklopio ugovor, drži ga se sada. A onda je iznenada pomislio da u
poslovnim transakcijama sudovi ne priznaju ugovor u kojem jedna
strana ne dobija ikakvu vrednu protivuslugu od druge. Pitao se zašto
je to pomislio. Misao je izgledala nevažna. Nije se njome bavio.
 Džejms Tegart je video Lilijan Rirden kako nehajno ide prema
njemu, u jedinom trenutku kada je konačno bio sam, u mračnom uglu
između palme u saksiji i prozora. Stao je i čekao da mu priđe. Nije
mogao da pretpostavi šta joj je namera, ali ovo je način koji u njemu
razumljivom kodu znači da bi bilo bolje da čuje.
"Kako ti se dopada moj svadbeni poklon, Džim?" upita, nasmejavši
se jer je izgledao postiđeno. "Ne, ne, nemoj pokušavati da prebiraš po
spisku stvari u svom stanu, pitajući se šta je, do vraga, to. Nije u tvom
stanu, upravo je ovde, i nije materijalni poklon, dragi."
Video je polunagoveštaj osmeha na njenom licu, izraz koji je među
njegovim prijateljima podrazumevao poziv da se podeli tajna; izraz
koji je otkrivao da je neko nadmudren, a ne pobeđen pameću. On
oprezno, sa bezbedno ugodnim osmehom reče: "Tvoje prisustvo je
najbolji poklon koji si mi mogla dati."
"Moje prisustvo, Džim?"
Crte njegovog lica su načas odavale šok. Znao je na šta misli, ali
nije očekivao od nje da to misli.
Ona se iskreno nasmešila. "Oboje znamo čije ti je prisustvo večeras
najdragocenije - i to neočekivano. Zar nisi pomislio da mi odaš
priznanje zbog toga? Stvarno me iznenađuješ. Mislila sam da imaš dar
da prepoznaš potencijalne prijatelje."
Nije hteo da se prepusti; glas mu je i dalje bio oprezno neutralan.
"Zar ne cenim tvoje prijateljstvo, Lilijan?"
"Ma, dragi, znaš o čemu pričam. Nisi očekivao da će on doći
ovamo, nisi valjda mislio da te se on boji, zar ne? Ali da drugi misle
da jeste - to je neprocenjiva prednost, zar
"Ja sam... Iznenađen, Lilijan."
"Zar ne bi trebalo da kažeš 'impresioniran'? Tvoji gosti su prilično
impresionirani. Skoro ih čujem kako po celoj prostoriji razmišljaju.
Većina misli: 'Ako on traži da se sporazume sa Džimom Tegartom,
bolje da se i mi pokorimo.' A nekolicina misli: 'Ako se on boji, mi ćemo
se teže izvući.' Upravo onako kako hoćeš, naravno - i ne bih želela da
ti pokvarim trijumf - ali ti i ja smo jedini koji znaju da to nisi postigao
bez pomoći."
Nije se smešio; bezizražajnog lica, milozvučnim glasom s pažljivo
odmerenom dozom oštrine, rekao je: "Šta ti dobijaš?"
 j j
Nasmejala se. "U suštini - isto što i ti, Džim. Ali, praktično govoreći
- baš ništa. To je samo usluga tebi, i nije mi potrebna nikakva usluga
zauzvrat. Ne brini. Ne lobiram ni za kakve posebne interese, neću da
izvlačim neke posebne direktive od gospodina Mauča, neću čak ni
dijamantsku tijaru od tebe. Osim, naravno, ako to nije tijara
nematerijalne vrste, kao, na primer, tvoja zahvalnost."
Prvi put je pogledao pravo u nju, suženih očiju, a lice mu je bilo
opušteno do istog poluosmeha kao i njeno, nagoveštavajući izraz koji
je za oboje značio da se osećaju domaće u društvu onog drugog: izraz
prezira. "Znaš da ti se oduvek divim, Lilijan, kao jednoj zaista
nadmoćnoj ženi."
"Svesna sam toga." Sasvim slabašan preliv poruge širio se kao
presvlaka preko milozvučnog tona njenog glasa.
Drsko ju je proučavao. "Oprostićeš mi ako mislim da je radoznalost
donekle dozvoljena među prijateljima", reče, bez i kakovog tona
izvinjenja. "Pitam se iz kog ugla razmišljaš o mogućnosti izvesnih
finansijskih opterećenja - ili gubitaka — koji pogađaju tvoje lične
interese."
Slegla je ramenima. "Iz ugla jahačice, dragi. Kad bi imao
najmoćnijeg konja na svetu, držao bi ga zauzdanog do brzine galopa
koja je potrebna da te nosi udobno, čak i ako to znači žrtvovanje
njegovih punih sposobnosti, čak i ako se njegova najveća brzina nikad
neće pokazati, a njegova velika moć će se protraćiti. Ti bi to uradio -
jer ako dopustiš da konj galopira u punoj brzini, mogao bi te u
svakom času zbaciti... No, finansijski aspekti nisu moja glavna briga -
kao ni tvoja, Džim."
"Zaista sam te potcenio", reče on meko.
"Pa, dobro, to je greška koju ću ti rado pomoći da ispraviš. Znam
kakav ti problem on predstavlja. Znam zašto ga se plašiš, i imaš dobar
razlog za to. Ali... dobro, ti se baviš politikom i biznisom, pa ću
pokušati da govorim tvojim jezikom. Biznismen kaže da može
isporučiti robu, a lokalni politikant kaže da može isporučiti glasanje,
nije li tako? Pa, htela sam da znaš da mogu isporučiti njega, kad god
hoću. Možeš postupati u skladu s tim."
U kodu njegovih prijatelja je otkrivanje bilo kog dela sopstvene
ličnosti značilo da se neprijatelju da je oružje - ali, overio je njeno
 j j j j j j
priznanje i sam isto toliko priznao, odgovorivši: "Voleo bih da sam
tako pametan kad je u pitanju moja sestra."
Pogledala ga je bez čuđenja; nije mislila da su reči nevažne. "Da, to
je teško", reče. "Nikakva ranjiva tačka? Nikakva slabost?"
"Ne."
"Nikakve ljubavne veze?"
"Gospode, ne!"
Slegla je ramenima, pokazujući da menja temu; Degni Tegart je
bila osoba kojom nije htela da se bavi. "Mislim da ću te pustiti da
odeš, da možeš malo da proćaskaš sa Balfom Jubenkom", reče.
"Izgleda zabrinuto jer ga celo veće nisi pogledao i pita se da li će
književnost biti ostavljena bez prijatelja na dvoru."
"Lilijan, ti si divna!" reče on sasvim spontano.
Nasmejala se. "To je, dragi moj, nematerijalna tijara koju sam
htela!"
Trag osmeha se zadržao na njenom licu dok se kretala kroz gužvu,
fluidni osmeh koji se nežno pretočio u izraz napetosti i dosade koji su
nosila sva lica oko nje. Kretala se nasumice, uživajući u osećaju da je
viđena, a sa svakim pokretom njenog visokog tela svetložuta satenska
haljina svetlucala je kao krem.
Pažnju joj je privukla zeleno plava iskra: blesnula je na tren pod
svetlima, na nadlanici tanke, gole ruke. Zatim je videla vitko telo, sivu
haljinu, krhka, naga ramena. Stala je. Pogledala je narukvicu mršteći
se.
Kad se približila, Degni se okrenula. Od mnogih stvari koje su
vređale Lilijan, najviše ju je vređala bezlična ljubaznost Degninog lica.
"Šta mislite o svadbi svog brata, gospođice Tegart?" upita ona nehajno,
smešeći se.
"Nemam nikakvo mišljenje o tome."
"Hoćete da kažete da to ne smatrate dostojnim bilo kakvog
mišljenja?"
"Ako hoćete da budete precizni - da, to mislim."
"O, ali zar ne vidite nikakvu ljudsku vrednost u tome?"
"Ne."
"Zar ne mislite da osoba poput neveste vašeg brata zaslužuje neki
interes?"
 "Pa, ne."
"Zavidim vam, gospođice Tegart. Zavidim vašoj olimpskoj
ravnodušnosti. U tome je, mislim, tajna zašto niži smrtnici ne mogu
nikad ni pomisliti da se mere s vašim uspehom u oblasti biznisa.
Dozvoljavaju da im se pažnja rasipa - barem u toj meri da priznaju
dosignuća u drugim oblastima."
"O kakvim dostignućima je reč?"
"Zar ne oda jete nikakvo priznanje ženama koje osvajaju
neuobičajene visine, ne u industrijskoj sferi, već u sferi ljudskog?"
"Ne verujem da postoji reč kao 'osvajati' - u sferi ljudskog."
"O, ali razmislite, recimo, koliko bi druge žene morale naporno da
rade - ako im je rad jedino dostupno sredstvo - da bi postigle ono što
je ova devojka postigla preko ličnosti vašeg brata."
"Mislim da ne zna pravu prirodu onoga što je postigla."
Rirden ih je video zajedno. Prišao je. Mislio je kako mora to da
čuje, ma kakve bile posledice. Tiho se zaustavio pored njih. Nije znao
da li je Lilijan svesna njegovog prisustva; znao je da Degni jeste.
"Pokažite malo velikodušnosti prema njoj, gospođice Tegart", reče
Lilijan. "Barem velikodušnost pažnje. Ne smete prezirati žene koje ne
poseduju vaš sjajni talenat, već koriste svoje posebne darove. Priroda
uvek uravnoteženo daruje i nadomešta - ne mislite li tako?"
"Nisam sigurna da vas razumem."
"O, sigurna sam da ne biste želeli da budem eksplicitnija"
"Pa, da, želela bih,"
Ulijem je ijutlto slegla ramenima; među ženama koje su bile njene
prijateljice bila bi odavno shvaćena i zaustavljena; ali ovo je bio neki
njoj novi protivnik - žena koja nije pristajala da bude povređena. Nije
želela da govori jasnije, ali je videla kako je Rirden gleda. Osmehnula
se i rekla; "Pa, uzmite svoju snaju, gospođice Tegart. Kakvu je ona
šansu imala da uspe u svetu? Nikakvu - po vašim strogim merilima.
Nije mogla da napravi uspešnu karijeru u poslu. Nema vaš
nesvakidašnji um. Osim toga, muškarci bi joj to onemogućili. Smatrali
bi da je previše privlačna. Zato je iskoristila činjenicu da muškarci
imaju merila koja, nažalost, nisu visoka kao vaša. Oslonila se na svoje
darove, koje, sigurna sam, vi prezrete. Ali, vama nikad nije bilo stalo
da se takmičite sa nama, nižim ženama u jedinoj oblasti naše ambicije
- u postizanju moći nad muškarcem."
"Ako to nazivate moć, gospođo Rirden - onda, ne, nije."
Krenula je, ali ju je Lilijanin glas zaustavio; "Volela bih da verujem
da ste potpuno dosledni, gospođice Tegart, i potpuno lišeni ljudskih
slabosti. Volela bih da verujem da nikada niste osećali želju da laskate
nekome, liI da uvredite nekoga. Ali, vidim da ste očekivali da večeras i
Henri i ja budemo ovde."
"Pa ne, ne bih rekla, nisam videla spisak bratovljevih gostiju."
"Zašto onda nosite tu narukvicu?"
Degni ju je namerno pogledala u oči. "Uvek je nosim."
"Ne mislite li da je šala otišla malo predaleko?"
"To nikad nije bila šala, gospođo Rirden."
"Onda ćete me razumeti ako kažem da bih volela da mi vratite tu
narukvicu."
"Razumem vas. Ali vam je neću vratiti."
Ljiljan je pustila da prođe trenutak, kao da im obema ostavlja
vremena da shvate značenje ćutanja. Prvi put je gledala Degni bez
osmeha. "Šta bi trebalo da mislim, gospođice Tegart?"
"Šta god želite."
"Šta je vaša pobuda?"
"Znali ste moju pobudu kad ste mi dali tu narukvicu."
Lilijan je bacila pogled na Rirdena. Lice mu je bilo bezizražajno;
nije videla nikakvu reakciju, ni nagoveštaj namere da joj pomogne ili
da je zaustavi, ništa osim pažnje, zbog koje se osećala kao pod
reflektorom.
Povratila je osmeh, osmeh kao štit, ironičan, snishodljiv, s
namerom da opet pretvori temu u predmet salonskog ćaskanja.
"Sigurna sam, gospođice Tegart, da shvatate kako je to strašno
neprilično."
"Ne."
"Ali, svakako znate da preuzimate opasan i težak rizik."
"Ne."
"Ne uzimate u obzir mogućnost da budete... pogrešno shvaćeni?"
"Ne."
 Lilijan je odmahnula glavom, prekorno se smešeći. "Gospođice
Tegart, zar ne mislite da u ovakvom slučaju čovek ne sme sebi
dopustiti da se upušta u apstraktnu teoriju, već mora uzeti u obzir
praktičnu stvarnost?"
Degni nije htela da se osmehne. "Nikad nisam shvatala šta se
podrazumeva pod izjavom te vrste."
"Mislim da vaš stav može biti veoma idealistički - kao što sam
sigurna da jeste - ah, nažalost, većina ljudi ne deli vaše uzvišeno
duševno raspoloženje i pogrešno će protumačiti to što radite, na način
koji će vam biti izuzetno odvratan."
"Onda će oni snositi odgovornost i rizik, ne ja."
"Divim se vašoj... ne, ne smem reći 'nevinosti', da kažem 'čistoti'?
Nikad niste mislili o tome, sigurna sam, ali život nije tako uređen i
logičan kao... kao železnička pruga. Žalosno je, ali moguće, da vaše
uzvišene namere mogu navesti ljude da posumnjaju u stvari koje... pa,
koje su, kao što sigurno znate, prljave i skandalozne prirode."
Degni je gledala pravo u nju: "Ne znam."
"Ali, ne možete zanemariti tu mogućnost."
"Mogu." Degni se okrenula s namerom da ode.
"O, zašto biste izbegavali razgovor ako nemate šta da krijete?"
Degni stade. "A ako vam vaša blistava - i nesmotrena - hrabrost
dopušta da se kockate dobrim glasom, zar ćete zanemariti opasnost po
gospodina Rirdena?"
Degni polako upita: "Koja je opasnost po gospodina Rirdena?"
"Sigurna sam da me razumete."
"Ne razumem."
"O, ali sigurno nije neophodno da budem određenija."
"Jeste - ako želite da nastavimo razgovor."
Lilijanine oči kliznuše do Rirdenovog lica, tražeći neki znak koji bi
joj pomogao da odluči da li da nastavi ili stane. Nije hteo da joj
pomogne.
"Gospođice Tegart", reče ona, "nisam vam ravna u filozofskim
visinama. Samo sam jedna prosečna supruga. Molim vas, dajte mi tu
narukvicu - ako ne želite da pomislim ono što mogu pomisliti i što ne
biste hteli da izreknem."
 "Gospođo Rirden, da li ste se odlučili da ovako i ovde sugerišete da
spavam s vašim mužem?"
"Naravno da ne!" Uzvik je bio nagao; zvučao je panično, kao
automatski refleks, kao kad džeparoš, uhvaćen na delu, naglo povuče
ruku. Zatim je dodala, s ljutitim, nervoznim kikotom, sarkastičnim i
iskrenim tonom, kojim je nehotice priznala šta stvarno misli: "To mi
nije ni na kraj pameti!"
"Onda se, molim te, izvini gospođici Tegart", reče Rirden.
Degni je zadržala dah, ispustivši samo slabi odjek uzdaha. Obe su
se naglo okrenule prema njemu. Lilijan nije videla ništa na njegovom
licu; Degni je videla mučenje.
"Nije potrebno, Henk", reče ona.
"Jeste - meni", odgovori on hladno, ne gledajući je; gledao je Lilijan
držeći se kao da naređuje nešto što se ne sme odbiti.
Lilijan mu je ispitivala lice s blagim čuđenjem, ali bez
uznemirenosti ili ljutnje, kao osoba suočena s beznačajnom
zagonetkom. "Ali, naravno", reče ona popustljivo, a glas joj je bio
milozvučan i ponovo samouveren. "Molim vas, primite moje izvinjenje,
gospođice Tegart, ako ste stekli utisak da sumnjam da postoji veza za
koju bih smatrala da je neverovatna za vas i - po mom saznanju o
njegovim sklonostima - nemoguća za mog muža."
Okrenula se i otišla, ravnodušno, ostavljajući ih zajedno, kao da
namerno dokazuje ono što je rekla.
Degni je stajala mirno, sklopljenih očiju; mislila je na noć kad joj je
Lilijan dala narukvicu. Tada je stao na stranu svoje žene; sada je stao
na njenu. Od njih troje ona je jedina u potpunosti razumela šta to
znači.
"Sve najgore što bi poželela da mi kažeš, biće tačno."
Čula ga je i otvorila oči. Gledao ju je hladno, lice mu je bilo strogo,
ne dopuštajući da ikakav znak bola ili izvinjenja nagovesti nadu u
oproštaj.
"Najdraži, nemoj sebe tako mučiti", reče ona, "znala sam da si
oženjen. Nikada nisam pokušavala da se pravim da nisi. Nije me
večeras to povredilo."
Njena prva reč bila je najsnažniji od nekoliko udaraca koje je
osetio: nikada ranije nije izustila tu reč. Nikada mu nije dala da čuje
 j j j j
taj posebni ton nežnosti. Nikada nije govorila o njegovom braku u
intimnosti njihovih sastanaka - a ovde je govorila o tome, lako i
jednostavno.
Videla je bes na njegovom licu - pobunu protiv sažaljenja - izraz
koji joj je prezrivo govorio da se na njemu ne vidi nikakvo mučenje i
da mu ne treba pomoć - onda izraz koji je govorio da shvata da mu
poznaje lice, dobro kao i on njeno - zatvorio je oči, malo nagnuo glavu
i veoma tiho rekao: "Hvala ti." Osmehnula se i okrenula mu leđa.
Džejms Tegart je držao u ruci praznu čašu za šampanjac,
primećujući s kakvom žurbom Balf Jubenk maše kelneru u prolazu,
kao da je kelner kriv zbog neoprostivog propusta. Zatim je Jubenk
završio rečenicu: "...ali vi bi, gospodine Tegart, trebalo da znate da
čoveka koji živi na višoj ravni ne shvataju i ne cene. To je beznadežna
bitka - pokušavati da dobijete podršku za književnost od sveta kojim
vladaju biznismeni. Oni su samo uštogljeni, prosti buržuji ili grabljivi
divljaci kao Rirden."
"Džim", reče Bertram Skader, tapšući ga po ramenu, "najveći
kompliment koji ti mogu dati jeste da ti nisi biznismen!"
"Ti si kulturan čovek, Džim", reče dr Pričet, "nisi neki bivši kopač
rude kao Rirden. Ne moram da ti objašnjavam da je pomoć
Vašingtona višem obrazovanju suštinska potreba."
"Zaista vam se dopao moj poslednji roman, gospodine Tegart?"
zapitkivao je Balf Jubenk. "Zaista vam se dopao?"
Prolazeći sobom, Oren Bojl je bacio pogled na ovu skupinu, ali se
nije zaustavio. Bio mu je dovoljan pogled da proceni prirodu njihovih
briga. Sasvim pošteno, pomislio je, mora se nečim trgovati. Znao je, ali
nije hteo da izrekne čime se upravo trgovalo.
"Mi smo osvit novog doba", reče Džejms Tegart nad obodom čaše
za šampanjac. "Mi rušimo zlu tiraniju ekonomske moći. Oslobodićemo
čoveka od vlasti dolara. Oslobodićemo duhovne težnje zavisnosti od
vlasnika materijalnih dobara. Oslobodićemo kulturu iz čvrstog
zagrljaja onih koji jure profit. Izgradićemo društvo posvećeno višim
idealima i zamenićemo aristokratiju novca..."
"...aristokratijom po uticaju", reče glas izvan grupe.
Hitro su se okrenuli. Pred njima je stajao Fransisko d'Ankonija.
 Lice mu je bilo preplanulo od letnjeg sunca, a oči iste boje kao
nebo pod kakvim je preplanuo. Osmeh mu je ličio na letnje jutro.
Nosio je svečano odelo tako da su ostali u masi izgledali kao na
maskenbalu, u iznajmljenim kostimima.
"Šta je bilo?" upita on usred njihovog ćutanja. "Jesam li rekao
nešto što neko ovde nije znao?"
Kako si se ti ovde našao?" bilo je prvo što je Džejms Tegart bio u
stanju da izgovori.
"Avionom do Njuarka, odande taksijem, onda li om iz mog
apartmana, pedeset tri sprata iznad tebe."
"Nisam mislio... to jest, mislio sam..."
"Nemoj biti tako zapanjen, Džejms. Ako se iskrcam u Njujorku i
čujem da se priređuje zabava, ne bih je propustio, zar ne? Uvek si
govorio da sam bonvivan."
Grupa ih je posmatrala.
"Oduševljen sam što te vidim, naravno", oprezno reče Tegart, a
onda ratoborno dodade, da uravnoteži: "Ali, ako misliš da ćeš..."
Fransisko nije hteo da prihvati pretnju; pustio je da Tegartova
rečenica klizne u vazduh i zaustavi se, a onda učtivo upitao: "Ako
mislim šta?"
"Vrlo dobro me razumeš."
"Da, razumem. Hoćeš li da ti kažem šta mislim?"
"Ovo nije trenutak za bilo../'
"Mislim da treba da me upoznaš sa svojom nevestom, Džejms.
Maniri nisu nikad čvrsto prianjali za tebe - uvek ih izgubiš u nevolji, a
čoveku su onda najpotrebniji."
Krenuvši da ga otprati do Čeril, Tegart je načuo tihi zvuk koji je
ispustio Bertram Skader. Bio je to prigušeni kikot. Tegart je znao da je
čovek koji je do malopre puzao pred njim, čija je mržnja prema
Fransisku d'Ankoniji bila možda veća od njegove, ipak uživao u tom
prizoru. Posledice tog saznanja nije želeo da imenuje.
Fransisko se naklonio Čeril i poželeo joj sve najbolje, kao da je
nevesta nekog kraljevića. Posmatrajući nervozno, Tegart je osetio
olakšanje - i pri mesu bezimene ozlojeđenosti, koja bi mu, da je
imenovana, rekla da bi mu bilo drago da ova svečanost zaslužuje
veličanstvenost koju joj je Fransiskovo ponašanje na trenutak dalo.
 j j jj j
Bojao se da ostane uz Fransisko i bojao se da ga pusti da se izgubi
među gostima. Pokušao je da se povuče nekoliko koraka, ali ga je
Fransisko pratio, smešeći se.
"Nisi valjda pomislio da bih propustio tvoje venčanje, Džejms - kad
si mi prijatelj iz detinjstva i najbolji akcionar?"
"Šta?" jedva izgovori Tegart, odmah zažalivši zbog toga: taj zvuk je
bio priznanje panike.
Činilo se da Fransisko to nije primetio; veselim i čednim glasom je
rekao: "O, pa naravno da znam. Znam lutku iza lutke iza svakog
imena na spisku akcionara Bakra d'Ankonija . Interesantno je koliko
ima mnogo ljudi po imenu Smit i Gomez, dovoljno bogatih da
poseduju velike delove najbogatije korporacije na svetu - zato mi ne
smeš zameriti što sam bio ijubopitljiv da saznam kakve cenjene osobe
zapravo imam među svojim malobrojnim akcionarima. Izgleda da
sam popularan kod jedne zapanjujuće skupine javnih ličnosti iz celog
sveta - iz narodnih republika za koje bi pomislio da uopšte nemaju
para."
Tegart reče suvo, mršteći se: "Ima mnogo razloga - poslovnih
razloga - zašto je ponekad preporučljivo da se ne ulaže direktno."
"Jedan od razloga je da čovek neće da ljudi znaju da je bogat.
Drugi je da neće da oni otkriju kako je do toga došao."
"Ne znam na šta misliš i zašto bi ti to smetalo."
"Ma, uopšte mi ne smeta. Cenim to. Veoma mnogo investitora -
staromodna sorta - ostavilo me je nakon posla s rudnikom San
Sebastijan. Uplašeno su se razbežali. Ali, oni moderni imaju više
poverenja u mene i ponašali su se kao i uvek - na poverenje. Ne mogu
ti reći koliko duboko to cenim."
Tegart je poželeo da Fransisko ne priča tako glasno; poželeo je da
se ljudi ne skupljaju oko njih. Jako ti dobro ide", reče on bezbednim
tonom poslovnog komplimenta.
"Ide mi, zar ne? Divno je koliko su akcije Bakra d'Ankonija porasle
u poslednjih godinu dana. Ali, mislim da ne bi trebalo da budem
previše uobražen - nema više puno takmičenja u svetu, nema gde da
se uloži novac, ako se desi da se neko brzo obogati, ali tu je Bakar
d'Ankonija , najstarija kompanija na svetu, ona koja je već vekovima
najsigurniji ulog. Pomisli samo šta je sve u svojoj istoriji uspevala da
 j g j g j j j j
prevaziđe. Pa, ako ste vi odlučili da je to najbolje mesto da sakrijete
novac, da boljeg nema, da bi samo sasvim neuobičajeni tip čoveka
mogao da uništi Bakar d'Ankonija - bili ste u pravu."
"Pa, čujem da se priča da si počeo ozbiljno da shvataš
odgovornosti i da si se napokon smirio u poslu. Kažu da vrlo naporno
radiš."
"O, zar je to iko primetio? Staromodni investitori su obavezno
pratili šta predsednik kompanije radi. Moderni investitori smatraju da
znanje nije potrebno. Mislim da uopšte ne gledaju šta radim."
Tegart se osmehnuo. "Gledaju traku na berzi. To sve govori, zar
ne?"
"Da. Da, govori - na duge staze."
"Moram reći da mi je drago što u poslednjih godinu dana nisi baš
jurio po zabavama. Rezultati se vide u radu."
"Zbilja? Ma, ne, još uvek ne."
"Pretpostavljam", reče Tegart, "da bi trebalo da budem polaskan što
si odlučio da dođeš na ovu zabavu."
"A, morao sam da dođem. Mislio sam da me očekuješ."
"Pa, ne, nisam... to jest, mislim..;"
"Trebalo je da me očekuješ, Džejms. Ovo je veliki, svečani događaj
gde su svi na broju, gde žrtve dolaze da bi pokazale kako ih je
bezopasno uništiti, a uništitelji stvaraju paktove večnog prijateljstva,
koje traje tri meseca. Ne znam tačno kojoj grupi pripadam, ali sam
morao da dođem i budem na broju, zar ne?"
"Šta to, do đavola, govoriš?" besno uzviknu Tegart, videći napetost
na licima oko njih.
"Pazi, Džejms. Ako pokušavaš da se praviš da me ne razumeš,
postaviću to mnogo jasnije."
"Ako misliš da je pristojno da izgovoriš takvu..."
"Mislim da je smešno. Nekada su se ljudi bojali da će neko otkriti
njihovu tajnu za koju im bližnji nisu znali. Danas se svi boje da će
neko izreći ono što svi znaju. Da li ste vi, praktični ljudi, ikad pomislili
da je samo potrebno da neko iskaže pravu prirodu onoga što radite pa
da ode u paramparčad cela vaša velika, složena struktura, sa svim
zakonima i oružjem?"
 "Ako misliš da je pristojno da dođeš na svečanost kao što je svadba
i da vređaš domaćina..."
"Ma, Džejms, došao sam ovamo da ti zahvalim."
"Da mi zahvališ?"
"Naravno. Učinio si mi veliku uslugu - ti i tvoji momci u
Vašingtonu i momci u Santjagu. Samo se pitam zašto se niko od vas
nije potrudio da me obavesti. Te direktive koje je neko ovde izdao pre
nekoliko meseci guše celu industriju bakra ove države. I zato ova
država odjednom mora da uvozi mnogo veće količine bakra. A gde još
u svetu ima bakra - osim bakra d'Ankonijevih? Vidiš onda da sam ti s
razlogom zahvalan."
"Uveravam te da nisam imao ništa s tim", žustro reče Tegart, "osim
toga, bitnu ekonomsku politiku zemlje ne određuje ta vrsta
razmišljanja koju nagoveštavaš ili..."
"Znam kako se određuje, Džejms. Znam da je taj posao počeo s
momcima u Santjagu, jer su oni na platnom spisku d'Ankonija već
vekovima - ma, ne, 'platni spisak' je pošten izraz, bolje je reći da im
Bakar d'Ankonija već vekovima plaća reket - je l' to tako kažu vaši
gangsteri? Naši momci u Santjagu to zovu porezom. Dobijaju svoj deo
od svake prodate tone bakra d'Ankonijevih. Znači, imaju dobar razlog
da se postaraju da prodam što više tona. Ali, pošto se svet pretvara u
narodne republike, ovo je još jedina država gde ljudi nisu primorani
da kopaju korenje u šumama da bi se prehranili - pa je ovo jedino
preostalo tržište na zemaljskoj kugli. Momci u Santjagu su hteli
monopol na ovo tržište. Ne znam šta su ponudili momcima u
Vašingtonu, niti koje trgovao čime i s kim - ali znam da si se ti negde
tu uključio, jer imaš prilično veliki deo akcija Bakra d'Ankonija . I
sigurno nisi bio nezadovoljan - onog jutra, pre četiri meseca, dan
nakon što su izdate direktive - kad si video kako je Bakar d'Ankonija
napravio munjevit skok na berzi. Pa, skoro da ti je skočio s trake u
lice."
"Na osnovu čega izmišljaš jednu tako nečuvenu priču?"
"Ničega. Nisam ništa znao o tome. Samo sam tog jutra video skok
na traci. To mi je otkrilo celu priču, zar ne? Osim toga, momci u
Santjagu su sledeće nedelje lupili nov porez na bakar - i rekli su da ne
bi trebalo da mi smeta - ne uz nagli skok mojih akcija. Rade u mom
 g j j
najboljem interesu, rekoše. Kazali su, zašto bih mario - ako se oba
slučaja uzmu zajedno, bio sam bogatiji nego ranije. Sasvim tačno. Bio
sam."
"Zašto mi to pričaš?"
"Pa, zar ne želiš da primiš priznanje za to, Džejms? To nije u skladu
s moralom i politikom u kojima si takav stručnjak. U doba kad čovek
ne živi na osnovu prava, već na osnovu usluga, ne treba odbijati
zahvalnu osobu, treba uhvatiti u klopku zahvalnosti što više ljudi. Zar
ne želiš da budem jedan od tvojih dužnika?"
"Ne znam o čemu pričaš."
"Pomisli kakva mi je usluga učinjena, bez ikakvog truda s moje
strane. Nisu se savetovali sa mnom, nisu me obavestili, nisu mislili o
meni, sve je sređeno bez mene - i sve što sada treba da radim jeste da
proizvodim bakar. To je bila velika usluga, Džejms - i budi siguran da
ću ti je uzvratiti."
Fransisko se naglo okrenuo, ne čekajući odgovor, i krenuo. Tegart
nije pošao za njim; stajao je, osećajući da je sve bolje nego da još
ijedan minut razgovara s njim.
Fransisko se zaustavio kada je stigao do Degni. Načas ju je ćutke
gledao, bez pozdrava, osmehom joj dajući do znanja da je bila prva
osoba koju je ugledao i prva koja je njega ugledala kad je ušao u
balsku dvoranu.
Uprkos sumnji i upozorenju u svesti, nije osećala ništa osim
radosnog poverenja; na neki neobjašnjiv način, osećala je kao da je u
toj gužvi njegova ličnost bila tačka neuništive sigurnosti. Ali u času
kad mu je nagoveštaj osmeha rekao koliko joj je bilo drago što ga vidi,
upitao je: "Zar ne želiš da mi kažeš kakvo je sjajno dostignuće ispala
linija Džon Galt?"
Osetila je kako joj usne drhte i stežu se u isto vreme, dok je
odgovarala: "Izvini ako pokazujem da sam još uvek ranjiva. Ne bi
trebalo da me šokira što si stigao do faze kad prezireš dostignuće."
"Prezirem, zar ne? Toliko prezirem tu liniju da nisam želeo da
vidim kako završava onako kako je završila."
Video je njen izraz pun iznenadne pažnje, izraz misli koja juri
prema nekom širom otvorenom prolazu ka novom putu. Gledao ju je
na tren, kao da je znao svaki budući korak na tom putu, onda se
 j
prigušeno nasmejao i rekao: "Zar nećeš da me pitaš sada: Ko je Džon
Galt?"
"Zašto bih, i zašto sada?"
"Zar se ne sećaš da si ga izazvala da dođe i traži tvoju liniju. Pa,
došao je."
Otišao je, ne čekajući da vidi pogled u njenim očima - pogled u
kojem je bilo besa, čuđenja i prvog slabog upitnog sjaja.
Po mišićima na svom licu Rirden je shvatio kakva mu je reakcija
na Fransiskov dolazak: odjednom je primetio da se osmehuje i da mu
je lice opušteno do neke neodređene blagosti već nekoliko minuta, dok
je posmatrao Fransiska d'Ankoniju u gomili.
Priznao je sebi prvi put sve i grabljene i odbacivane trenutke u
kojima je mislio na Fransiska d'Ankoniju i gurao tu misao u stranu
pre nego što je postajala saznanje koliko želi da ga ponovo vidi. U
trenucima iznenadne iscrpljenosti - za radnim stolom, dok je plamen
visokih peći uranjao u sumrak u tami samotne šetnje do kuće kroz
pusti predeo - u tišini besanih noći - hvatao je sebe kako misli na
jedinog muškarca koji je jednom izgledao kao njegov glasnogovornik.
Bio je odgurnuo sećanje u stranu, rekavši sebi: Ali, taj je gori od svih
drugih! - a istovremeno je bio siguran da nije tako, ne mogavši da
odredi razlog svoje sigurnosti. Hvatao je sebe kako prelistava novine
da vidi da li se Fransisko d'Ankonija vratio u Njujork - i bacao je
novine u stranu, besno se pitajući: Šta ako se vratio? hoćeš li ga juriti
po noćnim klubovima i koktelima? šta hoćeš od njega?
Ovo je bilo ono što je želeo - pomislio je kada je uhvatio sebe kako
se osmehuje ugledavši Fransiska u gomili - ovo neobično osećanje
iščekivanja, u kojem je bilo radoznalosti, radosti i nade.
Činilo se da ga Fransisko nije video. Rirden je čekao, boreći se sa
željom da priđe; ne posle onakvog razgovora koji su vodili, pomislio je,
čemu? šta bi mu rekao? A onda je, sa istim osmehom, sa osećanjem
lakoće, sa osećanjem sigurnosti da je to ispravno, shvatio da hoda
kroz balsku dvoranu prema grupi koja je bila okružila Fransiska
d'Ankoniju.
Pitao se, gledajući ih, zašto Fransisko privlači ove ljude, zašto ga
svojevoljno drže zatočenog u uskom krugu, dok je po njihovim
osmesima bilo očigledno da su ogorčeni na njega. Lica su im imala
 g g j g
trag izraza svojstvenog kukavičluku, a ne strahu: izraz besnoga krivca.
Fransisko je stajao pritešnjen uz rub mermernog stepeništa, delimično
je bio oslonjen, delimično je sedeo na stepenicama; neformalnost
njegovog položaja, kombinovana sa strogom formalnošću odela,
odavala je utisak vrhunske elegancije. Bio je jedino lice bezbrižnog
pogleda i blistavog osmeha, što je i priličilo uživanju na zabavi; ali, oči
su mu izgledale namerno bezizražajno, bez traga veselosti, ne
otkrivajući - kao znak upozorenja - ništa osim aktivne, pojačane
pažnje.
Stojeći neprimečen na ivici grupe, Rirden je čuo neku ženu s
ogromnim dijamantskim naušnicama i mlitavim, nervozim lice kako
napeto pita: "Senjor d'Ankonija, šta mislite, šta će se dogoditi sa
svetom?"
"Upravo ono što zaslužuje."
"O, kako surovo"
"Zar ne verujete u delovanje zakona morala, gospođo?" ozbiljno
upita Fransisko. "Ja verujem."
Rirden je čuo Bertama Skadera, izvan grupe, kako govori nekoj
devojci koja je ispustila zvuk ogorčenja. "Ne dajte da vas uznemiri.
Znate, novac je koren svakog zla - a on je tipičan proizvod novca."
Rirden je mislio da Fransisko to nije mogao čuti, ali je video
Fransiska kako se okreće prema njima sa ozbiljnim, učtivim smeškom.
"Znači, mislite da je novac koren svakog zla?" reče Fransisko
d'Ankonija. "Jeste li se ikad upitali šta je koren novca? Novac je oruđe
razmene, koja ne postoji ako nema proizvedene robe i ljudi koji su u
stanju da je proizvedu. Novac je materijalni oblik principa da ljudi koji
žele da međusobno posluju moraju da razmenjuju i da daju vrednost
za vrednost. Novac nije sredstvo izmamljivača, koji suzama traže vaš
proizvod, niti pljačkaša, koji vam ga uzimaju silom. Novac omogućuju
samo ljudi koji proizvode. Da li je to ono što smatrate zlom?
"Kada primite novac kao platu za svoj trud, radite to samo na
osnovu uverenja da ćete ga zameniti za proizvod truda drugih. Ne
daju novcu vrednost izmamljivači i pljačkaši. Ni okean suza ni svi
pištolji na svetu ne mogu pretvoriti te parčiće papira u vašem
novčaniku u hleb koji će vam sutra biti potreban da preživite. Ti
parčići papira, koji bi trebalo da budu zlato, znak su časti - vaše pravo
 j
na energiju ljudi koji proizvode. Vaš novčanik je vaša objava nade da
negde u svetu oko vas postoje ljudi koji neće izneveriti onaj moralni
princip koji je koren novca. Da li je to ono što smatrate zlom?
"Jeste li ikad potražili šta je koren proizvodnje? Pogledajte
električni generator, nemojte reći da ga je napravila snaga mišića
snagatora koji ne misle. Pokušajte da posadite seme pšenice bez
znanja koje su vam ostavili ljudi koji su to prvi put otkrili. Pokušajte
da pribavite hranu samo pomoću fizičkih pokreta - i shvatićete da je
čovekov um koren svih proizvedenih dobara i sveg bogatstva koje je
ikad postojalo na zemaljskoj kugli.
"Ali, kažete da jaki zarađuju novac na račun slabih? Na kakvu
snagu mislite? Nije to snaga pištolja ili mišića. Bogatstvo je proizvod
čovekove sposobnosti da misli. Znači, čovek koji pronađe motor
zarađuje novac na račun onih koji ga nisu pronašli? Da li inteligentni
zarađuju novac na račun budala? Sposobni na račun nesposobnih?
Ambiciozni na račun lenjih? Novac stvara - pre nego što se može
izmamiti ili opljačkati - trud svakog čestitog čoveka, po meri njegove
sposobnosti. Čestit čovek je onaj koji zna da ne može potrošiti više
nego što proizvede.
"Razmena pomoću novca je pravilo ljudi dobre volje. Novac počiva
na aksiomu da je svaki čovek vlasnik svog uma i svog truda. Novac
ne dopušta da neka sila propiše vrednost vašeg truda osim
svojevoljnog izbora čoveka koji je voljan da vam da svoj trud zauzvrat.
Novac vam dozvoljava da za svoju robu i svoj rad nabavite onoliko
koliko su oni vredni ljudima koji ih kupuju, ali ne više. Novac ne
dozvoljava nikakve poslove osim onih koji su na obostrano
zadovoljstvo, po slobodnom sudu ljudi u razmeni. Novac od vas
zahteva da priznate da ljudi moraju raditi za svoju dobrobit, ne za
sopstveno ranjavanje, dobit ili gubitak - priznanje da nisu tegleća
marva, rođena da nosi breme bede - da im morate pružiti vrednosti,
ne rane - da veza među ljudima nije razmena patnje, već razmena
dobara. Novac zahteva da proda jete, ne slabost ljudskoj gluposti, već
dar njihovom razumu; on zahteva da kupujete, ne najgore što nude,
već najbolje što novac može obezbediti. I kada ljudi žive po principu
razmene — s razumom, ne silom, kao vrhunskim sudijom - pobeđuje
najbolji proizvod, najbolji učinak, čovek koji najbolje procenjuje i koji
 j j j j j j j j j j
je najsposobniji - a stepen čovekove produktivnosti je stepen njegove
nagrade. Novac je oruđe i simbol takvog pravila življenja. Da li je to
ono što smatrate zlom?
"Ali, novac je samo oruđe. Odvešće vas kuda želite, ali neće voziti
umesto vas. Pružiće vam sredstva za zadovoljavanje vaših potreba, ali
vam neće obezbediti potrebe. Novac je zlo za ljude koji pokušavaju da
obrnu zakon uzročno-posledičnih veza - ljude koji nastoje da zamene
um grabljenjem proizvoda uma.
"Novac neće kupiti sreću čoveku koji nema predstavu šta hoće:
novac mu neće dati sistem vrednosti ako je propustio da sazna čemu
prida je vrednost, i neće mu pribaviti svrhu ako je propustio da
izabere šta će tražiti. Novac neće budali kupiti pamet, niti kukavici
divljenje, niti nesposobnom poštovanje. Čovek koji pokušava da kupi
glave boljih od sebe da mu služe, a pri tom mu novac zamenjuje
procenu, završava tako što postaje žrtva slabijih. Pametni ljudi ga
napuštaju, a prevaranti i obmanitelji se sjate oko njega, privučeni
zakonitošću koju on nije otkrio: da nijedan čovek ne sme biti manji od
svog novca. Da li je to ono što smatrate zlom?
"Samo čoveku kome bogatstvo nije potrebno priliči da ga nasledi -
čoveku koji bi stvorio sopstveno bogatstvo, bez obzira na to gde
počinje. Ako je naslednik vredan kao novac, novac mu služi; ako nije,
novac ga uništava. A vi osmatrate i vičete da ga je novac pokvario. Da
li je tako? Ili je on pokvario novac? Nemojte zavideti bezvrednom
nasledniku; njegovo bogatstvo ne pripada vama i ne bi vam bilo ništa
bolje s tim bogatstvom. Nemojte misliti da treba da ga sa vama podeli;
ako se svet optereti sa pedeset parazita, umesto jednog, to neće vratiti
mrtvu vrlinu - bogatstvo. Novac je živa sila koja bez korenja umire.
Novac neće služiti umu koji ga nije vredan. Da li je to ono što
smatrate zlom?
"Novac je vaše sredstvo za preživljavanje. Presuda koju donosite
izvoru izdržavanja jeste presuda koju donosite svom životu. Ako je
izvor pokvaren, prokleli ste sopstveno postojanje. Da li ste stekli novac
prevarom? Podstičući čovekove poroke ili čovekovu glupost?
Udovoljavajući budalama, u nadi da ćete dobiti više nego što po svojoj
sposobnosti zaslužujete? Spuštajući svoje standarde? Radeći posao
koji prezirete, za kupce koje prezirete? Ako je tako, onda vam novac
 j j j
neće pružiti zadovoljstvo vredno ijednog trenutka, ijednog penija.
Onda će sve stvari koje kupujete postati vaš prekor, a ne počast;
podsetnik na stid, a ne na dostignuće. Onda ćete vikati da je novac zlo.
Zlo, zato što neće zameniti vaše samopoštovanje? Zlo, zato što vam
neće dati da uživate u svojoj izopačenosti? Da li je to koren vaše
mržnje prema novcu?"
"Novac će uvek ostati posledica, i odbijaće da umesto vas bude
uzrok. Novac je delo vrline, ali vam neće dati vrlinu i neće otkupiti
vaše grehe. Novac vam neće dati nezarađeno, ni u tvari ni u duhu. Da
li je to koren vaše mržnje prema novcu?"
"Ili ste rekli da je ljubav prema novcu koren svakog zla? Voleti
neku stvar znači poznavati i voleti njenu prirodu. Voleti novac znači
znati i voleti činjenicu da je novac delo najboljih moći u vama, ključ
kojim razmenjujete svoj trud za trud najboljih među ljudima. U mržnji
prema novcu najglasnija je osoba koja bi prodala dušu za koju paricu
- i ona ga s razlogom mrzi. Ljubitelji novca su voljni da rade za njega.
Znaju da su sposobni da ga zarade."
"Dopustite da vam dam savet u pogledu srži ljudskog karaktera:
čovek koji proklinje novac stekao ga je nečasno; čovek koji ga poštuje,
zaradio ga je."
"Bežite glavom bez obzira od svakog čoveka koji vam kaže da je
novac zlo. Ta rečenica je zvono gubavca koje oglašava da se približava
pljačkaš. Sve dok ljudi žive zajedno na zemlji i potrebno im je sredstvo
da međusobno posluju - jedina im je zamena, ako se odreknu novca,
nišan pištolja."
"Ali, novac od vas zahteva najveće vrline, ako hoćete da ga stvorite
ili zadržite. Ljudi koji nemaju hrabrosti, ponosa ili samopoštovanja,
ljudi koji nemaju moralno osećanje da imaju pravo na svoj novac i
nisu spremni da ga brane kao što brane svoj život, ljudi koji se
izvinjavaju zato što su bogati - neće dugo ostati bogati. Oni su
prirodni mamac za rojeve pljačkaša, koji vekovima ostaju pod
kamenjem, ali ispuze čim namirišu čoveka koji moli da mu se oprosti
jer je kriv što poseduje bogatstvo. Pohitaće da ga oslobode krivice - i
života, kao što i zaslužuje."
"Onda ćete videti kako se podižu ljudi s dvostrukim standardima -
ljudi koji žive od nasilja, ali računaju da će oni koji žive od razmene
 j j j j j
dati vrednost novcu koji su opljačkali - ljudi koji su autostoperi
vrednosti. U moralnom društvu oni su kriminalci, i zakoni su napisani
da bi vas odbranili od njih. Ali, kad društvo postavi kriminalce po
pravu i pljačkaše po zakonu - ljude koji koriste silu da prigrabe
bogatstvo razoružanih žrtava - onda novac postaje osvetnik svoga
tvorca. Takvi pljačkaši veruj u da je bezbedno orobiti bespomoćne
ljude, pošto donesu zakon koji ih razoruža. Ali, njihov plen postaje
magnet za druge pljačkaše, koji ga uzimaju od njih kao što su ga i oni
stekli. Zatim se trka nastavlja, ne koje najsposobniji da proizvodi, već
koje najokrutniji u brutalnosti. Kada je sila merilo, ubica pobeđuje
džeparoša. A onda društvo nestaje, ruševine i pokolji narastaju."
"Želite li da znate da li će doći taj dan? Pratite novac. Novac je
barometar vrlina jednog društva. Kada vidite da se razmena ne vrši uz
saglasnost, već uz prisilu - kada vidite da vam je, da biste proizvodili,
potrebno odobrenje ljudi koji ne proizvode ništa - kada vidite da novac
pritiče onima koji posluju uslugama, a ne robom - kada vidite da se
ljudi više bogate ucenama i uticajem nego radom, a zakoni vas ne
štite od njih, već štite njih od vas - kada vidite da se pokvarenost
nagrađuje, a poštenje postaje samo-žrtvovanje - možete znati da je
društvo osuđeno na propast. Novac je tako plemenito sredstvo da se
ne nadmeće sa oružjem i ne miri se s brutalnošću. Neće dopustiti da
država preživi kao polusvojina, poluplen."
"Kad god se među ljudima pojave uništitelji, oni najpre uništavaju
novac, jer je novac čoveku zaštita i osnova moralnog življenja.
Uništitelji plene zlato i njegovim vlasnicima ostavljaju gomilu falsifi
kovan ih papira. To ubija objektivna merila i prepušta čoveka
proizvoljnoj sili proizvoljnog postavljača vrednosti. Zlato je bilo
objektivna vrednost, ekvivalent proizvedenog bogatstva. Papir je
hipoteka na bogatstvo koje ne postoji, iza kojeg je pištolj usmeren
prema onima od kojih se očekuje da ga proizvode. Papir je ček koji
zakonski pljačkaši ispisuju na osnovu računa koji nije njihov: na
osnovu vrline žrtava. Motrite na dan kad vam se vrati sa oznakom
'Prekoračeni račun'."
"Kad pretvorite zlo u sredstvo preživljavanja, ne očekujte da će
ljudi ostati dobri. Ne očekujte da će ostati moralni i dati život da bi
postali topovsko meso amoralnih. Ne očekujte da će prozvoditi kad se
 j
prozvodnja kažnjava a pljačkanje nagrađuje. Ne pitajte: 'Ko uništava
svet?' Vi."
"Stojite usred najvećih dostignuća najveće produktivne civilizacije i
pitate se zašto se ruši oko vas, a osuđujete njenu životnu snagu -
novac. Gledate na novac kao i divljaci pre vas i pitate se zašto se
džungla puzeći vraća do ruba vaših gradova. Kroz celu čovekovu
istoriju novac su grabili pljačkaši, ovakvi ili onakvi, čija su se imena
menjala, ali su im metodi ostajali isti: zgrabiti bogatstvo silom i držati
proizvođače vezane, ponižene, oklevetane, obeščašćene. Ta fraza o zlu
novca, koju izričete tako pravdoljubivo i nemarno, potiče iz doba kad
se bogatstvo proizvodilo radom robova - robova koji su ponavljali
pokrete koje je jednom nečiji um izmislio i nisu ih vekovima
unapređivali. Sve dok je proizvodnjom vladala sila, a bogatstvo sticano
osvajanjem, nije bilo mnogo toga da se osvoji. Ipak, u svim tim
vekovima stagnacije i gladovanja ljudi su uzdizali pljačkaše, kao
aristokrate po oružju, kao aristokrate po rođenju, kao aristokrate po
nadleštvu, a prezirali proizvođače, kao robove, kao trgovce, kao
vlasnike radnji - kao industrijalce."
"U slavu čovečanstva, postojala je, prvi i jedini put u istoriji, zemlja
novca - i ne mogu da odam veće, uzvišenije priznanje Americi, jer to
znači: zemlja razuma, pravde, proizvodnje, dostignuća. Prvi put
čovekov um i novac su oslobođeni i nije bilo nikakvih bogatstava na
osnovu osvajanja, već samo bogatstava na osnovu rada, a umesto
oružnika i robova pojavio se pravi stvaralac bogatstva, najbolji radnik,
najuzvišeniji tip ljudskog bića - samonikli čovek - američki
industrijalac.
"Ako me pitate da navedem naveličanstveniju odliku Amerikanaca,
izabrao bih - jer su u njoj sadržane sve druge - činjenicu da su to bili
ljudi koji su stvorili izraz 'praviti novac'. Nijedan drugi jezik ili nacija
nisu nikad pre toga upotrebili te reči; ljudi su uvek mislili o bogatstvu
kao o statičkom kvantitetu - koje se grabi, moli, nasleđuje, deli, pljačka
ili dobija kao usluga. Amerikanci su prvi razumeli da se bogatstvo
mora stvarati. Reči 'praviti novac' nose suštinu ljudskog morala.
"Ali, Amerikance su zbog ovih reči osuđivale gnjile kulture
kontinenata pljačkaša. Sada vas je kredo pljačkaša doveo do toga da
svoja najuzvišenija dostiguća smatrate žigom srama, uspeh krivicom,
 j j j g g
najveće ljude, industrijalce - huljama, a svoje veličanstvene fabrike
proizvodom i vlasništvom fizičke radne snage, radne snage bičem
gonjenih robova, kao što su piramide u Egiptu. Truli čovek koji kuka
da ne vidi nikakvu razliku između snage dolara i snage biča treba da
nauči razliku na sopstvenoj koži - kao što će, mislim, i naučiti.
"Sve dok i ako ne otkrijete da je novac koren svakog dobra,
prizivate sopstveno uništenje. Kad novac prestane da bude oruđe
kojim ljudi međusobno posluju, onda ljudima oruđe postaju ljudi. Krv,
bičevi i pištolji - ili dolari. Sami izaberite - nema drugog - a vreme
vam ističe."
Fransisko nije nijednom pogledao Rirdena dok je govorio; ali, u
času kad je završio, oči su mu se ustremile na Rirdena. Rirden je
stajao nepomično, preko tela u pokretu i ljutitih glasova između njih
video je samo Fransiska.
Bilo je ljudi koji su slušali i sada žurno odlazili, i ljudi koji su rekli:
"To je užasno!" - "To nije istina" - "Kako zlobno i sebično!" -
izgovarajući to i glasno i oprezno, kao da žele da ih susedi čuju, ali
nadajući se da Fransisko neće.
"Senjor d'Ankonija", izjavi žena s naušnicama, "ne slažem se s
vama!"
"Ako možete da pobijete ijednu rečenicu koju sam izrekao, gospodo,
biću zahvalan da čujem'
"O, ne mogu da vam odgovorim. Nemam nikakve odgovore, moj
mozak ne radi tako, ali osećam da niste u pravu, tako da sam sigurna
da grešite."
"Kako to znate?"
"Osećam to. Ne rukovodim se glavom, već srcem. Možda ste dobri u
logici, ali ste bezdušni."
"Gospođo, kad budemo videli kako ljudi oko nas umiru od gladi,
vaše srce neće biti ni od kakve koristi za njihov spas. A ja sam
dovoljno bezdušan da kažem da vam, kada budete vikali: 'Ali, nisam
znala!' - neće biti oprošteno."
Žena se okrenula, a njenim obrazima i besnim, drhtavim glasom je
prostrujao drhtaj: "Pa, to je svakako čudan način da se razgovara na
zabavi!"
 Neki gojazan čovek nemirnih očiju reče glasno, prisilno radosnim
tonom koji je nagoveštavao da mu je u svemu jedina briga da stvar ne
postane neprijatna: "Ako tako mislite o novcu, senjor, vraški sam
srećan što imam poveliki deo akcija Bakra d'Ankonija ." Fransisko
ozbiljno reče: "Predlažem vam da porazmislite, gospodine."
Rirden krenu prema njemu - i Fransisko, koji kao da nije gledao u
njegovom pravcu, odmah pođe njemu u susret, kao da drugi nikad
nisu ni postojali.
"Dobro veće", reče Rirden jednostavno, lako, kao prijatelju iz
detinjstva; smešio se. Video je kako se njegov osmeh odražava na
Fransiskovom licu. "Dobro veče."
"Hteo bih da razgovaram s vama."
"Kome mislite da sam govorio poslednjih četvrt sata?"
Rirden se prigušeno nasmeja, priznajući protivniku da je dobio
rundu. "Mislio sam da me niste primetili."
"Primetio sam, kad sam ušao, da ste jedna od jedine dve osobe u
ovoj prostoriji koje su mi se obradovale."
"Niste li arogantni?"
"Ne - zahvalan."
"Ko je druga osoba koja vam se obradovala?"
Fransisko sleže ramenima i nehajno reče: "Jedna žena."
Rirden je primetio kako ga Fransisko vodi u stranu, dalje od grupe,
tako vešto i prirodno da ni on ni drugi nisu znali da je to uradio
namerno.
"Nisam vas ovde očekivao", reče Fransisko. "Nije trebalo da dođete
na ovu zabavu."
"Zašto da ne?"
"Smem li da pitam šta vas je nateralo da dođete?"
"Moja žena je jedva čekala da se odazove pozivu."
"Izvinite što ću to ovako reći, ali bi bilo mnogo doličnije i manje
opasno da je tražila od vas da je povedete u obilazak javne kuće."
"O kakvoj opasnosti govorite?"
"Gospodine Rirden, ne znate kako ovi ljudi posluju i kako tumače
vaše prisustvo. Po vašim merilima, ali ne i njihovim, prihvatiti nečije
gostoprimstvo je znak dobre volje, izjava da ste vi i vaš domaćin u
civilizovanim odnosima. Nemojte im davati tu vrstu potvrde."
 j
"Zašto ste onda vi došli ovamo?"
Fransisko veselo sleže ramenima. "O, ja - nije važno šta ja radim.
Ja samo jurim po zabavama."
"Šta radite na ovoj zabavi?"
"Samo tražim osvajanja."
"Jeste li našli neko?"
Iznenada se uozbiljivši, Fransisko odgovori ozbiljno, skoro svečano:
"Da — za koje mislim da će mi biti najbolje i najveće."
Rirdenov bes je bio nehotičan, ne uzvik prekora, već očaja: "Kako
možete sebe tako da traćite?"
Blagi nagoveštaj osmeha, kao buđenje dalekog svetla, pojavio se u
Fransiskovim očima kada je upitao: "Hoćete da priznate da vam je
stalo do toga?"
"Čućete još nekoliko priznanja, ako želite. Pre nego što sam vas
sreo, često sam se pitao kako možete da traćite bogatstvo kao što je
vaše. Sada je gore, jer ne mogu da vas prezirem kao ranije, kako bih
voleo, ali je pitanje mnogo strašnije: Kako možete da traćite um kao
što je vaš?"
"Ne mislim da ga sada traćim."
"Ne znam da li je ikada postojalo nešto što vam je baš išta značilo
- ali ću vam reći nešto što nikad nisam nikom rekao. Kada sam vas
upoznao, sećate li se da ste rekli da hoćete da mi ponudite svoju
zahvalnost?"
U Fransiskovim očima više nije bilo ni traga zabavljenosti; Rirden
se nikad nije suočio s tako svečanim izrazom poštovanja. "Da,
gospodine Rirden", tiho je odgovorio.
"Rekao sam vam da mi to nije potrebno i uvredio sam vas zbog
toga. Dobro, pobedili ste. Ovaj vaš govor večeras - to je ono što ste mi
nudili, zar ne?"
"Da, gospodine Rirden."
"To je bilo više od zahvalnosti, a ta zahvalnost mi je bila potrebna;
to je bilo više od divljenja, a i to mi je bilo potrebno; to je bilo mnogo
više od bilo koje reči koju mogu da nađem, trebaće mi dani da
smislim sve što mi je to dalo - ali jednu stvar znam: to mi je trebalo.
Nikada nisam nešto ovako priznao, jer nikad nikoga nisam zvao u
pomoć. Ako vas je zabavilo to što ste pogodili da sam vam se
obradovao, sad stvarno imate dobar razlog za smeh, ako želite."
"Možda će mi trebati nekoliko godina, ali ću vam dokazati da se
ovakvim stvarima ne smejem."
"Dokažite sada - odgovorom na jedno pitanje: Zašto ne sprovodite
u delo ono što propovedate?"
"Da li ste u to sigurni?"
"Ako su stvari koje govorite tačne, ako ste veliki da to znate, do
sada je trebalo da budete vodeći industrijalac sveta."
Fransisko je rekao ozbiljno, kao što je rekao onom gojaznom
čoveku, ali s nekim čudnim tonom blagosti u glasu: "Predlažem vam
da porazmislite, gospodine Rirden."
"Mislio sam o vama više nego što bih hteo da priznam. Nisam
došao ni do kakvog odgovora."
"Dopustite da vam pomognem: ako je ono što kažem tačno, ko je
večeras najkrivlji čovek u ovoj prostoriji?"
"Valjda - Džejms Tegart?"
"Ne, gospodine Rirden, nije Džejms Tegart. Ali, morate da definišete
krivicu i sami odaberete tog čoveka."
"Pre nekoliko godina bih rekao da ste to vi. Još uvek mislim da to
treba da kažem. Ali sam skoro u položaju one glupe žene koja vam se
obratila: svaki razlog koji znam govori mi da ste krivi - ali ne osećam
tako."
"Vi pravite istu grešku kao ta žena, gospodine Rirden, mada u
plemenitijoj formi."
"Kako to mislite?"
"Mislim na mnogo više nego što je vaš sud o meni. Ta žena i svi
poput nje neprestano izbegavaju misli za koje znaju da su dobre. Vi
neprestano gurate iz svesti misli za koje verujete da su zle. Oni to rade
jer žele da izbegnu napor. Vi to radite jer nećete sebi da dozvolite da
razmišljate o bilo čemu što bi vas poštedelo. Oni zadovoljavaju svoja
osećanja po svaku cenu. Vi žrtvujete svoja osećanja kao prvu cenu
svakog problema. Oni neće da trpe ništa. Vi ste spremni da istrpite sve.
Oni stalno izbegavaju odgovornost. Vije stalno prihvatate. Ali, zar ne
vidite da je suštinska greška ista? Svako odbijanje da se prihvati
stvarnost, iz bilo kog razloga, ima katastrofalne posledice. Nema zlih
 g g
misli osim jedne: odbijanje da se misli. Nemojte zanemarivati
sopstvene želje, gospodine Rirden. Nemojte ih žrtvovati. Ispitajte njihov
uzrok. Postoji granica količine vašeg trpljenja."
"Kako ste znali to o meni?"
"I ja sam jednom napravio istu grešku. Ali, nije dugo trajalo."
"Želeo bih..." poče Rirden i naglo stade.
Fransisko se nasmešio. "Plašite se da želite, gospodine Rirden?"
"Želeo bih da mogu da dozvolim sebi da mi se sviđate onoliko
koliko mi se sviđate."
"Dao bih..." Fransisko stade; Rirden je, što mu je bilo neobjašnjivo,
video izraz nekog osećanja koje nije mogao da odredi, ali je bio
siguran da je to bol; prvi put je video da Fransisko okleva. "Gospodine
Rirden, da li posedujete akcijeBakra d'Ankonija ?"
Rirden ga začuđeno pogleda: "Ne."
"Jednoga dana ćete saznati kakvu izdaju upravo sada činim, ali...
Nemojte nikad kupiti akcije Bakra d'Ankonija . Nemojte da imate
nikakvog posla s Bakrom d'Ankonija."
"Zašto?"
"Kada budete saznali pravi razlog, znaćete da li je ikad postojalo
nešto - ili neko - ko mi je značio i... I koliko mi je stvarno značio."
Rirden se namrštio: setio se nečega. "Neću da imam posla s vašom
kompanijom. Zar ih niste nazvali ljudima s dvostrukim standardima?
Zar niste i vi jedan od pljačkaša koji se upravo bogate pomoću
direktiva?"
Ove reči, sasvim neobjašnjivo, nisu pogodile Fransiska kao uvreda,
već su mu razvedrile lice, vrativši mu izraz samopouzdanja. "Zar
mislite da sam ja iskamčio te direktive od lopova planera?"
"Ako niste vi, onda koje?"
"Moji autostoperi."
"Bez vaše saglasnosti?"
"Bez mog znanja."
"Mrzim da priznam koliko želim da vam verujem - ali nema načina
da mi to sad dokažete."
"Ne? Dokazaću vam u sledećih petnaest minuta."
"Kako? Ostaje činjenica da ste vi najviše profitirali od tih
direktiva."
 "Tačno. Profitirao sam više nego što su gospodin Mauč i njegova
banda mogli i da zamisle. Posle mnogo godina mog rada, dali su mi
upravo priliku koja mi je potrebna." je T se to hvališete?"
"Nego šta!" Rirden je s nevericom video oštar, sjajan pogled u
Fransiskovim očima, ne nekoga ko juri po zabavama, već čoveka od
akcije. "Gospodine Rirden, znate li gde većina tih novih aristokrata
skriva novac? Znate li gde je većina tih lešinara pravičnog udela
uložila profit od Rirdenovog metala?"
"Ne, ali..."
"U akcijeBakra d'Ankonija . Bezbedno sklonjen, van zemlje.Bakar
d'Ankonija - stara, neranjiva kompanija, tako bogata da može da
izdrži još tri generacije pljačkaša. Kompanija koju vodi dekadentni
bonvivan kojeg je baš briga, koji će ih pustiti da upotrebe njegovu
imovinu kako god žele i prosto nastaviti da pravi pare za njih -
automatski, kao i njegovi preci. Nije li to savršeno lak zadatak za
pljačkaše, gospodine Rirden? Samo - koji im je detalj promakao?"
Rirden je zurio u njega. "Na šta ciljate?"
Fransisko se iznenada nasmeja. "Šteta za te profitere na
Rirdenovom metalu. Ne biste hteli da izgube novac koji ste zaradili za
njih, zar ne, gospodine Rirden? Ali, u svetu se dešavaju nesreće - znate
kako se kaže, čovek je samo bespomoćna igračka u rukama prirodnih
katastrofa. Na primer, bio je sutra ujutro požar na ležištima rude
d'Ankonija u Valparaisu, požar koji ih je srušio do temelja, zajedno s
polovinom lučkih struktura. Koliko je sati, gospodine Rirden? O, jesam
li pomešao glagolska vremena? Sutra popodne biće odron u
rudnicima d'Ankonija u Oranu - bez ljudskih žrtava, bez nastradalih,
osim samih rudnika. Otkriće se da su rudnici upropašćeni, jer se
mesecima u njima radilo na pogrešnim mestima - šta da očekujete od
uprave jednog bonvivana? Velike zalihe bakra će biti zakopane pod
tonama planine i nijedan Sebastijan d'Ankonija ne bi bio u stanju da
ih vrati za manje od tri godine, a Narodna republika ih nikad neće ni
vratiti. Kada akcionari počnu malo da tragaju, otkriće da se u
rudnicima u Kamposu, San Feliksu i Las Herasu radilo na potpuno isti
način i da rade s gubitkom već više od godinu dana, samo je taj
bonvivan nameštao knjige i skrivao to od štampe. Da vam kažem šta
će otkriti o vođenju livnica d'Ankonija? Ili o floti za prevoz rude
 j j
d'Ankonija? Ali, sva ta otkrića ionako neće pomoći akcionarima, jer će
akcijeBakra d'Ankonija krahirati sutra ujutro, razbiti se kao električna
sijalica o beton, razbiti se kao brzi li , razbacujući delove autostopera
po celom dnu!"
Trijumfalno podizanje Fransiskovog glasa stopilo se sa zvukom koji
mu je odgovorio: Rirden je prasnuo u smeh.
Rirden nije znao koliko je taj trenutak trajao niti šta je osećao, bilo
je to kao udarac koji ga je zavitlao u neko drugo stanje svesti, a onda
ga je drugi udarac vratio u njegovo sopstveno - sve što je ostalo, kao
prilikom buđenja iz narkoze, bio je osećaj da je spoznao nekakvu
ogromnu slobodu, kakva ne postoji u stvarnosti. Ovo je opet kao
Vajatov plamen, pomislio je, ovo je prikrivena opasnost za njega.
Shvatio je da uzmiče od Fransiska d'Ankonije. Fransisko je stajao,
pažljivo ga posmatrajući, i izgledao je kao da ga je posmatrao sve to
vreme, za koje nije znao koliko je trajalo.
"Nema zlih misli, gospodine Rirden", blago reče Fransisko, "osim
jedne: odbijanja da se misli."
"Ne", reče Rirden; bio je to skoro šapat, morao je da obuzdava glas,
plašio se da će čuti sebe kako viče: Ne... ako je to put do tebe, ne,
nemoj očekivati da te bodrim... nisi imao snage da se boriš protiv
njih... Izabrao si najlakši, najpodliji način... namerno uništavanje."
uništavanje dostignuća koje nisi ti stvorio i nisi ga mogao biti
dostojan...
"To nije ono što ćete sutra pročitati u novinama. Neće biti nikakvog
dokaza namernog uništavanja. Sve se dogodilo zbog normalne,
objašnjive nesposobnosti, koja se može opravdati. Danas nesposobnost
ne treba kažnjavati, zar ne? Momci u Buenos Ajresu i momci u
Santjagu će verovatno hteti da mi daju subvencije, kao utehu i
nagradu. Još uvek postoji veliki deo kompanije Bakar d'Ankonija ,
mada je veliki deo zauvek nestao. Niko neće kazati da sam to uradio
namerno. Vi možete misliti šta želite."
"Mislim da ste vi najkrivlji čovek u ovoj prostoriji", reče Rirden tiho,
umorno; čak se i žar besa u njemu ugasio; osećao je samo prazninu
koju je ostavila smrt velike nade. "Mislim da ste gori nego što sam
uopšte mogao da pretpostavim."
 Fransisko ga je pogledao s čudnim, spokojnim osmehom,
spokojnim zbog pobede nad bolom, i nije odgovorio.
Tišina među njima im je omogućila da čuju glasove dva muškarca
koji su bili na nekoliko koraka od njih, i okrenuli su se da vide ko to
govori.
Zdepasti stariji čovek je, očigledno, bio biznismen od one savesne,
nespektakularne vrste. Svečano odelo mu je bilo dobrog kvaliteta, ali
skrojeno po modi od pre dvadeset godina, i vrlo blago se zelenelo po
šavovima; imao je samo nekoliko prilika da ga nosi. Dugmad za
košulju su mu bila razmetljivo prevelika, ali to je bilo patetično
šepurenje nasleđenom stvari, komplikovanim delima stare zanatske
izrade, koja su mu ostavile prethodne četiri generacije, kao i posao
kojim se bavio. Lice mu je imalo izraz koji je, u ovo vreme, bio beleg
poštenog čoveka. Gledao je prijatelja pokušavajući iz sve snage -
savesno, bespomoćno, beznadežno - da razume.
Njegov prijatelj je bio mlađi i oniži, mali muškarac grudvaste puti,
s isturenim prsima i zašiljenim brkovima. Govorio je tonom
snishodljive dosade: "Pa, ne znam. Samo kukaš zbog rastućih troškova,
danas se, izgleda, svi na to žale, tako gunđaju svi ljudi čiji je profit
malo presušio. Ne znam, moraćemo da vidimo, moraćemo da
odlučimo da li ćemo vam dopustiti da uopšte stvarate profit."
Rirden je bacio pogled na Fransiska - i video lice koje je
prevazilazilo njegov pojam onoga šta jedna jedina svrha može učiniti
ljudskom liku: bilo je to najnemilosrdnije lice koje se čoveku uopšte
sme dopustiti da vidi. Mislio je za sebe da je surov, ali je znao da ne
može da se meri sa ovim bezbojnim, ogoljenim, neumoljivim izrazom,
mrtvim za svaki osećaj osim za pravdu. Kakav god da je inače -
pomisli Rirden - čovek koji može ovo da doživi je div.
Trajalo je samo trenutak. Fransisko se okrenuo prema njemu, lice
mu je bilo uobičajeno, i veoma tiho je rekao: "Promenio sam mišljenje,
gospodine Rirden. Drago mi je što ste došli na ovu zabavu. Hoću da
vidite ovo."
Onda, podižući ton, iznenada reče veselim, opuštenim, prodornim
glasom potpuno neodgovornog čoveka: "Nećete mi dati taj zajam,
gospodine Rirden? To me stavlja u težak položaj. Moram skupiti novac
- moram ga skupiti večeras - moram ga podići pre nego što se berza
ujutro otvori, inače..."
Nije morao da nastavi jer ga je mali čovek s brkovima ščepao za
ruku.
Rirden nikad nije verovao da ljudsko telo može da promeni
perspektivu na nečije oči, ali je video kako se čovek skuplja u težini,
položaju, obliku, kao da mu je vazduh ispušten iz pluća, i ono što je
nekada bilo osloni vladar iznenada je postalo gomila starog gvožđa
koje nikom nije predstavljalo pretnju.
"Da li... da li nešto nije u redu, senjor d'Ankonija? Mislim, na... na
berzi?
Fransisko je naglo stavio prst na usta, s prestrašenim pogledom.
"Ćutite", prošaputa. "Za ime boga, ćutite!"
Čovek se tresao. "Nešto... nije u redu?"
"Ne posedujete valjda neke akcije Bakra d'Ankonija , zar ne?" Čovek
je klimnuo glavom, nesposoban da govori. "O, bože, baš mi je žao!
Slušajte dobro, reći ću vam, ako mi date časnu reč da to nećete
nikome ponoviti. Nećete valjda da izazovete paniku?"
"Časna reč", jedva izreče čovek.
"Najbolje bi bilo da otrčite kod svog brokera i prodajete što brže
možete - jer stvari ne idu baš najbolje za Bakar d'Ankonija .
Pokušavam da skupim nešto novca, ali, ako ne uspem, bićete srećni
ako sutra ujutro budete imali deset centi za svoj dolar - o, bože!
Zaboravio sam da ne možete doći do svog brokera do ujutro - pa, žao
mi je, ali..." Čovek je trčao preko sobe, gurajući ljude s puta, kao
torpedo ispaljen u masu. "Gledajte", reče Fransisko strogo, okrenuvši
se prema Rirdenu.
Čovek se izgubio u gužvi, nisu ga mogli videti, nisu znali kome
proda je tajnu, niti da li je još dovoljno prepreden da trguje s onima
koji su vladali uslugama - ali su videli kako njegov prolazak budi
sobu, kako iznenadni rezovi razdvajaju masu, prvo kao nekoliko
pukotina, a onda kao ubrzano grananje po zidu koji samo što se nije
srušio, pruge praznine rascepljene ne ljudskim dodirom, već bezličnim
dahom užasa.
Bilo je glasova koji su se naglo gušili, jezera tišine, zatim zvukova
različite prirode: uzlazne, histerične modulacije beskorisno ponavljanih
 j j
pitanja, neprirodni šapati, krik neke žene, poneki usiljeni kikot onih
koji su još uvek pokušavali da se prave da se ništa nije dogodilo.
U kretanju mase su postojale nepokretne tačke, kao paralisane
mrlje koje se šire; iznenada je sve stalo, kao da je motor isključen;
onda su izbezumljeno, trzajući se, nesvrhovito, besciljno počeli da se
kreću objekti koji su se kotrljali niz planinu, prepušteni milosti sile
teže i svakog kamena s kojim su se na putu sudarali. Ljudi su
istrčavali, trčali do telefona, trčali jedni prema drugima, nasumice
grabeći ili odgurujući tela oko sebe. Ti ljudi, najmoćniji ljudi u zemlji, u
čijim rukama je, nepotčinjena bilo čijoj moći, bila moć nad hranom
svakog čoveka i uživanjem svakog čoveka u svim njegovim
zemaljskim godinama - ti ljudi su se pretvorili u gomilu ruševina,
klepećući na vetru panike, ruševina građevine čiji je noseći stub bio
presečen.
Džejms Tegart, čije je lice nedolično pokazivalo osećanja koja su
ljudi vekovima bili učeni da kriju, pojurio je do Fransiska i povikao:
"Da li je istina?"
"Ma, Džejms", reče Fransisko uz osmeh, "šta ti je? Zašto si tako
uznemiren? Novac je koren svakog zla - pa sam se samo umorio od
toga da budem zao."
Tegart je potrčao prema glavnom ulazu, vičući usput nešto Orenu
Bojlu. Bojl je klimnuo glavom i nastavio da klima glavom, žustro i
ponizno kao neefikasni sluga, a onda se ustremio u drugom pravcu.
Čeril je potrčala za Tegartom, dok joj se veo vio vazduhom kao
kristalni oblak, i uhvatila ga na vratima. "Džim, šta je bilo?" Odgurnuo
ju je u stranu, ona je pala na stomak Pola Larkina, a Tegart je izjurio.
Tri osobe su stajale nepomično, kao tri razmaknuta stuba u
prostoriji, pogledi su im prelazili preko prostrane ruševine: Degni,
gledajući Fransiska, Fransisko i Rirden, gledajući jedan drugog.
 Glava III
BELA UCENA

"Koliko je sati?"
Vreme ističe, pomisli Rirden - ali odgovori: "Ne znam. Još nije
ponoć", i setivši se sata na ruci, dodade: "Za dvadeset minuta."
"Idem kući vozom", reče Lilijan.
Čuo je rečenicu, ali je ona morala da sačeka na red da bi ušla u
zakrčene prolaze njegove svesti. Stajao je, gledajući odsutno dnevnu
sobu svog apartmana, na nekoliko i minuta vožnje li om od zabave.
Sledećeg trenutka je odgovorio: "U ovo doba?"
"Još je rano. Ima dosta vozova koji idu."
"Možeš da ostaneš ovde, naravno."
"Ne, mislim da ću radije kući." Nije se bunio. "A ti, Henri?
Nameravaš ti da ideš kući i večeras?"
"Ne". Zatim dodade: "Imam sutra ovde poslovne sastanke."
"Kako želiš."
Zbacila je večernji ogrtač s ramena, uzela ga preko ruke i krenula
prema vratima spavaće sobe, ali se zaustavila:
"Mrzim Fransiska d'Ankoniju", reče ona napeto. "Zašto je morao da
dođe na tu zabavu? I, zar nije bio dovoljno pametan da ćuti, barem do
sutra ujutro?" Nije odgovorio. I "To je čudovišno - šta je dopustio da se
dogodi s njegovom kompanijom. Naravno, on je samo pokvareni
bonvivan - ipak, ta količina bogatstva je odgovornost, postoji granica
nemarnosti koju čovek može sebi da dozvoli!" Bacio je pogled na njeno
lice: bilo je neobično napeto, izoštrenih crta, čineći je starijom. "Imao je
izvesne obaveze prema svojim akcionarima, je l' tako?... Je l' tako,
Henri?"
"Možemo li, molim te, da ne razgovaramo o tome?"
 Stisla je krajeve usana, kao da je slegnula ramenima, i otišla u
spavaću sobu.
Stajao je kraj prozora, gledajući dole u krovove jurećih automobila,
puštajući da mu oči negde počlnu dok mu je čulo vida isključeno. Um
mu je još bio usredsređen na gomilu u balskoj dvorani i na dve figure
u toj gomili. Ali, kao što mu je dnevna soba ostala u krajičku oka, tako
mu je i osećaj nečega što treba da učini ostao u krajičku svesti. Za
trenutak je shvatio - to je činjenica da treba da skine večernje odelo -
ali, iza toga je bilo osećanje odvratnosti da se skine u prisustvu
nepoznate žene u svojoj spavaćoj sobi, i u sledećem trenutku je to
zaboravio.
Lilijan je izašla, doterana kao stoje i došla: uski kostim za
putovanje bež boje dobro joj je isticao stas, a šešir joj je bio nakrivljen
dopola preko talasaste kose. Nosila je kofer, malo mašući njime, kao
da je htela da pokaže da je u stanju da ga nosi.
On je mehanički ispružio ruku i uzeo joj kofer iz ruke.
"Šta to radiš?" upita ona.
"Odvešću te na stanicu."
"Ovako? Nisi se presvukao."
"Nema veze."
"Ne moraš da me pratiš. Sasvim sam sposobna da se sama
snađem. Ako sutra imaš poslovne sastanke, bolje odmah idi u krevet."
Nije odgovorio, ali je otišao do vrata, otvorio joj ih i otpratio je do
li a.
Ćutali su dok su se vozili taksijem na stanicu. U trenucima kad bi
se setio da je ona tu, primećivao bi kako se namerno ispravila, kao da
se razmeće savršenošću svoje poze; izgledala je budno, svesno i
zadovoljno, kao da rano ujutro kreće na neki put s ciljem.
Taksi se zaustavio na ulazu u terminal Tegart. Jarka svetla
razlivena po velikom staklenom ulazu pretvarala su taj kasni sat u
osećaj žive, vanvremenske sigurnosti. Lilijan je lako iskočila iz taksija i
rekla: "Ne, ne, ne moraš da izlaziš, vozi se natrag. Hoćeš li stići kući na
večeru sutra - ili sledećeg meseca?"
"Telefoniraću ti", reče on.
Mahnula mu je rukom u rukavici i iščezla u svetlima ulaza. Kad je
taksi krenuo, dao je šoferu adresu Degninog stana.
 j g g
Kada je ušao, stan je bio u mraku, ali su vrata spavaće sobe bila
poluotvorena i on ču njen glas: "Zdravo, Henk."
Ušao je, upitavši: "Da li si spavala?"
"Ne."
Upalio je svetlo. Ležala je u krevetu, ruka joj je bila poduprta
jastukom, kosa joj je nežno padala na ramena, kao da se dugo već
nije bila makla, ali joj je lice bilo nepomućeno. Izgledala je kao
učenica; iskrojena kragna svetloplave spavaćice joj se strogo podizala
uz koren vrata, prednji deo spavaćice je bio namerna suprotnost toj
strogosti, a prekrivač od svetloplavog veza izgledao je luksuzno zrelo i
ženstveno.
Seo je na ivicu kreveta - i ona se nasmešila, primetivši kako je
zbog krute formalnosti njegovog svečanog odela taj čin bio tako
jednostavno, prirodno intiman. Odgovorio je osmehom. Došao je
spreman da odbije oproštaj koji mu je dala na zabavi, kao što se
odbija usluga previše darežljivog protivnika. Umesto toga, odjednom je
pružio ruku i prešao joj njome preko čela, do korena kose, gestom
zaštitničke nežnosti, iznenada shvativši koliko je ona detinje nežna,
protivnik koji je predstavljao stalni izazov njegovoj snazi, ali kojem je
trebalo pružiti zaštitu.
"Toliko toga ti je na plećima", reče on, "a ja ti otežavam..."
"Ne, Henk, ne otežavaš, i ti to znaš."
"Znam da imaš snage da ne dopustiš da budeš povređena, ali
nemam pravo da se pozovem na tu snagu. Ali, Činim to, i ne mogu da
ponudim nikakvo rešenje, nikakvo pokajanje. Mogu samo da priznam
da znam i da nikako ne mogu da tražim od tebe da mi oprostiš."
"Nema šta da se oprosti."
"Nisam imao pravo da je dovedem tamo gde si ti."
"Nije me povredilo. Samo..."
"Da?"
"Samo je bilo teško gledati... tebe kako patiš."
"Mislim da patnja ništa ne nadoknađuje, ali, šta god da sam osetio,
nisam dovoljno patio. Ako ima nešto što prezirem, to je da govorim o
svojoj patnji - to ne treba da bude ničija briga osim moja. Ali, ako
hoćeš da znaš, pošto već znaš - da, to je za mene bio pakao. I žao mi je
što nije bilo gore. Barem ne dopuštam sebi da me to olako prođe."
 j g
izrekao je to strogo, bez osećanja, kao bezličnu presudu sebi. Ona se
nasmešila, ironično i tužno, uzela mu ruku, priljubila je uz svoje usne i
odmahnula glavom, odbacujući presudu, skrivajući lice iza njegove
ruke.
"Šta misliš?" upita on nežno.
"Ništa..." Onda je podigla glavu i odlučno rekla: "Henk, znala sam
da si oženjen. Znala sam šta radim. To je bio moj izbor. Ništa mi ne
duguješ, nikakvu obavezu koju moraš da uzimaš u obzir."
Lagano je odmahnuo glavom, protestujući.
"Henk, neću ništa od tebe osim onoga što želiš da mi daš. Sećaš li
se da si me jednom nazvao trgovcem? Hoću da mi dolaziš tražeći
samo sopstveno uživanje. Sve dok želiš da ostaneš u braku, kakav god
imao razlog za to, nemam prava da me to povređuje. Moj vid razmene
je saznanje da je uživanje koje mi daješ plaćeno uživanjem koje
dobijaš od mene - ne tvojom ili mojom patnjom. Ne prihvatom žrtve i
ne žrtvujem se. Kad bi od mene tražio više nego što mi značiš, odbila
bih. Kad bi tražio da se odreknem železnice, ostavila bih te. Ako ikad
zadovoljstvo jednog od nas treba da proistekne iz bola onog drugog,
bolje da uopšte nema razmene. Razmena kojom jedan dobija, a drugi
gubi, jeste prevara. Ne radiš to u poslu, Henk. Nemoj da radiš to u
životu."
Kao slabi magnetofonski snimak ispod njenih reči, čuo je reči koje
mu je rekla Lilijan; video je razliku između njih, razliku u onome što
su tražile od njega i od života.
"Degni, šta misliš o mom braku?"
"Nemam pravo da mislim o njemu." Sigurno si razmišljala."
"Jesam... pre nego što sam otišla u kuću Elisa Vajata. Od tada ne."
"Nikada mi nisi postavila nijedno pitanje."
"I neću."
Ćutao je malo, a onda rekao, gledajući pravo u nju, naglašavajući
da prvi put odbacujući privatnost, koju mu je uvek priznavala. "Ima
nešto što hoću da znaš: nisam je takao od... kuće Elisa Vajata." Drago
mi je."
"Jesi li mislila da mogu?"
"Nikad nisam dopustila sebi da razmišljam o tome."
"Degni, misliš, da jesam, ti... ti bi i to prihvatila?"
 g j
"Da."
"Ne bi to mrzela?"
"Ne mogu da ti kažem koliko bih to mrzela. Ali, kad bi to bio tvoj
izbor, prihvatila bih. Želim te, Henk."
Uzeo joj je ruku i prineo usnama, osetila je kako mu se telo načas
bori, onda se iznenada sagnuo, skoro srušio, pustivši usne da mu
prionu uz njeno rame. Onda Ju je povukao napred, povukao njeno telo
u svetloplavoj spavaćici da celom dužinom leži preko njegovih kolena,
držao ga je silovito, bez osmeha, kao da mrzi njene reči i kao da su to
reči koje je najviše želeo da čuje.
Pognuo je lice prema njenom i čula je pitanje koje se neprestano
vraćalo u noćima te godine iza njih, uvek se nehotice otkidalo od
njega, uvek kao iznenadna stanka koja je otkrivala njegovu stalnu,
tajnu muku: "Ko ti je bio prvi muškarac?"
Povukla se unazad, pokušavajući da se otrgne od njega, ali ju je on
držao. "Ne, Henk", reče strogog lica.
Kratki, napregnuti pokret njegovih usana je bio osmeh. "Znam da
nećeš odgovoriti, ali neću prestati da pitam - jer je to ono što ja neću
nikad prihvatiti."
"Upitaj se zašto nećeš da prihvatiš."
Dok mu je ruka polako klizila od njenih grudi do kolena, kao da
naglašava svoje vlasništvo i mrzi ga, rekao je: "Zato što... ono što si mi
dopustila da radim... nisam mislio da možeš, nikada, čak ni za mene...
ali da otkrijem da jesi, i više: da si dopustila drugom muškarcu, da si
ga želela, da..."
"Shvataš li šta govoriš? Da nikad nisi prihvatio moju želju za
tobom, ili - nikad nisi prihvatio da bi trebalo da te želim, kao što je
jednom trebalo da želim njega."
Tihim glasom je rekao: "Istina je."
Otrgla se od njega naglim, zavojitim pokretom, ustala, stajala je
gledajući ga sa blagim smeškom, a onda nežno rekla: "Znaš li šta je
tvoja jedina prava krivica? Nikada nisi naučio da uživaš, uz najveću
moguću sposobnost za to. Uvek prelako odbacuješ sopstveno uživanje.
Uvek si spreman da podnosiš previše."
"I on je to rekao."
"Ko?"
 "Fransisko d'Ankonija."
Pitao se zašto je imao utisak da ju je to ime šokiralo i da joj je
odgovor malo kasnio. "On ti je to rekao?"
"Razgovarali smo o nečem sasvim drugom."
Nakon jednog trenutka je mirno rekla: "Videla sam kako
razgovaraš s njim. Ko je koga vredao ovog puta?"
"Niko. Degni, šta misliš o njemu?"
"Mislim da je to izazvao namerno - rusvaj koji nas očekuje sutra."
"Znam da jeste. Ali, šta misliš o njemu kao o čoveku?"
"Ja ne znam. Trebalo bi da mislim da je najizopačenija osoba koju
sam ikad srela."
"Trebalo bi. Ali ne misliš?"
"Ne. Ne mogu da nateram sebe da poverujem da je tako."
Nasmešio se. "To je ono što je čudno kad je on u pitanju. Znam da
je lažov, besposličar, bedni ženskaroš, najporočnije, najneodgovornlje
traćenje ljudskog bića koje uopšte mogu da zamislim. Ali, kad ga
pogledam, osećam da bi, kad bih nekom muškarcu morao da poverim
svoj život, to bio on."
Jedva je izgovorila: "Henk, hoćeš da kažeš da ti se sviđa?"
"Kažem da nisam znao šta to znači, da ti se sviđa muškarac, nisam
znao koliko mi to nedostaje — dok nisam njega sreo."
"Blagi bože, Henk, podlegao si njegovim čarima!"
"Da - mislim da jesam." Nasmešio se. "Zašto te to plaši?"
"Jer... Jer mislim da ćete povrediti na neki užasan način... I što više
vidiš u njemu, to će ti teže biti da podneseš... I trebaće ti dugo da
preboliš, ako ikad budeš... osećam da treba da te upozorim na njega,
ali ne mogu - jer ni u šta nisam sigurna kad je on u pitanju, čak ni to
da li je najveći ili najbedniji čovek na zemlji."
"Ni u šta nisam siguran kad je on u pitanju - osim da mi se
dopada."
"AH. pomisli Staje uradio. Nije on povredio Džima i Bojla, već tebe i
mene i Kena Denegera i sve ostale, jer će Džimova banda to samo
istresti na nas - i to će biti još jedna katastrofa, kao Vajatova vatra."
"Da... da, kao Vajatova vatra. Ali, znaš, mislim da mi nije previše
stalo do toga. Šta je još jedna katastrofa? Ionako sve propada, samo je
pitanje da li malo brže ili malo sporije, i nama preostaje da
 j j j
održavamo brod na površini dokle god možemo i onda da potonemo s
njim."
"Je li to njegovo opravdanje? Je li te naterao da se tako osećaš?"
"Ne. O, ne. To je osećanje koje nestaje kad razgovaram s njim.
Čudno je šta zbog njega osećam."
."Šta?"
"Nadu."
Klimnula je glavom, bespomoćno se čudeći, znajući da je i ona to
osećala.
"Ne znam zašto", reče on. "Ali, pogledam ljude i čini mi se da su
napravljeni samo od bola. On nije. Ti nisi. To užasno beznađe oko nas,
gubim ga samo u njegovom prisustvu. I ovde. Nigde drugde."
Vratila se do njega i, skliznuvši, sela kraj njegovih nogu, priljubivši
lice uz njegova kolena. "Henk, toliko toga još imamo pred sobom... I
toliko sada..."
Pogledao je obrise svetloplave svile šćućurene uz njegovo crno
odelo - sagnuo se prema njoj - i tihim glasom rekao: "Degni... stvari
koje sam ti rekao onog jutra u kući Elisa Vajata... mislim da sam lagao
sebe."
"Znam."
Kroz sivo rominjanje kiše, kalendar iznad krovova je kazivao: 3.
septembar, a sat drugom tornju je kazivao: 10.40, dok se Rirden
vraćao u hotel Vejn-Fokland. Radio u taksiju je ispuštao piskave zvuke
uspaničenog glasa koji je najavljivao krah Bakra K'Ankonija.
Rirden se umorno zavalio u sedište: ova katastrofa je izgledala tek
kao bajata, davno pročitana vest. Ništa nije osećao, osim neprijatnosti
da je nedolično što se zatekao uh? tro na ulici u večernjem odelu. Nije
imao nikakvu želju da se vrati iz sveta koji je ostavio u svet koji je
video kako rominja iza prozora u taksiju.
Okrenuo je ključ u bravi svog hotelskog apartmana, nadajući se da
će se što pre vratiti za radni sto i da neće morati da vidi ništa oko
sebe.
Istovremeno su mu u svest Jurnuli: sto za doručak - vrata spavaće
sobe, kroz koja se video krevet u kojem je neko bio spavao - i Lilijanin
glas: "Dobro jutro, Henri."
 Sedela je u fotelji, u odelu od juče, bez jakne i šešira; bela bluza joj
je izgledala iznenađujuće sveže. Na stolu su bili ostaci doručka. Pušila
je, s držanjem i pozom nekoga ko je dugo, strpljivo bdeo.
Dok je mirno stajao, bez žurbe je prekrstila noge i udobnije se
smestila, a onda upitala: "Zar nećeš ništa reći, Henri?"
Stajao je kao čovek u vojnoj uniformi u nekoj zvaničnoj prilici, gde
osećanja nisu smela da postoje. "Na tebi je da govoriš."
"Zar nećeš pokušati da se pravdaš?"
"Ne."
"Zar nećeš početi da moliš za oproštaj?"
"Nema za šta da mi oprostiš. Nemam šta da dodam. Znaš istinu.
Sad zavisi od tebe." Zakikotala se, protežući se i češući se lopaticama o
naslon stolice. "Zar nisi očekivao da ćeš biti uhvaćen, pre ili kasnije?"
upita. "Ako je čovek kao ti monaški čedan već više od godinu dana,
zar nisi pomislio da ću možda početi da nagađam razlog? Čudno je,
ipak, da te ta tvoja čuvena pamet nije sprečila da budeš ovako
jednostavno uhvaćen." Pokazala je rukom sobu, sto za doručak. "Bila
sam sigurna da se sinoć nećeš vratiti ovamo. I uopšte nije bilo ni teško
ni skupo da od hotelskog službenika jutros saznam da u proteklih
godinu dana nisi proveo nijednu noć u ovim prostorijama."
Nije ništa rekao.
"Čovek od nerđajućeg čelika!" Nasmejala se. "Čovek od dostignuća i
časti, toliko bolji od nas ostalih! Da li je barska igračica ili manikirka
u nekoj ekskluzivnoj berbernici koju posećuju milioner?"
I dalje je ćutao.
"Ko je ona, Henri?"
"Neću odgovoriti na to."
"Hoću da znam."
"Nećeš saznati."
"Ne misliš li da je smešno što izigravaš džentlmena koji štiti
damino ime - ili bilo kakvog džentlmena, od sada? Ko je ona?"
"Rekao sam da neću odgovoriti."
Slegla je ramenima. "Pretpostavljam da je svejedno. Postoji samo
jedan standardni tip za tu jednu standardnu svrhu. Oduvek znam da
se pod tim tvojim asketskim izgledom krije jedna obična, sirovo čulna
osoba koja od žene ne traži ništa osim životinjskog zadovoljstva, a ja
 j j g j j
se ponosim što ti ga nisam pružila. Znala sam da će se tvoje hvaljeno
osećanje za čast jednoga dana srušiti i da ćete privući najbedniji,
najje iniji tip ženke, baš kao i svakog drugog preljubnika." Zakikotala
se. "Ta tvoja velika obožavateljka, gospođica Degni Tegart, bila je
besna na mene zato što sam samo nagovestila mogućnost da njen
heroj nije tako čist kao njegova nerđajuća pruga. I bila je dovoljno
naivna da pomisli da bih mogla posumnjati da je ona tip koji
muškarci smatraju privlačnim za vezu u kojoj ono što po pravilu traže
nije pamet. Znala sam tvoju pravu prirodu i sklonosti. Zar ne?" Nije
ništa rekao. "Znaš li šta mislim o tebi?"
"Imaš pravo da me osuđuješ kako god želiš."
Nasmejala se. "Veliki čovek koji toliko prezire - u poslu - slabiće
koji štede na sitnicama i padaju u zaborav Jer mu nisu ravni po snazi
karaktera i postojanosti. Šta sada misliš o njima?"
"Moja osećanja ne treba da te brinu. Imaš pravo da odlučiš šta
hoćeš da uradim. Složiću se sa svakim tvojim zahtevom, osim Jednim:
ne traži od mene da se toga odreknem."
"O, ne bih tražila od tebe da se odrekneš. Ne bih tražila da
promeniš prirodu. Ovo je tvoj pravi nivo - pod svom tom samoniklom
veličinom viteza industrije koji se pomoću čiste genijalnosti podigao iz
rudarskih jama do posuda za pranje prstiju posle jela i belih kravata.
Dobro ti pristaje ta bela kravata, da s njom dođeš kući u jedanaest sati
pre podne. Nikad se nisi izdigao iz rudnika, tamo ti je mesto - svima
vama, samoniklim prinčevima kase - u krčmi na uglu subotom uveče,
s trgovačkim putnicima i igračicama!"
"Želiš li da se razvedeš od mene?"
"A, to bi ti voleo! Kako bi to bio pametan potez. Misliš da ne znam
da hoćeš da se razvedeš od mene još od prvog meseca našeg braka?"
"Ako si tako mislila, zašto si ostala sa mnom?"
Oštro je odgovorila: "Na to pitanje više nemaš prava."
"Tačno", reče on, misleći da bi samo jedan shvatljiv razlog, ljubav
prema njemu, mogao opravdati njen odgovor.
"Ne, neću se razvesti od tebe. Zar misliš da ću dozvoliti da me tvoja
romansa s nekom droljom liši doma, imena, društvenog položaja?
Sačuvaću te delove svog života kako mogu, sve što ne počiva na tako
lošem temelju kao što je tvoja vernost. Neka ti bude sasvim jasno:
 j j j j
nikada ti neću dati razvod. Sviđalo se to tebi ili ne, oženjen si i ostaćeš
oženjen."
"Hoću, ako je to ono što želiš."
"I, uz to, neću da uzimam u obzir... uzgred, zašto ne sedneš?"
I dalje je stajao. "Molim te, kaži šta imaš."
"Neću da uzimam u obzir nikakav nezvanični razvod, kao što je
odvojeni život. Možeš nastaviti svoju ljubavnu idilu po metroima i
podrumima, gde joj je i mesto, ali, pred svetom, očekujem da zapamtiš
da sam ja gospođa Henrija Rirdena. Uvek si proglašavao da si tako
preterano odan poštenju - hajde sada da vidim kako si osuđen na
život licemera, što zaista i jesi. Očekujem da i dalje stanuješ kod kuće
koja je zvanično tvoja, ali će sada biti moja."
"Ako želiš."
Mlitavo se naslonila, aljkavo opušteno, raširenih nogu, a ruke su
joj počivale u dve savršeno paralelne linije na ručkama fotelje - kao
sudija koji može sebi da priušti da bude neuredan.
"Razvod?" reče ona kroz hladan, prigušen smeh. "Zar si mislio da
ćeš se tako lako izvući? Zar si mislio da ćeš se provući po ceni od
nekoliko miliona koje ćeš baciti kao alimentaciju? Toliko si navikao
da jednostavno kupuješ sve što poželiš svojim dolarima, da ne možeš
da pojmiš ono što nije stvar trgovine, pregovora ili bilo kakve
razmene. Nisi u stanju da poveruješ da možda postoji neko koga
uopšte nije briga za novac. Ne možeš da zamisliš šta to znači. Pa,
mislim da ćeš naučiti. A, da, naravno, od sada ćeš pristati na svaki
moj zahtev. Hoću da sediš u toj kancelariji na koju si tako ponosan, u
toj tvojoj dragocenoj fabrici, i igraš ulogu heroja koji radi osamnaest
sati na dan, industrijskog diva koji održava celu zemlju, genija koji je
iznad prostog krda plačljivog, lažljivog, prevarantskog ljudskog roda
Onda hoću da dođeš kud i suočiš se s jedinom osobom koja te zna
onakvog kakav si u stvari, koja zna stvarnu vrednost tvoje reči, časti,
integriteta, tvog hvaljenog samopoštovanja Hoću da se u našoj kući
suočiš s jedinom osobom koja te prezire i ima pravo na to. Hoću da
me pogledaš kad god izgradiš još jednu visoku peć, ili izliješ još jedan
rekordni tovar čelika, ili čuješ tapšanje i divljenje, kad god budeš
ponosan na sebe, kad god se osetiš čist, kad god se opiješ osećajem
sopstvene veličine. Hoću da me pogledaš kad god čuješ za neko
 g g j
izopačeno delo, ili osetiš bes zbog ljudske pokvarenosti, ili osetiš prezir
prema nečijoj podlosti, ili si žrtva nekog novog vladinog iznuđivanja -
da me pogledaš i da znaš da nisi ništa bolji, da nisi nadmoćan u
odnosu na druge, da ne postoji ništa što s pravom možeš osuditi. Hoću
da me pogledaš i saznaš kakva je sudbina čoveka koji je pokušao da
izgradi kulu do neba, ili čoveka koji je hteo da na krilima od voska
stigne do sunca - ili tebe - čoveka koji je hteo da se predstavi kao
savršen!"
Negde izvan njega, odvojeno, kao da čita u mozgu koji nije njegov,
posmatrao je misao o tome kako postoji neka slaba tačka u shemi
kazne koju je htela da on snosi, nešto po sebi pogrešno, nezavisno od
toga da li je prikladno ili pravedno, neka praktična pogrešna procena
koja bi sve uništila ako bi se otkrila. Nije pokušao da je otkrije. Ta
misao je proletela kao kratka beleška, napravljena s hladnom
radoznalošću, da bi joj se vratilo u dalekoj budućnosti. U njemu nije
bilo ničega čime bi osećao zanimanje ili odgovorio.
Mozak mu je utrnuo od napora da sačuva poslednji trag osećanja
za pravdu, u plimi odvratnosti koja je bila tako snažna da je oduzela
Lilijan ljudski oblik, i pored priznanja sebi da nema prava da to oseća.
Ako je gnusna, pomislio je, on je taj koji ju je doveo do toga; ovo je bio
njen način da podnosi bol - niko ne može da propiše kako ljudsko biće
treba da podnosi bol - niko ne može da krivi - iznad svega, ne on, koji
ga je izazvao. Ali, u njenom ponašanju nije video dokaz bola. Onda,
možda je ružnoća jedino sredstvo koje je mogla da prizove da bi ga
sakrila, pomislio je. Onda nije mislio ni o čemu drugom osim o tome
da će izdržati odvratnost i sledećeg trenutka, i sledećeg.
Kada je prestala da govori, upitao je: Jesi li završila?"
"Da, mislim da jesam."
"Onda bolje sada sedi na voz i idi kući."
Kada je počeo da pravi kretnje koje su bile neophodne da bi skinuo
večernje odelo, shvatio je da oseća mišiće kao posle dugog dana
fizičkog rada. Njegova uštirkana košulja bila je natopljena znojem. U
njemu više nije bilo ni osećanja ni misli, ničeg osim osećaja koji je
stapao ostatke jednog i drugog, osećaja da čestita sebi na najvećoj
pobedi koju je ikad izvojevao: što je Lilijan izašla iz hotelskog
apartmana živa.
 Ulazeći u Rirdenovu kancelariju, dr Flojd Feris je imao izraz čoveka
tako sigurnog u uspeh onoga što će tražiti da je mogao da priušti sebi
blagonaklon osmeh. Govorio je uglađeno, veselo i sigurno; Rirden je
imao utisak da je to sigurnost varalice u kartama koji je uložio
ogroman napor da upamti svaku moguću varijaciju u redosledu, i
sada je siguran jer zna da je svaka karta u špilu obeležena.
"Pa, gospodine Rirden", reče on, u znak pozdrava, "nisam znao da
čak i ovejani Javni funkcioner, koji se rukuje s poznatima, još uvek
može da doživi uzbuđenje u susretu s jednim eminentnim čovekom, ali
se tako upravo sada osećam, verovali ili ne."
"Dobar dan", reče Rirden.
Dr Feris je seo i napravio nekoliko opaski o bojama lišća u
oktobru, kako ih je posmatrao usput u dugoj vožnji iz Vašingtona, koju
je preduzeo s posebnim ciljem da upozna lično gospodina Rirdena.
Rirden nije ništa kazao. Dr Feris je pogledao kroz prozor i izrekao
komentar o nadahnjujućem prizoru Rirdenove fabrike, koja je, rekao
je, jedno od najvrednijih proizvodnih preduzeća u državi.
"Pre godinu i po niste tako mislili o mom proizvodu", reče Rirden.
Dr Feris se malo namrštio, kao da je tačka u šablonu iskliznula i
skoro ga koštala igre, onda se prigušeno nasmejao, kao da je ponovo
vladao situacijom. "To je bilo pre godinu i po dana, gospodine Rirden",
reče lako. "Vremena se menjaju, i ljudi se menjaju s vremenima -
mudri ljudi. Mudrost leži u tome da znate kada da se setite i kada da
zaboravite. Doslednost je osobina uma koju nije mudro praktikovati,
niti očekivati od ljudske rase."
Zatim je nastavio da razglaba o tome kako je doslednost budalasta
u svetu gde ništa nije apsolutno, osim principa kompromisa. Govorio
je ozbiljno, ali na nehajan način, kao da obojica shvataju da to nije
glavna tema razgovora; ipak, začudo, nije govorio u tonu uvoda, već u
tonu postskriptuma, kao da je glavna tema odavno obrađena.
Rirden je sačekao prvo "Ne mislite li tako?" i odgovorio; "Molim
vas, iznesite tu hitnu stvar zbog koje ste tražili ovaj sastanak."
Dr Feris je načas izgledao zapanjeno i tupo, a onda je rekao veselo,
kao da se priseća neke nevažne teme o kojoj se može s lakoćom
raspravljati. "A to? Tiče se isporuke Rirdenovog metala Državnom
naučnom institutu. Želeli bismo da dobijemo pet stotina tona do prvog
 j g
decembra, a onda ćemo biti potpuno saglasni da sačekamo ostatak
isporuke do posle Nove godine.
Rirden je sedeo, dugo ga ćutke gledajući; sa svakim trenutkom koji
je prolazio vesela intonacija glasa dr Ferisa, koja je još uvek lebdela u
vazduhu prostorije, izgledala je sve budalastije. Kada je dr Feris počeo
da strepi da on uopšte neće odgovoriti, Rirden reče; "Zar vam
saobraćajac sa kožnim gamašnama kojeg ste poslali nije podneo
izveštaj o razgovoru sa mnom?"
"Pa, jeste, gospodine Rirden, ali..."
"Šta još hoćete da čujete?"
"AH, to je bilo pre pet meseci, gospodine Rirden. U međuvremenu
se odigrao izvestan događaj, zbog čega sam sasvim siguran da ste se
predomislili i da nam uopšte nećete praviti neprilike, kao što ni mi
vama nećemo praviti neprilike."
"Kakav događaj?"
"Događaj s kojim ste mnogo bolje upoznati nego ja - ali, vidite, i ja
sam upoznat, iako biste više voleli da nisam."
"Kakav događaj?"
"Pošto je to vaša tajna, gospodine Rirden, zašto da i ne ostane
tajna? Ko danas nema tajni? Na primer, Projekat KSI je tajna.
Shvatate, naravno, da bismo mogli nabaviti vaš metal tako što bismo
ga kupili u manjim količinama za razne vladine firme, koji bi nam ga
onda prosledili - i to ne biste mogli da sprečite. Ali, to bi zahtevalo da
upoznamo puno vašljivih birokrata" - dr Feris se nasmeja s
razoružavajućom iskrenošću, da, i mi smo među sobom nepopularni,
kao i među vama, običnim građanima - to bi zahtevalo da upoznamo
puno drugih birokrata s tajnom Projekta KSI, što bi u ovom času bilo
krajnje nepoželjno. Kao i publicitet u novinama o tom projektu - ako
vas izvedemo na sud zbog odbijanja da se pokorite naredbi vlade. Ali,
ako biste morali na sud zbog druge, mnogo ozbiljnije optužbe, u koju
Projekat KSI i Državni naučni institut nisu upleteni, i kada ne biste
mogli da se pozovete ni na kakav princip niti da izazovete simpatije
javosti - pa, to nam uopšte ne bi smetalo, ali bi vas koštalo više nego
što smete i da zamislite. Stoga, jedina praktična stvar koju možete da
uradite jeste da nam pomognete da sačuvamo našu tajnu, i da
obezbedite da vam pomognemo da sačuvate vašu - i, kao što sam
 g
siguran da shvatate, potpuno smo u stanju da se pobrinemo da vam
nijedan birokrata ne uđe u trag, dokle god hočemo."
"Kakav događaj, kakva tajna i kakav trag?"
"Ma, hajdete, gospodine Rirden, ne budite detinjasti! Četiri hiljade
tona Rirdenovog metala koji ste isporučili Kenu Denegeru, naravno",
bezbrižno reče dr Feris.
Rirden nije odgovorio.
"Principi su takva smetnja", reče dr Feris smešeći se, "i takvo
gubljenje vremena za sve kojih se tiču. Sad, da li biste želeli da budete
mučenik za princip, samo u okolnostima u kojima niko neće znati da
ste to - niko osim vas i mene - u kojima nećete imati priliku da kažete
ni reč o principu - u kojima nećete biti heroj, stvaralac spektakularnog
novog metala, suprotstavljen neprijateljima čije akcije mogu izgledati
donekle nepravedne u očima javnosti - u kojima nećete biti heroj, već
obični kriminalac, pohlepni industrijalac koji je izigrao zakon s čistim
motivom pohlepe, reketaš sa crnog tržišta koji je prekršio državne
regulative, smišljene da zaštite društvenu dobrobit - heroj bez slave i
bez publike, koji neće postići ništa više do pola stupca na petoj strani
nekih novina - da li vam je još uvek stalo da budete takav mučenik?
Jer, stvar se svodi samo na ovo: ili da nam date metal, ili da odete u
zatvor na deset godina i povedete sa sobom svog prijatelja Denegera."
Kao biolog, dr Feris je oduvek bio očaran teorijom da životinje
imaju sposobnost da nanjuše strah; pokušao je da u sebi razvije sličnu
sposobnost. Posmatrajući Rirdena, zaključio je da je ovaj čovek već
odavno rešio da se preda - jer nije primetio ni trag straha.
"Ko vam je bio doušnik?"
"Jedan od vaših prijatelja, gospodine Rirden. Vlasnik jednog
rudnika bakra u Arizoni, koji nam je prijavio da ste prošlog meseca
kupili dodatnu količinu bakra, iznad uobičajene tonaže potrebne za
zakonom dozvoljenu mesečnu kvotu Rirdenovog metala. Bakar je
sastojak Rirdenovog metala, je l' tako? Ta informacija nam je bila
dovoljna. Ostalom je bilo lako ući u trag. Ne smete previše kriviti tog
vlasnika rudnika. Proizvođači bakra su sada, kao što znate, tako
strašno pritisnuti da je taj čovek morao da ponudi nešto vredno da bi
dobio uslugu, pravilo 'nužne potrebe' koje je suspendovalo nekoliko
direktiva u njegovom slučaju i dalo mu da malo odahne. Osoba kojoj
 j g j j j
je prodao informaciju znala je gde će ona imati najveću vrednost, pa
ju je prodala meni, za određene usluge koje su njemu bile potrebne.
Tako da posedujem sve potrebne dokaze, kao i deset godina vašeg
života - i nudim vam trgovinu. Siguran sam da nećete imati ništa
protiv, jer je trgovina vaša specijalnost. Oblik se možda malo razlikuje
od onoga u vašoj mladosti - ali, vi ste mudar trgovac, uvek ste znali
kako da u promenjenim uslovima izvučete korist, a danas su ovo
uslovi, tako da vam neće biti teško da vidite gde su vaši interesi i da
postupite u skladu s tim."
Rirden mirno reče: "U mojoj mladosti se to zvalo učena."
Dr Feris se nasmešio. "To je to, gospodine Rirden. Ušli smo u
mnogo realističnije doba."
Ali, postoji osobita razlika, pomisli Rirden, između ponašanja
prostog ucenjivača i ponašanja dr Ferisa. Ucenjivač bi pokazivao
znake da se naslađuje grehom žrtve i da priznaje svoje zlo, nagovestio
bi pretnju žrtvi i osećanje da je to za oboje opasno. Dr Feris nije
ispoljio ništa od toga. Ponašanje mu je bilo kao da radi nešto
normalno i prirodno, nagoveštavalo je osećaj bezbednosti, nije imalo
ton osude, već prizvuk drugarstva, drugarstva zasnovanog - za obojicu
- na samopreziru. Iznenadno osećanje koje je nagnalo Rirdena da se
nagne napred, da zauzme pozu nestrpljive pažnje, bilo je osećanje da
samo što nije otkrio sledeći korak na putu koji je donekle naslutio.
Videvši Rirdenov zainteresovani pogled, dr Feris se nasmešio i
čestitao sebi što je otkrio ključ. Sada mu je igra bila jasna, karte su
padale kako treba; neki ljudi bi, pomislio je, bili spremni da urade bilo
šta, sve dok se to ne imenuje, ali ovaj čovek je želeo otvorenost, bio je
strogi realista, što je i očekivao.
"Vi ste praktičan čovek, gospodine Rirden", reče dr Feris ljubazno.
"Ne mogu da razumem zašto hoćete da vas pregazi vreme. Zašto se ne
prilagodite i ne igrate kako treba? Pametniji ste od većine. Vi ste
vredna osoba, odavno vas hoćemo, i kad sam čuo da pokušavate da se
složite sa Džimom Tegartom, znao sam da vas možemo imati. Nemojte
se opterećivati Džimom Tegartom, on ne vredi ništa, on je samo lepak
za muve. Uključite se u veliku igru. Možemo vas iskoristiti i vi možete
iskoristiti nas. Hoćete li da nagazimo Orena Bojla za vas? Prilično vas
je povredio, hoćete li da ga malo dovedemo u red? Može se srediti. Ili
j g
hoćete da držimo Kena Denegera na uzdi? Pogledajte kako ste u tom
pogledu nepraktični. Znam zašto ste mu prodali metal - jer vam je od
njega potreban ugalj. Zato rizikujete da odete u zatvor i platite
ogromnu kaznu, samo da biste bili u milosti Kena Denegera. Da li to
zovete dobrim poslom? Evo, sklopite dogovor s nama i samo dajte
gospodinu Denegeru na znanje da će, ako ne bude igrao kako se svira,
on otići u zatvor, ali vi ne, jer imate prijatelje koje on nema - i od tada
više nećete morati da brinete o snabdevanju ugljem. Eto, to je
moderan način poslovanja. Upitajte se koji je način praktičniji. I šta
god da je ko rekao za vas, niko nikad nije porekao da ste veliki
biznismen i tvrdoglavi realista."
"To i jesam", reče Rirden.
"To sam i mislio", reče dr Feris. "Stekli ste bogatstvo u vreme kada
je većina ljudi bankrotirala, uvek ste uspevali da uklonite prepreke, da
vam fabrika stalno radi i da zarađujete - to je vaša reputacija - pa, ne
bi sad trebalo da budete nepraktični, je l' tako? Čemu? Šta vas briga,
sve dok zarađujete? Prepustite teorije ljudima kao što je Bertram
Skader, a ideale ljudima kao što je Balf Jubenk - i budite ono što jeste.
Spustite se na zemlju. Niste vi čovek koji bi pustio da mu se osećanje
meša u posao."
"Ne", reče Rirden polako, "ne bih. Ne bilo kakvo osećanje."
Dr Feris se osmehnu. "Mislite da nismo znali?" reče tonom koji je
nagoveštavao da se opušta da bi impresionirao drugog kriminalca
pokazujući da je nadmoćniji u lukavstvu! "Dugo smo čekali da
možemo nešto da vam prikačimo. Vi pošteni ljudi ste takav problem i
takva glavobolja. Ali smo znali da ćete omanuti pre ili kasnije - i ovo
je upravo ono što smo hteli."
"Izgleda da ste zadovoljni zbog toga."
"Zar nemam dobar razlog da budem?"
"Ali, na kraju krajeva, zaista sam prekršio jedan od vaših zakona."
"Pa, šta mislite, čemu oni služe?"
Dr Feris nije primetio iznenadni izraz na Rirdenovom licu, izraz
čoveka koga je sustigla prva vizija onoga za čim je tragao. Dr Feris je
prevazišao nivo gledanja; imao je nameru da zada poslednji udarac
životinji uhvaćenoj u zamku.
 "Zar ste stvarno mislili da hoćemo da se ti zakoni poštuju?" reče dr
Feris. "Hoćemo da se prekrše. Treba da vam je jasno da nemate za
protivnike gomilu mladih izviđača - i onda ćete znati da ovo nije
vreme za lepe gestove. Cilj nam je moć i veoma smo ozbiljni u tome. Vi
ljudi ste cicije, ali mi znamo pravi trik, i bolje da se opametite. Nema
načina da se vlada nevinim čovekom. Svaka vlada ima samo moć da
slomi kriminalce. Pa, kada nema dovoljno kriminalaca, oni se prave.
Tako mnogo stvari se proglasi zločinom da ljudi ne mogu da žive a da
ne krše zakone. Kome je potrebna nacija građana koji se povinuju
zakonima? Šta iko time dobija? Ali, samo donesite zakone koji se ne
mogu ni poštovati ni primenjivati, niti objektivno tumačiti - i stvarate
naciju prekršilaca zakona - a onda naplaćujete krivicu. Eto, to je
sistem, gospodine Rirden, to je igra, i kad jednom to shvatite, biće nam
mnogo lakše s vama.
Posmatrajući dr Ferisa kako ga gleda, Rirden je iznenada video grč
uznemirenosti, izraz koji prethodi panici, kao da je na sto pala
neobeležena karta iz špila, koju dr Feris nije nikad pre video.
Dr Feris je video na Rirdenovom licu izraz blistave ozbiljnosti koju
donosi iznenadni odgovor na neki davni, mračni problem, izraz i
opuštenosti i žudnje; Rirdenove oči su bile mladalački jasne, a na
usnama mu se ocrtavao tek blagi trag prezira. Šta god to značilo - a
dr Feris nije mogao da odgonetne - u jedno je bio siguran: na tom licu
nije bilo ni znaka osećanja krivice.
"Vaš sistem ima manu, dr Feris", reče Rirden tiho, skoro bezbrižno,
"praktičnu manu, koju ćete otkriti kada me izvedete na sud zbog
prodaje četiri hiljade tona Rirdenovog metala Kenu Denegeru."
Prošlo je dvadeset sekundi - Rirden je osećao kako sporo protiču -
posle čega je dr Feris postao uveren da je čuo Rirdenovu konačnu
odluku.
"Mislite da blefiramo?" odbrusi dr Feris; glas mu je odjednom ličio
na glas životinja koje je toliko dugo izučavao; zvučao je kao režanje.
"Ne znam", reče Rirden. "Baš me briga, kako god bude."
"Da li ćete biti tako nepraktični?"
"Procena nekog čina kao 'praktičnog', dr Feris, zavisi od toga šta
neko želi da praktikuje."
"Niste li uvek sve podređivali svom interesu?"
 "Upravo to činim sada."
"Ako mislite da ćemo vas pustiti da se izvučete sa..."
"Sada, molim vas, idite."
"Koga vi to zavaravate?" Glas dr Ferisa se podigao skoro do ruba
krika. "Dani industrijskih barona su prošli!Imate robu, ali mi
raspolažemo dokazima protiv vas, i igraćete te kako vam se kaže,
inače..."
Rirden je pritisnuo dugme: gospođica Ajvs ude u kancelariju.
"Dr Feris se zbunio i izgubio se, gospođice Ajvs", reče Rirden.
"Hoćete li ga otpratiti, molim vas?" Okrenuo se Ferisu. "Gospođica Ajvs
je žena, ima oko pedeset kilograma i nema nikakve praktične
kvalifikacije, samo je izvanredno efikasna u intelektualnom pogledu.
Nikada ne bi mogla biti izbacivač u kafani, samo na jednom
nepraktičnom mestu, kao što je fabrika."
Gospođica Ajvs je izgledala kao da obavlja dužnost koja je
emocionalno značajna koliko i beleženje diktata o listi otpremnica.
Stojeći uspravno, disciplinovano, ledeno zvanična, držala je otvorena
vrata, sačekala da dr Feris dođe s drugog kraja sobe i onda prva
izašla; dr Feris je izašao za njom.
Vratila se posle nekoliko trenutaka, smejući se s neskrivenim
likovanjem.
"Gospodine Rirden", upita, smejući se svom strahu za njega,
opasnosti po njih, svemu osim trijumfu tog trenutka, "šta to radite?"
Sedeo je u položaju koji nikada pre sebi nije dozvolio, položaju koji
je prezirao kao najvulgarniji simbol biznismena - sedeo je u stolici,
zavaljen, s nogama na stolu - a njoj se činilo da taj položaj odiše
posebnom otmenošću, da to nije položaj uštogljenog šefa, već mladog
krstaša.
"Mislim da otkrivam novi kontinent, Gven", odgovori veselo.
"Kontinent koji je trebalo da bude otkriven zajedno s Amerikom, ali
nije."
"Moram da razgovaram s tobom", reče Edi Vilers, gledajući radnika
s druge strane stola. "Ne znam zašto mi pomaže, ali pomaže - samo
saznanje da me čuješ."
Bilo je kasno i svetlo u podzemnoj kafeteriji je bilo prigušeno, ali je
Edi Vilers mogao da vidi radnikove oči kako ga pažljivo gledaju.
 g g j g j
"Osećam se kao da... kao da više nema ljudi ni ljudskog jezika",
reče Edi Vilers. "Osećam da, kad bih viknuo nasred ulice, ne bi bilo
nikoga da čuje... Ne, nije to ono što, u stvari, osećam, već ovo: osećam
da neko zaista viče nasred ulice, ali ljudi prolaze i nikakav zvuk ne
može da dopre do njih. I ne viče to Henk Rirden ili Ken Deneger ili ja,
a ipak se čini kao da smo to sva trojica... Zar ne shvataš da je neko
trebalo da ustane u njihovu odbranu, ali niko nije i neće? Rirden i
Deneger su jutros optuženi - za ilegalnu prodaju Rirdenovog metala.
Sledećeg meseca će im se suditi. Bio sam tamo, u sudnici u Filadelfiji,
kada su pročitali optužnicu. Rirden je bio veoma miran - stalno sam
mislio da se smeši, ali nije. Deneger je bio gore nego miran. Nije
izustio ni reč, samo je tako stajao, kao da je prostorija prazna... Novine
kažu da ih obojicu treba staviti u zatvor... Ne... ne... ne tresem se. Dobro
sam, biću dobro za koji trenutak... Zato Joj ništa nisam rekao, plašio
sam se da ću eksplodirati i nisam hteo da joj otežavam, znam kako se
oseća... O, da, ona mi je o tome govorila, i nije se tresla, ali bilo je gore
— znaš, ona vrsta krutosti kad se neko ponaša kao da uopšte ništa ne
oseća, i... čuj, jesam li ti ikad kazao da mi se sviđaš? Jako mi se sviđaš
— zbog toga kako sada izgledaš. Čuješ nas.
Razumeš... Šta je rekla? Bilo je čudno: ne boji se za Henka Rlrdena,
već za Kena Denegera. Rekla je da će Rirden imati snage da to
podnese, ali da Deneger neće. Nije da će mu nedostajati snage, ali će
odbiti da podnese. Ona... ona je uverena da će Ken Deneger biti sledeći
koji će otići. Otići kao Elis Vajat i svi drugi. Odustati i nestati... Zašto?
Pa, misli da se radi o nekakvom prenosu pritiska - ekonomskog i
ličnog pritiska. Čim se sva težina trenutka prenese na ramena samo
jednog čoveka – on je taj koji nestaje, kao kad se stub obori. Pre
godinu dana zemlji se nije moglo dogoditi ništa gore nego da izgubi
Elisa Vajata. Izgubili smo ga. Od tada, kaže ona, kao da se centar
Zemljine teže neobuzdano klati - kao pomahnitali teretni brod koji
tone - premeštajući se s jedne grane industrije na drugu, s čoveka na
čoveka. Kad izgubimo jednog, drugi postaje za toliko beznadežno
potrebniji - i, njega sledećeg gubimo. Pa, šta sad može biti veća
katastrofa nego da nam zalihe uglja u zemlji budu u rukama ljudi
poput Bojla i Larkina? I u industriji uglja nema više nikoga ko previše
vredi, osim Kena Denegera. Zato kaže da oseća skoro kao da je on
 g j
obeležen čovek, kao da je sada obasjan reflektorom, i čeka da bude
oboren... Čemu se smeješ? Možda zvuči besmisleno, ali ja mislim da je
istina... Šta?... O, da, možeš se kladiti da je ona pametna žena. A ima
još nešto u tome, kaže. Čovek mora da dođe do određenog stupnja
svesti - ne besa ili očaja, već nečeg mnogo, mnogo višeg od toga - pre
nego što može da bude oboren. Ne zna šta je to, ali je znala mnogo pre
požara da je Elis Vajat došao do tog stupnja i da će mu se nešto
dogoditi. Kada je danas videla Kena Denegera u sudnici, rekla je da je
spreman za uništitelja... Da, to su njene reči: spremanje za uništitelja.
Vidiš, ne misli da se to događa proizvoljno ili slučajno. Misli da iza
toga postoji neki sistem, namera, neki čovek. Ovom zemljom vršlja
uništitelj, koji obara noseće stubove jedan za drugim da bi srušio
strukturu nama na glavu. Neko nemilosrdno stvorenje, vođeno nekim
neshvatljivim ciljem... Kaže da mu neće dopustiti da uzme Kena
Denegera. Stalno ponavlja da mora da zaustavi Denegera - i hoće da
razgovara s njim, da moli, preklinje, da povrati šta god gubio, da ga
naoruža protiv uništitelja, pre nego što uništitelj dođe. Očajnički želi
da prva stigne do Denegera. Odbio je da ikoga vidi. Vratio se u
Pitsburg, svojim rudnicima. Ali ga je kasno danas dobila telefonom, i
zakazala je sastanak s njim za sutra posle podne... Da, sutra će otići u
Pitsburg... Da, plaši se za Denegera, strašno se plaši... Ne. Ništa ne zna
o uništitelju. Ne može ni da nasluti njegov identitet, nema dokaza o
njegovom postojanju - osim tragova uništavanja. Ali je sigurna da
postoji... Ne, ne može da pogodi šta mu je cilj. Kaže da ga ništa na
zemaljskoj kugli ne može opravdati. Ima dana kada oseća da bi volela
da ga nađe, više nego bilo kog drugog čoveka na svetu, više nego
pronalazača motora. Kaže da će uništitelja, ako ga nađe, ubiti na
mestu - rado bi dala svoj život ako prvo može da uzme njegov, i to
sopstvenom rukom... Jer je on najzlobnije stvorenje koje je ikad
postojalo, čovek koji odvlači mozgove sveta... pretpostavljam da joj
ponekad prekipi - čak i njoj. Mislim da ne dozvoljava sebi da shvati
koliko je umorna. Pre neko jutro sam došao na posao vrlo rano i
našao je kako spava na kauču u kancelariji, a svetlo na njenom stolu
je još gorelo. Bila je tamo cele noći. Samo sam stajao i gledao je. Ne
bih je probudio ni da se cela prokleta železnica raspala... Dok je
spavala? Pa, izgledala je kao mlada devojka. Izgledala je kao da je
 g j j g j j
sigurna da će se probuditi u svetu gde je niko neće povrediti, kao da
nema ništa da krije, niti čega da se plaši. I to je ono što je bilo strašno
- ta nevina čistota njenog lica, dok je telo, iskrivljeno od iscrpljenosti,
ležalo još uvek onako kako se srušilo. Izgledala je - kaži, zašto bi te
zanimalo kako izgleda dok spava?... Da, u pravu si, zašto Ja pričam o
tome? Ne bi trebalo. Ne znam zbog čega sam razmišljao o tome... Ne
obraćaj uopšte pažnju na mene. Sutra će mi biti dobro. Valjda me je
samo ta sudnica nekako pomela. Stalno mislim: ako ljude kao što su
Rirden i Deneger treba slati u zatvor, u kakvom onda svetu radimo i
za šta? Zar nema više pravde na svetu? Bio sam dovoljno budalast da
to kažem nekom reporteru dok smo izlazili iz sudnice - a on se samo
nasmejao i rekao: 'Ko je Džon Galt?'... Reci mi, šta nam se to događa?
Zar više nema nijednog pravednog čoveka? Zar nema nikoga da ih
brani? O, da li me čuješ? Zar nema nikoga da ih brani?"
"Gospodin Deneger će ubrzo biti slobodan, gospođice Tegart. Ima
posetioca u kancelariji. Izvinite, molim vas", reče sekretarica.
Tokom dva sata leta do Pitsburga Degni je bila napeta, nije bila u
stanju da opravda svoju nervozu niti da je se oslobodi; nije bilo
razloga da broji minute, a ipak je osećala slepu želju da požuri.
Nervoza je nestala kad je ušla u predvorje kancelarije Kena Denegera:
stigla je do njega, ništa se nije dogodilo što bi je sprečilo, osećala je
sigurnost, poverenje i ogromno olakšanje.
Sekretaričine reči su to uništile. Postaješ kukavica - pomisli Degni,
osetivši neosnovani trzaj strepnje na te reči, preteran u odnosu na
njihovo značenje.
"Jako mi je žao, gospođice Tegart." Čula je sekretaričin zabrinuti
glas pun poštovanja i shvatila da je stajala tu ne odgovarajući.
"Gospodin Deneger će vas odmah primiti. Zašto ne sednete?" Glas je
izražavao nervozu i brigu jer je bilo neprilično što su je pustili da čeka.
Degni se nasmešila. "O, sve je u redu."
Sela je u drvenu fotelju naspram sekretaričinog pulta. Krenula je
da uzme cigaretu i stala, pitajući se da li će imati vremena da je
završi, nadajući se da neće, a onda ju je odlučno zapalila.
To je bilo staromodno drveno zdanje, ovaj štab velike Denegerove
kompanije za ugalj. Negde u brdima s druge strane prozora bile su
jame u kojima je Ken Deneger nekad radio kao rudar. Nikada svoj
ured nije preselio dalje od ugljenokopa.
Videla je rudarska okna usečena u obronke, male okvire od
metalnih nosača koji su vodili u ogromno podzemno kraljevstvo.
Izgledali su krhki i skromni, izgubljeni u silini narandžaste i crvene
boje brda... Pod jarkoplavim nebom, u svetlosti sunca kasnog oktobra,
more lišća je izgledalo kao vatreno more, kao talasi koji se valjaju da
progutaju krhke ulaze u rudnik. Zadrhtala je i odvratila pogled:
pomislila je na plameno lišće razasuto po brdima Viskonsina, na putu
za Starnsvil.
Primetila je da joj je cigareta između prstiju dogorela. Zapalila je
drugu.
Kada je pogledala sat na zidu predvorja, opazila je krajičkom oka
da ga i sekretarica gleda. Sastanak joj je bio zakazan za tri sata;
kazaljka je pokazivala 3.12.
"Molim vas, oprostite, gospođice Tegart", reče sekretarica.
"Gospodin Deneger će svakog časa završiti. Gospodin Deneger je
izuzetno tačan kad su u pitanju sastanci. Molim vas, verujte da je ovo
bez presedana."
"Znam." Znala je da je Ken Deneger potpuno tačan u pogledu svog
rasporeda, kao vozni red, i da se znalo da otkazuje razgovor ako
posetilac dozvoli sebi da zakasni pet minuta.
Sekretarica je bila postarija usedelica pretećeg ponašanja: njena
hladna ljubaznost je bila nedostupna šoku, kao što je i njena
besprekorno bela bluza bila nedostupna ugljenoj prašini u vazduhu.
Degni je pomislila kako je čudno što jedna iskusna, dobro obučena
žena ovog tipa izgleda nervozno: nije započinjala razgovor, sedela je
mirno nad nekim listovima papira na radnom stolu. Pola Degnine
cigarete je bilo izgorelo, a ta žena je još uvek sedela gledajući istu
stranu.
Kada je podigla glavu da baci pogled na sat, kazaljka je pokazivala
3.10. "Znam da je ovo neoprostivo, gospođice Tegart." U glasu je sada
bila očigledna primesa zebnje. "Ne mogu da razumem."
"Da li biste rekli gospodinu Denegeru da sam ovde?"
"Ne mogu!" Skoro je viknula; videla je Degnin začuđen pogled i
osetila se obaveznom da objasni: "Gospodin Deneger me je pozvao
 j G g j
interfonom i rekao da ni u kom slučaju i ni zbog čega ne smem da ga
prekidam."
"Kada je to uradio?"
Kratkom stankom kao da je htela da ublaži odgovor: "Pre dva
sata."
Degni je pogledala zatvorena vrata Denegerove kancelarije. Čula je
neki glas iza vrata, ali je bio tako slab da nije mogla da odredi da li je
to glas jednog čoveka ili dvojice u razgovoru; nije mogla da razazna
reči niti njihov ton: bio je to samo tih, ravnomeran niz zvukova, koji je
izgledao obično, bez visokih tonova ili podizanja glasova.
"Koliko je već dugo gospodin Deneger na sastanku?" upita.
"Od jedan", reče smrknuto sekretarica, a onda dodade, izvinjavajući
se: "To je bio neplanirani posetilac, inače gospodin Deneger nikad ne
bi dopustio da se ovo dogodi."
Vrata nisu zaključana, pomisli Degni; osetila je iracionalnu želju da
ih naglo otvori i uđe - to je samo nekoliko drvenih dasaka i
mesingana kvaka, bila bi potrebna samo mala mišićna kontrakcija
ruke - ali je odvratila pogled, znajući da su snaga civilizovanog
ponašanja i prava Kena Denegera jača prepreka od bilo kakve brave.
Shvatila je kako pilji u opuške svojih cigareta u stalku s
pepeljarom pored sebe i pitala se zašto je to izazvalo još snažnije
osećanje zebnje. Onda je shvatila da misli na Hjua Ekstona: pisala mu
je, na adresu restorana u Vajomingu, zamolivši ga da joj kaže gde je
nabavio cigaretu sa znakom dolara; pismo joj se vratilo sa poštanskim
žigom koji ju je obaveštavao da se odselio, ne ostavljajući novu
adresu.
Ljutito je rekla sebi da to nema nikakve veze sa sadašnjim
trenutkom i da mora da kontroliše živce. Ali, trgla je ruku i pritisla
dugme na pepeljari, te su opušci nestali u unutrašnjosti stalka.
Kad je podigla pogled, videla je kako je sekretarica posmatra. "Žao
mi je, gospođice Tegart. Ne znam šta da radim." Bila je to neskriveno
očajnička molba. "Ne usuđujem se da prekinem."
Degni polako, kao da zahteva, uprkos kancelarijskim pravilima
ponašanja, upita: "Ko je sa gospodinom Denegerom?"
"Ne znam, gospođice Tegart. Nikad ranije nisam videla tog
gospodina." Primetila je iznenadnu, usredsređenu mirnoću Degninih
g j g
očiju i dodala: "Mislim da je to prijatelj iz detinjstva gospodina
Denegera."
"Oh" reče Degni s olakšanjem.
"Ušao je nenajavljen i tražio da vidi gospodina Denegera i rekao
da mu je gospodin Denegar zakazao taj sastanak pre četrdeset
godina."
"Koliko ima godina gospodin Deneger?"
"Pedeset dve", reče sekretarica. Zamišljeno je dodala, tonom
usputne opaske: "Gospodin Deneger je počeo da radi sa dvanaest
godina." Posle još jedne tišine je dodala: "Čudno je što taj posetilac
izgleda kao da nema ni četrdeset. Izgleda kao čovek tridesetih godina."
"Da li je rekao kako se zove?"
"Ne."
"Kako izgleda?"
Sekretarica se osmehnu, iznenada živnuvši, kao da je htela da s
oduševljenjem izrekne kompliment, ali joj je osmeh naglo iščezao. "Ne
znam", odgovori zabrinuto. "Teško ga je opisati. Ima čudno lice."
Dugo su ćutale, kazaljke na brojčaniku su se primicale prema
3.50, a onda je na sekretaričinom stolu odjeknuo zvučni signal -
zvonce iz Denegerove kancelarije, signal da se može ući.
Obe su skočile na noge, sekretarica je pojurila napred, smešeći se s
olakšanjem, hitajući da otvori vrata.
Kada je ušla u Denegerovu kancelariju, Degni je videla kako se
vrata privatnog izlaza zatvaraju za posetiocem koji je bio tu pre nje.
Čula je udar vrata o dovratak i slabu zveku staklene ploče.
Videla je čoveka koji je otišao u izrazu lica Kena Denegera. To nije
bilo lice koje je videla u sudnici, to nije bilo lice koje je godinama
znala kao nepromenljivi, bezosećajno strogi lik - to je bilo lice koje bi
dvadesetogodišnjak poželeo, ali ne bi mogao da ga stekne, lice s kojeg
je svaki trag napora bio izbrisan, te su istaknute jagodice, naborano
čelo, proseda kosa - kao elementi koje je preuredila nova tema - bili
dovedeni do nekog oblika spoja nade, žudnje i čedne ozbiljnosti: tema
je bila oslobađanje.
Nije ustao kad je ušla - kao da se još nije sasvim vratio u stvarnost
tog trenutka i zaboravio pristojno ponašanje - ali joj se nasmešio tako
jednostavno blagonaklono da je shvatila kako mu odgovara osmehom.
j g j g
Uhvatila je sebe kako misli da svako ljudsko biće treba na ovaj način
da pozdravi drugoga - i oslobodila se uznemirenosti, odjednom
sigurna da je sve u redu i da ne može da postoji ništa čega se treba
plašiti.
"Dobar dan, gospođice Tegart", reče on. "Oprostite što ste čekali.
Molim vas, sedite." Pokazao je na stolicu ispred svog stola.
"Nije mi smetalo da čekam", reče ona. "Zahvalna sam što ste
pristali na ovaj sastanak. Jedva sam čekala da razgovaram s vama o
nečem izuzetno važnom."
Nagnuo se preko stola, izgledao je potpuno usredsređen, kao uvek
pri pomenu neke važne poslovne stvari, ali, obraćala se čoveku kojeg
nije poznavala, to je bio stranac, i stala je, nesigurna u pogledu
argumenata koje je pripremila da iskoristi.
Gledao ju je u tišini i onda rekao: "Gospođice Tegart, ovo je tako
divan dan - možda poslednji ove godine. Ima nešto što sam oduvek
hteo da uradim, ali nikad nisam imao vremena. Hajde da se zajedno
vratimo u Njujork i pođemo na jedan od onih izleta brodom oko
ostrva Menhetn. Hajde da poslednji put pogledamo najlepši grad na
svetu." Sedela je mirno, pokušavajući da usredsredi pogled, da bi
zaustavila ljuljanje kancelarije. To je bio Ken Deneger, koji nikad nije
imao ličnog prijatelja, nikad se nije ženio, nikad nije otišao na
predstavu ili u bioskop, nikad nikom nije dozvolio drskost da mu
ukrade vreme za bilo šta drugo osim posla.
"Gospodine Deneger, došla sam ovamo da razgovaram s vama o
nečemu što je od ključne važnosti za budućnost vašeg i mog posla.
Došla sam da razgovaram s vama o optužnici protiv vas."
"A to? Ne brinite o tome. Nije važno. Povlačim se."
Sedela je mirno, ne osećajući ništa, tupo se pitajući da li ovako
izgleda čuti smrtnu presudu od koje strepiš, ali nikad nisi zaista
verovao da je moguća.
Njen prvi pokret je bio trzaj glavom prema izlaznim vratima;
upitala je tihim glasom, dok su joj usta bila iskrivljena od mržnje: "Ko
je to bio?"
Deneger se nasmejao. "Ako ste već toliko pogodili, trebalo je da
pogodite i da vam neću odgovoriti na to pitanje."
 "O, bože, Ken Deneger!" zaječala je; njegove reči su je nagnale da
shvati da je barijera beznađa, tišine, pitanja bez odgovora već
podignuta između njih; mržnja je bilo samo tanka žica koja ju je
nakratko držala i, kad se pokidala, i ona se slomila. O, bože!"
"Grešiš, mala", reče on nežno. "Znam kako se osećaš, ali grešiš."
Zatim je dodao zvaničnije, kao da se prisetio dobrih manira, kao da je
još uvek pokušavao da balansira između dve vrste stvarnosti: "Žao mi
je, gospođice Tegart, što ste morali da dođete ovamo tako brzo posle
toga."
"Prekasno sam stigla", reče ona. "To je ono što sam došla da
sprečim. Znala sam da će se dogoditi."
"Zbog čega?"
"Bila sam sigurna da će vas sledećeg srediti, ma ko on bio."
"Je li? Čudno. Ja nisam."
"Htela sam da vas upozorim, da... da vas naoružam protiv njega."
Nasmešio se. "Verujte mi na reč, gospođice Tegart, da se ne biste
mučili žaleći zbog sleda događaja: to se ne bi moglo učiniti."
Osećala je kako on svakim minutom odlazi u neku veliku daljinu,
gde neće moći da dopre do njega, ali je između njih još uvek postojao
neki tanki most i morala je da pohita. Nagla se napred, i rekla veoma
tiho, a jačina osećanja je poprimila oblik preterane staloženosti u
njenom glasu. "Da li se sećate šta ste mislili i osećali, šta ste bili pre tri
sata? Da li se sećate Tegart transkontinentala Čeličane Rirden
ili ?
Hoćete li mi, u ime toga, odgovoriti? Hoćete li mi pomoći da
razumem?"
"Odgovoriću na sve što mogu."
"Odlučili ste da se povučete? Da se odreknete svog posla?"
"Da."
"Zar vam više ništa ne znači?"
"Više mi znači nego ikada."
"AH ćete ga napustiti?"
"Da."
"Zašto?"
"Na to neću odgovoriti."
"Vi, koji ste voleli svoj posao, poštovali samo rad, prezirali svaku
vrstu besciljnosti, pasivnosti i odricanja - jeste li se odrekli života koji
 j j j j
volite?"
"Ne. Upravo sam shvatio koliko ga zaista volim."
"Ali, hoćete da postojite bez rada i svrhe?"
"Zbog čega to mislite?"
"Da li ćete se baviti iskopavanjem uglja negde drugde?"
"Ne. Ne iskopavanjem uglja."
"Pa, šta ćete onda raditi?"
"To još nisam odlučio."
"Kuda idete?"
"Neću odgovoriti."
Dala je sebi kratku stanku da prikupi snagu, da kaže sebi: Nemoj
osećati, nemoj mu pokazati da bilo šta osećaš, ne dopusti da se most
zamrači i sruši - onda je istim tihim, mirnim glasom rekla: "Shvatate li
kakve će posledice vaše povlačenje imati po Henka Rirdena, mene i
ostale, ma koliko da nas je još ostalo?"
"Da. Trenutno shvatam bolje nego vi."
"I to vam ništa ne znači?"
"Znači mi više nego što možete i da zamislite."
"Zašto nas onda napuštate?"
"Nećete verovati i neću vam objašnjavati, ali, ne napuštam vas."
"Ostavljate nas da nosimo veliki teret i svejedno vam je što znate
da će nas pljačkaši uništiti."
"Nemojte biti sigurni u to."
"U šta? To da vam je svejedno, ili da ćemo biti uništeni?"
"I jedno i drugo."
"Ali znate, znali ste jutros, da je to bitka na život i smrt, i da je: ili
mi - bili ste jedan od nas - ili pljačkaši."
"Ako odgovorim da ja znam, ali vi ne znate - mislićete da ne
pridajem nikakvo značenje svojim rečima. Zato mislite kako hoćete, ali
to je moj odgovor."
"Hoćete li mi otkriti to značenje?"
"Ne. Na vama je da otkrijete."
"Vi ste spremni da prepustite svet pljačkašima. Mi nismo."
"Nemojte ni u to biti sigurni."
Bespomoćno je ćutala. Ono što je bilo neobično u njegovom
ponašanju bila je jednostavnost: govorio je potpuno prirodno i - usred
 j j j g j
pitanja bez odgovora i tragične patnje - ostavljao utisak da više nema
tajni i da nikad nije ni trebalo da postoji tajna.
Ali, dok ga je posmatrala, videla je prvu pukotinu u njegovom
radosnom miru: videla je kako se bori s nekom mišlju; oklevao je, a
onda s naporom rekao: "Što se tiče Henka Rirdena... da li biste mi
učinili uslugu?"
"Naravno."
"Hoćete li mu reći da... vidite, nikad mi nije bilo stalo do ljudi, ali je
on čovek kojeg oduvek poštujem, ali do danas nisam znao da je ono
što osećam... da je on jedini čovek kojeg sam ikada voleo... Samo mu to
recite, i da bih voleo da mogu - ne, mislim da je to sve što mogu da
mu kažem... Verovatno će me prokleti što sam otišao... Ipak, možda i
neće."
"Reći ću mu."
Čuvši zvuk potmulog, skrivenog bola u njegovom glasu, osećala je
da joj je tako blizak da je izgledalo nemoguće da će zadati udarac koji
zadaje - i poslednji put je pokušala.
"Gospodine Deneger, kad bih molila na kolenima, kad bih našla
neke reči koje nisam našla - da li bi bilo... da li ima šanse da vas
zaustavim?"
"Nema."
Malo posle, upitala je bezizražajno: "Kada prestajete s radom?"
"Večeras."
"Šta ćete uraditi sa" - pokazala je brda kroz prozor - "Rudnicima
uglja Deneger? Kome ostavljate preduzeće?"
"Ne znam - niti marim. Nikome i svima. Ko god želi da ga uzme."
"Nećete ga prodati ili odrediti naslednika?"
"Ne. Čemu?"
"Da ga ostavite u dobrim rukama. Zar ne biste mogli da barem
odredite naslednika po svom izboru?"
"Nisam napravio nikakav izbor. To mi ništa ne znači. Hoćete li da
sve ostavim vama?" Posegao je za listom papira. "Odmah ću napisati
pismo kojim vas određujem za jedinog naslednika, ako želite."
Odmahnula je glavom, nesvesno se trgnuvši od užasa: "Ja nisam
pljačkaš!"
 On se prigušeno nasmeja, odgurnuvši papir. "Vidite? Dali ste mi
pravi odgovor, znali to ili ne. Ne brinite za Rudnike uglja Deneger.
Neće biti nikakve razlike, bilo da odredim najboljeg naslednika na
svetu ili najgoreg, ili nikoga. Bez obzira na to ko ga preuzme, ljudi ili
korov, neće biti nikakve razlike."
"Ali, otići i ostaviti... samo ostaviti... Industrijsko preduzeće, kao da
živimo u doba nomada bez zemlje ili divljaka koji lutaju džunglom!"
"Zar ne živimo?" Smešio joj se, polupodrugljivo, polusažaljivo.
"Zašto bih ostavio tapiju ili testament? Neću da pomažem pljačkašima
da se pretvaraju da privatno vlasništvo još postoji. Povinujem se
sistemu koji su oni ustanovili. Nisam im potreban, kažu, treba im
samo moj ugalj. Neka ga uzmu."
"Znači, prihvatate njihov sistem?"
"Zar?"
Jauknula je, gledajući izlazna vrata: "Šta vam je uradio?"
"Kazao mi je da imam pravo da živim."
"Nisam verovala da je moguće da neko za tri sata okrene čoveka
protiv pedeset dve godine njegovog života!"
"Ako mislite da je to ono što je uradio, ili ako mislite da mi je
saopštio neko nezamislivo otkrovenje, onda vidim zašto vas to
zbunjuje. Ali, nije to ono što je uradio. Samo je formulisao principe po
kojima živim, po kojima svaki čovek živi - u vremenu koje ne provodi
uništavajući sebe."
Znala je da je uzaludno postavljati pitanja i da ne postoji ništa što
bi mu mogla reći. Video je kako je pognula glavu i blago rekao: "Vi ste
hrabra osoba, gospođice Tegart. Znam šta upravo sada radite i koliko
vas košta. Nemojte se mučiti. Pustite me da odem."
Ustala je. Zaustila je da nešto kaže - ali, odjednom je video kako se
upiljila dole, skočila napred i zgrabila pepeljaru koja je stajala na ivici
stola.
U pepeljari je bio opušak na kojem je bio utisnut znak dolara.
"Šta je bilo, gospođice Tegart?"
"Da li je on... popušio ovo?"
"Ko?"
"Vaš posetilac - da li je on popušio ovu cigaretu?"
 "Pa, ne znam... valjda... da, mislim da sam video kako je popušio
jednu... dajte da vidim... ne, to nije moja marka, mora da je njegova."
"Da li je danas bilo drugih posetilaca u ovoj kancelariji?"
"Ne. Ali zašto, gospođice Tegart? O čemu se radi?"
"Mogu li da uzmem ovo?"
"Šta? Opušak?" Gledao ju je zbunjeno.
"Da."
"Pa, naravno - ali zašto?"
Gledala je opušak na svom dlanu kao da je dragulj. "Ne znam... Ne
znam od kakve mi je koristi, osim da je trag koji vodi prema..." - gorko
se osmehnula - "mojoj ličnoj tajni."
Ustala je, bez volje da ode, gledajući Kena Denegera kao kad se
poslednji put gleda neko ko odlazi u oblast iz koje nema povratka.
Shvatio je, nasmešio se i pružio ruku. "Neću reći zbogom", reče on,
"jer ću vas ponovo videti u ne tako dalekoj budućnosti."
"O", reče ona sa žudnjom, čvrsto držeći njegovu ruku iznad stola,
"vratićete se?"
"Ne. Pridružićete mi se."
Iznad građevina u tami bio je samo dašak crvenila, kao da je
fabrika bila uspavana ali živa, a ravnomerno disanje visokih peći i
daleki otkucaji srca beskrajne trake su to pokazivali. Rirden je stajao
kraj prozora svoje kancelarije, rukom pritiskajući okno; u perspektivi
daljine, ruka mu je pokrivala pola kilometra građevina, kao da je
pokušavao da ih drži.
Gledao je dugi zid vertikalnih traka, niz koksnih peći. Uska vrata
su se otvorila uz kratki vatreni dah i ploča sjajnocrvenog koksa je
glatko kliznula napolje, kao parče hleba iz džinovskog tostera. Na
trenutak je mirovala, a onda je uglasta pukotina presekla to parče i
ono se izmrvilo u gondolu koja je čekala dole na šinama.
Denegerov ugalj, pomislio je. To su mu bile jedine reči u glavi.
Ostalo je bilo osećanje usamljenosti, tako strašno veliko da njegov bol
kao da je progutala neka ogromna praznina.
Juče mu je Degni ispričala o svom uzaludnom pokušaju i prenela
mu Denegerovu poruku. Jutros je čuo vest da je Deneger nestao. U
besanoj noći, zatim u napregnutom, usredsređenom obavljanju
dnevnih dužnosti, u glavi mu je odzvanjao odgovor na tu poruku,
odgovor koji nikada neće imati priliku da izrekne.
"Jedini čovek kojeg sam ikada voleo." To je rekao Ken Deneger, koji
nikad nije iskazao ništa ličnije od: "Vidi ovako, Rirden." Pomislio je:
Zašto smo to dopustili? Zašto smo obojica bili osuđeni - u satima kad
nismo bili za radnim stolom - na prognanstvo među turobnim
strancima koji su nas naterali da se odreknemo svake želje za
odmorom, za prijateljstvom, za zvukom ljudskih glasova? Mogu li sada
da vratim ijedan sat koji sam proveo slušajući svog brata Filipa i da
ga dam Kenu Denegeru? Ko je odredio da je naša dužnost da
prihvatimo, kao Jedinu nagradu za rad, sumornu torturu pritvorne
ljubavi prema onima koji su u nama pobudili samo prezrenje? Mi, koji
umemo da topimo stene i metal zarad cilja, zašto nikad nismo tražili
od ljudi ono što želimo?
Pokušao je da uguši reči u svesti, znajući da je sada beskorisno
misliti o njima. Ali, reči su bile tu, kao reči upućene mrtvacu: Ne, ne
osuđujem te što si otišao - ako si to pitanje i bol poneo sa sobom.
Zašto mi nisi pružio priliku da ti kažem... šta? da odobravam?... ne, ali
da ne mogu ni da te krivim ni da pođem za tobom.
Sklopivši oči, dopustio je sebi da načas doživi ogromno olakšanje
koje bi osetio kada bi i on trebalo da ode, ostavljajući sve. Ispod šoka
zbog gubitka osetio je neznatan trag zavisti. Zašto nisu došli i po
mene, ko god da su, i dali mi taj neodoljivi razlog koji bi me nagnao
da odem? Ali mu je u sledećem trenutku ljutita jeza rekla da bi ubio
tog čoveka kada bi pokušao da mu se približi, ubio bi ga pre nego što
bi čuo reči tajne koja bi ga odvela od fabrike.
Bilo je kasno, osoblje je bilo otišlo, ali se užasavao odlaska kući i
praznine večeri pred sobom. Osećao je kao da ga neprijatelj koji je
uništio Kena Denegera čeka u mraku, izvan sjaja fabrike. Više nije bio
neranjiv, ali ma šta to bilo, odakle god dolazilo, ovde je bio bezbedan,
kao u vatrenom krugu iscrtanom oko njega da bi se odbilo zlo.
Pogledao je svetlucave bele odbleske na mračnim prozorima
građevine u daljini; bili su kao nepomični talasići sunčeve svetlosti na
vodi. To je bio odraz neonskog znaka koji je sijao nad krovom zgrade
iznad njegove glave, kazujući: Čeličana Rirden . Pomislio je na noć
kada je poželeo da upali znak iznad svoje prošlosti, koji kaže: Rirdenov
život. Zašto je to bio poželeo? Čije oči da to vide?
Pomislio je - gorko se čudeći, prvi put - da je radosni ponos koji je
nekad osećao izvirao iz poštovanja prema ljudima, prema vrednosti
njihovog odobravanja i njihovog suda. Više to nije osećao. Ne postoje
ljudi, pomislio je, čijem pogledu želi da pokaže taj znak.
Naglo se okrenuo od prozora. Zgrabio je kaput oštrim, brišućim
pokretom koji je trebalo da mu povrati disciplinu delanja. Žustro je
privio kaput oko sebe, čvrsto pritegao kaiš, onda, izlazeći iz
kancelarije, žurno isključio svetla brzim pokretima ruke.
Širom je otvorio vrata - i stao. U mračnom predsoblju je gorela
jedna jedina lampa. Čovek koji je sedeo na rubu stola, opušteno i
strpljivo čekajući, bio je Fransisko d'Ankonija.
Rirden je stajao mirno i primetio je časak kada ga je Fransisko, ne
pomerivši se, pogledao s nagoveštajem radosnog smeška, koji je bio
kao mig medu zaverenicima zbog neke tajne koju obojica razumeju,
ali neće da je priznaju. Bio je to samo časak, skoro prekratak da bi se
zapazio, jer mu se činilo da je Fransisko ustao čim je on ušao,
pokretom ljubaznim i punim poštovanja. Taj pokret je pokazivao da je
ozbiljan u svojoj učtivosti, poricao je da čak i pokušava da bude drzak
- ali je isticao prisnost, iskazanu činjenicom da nije izrekao ni reč
pozdrava ili objašnjenja.
Rirden teškim glasom upita: "Šta radite ovde?"
"Mislio sam da biste želeli da me vidite večeras, gospodine Rirden."
,Zašto?"
"Iz istog razloga zbog kojeg ste ostali tako kasno u kancelariji.
Niste radili."
"Koliko već dugo sedlte ovde?"
"Sat-dva."
"Zašto niste pokucali na moja vrata?"
"Da li biste me pustili da uđem?"
"Prekasno je da postavljate pitanja."
"Da odem, gospodine Rirden?"
Rirden pokaza prema vratima kancelarije. "Uđite."
Paleći svetla u kancelariji, krećući se lagano i kontrolisano, Rirden
je pomislio kako ne sme dozvoliti sebi da bilo šta oseća, ali je osetio
j j
kako mu se vraća živost, u tom napregnutom, tihom, žudnom osećanju
koje nije hteo da odredi. Ono što je sebi svesno rekao bilo je: Budi
oprezan.
Seo je na ivicu stola, prekrstio ruke, pogledao Fransiska, koji je i
dalje s poštovanjem stajao pred njim, i upitao ga s hladnim smeškom:
"Zašto ste došli ovamo?"
"Bolje da vam ne kažem, gospodine Rirden. Nećete da priznate ni
sebi ni meni kako ste večeras očajnički usamljeni. Ako me ne pitate,
nećete se osećati obaveznim da poreknete. Samo prihvatite ono što
znate: da ja to znam."
Napet kao struna, stegnut koliko od besa zbog drskosti toliko i od
divljenja prema iskrenosti, Rirden odgovori: "Priznaću, ako želite. Zašto
bi mi bilo važno što to znate?"
"Da znam i da mi je stalo, gospodine Rirden. Jedinom u vašoj
okolini."
"Zašto bi vam bilo stalo? I zašto bi mi večeras bila potrebna vaša
pomoć?"
"Zato što nije lako osuditi čoveka koji vam je najviše značio."
"Ne bih vas osuđivao kad biste se držali podalje od mene."
Fransiskove oči se malo raširiše, a onda se nasmejao, rekavši:
"Govorio sam o gospodinu Denegeru."
Rirden je načas izgledao kao da želi samog sebe da ošamari, onda
se blago nasmejao i rekao: "Dobro. Sedite."
Čekao je da vidi kako će sada Fransisko to iskoristiti, ali ga je on u
tišini poslušao, s čudnim, dečačkim osmehom u kojem je bilo i
trijumfa i zahvalnosti.
"Ne osuđujem Kena Denegera", reče Rirden.
"Ne osuđujete?" Te dve reči kao da su imale posebnu težinu;
izgovorene su veoma tiho, skoro oprezno, a na Fransiskovom licu nije
više bilo ni traga osmeha.
"Ne. Ne propisujem koliko čovek može da izdrži. Ako se slomio, nije
na meni da mu sudim."
"Ako se slomio..'
"Pa, zar nije?"
Fransisko se zavalio; osmeh mu se vratio, ali to nije bio srećan
osmeh. "Šta će njegov nestanak značiti za vas?"
 j g
"Samo ću morati malo više da radim."
Fransisko je pogledao čelični most, ocrtan crnim potezima u
crvenoj pari s druge strane prozora, i, pokazavši ga, rekao: "Svaki taj
nosač ima granicu opterećenja koje može da podnese. Gde je vaša?"
Rirden se nasmeja. "Je li to ono čega se bojite? Jeste li zato došli
ovamo? Bojali ste se da ću se slomiti? Hteli ste da me spasete, kao što
je Degni Tegart htela da spase Kena Denegera? Pokušala je da stigne
do njega na vreme, ali nije uspela."
"Je li? Nisam znao. Gospođica Tegart i ja se u mnogim stvarima ne
slažemo."
"Ne brinite. Neću nestati. Neka svi odustanu i prestanu da rade. Ja
neću. Ne znam svoju granicu i nije mi važno. Samo znam da me ne
mogu zaustaviti."
"Svako se može zaustaviti, gospodine Rirden."
"Kako?"
"Samo treba znati šta čoveka pokreće."
"Šta?"
"Trebalo bi da znate, gospodine Rirden. Vi ste jedan od poslednjih
moralnih ljudi na svetu."
Rirden se prigušeno nasmejao, s gorkom ironijom. "Za mene
govore svašta, samo ne to. I, grešite. Nemate pojma koliko grešite."
"Jeste li sigurni?"
"Trebalo bi da znam. Moralan? Zbog čega ste, pobogu, to rekli?"
Fransisko je kroz prozor pokazao fabriku: "Zbog toga."
Rirden ga je dugo nepomično gledao, a onda je samo upitao: "Kako
to mislite?"
"Ako hoćete da vidite neki apstraktni princip, kao stoje moralni čin,
u fizičkom obliku - eno ga. Pogledajte, gospodine Rirden. Svaki nosač,
svaka cev, žica i ventil stavljeni su tamo svesno, kao odgovor na
pitanje: dobro ili loše? Morali ste da izaberete dobro i da izaberete
najbolje kako znate - najbolje za svoj cilj, pravljenje čelika - i onda da
idete dalje i proširite znanje, i da radite bolje, i još bolje, a merilo
vrednosti vam je bio vaš cilj. Morali ste da postupate po sopstvenoj
proceni, morali ste da budete sposobni da procenjujete, hrabri da se
držite onoga što je vaš um prosudio, i najčistije, najnemilosrdnije
posvećeni pravilu da radite dobro, najbolje, onako kako najbolje
 j j j j
umete. Ništa vas nije moglo naterati da postupate protivno svojoj
proceni, i odbacili biste kao lošeg - kao zlog - svakog čoveka koji bi
pokušao da vam kaže da se peć najbolje pali tako što se napuni
ledom. Milioni ljudi, čitava nacija, nisu mogli da vas odvrate od
proizvodnje Rirdenovog metala - jer ste znali da je od vrhunske
vrednosti i imali ste snagu koju takvo saznanje pruža. Ali, pitam se,
gospodine Rirden, zašto živite po jednom sistemu principa kada imate
posla s prirodom, a po drugom kada imate posla s ljudima?"
Rirdenov pogled je bio tako snažno prikovan za njega da je pitanje
došlo sporo, kao da mu je napor da ga izgovori odvlačio pažnju: "Kako
to mislite?"
"Procenili ste svaku ciglu ovde na osnovu njene vrednosti za
pravljenje čelika. Da li ste bili tako strogi u vezi sa ciljem kojem vaš
rad i vaš čelik služe? Šta želite da postignete ulažući život u pravljenje
čelika? Po kom merilu vrednosti procenjujete svoje dane? Na primer,
zašto ste potrošili deset godina mukotrpnog rada da biste napravili
Rirdenov metal?"
Rirden je odvratio pogled, a slabašno opuštanje njegovih ramena
bilo je kao uzdah olakšanja i razočaranja. "Ako morate to da pitate,
onda ne biste razumeli odgovor."
"Kad bih vam rekao da ja razumem, ali da vi ne razumete - da li
biste me izbacili odavde?"
"Ionako je trebalo da vas izbacim - zato nastavite, kažite mi na šta
mislite."
"Da li ste ponosni na prugu linije Džon Galt?"
"Da."
"Zašto?"
"Zato što je to najbolja pruga koja je ikad napravljena."
,Zašto ste je napravili?"
"Da bih zaradio."
"Bilo je mnogo lakših načina da se zaradi. Zašto ste izabrali
najteži?"
"Rekli ste to u svom govoru na Tegartovoj svadbi: da bih razmenio
svoj najbolji trud za najbolji trud drugih."
"Ako vam je to bio cilj, da li ste ga postigli?"
 Otkucaj vremena je iščezao u teškoj tišini koja je nastupila. "Ne",
reče Rirden.
"Da li ste išta zaradili?"
"Ne."
"Kada se upnete iz sve snage da biste proizveli najbolje, da li
očekujete da ćete za to biti nagrađeni ili kažnjeni?" Rirden nije
odgovorio. "Po svim vama poznatim merilima časti, poštenja i pravde -
da li ste uvereni da treba da budete nagrađeni?"
"Da", odgovori Rirden tiho.
"Onda, ako ste umesto toga kažnjeni - kakav ste kod prihvatili?"
Rirden nije odgovorio.
"Opšti je stav", reče Fransisko, "da život u ljudskom društvu
omogućuje čoveku da živi lakše i bezbednije nego da se sam bori
protiv prirode na pustom ostrvu. Sad, gde god postoji čovek kome je
metal potreban ili koji ga na bilo koji način koristi - Rirdenov metal
mu je olakšao život. Da li je i vama olakšao?"
"Ne", reče Rirden tiho.
"Da li vam je život isti kao pre nego što ste proizveli metal?"
"Ne", reče Rirden, a reč se prekinula kao da je presekao misao koja
je sledila. Fransiskov glas ga je iznenada ošinuo kao zapovest: "Recite!"
"Otežao ga je", reče Rirden bezbojno.
"Kada ste bili ponosni na prugu linije Džon Galt", reče Fransisko, a
odmereni ritam njegovog glasa davao je nemilosrdnu jasnoću recima,
"na kakve ste ljude mislili? Jeste li hteli da vidite kako tu liniju koriste
vama ravni - giganti stvaralačke snage, kao što je Elis Vajat, kojima bi
pomogla da ostvare još veća dostignuća?"
"Da", reče Rirden sa žudnjom u glasu.
"Jeste li hteli da vidite kako je koriste ljudi koji se po snazi uma ne
mogu meriti s vama, ali koji su vam ravni po moralnom integritetu -
ljudi kao što je Edi Vilers - koji nikada ne mogu da poizvedu vaš
metal, ali koji čine sve što mogu, rade naporno kao i vi, žive od svog
rada i - vozeći se vašom prugom - na trenutak se nemo zahvale
čoveku koji im je dao više nego što su oni njemu mogli dati?"
"Da", reče Rirden blago.
"Jeste li hteli da vidite kako je koriste plačljivi pokvarenjaci koji se
nikad ne izlažu nikakvom naporu, nisu ni za arhivskog radnika, a
 g
zahtevaju prihod predsednika kompanije, koji padaju iz greške u
grešku i očekuju da im vi plaćate račune, smatraju da je njihova želja
jednaka vašem radu, i da im potreba da je više prava na nagradu
nego vama rad, koji zahtevaju da im služite, zahtevaju da cilj vašeg
života bude da im služite, zahtevaju da vaša snaga bude bezglasni,
obespravljeni, neplaćeni, nenagradeni rob njihove nemoći, koji
objavljuju da ste rođeni za kmetstvo zbog svoga genija, dok su oni
rođeni da vladaju zahvaljujući svojoj nesposobnosti, da je vaše samo
da dajete, a njihovo samo da uzimaju, da je vaše da proizvodite, a
njihovo da troše, da vam ne treba platiti, ni materijalno ni duhovno, ni
bogatstvom ni priznanjem, poštovanjem ili zahvalnošću - zato da bi se
vozili vašom prugom i podrugljivo vam se smešili i psovali vas, budući
da vam ništa ne duguju, čak ni da skinu kape koje ste vi platili. Je li to
ono što biste želeli? Da li biste na to bili ponosni?"
"Pre bih uništio tu prugu", reče Rirden, a usne mu pobeleše.
"Pa, zašto onda to ne uradite, gospodine Rirden? Od ove tri vrste
ljudi koje sam opisao - ko danas biva uništavan, a ko koristi vašu
liniju?"
U dugom odseku tišine čuli su udaljene metalne otkucaje srca
fabrike.
"Poslednje što sam opisao", reče Fransisko, "odnosi se na svakog
čoveka koji tvrdi da polaže pravo na ijedan peni truda drugog
čoveka."
Rirden nije odgovorio; gledao je u odraz neonskog znaka na
mračnim prozorima u daljini.
"Ponosni ste jer ne postavljate ogradu svojoj izdržljivosti, gospodine
Rirden, jer mislite da postupate ispravno. Šta ako nije tako? Šta ako
stavljate vrlinu u službu zla i dozvoljavate da postane oruđe za
uništenje svega što volite, poštujete i čemu se divite? Zašto se ne držite
svog koda vrednosti među ljudima kao što ga se držite među pećima
za topljenje gvožđa? Vi, koji ne biste dopustili ni mali procenat
nečistoće u leguri metala - zašto ste to dopustili u svom moralom
kodu?"
Rirden je sedeo veoma mirno; te reči su mu u glavi odzvanjale kao
odjeci koraka stazom za kojom je tragao; te reči su glasile: odobrenje
žrtve.
 "Vi, koji nećete da se pokorite tegobama prirode, već krećete da je
osvojite i stavite je u službu svoje radosti i udobnosti - čemu ste se
predali u rukama ljudi? Vi, koji po svom radu znate da čovek trpi
kaznu samo ako pogreši - šta ste to voljni da podnosite i iz kojih
razloga? Celog života slušate kako vas osuđuju, ne zbog mana, već
zbog najvećih vrlina. Mrze vas, ne zbog grešaka, već zbog dostignuća.
Kore vas zbog svih onih karakternih osobina kojima se najviše
ponosite. Kažu da ste sebični jer imate hrabrosti da postupate po
sopstvenoj proceni i da sami snosite odgovornost za svoj život. Kažu
da ste arogantni jer je vaš duh nezavisan. Kažu da ste okrutni jer
imate beskompromisan integritet. Kažu da ste antisocijalni zbog vizije
koja vas je naterala da se odvažite na neotkrivene puteve. Kažu da ste
nemilosrdni zato što hitate ka cilju hrabro i samodisciplinovano. Kažu
da ste pohlepni jer imate veličanstvenu moć da stvarate bogatstvo. Za
vas, koji ste rasprostrli nezamislivi tok energije, kažu da ste parazit. Za
vas, koji ste stvorili obilje tamo gde su pre vas bile samo pustare i
bespomoćni, izgladneli ljudi, kažu da ste lopov. Za vas, koji ih
održavate u životu, kažu da ste tlačitelj. Vama, najčistijem i
najmoralnijem među njima, podrugljivo se smeju kao 'vulgarnom
materijal isti'. Da li ste ih upitali: s kojim pravom - po kom kodu - po
kojim merilima? Ne, sve trpite i ćutite. Priklonili ste se njihovom kodu
i nikad se niste držali svoga. Znali ste kakav je zahtevan moral
potreban da bi se proizveo jedan metalni ekser, ali ste ih pustili da vas
žigošu kao nemoralnog. Znali ste da je čoveku potreban najstroži k6d
vrednosti kada se bavi prirodom, ali ste mislili da vam takav kod nije
potreban kada imate posla s ljudima. Ostavili ste najsmrtonosnije
oružje u rukama neprijatelja, oružje na koje nikad niste posumnjali
niti ste ga shvatili. Njihovo oružje je njihov moralni kod. Upitajte se
koliko ste ga duboko i na koliko užasnih načina prihvatili. Upitajte se
šta kod moralnih vrednosti znači za čovekov život i zašto ne može da
živi bez njega i šta mu se događa ako prihvati pogrešno merilo, po
kojem je zlo dobro. Da vam kažem zašto vas ja privlačim, iako mislite
da bi trebalo da me osuđujete? To je zato što sam vam prvi dao ono
što vam ceo svet duguje i što je trebalo da zahtevate od svih pre nego
što ste imali posla s njima: moralno odobrenje."
 Rirden se naglo okrenuo prema njemu, onda stao mirno, mirno
kao da ne diše.
Fransisko se nagnuo napred, kao da se bliži prizemljenje opasnog
leta, oči su mu bile spokojne, ali pogled u njima kao da je drhtao od
snage.
"Krivi ste zbog velikog greha, gospodine Rirden, mnogo krivlji nego
što vam kažu, ali ne onako kako oni propovedaju. Najveća krivica je
prihvatiti nezasluženu krivicu - a vi to radite celog života. Plaćate
otkup, ne za poroke, već za vrline. Voljni ste da nosite breme
nezaslužene kazne - i puštate da ono postaje sve teže kako rastu vrline
koje praktikujete. Ali, vaše vrline su te koje održavaju ljude u životu.
Vaš moralni kod - onaj po kojem živite, ali ga nikad niste obznanili,
priznali ili branili - čuva ljudsko postojanje. Ako ste zbog toga
kažnjeni, kakva je priroda onih koji su vas kaznili? Vaš kod je kod
života. Staje, onda, njihov? Kakvo merilo vrednosti mu je u osnovi? Šta
mu je krajnja svrha? Mislite da je ono sa čim ste se suočili tek puka
zavera da se prigrabi vaše bogatstvo? Vi, koji znate šta je izvor
bogatstva, trebalo bi da znate da je to nešto mnogo više i mnogo gore
od toga. Pitali ste me da definišem šta pokreće čoveka? Čoveka
pokreće njegov moralni kod. Upitajte se kuda vas vodi njihov kod i šta
vam nudi kao krajnji cilj. Prodavati čoveku samoubistvo kao čin vrline
veće je zlo nego ubiti ga. Zahtevati od čoveka da skoči u žrtvenu peć
po slobodnoj volji i da, pored toga, sazida tu peć, veće je zlo nego
baciti ga u nju. Prema njihovim recima, vi ste njima potrebni, a oni
nemaju ništa da vam ponude zauzvrat. Prema njihovim recima,
morate da ih izdržavate zato što bez vas ne mogu da prežive.
Rasmislite o skaradnosti toga što svoju nemoć i potrebu - potrebu za
vama - nude kao opravdanje za vaše mučenje. Da li ste voljni da
prihvatite to? Da li hoćete da kupite - po cenu velikog trpljenja, po
cenu agonije - zadovoljenje potreba svojih uništitelja?"
"Ne!"
"Gospodine Rirden", reče Fransisko svečano mirnim glasom, "da
vidite Atlasa, diva koji drži svet na ramenima, da ga vidite kako stoji,
a krv mu se sliva niz grudi, kolena klecaju, ruke drhte, još uvek
pokušavajući da drže svet visoko, poslednjom trunkom snage, i što se
on više napreže, svet mu sve više pritiska ramena - šta biste mu rekli
da uradi?"
"Ja... ne znam. Šta... bi mogao? Šta biste mu vi rekli?"
"Da zbaci taj svet, da se pobuni."
Kloparanje metala je dopiralo kao niz nepravilnih zvukova bez
raspoznatljivog ritma, ne kao rad mehanizma, već kao da je iza
svakog iznenadnog, prodornog tona koji se uzdizao i sudarao,
rasipajući se u blagi jauk zupčanika, bio neki svesni podsticaj.
Prozorsko staklo bi povremeno zazvečalo.
Fransiskove oči su posmatrale Rirdena kao da ispituju putanju
metaka na izrešetanoj meti. Putanju je bilo teško pratiti: koščata figura
na ivici stola bila je uspravna, hladne plave oči su odavale samo
snagu pogleda usredsređenog na neku veliku daljinu, samo su krute
usne bile bolom iscrtana linija.
"Hajde", s naporom reče Rirden, "nastavite. Niste završili, je r
tako?"
"Tek sam počeo." Fransiskov glas je bio oštar.
"Na šta... ciljate?"
"Znaćete pre nego što završim. Ali, najpre hoću da odgovorite na
jedno pitanje: ako razumete šta je, u stvari, vaše breme, kako možete..."
Vrisak sirene za uzbunu prolomio se s druge strane prozora i
uzleteo kao raketa u dugoj, tankoj liniji prema nebu. Držao se
nakratko, zatim pao, zatim nastavio u uzlaznim i silaznim spiralama
zvuka, kao da se bori s dahom, užasnut što ne može da vrišti glasnije.
Bio je to krik agonije, poziv u pomoć, glas fabrike kao glas ranjenog
tela koje viče da bi zadržalo dušu.
Rlrden je mislio da je skočio ka vratima u trenu kad mu je taj
vrisak dopro do svesti, ali je video da kasni jedan časak, jer ga je
Fransisko preduhitrio. Bačen eksplozijom iste reakcije, Fransisko je
leteo kroz hodnik, pritiskao dugme li a i, ne čekajući, nastavio da trči
niz stepenice. Rirden ga je sledio, posmatrajući brojčanik li a na
odmorištima stepenica; sreli su se s li om na pola zgrade. Pre nego što
je čelični kavez prestao da drhti na pragu prizemlja, Fransisko je bio
napolju, trčeći u susret zvuku poziva u pomoć. Rirden je mislio za sebe
da je dobar trkač, ali nije mogao da drži korak sa hitrom prilikom
koja je jurila kroz odseke crvenog odsjaja i mraka, prilikom
beskorisnog bonvivana kome se divio, mrzeći sebe zbog toga.
Potok koji je kuljao iz rupe pri dnu boka visoke peći nije imao
crveni blesak vatre, već beli sjaj sunčeve svetlosti. Izlivao se na pod,
granajući se nasumice, u potoke koji su išli u neočekivanim pravcima;
sekao je gustu paru kao beli nagoveštaj jutra. To je bilo tečno gvožđe, i
ono što je sirena za uzbunu oglasila bio je proboj.
Punjenje peći je bilo zakočeno i, probijajući se, raznelo je rupu za
slavinu. Nadzornik peći je ležao onesvešćen, beli potok je narastao,
polako šireći rupu, a ljudi su se pomoću peska, šmrka i nesagorive
ilovače borili da zaustave bleštave potoke koji su se, teško klizeći, širili,
gutajući sve na putu u mlazevima oštrog dima.
U nekoliko časaka koliko je Rirdenu bilo potrebno da shvati prizor
i prirodu nesreće, video je kako se u podnožju peći neka prilika
iznenada podiže, prilika ocrtana crvenim odsjajem, skoro kao da je
stajala na putu bujici, video je zamah ruke u belom rukavu koja se
podigla i zavitlala neki crni predmet u izvor navirućeg metala. Bio je
to Fransisko d'Ankonija, a ono što je radio pripadalo je jednoj veštini
za koju, Rirden je bio uveren, nijedan čovek više nije bio obučen.
Pre mnogo godina Rirden je radio u nekoj maloj čeličani u
Minesoti, gde mu je posao bio da, pošto se visoka peć probije, ručno
zatvori rupu - bacajući komade nesagorive ilovače da zapreči izlivanje
metala. To je bio opasan posao, koji je odneo mnoge živote; bio je
ukinut godinama pre toga, pronalaskom hidrauličnog pištolja; ali, bilo
je neuspešnih fabrika koje su se borile da opstanu i, propadajući,
pokušavale su da koriste istrošenu opremu i metode daleke prošlosti.
Rirden je radio taj posao, ali godinama potom nije sreo nijednog
drugog čoveka koji je mogao to da radi. Usred prskajućih mlazeva
žive pare, pred visokom peći koja se raspadala, sada je video visoku,
vitku priliku bonvivana koji je obavljao taj posao s umešnošću
stručnjaka.
Rirden je začas skinuo kaput, zgrabio par zaštitnih naočara od
prvog čoveka na vidiku i pridružio se Fransisku kraj otvora peći. Nije
bilo vremena da se priča, oseća ili pita. Fransisko ga je jednom
pogledao - i Rirden je video oprljeno lice, crne zaštitne naočare i širok
osmeh.
 Stajali su na klizavoj obali od skorelog blata, na rubu belog potoka,
s pobesnelom rupom pod nogama, bacajući ilovaču u bleštavu svetlost,
gde su lelujavi jezici nalik na gas topili metal. Rirdenova svest se
pretvorila u sled savijanja, podizanja tereta, ciljanja i bacanja i, pre
nego što je teret stizao do nevidljivog odredišta, ponovnog savijanja po
sledeći; ta svest je bila usredsređena na posmatranje cilja njegove
ruke, da bi spasao peć, i na nesigurni položaj nogu, da bi spasao sebe.
Nije bio svestan ničeg drugog - osim da je zbir svega toga bilo
radosno osećanje da dela, da je sposoban, da mu je telo precizno, da
reaguje na njegovu volju. I, nemajući vremena da to razume, a
razumejući, primajući čulima uprkos cenzuri uma, video je crnu
siluetu iza čijih su se ramena, taktova, ugasitih oblina rasprskavali
crveni zraci, crveni zraci koji su kružili kroz paru kao duge igle
reflektora, prateći pokrete hitrog, veštog, samouverenog bića koje je do
tada viđao samo u večernjem odelu u svetlosti balskih dvorana.
Nije bilo vremena da uobliči reči, misli, objašnjava, ali je znao da je
ovo pravi Fransisko d'Ankonija, to je ono što je otpočetka video i voleo
- ta reč ga nije šokirala, jer u njegovom umu nije bilo reči, samo
radosno osećanje, kao da je neki energetski tok pripojen njegovom.
Ritmično se krećući, s jarom na licu i zimskom noći na lopaticama,
odjednom je uvideo da je ovo jednostavna suština univerzuma:
trenutno odbijanje da se predaš nesreći, neodoljivi nagon da se boriš
protiv nje, osećanje trijumfa zbog sposobnosti da je savladaš. Bio je
siguran da i Fransisko to oseća, da ga je vodio isti nagon, da je
ispravno da se tako osećaju, ispravno da obojica budu ono što jesu -
bacao je pogled na znojem prošarano Fransiskovo lice, posvećeno
onome što je radio, i to je bilo najradosnije lice koje je ikada video.
Peć je stajala iznad njih, crna gromada obavijena kolutovima cevi i
pare; kao da je brektala, izbacujući crveni dah, koji je lebdeo u
vazduhu iznad fabrike - i oni su se borili da ne iskrvari nasmrt. Oko
nogu su im letele varnice, naglo se u snopovima rasprskavale iz
metala i, neprimećene, umirale na njihovoj odeći, na koži njihovih
ruku. Potok je jenjavao, slabili su izlivi kroz branu, koji su se uzdizali
izvan njihovog vidnog polja.
Sve se dogodilo tako brzo da je Rirden u potpunosti shvatio tek kad
je bilo gotovo. Znao je da su postojala dva trenutka: prvi, kada je video
j g j j j
siloviti okret Fransiskovog tela, uz zamah koji je bacio hitac napred,
produžujući tu liniju u prostoru, a onda iznenadni, aritmični,
neuspešni trzaj unazad, grčevitu borbu da ne bude povučen, raširene
ruke siluete koja gubi ravnotežu - pomislio je kako bi skok na
razdaljinu između njih, na klizavom, trošnom grebenu, značio smrt za
obojicu; a drugi trenutak je bio kada se spustio kraj Fransiskovih
nogu, držao ga rukama, zajedno su visili iznad bele jame, ljuljajući se
između praznog prostora i grebena, a onda je povratio ravnotežu i
povukao ga nazad i načas držao celom dužinom Fransiskovo telo uz
svoje, kao što bi držao telo sina jedinca. Ljubav, užas, olakšanje saželi
su se u jednu rečenicu:
"Pazi, budalo prokleta!"
Fransisko je uzeo komad ilovače i nastavio.
Kada je posao bio obavljen i rupa zatvorena, Rirden je primetio da
ga mišići ruku i nogu strašno bole, da njegovo telo više nema snage ni
da se mrdne - ali da se, ipak, oseća kao da ujutro ulazi u kancelariju,
željan da resi deset novih problema. Pogledao je Fransisko i prvi put
primetio da su im na odeći crnim uokvirene rupe, da im ruke krvare,
da je s Fransiskove slepoočnice otkinut komad kože, a crvena nit se
spušta niz jagodicu. Fransisko je skinuo zaštitne naočare i nasmešio
mu se: bio je to osmeh jutra.
Neki mladić s izrazom hroničnog bola i drskosti dojurio je do
njega, vičući: "Nisam ništa mogao, gospodine Rirden!" i bacio se na
objašnjavanje. Rirden mu je bez reči okrenuo leđa. Bio je to pomoćnik
zadužen za merenje pritiska u peći, mladić koji je tek bio završio
fakultet.
Negde na rubu Rirdenove svesti bila je pomisao kako se nesreće
ove vrste sada češće događaju, zbog vrste rude koju je koristio, ali je
morao da koristi bilo kakvu rudu do koje je mogao doći. Tu je bila i
pomisao kako su njegovi stari radnici uvek bili u stanju da izbegnu
nesreću; svaki od njih bi video znake da je došlo do zakočenja i znao
bi kako da to spreči; ali, malo ih je još ostalo, i morao je da zaposli
bilo kog čoveka kojeg je mogao da nađe. Kroz kovitlac spirala pare
oko sebe primetio je da su se stariji ljudi bili sjurili iz cele fabrike da
se bore protiv izlivanja i sada su stajali u redu a medicinsko osoblje
im je pružalo prvu pomoć. Pitao se šta se događa s mladima u zemlji.
 j g j
Ali, njegovo pitanje je progutao pogled na lice mladića s fakultetom;
nije mogao da ga gleda, zbog talasa prezira, zbog rečima
neuobičajene misli da, ako je ovo neprijatelj, onda nema čega da se
plaši. Sve to je doprlo do njega i iščezlo u spoljašnjoj tami; bilo je
istisnuto prizorom Fransiska d'Ankonije.
Video je kako Fransisko izdaje naređenja ljudima oko sebe. Nisu
znali ko je on niti odakle se stvorio, ali su slušali; znali su da taj čovek
zna svoj posao. Fransisko je stao usred rečenice videvši kako se Rirden
približio i sluša, i dodao je smejući se: O, izvinite!" Rirden je rekao:
"Samo nastavite. Sve je do sada tačno."
Ništa nisu rekli jedan drugom vraćajući se kroz mrak u
kancelariju. Rirden je osetio kako u njemu narasta radosni smeh,
osetio je kako želi da sada on namigne Fransisku, kao zaverenik koji
je otkrio tajnu koju Fransisko nije hteo da prizna. Pogledavao je
njegovo lice, ali ga Fransisko nije gledao.
Posle nekog vremena Fransisko reče: "Spasli ste mi život." U načinu
na koji je to izrekao bilo je jedno 'hvala'.
Rirden se prigušeno nasmejao: "Spasli ste moju peć."
Nastavili su u tišini. Rirden se sa svakim korakom osećao lakši.
Izlažući lice hladnom vazduhu, video je mirnu nebesku tamu i jednu
zvezdu iznad dimnjaka s vertikalnim natpisom: Čeličana Rirden .
Shvatio je koliko je srećan što je živ.
Nije očekivao pramenu koju je video na Fransiskovom licu kad ga
je pogledao u svetlosti kancelarije. Sve što je video u sjaju peći nestalo
je. Očekivao je izraz trijumfa, ruganja uvredama koje je Fransisko čuo
od njega, izraz koji traži izvinjenje, koje je s radosnim nestrpljenjem
želeo da ponudi. Umesto toga je video lice beživotno od neke čudne
potištenosti.
"Jeste li povređeni?"
"Ne... ne, nimalo."
"Dođite ovamo", naredi Rirden, otvarajući vrata kupatila.
"Pogledajte sebe."
"Nema veze. Dođite ovamo."
Rirden je prvi put shvatio da je stariji; osetio je zadovoljstvo
uzimajući Fransiska pod svoje; osećao se samouvereno, radosno,
očinski zaštitnički. Oprao je čađ s Fransiskovog lica, stavio sredstva za
 j g
dezinfekciju i flastere na Fransiskovu slepoočnicu, njegove ruke i
oprljene laktove. Fransisko mu se nemo pokoravao.
Tonom najrečitijeg počasnog pozdrava koji je mogao da oda,
Rirden upita: "Gde ste naučili da tako radite?"
Fransisko sleže ramenima. "Odrastao sam uz svakovrsne peći za
topljenje", odgovorio je ravnodušno.
Rirden nije mogao da odgonetne izraz na njegovom licu: to je bio
samo izraz posebnog mira, kao da su mu oči prikovane za neku ličnu,
tajnu viziju koja mu je ocrtala usne pustim, gorkim, bolnim ruganjem
samome sebi.
Nisu progovorili ni reč dok se nisu vratili u kancelariju.
"Znate", reče Rirden, "sve što ste ovde rekli je istina. Ali, to je samo
deo istine. Drugi deo je ono što smo uradili večeras. Zar ne vidite? Mi
možemo da delamo. Oni ne mogu. Zato ćemo, na duge staze, mi
pobediti, bez obzira na to šta nam rade."
Fransisko nije odgovorio.
"Slušajte", reče Rirden, "Znam šta je vaš problem. Nikad u životu
niste hteli da odra dite pošteni radni dan. Mislio sam da ste prilično
uobraženi, ali vidim da nemate pojma šta imate u sebi. Zaboravite
nakratko to svoje bogatstvo i dođite da radite za mene. Daću vam da
počnete kao nadzornik peći, u svako doba. Ne znate kako će to
delovati na vas. Za nekoliko godina ćete biti spremni da cenite Bakar
d'Ankonija i da ga vodite."
Očekivao je prasak smeha i bio je spreman da se raspravlja;
umesto toga, video je kako Fransisko lagano odmahuje glavom, kao
da ne sme da veruje svom glasu, kao da se boji da će, ako progovori,
prihvatiti. Ubrzo je rekao: "Gospodine Rirden... mislim da bih dao
ostatak života da budem vaš nadzornik peći. Ali, ne mogu."
"Zašto?"
"Ne pitajte me. To je... lična stvar."
Predstava o Fransisku u Rirdenovoj svesti, predstava koju je
prezirao i koja ga je neodoljivo privlačila, bila je lik čoveka savršeno
nesposobnog da pati. Ono što je video u Fransiskovim očima bio je
izraz tihog, strogo kontrolisanog, strpljivo podnošenog mučenja.
Fransisko je tiho uzeo kaput.
"Nećete valjda otići?" upita Rirden.
 j
"Hoću."
"Zar nećete da završite ono što ste imali da mi kažete?"
"Ne večeras."
"Hteli ste da odgovorim na jedno pitanje. Ko je?"
Fransisko odmahnu glavom.
"Počeli ste da me pitate kako mogu... Kako mogu - šta?"
Fransiskov osmeh je ličio na bolni jauk, jedini jauk koji sebi
dopušta. "Neću pitati, gospodine Rirden. Znam."
 Glava IV
ODOBRENJE ŽRTVE

Pečena ćurka je koštala 30 $. Šampanjac je koštao 25 $. Čipkani

stolnjak - paučina od grožđa i vinovog lišća koja se prelivala u
duginim bojama - koštao je 2.000 $. Servis za večeru, s potpisom
umetnika koji je plavim i zlatnim bio ugraviran u delimično prozračni
porcelan, koštao je 2.500 $. Srebrni pribor, sa inicijalima L. R. u
lovorovim vencima, koštao je 3.000 $. Ali, smatralo se da nije
duhovno misliti o novcu i onome šta novac predstavlja.
Na sredini stola je stajala pozlaćena drvena seljačka cipela, puna
nevena, grožđa i šargarepe. Svece su bile pobodene u bundeve isečene
kao otvorena usta iz kojih su na stolnjak curili suvo grožđe, orasi i
bombone.
Bila je to večera za Dan zahvalnosti i sa Rirdenom je za stolom
sedelo troje ljudi: njegovi žena, majka i brat.
"Ovo je noć u kojoj treba da zahvalimo Gospodu za našu sreću",
reče Rirdenova majka. "Bog je milostiv prema nama. U zemlji postoje
ljudi koji večeras uopšte nemaju hranu u kući, neki čak nemaju ni
kuću, i svaki dan ih sve više ostaje bez posla. Podilazi me jeza kad
pogledam po gradu. Pa, baš prošle nedelje naletela sam ni na kog
drugog nego na Lusi Džadson. Henri, sećaš li se Lusi Džadson? Nekad
je živela pored nas, gore u Minesoti, kad si imao deset-dvanaest
godina. Imala je dečaka otprilike tvog uzrasta. Izgubila sam kontakt
sa Lusi kad su se odselili u Njujork, ima sigurno celih dvadeset
godina. Pa, podišla me je jeza kad sam videla na šta liči - samo
bezuba ružna starica, uvijena u muški kaput, prosjači na uglu ulice. I
pomislila sam: to sam mogla biti ja, da nije božije milosti."
 "Pa, ako je na redu zahvaljivanje", reče veselo Lilijan, "mislim da ne
treba da zaboravimo Gertrudu, novu kuvaricu. Ona je umetnik."
"Ja, ja ću samo biti staromodan", reče Filip, "samo ću zahvaliti
najdivnijoj majci na svetu."
"Pa, što se toga tiče", reče Rirdenova majka, "treba da zahvalimo
Liljan za ovu večeru i što se potrudila da je učini tako lepom. Provela
je sate postavljajući sto. Zaista je sladak i poseban."
"To je zbog drvene cipele", reče Filip, savijajući glavu u stranu i
proučavajući je kritički. "To je pravi potez. Svako može da ima sveće,
srebrni pribor i starudiju, za to je potreban samo novac - ali, ova
cipela, to je sve izvuklo."
Rirden nije ništa rekao. Svetlost sveca se kretala preko njegovog
nepomičnog lica kao preko portreta; portret je imao izraz bezlične
učtivosti.
"Nisi ni takao vino", reče majka gledajući u njega. "Mislim da treba
da sa zahvalnošću nazdraviš ljudima u ovoj zemlji koji su ti toliko
dali."
"Henri nije raspoložen za to, majko", reče Lilijan. "Nažalost, Dan
zahvalnosti je praznik samo za one koji imaju čistu savest." Podigla je
vinsku čašu, ali ju je zaustavila na pola puta do usta i upitala: "Nećeš
valjda da zauzmeš neki stav na svom sutrašnjem suđenju, Henri?"
"Hoću."
Spustila je čašu. "Šta ćeš uraditi?"
"Videćeš sutra."
"Ne misliš valjda da ćeš se izvući?"
"Ne znam tačno iz čega misliš da ću se izvući."
"Shvataš li da je optužba protiv tebe krajnje ozbiljna?"
"Shvatam."
"Priznao si da si prodao metal Kenu Denegeru."
"Jesam."
"Mogu te poslati u zatvor na deset godina."
"Mislim da neće, ali, moguće je."
"Jesi li čitao novine, Henri?" upita Filip s nekim čudnim osmehom.
"Ne."
"A trebalo bi!"
"Trebalo bi? Zašto?"
 "Treba da vidiš kakvim te sve imenima nazivaju!"
"Zanimljivo", reče Rirden; to se odnosilo na činjenicu da je Filipov
osmeh bio osmeh zadovoljstva.
"Ne razumem", reče majka. "Zatvor? Jesi li rekla zatvor, Lilijan?
Henri, hoće li te poslati u zatvor?"
"Može biti."
"Ali, to je smešno! Učini nešto."
"Šta?"
"Ne znam. Ništa od toga ne razumem. Ugledni ljudi ne idu u
zatvor. Učini nešto. Uvek si znao šta treba da radiš u vezi s poslom."
"Ne ovakvim poslom."
"Ne verujem." Zvučala je kao uplašeno, razmaženo dete. "Kažeš to
samo da bi bio zao."
"Izigrava heroja, majko", reče Lilijan. Okrenuvši se Rirdenu, hladno
se nasmešila. "Zar ne misliš da je tvoj stav besmislen?"
"Ne."
"Znaš da ovakvi slučajevi nikad ne treba... da dovedu do sudskog
procesa. Postoje načini da se to izbegne, da se stvari prijateljski srede -
ako se poznaju pravi ljudi."
"Ja ne znam prave ljude."
"Pogledaj Orena Bojla. Radio je mnogo više i mnogo gore nego što
je tvoj mali skok na crno tržište, ali je dovoljno pametan da sačuva
sebe od sudnica."
"Onda ja nisam dovoljno pametan."
"Zar ne misliš da je vreme da se potrudiš i prilagodiš uslovima
našeg vremena?"
"Ne."
"Pa, onda ne vidim kako možeš da se pretvaraš da si nekakva
žrtva. Ako odeš u zatvor, sam ćeš biti kriv."
O kakvom pretvaranju govoriš, Lilijan?"
O, znam kako misliš da se boriš za nekakav princip - ali to je,
zapravo, samo stvar tvoje neverovatne taštine. Ne radiš to ni zbog
čega drugog nego samo zato što misliš da si u pravu."
"Da li misliš da su oni u pravu?"
Slegla je ramenima. "To je taština o kojoj govorim - ideja da je
važno koje u pravu ili ko greši. To je najnepodnošljiviji oblik sujete, to
 j g j j j j j
insistiranje da se uvek postupa ispravno. Kako znaš šta je ispravno?
Kako iko uopšte može da zna? To je samo obmana, da bi laskao svom
egu i da bi povredio druge ljude paradirajući svojom superiornošću."
Gledao ju je pažljivo, s interesovanjem. "Zašto bi to povredilo druge,
ako je samo obmana?"
"Da li je neophodno da ti naglasim da u tvom slučaju to nije ništa
drugo nego licemerje? Zato mislim da je tvoj stav besmislen. Pitanja o
tome šta je ispravno nemaju veze sa ljudskom egzistencijom. A ti si,
svakako, samo ljudsko biće - zar ne, Henri? Nisi ništa bolji od bilo kog
čoveka sa kojim ćeš se sutra suočiti. Mislim da treba da se setiš da ti
ne priliči da zauzimaš stav o bilo kakvom principu. Možda si žrtva u
baš ovom džumbusu, možda ti smeštaju nešto pokvareno, i šta s tim?
Rade to jer su slabi; nisu mogli da odole iskušenju da prigrabe tvoj
metal i da ti otimaju profit, jer uopšte nemaju drugi način da se
obogate. Što bi ih krivio? Samo su u pitanju različite osobine, ali to je
isti ljudski materijal, koji popušta isto tako brzo. Tebe ne bi novac
doveo u iskušenje, jer ti je tako lako da ga zaradiš. Ali, ne bi podneo
druge pritiske i pao bi isto tako neslavno. Zar ne? Zato nemaš prava
da budeš ogorčen na njih. Nemaš moralne nadmoći koju možeš
dokazati ili braniti. A ako je tako, čemu voditi izgubljenu bitku?
Pretpostavljam da čovek može naći zadovoljstvo u mučeništvu, ako je
besprekoran. Ali ti - ko si ti da baciš prvi kamen?"
Sačekala je da vidi dejstvo. Nije ga bilo, osim što ju je gledao još
pažljivije i s više zanimanja; slušao je kao da ga drži neka bezlična
naučna radoznalost. Nije očekivala takvu reakciju.
"Nadam se da me razumeš", reče ona.
"Ne", reče on, "ne razumem."
"Mislim da treba da se maneš iluzije o sopstvenom savršenstvu,
kad dobro znaš da je iluzija. Mislim da treba da naučiš da se slažeš s
drugim ljudima. Vreme heroja je prošlo. Ovo je vreme ljudskog roda, u
mnogo dubljem smislu nego što možeš i da zamisliš. Od ljudskih bića
se više ne očekuje da budu sveci niti da budu kažnjeni za grehe. Nije
bitno ko je u pravu a ko nije, svi smo u istom, svi smo mi ljudska bića
- a ljudsko biće je nesavršenstvo. Nećeš sutra ništa dobiti time što ćeš
dokazati da nisu u pravu. Treba da se predaš uljudno, prosto zato što
je to praktično. Treba da ćutiš, baš zato što nisu u pravu. Ceniće to.
j
Napravi ustupke drugima i oni će napraviti ustupke tebi. Živi i pusti
druge da žive. Uzmi i daj. Popusti i primi. To je politika našeg doba - i
vreme je da je prihvatiš. Nemoj mi reći da si predobar za to. Znaš da
nisi.
Znaš da znam."
Njegov pogled, zaneseno prikovan za neku tačku u prostoru, nije
bio odgovor na njene reči; bio je to odgovor na glas nekog čoveka koji
mu je govorio: "Da li mislite da je ono sa čim se suočavate samo
zavera da se prigrabi vaše bogatstvo? Vi, koji znate izvor bogatstva,
trebalo bi da znate da je to mnogo više i mnogo gore od toga."
Okrenuo se i pogledao Lilijan. Gledao je njen neuspeh u punoj meri
- u bezgraničnosti sopstvene ravnodušnosti. Zujava bujica njenih
uvreda bila je kao zvuk udaljene mašine za zakivke, dug, nemoćni
pritisak koji u njemu nije ništa doticao. Slušao je promišljene opomene
na svoju krivicu svako veče koje je u poslednja tri meseca proveo kod
kuće. Ali, krivica je bila jedino što nije bio u stanju da oseća. Htela je
da mu nametne kaznu mučenja stidom, a nametnula mu je mučenje
dosadom.
Setio se kako je, onog jutra u hotelu Vejn-Fokland, nakratko uvideo
manu u njenoj shemi kažnjavanja, koju nije pobliže ispitao. Sada ju je
prvi put uobličio. Htela je da ga natera da pati zbog beščašća - ali joj
je u tome jedino oružje bio njegov osećaj časti. Htela je da iščupa iz
njega priznanje o njegovoj moralnoj izopačenosti - ali je samo njegova
moralna ispravnost mogla pridati značaj takvoj presudi. Htela je da ga
rani svojim prezirom - ali, nije mogao da bude ranjen ako ne ceni
njen sud. Htela je da ga kazni za bol koji joj je naneo i uzela ga je na
nišan svojim bolom kao pištoljem, kao da je želela da iznudi agoniju
na vrhuncu njegovog sažaljenja. Ali, njeno jedino oružje bila je
njegova blagonaklonost, briga za nju, saosećanje. Njena jedina snaga
je bila snaga njegovih vrlina. Šta ako odluči da je povuče?
Krivica, pomislio je, mora da počiva na njegovom prihvatanju koda
pravičnosti po kome se proglašava krivim. Nije ga prihvatio, nikada.
Njegove vrline, sve vrline koje su joj bile potrebne da izvrši kaznu,
proisticale su iz jednog drugog koda i živele su prema drugim
merilima. Nije osećao krivicu, stid, žaljenje, sramotu. Nije ga se ticala
nikakva presuda koju će mu izreći: odavno više nije cenio njen sud. I
 j j j
jedini lanac koji ga je još držao bio je samo poslednji ostatak
sažaljenja.
Ali, po kom kodu je ona postupala? Kakav kod je dozvoljavao
koncept kazne koji traži da vrlina žrtve bude pogonsko gorivo? Kod -
pomislio je - koji uništava samo one koji pokušaju da ga se
pridržavaju; kazna koju samo časni trpe, dok joj nečasni izmiču
nepovređeni. Može li se zamisliti veća besramnost nego da se
izjednače vrlina i bol, da vrlina, a ne porok, postane izvor i pokretačka
snaga patnje? da je takav pokvarenjak, kako se ona trudi da ga uveri
da jeste, onda mu ništa od njegove časti i moralnih vrednosti ne bi
bilo važno. Ako nije, šta ona to, u stvari, pokušava?
Računati na vrlinu i koristiti je kao oruđe za mučenje, baviti se
učenom u kojoj je jedino sredstvo iznuđivanja velikodušnost žrtve,
prihvatiti dar čovekove dobre volje i preobraziti ga u alat za uništenje
darodavca... - sedeo je veoma mirno, razmišljajući o formuli koja je
bila tako zla da je bio u stanju da je definiše, ali ne i da poveruje da je
moguća.
Sedeo je veoma mirno, pritisnut udarcima jednog jedinog pitanja:
da li Ulijan zna pravu prirodu svoje sheme? - da li je to svesna
politika, smišljena s punom svešću o njenom značenju? Naježio se;
nije je toliko mrzeo da bi mogao da poveruje.
Pogledao ju je. Bila je u tom trenutku zauzeta sečenjem pudinga od
šljiva koji je poput plave plamene planine stajao na tanjim ispred nje,
a njegov odsjaj je igrao na njenom licu i nasmejanlm usnama -
zabadala je srebrni nož u taj plamen, izvežbano, ljupko savijajući
ruku. Najednom ramenu crne somotske haljine imala je rasejano
metalno lišće crvene, zlatne i smeđe boje jeseni; svetlucalo je u
svetlosti sveća.
Nije mogao da se otarasi utiska, koji je sticao i odbacivao već tri
meseca, da njena osveta nije vid očaja, kao što je pretpostavljao -
utiska, koji je smatrao nezamislivim, da ona uživa u tome. Nije mogao
da otkrije ni trag bola u njenom ponašanju. Zračila je nekim za nju
novim samopouzdanjem. Činilo se da se prvi put oseća prijatno u
svojoj kući. Iako je sve u kući bilo po njenom izboru i ukusu, uvek se
ponašala nekako kao sjajna, efikasna, uvredljiva upravnica hotela
visoke kategorije, koja se stalno s gorkom ironijom smeška svom
 g j j g j
podređenom položaju u odnosu na vlasnike. Ironija je ostala, ali je
gorčina iščezla. Nije se bila ugojila, ali su joj crte izgubile prefinjenu
oštrinu u zamagljenom, mekom izrazu zadovoljstva; čak joj je i glas
zvučao kao da se popunio.
Nije čuo šta je pričala; smejala se, uz poslednji titraj plavog
plamena, dok je on sedeo važući pitanje: da li zna? Bio je siguran da
je otkrio tajnu koja je mnogo važnija od problema njegovog braka, da
je shvatio formulu politike koja se primenjivala u svetu mnogo šire
nego što se i usudio da u ovom trenutku zamisli. Ali, osuditi ljudsko
biće za takvu praksu bila je presuda neopozivog prokletstva, i znao je
da ne bi to ni za koga poverovao, sve dok postoji mogućnost sumnje.
Ne - pomislio je, gledajući Lilijan s poslednjim naporom
velikodušnosti - neće to poverovati za nju. U ime bilo kakve uljudnosti
i ponosa koje je imala - u ime onih trenutaka kada je viđao radosni
osmeh na njenom licu, osmeh živog bića - u ime kratkotrajne senke
ljubavi koju je nekad osećao prema njoj - neće joj presuditi da je
potpuno zla.
Batler je stavio tanjir pudinga od šljiva pred njega, i on je čuo
Lilijanin glas: "Gde si bio poslednjih pet minuta, Henri? - ili možda
poslednjeg stoleća? Nisi mi odgovorio. Nisi čuo ni reč onoga što sam
rekla."
"Čuo sam", odgovori on tiho. "Ne znam šta pokušavaš da
postigneš."
"Kakvo pitanje!" reče majka. "Nije li to tipično muški? Pokušava da
te spase od zatvora - eto šta pokušava da postigne."
Moglo bi biti istina - pomislio je; možda je, po rasuđivanju nekog
grubog dečjeg kukavičluka, motiv njene zlobe bila želja da ga zaštiti,
da ga slomi do sigurnosti kompromisa. Moguće je, pomislio je - ali je
znao da ne veruje u to.
"Uvek si bio nepopularan", reče Lilijan, "i nije reč o nekim
pojedinačnim stvarima, već o nečem mnogo višem. To je to tvoje
beskompromisno, tvrdoglavo držanje. Ljudi koji hoće da ti sude znaju
šta misliš. Zato će biti stroži prema tebi, dok bi drugog čoveka pustili."
"Pa, ne, mislim da ne znaju šta mislim. Zato moram da im sutra
otkrijem."
 "Ako im ne pokažeš da si spreman da popustiš i da sarađuješ,
nemaš šanse. Preteško je s tobom imati posla."
"Ne, prelako je."
"Ali, ako te stave u zatvor", reče majka, "šta će biti s tvojom
porodicom? Jesi li mislio o tome?"
"Ne, nisam."
"Jesi li mislio o tome kakvu ćeš nam sramotu navući?"
"Majko, da li razumeš o čemu se u ovom slučaju radi?"
"Ne, ne razumem i neću da razumem. Sve je to prljav biznis i
prljava politika. Sav biznis je samo prljava politika, a sva politika je
samo prljav biznis. Nikad nisam htela da razumem išta od toga. Baš
me briga ko je u pravu a ko nije, ali mislim da čovek na prvom mestu
treba da misli na porodicu. Znaš li šta će to značiti za nas?"
"Ne, majko, ne znam i nije me briga."
Majka ga je pogledala zaprepašćeno.
"Pa, mislim da imate krajnje provincijski stav, svi vi", reče Filip
iznenada. "Izgleda da niko ovde ne brine za šire, društvene aspekte
slučaja. Ne slažem se s tobom, Lilijan. Ne shvatam zašto kažeš da
nešto smeštaju Henriju i da je on u pravu. Mislim da je kriv do srži.
Majko, mogu ti vrlo jednostavno objasniti stvar. Nema ničeg
neobičnog u tome, sudovi su puni takvih slučajeva. Poslovni ljudi
iskorišćavaju vanredno stanje u državi da zarade novac. Krše propise
koji štite opšte dobro svih - zarad lične dobiti. Oni su profiteri na
crnom tržištu, bogate se tako što uskraćuju siromašnima njihov
pravični udeo, u vreme očajne nestašice. Sprovode nemilosrdnu,
grabljivu, antisocijanu politiku otimačine, zasnovanu isključivo na
čistoj, sebičnoj pohlepi. Nema smisla zavaravati se, svi to znamo - i
mislim da je to podlo."
Izrekao je to nehajno, improvizovano, kao da grupi pubertetlija
objašnjava nešto očito; njegov ton je odavao sigurnost čoveka koji zna
da je moralna osnova njegovog stava neosporiva.
Rirden je sedeo gledajući ga, kao da ispituje prvi put viđeni
predmet. Negde duboko u Rirdenovoj svesti, kao staložen, blag,
neumoljiv otkucaj, bio je glas jednog čoveka koji je govorio: S kojim
pravom? - po kom kodu? - po kojim merilima?
 "Filipe", reče on ne podižući glas, "ponovi nešto od toga i naći ćeš
se na ulici, smesta, s odelom koje je na tebi, sa sićom koja ti je u
džepu, bez ičeg drugog."
Nije čuo ni odgovor, ni zvuk, ni pokret. Opazio je, u tišini, da ovo
troje pred njim ne pokazuju čuđenje. Izraz šoka na njihovim licima
nije bio šok ljudi od iznenadne eksplozije bombe, već šok ljudi koji su
znali da se igraju vatrom. Nije bilo nikakvih uzvika, negodovanja,
pitanja; znali su da je sasvim ozbiljan i znali su šta to znači. Nejasni
osećaj mučnine mu je kazao da su to znali mnogo pre njega.
"Ne bi... ne bi valjda izbacio rođenog brata na ulicu?" napokon reče
majka; to nije bio zahtev, već molba.
"Bih."
"Ali, on ti je brat... Zar ti to ništa ne znači?"
"Ne."
"Možda ponekad preteruje, ali to je samo ćaskanje, samo to
savremeno brbljanje, ne zna šta govori."
"Onda neka nauči."
"Nemoj biti oštar prema njemu... mlađi je od tebe i... I slabiji. On...
Henri, ne gledaj me tako! Nikad te nisam videla takvog... Ne bi trebalo
da ga plašiš. Znaš da si mu potreban."
"Da li on to zna?"
"Ne smeš biti strog prema čoveku kome si potreban, nosićeš to na
savesti do kraja života."
"Neću."
"Moraš biti dobar, Henri."
"Nisam."
"Moraš imati malo sažaljenja."
"Nemam."
"Dobar čovek ume da oprosti."
"Ne umem."
"Nećeš valjda da pomislim da si sebičan."
"Jesam."
Filipov pogled je leteo od jednog do drugog. Izgledao je kao čovek
koji je bio siguran da stoji na čvrstom granitu, pa je odjednom otkrio
da je to tanak led, koji sada puca svuda oko njega.
 "Ali. Ja..." pokušao je i stao; glas mu je zvučao kao koraci koji
isprobavaju led. "Ali, zar nemam nikakvu slobodu govora?"
"U svojoj kući. Ne u mojoj."
"Zar nemam prava na sopstvene zamisli?"
"Na svoj račun. Ne na moj."
"Zar ne dopuštaš nikakve razlike u mišljenju?"
"Ne ako ja plaćam račune."
"Zar ništa drugo nije u igri osim novca?"
"Da. Činjenica da je to moj novac."
"Zar ne želiš da razmotriš neki vi..." - nameravao je da kaže "viši",
ali je promenio mišljenje - "neki drugi aspekt?"
"Ne."
"Ali, nisam tvoj rob."
"Jesam li ja tvoj?"
"Ne znam šta..." Stao je; znao je šta se podrazumeva.
"Ne", reče Rirden, "nisi moj rob. Slobodan si da odeš odavde kad
god zaželiš."
"Ne... ne govorim o tome."
"Ja govorim."
"Ne razumem..."
"Ne?"
"Oduvek si znao moje... moje političke poglede. Nikad do sada nisi
imao primedbe."
"Istina je", reče Rirden teško. "Možda ti dugujem objašnjenje, ako
sam te doveo u zabludu. Pokušavao sam da te ne podsećam da živiš
od moje milostinje. Mislio sam da je tvoja dužnost da znaš. Mislio sam
da svako ljudsko biće koje prima pomoć od drugoga zna da je jedina
davaočeva pobuda dobra volja i da mu zauzvrat kao platu duguje
dobru volju. Ali, vidim da sam pogrešio. Dobijao si nezasluženo hranu
i zaključio si da se ni naklonost ne mora zaslužiti. Zaključio si da sam
osoba na koju je na celom svetu najbezbednije pljuvati, baš zato što te
držim u šaci. Zaključio si da te neću podsećati jer će me kočiti strah
da ne povredim tvoja osećanja. U redu, hajde da razjasnimo: ti si
objekat milosrđa koji je odavno potrošio svoje priloge. Kakvu god da
sam naklonost osećao prema tebi, nestala je. Nimalo me ne zanima
tvoja sudbina ili budućnost Nemam baš nikakav razlog zbog kojeg bih
 j g g j g
poželeo da te hranim. Ako odeš iz moje kuće, biće mi svejedno da li
umireš od gladi ili ne. Eto, to je tvoj položaj ovde, i očekujem da
zapamtiš ako želiš da ostaneš. Ako ne, onda se gubi."
Osim što je malo uvukao glavu u ramena, na Filipu se nije videla
nikakva reakcija. "Nemoj misliti da uživam što živim ovde", reče; glas
mu je bio beživotan i piskav. "Ako misliš da sam srećan, grešiš. Sve bih
dao da odem." Reči su podrazumevale prkos, ali je glas bio čudno
oprezan. "Ako tako misliš, bilo bi najbolje da odem." Reči su bile izjava,
ali je glas stavio znak pitanja na kraju i čekao; nije bilo odgovora. "Ne
treba da brineš za moju budućnost, ni od koga ne moram da tražim
usluge. Mogu dobro da se brinem o sebi." Reči su bile upućene
Rirdenu, ali je gledao u majku; nije govorila; bojala se i da se pomeri.
"Oduvek sam hteo da budem nezavisan. Oduvek sam hteo da živim u
Nujorku, blizu svojih prijatelja." Glas je usporio i dodao bezlično i
zamišljeno, kao da reči nisu nikom upućene: "Naravno, imaću
problema da sačuvam određeni društveni položaj... nisam kriv ako me
bude stid zbog porodičnog imena koje je vezano za milionera... Trebaće
mi novaca za godinu-dve... da se sredim na način koji odgovara..."
"Od mene ga nećeš dobiti."
"Nisam ga tražio od tebe, je l' tako? Nemoj umišljati da ga ne
mogu nabaviti negde drugde, ako hoću! Nemoj umišljati da ne mogu
da odem! Smesta bih otišao kada bih mislio samo na sebe. Ali,
potreban sam majci i kad bih je napustio..."
"Nemoj da objašnjavaš."
"I, osim toga, pogrešno si me shvatio, Henri. Nisam rekao ništa
čime bih te uvredio. Nisam to mislio lično. Samo sam razmatrao opštu
političku sliku s apstraktnog sociološkog gledišta, koje..."
"Nemoj da objašnjavaš", reče Rirden. Gledao je Filipovo lice. Bilo je
polupognuto i gledalo ga je odole. Oči su bile beživotne, kao da ništa
nisu doživele; u njima nije bilo iskre uzbuđenja, nikakvog ličnog
osećaja, ni prkosa ni žaljenja, ni stida ni patnje; to su bili koprenasti
ovali u kojima nije bilo nikakve reakcije na stvarnost, nikakvog
pokušaja da se shvati, odmeri, da se donese pravedna presuda - oči u
kojima nije bilo ničega osim tupe, tihe, bezumne mržnje. "Nemoj da
objašnjavaš. Samo umukni."
 U gađenju koje je nagnalo Rirdena da ne gleda to lice bio je i grč
sažaljenja. U jednom trenutku je poželeo da zgrabi brata za ramena,
da ga prodrma, da uzvikne: Kako možeš to sebi da radiš? kako si
stigao do stanja gde je od tebe samo ovo ostalo? zašto si dopustio da
ti promakne divna činjenica sopstvenog postojanja? Odvratio je
pogled. Znao je da je beskorisno.
Primetio je, iznureno i prezrivo, da su njih troje za stolom i dalje
ćutali. Tokom proteklih godina mu je briga za njih donela samo
zlonamerne, pravdoljubive prekore. Gde je sada njihova
pravdoljubivost? Sada je vreme da insistiraju na svom kodu pravde -
ako je pravda uopšte bila deo njihovog koda. Zašto ga nisu zasuli
optužbama za okrutnost i sebičnost, koje je napokon prihvatio kao
večiti napev svom životu? Šta im je dozvoljavalo da to rade
godinama? Znao je da su reči koje je čuo u glavi ključ za odgovor:
Odobrenje žrtve.
"Hajde da se ne svađamo", reče majka neveselim i neodređenim
glasom. "Dan zahvalnosti je."
Kada je pogledao Lilijan, uhvatio je pogled koji ga je uverio da ga
je već dugo posmatrala: bio je paničan.
Ustao je. "Izvinićete me sada, molim", obratio se celom stolu.
"Kuda ideš?" oštro upita Lilijan.
Stajao je, nakratko zadržavši pogled na njoj, kao da želi da potvrdi
smisao koji će čuti u njegovom odgovoru: "U Njujork."
Skočila je na noge. "Večeras?"
"Sada."
"Ne možeš da ideš večeras u Njujork!" Glas joj nije bio glasan, ali je
imao zapovedničku bespomoćnost vriska. "Ovo nije trenutak kada to
sebi možeš da priuštiš. Kada možeš da priuštiš sebi da ostaviš
porodicu, mislim. Trebalo bi da misliš na čiste ruke. Nisi u položaju da
dozvoliš sebi ništa za šta znaš da je izopačeno."
Po kom kodu? - pomisli Rirden - po kojim merilima?
"Zašto želiš da večeras ideš u Njujork?"
"Mislim, Lilijan, iz istog razloga iz kojeg ti želiš da me sprečiš."
"Sutra ti je suđenje."
"To i mislim."
 Načinio je pokret da se okrene, a ona je povisila glas: "Neću da
ideš!"
Nasmešio se. Bio je to prvi put da joj se nasmešio u protekla tri
meseca; to nije bio osmeh kakav bi poželela da vidi.
"Zabranjujem ti da nas večeras napustiš!"
Okrenuo se i izašao iz sobe.
Sedeći za volanom kola, dok mu je staklasti, zaleđeni put hrlio u
lice a točkovi pod njim jurili sto kilometara na sat, pustio je da misao
na porodicu nestane - i vizija njihovih lica se otkotrljala u ponor
brzine koja je gutala golo drveće i usamljene građevine kraj puta. Bilo
je malo saobraćaja i nekoliko svetala u dalekim grozdovima gradova
pored kojih je prolazio; mrtva praznina bila je jedini znak da je
praznik. Magličasti odsjaj, sjaktav od inja, sevnuo bi na tren iznad
krova neke fabrike, a hladni vetar je škripao kroz šavove kola,
udarajući platnenim krovom o metalni okvir.
Na osnovu nekog nejasnog osećaja suprotnosti, koji nije odredio,
misao na porodicu je zamenila misao na susret sa Dadiljom,
vašingtonskim momkom iz njegove fabrike.
Kad su ga bili optužili, otkrio je da je momak znao za njegov posao
sa Denegerom, a ipak o tome nije izvestio nikoga. "Zašto niste rekli
svojim prijateljima za mene?" pitao je Rirden.
Mladić je odgovorio odsečno, ne gledajući ga. "Nisam hteo."
"Deo vašeg posla je bio da pratite upravo takve stvari, zar ne?"
"Aha."
"Osim toga, vaši prijatelji bi bili oduševljeni da to čuju."
"Znam."
"Zar niste znali kako je vredna ta informacija i kakvu ste čudesnu
razmenu mogli napraviti s tim vašim prijateljima u Vašingtonu koje
ste mi jednom ponudili - sećate se? - prijatelji koji uvek 'odmeravaju
troškove'?" Mladić nije odgovorio. "To bi vam pomoglo da visoko
dogurate u karijeri. Nemojte mi reći da niste znali"
"Znao sam."
"Pa, zašto to niste iskoristili?"
"Nisam hteo."
"Zašto?"
"Ne znam."
 Mladić je stajao utučen, izbegavajući Rirdenov pogled, kao da
pokušava da izbegne nešto neshvatljivo u sebi. Rirden se nasmejao.
"Slušajte, neapsolutni, igrate se vatrom. Bolje brzo idite i ubijte
nekoga pre nego što vas stigne razlog koji vas je sprečio da postanete
doušnik - inače će vam potpuno uništiti karijeru."
Mladić nije odgovorio.
Jednog jutra Rirden je stigao u kancelariju kao i obično, mada je
ostatak ureda bio zatvoren. U vreme ručka je otišao do valjaonice i
zapanjio se kad je video da tamo stoji Dadilja, sam u uglu, zanemaren
od svih, s izrazom dečačkog uživanja posmatrajući kako se radi.
"Otkud vi danas ovde?" pitao je Rirden. "Zar ne znate da je
praznik?"
"O, pustio sam devojke, i samo sam došao da završim neki posao."
"Kakav posao?"
"O, pisma i... ma, do vraga, potpisao sam tri pisma i zarezao olovke,
znam da nisam to morao da uradim danas, ali kod kuće nisam imao
šta da radim i... kad nisam ovde osećam se usamljeno."
"Zar nemate porodicu?"
"Ne... ne vrednu pomena. A vi, gospodine Rirden? Zar je vi
nemate?"
"Valjda - ne vrednu pomena."
"Sviđa mi se ovde. Volim da se muvam ovuda. Znate, gospodine
Rirden, studirao sam za metalurga."
Odlazeći, Rirden se okrenuo da pogleda i opazio kako Dadilja gleda
za njim, kao dečak heroja svoje omiljene avanturističke priče iz
detinjstva. Neka Bog pomogne tom malom jadniku! - pomislio je.
Neka im svima Bog pomogne - pomislio je, vozeći mračnim
ulicama nekog gradića, pozajmivši, s prezrivim sažaljenjem, reči
njihove vere koju nikad nije delio. Ugledao je novine poredane na
metalnim štandovima, sa crnim slovima naslova koji su vrištali
praznim ulicama: "Železnička katastrofa". Tog popodneva je čuo vest
na radiju: dogodila se nesreća na glavnoj liniji Tegart
transkontinentala , blizu Roklanda u Vajomingu; teretni voz se zbog
pokidane pruge survao u kanjon. Nesreće na glavnoj liniji Tegarta
postajale su sve češće - pruga je bila dotrajala - pruga koju je pre
manje od osamnaest meseci Degni planirala da ponovo izgradi,
 j g g
obećavši mu da će na svom metalu putovati s jednog kraja kontinenta
na drugi.
Utrošila je godinu dana skupljajući dotrajale šine napuštenih
sporednih linija da bi zakrpila prugu glavne linije. Utrošila je mesece
boreći se sa ljudima iz Džimovog Upravnog odbora, koji su govorili da
je nacionalno vanredno stanje samo privremeno i da pruga koja je
izdržala deset godina može valjda da izdrži još jednu zimu, do proleća,
kada će se uslovi poboljšati, kao što je gospodin Vesli Mauč obećao.
Pre tri nedelje ih je naterala da odobre kupovinu šezdeset hiljada tona
novih šina; time se na celom kontinentu moglo samo ponešto zakrpiti
na najgorim odeljcima, ali je to bilo sve što je mogla da dobije od njih.
Morala je da kamči novac od ljudi ogiuvelih od panike: prihodi od
teretnih vozova su padali takvom brzinom da su ljudi iz Odbora počeli
da se tresu, blenući u Džimovu ideju o najuspešnijoj godini u istoriji
Tegarta. Morala je da naruči čelične šine, nije bilo nade da će joj dati
odobrenje za "nužnu potrebu" da bi kupila Rirdenov metal, niti
vremena da za to moljaka.
Rirden je skrenuo pogled s naslova na odsjaj na rubu neba,
Njujork u daljini; ruke su mu čvršće stisnule volan.
Bilo je pola deset kada je stigao u grad. Degnin stan je bio u
mraku kada ga je otključao i ušao. Podigao je telefonsku slušalicu i
pozvao njenu kancelariju. Javio se njen glas: "Tegart transkontinental ."
"Zar ne znaš da je praznik?" upita on.
"Zdravo, Henk. Nema praznika na železnici. Odakle zoveš?"
"Od tebe."
"Završiću za pola sata."
"U redu je. Ostani gde si. Doći ću po tebe."
Kada je ušao, predvorje kancelarije bilo je mračno, izuzev
osvetljenog staklenog pregratka Edija Vilersa. Edi je zatvarao sto,
spremajući se da ide. Pogledao je Rirdena zbunjeno i začuđeno.
"Dobro veče, Edi. Šta vas je sve tako uposlilo? Nesreća u
Roklandu?"
Edi uzdahnu. "Da, gospodine Rirden."
"Zato i hoću da vidim Degni - zbog pruge."
"Još je ovde." Krenuo je prema vratima, a Edi je, oklevajući, rekao
za njim: "Gospodine Rirden..."
 j G
Stao je. "Da?"
"Hteo sam da kažem... Jer je sutra vaše suđenje... I šta god da vam
urade, navodno, u ime svih ljudi... samo sam hteo da kažem da ja... da
to neće biti u moje ime, iako znam da to ne znači ništa."
"Znači mnogo više nego što pretpostavljaš. Možda više nego što
bilo ko od nas pretpostavlja. Hvala, Edi."
Degni je podigla pogled sa stola kada je Rirden ušao u kancelariju;
video je kako ga gleda dok je prilazio i video kako izraz iscrpljenosti
nestaje iz njenih očiju. Seo je na ivicu stola. Ona se naslonila, sklonivši
pramen kose s lica, dok su joj se ramena ispod tanke bele bluze
opustila.
"Degni, hoću da ti kažem nešto za prugu koju si naručila. Hoću da
to večeras saznaš." Pažljivo ga je posmatrala; izraz njegovog lica
uticao je da i njeno dobije isti izgled mirne, svečane napetosti.
"Petnaestog februara treba da isporučim Tegart transkontinentalu
šezdeset hiljada tona šina, što će ti dati četiristo osamdeset kilometara
pruge. Dobićeš - za istu sumu novca - osamdeset hiljada tona šina, što
će ti dati šeststo četrdeset kilometara pruge. Znaš da je materijal
je iniji i lakši od čelika. Tvoja pruga neće biti čelična, već od
Rirdenovog metala. Nemoj da se raspravljaš, stavljaš primedbe niti da
se slažeš. Ne tražim saglasnost. Ne treba da se saglasiš niti da znaš
išta o tome. To radim samo ja i samo ja ću biti odgovoran. Sredićemo
tako da tvoje osoblje, koje zna da si naručila čelik, neće znati da si
dobila Rirdenov metal, a oni koji znaju da si dobila Rirdenov metal
neće znati da nisi imala dozvolu da ga kupiš. Knjigovodstvo ćemo tako
udesiti da, ako se stvar ikad otkrije, niko neće moći da iščačka ništa ni
o kome, osim o meni. Možda će posumnjati da sam podmitio nekog
tvog službenika, ili će možda posumnjati da si i ti učestvovala u tome,
ali neće moći da dokažu. Hoću da mi daš reč da nikad nećeš priznati,
ma šta se desilo. To je moj metal i, ako postoji ikakav rizik, ja ću ga
preuzeti. Planiram ovo od dana kad sam primio tvoju narudžbu.
Naručio sam bakar, iz izvora koji me neće izdati. Nameravao sam da ti
ovo kažem tek kasnije, ali sam promenio mišljenje. Hoću da to večeras
saznaš - jer mi sutra sude zbog nekakvog zločina."
Slušala je ne pomerivši se. Kao odgovor na njegovu poslednju
rečenicu, video je slabo grčenje mišića njenih obraza i usana; to nije
 j g j j j
bio baš osmeh, ali mu je dao njen celovit odgovor: bol, divljenje,
razumevanje.
Onda je video kako joj pogled postaje mekši, bolnije, opasnije živ -
uzeo ju je za ručni zglob, kao da čvrsti stisak prstiju i ozbiljnost
pogleda treba da joj daju podršku koja joj je bila potrebna - i kruto je
rekao: "Nemoj da mi zahvaljuješ - ovo nije usluga - činim to da bih bio
u stanju da podnesem svoj posao, ili ću se slomiti kao Ken Deneger."
Prošaputala je: "U redu, Henk. Neću ti zahvaljivati", a dok je
izgovarala, ton u glasu i pogled pretvarali su to u laž.
Nasmešio se. "Daj mi reč, kao što sam te zamolio."
Pognula je glavu. "Dajem ti reč." Oslobodila je ručni zglob. Ne
podižući glavu, dodala je: "Jedino što ću reći jeste da se, ako te sutra
osude na zatvor, povlačim - neću čekati ni na kakvog uništitelja da mi
u tome pomogne."
"Nećeš. I mislim da me neće osuditi na zatvor. Mislim da će me
lako pustiti. Imam pretpostavku o tome - objasniću ti je kasnije, kada
je proverim."
"Kakvu hipotezu?"
"Ko je Džon Galt?" Nasmešio se i ustao. "To je sve. Večeras nećemo
više pričati o mom suđenju. Da nemaš možda neko piće u
kancelariji?"
"Ne. Ali, mislim da moj direktor za saobraćaj ima nekakav bar na
jednoj polici orma na za kartoteku."
"Misliš da bi mogla da ukradeš jedno piće za mene, ako ga ne
zaključava?"
"Pokušaću."Stajao je gledajući portret Neta Tegarta na zidu
kancelarije - portret mladog čoveka uzdignute glave - dok se nije
vratila, noseći bocu rakije i dve čaše. Ćutke je napunio čaše.
"Znaš, Degni, Dan zahvalnosti je praznik koji su ustanovili vredni
ljudi da bi slavili uspeh u radu."
Dok je dizao čašu, ruka mu je išla od portreta - do nje - do njega -
do zgrada u gradu s druge strane prozora.
Ljudima koji su napunili sudnicu štampa je ceo prethodni mesec
govorila da će videti pohlepnog neprijatelja društva; ali, oni su došli
da vide čoveka koji je izmislio Rirdenov metal.
 Ustao je kad su sudije zatražile. Nosio je sivo odelo, imao je
svetloplave oči i plavu kosu; nije zbog tih boja njegov lik izgledao
ledeno neumoljiv, već zbog činjenice što je to bilo jednostavno i
skupoceno odelo, kakvo se retko viđalo tih dana, što mu je mesto u
strogoj, luksuznoj kancelariji bogate korporacije, i što je Rirdenovo
držanje pripadalo jednoj civilizovanoj eri, nasuprot mestu gde se
nalazio.
Masa je iz novina znala da on predstavlja zlo nemilosrdnog
bogatstva; i - kao što su hvalili vrlinu čednosti, a onda trčali da
pogledaju svaki film na čijim se posterima prikazivala poluobnažena
žena - tako su došli da ga vide; zlo se barem nije odlikovalo ustajalim
beznađem neke otrcane fraze u koju niko ne veruje i niko se ne
usuđuje da je dovede u pitanje. Gledali su ga bez divljenja - osećanje
divljenja odavno više nisu bili sposobni da dožive; gledali su radoznalo
i s maglovitim osećajem prkosa prema onima koji su im rekli da im je
dužnost da ga mrze.
Još pre koju godinu bi se podsmehivali njegovom držanju
samouverenog bogataša. Ali, danas je u prozorima sudnice bilo
tamnosivo nebo, nagoveštavajući prvu snežnu oluju duge, hladne
zime; poslednja na a u državi je nestajala, a rudnici uglja nisu bili u
stanju da idu u korak sa histeričnom jagmom za zimskim zalihama.
Masa u sudnici se setila da ih je ovaj slučaj koštao usluga Kena
Denegera. Šuškalo se da je proizvodnja Rudnika uglja Deneger znatno
opala u toku samo jednog meseca; novine su pisale da je to samo
stvar prilagođavanja, dok Denegerov rođak ne reorganizuje preuzetu
kompaniju. Prošle nedelje su novine na naslovnim stranama donele
priču o katastrofi na gradilištu nekog stambenog objekta: neispravni
čelični nosači su se srušili, ubivši četiri radnika; novine to nisu
pomenule, ali je masa znala da su nosači došli iz Asocijacije čeličana
Orena Bojla.
Sedeli su u teškoj tišini u sudnici i gledali visoku, sivu priliku, ne s
nadom - gubili su sposobnost da se nadaju - već s neosetljivom
neutralnošću začinjenom slabim znakom pitanja; znak pitanja je
lebdeo iznad svih pobožnih slogana koje su godinama slušali.
Novine su režale da je uzrok nevolja u zemlji, kao što ovaj slučaj
pokazuje, sebična pohlepa bogatih industrijalaca; ljude kao što je
 j g j j j
Henk Rirden treba kriviti za sve oskudniju ishranu, pad temperature i
pucanje krovova u kućama ove nacije; da nije ljudi koji krše propise i
sputavaju vladine planove, davno bi se stiglo do blagostanja; čoveka
kao što je Henk Rirden ne vodi ništa osim motiva profita. Ovo
poslednje je izrečeno bez objašnjenja ili detaljnog izlaganja, kao da su
reči 'motiv profita' po sebi bile očigledan znak krajnjeg zla.
Masa se sećala da su te iste novine pre manje od dve godine vapile
da treba zabraniti proizvodnju Rirdenovog metala jer njegov
proizvođač zbog svoje pohlepe ugrožava ljudske živote; sećali su se da
se taj čovek u sivom vozio u kabini prve lokomotive koja je išla
prugom od njegovog metala; i da mu se sada sudi za zločin iz pohlepe,
jer je uskratio javnosti tovar tog metala, a nekada je njegov zločin iz
pohlepe bio što ga je nudio na javnom tržištu.
Prema proceduri koju su utvrdile direktive, u ovakvim slučajevima
nije sudila porota, već komisija od tri sudije koje je imenovao Biro za
ekonomsko planiranje i nacionalna bogatstva; procedura je, govorile
su direktive, trebalo da bude neformalna i demokratska. Sudijska
stolica je za ovu priliku uklonjena iz stare sudnice u Minesoti i
zamenjena stolom na drvenoj platformi; to je u prostoriji stvaralo
atmosferu sastanka na kojem predsedavajućetelo nešto podvaljuje
mentalno zaostalom članu.
Jedan od sudija, u ulozi tužioca, pročitao je optužbu. "Možete sada
odgovoriti na optužnicu u svoju odbranu", izjavio je.
Gledajući u platformu, umerenim i osobito jasnim glasom Henk
Rirden je odgovorio: "Nemam nikakvu odbranu."
"Da li..." Sudija je zamucnuo; nije očekivao da će biti tako lako. "Da
li se predajete milosti ovog suda?"
"Ne priznajem pravo ovoga suda da mi sudi."
"Šta?"
"Ne priznajem pravo ovoga suda da mi sudi."
"Ali, gospodine Rirden, ovaj sud je legalno imenovan da sudi ovoj
posebnoj kategoriji zločina."
"Ne smatram da je ono što sam učinio zločin."
"Ali, priznali ste da ste prekršili regulative kojima se kontroliše
prodaja vašeg metala."
"Ne priznajem pravo da kontrolišete prodaju mog metala."
 j j g
"Da li je neophodno da istaknem da se od vas nije tražilo da to
priznate?"
"Ne. Sasvim mi je jasno i postupam u skladu s tim."
Primetio je tišinu u sudnici. Po komplikovanim pravilima
pretvaranja, kojih su se svi radi uzajamne koristi pridržavali, trebalo
je da njegovo držanje smatraju neshvatljivom ludošću; trebalo je da se
čuje žamor čuđenja i poruge; nije bilo ničega, sedeli su mirno;
razumeli su.
"Hoćete da kažete da odbijate da se povinujete zakonu?" upita
sudija.
"Ne. Pokoravam se zakonu - do poslednjeg slova. Vaš zakon
određuje da se mojim životom, radom i vlasništvom može raspolagati
bez moje saglasnosti. Dobro, možete sada raspolagati mnome bez mog
učešća u toj stvari. Neću igrati ulogu tako što ću se braniti, gde
odbrana nije moguća, i neću stvarati iluziju da imam posla sa sudom
pravde."
"Ali, gospodine Rirden, zakon specifično predviđa da vam treba dati
mogućnost da iznesete svoju stranu slučaja i da se branite."
"Zatvorenik se na sudu može braniti samo ako postoji objektivni
princip pravde koji njegove sudije priznaju, princip koji potvrđuje
njegova prava, koji oni ne mogu prekršiti i na koji se može pozvati.
Zakon po kojem mi sudite kaže da nema principa, da ja nemam
nikakva prava i da možete da uradite sa mnom šta god vam je volja.
Dobro. Uradite."
"Gospodine Rirden, zakon koji osuđujete se zasniva na najvišem
principu - principu društvenog dobra."
"Ko je to društvo? Šta smatra dobrom? Nekada su ljudi verovali da
je pojam dobra određen kodom moralnih vrednosti i da nijedan čovek
nema pravo da traži dobro kršeći prava drugih. Ako se sada veruje da
me ljudi mogu žrtvovati kako god im se dopadne, radi nečega za šta
smisle da je njihovo dobro, ako veruju da mogu zgrabiti moju svojinu
samo zato što im je potrebna - pa, to radi i svaki provalnik. Ima samo
jedna razlika: provalnik ne traži moje odobrenje."
U sudnici je jedan broj sedišta sa strane bio rezervisan za
istaknute posetioce koji su bili došli iz Njujorka da prisustvuju
suđenju. Degni je sedela nepomično i lice joj nije odavalo ništa osim
 j g j j j j
svečane pažnje, pažnje slušaoca koji zna da će tok njegovih reči
odrediti pravac njenog života. Edi Vilers je sedeo kraj nje. Džejms
Tegart nije došao. Pol Larkin je sedeo pogrbljen, napred isturenog lica,
zašiljenog kao životinjska njuška, izoštrenog pogledom punim straha,
koji se sada pretvarao u zlobnu mržnju. Gospodin Moven, koji je sedeo
pored njega, bio je priprostiji i manje bistar; njegov strah je bio
jednostavnije prirode; slušajući zapanjeno i ogorčeno, prošaputao je
Larkinu: "Blagi bože, sad je preterao! Sad će ubediti celu zemlju da su
svi biznismeni neprijatelji društvenog dobra!"
"Treba li da razumemo", upita sudija, "da stavljate sopstvene
interese iznad interesa zajednice?"
"Smatram da se takvo pitanje može javiti samo u društvu
ljudoždera."
"Kako... kako to mislite?"
"Smatram da ne postoji sukob interesa među ljudima koji ne
zahtevaju nezarađeno i ne prinose ljudske žrtve."
"Treba li da razumemo da, ako zajednica smatra neophodnim da
ograniči vaš profit, vi joj ne priznajete pravo na to?"
"Pa, da, priznajem. Zajednica može ograničiti moj profit kad god
zaželi - odbijajući da kupi moj proizvod."
"Govorimo o... drugim metodama."
"Svaka druga metoda ograničavanja profita je metoda pljačkaša - i
tako na nju gledam."
"Gospodine Rirden, teško da ćete se tako odbraniti."
"Rekao sam da se neću braniti."
"Ali, to je nečuveno! Shvatate li težinu optužbe protiv vas?"
"Neću da razmišljam o tome."
"Shvatate li moguće posledlce svog držanja?"
"U potpunosti."
"Mišljenje je ovoga suda da činjenice iznete u optužnici ne sadrže
nikakve olakšavajuće okolnosti. Ovaj sud je ovlašćen da vam izrekne
izuzetno strogu kaznu."
"Samo izvolite."
"Molim?"
"Izrecite je."
 Tri sudije su se pogledale. Onda se njihov portparol opet okrenuo
prema Rirdenu. "Ovo je bez presedana", reče.
"To je potpuno neregularno", reče drugi sudija, "zakon od vas
zahteva da odgovorite na optužbu u svoju odbranu. Jedina vam je
alternativa da izjavite za zapisnik da se predajete milosti suda."
"Ne predajem se."
"Ali, morate."
"Mislite, ono što očekujete od mene jeste da uradim nešto
dobrovoljno?"
"Da."
"Ne javljam se dobrovoljno ni za šta."
"Ali, zakon nalaže da u zapisniku bude predstavljena i tužena
strana."
"Mislite, treba vam moja pomoć da biste ovaj postupak učinili
legalnim?"
"Pa, ne... da... to jest, da se zadovolji forma."
"Neću vam pomoći."
Treći i najmlađi sudija, koji je imao ulogu tužioca, nestrpljivo se
obrecnu: "Ovo je smešno i nepošteno! Hoćete da izgleda da je čoveku
vašeg ugleda smešteno na osnovu lažnih dokaza, bez..." Zaustavio se.
Neko je u pozadini sudnice ispustio dugi zvižduk.
"Hoću", reče Rirden ozbiljno, "da se priroda ovog postupka pokaže
u pravom svetlu. Ako vam treba moja pomoć da to prikrijete - neću
vam pomoći."
"Ali, pružamo vam šansu da se branite - a vi to odbijate."
"Neću vam pomoći da se pretvarate da imam šanse. Neću vam
pomoći da sačuvate privid pravičnosti tamo gde se prava ne priznaju.
Neću vam pomoći da sačuvate privid racionalnosti tako što ću se
upustiti u raspravu gde je poslednji argument pištolj. Neću vam
pomoći da se pretvarate da delite pravdu."
"Ali, zakon vas primorava da se dobrovoljno branite!"
U pozadini sudnice se začuo smeh.
"To je slaba tačka u vašoj teoriji, gospodo", reče Rirden ozbiljno, "I
neću vam pomoći da se izvučete. Ako rešite da u odnosu s ljudima
koristite sredstva prinude, radite tako Ali, shvatićete da vam je
potrebna dobrovoljna saradnja žrtava na mnogo više načina nego što
 j j g g
trenutno vidite. A vaše žrtve bi trebalo da shvate da je njihova
sopstvena volja - koju ne možete siliti - ono što omogućuje vaše
delanje. Ja biram da budem dosledan, i neću vam se pokoriti tako
kako zahtevate. Sve što želite da uradim, uradiću jedino pod prisilom.
Ako me osudite na zatvor, moraćete da pošaljete naoružane ljude da
me odnesu tamo - neću se dobrovoljno pokrenuti. Ako me kaznite
novčano, moraćete da zaplenite moju imovinu da biste naplatili kaznu
- neću je dobrovoljno platiti. Ako verujete da imate pravo da me
prisilite - upotrebite otvoreno pištolje. Neću vam pomoći da prikrijete
prirodu onoga što radite."
Najstariji sudija se nagnuo preko stola, a glas mu je postao
uglađeno podrugljiv. "Govorite kao da se borite za nekakav princip,
gospodine Rirden, ali se, u stvari, borite samo za svoju imovinu, je l'
tako?"
"Da, naravno, borim se za svoju imovinu. Da li znate kakav princip
to predstavlja?"
"Izigravate borca za slobodu, ali vam je cilj samo da slobodno
zarađujete."
"Da, naravno. Samo želim da slobodno zarađujem. Da li znate šta
ta sloboda podrazumeva?"
"Sigurno ne biste hteli, gospodine Rirden, da se vaš stav pogrešno
protumači. Sigurno nećete da potvrdite rašireni utisak da ste čovek
lišen društvene savesti, kojega uopšte nije briga za dobrobit ljudi oko
njega i koji radi isključivo za sopstveni profit."
"Ja radim isključivo za svoj profit. Zarađujem ga."
Uzdah, ne ogorčenja, već čuđenja, došao je iz mase iza njega, a
tišina od sudija ispred njega. Mirno je nastavio: "Ne, neću da se moj
stav pogrešno protumači. Rado ću to izjaviti za zapisnik. Potpuno se
slažem sa činjenicama svega što je o meni izrečeno u novinama - sa
činjenicama, ali ne sa ocenom. Radim isključivo za sopstveni profit -
koji stvaram prodajući proizvod ljudima kojima je potreban i koji hoće
i mogu da ga kupe. Ne proizvodim ga radi njihovog dobra na račun
sopstvenog i oni ga ne kupuju radi mog dobra na račun sopstvenog;
ne žrtvujem im svoje interese niti oni meni žrtvuju svoje; poslujemo
kao jednaki, na osnovu međusobne saglasnosti da nam korist bude
jednaka - i ponosim se svakim tako zarađenim penijem. Bogat sam i
j j g
ponosim se svakim penijem koji posedujem. Zarađujem sopstvenim
trudom, u slobodnoj razmeni i uz dobrovoljni pristanak svakoga s kim
poslujem - dobrovoljni pristanak onih koji su me zaposlili kad sam
počinjao, dobrovoljni pristanak onih koji sada rade za mene,
dobrovoljni pristanak onih koji kupuju moj proizvod. Odgovoriću na
sva pitanja koja se bojite da mi otvoreno postavite. Da li želim da
platim radnicima više nego što mi njihove usluge vrede? Ne želim. Da
li želim da prodajem svoj proizvod za manje nego što su moji kupci
spremni da plate? Ne želim. Da li želim da ga prodajem s gubitkom ili
da ga poklanjam? Ne želim. Ako je to zlo, uradite sa mnom šta hoćete,
po bilo kojim merilima kojih se držite. Ovo su moja. Sam zarađujem za
život, kao što i treba svaki pošten čovek. Odbijam da prihvatim kao
krivicu činjenicu da postojim i činjenicu da moram da radim da bih se
izdržavao. Odbijam da prihvatim kao krivicu činjenicu da sam u
stanju da to radim i da to dobro radim. Odbijam da prihvatim kao
krivicu činjenicu da to radim bolje nego većina ljudi - činjenicu da
moj rad više vredi od rada mojih suseda i da je više ljudi spre mno da
mi plati. Odbijam da se izvinim zbog svoje sposobnosti - odbijam da se
izvinim zbog svog uspeha - odbijam da se izvinim zbog svog novca.
Ako je to zlo, iskoristite to kako najbolje umete. Ako zajednica smatra
tako nešto štetnim po svoje interese, neka me zajednica uništi. To je
moj kod - i neću prihvatiti nikakav drugi. Mogao bih vam reći da sam
za ljude oko sebe učinio više dobra nego što biste vi mogli i da
zamislite da postignete - ali neću reći, jer ne tražim da mi dobro
drugih odobri pravo da postojim, niti priznajem da dobro drugih
opravdava grabljenje moje imovine i uništavanje mog života. Neću
reći da je cilj moga rada bilo dobro drugih - cilj mi je bilo sopstveno
dobro, i prezirem čoveka koji se toga odriče. Mogao bih vam reći da vi
ne služite društvenom dobru - da se ničije dobro ne može dostići po
cenu ljudskih žrtava - da ste, prekršivši prava jednog čoveka, prekršili
prava svih, a društvo bespravnih stvorenja je osuđeno na propast.
Mogao bih vam reći da nećete i ne možete postići ništa osim sveopšte
pustoši - kao svaki pljačkaš kad mu ponestane žrtava. Mogao bih to
reći, ali neću. Ne dovodim u pitanje vašu posebnu politiku, već vaše
moralne premise. da je istina da ljudi mogu postići dobro
pretvaranjem drugih ljudi u žrtvene životinje i da se od mene traži da
 j g j j
se žrtvujem radi bića koja hoće da prežive po cenu moje krvi, da se od
mene traži da služim interesima društva koji su iznad, iznad i protiv
mojih sopstvenih - odbio bih. Odbacio bih to kao zlo najdostojnije
prezrenja, borio bih se protiv toga svim silama, borio bih se protiv
celog čovečanstva da mi preostaje i samo minut pre nego što me
ubiju, borio bih se s potpunim uverenjem u pravednost svoje bitke i u
pravo ljudskog bića da postoji. Da me niko ne shvati pogrešno. Ako
sada ljudi oko mene, koji sebe nazivaju javnost, veruju da njihovo
dobro zahteva žrtve, onda kažem: Do vraga s javnošću, neću da imam
u tome nikakvog udela!"
Iz mase je odjeknuo aplauz.
Rirden se naglo okrenuo, iznenadivši se više od sudija. Video je lica
koja su se od silnog uzbuđenja smejala i lica koja su molila za pomoć;
video je kako izbija njihov nemi očaj; video je kako se bes i ogorčenje,
isti kao njegovi, oslobađaju u divljem prkosu odobravanja; video je
poglede divljenja i poglede nade. Bilo je i lica prostih mladića i
zlobnih, aljkavih žena, onih koji zvižde na filmskim žurnalima kad god
se na platnu pojavi neki biznismen; nisu pokušavali da protestuju;
ćutali su.
Kada je pogledao masu, ljudi su na njegovom licu videli ono što
pretnje sudija nisu bile u stanju da izazovu: prvi znak osećanja.
To je bilo nekoliko trenutaka pre nego što su čuli besno lupanje
čekića po stolu i jednog sudiju kako viče: "...ili ću isprazniti sudnicu!"
Dok se okretao prema stolu, Rirdenove oči su preletele preko dela
za posetioce. Pogled mu je zastao na Degni, stanka koju je samo ona
mogla da opazi, kao da je govorio: Deluje. Izgledala bi staloženo da joj
oči nisu postale prevelike u odnosu na lice. Edi Vilers se smešio onom
vrstom osmeha koji je muškarcu zamena za suze. Gospodin Moven je
izgledao ošamućeno. Pol Larkin je zurio u pod. Na licu Bertrama
Skadera nije bilo nikakvog izraza - kao ni na Lilijaninom. Sedela je na
kraju reda, prekrštenih nogu, a lisica joj je padala s desnog ramena
na levi kuk; gledala je Rirdena, nepomična.
U složenoj žestini svega što je osećao, imao je vremena da
prepozna trag žaljenja i čežnje: nadao se da će videti jedno lice, tražio
ga je od početka zasedanja, više ga je želeo tu od bilo kog drugog lica.
Ali, Fransisko d'Ankonija nije došao.
 j j
"Gospodine Rirden", reče najstariji sudija, smešeći se ljubazno,
prekorno i šireći ruke. "Žalosno je što ste nas sasvim pogrešno
razumeli. To je nevolja - što poslovni ljudi odbijaju da nam pristupe u
duhu poverenja i prijateljstva. Kao da zamišljaju da smo im
neprijatelji. Zašto govorite o ljudskim žrtvama? Zašto ste otišli u takvu
krajnost? Nemamo nikakvu nameru da grabimo vašu imovinu ili vam
uništavamo život. Ne čini mi se da škodimo vašim interesima. Potpuno
smo svesni vaših izuzetnih dostignuća. Cilj nam je samo da
uravnotežimo društvene pritiske i prema svima budemo pravedni. Ovo
saslušanje nije zamišljeno kao suđenje, već kao prijateljski razgovor
čija je svrha međusobno razumevanje i saradnja."
"Ja ne sarađujem pod prisilom."
"Zašto govoriti o prisili? Ova stvar nije toliko ozbiljna da bi se
potezale takve primedbe. Potpuno smo svesni da u ovom slučaju
krivica leži uglavnom na gospodinu Kenetu Denegeru, koji je
podstakao kršenje zakona, na vas izvršio pritisak i priznao krivicu
tako što je nestao da bi izbegao suđenje."
"Ne. Uradili smo to na osnovu ravnopravnog, međusobnog,
dobrovoljnog sporazuma."
"Gospodine Rirden", reče drugi sudija, "možda se ne slažete s nekim
našim idejama, ali, na kraju krajeva, svi radimo za isti cilj. Za dobro
naroda. Shvatamo da su vas kritična situacija u rudnicima uglja i
suštinska važnost goriva za društvenu dobrobit podstakli da
zanemarite zakonske formalnosti."
"Ne. Podstakli su me sopstveni profit i sopstveni interesi. Na vama
je da procenite kakve je to posledice imalo po rudnike uglja i
društvenu dobrobit. To nije bio moj motiv."
Gospodin Moven je, ošamućeno piljeći unaokolo, prošaputao Polu
Larkinu: "Ovde je nešto krenulo naopako."
"Ma, umukni!" obrecnu se Larkin.
"Siguran sam, gospodine Rirden", reče najstariji sudija, "da ne
verujete stvarno - kao ni javnost - da hoćemo da vas tretiramo kao
žrtvu. Ako iko pati od takve zablude, vrlo rado ćemo dokazati da to
nije istina."
Sudije su se povukle da donesu presudu. Nisu bili dugo odsutni.
Vratili su se u zloslutno tihu sudnicu - i izjavili da se Henriju Rirdenu
 j j
određuje kazna od 5.000 $, ali da se kazna suspenduje.
Talasi podrugljivog smeha probijali su se kroz aplauz koji se zaorio
sudnicom. Aplauz je bio upućen Rirdenu, smeh - sudijama.
Rirden je stajao nepomično, ne okrećući se prema masi, jedva
opažajući aplauz. Stajao je gledajući sudije. Na licu mu se nije video
trijumf, ni ushićenje, samo da mirno, napregnuto razmišlja o nekoj
viziji, s gorkom upitanošću, skoro strahom. Uviđao je grozotu bede
neprijatelja koji je uništavao svet. Osećao se kao da je, posle
dugogodišnjeg putovanja kroz neki opustošeni predeo, pored ruševina
velikih fabrika, olupina moćnih motora, trupala nepobedivih ljudi,
stigao do pljačkaša, očekujući da nade džina - a našao je pacova,
spremnog da na najmanji šum ljudskih koraka pojuri da se sakrije.
Ako nas je ovo potuklo, pomislio je, sami smo krivi. Ljudi koji su se
gurali oko njega potisnuli su ga nazad u sudnicu. Osmehom je
odgovarao na njihove osmehe, na izbezumljenu, tragičnu žudnju na
njihovim licima; u osmehu je bilo primese tuge.
"Bog vas blagoslovio, gospodine Rirden" reče neka starija žena s
otrcanim šalom preko glave. "Možete li nas spasti, gospodine Rirden?
Žive nas jedu, i nema smisla nikoga zavaravati da su im cilj bogati -
da li znate šta se događa s nama?"
"Slušajte, gospodine Rirden", reče čovek koji je izgledao kao
fabrički radnik, "bogati nas prodaju u bescenje. Kažite tim bogatim
gadovima, koji jedva čekaju da sve daju, da, kada daju svoje palate,
daju i kožu s naših leđa."
"Znam", reče Rirden.
Sami smo krivi, pomislio je. Ako smo mi, pokretači, snabdevači,
dobročinitelji čovečanstva, bili voljni da pustimo da nam se udari žig
zla i da tiho podnosimo kaznu za vrline - kakvo smo to "dobro"
očekivali da pobedi u svetu?
Pogledao je ljude oko sebe. Danas su ga bodrili; bodrili su ga i uz
prugu linije Džon Galt. Ali, sutra će galamiti za novu direktivu Veslija
Mauča i besplatan stambeni projekat Orena Bojla, dok im se Bojlovi
nosači ruše na glavu. Uradiće to jer će im biti rečeno da, kao greh,
zaborave ono zbog čega su bodrili Henka Rirdena.
Zašto su bili spremni da se odreknu najvećih trenutaka kao greha?
Zašto su bili voljni da izdaju najbolje u sebi? Šta ih je nateralo da
 j j j j j
poveruju da je ova planeta carstvo zla, gde im je očaj jedina sudbina?
Nije mogao da imenuje razlog, ali je znao da se mora imenovati.
Delovao mu je kao veliki znak pitanja u sudnici, i sada je bila njegova
dužnost da odgovori na njega.
Ovo je bila stvarna kazna koja mu je izrečena, pomislio je - da
otkrije kakva je ideja, kakva jednostavna ideja, dostupna i
najprostijem čoveku, naterala čovečanstvo da prihvati doktrine koje su
ga vodile u samouništenje.
"Henk, nikada neću pomisliti da je beznadežno, nikada više", rekla
je Degni te večeri posle suđenja. "Nikada neću biti u iskušenju da se
povučem. Dokazao si da ono što je ispravno uvek uspeva i uvek
pobeđuje..." Prekinula je, a onda dodala: pod uslovom da čovek zna šta
je ispravno."
Lilijan mu je sledećeg dana za večerom rekla: "Dakle, pobedio si,
zar ne?" Glas joj je bio bezbojan; nije rekla ništa više; posmatrala ga je
kao da ispituje zagonetku.
Dadilja ga je u fabrici upitao: "Gospodine Rirden, šta je moralna
premisa?"
"Ono s čim ćete imati mnogo nevolja."
Momak se namrštio, onda slegao ramenima i smejući se rekao:
"Bože, kakva divna predstava! Kako ste ih samo sredili, gospodine
Rirden! Sedeo sam uz radio i urlao."
"Kako znate da sam ih sredio?"
"Pa, tako je, zar ne?"
"Jeste li sigurni?"
"Sigurno da sam siguran."
"Ono zbog čega ste sigurni je moralna premisa."
Novinari su ćutali. Posle preterane pažnje koja je poklonjena
slučaju, ponašali su se kao da suđenje nije bilo vredno pomena.
Odštampali su kratke izveštaje na neuglednim stranama, uobličene
tako uopšteno da nijedan čitalac ne otkrije ni nagoveštaj nečeg
spornog.
Poslovni ljudi koje je sretao izbegavali su temu suđenja. Neki nisu
ništa komentarisali, već su odvraćali pogled, a lica su im pokazivala
izvesnu ozlojeđenost dok su se trudili da izgledaju neutralno, kao da
su se bojali da će se samo to što ga gledaju protumačiti kao
zauzimanje stava.
Drugi su se usuđivali da komentarišu: "Po mom mišljenju, Rirden,
to vam uopšte nije bilo mudro... Čini mi se da ovo nikako nije vreme
da se stvaraju neprijatelji... Ne možemo sebi priuštiti da izazivamo
ozlojedenost."
"Čiju ozlojeđenost?" pitao je.
"Mislim da se to vladi neće dopasti."
"Videli ste posledice toga."
"Pa, ne znam... Javnost to neće prihvatiti, sigurno će mnogi biti
ogorčeni."
"Videli ste kako je javnost to primila."
"Pa, ne znam... Veoma se trudimo da ne dajemo povod za sve te
optužbe o sebičnoj pohlepi - a vi ste dali municiju neprijatelju."
"Da li biste se radije složili s neprijateljem da nemate pravo na
profit i imovinu?"
"A ne, ne, svakako ne - ali, zašto ići u krajnosti? Uvek postoji
srednji put."
"Srednji put između vas i vaših ubica?"
"Pa, zašto da koristimo takve reči?"
"Da li je istina ili nije ono što sam rekao na suđenju?"
"Pogrešno će se citirati i tumačiti."
"Da li je istina ili nije?"
"Javnost je suviše glupa da bi se rvala s takvim stvarima."
"Da li je istina ili nije?"
"Nije vreme za hvalisanje bogatstvom - kada prost narod gladuje.
To ih samo podstiče da zgrabe sve."
"Ako im kažete da nemate pravo na svoje bogatstvo, dok oni imaju
- da li će ih to zauzdati?
"Pa, ne znam..."
"Ne sviđa mi se ono što ste govorili na suđenju", rekao je neki
drugi čovek. "Uopšte se ne slažem s vama. Ja, lično, s ponosom
verujem da radim za društveno dobro, a ne samo za svoj profit.
Ponosim se što imam neki viši cilj osim pukog zarađivanja za tri
obroka i Hemondovu limuzinu."
 "A meni se ne sviđa ideja o nepostojanju direktiva i kontola", dodao
je drugi. "Priznajem vam da su podivljali i da preteruju. Ali - nikakva
kontrola? Ne slažem se s tim. Mislim da je neka kontrola neophodna.
Ona koja služi društvenom dobru."
"Oprostite, gospodo", reče Rirden, "što ću morati da spasem i vaše
bedne vratove zajedno sa svojim."
Grupa poslovnih ljudi predvođena gospodinom Movenom nije
izdala nikakvo saopštenje o suđenju. Ali, nedelju dana kasnije su
objavili, s prekomemom dozom publiciteta, da će kao poklon deci
nezaposlenih izgraditi igralište.
Bertram Skader u svojoj rubrici nije pomenuo suđenje. Ali, deset
dana kasnije je među raznovrsnim tračevima napisao: "Ideja o
vrednosti gospodina Henka Rirdena u javnosti može se steći na
osnovu činjenice da je od svih društvenih grupa on, čini se,
najnepopularniji među kolegama biznismenima. Njegova staromodna
vrsta okrutnosti je, izgleda, previše čak i za te grabljive barone
profita."
Jedne decembarske večeri, kada je ulica s one strane prozora ličila
na zagušeno grlo koje kašlje trubama predbožićnog saobraćaja, Rirden
je sedeo u sobi hotela Vejn-Fokland, boreći se s mnogo opasnijim
neprijateljem nego što je iscrpljenost ili strah; odvratnost prema
pomisli da mora da ima posla s ljudskim bićima.
Sedeo je bez želje da izađe na gradske ulice, bez želje da se pomeri,
kao da je bio lancima vezan za stolicu i za sobu. Već satima je
pokušavao da ne obraća pažnju na osećanje koje je ličilo na
nostalgiju: svest da je jedini čovek kojeg je žudeo da vidi bio ovde, u
ovom hotelu, samo nekoliko spratova iznad njega.
Hvatao je sebe u proteklih nekoliko nedelja kako gubi vreme u
predvorju hotela kad god bi odlazio ili dolazio, nepotrebno se
zadržavajući kod pulta za poštu ili kioska za prodaju novina,
posmatrajući užurbanu struju ljudi, nadajući se da će među njima
videti Fransiska d'Ankoniju. Hvatao je sebe kako večerava sam u
restoranu Vejn-Foklanda, s očima na zavesama ulaznih vrata. Sada je
uhvatio sebe kako sedi u sobi, misleći kako je udaljenost samo
nekoliko spratova.
 Podigao je noge prigušeno se nasmejavši, ironično i ogorčeno;
ponaša se, pomislio je, kao žena koja čeka telefonski poziv i bori se s
iskušenjem da prekrati muke i prva pozove. Nema razloga, pomislio je,
zašto ne bi, ako želi, otišao do Fransiska d'Ankonije. Ipak, kada je
rekao sebi da će otići, u jačini sopstvenog olakšanja osetio je neki
opasan elemenat predaje.
Zakoračio je prema telefonu da pozove Fransiskov apartman, ali se
zaustavio. Nije to ono što je želeo; želeo je da jednostavno uđe,
nenajavljen, kao što je Fransisko ušao u njegovu kancelariju; kao da je
time među njima potvrđeno neko neizrečeno pravo.
Na putu prema li u je pomislio: Neće biti tamo, ili, ako jeste,
verovatno ćeš ga naći kako zabavlja neku drolju, i tako ti i treba. Ali,
ta misao je izgledala nestvarno, nije je mogao primeniti na čoveka
kojeg je video kraj vrata visoke peći - samouvereno je stajao u li u,
gledajući nagore, samouvereno je otišao niz hodnik, osećajući kako
mu se gorčina opušta u veselost - pokucao je na vrata.
Fransiskov glas je odsečno rekao: "Napred!" Zvučao je osorno i
odsutno.
Rirden je otvorio vrata i zastao na pragu. Jedna od najskupljih
hotelskih lampi sa satenskim abažurom stajala je nasred poda,
bacajući kružnu svetlost na velike listove papira za tehničko crtanje.
Fransisko d'Ankonija je u kratkim rukavima, s pramenom kose preko
lica, bio ispružen na podu, na stomaku, oslonjen o laktove, grickajući
vrh olovke, usredsređen na neku tačku složenog precrtavanja ispred
sebe. Nije podigao pogled, kao da je bio zaboravio na kucanje. Rirden
je pokušao da razazna crtež: ličio je na deo peći za topljenje. Stajao je
gledajući začuđeno i upitno; da je imao moć da otelotvori sopstvenu
sliku Fransiska d'Ankonije, ovo bi bila slika koju bi video: lik odlučnog
mladog radnika usredsređenog na težak zadatak.
Fransisko je ubrzo podigao glavu. U sledećem trenutku naglo se
podigao do klečećeg položaja, gledajući Rirdena s osmehom
neverovatnog zadovoljstva. U sledećem je zgrabio crteže i prebrzo ih
bacio u stranu, pognutog lica.
"Šta sam prekinuo?" upita Rirden.
"Ništa važno. Uđite." Smešio se srećno. Rirden je odjedanput bio
siguran da je i Fransisko ovo čekao, kao pobedu kojoj se nije baš
 g j j j j
nadao.
"Šta ste radili?" upita Rirden.
"Samo sam se zabavljao."
"Dajte mi da vidim."
"Ne." Ustao je i šutnuo crteže u stranu.
Rirden je primetio da je, iako je kao drskost prezirao Fransiskovo
gazdinsko ponašanje u kancelariji, i sam sada bio kriv za isto držanje
- jer nije pružio objašnjenje za posetu, već je prošao kroz sobu i seo u
fotelju, nehajno, kao da je kod kuće.
"Zašto niste došli da nastavite ono što ste započeli?" upita.
"Vi sjajno nastavljate i bez moje pomoći."
"Mislite, moje suđenje?"
"To i mislim, vaše suđenje."
"Kako znate? Niste bili tamo."
Fransisko se nasmešio jer je ton u glasu otkrio dodatu rečenicu:
Tražio sam vas. "Zar ne mislite da sam čuo svaku reč na radiju?"
"Jeste? Pa, kako vam se dopalo da čujete sopstvene reči u eteru, sa
mnom kao vašim glasnogovornikom?"
"Niste bili, gospodine Rirden. Nisu to bile moje reči. Nisu li to stvari
kojima ste se uvek rukovodili?"
"Da."
"Samo sam vam pomogao da uvidite da treba da budete ponosni
što ste se njima rukovodili."
"Drago mi je što ste čuli."
"Bilo je divno, gospodine Rirden - i jedno tri generacije zakasnelo."
"Kako to mislite?"
"Da je i jedan jedini biznismen tada imao hrabrosti da kaže da radi
samo za svoj profit - i da to kaže ponosno - spasao bi svet."
"Ja nisam digao ruke od sveta kao da je izgubljen."
"I nije. Nikad ne može biti. Ali, o bože! - čega bi nas poštedeo!"
"Pa, pretpostavljam da treba da se borimo, bez obzira na to u kojoj
smo se eri zatekli."
"Da... Znate, gospodine Rirden, predlažem da nabavite prepis vašeg
suđenja i pročitate šta ste rekli. Onda pogledajte da li to primenjujete
u potpunosti i dosledno - ili ne."
"Mislite da radim tako?"
 "Sami pogledajte."
"Znam da ste hteli dosta da mi kažete kad smo bili prekinuti, one
noći u fabrici. Zašto ne završite ono što ste imali da kažete?
"Ne. Prerano je."
Fransisko se ponašao kao da nije bilo ničeg neobičnog u
Rirdenovoj poseti, prihvatio ju je kao prirodni tok stvari - kao što se
uvek ponašao u njegovom prisustvu. Ali, Riden je zapazio da nije tako
miran kao što je želeo da izgleda; koračao je po sobi kao da se time
oslobađao neke emocije koju nije hteo da prizna; bio je zaboravio na
lampu, i ona je još uvek stajala na podu, kao jedino osvetljenje u sobi.
"Vaša dostignuća su strašno zloupotrebljavali, zar ne?" reče
Fransisko. "Kako vam se dopalo ponašanje vaših kolega, biznismena?"
"Pretpostavljam da se to moralo očekivati."
Glasom napetim od ljutitog saosećanja Fransisko reče: "Ima
dvanaest godina i još uvek ne mogu da gledam ravnodušno!" Rečenica
je zazvučala nesvesno, kao da je, pokušavajući da potisne zvuk
osećanja, izgovorio potisnute reči.
"Dvanaest godina - od čega?" upita Rirden.
Nastupio je trenutak tišine, a onda Fransisko mimo odgovori:
"Otkako sam shvatio šta ti ljudi rade", dodavši: "Znam kroz šta upravo
prolazite... I šta je još pred vama."
"Hvala", reče Rirden.
"Za šta?"
"Za to što se toliko trudite da se ne primeti. Ali, ne brinite za mene.
Još uvek sam u stanju da izdržim... Znate, nisam došao ovamo zato što
sam želeo da pričam o sebi ili, pak, o suđenju."
"Pristaću na svaku temu koju odaberete - samo da budete ovde."
izgovorio je to tonom učtive šale; ali, ton ga je ipak odavao; zaista je
tako mislio. "O čemu ste želeli da pričamo?"
"O vama."
Fransisko se zaustavio. Načas je pogledao Rirdena, a onda tiho
odgovorio: "Dobro." da je ono što je Rirden osećao moglo da se
neposredno pretoči u reči, mimo prepreke njegove volje, uzviknuo bi:
Nemoj me izneveriti - Potreban si mi - Borim se protiv svih njih. Borio
sam se do krajnjih granica i osuđen sam da se borim i preko toga - i,
kao jedina preostala municija, potrebno mi je saznanje da postoji
barem jedan čovek kojem verujem, kojega poštujem i kojem se divim.
Umesto toga, rekao je mirno i sasvim jednostavno - a jedini trag
lične veze među njima bio je taj iskreni ton direktne, savršeno
racionalne izjave koji podrazumeva isti častan um slušaoca: "Znate,
mislim da jedini stvarni moralni zločin koji čovek može da učini protiv
drugoga jeste pokušaj da recima ili delima stvori utisak protivrečnog,
nemogućeg, iracionalnog, i da tako uzdrma koncept racionalnosti
svoje žrtve."
"Istina je."
"Ako kažem da je to dilema pred koju ste me stavili, hoćete li mi
pomoći i odgovoriti na jedno lično pitanje?"
"Pokušaću."
"Ne moram da vam kažem - mislim da znate - da ste čovek
najsjajnijeg uma koji sam ikad video. Počinjem da prihvatom, ne kao
tačnu, već makar kao moguću, činjenicu da odbijate da upotrebljavate
svoju veliku sposobnost u svetu današnjice. Ali, ono što čovek radi iz
očaja nije uvek ključ njegovog karaktera. Oduvek sam mislio da je
pravi ključ ono u čemu nalazi uživanje. I, evo šta mi je nezamislivo:
bez obzira na to čega ste se odrekli, sve dok po svojoj volji ostajete u
životu, kako nalazite zadovoljstvo u trošenju tako dragocenog života
kao što je vaš na jurenje za lakim ženama i imbecilne zabave?"
Fransisko ga pogleda s otmenim, ironičnim osmehom, kao da govori:
Ne? Niste hteli da pričate o sebi? A šta priznajete ako ne očajnu
usamljenost, zbog koje vam je pitanje mog karaktera trenutno važnije
od bilo kog drugog pitanja?
Taj osmeh se pretopio u meki, dobrodušni, prigušeni smeh, kao da
za njega pitanje nije predstavljalo nikakav problem, nikakvu bolnu
tajnu koju je trebalo otkriti. "Ima načina da se reši svaka dilema te
vrste, gospodine Rirden. Proverite premise." Seo je na pod, smestivši se
veselo, neformalno za razgovor u kojem će uživati. "Da li ste
neposredno zaključili da sam čovek sjajnog uma?"
"Da."
"Da li ste se neposredno uverili da provodim život jureći za
ženama?"
"Nikad to niste porekli."
 "Porekao? Imao sam dosta muka da stvorim taj utisak."
"Hoćete da kažete da nije istina?"
"Da li vam izgledam kao čovek s bednim kompleksom niže
vrednosti?"
"Blagi bože, ne!"
"Samo takav čovek provodi život jureći za ženama."
"Kako to mislite?"
"Sećate li se šta sam rekao o novcu i o ljudima koji teže da
preokrenu zakon uzroka i posledice? Ljudima koji pokušavaju da
zamene um grabljenjem proizvoda uma? Pa, čovek koji sebe prezire
pokušava da stekne samopoštovanje kroz seksualne avanture - što je
nemoguće, jer seks nije uzrok, već posledica i izraz čovekovog
osećanja sopstvene vrednosti."
"Budite jasniji."
"Da li vam je ikad palo na pamet da je reč o istom? Ljudi koji
misle da bogatstvo proizilazi iz materijalnih izvora i da nema
intelektualne osnove ili smisla - to su ljudi koji misle - iz istih razloga
- da je seks fizička sposobnost koja funkcioniše nezavisno od uma,
izbora ili sistema vrednosti. Misle da vaše telo rađa želju i bira za vas
- kao, otpri like, da se gvozdena ruda po svojoj volji preobražava u
železničke šine. Ljubav je slepa, kažu; seks je slep za razum i ruga se
moći svih filozofa. Ali, u stvari, čovekov seksualni izbor je rezultat i
zbir njegovih temeljnih uverenja. Kažite mi šta nekog čoveka
seksualno privlači i reći ću vam celu njegovu životnu filozofiju.
Pokažite mi ženu s kojom spava i reći ću vam kako vrednuje sebe. Bez
obzira na to kakve bljuvotine propovedao o vrlini nesebičnosti, seks je
najsebičniji od svih činova, čin čiji je isključivi motiv sopstveno
zadovoljstvo - samo pokušajte da ga zamislite u duhu nesebičnog
milosrđa! - taj čin nije moguć u samoponižavanju, samo u
samouzdizanju, samo u uverenju da ste željeni i vredni želje. To je čin
koji čoveka primorava da obnaži duh, kao i telo, i da prihvati
sopstveni ego kao merilo vrednosti. Uvek će ga privući žena koja
odražava njegovu najdublju predstavu o sebi, žena čija mu predaja
dopušta da doživi - ili odglumi - osećanje samopoštovanja. Čovek koji
je s ponosom siguran u svoju vrednost želeće najuzvišeniji tip žene
koji može naći, ženu kojoj se divi, najjaču, onu koju je najteže osvojiti -
 j j j jj j j j j
jer će mu jedino posedovanje heroine pružiti osećaj podviga, ne
posedovanje kurve bez pameti. On ne teži da... Šta je bilo?" upita,
videvši izraz na Rirdenovom licu, izraz snažniji od prostog zanimanja
za apstraktnu diskusiju.
"Nastavite", reče Rirden napeto.
"On ne teži da stekne vrednost, on teži da je izrazi. Ne postoji sukob
između njegovih umnih merila i telesnih želja. Ali, čoveka koji je
ubeđen da je bezvredan privući će žena koju prezire - jer će ona otkriti
njegovu skrivenu suštinu, jer će ga osloboditi iz objektivne stvarnosti u
kojoj je on varalica, pružiće mu kratku iluziju vrednosti i kratki beg od
moralnog koda koji ga osuđuje. Pogledajte tu ružnu zbrku koju većina
ljudi pravi od seksualnog života - i pogledajte tu zbrku protivrečnosti
koju smatraju filozofijom morala. Jedno izvire iz drugog. Ljubav je
odgovor na najviše vrednosti - i ništa drugo ne može biti. Pustite
čoveka da iskvari vrednosti i pogled na život, pustite ga da ispoveda
da ljubav nije samozadovoljstvo već samoporicanje, da se vrlina ne
sastoji iz ponosa već iz sažaljenja i slabosti i žrtve, da se
najplemenitija ljubav ne rađa iz divljenja već iz samilosti, ne kao
odgovor na vrednosti već kao odgovor na mane - i rascepiće se. Telo
ga neće slušati, neće odgovarati, učiniće ga nemoćnim za ženu koju,
kako izjavljuje, voli i odvući će ga najbednijem tipu kurve koju može
da nađe. Telo će mu uvek slediti logiku najdubljih uverenja; ako veruje
da su mane vrline, osudio je postojanje na zlo i privlačiće ga samo zlo.
Osudio je sebe i misliće da je jedino dostojan da uživa u izopačenosti.
Izjednačio je vrlinu s bolom i misliće da je porok jedino carstvo
zadovoljstva. Onda će vapiti da mu telo ima sopstvene zle želje, koje
um ne može da savlada, da je seks greh, da je prava ljubav čisto
duhovno osećanje. I onda će se pitati zašto mu ljubav donosi samo
dosadu, a seks - samo stid."
Rirden polako, ne gledajući ga i ne shvatajući da glasno razmišlja,
reče: "Barem... nikad nisam prihvatio to drugo načelo... nikad se nisam
osećao krivim zato što zarađujem."
Fransisku je promakao značaj prve dve reči; nasmešio se i s
nestrpljenjem rekao: "Vidite, znači, da je to ista stvar? Ne, nikada ne
biste prihvatili nijedan deo njihove zle vere. Ne biste bili u stanju da je
nametnete sebi. Kad biste pokušali da osudite seks kao zlo, opet biste, i
protiv svoje volje, postupali prema ispravnoj moralnoj premisi.
Privukla bi vas najuzvišenija žena koju upoznate. Uvek biste želeli
heroinu. Ne biste mogli da prezirete sebe. Ne biste bili u stanju da
poverujete da je postojanje zlo, a vi bespomoćno stvorenje, zarobljeno
u nemogućem svetu. Proveli ste ceo život uobličavajući materiju
prema cilju svoga uma. Znate da je sama ideja, neostvarena fizičkim
činom, licemerje vredno prezrenja, kakva je i platonska ljubav - baš
kao što je i fizički čin koji nije vođen idejom samozavaravanja budale,
a takav je i seks izdvojen iz čovekovog sistema vrednosti. To je ista
stvar, trebalo bi da znate. Vaše netaknuto osećanje samopoštovanja
trebalo bi da zna. Ne biste bili sposobni da želite ženu koju prezirete.
Samo je čovek koji veliča čistotu ljubavi lišene želje sposoban za
izopačenost želje lišene ljubavi. Ali, pogledajte, ljudi su većinom
podeljena bića koja se očajnički priklanjaju jednoj ili drugoj strani.
Jedna polovina je čovek koji prezire novac, fabrike, oblakodere i
sopstveno telo. On smatra da su neodređena osećanja o nezamislivim
temama suština života, čime polaže pravo na vrlinu. I on očajno plače,
jer ne može da oseća ništa prema ženi koju poštuje, ali se neodoljivom
strašću vezuje za drolju s dna. Takvog čoveka ljudi nazivaju
idealistom. Druga polovina je čovek kojeg nazivaju praktičnim, čovek
koji prezire principe, apstrakcije, umetnost, filozofiju i sopstveni um.
On smatra da mu je sticanje materijalnih predmeta jedini cilj
postojanja - i smeje se potrebi da razmisli o njihovoj svrsi ili izvoru.
Očekuje da mu pruže zadovoljstvo - i čudi se zašto sve manje oseća
što više dobija. To je čovek koji provodi vreme jureći za ženama.
Pogledajte trostruku prevaru koju vrši nad sobom. Neće da prizna
potrebu za samopoštovanjem rugajući se pojmovima kao što su
moralne vrednosti; ipak, oseća duboko samoprezrenje, koje proističe iz
verovanja da je samo parče mesa. Neće priznati, ali zna da je seks
fizički izraz poštovanja ličnih vrednosti. Zato, formalno praktikujući
posledicu, pokušava da dosegne ono što je trebalo da bude uzrok.
Pokušava da stekne osećanje sopstvene vrednosti od žena koje mu se
predaju - i zaboravlja da žene koje kupuje nemaju ni karakter, ni
rasuđivanje, ni merilo vrednosti. Govori sebi da traži samo fizičko
zadovoljstvo, ali ćete primetiti da se zamori od žena za nedelju dana ili
za jednu noć, da prezire profesionalne kurve i da voli da zamišlja kako
 j j
zavodi vrle devojke, koje radi njega prave veliki izuzetak. Ono što traži
je osećanje dostignuća, a nikad ga ne nalazi. Kakav je podvig osvojiti
telo bez pameti? Eto, to je vaš ženskaroš. Da li se uklapam u opis?"
"Bože, ne!"
"Onda možete prosuditi, i ne tražeći da vam dam reč, koliko sam u
životu jurio žene."
"Ali, šta radite, pobogu, na naslovnim stranama novina u
poslednjih - dvanaest, je l' tako - godina?"
"Utrošio sam mnogo novca na najrazmetljlvije, najvulgarnije
zabave koje sam mogao smisliti, a bedno malo vremena na to da me
vide s pravom vrstom žena. A što se ostalog tiče..." Stao je, a onda
rekao: "Neki moji prijatelji to znaju, ali ste vi prva osoba kojoj se,
protivno svojim pravilima, poveravam: nikada nisam spavao ni sa
jednom od tih žena, nisam takao nijednu od njih."
"Od toga je samo neverovatnije to što vam verujem."
Lampa na podu pored njih bacala je isprekidane tragove svetla
preko Fransiskovog lica kad se nagnuo; lice mu je imalo izraz čedne
zabavljenosti. "Ako hoćete da bacite pogled na te naslovne strane,
videćete da ja nikad ništa nisam rekao. Te žene su bile nestrpljive da
ulete u štampu sa pričama koje su insinuirale da je biti viđen sa
mnom u restoranu znak velike romanse. Šta mislite, šta je tim ženama
cilj ako ne isto što i ženskarošu - želja da steknu vrednost brojem i
slavom muškaraca koje su osvojile? Samo što je to za jedan korak
veća prevara, jer vrednost koju traže nije čak ni u samoj činjenici, već
u tome kako deluju na druge žene i na njihovu zavist. Pa, pružio sam
tim kučkama ono što su htele - ali, ono što su doista htele, bez
pretvaranja koje su očekivale, pretvaranja koje od njih skriva prirodu
njlihovih želja. Mislite li da su htele da spavaju sa mnom, ili bilo kojim
muškarcem? Ne bi bile sposobne za tako stvarnu i čestitu želju. Htele
su hranu za sujetu - i dao sam im je. Dao sam im priliku da se hvališu
prijateljima i da vide sebe u skandaloznim hronikama u ulozi velikih
zavodnica. A znate li da to funkcioniše na potpuno isti način kao ono
što ste uradili na svom suđenju? Ako želite da pobedite bilo kakvu
zlobnu prevaru - povinujte joj se bukvalno, ne dodajući ništa svoje da
prikrijete njenu prirodu. Te žene su shvatile. Videle su da li postoji
ikakvo zadovoljstvo u tome što ti zavide na podvigu koji nisi ostvario.
 j g j
Njihove publikovane romanse sa mnom su im umesto samopoštovanja
dale dublji osećaj inferiornosti: svaka od njih zna da je pokušala i nije
uspela. Ako to što će me odvući u krevet treba da bude njeno javno
merilo vrednosti, ona zna da ga nije mogla zadovoljiti. Mislim da me
te žene mrze više nego ijedan muškarac na svetu. Ali, moja tajna je
bezbedna - jer svaka misli da samo ona nije uspela, dok druge jesu,
pa će se tim žustrije kleti u našu romansu i nikad nikom neće priznati
istinu."
"Ali, šta ste uradili sa svojim dobrim glasom?"
Fransisko je slegao ramenima. "Oni koje poštujem će saznati istinu
o meni, pre ili kasnije. Ostali" - lice mu je ogrubelo - "ostali smatraju
da stvarno jesam zlo. Neka veruju u ono što im se više dopada - što se
pojavljuje na naslovnim stranama."
"Ali, čemu? Zašto ste to radili? Samo da im održite lekciju?"
"Ma, ne! Hteo sam da budem poznat kao bonvivan."
"Zašto?"
"Bonvivan je čovek koji prosto mora da prosipa novac."
"Zašto ste hteli da preuzmete jednu tako ružnu ulogu?"
"Kamuflaža."
"Za šta?"
"Moj lični cilj."
Fransisko je odmahnuo glavom. "Nemojte tražiti od mene da vam
kažem više nego što bi trebalo. Ionako ćete ostatak uskoro saznati."
"Ako je više nego što bi trebalo, zašto ste mi rekli?"
"Jer... sam zbog vas postao nestrpljiv, prvi put u mnogo godina."
Onaj ton potisnutog osećanja mu se vratio u glas. "Jer nikad nisam
toliko želeo da neko sazna istinu o meni kao što sam želeo da vi
saznate. Jer sam znao da ćete prezirati bonvivana više nego bilo koju
vrstu čoveka - kao što bih i ja. Bonvivan? Celog života sam voleo
samo jednu ženu, još uvek je volim, i uvek ću je voleti!" Nesvesno je
zastao i onda dodao tihim glasom: "Nikad to nisam nikom priznao...
čak ni njoj."
"Da li ste je izgubili?"
Fransisko je sedeo gledajući u daljinu; ubrzo je bezizražajno rekao:
"Nadam se da nisam."
 Svetlost lampe mu je s poda padala na lice i Rirden nije mogao da
mu vidi oči, samo usta ocrtana trpljenjem i neobično svečanim
ogorčenjem. Rirden je znao da je ovo rana koju ne treba dublje dirati.
U jednoj od svojih brzih promena raspoloženja Fransisko je rekao:
"Pa, dobro, samo još malo!" i ustao, smešeći se.
"Budući da mi verujete", reče Rirden, "želim da vam, za uzvrat,
odam svoju tajnu. Hoću da znate koliko sam vam verovao i pre nego
što sam došao ovamo. I možda će mi kasnije biti potrebna vaša
pomoć."
"Vi ste još jedini čovek kome bih voleo da pomognem."
"Ima mnogo stvari koje o vama ne razumem, ali sam u jedno
siguran: da niste prijatelj pljačkaša."
"Nisam." Na Fransiskovom licu je bio trag ironije, kao da nešto nije
u potpunosti izrečeno.
"Zato znam da me nećete izdati ako vam kažem da ću nastaviti da
prodajem Rirdenov metal kupcima po svom izboru, po ceni koju hoću,
kad god budem mogao. Upravo se spremam da izlijem narudžbinu
dvadeset puta veću od one za koju su mi sudili."
Sedeći na naslonu fotelje, na udaljenosti od nekoliko koraka,
Fransisko se nagnuo napred, da bi ga dugo gledao u tišini, mršteći se.
"Mislite li da se time borite protiv njih?" upita.
"Pa, kako biste vi to nazvali? Sarađivanjem?"
"Bili ste spremni da radite i proizvodite za njih Rirdenov metal po
cenu gubitka profita, gubitka prijatelja, bogaćenja usputnih gadova
koji su imali moć da vas opljačkaju i prihvatanja njihovog
zlostavljanja u zamenu za privilegiju da ih održavate u životu. Sada
ste spremni da to radite po cenu prihvatanja pozicije kriminalca i
rizika da vas svakog časa bace u zatvor - da biste održali u životu
sistem koji može da traje samo pomoću žrtava, samo pomoću kršenja
sopstvenih zakona."
"Nije to zbog njihovog sistema, već zbog kupaca koje ne mogu da
prepustim milosti njihovog sistema - nadživeću taj njihov sistem -
nemam nameru da dozvolim da me zaustave, ma kako mi otežavali - i
nemam nameru da im prepustim svet, makar bio poslednji čovek u
njemu. Trenutno mi je ta ilegalna narudžba važnija od cele fabrike."
 Fransisko je lagano odmahnuo glavom, ne odgovorivši; onda je
upitao: "Kojem ćete prijatelju u industriji bakra ovaj put dati vrednu
privilegiju da vas otkuca?"
Rirden se nasmešio. "Ne ovaj put. Ovaj put imam posla sa osobom
kojoj mogu da verujem."
"Zaista? Ko je to?"
"Vi."
Fransisko se uspravio. "Šta?" upita, a glas mu je bio tako tih da je
skoro uspeo da sakrije uzdah zaprepašćenja.
Rirden se smešio. "Niste znali da sam sada jedan od vaših kupaca?
To je urađeno preko nekih statista i pod lažnim imenom - ali će mi biti
potrebna vaša pomoć da sprečite svoje službenike da počnu da
istražuju. Potreban mi je taj bakar, potreban mi je na vreme - i ne
marim ako me posle uhapse, samo da ovo obavim. Znam da vas više
nije briga za vašu kompaniju, vaše bogatstvo, vaš rad, jer nećete da
imate posla s pljačkaši ma kao što su Tegart i Bojl. Ali, ako zaista
mislite sve čemu ste me naučili, ako sam još jedini čovek koga
poštujete, pomoći ćete mi da preživim i da ih potučem. Nikad nisam
tražio ničiju pomoć. Vašu tražim. Uvek ste izjavljivali kako mi se divite.
Pa, moj život je u vašim rukama - ako ga želite, jedna narudžbina od
Bakra d'Ankonija mi se upravo isporučuje. Krenula je iz San Huana
petog decembra."
"Šta?"
Bio je to uzvik čistog šoka. Fransisko je skočio na noge, ne
pokušavajući da bilo šta sakrije. "Petog decembra?"
"Da", reče Rirden preneraženo.
Fransisko pojuri ka telefonu. "Rekao sam vam da ne poslujete s
Bakrom d'Ankonija!"
Bio je to i jauk i razjareni uzvik očaja. Ruka mu je poletela ka
telefonu, ali ju je trgnuo. Uhvatio se za ivicu stola, kao da želi da
spreči sebe da podigne slušalicu, i stajao je, ni on ni Rirden nisu znali
koliko dugo. Rirden je bio ošamućen činjenicom da posmatra
očajničku borbu, čiji je jedini dokaz bila nepomična prilika jednog
čoveka. Nije mogao da pogodi kakva je to borba, samo je znao da je
postojalo nešto što je Fransisko mogao da spreči u tom trenutku, ali
da to neće učiniti.
 Kada je Fransisko podigao glavu, Rirden je video lice ocrtano tako
velikom patnjom da su njegove crte bile skoro čujni krik bola, tim
strašniji što je to lice imalo izraz odlučnosti, kao da je odluka već bila
donesena i ovo je bila cena toga.
"Fransisko... šta je?"
"Henk, ja..." Odmahnuo je glavom, prekinuo, a onda ustao i ispravio
se. "Gospodine Rirden", reče glasom u kojem je bilo snage, očaja i
posebno dostojanstvene molbe, za koju je znao da je uzaludna, "za
vreme kada me budete proklinjali, kada budete sumnjali u svaku reč
koju sam izrekao... kunem vam se - ženom koju volim - da sam vam
prijatelj."
Sećanje na Fransiskovo lice u tom trenutku vratilo se Rirdenu tri
dana kasnije, kroz zaslepljujući šok zbog gubitka i mržnje - vratilo se,
mada je, stojeći pored radija u kancelariji, pomislio da se sada mora
držati podalje od Vejn-Foklanda ili će ubiti Fransiska d'Ankoniju čim
ga vidi - stalno mu se vraćalo, kroz reči koje je slušao - slušao je da je
tri broda s d'Ankonijinim bakrom, koji su krenuli iz San Huana za
Njujork, napao Ragnar Danešeld i poslao na dno okeana - stalno mu
se vraćalo, i znao je da je s tim brodovima za njega nestalo mnogo
više od bakra.
 Glava V
PREKORAČEN RAČUN

Bio je to prvi neuspeh u istoriji Čeličane Rirden . Prvi put

narudžbina nije isporučena kako je obećano. Ali, do 15. februara, kada
je bio rok za Tegartovu prugu, to više nikome nije bilo važno.
Zima je došla rano, poslednjih dana novembra. Ljudi su govorili da
je to najstrašnija zima koja se pamti i da se niko ne može kriviti zbog
toga što su snežne oluje neobično oštre. Nisu želeli da se sete da je
postojalo vreme kada snežne oluje nisu nezadrživo brisale
neosvetljenim putevima, preko krovova kuća bez grejanja, nisu
zaustavljale vozove, nisu ostavljale za sobom tragove leševa, kojih je
bilo na stotine.
Kada su Rudnici uglja Deneger prvi put zakasnili s isporukom
goriva Tegart transkontinentalu , poslednje nedelje decembra,
Denegerov rođak je objasnio da je bio nemoćan; bio je primoran da
skrati radni dan na šest sati, rekao je, da bi podigao moral radnicima,
koji, činilo se, nisu radili kao u danima njegovog rođaka Keneta; ti
ljudi su postali tromi i nehatni, rekao je, jer su bili iscrpljeni strogom
disciplinom prethodne uprave; nije mogao ništa ako su ga nadzornici i
poslovođe napuštali bez razloga, ljudi koji su u kompaniji bili već
deset ili dvadeset godina; nije mogao ništa ako je postojalo trvenje
između radnika i novog nadzornog osoblja, iako su novi ljudi bili
mnogo liberalniji od starih goniča robova; to je bilo samo pitanje
ponovnog prilagođavanja, rekao je. Nije mogao ništa, rekao je, ako je
tonaža namenjena Tegart transkontinentalu bila uoči predviđene
isporuke predata Birou za globalnu pomoć, da bi se poslala Narodnoj
republici Engleskoj; to je bila hitna stvar, narod Engleske je gladovao,
sve državne fabrike su im propadale a gopođica Tegart je neumerena,
jer se radi o samo jednom danu kašnjenja.
Radilo se o samo jednom danu kašnjenja. Zbog toga je tri dana
kasnio teretni voz broj 386, koji je saobraćao od Kalifornije do
Njujorka, sa pedeset devet vagona zelene salate i narandži. Teretni voz
386 je na sporednim kolosecima, na stanicama za utovar uglja, čekao
gorivo koje nije stizalo. Kada je voz pristigao u Njujork, zelena salata i
narandže su morale da se bace u ist River; predugo su čekale u
kalifornijskim stovarištima, jer je vozni red bio proređen, a direktiva je
zabranjivala da lokomotive vuku vozove sa više od šezdeset vagona.
Niko osim njihovih prijatelja i trgovinskih partnera nije primetio da su
tri odgajivača narandži u Kaliforniji propala, kao i dva proizvođača
zelene salate u Carskoj dolini; niko nije primetio da su zatvoreni jedno
akcionarsko društvo u Njujorku, preduzeće za vodovod kojem je
akcionarsko društvo dugovalo i veletrgovina olovnih cevi koja je
snabdevala preduzeće za vodovod. Kada ljudi gladuju, pisale su
novine, čovek ne može da vodi brigu o neuspesima poslovnih
preduzeća, koja su samo lični poduhvati radi ličnog profita.
Ugalj koji je Biro za globalnu pomoć poslao preko Atlantika nije
stigao do Narodne republike Engleske: oteo ga je Ragnar Danešeld.
Kada su Rudnici uglja Deneger drugi put zakasnili s isporukom
goriva Tegart transkontinentalu , Denegerov rođak je režao preko
telefona da nije mogao ništa: rudnici su bili zatvoreni tri dana zbog
nestašice mašinskog maziva. Isporuka uglja Tegart transkontinentalu
kasnila je četiri dana.
Gospodin Kvin iz Kompanije kugličnih ležajeva Kvin, koji se nekad
bio preselio iz Konektikata u Kolorado, čekao je nedelju dana teretni
voz koji je nosio njegovu narudžbinu iz Čeličane Rirden . Kada je voz
stigao, vrata fabrike Kompanije kugličnih ležajeva Kvin bila su
zatvorena.
Niko nije opazio da se zatvorila jedna fabrika motora u Mičigenu,
koja je čekala pošiljku kugličnih ležajeva, s neuposlenim mašinama i
plaćenim radnicima; niti da se zatvorila jedna pilana u Oregonu, koja
je čekala nov motor; niti da se zatvorila drvara u Ajovi, koja je ostala
bez zaliha; niti da je bankrotirao jedan građevinski preduzimač u
Ilinoisu, kome su, zato što mu nije isporučena drvena građa na vreme,
 j g
ugovori otkazani, a kupci njegovih kuća su poslati da lutaju putevima
prekrivenim snegom u potrazi za onim čega više nigde nije bilo.
Snežna oluja krajem januara blokirala je prolaze kroz Stenovite
planine, napravivši snežne zidove od deset metara na pruzi glavne
linijeTegart transkontinentala . Ljudi koji su pokušali da raščiste prugu
odustali su posle prvih nekoliko sati: snežni plugovi su se kvarili jedan
za drugim. Plugovi su se održavali u životu nesigurnim popravkama
cele dve godine duže od veka upotrebljivosti. Novi plugovi nisu bili
isporučeni; proizvođač je prestao da radi jer nije bio u mogućnosti da
nabavi potreban čelik od Orena Bojla.
Tri voza koja su išla na zapad bila su zarobljena na sporednim
kolosecima stanice Vinston, visoko u Stenovitim planinama, gde je
glavna linija Tegart transkontinentala išla severozapadnim delom
Kolorada. Pet dana do njih nije mogla da stigne nikakva pomoć.
Vozovi nisu mogli da im se približe kroz oluju. Poslednjj kamioni koje
je napravio Lorens Hemond pokvarili su se na zaleđenim usponima
planinskih autoputeva. Poslati su najbolji avioni koje je nekada
napravio Dvajt Senders, ali nikada nisu stigli do stanice Vinston; bili
su izrabljeni i više nisu bili u stanju da se bore sa snežnom olujom.
Kroz veliku vejavicu putnici zarobljeni u vozu gledali su svetla
straćara u Vinstonu. Svetla su ugasla druge noći. Do treće večeri su
svetla, grejanje i hrana u vozovima nestali. U kratkotrajnim zatišjima
oluje, kada je beli nanos nestajao i za sobom ostavljao tišinu crne
praznine u kojoj su se stapali zemlja bez svetla i nebo bez zvezda
putnici su, kilometrima na jugu, viđali mali vatreni jezik kako leluja
na vetru. Bila je to Vajatova baklja.
Do jutra šestog dana, kada su vozovi mogli da krenu, nastavljajući
niz padine Jute, Nevade, Kalifornije, železničari su posmatrali
dimnjake bez dima i zatvorena vrata malih fabrika uz prugu, koje nisu
bile zatvorene prilikom njihove prethodne vožnje.
"Oluje su božije delo", napisao je Bertram Skader, "i niko u društvu
se ne može smatrati odgovornim za vremenske prilike."
Sledovanje uglja, koje je odredio Vesli Mauč, omogućavalo je
grejanje kuća tri sata dnevno. Nije bilo drva za grejanje, metala za
nove peći, alata da se buše zidovi kuća za nove instalacije. U
improvizovanim napravama od opeke i kanistera za na u profesori su
spaljivali knjige iz svojih biblioteka, a proizvođači voća drveće iz
svojih voćnjaka. "Oskudice jačaju ljudski duh", napisao je Bertran
Skader, "i kuju izvrsni čelik društvene discipline. Žrtva je cement koji
povezuje ljudske cigle u veličanstvenu građevinu društva."
"Naciji koja je nekada verovala da se veličina postiže
proizvodnjom, sada se govori da se to postiže bedom", rekao je
Fransisko d'Ankonija u nekom novinskom intervjuu. Ali to nije
objavljeno.
Posao je te zime cvetao samo u industriji zabave. Ljudi su čupali
penije iz živog peska budžeta za hranu i grejanje i odricali su se
obroka samo da bi napunili bioskope, da bi na nekoliko sati pobegli iz
stanja životinja svedenih na jednu jedinu, užasnu brigu za
najosnovnije potrebe. U januaru su svi bioskopi, noćni klubovi i
dvorane za kuglanje zatvoreni po nalogu Veslija Mauča, radi štednje
energije. "Zadovoljstvo nije nasušna potreba", napisao je Bertram
Skader.
"Morate naučiti da zauzmete filozofski stav", rekao je dr Sajmon
Pričet mladoj studentkinji koja je usred njegovog predavanja iznenada
briznula u histerični plač. Upravo se bila vratila iz dobrovoljne
spasilačke misije u nekom naselju na Gornjem jezeru; videla je majku
kako drži telo odraslog sina koji je umro od gladi. "Ne postoje
apsoluti", rekao je dr Pričet. "Stvarnost je samo iluzija. Kako ta žena
zna da joj je sin mrtav? Kako zna da je uopšte postojao?"
Ljudi molećivih očiju i očajnih lica punili su šatore u kojima su
propovednici trijumfalno zlurado kričali da čovek nije u stanju da se
nosi sa prirodom, da je nauka obmana, da je um greška, da žanje
kaznu za greh ponosa, za veru u sopstveni intelekt i da ga jedino vera
u snagu mističnih tajni može zaštititi od pucanja pruge ili od
eksplozije poslednje gume na poslednjem kamionu. Ljubav je ključ za
mistične tajne, kričali su, ljubav i nesebična žrtva za potrebe drugih.
Oren Bojl je podneo nesebičnu žrtvu za potrebe drugih. Prodao je
Birou za globalnu pomoć, za pošiljku Narodnoj republici Nemačkoj,
deset hiljada tona čeličnih struktura, koje su bile namenjene Železnici
južnog Atlantika. "Bilo je teško doneti odluku", rekao je uspaničnom
predsedniku Južnog Atlantika, uz vodnjikav, vrdajući, pravdoljubiv
pogled, "ali sam uzeo u obzir činjenicu da ste vi bogata korporacija,
 g j g j
dok su ljudi u Nemačkoj u stanju neizrecive bede. Zato sam postupio
po principu da na prvo mesto dolazi potreba. Kada se dvoumite, mora
se misliti o slabima, a ne o jakima." Predsednik Južnog Atlantika je bio
čuo da najdragoceniji prijatelj Orena Bojla u Vašingtonu ima prijatelja
u Ministarstvu za snabdevanje Narodne republike Nemačke. Ali, niko
nije znao da li je Bojlov motiv bilo to ili princip žrtve, a nije ni bilo
važno: ako je Bojl svetac vere u nesebičnost, morao bi da uradi baš to
stoje uradio. To je ućutkalo predsednika južnog Atlantika; nije se
usudio da prizna da mu je više stalo do sopstvene železnice nego do
ljudi u Nemačkoj; nije se usudio da se usprotivi principu žrtve.
Misisipi je bio u porastu celog januara, uvećan olujama, vetrom
pretvoren u nemirnu, uzburkanu struju koja je rušila sve prepreke na
putu. Prve nedelje februara, u jednoj noći oštre susnežice, most Južnog
Atlantika na Misisipiju srušio se pod putničkim vozom. Noseći stubovi
su popucali i lokomotiva s prvih pet spavaćih kola survala se u vrtlog
crnih vodenih spirala, na dubinu od osamdeset stopa. Ostatak voza je
ostao na prva tri luka mosta, koji su se držali.
"Ne mogu biti i vuk sit i ovce na broju", rekao je Fransisko
d'Ankonija. Bes optužbi kojim su ga nosioci javnih glasova zasuli bio
je veći od njihove brige za taj užas na reci.
Šaputalo se da je glavni inženjer južnog Atlantika, u očaju zbog
toga što kompanija nije uspela da nabavi čelik koji mu je bio potreban
za pojačanje mosta, pre šest meseci dao otkaz, rekavši kompaniji da
most nije bezbedan. Napisao je pismo najvećim novinama u Njujorku,
upozoravajući javnost na to; pismo nije objavljeno. Šaputalo se da su
se prva tri luka mosta držala jer su bila pojačana strukturnim
formama od Rirdenovog metala; ali, pet stotina tona je bilo sve što je,
po Zakonu o pravičnom udelu, železnica mogla da nabavi.
Jedini rezultat zvanične istrage bio je da su dva mosta preko
Misisipija, koja su pripadala manjim železnicama, proglašena
neupotrebljivim. Jedna od tih železnica je prestala da radi; druga je
ukinula jednu sporednu liniju, rastavila šine i postavila prugu do
mosta Tegart transkontinentala na Misisipiju; isto je uradio i Južni
Atlantik.
Veliki Tegartov most u Bedfordu, u Ilinoisu, bio je podigao Natanijel
Tegart. Godinama se borio s vladom jer su sudovi, na žalbu rečnih
 g G j
prevoznika, odlučili da su železnice destruktivna konkurencija u
prevozu i time pretnja društvenoj dobrobiti, i da železničke mostove
preko Misisipija treba zabraniti kao građevinsku prepreku; sudovi su
naredili Natanijelu Tegartu da rasklopi most i da dereglijama prevozi
putnike preko reke. Dobio je bitku većinom glasova u Vrhovnom sudu.
Sada je njegov most bio jedina preostala značajnija veza koja je
povezivala kontinent. Njegov poslednji potomak postavio je najstrože
pravilo da će se, ma šta drugo bilo zanemareno, Tegartov most
održavati u besprekornom stanju.
Čelik koji je Biro za globalnu pomoć prevozio preko Atlantika nikad
nije stigao do Narodne republike Nemačke. Zarobio ga je Ragnar
Danešeld ali niko van Biroa to nije čuo, jer su novine odavno bile
prestale da pominju aktivnosti Ragnara Danešelda.
Tek kad je javnost primetila da s tržišta ubrzano nestaju električne
pegle, tosteri, mašine za pranje rublja i električni aparati, ljudi su
počeli da postavljaju pitanja i da slušaju ono što se govorilo šapatom.
Čuli su da nijedan brod natovaren d'Ankonijinim bakrom nije mogao
da stigne u luke Sjedinjenih Država; nije mogao da promakne
Ragnaru Danešeldu.
U maglovitim zimskim noćima mornari su se po dokovima
došaptavali kako Ragnar Danešeld uvek otima tovare lađa koje su
nosile pomoć, ali da bakar nikada nije ni takao: potapao je
d'Ankonijine brodove zajedno s teretom; puštao je posadu da pobegne
u čamcima za spašavanje, ali je bakar odlazio na dno okeana.
Šaputati su to kao mračnu legendu koja je van čovekove moći
shvatanja; niko nije mogao da odgonetne zastoje Danešeld odlučio da
ne uzima bakar.
Druge nedelje februara, da bi se čuvale bakama žica i struja,
jednom direktivom je zabranjeno da li ovi voze iznad dvadeset petog
sprata. Gornji spratovi zgrada morali su biti ispražnjeni, i podigle su
se pregrade od nebojenih dasaka da bi se stepeništa pregradila.
Izuzeci su bili dozvoljeni, na osnovu posebne dozvole na temelju
"suštinske potrebe" nekolikim većim poslovnim preduzećima i
elegantnijim hotelima. Vrhovi gradova su bili pokošeni.
Stanovnici Njujorka nekada nisu morali da znaju kakvo je vreme.
Oluje su bile samo neprijatnost koja je usporavala saobraćaj i pravila
 j j j j j
lokve pred ulazima jarko osvetljenih radnji. Koračajući u susret vetru,
odeveni u kišne mantile, krzna i večernju obuću, ljudi su imali osećaj
da je vetar uljez u gradu. A sada, suočavajući se s nanosima snega
koji je brisao uskim ulicama, Njujorčani su imali nejasan, užasan
osećaj da su oni privremeni uljezi, a da vetar ima pravo prvenstva.
"Sada nam više nije važno, zaboravi, Henk, nema veze", rekla je
Degni kada joj je Rirden rekao da neće moći da joj isporuči šine; nije
mogao da nađe snabdevača bakrom. "Zaboravi, Henk." Nije joj
odgovorio. Nije mogao da zaboravi prvi neuspeh Čeličane Rirden .
Uveče 15. februara ploča na spoju šina je pukla i lokomotiva je
iskliznula, pola kilometra od Vinstona u Koloradu, na ogranku koji je
trebalo da bude zamenjen novim šinama. Šef stanice je uzdahnuo i
poslao po ekipu sa dizalicom; to je bila tek jedna od manjih nesreća
koje su se često dešavale na njegovom ogranku, pa je počeo da se
navikava.
Te večeri je Rirden, s podignutom kragnom kaputa, do očiju
nabijenim šeširom, dok su mu snežni nanosi dopirali do kolena. gazio
kroz napušteni rudnik uglja s otvorenim jamskim oknima u zabitom
kraju Pensilvanije, nadgledajući utovar opljačkanog uglja na kamione
koje je bio obezbedio. Rudnik nije bio ničiji, niko nije mogao da plati
njegovo održavanje. Ali, jedan mladi čovek odsečnog glasa i tamnih,
gnevnih očiju, iz nekog naselja koje je umiralo od gladi, organizovao
je bandu nezaposlenih i sklopio posao s Rirdenom da isporuči ugalj.
Kopali su ga noću, čuvali u skrivenim odvodnim kanalima, plaćeno im
je u gotovini, bez pitanja. Krivi zbog silne želje da prežive, oni i Rirden
su trgovali kao divljaci, bez prava, tapija, ugovora ili zaštite, bez ičega
osim međusobnog razumevanja i nemilosrdnog i apsolutnog držanja
date reči. Rirden čak nije ni znao ime mladog vođe. Posmatrajući ga
kako utovara kamione, Rirden je pomislio da bi ovaj momak, da je
rođen jednu generaciju ranije, postao veliki industrijalac, a sada će
verovatno završiti svoj kratki život za nekoliko godina, kao običan
kriminalac Degni je te večeri imala sastanak Upravnog odbora.
Sedeli su oko uglačanog stola u veličanstvenoj upravnoj sobi, koja
je bila nedovoljno zagrejana. Ljudi koji su tokom višedecenijske
karijere čuvali sigurnost time što su im lica bila bezizražajna, reči
neubedljive, a odelo besprekorno, bili su izbačeni iz ravnoteže
 j
džemperima obmotanim oko stomaka, šalovima uvijenim oko vrata,
zvucima kašlja, koji su, kao čegrtanje mitraljeza, prečesto presecali
raspravu.
Primetila je da je Džim izgubio uglađenost svoje uobičajene
predstave. Sedeo je s glavom uvučenom u ramena, a pogled mu je
skakao s lica na lice.
Među njima je za stolom sedeo i neki čovek iz Vašingtona. Niko
nije tačno znao šta radi i kakvo zvanje ima, ali to nije bilo neophodno:
znali su da je to čovek iz Vašingtona. Zvao se Klem Veterbi, imao je
prosede zulufe, dugo, usko lice i usta koja su izgledala kao da je
morao da istegne mišiće lica da bi ih držao zatvorena; to je davalo
izgled ukočenosti licu, koje je samo to i izražavalo. Direktori nisu znali
da li je on tu bio kao gost, savetnik ili vladar Odbora; bilo im je draže
da ostanu u neznanju.
"Čini mi se", reče predsedavajući, "da je glavni problem koji treba
da razmotrimo činjenica da je pruga naše glavne linije, izgleda, u
žalosnom, da ne kažem kritičnom stanju." Napravio je pauzu, a onda
oprezno dodao: "A jedina nam je dobra pruga ona na liniji Džon Galt
mislim, liniji Rio Norte."
Istim opreznim tonom, kao da čeka da neko drugi shvati na šta su
ciljale njegove reči, drugi čovek reče: "Ako uzmemo u obzir kritičnu
nestašicu opreme, ako uzmemo u obzir da je puštamo da se troši na
sporednoj liniji na kojoj se prevozi s gubitkom..." Zastao je i nije
izrekao šta bi bilo ako bi to uzeli u obzir.
"Po mom mišljenju", reče mršavi, bledi čovek s urednim brkovima,
"čini se da je linija Rio Norte postala finansijski teret koji kompanija
možda neće moći da podnese to jest, ako se ne regulišu neke stvari,
koje..." Nije završio, već je bacio pogled na gospodina Veterbija.
Gospodin Veterbi kao da to nije primetio.
"Džim", reče predsedavajući, "mislim da bi mogao da predstaviš
sliku gospodinu Veterbiju."
Tegartov glas je još uvek zadržao uvežbanu ugladenost, ali je to
bila uglađenost komada tkanine čvrsto zategnute preko polomljenog
staklenog predmeta, čije su se oštre ivice mestimično ukazivale.
"Mislim da postoji opšta saglasnost da je glavni faktor koji pogađa
svaku železnicu u zemlji neobična stopa poslovnih neuspeha. Mada svi
 j
shvatamo, naravno, da je to samo privremeno, to je ipak u ovom
trenutku dovelo situaciju na železnici blizu stanja koje se zaista može
opisati kao očajno. Konkretno, broj fabrika koje su se na teritoriji
sistema Tegart transkontinentala zatvorile tako je veliki da je to
uništilo Celu našu finansijsku strukturu. Oblasti i ogranci koji su nam
uvek donosili najstabilnije prihode sada posluju s realnim gubitkom.
Vozni red koji je bio prilagođen velikom broju teretnih vozova ne može
se održati za tri špeditera tamo gde ih je nekad bilo sedam. Ne
možemo im pružiti istu uslugu barem ne... po sadašnjim cenama."
Bacio je pogled na gospodina Veterbija, ali gospodin Veterbi kao da
nije primetio. "Čini mi se", reče Tegart, a oštre ivice u njegovom glasu
postajale su oštrije, "da stav naših špeditera nije u redu. Većina se žali
na konkurenciju i donosi razne lokalne mere da bi uklonila
konkurenciju u svojoj delatnosti. Sada većina jedina pokriva svoja
tržišta, a ipak neće da shvate da železnica ne može jednoj usamljenoj
fabrici da obezbedi one cene prevoza robe koje je omogućavala
proizvodnja cele jedne oblasti. Naši vozovi idu za njih s gubitkom, a
ipak su zauzeli stav protiv bilo kakvog... podizanja cena."
"Protiv bilo kakvog podizanja?" reče gospodin Veterbi blago, dobro
imitirajući zapanjenost. "Nisu zauzeli takav stav."
"Ako su određene glasine, u koje odbijam da poverujem, tačne...",
reče predsedavajući i stade, jedan slog nakon što je ton panike u
njegovom glasu postao očigledan.
"Džim", reče gospodin Veterbi prijatno, "mislim da bi bilo najbolje
da jednostavno ne pominjemo temu podizanja cena."
"Nisam predlagao stvarno podizanje u ovom trenutku", reče Tegart
žustro, "samo sam pomenuo da bih zaokružio sliku.'"
"Ali, Džim", reče jedan stariji čovek drhtavog glasa, "mislio sam da
će tvoj uticaj mislim, tvoje prijateljstvo sa gospodinom Maučem
osigurati..."
Stao je, jer su ga drugi gledali oštro, prekorno, jer je prekršio jedan
nepisani zakon: ne pominje se ovakav neuspeh; ne raspravlja se o
tajnovitim putevima Džimovih moćnih prijateljstava ili o tome zašto su
ga izneverili.
"Činjenica je", reče gospodin Veterbi lako, "da me je gospodin Mauč
poslao ovamo da razmotrim zahtev sindikata železnice za povećanje
 j
plata i zahtev špeditera za smanjivanje cena."
Rekao je to nehajno ali odlučno; znao je da su svi ovi ljudi to znali,
da se o tim zahtevima već mesecima raspravlja u novinama; znao je
da umovi ovih ljudi ne strepe od činjenice, već od njenog imenovanja
kao da činjenica nije postojala, već su njegove reči imale moć da je
stvore; znao je da su čekali da vide da li će on upotrebiti tu moć;
davao im je do znanja da hoće.
Situacija je iziskivala uzvike protesta; nije ih bilo; niko mu nije
odgovorio. Onda je Džejms Tegart rekao zajedljivim, nervoznim tonom
koji, mada ima za cilj da prikrije bes, samo priznaje nesigurnost: "Ne
bih preuveličavao značaj Bazija Votsa iz Nacionalnog saveta špeditera.
Pravi mnogo buke i priređuje mnogo skupih večera u Vašingtonu, ali
bih savetovao da se to ne uzima previše ozbiljno."
"A ne znam", reče gospodin Veterbi.
"Slušajte, Klem, ja znam da je Vesli odbio da ga primi prošle
nedelje."
"Tačno je. Vesli je prilično zauzet čovek."
"I znam da je Džin Loson priredio zabavu pre deset dana, i da su
praktično svi bili tamo, a Bazi Vots nije bio pozvan."
"Tako je", reče gospodin Veterbi prijatno.
"Zato se ne bih kladio na gospodina Bazija Votsa, Klem. I to me ne
bi brinulo."
"Vesli je nepristrasan čovek", reče gospodin Veterbi. "Čovek
posvećen javnoj dužnosti. On mora, iznad svega drugog, da razmišlja
o interesu zemlje kao celine." Tegart se ispravio; od svih znakova
opasnosti, ovaj tok razgovora je bio najopasniji. "Niko ne može da
porekne, Džim, da vas Vesli veoma ceni kao prosvećenog biznismena,
dragocenog savetnika i jednog od najbližih prijatelja." Tegartove oči
ga prostreliše: ovo je bilo još gore. "Ali niko ne može da kaže da bi
Vesli oklevao da žrtvuje lična osećanja i prijateljstva kad je u pitanju
dobrobit društva."
Tegartovo lice je ostalo bezizražajno; njegov užas je izvirao iz
onoga čemu nikad nije bilo dozvoljeno da se izrazi recima ili mišićima
lica. Užas je bio borba protiv nepriznate pomisli: on je sam bio
Javnost" toliko dugo i u toliko mnogo raznih situacija da je znao šta bi
značilo ako bi se taj magični naziv, taj sveti naziv kojem se niko nije
 j g j j j
usuđivao da se suprotstavi, preneo, zajedno sa "dobrobiti", na ličnost
Bazija Votsa.
Ali, upitao je, žustro: "Nećete valjda da kažete da bih ja stavio lične
interese iznad društvene dobrobiti?"
"Ne, naravno da ne", reče gospodin Veterbi, s pogledom koji je
skoro bio smešak. "Naravno da ne. Ne biste vi, Džim. Vaše društvom
nadahnuto držanje i razumevanjepreviše su dobro poznati. Zato Vesli
očekuje da sagledate ovu situaciju iz svih uglova."
"Da, naravno", reče Tegart, uhvaćen u klopku.
"Pa, sagledajte je iz ugla sindikata. Možda ne možete da im date
povišicu, ali, kako da žive kad su životni troškovi toliko skočili?
Moraju da jedu, je l' tako? To je na prvom mestu, bilo železnice ili ne."
Glas gospodina Veterbija je imao ton tihe pravičnosti, kao da je
kazivao neku formulu koja je trebalo da prenese drugo značenje,
svima njima jasno; gledao je pravo u Tegarta, posebno ističući
neizrečeno. "Ima skoro milion članova železničkih sindikata. Sa
porodicama, izdržavanim osobama i siromašnim rođacima - a ko
danas nema siromašne rođake? to je ukupno pet miliona glasova.
Mislim, ljudi. Vesli mora da ima to na umu. Mora da misli o njihovoj
psihologiji. I onda, da uzme u obzir javnost. Vaše cene su određene u
vreme kad su svi zarađivali. Ali, kako sada stoje stvari, troškovi
prevoza su postali teret koji niko ne može da podnese. U celoj zemlji
ljudi vape zbog toga." Pogledao je pravo u Tegarta; samo je pogledao,
ali mu je pogled ličio na mig. "Ima ih veoma mnogo, Džim. Trenutno
su strašno nezadovoljni zbog strašno mnogo stvari. Mnogi bi bili
zahvalni vladi koja bi snizila cene železničkog prevoza." Odgovor je
bio tišina, kao rupa tako duboka da se nije mogao čuti nikakav zvuk
stvari koje su se survavale na njeno dno. Tegart je znao, kao što su svi
oni znali, kakvom bi nepristrasnom motivu gospodin Mauč uvek bio
spreman da žrtvuje lična prijateljstva.
Tišina i činjenica da to nije želela da izrekne, došavši ovamo
rešena da ne govori, ali nije mogla da odoli, učinili su da Degnin glas
zazvuči treperavo oštro:
"Jeste li dobili ono što ste tražili sve ove godine, gospodo?"
Brzina kojom su se njihovi pogledi okrenuli ka njoj bila je nesvesni
odgovor na neočekivani glas, a brzina kojom su ga odvratili da
 g g j g
pogledaju sto, zidove, bilo gde, samo ne nju bila je svesni odgovor na
značenje tih glasova.
U tišini koja je u sledećem trenutku nastupila osetila je njihovu
ozlojeđenost kao škrob koji zgušnjava vazduh u sobi, i znala je da nisu
ozlojeđeni na gospodina Veterbija, već na nju. Mogla je da podnese da
su samo ostavili njeno pitanje bez odgovora; ali, ono zbog čega je
osetila mučninu u stomaku bila je njihova dvostruka obmana,
pretvarali su se da ne obraćaju pažnju na nju i onda odgovarali na
svoj način.
Ne gledajući je, predsedavajući je naglašeno neutralnim, ali
istovremeno sasvim odlučnim glasom rekao: "Sve bi bilo u redu, sve bi
se lepo sredilo, da nije pogrešnih ljudi na moćnim položajima, poput
Bazija Votsa i Čika Morisona."
"O, ne brine mene Čik Morison", reče bledi čovek s brkovima.
"Nema nikakve veze u vrhu. Zaista ne. Pravi otrov je Tinki Holovej."
"Ne čini mi se da je situacija beznadežna", reče gojazni čovek sa
zelenim šalom. "Džo Danfi i Bad Hejzlton su veoma bliski sa Veslijem.
Ako prevagne njihov uticaj, bićemo dobro. Međutim, Kip Čalmers i
Tinki Holovej su opasni."
"Ja mogu da se pobrinem za Kipa Čalmersa", reče Tegart.
Gospodin Veterbi je bio jedini u prostoriji kome nije smetalo da
gleda u Degni; ali, kad god bi se njegov pogled zaustavio na njoj, nije
ništa primećivao; ona je bila jedina osoba u prostoriji koju nije video.
"Mislim", reče gospodin Veterbi nehajno, gledajući Tegarta, "da
biste mogli da učinite uslugu Vesliju."
"Vesli zna da može uvek da računa na mene."
"Pa, mislim da, ako povisite nadnicu sindikatima mogli bismo za
sada da ostavimo temu smanjivanja cena prevoza."
"Ne mogu!" skoro je uzviknuo. "Nacionalni savez železnica je
jednoglasno zauzeo stav protiv povišice i obavezao svakog člana da je
odbije."
"Upravo to i mislim", reče blago gospodin Veterbi. "Vesli mora da
zabije klin u taj stav Saveza železnica. Ako jedna železnica kao što je
Tegart transkontinental popusti, s ostalima će biti lako. Puno biste
pomogli Vesliju. Cenio bi to."
 "Ali, mili bože, Klem! Savez bi zbog toga mogao da me izvede na
sud!"
Gospodin Veterbi se nasmešio. "Kakav sud? Pustite da se Vesli
poštara za to."
"Ali, slušajte, Klem, vi znate znate dobro kao i ja da to ne možemo
da priuštimo sebi!"
Gospodin Veterbi je slegnuo ramenima. "Taj problem morate sami
rešiti."
"Kako, pobogu?"
"Ne znam. To je vaš posao, ne naš. Ne biste valjda hteli da vlada
počne da vam govori kako da upravljate železnicom?"
"Ne, naravno da ne! Ali..."
"Naš posao je samo da se staramo da ljudi dobiju poštene plate i
pristojan prevoz. Na vama je da to omogućite. Ali, naravno, ako kažete
da ne možete da obavljate posao, zašto onda..."
"Nisam tako rekao!" žustro uzviknu Tegart. "Uopšte nisam tako
rekao!"
"Dobro", reče gospodin Veterbi. "Znamo da ste u stanju da to
nekako izvedete." Gledao je Tegarta; Tegart je gledao Degni.
"Pa, to je samo predlog", reče gospodin Veterbi, zavaljujući se u
fotelju kao da se skromno povlači. "Samo predlog o kojem biste mogli
da razmislite. Ja sam ovde samo gost. Neću da se mešam. Cilj ovog
sastanka je bio da se razmotri situacija oko... sporednih linija, zar ne?"
"Da", reče predsedavajući i uzdahnu. "Da. Sad, ako neko ima neki
konstruktivni predlog..." Čekao je; niko nije odgovorio. "Verujem da
nam je slika svima jasna." Čekao je. "Čini mi se da je utvrđeno da više
ne možemo da držimo u pogonu neke naše sporedne linije...
konkretno, liniju Rio Norte... I, stoga, izgleda da se ukazala potreba za
nekim vidom akcije..'
"Mislim", reče bledi čovek s brkovima, neočekivano samouverenim
glasom, "da bi trebalo da čujemo gospođicu Tegart." Nagnuo se napred
s izrazom smišljenog lukavstva Pošto Degni nije odgovorila, već se
samo okrenula prema njemu, upitao je: "Šta imate da kažete,
gospođice Tegart?"
"Ništa."
"Molim?"
 "Sve što sam imala da kažem sadržano je u izveštaju koji vam je
Džim pročitao." Govorila je tiho, jasnim i bezbojnim glasom.
"Ali, niste dali nikakve preporuke."
"I nemam ih."
"Ali, napokon, vi ste izvršni potpredsednik, vaš je vitalni interes da
učestvujete u kreiranju politike ove železnice."
"Nemam nikakvu vlast nad politikom ove železnice."
"O, ali mi želimo da uzmemo u obzir i vaše mišljenje."
"Nemam nikakvo mišljenje."
"Gospođice Tegart", reče on uglađeno formalnim tonom naredbe,
"sigurno shvatate da naše sporedne linije rade s katastrofalnim
deficitom - i da očekujemo od vas da iH učinite isplativim."
"Kako?"
"Ne znam. To je vaš posao, nije naš."
"U izveštaju sam iznela razloge zašto je to sada nemoguće. Ako
postoje činjenice koje sam previdela, molim vas da ih navedete."
"A, ne bih znao. Očekujemo od vas da to nekako omogućite. Naš
posao je samo da se staramo da akcionari dobiju pošten profit. Na
vama je da ga obezbedite. Ne biste valjda hteli da pomislimo da niste
u stanju da obavljate taj posao i..."
"Nisam u stanju."
Čovek je zinuo, ali nije znao šta više da kaže; pogledao ju je
zapanjeno, pitajući se zašto formula nije uspela.
"Gospođice Tegart", upita čovek sa zelenim šalom, "da li ste u
izveštaju nagovestili da je situacija s linijom Rio Norte kritična?"
"Izjavila sam da je beznadežna."
"Šta onda predlažete da se preduzme?"
"Ništa ne predlažem."
"Ne izbegavate li odgovornost?"
"Šta vam je?" Govorila je ravno, obraćajući se svima. "Da li
računate na to da neću reći da ste vi odgovorni, da nas je vaša užasna
politika dovde dovela? Evo, kažem."
"Gospođice Tegart, gospođice Tegart," reče predsedavajući tonom
molećivog prekora, "među nama ne treba da bude neprijateljskih
osećanja. Da li je sad važno koga treba kriviti? Nećemo da se
svađamo zbog prošlih grešaka. Moramo svi da se ujedinimo kao tim
da bismo izvukli železnicu iz ove očajne vanredne situacije."
Jedan sedokosi čovek plemićkog držanja, koji je ćutao tokom cele
sednice, s izrazom tihog, gorkog saznanja da je cela predstava
uzaludna, pogleda Degni; bio bi to izraz simpatije da je imao i trunku
nade. Podižući glas tek toliko da iskaže primesu kontrolisane
ozlojeđenosti, rekao je: "Gospodine predsedavajući, ako razmišljamo o
praktičnim rešenjima, predložio bih da razgovaramo o nametnutom
ograničenju dužine i brzine vozova. To je od svega najpogubnije.
Njegovo ukidanje ne bi rešilo sve probleme, ali bi bilo ogromno
olakšanje. Uz očajnu nestašicu vučne snage i užasnu nestašicu goriva,
potpuno je suludo poslati lokomotivu na put sa šezdeset vagona, kad
bi mogla da vuče sto, i potrošiti četiri dana u vožnji koja bi mogla da
se završi za tri. Predlažem da izračunamo broj špeditera koje smo
uništili i oblasti koje smo upropastili zbog grešaka, nestašica i
kašnjenja prevoza, i da onda..."
"Nemojte ni da pomišljate", preseče ga žustro gospodin Veterbi.
"Nemojte ni da sanjate o nekim ukidanjima. O tome nećemo ni da
razmišljamo. Nećemo čak ni da slušamo nikakav razgovor o tome."
"Gospodine predsedavajući", tiho upita sedokosi čovek, "da li da
nastavim?" Predsedavajući raširi ruke, s blagim smeškom koji je
pokazivao da je bespomoćan. "Ne bi bilo praktično", odgovori.
"Mislim da je bolje da ograničimo diskusiju na status linije Rio
Norte", odbrusi Džejms Tegart.
Nastupila je duga tišina.
Čovek sa zelenim šalom se okrenu prema Degni. "Gospođice
Tegart", upita tužno i oprezno, "šta mislite, kad bi ovo je samo
hipotetično pitanje kad bi oprema koja se sada koristi na liniji Rio
Norte postala dostupna, da li bi zadovoljila potrebe
transkontinentalnog saobraćaja na glavoj liniji?"
"Pomoglo bi."
"Pruga linije Rio Norte", reče bledi čovek s brkovima, "ne može se
merlti ni sa jednom u zemlji i sada se ne bi mogla kupiti ni po koju
cenu. Imamo pet stotina kilometara šina, što znači više od šeststo
pedeset kilometara pruge od čistog Rirdenovog metala na toj liniji. Šta
mislite, gospođice Tegart, da li možemo da dopustimo da se tako
 g g
izvrsna pruga traći na ogranku na kojem više nema većeg
saobraćaja?"
"Na vama je da procenite."
"Da postavim to ovako: da li bi vredelo ako tu prugu stavimo na
raspolaganje za našu glavnu liniju, kojoj je tako hitno potrebna
opravka?"
"Pomoglo bi."
"Gospođice Tegart", upita čovek drhtavog glasa, "šta mislite, da li je
na liniji Rio Norte ostao ijedan važniji špediter?"
"Ted Nilsen iz Fabrike motora Nilsen. Niko više."
"Šta mislite, da li bi se troškovi održavanja linije Rio Norte mogli
upotrebiti da olakšaju finansijski pritisak u ostatku sistema?"
"Pomoglo bi."
"Onda, kao naš izvršni potpredsednik..." Stao je; čekala je, gledajući
ga; on reče: "Pa?"
"Šta ste pitali?"
"Hoću da kažem... to jest, pa, kao naš izvršni potpredsednik, zar ne
morate da izvučete neke zaključke?"
Ustala je. Pogledala je lica za stolom. "Gospodo", reče, "ne znam na
osnovu kakve samoobmane smatrate da ću ja, ako formulišem odluku
koju nameravate da donesete, snositi odgovornost za nju. Možda
verujete da ću, ako moj glas zada završni udarac, postati saučesnik u
ubistvu pošto znate da je ovo poslednji čin dugotrajnog ubistva. Ne
mogu ni da pretpostavim šta mislite da ćete postići ovakvim
zavaravanjem, ali ja vam neću pomoći da ga izvedete. Završni udarac
ćete zadati vi, kao i sve ostale." Okrenula se s namerom da ode.
Predsedavajući je, polupridignut, bespomoćno pitao: "Ali, gospođice
Tegart..."
"Molim vas, ostanite na svojim mestima. Molim vas, nastavite
diskusiju i obavite glasanje u kojem neće biti moga glasa. Uzdržaću se
od glasanja. Stajaću sa strane, ako želite, ali samo kao običan
službenik. Neću se pretvarati da sam bilo šta drugo."
Još jednom se okrenula, ali ju je glas sedokosog čoveka zaustavio.
"Gospođice Tegart, ovo nije zvanično pitanje, samo moja lična
radoznalost, ali, da li biste mi rekli svoj pogled na budućnost sistema
Tegart transkontinentala ?"
 g
Odgovorila je gledajući ga s razumevanjem, a glas joj je bio blaži:
"Prestala sam da mislim o nekoj budućnosti ili o nekom železničkom
sistemu. Nameravam da nastavim da održavam vozove u pokretu sve
dok to bude bilo moguće. Mislim da neće još dugo." Odšetala je od
stola do prozora, da bi se držala po strani i da ih ostavi da nastave
bez nje.
Pogledala je grad. Džim je pribavio dozvolu koja im je
omogućavala da koriste električnu energiju do vrha zdanja Tegart. S
visine ove prostorije grad je izgledao kao sravnjeni ostatak, sa tek
nekoliko retkih, usamljenih pruga osvetljenog stakla koje su se još
uvek uzdizale u tami grada.
Nije slušala glasove muškaraca iza sebe. Nije znala koliko su se
dugo iskidani trzaji njihove borbe valjali pored nje zvuci koji su se
gurkali i podsticali, pokušavajući da nekoga gurnu unazad, a nekoga
ostave isturenog ne borba da se potvrdi sopstvena volja, već da se
iscedi potvrda iz neke nevoljne žrtve borba u kojoj odluku nije trebalo
da izgovori dobitnik, već gubitnik:
"Čini mi se... jeste, mislim... mora, po mom mišljenju... Kad bismo
pretpostavili... Samo predlažem... Ne impliciram, ali... Ako uzmemo u
obzir obe strane... To je, po mom mišljenju, nesumnjivo... Čini mi se da
je nepogrešiva činjenica..."
Nije znala čiji je to glas bio, ali ga je čula kako izgovara:
"...I, stoga, predlažem da se linija Džon Galt zatvori."
Nešto ga je, pomislila je, nateralo da liniju nazove njenim pravim
imenom.
I ti si to morao da podnosiš, pre mnogo generacija i tebi je bilo isto
tako teško, isto tako strašno, ali nisi dao da te zaustavi da li je stvarno
bilo ovako strašno? ovako ružno? nije važno, vidovi su različiti, ali to
je samo bol, a tebe nije zaustavio bol, niti bilo kakav njegov vid koji si
podosio nisi bio zaustavljen nisi se predao suočio si se s tim, a ovo je
vid s kojim ja moram da se suočim borio si se, i ja ću morati uspeo si
ja ću pokušati... Čula je u svojoj glavi tihe, snažne reči posvećenja to je
bilo malo pre nego što je shvatila da se obraća Netu Tegartu.
Sledeći glas koji je čula pripadao je gospodinu Veterbiju: "Čekajte
malo, momci. Da li se možda sećate da treba da dobijete dozvolu pre
nego što zatvorite sporednu liniju?"
 g j
"Blagi bože, Klem!" Tegartov uzvik je bio neskrivena panika.
"Sigurno neće biti nikakvih problema oko..."
"Ne bih bio previše siguran. Nemojte zaboraviti da ste vi javna
služba i da se od vas očekuje da obezbedite prevoz, zarađivali ili ne."
"Ali, znate da je to nemoguće!"
"Pa, to je za vas dobro, vaš problem se rešava ako zatvorite tu
liniju ali, šta će to značiti za nas? Ostaviti Celu državu kao što je
Koiorado praktično bez prevoza kakva će to osećanja izazvati u
javnosti? Sad, naravno, ako date Vesliju nešto zauzvrat, kao protivtežu,
ako odobrite podizanje nadnica sindikatima..."
"Ne mogu! Dao sam reč Nacionalnom savezu!"
"Vaša reč? Pa, samo izvolite. Ne bismo želeli da prisiljavamo Savez.
Više volimo da se stvari odigravaju na dobrovoljnoj bazi. Ali, ovo su
teška vremena i teško je reći šta se može desiti. Kad svi ostaju bez
prebijene pare, a dotok poreza opada, možda ćemo a činjenica je da
imamo više od pedeset procenata obveznica Tegarta možda ćemo biti
primorani da zatražimo plaćanje obveznica železnice u roku od šest
meseci..."
"Šta?!" vrisnu Tegart.
"Ili ranije."
"Ali, ne možete! O, bože, ne možete. Dogovoreno je da moratorijum
bude na pet godina! To je bio ugovor, obaveza! Računamo na to!"
"Obaveza? Niste li staromodni, Džim? Ne postoje nikakve obaveze,
osim potrebe trenutka. I prvobitni vlasnici tih obveznica su računali
na isplatu."
Degni prasnu u smeh.
Nije mogla da se zaustavi, nije mogla da odoli, nije mogla da
propusti tu kratku priliku da osveti Elisa Vajata, Endrua Stoktona,
Lorensa Hemonda i sve ostale. Pucajući od smeha, ona reče:
"Hvala, gospodine Veterbi!"
Gospodin Veterbi ju je pogledao zapanjeno: "Da?" upita hladno.
"Znala sam da ćemo morati da platimo te obveznice, ovako ili
onako. Sada plaćamo."
"Gospođice Tegart", reče predsedavajući oštro, "Zar ne mislite da je
'lepo sam vam kazala' besmisleno? Govoriti o tome šta se moglo
dogoditi da smo drukčije postupili samo je teorijska spekulacija. Ne
 g j j j j
možemo se baviti teorijom, moramo se baviti trenutnom praktičnom
stvarnošću."
"Tačno", reče gospodin Veterbi. "Takvi treba da budete praktični.
Sada vam nudimo razmenu. Učinite nešto za nas i mi ćemo učiniti
nešto za vas. Podignite nadnice železničkim sindikatima i daćemo vam
dozvolu da zatvorite liniju Rio Norte."
"U redu", reče Džejms Tegart gušeći se.
Stojeći kraj prozora, čula je kako glasaju o odluci. Čula je kako su
izjavili da će se linija Džon Galt zatvoriti za šest nedelja, 31. marta.
Samo treba izdržati sledećih nekoliko trenutaka, pomislila je;
pobrini se za nekoliko sledećih minuta, a onda za sledeće, postepeno, i
posle nekog vremena će biti lakše; prebolećeš posle nekog vremena.
Dala je sebi zadatak za nekoliko sledećih minuta: da obuče kaput i
da prva izađe iz sobe. Zatim je tu bio zadatak da se spusti li om niz
veličanstveno, tiho, visoko zdanje Tegarta. Zatim zadatak da prođe
mračnim holom.
Na pola hola je stala. Neki čovek je stajao oslonjen o zid, kao da
čeka s ciljem a cilj mu je bila ona, jer je gledao pravo u nju. Nije ga
odmah prepoznala jer je bila uverena da lice koje je videla nikako ne
može biti tu, u tom holu u ovo doba.
"Zdravo, Slag", reče on nežno.
Napipavajući u mraku neku veliku udaljenost koja je nekada bila
njena, ona reče: "Zdravo, Frisko."
"Jesu li konačno ubili Džona Galta?"
Borila se da smesti ovaj trenutak u neki uređeni vremenski niz.
Pitanje je pripadalo sadašnjosti, ali je svečano lice poticalo iz onih
dana na brdu kraj Hadsona kada bi on razumeo sve što joj je to
pitanje značilo.
"Kako si znao da će to uraditi večeras?" upita.
"Već mesecima je očigledno da će to biti sledeći korak na njihovom
narednom sastanku."
"Zašto si došao ovamo?"
"Da vidim kako ćeš to podneti."
"Hoćeš da se smeješ tome?"
"Ne, Degni, neću da se smejem tome."
 Nije videla ni trag zabavljenosti na njegovom licu; odgovorila je s
poverenjem: "Ne znam kako podnosim."
"Ja znam."
"Očekivala sam, znala sam da će to morati da urade, sada samo
moram da izdržim" večeras, htela je da kaže, ali je rekla "sav taj rad,
sa svim pojedinostima."
Uzeo ju je za ruku. "Hajdemo na neko mesto gde možemo da
popijemo piće."
"Fransisko, zašto mi se ne smeješ? Uvek si se smejao toj liniji."
"Hoću sutra, kada budem video da si nastavila s radom i
pojedinostima. Ne večeras."
"Zašto ne?"
"Hajde. Nisi u stanju da govoriš o tome."
"Ali..." Htela je da se pobuni, ali je rekla: "Ne, mislim da nisam."
Izveo ju je na ulicu, i odjednom je shvatila kako tiho hoda u
staloženom ritmu njegovih koraka, a njegovi prsti su joj nenaglašeno
ali čvrsto držali ruku. Dao je znak taksiju u prolazu i otvorio joj vrata.
Poslušala je bez pitanja; i osetila olakšanje, kao plivač kad prestane da
se bori. Prizor čoveka koji se ponašao sigurno bio je kao pojas za
spašavanje, bačen u času kada je izgubila nadu da će ga imati.
Olakšanje nije bilo u predaji odgovornosti, već u prizoru čoveka koji
ume da je vodi.
"Degni", reče on, gledajući grad koji je promicao pored prozora
taksija, "pomisli na prvog čoveka koji je mislio o građenju čeličnih
nosača. On je znao šta je video, šta je mislio i šta je želeo. Nije govorio:
'Čini mi se', i nije primao naređenja od onih koji su govorili: 'Po mom
mišljenju'."
Zakikotala se, diveći se njegovoj pronicljivosti: pogodio je suštinu
mučnog osećanja koje ju je obuzelo, osećanja da je u močvari iz koje
mora uteći.
"Pogledaj oko sebe", reče on. "Grad je zaleđeni oblik ljudske
odvažnosti odvažnosti onih koji su smislili sve zavrtnje, zakivke,
električne generatore potrebne da ga izgrade. Odvažnosti da se ne
kaže 'čini mi se', već 'To je' i da se za svoj sud založi život. Nisi sama.
Ti ljudi postoje. Uvek su postojali. Nekada su ljudska bića čučala po
pećinama, ostavljena na milost i nemilost kugi i oluji. Da li bi ljudi iz
 j g j j
tvog Upravnog odbora mogli da ih izvedu iz pećine i dovedu dovde?"
Rukom je pokazao grad.
"Bože, ne!"
"To ti je onda dokaz da zaista postoji i druga vrsta ljudi."
"Da", reče ona strasno. "Da."
"Misli na njih i zaboravi Upravni odbor."
"Fransisko, gde su oni sada ta druga vrsta ljudi?"
"Sada ih ne žele."
"Ja ih želim. O, bože, ja ih želim!"
"Ako je tako, naći ćeš ih."
Nije je ispitivao o liniji Džon Galt i ona nije govorila o njoj dok nisu
seli za sto u prigušeno osvetljenom separeu i dok nije videla nožicu
čaše među svojim prstima. Nije ni primetila kako su stigli ovamo. Bilo
je to tiho, skupo mesto koje je ličilo na tajno odmaralište; videla je
mali, uglačani sto pod rukom, kožu kružnog sedišta iza ramena i nišu
od tamnoplavog ogledala koja ih je odvajala od svih prizora uživanja
ili bola koji su ljudi dolazeći ovamo sakrivali. Fransisko se oslonio na
sto, posmatrajući je, i ona je osećala kao da se oslanja na staloženu
pažljivost njegovog pogleda.
Nisu govorili o liniji, a onda je ona, posmatrajući tečnost u čaši,
iznenada rekla: "Mislim o onoj noći kada je Netu Tegartu rečeno da
mora da se odrekne mosta koji je gradio. Mosta preko Misisipija.
Očajnički mu je nedostajao novac - jer su se ljudi bojali mosta,
nazivali su ga nepraktičnim poduhvatom. Tog jutra mu je bilo rečeno
da su koncerni rečnih parobroda podneli tužbu protiv njega, tražeći da
se njegov most uništi, kao pretnja društvenoj dobrobiti. Bila su
izgrađena tri luka mosta, napredujući preko reke. Istog dana je
lokalna rulja nasrnula na građevinu i zapalila drvene skele. Radnici
su ga napustili, neki zato što su se plašili, neki zato što su ih ljudi s
parobrodima podmitili, a većina zato što već nedeljama nije imao
novca za plate. Celog dana su mu stizale vesti da su ljudi koji su se
upisali da kupe akcije železnice Tegart transkontinental otkazivali
upise, jedan za drugim. Predveče mu je došao u posetu komitet koji je
predstavljao dve banke, njegovu poslednju nadu u pomoć. To je bilo
upravo tamo, na gradilištu kraj reke, u starom železničkom vagonu
gde je živeo, a kroz otvorena vrata se video prizor pocrnele ruševine,
g j
drveni ostaci su se još uvek pušili iznad izuvijanog čelika. Ugovorio je
kredit s bankama, ali ugovor još nije bio potpisan. Komitet mu je
rekao da mora da se odrekne mosta, jer će sigurno izgubiti sudski
proces, te da će biti naređeno da se most sruši pre nego što bude
završen. Ako pristane da ga se odrekne, rekli su, i da prevozi putnike
preko reke dereglijama, kao što rade druge železnice, ugovor važi i
dobiće novac da nastavi liniju prema zapadu na drugoj obali; ako
neće, onda se kredit otkazuje. Šta je njegov odgovor, pitali su. Nije
rekao ni reč, uzeo je ugovor, pocepao ga napola, pružio im ga i izašao.
Otišao je do mosta, preko lukova, sve do poslednjeg nosećeg stuba.
Kleknuo je, uzeo alate koje su njegovi ljudi bili ostavili i počeo da
raščišćava ugljenisane ostatke sa čelične strukture. Glavni inženjer ga
je tamo video, sa sekiram u ruci, samog iznad velike reke, a iza njega,
na zapadu, kuda je trebalo da ide njegova linija, sunce je zalazilo.
Radio je tamo cele noći. Do jutra je smislio plan kako da nađe pravog
čoveka, čoveka nezavisnog mišljenja da ga nađe, ubedi, dobije novac,
nastavi most."
Govorila je tihim, smirenim glasom, gledajući u tračak svetlosti koji
je podrhtavao u tečnosti kad bi njeni prsti povremeno okrenuli nožicu
čaše. Nije pokazivala osećanja, a glas joj je bio jednoličan kao molitva:
"Fransisko... ako je mogao da preživi tu noć, otkud meni pravo da
se žalim? Kakve veze ima kako se osećam večeras? On je sagradio taj
most. Moram ga sačuvati za njega. Ne mogu pustiti da nestane kao
most Južnog Atlantika. Osećam kao da bi znao ako bih dopustila da se
to dogodi, kao da bi znao te noći kada je bio sam nad rekom... ne, to je
koješta, ali evo šta osećam: izdala bih svakog čoveka koji zna šta je
Net Tegart osećao te noći, svakog živog čoveka koji je u stanju da to
shvati ako bih to dopustila... I ne mogu."
"Degni, da je Net Tegart sada živ, šta bi uradio?"
Odgovorila je nesvesno, nasmejavši se brzo i gorko: "Ne bi izdržao
ni trenutak!" onda se ispravila: "Ne, izdržao bi. Našao bi način da se
bori protiv njih."
"Kako?"
"Ne znam."
Opazila je napetost i oprez u načinu na koji ju je pažljivo
posmatrao, a onda se nagnuo napred i upitao: "Degni, ljudi iz tvog
 g g j g
Upravnog odbora ne mogu se meriti s Netom Tegartom, je l' tako? Ni
u kakvom nadmetanju ga ne bi mogli pobediti, nema ničega zbog
čega bi ih se on plašio, nema uma, volje, moći u svima njima koji bi
bili ravni hiljaditom delu njegovih."
"Ne, naravno da nema."
"Zašto su onda kroz Celu ljudsku istoriju Neti Tegarti, koji stvaraju
svet, uvek pobeđivali i uvek gubili od ljudi iz tvog Upravnog odbora?"
"Ne... ne znam."
"Kako su ljudi koji se boje da imaju apsolutno mišljenje o
vremenskim prilikama mogli da se bore protiv Neta Tegarta? Kako su
mogli da ugrabe njegovo dostignuće, ako je odlučio da ga brani?
Degni, on se borio svim oružjima koje je imao, osim onog najvažnijeg.
Ne bi mogli pobediti da im nije kao i svi mi prepustio svet."
"Da. TI si im ga prepustio. I Elis Vajat. I Kert Deneger. Ja neću."
Nasmešio se. "Ko je za njih izgradio Uniju Džon Galt?"
Primetio je kako su joj se usta tek blago zgrčila, ali je znao da je to
pitanje kao udarac po otvorenoj rani. Ipak, tiho je odgovorila: "Ja."
"Da bi se ovako završilo?"
"Radi ljudi koji nisu izdržali, nisu hteli da se bore i koji su
odustali."
"Zar ne vidiš da se samo tako moglo završiti?"
"Ne."
"Koliko si nepravde spremna da podneseš?"
"Onoliko koliko sam u stanju da se borim."
"Šta ćeš sada? Sutra?"
Mirno, gledajući pravo u njega s blago ponosnim izrazom kojim je
naglašavala tu mirnoću, reče: "Početi da je rastavljam."
"Šta?"
"Liniju Džon Galt. Počeću da je rastavljam, kao da su moje ruke u
pitanju moj um, po mojim instrukcijama. Spremiti je da se zatvori,
onda je rastaviti i iskoristiti delove za ojačavanje transkontinentalne
pruge. Ima dosta da se uradi. To će me uposliti." Mirnoća je malo
napukla, u tek blagoj promeni u glasu: "Znaš, jedva čekam. Drago mi
je što ću to morati da uradim sama. Zato je Net Tegart radio Celu noć
samo da nastavi. Nije tako loše sve dok ima nešto što može da se
uradi. I barem ću znati da spašavam glavnu liniju."
 g j
"Degni" upita on veoma tiho, a ona se pitala zašto je osećala da je
gleda kao da mu sudbina zavisi od njenog odgovora "šta ako bi
morala da rasklopiš glavnu liniju?"
Bez oklevanja je odgovorila: "Onda bih pustila da me poslednja
lokomotiva pregazi!", ali je dodala: "Ne. To je samo samosažaljenje. Ne
bih."
Nežno je rekao: "Znam da ne bi. Ali bi volela da možeš."
"Da."
Nasmešio se, ne gledajući je; bio je to podrugljiv, ali bolan osmeh, a
ruganje je bilo njemu upućeno. Pitala se zašto je bila sigurna u to; ali,
tako dobro je znala njegovo lice da će uvek znati šta oseća, mada više
nije shvatala njegove razloge. Poznavala je njegovo lice, pomislila je,
kao što je poznavala sve obrise njegovog tela, još uvek ih je videla, i
postala ih je iznenada svesna ispod njegovog odela, na nekoliko
koraka od nje, u skučenoj intimnosti separea. Okrenuo se da je
pogleda i neka iznenadna promena u njegovim očima uverila ju je da
je znao na šta je mislila. Odvratio je pogled i podigao čašu.
"Pa...", reče, "za Neta Tegarta".
"I za Sebastijana d'Ankoniju?" upita ona, odmah zažalivši, jer je
zazvučalo kao ruganje, što joj nije bila namera.
Ali, u njegovim očima je videla izraz neke čudne, sjajne jasnoće i
on je ozbiljno odgovorio, s blago ponosnim osmehom koji je
naglašavao ozbiljnost: "Da i za Sebastijana d'Ankoniju."
Ruka joj je zadrhtala i nekoliko kapi se prosulo na kvardatnu
papirnu čipku na tamnoj, blistavoj, plastičnoj prostirci na stolu.
Posmatrala je kako je iskapio čašu; zbog naglog, kratkog pokreta ruke
ličilo je na neki svečani zavet.
Odjednom je shvatila da je ovo prvi put u dvanaest godina da joj je
došao svojom voljom.
Ponašao se kao da samouvereno vlada situacijom, kao da je
njegova samouverenost transfuzija koja će joj omogućiti da vrati
svoju, nije Joj dao vremena da se pita da li treba da budu ovde
zajedno. Sada je, na neki neobjašnjiv način, osećala da su uzde koje je
nekada držao nestale. Bila je to samo tišina nekoliko praznih
trenutaka, i nepomični obris njegovog čela, jagodica i usta, dok je
sedeo odvrativši lice od nje ali je osećaia da je sad on taj koji se bori
da obnovi nešto.
Pitala se šta mu je večeras bio cilj i primetila da ga je možda
ostvario: pomogao joj je da prebrodi najteži trenutak, dao joj je
neprocenjivu odbranu od očaja saznanje da ju je neka živa
inteligencija čula i razumela. Ali, zašto je želeo da to učini? Zašto je
mario za trenutak njenog očaja posle svih godina agonije koju joj je
pružio? Zašto mu je bilo važno kako će podneti smrt linije Džon Galt?
Shvatila je da je to bilo pitanje koje mu nije postavila u holu zdanja
Tegart.
Ovo je bio njihov dogovor, pomislila je: da se nikad neće začuditi
ako dođe kada joj je najpotrebniji, a da će on uvek znati kada da dođe.
Ovo je bila opasnost da će mu verovati, znajući da to može biti samo
nekakva nova zamka, sećajući se da on uvek izdaje one koji mu
veruju.
Sedeo je nagnut napred, s rukama prekrštenim na stolu, gledajući
pravo ispred sebe. Odjednom je, ne okrećući se prema njoj, rekao:
"Ja razmišljam o onih petnaest godina koliko je Sebastijan
d'Ankonija morao da čeka ženu koju je voleo. Nije znao da li će je
ikada opet naći, da li će biti živa... da li će ga čekati. Ali je znao da ona
ne može da preživljava njegovu bitku i da ne može da je pozove dok
ne pobedi. Zato je čekao, čuvajući ljubav u nadi na koju nije imao
pravo. Ali, kada ju je preneo preko praga svoje kuće, kao prvu senjoru
d'Ankonija u Novom svetu, znao je da je dobio bitku, da su bili
slobodni, da joj ništa nije pretilo i da je više nikada ništa neće
povrediti."
U danima njihove strasne sreće nikada joj nije ni nagovestio da je
pomišljao na nju kao na senjoru d'Ankonija. Načas se upitala da li je
bila svesna koliko mu je značila. Ali, taj trenutak se završio
nevidljivim drhtajem: zbog onoga što se dešavalo proteklih dvanaest
godina nije želela da poveruje da je ono što je slušala bilo moguće. To
je nova zamka, pomislila je.
"Fransisko", upita ona teškim glasom, "šta si uradio Henku
Rirdenu?"
Izgledao je zapanjeno što se u tom trenutku setila tog imena.
"Zašto?"
 "Jednom mi je rekao da si ti jedini čovek koji mu se ikad dopadao.
Ali, kad sam ga videla poslednji put, rekao je da ćete ubiti čim te
ugleda."
"Nije ti rekao zašto?"
"Ne."
"Ništa ti o tome nije rekao?"
"Ne." Videla je kako se čudno smeši, osmehom tuge, zahvalnosti i
čežnje. "Upozorila sam ga da ćeš ga povrediti kad mi je rekao da si
jedini čovek koji mu se dopada."
Njegove reči su došle kao iznenadni prasak: "On je bio jedini čovek
kome bih s jednim izuzetkom mogao dati život."
"Ko je taj izuzetak?"
"Čovek kome sam dao."
"Kako to misliš?"
Odmahnuo je glavom, kao da je rekao više nego što je nameravao,
i nije odgovorio.
"Šta si uradio Rirdenu?"
"Reći ću ti jednom. Ne sada."
"Da li to uvek radiš onima koji... ti mnogo znače?"
Pogledao ju je s osmehom u kojem je bilo sjajne, nevine i bolne
iskrenosti. "Znaš", reče blago, "mogao bih reći da to oni meni uvek
rade". Dodao je: "Ali, neću. Dela i znanje bili su moji."
Ustao je. "Hoćemo li? Odvešću te kući."
Podigla se, i on joj je pridržao kaput; širok, komotan komad odeće
kojim su joj njegove ruke obavile telo. Osetila je kako mu se ruka na
njenim ramenima zadržala trenutak duže nego što je želeo da ona
primeti.
Ponovo ga je pogledala. Ali, on je stajao neobično mirno, napeto
zureći dole u sto. Podižući se, gurnuli su u stranu podmetače od
papirne čipke i ona je videla neki zapis urezan u plastiku kojom je bio
presvučen sto. Videlo se da je neko pokušavao da ga izbriše, ali je
zapis ostao, kao urezani glas očaja nekog nepoznatog pijanca: "Ko je
Džon Galt?"
Naglim, ljutitim zamahom gurnula je podmetač da opet pokrije te
reči. On se prigušeno nasmejao.
"Ja mogu da odgovorim", reče. "Mogu ti reći koje Džon Galt."
 g g g j G
"Zaista? Izgleda da ga svi znaju, ali nikada ne ispričaju dva puta
istu priču."
"Sve su one tačne sve priče koje si čula o njemu."
"Pa, koja je tvoja? Ko je on?"
"Džon Galt je Prometej koji je promenio mišljenje. Pošle vekova u
kojima su ga komadali lešinari, što je bila nagrada za to što je ljudima
doneo vatru bogova, pokidao je lance i povukao vatru dok ljudi ne
budu povukli lešinare."
Trake železničkih pragova su se u širokim zavojima obavijale oko
granitnih izbočina, prianjajući za planinske nagibe Kolorada. Degni je
šetala prugom, s rukama u džepovima kaputa, i pogledom uprtim u
besmislenu daljini ispred sebe; jedino joj je poznati pokret pružanja
koraka s praga na prag davao fizički osećaj da joj pokreti oponašaju
kretanje voza.
Sivi pamuk, ni magla ni oblaci, lebdeo je u neurednim gomilicama
između neba i planina, te je nebo izgledalo kao stari madrac niz čije
se bokove prosipa punjenje. Okoreli sneg je pokrivao tlo, ne
pripadajući ni zimi ni proleću. Mreža vlage je lebdela u vazduhu, i
povremeno bi osetila ledeni ubod na licu, ni kišnu kap ni pahuljicu.
Vreme kao da se plašilo da zauzme stav i držalo se neopredeljeno na
sredini puta; vreme poručeno od Upravnog odbora, pomislila je.
Svetlost kao da je bila usahla i nije mogla da odredi da li je popodne
ili veče 31. marta. Ali, bila je sasvim sigurna da je 31. mart; tu
izvesnost nije mogla da izbegne.
Došla je u Kolorado s Henkom Rirdenom da kupi svu mašineriju
koja se još može naći u zatvorenim fabrikama. To je ličilo na užurbanu
potragu kroz trup velikog broda koji je tonuo, pre nego što nestane
van domašaja. Mogli su da zaduže službenike, ali su morali da dodu,
oboje potaknuti istom, nepriznatom pobudom: nisu mogli da odole želji
da prisustvuju poslednjem putovanju voza, kao što čovek ne može da
odoli Želji da oda poslednju počast prisustvujući pogrebu, mada zna
da je to samo čin samomučenja.
Kupovali su mašineriju od sumnjivih vlasnika u transakcijama
sumnjive legalnosti, jer niko nije znao ko ima pravo da raspolaže
velikim, mrtvim imanjima i niko nije hteo da dovodi u pitanje te
transakcije. Kupili su sve što se moglo poneti iz opustošene Fabrike
 j g
motora Nilsen. Ted Nilsen se povukao i nestao, nedelju dana nakon što
je objavljeno da će se železnička linija zatvoriti.
Osećaia se kao strvožder, ali joj je taj lov omogućio da podnese
nekoliko proteklih dana. Kada je shvatila da su ostala još tri prazna
sata do polaska poslednjeg voza, otišla je da prošeta u prirodi, da
pobegne od tišine grada. Šetala je nasumice po zavojitim planinskim
stazama, sama među stenama i snegom, pokušavajući da pokretom
zameni misao, znajući da mora da izdrži ovaj dan ne misleći na ono
leto kada se vozila u lokomotivi prvog voza. Ali, zatekla je sebe kako
hoda nazad podlogom železničke pruge linije Džon Galt i znala je da je
to i nameravala, da je izašla s tim ciljem.
Sporedni kolosek već je bio rastavljen. Nije bilo signalnih svetala,
skretnica, telefonskih žica, ničega osim dugog niza drvenih traka na
tlu lanac pragova bez šina, kao ostatak kičme i kao jedini čuvar
najednom napuštenom ukrštanju pruge i puta, stub s nagnutim
rukama, na kojem je pisalo: "Stani. Gledaj. Slušaj."
Kada je stigla do fabrike, rani mrak, pomešan s maglom, lagano se
spuštao i punio dolinu. Visoko, na sjajnoj ploči prednjeg zida bio je
natpis: "Rodžer Marš. Bela tehnika". Čovek koji je hteo da se lancima
priveže za sto da ne bi ovo napustio, pomislila je. Zgrada je bila
netaknuta, kao leš u času kad sklopi oči a čovek još čeka da se opet
otvore. Imala je osećaj da će se svetla u velikim prozorskim oknima
ispod dugih, ravnih krovova svakog časa upaliti. Onda je ugledala
polomljeno okno, koje je neki mladi moron zarad uživanja razbio
kamenom i zapazila suvu stabljiku korova kako se uzdiže iz stepenica
na glavnom ulazu. Pogođena iznenadnom, zaslepljujućom mržnjom,
buneći se protiv drskosti tog korova i znajući kojeg je neprijatelja to
prethodnica, potrčala je napred, pala na kolena i istrgla korov iz
korena. Zatim je, klečeći na stepenicama zatvorene fabrike,
osmatrajući tešku tišinu planina, žbunja i sutona, pomislila: Šta to
radiš?
Bio je skoro mrak kada je stigla do kraja pragova koji su je vratili
u grad Maršvil. Maršvil je već mesecima bio kraj linije Džon Galt;
opsluživanje do Vajatovog čvora je odavno prekinuto; Projekat obnove
dr Ferisa je napušten ove zime.
 Ulične svetiljke su bile upaljene i visile su u vazduhu na
raskrsnicama, iznad praznih ulica Maršvila, u dugom nizu žutih lopti
koje su nestajale u daljini. Sve bolje kuće su bile zatvorene uredne,
čvrste kuće srednjih cena, dobro izgrađene i dobro održavane; na
travnjacima su bili izbledeli natpisi "Na prodaju". Ali je videla svetla u
prozorima je inih, drečavih građevina, za nekoliko godina pretvorenih
u aljkave, istrošene sirotinjske straćare; domovi ljudi koji se nisu
kretali, ljudi koji nikada nisu videli dalje od jedne nedelje. Ugledala je
ogromni novi televizor u osvetljenoj sobi neke kuće s ulegnutim
krovom i popucalim zidovima. Pitala se: Šta su mislili, koliko će
kompanije za proizvodnju električne energije u Koloradu još postojati?
Onda je odmahnula glavom; ti ljudi nisu nikad ni znali da kompanije
za proizvodnju električne energije postoje.
Glavna ulica Maršvila je bila oivičena crnim prozorima radnji koje
su prestale da rade. Sve luksuzne prodavnice su nestale pomislila Je,
gledajući njihove natpise; i onda se stresla, shvativši šta sada naziva
luksuzom, shvativši do koje su mere i na koji način te stvari, nekada
dostupne i najsiromašnijima, sada bile luksuz: hemijsko čišćenje bela
tehnika benzinska pumpa apoteka diskont. Radile su još samo
bakalnice i kafne.
Peron železničke stanice bio je zakrčen. Bleštavi reflektori kao da
su tu stanicu izdvajali iz planina, izolovali i postavljali u središte, kao
malu pozornicu na kojoj je svaki pokret bio ogoljen nekim nevidljivim
binama koje su se dizale u ogromnoj, sveobuhvatnoj noći. Ljudi su
tovarili prtljag, ušuškavali decu, cenkali se na šalterima za karte, a
pritajena panika u njihovom ponašanju pokazivala je da bi najradije
pali na tlo i vrištali od užasa. Njihov užas se odlikovao nekom
nejasnom krivicom: strah nije izvirao iz razumevanja, već iz odbijanja
da se razume.
Poslednji voz je stajao na peronu, a njegovi prozori su bili duga,
usamljena pruga svetlosti. Para lokomotive je s naporom izdisala kroz
točkove, bez onog uobičajenog, radosnog zvuka snage koja se
oslobađa za juriš; zvučala je kao brektaj koji čovek strepi da čuje i još
više strepi da ga više neće čuti. Daleko, na kraju osvetljenih prozora,
videla je crvenu tačkicu svetiljke prikačene za njen privatni vagon. Iza
te svetiljke nije bilo ničega osim crne praznine.
 j j g
Voz je bio dupke pun, a piskavi, histerični tonovi u zbrci zvukova
bili su molbe za mesto u ulaznim komorama i prolazima. Neki ljudi
nisu odlazili, već su, dosađujući se, stajali, radoznalo posmatrajući
predstavu; došli su kao da znaju da je ovo poslednji događaj kojem će
prisustvovati u svojoj zajednici i možda u svom životu.
Hitala je kroz gomilu, pokušavajući da ne gleda nikoga. Neki su
znali koje ona, većina nije. Videla je staru ženu s odrpanim šalom na
ramenima i otiskom borbe za život na ispucaloj koži lica; ženin pogled
je bio bespomoćna molba za pomoć. Neobrijani mladić s naočarima
zlatnog okvira stajao je na sanduku ispod svetla na luku, unoseći se u
lica prolaznika: "Kako to mislite, nema posla? Pogledajte voz! Pun je
putnika! Ima puno posla! Samo nema zarade zato vas i puštaju da
nestanete, ti pohlepni paraziti!" Raščerupana žena je dojurila do Degni,
mašući dvema kartama i vičući nešto o pogrešnom datumu. Degni je
shvatila da gura ljude s puta, boreći se da stigne do kraja voza ali je
jedan smršali čovek, s očima ukočenim od dugogodišnje beznadne
uzaludnosti, jurnuo na nju vičući: "Dobro je vama, vi imate dobar
kaput i privatni vagon, a nama nećete da date vozove, vi i svi ti
sebični..." Naglo je zastao, gledajući nekoga iza nje. Osetila je kako joj
je nečija ruka zgrabila lakat: bio je to Henk Rirden. Držao joj je ruku i
vodio je ka vagonu; videvši izraz na njegovom licu, shvatila je zašto su
im se ljudi uklanjali s puta. Na kraju perona bledi, debeljuškasti
muškarac govorio je uplakanoj ženi: "Na svetu je oduvek tako. Nema
šanse za siromašne dok se bogati ne unište." Visoko nad gradom,
lebdeći u crnom prostoru kao neohlađena planeta, plamen Vajatove
baklje lelujao se na vetru.
Rirden je ušao u njen vagon, a ona je ostala na stepenicama
ulazne komore, odlažući trenutak konačnog kretanja. Čula je:
"Ukrcavanje!" Pogledala je ljude koji su ostali na peronu, kao što se
gledaju oni koji posmatraju odlazak poslednjeg čamca za spašavanje.
Kondukter je stajao dole, u podnožju stepenica, sa svetiljkom u
jednoj ruci i satom u drugoj. Pogledao je na sat, a onda u njeno lice.
Odgovorila je nemom potvrdom, sklopivši oči i pognuvši glavu. Kada
se okrenula, videla je kako njegova svetiljka kruži kroz vazduh i,
nakon što je otvorila vrata i ušla u vagon, pogled na Rirdena joj je
olakšao prvi trzaj točkova na šinama od Rirdenovog metala.
 j g
Kada je Džejms Tegart telefonirao Lilijan Rirden iz Njujorka i rekao:
"Ma, ne nikakav poseban razlog, samo sam se pitao kako si i da li
ikad dolaziš u grad celu večnost te nisam video i pomislio sam da
bismo mogli na ručak kada sledeći put budeš u Njujorku" znala je da
mu je na umu neki veoma poseban razlog.
Kada je lenjo odgovorila: "O, čekaj da vidim šta je danas? Drugi
april? Čekaj da pogledam svoj kalendar pa, evo, baš sutra treba da
obavim neke kupovine u Njujorku i sa zadovoljstvom ću ti prepustiti
da mi uštediš novac za ručak" znao je da nije trebalo da obavi
nikakvu kupovinu i da će taj ručak biti jedina svrha njenog dolaska u
grad.
Našli su se u otmenom, skupom restoranu, previše otmenom i
skupom da bi se uopšte pomenuo u tračerskim rubrikama; to nije bilo
mesto kakvo je Džejms Tegart, uvek željan ličnog publiciteta, imao
običaj da posećuje; nije hteo da ih vide zajedno, zaključila je.
Polunagoveštaj poluskrivene zabavljenosti zadržao se na njenom
licu dok ga je slušala kako priča o njihovim prijateljima, pozorištu i
vremenskim prilikama, pažljivo gradeći sebi odstupnicu nevažnostima.
Sedela je graciozno, ne sasvim uspravno, kao malo zavaljena,
uživajući u besplodnosti njegove predstave i činjenici daju je izvodio
za nju. Čekala je sa strpljivom radoznalošću da sazna šta mu je cilj.
"Stvarno mislim da zaslužuješ čestitke ili medalju ili tako nešto,
Džim", reče ona, "što si tako primetno veseo, uprkos svim tim gadnim
nevoljama koje su te snašle. Zar nisi upravo zatvorio najbolju liniju na
železnici?"
"A to je samo mali finansijski neuspeh, ništa više. U ovakvim
vremenima čovek mora da bude spreman na kresanje prihoda.
Uzimajući u obzir opšte stanje u zemlji, dosta nam dobro ide. Bolje
nego ostalima." Slegavši ramenima, dodade: "Osim toga, ne misle svi
da je linija Rio Norte bila naša najbolja linija. Samo moja sestra misli
tako. To je bio njen projekat."
Opazila je kako mu je nota zadovoljstva pomutila otezanje slogova.
Nasmešila se i rekla: "Shvatam."
Pogledavši je malo pognute glave, kao da naglašava da očekuje da
će razumeti, Tegart upita: "Kako on to podnosi?"
"Ko?" Sasvim je dobro razumela.
 j
"Tvoj muž."
"Podnosi šta?"
"Zatvaranje te linije."
Veselo se osmehnula. "Pogađaš kao i ja a ja zaista dobro
pogađam."
"Kako to misliš?"
"Znaš kako bi to mogao da podnese baš kao što znaš kako to
podnosi tvoja sestra. Posle kiše sunce, a tebi je dvostruko."
"Šta priča poslednjih dana?"
"Već nedelju dana je u Koloradu, tako da..." Zastala Je; počela je da
odgovara bezbrižno, ali je primetila da je Tegartovo pitanje bilo
previše specifično, dok mu je ton bio previše nehajan, i shvatila je da
je izrekao prvu stvar koja je vodila ka cilju ovog ručka; napravila je
veoma kratku pauzu, a onda završila, Još bezbrižnije: "...tako da ne
znam. Ali se vraća ovih dana."
"Šta misliš, da li bi se njegovo ponašanje Još moglo okarakterisati
kao neposlušno?"
"Ma, Džim, to je preblago rečeno!"
"Mogli smo se nadati da će ga događaji možda naučiti mudrosti
zrelijeg ponašanja." Zabavljalo ju je da ga drži u nedoumici da li
razume. "O, da", reče čedno, "bilo bi divno kad bi ga nešto nateralo da
se promeni."
"Zaista otežava sebi."
"Kao uvek."
"Ali, događaji znaju da nas privole na... gipkiji način razmišljanja,
pre ili kasnije."
"Čula sam kako mu se pripisuju mnoge osobine, ali nikako
'gipkiji'."
"Pa, stvari se menjaju i s njima se i ljudi menjaju. Napokon, zakon
prirode je da se životinje moraju prilagoditi okruženju. I, dodao bih,
prilagodljivost danas najstrože nameću i zakoni koji ne vladaju u
prirodi. Pred nama su veoma teška vremena i ne bih voleo da trpiš
posledice njegovog beskompromisnog držanja. Mrzeo bih kao tvoj
prijatelj da te vidim u opasnosti koja će ga snaći, osim ako ne nauči
da sarađuje."
"Kako je to slatko od tebe, Džim", reče ona ljupko.
 j j
Delio je rečenice oprezno i polako, održavajući ravnotežu između
reči i intonacije da bi postigao pravi stepen polujasnoće. Hteo je da
ona razume, ali nije hteo da razume u potpunosti, eksplicitno, do srži
jer je suština tog modernog jezika, kojim je naučio da govori tako
stručno, bila da se ni sebi ni drugima nikada ne dozvoli da se bilo šta
do kraja razume.
Nije bilo potrebno mnogo reči da razume gospodina Veterbija. Na
svom poslednjem putovanju u Vašington pravdao se gospodinu
Veterbiju da će snižavanje cena na železnici biti smrtni udarac;
podizanje nadnica je odobreno, ali su se zahtevi za snižavanje cena
još čuli u štampi i Tegart je znao šta znači ako gospodin Mauč još
dozvoljava da se čuju; znao je da mu je nož još pod grlom. Gospodin
Veterbi nije odgovorio na njegove molbe, već je tonom praznog i
nevažnog razmišljanja rekao: "Vesli ima tako mnogo teških problema.
Ako treba svima da da predah, u finansijskom smislu, mora da ostvari
izvestan hitni program, koji nazirete. Ali, znate kakvu bi viku oko toga
nadigli nazadni elementi u zemlji. Neko kao Rirden, na primer. Ne
želimo nikakve štosove koje je on u stanju da izvede. Vesli bi puno dao
za nekoga ko bi obuzdao Rirdena. Ali, pretpostavljam da to niko ne
može da izvede. Mada, možda grešim. Vi bolje znate, Džim, jer vam je
Rirden nekakav prijatelj, dolazi na vaše zabave, i tako to."
Gledajući Lilijan s druge strane stola, Tegart reče: "Prijateljstvo je,
smatram, nadragocenija stvar u životu i ne bi bilo u redu da ti ne
pružim dokaz svog prijateljstva."
"Ali, nikada nisam sumnjala u to."
Snizio je glas do tona zloslutnog upozorenja: "Mislim da treba da ti
kažem, kao uslugu prijatelju, mada je to poverijivo, da se o držanju
tvog muža raspravlja na visokim mestima veoma visokim mestima.
Siguran sam da znaš šta hoću da kažem."
Eto zašto mrzi Lilijan Rirden, pomislio je Tegart: znala je igru, ali Ju
je igrala sa sopstvenim, neočekivanim varijacijama. Bilo je protiv svih
pravila to što ga je iznenada pogledala, nasmejala mu se u lice i posle
svih tih opaski koje su pokazivale da premalo razume otvoreno,
pokazujući da previše razume, rekla: "Ma, dragi, naravno da te
razumem. Hoćeš da kažeš da cilj ovog izvrsnog ručka nije neka usluga
koju hoćeš da mi učiniš, već usluga koju hoćeš da dobiješ od mene.
 j g j j
Hoćeš da kažeš da si ti u opasnosti i da bi mogao veoma dobro da
iskoristiš tu uslugu u razmeni na visokim mestima. I hoćeš da kažeš
da me podsećaš na obećanje da ću isporučiti robu."
"Onu predstavu na suđenju teško da bih nazvao isporukom robe",
reče on ljutito. "Nije to ono što si mi nagoveštavala da očekujem."
"O, zaboga, pa nije", reče ona mirno. "Sigurno nije. Ali, dragi, zar si
mislio da ne znam da posle te predstave neće biti baš popularan na
visokim mestima? Jesi li stvarno mislio da ćeš mi to saopštiti kao
poverijivi podatak?"
"Ali. Istina je. Čuo sam kako se o njemu raspravlja, pa sam
pomislio da treba da ti kažem."
"Sigurna sam da je istina. Znam da će o njemu raspravljati. I, isto
tako, znam da bi, da mogu išta da mu urade, uradili to odmah posle
suđenja. Zaboga, kako bi samo bili srećni da su mogli! Zato znam da
je on jedini među vama kome ne preti nikakva opasnost. Znam da se
oni plaše njega. Vidiš li kako dobro razumem šta hoćeš da kažeš,
dragi?"
"Pa, ako misliš da razumeš, moram reći da ja tebe uopšte ne
razumem. Ne znam šta to radiš."
"Pa, postavljam stvari na svoje mesto da bi znao da ja znam koliko
sam ti potrebna. I sad, kad je to jasno, reći ću ti svoju istinu: nisam te
prevarila, samo nisam uspela. Njegovo istupanje na sudu nisam se
tome nadala, kao ni ti. Još manje. Imala sam dobar razlog da to ne
očekujem. Ali, nešto je pošlo naopako. Ne znam šta. Pokušavam da
saznam. Kada saznam, održaću obećanje. Onda ćeš slobodno moći da
primiš priznanje za to i da kažeš prijateljima na visokim mestima da
si ti taj koji ga je razoružao."
"Lilijan", reče on nervozno, "stvarno sam mislio kad sam rekao da
zaista želim da ti pružim dokaz svog prijateljstva zato, ako ima nešto
što mogu da uradim za..."
Nasmejala se. "Nema. Znam da si stvarno mislio. Ali, nema ništa
što bi mogao da učiniš za mene. Baš nikakva usluga. Nikakva
razmena Ja sam istinski nekomercijalna osoba, ne želim ništa za
uzvrat Zla sreća, Džim. Samo ti preostaje da mi se prepustiš na milost
i nemilost"
"Ali, zašto onda to uopšte radiš? Šta dobijaš time?"
 j
Naslonila se, smešeći se. "Ovaj ručak. Samo to što te vidim ovde.
Samo to što znam da si morao da mi dođeš."
Ljutita iskra sevnu u Tegartovim koprenastim očima, onda su mu
se kapci lagano suzili, zavalio se, a lice mu se opustilo u izraz blagog
ruganja i zadovoljstva. Čak i iz tog neizrečenog, neimenovanog,
nedefinisanog mulja koji je predstavljao njegov sistem vrednosti,
mogao je da shvati šta od čega zavisi i šta je vredno prezrenja.
Kad su se rastali na vratima restorana, otišla je u Rirdenov
apartman u hotelu VejnFokland, gde je povremeno odsedala kad nije
bio tu. Koračala je po sobi skoro pola sata, ležerno, kao kad se o
nečemu razmišlja. Onda je uzela telefon, blagim, nehajnim pokretom,
ali sa rešenošću svojsvenom nekome koje doneo odluku. Pozvala je
Rirdenovu kancelariju u fabrici i upitala gospođicu Ajvs kada ga
očekuje.
"Gospodin Rirden će biti sutra u Njujorku, stiže Kometom, gospođo
Rirden", reče gospođica Ajvs jasnim, učtivim glasom.
"Sutra? Divno. Gospođice Ajvs, hoćete li mi učiniti nešto? Hoćete li
pozvati Gertrudu kod kuće i kazati joj da me ne čeka za večeru?
Ostajem noćas u Njujorku."
Spustila je slušalicu, pogledala na sat i pozvala cvećara iz Vejn-
Foklanda. "Ovde gospoda Henrija Rirdena", reče. "Htela bih da se dva
tuceta ruža pošalju u kupe gospodina Rirdena u vozu Kometa... Da,
danas, po podne, kada Kometa stigne u Čikago... Ne, bez poruke samo
cveće... Mnogo vam hvala."
Telefonirala je Džejmsu Tegartu. "Džim, hoćeš li mi poslati
propusnicu za tvoj putnički peron? Hoću da sutra dočekam muža na
stanici."
Dvoumila se između Balfa Jubenka i Bertrama Skadera, odabrala
Balfa Jubenka, telefonirala mu i zakazala sastanak za večeru i
muzičku predstavu. Onda je otišla da se okupa, i ležala je, opuštajući
se, u kadi punoj tople vode, čitajući časopis posvećen problemima
političke ekonomije.
Bilo je kasno popodne kad joj je cvećar telefonirao. "Naš ured u
Čikagu je poslao poruku da nisu mogli da isporuče cveće, gospođo
Rirden", rekao je, "gospodin Rirden nije u Kometi."
"Jeste li sigurni?"
 g
"Potpuno siguran, gospođo Rirden. Naš čovek je na stanici u
Čikagu saznao da u vozu nema kupea rezervisanog na ime gospodina
Rirdena. Proverili smo u njujorškom uredu Tegart transkontinentala ,
da budemo sigurni, i rečeno nam je da ime gospodina Rirdena nije na
spisku putnika Komete."
"Shvatam... Onda otkažite porudžbinu, molim vas. Hvala."
Načas je sedela pored telefona, mršteći se, a onda pozvala
gospođicu Ajvs. "Molim vas, oprostite mi što sam malo rasejana,
gospođice Ajvs, ali sam bila u žurbi i nisam zapisala, i sad više nisam
sigurna šta ste rekli. Jeste li rekli da gospodin Rirden dolazi sutra?
Vozom Kometa?"
"Da, gospođo Rirden."
"Niste čuli ni za kakvo odlaganje ili izmenu u njegovim
planovima?"
"Pa, ne. U stvari, razgovarala sam sa gospodinom Rirdenom pre
jednog sata. Telefonirao mi je sa stanice u Čikagu, i pomenuo je da
žuri da se ukrca jer Kometa samo što nije krenula."
"Shvatam. Hvala."
Skočila je na noge čim joj je jedno "klik" spuštene slušalice
povratilo privatnost. Počela je da hoda po sobi, a koraci su joj sada bili
neskladno napeti. Onda je stala, pošto joj je iznenada nešto sinulo.
Postoji samo jedan razlog zašto bi čovek napravio rezervaciju na tuđe
ime: ako ne putuje sam.
Mišići na licu su joj se lagano razlili u zadovoljan osmeh: ovakvu
priliku nije očekivala.
Stojeći na peronu Tegarta, negde na sredini voza, Lilijan Rirden je
posmatrala putnike kako silaze sa Komete. Na usnama joj je lebdeo
nagoveštaj osmeha, u beživotnim očima iskra živosti; bacala je pogled
s lica na lice, trzajući glavu nezgrapno, kao neka nestrpljiva učenica.
Zamišljala je Rirdenovo lice kada je, s ljubavnicom kraj sebe, bude
video kako tu stoji.
Pogled joj se s nadom ustremljivao na svaku naočitu mladu ženu
koja je silazila s voza. Bilo je teško pratiti: odmah posle prvih nekoliko
likova, voz kao da je popucao po šavovima, plaveći peron snažnom
strujom koja je jurila u jednom pravcu, kao vučena vakuumom; jedva
je razaznavala pojedinačne osobe. Svetla su više bleštala nego što su
j j g
osvetljavala, izdvajajući tu struju iz prašnjave, uljaste tame. S naporom
je stajala nepomično, nasuprot nevidljivom pritisku kretanja.
Prvi pogled na Rirdena u masi bio je za nju šok: nije videla kako
izlazi iz vagona, samo se stvorio tu, idući u njenom pravcu negde s
kraja voza. Bio je sam. Hodao je kao obično, odlučno i brzo, držeći
ruke u džepovima trenčkota. Pored njega nije bila nikakva žena,
nikakav pratilac, osim nosača koji je hitao uz njega s torbom za koju
je shvatila da je njegova.
U besu zbog neverovatnog razočaranja, izbezumljeno je tražila bilo
kakvu žensku osobu koju je možda ostavio iza sebe. Bila je sigurna da
će prepoznati njegovu izabranicu. Nije videla ništa što bi bilo blizu. A
onda je videla da je poslednji vagon privatan i da je osoba koja stoji
na njegovim vratima, razgovarajući s nekim staničnim službenikom
osoba koja nije nosila krzna i velove, već strogi sportski kaput koji je
isticao savršeno vitko telo u samouverenoj pozi vlasnika i središta ove
stanice Degni Tegart. Tada je Lilijan Rirden shvatila.
"Lilijan! Šta je bilo?"
Čula je Rirdenov glas, osetila je kako joj je šakom zgrabio ruku,
videla je kako je gleda kao što se gleda neko ko je u iznenadnoj
opasnosti. Pred njim su bili bezizražajno lice i neusredsređen pogled
pun užasavanja.
"Šta se dogodilo? Šta radiš ovde?"
"Ja... Zdravo, Henri... Samo sam došla da te sačekam... Bez nekog
posebnog razloga... Samo sam htela da te sačekam." S lica joj je
nestalo užasavanje, i govorila je nekim čudnim, uravnoteženim
glasom: "Htela sam da te vidim, osetila sam pobudu, iznenadnu
pobudu i nisam mogla da odolim, jer..."
"Ali, izgledaš... Izgledala si bolesno."
"Nisam... Nisam, možda blaga slabost, sparno je ovde... nisam
mogla da odolim a da ne dođem, jer sam se setila dana kada si bio
srećan što me vidiš... kratka iluzija koju sam želela da ponovim..." Reči
su zvučale kao napamet naučena lekcija.
Znala je da mora da govori, dok se njen um borio da shvati pravo
značenje svog otkrića. Reči su bile deo plana koji je nameravala da
sprovede u delo da je prethodno našao ruže u svom kupeu.
Nije odgovorio, stajao je gledajući je i mršteći se.
 j g j j g j j
"Nedostajao si mi, Henri. Znam šta priznajem. No, ne očekujem da
ti to išta više znači." Reči su bile u neskladu s ukočenim licem, usnama
koje su se pomicale s teškom mukom, pogledom koji je stalno skretao
s njega na peron. "Želela sam... samo sam želela da te iznenadim." Lice
joj je opet poprimalo lukav i usredsređen izraz.
Uzeo joj je ruku, ali se ona povukla, pomalo preoštro.
"Zar mi nećeš reći ni reč, Henri?"
"Šta hoćeš da kažem?"
"Da li toliko mrziš što je žena došla na stanicu da te dočeka?"
Pogledala je niz peron: Degni Tegart je išla prema njima; on je nije
video.
"Hajdemo", reče on.
Nije se ni makla. "Da li?" upita.
"Šta?"
"Da li to mrziš?"
"Ne, ne mrzim. Samo ne razumem."
"Pričaj mi o svom putu. Sigurna sam da si imao prijatno
putovanje."
"Hajde. Možemo da razgovaramo kod kuće."
"Kad uopšte imam priliku da kod kuće razgovaram s tobom?"
Ravnodušno je otezala reči, kao da ih je razvlačila da popuni vreme, iz
razloga koji nije mogao da nasluti. "Nadala sam se da ću ugrabiti
nekoliko trenutaka tvoje pažnje ovako između vozova i poslovnih
sastanaka i svih tih važnih stvari koje te zaokupljaju i danju i noću,
svih tih velikih dostignuća, kao što je... Dobar dan, gospođice Tegart!"
reče ona oštro, glasno i jasno.
Rirden se brzo okrenu. Degni je prolazila pored njih, ali se
zaustavila.
"Dobar dan", reče ona Lilijan, naklonivši se, a lice joj je bilo
bezizražajno.
"Jako mi je žao, gospođice Tegart", reče Lilijan smešeći se, "morate
mi oprostiti što ne znam odgovarajuću formulu za izjavu saučešća u
ovoj prilici." Primetila je da se Degni i Rirden nisu pozdravili. "Vraćate
se s onoga što je, u stvari, sahrana vašeg deteta s mojim mužem, zar
ne?"
 Na Degninim usnama pojavio se trag blagog čuđenja i prezira.
Naklonila je glavu u znak rastanka i produžila.
Lilijan je brzo bacila pogled na Rirdenovo lice, kao da namerno
nešto naglašava. Gledao ju je ravnodušno, zbunjen.
Nije ništa rekla. Kada se okrenuo da ide, bez reči je pošla za njim.
Dok su se vozili taksijem do hotela Vejn-Fokland, ćutala je, delimično
odvrativši lice od njega. Gledajući njena ukočena i iskrivljena usta, bio
je siguran da u njoj narasta neka neuobičajena žestina. Nikada je nije
video kako doživljava bilo kakvu snažnu emociju.
Istog časa kad su ostali sami u njegovoj sobi, naglo se okrenula
prema njemu.
"Znači, ona je?"
Nije to očekivao. Pogledao ju je, ne verujući da ju je baš dobro
razumeo.
"Degni Tegart je tvoja ljubavnica, je l' tako?"
Nije odgovorio.
"Slučajno sam saznala da nisi imao svoj kupe u tom vozu. Tako da
znam gde si spavao poslednje četiri noći. Hoćeš li da priznaš, ili hoćeš
da pošaljem detektive da ispituju njeno osoblje u vozu i kućnu
poslugu? Da li je to Degni Tegart?"
"Da", odgovori on mirno.
Usta joj se iskriviše u ružni osmeh; gledala je mimo njega. "Trebalo
je da znam! Trebalo je da pogodim. Zato nije uspelo!"
Potpuno zapanjen, upitao je: "Šta nije uspelo?"
Ustuknula je, kao da podseća sebe na njegovo prisustvo. "Da li si
kada je bila u našoj kući, na onoj zabavi da li si onda...?"
"Ne. Posle."
"Veličanstvena poslovna žena", reče ona, "besprekorna i iznad
ženskih slabosti. Veličanstveni um, oslobođen svake brige za telo..."
Zakikotala se. "Narukvica..." reče s mirnim izrazom, zbog čega je
zvučalo kao da su reči slučajno izbačene iz bujice u njenoj glavi. "To ti
je značila. To je oružje koje ti je dala."
"Ako zaista razumeš ono što govoriš da."
"Zar misliš da ću te pustiti da se izvučeš?"
"Da se izvučem?" Gledao ju je s nevericom, s hladnim čuđenjem i
radoznalošću. "Zato na tvom suđenju..." Zastala je.
 j j
"Šta je s mojim suđenjem?"
Tresla se. "Znaš, naravno da neću dopustiti da se to nastavi."
"Kakve to veze ima s mojim suđenjem?"
"Neću ti dozvoliti da je imaš. Ne nju. Svaku drugu, samo ne nju."
Sačekao je malo, a onda ravnodušno upitao: "Zašto?"
"Neću dozvoliti! Prekinućeš!" Gledao ju je bezizražajno, ali ju je
staloženost njegovih očiju pogodila kao najopasniji odgovor.
"Prekinućeš, ostavićeš je, nikada je više nećeš videti!"
"Lilijan, ako želiš da razgovaramo o tome, ima nešto što treba da
shvatiš: ništa na ćelom svetu me neće naterati da prekinem."
"Ali, ja to zahtevam!"
"Rekao sam ti da možeš da zahtevaš sve osim toga."
Video je kako joj u očima narasta izraz neke čudne panike: to nije
bio izraz razumevanja, već divljeg odbijanja da razume kao da želi da
pretvori silinu osećanja u magleni zastor, ne kao da se nada da će
tako postati slepa za stvarnost, već da će zbog njenog slepila stvarnost
prestati da postoji.
"Ali, imam pravo da to zahtevam! Posedujem tvoj život! To je moje
vlasništvo. Moje vlasništvo prema tvom zavetu. Zakleo si se da ćeš
služiti mojoj sreći. Ne svojoj mojoj! Šta si ti učinio za mene? Ništa mi
nisi dao, ništa nisi žrtvovao, nikada te nije bilo briga ni za šta drugo
osim za sebe samog tvoj rad, tvoja fabrika, tvoj talenat, tvoja
ljubavnica! A ja? Ja prva imam pravo na potraživanje! Došla sam da
ga tražim! Ti si račun u mom vlasništvu!"
Izraz na njegovom licu ju je uzlaznim stepenicama sopstvenog
glasa, vrisak po vrisak, doveo do užasa. Nije videla ni bes ni bol ni
krivicu, već jedinog nepobedivog neprijatelja: ravnodušnost.
"Jesi li pomislio na mene?" vrisnu ona, a glas joj se lomio na
njegovom licu. "Jesi li pomislio na to šta mi radiš? Nemaš prava da
nastaviš ako znaš da doživljavam pakao svaki put kad spavaš s tom
ženom! Ne mogu da podnesem, ne mogu da podnesem nijedan
trenutak saznanja o tome! Hoćeš li me žrtvovati svojoj životinjskoj
želji? Jesi li tako zao i sebičan? Zar možeš da uživaš po cenu moje
patnje? Zar možeš, kad vidiš kako mi je?"
Ne osećajući ništa osim bezbojne upitanosti, posmatrao je nešto što
je nakratko ugledao u prošlosti, a sada je video u punoj ružnoći
j g j j
besmisla: prizor molbi za milost koje se iznose s režećom mržnjom,
kao pretnje i kao zahtevi.
"Lilijan", reče on veoma tiho, "hoću, čak i po cenu tvog života."
Čula je. Čula je više nego što je on bio spreman da sazna i čuje u
sopstvenim rečima. Za njega je šok bio to što kao odgovor nije dobio
vrisak, već je video kako joj se vraća mir. "Nemaš prava", reče ona
tupo. Bile su to zbunjene, bespomoćne reči osobe koja zna da njene
reči nemaju smisla.
"Kakvo god pravo polagala na mene", reče on, "nijedno ljudsko biće
ne može s pravom zahtevati od drugoga da zbriše sopstveno
postojanje."
"Da li ti ona zaista toliko znači?"
"I mnogo više."
Lik joj je pokazivalo da je opet u stanju da razmišlja, ali je na
njenom licu to izgledalo kao lukavost. Ćutala je.
"Lilijan, drago mi je što znaš istinu. Sada možeš da s punim
razumevanjem izabereŠ. Možeš da se razvedeš od mene ili možeš da
tražiš da nastavimo kao do sada. To ti je jedini izbor. To je sve što
mogu da ti ponudim. Mislim da znaš da želim da se razvedeš od mene.
Ali, ne tražim tvoju žrtvu. Ne znam zašto ti je tako udobno u našem
braku, ali, ako jeste, neću tražiti od tebe da ga se od rekneš. Ne znam
zašto bi sada htela da me zadržiš, ne znam šta ti značim. Ne znam za
čim tragaš, šta je za tebe sreća i šta ćeš dobiti iz situacije za koju
smatram da je oboma nepodnošljiva. Prema svim mojim merilima,
odavno je trebalo da se razvedeš od mene. Prema svim mojim
merilima, održavanje našeg braka je zlobna obmana. Ali, merila nam
nisu ista. Ne razumem tvoja, nikad ih nisam razumeo, ali ću ih
prihvatiti. Ako je to vid tvoje ljubavi prema meni, ako će ti to što si
moja žena, što nosiš moje prezime, pružiti neku vrstu zadovoljstva,
neću ti to oduzeti. Ja sam prekršio reč, pa ću se iskupljivati onoliko
koliko je u mojoj moći. Znaš, naravno, da mogu kupiti jednog od ovih
modernih sudija i u svako doba dobiti razvod. Ali, neću. Održaću reč,
ako želiš, ali ću je održati samo u ovoj formi. Sada izaberi ali, ako
izabereš da me zadržiš, nikada mi ne smeš govoriti o njoj, ako je
sretneš, nikada joj ne smeš pokazati da znaš, nikada ne smeš da
takneš taj deo mog života."
 j g
Stajala je mirno, gledajući ga, a telo joj je bilo povijeno i opušteno,
kao da je nehatnost bila oblik prkosa, kao da joj nije bilo stalo da zbog
njega povrati disciplinu gracioznog držanja.
"Gospođica Degni Tegart..." rekla je i zakikotala se. "Superžena u
koju obične, prosečne supruge ne treba da sumnjaju. Žena koja ne
mari ni za šta drugo osim za posao i posluje s muškarcima kao
muškarac. Žena veličanstvenog duha koja ti se platonski divila, samo
zbog tvog genija, tvoje fabrike i tvog metala!" Zakikotala se. "Trebalo je
da znam da je ona samo kučka koja te želi onako kako bi te svaka
kučka želela jer si u krevetu ekspert kao i za radnim stolom, ako seja
o tome pitam. Ali, ona to ume više da ceni nego ja, budući da se divi
svakoj stručnosti i budući da je spavala sa svakim radnikom na svojoj
železnici!"
Stala je jer je prvi put u životu videla po kakvom pogledu čovek
shvata da je neko sposoban da ubije. Ali, nije nju gledao. Nije bila
sigurna da li ju je uopšte video ili čuo njen glas.
On je čuo sopstveni glas kako izgovara njene reči kako ih izgovara
Degni u suncem prošaranoj spavaćoj sobi u kući Elisa Vajata. Video je,
u noćima iza sebe, Degnino lice u onim trenucima kada je, pošto je
njegovo telo napustilo njeno, mirno ležala sa izrazom blistavosti koja
je bila više nego osmeh, izrazom mladosti u rano jutro, zahvalnosti na
postojanju. I video je Lilijanino lice, kakvo je viđao pored sebe u
krevetu, beživotno lice s očima koje su vrludale, s nekim slabim
smeškom na usnama i izrazom sudeonika u nekoj skaradnoj krivici.
Video je koje tužitelj, a ko optuženi video je kako je izopačeno
dopustiti nemoći da se predstavlja kao vrlina i da osuđuje snagu
življenja kao greh video je, s jasnoćom neposrednog opažanja, u
jednom jedinom šokantnom trenutku, strašnu ružnoću onoga u šta je i
sam nekada verovao.
Trajalo je samo trenutak, uverenje bez reči, spoznaja kroz osećanje,
nezapečaćena umom. Taj šok ga je vratio prizoru Lilijan i zvuku njenih
reci. Odjednom mu je izgledala kao nekakav nevažan lik s kojim u
tom trenutku mora da ima posla.
"Lilijan", reče ravnodušnim glasom, koji je čak nije udostojio ni
besa, "ne smeš sa mnom govoriti o njoj. Ako to ikad opet učiniš,
odgovoriću ti kao što bih odgovorio siledžiji: istući ću te. Ni ti ni bilo
ko drugi ne smete da pričate o njoj."
Pogledala ga je. "Stvarno?" reče. Zazvučalo je čudno i nehajno kao
da je ta reč bila odbačena, ostavljajući u njenom umu neku zarivenu
udicu. Kao da joj se iznenada ukazala neka vizija.
Tiho je rekao, umorno i začuđeno: "Mislio sam da će ti biti drago
da otkriješ istinu. Mislio sam da će ti biti draže da znaš zbog neke
ljubavi ili poštovanja koje osećaš prema meni da, ako sam te
izneverio, to nije bilo je ino i uzgredno, ne zbog neke igračice, već
zbog najčistijeg i najozbiljnijeg osećanja u mom životu."
Njen razjareni okret prema njemu bio je nehotičan, kao i ogoljeni
nalet mržnje na njenom licu: "O, budalo prokleta!"
Ćutao je.
Povratila je pribranost, s blagim nagoveštajem tajanstveno-
podrugljivog osmeha. "Pretpostavljam da očekuješ moj odgovor?" reče.
"Ne, neću se razvesti od tebe. Nemoj ni da se nadaš. Nastavićemo
ovako ako je to ono što si ponudio i ako misliš da se može nastaviti.
Vidi da li možeš da pogaziš sve moralne principe i da se izvučeš!"
Nije je slušao dok je uzimala kaput, govoreći mu da se vraća kući.
Jedva je primetio kad su se za njom zatvorila vrata. Stajao je
nepomično, zaokupljen osećanjem koje nikad ranije nije iskusio. Znao
je da će morati da misli kasnije, da misli i shvati, ali u tom času je
želeo samo da posmatra čudo onoga što je osećao.
Bio je to osećaj slobode, kao da je stajao sam usred bezgranične
čistine prozračnog vazduha, samo sa sećanjem na neki teret koji mu
je pao s ramena. Bilo je to osećanje ogromnog oslobađanja. Saznanje
da mu nije važno šta Lilijan oseća, šta trpi ili šta se događa s njom, i
više: ne samo saznanje da nije važno, već blistavo, čedno saznanje da
ne mora da bude važno.
 Glava VI
ČUDESNI METAL

"Ali, možemo li da se izvučemo?" upita Vesli Mauč. Glas mu je bio

povišen od besa i piskav od straha.
Niko mu nije odgovorio. Džejms Tegart je nepomično sedeo na ivici
fotelje, gledajući ga ispod oka. Oren Bojl je žestoko lupio po pepeljari
otresajući pepeo sa cigarete. Dr Flojd Feris se osmehnuo. Gospodin
Veterbi je sklopio usne i ruke. Fred Kinan, predsednik Asocijacije
sindikata Amerike, prestao je da korača po kancelariji, seo na
prozorski ispust i prekrstio ruke. Judžin Loson, koji je sedeo pogrbljen,
odsutno razmeštajući cvetnu izložbu na staklenom stolu, ozlojeđeno se
uspravio i podigao pogled. Mauč je sedeo za radnim stolom, s
pesnicom na listu papira.'
Odgovorio je Judžin Loson. "Ne treba, čini mi se, to tako postaviti.
Ne smemo dozvoliti da obične teškoće podriju naše osećanje da je
plan plemenit, motivisan isključivo društvenom dobrobiti. To je za
dobro naroda. Narodu je to potrebno. Potreba je na prvom mestu, zato
ne treba da uzimamo u obzir ništa drugo."
Niko se nije ni usprotivio ni prihvatio; izgledali su kao da je Loson
samo otežao nastavak rasprave. Ali, jedan oniži čovek, koji je
nenametljivo sedeo u najboljoj fotelji u prostoriji, udaljen od ostalih,
zadovoljan što ga zapostavljaju i potpuno svestan da niko nije mogao
previđati njegovo prisustvo, pogleda Losona, onda Mauča, i reče
živahno i veselo: "Tako treba reći, Vesli. Ublaži, doteraj i daj da tvoji
momci to ponavljaju u novinama i nećeš morati da brineš."
"Da, gospodine Tompson", reče Mauč turobno.
Gospodin Tompson, šef države, bio je čovek koji se odlikovao time
što nikada nije bivao primećen. U svakoj grupi od troje, njegova
ličnost je postajala neraspoznatljiva, a kada bi ga videli samog, kao da
je oživljavao neku sopstvenu grupu, sastavljenu od bezbrojnih ličnosti
na koje je ličio. Zemlja nije imala jasnu sliku o tome kako izgleda:
njegove fotografije su se pojavljivale na naslovnim stranama časopisa
isto tako često kao i one njegovih prethodnika u službi, ali ljudi nisu
nikad mogli da budu sasvim sigurni koje su fotografije bile njegove, a
koje fotografije "nekog poštanskog službenika" ili "nekog
kancelarijskog radnika", koje su pratile članke o svakodnevnom životu
mase osim što su kragne gospodina Tompsona bile obično izgužvane.
Imao je široka ramena i tanušno telo. Imao je zamršenu kosu, široka
usta i rastegljiv opseg godina, što mu je davalo izgled istrošenih
četrdesetih ili neobično živahnih šezdesetih. Imao je u rukama
ogromnu službenu moć i neprestano je spletkario da je proširi, jer su
to od njega očekivali oni koji su ga namestili na taj položaj. Odlikovao
se lukavošću neinteligentnih i izbezumljenom energijom lenjih. ledina
tajna njegovog uspona u životu bila je činjenica da je bio proizvod
slučaja, znao je to, i ničem drugom nije težio.
"Očigledno je da treba preduzeti mere. Drastične mere", reče
Džejms Tegart, ne obraćajući se gospodinu Tompsonu već Vesliju
Mauču. "Ne možemo još dugo pustiti da stvari ovako teku." Glas mu je
bio ratoboran i drhtav.
"Smiri se, Džim", reče Oren Bojl.
"Nešto mora da se uradi, i to brzo!"
"Nemoj da gledaš mene", obrecnu se Vesli Mauč. "Ne mogu ništa.
Ne mogu ništa kad ljudi neće da sarađuju. Vezane su mi ruke.
Potrebna su mi šira ovlašćenja."
Mauč ih je sve pozvao u Vašington, kao prijatelje i lične savetnike,
na privatan, neslužben sastanak o nacionalnoj krizi. Ali, posmatrajući
ga, nisu bili u stanju da odrede da li se ponaša oholo ili cvili, da li im
preti ili ih moli za pomoć.
"Činjenica je", reče gospodin Veterbi ukočeno, tonom statističkog
saopštenja, "da se u dvanaestomesečnom periodu, koji se završio
prvog januara ove godine, procenat poslovnih neuspeha udvostručio,
u poređenju sa prethodnim dvanaestomesečnim periodom. Od prvog
januara se utrostručio."
 "Budi siguran da misle da je to njihova greška", reče dr Feris
nehajno.
"Ha?" reče Vesli Mauč, a oči mu se ustremiše na Ferisa.
"Ma šta da uradiš, nemoj da se izvinjavaš", reče dr Feris. "Nateraj
ih da se osećaju krivima."
"Ne izvinjavam se!" obrecnu se Mauč. "Ne treba mene kriviti.
Potrebna su mi veća ovlašćenja."
"Ali, to jeste njihova krivica", reče Judžin Loson, okrenuvši se
agresivno prema dr Ferisu. "To je zato što im nedostaje duh
zajedništva Neće da shvate da proizvodnja nije lični izbor, već dužnost
prema društvu. Nemaju pravo na neuspeh, ma kakvi uslovi iskrsli.
Moraju i dalje da proizvode. To je imperativ društva. Čovekov rad nije
lična stvar, to je društvena stvar. Ne postoji ništa što bi bilo lična stvar
ili lični život. To ih moramo naterati da shvate."
"Džin Loson zna o čemu pričam", reče dr Feris s blagim osmehom,
"iako uopšte nema predstavu o tome."
"Kako to misliš?" upita Loson povišenim glasom.
"Mani", naredi Vesli Mauč.
"Nije me briga šta ćeš odlučiti da uradiš, Vesli", reče gospodin
Tompson, "i nije me briga ako biznismeni budu bučno protestovali.
Samo se postaraj da štampa bude na tvojoj strani. Budi sasvim
siguran."
"Moji su", reče Mauč.
"Samo jedan izdavač koji otvori gubicu u pogrešno vreme može
nam nauditi više nego deset nezadovoljnih milionera."
"Istina je, gospodine Tompson", reče dr Feris. "Ali, možete li navesti
ijednog izdavaču koji to zna?"
"Mislim da ne mogu", reče Tompson; zvučao je zadovoljno.
"Na kakav god tip ljudi računali", reče dr Feris, "Ima jedan
staromodni citat koji bolje da zaboravimo: onaj o računanju na mudre
i poštene. Ne moramo ih uzimati u obzir. Prevaziđeni su."
Džejms Tegart baci pogled kroz prozor. Na nebu iznad prostranih
vašlngtonsklh ulica bilo je slojeva plavetnila, bledog aprilskog
plavetnila, i nekoliko snopova svetlosti koji su se probijali kroz oblake.
U daljini je, pogođen sunčevim zrakom, sijao neki spomenik: bio je to
visoki, beli obelisk, podignut u znak sećanja na čoveka kojeg je dr
 g j j g j
Feris citirao, čoveka u čiju je čast ovaj grad dobio ime. Džejms Tegart
je odvratio pogled.
"Ne sviđaju mi se profesorove opaske", teče Loson glasno i
zlovoljno.
"Smiri se", reče Vesli Mauč. "Dr Feris ne govori o teoriji, već o
praksi."
"Pa, ako hoćete da govorimo o praksi", reče Fred Kinan, "onda da
vam kažem: ne možemo brinuti o biznismenima u ovakvim
vremenima. Treba da mislimo na radna mesta. Više radnih mesta za
ljude. U mojim sindikatima, svaki čovek koji radi, hrani petoricu koji
ne rade, ne računajući mnoštvo njegovih izgladnelih rođaka. Ako
želite savet a, znam da se nećete složiti, ali to je samo predlog izdajte
direktivu kojom se nalaže da se na svaki platni spisak u zemlji doda,
recimo, za trećinu više ljudi."
"Blagi bože!" viknu Tegart. "Jesi li lud? Jedva sada isplaćujemo
plate! Nema dovoljno posla ni za ljude koje već imamo! Još trećina?
Ne bismo ih nikako mogli iskoristiti!"
"Ko mari da li bi ih mogao iskoristiti?" reče Fred Klnan. "Potrebni
su im poslovi. To je ono što je na prvom mestu potreba zar ne? ne tvoj
profit."
"Ne radi se o profitu!" viknu Tegart žustro. "Nisam rekao ništa o
profitu. Nisam ti dao povoda da me vređaš. Samo je pitanje gde ćemo,
do vraga, naći novac da platimo tvoje ljude kad je polovina naših
vozova prazna i nema dovoljno robe ni za tramvaj." Glas mu je
iznenada usporio do tona oprezne promišljenosti: "Međutim,
razumemo neprilike radnih ljudi i razmišljam mogli bismo, možda, da
primimo izvestan broj ako nam se dozvoli da udvostručimo cene
prevoza, koje..."
"Jesi li poludeo?" viknu Oren Bojl. "Ostajem bez prebijene pare i sa
tvojim sadašnjim cenama, naježim se svaki put kad neki prokleti
teretni vagon ude u našu fabriku ili izađe iz nje, cede iz mene i
poslednju kap, ne mogu to da izdržim — a ti hoćeš da ih udvostručiš?"
"Nije suština u tome da li možeš da izdržiš ili ne", hladno reče
Tegart. "Moraš biti spreman da nešto žrtvuješ. Društvu su potrebne
železnice. Potreba je na prvom mestu iznad tvog profita."
 "Kakav profit?" viknu Oren Bojl. "Kad sam uopšte zaradio profit?
Niko ne može da me optuži da vodim profitabilan biznisi Samo
pogledaj moj blians i onda pogledaj knjige jednog mog konkurenta,
koji ima sve kupce, sve sirovine, sve tehničke prednosti i monopol na
tajne formule i onda mi kaži ko je profiteri... Ali, naravno, društvu su
potrebne železnice i možda bih mogao da prihvatim izvesno povećanje
cena ako bih dobio razmišljam ako bih dobio subvencije, da me
izvuku Još godinu-dve, dok se ne sredim i..."
"Šta? Opet?" viknu gospodin Veterbi, ne više ukočeno. "Koliko si
samo kredita dobio od nas i koliko samo produženja, odlaganja i
moratorijuma? Nisi vratio ni dolar i, ako svi vi, momci, ostajete bez
prebijene pare a poreski prihodi naglo opadaju, gde očekuješ da
nađemo novac da ti damo subvenciju?"
"Ima ljudi koji nisu bez prebijene pare", polako reče Bojl. "Vi,
momci, nemate nikakvo opravdanje što dozvoljavate da se sva ta
oskudica i beda šire zemljom sve dok ima ljudi koji nisu bez prebijene
pare."
"Ne mogu ja tu ništa!" viknu Vesli Mauč. "Ne mogu ništa da
učinim! Potrebna su mi šira ovlašćenja!"
Nisu znali šta je nagnalo gospodina Tompsona da prisustvuje baš
ovom sastanku. Nije mnogo govorio, ali je slušao s interesovanjem.
Kao da je želeo nešto da sazna, i sad je izgledao kao da je to i saznao.
Ustao je i vedro se nasmešio.
"Nastavi, Vesli", reče. "Nastavi s brojem 10-289. Nećeš s tim imati
nikakvih neprilika."
Svi su stali na noge, sumorno i nerado odajući poštovanje. Vesli
Mauč pogleda svoj papir i onda mrzovoljnim tonom reče: "Ako hoćeš
da nastavim, moraćeš da proglasiš potpuno vanredno stanje."
"Proglasiću čim budeš spreman."
"Ima poteškoća koje..."
"Prepustiću to tebi. Sredi kako hoćeš. To ti je posao. Daj mi da
vidim osnovni nacrt, sutra ili prekosutra, ali me nemoj gnjaviti
pojedinostima. Moram za pola sata da održim govor na radiju."
"Glavna poteškoća je ta što nisam siguran da li nam zakon zaista
omogućuje da donesemo izvesne mere Direktive broj 10-289. Bojlm se
da bi mogle biti dovedene u pitanje."
 g j
"Ma, do vraga, doneli smo toliko vanrednih zakona da ćeš sigurno
u njima iščačkati nešto da se to opravda."
Gospodin Tompson se okrenu prema drugima s prijateljskim
osmehom. "Momci, ostaviću vas da doterate detalje", reče. "Cenim što
ste došli u Vašington da nam pomognete. Drago mi je što smo se
videli."
Sačekali su da se vrata za njim zatvore, a onda ponovo seli; nisu se
gledali.
Nisu čuli tekst Direktive broj 10-289, ali su znali šta će u njoj biti.
Već dugo su znali, na onaj poseban način koji se sastojao u tome da
se skrivaju tajne od sebe samog i ostavi po strani znanje pretočeno u
reči. I, po istom metodu, sada bi im bilo draže da ne moraju da čuju
reči te direktive. Svim tim složenim umnim dovijanjima oduvek su
smišljali kako da izbegnu ovakve trenutke.
Želeli su da se direktiva sprovede u delo. Želeli su da može da se
sprovede u delo bez reči, da ne bi morali znati da rade ono što rade.
Niko nikad nije izjavio da je Direktiva broj 10-289 krajnji cilj njihovih
nastojanja. Ipak, ljudi su već generacijama radili na tome da je
omoguće, i za nekoliko proteklih meseci sve njene mere pripremljene
su bezbrojnim govorima, člancima, propovedima, uvodnicima odlučnih
glasova koji su besneli ako bi iko pomenuo njihov cilj.
"Ovako stoje stvari", reče Vesli Mauč. "Ekonomski uslovi u zemlji su
bili bolji pretprošle nego prošle godine, a prošle godine su bili bolji
nego danas. Očigledno je da ne bismo preživeli još jednu godinu
ovakvom progresijom. Stoga, naš jedini cilj sada mora biti da se
držimo kursa. Da budemo mirni da bismo uhvatili korak. Da
postignemo potpunu stabilnost. Sloboda je dobila šansu i nije uspela.
Stoga, potrebna je stroža kontrola. Budući da ljudi nisu ni sposobni ni
voljni da samostalno rešavaju probleme, moraju se naterati da to
urade." Napravio je pauzu, uzeo onaj list papira, a onda nezvaničnijim
tonom dodao: "Do vraga, sve se svodi na to da možemo da opstanemo
i ovako, ali ne možemo ni da se mrdnemo dalje! Zato moramo da
mirujemo. Moramo da mirujemo. Moramo da nateramo te gadove da
miruju!"
Glave uvučene u ramena, gledao ih je s besom čoveka koji
izjavljuje da su nevolje u zemlji za njega lična uvreda. Bojalo ga se
 j j j j j j g j g
toliko mnogo ljudi koji su tražili usluge da se sada ponašao kao da
mu je bes rešenje za sve, kao da je bes svemoćan, kao da je samo
potrebno da se razbesni. No, licem u lice s njim, ljudi koji su sedeli u
tihom polukrugu ispred njegovog radnog stola nisu bili sigurni da li je
prisustvo straha u sobi bila njihova emocija, ili je pogrbljena figura za
stolom zračila panikom pacova sateranog u ćošak.
Vesli Mauč je imao dugo, četvrtasto lice i zaravnjenu lobanju, još
više istaknutu kratkom frizurom. Donja usna mu je bila mrzovoljna
loptica, a blede, smeđkaste ženice ličile su na žumanca, razmrljana
ispod mutnih belanaca. Mišići na licu bi mu se naglo pokrenuli, a
onda bi pokret nestao, ne prenoseći nikakav izraz. Niko ga nikad nije
video nasmejanog.
Vesli Mauč je poticao iz porodice koja generacijama nije znala ni
za siromaštvo, ni za bogatstvo, ni za ugled; držala se, međutim,
sopstvene tradicije: da bude visokoobrazovana i da, otuda, prezire
ljude koji se bave biznisom. Porodične diplome su uvek visile na zidu,
kao da prekorevaju svet, jer te diplome nisu automatski proizvodile
materijalne ekvivalente priznate duhovne vrednosti. Među
mnogobrojnim rođacima u porodici bio je jedan bogati ujak. Oženio se
novcem i u obudoveloj starosti je odabrao Veslija za najdražeg od
mnogih nećaka i nećakinja, jer se Vesli u tom mnoštvu najmanje
odlikovao i stoga je, mislio je ujak Džulijus, najbezbedniji. Ujak
Džulijus nije mario za ljude koji su bili izuzetni. Nije hteo da se muči i
upravlja novcem, pa je taj posao prepustio Vesliju. U vreme kad je
Vesli diplomirao, više nije bilo novca kojim bi se upravljalo. Ujak
Džulijus je krivio Veslijevu prepredenost i vapio je da je Vesli
beskrupulozni spletkaroš. Ali, nije tu bilo nikakvog plana; Vesi baš nije
umeo da kaže kuda je novac otišao. Vesli Mauč je u srednjoj školi bio
jedan od najgorih učenika i strasno je zavideo najboljima. Fakultet ga
je naučio da uopšte ne treba da im zavidi. Pošto je diplomirao,
zaposlio se u reklamnom odeljenju neke kompanije koja je proizvodila
lek za kurje oko. Lek se dobro prodavao i on je uznapredovao do šefa
odeljenja. Napustio je to da bi preuzeo reklamiranje sredstva za
jačanje kose, zatim patentovanog grudnjaka, potom novog sapuna,
zatim bezalkoholnog pića a onda je postao potpredsednik za
propagandu jednog automobilskog koncerna. Pokušao je da prodaje
 g j g g j j
automobile kao da su lažni lek od kukuruza. Nisu se prodavali. Svalio
je krivicu na nedostatak budžeta za reklamiranje. Upravo ga je
predsednik tog automobilskog koncerna preporučio Rirdenu. I baš ga
je Rirden predstavio Vašingtonu Rirden, koji nije znao kojim merilima
treba da procenjuje aktivnosti svog čoveka u Vašingtonu. Džejms
Tegart je bio taj koji ga je progurao u Biro za ekonomsko planiranje i
nacionalna bogatstva u zamenu za to što je prevario Rirdena da bi
pomogao Orenu Bojlu, u zamenu za to što je uništio Dena Konveja. Od
tada su ljudi pomagali Vesliju Mauču da napreduje, iz istog razloga
koji je podstakao ujaka Džulijusa: ti ljudi su verovali da je osrednjost
bezbedna. Ljudi koji su sada sedeli ispred njegovog radnog stola bili
su naučeni da je zakon uzročno-posledičnih veza praznoverje i da
čovek mora da se nosi sa trenutnom situacijom ne uzimajući u obzir
njen uzrok. Po trenutnoj situaciji su zaključili da je Vesli Mauč čovek
izvanredno vest i prepreden, budući da su milioni težili moći, a on ju
je dosegao. U njihovom načinu razmišljanja nije bilo mesta da shvate
da je Vesli Mauč središte susretanja sila oslobođenih da se međusobno
unište.
"Ovo je samo osnovni nacrt Direktive broj 10-289", reče Vesli
Mauč, "koji smo Džin, Klem i ja na brzu ruku napravili, samo da vam
predstavimo generalnu zamisao. Hoćemo da čujemo vaše mišljenje,
predloge i tako dalje jer ste vi predstavnici sindikata, industrije,
transporta i tih profesija."
Fred Kinan je sišao s prozorskog ispusta i seo na naslon fotelje.
Oren Bojl je ispljunuo opušak. Džejms Tegart je spustio pogled na
svoje ruke. Dr Feris je izgledao kao jedini kome je ugodno.
"U ime opšte dobrobiti", čitao je Vesli Mauč, "da bi se zaštitila
sigurnost ljudi, da bi se postigla puna jednakost i potpuna stabilnost,
donosi se dekret za vreme trajanja nacionalnog vanrednog stanja da...
"Tačka jedan. Svi radnici, nadničari i svi zaposleni od sada će biti
vezani za svoje poslove i neće ih napustiti niti će biti otpušteni, pod
pretnjom zatvorske kazne. Kaznu određuje Odbor za unifikaciju, koji će
biti imenovan od strane Biroa za ekonomsko planiranje i nacionalna
bogatstva. Svi koji napune dvadeset jednu godinu javiće se Odboru za
unifikaciju, koji će im odrediti gde će, po njegovom mišljenju, njihove
usluge najbolje služiti interesima nacije.
 g j j j
"Tačka dva. Sva industrijska, trgovinska, proizvodna i poslovna
preduzeća, bilo koje prirode, od sada će nastaviti da rade, a vlasnici
tih preduzeća neće se povući, otići ili se penzionisati, niti će zatvoriti,
prodati ili preneti svoj biznis, pod pretnjom nacionalizacije preduzeća i
celokupne imovine.
"Tačka tri. Svi patenti i autorska prava koji se tiču bilo kakvih
naprava, pronalazaka, formula, procesa i dela svake vrste, predaće se
naciji kao patriotski poklon u toku vanrednog stanja, putem Sertifikata
o poklonu, koji će vlasnici patenata i autorskih prava dobrovoljno
potpisati. Odbor za unifikaciju će zatim dozvoliti korišćenje tih
patenata i autorskih prava svim podnosiocima molbe, jednako i bez
diskriminacije, da bi se eliminisalo monopolsko ponašanje, odbacujući
zastarele proizvode i čineći najbolje dostupnima naciji. Neće se
koristiti nikakvi zaštitni žigovi, marke ili autorizovani nazivi. Svaki
ranije patentirani proizvod biće poznat po novom imenu i svi će ga
proizvođači prodavati pod istim tim imenom, a ime bira Odbor za
unifikaciju. Svi privatni zaštitni žigovi i marke se ovim ukidaju.
"Tačka četiri. Nove naprave, pronalasci, proizvodi ili roba, bilo koje
vrste, koji sada nisu na tržištu, neće se proizvoditi, pronalaziti, praviti
ili prodavati posle datuma izdavanja ove direktive. Ured za patente i
autorska prava se ovim ukida.
"Tačka pet. Svako preduzeće, koncern, korporacija ili osoba koja se
bavi bilo kakvom proizvodnjom, od sada će proizvoditi godišnje istu
količinu robe koju je ono, oni ili on proizveo tokom 'osnovne godine',
ni više ni manje. Godina koja će se uzeti kao 'osnovna godina' ili
'kriterijumska godina' biće godina koja se završava datumom ove
direktive. Proizvodnja iznad ili ispod ovoga biće kažnjena, a kazne
određuje Odbor za unifikaciju.
"Tačka šest. Svaka osoba, bilo kog uzrasta, pola, klase ili s bilo
kakvim prihodom, od sada će godišnje trošiti istu sumu novca na
kupovinu robe koju su on ili ona potrošili tokom 'osnovne godine', ni
manje ni više. Kupovina iznad ili ispod ovoga biće kažnjena, a kazne
određuje Odbor za unifikaciju.
"Tačka sedam. Sve nadnice, cene, plate, dividende, profiti, kamate i
svi oblici prihoda zamrznuće se na sadašnjem nivou, od datuma ove
direktive.
 "Tačka osam. Svi slučajevi koji proističu iz ove direktive ili pravila
koja ova direktiva ne pominje specifično, regilisaće i odrediti Odbor za
unifikaciju, čija će odluka biti konačna."
Čak i u ovoj četvorici koja su slušala postojao je ostatak ljudskog
dostojanstva, zbog čega su sedeli mirno i osećali mučninu čitav minut.
Džejms Tegart je progovorio prvi. Glas mu je bio tih, ali se
odlikovao drhtavom snagom nesvesnog vapaja: "Pa, zašto da ne?
Zašto da oni imaju, ako mi nemamo? Zašto da oni budu iznad nas?
Ako treba da nestanemo, hajde da se postaramo da svi zajedno
nestanemo. Postarajmo se da im ne ostavimo šansu da prežive!"
"Stvarno je smešno reći tako nešto o veoma praktičnom planu koji
će koristiti svima", reče kreštavo Oren Bojl, gledajući Tegarta uplašeno
i zapanjeno. Dr Feris se zakikotao.
Tegartove oči kao da su se usredsredile i on glasnije reče: "Da,
naravno. To je veoma praktičan plan. Potreban je, praktičan i
pravedan. Rešiće svačije probleme. Svakome će dati priliku da se
oseća sigurno. Priliku da odahne."
"Pružiće sigurnost ljudima", reče Judžin Loson, a usne mu se
razvukoše u osmeh. "Sigurnost to je ono što ljudi žele. Ako žele, zašto
ne bi imali? Samo zato što će šačica bogatih da se buni?"
"Neće se bogati buniti", lenjo reče dr Feris. "Bogati vape za
sigurnošću više nego bilo koja druga životinjska vrsta zar niste to već
otkrili?"
"Pa, ko će se buniti?", obrecnu se Loson. Dr Feris se osmehnu
zajedljivo, ne odgovorivši. Loson odvrati pogled. "Nek idu do vraga!
Zašto bismo brinuli o njima? Moramo da upravljamo svetom zarad
malih ljudi. Inteligencija je ta koja izaziva sve nevolje čovečanstva.
Slabi, pokorni, bolesni i skromni treba da budu jedini predmet naše
brige." Donja usna mu se izvijala u mekim, razvratnim pokretima.
"Veliki su tu da služe onima koji to nisu. Ako odbiju da izvrše svoju
moralnu dužnost, moramo ih naterati. Nekad je postojalo doba
prosvećenosti, ali mi smo to prevazišli. Ovo je doba ljubavi."
"Umukni!" vrisnu Džejms Tegart. Svi su zurili u njega.
"Pobogu, Džim, šta ti je?" reče Oren Bojl drhtavo.
"Ništa", reče Tegart, "ništa...
"Vesli, smiri ga, hoćeš li?" Mauč reče s nelagodom: "Ali, ne vidim..."
 g g
"Samo ga smiri. Ne moramo da ga slušamo, zar ne?"
"Pa, ne, ali..."
"Onda, hajde da nastavimo."
"Šta je sad ovo?" reče Loson zahtevno. "To me vređa. Najsnažnije..."
Ali, na licima oko sebe nije video podršku i zastao je, a usne su mu se
napućile u izraz mržnje.
"Hajde da nastavimo", grozničavo reče Tegart.
"Šta vam je?" upita Oren Bojl, trudeći se da ne pojmi šta mu se
događa i zašto je bio uplašen.
"Genije je praznoverica, Džim", polako reče dr Feris, nekako čudno
naglašavajući, kao da je znao da imenuje ono stoje bilo neimenovano
u njihovom umu. "Stvar kao što je intelekt ne postoji. Čovekov mozak
je društveni proizvod. Zbir uticaja koji je pokupio od ljudi oko sebe.
Niko ništa ne smišlja, već samo odražava ono što pluta u društvenoj
atmosferi. Genije je intelektualni grabljivac i pohlepni skupljač ideja
koje s pravom pripadaju društvu od kojeg ih je ukrao. Celokupno
mišljenje je krađa. Ako uništimo privatna bogatstva, imaćemo
pravedniju raspodelu blaga. Ako uništimo genija, imaćemo pravedniju
raspodelu ideja."
"Jesmo li ovde da razgovaramo o poslu ili da se zamajavamo?"
upita Fred Kinan. Okrenuli su se prema njemu. On je bio mišićav
muškarac upadljivih crta, a zapanjujuća odlika njegovog lica bile su
otmene bore koje su podizale usta u trajni nagoveštaj mudrog,
sardoničkog osmeha. Sedeo je na naslonu fotelje, s rukama u
džepovima, gledajući Mauča sa smeškom u očima, kao što prevejani
policajac gleda sitnog lopova."Samo hoću da kažem da se postaraš da
u Odbor za unifikaciju staviš moje ljude", reče. "Bolje se potrudi, brate
ili ću ti načisto rasturiti Tačku jedan."
"Nameravam, naravno, da imam predstavnika sindikata u tom
odboru", reče Mauč suvo, "kao i predstavnika industrije, profesija i
svake društvene.."
"Ništa od društva", reče Kinan bezbojnim tonom. "Samo
predstavnike sindikata. Tačka."
"Ma, do đavola!" viknu Oren Bojl. "To je nameštanje, zar ne?"
"Naravno", reče Fred Kinan.
"Ali, to ćetebi omogućiti da držiš u šaci svaki biznis u zemlji!"
 g j
"Pa, šta misliš da mi je cilj?"
"To nije pošteno!" viknu Bojl. "Neću to podržati! Nemaš prava! Ti..."
"Prava?" reče Kinan čedno. "Govorimo o pravima?"
"Ali, mislim, napokon, postoje neka osnovna vlasnička prava koja..."
"Slušaj, druškane, ti hoćeš Tačku tri, je l' tako?"
"Pa, ja.."
"Onda bolje da odsad začepiš gubicu o vlasničkim pravima. Čvrsto
je začepi."
"Gospodine Kinan", reče dr Feris, "ne smete praviti staromodnu
grešku i praviti široke generalizacije. Naša politika je fleksibilna. Ne
postoje apsolutni principi koji..."
"Sačuvaj to za Džima Tegarta, doktore", reče Fred Kinan. "Znam šta
govorim. To je zato što nikad nisam išao na fakultet."
"Protivim se", reče Bojl, "tvom diktatorskom metodu..,"
Kinan mu okrenu leđa i reče: "Slušaj, Vesli, mojim momcima se
neće dopasti Tačka jedan. Ako ja budem vodio stvar, nateraću ih da to
progutaju. Ako ne, onda ne. Samo odluči."
"Pa..." reče Mauč i stade.
"Pobogu, Vesli, a šta je s nama?" viknu Tegart.
"Doći ćete kod mene", reče Kinan, "kad vam bude potrebna
nagodba da se podmiti Odbor. Ali ja ću upravljati tim odborom. Ja i
Vesli."
"Misliš da će zemlja to podržati?" viknu Tegart.
"Prestani da se zavaravaš", reče Kinan. "Zemlja? Ako više nema
nikakvih principa a pretpostavljam da je doktor u pravu, jer ih
sigurno nema - ako nema nikakvih pravila u i igri i samo je pitanje
ko će koga opelješiti - onda imam više glasova neko svi vi, više je
radnika nego poslodavaca, i nemojte to da zaboravite, momci!"
"To je čudan pristup", oholo reče Tegart, "merama koje se, na kraju
krajeva, ne donose radi sebične dobrobiti radnika ili poslodavaca, već
radi opšteg društvenog blagostanja."
"Važi", reče Kinan ljubazno, "hajde da pričamo tvojim Jezikom. Ko
je društvo? Ako idemo po kvalitetu onda to nisi ti, Džim, i nije Ori Bojl;
ako idemo po kvantitetu onda sam to svakako ja, jer iza sebe imam
kvantitet." Osmeh mu je iščezao, i on, iznenada izgledajući gorko i
umorno, dodade; "Samo, ja neću reći da radim za dobrobit društva, jer
 j j
znam da ne radim. Znam da prodajem tu jadnu kopilad u ropstvo, i to
je sve. I oni to znaju. Ali znaju da ću tu i tamo morati da im bacim
mrvicu, ako hoću da održim posao, dok s vama uopšte ne bi imali
šanse. Zato, ako već moraju da budu bičevani, više vole da bič držim
ja, a ne vi vi, balavi, srceparateljni, kukavni gadovi društvene
dobrobiti! Zar mislite da izvan kruga vaših fakultetskih slabića postoji
ijedan seoski idiot kojeg možete da zavarate? Ja sam reketaš ali ja to
znam i moji momci znaju, i znaju da ću platiti. Ne zbog mog
milostivog srca, i ni cent više nego što moram, ali barem na toliko
mogu da računaju. Naravno, ponekad mi je zbog toga muka, sad mi je
zbog toga muka, ali nisam ja sagradio ovakav svet vi ste pa samo
igram igru po vašim pravilima i igraću je dokle god traje a neće dugo
ni za koga od nas!"
Ustao je. Niko mu nije odgovorio. Pogled mu je klizio s lica na lice,
da bi se zaustavio na Vesliju Mauču.
"Da li dobijam Odbor, Vesli?" upita nehajno.
"Izbor konkretnog kadra je samo tehnički detalj", reče Mauč
prijatno. "Da porazgovaramo kasnije, ti i ja?"
Svi u sobi su znali da je odgovor time bio da.
"Važi, druškane", reče Kinan. Vratio se do prozora, seo na ispust i
zapalio cigaretu.
Iz nekog neizrečenog razloga ostali su gledali dr Ferisa, kao da
traže uputstvo.
"Ne dajte da vas uznemiri govornička veština", reče meko dr Feris.
"Gospodin Kinan je odličan govornik, ali nema osećaj za praktičnu
stvarnost. Nije u stanju da misli dijalektički."
Nastupila je još jedna tišina, a onda Džejms Tegart iznenada
progovori: "Baš me briga. Nije važno. Moraće da održi stvari u miru.
Sve će morati da ostane onako kako jeste. Baš kako jeste. Nikome neće
biti dozvoljeno da išta promeni. Osim..." Oštro se okrenuo prema
Vesliju Mauču. "Vesli, pod Tačkom četiri, moraćemo da zatvorimo sva
istraživačka odeljenja, eksperimentalne laboratorije, naučne ustanove
i sve ostale institucije tog tipa. Moraće da se zabrane."
"Da, tačno", reče Mauč. "Nisam mislio na to. Moraćemo da ubacimo
nekoliko redaka o tome." Napipao je olovku i nažvrijao nešto na
margini svog papira.
 g g
"To će zaustaviti rasipničku konkurenciju", reče Džejms Tegart.
"Prestaćemo da se trkamo za neisprobano i nepoznato, Nećemo morati
da brinemo o novim pronalascima koji remete tržište. Nećemo morati
da rasipamo novac na beskorisne eksperimente samo da bismo držali
korak sa preambldoznim konkurentima."
"Da", reče Oren Bojl. "Nikom se ne sme dozvoliti da traći novac na
novo dok svi ne budu imali dovoljno starog. Zatvori sve te proklete
istraživačke laboratorije što pre, to bolje."
"Da", reče Vesli Mauč. "Zatvorićemo ih. Sve."
"I Državni naučni institut?" upita Fred Kinan.
"A, ne!" reče Mauč. "To je drugo. To je vlada. Osim toga, to je
neprofitabilna institucija. I biće dovoljna za brigu o celokupnom
naučnom napretku."
"Sasvim dovoljna", reče dr Feris.
"A šta će biti sa inženjerima, profesorima i sličnima kada zatvorite
sve te laboratorije?" upita Fred Kinan. "Od čega će živeti kad su sva
druga radna mesta i poslovi zamrznuti?"
"O", reče Vesli Mauč. Počešao se po glavi. Okrenuo se gospodinu
Veterbiju. "Da im damo socijalnu pomoć, Klem?"
"Ne", reče gospodin Veterbi. "Zašto? Nema ih dovoljno da bi dizali
prašinu. Ne dovoljno da bi bilo važno."
"Pretpostavljam", reče Mauč, okrenuvši se dr Ferisu, "da ćete moći
da primite neke od njih, Flojd?"
"Neke", reče dr Feris polako, kao da se sladi svakim izgovorenim
slogom. "One za koje se pokaže da su kooperativni."
"A ostali?" upita Fred Kinan.
"Moraće da sačekaju dok Odbor za unifikaciju ne reši kako da ih
iskoristi", reče Vesli Mauč.
"Šta će jesti dok budu čekali?"
Mauč slegnu ramenima. "Mora da bude nekih žrtava u vreme
vanrednog stanja nacije. Tu se ništa ne može."
"Imamo pravo na to!" povika Tegart iznenada, prkoseći tišini u
prostoriji. "Potrebno nam je. Potrebno nam je, je l' tako?" Nije bilo
odgovora. "Imamo pravo da se zaštitimo da bismo preživeli!" Niko mu
se nije suprotstavio, ali je on nastavio, piskavo i molećivo insistirajući.
"Prvi put u mnogo vekova bićemo bezbedni. Svako će znati svoje
 g j
mesto i svoj posao, i posao i mesto svakog drugog i nećemo biti
prepušteni milosti zalutalih čudaka s novim idejama. Niko nas neće
izgurati iz biznisa, ni ukrasti naša tržišta, ni prodavati je inije, niti nas
učiniti zastarelima. Niko nam neće doći nudeći neku vrašku, novu
napravu, stavljajući nas u nezavidan položaj da odlučujemo da li
ćemo izgubiti sve ako je kupimo, ili ćemo izgubiti sve ako je ne
kupimo mi već neko drugi. Nećemo morati da odlučujemo. Nikome
neće biti dozvoljeno da ma o čemu odlučuje. To će se rešiti jednom
zasvagda." Pogled mu je molećivo prelazio s lica na lice. "Već se dosta
toga pronašlo dovoljno da svakom bude udobno zašto da im se dozvoli
da i dalje pronalaze? Zašto bismo im dozvolili da nam na svakih
nekoliko koraka izvuku tepih ispod nogu? Zašto bismo bili držani u
večitoj neizvesnosti? Samo zbog nekoliko nemirnih, ambicioznih
pustolova? Treba li da žrtvujemo zadovoljstvo celokupnog čovečanstva
pohlepi nekolicine nekonformista? Ne trebaju nam. Uopšte nam ne
trebaju. Kad bismo se samo oslobodili tog obožavanja heroja! Heroji?
Samo su pričinjavali štetu, kroz Celu istoriju. Stalno su terali
čovečanstvo na divlju trku, bez predaha, odmora, olakšanja, sigurnosti.
Da trče da ih sustignu... oduvek, bez kraja... Čim ih stignemo, već su
godinama ispred nas... Ne ostavljaju nam nikakvu šansu... Nikada
nam nisu ostavljali nikakvu šansu..." Oči su mu vrludale; pogledao je
prozor, ali je brzo odvratio pogled: nije želeo da vidi beli obelisk u
daljini. "Gotovi su. Pobedili smo. Ovo je naše doba. Naš svet. Bićemo
bezbedni - prvi put za tolike vekove - prvi put od početka industrijske
revolucije!"
"Pa, ovo je, pretpostavljam", reče Fred Kinan, "antiindustrijska
revolucija."
"Baš je čudno to što kažeš!" odbrusi Vesli Mauč. "Ne smemo to reći
javnosti."
"Ne brini, brate. Neću reći javnosti."
"To je potpuna zabluda", reče dr Feris. "Ta izjava je potaknuta
neznanjem. Svaki stručnjak je odavno priznao da planska ekonomija
dovodi do maksimuma proizvodne efikasnosti i da centralizacija vodi
superindustrijalizaciji."
"Centralizacija uništava razorni uticaj monopola", reče Oren Bojl.
"Ponovi to, molim te", otegnuto reče Kinan.
 g
Bojl nije primetio podrugljivi ton i odgovorio je ozbiljno: "Uništava
razorni uticaj monopola. Vodi demokratizaciji industrije. Tako sve
postaje svima dostupno. Evo, na primer, u ovakvo vreme, kad je tako
očajna nestašica rude gvožđa, ima li ikakvog smisla da traćim novac,
radnu snagu i nacionalna bogatstva na pravljenje staromodnog
čelika, kad postoji mnogo bolji metal koji bih mogao praviti? Metal
koji svi žele, ali niko ne može da ga dobije. Sad, je li to dobra
ekonomija ili zdrava društvena efikasnost ili demokratska pravda?
Zašto meni ne bi bilo dopušteno da proizvodim taj metal i zašto ga
ljudi ne bi dobijali kad im je potreban? Samo zbog privatnog
monopola jednog sebičnog pojedinca? Treba li da žrtvujemo naša
prava njegovom ličnom interesu?"
"Mani se, brate", reče Fred Kinan, "sve sam to pročitao u istim
novinama kao i ti."
"Ne dopada mi se tvoj stav", reče Bojl iznenada pravdoljubivim
tonom, s izrazom koji bi u kafani označavao predznak tuče. Sedeo je
uspravno, poduprt stubom paragrafa na papiru žute nijanse, koji je
video u glavi: 'U vreme kritične društvene oskudice, treba li da traćimo
napore društva na proizvodnju zastarelih proizvoda? Treba li da
pustimo da mnogi i dalje samo žele, dok nam nekolicina uskraćuje
bolje proizvode i metode koji su na raspolaganju? Treba li da nas
zaustavi praznoverica o pravima na patente?' Nije li jasno da privatna
industrija nije u stanju da se nosi sa sadašnjom ekonomskom krizom?
Koliko dugo ćemo, na primer, trpeti sramnu nestašicu Rirdenovog
metala? Društvo vapi u zahtevima za njim, a Rirden ne uspeva da ga
obezbedi. 'Kada ćemo staviti tačku na ekonomsku nepravdu i posebne
privilegije? Zašto bi samo Rirdenu bilo dozvoljeno da proizvodi
Rirdenov metal?'
"Ne dopada mi se tvoj stav", reče Oren Bojl. "Sve dok poštujemo
prava radnika, hoćemo da i ti poštuješ prava industrijalaca."
"Koja prava kojih industrijalaca?" otegnuto reče Kinan.
"Sklon sam da verujem", reče dr Feris naglo, "da je trenutno Tačka
dva možda najhitnija od svih. Moramo staviti tačku na tu stvar sa
povlačenjem i nestajanjem industrijalaca. Moramo ih zaustaviti. To
pustoši celu našu ekonomiju."
"Zašto to rade?" nervozno upita Tegart. "Kuda svi idu?"
 g
"Niko ne zna", reče dr Feris. "Nismo mogli da dobijemo nikakve
informacije ni objašnjenje. Ali, mora se zaustaviti. U vremenu krize
ekonomska služba naciji je obaveza, kao vojna služba. Svakoga ko je
napusti treba smatrati dezerterom. Predložio sam da uvedemo smrtnu
presudu za te ljude, ali se Vesli nije složio."
"Smiri se, momče", reče Fred Kinan čudnim, razvučenim glasom.
Odjednom je sedeo savršeno mirno, prekrštenih ruku, gledajući Ferisa
tako da je odjednom u sobi postalo jasno da je Feris predložio ubistvo.
"Nemoj da te čujem da govoriš ni o kakvim smrtnim kaznama u
industriji."
Dr Feris sleže ramenima.
"Ne moramo da idemo u krajnost", žurno reče Mauč. "Nećemo da
uplašimo ljude. Hoćemo ih na našoj strani. Naš glavni problem je da li
će... da li će to uopšte prihvatiti?"
"Hoće", reče dr Feris.
"Malo me brinu", reče Judžin Loson, "tačke tri i četiri. Preuzimanje
patenata je u redu. Niko neće braniti industrijalce. Ali me brine
preuzimanje autorskih prava. To će naljutiti intelektualce. Opasno je.
To je duhovna stvar. Da li Tačka četiri znači da se od sada ne smeju
pisati i objavljivati nove knjige?"
"Da", reče Mauč, "znači. Pa, ne mogu izdavačke kuće biti izuzetak.
To je industrija kao svaka druga. Kada kažemo 'nikakvi novi proizvodi'
onda to mora da znači nikakvi novi proizvodi."
"Ali, ovo je stvar duha", reče Loson; njegov glas nije imao ton
racionalnog poštovanja, već sujevernog strahopoštovanja.
"Ne mešamo se ni u čiji duh. Ali, kada odštampate knjigu na
papiru, ona postaje materijalni artikal i ako pustimo da jedan artikal
bude izuzetak, nećemo biti u stanju da držimo druge pod kontrolom i
nećemo biti u stanju da išta održimo na okupu."
"Da, to je istina. Ali..."
"Ne budi tupadžija, Džin", reče dr Feris. "Nećeš valjda da neka
neposlušna piskarala izađu sa raspravama koje će uništiti ceo naš
program? Ako izustiš reč 'cenzura', nadaće dreku. Nisu spremni za to
još uvek. Ali, ako ne diraš u duh i uradiš tako da to bude prosta
materijalna stvar ne stvar ideja, već samo stvar papira, mastila i
štamparskih presa elegantnije postižeš cilj. Osiguraćeš da se ništa
 g j j g
opasno ne odštampa i ne čuje a niko se neće buniti zbog neke
materijalne stvari."
"Da, ali... ali mislim da se piscima to neće svideti."
"Jesi li siguran?" upita Vesli Mauč, a pogledom se skoro smešio.
"Nemoj zaboraviti da će, pod Tačkom pet, izdavači morati da
objavljuju onoliko knjiga koliko su objavili u 'osnovnoj godini'. Pošto
neće biti novih, moraće da preštampavaju a društvo će morati da
kupuje neke od starih. Ima mnogo veoma vrednih knjiga kojima nikad
nije pružena prava prilika."
"O", reče Loson; setio se da je pre dve nedelje video Mauča kako
ruča s Balfom Jubenkom. Onda je odmahnuo glavom i namrštio se.
"Ipak se brinem. Intelektualci su naši prijatelji. Ne želimo da ih
izgubimo. Mogu napraviti strašno mnogo problema."
"Neće", reče Fred Kinan. "Ti vaši intelektualci će se pobuniti kada je
za njih bezbedno i prvi će začepiti gubice na prvi znak opasnosti. Već
godinama pljuju čoveka koji ih hrani i ližu ruku čoveku koji šamara
njihovo balavo lice. Nisu li svaku evropsku zemlju, jednu za drugom,
predali komitetima siledžija, kao što je i ovaj? Nisu li se bunili do
iznemoglosti dok nisu isključili sve alarme i slomili svaki katanac za
siledžije? Jeste li čuli da su od tada i pisnuli? Zar se nisu dičili time
da su prijatelji radničke klase? Da li ih čujete da dižu glasove zbog
robijaša u lancima, logora za roblje, četrnaestočasovnog radnog dana
i smrtnosti od skorbuta u narodnim republikama Evrope? Ne, ali ih
čujete kako bičevanim bednicima govore da je gladovanje napredak,
da je ropstvo sloboda, da su mučionice bratska ljubav i, ako ti bednici
to ne razumeju, onda je njihova greška što pate, i da za sve nevolje
treba kriviti unakažene leševe po zatvorskim ćelijama, a ne njihove
dobroćudne vođe! Intelektualci? Možete brinuti zbog svakog drugog
soja ljudi, ali ne zbog savremenih intelektualaca: sve će progutati.
Nisam tako siguran za najjadnijeg pristanišnog pacova u sindikatu
lučkih radnika: on može iznenada da se opseti da je čovek i onda neću
moći da ga držim na uzdi. Ali, intelektualci? To je nešto što su oni
davno zaboravili. Celokupno njihovo obrazovanje je imalo za cilj da ih
natera da to zaborave. Radite šta god vam je volja s intelektualcima.
Prihvatiće."
 "Jednom da se", reče dr Feris, "složim sa gospodinom Kinanom.
Slažem se s njegovim činjenicama, mada ne s njegovim osećanjima.
Ne moraš da brineš za intelektualce, Vesli. Samo stavi neke na platni
spisak vlade i razašaljite ih da propovedaju tačno ono što je gospodin
Kinan pomenuo: da je krivica na žrtvama. Dajte im umereno pristojne
plate i izuzetno zvučne titule zaboraviće autorska prava i uradiće vam
posao bolje nego čitavi odredi policajaca."
"Da", reče Mauč. "Znam."
"Opasnost koja mene zabrinjava doći će iz drugog kruga", reče dr
Feris zamišljeno. "Možeš se suočiti sa dosta problema oko tog
dobrovoljnog Sertifikata o poklonu, Vesli."
"Znam", reče Mauč sumorno. "Hteo sam da nam Tompson pomogne
oko toga. Ali, čini mi se da neće. Mi, u stvari, nemamo zakonska
ovlašćenja da uzmemo patente. O, ima dosta klauzula u desetinama
zakona koje bi se mogle rasteći da to opravdaju skoro, ali ne sasvim.
Svaki magnat koji bi pokrenuo pokusnu parnicu imao bi dobru šansu
da nas pobedi. A moramo da sačuvamo privid zakonitosti ili narod
neće prihvatiti."
"Tačno tako", reče dr Feris. "Izuzetno je važno da nam se ti patenti
predaju dobrovoljno. Čak i da imamo zakon koji dozvoljava golu
nacionalizaciju, bilo bi mnogo bolje da ih dobijemo kao poklon. Treba
ostaviti ljudima iluziju da još uvek imaju pravo na privatnu svojinu. I
većina će sarađivati. Potpisaće Sertifikat o poklonu. Samo da
razglasimo da je to patriotska obaveza i da je svako ko odbije kralj
pohlepe, i potpisaće. Ali..." Zastao je.
"Znam", reče Mauč; postajao je vidljivo nervozniji. "Biće, mislim, tu i
tamo nekih staromodnih gadova koji će odbiti da potpišu ali neće biti
dovoljno ugledni da bi se podigla prašina, niko neće o tome čuti,
njihovo okruženje i prijatelji će se okrenuti protiv njih zato što su
sebični, tako da nam to neće pričinjavati teškoće. U svakom slučaju,
samo ćemo preuzeti patente, a ti tipovi neće imati smelosti ni para da
naprave prototip. Ali.." Zastao je.
Džejms Tegart se zavalio, posmatrajući ih; počinjao je da uživa u
razgovoru.
"Da", reče dr Feris, "i ja mislim o tome. Mislim o jednom magnatu
koji je u poziciji da nas raznese u paramparčad. Teško je reći da li
 j j j j
ćemo opet prikupiti tu parčad. Bogzna šta se sve može desiti u ovako
histerično vreme i u ovako osetljivoj situaciji. Bilo šta može da izbaci
sve iz ravnoteže. Da uništi sva dela. A ako postoji neko ko će to
uraditi, to je on. Hoće i može. Zna o čemu se radi, zna stvari koje se ne
smeju reći i ne boji se da ih kaže. Zna ono opasno, smrtonosno opasno
oružje. On nam je najsmrtonosniji protivnik."
"Ko?" upita Loson.
Dr Feris je oklevao, slegao ramenima i odgovorio: "Najkrivlji
čovek."
Loson je blenuo. "Kako to misliš i o kome pričaš?"
Džejms Tegart se nasmešio.
"Mislim da nema načina da se iko razoruža", reče dr Feris, "osim
pomoću krivice. Pomoću onoga što je on sam prihvatio kao krivicu.
Ako je čovek ikada ukrao i dolar, možete mu nametnuti kaznu
predviđenu za pljačkaša banke i on će to prihvatiti. Podneće svaki
oblik bede, misliće da bolje i ne zaslužuje. Ako u svetu nema dovoljno
krivice, moramo je stvoriti. Ako naučimo čoveka da je zlo gledati
prolećno cveće i on nam poveruje, a onda to uradi moći ćemo s njim
da radimo šta god hoćemo. Neće se braniti. Misliće da nije toga
vredan. Neće se boriti. Ali, bože nas sačuvaj čoveka koji živi po
sopstvenim merilima. Bože nas sačuvaj čoveka čiste savesti. Taj će nas
pobediti."
"Je l' to govoriš o Henriju Rirdenu?" upita Tegart naglašeno jasno.
To ime, koje nisu želeli da izgovore, smesta ih je ućutkalo.
"Šta ako je tako?" oprezno upita dr Feris.
"O, ništa", reče Tegart. "Samo, ako je tako, rekao bih da ti mogu
isporučiti Henrija Rirdena. Potpisaće."
Prema pravilima njihovog nemog jezika, svi su znali po tonu u
njegovom glasu da ne blefira.
"Bože, Džim! Nije valjda?" zaprepasti se Vesli Mauč.
"Da", reče Tegart. "I ja sam bio zaprepašćen kad sam saznao to što
sam saznao. Nisam očekivao. Svemu drugom sam mogao da se
nadam, samo ne tome."
"Drago mi je što to čujem", reče Mauč oprezno. "To je konstruktivna
informacija. Može zaista biti veoma vredna."
"Vredna da", reče Tegart prijatno.
 g j
"Kada planiraš da sprovedeš direktivu u delo?"
"O, moramo brzo da delamo. Nećemo valjda da neka informacija o
tome procuri. Očekujem da ovo držite u strogoj tajnosti. Rekao bih da
ćemo biti spremni da ih zaskočimo za koju nedelju."
"Zar ne misliš da bi bilo preporučljivo pre nego što se sve cene
zamrznu da regulišemo tu stvar oko cena železnice? Mislio sam na
podizanje. Malo, ali u suštini veoma potrebno podizanje."
"Porazgovaraćemo o tome, ti i ja", reče Mauč ljubazno. "Može se
srediti." Okrenuo se ostalima; Bojlovo lice se ugibalo. "Ima još mnogo
detalja koje treba razraditi, ali sam siguran da naš program neće
naići ni na kakve veće poteškoće." Poprimao je ton i držanje javnog
obraćanja; zvučao je živahno i skoro veselo. "Treba očekivati teška
vremena. Ako nešto ne funkcioniše, pokušaćemo nešto drugo. Učenje
na greškama je jedino pragmatično pravilo delanja. Pokušavaćemo i
pokušavati. Ako naiđe neka teškoća, upamtite da je to samo
privremeno. Samo dok traje nacionalno vanredno stanje."
"Kaži", upita Kinan, "kako će se vanredno stanje završiti ako sve
treba da stoji?"
"Nemoj da teoretišeš", reče Mauč nestrpljivo. "Moramo da se
nosimo s trenutnom situacijom. Ne brini za sitnice, sve dok je opšta
shema naše politike jasna. Imaćemo moć. Moći ćemo da rešimo sve
probleme i da odgovorimo na sva pitanja."
Fred Kinan se prigušeno nasmeja. "Ko je Džon Galt?"
"Ne izgovaraj to!" uzviknu Tegart.
"Imam pitanje o Tački sedam", reče Kinan. "Kaže se da će sve
nadnice, cene, plate, dividende, profiti i tako dalje biti zamrznuti s
datumom izdavanja direktive. I porezi?"
"A, ne!" uzviknu Mauč. "Kako možemo znati koji će nam fondovi
biti potrebni ubuduće?" Kinan kao da se smešio. "Pa?" obrecnu se
Mauč. "Šta s tim?"
"Ništa", reče Kinan. "Samo sam pitao."
Mauč se opet zavali. "Moram vam svima reći da cenim što ste došli
ovamo i obogatili nas svojim mišljenjima. Bilo je veoma korisno."
Nagnuo se napred da pogleda stoni kalendar i sedeo je tako na
trenutak, igrajući se olovkom. Onda se olovka spustila, udarila jedan
datum i zaokružila ga. "Direktiva broj 10-289 stupa na snagu prvog
maja ujutro."
Svi su klimali glavom s odobravanjem. Niko nije gledao suseda.
Džejms Tegart je ustao, otišao do prozora i spustio roletnu preko
belog obeliska.
Probudivši se, Degni se u prvi mah začudila kada je shvatila da
gleda vrhove nepoznatih zgrada na sjajnom, svetloplavom nebu. Onda
je videla uvrnuti šav tanke čarape na nozi, osetila kako su joj mišići
oko struka neugodno istegnuti, i shvatila da leži na kauču u
kancelariji, dok je sat na radnom stolu pokazivao 6.15 a prvi sunčevi
zraci su srebrom obrubljivali obrise nebodera s druge strane prozora.
Poslednje čega se sećala bilo je da se skljokala na kauč, u nameri da
odahne desetak minuta, dok je u prozoru još bio mrak a sat stajao na
3.30.
Jedva je ustala, osećajući kako je strašno iscrpljena. Upaljena
lampa na stolu je izgledala jalovo u jutarnjem svetlu, iznad gomila
papira, njenog neveselog, nezavršenog zadatka. Pokušala je da još
nekoliko trenutaka ne misli na posao, odvukavši se pored stola do
umivaonice i zapljusnuvši lice hladnom vodom.iscrpljenost je iščezla
kad je opet zakoračila u kancelariju. Ma kakva bila prethodna noć, još
nije znala za jutro kada nije osetila kako raste tiho uzbuđenje koje je
prerastalo u napetu energiju u telu i glad za delanjem u glavi jer, ovo
je bio početak dana i to je bio dan njenog života.
Pogledala je dole u grad. Ulice su bile još uvek prazne, zbog čega
su izgledale šire, i u sjajnoj prozračnosti prolećnog vazduha kao da su
iščekivale veličanstvenost uobličenu u aktivnost koja samo što se nije
izlila na njih. Kalendar u daljini je kazivao: 1. maj.
Sela je za radni sto, prkosno se smešeći nezahvalnom poslu. Mrzela
je izveštaje koje je morala da pročita, ali to je bio njen posao, njena
železnica, bilo je jutro. Zapalila je cigaretu, misleći kako će okončati
ovaj zadatak pre doručka; isključila je lampu i primakla papire.
Bili su to izveštaji direktora četiri oblasti sistema Tegart, otkucani
očajnički krik vapaja zbog kvarova na opremi. Tu je bio izveštaj o
nesreći na glavnoj liniji blizu Vinstona u Koloradu. Tu je bio novi
budžet izvršnog odeljenja, revidirani budžet, zasnovan na povišici cena
koju je Džim dobio prošle nedelje. Pokušala je da uguši ogorčenje zbog
 j j j j g g j g
beznađa dok je polako pregledala brojke u budžetu: svi proračuni su
napravljeni pod pretpostavkom da će količina tovara ostati ista, te da
će im podizanje cena doneti dodatni prihod do kraja godine; znala je
da će tonaža tovara i dalje opadati, da podizanje cena neće mnogo
značiti, da će do kraja godine gubici biti veći nego ikada. Kada je
podigla pogled, videla je, blago se začudivši, da sat pokazuje 9.25.
Jedva da je bila svesna uobičajenih zvukova kretnji i glasova u
predvorju kancelarije dok je njeno osoblje dolazilo da započne dan;
pitala se zašto niko nije ušao u njenu kancelariju i zašto joj je telefon
ćutao; svakodnevno pravilo je bilo da do ovog doba već ima navalu
posla. Bacila je pogled na svoj kalendar; tu je bila beleška da Livnica
vagona Maknil iz Čikaga treba da je pozove u devet pre podne, u vezi
s novim teretnim vagonima koje Tegart transkontlnental očekuje već
šest mesec.
Okrenula je prekidač na interfonu da pozove sekretaricu. Devojčin
glas je odgovorio s malim uzdahom iznenađenja: "Gospođice Tegart! Vi
ste tu, u kancelariji?"
"Prespavala sam ovde, opet nisam nameravala, ali jesam. Da li su
me zvali iz Livnice vagona Maknil?"
"Ne, gospođice Tegart."
"Spojte me s njima čim pozovu."
"Da, gospođice Tegart."
Isključujući interfon, upitala se da li joj se pričinilo ili je devojčin
glas bio nekako čudan: zvučao je neprirodno napeto.
Osetila je blagu nesvesticu od gladi, pomislivši kako bi trebalo da
ode dole i uzme solju kafe, ali je još morala da pročita izveštaj glavnog
inženjera, te je zapalila još jednu cigaretu.
Glavni inženjer je bio na terenu, nadgledajući rekonstrukciju
glavne pruge šinama od Rirdenovog metala koje su uzete s posmrtnih
ostataka linije Džon Galt; odabrala je segmente kojima je popravka
bila najhitnije potrebna. Otvorivši izveštaj, pročitala je sa šokom
neverice i besa da je zaustavio posao u planinskom delu Vinstona u
Koloradu. Preporučivao je da se planovi promene: predložio je da se
šine namenjene za Vinston upotrebe za opravku pruge od Vašingtona
do Majamija. Izneo je svoje razloge: na tom ogranku je prošle nedelje
došlo do iskliznuća i gospodin Tinki Holovej iz Vašingtona, koji je
 g j g j j
putovao s grupom prijatelja, zadržan je tri sata; glavnom inženjeru je
javljeno da je gospodin Holovej izrazio krajnje nezadovoljstvo. Mada
je, sa čisto tehnološkog stanovišta pisalo je u izveštaju glavnog
inženjera pruga ogranka za Majami u boljem stanju nego ona na
ogranku u Vinstonu, mora se imati na umu, sa sociološkog aspekta,
da ogranak za Majami prevozi mnogo važniju klasu putničkog
saobraćaja; stoga, glavni inženjer predlaže da Vinston još malo
pričeka, preporučujući da se žrtvuje jedan nebitan odsek u planinskom
delu pruge radi ogranka gde " Tegart transkontinental ne sme da
dozvoli da stvori nepovoljan utisak".
Čitala je, besno olovkom beležeći nešto na marginama, misleći
kako joj je danas najpreča dužnost, iznad svake druge, da zaustavi
ovo bezumlje.
Zazvonio je telefon.
"Da?" upita ona, zgrabivši slušalicu. "Livnica vagona Maknil?"
"Ne", reče sekretaričin glas. "Senjor Fransisko d'Ankonija."
U kratkom trenutku zapanjenosti pogledala je donji deo slušalice.
"U redu. Spojte me."
Potom je čula Fransiskov glas. "Vidim da si, uprkos svemu, u
kancelariji", reče; glas mu je bio podrugljiv, grub i napet.
"Gde si očekivao da budem?"
"Kako ti se dopada nova suspenzija?"
"Kakva suspenzija?"
"Moratorijum na pamet."
"O čemu pričaš?"
"Zar nisi videla današnje novine?"
"Ne."
Nastupila je pauza; onda se čuo njegov lagani, promenjeni, teški
glas: "Bolje ih pogledaj, Degni."
"U redu."
"Pozvaću te kasnije."
Spustila je slušalicu i pritisnula dugme interfona na stolu.
"Donesite mi novine", reče sekretarici.
"Da, gospođice Tegart", tmurno odgovori sekretaričin glas.
Edi Vilers je ušao i spustio novine na njen sto. Izraz na njegovom
licu je značio isto što i ton koji je zapazila u Fransiskovom glasu:
 j j j g
upozorenje na neku nezamislivu nesreću.
"Niko od nas nije hteo da ti donese vesti", reče on veoma tiho i
izađe.
Kada je nekoliko trenutaka kasnije ustala od stola, osećala je da
potpuno vlada telom i da nije svesna postojanja tela. Osetila je da ju je
nešto podiglo na noge i kao da je stojala uspravno, ne dotičući pod.
Svaki predmet u prostoriji bio je neprirodno jasan, a, ipak, nije videla
ništa oko sebe, ali je znala da bi, ako joj cilj to naloži, bila sposobna
da vidi i nit paučine, kao što bi bila sposobna da hoda po ivici krova
sa sigurnošću mesečara. Nije bila svesna da posmatra prostoriju
očima osobe koja je izgubila sposobnost sumnje i značenje tog pojma,
i da joj je ostala jednostavnost jednog jedinog opažanja i jednog
jedinog cilja. Nije znala da je ono što se činilo tako divlje, a ipak ličilo
na spokoj, neobičan mir u njoj, bila moć potpune sigurnosti i da je bes
koji joj je potresao telo, bes zbog kojeg je, sa istom strasnom
ravnodušnošću, bila spremna i da ubije i da umre, bila ljubav prema
čestitosti, jedina ljubav kojoj je bio posvećen ceo njen život.
Držeći novine u rukama, izašla je iz kancelarije i nastavila prema
holu. Prolazeći predvorjem, znala je da su lica službenika okrenuta
prema njoj, ali kao da su bila udaljena godinama.
Išla je hodnikom, krećući se brzo ali bez napora, sa istim osećajem
saznanja da joj stopala verovatno dotiču pod ali da to ne oseća. Nije
znala kroz koliko je soba prošla da bi došla do Džimove kancelarije i
da li je na njenom putu uopšte bilo ljudi, znala je koji pravac da sledi i
koja vrata da otvori, da bi ušla nenajavljena i krenula prema
njegovom stolu.
Pre nego što je stala pred njega, novine su bile uvijene u rolnu.
Bacila mu ih je u lice, pogodile su ga u obraz i pale na tepih.
"Evo moje ostavke, Džim", reče ona. "Neću da radim ni kao rob ni
kao gonič robova."
Nije čula zvuk njegovog uzdaha; poklopio se sa zvukom vrata koja
su se za njom zatvorila.
Vratila se u svoju kancelariju i, prolazeći kroz predvorje, dala znak
Ediju da uđe za njom.
Mirnim i jasnim glasom je rekla: "Dala sam ostavku."
Nemo je klimnuo glavom.
 j g
"Još ne znam šta ću ubuduće raditi. Odlazim da razmislim i
odlučim. Ako hoćeš sa mnom, biću u kućici u Vudstoku." Bila je to
stara lovačka koliba u šumama Berkširskih planina, koju je bila
nasledlia od oca i godinama nije bila u njoj.
"Hoću s tobom", prošaputa on, "Hoću da dam ostavku, a... a ne
mogu. Ne mogu da se nateram."
"Hoćeš li mi onda učiniti uslugu?"
"Naravno."
"Nemoj razgovarati sa mnom o železnici. Neću da slušam. Nemoj
nikome kazati gde sam, osim Henku Rirdenu. Ako pita, reci mu za
kućicu i kako da stigne tamo. Ali, nikom drugom. Neću nikoga da
vidim."
"U redu."
"Obećavaš?"
"Naravno."
"Kada odlučim šta će biti sa mnom, obavestiću te."
"Čekaću."
"To je sve, Edi."
Znao je da je svaka reč izmerena i da u ovom trenutku više
nemaju šta da kažu jedno drugom. Pognuo je glavu, govoreći time sve
ostalo, a onda izašao iz kancelarije.
Videla je da izveštaj glavnog inženjera još leži otvoren na stolu i
pomislila kako treba da mu odmah naredi da nastavi s radom na
ogranku u Vinstonu, a onda se setlia da to više nije njen problem. Nije
osetila bol. Znala je da će bol doći kasnije i da će to biti razdiruća,
bolna agonija i da joj je obamrlost u ovom trenutku darovani odmor,
ne potonji, već prethodni, koji je priprema da to podnese. Ali, nije
važno. Ako se to traži od mene, podneću pomislila je.
Sela je za sto i telefonirala Rirdenu u fabriku u Pensilvaniji.
"Zdravo, najdraža", reče on. Rekao je to jednostavno i vedro, kao da
je želeo to da kaže jer je bilo stvarno i ispravno, a njemu je bilo
potrebno da se drži pojmova stvarnosti i pravičnosti.
"Henk, dala sam otkaz."
"Shvatam." Zvučao je kao da je to i očekivao.
"Niko nije došao po mene, nikakav uništitelj, možda, na kraju
krajeva, nikad nije ni postojao nikakav uništitelj. Ne znam šta ću dalje,
 j j j j j
ali moram da odem, da neko vreme ne gledam nikoga od njih. Onda
ću odlučiti. Znam da sad ne možeš sa mnom."
"Ne mogu. Očekuju da potpišem Sertifikat o poklonu u sledeće dve
nedelje. Hoću da budem baš ovde kada isteknu te dve nedelje."
"Da li sam ti potrebna u te dve nedelje?"
"Ne. Gore ti je nego meni. Nemaš načina da se boriš protiv njih. Ja
imam. Mislim da mi je drago što su to uradili. Jasno je i konačno. Ne
brini za mene. Odmori se. Najpre se od svega odmori."
"Da."
"Kuda ideš?"
"U prirodu. U moju kolibu u Berkširu. Ako hoćeš da me vidiš, Edi
Vilers će ti reći kako da dođeš. Vratiću se za dve nedelje."
"Hoćeš li mi učiniti uslugu?"
"Da."
"Nemoj se vraćati dok ne dođem po tebe."
"Ali, hoću da budem ovde kad se to dogodi."
"Prepusti to meni."
"Šta god da ti urade, hoću da i meni isto urade."
"Prepusti to meni. Zar ne shvataš, najdraža? Mislim da u ovom
času najviše želim isto što i ti: da ne vidim nikoga od njih. Ali, moram
da ostanem ovde još malo. Zato će mi pomoći saznanje da si barem ti
van njihovog domašaja. Hoću da sačuvam u glavi jednu čistu tačku,
na koju ću moći da se oslonim. To će samo kratko trajati i onda ću
doći po tebe. Shvataš li?"
"Da, mili. Do skorog viđenja."
Bilo je bestežinski lako izaći iz kancelarije i otići dugim holovima
Tegart transkontinentala . Hodala je gledajući ispred sebe, koračajući u
neprekinutom, neužurbanom ritmu konačnosti. Lice joj je bilo
spokojno, i imalo je izraz čuđenja, prihvatanja, odmora.išla je preko
velikog hola terminala. Videla je statuu Natanijela Tegarta. Ali, ona
nije proizvela u njoj ni bol ni prekor, samo narastajuću punoću
ljubavi, samo osećanje da će mu se pridružiti, ne u smrti, već u onome
što je bio njegov život.
Prvi je napustio Čeličanu Rirden Tom Kolbi, nadzornik valjaonice,
šef Sindikata radnika Čeličane Rirden. Deset godina je slušao kako ga
po celoj zemlji osuđuju zato što je njegov sindikat "sindikat
 j j j j j g
kompanije" i zato što nikada nije ulazio u žestok sukob s upravom. To
je bilo istina: nikakav sukob nije bio potreban; Rirden je plaćao veće
nadnice nego što je bilo koji sindikat u državi propisivao, za šta je
tražio i dobijao najbolju radnu snagu koja se mogla naći.
Kada mu je Tom Kolbi rekao da daje otkaz, Rirden je klimnuo
glavom, bez komentara i pitanja.
"Neću da radim pod ovim uslovima, ni lično", tiho je dodao Kolbi,
"niti ću da pomažem da drugi i dalje rade. Veruju mi. Neću da budem
izdajnik koji će ih voditi u klanicu."
"Od čega ćete živeti?" upita Rirden.
"Uštedeo sam dovoljno za nekih godinu dana."
"A posle?"
Kolbi je slegao ramenima.
Rirden je pomislio na mladića gnevnih očiju koji je noću kopao
ugalj kao kriminalac. Pomislio je na sve mračne puteve, uličice, zadnja
dvorišta u zemlji, gde će sada najbolji ljudi u zemlji razmenjivati
usluge, trampeći se kao u džungli, u slučajnim poslovima, u
neupisanim transakcijama. Pomislio je na kraj tog puta.
Tom Kolbi kao da je znao šta on misli. "Na putu ste da završite kao
i ja, gospodine Rirden", rekao je. "Hoćete li im prepisati svoju pamet?"
"Ne."
"A posle?"
Rirden je slegao ramenima.
Kolbijeve oči su ga načas posmatrale, svetle, lukave oči na
vrelinom peći opaljenom licu s borama u koje se urezala garež.
"Godinama su nam govorili da smo vi i ja protivnici, gospodine Rirden.
Ali, nije tako. Oren Bojl i Fred Kinan su naši protivnici."
"Znam."
Dadilja nikad nije ulazio u Rirdenovu kancelariju, kao da je osećao
da je to mesto u koje nema pravo da uđe. Uvek je čekao da ugleda
Rirdena napolju. Direktiva ga je vezala za posao zvaničnog fabričkog
psa čuvara smanjene ili prekoračene proizvodnje. Nekoliko dana
kasnije je zaustavio Rirdena u prolazu između redova Simens-
Martinovih peći. Na momkovom licu je bio čudan izraz svireposti.
"Gospodine Rirden", reče, "hteo sam da vam kažem, ako hoćete da
izlijete desetostruku kvotu Rirdenovog metala ili čelika ili sirovog
 j g g
gvožđa ili bilo čega i da švercujete gde god hoćete, bilo kome i po bilo
kojoj ceni hteo sam da vam kažem samo izvolite. Srediću to.
Namestiću knjige, lažiraću izveštaje, nabaviću lažne svedoke,
falsifikovaću pismene iskaze, krivo ću se zakleti zato ne morate da
brinete, neće biti nikakvih problema!"
"Pa, zašto hoćete to da uradite?" upita Rirden smešeći se, ali mu je
osmeh iščezao kad je čuo kako mladić ozbiljno odgovara: "Jer hoću da
napokon uradim nešto moralno."
"Nije to način da se bude moralan..." poče Rirden i naglo zastade,
shvatajući da to jeste način, jedini preostali, shvatajući s koliko je
mnogo vidova intelektualne korupcije ovaj momak morao da se bori
da bi došao do ovog značajnog otkrića.
"Pretpostavljam da to nije dobra reč", reče momak snebivljivo.
"Znam da je to kruta, staromodna reč. Nisam to mislio. Mislio sam..."
Bio je to iznenadni, očajni vapaj neverovatnog besa: "Gospodine
Rirden, nemaju prava da to rade!"
"Šta?"
"Da vam uzmu Rirdenov metal."
Rirden se osmehnu i, podstaknut očajničkim sažaljenjem, reče:
"Zaboravite, neapsolutni. Ne postoje nikakva prava."
"Znam da ne postoje. Ali, mislim... mislim da ne smeju to da rade."
"Zašto da ne?" Nije mogao a da se ne nasmeši.
"Gospodine Rirden, nemojte potpisati Sertifikat o poklonu! Nemojte
potpisati, iz principa."
"Neću potpisati. Ali, ne postoje nikakvi principi."
"Znam da ne postoje." Deklamovao je sasvim ozbiljno, pošteno, kao
savesni student: "Znam da je sve relativno i da niko ne može ništa da
zna i da je razum iluzija i da stvarnost ne postoji. Ali, samo govorim o
Rirdenovom metalu. Nemojte da potpišete, gospodine Rirden. Bez
obzira na pitanje morala, bez obzira na pitanje principa, samo nemojte
da potpišete jer nije pravo!"
Niko drugi nije pominjao direktivu u Rirdenovom prisustvu.
Ćutanje je bilo nova pojava u fabrici. Ljudi mu se nisu obraćali kad bi
se pojavio u radionicama, i primetio je da ni međusobno ne govore.
Kadrovsko odeljenje nije primilo nikakve formalne ostavke. Ali, svakog
drugog jutra jedan ili dvojica su nestajali i nikad se više nisu
 g g j j j j
pojavljivali. Raspitivanja kod njihovih kuća su otkrila da su kuće
napuštene a ljudi otišli. Kadrovsko odeljenje nije prijavljivalo ove
nestanke, kao što je direktiva zahtevala; umesto toga, Rirden je počeo
da viđa nepoznata lica među radnicima, iznurena, utučena lica onih
koji su dugo bili nezaposleni, i čuo kako im se obraćaju imenima ljudi
koji su otišli. Nije postavljao pitanja.
Tišina je bila u celoj zemlji. Nije znao koliko se industrijalaca
povuklo i nestalo 1. I 2. maja, ostavljajući fabrike da budu zaplenjene.
Izbrojao ih je deset među svojim kupcima, uključujući Maknila iz
Livnice vagona Maknil u Čikagu. Nije mogao da sazna za ostale;
nikakvi izveštaji se nisu pojavili u novinama. Naslovne strane novina
su odjednom bile pune priča o prolećnim poplavama, saobraćajnim
nesrećama, školskim izletima i zlatnim svadbama.
Tišina je bila i u njegovoj kući. Lilijan je sredinom aprila otišla na
odmor na Floridu; to ga je zapanjilo, kao neki neobjašnjivi kapric; bilo
je to prvo putovanje na koje je krenula sama otkad su se uzeli. Filip ga
je, s paničnim pogledom, izbegavao. Majka je zurila u Rirdena
prekorno i zbunjeno; nije ništa govorila, ali je stalno plakala u
njegovom prisustvu, a njeno ponašanje je nagoveštavalo da su njene
suze najvažniji vid nekakve nesreće koju je predosećala.
Ujutro 15. maja sedeo je za radnim stolom u kancelariji, iznad
fabričkog prostranstva, posmatrajući boje dima koji se dizao do
vedrog, plavog neba. Bili su to pramenovi providnog dima, kao talasi
toplote, vidljivi samo po građevinama koje su drhturile iza njih;
postojali su pramenovi crvenog dima, i tromi stubovi žutog, i plutajuće
spirale plavog i debeli, čvrsti, kuljajući kalemovi nalik satenskim
namotajima s ružičasto-sedefastim odsjajem letnjeg sunca.
Oglasio se zumer na stolu i glas gospođice Ajvs je rekao: "Dr Flojd
Feris želi da vas vidi, nije zakazao, gospodine Rirden." Uprkos strogoj
formalnosti, njen ton je preneo pitanje: Da li da ga izbacim?
Na Rirdenovom licu se pojavio blagi pokret začuđenosti, jedva
iznad nivoa ravnodušnosti; nije očekivao baš tog izaslanika. Odgovorio
je bezbojno: "Neka uđe."
Idući prema Rirdenovom stolu, dr Feris se nije smešio; samo je
imao izraz koji je nagoveštavao da Rirden sasvim dobro zna da on
ima dobar razlog da se smeši, pa će se uzdržati od očiglednog.
 g g g
Seo je ispred stola, ne čekajući da bude pozvan; nosio je
aktentašnu, koju je stavio na kolena; ponašao se kao da su reči izlišne,
pošto je njegovo ponovno pojavljivanje u ovoj kancelariji sve učinilo
jasnim. Rirden je sedeo, gledajući ga strpljivo i u tišini.
"Budući da krajnji rok za potpisivanje nacionalnih Sertifikata o
poklonu ističe u ponoć", reče dr Feris tonom prodavca koji poklanja
mušteriji posebnu pažnju, "došao sam po vaš potpis, gospodine
Rirden." Napravio je pauzu, držeći se kao da formula sada zahteva
odgovor.
"Nastavite", reče Rirden, "slušam."
"Da, mislim da bi trebalo da objasnim", reče dr Feris, "da hoćemo
da dobijemo vaš potpis ranije tokom dana da bismo to mogli da
objavimo na državnoj televiziji. Iako je program o poklonima tekao
prilično glatko, još ima nekih tvrdoglavih pojedinaca koji nisu
potpisali - sitna riba, zaista, čiji patenti nisu od ključne važnosti, ali ne
možemo da ih ostavimo po strani, to je stvar principa, razumete. Oni,
verujemo, čekaju da vide šta ćete vi uraditi. Imate mnogo sledbenika u
javnosti, gospodine Rirden, mnogo više nego što biste i mogli da
pomislite ili znali kako da iskoristite. Stoga će objava da ste potpisali
ukloniti poslednju nadu onih koji se opiru i do ponoći će doneti
poslednje potpise, ostvarujući tako program na vreme."
Rirden je znao da je od svih govora ovo bio poslednji koji bi dr
Feris održao da i najmanje sumnja da će se on predati.
"Nastavite", reče Rirden smireno. "Niste završili."
"Znate kao što ste pokazali na suđenju koliko je važno, i zašto, da
dobijemo svu tu imovinu uz dobrovoljni pristanak žrtava." Dr Feris je
otvorio aktentašnu. "Ovde je Sertifikat o poklonu, gospodine Rirden.
Popunili smo ga i vi samo treba da se u dnu potpišete."
Parče papira koje je stavio pred Rirdena ličilo je na malu
fakultetsku diplomu, tekst je bio odštampan staromodnim pismom, a
posebni podaci su bili uneseni pisaćom mašinom. Tu je stajalo da on,
Henri Rirden, ovim prenosi na naciju sva prava na metalnu leguru
poznatu kao Rirdenov metal, koju će nadalje proizvoditi svi koji budu
hteli i koja će nositi ime Čudesni metal, koje su odabrali predstavnici
naroda. Gledajući taj papir, Rirden se pitao da li su se dizajneri ovog
papira namerno rugali pristojnosti ili su imali tako nisko mišljenje o
 g j j j
inteligenciji žrtava odštampavši tekst preko bledog crteža Statue
slobode.
Pogled mu je polako kliznuo do lica dr Ferisa. "Ne biste došli
ovamo", reče, "da nemate neki izuzetan adut koji možete iskoristiti
protiv mene. Šta je to?"
"Naravno", reče dr Feris. "Očekivao sam da ćete to shvatiti. Za to
nisu potrebna nikakva duga objašnjenja." Otvorio je aktentašnu.
"Hoćete li da vidite moj adut? Doneo sam nekoliko primeraka."
Poput varalice na kartama koji jednim pokretom ruke širi dugu
lepezu karata, prostro je ispred Rirdena niz sjajnih fotografija. Bile su
to fotokopije hotelskih i parkirališnih prijava na kojima su
Rirdenovom rukom bila napisana imena gospodina i gospođe Smit.
"Vi, naravno, znate", meko reče dr Feris, "ali možda biste voleli da
vidite da i mi znamo da je gospođa Smit gospođica Degni Tegart."
Ništa nije primetio na Rirdenovom licu. Rirden se nije makao da bi se
nagnuo nad fotografije, već je sedeo gledajući ih ozbiljno i pažljivo,
kao da je izdaleka otkrivao o njima nešto što nije znao. "Imamo još
dosta dokaza", reče dr Feris, gurnuvši preko stola račun juvelira za
rubinsku ogrlicu. "Ne bi vas zanimalo da vidite izjave pod zakletvom
portira i noćnih službenika u stambenoj zgradi u njima nema ničega
novog za vas, osim broja svedoka koji znaju gde ste provodili noći u
Njujorku u, otprilike, poslednje dve godine. Ne smete previše kriviti te
ljude. Zanimljiva odlika epohe kao stoje naša jeste da ljudi počinju da
se boje da kažu stvari koje žele da kažu i boje se, kada ih pitaju, da
ćute o stvarima koje radije ne bi nikada izrekli. To se da očekivati. Ali
biste bili iznenađeni kad biste znali ko nas je prvi na to uputio."
"Znam", reče Rirden; glas mu nije odavao nikakvu reakciju. Put na
Floridu mu više nije bio neobjašnjiv.
"U ovom mom adutu nema ničega što bi vas lično povredilo", reče
dr Feris. "Znamo da vas nikakav vid lične nepravde ne bi nikada
naterao da popustite. Zato vam otvoreno kažem da vas ovo uopšte
neće povrediti. Samo će povrediti gospođicu Tegart."
Rirden je sada gledao pravo u njega, ali se dr Feris pitao zašto mu
se čini da se to spokojno, zatvoreno lice sve više i više udaljava.
"Ako ovu vašu ljubavnu vezu razglase po celoj zemlji", reče dr Feris,
"stručnjaci za umetnost klevetanja kakav je Bertram Skader, to neće
 j j j
naneti nikakvu štetu vašem ugledu. Uz nekoliko radoznalih pogleda i
nekoliko podignutih obrva u nekoliko uštogljenijih salona, sasvim ćete
se lako izvući. Od muškarca se očekuju ovakve ljubavne veze. U stvari,
podići će vam ugled. Daće vam oreol romantične čarobnosti među
ženama, a među muškarcima ćete imati izvestan prestiž, u vidu zavisti
zbog neobičnog plena. Ali, šta će to značiti za gospođicu Tegart s
njenim besprekornim imenom, reputacijom da je iznad skandala,
posebnim položajem žene u strogo muškom poslu šta će to značiti za
nju, šta će videti u očima svakoga koga bude srela, šta će čuti od
svakog muškarca s kojim bude imala posla ostaviću vašem umu da
zamisli i uzme u obzir."
Rirden nije osećao ništa osim velikog mira i velike bistrine. Kao da
mu je neki glas strogo govorio: Ovo je trenutak scena je osvetljena
sada gledaj. I, stojeći nag pod velikim svetlom, gledao je mirno,
svečano, oslobođen straha, bola, nade, lišen svega osim želje da
spozna.
Dr Feris je bio zapanjen kad ga je čuo kako lagano, ravnodušnim
tonom apstrakne tvrdnje koja kao da nije bila upućena njegovom
slušaocu, govori: "Ali, svi vaši proračuni se zasnivaju na činjenici da je
gospođica Tegart čestita žena, a ne drolja koju ćete nazivati 'ona'."
"Da, naravno", reče dr Feris.
"I da mi to znači mnogo više nego usputna ljubavna veza."
"Naravno."
"Da smo ona i ja šljam, kakvim ćete nas predstaviti, vaš adut ne bi
vredeo."
"Ne, ne bi."
"Da je naša veza izopačenost, kakvom ćete je prikazati, ne biste
nam nikako mogli nauditi"
"Ne."
"Bili bismo izvan vaše moći."
"Zapravo da."
Rirden se nije obraćao dr Ferisu. Gledao je dugi niz ljudi kroz
vekove, od Platona nadalje, čiji je naslednik i krajnji proizvod bio
nekompetentni profesorčić s izgledom žigola i dušom siledžije.
"Jednom sam vam pružio priliku da nam se pridružite", reče dr
Feris. "Odbili ste. Sada možete da vidite posledice. Ne mogu da
 g
zamislim da je čovek vaše inteligencije pomislio da može pobediti
igrajući pošteno."
"Ali, da sam vam se pridružio", reče Rirden isto tako ravnodušno,
kao da nije govorio o sebi, "šta bih vredno imao da opljačkam od
Orena Bojla?"
"Ma, do vraga, uvek ima dovoljno naivčina u svetu koji se mogu
eksproprisati!"
"Kao gospođica Tegart? Kao Ken Deneger? Kao Elis Vajat? Kao ja?"
"Kao svaki čovek koji hoće da bude nepraktičan."
"Hoćete da kažete da nije praktično živeti na zemlji, je l' tako?"
Nije znao da li mu je dr Feris odgovorio. Više nije slušao. Video je
oklembešeno lice Orena Bojla s malim prorezima svinjskih očiju,
podbulo lice gospodina Movena s pogledom koji je bežao od svakog
sagovornika i svake činjenice video ih je kako izvode budalaste
pokrete majmuna koji ponavlja rutinu naučenu da radi po navici
mišića, obavljajući je da bi proizveo Rirdenov metal, a da ne znaju niti
su sposobni da shvate šta se odigravalo u eksperimentalnoj
laboratorijiČeličane Rirden tokom deset godina strasne predanosti
tom mukotrpnom poslu. Ispravno je što ga sada zovu Čudesni metal -
čudo je jedino ime kojim oni mogu nazvati tih deset godina i moć iz
koje je Rirdenov metal rođen - taj metal je u njihovim očima mogao
biti samo čudo, proizvod neke nepoznate, nesaznatljive stvari, objekat
u prirodi, koji ne treba objašnjavati, već zgrabiti, kao kamen ili travku,
a njihovo je da ga zgrabe "treba li da pustimo da mnogi i dalje samo
žele, dok nam nekolicina uskraćuje bolje proizvode i metode koji su na
raspolaganju?" Da nisam znao da moj život zavisi od mog uma i
truda nemo je govorio tom nizu ljudi kroz vekove da nisam sebi kao
najviši moralni cilj postavio da ulažem najveći trud i sve sposobnosti
uma da bih održao i proširio svoj život, ne biste imali šta da opljačkate
od mene, ništa čime biste održali život. Ne koristite moje grehe da
biste me povredili, već moje vrline moje vrline, kako sami priznajete,
jer vaš život zavisi od njih, jer su vam potrebne, jer vam nije cilj da
uništite moje dostignuće, već da ga zgrabite.
Setio se kako mu je ovaj žigolo nauke rekao: "Cilj nam je moć i
sasvim smo ozbiljni u tome. Vi ljudi ste cicije, ali mi znamo pravi trik."
Naš cilj nije moć rekao je žigolovim duhovnim precima i nismo živeli
 j j j g
pomoću onoga što osuđujemo. Smatrali smo da je produktivna
sposobnost vrlina i pustili smo da stepen te vrline bude mera čovekove
nagrade. Nismo izvlačili korist iz onoga što smo smatrali zlom nije
nam bilo potrebno postojanje pljačkaša banaka da bismo vodili banke,
ni provalnika da bismo obezbedili domove, ni ubica da bismo zaštitili
živote. Ali, vama su potrebni proizvodi čovekove sposobnosti a ipak
tvrdite da je produktivna sposobnost sebično zlo i pretvarate stepen
čovekove produktivnosti u meru njegovog gubitka. Živeli smo po
onome što smo smatrali dobrim i kažnjavali ono što smo smatrali
zlim. Vi živite po onome što osuđujete kao zlo i kažnjavate ono za šta
znate da je dobro.
Setio se formule kazne koju je Lilijan nastojala da mu nametne,
formule koja je bila suviše čudovišna da bi u nju poverovao a sada je
video kako se u potpunosti primenjuje, kao sistem mišljenja, kao način
života, i to u svetskim razmerama. To je to: kazna kojoj je vrlina žrtve
bila potrebna kao pogonsko gorivo pronalazak Rirdenovog metala
koristi se kao uzrok eksproprijacije Degnina čast i dubina njihovih
osećanja koriste se kao oruđe učene, učene na koju su izopačeni
imuni a u narodnim republikama Evrope milioni ljudi se drže u
ropstvu pomoću svoje želje da žive, energije koja se iscrpljuje u
prisilnom radu, sposobnosti da hrane gospodare, pomoću sistema
talaca, ljubavi prema deci, ženama i prijateljima pomoću ljubavi,
sposobnosti i zadovoljstva, kao plodnog tla za pretnje i mamca za
iznuđivanje, a ljubav je vezana za strah, sposobnost za kaznu,
ambicija za zaplenu, s učenom kao zakonom, s bekstvom od bola, a ne
traganjem za zadovoljstvom, kao jedinim podsticajem za trud i
jedinom nagradom za dostignuće ljudi se drže u ropstvu pomoću sve
životne snage koju poseduju i sve radosti koju su našli u životu. To je
kod koji je svet prihvatio i to je ključ za taj kdd: privezati čovekovu
ljubav prema postojanju za kolo mučenja, tako da samo čovek koji
nema šta da ponudi neće imati čega da se plaši, te da vrline koje
omogućuju život i vrline koje mu daju smisao postanu sredstvo
njegovog uništenja, te da ono najbolje u čoveku postane oruđe
čovekove agonije, a čovekov život na zemlji nepraktičan.
"Vaš kod je kod života", rekao je glas jednog čoveka koga nije
mogao da zaboravi. "Šta je, onda, njihov?"
 g j j
Zašto je svet to prihvatio? pomislio je. Kako su žrtve došle do toga
da odobre kod koji ih proglašava krivima zato što postoje?... A onda se
silina nekog unutrašnjeg udarca preobrazila u potpuni telesni mir,
sedeo je gledajući iznenadnu viziju: Zar nije i sam to radio? Zar nije i
sam odobrio kod samoosuđivanja? Degni pomislio je i dubina njihovih
osećanja... ucena na koju su izopačeni imuni... zar nije i on to nekada
nazivao izopačenošću? Zar joj nije on prvi sasuo u lice sve uvrede
kojima je sada ovaj ljudski ološ pretio da će je javno obasuti? Zar nije
kao krivicu prihvatio najveću sreću koju je ikada pronašao?
"Vi, koji ne biste dopustili ni mali procenat nečistoće u leguri
metala", govorio mu je nezaboravljeni glas, "zašto ste ga dopustili u
svom moralom kodu?"
"Pa, gospodine Rirden?" reče glas dr Ferisa. "Da li me sada
razumete? Da li dobijamo metal, ili da od spavaće sobe gospođice
Tegart napravimo ozloglašeno mesto?"
Nije video dr Ferisa. Video je u silovitoj jasnoći koja je bila kao
reflektor koji mu rastvara sve zagonetke dan kada je prvi put sreo
Degni.
Bilo je to nekoliko meseci nakon što je postala potpredsednik
Tegart transkontinentala . Već neko vreme je sa skepsom slušao
glasine da železnicom upravlja sestra Džima Tegarta. Tog leta, kada je
već bio ogorčen zbog kašnjenja Tegarta i protivurečnosti oko jedne
narudžbe šina za novu prečicu, narudžbe koju je Tegart stalno tražio,
menjao i povlačio, neko mu je rekao da je, ako želi bilo šta smisleno ili
bilo kakvu akciju Tegart transkontinentala , bolje da razgovara sa
Džimovom sestrom. Pozvao je telefonom njenu kancelariju da zakaže
sastanak i insistirao da to bude istog popodneva. Njena sekretarica
mu je rekla da će gospođica Tegart tog popodneva biti na gradilištu te
nove prečice na stanici Milford, između Njujorka i Filadelfije, ali će joj
biti drago da ga vidi tamo, ako on želi. Otišao je na sastanak
ozlojeđen; nije voleo poslovne žene kakve je sretao, i smatrao je da
železnica nije nešto čime bi se žene igrale; očekivao je razmaženu
naslednicu koja koristi ime i seks umesto sposobnosti, neke počupane
obrve, preterano udešenu ženu, kao što su ženie direktori robnih kuća.
Sišao je iz poslednjeg vagona dugog voza, daleko iza perona
stanice Milford. Oko njega je ba zbrka mrtvih koloseka, teretnih
 j g j
vagona, dizalica i bagera, koja se spuštala niz strmu jarugu gde su
ljudi profilisali ležište za novu prečicu. Krenuo je između koloseka
prema staničnoj zgradi. Onda je stao.
Video je neku devojku kako stoji na gomili mašinerije na
otvorenom teretnom vagonu. Gledala je jarugu, glava joj je bila
uzdignuta, a pramenovi zamršene kose su lepršali na vetru.
jednostavni sivi kostim bio je kao tanka metalna obloga preko vitkog
tela u širini suncem preplavljenog prostora i neba. Njen položaj se
odlikovao lakoćom i nesvesnom preciznošću arogantnog, čistog
samopouzdanja. Posmatrala je kako se radi, pogled joj je bio napet i
odlučan, pogled sposobnosti koja uživa u sopstvenom funkcionisanju.
Videlo se da je to njeno mesto, njen trenutak i njen svet, videlo se da
joj je uživanje prirodno stanje, lice joj je bilo živi oblik aktivne, žive
inteligencije, lice mlade devojke s usnama žene, kao da nije bila
svesna tela, osim kao navijenog instrumenta, spremnog da na svaki
mogući način posluži cilju.
Da se trenutak ranije upitao da li u glavi ima sliku kako želi da
žena izgleda, odgovorio bi da nema; ipak, gledajući je, znao je da je to
ta slika i da je tu bila godinama. Ali, nije je gledao kao ženu.
Zaboravio je gde je i na kakvom poslu, u tom trenutku je bio obuzet
detinjim osećajem radosti, oduševljenjem zbog neočekivanog i
neotkrivenog, bio je obuzet čuđenjem shvativši kako retko nailazi na
prizor koji mu se dopada, dopada u potpunosti i sam po sebi, gledao
ju je s blagim osmehom, kao što bi gledao neku statuu ili krajolik, i
osećao je čisto zadovoljstvo zbog tog prizora, najčistije estetsko
zadovoljstvo koje je ikada doživeo.
Video je skretničara u prolazu i upitao ga, pokazavši na nju: "Ko je
to?"
"Degni Tegart", rekao je čovek, odlazeći. Rirden je osetio kako su ga
ove reči pogodile u grlo. Osetio je izliv struje koja mu je načas
presekla dah, a onda se lagano spustila telom, izazivajući svojim
izlivanjem osećaj težine, otežalost iscrpljenosti, koja mu je ostavila još
samo jednu sposobnost. Bio je svestan izvanredno jasno tog mesta,
imena te žene i svega što je to podrazumevalo, ali se sve to povuklo u
neki spoljni krug i pretvorilo u pritisak koji ga je ostavio samog u
središtu, kao smisao i suštinu tog kruga a njegova jedina stvarnost je
 g g j g j j
bila želja da ima ovu ženu, sada, ovde, na vrhu otvorenog teretnog
vagona, na suncu da je ima pre nego što se između njih izgovori
ijedna reč, kao prvi čin susreta, jer će to reći sve i jer su to odavno
zaslužili.
Okrenula je glavu. U laganom zaokretu njen pogled se susreo s
njegovim i zaustavio se. Bio je siguran da je shvatila suštinu njegovog
pogleda, da ju je to držalo, ali da to ipak nije sebi definisala. Njen
pogled je nastavio dalje i video ju je kako se obraća nekom čoveku
koji je pored vagona hvatao beleške.
Dve stvari su ga istovremeno pogodile: povratak u običnu stvarnost
i razdirući nalet krivice. Načas se približio onome što nijedan čovek ne
može u potpunosti da oseti i preživi: osećanju mržnje prema sebi tim
užasnijem što je neki deo njega odbijao da ga prihvati, zbog čega se
osećao još krivljim. To nije bio tok reči, već trenutna presuda osećanja,
presuda koja mu je rekla: Ovo je, znači, njegova priroda, ovo je
njegova izopačenost da mu sramna želja koju nikada nije mogao da
savlada dođe kao odgovor na jedini prizor lepote koji je otkrio, da mu
dođe tako silovito kako nije mogao ni da pretpostavi i da mu još
jedino preostaje da je krije i prezire sebe, ali da je se nikada ne
oslobodi, sve dok su on i ova žena živi.
Nije znao koliko je tamo stajao niti kakvu je pustoš taj odsek
vremena u njemu ostavio. Sve što je mogao da sačuva bila je volja da
odluči da ona to nikada ne sme saznati.
Sačekao je dok nije sišla na zemlju a čovek sa beleškama otišao;
onda je prišao i hladno rekao: "Gospođica Tegart? Ja sam Henri
Rirden."
"O!" Nastala je tek mala stanka, a onda je čuo tiho i prirodno:
"Dobar dan, gospodine Rirden."
Znao je, ne priznavši sebi, da je ta stanka proistekla iz nekog
bledog ekvivalenta njegovog osećanja: bilo joj je drago što je lice koje
joj se dopalo pripadalo muškarcu kojem je mogla da se divi. Kada je
počeo da joj govori o poslu, bilo je to oštrije i osornije nego sa bilo kim
od njegovih muških kupaca.
Sada je, gledajući iz sećanja na devojku na otvorenom teretnom
vagonu u Sertifikat o poklonu koji je ležao na stolu, osetio kao da su
se te dve stvari sudarile u jedinstveni šok, spajajući sve dane i sumnje
 j j j j
proživljene između njih, i u sjaju tog praska, u kratkoj viziji krajnjeg
zbira, ugledao je odgovor na sva svoja pitanja.
Pomislio je: Kriv? Krivlji nego što sam znao, daleko krivlji nego što
sam mislio toga dana kriv zato što sam kao zlo osudio ono što je
najbolje u meni. Osudio sam činjenicu da su moj um i telo jedinstveni
i da je moje telo odgovorilo na vrednosti moga uma. Osudio sam
činjenicu da je radost srž življenja, pokretačka snaga svakog živog
bića, da je to i potreba tela i duhovni cilj, da moje telo nije breme
neživih mišića, već instrument koji može da mi pruži iskustvo najveće
radosti sjedinjenja tela i duha. Zbog tog svojstva, koje sam osuđivao
kao sramno, ostajao sam ravnodušan prema droljama, ali mi se želja
rađa kao odgovor na veličanstvenost žene. Ta želja, koju sam osudio
kao skaradnu, nije se rodila iz pogleda na telo, već iz saznanja da
divni oblik koji sam video odražava duh koji sam gledao - nisam želeo
njeno telo, već njenu ličnost nisam morao da imam tu devojku u
sivom, već ženu koja upravlja železnicom.
Ali, osudio sam svojstvo tela da iskaže ono što sam osećao, osudio
sam kao njoj nanesenu uvredu najveće poštovanje koje sam joj mogao
odati baš kao što su oni osudili moju sposobnost da pretočim
delatnost uma u Rirdenov metal, baš kao što su oni osudili mene zato
što imam moć da preobrazim materiju tako da služi mojim potrebama.
Prihvatio sam njihov kod i verovao, kao što su me naučili, da
vrednosti čovekovog duha moraju ostati nemoćna žudnja, neiskazana
delanjem, neprevedena u stvarnost, dok život tela mora da se odigrava
u bedi, kao besmisleno, ponižavajuće izvršenje, a oni koji pokušaju da
uživaju u tome moraju se žigosati kao životinje.
Prekršio sam njihov kod, ali sam upao u zamku koju su pripremili,
zamku koda koji je smišljen da bude prekršen. Nisam se ponosio
svojom pobunom, smatrao sam je krivicom; nisam osuđivao njih, već
sebe; nisam osuđivao njihov kod, osuđivao sam postojanje i krio sam
svoju sreću kao sramnu tajnu. Trebalo je da je priznam, kao naše
pravo ili da je učinim svojom ženom, što, u stvari, i jeste. Ali sam
žigosao sreću kao zlo i naterao nju da je podnosi kao sramotu. Ono
što sada hoće da joj urade, ja sam uradio prvi. Omogućio sam.
Uradio sam to iz sažaljenja prema ženi koja je od svih koje znam
najvrednija prezrenja. I to je njihov kod, a ja sam ga prihvatio.
 j j j j j j g
Verovao sam da čovek duguje nešto drugome iako ne dobija ništa
zauzvrat. Verovao sam da mi je dužnost da volim ženu koja mi ne da
je ništa, koja izdaje sve radi čega živim, koja zahteva svoju sreću po
cenu moje. Verovao sam da je ljubav neki statički dar, koji, kad se
jednom dobije, više ne mora da se zaslužuje kao što oni veruju da je
bogatstvo statički posed koji se može zgrabiti i održavati bez daljeg
truda. Verovao sam da je ljubav napojnica, ne zaslužena nagrada kao
što oni veruju da imaju pravo da zahtevaju nezasluženo bogatstvo. I
baš kao što oni veruju da im njihova potreba da je pravo na moju
energiju, i ja sam verovao da joj njena nesreća da je pravo na moj
život. Iz sažaljenja, ne zbog pravde, izdržao sam deset godina mučenja.
Postavio sam sažaljenje iznad savesti, i to je srž moje krivice. Zločin
sam počinio rekavši joj: "Prema svim mojim merilima, održavanje
našeg braka je zlobna obmana. Ali, merila nam nisu ista. Ne razumem
tvoja, nikad ih nisam razumeo, ali ću ih prihvatiti."
Evo ih, leže na mom stolu, ta merila koja sam prihvatio ne
razumejući ih; ovakva je njena ljubav prema meni, ta ljubav u koju
nikada nisam verovao, ali sam pokušavao da je toga poštedim. Evo ga
krajnji proizvod nezasluženog. Mislio sam da je ispravno počiniti
nepravdu, sve dok samo ja trpim. Ali, ništa ne može opravdati
nepravdu. I ovo je kazna za to što sam prihvatio to odvratno zlo
samožrtvovanja. Mislio sam da ću biti jedina žrtva. Umesto toga,
najopakijima sam žrtvovao najčestitiju ženu. Kada neko postupa iz
sažaljenja, protivno pravdi, kažnjava dobre radi zlih; kada neko
poštedi krivce patnje, primorava nevine da pate. Od pravde se ne može
pobeći, ništa u vasioni ne može biti nezasluženo i neplaćeno, ni u
materiji ni u duhu i ako ne plate krivci, plaćaju nevini.
Nisu me pobedi li je ini mali pljačkaši bogatstva već ja sam. Nisu
me oni razoružali - odbacio sam oružje. Ova borba se može voditi
samo čistih ruku jer je neprijateljeva jedina moć u otvorenim ranama
čovekove savesti a ja sam prihvatio kod po kojem sam snagu svojih
ruku smatrao grehom i ljagom.
"Da li dobijamo metal, gospodine Rirden?"
Usmerio je pogled sa Sertifikata o poklonu na stolu u sećanje na
devojku na otvorenom teretnom vagonu. Upitao se može li sjajno biće
koje je video u tom trenutku predati onima koji pljačkaju um i onima
 j j j j j
koji siluju štampu. Može li dozvoliti da nevini snose kaznu? Može li je
pustiti da zauzme stav koji je on trebalo da zauzme? Može li prkositi
kodu neprijatelja sada, kada će ona biti osramoćena kada će se
prijavština baciti na nju, ne na njega kada će ona morati da se bori,
dok će on biti pošteđen? Može li dozvoliti da joj se život pretvori u
pakao u kojem on nikako neće moći učestvovati?
Sedeo je nepomično, s pogledom podignutim ka njoj. Volim te,
rekao je devojci na otvorenom teretnom vagonu, izgovarajući reči koje
su u sebi nosile značenje tog trenutka pre četiri godine, osečajući
svečanu sreću koja ide uz te reči, iako je to trebalo da joj kaže prvi
put.
Spustio je pogled na Sertifikat o poklonu. Degni, pomislio je, ne bi
mi dopustila da ovo uradim kad bi znala, mrzećeš me zbog toga ako
saznaš ali ti ne mogu dozvoliti da plaćaš moje dugove. Ja sam
pogrešio i neću na tebe preneti kaznu koja pripada meni. I ako mi
ništa drugo više nije preostalo, imam ovoliko: da vidim istinu, da sam
oslobođen njihove krivice, da sam sad bez krivice u sopstvenim očima,
da znam da sam u pravu, prvi put potpuno u pravu i da ću ostati
veran jedinoj zapovesti moga koda koju nikada nisam prekršio: da
budem čovek koji plaća svoj put.
Volim te, rekao je devojci na otvorenom teretnom vagonu, osećajući
kao da mu sjaj tog letnjeg sunca dodiruje čelo, kao da i sam stoji pod
otvorenim nebom iznad netaknute zemlje i da mu nije ostalo ništa
osim samoga sebe.
"Pa, gospodine Rirden? Hoćete li potpisati?" upita dr Feris.
Rirdenov pogled kliznu ka njemu. Bio je zaboravio da je Feris tu,
nije znao da li je Feris bio govorio, raspravljao se ili čekao u tišini.
"A to?" reče Rirden.
Uzeo je pero i bez premišljanja, lakim pokretom milionera koji
potpisuje ček, potpisao se kraj nogu Statue slobode i gurnuo Sertifikat
o poklonu preko stola.
 Glava VII
MORATORIJUM NA PAMET

"Gde si bio sve ovo vreme?" upita Edi Vilers radnika u podzemnoj
kafeteriji i dodade, s osmehom koji je bio molba, izvinjenje i priznanje
da je očajan: "O, znam da nedeljama nisam zalazio ovamo." Osmeh je
ličio na napor ubogaljenog deteta u potrazi za pokretom koji više ne
može da izvede. "Jednom sam došao ovamo, pre otprilike dve nedelje,
ali te večeri nisi bio ovde. Plašio sam se da si otišao... toliko ljudi
nestaje bez traga. Čujem da stotine tumaraju po zemlji. Policija ih
hapsi što su napustili posao zovu ih dezerterima ali, previše ih je, a u
zatvorima nema hrane, tako da više nikoga nije briga, kako god bilo.
Čujem da dezerteri samo lutaju, obavljaju sitne poslove ili nešto gore
ko danas uopšte ima da ponudi sitne poslove?... Gubimo najbolje ljude,
one što su bili u kompaniji dvadeset godina i duže. Zašto su morali da
ih prikuju za poslove? Ti ljudi nisu ni imali nameru da idu a sada
odlaze zbog najmanjeg nesporazuma, samo odbace alat i odlaze, u
svako doba dana i noći, ostavljajući nas u škripcu —ljudi koji su
skakali iz kreveta i dotrčavali ako su bili potrebni železnici... Trebalo bi
da vidiš ljudski talog kojim sada popunjavamo praznine. Neki imaju
dobre namere, ali se plaše i sopstvene senke. Drugi su ona vrsta
šljama za koju nisam verovao da postoji dobiju posao i znaju da ih
više ne možemo izbaciti, pa stavljaju do znanja da nemaju nameru da
zarade platu i da nikada nisu ni imali nameru. To su oni ljudi koji vole
ovo koji vole kako sada stvari stoje. Možeš li da zamisliš da postoje
ljudska bića koja to vole? Pa, postoje... Znaš, mislim da, u stvari, ne
verujem u sve to što nam se ovih dana događa. Događa se, dobro, ali
ja ne verujem. Stalno mislim da je ludilo stanje u kojem osoba ne
može da odredi šta je stvarnost. Pa, sada je ludilo stvarnost i ako ga
prihvatim kao stvarnost, moraću da poludim, zar ne?... Nastavljam da
radim i stalno sebi govorim da je ovo Tegart transkontlnental. Stalno
očekujem da će se ona vratiti da će se svakog časa vrata otvoriti i o,
bože, ne bih smeo to da govoriml... Šta? Znao si? Znao si da je otišla?...
Čuvaju to kao tajnu. Ali, pretpostavljam da svi znaju, samo niko ne
sme da kaže. Govore ljudima da je na plaćenom odsustvu. Još uvek
slovi za izvršnog potpredsednika. Mislim da smo Džim i ja jedini koji
znaju da je zauvek dala ostavku. Džim je nasmrt preplašen da će se
njegovi prijatelji u Vašingtonu iskaliti na njemu ako saznaju da se
povukla. Smatra se da je pojavni moral katastrofalno ako se ijedna
istaknuta ličnost povuče, i Džim neće da saznaju da ima dezertera baš
u svojoj porodici... Ali, to nije sve. Džim se boji da će akcionari,
službenici i svi sa kojima poslujemo izgubiti i poslednji trag poverenja
u Tegart transkontinental ako saznaju da je otišla. Poverenje! Mislio bi
da sada nije važno, pošto niko od njih ne može da učini ništa u vezi s
tim. Ali, Džim ipak zna da moramo sačuvati privid veličine koju je
nekada Tegart transkontinental predstavljao. I zna da je to potpuno
nestalo s njom... Ne, ne znaju gde je... Da, ja znam, ali neću da im
kažem. Samo ja znam... O, da, pokušavaju da saznaju. Ispitivali su,me
na sve moguće načine, ali, ne vredi. Neću reći nikome... Treba da vidiš
treniranu foku koja je sad na njenom mestu novi izvršni
potpredsednik. Naravno, imamo ga to jest imamo i nemamo. Kao sve
što se danas radi i jeste i nije, istovremeno. Zove se Kli on Loši iz
Džimovog ličnog osoblja bistar, napredan mladi čovek od četrdeset
sedam godina i Džimov prijatelj. Trebalo bi da bude njen zamenik, ali
on sedi u njenoj kancelariji i svi znamo da je to novi izvršni
potpredsednik. Izdaje naređenja to jest, brine se da ga nikad ne uhvate
kako stvarno izdaje naređenja veoma stara, da mu se nijedna odluka
nikada ne može prikačiti, tako da ga ne mogu ni zbog čega kriviti.
Vidiš, njegov cilj nije da upravlja železnicom, već da ima posao. Neće
da mu vozovi idu hoće da zadovolji Džima. Uopšte ga nije briga da li
se ijedan voz kreće, sve dok ostavlja dobar utisak na Džima i momke
u Vašingtonu. Do sada, gospodin Kli on Lošije uspeo da smesti dvojici:
jednom mladom trećem pomoćniku, zato što nije poslao narudžbinu
koju gospodin Loši nikad nije ni napravio i šefu transporta, koji je
izdao narudžbu koju gospodin Loši jeste napravio, samo što šef
 j g j
prevoza robe to nije mogao dokazati. Obojica su otpuštena, zvanično
na osnovu odluke Upravnog odbora... Kada sve dobro ide što nikad ne
traje duže od pola sata gospodin Loši ne propušta da nas podseti da
'ovo nisu dani gospođice Tegart'. Na prvi znak nevolje, pozove me u
svoju kancelariju i upita nehajno, usred najnevažnijeg baljezganja šta
je gospođica Tegart obično radila u takvoj vanrednoj situaciji. Kažem
mu, kad god mogu. Govorim sebi da je to Tegart transkontinenatal i...
da hiljade života u desetinama vozova zavise od naših odluka. Između
dve vanredne situacije gospodin Loši je i dalje grub prema meni tek
da ne bih pomislio da sam mu potreban. Nije propustio da promeni
sve što je ona obično radila, u svemu što je nebitno, ali je vraški
oprezan da ništa ne promeni što je bitno. Samo je problem što ne
može uvek da odredi šta je šta... Prvog dana u njenoj kancelariji rekao
mi je da slika Neta Tegarta na zidu nije dobra ideja. 'Net Tegart', rekao
je, 'pripada mračnoj prošlosti, eri sebične pohlepe, nije baš simbol naše
moderne, napredne politike, tako da to može ostaviti loš utisak, ljudi
mogu da me poistovete s njim.' 'Ne, ne mogu', rekao sam ali sam
skinuo sliku sa zida... Šta? Ne, ne zna ništa o tome. Nisam razgovarao
s njom. Nijednom. Rekla mi je da to ne radim... Prošle nedelje sam
skoro dao otkaz. Radilo se o Čikovom specijalnom vozu.
Gospodin Čik Morison iz Vašingtona, ma ko on bio, do đavola,
krenuo je da drži govore po zemlji da govori o toj direktivi i da
ljudima podigne moral, jer sve propada. Zahtevao je specijalni voz, za
sebe i pratnju spavaća kola, kola prve klase i kola za ručavanje sa
barom i salonom. Odbor za unifikaciju mu je dao dozvolu da putuje
sto šezdeset kilometara na sat zato, rečeno je u odluci, što je to
neprofitabilno putovanje. Pa, tako je. To je samo putovanje čiji je cilj
da se ljudi nagovore da i dalje lome kičmu stvarajući profit da bi
izdržavali ljude koji su nadmoćni po tome što ne stvaraju nikakav
profit. Pa, naše nevolje su počele kada je gospodin Čik Morison
zahtevao dizel lokomotivu za voz. Nismo imali nijednu. Sve naše
dizelke su na putu, vuku Kometu i transkontinentalne teretne vozove, i
nigde u sistemu nije bilo rezervne, osim... ali taj izuzetak nisam hteo
da pomenem gospodinu Kli onu Lošiju. Gospodin Loši je nadigao
dreku, vičući da, makar se nebesa otvorila, ne možemo da odbijemo
zahtev gospodina Čika Morisona. Ne znam koja mu je prokleta budala
 g j j
konačno rekla za ekstra dizelku, koja je bila u Vinstonu, u Koloradu,
na ulazu u tunel. Znaš kako se danas naše dizelke kvare, sve su na
izdisaju, pa možeš razumeti zašto se ta ekstradizelka morala držati
ispred tunela. Objasnio sam gospodinu Lošiju. Pretio mu, molio ga,
rekao sam mu da je ona postavila najstrože pravilo da se stanica
Vinston nikada ne ostavi bez ekstradizelke. Rekao mi je da se
podsetim da on nije gospođica Tegart kao da to uopšte mogu da
zaboravim! i da je to pravilo besmislica, jer se sve ove godine nije
ništa dogodilo, pa Vinston može da izdrži nekoliko meseci bez dizelke,
i da neće da brine o nekoj teorijskoj katastrofi u budućnosti kad se
nalazimo pred stvarnom, praktičnom, neposrednom katastrofom da se
gospodin Čik Morison naljuti na nas. I, Čikov specijalni voz je dobio
dizelku. Nadzornik odeljenja u Koloradu je dao otkaz. Gospodin Loši je
taj posao dao nekom svom prijatelju. Hteo sam da dam otkaz. Nikad
nisam to toliko želeo. Ali, nisam... Ne, nije mi se javila. Nije mi se javila
nijednom rečju otkad je otišla. Zašto me ispituješ o njoj? Zaboravi.
Neće se vratiti... Ne znam čemu se nadam. Ničemu, valjda. Živim od
danas do sutra i pokušavam da ne gledam unapred. Prvo sam se
nadao da će nas neko spasti. Mislio sam da će to možda biti Henk
Rirden. Ali, predao se. Ne znam kako su ga prisilili da potpiše, ali
znam da je moralo biti nešto užasno. Svi tako misle. Svi šapuću o
tome, pitajući se kakav su pritisak izvršili na njega... Ne, niko ne zna.
Nije se javno oglašavao i ne želi ikoga da vidi. Ali, čuj, reći ću ti nešto
drugo o čemu svi šapuću. Dođi bliže, hoćeš li? Neću da govorim
preglasno. Kažu da je Oren Bojl, izgleda, odavno znao za tu direktivu,
nedeljama i mesecima unapred, jer je počeo tiho i u tajnosti da
obnavlja peći za proizvodnju Rirdenovog metala u jednoj manjoj
čeličani u nekom nepoznatom mestašcu daleko na obali Mejna. Bio je
spreman da počne da lije metal istog časa kad je Rirdenov iznuđeni
papir mislim, Sertifikat o poklonu potpisan. Ali slušaj noć pre nego što
je proizvodnja trebalo da počne, Bojlovi ljudi su zagrevali peći u tom
mestu na obali, i čuli su neki glas, nisu znali da li dolazi iz aviona ili s
radija ili iz nekog zvučnika, ali to je bio glas nekog muškarca i rekao
im je da će im dati deset minuta da odu odatle. Otišli su. Počeli su da
idu i nastavili su jer je glas tog čoveka rekao da je on Ragnar
Danešeld. Nakon pola sata Bojlova fabrika je bila srušena do temelja.
 j j j
Srušena, zbrisana, nije ostao kamen na kamenu. Kažu da je to
učinjeno dugometnim mornaričkim topovima, negde daleko s
Atlantika. Niko nije video Danešeldov brod... To su ljudi šaputati.
Novine nisu objavile ni reč o tome. Momci u Vašingtonu kažu da su to
samo glasine paničara... Ne znam da li je priča istinita. Mislim da
jeste. Nadam se da jeste...
Znaš, kad sam imao petnaest godina, često sam se pitao kako neko
može da postane kriminalac, nisam mogao da razumem kako je to
moguće. Sada sada mi je drago što je Ragnar Danešeld razneo tu
fabriku. Neka ga bog blagoslovi i neka nikad ne dozvoli da ga
pronađu, ko god i gde god da je... Da, tako sam počeo da se osećam.
Pa, šta misle, koliko ljudi mogu da trpe?... Nije mi tako teško danju, jer
sam stalno zauzet i ne mislim, ali me stiže noću. Više ne mogu da
spavam, satima ležim budan... Da! Ako hoćeš da znaš da, zato što
brinem za nju! Nasmrt sam uplašen za nju. Vudstok je samo bedna
mala rupa od mesta, kilometrima daleko od svega, a Tegartova koliba
je trideset kilometara dalje, trideset kilometara vrludave pruge u
zabitoj šumi. Šta znam šta joj se tamo može dogoditi, samoj, s
onakvim bandama koje ovih noći tumaraju po celoj zemlji baš u
takvim zabačenim oblastima zemlje kao što je Berkšir?... Znam da ne
bi trebalo da mislim o tome. Znam da ume da se brine o sebi. Samo
kad bi mi napisala koji redak. Voleo bih kad bih mogao da odem
tamo. Ali, rekla mi je da ne dolazim. Kazao sam da ću čekati... Znaš,
drago mi je što si večeras ovde. Pomaže mi da pričam s tobom i...
dovoljno je što te vidim ovde. Nećeš nestati, kao svi drugi, je l' tako...
Šta? Sledeće nedelje?... A, na odmor. Koliko dugo?... Kako zaslužiš čitav
mesec odmora?...
I ja bih to voleo da uzmem mesec dana slobodno o sopstvenom
trošku. Ali, ne bi mi dali... Stvarno? Zavidim ti... Pre nekoliko godina ti
ne bih zavideo. Ali, sada - sada bih voleo da pobegnem. Sada ti
zavidim što si mogao da uzimaš mesec dana slobodno svakog leta u
proteklih dvanaest godina."
Put je bio mračan, ali je vodio u novom pravcu. Rirden je išao od
fabrike, ne ka kući, već ka gradu Filadelfiji. Bila je to velika razdaljina
za šetnju, ali je želeo da prošeta tuda večeras, baš kao i svake večeri
protekle nedelje. Osećao se spokojno u pustoj tami prirode, oko njega
 j j j j g
nije bilo ničega osim crnih obrisa drveća, nikakvog pokreta osim
pokreta njegovog tela i grana koje su lelujale na vetru, nikakve
svetlosti osim laganih iskri svitaca koje su treperile u živoj ogradi. Ta
dva sata između fabrike i grada bila su njegovo vreme odmora;
Preselio se iz kuće u jedan stan u Filadelfiji. Nije dao nikakvo
objašnjenje majci i Filipu, rekao im je samo da mogu ostati u kući ako
žele i da će gospođica Ajvs voditi brigu o računima. Zamolio ih je da
kažu Lilijan, kada se bude vratila, da i ne pokuša da ga vidi. Zurili su
u njega u tišini, prestravljeno.
Advokatu je dao potpisani blanko ček i rekao: "Razvedi me. Po bilo
kojoj osnovi i po bilo koju cenu. Ne zanima me čime ćeš se služiti,
koliko ćeš njihovih sudija kupiti ili ćeš morati da lažno optužiš moju
ženu. Radi šta god hoćeš. Ali, ne sme da bude ni alimentacije ni podele
imovine." Advokat ga je pogledao s blagim smeškom, mudrim i
tužnim, kao da je to odavno očekivao. Odgovorio je: "U redu, Henk.
Može se srediti. Ali, biće potrebno neko vreme."
"Što pre možeš."
Niko ga nije pitao o njegovom potpisu na Sertifikatu o poklonu. Ali
je zapazio da ga ljudi u fabrici gledaju nekako ispitivački i radoznalo,
skoro kao da su očekivali da će na njegovom telu otkriti ožiljke
fizičkog mučenja.
Nije ništa osećao ništa osim nekog ravnomernog, mirnog sutona,
kao kad se obloga od šljake na izlivenom metalu skori i proguta
poslednji blistavi uzlet belog sjaja. Nije osećao ništa pri pomisli na
pljačkaše koji će sada proizvoditi Rirdenov metal. Želja da zadrži svoje
pravo i da s ponosom bude jedini koji će ga prodavati bila je vid
poštovanja prema ljudima oko njega, uverenje da je trgovina s njima
častan čin. To uverenje, poštovanje i želja su nestali. Nije ga bilo briga
šta ljudi proizvode, prodaju, gde kupuju njegov metal i da li iko od
njih zna da je on njegov. Prilike ljudi koji su prolazili pored njega na
ulicama grada bile su fizički objekti bez ikakvog značenja. Priroda s
tamom koja je spirala sve tragove ljudske delatnosti, ostavljajući samo
netaknutu zemlju, koju je nekada obrađivao bila je stvarna.
U džepu je nosio pištolj, kao što su mu savetovali policajci koji su
kolima patrolirali tim putevima; upozorili su ga da ovih dana nijedan
put nije bezbedan kad padne mrak. Pomislio je, s primesom nevesele
 j j
ironije, da je taj pištolj potreban u fabrici, ne u mirnoj sigurnosti
usamljenosti i noći; šta je to što bi mu neki izgladneli skitnica mogao
uzeti, u poređenju s onim što su mu uzeli ljudi koji tvrde da su njegovi
zaštitnici?
Hodao je lako i brzo, osećao je kako ga opušta njemu prirodan vid
aktivnosti. Ovo mu je period treniranja za usamljenost, pomislio je;
morao je da nauči da živi bez ikakve svesti o ljudima, svesti od koje se
s gađenjem kamenio. Jednom je izgradio bogatstvo, počinjući praznih
ruku; sada treba da ponovo izgradi život, počinjući praznog duha.
Daće sebi malo vremena da se uvežba, pomislio je, a onda će
potražiti onu jedinu, neuporedivu vrednost koja mu je preostala,
jedinu želju koja je ostala čista i netaknuta: otići će Degni. Dve
zapovesti su mu sve više bile na pameti: jedna je bila dužnost, druga
strasna želja. Prva je bila da joj nikada ne dopusti da scena zašto se
predao pljačkašima; druga je bila da joj izgovori reči koje je trebalo da
zna prilikom njihovog prvog susreta i koje je trebalo da joj kaže na
verandi kuće Elisa Vajata.
Dok je hodao, vodila ga je samo jaka letnja zvezdana svetlost, ali je
uspevao da razazna autoput i ostatke kamene ograde ispred sebe, u
uglu seoske raskrsnice. Ograda više nije imala šta da štiti, samo
travnato prostranstvo, vrbu povijenu nad putem i, još dalje, ruševinu
neke seoske kuće kroz čiji se krov videla svetlost zvezda.
Hodao je, misleći kako čak i ovaj prizor još ima u sebi moć da
bude od vrednosti: nagoveštavao mu je veliko prostranstvo netaknuto
upadom ljudi.
Muškarac koji je iznenada iskoračio na put morao je doći iza vrbe,
i to tako brzo kao da je iskočio sa sredine autoputa. Rirden se rukom
mašio za pištolj u džepu, ali se zaustavio: znao je po ponosnom
držanju tog tela na otvorenom prostoru, po pravoj liniji ramena na
zvezdama obasjanom nebu da taj muškarac nije bandit. Kada mu je
čuo glas, znao je da taj čovek nije ni prosjak.
"Želeo bih da razgovaram s vama, gospodine Rirden."
Glas je bio strog, jasan i posebno učtiv, svojstven ljudima koji su
navikli da izdaju naređenja.
"Izvolite", reče Rirden, "pod uslovom da ne nameravate da od mene
tražite pomoć ili novac."
 Čovekovo odelo je bilo grubo, ali izuzetno uredno. Nosio je tamne
pantalone i tamnoplavu vetrovku, čvrsto zakopčanu oko vrata, što je
izdužavalo obrise njegove visoke, vitke figure. Nosio je tamnoplavu
kapu i sve što se u noći moglo od njega videti bile su ruke, lice i
pramen zlatnoplave kose na slepoočnici. U rukama nije bilo nikakvog
oružja, samo neki paket umotan u platno, veličine boksa cigareta.
"Ne, gospodine Rlrden", reče on, "ne nameravam da od vas tražim
novac, već da vam ga vratim."
"Da mi vratite novac?"
"Da."
"Kakav novac?"
"Mali povraćaj veoma velikog duga."
"Čijeg?"
"Ne, ne mog. To je samo simbolična isplata, ali hoću da je
prihvatite kao dokaz da će vam, ako budemo dovoljno dugo živeli, vi i
ja, svaki dolar tog duga biti vraćen."
"Kakvog duga?"
"Novca koji vam je silom oduzet."
Pružio je paket Rirdenu, raskriljujući platno. Rirden je video kako
zvezdana svetlost kao vatra juri preko površine glatke kao ogledalo.
Znao je po težini i strukturi da drži zlatnu polugu.
Podigao je pogled sa poluge na čovekovo lice, ali lice kao da je bilo
čvršće i neprobojnije od površine metala.
"Ko ste vi?" upita Rirden.
"Prijatelj onih bez prijatelja."
"Došli ste ovamo da mi date ovo?"
"Da."
"Hoćete da kažete da ste morali da me vrebate noću, na
usamljenom putu, ne zato da biste me opljačkali, već da biste mi dali
zlatnu polugu?"
"Da."
"Zašto?"
"Ako zakon odobrava pljačku usred belog dana, kao danas, onda
svaki čin poštenja ili naknade mora da se skriva pod zemljom."
"Zašto ste pomislili da ću prihvatiti ovakav poklon?"
 "To nije poklon, gospodine Rirden. To je vaš novac. Ali, moram da
vas zamolim za jednu uslugu. To je molba, ne uslov, jer ne postoji
takva stvar kao što je uslovno vlasništvo. Ovo zlato je vaše i slobodni
ste da ga upotrebite kako želite. Ali, rizikovao sam život da bih vam ga
večeras doneo i zato vas molim, kao uslugu, da ga sačuvate za
budućnost ili da ga potrošite na sebe. Ni na šta drugo osim na vaš
komfor i uživanje. Nemojte ga dati i, iznad svega, nemojte ga ulagati u
posao."
"Zašto?"
"Zato što neću da ikome osim vama bude od koristi. Inače bih
prekršio zavet koji sam davno dao kao što kršim svako pravilo koje
sam sebi postavio time što večeras razgovaram s vama."
"Kako to mislite?"
"Već dugo vremena skupljam ovaj novac za vas. Ali, nameravao
sam da vas vidim, kažem vam za njega ili vam ga dam tek mnogo
kasnije."
"Pa, zašto ste onda to uradili?"
"Jer više nisam mogao da podnesem."
"Da podnesete šta?"
"Mislio sam da sam video sve što se može videti i da ne postoji
ništa što ne bih podneo da vidim. Ali, kad su vam uzeli Rirdenov
metal, to je bilo previše, čak i za mene.
Znam da vam trenutno ovo zlato nije potrebno. Potrebna vam je
pravda koju ono predstavlja i saznanje da postoje ljudi kojima je stalo
do pravde."
Boreći se da se ne preda osećanju koje je raslo uprkos zbunjenosti,
i pored svih sumnji, Rirden je proučavao čovekovo lice, tragajući za
nečim što bi mu pomoglo da razume. Ali, lice je bilo bezizražajno; dok
je govorio, nijednom se nije promenilo; kao da je taj čovek odavno bio
izgubio sposobnost da oseća i od njega su ostale samo crte,
neumoljive i mrtve. S jezovitim čuđenjem, Rirden je shvatio kako misli
da to i nije lice čoveka već anđela osvetnika.
"Zašto vam je bilo stalo?" upita Rirden. "Šta vam ja značim?"
"Mnogo više nego što možete i zamisliti. I imam prijatelja kome
značite mnogo više nego što ćete ikada znati. Sve bi dao da je mogao
da bude danas uz vas. Ali, ne može da vam dođe. Tako sam ja došao
umesto njega."
"Koji prijatelj?"
"Radije ne bih rekao."
"Jeste li rekli da već dugo sakupljate ovaj novac za mene?"
"Sakupio sam mnogo više od ovoga." Pokazao je zlato. "Čuvam ga
na vašem imenu i predaću vam ga kada dođe vreme. Ovo je samo
uzorak, kao dokaz da postoji. I, ako dođe dan kada shvatite da su vam
opljačkali i poslednje bogatstvo, želim da zapamtite da imate veliki
bankovni račun koji vas čeka."
"Kakav račun?"
"Ako pokušate da se setite novca koji su vam silom uzeli, znaćete
da vaš račun predstavlja pozamašnu svotu."
"Kako ste ga sakupili? Odakle je ovo zlato?"
"Uzeto je od onih koji su vas opljačkali."
"Ko ga je uzeo?"
"Ja."
"Ko ste vi?"
"Ragnar Danešeld."
Rirden ga je gledao jedan dug, miran trenutak, a onda pustio da
mu zlato padne iz ruku.
Danešeldove oči ga nisu pratile do tla, već su i dalje bile prikovane
za Rirdena, ne promenivši izraz. "Da li biste više voleli da sam
građanin koji se pokorava zakonu, gospodine Rirden? Ako je tako,
kom zakonu da se pokorim? Direktivi 10-289?"
"Ragnar Danešeld..." reče Rirden, kao da vidi celinu proteklih deset
godina, kao da vidi ogromni zločin koji se deset godina protezao i bio
sadržan u dve reči.
"Pogledajte pažljivije, gospodine Rirden. Danas su nam preostala
samo dva načina življenja: biti pljačkaš koji orobljuje nenaoružane
žrtve, ili žrtva koja radi u korist sopstvenih pljačkaša. Odlučio sam da
ne budem ni jedno ni drugo."
"Odabrali ste da živite pomoću sile, kao i ostali."
"Da otvoreno. Pošteno, ako hoćete. Ja ne pljačkam vezane i
pridavljene, ne zahtevam da mi žrtve pomažu, ne govorim im da
radim za njihovo dobro. Stavljam život na kocku u svakom sukobu s
 j j
ljudima, i oni imaju šansu da ukrste pištolje i pamet s mojima u
poštenoj borbi. Pošteno? Ja protiv organizovane sile, pištolja, aviona,
bojnih brodova s pet kontinenata. Ako želite da izreknete moralnu
presudu, gospodine Rirden, ko je onda čovek višeg morala: Vesli Mauč
ili Ja?"
"Nemam odgovor", tiho reče Rirden.
"Zašto ste zapanjeni, gospodine Rirden? Samo se povinujem
sistemu koji su ljudi oko mene postavili. Ako misle da je sila ispravan
način da međusobno posluju, dajem im ono što traže. Ako misle da je
svrha mog života da im služim, neka pokušaju da mi nametnu to
uverenje. Ako misle da je moj um njihovo vlasništvo neka dođu i
uzmu ga."
"Ali, kakav ste se to život odabrali? Kakvom cilju posvećujete svoj
um?"
"Cilju moje ljubavi."
"Atoje?"
"Pravda."
"Tako što joj služite kao gusar?
"Tako što radim za dan kada više neću morati da budem gusar;"
"Koji je to dan?"
"Dan kada ćete vi biti slobodni da ostvarujete profit na Rirdenovom
metalu."
"O, bože!" reče Rirden smejući se, očajnim glasom. "Da li je to vaša
ambicija?" Danešeldovo lice se nije menjalo. Jeste."
"Da li očekujete da ćete doživeti taj dan?"
"Da. A vi ne?"
"Ne."
"Čemu se onda nadate, gospodine Rirden?"
"Ničemu."
"Za šta radite?"
Rirden ga pogleda. "Zašto to pitate?"
"Da bih vas naterao da razumete zašto ja to ne radim."
"Nemojte očekivati da ću ikad odobriti to što je neko kriminalac."
"Ne očekujem. Ali, hoću da vam pomognem da vidite neke stvari."
"Čak i ako je istina sve što govorite, zašto ste odlučili da postanete
bandit? Zašto vi niste jednostavno otišli, kao..." Zastao je.
 j j
"Kao Elis Vajat, gospodine Rirden? Kao Endru Stokton? Kao vaš
prijatelj Ken Deneger?"
"Da!"
"Da li biste to odobrili?"
"Ja..." Zastao je, šokiran sopstvenim rečima.
Sledeći šok je bio Danešeldov osmeh, poput prvog prolećnog
zelenila na izvajanim ravnima ledenog brega. Rirden je odjednom
shvatio, prvi put, da je Danešeldovo lice bilo više nego privlačno, da se
odlikovalo zapanjujućom lepotom fizičke savršenosti oštre, ponosne
crte, prezriva usta vikinške statue; do tada nije bio svestan toga, skoro
kao da je smrtna ozbiljnost tog lica zabranjivala drskost da ga neko
procenjuje. Ali, osmeh je bio blistavo živ.
"Ja to odobravam, gospodine Rirden. Ali, opredelio sam se za
posebnu misiju. Gonim čoveka kojeg hoću da uništim. Umro je pre
mnogo vekova, ali dok se iz ljudskih umova ne izbriše i poslednji
njegov trag, nećemo imati pristojan svet za život."
"Kojeg čoveka?"
"Robina Huda."
Rirden ga je pogledao tupo, ne razumejući.
"To je čovek koji je pljačkao bogate i davao siromašnima. Pa, Ja
sam čovek koji pljačka siromašne i da je bogatima ili, da budem
precizan, čovek koji pljačka siromašne koji kradu i vraća bogatima
koji proizvode."
"Kako to, do vraga, mislite?"
"Ako se setite priča koje ste čitali o meni u novinama, pre nego što
su prestali da ih objavljuju, znate da nikad nisam opljačkao nijedan
privatni brod i da nikad nisam uzeo privatnu svojinu. Niti sam ikad
opljačkao vojni brod jer je svrha vojne flote da zaštiti građane koji su
platili za to, što je prava funkcija vlade. Ali sam osvojio svaki brod sa
plenom koji je došao u domet mojih topova, svaki vladin brod koji je
nosio pomoć, zajam, poklon, svako plovilo s tovarom robe silom
oduzete od nekih ljudi da bi se drugi okoristili neplaćenim i
nezarađenim. Osvajao sam brodove pod zastavom one ideje protiv
koje se borim: ideje da je potreba sveti idol koji zahteva ljudske žrtve
da je potreba nekih ljudi sečivo giljotine koje visi nad drugima da svi
moramo živeti sa svojim radom, nadama, planovima, trudom,
 j
prepušteni milosti časa kada će se to sečivo spustiti na nas i da je
stepen naše sposobnosti stepen opasnosti u kojoj se nalazimo, tako da
će uspeh položiti našu glavu na panj, dok će nam neuspeh dati pravo
da povučemo uže. To je užas koji je Robin Hud obesmrtio kao ideal
pravičnosti. Kažu da se borio protiv vladara koji su pljačkali i vraćao
opljačkano orobljenima, ali to nije značenje legende koja je preživela.
On nije upamćen kao borac za svojinu, već kao borac za potrebu, ne
kao branilac orobljenih, već kao snabdevač siromašnih. Smatra se
prvim čovekom koji je stekao oreol vrline baveći se dobrotvornim
radom, bogatstvom koje nije bilo njegovo, dajući dobra koja nije
proizveo, prisiljavajući druge da plaćaju luksuz njegovog sažaljenja.
Taj čovek je postao simbol ideje da je potreba, a ne dostignuće, izvor
prava, da ne moramo da proizvodimo, samo da želimo, da nam
zarađeno ne pripada, ali da nezarađeno pripada. Postao je opravdanje
svakom mediokritetu koji je, nesposoban da zaradi za život, zahtevao
moć da raspolaže svojinom boljih od sebe, tako što je proglasio da je
spreman da posveti život inferiornima po cenu pljačkanja superiornih.
To je to najodvratnije stvorenje dvostruki parazit, što živi od rana
siromašnih i krvi bogatih a ljudi su počeli da ga smatraju moralnom
idejom. I to nas je dovelo do sveta u kojem se čovek, što više proizvodi,
više približava gubljenju svih prava, sve dok, ukoliko je njegova
sposobnost dovoljno veličanstvena, ne postane obespravljeno
stvorenje, ostavljeno kao plen svakom tražiocu a da bi bio postavljen
iznad prava, iznad principa, postavljen tamo gde mu je sve dopušteno,
i pljačka i ubistvo, sve što čovek treba da radi jeste da ima potrebu. Da
li se pitate zašto se svet oko nas raspada? To je ono protiv čega se
borim, gospodine Rirden. Dok ljudi ne shvate da je od svih ljudskih
simbola Robin Hud najnemoralniji i najdostojniji prezrenja, neće biti
pravde na zemlji, niti načina da čovečanstvo preživi."
Rirden je slušao, osećajući kako je utrnuo. Ali, ispod te utrnulosti je
osetio, kao prvi izdanak semena koji se probija, osećanje koje nije
mogao da odredi, osim što je izgledalo i blisko i veoma daleko, kao
nešto davno doživljeno i odbačeno.
"Ja sam, u stvari, gospodine Rirden, policajac. Dužnost je policajca
da štiti ljude od kriminalaca a kriminalci su oni koji silom prisvajaju
bogatstvo. Dužnost je policajca da vrati ukradenu svojinu vlasnicima.
 g j j j
Ali, kada pljačka postane cilj zakona, a dužnost policajca postane
pljačkanje svojine, a ne zaštita onda odmetnik mora da postane
policajac. Tovare koje vratim, prodajem svojim posebnim kupcima u
ovoj zemlji, plaćaju mi u zlatu. Takođe, prodajem tovare krijumčarima
i crnoberzijanacima u evropskim narodnim republikama. Da li znate
kakvi su uslovi života u tim narodnim republikama? Budući da su
proizvodnja i trgovina a ne nasilje proglašeni zločinom, najbolji ljudi u
Evropi nisu imali izbor pa su postali kriminalci. Goniče robova u tim
državama održava na vlasti milostinja njihove sabraće pljačkaša iz
zemalja koje još nisu potpuno isceđene, kao ova. Ne dajem da im
milostinja stigne. Robu prodajem evropskim prestupnicima, po najvišoj
mogućoj ceni, i teram ih da mi plate u zlatu. Zlato je objektivna
vrednost, način da se sačuvaju bogatstvo i budućnost. U Evropi
nikome nije dozvoljeno da poseduje zlato, osim prijateljima
čovečanstva s bičem u ruci, koji tvrde da ga troše za dobrobit žrtava.
To zlato pribavljaju moji kupci krijumčari i plaćaju mi. Kako? Na isti
način kao što ja pribavljam robu. A ja onda vraćam zlato onima od
kojih su dobra ukradena vama, gospodine Rirden, i drugima kao što
ste vi."
Rirden je shvatio prirodu osećanja koje je bio zaboravio. To
osećanje je doživeo kada je, sa četrnaest godina, gledao svoju prvu
platu kada je, sa dvadeset četiri, unapreden u nadzornika rudnika
kada je, kao vlasnik tih rudnika, prvi put na svoje ime naručio novu
opremu od najboljeg koncerna u to vreme, Fabrike motora dvadesetog
veka osećanje svečanog, radosnog uzbuđenja, osećanje da osvaja
mesto u svetu koji je poštovao i zavređuje priznanje ljudi kojima se
divio. To osećanje je skoro dve decenije bilo pokopano ispod planine
krša, jer su godine dodavale sloj po sloj prezira, ogorčenja, borbe da
ne pogleda oko sebe, da ne vidi one s kojima je imao posla, da od ljudi
ne očekuje ništa i da zadrži, kao intimnu viziju između četiri zida
kancelarije, sliku onog sveta u kojem se nadao da će se uzdići. I opet
je tu, probijajući se ispod krša, to osećanje da mu interes oživljava, da
sluša blistavi glas razuma s kojim se može opštiti, poslovati i živeti.
Ali, to je bio glas gusara koji je govorio o činovima nasilja, nudeći mu
to kao zamenu za njegov svet razuma i pravde. Nije mogao da
prihvati; nije smeo da izgubi ono što je u njemu od te vizije još uvek
 j g j j j j
postojalo. Slušao je, želeći da pobegne, ali je znao da ne želi da
propusti nijednu reč.
"To zlato polažem u banku banku čiji je standard zlato, gospodine
Rirden na račune ljudi koji su njegovi pravi vlasnici. To su ljudi
vrhunskih sposobnosti, stekli su bogatstvo ličnim trudom, u slobodnoj
trgovini, bez prinude, bez pomoći vlade. Oni su velike žrtve, dali su
najveći doprinos, a zauzvrat pretrpeli najgoru nepravdu. Njihova
imena su zapisana u moju knjigu vraćanja. Svaki tovar zlata koji
donesem deli se njima i polaže na njihove račune."
"Ko su oni?"
"Vi ste jedan od njih, gospodine Rirden. Ne mogu da izračunom
koliko vam je sve novca iznuđeno kroz skrivene poreze, propise,
izgubljeno vreme, propali trud, energiju utrošenu da se prevaziđu
veštačke prepreke. Ne mogu da izračunom tu svotu, ali, ako želite da
vidite koliko je ogromna pogledajte oko sebe. Stepen bede koja se širi
ovom nekada uspešnom zemljom odgovara stepenu nepravde koju ste
pretrpeli. Ako ljudi odbijaju da vam plate dug, piatiće vam ovako. Ali,
jedan deo tog duga je izračunat i zapisan. Postavio sam sebi za cilj da
taj deo prikupim i vratim vam ga."
"Šta je to?"
"Vaš porez na dohodak, gospodine Rirden."
"Šta?"
"Vaš porez na dohodak u poslednjih dvanaest godina."
"Hoćete to da mi vratite?"
"U potpunosti i u zlatu, gospodine Rirden.".
Rirden prasnu u smeh: smejđo se kao mladić, jednostavno se
zabavijajući, neverovatno uživajući. "Mili bože! Vi ste i policajac i
sakupljač za poresko odeljenje?"
"Da", ozbiljno reče Danešeld.
"Niste valjda ozbiljni?"
"Da li izgledam kao da se šalim?"
"Ali, to je besmisleno!"
"Besmislenije od Direktive 10-289?"
"To nije ni realno ni moguće!"
"Da li je samo zlo realno i moguće?"
"Ali..."
 "Mislite li da su samo smrt i porez naša neminovnost, gospodine
Rirden? Pa, u pogledu prvog ne mogu ništa da učinim, ali, ako
otklonim teret drugog, ljudi će možda naučiti da vide vezu između te
dve stvari i da steknu snagu da ostvare duži, srećniji život. Možda će
naučiti da se drže toga da im dva apsoluta i osnova moralnog koda
nisu smrt i porez, već život i proizvodnja."
Rirden ga pogleda bez osmeha. Visoko, vitko telo u vetrovki koja je
isticala uvežbanu gipkost mišića bilo je telo drumskog razbojnika;
strogo mermerno lice bilo je lice sudije; suv, jasan glas bio je glas
efikasnog knjigovođe.
"Nisu samo pljačkaši vodili dokumentaciju o vama, gospodine
Rirden. I ja sam. Imam u svojim dokumentima kopije svih vaših
poreskih prijava u poslednjih dvanaest godina, kao i prijave svih
mojih ostalih klijenata. Imam prijatelje na zapanjujućim mestima, koji
mi nabavljaju potrebne kopije. Delim novac klijentima prema svotama
koje su im iznuđene. Većina računa je već isplaćena vlasnicima. Vaš je
najveći koji je ostao da se izmiri. Onog dana kada budete spremni da
potražujete onog dana kada budem znao da se nijedan peni neće
vratiti da podrži pljačkaše predaću vam vaš račun. Do tada..."
Pogledao je zlato na zemlji. "Podignite ga, gospodine Rirden. Nije
ukradeno. Vaše je."
Rirden nije hteo da se pomeri, ni da odgovori, ni da spusti pogled.
"Mnogo više od toga leži u banci, na vašem imenu."
"Kojoj banci?"
"Da li se sećate Majdasa Maligana iz Čikaga?"
"Da, naravno."
"Svi moji računi su u Banci Maligan."
"Ne postoji Banka Maligan u Čikagu."
"Nije u Čikagu."
Rirden je pustio da prođe jedan časak. "Gde je?"
"Mislim da ćete uskoro saznati, gospodine Rirden. Ali vam sada ne
mogu reći." Dodao je: "Moram vam reći, međutim, da sam samo ja
odgovoran za ovaj poduhvat. To je moja lična misija. Niko nije
uključen osim mene i članova moje posade. Čak ni moj bankar nema
udela u tome, osim što čuva novac koji ulažem. Mnogi moji prijatelji
ne odobravaju put koji sam odabrao. Ali, svi mi biramo različite
puteve za istu borbu a ovo je moj."
Rirden se prezrivo nasmešio. "Da niste jedan od onih prokletih
altruista koji troše vreme na neprofitabilne poduhvate i stavljaju život
na kocku samo da bi služili drugima?"
"Ne, gospodine Rirden. Ulažem vreme u svoju budućnost. Kada
budemo slobodni i kada budemo morali početi da ponovo gradimo iz
ruševina, hoću da se svet opet rodi što je pre moguće. Ako tada bude
nešto radnog kapitala u pravim rukama u rukama naših najboljih,
najproduktivnijih ljudi uštedeće se godine ostalima i, usput, vekovi za
istoriju ove zemlje. Pitali ste šta mi značite. Sve ono čemu se divim, sve
ono što želim da postoji onoga dana kada zemlja bude mesto za takvo
postojanje, sve ono sa čime želim da imam posla čak i ako je ovo
trenutno jedini način da imam posla s vama i da vam budem od
koristi."
"Zašto?" prošaputa Rirden.
"Zato što je moja jedina ljubav, jedina vrednost za koju želim da
živim, ono što svet nikada nije voleo, čemu nikada nisu odavali
priznanje ni prijatelji ni branioci: ljudska sposobnost. To je ljubav kojoj
služim i ako treba da izgubim život, čemu boljem ga mogu dati?"
Čovek koji je izgubio sposobnost da oseća? pomisli Rirden, znajući
da je ozbiljnost mermernog lica bila vid disciplinovane sposobnosti da
se preduboko oseća. Uravnoteženi glas je ravnodušno nastavio:
"Hteo sam da to znate. Hteo sam da to znate sada, kad vam se
sigurno čini da ste ostavljeni na dnu jame među neljudskim
stvorenjima, koja su sve što je preostalo od čovečanstva. Hteo sam da
znate, u najbeznadežnijem času, da je dan oslobađanja mnogo bliže
nego što mislite. A postojao je ijedan poseban razlog zašto sam morao
da vam se obratim i da vam odam tajnu pre vremena. Da li ste čuli
šta se dogodilo sa čeličanom Orena Bojla na obali Mejna?"
"Da", reče Rirden i šokirao se čuvši da je ta reč izletela kao uzdah,
od iznenadnog udara žudnje u njemu. "Nisam znao da li je to istina."
"Istina je. Ja sam to uradio. Gospodin Bojl neće proizvoditi
Rirdenov metal na obali Mejna. Neće ga nigde proizvoditi. Niti bilo
koja druga lopovska bitanga koja misli da joj neka direktiva da je
pravo na vašu pamet. Svakome ko pokuša da proizvede vaš metal peći
će biti dignute u vazduh, mašinerija raznesena, pošiljke uništene,
fabrike zapaljene toliko će se toga dogoditi svakome ko pokuša da će
ljudi pričati da je bačeno prokletstvo i ubrzo neće biti radnika koji će
hteti da uđe u fabriku ijednog novog proizvođača Rirdenovog metala.
Ako ljudi kao Bojl misle da im je samo potrebna sila da bi orobili bolje
od sebe neka vide šta se dešava kada se jedan od tih boljih opredeli za
primenu sile. Hteo sam da znate, gospodine Rirden, da niko od njih
neće proizvoditi vaš metal, niti će zaraditi ijedan peni na njemu."
Osetivši radosnu želju da se smeje kao što se smejao vestima o
Vajatovoj vatri, kao što se smejao krahu Bakra d'Ankonija i znajući da
će ga, ako to učini, ono čega se bojao obuzeti, da ga neće pustiti ovaj
put, i da nikad više neće videti svoju fabriku Rirden se povukao i
načas stisnuo usne da ne bi pustio nikakav zvuk. Kada je taj trenutak
prošao, rekao je tiho, čvrstim i mrtvačkim glasom: "Uzmite to svoje
zlato i idite odavde. Neću prihvatiti pomoć kriminalca."
Na Danešeldovom licu se nije videla nikakva reakcija. "Ne mogu
vas primorati da prihvatite to zlato, gospodine Rirden. Ali, neću ga
uzeti natrag. Možete ga ostaviti da leži tu ako želite."
"Ne želim vašu pomoć i nemam nameru da vas štitim. Da sam
blizu telefona, pozvao bih policiju. Bih, i hoću ako ikad ponovo
pokušate da mi se približite. Uradiću to da bih se zaštitio".
"Sasvim vas razumem."
"Znate zato što sam vas slušao, zato što ste videli da vas s
nestrpljenjem slušam da vas ne osuđujem kako bi trebalo. Ne mogu
da vas osudim, kao ni bilo koga drugog. Više nema merila po kojima
ljudi žive, zato neću da sudim ni o čemu što ljudi danas rade ili o
tome na koji način pokušavaju da izdrže neizdrživo. Ako je ovo vaš
način, pustiću vas da odete do vraga na svoj način, ali neću da
sudelujem u tome. Ni kao vaše nadahnuće ni kao vaš saučesnik.
Nemojte očekivati da ću ikada primiti vaš bankovni račun, ukoliko
zaista postoji. Potrošite ga na neki dodatni oklop za sebe jer ću ovo da
prijavim policiji i da ih uputim na svaki trag da bi vas pronašli."
Danešeld se nije makao i nije odgovorio. Negde u daljini i tami
kotrijao se teretni voz; nisu mogli da ga vide, ali su čuli kako udaranje
točkova ispunjava tišinu, kao da je bio blizu, kao da je neki apstraktni
voz, sveden na dugu nisku zvukova, prolazio pored njih u noći.
 g j
"Hteli ste da mi pomognete u mom najbeznadežnijem času?" reče
Rirden. "Ako je došlo do toga da je moj jedini branilac gusar, onda mi
više nije stalo da budem branjen. Govorite nekim ostatkom ljudskog
jezika, zato ću vam, u ime toga, reći da se više ničemu ne nadam, ali
da ću, kada dođe kraj, znati da sam živeo po sopstvenim merilima, čak
i kad sam bio jedini kome su ona još bila vredna. Živeo sam u svetu u
kojem sam započeo i nestaću s poslednjim njegovim delićem. Mislim
da nećete hteti da me razumete, ali..."
Zrak svetlosti ih je pogodio silinom fizičkog udarca. Kloparanje
voza je progutalo buku motora, te nisu čuli kako se približavaju kola
koja su izjurila sa sporednog puta iza seoske kuće. Nisu bili na putu
kolima, a ipak su čuli škripu kočnica iza dva fara, koja je zaustavila
nevidljivi oblik. Rirden je nesvesno odskočio unazad i imao je vremena
da se zadivi svom pratiocu: hitrina Danešeldove samokontrole bila je u
tome što se nije pomerio.
Pored njih su se zaustavila policijska kola.
Vozač je isturio glavu. "A, to ste vi, gospodine Rirden!" reče,
dodirnuvši prstima kapu. "Dobro veče, gospodine."
"Dobro veče", reče Rirden, pokušavajući da zauzda neprirodnu
odsečnost svog glasa.
Na prednjem sedištu su bila dva policajca u patroli, a njihov
pogled je bio napregnut i odlučan, ne pogled uobičajene prijateljske
namere da stanu i proćaskaju.
"Gospodine Rirden, jeste li šetali od fabrike Edžvudovim putem,
pored Kovačeve uvale?"
"Da. Zašto?"
"Jeste li možda tu negde videli nekog čoveka, stranca u žurbi?"
"Gde?"
"Išao je peške ili je bio u nekoj olupini od kola s motorom od
milion dolara."
"Kakav čovek?"
"Visok, plavokos."
"Ko je to?"
"Ne biste poverovali da vam kažem, gospodine. Jeste li ga videli?"
Rirden nije bio svestan svojih pitanja, tek zapanjujuće činjenice da
je bio u stanju da istera zvuke kroz neku pulsirajuću prepreku u grlu.
j j j g
Gledao je pravo u policajca, ali je imao utisak da su mu se oči
usredsredile postrance, i da je ono što je najjasnije video bilo
Danešeldovo lice, koje ga je posmatralo bezizražajno, na kome nijedna
bora, nijedan mišić nisu odavali osećanje. Video je kako Danešeldove
ruke vise opušteno, bez ikakvog znaka namere da posegnu za
oružjem, ostavljajući visoko, uspravno telo bez odbrane i izloženo kao
da je bilo izloženo streljačkom vodu. Video je u svetlosti da lice izgleda
mlađe nego što je mislio i da su oči svetloplave. Osećao je kako je za
njega jedina opasnost da pogleda pravo u Danešelda i prikovao je
pogled na policajca, na mesinganu dugmad plave uniforme, ali ono
što mu je ispunjavalo svest, snažnije nego vizuelno opažanje, bilo je
Danešeldovo telo, nago telo ispod odeće, telo koje bi bilo uništeno. Nije
čuo sopstvene reči, jer mu je u glavi bila samo jedna rečenica, van
konteksta, i samo je osećao da je to jedino što mu je u svetu važno:
"Ako treba da izgubim život, čemu boljem ga mogu dati?"
"Jeste li ga videli, gospodine Rirden?"
"Ne", reče Rirden, "nisam."
Policajac sa žaljenjem sleže ramenima i zgrabi volan. "Niste videli
nikoga koje izgledao sumnjivo?"
"Ne."
"I nikakva neobična kola nisu prošla pored vas?"
"Ne."
Policajac je posegao za anlaserom. "Čuli su da je večeras viđen na
obali u ovim krajevima i blokirali su pet okruga. Ne bi trebalo da
pominjemo njegovo ime ni da plašimo narod, ali glava tog čoveka je
ucenjena širom sveta na ukupno tri miliona dolara."
Kada je pritisnuo anlaser a motor počeo da melje vazduh oštrim
udarima, drugi policajac se nagnuo napred. Gledao je plavu kosu pod
Danešeldovom kapom.
"Ko je to, gospodine Rirden?" upita.
"Moj novi telohranitelj", reče Rirden.
"A... i Razumna mera predostrožnosti, gospodine Rirden, u ovakvim
vremenima. Laku noć, gospodine."
Motor je cimnuo napred. Crvena poziciona svetla kola su nestajala
u daljini. Danešeld je posmatrao kako se gube, a onda je značajno
pogledao u Rirdenovu desnu ruku. Rirden je shvatio da je bio stajao
 g j j j
ispred policajca čvrsto držeći pištolj u džepu i da je bio spreman da ga
upotrebi.
Oslobodio je prste i žurno izvukao ruku. Danešeld se nasmešio. Bio
je to sjajan, radostan smešak, nemi smeh bistrog, mladog duha kao
pozdrav trenutku koji je sa srećom doživeo. I, mada nisu ličili, taj
osmeh je podsetio Rirdena na Fransiska d'Ankoniju.
"Niste izrekli laž", reče Ragnar Danešeld. "Vaš telohranitelj to je ono
što jesam i što ću zaslužiti da budem, na mnogo više načina nego što
sada možete znati. Hvala, gospodine Rirden, i do viđenja srešćemo se
ponovo mnogo ranije nego što sam se nadao."
Nestao je pre nego što je Rirden mogao da odgovori. Iščezao je iza
kamene ograde, naglo i bešumno kao što je i došao. Kada se Rirden
okrenuo da pogleda preko polja na seoskom imanju, od njega nije bilo
ni traga, niti ikakvog znaka kretanja bilo gde u tami.
Rirden je stajao na ivici praznog puta u usamljenom prostranstvu,
ogromnijem nego što je ranije izgledalo. Onda je video da kraj
njegovih nogu leži predmet zavijen u platno, a jedan ugao mu je,
otkriven, blistao na mesečini, boje gusareve kose. Sagnuo se, podigao
ga i pošao dalje.
Kip Čalmers je opsovao kad je voz cimnuo a koktel mu se prosuo
po stolu. Sroljao se napred, s laktom u barici, i rekao:
"Proklete železnice! Šta je to s njihovim prugama? Čovek bi
pomislio da će pljunuti malo od sveg tog novca koji imaju, pa da ne
moramo da se truckamo kao seljaci na zaprežnim kolima!"
Njegova tri pratioca se nisu potrudila da odgovore. Bilo je kasno, i
oni su ostali u vagon-restoranu samo zato što je povratak u kupe
zahtevao ulaganje napora. Svetla u vagon-restoranu su izgledala kao
omanji prozorčići u magli dima od cigareta, dima natopljenog vonjem
alkohola. To je bio privatni vagon, koji je Čalmers zahtevao i dobio za
putovanje; bio je prikačen za kraj Komete i njihao se kao rep
uznemirene životinje dok se Kometa spiralno kretala planinskim
zavojima.
"Zalagaću se za nacionalizaciju železnica", reče Kip Čalmers,
prodorno i prkosno gledajući onižeg sedokosog čoveka koji ga je
nezainteresovano posmatrao. "To će biti moje političko načelo. Ne
sviđa mi se Džim Tegart. Izgleda kao meko kuvana školjka. Do vraga
sa železnicama! Vreme je da ih preuzmemo."
"Idi u krevet", reče čovek, "ako hoćeš da ličiš na čoveka na
sutrašnjem velikom mitingu."
"Misliš da ćemo uspeti?"
"Ti moraš da uspeš."
"Znam da moram. Ali, mislim da nećemo stići tamo na vreme. Ovaj
prokleti puž od superspecijalnog voza kasni satima."
"Moraš biti tamo, Kip", reče čovek zloslutno, onim tvrdoglavim
monotonim glasom nerazmišljanja koji potvrđuje cilj bez obzira na
sredstva.
"Idi do đavola, zar misliš da ne znam?"
Kip Čalmers je imao kovrdžavu plavu kosu i bezoblična usta.
Poticao je iz polubogate, poluugledne porodice, ali se izrugivao
bogatstvu i ugledu kao da je vrhunski aristokrata koji može sebi da
dozvoli takav stepen cinične ravnodušnosti. Diplomirao je na fakultetu
specijalizovanom za odgajanje te vrste aristokratije. Fakultet ga je
naučio da ideje imaju za cilj da obmanu one koji su dovoljno glupi da
misle. Prokrčio je sebi put u Vašingtonu veštinom provalnika, penjući
se iz ureda u ured kao sa oboda na obod oronule građevine. Svrstavao
se u polumoćne, ali su zbog njegovog držanja laici pogrešno mislili da
je ravan Vesliju Mauču.
Vođen razlozima posebne strategije, Kip Čalmers je odlučio da uđe
u javnu politiku i da se kandiduje za poslanika iz Kalifornije, mada
mu o toj državi ništa nije bilo poznato, osim filmske industrije i barova
na plaži. Šef kampanje je uradio pripremne poslove i Čalmers je sada
bio na putu da se sledeće večeri prvi put sretne s budućim biračima
najednom preterano reklamiranom mitingu u San Francisku. Šef je
hteo da on krene dan ranije, ali je Čalmers ostao u VaŠingtonu da
prisustvuje nekom koktelu i uhvatio je poslednji voz koji je mogao. Za
miting nije pokazivao nikakav interes sve do ove večeri, kada je
primetio da Kometa kasni šest sati.
Njegova tri pratioca nisu marila za njegovo raspoloženje: sviđalo
im se njegovo piće. Lester Tak, šef kampanje, bio je oniži, postariji
čovek s licem koje kao da se nekada ulubilo od udarca i nikad se nije
povratilo. Bio je advokat koji je ranije zastupao sitne kradljivce i ljude
 j j j j j j
koji glume nesreće po prostorijama bogatih korporacija; no, otkrio je
da može bolje da prođe ako zastupa ljude poput Kipa Čalmersa.
Lora Bredford je trenutno bila Čalmersova ljubavnica; dopadala mu
se jer je njegov prethodnik bio Vesli Mauč. Bila je filmska glumica koja
se progurala od sposobnog tumača glavnih uloga do nesposobne
zvezde ne tako što je spavala sa direktorima studija, već tako što je
išla prividnom prečicom, spavajući sa birokratama. U intervjuima za
štampu je, umesto o glamuru, govorila o ekonomiji, u stilu ratoborne
pravičnosti trećerazrednog tabloida; ekonomija joj se sastojala od
tvrdnje da "moramo pomoći siromašnima".
Gilbert Kit-Vorting je bio Čalmersov gost, a razlog za to ni jedan ni
drugi nisu mogli da otkriju. Bio je britanski romanopisac svetske
slave, popularan pre trideset godina; od tada se niko nije potrudio da
pročita ono što je pisao, ali su ga svi prihvatili kao živog klasika.
Smatrali su ga dubokoumnim zbog izjava poput: "Sloboda? Hajde da
prestanemo da pričamo o slobodi. Sloboda nije moguća. Čovek se
nikada ne može osloboditi gladi, zime, bolesti, fizičkih nesreća. Nikad
se ne može osloboditi tiranije prirode. Zašto bi se onda protivio tiraniji
političke diktature?" Kada je cela Evropa sprovela u delo ideje koje je
propovedao, došao je da živi u Americi. S godinama su mu i stil
pisanja i telo omlitaveli. U sedamdesetoj je bio debeljko sa
retuširanom kosom, zajedljivo ciničnog držanja, retuširanim joginskim
navodima o uzaludnosti svih ljudskih nastojanja. Kip Čalmers ga je
pozvao jer se to činilo otmeno. Gilbert Kit-Vorting je krenuo jer nije
imao baš kuda da ide.
"Nek idu do vraga ti železničari!" reče Kip Čalmers. "Namerno to
rade. Hoće da mi unište kampanju. Ne smem da propustim miting!
Pobogu, Lester, učini nešto!"
"Pokušao sam", reče Lester Tak. Na prethodnoj stanici je pokušao
da telefonom pronađe avion da ih preveze do odredišta; ali, u sledeća
dva dana nije bilo predviđenih komercijalnih letova.
"Ako me ne odvedu tamo na vreme, uzeću im i glavu i železnicu.
Zar ne možemo da kažemo tom vozovođi da požuri?"
"Rekli smo mu tri puta."
"Biće on otpušten. Samo mi se izgovara gomilom nekakvih groznih
tehničkih problema. Očekujem prevoz, a ne izgovore. Ne mogu da me
 j g g
tretiraju kao putnika u običnom vagonu. Zar ne znaju da sam ja u
ovom vozu?"
"Dosad su saznali", reče Lora Bredford. "Umukni, Kip. Gnjaviš."
Čalmers je opet napunio čašu. Vagon se ljuljao i staklarija na
barskim policama je slabašno odzvanjala. Komadi zvezdanog neba u
prozorima su se trzavo njihali, i kao da su zvezde odzvanjale
udarajući jedna o drugu. Nisu videli ništa iza staklenog udubljenja
prozora za osmatranje na kraju vagona, osim kružića crvenih i zelenih
fenjera koji su obeležavali zadnju stranu voza i kratkog odseka pruge
koja je bežala od njih u tamu. Kameni zid se trkao s vozom, a zvezde
bi se povremeno spustile u iznenadni procep u kojem su se ocrtavali,
visoko iznad njih, vrhovi planina Kolorada.
"Planine..." reče Gilbert Kit-Vorting sa zadovoljstvom. "Upravo
ovakav prizor tera čoveka da oseti koliko je beznačajan. Sta je jedan
besmisleni komadić pruge a sirovi materijalisti su tako ponosni što su
je napravili u poredenju sa večitom veličanstvonošću? Tek retki konac
krojačice na porubu odeće prirode. Kad bi se samo jedan od tih
granitnih džinova srušio, uništio bi ovaj voz."
"Zašto bi se srušio?" upita Lora Bredford, bez nekog posebnog
razloga.
"Mislim da ovaj prokleti voz ide sporije", reče Kip Čalmers. "Te
bitange usporavaju, uprkos onome što sam lm rekao!"
"Po, to je zbog ovih planina, znaš..." reče Lester Tak.
"Proklete planine Lester, koji je danas dan? Sa svim tim prokletim
pomeranjem vremena, ne znam koji..."
"Dvadeset sedmi maj", uzdahnu Lester Tak.
"Dvadeset osmi maj", reče Gilbert Kit-Vorting, pogledavši na sat.
"Ponoć je prošla za dvanaest minuta."
"Gospode!" uzviknu Čalmers. "Znači, miting je danas?"
"Aha", reče Lester Tak.
"Nećemo stići! Mi..."
Voz je oštrije cimnuo, izbivši mu čašu iz ruke. Reski zvuk njenog
udara o pod stopio se sa škripom ivice točkova koji su se opirali o šine
u oštroj krivini.
"Je li", upita Gilbert Kit-Vorting nervozno, "jesu li vaše železnice
bezbedne?"
 "Jesu, do đavola!" reče Kip Čalmers. "Imamo toliko pravila,
regulativa i naređenja da sete bitange ne bi usudile da ne budu
bezbedne! Lester, gde smo sada? Gde ćemo se zaustaviti?"
"Nećemo se zaustavljati do Salt Lejk Sitija."
"Mislim, koja je sledeća stanica?"
Lester Tak pokaza zgužvanu mapu, koju je pogledavao svakih
nekoliko minuta otkad je pala noć. "Vinston", reče, "Vinston, Kolorado."
Kip Čalmers je uzeo novu čašu.
"Tinki Holovej je rekao da je Vesli rekao da si gotov ako ne dobiješ
ove izbore", reče Lora Bredford. Sedela je zavaljena u stolicu, gledajući
mimo Čalmersa, proučavajući svoje lice u ogledalu na zidu vagon-
restorana; bilo joj je dosadno i zabavljalo ju je da podbada njegov
nemoćni bes.
"O, baš je tako rekao?"
Aha. Vesli ne želi da onaj, kako li se zvaše tvoj protivkandidat ude
u Zakonodavni odbor. Ako ne pobediš, Vesli će biti ljut kao ris. Tinki je
rekao..."
"Prokleta bitanga! Bolje neka gleda svoja posla!"
"A ne znam. Vesli ga jako voli." Zatim dodade: "Tinki Holovej ne bi
dozvolio da zbog nekog bednog voza propusti važan sastanak. Njega
se ne bi usudili da zadrže."
Kip Čalmers je sedeo i piljio u čašu. "Daću da vlada zapleni sve
železnice", reče tiho. "Zaista", reče Gilbert Kit-Vorting, "ne vidim zašto
to niste već odavno uradili. Ovo je jedina država na svetu koja je
toliko zaostala da dozvoljava privatno vlasništvo nad železnicom."
"Pa, stižemo vas", reče Kip Čalmers.
"Vaša zemlja je tako neverovatno naivna. Takav anahronizam, sva
ta priča o slobodi ljudskim pravima — nisam je čuo od vremena svog
pradede. To je samo verbalni luksuz bogatih. Napokon, siromašnima je
svejedno da li im preživljavanje zavisi od nekog industrijalca ili od
nekog birokrate."
"Vreme industrijalaca je prošlo. Ovo je vreme..."
Od naglog trzaja kao da ih je vazduh u vagonu snažno gurnuo
napred, dok se pod ispod njihovih nogu zaustavio. Kip Čalmers se
srušio na tepih. Gilbert Kit-Vorting je pao preko stola, svetla su se
ugasila. Čaše su popadale s polica, čelični zidovi su vrisnuh kao da će
 g
se pokidati, dok je dugi, tupi udarac u daljini prostrujao točkovima
voza kao grč.
Kada je podigao glavu, Čalmers je video da je vagon ceo i da se
umirio; čuo je jauke saputnika i prvi histerični vrisak Lore Bredford.
Otpuzao je do vrata, silom ih je otvorio i skotrijao se niz stepenice.
Daleko napred, na boku jedne krivine, video je svetlost baterija u
pokretu i crveni odsjaj na mestu gde lokomotiva nije imala šta da
traži. Spoticao se u mraku, sudarajući se s poluodevenim ljudima koji
su uzaludno mahali plamičcima šibica. Negde na pruzi je video
čoveka s baterijskom lampom i zgrabio ga za ruku. Bio je to
kondukter.
"Šta se dogodilo?" jedva izgovori Čalmers.
"Pokidana pruga", reče kondukter ravnodušno. "Lokomotiva je
iskliznula."
"Iskliznula...?"
"Iz šina."
"Da li ima... poginulih?"
"Nema. Vozovođa je dobro. Ložač je povređen."
"Pokidana pruga? Kako to mislite, pokidana pruga?"
Kondukterovo lice je imalo čudan izraz: bilo je sumorno, optužujuće
i zatvoreno. "Pruga se troši, gospodine Čalmers", odgovori s čudnim
naglaskom. "Posebno u krivinama."
"Zar niste znali da se istrošila?"
"Mi smo znali."
"Pa, zašto niste dali da se zameni?"
"Trebalo je da se zameni, ali je gospodin Loši otkazao."
"Ko je gospodin Loši?"
"Čovek koji je sada naš izvršni potpredsednik."
Čalmers se pitao zašto ga je kondukter gledao kao da je on nešto
skrivio za tu katastrofu. "Pa... pa, zar nećete vratiti lokomotivu na
prugu?"
"Ta lokomotiva se više neće vratiti ni na jednu prugu, po tome
kako izgleda."
"Ali... mora da nas vuče!"
"Ne može."
 Iza nekoliko plamičaka u pokretu i prigušenih povika, Čalmers je
odjednom, ne želeći da gleda, postao svestan orgomnog crnila planina,
tišine stotina nenaseljenih kilometara i nesigurnog, uskog ležišta koje
je lebdelo između kamenog zida i provalije. Čvršće je stegao
kondukterovu ruku.
"Ali... ali, šta ćemo da radimo?"
"Vozovođa je otišao da pozove Vinston."
"Da pozove? Sada?"
"Ima telefon nekoliko kilometara niz prugu."
"Hoće li nas izvući odavde?"
"Hoće."
"Ali..." Onda je njegov um povezao prošlost i budućnost, i glas mu
se prvi put povisio do uzvika: "Koliko ćemo morati da čekamo?"
"Ne znam", reče kondukter. Strgao je Čalmersovu šaku s ruke i
otišao.
Noćni operater na stanici Vinston je saslušao telefonsku poruku,
spustio slušalicu i potrčao uz stepenice da izvuče šefa stanice iz
kreveta. Šef stanice je bio krupna, nabusita skitnica, postavljena na taj
posao pre deset dana po naredbi novog okružnog nadzornika.
Ošamućeno i tromo je stao na noge, ali se naglo probudio kada su mu
operaterove reči doprle do svesti.
"Šta?" jedva izgovori. "Gospode! Kometa?... Pa, nemoj tu da mi stojiš
i da se treseš. Zovi Silver Springs!"
Noćni otpravnik vozova u glavnoj upravi ogranka u Silver
Springsu je saslušao poruku, onda telefonirao Dejvu Mičamu, novom
nadzorniku ogranka u Koloradu.
"Kometa?" jedva izgovori Mičam, pritisnuvši rukom telefonsku
slušalicu na uho, lupivši nogama o pod i iskočivši iz kreveta.
"Lokomotiva upropašćena? Dizelka?"
"Da, gospodine."
"O, bože! O, mili bože! Šta ćemo sada?" Onda, setivši se svog
položaja, dodade: "Dobro, pošaljite voz za izvlačenje."
"Poslao sam."
"Javi operateru u Šervudu da zaustavi sav saobraćaj."
"Javio sam."
"Šta imaš u redu vožnje?"
 j
"Specijalni vojni teretni voz, ide na zapad. Ali, stiže tek za četiri
sata. Kasni."
"Odmah stižem... Čekaj, slušaj, neka Bil, Sendi i Klarens budu tamo
dok ja ne stignem. Neko će platiti glavom!"
Dejv Mičam se uvek žalio na nepravdu jer je, govorio je, uvek bio
zle sreće. Objašnjavao je to govoreći mračno o zaveri moćnika koji
nikada nisu hteli da mu pruže priliku, mada nije objašnjavao šta
tačno podrazumeva pod moćnicima. Starešinstvo u službi mu je bila
omiljena tema za žalopojke i jedino merilo vrednosti; bio je duže na
železnici od svih koji su pre njega napredovali; to je bio, govorio je,
dokaz nepravde društvenog sistema mada nikad nije objašnjavao šta
tačno podrazumeva pod društvenim sistemom. Radio je za mnoge
železnice, ali ni na jednoj nije dugo ostao. Poslodavci ga nisu
optuživali ni za kakva posebna nedela, već su ga jednostavno
uklanjali jer je prečesto govorio: "Niko mi nije kazao!" Nije znao da
sadašnji posao duguje nagodbi između Džejmsa Tegarta i Veslija
Mauča: kada je Tegart prodao Mauču tajnu sestrinog privatnog života
u zamenu za povećanje cena, Mauč ga je naterao da doda i jednu
posebnu uslugu, prema uobičajenim pravilima cenkanja, koja su se
sastojala u tome da se u svakoj razmeni iscedi sve što se može.
Posebna usluga je bila posao za Dejva Mičama, zeta Kloda
Slagenhopa, predsednika Prijatelja opšteg napretka, za koje je Mauč
smatrao da imaju vredan uticaj na javno mnjenje. Džejms Tegart je
prebacio odgovornost za pronalaženje posla Mičamu na Kli ona
Lošija. Loši je gurnuo Mičama na prvi raspoloživi posao nadzornika
ogranka u Koloradu kada je čovek koji je to radio bez najave dao
otkaz. Čovek je dao otkaz kada je ona ekstra dizel lokomotiva sa
stanice Vinston data specijalnom vozu Čika Morisona.
"Šta ćemo da radimo?" uzviknu Dejv Mičam, jureći polugo i
bunovan u kancelariju, gde su ga čekali glavni otpravnik vozova,
nadzornik pruge i nadzornik lokomotiva.
Niko od ove trojice nije odgovorio. Bili su to sredovečni ljudi koji su
već godinama radili na železnici. Pre mesec dana su shvatili da su se
stvari promenile i da je opasno govoriti.
"Šta ćemo, do đavola, da radimo?"
 "Jedno je sigurno", reče Bil Brent, glavni otpravnik vozova. "Ne
možemo poslati u tunel voz sa lokomotivom na ugalj."
Pogled Dejva Mičama je postao zlovoljan: znao je da im je svima
samo to bilo u pameti; bolje bi bilo da Brent to nije rekao.
"Pa, gde da nađemo dizelku?" upita ljutito.
"Ne možemo", reče nadzornik lokomotiva.
"Ali, ne možemo ostaviti Kometu da cele noći čeka na sporednom
koloseku!"
"Izgleda da ćemo morati", reče nadzornik pruge. "Što uopšte i
razgovaramo o tome, Dejv? Znaš da nigde na ogranku nema dizelke."
"Ali. mili bože, šta misle, kako da pokrećemo vozove bez
lokomotiva?"
"Gospođica Tegart nije tako mislila", reče nadzornik lokomotiva.
"Gospodin Loši misli."
"Bil", upita Mičam molećivim glasom, "zar nema nešto
transkontinentalno po redu vožnje večeras, sa bilo kakvom dizelkom?"
"Prvi je voz broj 236", reče Bil Brent neumoljivo, "brzi teretni voz iz
San Franciska, po redu vožnje je u Vinstonu u sedam i osamnaest
ujutro." Zatim dodade: "To nam je trenutno najbliža dizelka. Proverio
sam."
"Šta je sa specijalnim vojnim vozom?"
"Bolje da ne misliš o tome, Dejv. Taj ima apsolutnu prednost na
liniji, uključujući i Kometu, po naređenju vojske. Već kasni sanduci sa
dokumentacijom dvaput su se zapalili. Nosi municiju za arsenal na
zapadnoj obali. Bolje moli boga da ih ništa ne zaustavi na tvom
ogranku. Ako misliš da ćemo biti strogo kažnjeni zbog zadržavanja
Komete, to nije ništa prema tome kako ćemo biti kažnjeni ako
pokušamo da zaustavimo specijalni voz."
Ćutali su. Prozori su bili otvoreni, bila je letnja noć i čuli su kako
dole u kancelariji otpravnika vozova zvoni telefon. Signalna svetla su
žmirkala iznad pustih dvorišta nekada prometnog punkta na ogranku.
Mičam je pogledao u radionicu za popravku lokomotiva, gde su se
u mutnom svetlu isticali crni obrisi nekoliko parnjača.
"Tunel..." reče i zastade.
"...dug je dvanaest kilometara", reče nadzornik pruge, oštro
naglašavajući.
 g j
"Samo sam mislio", obrecnu se Mičam.
"Bolje da ne misliš o tome", blago reče Brent.
"Ništa nisam rekao!"
"O čemu si ono razgovarao sa Dikom Hortonom pre nego što je
dao otkaz?" upita nadzornik lokomotiva previše nehajno, kao da se
radi o nekoj nebitnoj temi. "Zar nije bilo nešto o tome da se
ventilacioni sistem tunela raspada? Nije li rekao da tunel danas nije
bezbedan ni za dizel lokomotive?"
"Šta sad to potežeš?" obrecnu se Mičam. "Ništa nisam rekao!" Dik
Horton, glavni vozovođa na ogranku, dao je otkaz tri dana posle
Mičamovog dolaska.
"Samo sam pomenuo", reče nadzornik lokomotiva nehajno.
"Vidi, Dejv", reče Bil Brent, znajući da će Mičam odugovlačiti još sat
vremena pre nego što donese odluku, "znaš da postoji samo jedno
rešenje: da držimo Kometu u Vlnstonu do jutra, sačekamo voz broj
236, dizelkom provučemo Kometu kroz tunel, a onda damo Kometi
najbolju lokomotivu na ugalj da završi vožnju."
"Ali, koliko će zbog toga kasniti?"
Brent je slegao ramenima. "Dvanaest sati osamnaest sati ko zna?"
"Osamnaest sati za Kometu? Bože, to se dosad nikad nije desilo."
"Ništa od onoga što nam se dešava nije se ranije dešavalo", reče
Brent, s nekim čudnim tonom iscrpljenosti u živahnom, sigurnom
glasu.
"Ali, okriviće nas zbog toga u Njujorku! Svu krivicu će svaliti na
nas!"
Brent sleže ramenima. Pre mesec dana bi smatrao da je takva
nepravda nezamisliva; danas mu je sve bilo moguće.
"Pretpostavljam", reče Mičam ojađeno, "pretpostavljam da ništa
više ne možemo da uradimo."
"Ne možemo, Dejv"
"O, bože! Zašto je to moralo nama da se desi?"
"Ko je Džon Galt?"
Bilo je pola tri kada se Kometa, vučena jednom starom pomoćnom
lokomotivom, naglo zaustavila na sporednom koloseku stanice
Vinston. Kip Čalmers je s nezamislivim besom pogledao napolje u
pusti planinski obronak i staru staničnu kućicu.
 "Šta sad? Zašto se, do vraga, zaustavljaju ovde?" uzviknu i pozvoni
kondukteru.
Kada su se bili ponovo pokrenuli a njemu se vratila sigurnost, užas
mu se pretvorio u bes. Osećao se skoro prevarenim jer je bio primoran
da iskusi nepotrebni strah. Njegovi saputnici su se još držali stolova u
vagon-restoranu; bili su suviše rastrojeni i nisu mogli da spavaju.
"Koliko još?" ravnodušno reče kondukter, odgovarajući na njegovo
pitanje. "Do jutra, gospodine Čalmers."
Čalmers je zapanjeno piljio u njega. "Stajaćemo ovde do jutra?"
"Da, gospodine Čalmers."
"Ovde?"
"Da."
"Ali, večeras imam miting u San Francisku!"
Kondukter nije odgovorio.
"Zašto? Zašto moramo da stojimo? Zašto, do đavola? Šta se
desilo?"
Polako, strpljivo, s prezrivom učtivošću, kondukter mu je tačno
objasnio situaciju. Ali, pre mnogo godina, u srednjoj školi, na
fakultetu, Kipa Čalmersa su učili da čovek ne živi i ne treba da živi
logično.
"Nek vaš tunel ide do đavola!" viknu. "Mislite da ću dopustiti da me
zadržavate zbog nekog bednog tunela? Hoćete da upropastite vitalne
nacionalne interese samo zbog nekog tunela? Kažite vozovođi da do
večeras moram biti u San Francisku i da me mora tamo odvesti!"
"Kako?"
"To je vaš posao, ne moj!"
"To nikako ne može da se uradi."
"Onda nađite kako, prokleti bili!"
Kondukter nije odgovorio.
"Mislite da ću dozvoliti da se vaši bedni tehnički problemi upliću u
ključne društvene probleme? Znate li vi ko sam ja? Kažite tom
vozovođi da krene, ako mu je stalo do posla!"
"Vozovođa je dobio naređenja"
"Prokleta naređenja! Ja danas izdajem naređenja! Kažite mu da
odmah krene!"
 "Možda je bolje da porazgovarate sa šefom stanice, gospodine
Čalmers. Nisam ovlašćen da vam odgovorim kako bih želeo", reče
kondukter i ode.
Čalmers je skočio na noge. "Kaži, Kip..." reče Lester Tak s
nelagodom, "možda je istina... možda ne mogu."
"Mogu ako moraju!" odbrusi Čalmers, odlučno koračajući prema
vratima.
Pre mnogo godina, na fakultetu, učen je da je strah jedino efikasno
sredstvo da se čovek natera da uradi nešto.
U oronulom uredu stanice Vinston naišao je na pospanog čoveka
mlitavih, iznurenih crta i na uplašenog mladića za operaterskim
stolom. Slušali su nemo i ukočeno takav izliv vulgarnosti kakav nisu
čuli ni od jedne oblasne bande.
"...i nije moj problem kako ćete izvesti da voz prođe kroz tunel, to vi
treba da smislite!" zaključio je Čalmers. "Ali. ako mi ne nabavite
lokomotivu i ne pokrenete taj voz, možete se pozdraviti sa svojim
poslom, dozvolama za posao i ćelom ovom prokletom železnicom!"
Šef stanice nikad nije bio čuo za Kipa Čalmersa i nije znao kakav
je, zapravo, njegov položaj. Ali je znao da je ovo vreme kada nepoznati
ljudi na neodređenim položajima imaju neograničnu moć moć nad
životom i smrću.
"Ne zavisi od nas, gospodine Čalmers", reče on molećivo. "Ne
izdajemo mi ovde naređenja. Naređenje je došlo iz Silver Springsa. A
da telefonirate gospodinu Mičamu i..."
"Ko je gospodin Mičam?"
"Nadzornik ogranka u Silver Springsu. A da mu pošaljete poruku
da..."
"Treba da se gnjavim sa nadzornikom ogranka! Poslaću poruku
Džimu Tegartu eto šta ću da uradim!"
Pre nego što je šef stanice imao vremena da dođe sebi, Čalmers se
naglo okrenu ka mladiću i naredi: "Ti zapiši ovo i odmah pošalji!"
Takvu poruku do pre mesec dana šef stanice ne bi primio ni od
jednog putnika; pravila su zabranjivala; ali, više nije bio siguran ni u
kakva pravila.
"Gospodin Džejms Tegart, Njujork. Zadržan sam na Kometi u
Vinstonu, u Koloradu, zbog nestručnosti vaših ljudi, i odbijaju da mi
 g j j j
daju lokomotivu. Imam večeras u San Francisku sastanak od najveće
nacionalne važnosti. Ako odmah ne pokrenete taj voz, nagađajte
kakve će biti posledice. Kip Čalmers"
Pošto je mladić preneo reči u žice koje su se protezale od stuba do
stuba celim kontinentom, kao čuvari pruge Tegart nakon što se Kip
Čalmers vratio u vagon da sačeka odgovor-šef stanice je telefonirao
Dejvu Mičamu, koji mu je bio prijatelj, i pročitao mu tekst poruke. Kao
odgovor, čuo je kako je Mičam zastenjao.
"Mislio sam da treba da ti kažem, Dejv. Nikad još nisam čuo za tog
tipa, ali je možda neko važan."
"Ne znam!" jauknu Mičam. "Kip Čalmers? Ime mu je stalno u
novinama, baš uz glavne momke. Ne znam šta je, ali, ako je iz
Vašingtona, ne smemo da rizikujemo. O, bože, šta da radimo?"
Ne smemo da rizikujemo pomislio je operater Tegarta u Njujorku i
poslao telefonom poruku Džejmsu Tegartu. U Njujorku je bilo skoro
šest sati ujutro i Džejms Tegart je bio probuđen iz nemirnog sna loše
prospavane noći. Dok je slušao telefonsku poruku, lice mu se grčilo.
Uplašio se kao i šef stanice u Vinstonu, iz istih razloga.
Pozvao je Kli ona Lošija kući. Sav bes koji nije mogao da istrese na
Kipa Čalmersa istresao je na Kli ona Lošija. "Uradi nešto!" urlao je
Tegart. "Ne zanima me šta, to je tvoj posao, nije moj, ali se postaraj da
taj voz prođe! Šta se, do đavola, događa? Još nisam čuo da se Kometa
zadržava! Je li tako vodiš svoje odeljenje? Baš je zgodno kad važni
putnici moraju da počnu meni da šalju poruke! Napokon, dok je moja
sestra držala stvari u svojim rukama, nisu me budili usred noći zbog
svakog polomljenog klina u Ajovi Koloradu, hoću da kažem!"
"Žao mi je, Džim", reče Kli on Loši tiho, tonom u kojem su u istoj
meri bili izvinjenje, uveravanje i prava mera snishodljivog poverenja.
"To je nesporazum. Nečija glupa greška. Ne brini. Postaraću se. Jeste
da sam bio legao, ali ću se odmah pobrinuti."
Kli on Loši nije bio legao; upravo se u društvu jedne mlade dame
bio vratio iz obilaska noćnih klubova. Zamolio ju je da sačeka i
požurio u ured Tegart transkontinentala . Niko od dežurnog osoblja
koje ga je videlo nije znao zašto je odlučio da dođe lično, ali nisu
mogli ni da kažu da nije bilo neophodno. Uletao je u neke kancelarije i
izietao, mnogi su ga videli i ostavio je utisak da je veoma aktivan.
 g g j j
Jedini rezultat bilo je naređenje koje je telegrafisao Dejvu Mičamu,
nadzorniku ogranka u Koloradu:
"Smesta dajte lokomotivu gospodinu Čaimersu. Pošaljite Kometu
bezbedno i bez nepotrebnog kašnjenja. Ako niste u stanju da
izvršavate obaveze, pozvaću vas na odgovornost pred Odborom za
unifikaciju. Kli on Loši."
Zatim se Kli on Loši, pozvavši prijateljicu da mu se pridruži,
odvezao do neke drumske kafane van grada da bi bio siguran da ga u
sledećih nekoliko sati niko neće pronaći.
Otpravnik vozova u Silver Springsu je bio zbunjen naređenjem koje
je prosledio Dejvu Mičamu, ali je Dejv Mičam razumeo. Znao je da se
ni u jednom naređenju na železnici ne bi govorilo na taj način, da se
nekom putniku da lokomotiva; znao je da je to predstava, pretpostavio
je kakvo se izvođenje priprema i oblio ga je hladan znoj kad je shvatio
ko će u toj predstavi biti žrtveni jarac.
"Šta je bilo, Dejv?" upita nadzornik pruge.
Mičam nije odgovorio. Zgrabio je telefon, ruke su mu se tresle dok
je molio za vezu sa operaterom Tegarta u Njujorku. Izgledao je kao
životinja u klopci.
Molio je njujorškog operatera da nađe gospodina Kli ona Lošija
kod kuće. Operater je pokušao. Nije bilo odgovora. Molio je operatera
da i dalje pokušava i da isproba svaki njemu poznati broj na kojem bi
mogli naći gospodina Lošija. Operater je obećao i Mičam je spustio
slušalicu, ali je znao da je beskorisno da čeka ili da govori s bilo kim
u odeljenju gospodina Lošija.
"Šta je bilo, Dejv?"
Mičam mu je predao naređenje i po izrazu nadzornika pruge video
da je zamka zaista opasna, kao što je i mislio.
Pozvao je oblasnu upravu Tegart transkontinentala u Omahi, u
Nebraski, i zamolio da razgovara sa upravnikom te oblasti. Nastupila
je kratka pauza, a onda mu je glas operatera u Omahi kazao da je
upravnik dao ostavku i nestao pre tri dana "zbog malog problema sa
gospodinom Lošijem", dodao je glas.
Tražio je da razgovara sa pomoćnikom upravnika zaduženim za
njegov okrug; ali, pomoćnik te nedelje nije bio u gradu i nisu mogli da
dođu do njega.
 j g
"Dajte mi nekog drugog!" viknu Mičam. "Bilo koga, iz bilo koje
oblasti! Pobogu, dajte mi nekoga ko će mi reći šta da radim!"
Čovek koji se javio na telefon bio je pomoćnik upravnika u okrugu
Ajova-Minesota. "Šta?" prekinuo je Mičama čim je počeo da govori. "U
Vinstonu, u Koloradu? Zašto, do đavola, zovete mene?.,. Ne, nemojte da
mi pričate šta se dogodilo, neću da znam!... Ne, rekao sam. Ne! Nećete
mi podvaliti, da posle moram da objašnjavam zašto sam uradio nešto
ili nisam uradio ništa u vezi s nečim, ne znam čim. Nije to moj
problemi... Razgovarajte s nekim oblasnim šefom, nemojte me kinjiti,
šta ja imam s Koloradom?... Ma, do vraga, ne znam, nađite glavnog
mašinovođu, razgovarajte s njim!"
Glavni mašinovođa Centralne oblasti železnice je nestrpljivo
odgovorio: "Da? Šta? Šta je?" i Mičam je očajnički požurio da objasni.
Kada je glavni mašinovođa čuo da nema dizelke, obrecnuo se: "Onda
zadržite voz, naravno!" Kada je čuo Za gospodina Čalmersa, rekao je,
odjednom pitomijim glasom: "Hm... Kip Čalmers? Iz Vašingtona?... Pa,
ne znam. To bi morao da odluči gospodin Loši." Kada je Mičam rekao:
"Gospodin Loši mi je naredio da to sredim, ali..." Glavni mašinovođa je
s olakšanjem odbrusio: "Onda uradite tako kako je gospodin Loši
rekao!" i spustio slušalicu.
Dejv Mičam je oprezno spustio slušalicu. Više nije vikao. Umesto
toga je na vrhovima prstiju otišao do stolice, kao da se šunjao. Dugo je
sedeo gledajući naređenje gospodina Lošija.
Zatim je brzo bacio pogled po sobi. Otpravnik vozova je bio zauzet
telefonom. Nadzornik pruge i nadzornik lokomotiva su bili tu, ali su se
pretvarali da ne čekaju. Poželeo je da Bil Brent, glavni otpravnik
vozova, ode kući; Bil Brent je stajao u uglu, posmatrajući ga.
Brent je bio nizak, mršav čovek širokih ramena; imao je četrdeset
godina, ali je izgledao mlađe; imao je bledo lice kancelarijskog
službenika i oštru, vitku građu kauboja. Bio je najbolji otpravnik
vozova u sistemu.
Mičam je naglo ustao i popeo se stepenicama u kancelariju, čvrsto
držeći Losijevo naređenje u ruci.
Dejv Mičam nije baš dobro razumeo probleme mašinstva i
transporta, ali je razumeo ljude poput Kli ona Lošija. Razumeo je
kakvu igru njujorški šefovi igraju i šta su mu sada radili. Naređenje
 g j j g j j
mu nije govorilo da gospodinu Čalmersu da lokomotivu na ugalj samo
"lokomotivu". Ako dođe vreme da se odgovara na pitanja, neće li
gospodin Loson, zapanjen i ogorčen, uzdahnuti da je očekivao da
jedan nadzornik ogranka zna da se pod tim može podrazumevati
samo dizel lokomotiva? U naređenju je stajalo da treba da pošalje
Kometu "bezbedno" zar se od nadzornika ogranka ne očekuje da zna
šta je bezbedno? "I bez nepotrebnog kašnjenja". Šta je nepotrebno
kašnjenje? Ako postoji mogućnost velike nesreće, ne bi li se kašnjenje
od nedelju ili mesec dana smatralo neophodnim?
Njujorške šefove je baš briga, pomisli Mičam; nije ih briga da li će
gospodin Čalmers stići na vreme na sastanak, niti da li će neka
nečuvena katastrofa zadesiti prugu; samo ih je briga da se postaraju
da ne budu okrivljeni ni zajedno ni za drugo. Ako zadrži voz,
napraviće od njega žrtvenog jarca da bi umirili gnev gospodina
Čalmersa; ako pošalje voz, a on ne stigne do zapadnog otvora tunela,
okriviće ga da je nestručan; u svakom slučaju, tvrdiče da je postupio
protivno njihovim naređenjima. Šta će moći da dokaže? Kome? Ništa
se ne može dokazati sudu bez utvrđene politike, određene procedure,
pravila o dokazima, obavezujućih principa sud, kakav je Odbor za
unifikaciju, koji proglašava ljude krivima ili nevinima kako mu se
prohte, bez merila za krivicu ili nevinost.
Dejv Mičam nije ništa znao o filozofiji prava, ali je znao da, ako se
sud ne drži nikakvih pravila, onda se ne drži činjenica, i onda
saslušanje nije stvar pravde, već stvar ljudi, i sudbina ti ne zavisi od
toga šta si uradio ili nisi uradio, već od toga koga znaš ili koga ne
znaš. Upitao se kakve bi šanse na takvom saslušanju imao protiv
gospodina Džejmsa Tegarta, gospodina Kli ona Lošija, gospodina Kipa
Čalmersa i njihovih moćnih prijatelja.
Dejv Mičam je proveo život izbegavajući obavezu da ikad donese
odluku; to je radio tako što je čekao da mu se kaže i što nikad nije bio
ni u šta siguran. Sada mu je u glavi bila samo duga, ogorčena
kuknjava protiv nepravde. Sudbina ga je, pomislio je, izdvojila za
nepravednu količinu loše sreće: pretpostavljeni su mu smeštali na
jedinom dobrom poslu koji je ikad imao. Nikad nije bio naučen da
razume da su način na koji je dobio posao i ta nameštaljka bili
nerazdvojivi delovi jedne celine.
 j j
Gledajući u Losijevo naređenje, pomislio je da bi mogao da zadrži
Kometu, prikači vagon gospodina Čalmersa za lokomotivu i pošalje
samo njega u tunel. Ali je odmahnuo glavom pre nego što se misao u
potpunosti oblikovala: znao je da će tako naterati gospodina Čalmersa
da shvati prirodu rizika: gospodin Čalmers bi odbio; i dalje bi zahtevao
nepostojeću bezbednu lokomotivu. Štoviše, to bi značilo da on, Mičam,
mora da preuzme odgovornost, prizna da je u potpunosti svestan
opasnosti, stane i otvoreno prizna kakva je zapravo situacija a to je
bio čin na čijem se izbegavanju zasnivala politika pretpostavljenih,
ključ njihove igre.
Dejv Mičam nije bio čovek koji se bunio protiv okruženja ili
dovodio u pitanje moralni kdd onih koji su bili glavni. Njegov izbor
nije bio da izaziva, već da sledi politiku pretpostavljenih. Bil Brent je
mogao da ga pobedi u svakom takmičenju iz tehnologije, ali je ovo bio
poduhvat u kojem bi mogao da pobedi Bila Brenta bez po muke.
Nekada je postojalo društvo gde su ljudima za preživljavanje bili
potrebni posebni talenti Bila Brenta; sada im je bio potreban talenat
Dejva Mičama.
Dejv Mičam je seo za pisaću mašinu svoje sekretarice i pomoću
dva prsta pažljivo otkucao jedno naređenje nadzorniku pruge i drugo
nadzorniku lokomotiva. Prvo je nalagalo nadzorniku pruge da odmah
okupi ekipu za lokomotivu, zbog nečega što je opisano samo kao
"hitna situacija"; drugo je nalagalo nadzorniku lokomotiva da "pošalje
najbolju moguću lokomotivu u Vinston, da bude u stanju pripravnosti
za pomoć u slučaju hitne situacije".
Stavio je kopije naređenja u džep, onda otvorio vrata, viknuo
noćnom otpravniku vozova da uđe i predao mu naređenja za tu
dvojicu. Noćni otpravnik vozova je bio savesni mladić koji je verovao
pretpostavljenima i znao da je disciplina najvažnije pravilo na
železnici. Zapanjio se što je Mičam hteo da pošalje pisana naređenja
samo jedan sprat niže, ali nije postavljao nikakva pitanja.
Mičam je nervozno čekao. Posle nekog vremena je video
nadzornika lokomotiva kako ide preko dvorišta prema radionici za
opravku lokomotiva. Laknulo mu je: njih dvojica nisu došla da mu se
lično suprotstave; razumeli su i igraće igru onako kako ju je on igrao.
 Nadzornik lokomotiva je išao kroz dvorište oborenog pogleda.
Mislio je na ženu, dvoje dece i kuću za koju je radio celog života. Znao
je šta su pretpostavljeni radili i pitao se da li da im odrekne
poslušnost. Nikada se nije plašio da će izgubiti posao; sa
samouverenošću stručnog čoveka znao je da će, ako se posvađa s
jednim poslodavcem, uvek moći da nađe drugoga. Sada se plašio; nije
imao pravo da da otkaz ili da traži posao; ako se suprotstavi
poslodavcu, biće predat neprikosnovenoj moći jednog odbora, a ako
taj odbor donese presudu protiv njega, to znači da je osuđen na
laganu smrt od gladovanja: biće mu uskraćeno svako radno mesto.
Znao je da će odbor doneti presudu protiv njega; znao je da je ključ za
mračnu misteriju kapricioznih, kontradiktornih odluka tog odbora
tajna moć uticaja. Kakve bi šanse imao protiv gospodina Čalmersa?
Nekada je lični interes poslodavaca nalagao da pokaže najviši stepen
sposobnosti. Sada se sposobnost više nije tražila. Nekada se od njega
zahtevalo da da sve od sebe i, shodno tome, bivao je i nagrađen. Sad
može očekivati samo kaznu ako pokuša da postupa po savesti. Nekada
se od njega očekivalo da misli. Sada nisu želeli da misli, samo da se
pokorava. Više nisu hteli da ima savesti. Zašto onda da se buni? Radi
koga? Pomislio je na putnike tri stotine putnika u Kometi. Pomislio je
na svoju decu. Imao je sina u srednjoj školi i ćerku od devetnaest
godina, na koju je bio izuzetno, bolno ponosan, zato što je važila za
najlepšu devojku u gradu. Pitao se da li sme da prepusti decu sudbini
dece nezaposlenih, koju je viđao u opustošenim krajevima, u naseljima
oko zatvorenih fabrika i duž pruga prekinutih železnica. Zapanjen i
užasnut, shvatio je da mora da bira između života svoje dece i života
putnika u Kometi. Ovakav konflikt nikada pre nije bio moguć. Nekada
je čuvajući bezbednost putnika zarađivao sigurnost za decu; služio je
jednom tako što je služio drugom; nije bilo sukoba interesa, nisu se
tražile žrtve. Ako je sada hteo da spase putnike, mora to da uradi po
cenu dece. Kao kroz maglu, setio se propovedi o samožrtvovanju koje
je čuo, o tome kako je vrlina da čovek drugima žrtvuje ono što mu je
najdraže. Nije ništa znao o filozofiji etike, ali je odjednom spoznao ne
recima, već u obliku nekog mračnog, besnog, divljeg bola da, ako je to
vrlina, onda ga za nju nije briga.
 Ušao je u radionicu za popravku lokomotiva i naredio da se za put
u Vinston pripremi jedna glomazna, stara lokomotiva na ugalj.
Nadzornik pruge je posegao za telefonom u otpravnikovoj
kancelariji, da sakupi ekipu za lokomotivu, kao što je bilo naređeno.
Ali se, držeći slušalicu, zaustavio. Odjednom mu je palo na pamet da
poziva ljude u smrt i da će se od dvadeset života na spisku pred njim
dva okončati, po njegovom izboru. Osetio je fizičku hladnoću, ništa
više; nije se zabrinuo, samo se zbunjeno, ravnodušno začudio. Njegov
posao nikada nije bio da poziva ljude u smrt; njegov posao je bio da ih
poziva da zarade za život. Čudno je, pomislio je; i čudno je što mu se
ruka zaustavila; zaustavilo ju je nešto što bi osetio pre dvadeset
godina ne, pomislio je, čudno, pre samo mesec dana, ne više.
Imao je četrdeset osam godina. Nije imao porodicu, prijatelje, niti
veze sa bilo kojim živim stvorom na svetu. Svu svoju posvećenost,
sposobnost koju su drugi raspoređivali na mnoge pojedinačne ciljeve,
poklonio je mlađem bratu bratu, od njega mlađem dvadeset pet
godina, kojeg je odgajio. Izdržavao ga je dok je studirao na
tehnološkom fakultetu i znao je, kao i svi profesori, da je taj momak
imao žig genija na čelu strogog, mladalačkog lica. Sa istom
usmerenom posvećenošću kao brat, mladić nije mario ni za šta osim
za studije, ni za sport, zabave ili devojke, samo za vizije stvari koje će
kao pronalazač stvoriti. Diplomirao je i otišao da za platu
neuobičajenu za njegove godine radi u istraživačkoj laboratoriji
jednog velikog koncerna za proizvodnju struje u Masačusetsu.
Sada je 28. maj, pomislio je šef ogranka. Direktiva 10-289 je
izdata 1. maja. Prvog maja uveče su ga obavestili da mu je brat izvršio
samoubistvo.
Nadzornik pruge je čuo kako je rečeno da je ta direktiva
neophodna za spas zemlje. Nije mogao da zna da li je to istina ili ne;
nije nikako mogao da zna šta je neophodno za spas zemlje. Ali je,
vođen nekim osećanjem koje nije mogao izraziti, ušao u kancelariju
izdavača lokalnih novina i zahtevao da objave priču o bratovljevoj
smrti. "Ljudi moraju da znaju", bilo je sve što je mogao da navede kao
razlog. Nije bio u stanju da objasni da su ranjave veze u njegovom
mozgu napravile nemi zaključak da, ako je ovo urađeno po volji
naroda, onda narod treba da zna; nije mogao da veruje da bi to
 j g j
uradili da su znali. Urednik je odbio; izjavio je da bi to bilo loše po
moral zemlje.
Nadzornik pruge nije ništa znao o političkoj filozofiji, ali je znao da
je u tom trenutku izgubio interesovanje za život ili smrt bilo kog
ljudskog bića ili bilo koje zemlje.
Mislio je, držeći telefonsku slušalicu, da bi možda trebalo da
upozori ljude koje je nameravao da pozove. Verovali su mu; nikad im
ne bi palo na pamet da ih svesno šalje u smrt. No, odmahnuo je
glavom: to je neka stara misao, misao od prošle godine, trag vremena
kada je i on njima verovao. Sada nije bilo važno. Mozak mu je radio
sporo, kao da vuče misli kroz vakuum gde im nijedno osećanje nije
odgovaralo i podsticalo ih; pomislio je da će biti problema ako nekoga
upozori, izbice neka svađa, on će morati da uloži veliki napor da je ne
zapodene. Bio je zaboravio zašto se takve svađe započinju. Istina?
Pravda? Bratska ljubav? Nije želeo da se napreže. Bio je veoma
umoran. Ako upozori sve ljude na spisku, pomislio je, niko neće hteti
da upravlja tom lokomotivom, tako će spasti dva života i, takođe, tri
stotine života u Kometi. Ali ništa u njegovom umu nije reagovalo na te
brojke; 'životi' je bila samo reč, nije ništa značila.
Prislonio je telefonsku slušalicu na uho, okrenuo dva broja, pozvao
vozovođu i ložača da se odmah jave na dužnost.
Kada je lokomotiva broj 306 krenula za Vinston, Dejv Mičam je
sišao niz stepenice. "Spremite mi železnička kola", naredio je, "idem do
Fermonta." Fermont je bio mala stanica, trideset dva kilometra istočno
uz prugu. Ljudi su klimnuli glavom, ne pitajući ništa. Bila Brenta nije
bilo. Mičam je otišao u Brentovu kancelariju. Brent je bio tamo, sedeći
nemo za stolom; kao da je čekao.
"Idem u Fermont", reče Mičam; glas mu je bio napadno nehajan,
kao da podrazumeva da nije potreban odgovor. "Imali su tamo dizelku
pre nekoliko nedelja... znaš, hitna opravka ili tako nešto... Idem da
vidim da li možemo da je iskoristimo."
Zastao je, ali Brent nije ništa rekao.
"Ispada", reče Mičam ne gledajući ga, "da ne možemo da zadržimo
taj voz do jutra. Moramo da rizikujemo, kako god bilo. Sad mislim da
nam možda ta dizelka može poslužiti, to nam je poslednja nada. Zato,
ako ti se ne javim za pola sata, potpiši naređenje i neka lokomotiva
broj 306 provuče Kometu kroz tunel."
Šta god da je Brent mislio, nije mogao da poveruje u ono što je
čuo. Nije odmah odgovorio, a onda je veoma tiho rekao: "Ne."
"Kako to misliš, ne?"
"Neću to uraditi."
"Kako to misliš nećeš? To je naređenje!"
"Neću to uraditi." Brentov glas je bio čvrst i siguran, nepomućen
osećanjem. "Odbijaš da postupiš po naređenju?"
"Da."
."Ali nemaš pravo da odbiješ! I neću ni da raspravljam o tome.
Tako sam odlučio, ja sam odgovoran i ne tražim tvoje mišljenje. Posao
ti je da izvršavaš moja naređenja."
"Hoćete li mi dati to naređenje napismeno?"
"Ma, proklet bio, je l' to aludiraš da mi ne veruješ? Je li?"
"Zašto moraš da ideš u Fermont, Dejv? Zašto ne možeš da im
telefoniraš za tu dizelku, ako misliš da je imaju?"
"Nećeš mi ti govoriti kako da obavljam posao! Nećeš tu sedeti i
ispitivati me! Začepićeš gubicu i raditi kako ti se kaže, ili ću ti pružiti
priliku da govoriš Odboru za unifikaciju!"
Bilo je teško protumačiti osećanja na Brentovom kaubojskom licu,
ali je Mičam video nešto što je izgledalo kao nepojmljivo užasavanje;
samo, to je bilo užasavanje zbog neke vlastite vizije, ne zbog tih reči, i
nije ličilo na strah, ne strah kakvom se Mičam nadao.
Brent je znao da će sutra njegova reč biti protiv Mičamove; Mičam
će poreći da je izdao to naređenje; Mičam će pokazati pisani dokaz da
je lokomotiva broj 306 poslata u Vinston samo da "bude u stanju
pripravnosti" i nabaviće svedoke da je otišao u Fermont u potrazi za
dizelkom; Mičam će tvrditi da je to sudbonosno naređenje izdao Bil
Brent, glavni otpravnik vozova, i da je za to samo on odgovoran. To
neće biti baš neki slučaj, ne slučaj koji zahteva da se pobliže ispita, ali
će to biti dovoljno Odboru za unifikaciju, čija je politika bila dosledna
samo u tome da ne dopusti da se išta pobliže ispita. Brent je znao da
može da igra istu igru i smesti drugoj žrtvi, znao je da je dovoljno
pametan da to izvede ali bi radije umro nego što bi to uradio.
 Nije sedeo mirno, užasnut, zbog Mičama. Bilo je to zato što je
shvatio da nema koga da pozove, razotkrije ovo i zaustavi nikog
pretpostavljenog nigde na liniji, od Kolorada do Omahe i Njujorka. Svi
su bili umešani, radili su isto, oni su dali Mičamu putokaz i metod.
Dejv Mičam pripada ovoj železnici, ne on, Bil Brent.
Kao što je Bil Brent naučio da jednim pogledom na nekoliko
brojeva na listu papira vidi Celu dužinu pruge na ogranku tako je
sada bio u stanju da vidi celinu svog života i pravu cenu odluke koju
je donosio. Zaljubio se tek kad je mladost bila za njim; imao je trideset
šest godina kada je našao ženu koju je želeo. Bili su vereni poslednje
četiri godine; morao je da čeka jer je imao majku koju je izdržavao i
obudovelu sestru sa troje dece. Nikada se nije bojao opterećenja jer je
znao da je sposoban da ih nosi, i nikada nije prihvatao obavezu ako
nije bio siguran da je može ispuniti. Čekao je, štedeo novac, i sada je
došlo vreme kada je osetio da može da bude srećan. Trebalo je da se
oženi za nekoliko nedelja, ovoga juna. Pomislio je na to, sedeći za
radnim stolom i gledajući Dejva Mičama, ali ta pomisao nije izazvala
nedoumicu, samo žaljenje i daleku tugu daleku, jer je znao da joj ne
može dopustiti da bude deo ovog trenutka.
Bil Brent nije znao ništa o epistemlologlji, ali je znao da čovek
mora da živi prema racionalnoj percepciji stvarnosti, da ne može da
postupa protivno njoj, da je izbegne ili je zameni nečim - i da samo
tako može da živi.
Ustao je. "Istina je da sve dok sam na ovom poslu ne mogu da
odbijem da te poslušam", reče. "Ali mogu ako dam otkaz. Zato dajem
otkaz."
"Šta?"
"Dajem otkaz, ovoga časa."
"Ali, nemaš pravo da daš otkaz, bitango prokleta! Zar ne znaš? Zar
ne znaš da ću dati da te bace u zatvor zbog toga?"
"Ako hoćeš da ujutro pošalješ šerifa po mene, biću kod kuće. Neću
pokušati da pobegnem. Nema kuda da se ide."
Dejv Mičam je bio visok metar i devedeset centimetara, krupne
građe, ali je stajao tresući se od besa i užasa nad sićušnom figurom
Bila Brenta. "Ne možeš da daš otkazi ima zakon protiv toga! Imam
zakon! Ne možeš da me napustiš! Neću te pustiti da odeš! Neću te
pustiti da večeras napustiš ovu zgradu!"
Brent je otišao do vrata. "Hoćeš li ponoviti naređenje koje si mi dao
pred drugima? Nećeš? Onda idem."
Dok je otvarao vrata, Mičamova pesnica polete, snažno ga udari u
lice i obori na pod.
Nadzornik pruge i nadzornik lokomotiva su stajali pred vratima.
"Dao je otkaz!" viknu Mičam. "Bedna kukavica je dala otkaz u
ovakvom času! On je prestupnik i kukavica!"
Polako pokušavajući da se podigne s poda, kroz izmaglicu krvi
koja mu je tekla u oči, Bil Brent je pogledao ovu dvojicu. Video je da
su razumeli, ali je video zapečaćena lica ljudi koji nisu hteli da
razumeju, nisu hteli da se mešaju i mrzeli su ga što ih je doveo u taj
položaj u ime pravde. Nije ništa rekao, ustao je i izašao iz zgrade.
Mičam je izbegavao da pogleda ostale. ;,Ej, ti", pozva, mahnuvši
glavom u pravcu noćnog otpravnika vozova na drugom kraju
prostorije. "Dođi ovamo. Moraš odmah da preuzmeš posao."
Kad su se vrata zatvorila, ponovio je mladiću priču o dizelki u
Fermontu, kako ju je bio ispričao i Brentu, naredivši da lokomotivom
broj 306 provuče Kometu kroz tunel, ako mu se ne javi za pola sata.
Mladić nije bio u stanju da misli, govori ili razume bilo šta: stalno mu
je pred očima bila krv na licu Bila Brenta, njegovog idola. "Da,
gospodine", odgovori tupo.
Dejv Mičam je krenuo za Fermont, objavljujući, dok se ukrcavao na
železnička kola, svakom radniku manevarske stanice, skretničaru i
čistaču na vidiku da ide u potragu za dizelkom za Kometu.
Otpravnik noćnih vozova je sedeo za stolom, posmatrajući sat i
telefon, moleći se da telefon zazvoni i da čuje vesti od gospodina
Mičama. Ali, pola sata je prošlo u tišini i, kada su bila preostala još
samo tri minuta, mladić je osetio neobjašnjivi užas, znajući samo da
ne želi da pošalje to naređenje.
Okrenuvši se prema nadzorniku pruge i nadzorniku lokomotiva,
upitao je oklevajući: "Gospodin Mičam mi je izdao naređenje pre nego
što je otišao, ali se pitam da li da ga pošaljem, jer... mislim da nije u
redu. Rekao je..."
 Nadzornik pruge je okrenuo glavu; nije osetio sažaljenje: momak je
bio otprilike istih godina koliko bi imao i njegov brat.
Nadzornik lokomotiva odbrusi: "Uradi tačno onako kako ti je
gospodin Mičam kazao.
Od tebe se ne očekuje da misliš", i izađe iz prostorije.
Odgovornost koju su Džejms Tegart i Kli on Loši izbegli, sada je
počivala na ramenima jednog drhtavog, zbunjenog mladića. Oklevao
je, a onda se ohrabrio mišlju da ne treba sumnjati u dobre namere i
stručnost šefova na železnici. Nije znao da je njegova predstava o
železnici i njenim šefovima pripadala prethodnom veku.
Sa savesnom preciznošću železničara, u času kada je kazaljka
pokazala da je pola sata prošlo, potpisao je naređenje kojim se nalaže
da Kometa nastavi s lokomotivom broj 306 i poslao naređenje na
stanicu Vinston.
Šef stanice u Vinstonu se naježio kad je video naređenje, ali nije
bio osoba koja se suprotstavlja autoritetu. Rekao je sebi da tunel
možda i nije tako opasan kao što je mislio. Rekao je sebi da je danas
najbolje držanje ne misliti.
Kada je kopije naređenja uručio kondukteru i vozovođi Komete,
kondukter je lagano pogledao po sobi, s lica na lice, savio taj list
papira, stavio ga u džep i izašao bez reči.
Vozovođa je načas stajao posmatrajući papir, onda ga bacio dole i
rekao: "Neću to da uradim. I, ako je došlo do toga da ova železnica
izdaje ovakva naređenja, neću ni da radim za nju. Samo zavedite da
sam dao ostavku."
"Ali. ne možete dati ostavku!" uzviknu šef stanice. "Uhapsiće vas
zbog toga!"
"Ako me nađu", rekao je vozovođa i otišao iz stanice u nepreglednu
tamu planinske noći.
Vozovođa iz Silver Springsa, koji je dovezao lokomotivu broj 306,
sedeo je u uglu prostorije. Zakikotao se i rekao: "Kukavica."
Šef stanice se okrenu prema njemu. "Hoćeš li ti to uraditi, Džo?
Hoćeš li preuzeti Kometu?"
Džo Skot je bio pijan. Nekada bi radnik na železnici koji bi se javio
na posao s bilo kakvim znakom pijanstva bio posmatran kao lekar
koji dolazi na posao s otvorenim ranama od velikih boginja na licu.
 j g j
Ali, Džo Skot je bio privilegovana osoba. Pre tri meseca je bio otpušten
zbog kršenja bezbednosnih pravila, čime je izazvao veliku nesreću; pre
dve nedelje je vraćen na posao po naređenju Odbora za unifikaciju.
Bio je prijatelj Preda Kinana; štitio je Kinanove interese u sindikatu, ne
od poslodavaca, već od članstva.
"Naravno", reče Džo Skot. "Preuzeću Kometu. Provešću je ako
budem išao dovoljno brzo."
Ložač je ostao u kabini lokomotive broj 306. Gledao je s
nelagodom kada su došli da prebace njegovu lokomotivu na čelo
Komete; gledao je crvena i zelena svetla tunela koja su lebdela u
daljini iznad trideset kilometara krivina. Bio je tiha, prijatna osoba,
dobar ložač koji se nije nadao da će ikada biti unapređen u vozovođu;
snažni mišići su mu bili jedino preimućstvo. Bio je siguran da
pretpostavljeni znaju šta rade, pa se nije usudio da išta pita
Kondukter je stajao kraj zadnjeg dela Komete. Pogledao je svetla
tunela, a onda dugi niz prozora na vozu. Nekoliko prozora je bilo
osvetljeno, ali se na većini video samo slabi plavi odsjaj noćnih lampi
kako oivičava spuštene zastore. Pomislio je da bi trebalo da podigne
putnike i upozori ih. Nekada je bezbednost putnika postavljao iznad
sopstvene, ne iz ljubavi prema drugima, već zato što je deo njegovog
posla bila odgovornost, prihvatao ju je i bio ponosan što je ispunjava.
Sada je osećao prezrivu ravnodušnost i nije imao želju da ih spase.
Tražili su i prihvatili Direktivu 10-289, pomislio je, i dalje su živeli i
svakodnevno okretali glavu od presuda koje je Odbor za unifikaciju
izricao bespomoćnim žrtvama zašto da on sad ne okrene glavu od
njih? Ako im spase život, niko se od njih neće isprsiti da ga brani
kada ga Odbor za unifikaciju osudi zbog nepoštovanja naređenja,
stvaranja panike, zadržavanja gospodina Čalmersa. Nije uopšte želeo
da bude mučenik zato da bi omogućio ljudima da se predaju svom
neodgovornom zlu.
Kada je došlo vreme, podigao je fenjer i dao vozovođi signal da
krene.
"Vidiš?" reče Kip Čalmers pobednički Lesteru Taku kada su se
točkovi pod njima zakotrijali. "Strah je jedino praktično sredstvo u
poslu s ljudima."
 Kondukter je izašao u predvorje poslednjeg vagona. Niko nije video
kad je sišao stepenicama s druge strane, iskrao se iz voza i nestao u
planinskoj tami.
Skretničar je bio spreman da prebaci skretnicu i time premesti
Kometu sa sporednog na glavni kolosek. Gledao je Kometu dok mu se
lagano približavala. Bila je samo bleštava bela kugla sa zrakom koji
se protezao visoko iznad njegove glave, a trzavi, gromoglasni drhtaj je
strujao šinama ispod njegovih nogu. Znao je da ne bi trebalo da
prebaci skretnicu. Pomislio je na onu noć pre deset godina kada je
stavio život na kocku tokom poplave da bi spasao voz od iskliznuća.
Ali, znao je da je sada drugo vreme. U času kada je prebacio skretnicu
i video kako se prednji far trgao u stranu, znao je da će svoj posao
mrzeti odsad pa do kraja života.
Kometa se odmotala sa sporednog koloseka u tanku, pravu liniju i
nastavila prema planinama, sa svetlom prednjeg fara kao ispruženom
rukom koja je pokazivala put i osvetljenom staklenom krivom vagona
za osmatranje, kojom se završavao.
Neki putnici u Kometi su bili budni. Kada je voz počeo da se
vijugavo uspinje, videli su mali grozd svetala u Vinstonu na dnu tame
s druge strane prozora, zatim istu tamu sa crvenim i zelenim svetlima
pored otvora tunela, na gornjem rubu prozorskih okana. Svetla
Vinstona su se smanjivala svaki put kad bi se pojavila; crni otvor
tunela je rastao. Neki crni veo bi povremeno projurio kraj prozora,
zamagljujući svetla: bio je to gusti dim lokomotive na ugalj.
Kad se tunel približio, na rubu neba daleko na jugu, u praznini
prostora i stena, videli su mesto žive vatre koja je lelujala na vetru.
Nisu znali šta je to i nisu želeli da znaju.
Kaže se da su katastrofe stvar čiste sreće, i ima onih koji bi rekli
da putnici Komete nisu bili ni krivi ni odgovorni za ono što ih je
snašlo.
Muškarac u spavaćoj sobi A, vagon br. 1, bio je profesor sociologije
koji je predavao da lična sposobnost nema nikakvog značaja, da je
lični trud uzaludan, da je individualna savest beskoristan luksuz, da
individualni um, karakter i dostignuće ne postoje, da se sve postiže
kolektivno i da su važne mase, a ne pojedinac.
 Muškarac u kupeu 7, vagon br. 2, bio je novinar koji je pisao da je
ispravno i moralno koristiti prinudu "za dobru stvar", koji je verovao
da ima pravo da primeni fizičku silu na drugima da uništava živote,
guši ambicije, davi želje, siluje ubeđenja, baca u zatvor, pljačka, ubija
zarad bilo čega što smatra idejom "dobre stvari", što nije moralo čak
ni da bude ideja, budući da nikada nije definisao šta smatra dobrim,
već je samo izjavljivao da se rukovodio "osećanjem" osećanjem koje
nije bilo ograničeno nekim znanjem, budući da je smatrao da je
osećanje superiorno u odnosu na znanje i oslanjao se samo na svoje
"dobre namere" i na snagu oružja.
Žena u kupeu 10, vagon br. 3, bila je starija učiteljica koja je
provela život pretvarajući razred za razredom bespomoćne dece u
bedne kukavice, učeći ih da je volja većine jedino merilo dobra i zla,
da većina može da radi šta joj se sviđa, da ne smeju afirmisati svoje
ličnosti, već da moraju raditi ono što drugi rade.
Muškarac u salonu B, vagon br. A, bio je novinski izdavač koji je
verovao da su ljudi po prirodi zli i nesposobni za slobodu, da su im
osnovni interesi, ako se ne spreče, da lažu, kradu i međusobno se
ubijaju i zato se ljudima mora vladati pomoću laži, pljačke i ubistva, i
to mora biti isključivo privilegija vladara, da bi naterali ljude da rade,
učeći ih da budu moralni i držeći ih u okvirima reda i pravde.
Muškarac u spavaćoj sobi H, vagon br. 5, bio je biznismen koji je
stekao biznis, jedan rudnik, pomoću vladinog kredita, po Zakonu o
jednakim mogućnostima.
Muškarac u salonu A, vagon br. 6, bio je finansijer koji je stekao
bogatstvo kupujući zamrznute obveznice železnice i terajući prijatelje
u Vašingtonu da ih odmrznu.
Muškarac na sedištu 5, vagon br. 7, bio je radnik koji je verovao da
ima "pravo" na posao, želeo ga njegov poslodavac ili ne.
Žena u kupeu 6, vagon br. 8, bila je docentkinja koja je verovala
da, kao potrošač, ima "pravo" na prevoz, želeli ljudi na železnici da joj
ga obezbede ili ne.
Muškarac u kupeu 2, vagon br. 9, bio je profesor ekonomije koji se
zalagao za ukidanje privatne svojine, objašnjavajući da inteligencija
ne igra nikakvu ulogu u industrijskoj proizvodnji, da je čovekov um
uslovljen materijalnim oruđima, da svako može upravljati fabrikom ili
železnicom i da je samo stvar u tome da se prigrabi mašinerija.
Žena u spavaćoj sobi D, vagon br. 10, bila je majka koja je stavila
dvoje dece da spavaju na ležaju iznad nje, brižljivo ih ušuškavši,
zaštitivši ih od promaje i cimanja; majka čiji je muž u vladi bio
zadužen za primenu direktiva, a ona je to branila recima: "Baš me
briga, povređuju samo bogate. Napokon, moram da mislim na decu."
Žena u kupeu 9, vagon br. 12, bila je domaćica koja je verovala da
ima pravo da bira političare o kojima nije ništa znala, da kontroliše
gigantske industrije o kojima nije imala pojma.
Muškarac u spavaćoj sobi F, vagon br. 13, bio je advokat koji je
rekao: "Ja? Naći ću način da se snađem u svakom političkom
sistemu."
Muškarac u spavaćoj sobi A, vagon br. 1 A, bio je profesor filozofije
koji je predavao da ne postoje um kako znate da je tunel opasan?
stvarnost kako možete da dokažete da tunel postoji? logika zašto
tvrdite da vozovi ne mogu ići bez vučne snage? principi zašto biste bili
vezani zakonom uzroka i posledice? prava zašto ne biste silom vezali
ljude za poslove? moral šta je moralno u upravljanju železnicom?
apsoluti šta vam, uopšte, znači da li ste živi ili mrtvi? Predavao je da
ne znamo ništa - zašto se suprotstavljati naređenjima
pretpostavljenih? da nikad ne možemo biti ni u šta sigurni kako znate
da ste u pravu? da moramo postupati na osnovu celishodnosti
trenutka nećete valja da rizikujete posao?
Muškarac u salonu B, vagon br. 15, nasledio je bogatstvo i
neprestano ponavljao: "Zašto da samo Rirdenu bude dozvoljeno da
proizvodi Rirdenov metal?"
Muškarac u spavaćoj sobi A, vagon br. 16, bio je humanista koji je
rekao: "Sposoban čovek? Baš me briga šta trpe i da li su naterani da
trpe. Moraju biti kažnjeni da bi izdržavali nesposobne. Iskreno
govoreći, baš me briga da li je to pravedno ili nije. Ponosan sam što
neću da podarim pravdu sposobnima, ako je u pitanju milost prema
onima koji imaju potrebu."
Ti putnici su bili budni; u vozu nije bilo čoveka koji se nije slagao s
nekom od njihovih ideja. Dok su ulazili u tunel, plamen Vajatove
baklje je bio poslednja stvar koju su videli na ovom svetu.
 Glava VIII
NAŠOM LJUBAVLJU

Sunce je dotaklo vrhove drveća na padini brega, i oni su izgledali

plavičastosrebrno, poprimajući boju neba. Degni je stajala na vratima
kućice, prvi sunčevi zraci su joj bili na čelu, a kilometri šume prostrti
pod nogama. Lišće se prelivalo od srebrnaste do zelene i mutnoplave
boje senki na putu u dolini. Svetlost je prodirala kroz grane i, padajući
na gomilu paprati, iznenada izbijala nagore kao iz vodoskoka zelenih
zraka. Pričinjavalo joj je zadovoljstvo da posmatra kretanje svetla
iznad nepomičnosti gde se ništa drugo nije micalo.
Kao i svakog jutra, obeležila je datum na listu papira prikačenom
na zid sobe. Napredovanje dana na tom papiru je bilo jedino kretanje
u miru njenih dana, kao evidencija nekog zatvorenika na pustom
ostrvu. Jutrošnji datum je bio 28. maj.
Imala je nameru da dani vode nekom cilju, ali nije znala da li ga je
dosegla ili ne. Došla je ovamo sa tri zadatka koja je izdala sebi kao
naredbe: odmori se nauči da živiš bez železnice oslobodi se bola.
Oslobodi ga se, bile su reči koje je upotrebila. Osećala se kao da je bila
vezana za nekog ranjenog neznanca, koji će svakog časa biti
napadnut, i da će je udaviti njegovi krici. Nije osećala sažaljenje
prema tom neznancu, samo netrpeljivi prezir; mora da se bori protiv
njega i da ga uništi, onda će joj put biti čist i odlučiće šta želi da radi;
ali, nije bilo lako boriti se protiv tog neznanca.
Zadatak da se odmori je bio lakši. Otkrila je da voli samoću; ujutro
se budila s osećanjem samopouzdanja i dobre volje, s osećanjem da je
u stanju da krene napred, voljna da se uhvati u koštac sa svim na šta
naiđe. U gradu je živela sa stalnim naporom da izdrži udare besa,
ogorčenja, gađenja, prezira. Jedina opasnost koja joj je ovde pretila bio
je jednostavni bol zbog neke fizičke nesreće; u poređenju s
prethodnim, izgledao je čedan i lak.
Kućica je bila udaljena od prometnih puteva; bila je onakva kakvu
ju je otac ostavio.
Kuvala je jela na peći na drva a drva sakupljala po obroncima.
Očistila je žbunje ispod zidova, sindrom pojačala krov, obojila vrata i
prozorske okvire. Kiše, korov i žbunje bili su progutali stepenike
nekada popločane staze koja se od puta penjala do kućice. Popravila
ju je, očistivši stepenike, ponovo postavivši kamene ploče, poduprevši
nasipe od meke zemlje zidovima od velikog kamenja. Pričinjavalo joj
je zadovoljstvo da smišlja složene sisteme poluga i kotura od komada
gvožđa i užeta, onda da pomera teške stene koje su prevazilazile njenu
fizičku snagu. Posadila je nekoliko potočarki i ladoleža, i posmatrala
prve kako se polako šire po zemlji, a druge kako se penju uz debla
drveća, posmatrala kako rastu, posmatrala napredak i kretanje.
Taj posao joj je pružio potreban mir; nije primetila kako je počela
ni zašto; počela je bez svesne namere, ali je videla kako joj rastu pod
rukama, vuku je napred, daju joj lekoviti osećaj mira. Onda je shvatila
da joj je potrebno kretanje ka cilju, bez obzira na to kako mali bio i
kakav uopšte, osećaj da radi nešto, korak po korak, prema odabranom
kraju, u nekom vremenskom odseku. Posao spremanja jela je bio kao
zatvoreni krug, koji se okonča i nestane, ne vodeći nikuda. Ali, posao
pravljenja puta je bio živi zbir, tako da nijedan dan nije umirao za
njom, već je svaki dan sadržavao sve prethodne, svaki dan je sticao
besmrtnost svakim sutrašnjim. Krug je, mislila je, kretanje svojstveno
fizičkoj prirodi, kažu da u neživom svemiru oko nas ne postoji ništa
osim kružnog kretanja, ali, prava linija je znak čoveka, prava linija
geometrijske apstrakcije koja gradi puteve, pruge i mostove, prava
linija koja seče besciljnu krivu prirode svrhovitim kretanjem od
početka do kraja. Spremanje jela je, pomislila je, kao ubacivanje uglja
u lokomotivu radi veličanstvene vožnje, ali, kakvo bi to bilo maloumno
mučenje ubacivati ugalj u lokomotivu kojoj ne predstoji nikakva
vožnja? Čovekov život ne treba da bude krug, pomislila je, ili niz
krugova koji kao nule ostaju za njim čovekov život mora biti prava
linija kretanja od jednog do drugog cilja, tako da svaki vodi ka
sledećem, ka jedinstvenom, rastućem zbiru, kao putovanje železničkom
prugom, od stanice do stanice ka... - o, prestani!
Prestani rekla je sebi tiho i strogo, kada je krik ranjenog neznanca
zamro ne misli na to, ne gledaj predaleko, dopada ti se da praviš ovu
stazu, pravi je, ne gledaj dalje od podnožja brega
Nekoliko puta se odvezla do radnje u Vudstoku, udaljenom trideset
kilometara, da kupi potrepštine i hranu. Vudstok je bio gomilica
polumrtvih građevina, izgrađenih pre mnogo naraštaja s razlogom i
nadom koji su bili već odavno zaboravljeni. Nije bilo železnice da ga
hrani, električne struje, ničega osim seoskog puta, svake godine sve
praznijeg.
Jedina radnja je bila neka drvena straćara, s paučinom u uglovima
i trulom krpom nasred poda, izjedenom od kiša koje su padale kroz
naprsli krov. Vlasnik radnje je bila debela, bleda žena; kretala se s
mukom, ali kao da joj sopstvena neudobnost nije smetala. Zalihe
hrane su se sastojale od prašnjavih limenki s izbledelim nalepnicama,
nešto žita i nekog povrća koje je trulilo u starim gajbama ispred vrata.
"Zašto ne sklonite to povrće sa sunca?" upitala je jednom Degni. Žena
ju je tupo pogledala, kao da je nesposobna da razume da je takvo
pitanje moguće. "Oduvek je tamo", odgovorila je ravnodušno.
Vozeći se natrag prema kućici, Degni je pogledala planinski potok
kako silovito pada niz okomit granitni zid, a njegove rasprsnute
kapljice su lebdele kao magličasta duga na suncu. Pomislila je kako bi
se mogla izgraditi hidroelektrana, tek dovoljno velika da obezbedi
energiju za njenu kućicu i grad Vudstok. Vudstok bi mogao postati
produktivan. One divlje jabuke, koje je u tako neobičnom broju videla
u gustom rastinju na obroncima brda, bile su ostaci voćnjaka
pretpostavimo da ih neko uredi, onda sagradi mali ogranak do
najbliže pruge o, prestani! "Danas nema petroleja", rekla joj je vlasnica
radnje kada je sledeći put otišla u Vudstok. "Padala je kiša u četvrtak
uveče, a kad pada kiša, kamioni ne mogu kroz klisuru Ferfild, put je
poplavljen, i kamioni s petrolejom se neće vratiti ovamo do sledećeg
meseca."
"Ako znate da se put poplavi svaki put kad pada kiša, zašto ga ljudi
ovde ne poprave?"
Žena je odgovorila: "Put je oduvek takav."
 j g j
Vozeći se natrag, Degni se zaustavila na vrhu brda i pogledala
kilometre predela ispod sebe. Pogledala je klisuru Ferfild, gde je seoski
put, zavijajući kroz močvarno tlo ispod nivoa reke, bio zarobljen u
pukotini između dva brda. Bilo bi lako premostiti ta brda, pomislila je,
sagraditi put s druge strane reke ljudi u Vudstoku su bili besposleni,
mogla bi ih naučiti prošeci put pravo na jugozapad, uštedeti kilometre,
povezati se sa glavnim putem kod stovarišta robe o, prestani! Sklonila
je petrolejku i, kad je pao mrak, sedela u kućici uz svetlost svece,
slušajući muziku s malog portabl radija. Tragala je za simfonijskim
koncertima i brzo okretala dugme kad god bi uhvatila bučne slogove
vesti; nije želela nikakve vesti iz grada.
Ne misli na Tegart transkontinental rekla je sebi prve noći u kućici
ne misli dok ne budeš bila u stanju da čuješ te reči kao da su Južni
Atlantik ili Asocijacija čeličana. Ali, nedelje su prolazile, a rana nije
zarastala.
Činilo joj se da se bori protiv nepredvidive okrutnosti sopstvenog
uma. Ležala bi u krevetu, prepuštajući se snu a onda bi shvatila kako
misli da je pokretna traka na stanici za utovar uglja u Vilou Bendu, u
indijani, istrošena, videla ju je kroz prozor kola na poslednjem
putovanju, mora im reći da je zamene, ili će... A onda bi sedela na
krevetu, plačući. Prestani! I prestajala je, ali bi cele noći ostajala
budna.
Sedela bi pred vratima kućice u zalasku sunca i posmatrala kako
se kretanje lišća umiruje u sumrak. Onda bi videla iskre svitaca kako
se podižu iz trave, trepereći u svakom kutku koji je tonuo u tamu,
trepereći lagano, kao da u tom času upozoravaju na nešto bili su kao
svetlosni signali koji u noći trepere iznad pruge prestani!
Bilo je trenutaka kada nije mogla da prestane, plašili su je,
trenutaka kada bi, nesposobna da ustane kao u fizičkom bolu koji
ničim nije bio odvojen od mentalnog bola pala na pod kučiće ili na
zemlju u šumi i sedela mirno, s licem priljubljenim uz stolicu ili stenu,
i borila se da ne dozvoli sebi da glasno krikne; iznenada je sve bilo
tako blizu i tako stvarno, kao telo ljubavnika: dve linije pruge koje se
spajaju u jednu tačku u daljini prednji deo lokomotive koja proseca
prostor slovima TT zvuk točkova koji u naglašenom ritmu kloparaju
ispod poda njenog vagona statua Neta Tegarta u holu terminala.
 j g g g
Boreći se da zaboravi na njih, da ih ne oseća, a celo telo joj je bilo
kruto, i samo je rukom prelazila preko lica, izvukla bi svu preostalu
snagu u svesti do nemog, bezvučnog ponavljanja reči: Okončaj to.
Bilo je i dugih razmaka spokoja, kada je bila u stanju da se suoči
sa problemom, kao da nepristrasno i jasno odmerava neki problem u
inženjerstvu. Ali, nije mogla da nađe odgovor. Znala je da će očajnička
čežnja za železnicom nestati ako uveri sebe da je neostvariva i
neprikladna. Ali, ta čežnja je izvirala iz uverenja da su istina i pravo
na njenoj strani da je neprijatelj ono iracionalno i nerealno da ne
može sebi da postavi još jedan cilj i sabere želju da ga dosegne, kad je
dostignuće koje Joj pripada bilo izgubljeno, ne zbog neke više sile, već
zbog odvratnog zla koje osvaja pomoću nemoći.
Mogla bi da se odrekne te železnice, pomislila je; mogla bi da nađe
smirenje ovde, u ovoj šumi; ali, pravila bi tu stazu, zatim se spustila do
puta, pa ponovo izgradila put i zatim bi stigla do vlasnice radnje u
Vudstoku i to bi bio kraj, i prazno, bledo lice koje zuri u svet sa
učmalom apatijom bilo bi granica njenoga truda. Zašto? čula je sebe
kako glasno viče. Nije bilo odgovora.
Onda ostani ovde dok ne nađeš odgovor, pomislila je. Nemaš kuda
da ideš, ne možeš da mrdneš, ne možeš da postaviš prugu s pravom
prolaza dok... ne znaš dovoljno da bi mogla da izabereš terminal.
Bilo je dugih, tihih večeri kada ju je čežnja za Henkom Rirdenom
gonila da sedi nepomično i gleda nedostižnu daljinu iza umiruće
svetlosti na jugu. Želela je da vidi njegovo neodstupno lice,
samouvereno lice koje je gleda s nagoveštajem osmeha. Ali je znala da
ga ne može videti dok ne izvojuje bitku. Njegov je osmeh trebalo
zaslužiti, on je bio namenjen protivniku s kojim je razmenjivao snagu,
a ne bolom ubijenoj jadnici koja će tražiti olakšanje u tom osmehu i
tako uništiti njegov smisao. Mogao joj je pomoći da živi; nije joj mogao
pomoći da odluči šta će ubuduće biti svrha njenog života.
Osećala je blagu primesu uznemirenosti od onog jutra kad je na
kalendaru obeležila: 15. maj. Naterala je sebe da povremeno sluša
vesti; nije čula da mu se pominje ime. Strah za njega joj je bio
poslednja veza s gradom; neprestano joj je odvlačio pogled ka
horizontu na jugu i ka putu u podnožju brda. Postala je svesna da
čeka da dođe. Shvatila je da osluškuje zvuk motora. Ali, jedini zvuk
 j j j
koji joj je ponekad davao uzaludni nagoveštaj nade bio je iznenadni
lepet krila neke velike ptice koja se kovitlala kroz grane prema nebu.
Postojala je još jedna veza sa prošlošću, koja je još uvek stajala kao
nerešeno pitanje: Kventin Denijels i motor koji je pokušavao da opravi.
Do 1. juna treba da mu da mesečni ček. Da li da mu kaže da je dala
otkaz, da taj motor nikada neće biti potreban ni njoj ni svetu? Da li da
mu kaže da prestane i ostavi ostatak motora da nestane u rđi na
nekoj gomili otpada kakva je bila ona na kojoj ga je našla? Nije
mogla da natera sebe na to. Izgledalo je teže nego napuštanje
železnice. Taj motor, pomislila je, nije veza sa prošlošću: to je poslednja
veza sa budućnošću. Njegovo ubistvo ne bi ličilo na čin ubistva, već
samoubistva: naređenje da prestane bilo bi njen potpis na uverenost
da za nju više ne postoji terminal koji bi tražila.
Ali, nije istina pomislila je stojeći na vratima kućice 28. maja
ujutro nije istina da u budućnosti nema mesta za vrhunska
dostignuća ljudskog uma; to nikada ne može biti istina. Bez obzira na
njen problem, to će joj uvek ostati ovo nepokolebljivo ubeđenje da je
zlo neprirodno i privremeno. Osećala je to jutros jasnije nego ikada:
uverenje da su ružnoća ljudi u gradu i ružnoća njene patnje prolazne
nesreće, dok je nasmejani osećaj nade u njoj pri pogledu na suncem
okupanu šumu, taj osećaj neograničenog obećanja, bio večan i
stvaran.
Stajala je na vratima, pušeći. U sobi iza nje su s radija dopirali
zvuci neke simfonije iz vremena njenog dede. Jedva da je slušala, bila
je svesna samo struje akorda koji kao da su svojom harmonijom
potcrtavali struju dima koja se lagano izvijala s njene cigarete, kružni
pokret ruke koja je povremeno prinosila cigaretu usnama. Sklopila je
oči i stajala mirno, osećajući zrake sunca na telu. Ovo je dostignuće,
pomislila je uživati u ovom trenutku, ne dopustiti da sećanje na bol
otupi sposobnost da se oseća onako kako se upravo osećala; sve dok
bude mogla da čuva ovo osećanje, imaće snage da nastavi.
Jedva je postala svesna slabog šuma koji se probijao kroz muziku,
kao grebanje stare ploče. Prvo što joj je doprlo do svesti bio je
iznenadni trzaj ruke kojim je bacila cigaretu u stranu. To se desilo u
istom času kad je shvatila da šum postaje glasniji i da je to šum
motora. Onda je shvatila da nije priznavala sebi koliko želi da čuje taj
 j j j j
zvuk, koliko je očajnički čekaia Henka Rirdena. Čula je sebe kako se
prigušeno smeje ponizno, oprezno tiho, da ne bi poremetila zujanje
metala koji se okretao, sada potpuno prepoznatljivi zvuk kola koja su
se penjala planinskim putem.
Nije mogla da vidi put samo je videla mali odsek pod lukom grana
u podnožju brda - ali je pratila uspinjanje kola po sve jačem,
odlučnom naprezanju motora uz litice i škripi točkova u krivinama.
Kola su se zaustavila pod lukom grana. Nije ih prepoznala to nije
bio crni "hemond", već dugi, sivi kabriolet. Videla je kako vozač izlazi:
bio je to čovek čije prisustvo ovde nije bilo moguće. Bio je to Fransisko
d'Ankonija.
Njena zapanjenost nije bila razočaranje, pre osećaj da će sada biti
nebitno da li se razočarala. Nestrpljenje i neki čudan, svečani mir,
iznenadna sigurnost da joj se bliži nešto nepoznato i izuzetno važno.
Fransisko se hitro kretao prema brdu, podižući glavu da pogleda
gore. Video ju je na vratima kućice i stao. Nije mogla da razazna izraz
na njegovom licu. Dugo je stajao nepomično, a lice mu je bilo
podignuto prema njoj. Onda je počeo da se penje uz brdo.
Osetila je skoro kao da je i očekivala da je ovo scena iz njihovog
detinjstva. Dolazio joj je, ne trčeći, već penjući se s nekim pobedničkim,
samouverenim nestrpljenjem. Ne, pomislila je, ovo nije njihovo
detinjstvo to je budućnost kakvu je tada zamišljala, u danima kad ga
je čekala kao oslobađanje iz zatvora. To je bio kratki prizor jutra do
kakvog bi stigli da je njena vizija života bila ostvarena, da su oboje išli
putem za koji je bila tako sigurna da će ići. Nepomična od čuđenja,
stajala je gledajući ga, prihvatajući ovaj trenutak, ne u ime
sadašnjosti, već kao pozdrav prošlosti.
Kada je bio dovoljno blizu i kad je mogla da mu razazna lice,
videla je onaj izraz blistave vedrine koja prevazilazi uzvišeno,
objavljujući veličanstvenu čednost čoveka koji je zaslužio pravo da
bude lakomislen. Smešio se i zviždao neki muzički komad koji kao da
je tekao poput dugog, mekog uzleta njegovih koraka. Ta melodija joj
je, bila nekako poznata, osećala je da pripada ovom trenutku, a ipak
ima nešto čudno u vezi s njom, nešto važno što treba shvatiti, samo
što sada nije mogla da misli na to.
"Zdravo, Slag i"
 g
"Zdravo, Frisko!"
Znala je po tome kako ju je pogledao, po tome kako su mu se
načas spustili kapci i sklopile oči, po kratkom trzaju glave kojim se
upinjao da se odupre i odbrani, po blagom poluosmehu,
polubespomoćnoj opuštenosti usana, po tome kako ju je iznenada
grubo zgrabio rukama da je to bilo protiv njegove volje, da to nije
nameravao, a da je to oboma bilo neodoljivo ispravno.
Očajnička silina kojom ju je držao, bolni pritisak njegovih usana
na njenim, radosno predavanje tela dodiru njenog, nisu bili vid
trenutnog zadovoljstva znala je da nikakva fizička žudnja ne može
čoveka dovesti dotle znala je da je to izjava koju nikada nije čula od
njega, najveličanstvenije moguće priznanje ljubavi. Bez obzira na to
ita je uradio da upropasti svoj Život, ovo je još uvek bio onaj Fransisko
d 'Ankonija u čiji je krevet ona s takvim ponosom utažila bez obzira
na to kako ju je sve svet izdao, njena vizija života je bila istinita i neki
njen neuništivi deo je ostao u njemu - i, kao odgovor na to, njeno teto
je reagovalo na njegovo, njene ruke i usne su ga držale, priznajući
njenu želju, priznajući kao što je to uvek priznavala i kao što će uvek
priznavati.
Onda su joj se vratile ostale godine, s bolnim udarcem, jer je znala
da, što je veličanstvenija njegova ličnost, to je užasnija njegova krivica
što ju je uništio. Otrgla se od njega, odmahnula glavom i, oboma im
odgovarajući, rekla: "Ne."
Stajao je gledajući je, razoružan i nasmešen. "Ne Još. Prvo treba
mnogo toga da mi oprostiš. Ali, sada mogu sve da ti kažem."
Nikada nije čula taj njegov dubok, bespomoćan glas bez daha.
Borio se da povrati kontrolu, u osmehu skoro da je bio trag izvinjenja,
izvinjenja deteta koje moli da mu se popusti, ali je bilo i radosti
odraslog čoveka, nasmejane izjave da ne mora da skriva svoju borbu,
jer se rvao sa srećom, a ne sa bolom.
Udaljila se od njega; osetila je kao daju je emocija gurnula ispred
svesti, i sustizala su je pitanja, napipavajući formu reči.
"Degni, ta patnja kroz koju si ovde prolazila proteklog meseca...
odgovori mi najiskrenije što možeš... misliš li da bi je mogla podneti
pre dvanaest godina?"
"Ne", odgovori ona; nasmešio se. "Zašto pitaš?"
 g
"Da iskupim dvanaest godina svog života, da ne moram da žalim
zbog njih."
"Kako to misliš? I..." Pitanja su je sustigla "...šta ti znaš o mojoj
patnji ovde?"
"Degni, zar ne shvataš da znam sve o tome?"
"Kako si... Fransisko! Šta si to zviždao dok si se penjao uzbrdo?"
"Jesam li? Ne znam."
"To je bio Peti koncert Ričarda Helija, zar ne?"
"O!" izgledao je zapanjeno, onda se ironično nasmešio samom sebi
i ozbiljno dodao: "Reći ću ti kasnije."
"Kako si saznao gde sam?"
"I to ću ti reći."
"Izvukao si iz Edija."
"Edija nisam video više od godinu dana."
"Samo je on znao."
"Nije mi Edi kazao."
"Nisam htela da me iko nađe."
Lagano je pogledao oko sebe, videla je kako mu se pogled
zaustavio na stazi koju je napravila, na posađenom cveću, na krovu
nedavno pokrivenom Sindrom. Prigušeno se nasmejao, kao da je
razumeo i kao da ga je zabolelo. "Nije te trebalo ostaviti ovde mesec
dana", reče. "Bože, nije trebalo! To mi je prva greška, u jedinoj prilici
kada nisam hteo da pogrešim. Ali, mislio sam da nisi spremna da se
povučeš. Da sam znao, pratio bih te dan i noć."
"Stvarno? Zašto?"
"Da te poštedim" pokazao je rukom ono što je uradila "svega ovog."
"Fransisko", reče ona tiho, "ako si zabrinut zbog moje patnje, zar ne
znaš da ne želim da te slušam kako govoriš o tome, jer..." Zastala Je;
nikad mu se nije žalila, sve te godine; samo je bezbojnim glasom rekla:
neću to da slušam."
"Jer sam ja jedini koji nema pravo da govori o tome? Degni, ako
misliš da ne znam koliko sam te povredio, pričaću ti o godinama kada
sam... Ali, gotovo Je. O, draga, gotovo je!"
"Misliš?"
"Oprosti mi, ne smem to da kažem. Ne dok ti ne kažeš." Pokušavao
je da kontroliše glas, ali je izraz sreće bio van moći njegove kontrole.
j g j j g
"Jesi li srećan zato što sam izgubila sve radi čega sam živela?
Dobro, reći ću, ako si to došao da čuješ: izgubila sam prvo tebe da li te
sada zabavlja što vidiš da sam izgubila i ostalo?"
Pogledao je pravo u nju, oči su mu se suzile tako snažno i strogo
da je pogled bio skoro preteći i shvatila je da, šta god da su mu te
godine značile, 'zabava' je bila jedina reč koju nije smela da izrekne.
"Zaista tako misliš?" upita on.
Prošaputala je: "Ne."
"Degni, nikada ne možemo izgubiti stvari radi kojih živimo. Možda
povremeno moramo da ih preobličimo, ako smo pogrešili, ali cilj
ostaje isti i na nama je da određujemo forme."
"To već mesec dana govorim sebi. Ali, više nema nikakvog puta ka
bilo kakvom cilju."
Nije odgovorio. Seo je na veliki kamen kraj vrata kućice,
posmatrajući je kao da ne želi da mu promakne ijedna senka reakcije
na njenom licu. "Šta sada misliš o ljudima koji su se povukli i nestali?"
upita.
Slegla je ramenima, uz slabašni, bespomoćno tužni smešak, i sela
na zemlju pored njega. "Znaš", reče, "nekada sam mislila da postoji
neki uništitelj koji ih je proganjao i naterao ih da se povuku. Ali,
pretpostavljam da ne postoji. U nekim trenucima proteklog meseca
skoro sam želela da dođe i po mene. Ali, niko nije došao."
"Nije?"
"Ne. Nekada sam mislila da im je pružio neki nezamislivi razlog da
bi ih naterao da izdaju sve što su voleli. Ali, to nije bilo neophodno.
Znam kako su se osećali. Više ne mogu da ih krivim. Samo ne znam
kako su naučili da posle toga postoje ako iko od njih još uvek postoji."
Tegart transkontinental
"Da li misliš da si izdala ?"
"Ne. Mislim... da bih ga izdala da sam ostala da radim. Da sam
pristala da služim pljačkašima, bila bih... bila bih im predala Neta
Tegarta. Nisam mogla. Nisam mogla da dopustim da njegovo
dostignuće, i moje, okonča kod pljačkaša."
"Ne, nisi mogla. Nazivaš li to ravnodušnošću? Misliš li da železnicu
voliš manje nego pre mesec dana?"
"Mislim da bih dala život za samo još jednu godinu na železnici.
Ali, ne mogu da joj se vratim."
 g j j
"Onda znaš šta su oni osećali, svi ti ljudi koji su se povukli, i šta su
voleli kada su odustali."
"Fransisko", upita ona ne gledajući ga, pognute glave, "zašto si me
pre dvanaest godina pitao da li bih je se mogla odreći?"
"Znaš li na koju noć mislim, baš kao i ti?"
"Da..." prošaputa ona.
"Te noći sam se odrekao Bakra d'Ankonija ."
Lagano i s naporom pomerila je glavu da bi ga pogledala. Na licu
mu je bio izraz koji je videla tada, onog narednog jutra pre dvanaest
godina: nasmejani izraz, mada se nije smešio, tihi izraz pobede nad
bolom, izraz čoveka ponosnog na to što je platio cenu i na ono što je
bilo vredno te cene. "Ali, nisi se odrekao", reče ona. "Nisi se povukao.
Još uvek si predsednik Bakra d'Ankonija , samo što ti to sada više ništa
ne znači."
"Znači mi sada isto koliko i te noći."
"Pa, kako onda možeš da dozvoliš da se raspada?"
"Degni, srećnija si nego ja. Tegart transkontinental je fini komad
precizne mašinerije. Bez tebe neće još dugo trajati. Ne može ga voditi
robovska radna snaga. Oni će ga milostivo uništiti za tebe i nećeš
morati da gledaš kako služi pljačkašima. Ali, iskopavanje bakra je
jednostavniji posao. Bakar d'Ankonija je mogao da traje generacijama
pljačkaša i robova. Sirovo, bedno, na neodgovarajući način ali je
mogao da traje i da im pomogne da traju. Morao sam da ga sam
uništim."
"Ti si šta?"
"Uništavam Bakar d'Ankonija , svesno, namerno, planski i svojim
rukama. Moram da planiram tako pažljivo i da radim tako naporno
kao da stvaram bogatstvo da ne bi primetili i sprečili me, da ne bi
prigrabili rudnike pre nego što bude prekasno. Sav trud i snaga koje
sam želeo da uložim u Bakar d'Ankonija , ulažem ih, samo... samo, ne
da bi napredovao. Uništiću svaki njegov delić i svaku paru svog
bogatstva i svaki gram bakra koji bi mogli hraniti pljačkaše. Neću ga
ostaviti onako kako sam ga našao ostaviću ga onako kako ga je
Sebastijan d'Ankonija našao pa neka onda probaju da žive bez njega
ili mene!"
"Fransisko!" vrisnula je. "Kako si uspeo da se nateraš na to?"
 j
"Zbog iste ljubavi koju ti osećaš", odgovori on tiho, "moje ljubavi
prema Bakru d'Ankonija , prema duhu čije je on otelovljenje bio. Bio i
biće opet, jednoga dana."
Sedela je mirno, pokušavajući da shvati sve implikacije onoga što
je sada primila samo kao utrnulost od šoka. U tišini, muzika simfonije
s radija je tekla, a ritam akorda je dopirao do nje kao lagani, svečani
odjek koraka, dok se borila da istovremeno sagleda proteklih dvanaest
godina: namučenog mladića koji je zvao u pomoć na njenim grudima
čoveka koji je sedeo na podu salona, igrajući se klikerima i smejući se
uništavanju velikih industrija - čoveka koji je, odbijajući da joj
pomogne, kriknuo: "Ljubavi moja, ne mogu!" čoveka koji je u
zamračenom separeu restorana nazdravio godinama koje je
Sebastijan d'Ankonija morao da čeka...
"Fransisko, od svega što sam nagađala o tebi... nikad nisam
pomislila... nikad nisam pomislila da si jedan od onih koji su se
povukli."
"Bio sam među prvima."
"Mislila sam da uvek nestaju..."
"Pa, zar nisam? Zar nije to najgore od svega što sam ti uradio što
sam te ostavio da gledaš je inog bonvivana, a ne Fransisko
d'Ankoniju kojega si znala?"
"Da", prošaputa ona, "samo, najgore je bilo što nisam mogla da
poverujem... nikada... Svaki put kad bih te videla, videla bih Fransisko
d'Ankoniju."
"Znam. I znam kako ti je bilo. Pokušao sam da ti pomognem da
shvatiš, ali je bilo prerano da ti kažem. Degni, da sam ti rekao one
noći ili onog dana kada si došla da me osudiš zbog rudnika San
Sebastijan da nisam besposličar bez cilja, da ubrzavam uništenje
svega što smo smatrali svetim, uništenje Bakra d'Ankonija Tegart ,
transkontinentala Na ne industrije Vajat Čeličane Rirden
, , da li bi
lakše podnela?"
"Teže", prošaputa ona. "Nisam sigurna da i sada mogu da
podnesem. Ni tvoju vrstu odricanja, ni svoju... Ali, Fransisko" iznenada
je zabacila glavu i podigla pogled prema njemu "ako je to bila tvoja
tajna, onda sam od sveg pakla koji si morao da podnosiš ja bila..."
 "O, da, draga moja, da, ti si bila najgori deo" Bio je to očajnički
krik, odjeknuo je kao smeh i oslobađanje, priznajući agoniju koju je
želeo da zbriše. Zgrabio joj je ruku, pritisnuo usne na nju, zatim lice,
da ne bi videla odraz onoga šta su prethodne godine bile za njega.
"Ako je to ikakvo iskupljenje, a nije... sve što si zbog mene propatila
tako sam platio... znao sam šta ti radim, a morao sam to da radim... I
čekao sam, čekao da... Ali, gotovo je."
Podigao je glavu, smešeći se, spustio pogled na nju, i videla je kako
mu izraz zaštitničke nežnosti obuzima lice, govoreći joj o očaju koji je
video na njenom.
"Degni, ne misli o tome. Neću uzimati patnju kao izgovor. Ma
kakav bio moj razlog, znao sam šta radim i užasno sam te povredio.
Trebaće mi godine da to nadoknadim. Zaboravi ono što..." znala je na
šta misli: na ono što je njegov zagrijaj priznao "...ono što nisam rekao.
Od svega što imam da ti kažem, to ću poslednje reći." Ali, njegove oči,
osmeh, stisak prstiju oko njene nadlanice govorili su protiv njegove
volje. "Previše si pretrpela, i ima mnogo toga što treba da shvatiš da bi
razumela i izgubila sve ožiljke mučenja koje nikad nije trebalo da
podnosiš. Sada je samo važno da si slobodna i da se oporavljaš.
Slobodni smo, oboje, oslobodili smo se pljačkaša, van njihovog
domašaja smo."
Tihim i utučenim glasom je rekla: "Zato sam došla ovamo da
pokušam da razumem. Ali, ne mogu. Izgleda monstruozno pogrešno
prepustiti svet pljačkašima, i monstruozno pogrešno živeti pod
njihovom vladavinom. Ne mogu ni da odustanem ni da se vratim. Ne
mogu da postojim bez rada, niti da radim kao kmet. Oduvek sam
mislila da je svaka bitka ispravna, sve osim odricanja. Nisam sigurna
da imamo pravo da se povučemo, ti i ja, kad treba da se borimo protiv
njih. Ali, nema načina da se borimo. Predaćemo se ako odemo i
predaćemo se ako ostanemo. Više ne znam šta je ispravno."
"Proveri premise, Degni. Kontradikcije ne postoje."
"Ali, ne mogu da dođem do odgovora. Ne mogu da te osudim zbog
onoga što radiš, a ipak se užasavam divim i užasavam, istovremeno.
Ti, naslednik d'Ankonijevih, koji si prevazišao sve prethodnike
čudotvorne, stvaralačke ruke, okrećeš svoju nemerijivu sposobnost
poslu uništenja. A ja igram se kaldrmom i pokrivam krov sindrom,
 j j g
dok se jedan transkontinentalni železnički sitem raspada u rukama
rođenih lokalnih politikanata. Ipak, ti i ja smo od one vrste koja
određuje sudbinu sveta. Ako smo ga pustili da dođe dovde, mora da je
naša krivica. Ali, ne vidim u čemu smo pogrešili."
"Da, Degni, to jeste bila naša krivica."
"Zato što nismo dovoljno radili?"
"Zato što smo previše radili i premalo naplaćivali."
"Kako to misliš?"
"Nikad nismo zahtevali da nam svet uzvrati onako kako treba - i
pustili smo da najbolja nagrada ode najgorima. Ta greška je
napravljena pre mnogo vekova, napravio ju je Sebastljan d'Ankonija,
Net Tegart, svi koji su hranili svet, a za uzvrat nisu dobijali zahvalnost.
Više ne znaš šta je ispravno? Degni, ovo nije borba za materijalna
dobra. Ovo je moralna kriza, najveća s kojom se svet suočio, i
poslednja. Naše doba je vrhunac vekova zla. Moramo tome stati na
put, jednom za sva vremena, ili iščeznuti mi, umni ljudi. To je bila
naša krivica. Stvorili smo bogatstvo sveta, a dopustili da mu naši
neprijatelji propišu moralni kod."
"Ali, nikada nismo prihvatili njihov kod. Živeli smo po svojim
merilima."
"Da i plaćali otkupe! Otkupe u materijalnom i duhovnom u novcu,
koji su naši neprijatelji dobijali, a nisu zasluživali, i u časti, koju smo
zasluživali, a nije nam ukazivana. To je naša krivica što smo bili
spremni da plaćamo. Održavali smo čovečanstvo u životu, a pustili
smo da nas preziru i da se dive našim uništiteljima. Pustili ih da
obožavaju neznanje i brutalnost, one koji primaju nezarađeno i
raspolažu njime. Prihvatajući tu kaznu, ne zbog naših grehova, već
zbog vrlina, izdali smo svoj kod i omogućili njihov. Degni, oni imaju
moral kidnapera. Koriste tvoju ljubav prema vrlini kao taoca. Znaju da
ćeš podneti sve, samo da bi mogla da radiš i stvaraš, jer znaš da je
čoveku najviši moralni cilj dostignuće, da bez njega ne može da
postoji, a tvoja ljubav prema vrlini je ljubav prema životu. Računaju
da ćeš prihvatiti svako breme. Računaju da ćeš misliti da nijedan
napor u službi tvoje ljubavi nije prevelik. Degni, neprijatelji te
uništavaju tvojom snagom. Tvoja velikodušnost i izdržljivost su
njihovo jedino oruđe. Tvoja neuzvraćena čestitost je jedina vlast koju
 j j j j j j
imaju nad tobom. Oni to znaju. Ti ne znaš. Dan kada to budeš shvatila
je jedino čega se plaše. Moraš naučiti da ih razumeš. Dotle ih se nećeš
osloboditi. Ali, kad se oslobodiš, u tebi će se razviti takav opravdani
gnev da ćeš radije uništiti svaku prugu Tegart transkontinentala nego
što ćeš dati da im služi!"
"Ali, ostaviti njima!" jauknula je. "Napustiti... Napustiti Tegart
transkontinental ... kad... kad skoro kao da je živo biće..."
"Bio je. Više nije. Ostavi ga njima. Ništa im neće vredeti. Pusti. Ne
treba nam. Možemo ga ponovo napraviti. Oni ne mogu. Preživećemo
bez toga. Oni neće."
"A mi, dovedeni do toga da se odričemo i odustajemo!"
"Degni, mi, koje ubice ljudskog duha nazivaju materijalistima,
jedini znamo koliko je malo vrednosti i smisla u materijalnim
stvarima po sebi, jer im mi dajemo vrednost i smisao. Možemo
priuštiti sebi da ih se odreknemo, nakratko, da bismo iskupili nešto
mnogo dragocenije. Mi smo duša kojoj su železnice, rudnici bakra,
čeličane i na ni izvori telo i oni su živa bića, koja kucaju danju i noću,
kao naša srca, sa svetom funkcijom da održavaju ljudski život, ali
samo dok su naše telo, samo dok su izraz, nagrada i odlika
dostignuća. Bez nas su leševi i proizvode samo otrov, a ne bogatstvo i
hranu, otrov raspadanja koji pretvara ljude u horde divljaka. Degni,
nauči da razumeš prirodu svoje moći i razumećeš paradoks koji sada
vidiš oko sebe. Ti ne moraš da zavisiš ni od kakvih materijalnih
dobara, ona zavise od tebe, ti ih stvaraš, ti poseduješ ono jedino oruđe
proizvodnje. Gde god da si, uvek ćeš moći da proizvodiš. A pljačkaši su
po njihovoj sopstvenoj obznanjenoj teoriji u očajničkoj, neprestanoj,
urođenoj bedi, prepušteni slepoj milosti materije. Zašto im ne veruješ
na reč? Potrebni su im železnice, rudnici, motori, a ne mogu da ih
naprave, niti da njima upravljaju. Od kakve će im koristi biti tvoja
železnica bez tebe? Ko ju je držao na okupu? Ko ju je održavao u
životu? Koju je spašavao, toliko puta? Tvoj brat Džejms? Ko ga je
hranio? Ko je hranio pljačkaše? Ko je proizveo njihovo oružje? Ko im
je dao oruđe da te porobe? Nemogući prizor tričavih malih
nesposobnjakovlća koji vladaju prizvodima genija ko ga je omogućio?
Ko je podržavao tvoje neprijatelje, ko ti je iskovao lance, koje uništio
tvoje dostignuće?"
 j g
Pokret koji ju je uspravio ličio je na nemi krik. On je naglo skočio
na noge, kao opruga kad se opusti, i glas mu je nastavljao u
nemilosrdnom trijumfu: "Počinješ da uviđaš, zar ne? Degni! Ostavi im
posmrtne ostatke te železnice, ostavi im sve te zarđale pruge i trule
pragove i uništene lokomotive ali im nemoj ostaviti svoj umi Nemoj im
ostaviti svoj umi Sudbina sveta počiva na toj odluci!"
"Dame i gospodo", reče uspaničeni glas radio-spikera, prekinuvši
akorde simfonije, "prekidamo emisiju da bismo vam saopštili
specijalne vesti. Najveća nesreća u istoriji železnice dogodila se rano
jutros na glavnoj liniji Tegart transkontinentala u Vinstonu, u
Koloradu, uništivši čuveni tunel Tegart!"
Njen krik je zazvučao kao krici koji su odjeknuli u poslednjem
trenutku u mračnom tunelu. Taj zvuk je pratio Fransiska do kraja
emisije, a oboje su potrčali do radija u kućici i stajali, sa istim užasom:
ona je zurila u radio, a on je posmatrao njeno lice.
"Detalje ove priče nam je saopštio Luk Bil, ložač luksuznog voza
Komete na glavnoj Tegartovoj pruzi, koji je jutros nađen u nesvesti na
zapadnom ulazu u tunel i koji je, izgleda, jedini preživeo katastrofu.
Frapantnim kršenjem bezbednosnih pravilaa okolnosti još nisu
potpuno utvrđene Kometa, koja je išla na zapad, za San Francisko,
poslata je u tunel sa parnom lokomotivom na ugalj. Tunel Tegart, dug
dvanaest kilometara, prosečen kroz vrh Stenovitih planina, smatrao se
inženjerskim poduhvatom kakvom danas nema ravnog; izgradio ga je
unuk Natanijela Tegarta, u veličanstveno vreme čistih, električnih dizel
lokomotiva bez dima. Ventilacioni sistem tunela nije projektovan za
gusti dim i isparenja lokomotiva na ugaij i svaki radnik na železnici u
tom kraju znao je da će se, ako se voz s takvom lokomotivom pošalje
u tunel, svi u njemu ugušiti. Naređeno je, međutim, da Kometa krene.
Prema ložaču Bilu, posledice isparenja su se počele osećati kada je voz
zašao nekih pet kilometara u tunel. Vozovođa Džozef Skot je potpuno
otvorio ventil za dovod goriva, u očajničkom pokušaju da poveća
brzinu, ali stara, istrošena lokomotiva nije bila adekvatna za težinu
dugog voza i uspon pruge. Boreći se sa sve gušćim isparenjima,
vozovođa i iožač su jedva uspeli da nateraju protočne parne kotlove
na brzinu od šezdeset pet kilometara na sat a onda je neki putnik,
sigurno u panici da će se ugušiti, povukao kočnicu za slučaj opasnosti.
 g g j
Iznenadni trzaj zbog zaustavljanja je, očigledno, pokidao crevo za
kočnicu u lokomotivi, jer voz nije mogao ponovo da se pokrene. Iz
vagona su dopirali krici. Putnici su razbijali prozore. Vozovođa Skot se
izbezumljeno borio da pokrene lokomotivu, ali se od isparenja
onesvestio kod komandne table. Ložač Bil je iskočio iz lokomotive i
potrčao. Bio je nadomak zapadnog ulaza kada je čuo prasak
eksplozije, i to je poslednje čega se seća. Ostatak priče sledi od
službenika železnice na stanici Vinston. Izgleda da specijalni vojni
teretni voz, koji je išao na zapad, noseći veliki tovar eksploziva, nije
bio upozoren da je Kometa na pruzi baš ispred njega. Oba voza su
kasnila i nisu išla po redu vožnje. Izgleda da je specijalnom teretnom
vozu naređeno da nastavi ne obazirući se na signale, jer signalni
sistem u tunelu nije bio ispravan. Priča se da je, uprkos ograničenju
brzine, a s obzirom na česte kvarove ventilacionog sistema, prećutni
običaj vozovođa bio da kroz tunel idu punom brzinom. Izgleda da se,
koliko se može zasad utvrditi, Kometa zaustavila baš iza mesta gde
tunel pravi oštru krivinu. Veruje se da su do tada svi u tom vozu već
bili mrtvi. Sumnja se da je vozovođa specijalnog teretnog voza,
skrećući sa sto trideset kilometara na sat, mogao da na vreme vidi
prozor za osmatranje na poslednjem vagonu Komete, a on je bio jarko
osvetijen kada je napustio stanicu Vinston. Zna se samo da je
specijalni teretni voz udario u zadnji deo Komete. Od eksplozije tovara
u vojnom vozu razbili su se prozori na seoskoj kući udaljenoj osam
kilometara, a na tunel je pala tako teška stena da spasilačke ekipe još
nisu uspele da priđu bliže od pet kilometara od mesta gde se nalaze
vozovi. Pretpostavlja se da nema preživelih i misli se da se tunel
Tegart nikad neće moći opraviti."
Stajala je mirno. Izgledala je kao da ne vidi sobu oko sebe, već
prizor u Koloradu. Pokrenula se iznenada, naglo, kao u grču. S
jednosmernom racionalnošću mesečara, hitro se okrenula da potraži
tašnu, kao da ništa drugo ne postoji, zgrabila ju je, brzo se okrenula
ka vratima i potrčala.
"Degni!" viknu on. "Ne vraćaj se tamo!"
Taj uzvik je dopirao do nje kao da ju je zvao s razdaljine koja se
protezala između njega i planina Kolorada.
 Potrčao je za njom, uhvatio ju je, zgrabivši je za laktove, i uzviknuo:
"Ne vraćaj se tamo! Degni! U ime ičega što ti je sveto, ne idi natrag!"
Pogledala je kao da ga ne poznaje. U borbi fizičke snage mogao joj
je lako slomiti kosti ruku. Ali, snagom bića koje se bori za život ona se
otrgla tako žestoko da ga je načas izbacila iz ravnoteže. Kada je opet
čvrsto stao na noge, trčala je nizbrdo trčala kao što je on trčao na
zvuk alarma u Rirdenovoj fabrici trčala ka svojim kolima na putu u
dolini.
Ostavka je ležala na stolu ispred njega i Džejms Tegart je sedeo
zureći u nju, pogrbljen od mržnje. Osećao je kao da mu je neprijatelj to
parče papira, ne reči na njemu, već papir i mastilo koji su dali rečima
fizičku konačnost. Oduvek je smatrao da su misli i reči neuhvatljive, i
ceo život je proveo izbegavajući njihov fizički oblik: obavezivanje. Nije
odlučio da podnese ostavku ne istinski, pomislio je; izdiktirao je to
pismo iz pobude koju je sebi definisao samo kao "za svaki slučaj". To
pismo je, pomislio je, vid zaštite; ali, još ga nije potpisao, i to mu je bila
zaštita od zaštite. Mržnja je bila usmerena prema onome što ga je
dovelo dotle da oseća kako nije u stanju da još dugo produžava ovaj
proces.
Vest o katastrofi mu je stigla jutros u osam; do podne je došao u
kancelariju. Neki instinkt, izvirući iz razloga koje je znao, iako je
davao sve od sebe da ih ne sazna, rekao mu je da ovoga puta mora da
bude tu.
Ljudi koji su bili njegove obeležene karte u igri koju je znao da igra
nestali su. Kli on Losi se zabarikadirao iza izjave nekog lekara koji je
objavio da gospodin Losi ima problema sa srcem, zbog čega ga
trenutno niko ne sme uznemiravati. Za jednog od izvršnih pomoćnika
Tegarta je rečeno da je prošle noći otišao u Boston, a za drugog da je
neočekivano pozvan u neku neimenovanu bolnicu gde mu je ležao
otac, a niko nije ni pretpostavljao da taj otac postoji. U kući glavnog
inženjera niko nije odgovarao. 
Potpredsednik za odnose s javnošću se nije mogao naći.
Vozeći se do kancelarije, Tegart je video crna slova novinskih
naslova. Idući hodnicima Tegart transkontinentala , čuo je kako se glas
spikera rasipa iz radija u nečijoj kancelariji, glas kakav se očekuje na
mračnim uličnim uglovima: bili su to vapaji da se železnica
 g j
nacionalizuje.išao je kroz hodnike bučnim koracima, da bi ga videli, i
žurno, da ga ne bi zaustavljali pitanjima. Zaključao je vrata
kancelarije, naredivši sekretaru da ne propušta ljude i odbija
telefonske pozive i da svim posetiocima kaže da je gospodin Tegart
zauzet.
Onda je seo za radni sto, sam sa tupim užasom. Kao da je
zaključan u nekoj podzemnoj odaji i brava se nikad više neće otvoriti i
kao da je izložen pogledima celog grada, u nadi da će brava zauvek
biti tu. Morao je da bude ovde, u ovoj kancelariji; to se od njega
tražilo, morao je da sedi zaludan i da čeka da čeka da se nepoznato
spusti na njega i odredi mu šta će raditi užasavao se i toga ko će doći
po njega i činjenice da niko nije dolazio, niko ko bi mu rekao šta da
radi.
Zvonjava telefona u prijemnoj kancelariji zvučala je kao krici u
pomoć. Pogledao je vrata s osećanjem zlobnog trijumfa, pomislivši
kako je sve te glasove porazio bezopasni lik njegovog sekretara,
mladića veštog samo u umeću izbegavanja, koje je praktikovao sa
sivom, gumenastom mlitavošću amoralnih. Glasovi su, pomislio je
Tegart, dolazili iz Kolorada, iz svih centara sistema Tegart, iz svake
kancelarije u ovoj zgradi. Bio je bezbedan sve dok ne bude morao da
ih sluša.
Osećanja su mu bila sklupčana u nepomičnu, čvrstu, neprozirnu
loptu koju misao zaposlenih u sistemu Tegart ne može probiti; ti ljudi
su samo neprijatelji koje treba nadmudriti. Pomisao na ljude u
Upravnom odboru izazivala je snažnije napade straha; njegova
ostavka je bila izlaz u slučaju opasnosti, a to će ostaviti njih u
opasnosti. Najsnažniji strah izazivala je pomisao na ljude u
Vašingtonu. Ako pozovu, neće imati odgovor; njegov gumenasti
sekretar će znati čiji glasovi nadilaze njegova naređenja. Ali,
Vašington nije zvao.
Povremeno bi njime prostrujao grčeviti strah i usta su mu se
sušila. Nije znao čega se plašio. Znao je da to nije pretnja radio-
spikera. Ono što je osećao slušajući taj režeći glas bilo je slično nekom
užasu koji se od njega očekuje, užasu po dužnosti, nečemu što ide s
položajem, poput dobro skrojenih odela i govora na ručkovima. Ali,
osećao je kako se ispod toga prikrada slabašna nada, okretna i hitra
 j g
kao bubašvaba: ako se ta pretnja uobliči, sve će mu rešiti, spašće ga
odluke, spašće ga potpisivanja tog pisma... više neće biti predsednik
Tegart transkontinentala , ali, ni niko drugi... ali, ni niko drugi...
Sedeo je gledajući u sto, pustio je da mu pogled i um lutaju. Kao da
je zaronio u baru magle, boreći se da to ne dosegne nikakav konačni
oblik; ono što postoji ima identitet; sprečavao ga je da postoji tako što
je odbijao da ga definiše.
Nije se bavio događajima u Koloradu, nije pokušavao da shvati
njihov uzrok, nije razmatrao posledice. Nije mislio. Klupko osećanja je
bilo kao fizički teret u grlu koji mu je ispunjavao svest, oslobađajući
ga od odgovornosti da misli. To klupko je bila mržnja mržnja kao
jedini odgovor, mržnja kao jedina stvarnost, mržnja bez predmeta,
uzroka, početka ili kraja, mržnja kao stav protiv univerzuma, kao
opravdanje, kao pravo, kao apsolut.
Vrištanje telefona se i dalje prolamalo kroz tišinu. Znao je da ti
pozivi u pomoć nisu upućeni njemu, već nekom biću čiji je oblik
ukrao. Taj oblik su sada krici otkidali od njega; kao da zvonjava više
nije bila zvuk, već niz udaraca koji se spuštao na njegovu lobanju.
Predmet mržnje je poprimao oblik, kao da su ga zvona prizivala. Ona
čvrsta lopta u njemu je eksplodirala i slepo ga gurnula u akciju.
Jurnuvši iz sobe, prkoseći svim licima oko sebe, potrčao je niz
hodnik ka izvršnom odeljenju i utrčao u predvorje kancelarije izvršnog
potpredsednika.
Vrata kancelarije su bila otvorena: u velikim prozorima iza
praznog radnog stola video je nebo. Onda je oko sebe u predvorju
video službenike i plavokosu glavu Edija Vilersa u staklenoj kocki.
Odlučno je krenuo pravo prema Ediju Vilersu, širom otvorio vrata i s
praga, tako da ga vidi i čuje cela prostorija, viknuo: "Gde je ona?"
Edi Vilers se polako podigao i stao, gledajući Tegarta s nekakvom
čudnom, dužnom radoznalošću, kao da je to samo još jedna pojava za
posmatranje među svim nečuvenim stvarima koje je posmatrao. Nije
odgovorio.
"Gde je ona?"
"Ne mogu da ti kažem."
"Slušaj, ti tvrdoglava mala ništarijo, nije vreme za ceremonije! Ako
pokušavaš da me uveriš da ne znaš gde je, ne verujem ti! Znaš i ima
 g j j
da mi kažeš, ili ću te prijaviti Odboru za unifikaciju! Zakleću se da
znaš a onda probaj da dokažeš da ne znaš!"
U Edijevom odgovoru je bio blagi ton čuđenja: "Nikad nisam
pokušao da nagovestim da ne znam gde je, Džim. Znam. Ali ti neću
reći."
Tegartov uzvik je prerastao u piskovi, nemoćni zvuk kojim je
priznao da se preračunao: "Shvataš li ti šta govoriš?"
"Pa, da, naravno."
"Hoćeš li to ponoviti" mahnuo je rukom po sobi "pred svedocima?"
Edi je malo podigao glas, više u pogledu preciznosti i jasnoće nego
u pogledu snage. "Znam gde je. Neću ti reći."
"Priznaješ da si saučesnik koji pomaže dezerteru i podstiče ga?"
"Ako hoćeš da to tako nazoveš."
"Ali, to je zločin! Zločin protiv nacije. Zar ne znaš?"
"Ne."
"To je protivzakonito!"
"Da."
"Ovo je vanredno stanje nacije. Nemaš pravo na lične tajne!
Prikrivaš vitalne informacije! Ja sam predsednik ove železnice!
Naređujem ti da mi kažeš! Ne smeš da odbiješ naređenje! To je kažnjiv
prekršaj! Razumeš li?"
"Da."
"Odbijaš li?"
"Odbijam."
Godine vežbanja su naučile Tegarta da posmatra publiku oko sebe
a da se to ne vidi. Video je ukočena, neprobojna lica službenika, ta lica
mu nisu bila saveznici. Na svima je bio izraz očaja, osim na licu Edija
Vilersa. Taj "feudalni kmet" Tegart transkontinentala kao da jedini nije
bio pogođen nesrećom. Gledao je Tegarta beživotnim, savesnim
pogledom naučnika pred kojim je bila oblast znanja koju nikad nije
želeo da izučava.
"Shvataš li da si izdajnik?" viknu Tegart.
Edi tiho upita: "Čega?"
"Naroda! Izdaja je prikrivati dezertera! To je ekonomska izdaja! Na
prvom mestu ti je dužnost da hraniš ljude, iznad bilo čega drugog! Svi
društveni autoriteti su rekli tako! Zar ne znaš? Zar ne znaš šta će ti
uraditi?"
"Zar ne vidiš da me za to uopšte nije briga?"
"A nije? Navešću to Odboru za unifikaciju! Imaću sve ove svedoke
da dokažem da si rekao..."
"Ne zamaraj se svedocima, Džim. Nemoj ih izlagati
neprijatnostima. Napisaću sve što sam rekao, potpisaću i možeš to
odneti Odboru."
Iznenadni prasak Tegartovog glasa zvučao je kao da ga je neko
ošamario: "Ko si ti da se suprotstavljaš vladi? Ko si ti, ti, bedni mali
kancelarijski pacove, da sudiš o nacionalnoj politici i da imaš
sopstvene stavove? Misliš da država ima vremena da se zamajava
tvojim stavovima, željama i tvojom dragom malom savešću? Naučićeš
ti lekciju svi vi! Svi vi razmaženi, samosažaljivi, nedisciplinovani,
beznačajni službeničići, šepurite se kao da je ta koještarija o vašim
pravima nešto ozbiljno! Naučićete vi da ovo nije vreme Neta Tegarta!"
Edi nije ništa rekao. Načas su stajali, gledajući se preko stola.
Tegartovo lice je bilo iskrivljeno od užasa, Edijevo je ostalo ozbiljno i
spokojno. Džejms Tegart je bio uveren da jedan Edi Vilers postoji; Edi
Vilers nije mogao da veruje da jedan Džejms Tegart postoji.
"Misliš da će se država zamajavati tvojim ili njenim željama?"
vrisnu Tegart. "Njena je dužnost da se vrati! Njena je dužnost da radi!
Šta nas briga da li želi da radi ili ne? Potrebna nam je!"
"Da li je tebi potrebna, Džim?"
Nagon za samoodržanjem naterao je Tegarta da ustukne od zvuka
tog posebnog tona, veoma tihog tona u glasu Edija Vilersa. Ali, Edi se
nije pomerio. I dalje je stajao iza stola, onako kako to podrazumeva
civilizovana tradicija poslovne kancelarije.
"Nećeš je naći", reče on. "Neće se vratiti. Drago mi je što neće.
Možeš umreti od gladi, možeš zatvoriti železnicu, možeš me strpati u
zatvor, možeš dati da me ubiju kakve to veze ima? Neću ti reći gde je.
Da vidim i da se cela zemlja raspada, neću ti reći. Nećeš je naći. Ti...
"Brzo su se okrenuli čuvši kako se ulazna vrata otvaraju. Videli su
Degni kako stoji na pragu.
Na sebi je imala izgužvanu pamučnu haljinu, a kosa joj je od duge
vožnje bila raščupana. Zastala je tek da pogleda oko sebe, kao da želi
 j j g
da se priseti tog mesta, a u pogledu joj se videlo da ne prepoznaje
osobe, pogled joj je samo skliznuo po sobi, kao da brzo inventariše
predmete. Njeno lice nije bilo onakvo kakvim su ga pamtili; ostarilo je,
ne zbog bora, već zbog mirnog, ogoljenog izraza u kojem nije bilo
ničega osim nemilosrdnosti.ipak, njihova prva reakcija, pre šoka ili
čuđenja, bila je jedinstveni osećaj koji je prostrujao sobom kao uzdah
olakšanja. Na svim licima osim jednog; Edi Vilers, koji je do malopre
jedini bio miran, pao je licem na sto; nije pustio nikakav zvuk, ali su
pokreti njegovih ramena bili jecaji.
Na licu joj nije bilo ni znaka da nekoga poznaje ili pozdravlja, kao
da je njeno prisustvo ovde neizbežno i nikakve reči nisu bile potrebne.
Krenula je pravo ka vratima svoje kancelarije; prolazeći pored
sekretaricinog stola, rekla je, a glas joj je zvučao mehanički, ni grub ni
blag; "Pozovite Edija da uđe."
Prvi se pomerio Džejms Tegart, kao da se plaši da je izgubi iz vida
Uleteo je za njom, viknuo: "Nisam ništa mogao!" i onda, dok mu se
život vraćao, njegova vrsta života, vrisnuo je: "To je bila tvoja greška!
Ti si to uradila! Tebe treba kriviti zato što si otišla" Upitao se da li je
taj vrisak bio samo varka u njegovim ušima. Lice joj je ostalo
bezizražajno; ali, okrenula se prema njemu; izgledala je kao da su do
nje doprli zvuci, ali ne i reči, ne saopštenje nekog uma. Ono što je na
trenutak osetio bilo je najbliže osećanju da ne postoji.
Onda je video sasvim blagu promenu na njenom licu, tek naznaku
da primećuje ljudsko prisustvo, ali je gledala mimo njega i on se
okrenuo i video da je u kancelariju ušao Edi Vilers.
U Edijevim očima su bili tragovi suza, ali nije pokušavao da ih
sakrije, stajao je uspravno, kao da su mu suze, neprijatnost ili
izvinjenje zbog njih bili nevažni, kao i njoj.
Rekla je: "Pozovi telefonom Rajana, kaži mu da sam ovde i onda mi
daj da razgovaram s njim." Rajan je bio glavni upravnik Centralne
oblasti železnice.
Edi ju je upozorio tako što joj nije odmah odgovorio, a onda je,
glasom koji je bio bezbojan kao i njen, rekao: "Rajan je otišao, Degni.
Dao je otkaz prošle nedelje."
Nisu primećivali Tegarta, kao što nisu primećivali ni nameštaj oko
sebe. Nije ga čak ni toliko udostojila pažnjom da mu naredi da izađe
 j g j j
iz kancelarije. Kao paralisan, nesiguran da ga mišići slušaju, pribrao
je snagu i iskrao se. Bio je siguran šta treba prvo da uradi: požurio je
u svoju kancelariju da uništi ostavku.
Nije primetila da je izašao; gledala je Edija. "Da li je Noland još
ovde?"
"Ne. Otišao je."
"Endrus?"
"Otišao."
"Magvajer?"
"Otišao."
Tiho je nastavio da navodi spisak onih za koje je znao da će za
njih pitati, u ovom času najpotrebnijih, a koji su dali otkaz i nestali
prošlog meseca. Slušala je, ne pokazujući ni čuđenje ni osećanje, kao
što se sluša spisak poginulih u bici gde su svi osuđeni i nema razlike
kojim redom imena idu.
Kada je završio, nije komentarisala, već je rekla: "Šta je od jutros
urađeno?"
"Ništa."
"Ništa?"
"Degni, svaki potrčko je od jutros mogao ovde da izda naređenja, i
svi bi ga poslušali. Ali, čak i potrčko zna da će se onaj ko danas
napravi prvi potez smatrati odgovornim za budućnost, sadašnjost i
prošlost kada počne svaljivanje odgovornosti na druge. Ne bi spasao
sistem, samo bi izgubio posao pre nego što bi spasao ijedan ogranak.
Ništa nije urađeno. Skamenilo se. Šta god da se kreće, kreće se po
nečijem nagađanju na putu gde ne znaju da li treba da se kreću ili da
stanu. Neki vozovi se drže u stanicama, drugi idu, čekajući da ih
zaustave pre nego što stignu do Kolorada. Kako god lokalni otpravnici
vozova odluče. Upravnik terminala je otkazao sav transkontinentalni
saobraćaj za danas, uljučujući i večerašnju Kometu. Ne znam šta radi
upravnik u San Francisku. Rade samo ekipe za raščišćavanje. U
tunelu. Još nisu prišli ni blizu olupine. I ne verujem da će prići."
"Telefoniraj upravniku terminala i reci mu da smesta vrati sve
transkontinentalne vozove u red vožnje, uključujući i večerašnju
Kometu. Onda se vrati ovamo."
 Kada se vratio, bila je nagnuta nad mapama raširenim po stolu i
govorila, a on je brzo hvatao beleške: "Usmeri sve vozove koji idu na
zapad od Klrbija u Nebraski sporednom prugom do Hejstingsa,
prugom Zapadnog Kanzasa do Lorela u Kanzasu, zatim do pruge
Južnog Atlantika u Džasperu u Oklahomi. Na zapad Južnim
Atlantikom do Flegstafa u Arizoni, na sever prugom Flegstaf-
Houmdejla do Eldžina u Juti, na sever do Midlanda, na severozapad
kolosekom pruge Vaseč do Salt Lejk Sitija. Pruga Vaseč je napušteni
uski kolosek. Kupi ga. Neka se kolosek proširi po standardu. Ako se
vlasnici boje zato što je prodaja ilegalna, plati im dvostruko i nastavi
da radiš. Između Lorela u Kanzasu i Džaspera u Oklahomi nema pruge
pet kilometara, između Eldžina i Midlanda u Juti nema pruge devet
kilometara. Daj da se pruga postavi. Neka građevinske ekipe odmah
počnu vrbuj svakog meštanina do kojeg možeš da dođeš, udvostruči
im zakonom dozvoljenu nadnicu, utrostruči, koliko god da traže
organizuj tri smene i neka se posao uradi preko noći. Za prugu,
podigni sporedne koloseke iz Vinstona u Koloradu i iz Silver Springsa
u Koloradu, iz Lidsa u Juti, iz Bensona u Nevadi. Ako neke lokalne
siledžije iz Odbora za unifikaciju dođu da prekinu posao ovlasti naše
ljude tamo, one kojima veruješ, da ih potkupe. Nemoj to da prosleđuješ
računovodstvu, stavi na moj račun, ja ču platiti. Ako to u nekom
slučaju ne upali, neka kažu tom siledžiji da Direktiva 10-289 ne
predviđa lokalne sudske naloge, da se sudski nalog mora izdati protiv
naše uprave i da moraju da tuže mene ako hoće da nas zaustave."
"Da li je to istina?"
"Kako da znam? Kako može iko da zna? Dok oni to ne razmrse i
ne odluče ono što hoće da odluče naša pruga će biti gotova."
"Shvatam."
"Pregledaću spisak i daću ti imena naših ljudi tamo koje ćeš
ovlastiti ako su još tamo. Dok večerašnja Kometa ne stigne do Kirbija
u Nebraski, pruga će biti spremna. To će dodati oko trideset šest sati
transkontinentalnom redu vožnje ali će transkontinenatalni red vožnje
postojati. A onda daj da mi iz arhive izvade stare mape naših puteva,
kakvi su bili pre nego što je unuk Neta Tegarta izgradio tunel."
"Š... šta?" Nije povisio glas, ali je taj udah bio izliv osećanja koji je
želeo da izbegne. Lice joj se nije promenilo, ali je neka blaga primesa
 g j j j j g
u glasu odala da je to primetila, ne primesa prekora, već blagosti:
"Stare mape iz vremena pre tunela. Vraćamo se, Edi. Nadajmo se da
možemo. Ne, nećemo ponovo izgraditi tunel. Sada nema načina da se
to uradi. Ali je stara pruga kojom se prelazilo preko Stenovitih planina
još tamo. Može se popraviti. Samo će biti teško naći šine za nju i ljude
koji će raditi. Posebno ljude." Znao je, kao što je otpočetka znao, da je
videla njegove suze i da nije ravnodušno prešla preko njih, mada mu
njen jasan, bezbojan glas i nepomično lice nisu otkrivali ni trag
osećanja. U njenom ponašanju je bilo nečega što je osećao, ali nije
mogao da prevede. Ipak, to je u njemu budilo osećanje koje je u
prevodu glasilo: Znam, razumem, saosećala bih i bila zahvalna da smo
živi i slobodni da osećamo, ali nismo, zar ne, Edi? Na mrtvoj smo
planeti, kao na mesecu, gde moramo da se krećemo, ali se ne
usuđujemo da stanemo da udahnemo neko osećanje, jer bismo otkrili
da nema vazduha da se diše."Imamo danas i sutra da pokrenemo
stvari", reče ona. "Sutra uveče idem za Kolorado."
"Ako hoćeš da letiš, moraću da ti negde iznajmim avion. Tvoj je još
na opravci, ne mogu da nađu delove za njega."
"Ne, idem prugom. Moram da vidim tu liniju. Uhvatiću sutrašnju
Kometu."
Tek dva sata kasnije mu je, u kratkoj pauzi između međugradskih
telefonskih poziva, iznenada postavila prvo pitanje koje se nije ticalo
železnice: "Šta su uradili Henku Rirdenu?"
Edi je shvatio kako, gledajući u stranu, načas izvrdava odgovor,
primorao je sebe da je ponovo pogleda i odgovorio: "Predao se.
Potpisao je njihov Sertifikat o poklonu u poslednjem trenutku."
"O." Taj glas nije bio ni šok ni osuda, samo zvučna tačka koja je
označavala prihvatanje činjenice. "Jesi li čuo nešto od Kventina
Denijelsa?"
"Ne."
"Nije poslao pismo ili poruku za mene?"
"Ne."
Pretpostavljao je čega se plašila i to ga je podsetilo na nešto o
čemu je nije izvestio. "Degni, ima još jedan problem koji narasta u
celom sistemu otkad si otišla. Od prvog maja. Zamrznuti vozovi."
"Šta?"
 "Vozovi se ostavljaju na liniji, na nekoj sporednoj pruzi, usred
nedođije, obično noću a cela posada nestaje. Samo napuste voz i
iščeznu. Nikada nema upozorenja ili nekog posebnog razloga, kao da
je neka epidemija, iznenada pogodi ljude i oni odu. Dešava se i na
drugim železnicama. Niko ne može da objasni. Ali, mislim da svi
shvataju. To je posledica direktive. Vid protesta naših ljudi. Pokušavaju
da nastave i onda dođe trenutak kada više ne mogu da podnesu. Šta
možemo?" Slegao je ramenima. "Ma, ko je Džon Galt?"
Zamišljeno je klimnula glavom; kao da nije bila iznenađena.
Zazvonio je telefon i sekretaričin glas je rekao: "Gospodin Vesli Mauč
zove iz Vašingtona, gospođice Tegart."
Usne su joj se malo stegle, kao da ih je neočekivano dotakao neki
insekt. "Sigurno je za mog brata", reče.
"Ne, gospođice Tegart. Za vas."
"Dobro. Dajte mi ga."
"Gospođice Tegart", reče glas Veslija Mauča, tonom domaćina
koktela, "tako mi je bilo drago kad sam čuo da vam se zdravlje
popravilo da sam lično želeo da vam poželim dobrodošlicu. Znam da
je vaše zdravstveno stanje zahtevalo duži odmor i cenim rodoljublje
zbog kojeg ste skratili odsustvo u ovoj strašnoj nevolji. Želim da vas
uverim da možete računati na našu saradnju u svemu što sada
smatrate potrebnim da uradite. Na našu potpunu saradnju, pomoć i
podršku. Ako ima nekih... posebnih izuzetaka koje biste tražili, molim
vas, budite sigurni da se mogu odobriti."
Pustila ga je da govori, iako je napravio nekoliko malih pauza,
pozivajući je time da odgovori. Kada mu je pauza postala dovoljno
duga, ona reče: "Bila bih veoma zahvalna ako biste mi dali da
govorim sa gospodinom Veterbijem."
"Ma, naravno, gospođice Tegart, kad god želite... pa... to je... mislite,
sada?"
"Da. Odmah."
Razumeo je. Ali je rekao: "Da, gospođice Tegart."
Kada se javio, glas gospodina Veterbija je zvučao oprezno: "Da,
gospođice Tegart. Kako mogu da vam budem na usluzi?"
"Možete reći svom šefu, ako ne želi da opet dam otkaz, kao što zna
da jesam, da me više nikada ne zove i da mi se ne obraća. Ako vaša
 j
banda ima nešto da mi kaže, neka pošalje vas da mi to kažete.
Razgovaraću s vama, ali s njim neću. Možete mu reći da je moj razlog
ono što je uradio Henku Rirdenu kada je bio na njegovom platnom
spisku. Ako su svi drugi zaboravili, ja nisam."
"Dužnost mi je da u svako doba budem od pomoći nacionalnim
železnicama, gospođice Tegart." Gospodin Veterbi je zvučao kao da
pokušava da izbegne obavezu da je čuo ono što je čuo; ali, iznenada
mu se neka primesa zanimanja ušunjala u glas i on lagano,
promišljeno, oprezno i lukavo upita: "Treba li da razumem, gospođice
Tegart, da je vaša želja da u zvaničnim stvarima poslujete isključivo sa
mnom? Mogu li to smatrati vašom politikom?"
Ona se brzo i resko nasmejala. "Samo izvolite", reče. "Možete da me
zavedete kao svoje ekskluzivno vlasništvo, da me koristite kao
specijalni predmet za uticaj i da trgujete mnome po celom Vašingtonu.
Ali, ne znam kakvo će vam to dobro doneti, jer ja neću igrati tu igru,
neću razmenjivati usluge, jednostavno ću odmah početi da kršim vaše
zakone i možete me uhapsiti kada budete mislili da to možete sebi da
priuštite."
"Čini mi se da imate staromodnu ideju o zakonu, gospođice Tegart.
Čemu govoriti o strogim, neprekršivim zakonima? Naši moderni
zakoni su savitljivi i mogu se interpretirati u zavisnosti od... okolnosti."
"Onda odmah počnite da budete savitljivi, jer ja nisam, niti su
železničke nesreće."
Spustila je slušalicu i rekla Ediju kao da procenjuje fizičke
predmete: "Neko vreme će nas ostaviti na miru."
Kao da nije primećivala promene u kancelariji: odsustvo porteta
Neta Tegarta, novi stakleni niski sto gde je gospodin Losi radi
posetilaca napravio izložbu najupadljivijih humanističkih časopisa s
naslovima članaka istaknutim na naslovnim stranama.
Slušala je - s pažljivim izrazom mašine koja je opremljena da
beleži, a ne da reaguje Edijevo objašnjenje o onome šta je jedan mesec
uradio njenoj železnici. Čula je izveštaj o tome šta su, po njegovoj
pretpostavci, uzroci katastrofe. Suočila se, s istim ravnodušnim
izrazom, sa povorkom ljudi koji su ulazili i izlazili iz kancelarije
preterano užurbanim koracima, mlatarajući rukama. Pomislio je da je
postala neosetljiva na sve. Ali, odjednom je koračajući po kancelariji,
 j j j j j
diktirajući mu spisak materijala za postavljanje pruge i kako da ih
ilegalno nabavi stala i spustila pogled na časopise na niskom stočiću.
U naslovima je stajalo: "Nova društvena savest", "Naša dužnost prema
siromašnima", "Potreba nasuprot pohlepe", jednim pokretom ruke,
naglim, eksplozivnim pokretom čiste fizičke brutalnosti, kakav nikada
nije video da je načinila, zbrisala je časopise sa stola i nastavila, kao
da između njenog uma i silovitosti tela nema nikakve veze.
Kasno tog popodneva, ostavši načas sama u kancelariji,
telefonirala je Henku Rirdenu.
Dala je ime njegovoj sekretarici i shvatila, po načinu kako je
izgovorio, s kakvom je žurbom zgrabio slušalicu: "Degni?"
"Zdravo, Henk. Vratila sam se."
"Ovde?"
"U kancelariju!"
U časku tišine u slušalici čula je ono što nije izgovorio, a onda je
rekao: "Pretpostavljam da je najbolje da počnem da odmah
podmićujem ljude da bih dobio rudu i počeo da ti izlivam šine.
"Da. Koliko god možeš. Ne mora da bude Rirdenov metal. Može
biti..." Prekid u njenom glasu je bio skoro prekratak da bi se primetio,
ali je sadržavao pomisao: pruga od Rirdenovog metala da bismo se
vratili u vreme pre jakog čelika? Možda u vreme drvenih pruga sa
komadima metala? "Može biti čelik, bilo koje težine, bilo šta što možeš
da mi daš."
"Dobro. Degni, da li znaš da sam im predao Rirdenov metal?
Potpisao sam Sertifikat o poklonu."
"Da. Znam."
"Predao sam se."
"Ko sam ja da te krivim? Zar nisam i ja?" Nije odgovorio i ona
reče: "Henk, mislim da ih nije briga da li je na zemlji ostao ijedan voz
ili ijedna visoka peć. Nas jeste. Drže nas našom ljubavlju prema tome,
i nastavićemo da plaćamo sve dok postoji i najmanja šansa da se i
jedan jedini točak održi u životu i da se kreće, kao znak ljudske
inteligencije. Održavaćemo ga na površini, kao naše dete koje se davi,
i kada ga poplava proguta, potonućemo s poslednjim točkom i
poslednjim silogizmom. Znam šta plaćamo, ali ne radi se više o ceni."
"Znam."
"Ne plaši se za mene, Henk. Do sutra ujutro ću biti dobro."
"Nikada se neću plašiti za tebe, draga. Videćemo se večeras."
 Glava IX
LICE BEZ TRAGA BOLA, STRAHA, KRIVICE

Kada je ušla u dnevnu sobu, tišina stana i nepomično savršenstvo

predmeta koji su bili tamo gde ih je ostavila pre mesec dana pružili su
joj osećanje i olakšanja i pustoši. Tišina je doprinosila iluziji o
privatnosti i posedovanju; pogled na predmete podsetio ju je da oni
čuvaju trenutak koji ne može da vrati, kao što ne može da poništi
događaje koji su se od tada desili.
Tragovi dnevnog svetla još uvek su boravili u prozorima. Otišla je
iz kancelarije ranije nego što je nameravala, nesposobna da prizove
energiju za bilo kakav zadatak koji se mogao odložiti za sutra. To je za
nju bilo nešto novo a bilo je novo i to što se sada osećala više kod
kuće u stanu nego u kancelariji.
Tuširala se i dugo stajala tako, prazna, puštala da joj se voda sliva
niz telo, ali je žurno iskoračila kada je shvatila da ne želi da spere sa
sebe prašinu vožnje kroz prirodu već osećaj koji je ponela iz
kancelarije.
Obukla se, zapalila cigaretu i otišla u dnevnu sobu, a onda zastala
kraj prozora posmatrajući grad, kao što je stajala i posmatrala prirodu
na početku tog dana.
Rekla je da bi dala život za još jednu godinu na železnici. Vratila
se; ali ovo nije bilo uživanje u radu; bila je to samo jasna, hladna
odluka koju je donela i neizbrisiv, nepriznati bol.
Oblaci su prekrili nebo i spustili se poput magle, prekrivši i ulice,
kao da je nebo htelo da poplavi grad. Nije mogla da vidi celo ostrvo
Menhetn, duguljasti, trouglasti oblik koji se usecao u nevidljivi okean.
Ličilo joj je na pramac broda koji tone; nekoliko visokih zgrada još se
uzdizalo nad njim, poput brodskih dimnjaka, ali ostalo je nestajalo pod
sivkastoplavim kolutovima i polako tonulo u isparenjima i prostoru.
Ovako su nestali pomislila je Atlantida, grad koji je potonuo u okean, i
sva druga iščezla kraljevstva, ostavljajući za sobom istu legendu u
svim ljudskim jezicima, i istu čežnju.
Osetila je kao što je osetila jedne prolećne noći, povijena nad
radnim stolom u oronuloj kancelariji linije Džon Galt, pokraj prozora
koji je gledao u mračnu uličicu viziju svog sveta, koju nikada neće
dosegnuti... Ti pomislila je ko god bio, ti, kojeg sam uvek volela a
nikada nisam pronašla, ti, kojeg sam očekivala da vidim na kraju
pruga iza horizonta, ti, čiju sam prisutnost oduvek osećala na ulicama
grada i čiji sam svet želela da izgradim, mpjg je Jjubav prema tebi ono
što me pokreće, moja ljubav i nada da ću te dosegnuti, moja želja da
te budem vredna onog dana kad budem stajala pred tobom, licem u
lice. Sada znam da te nikada neću pronaći da se tako nešto ne može
dosegnuti niti doživeti ali ono što je ostalo od mog života još uvek je
tvoje, i ići ću dalje u tvoje ime iako to ime nikada neću otkriti,
nastaViću da ti služim iako nikada neću pobediti,nastavicu, da bih te
bila vredna onoga dana kada te možda sretnem, iako te neću sresti...
Nikada nije prihvatala beznadežnost, ali je stajala.na prozoru i
obraćajući se maglom obavijenom gradu posvećivala sebe
neuzvraćenoj ljubavi.
Oglasilo se zvono na vratima.
Okrenula se, ravnodušna i pomalo iznenađena, da otvori vrata i
kada je videla da je to Fransisko d'Ankonija, znala je da je trebalo da
ga očekuje. Nije se zaprepastila niti pobunila, osetila je samo sumorno
spokojstvo uverenosti podigla je glavu da bi se suočila s njim, polako,
svesno, kao da želi da mu kaže da se opredelila i da to ne krije.
Lice mu je bilo ozbiljno i zamišljeno; na njemu više nije bilo onog
izraza sreće, ali se zadovoljni smešak zavodnika nije vratio. Izgledao je
kao da je skinuo sve maske, gledao je pravo u nju, veoma
disciplinovan i usredsređen na cilj, izgledao je kao čovek koji je u
stariju da pojmi ozbiljnost sopstvenih postupaka, onako kako je
očekivala da će izgledati nikada joj se nije činio tako privlačan kao u
tom trenutku i ona primeti, s čuđenjem, da nije on napustio nju, već
ona njega.
"Degni, možeš li sada o tome da govoriš?"
 g g
"Mogu ako hoćeš. Uđi."
Preleteo je pogledom po sobi, njenom domu, u kojem nikada ranije
nije bio, a onda mu se pogled vratio na nju. Posmatrao ju je pažljivo.
Kao da je znao da je tiha jednostavnost njenih reči najgori mogući
znak za ono što je želeo da postigne, da je poput pepela u kom se ni
plamičak bola ne može oživeti, da bi čak i bol sada predstavljao požar.
"Sedi, Fransisko."
I dalje je stajala pred njim, kao da mu svojevoljno dopušta da vidi
da nema šta da krije, čak ni iznurenost koja joj se očitavala u držanju,
cenu kojom je platila ovaj dan i sopstvenu nezainteresovanost za taj
iznos.
"Mislim da te sada ne mogu sprečiti", rekao je, "ako si odlučila. Ali
ako postoji i najmanja šansa da to uradim, ja tu šansu moram
iskoristiti."
Odmahnula je glavom polako. "Ne postoji. A i zbog čega,
Fransisko? Ti si se povukao.
Zašto bi ti bilo bitno da li ću ja nestati sa železnicom ili negde
daleko od nje?"
"Ja nisam odustao od budućnosti."
"Kakve budućnosti?"
"Od dana kada pljačkaši nestanu, ali ne i mi."
"Ako Tegart transkontinental treba da nestane zajedno s
pljačkašima, onda ću i ja nestati."
Nije skidao pogled s njenog lica i nije joj odgovorio.
Dodala je nezainteresovano: "Mislila sam da bih mogla da živim
bez železnice. Ne mogu. Neću više nikada ni pokušati. Fransisko, da li
se sećaš? oboje smo verovali, kada smo počinjali, da jedini greh na
zemlji jeste raditi stvari loše. Ja još uvek u to verujem." Prvi prizvuk
života zadrhtao joj je u glasu. "Ne mogu da stojim i gledam to što su
uradili u tunelu. Ne mogu da prihvatim to"što svi oni prihvataju
Fransisko, to je ono što smo smatrali tako monstruoznim, ti i ja
verovanje da su katastrofe prirodna sudbina koju treba podnositi, a ne
boriti se protiv nje. Ne mogu da pristanem na pokoravanje. Ne mogu
da pristanem na bespomoćnost. Ne mogu da pristanem na odricanje.
Sve dok ima železnice kojom treba upravljati, ja ću njome upravljati."
"Da bi održavala svet pljačkaša?"
 j
"Da bih održavala poslednje ostatke svog sveta."
"Degni", rekao je polako, ,ja znam zašto se voli posao. Znam koliko
ti znači posao upravljanja vozovima. Ali, ti njima ne bi upravljala
kada bi oni bili prazni. Degni, šta vidiš kada pomisliš na voz u
pokretu?"
Ona pogleda u grad. "Život sposobnog čoveka koji je možda nestao
u toj katastrofi, ali će izbeći sledeću, koju ću ja sprečiti čoveka s
nepomirijivim umom i neograničenom ambicijom, koji voli sopstveni
život... čoveka koji je ono što smo i mi bili kada smo počeli, ti i ja. Ti si
od njega odustao. Ja ne mogu."
Sklopio je oči na trenutak i stisnuo usne u osmeh iza kojeg se krio
uzvik razumevanja, zadovoljstva i bola. Upitao je, glasom ozbiljnim i
blagim: "Misliš li da još uvek njemu služiš takvom čoveku kada
upravljaš železnicom?"
"Da."
"Dobro, Degni. Neću pokušavati da te zaustavim. Sve dok tako
misliš, ništa te ne može zaustaviti, niti treba. Staćeš onoga dana kada
otkriješ da tvoj rad nije u službi održavanja života tog čoveka, već
njegovog uništenja."
"Fransisko!" Bio je to uzvik zaprepašćenja i očajanja. "Ti razumeš,
znaš šta ja podrazumevam pod takvim čovekom, ti ga takode vidiš!"
"Naravno", reče on prosto, nehajno, gledajući u neku tačku u
prostoru te sobe, gotovo kao da gleda u pravu osobu. Dodao je: "Što te
to iznenađuje? Sama si rekla da smo bili od njegove vrste, ti i ja. Još
uvek smo. Ali jedno od nas dvoje ga je izdalo."
"Da", rekla je kruto, "jedno od nas dvoje. Ne možemo mu služiti
odricanjem."
"Ne možemo mu služiti dogovarajući se s njegovim uništiteljima."
"Ja se ne dogovaram s njima. Ja sam njima potrebna. Oni to znaju.
Primoraću ih da prihvate moje uslove."
"Tako što ćeš igrati igru od koje oni imaju koristi, dok ti imaš samo
štete?"
"Ako mogu da održim Tegart transkontinental , to je jedina korist
koju želim. Šta me briga ako me teraju da plaćam za to? Neka uzmu
šta hoće. Ja imam železnicu." Osmehnuo se. "Misliš? Zar misliš da te
štiti to što si im potrebna? Misliš da im možeš dati ono što žele? Ne,
nećeš se povući dok ne uvidiš sopstvenim očima i sopstvenim
rasuđivanjem šta oni zapravo žele. Znaš, Degni, učili su nas da neke
stvari pripadaju bogu, neke caru. Možda bi njihov bog to dozvolio. Ali,
čovek kojem, kako kažeš, služiš on to ne dozvoljava. On ne dozvoljava
podeljenu lojalnost, rat između tela i uma, nikakav razdor između
vrednosti i dela, nikakvu počast caru. On ne dozvoljava da postoji car."
"Dvanaest godina", reče ona tiho, "ne mogu da zamislim da bi
mogao doći dan kada bih ja morala da te na kolenima molim za
oproštaj. Sada mislim da je to moguće. Ako uvidim da si ti u pravu, i
hoću. Ali ne pre toga."
"I hoćeš. Ali ne na kolenima."
Posmatrao ju je kao da gleda u njeno telo dok stoji pred njim, iako
su mu oči bile upravljene na njeno lice, i taj pogled joj je govorio
kakav oblik izmirenja i kakvu predaju vidi u budućnosti. Videla je s
kakvim je naporom skrenuo pogled, njegovu nadu da nije videla
kakav joj je pogled uputio i da ga nije shvatila, nemu borbu koja se u
njemu odvijala a koju je odavala zategnutost mišića na licu licu koje
je tako dobro poznavala "Do tada, Degni, zapamti da smo neprijatelji.
Nisam želeo da ti ovo kažem, ali ti si prva osoba koja je gotovo
zakoračila u raj i vratila se na zemlju. Videla si previše, i zato moraš
ovoga potpuno biti svesna. Ti si ta protiv koje se borim, ne tvoj brat
Džejms ili Vesli Mauč. Ti si ta koju moram poraziti. Sada nameravam
da dokrajčim sve što ti je najdragocenije. Dok se ti budeš borila da
spaseš Tegart transkontinental , ja ću raditi na tome da ga uništim.
Nemoj nikada tražiti moju pomoć ili novac. Znaš razloge. Sada me
možeš i mrzeti kao što bi, s obzirom na tvoje stanovište, i trebalo."
Podigla je malo glavu, nije bilo primetne promene u njenom
držanju, nije bilo ničega sem što je postala svesna sopstvenog tela i
značenja koje ono ima za njega, ali u dužini trajanja jedne rečenice
stajala je kao žena, s prizvukom prkosa koji je poticao' od tek
naglašenih stanki između reči: "A šta ćeš time uraditi sebi?"
Pogledao ju je, potpuno ju je razumeo, ali nijedno nije ni
priznavalo ni poricalo priznanje koje je želela da iščupa iz njega. "To je
samo moja briga", odgovorio joj je.
Poklekla je, ali je shvatila, upravo dok je izgovarala, da je još
okrutnija: "Ne mrzim te. Pokušavam, godinama, ali nikada te neću
 j g
mrzeti, šta god da uradimo, bilo ko od nas dvoje."
"Znam ja to", odgovorio joj je tihim glasom i nije čula bol, ali ga je
osetila, kao neposredni odraz.
"Fransisko!" uzviknula je, očajnički ga braneći od same sebe. "Kako
možeš da radiš to što radiš?"
"Zbog svoje ljubavi" prema tebi, govorile su njegove oči tf "prema
čoveku", rekao je njegov glas, "koji nije nestao u tvojoj katastrofi i koji
nikada neće nestati."
Stajala je na trenutak nemo, kao da s poštovanjem uvažava
njegove razloge.
"Voleo bih da mogu da te poštedim onoga kroz šta prolaziš", rekao
je, a blagost njegovog glasa kao da je govorila: nisam ja taj koga treba
žaliti. "Ali ne mogu. Oboje moramo ići tim putem sopstvenim
koracima. Ali, to je isti put."
"Kuda on vodi?"
Osmehnuo se, kao da tiho zatvara vrata pitanju na koje neće dati
odgovor. "U Atlantidu", rekao je.
"Molim?" upitala je, zatečena.
"Zar se ne sećaš? Izgubljeni grad u koji samo duhovi heroja mogu
ući."
Veza koju je iznenada shvatila probijala se iz dubina njenog mozga
od jutra, poput nejasne strepnje koju nije imala vremena da prepozna.
Znala je, ali je razmišljala samo o njegovoj sudbini i ličnoj odluci,
mislila je da radi sdm. Sada se setila šire opasnosti i osetila
nepregledni, nedefinisani oblik neprijatelja s kojim se suočava.
"Ti si jedan od njih", rekla je polagano, "zar ne?"
"Od kojih?"
"Jesi li to ti bio u kancelariji Kena Denegera?"
Osmehnuo se. "Nisam." Ali ona primeti da je nije pitao Staje pod
tim mislila.
"Da li trebalo bi da znaš da li zaista postoji uništitelj koji hara
svetom?"
"Naravno."
"Ko je to?"
"Ti"
 Slegnula je ramenima; lice joj je postajalo sve tvrđe. "Ljudi koji su
se povukli, jesu li živi ili mrtvi?"
"Mrtvi su što se tebe tiče. Ali, desiće se u svetu i druga renesansa
Ja ću čekati na nju."
"Ne!" iznenadna snaga u njenom glasu predstavljala je neki lični
odgovor njemu, jednoj od dve stvari koje je želeo da ona čuje u
njegovim recima. "Ne, nemoj me čekati!"
"Uvek ću te čekati, šta god da uradimo, i ti i ja."
Začuli su okretanje ključa u bravi na ulaznim vratima. Vrata su se
otvorila i ušao je Henk Rirden.
Zastao je kratko na pragu, zatim polako ušao u dnevnu sobu,
vraćajući ključeve u džep.
Znala je da je video Fransiskovo lice pre no što je ugledao njeno.
Pogledao ju je, ali mu se pogled vratio na Fransiska, kao da je to
jedini lik koje je sada u stanju da vidi.
Plašila se da pogleda Fransiskovo lice. Napor koji je uložila da bi
prešla pogledom samo nekoliko koraka bio je takav kao da za sobom
vuče teret koji prevazilazi njene moći. Fransisko je ustao, bez žurbe,
automatski, poput jednog d'Anokonija, uvežbanog da bude učtiv.
Rirden ništa nije razaznavao na njegovom licu. Ali je ona videla nešto
gore od onoga čega se plašila.
"Šta vi tražite ovde?" upita Rirden tonom kojim bi se obratio
nekom fizičkom radniku kojeg je zatekao u dnevnoj sobi.
"Vidim da nemam pravo da vama postavim isto pitanje", rekao je
Fransisko. Znala je kakav je napor bio neophodan da bi izgovorio to
čistim, bezizražajnim glasom. Njegove oči neprestano su se vraćale na
Rirdenovu desnu ruku, kao da još uvek vidi ključ među njegovim
prstima.
"Onda mi odgovorite", reče Rirden.
"Henk, sve što želiš da pitaš, pitaj mene", reče ona.
Rirden kao da je nije ni video ni čuo. "Odgovorite mi", ponovio je.
"Postoji samo jedan odgovor koji imate pravo da zahtevate", reče
Fransisko, "tako da ču vam odgovoriti da to nije razlog mog prisustva
ovde."
«Postoji samo jedan razlog za vaše prisustvo u kući bilo koje žene",
reče Rirden. "I mislim bilo koje žene kad ste vi u pitanju. Zar mislite da
 j j
sad verujem u ono vaše priznanje ili u bilo šta što ste mi ikada rekli?"
"Dao sam vam razlog da mi ne verujete, ali nikakav da tu uvrstite
gospođicu Tegart."
"Nemojte mi vi pričati da ovde nemate šansu, nikada je niste imali
i nikada nećete. To znam. Ali, da vas ovde zateknem prvog..."
"Henk, ako hoćeš da me optužiš... zaustila je, ali se Rirden naglo
okrenu prema njoj. "Bože, Degni, nećul Ali, niko ne treba da te vidi da
razgovaraš s njim. Ne bi trebalo da imaš ikakva posla s njim. Ti ga ne
znaš. Ja ga znam." Okrenuo se prema Fransisku. Šta hoćete? Da li se
nadate da ćete i nju uvrstiti među svoje trofeje ili..."
"Nel" Bio je to nehotičan uzvik, zvučala je uzaludno njegova
žestoka iskrenost i bila odbijena kao jedini dokaz.
"Ne? Onda ste ovde poslom? Da li joj to postavljate zamku, kao što
ste meni? Kakvu sad dvostruku prevaru smišljate za nju?"
"Svrha moje posete... nije bila... poslovne prirode."
"Nego?"
"Ako vam je još stalo do toga da mi verujete, mogu vam samo reći
da tu nije bilo nikakve... nikakve izdaje."
"Zar mislite da još možete da raspravljate sa mnom o izdaji?"
"Odgovoriću vam jednog dana. Ne mogu vam odgovoriti sada."
"Ne volite da vas na to neko podseća, je li? Držite se dalje od mene
od tada, zar ne? Niste očekivali da ćete me videti ovde? Niste želeli da
se sa mnom suočite?" Ali, znao je da se Fransisko upravo suočavao s
njim kao niko drugi tih dana video je pogled spreman da se sretne s
njegovim, kontrolisane crte lica, bez osećanja, bez odbrane ili molbe,
spremne da izdrže sve što dođe video je otvoreni, nezaštićeni izraz
hrabrosti bilo je to lice čoveka kojeg je voleo, čoveka koji ga je
oslobodio osećanja krivice i shvatio da se bori protiv saznanja da ga
to lice još uvek drži, iznad svega ostalog, iznad ovog meseca punog
nestrpljenja da vidi Degni. "Zašto se ne branite, ako nemate štđ da
krijete? Zašto ste ovde? Zašto ste se zaprepastili kada ste me videli da
ulazim?"
"Henk, prestanil" Degnin glas bio je uzvik, i ona se povuče, znajući
da je nasilje najopasniji element koji bi mogla da unese u taj trenutak.
Obojica se okrenuše prema njoj. "Molim te, dozvoli da ja
odgovorim", rekao je Fransisko tiho.
 g j
"Rekao sam ti da se nadam da ga nikada više neću videti", reče
Rirden. "Žao mi je što je to moralo da bude ovde. Ovo se tebe ne tiče,
ali on za nešto mora da plati."
"Ako je to vaš... cilj", reče Fransisko s naporom, "zar ga niste... već
ostvarili?"
"Šta je bilo?" Rirdenovo lice bilo je zaleđeno, usne su mu se jedva
pokretale, ali je glas zvučao poput podsmeha. "Da li tako molite za
milost?"
Trenutak tišine bio je Fransiskova priprema za još veći napor. "Da...
ako hoćete", odgovorio mu je.
"Da li ste je imali kada ste moju budućnost držali u svojim
rukama?"
"Imate pravo da o meni mislite šta god hoćete. Ali, pošto se to ne
tiče gospođice Tegart, hoćete li me sada pustiti da odem?"
"Nel Hoćete da se izvučete, kao i sve druge kukavice? Hoćete da
pobegnete?"
"Doći ću gde god želite, kad god želite. Ali bih radije da to ne bude
u prisustvu gospođice Tegart."
"Zašto ne? Želim da to bude u njenom prisustvu, pošto je ovo
jedino mesto gde niste imali pravo da dođete. Nemam više šta da
štitim od vas, uzeli ste više no što su pljačkaši ikada mogli, uništili ste
sve što ste dodirnuli, ali ima jedna stvar koju nećete ni pipnuti." Znao
je da krutost i odsustvo osećanja na Fransiskovom licu predstavljaju
najjači dokaz osećanja, nekakvog natprirodnog truda da zadrži
samokontrolu znao je da ovo predstavlja mučenje i da njega, Rirdena,
slepo goni neko osećanje koje liči na uživanje mučitelja, samo što
sada nije bio u stanju da kaže da li on to muči Fransiska ili samoga
sebe. "Gori ste od pljačkaša, zato što s punom svešću izdajete to što
izdajete. Ne znam kakva je pokvarenost vaš motiv ali želim da shvatite
da postoji nešto što vam je izvan dohvata, nedostižno vašim težnjama
ili vašoj zlobi."
"Nemate razloga... da se plašite od mene... sada"
"Hoću da znate da ne smete ni da pomislite na nju, ni da je
pogledate, ni da joj priđete. Od svih ljudi, vi ne smete da se
pojavljujete u njenoj blizini." Znao je da ga goni očajnički bes zbog
sopstvenih osećanja prema ovom čoveku, da su ona još živa, da je ta
 j j j
osećanja morao da nadvlada i uništi. "Kakav god bio vaš motiv, nju
treba zaštititi od svakog kontakta s vama."
"Kad bih vam dao reč..." Zastao je.
Rirden se nasmeja. "Znam koliko vrede vaše reči, vaša ubeđenja,
vaše prijateljstvo i vaša zakletva jedinom ženom koju ste ikad..."
Ućutao je. Svi su znali šta to znači, u istom trenutku kada je Rirden
shvatio.
Koraknuo je prema Fransisku; upitao je pokazujući na Degni, tihim
glasom i čudnovato nenalik njegovom, kao da nije poticao od žive
osobe niti je nekom takvom bio upućen. "Je li ovo žena koju volite?"
Fransisko sklopi oči.
"Ne pitaj ga tol" Uzviknula je sada Degni.
"Je li ovo žena koju volite?"
Fransisko odgovori gledajući u nju: "Jeste."
Rirdenova ruka se podiže, zamahnu i ošamari Fransiska.
Iz Degni je izleteo vrisak. Kada je ponovo bila u stanju da išta vidi
nakon trenutka u kojem joj se činilo da je udarac pao po njenom
obrazu prvo je ugledala Fransiskove ruke. Naslednik d'Ankonija stajao
je odgurnut, oslonjen o sto, stiskao ivicu iza sebe, ne da bi se održao
na nogama, već da bi zaustavio sopstvene ruke. Videla je krutu
umirenosttela, suviše zategnutog, koje je ipak delovalo slomljeno,
usled jedva primetnog, neprirodnog ugla u liniji struka i ramena, ruku
ukrućenih ali povijenih unazad stajao je kao da trud koji ulaže u to da
se ne pokrene okreće svu silinu njegove snage protiv njega samog,
kao da pokret kojem se opire struji njegovim telom poput razdirućeg
bola. Videla je zgrčene prste kako se trude da se zadrže na ivici stola,
pitala se ko će se prvi slomiti, drvo ili kosti čoveka, i znala da
Rirdenov život visi između.
Kada je usmerila pogled na Fransisikovo lice, nije videla nikakav
znak borbe, samo zategnutu kožu na slepoočnicama i upale linije
obraza, malo izraženije no obično. Lice mu je stoga delovalo golo, čisto
i mlado. Bila je užasnuta jer mu je u očima videla suze kojih tamo nije
bilo. Oči su mu bile blistave i suve. Gledao je u Rirdena, ali nije video
Rirdena. Kao da se suočavao s nekim drugim bićem u sobi i kao da je
pogledom govorio: Ako ovo zahtevaš od mene, i ovo je tvoje, tvoje da
prihvatiš i moje da izdržim, više ti ne mogu ponuditi, ali dozvoli da se
 j g
ponosim saznanjem da toliko mogu da ponudim. Videla je jedna
arterija mu je pulsirala pod kožom na grlu, ružičasta pena pojavila
mu se u uglovima usana izraz razdragane posvećenosti koja je gotovo
ličila na osmeh, i znala je da prisustvuje najvećem dostignuću
Fransiska d'Ankonije.
Osetila je da drhti i čula sopstveni glas, kao da se susreo s
poslednjim ehom njenog vriska u toj prostoriji i shvatila je koliko je
kratak trenutak protekao između njih. Glas joj je zvučao divlje, dizao
se da zada udarac dok je uzvikivala Rirdenu:
"...da me zaštitiš od njega? Davno pre no što si se ti i..."
"Stani" Fransisko trže glavu prema njoj, u reskosti njegovog glasa
bila je sadržana sva silina koju nije iskazao, i ona shvati da je to
naredba koja se mora poštovati.
Gotovo nepokretno, tek laganim pomakom glave, Fransisko se
okrenu prema Rirdenu. Videla je kako mu ruke ostavljaju ivicu stola i
opušteno vise niz telo. Sada je gledao u Rirdena, i nije bilo ničega na
Fransiskovom licu sem iscrpljenosti od napora, a Rirden iznenada
shvati koliko ga je ovaj čovek voleo.
"S obzirom na ono što znate", Fransisko tiho reče, "u pravu ste."
Ne očekujući i ne dozvoljavajući nikakav odgovor, pošao je.
Naklonio se Degni, klimnuo glavom, za Rirdena je to bio pozdrav pri
odlasku, za nju izraz prihvatanja. Onda je otišao.
Rirden je stajao i gledao za njim, znajući bez konteksta i s
potpunom sigurnošću da bi i život dao da je mogao da ne učini to što
je učinio.
Kada se okrenuo prema Degni, lice mu je delovalo isceđeno,
otvoreno i blago predusretljivo, kao da je ne ispituje o rečima koje je
presekla, ali ih očekuje.
Drhtaj sažaljenja prošao joj je telom i završio se u odmahivanju
glavom: nije znala kome je od njih dvoje to sažaljenje bilo namenjeno,
ali od njega nije mogla da govori, samo je odmahivala glavom kao da
očajnički pokušava da negira neku nepreglednu, ličnu patnju koja ih
je sve načinila žrtvama.
"Ako nešto treba da se kaže, reci." Glas mu je bio bezizražajan.
Zvuk koji je proizvela ličio je i na tih podsmeh i na jecanje nije to
bila želja za osvetom, već očajnički osećaj pravde koji je proizveo
 j j j j j
bolnu gorčinu u njenom glasu, a onda je uzviknula, svesno mu
bacajući reči u lice. "Hteo si da znaš ime tog drugog čoveka? Čoveka s
kojim sam spavala? Čoveka koji me je prvi imao? Bio je to Fransisko
d'Ankonijal"
Videla je snagu udarca po iznenadnoj bezizražajnosti njegovog
lica. Ako joj je pravda bila cilj, znala je da ju je ostvarila jer je ovaj
šamar bio gori od onog njegovog.
Iznenada je osetila mirnoću, znajući da su reči morale biti izrečene,
zarad svih troje. Očaj bespomoćne žrtve napustio ju je, više nije bila
žrtva, bila je jedan od takmičara, voljna da podnese odgovornost za
svoje postupke. Stajala je naspram njega, čekala bilo kakav odgovor
koji bi odabrao da joj uputi, osećala kao da je sada na nju red da
primi udarac.
Nije znala kroz kakvo je mučenje prolazio, ili šta se rušilo u njemu,
to je samo on uviđao. Nije bilo znaka bola koji bi je na bilo koji način
upozorio: izgledao je kao čovek koji mirno stoji nasred prostorije,
primorava svest da usvoji činjenicu koju odbija da primi. Onda je
primetila da ne menja položaj, da mu čak i ruke vise pokraj tela s
poluzgrčenim prstima, da su dugo u istom položaju, činilo Joj se da
oseća tešku utrnulost od krvi koja se zaustavila u prstima i to je bio
jedini nagoveštaj patnje koji je mogla da otkrije, ali joj je govorio da
mu ono što oseća ne ostavlja dovoljno snage da oseti bilo šta drugo,
čak ni postojanje sopstvenog tela. Čekala je, sažaljenje je nestajalo i
pretvaralo se u poštovanje.
Onda je videla kako je njegov pogled polako skrenuo s njenog lica,
prelazeći čitavom dužinom njenog tela, i znala je kakvo je mučenje
sada odlučio da podnese; to je bio pogled čiju prirodu nije uspevao da
prikrije. Znala je da je sada vidi onakvom kakva je bila sa sedamnaest
godina, video ju je sa suparnikom kojeg je mrzeo, bili su mu pred
očima zajedno, onakvi kakvi su sada; taj prizor nije mogao ni da
podnese niti da mu se odupre. Videla je kako mu s lica nestaje
zaštitnička samokontrola, ali nije mario što mu vidi lice živo i
ogoljeno, jer sada na njemu nije imalo šta da se vidi sem neprozirne
silovitosti, koja je delimično ličila na mržnju.
Zgrabio ju je za ramena i bila je spremna da prihvati da je sada
ubije ili prebije do besvesti, a u trenutku kada je bila sigurna da je na
 j j j g j
to pomislio, osetila je kako je steže uz sebe, njegove usne na svojima,
njihov pritisak koji je bio brutalniji nego što bi to mogao biti čin
prebijanja.
Shvatila je, preneražena, da joj se telo uvija odupirući mu se, da
sva usplamtela obavija ruke oko njega, grli ga, usnama vraća krv u
njegove usne, znajući da ga nikada nije želela kao u tom trenutku.
Kada ju je bacio na krevet, znala je po ritmu udara njegovog tela
da je to čin pobede nad suparnikom i njegove predaje, čin
posedovanja neizdržive siline pri pomisli na čoveka kojem prkosi, čin
preobražavanja mržnje u zadovoljstvo koje je taj čovek upoznao, u
silno sopstveno zadovoljstvo, da ga poražava njenim telom osetila je
Fransiskovo prisustvo Rirdenovim umom, osetila da se predaje obojici,
onome što je obožavala u obojici, onome što im je bilo zajedničko, onoj
suštini ličnosti zbog koje je ljubav prema jednom predstavljala čin
odanosti prema obojici. Takođe je znala da je ovo njegova pobuna
protiv sveta oko njih, protiv obožavanja degradiranosti, protiv
dugotrajnog mučenja u protraćenim danima i borbi bez trunke
svetlosti to je želeo da izrazi i da sam s njom, u polumraku iznad
rušnoga grada, zadrži jedino što je preostalo od onoga stoje
posedovao.
Kasnije su nepomično ležali, njegovo lice počivalo joj je na ramenu.
Odsjaj svetla udaljene električne reklame slabašno je pulsirao po
plafonu iznad njene glave.
Posegao je za njenom rukom, provukao joj prste pod svoje lice i na
trenutak joj prislonio usne na dlan, tako nežno da je osetila da želi
nešto više od samog dodira.
Nakon izvesnog vremena je ustala, posegla za cigaretom, zapalila
je, onda mu ju je pružila slabašnim, upitnim pokretom ruke; on klimnu
glavom, još poluispružen na krevetu; stavila mu je cigaretu između
usana i zapalila još jednu, sebi. Osetila je savršeni mir među njima, a
intimnost nebitnih pokreta naglašavala je važnost onoga što jedno
drugom nisu rekli. Sve je rečeno pomislila je ali je znala da čeka da
bude priznato.
Primetila je kako bi mu pogled s vremena na vreme odlutao prema
ulaznim vratima i dugo se na njima zadržavao, kao da još uvek vidi
čoveka koji je otišao.
 j j
Tiho je rekao: "Mogao je da me porazi istinom, kad god je to hteo.
Zašto nije?"
Ona sleže ramenima, šireći ruke u znak beznadežne tuge, jer su
oboje znali odgovor. Upitala je: "Mnogo ti je značio, zar ne?"
"Mnogo mi znači."
Dve vatrene tačkice na vrhovima cigareta kretale su polako do
vrhova prstiju, povremeni plamen blago je sijao a lagano osipanje
pepela bilo je jedino kretanje u tišini, kada se začulo zvono na
vratima. Znali su da to nije bio čovek kojeg su želeli, nisu se nadali da
će se vratiti, i ona se, idući da otvori vrata, iznenada ljutito namršti.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre no što se osetila da je ljubazna
dobroćudna prilika koja joj se naklonila s uobičajenim osmehom
dobrodošlice bio pomoćnik upravnika zgrade.
"Dobro veće" gospođice Tegart. Tako nam je drago što ste se vratili.
Upravo sam došao na posao i čuo da ste se vratili pa sam želeo da
vas lično pozdravim'
"Hvala vam." Stajala je na vratima ne pomerajući se da ga pusti
unutra.
"Imam pismo koje je stiglo za vas pre nedelju dana, gospođice
Tegart", reče on posežući rukom u džep. "Izgledalo je kao da bi moglo
biti važno, ali pošto je označeno sa 'privatno', očigledno ga nije trebalo
slati u vašu kancelariju, a sem toga, ni oni nisu znali za vašu adresu i
tako, pošto nisam znao kuda da ga prosledim, zadržao sam ga u sefu i
mislio da vam ga lično predam."
Koverat koji joj je predao bio je ispečatiran: Hitno Avionom
Posebna isporuka Privatno. Povratna adresa je glasila: Kventin
Denijels, institut za tehnologiju države Juta, A on, Juta.
"A... Hvala vam."
Pomoćnik upravnika primeti da joj se glas utišao do šapata,
prikrivajući da je ostala bez vazduha, video je kako stoji i gleda u ime
pošiljaoca mnogo duže no što je potrebno, te joj je ponovo poželeo
dobrodošlicu i udaljio se.
Pocepala je koverat dok je išla prema Rirdenu, pa zastala nasred
sobe da pročita pismo. Bilo je otkucano na tankom papiru Rirden je
video crne pravougaone obrise pasusa kroz prozirne listove i njeno
lice dok ih je čitala.
 j
Očekivao je to i pre no što je dovršila pismo: skočila je prema
telefonu, čuo je kako silovito okreće brojčanik i kako drhtavo i
nestrpljivo govori: "Međugradsku, molim vas... Pozovite mi institut za
tehnologiju države Juta u A onul"
Upitao je prilazeći joj: "Šta je bilo?"
Pružila mu je pismo ne gledajući ga, pogleda uprtog u telefon, kao
da ga može primorati da joj odgovori.
U pismu je stajalo:
Poštovana gospođice Tegart,
Već tri nedelje se borim protiv ovoga što ću vam reći, nisam to
želeo, znam koliko će vas pogoditi i znam sve argumente koje biste
izneli, jer sam ih sve upotrebio protiv sebe ali ipak, ovim putem želim
da vam kažem da se povlačim.
Ne mogu da radim pod uslovima Direktive 10-289 iako ne iz
razloga koje su na umu imali njeni donosioci. Znam da ukidanje sveg
naučnog istraživanja ništa ne predstavlja ni vama ni meni, i da biste
želeli da nastavim s radom. Ali, ja moram da prestanem jer više ne
želim da uspem.
Ne želim da radim u svetu koji sa mnom postupa kao s robom. Ne
želim da doprinosim dobrobiti ljudi. Kada bih uspeo da rekonstruišem
motor, ne bih vam dozvolio da ga stavite u njihovu službu. Savest mi
ne dozvoljava da bilo šta što moj um proizvede koristi njihovoj većoj
udobnosti.
Znam da će oni, ukoliko uspemo, biti više nego voljni da nam
oduzmu motor. A zbog toga morali bismo prihvatiti položaj
kriminalaca, vi i ja, i živeti pod pretnjom hapšenja kad god im se to
prohte. I to je ono što ne mogu da podnesem, čak i kada bih prihvatio
sve ostalo: da u zamenu za neprocenjivu vrednost koju bismo im dali,
postanemo mučenici u rukama ljudi koji je, da nije nas, nikada ne bi
shvatili. Mogao sam i da im oprostim sve ostalo, ali kada na to
pomislim, kažem: neka su prokleti, više volim da gledam kako svi oni
umiru od gladi, i ja s njima, nego što ću im to oprostiti ili dozvolitil
Da budem potpuno iskrenja i sada želim da uspem, da razrešim
tajnu motora, ništa manje nego pre. I zato ću nastaviti da radim na
njemu iz sopstvenog zadovoljstva, dokle god budem mogao. Ali
ukoliko je razrešim, ona će ostati moja privatna tajna. Neću dati motor
 j j j
ni u kakvu komercijalnu upotrebu. Stoga više ne mogu da prihvatim
vaš novac. Komercijalizacija bi trebalo da bude vredna prezira, tako
da bi svi trebalo da iskreno pozdrave moju odluku, a ja sam se umorio
od pomaganja onima koji me preziru.
Ne znam koliko ću dugo izdržati niti šta ću raditi u budućnosti.
Trenutno nameravam da ostanem na ovom poslu u institutu. Ali,
ukoliko me iko od njegovih poverilaca i štićenika podseti da sad po
zakonu ne smem da prestanem da budem domar, povući ću se.
Pružili ste mi najveću šansu, a ja vama sada zadajem bolan
udarac, možda bi trebalo da vas zamolim za oproštaj. Mislim da volite
svoj posao isto onoliko koliko sam ja voleo svoj, i zato shvatate da ovu
odluku nije bilo lako doneti, ali da sam je morao doneti.
Čudan je to osećaj pisati ovakvo pismo. Ne nameravam da umrem,
ali odustajem od sveta i osećam se kao da pišem poruku pred
samoubistvo. Stoga želim da kažem da, od svih ljudi koje znam, samo
žalim što napuštam vas.
S poštovanjem,
Kventin Denijels
Kada je podigao pogled s pisma, čuo je kako govori, kao da je čuje
kroz otkucane reči, kako joj se glas diže, sve bliži očajanju:
"Nastavite da zovetel Molim vas, nastavite da zovetel"
"Šta bi mu rekla?" upitao ju je. "Nema argumenta koji možeš
izneti."
"Neću ni imati priliku da mu kažeml Dosad je već nestao. To je bilo
pre nedelju dana. Sigurna sam da je nestao. Pridobili su ga."
"Ko ga je pridobio?"
"Da, ostaću na vezi, molim vas, pokušavajte i daljel"
"Šta bi mu rekla kada bi odgovorio na poziv?"
"Molila bih ga da i dalje prima moj novac, bez ikakvih obaveza,
ikakvih uslova, samo da ima sredstava da nastavil Obećaću mu da,
ako još uvek budemo u svetu pljačkaša, kada i ako uspe, da neću
tražiti da mi da motor, čak ni da mi oda njegovu tajnu. Ali, ako do tog
vremena budemo slobodni..." Zaćutala je.
"Ako budemo slobodni..."
"Samo želim da se ne povuče i ne nestane, kao... kao svi ostali.
Neću da im dozvolim da ga pridobiju. Ako nije prekasno oh, bože, ne
 g j j
želim da ga pridobiju... Da, da, nastavite da zovetel"
"Kakve ćemo koristi imati čak i ako nastavi da radi?"
"To je sve što ću ga moliti da uradi samo da nastavi. Možda nikada
nećemo imati šansu da upotrebimo motor u budućnosti. Ali želim da
znam da negde u svetu jedan veliki um još uvek radi na nečemu
velikom i da još ima nade za našu budućnost... Ako se taj motor
ponovo napusti, onda za nas u budućnosti postoji samo Starnsvil."
"Da. Znam."
Držala je slušalicu pritisnutu na uho, ruka Joj se već ukrutila od
napora koji je ulagala da spreči drhtanje. Čekala je i slušala u tišini
uzaludnu zvonjavu telefona, na koju niko nije odgovarao.
"Nema ga", rekla Je. "Pridobili su ga. Potrebno im je mnogo manje
od nedelju dana. Ne znam kako saznaju kada je pravo vreme, ali ovo"
pokazala je na pismo "ovo je bio njihov trenutak i oni ga nisu
propustili."
"Ko?"
"Agenti uništitelja."
"Zar misliš da oni zaista postoje?"
"Da."
"Ozbiljno?"
"Da. Susrela sam se s jednim od njih."
"S kim?"
"Reći ću ti kasnije. Ne znam koje njihov vođa, ali otkriću, uskoro.
Otkriću ja to. I neka sam prokleta ako im dozvolim..."
Iznenada je ućutala; video je promenu na njenom licu u času pre
no što je čuo kako se podiže slušalica udaljenog telefona, i glas nekog
čoveka kako s one strane žice govori: "Halo?"
"Denijelsel Jeste li to vi? Živi ste? Još uvek ste tu?"
"Kako to mislite? Da, jesam. Jeste li to vi, gospođice Tegart? Šta se
desilo?"
"Ja... mislila sam da ste nestali."
"O, žao mi je. Tek sam sada čuo da telefon zvoni, bio sam napolju,
pozadi, vadio šargarepe."
"Šargarepe?" Smejala se s histeričnim olakšanjem.
"Imam sopstveni povrtnjak ovde. Nekada je to bilo parkiralište
insitituta. Da li zovete iz Njujorka, gospođice Tegart?"
 j j g g
"Da. Upravo sam primila vaše pismo. Upravo sada. Ja... nisam bila
ovde."
"A." Usledila je kratka stanka, a onda je tiho rekao: "Zaista nema
više šta da se kaže, gospođice Tegart."
"Recite mi, da li idete nekuda?"
"Ne."
"Ne planirate da odete?"
"Ne. Kuda bih išao?"
"Da li nameravate da ostanete na institutu?"
"Da."
"Koliko dugo? Neograničeno?"
"Da koliko ja znam."
"Je li vam se neko već obratio?"
"U vezi sa čim?"
"U vezi s vašim odlaskom."
"Nije. Zašto?"
"Slušajte, Denijelse, neću da razgovaram o vašem pismu preko
telefona. Ali moram da razgovaram s vama. Dolazim da se vidim s
vama. Biću tamo čim budem mogla."
"Ne želim da to uradite, gospođice Tegart. Ne želim da se toliko
trudite kada uopšte nema svrhe."
"Pružite mi šansu, hoćete li? Ne morate mi obećati da ćete se
predomisliti, ne tražim da se obavežete ni na šta samo da me
saslušate. Ako želim da dođem, to je moja odluka, rizikovaću. Ima
nekoliko stvari koje bih želela da vam kažem, samo mi dajte priliku da
ih kažem."
"Znate da ću vam uvek dati priliku za tako nešto, gospođice
Tegart."
"Smesta krećem za Jutu. Večeras. Ali, ima nešto što želim da mi
obećate. Hoćete li mi obećati da ćete me čekati? Hoćete li mi obećati
da ćete biti tu kada stignem?"
"Kako... naravno, gospođice Tegart. Sem ako ne umrem ili se ne
desi nešto izvan moje moći ali, ne očekujem da će se tako nešto desiti."
"Sem ukoliko ne umrete, čekaćete me, ma šta se desilo?"
"Naravno."
"Dajete mi reč da ćete me čekati?"
 j
"Da, gospođice Tegart."
"Hvala vam. Do viđenja."
"Do viđenja, gospođice Tegart."
Spustila je slušalicu i ponovo je odmah podigla, ne ispuštajući je ni
za tren, i okrenula neki broj.
"Edi?... Reci da zadrže Kometu zbog mene... Da, večerašnju Kometu.
Izdaj naređenje da priključe moj vagon, onda dođi ovamo, u moj stan,
smesta." Pogledala je na sat. "Sad je osam i petnaest. Imam sat
vremena. Mislim da ih neću mnogo zadržavati. Razgovaraćemo dok se
budem pakovala."
Spustila je slušalicu i okrenula se prema Rirdenu.
"Večeras?" rekao je.
"Moram."
"Pretpostavljam. Zar ne moraš svakako da ideš u Kolorado?"
"Da. Nameravala sam da krenem sutra uveče. Ali, mislim da se Edi
može postarati za sve u kancelariji, pa je bolje da odmah krenem.
Trebaju mi tri dana" setila se "sada će mi biti potrebno pet dana da
stignem u Jutu. Moram da idem vozom, moram da se vidim s nekim
ljudima na liniji ni to se ne može odlagati."
"Koliko ćeš ostati u Koloradu?"
"Teško je reći."
"Javi mi se telegramom kada stigneš, hoćeš li? Ako bude izgledalo
da će potrajati, pridružiću ti se tamo."
Bio je to jedini izraz koji je mogao da da recima koje je očajnički
želeo da joj kaže, na koje je čekao, koje je došao da kaže, a sada želeo
da ih izgovori više no ikad, ali znao je da se ne smeju reći večeras.
Znala je po slabašnom, ozbiljnom naglasku u tonu njegovog glasa
da je to prihvatanje njenog priznanja, njegova predaja, oproštaj.
Upitala je: "Možeš li da ostaviš fabriku?"
"Trebaće mi nekoliko dana da sve sredim, ali mogu."
Znao je da su ga njene reči priznavale, prihvatale i praštale mu,
kada je rekla: "Henk, što se ne bismo našli u Koloradu za nedelju
dana? Ako budeš došao svojim avionom, oboje ćemo tamo stići u isto
vreme. A onda ćemo se zajedno vratiti."
"Dobro... najdraža."
 Diktirala je spisak uputstava dok je išla po sobi i skupljala odeću
žurno pakujući kofer. Rirden je bio otišao; Edi Vilers je sedeo za
njenim toaletnim stočićem i zapisivao.
Delovao je kao da radi na uobičajeni način, efikasno i bez pitanja,
kao da nije svestan njenih bočica parfema i pudrijera, kao da je
toaletni stočić radni sto, a soba samo kancelarija.
"Pozvaću te iz Čikaga, Omahe, Fiegstafa i A ona", rekla je
ubacujući rublje u kofer. "Ako ti u međuvremenu budem potrebna,
pozovi bilo kog telefonistu duž linije s naređenjem da zaustave voz."
"Kometu?" upitao je blago.
"Do đavola, da Kometu!"
"U redu."
"Nemoj oklevati da me pozoveš ako moraš."
"Dobro. Ali, mislim da neću morati."
"Snaći ćemo se. Radićemo preko telefona, baš kao kad smo..."
Ućutala je.
"...kad smo gradili liniju Džon Galt?" upitao je tiho. Pogledali su se,
ali ništa više nisu rekli.
"Šta kaže poslednji izveštaj o građevinskim ekipama?" upitala je.
"Sve je krenulo. Baš nakon što si otišla iz kancelarije, čuo sam da
su počeli da poravnavaju teren iz Lorela u Kanzasu i Džaspera u
Oklahomi. Železnica ide prema njima iz Silver Springsa. Biće sve u
redu. Najteže je bilo pronaći..."
"Ljude?"
"Da. Ljude koji bi nadgledali. Imali smo problema na zapadu, preko
Eldžina prema midlandskom delu. Nema nikoga od onih na koje smo
računali. Nisam mogao da pronađem nikoga ko bi bio u stanju da
preuzme na sebe odgovornost na našoj liniji, niti bilo gde drugde. Čak
sam pokušao da privolim Dena Konveja, ali..."
"Dena Konveja?" upitala je zastajući.
"Da. Jesam. Pokušao sam. Sećaš se kako smo nekada postavljali
osam kilometara pruge dnevno, baš u tom delu zemlje? Ma, znam ja
da je imao razloga da nas mrzi iz dna duše, ali kakve to ima veze
sada? Pronašao sam ga živi na nekom rancu u Arizoni. Lično sam mu
telefonirao i molio ga da nas spase. Samo da nadgleda, jednu noć,
izgradnju pruge duge devet kilometara. Devet kilometara pruge, Degni,
 g j g g g g
tu smo stali a najveći smo graditelj pruga koji postoji! Rekao sam mu
da ga molim da to uradi iz samilosti prema nama, ako želi. Znaš,
mislim da me je razumeo. Nije se ljutio. Zvučao mi je tužno. Ali, nije
hteo. Rekao je da se ljudi ne smeju povlačiti iz groba... Poželeo mi je
sreću. Čini mi se da je bio iskren... Znaš, mislim da on nije od onih
koje je uništitelj savladao. Čini mi se da je sam od sebe pukao."
"Jeste. Znam da jeste."
Edi je video izraz na njenom licu i brzo se sabrao. "Ma, pronašli
smo mi na kraju čoveka kojeg smo zadužili za Eldžin", rekao je,
primoravajući se da zvuči samouvereno. "Ne brini, pruga će biti
gotova pre no što stigneš tamo."
Pogledala ga je sa slabim nagoveštajem osmeha, pomislivši koliko
mu je puta uputila te reči i na očajničku hrabrost s kojom je sada
pokušavao da joj kaže: Ne brini. Uhvatio je njen pogled, razumeo ga i
odgovorio nagoveštajem osmeha u kojem su se nazirali zbunjenost i
izvinjenje.
Okrenuo se beležnici, ljut na samoga sebe, osećajući da je prekršio
sopstvenu neizgovorenu zapovest: Ne otežavaj joj. Nije trebalo da joj
kaže za Dena Konveja, pomislio je; nije trebalo da joj kaže ništa što bi
ih oboje podsetilo na očajanje koje bi ih obuzelo kada bi i sami otišli.
Zapitao se šta mu je; mislio je da je neoprostivo da ona vidi kako mu
disciplina popušta samo zato što je ovo soba, a ne kancelarija.
I dalje je govorila a on je slušao, gledajući u beležnicu, s vremena
na vreme praveći kratke zabeleške. Nije dozovljavao sebi da je ponovo
pogleda.
Sirom je otvorila vrata na ormanu, skinula kostim s vešalice i hitro
ga smotala dok je ravnomernim glasom precizno davala uputstva.
Nije dizao pogled, bio je svestan njenog prisustva samo zahvaljujući
zvucima: zvucima hitrih pokreta i odmerenog glasa. Znao je šta mu je;
nije želeo da ona ide, nije želeo da je opet izgubi, nakon tako kratkog
ponovnog viđenja. Ali, prepuštanje ličnom osećanju usamljenosti u
trenutku kada je znao koliko je očajnički potrebna železnici u
Koloradu predstavljalo je nelojalnost, koju nikada ranije nije počinio i
osetio je nejasnu, očajničku krivicu.
"Pošalji naređenja da Kometa zastane kod svake postaje", rekla je,
"i da svi nadzornici treba da mi pripreme izveštaje o..."
 j
Podigao je pogled onda mu se pogled zaustavio i više nije čuo šta
govori. Video je muški ogrtač kako visi s unutrašnje strane na
otvorenim vratima ormana, tamnoplavi ogrtač s belim inicijalima H. R.
na džepovima na grudima.
Setio se gde je već jednom video taj ogrtač, setio se čoveka koji je
sedeo naspram njega za stolom na doručku u hotelu Vejn-Fokland,
setio se da je došao, nenajavljen, u njenu kancelariju u kasnim satima
na Dan zahvalnosti i spoznaja da je to već trebalo da zna doprla je do
njega u obliku dva podzemna drhtaja: s osećanjima koja su tako divlje
vikala "Ne!" da je i sama ta vika, a ne prizor, srušila sve oslonce u
njemu. Nije to bila zaprepašćenost zbog otkrića, već užasnija
zaprepašćenost pred onim što je sada otkrio o sebi.
Držao se za jednu misao: ona ne sme videti šta je primetio niti
kako se zbog toga oseća. Osećao je nelagodu koja je bila tolika da je
predstavljala fizičko mučenje; bio je to strah da će dvaput narušiti
njenu privatnost: time što je saznao njenu tajnu i što je otkrio
sopstvenu. Još se dublje nagnuo nad beležnicu i usredsredio na
neposredni cilj: da spreči drhtanje olovke u ruci.
"...treba sagraditi osamdeset kilometara planinske pruge, a ne
možemo da računamo ni na šta drugo do na ono materijala koji
imamo."
"Izvini, molim te", reče on jedva čujno, "nisam čuo šta si rekla."
"Rekla sam da želim izveštaje svih nadzornika na svakoj stopi
železnice o svoj opremi koju imaju pri odeljenjima."
"U redu."
"Sastaću se sa svima njima. Neka me sačekaju kod mog vagona na
Kometi."
"U redu."
"Pošalji vest nezvanično da treba nadoknaditi vreme potrošeno na
stajanje tako što će vozovi ići sto, sto tridest, sto pedeset kilometara na
sat, koliko god hoće brzo i kad god to bude potrebno, i ja ću... Edi?"
"Da. U redu."
"Edi, šta je bilo?"
Morao je da podigne pogled ka njenom licu i, očajan, da je slaže
prvi put u životu. "Ja... bojim se nevolja koje ćemo imati zbog zakona",
rekao je.
 j
"Zaboravi na to. Zar ne vidiš da više nema nikakvog zakona? Sada
sve prolazi, kada se radi o onima koji umeju da se provuku a trenutno
smo mi ti koji postavljaju uslove."
Kada je bila spremna, poneo joj je kofer do taksija, a onda niz
peron Tegartovog terminala do službenog vagona, poslednjeg na
Kometi. Stajao je na peronu, gledao kako voz uz trzaj kreće i crvena
svetla na zadnjem delu njenog vagona kako polako nestaju iz
vidokruga u dugoj tami izlaznog tunela. Kada ih više nije bilo, osećao
se kao neko ko je izgubio san kojeg nije ni bio svestan sve dok ga nije
izgubio.
Na peronu oko njega bilo je malo ljudi i delovali su mu kao da ih
pritiska neka težina zbog osećaja da nad prugom i nosačima iznad
njihovih glava neprestano vreba nekakva katastrofa. Pomislio je
ravnodušno kako, nakon čitavog veka sigurnosti, ljudi opet putovanje
vozom shvataju kao kockanje sa smrću.
Setio se da nije večerao, nije ni osećao potrebu da jede, ali je
kafeterija u terminalu Tegart bila njegov dom više od praznog
kockastog prostora, na šta mu je sada ličio stan i tako je ušao u
kafeteriju jer nije imao drugde da ode.
Kafeterija je bila skoro prazna i prvo što je ugledao kada je ušao
bio je tanak stub dima koji se izvijao iz cigarete radnika koji je sam
sedeo za stolom u tamnom uglu.
Ne primećujući šta je stavio na tacnu, Edi ju je poneo do stola za
kojim je radnik sedeo, pozdravio ga, seo i ništa više nije rekao. Gledao
je u srebrni pribor pred sobom, pitajući se čemu služi; setio se kako se
koristi viljuška, pokušao je da izvede prave pokrete i shvatio da nije u
stanju. Nakon nekog vremena podigao je pogled i video da ga radnik
pažljivo proučava.
"Ne", rekao je Edi, "ne, ništa mi nije... Eh, da, puno se toga desilo, ali
zar je to sada bitno?... Jeste, vratila se... Šta bi ti još da ti kažem?...
Kako si znao da se vratila? Ma da, verovatno je čitava kompanija to
saznala za deset minuta... Ne, ne znam da li mi je drago što se vratila...
Naravno, ona će spasti železnicu na još godinu dana ili još jedan
mesec... Šta da ti kažem? Ne, nije. Nije mi rekla na šta računa. Nije mi
rekla šta misli ili oseća... Uostalom, kako misliš da se oseća? Ovo je za
nju pakao dobro, i za mene! Samo, ja sam sdm kriv za moju vrstu
 j j j
pakla... Ne. Ništa, ne mogu da pričam o tome da pričam ne smem ni
da mislim na to, moram da prestanem da mislim na nju i mislim, na
nju."
Ćutao je i pitao se zašto se zbog očiju tog radnika očiju koje kao da
su uvek videle kroz njega večeras oseća nelagodno. Pogledao je sto i
primetio opuške mnogih cigareta među ostacima hrane u radnikovom
tanjiru.
"Jesi li i ti u nekakvoj nevolji?" upitao je Edi. "Ništa, ništa, samo
vidim da već dugo sediš ovde večeras, zar ne?... Na mene? Što bi ti
čekao mene?... Znaš, nikada nisam pomislio da ti je stalo do toga da li
ćeš me videti ili ne, mene ili bilo koga, delovao si tako dovoljan sam
sebi, i zato sam voleo da pričam s tobom, jer sam uvek imao osećaj da
sve shvataš, ali da te ništa ne može povrediti izgledao si kao da te
nikada ništa nije povredilo i zato sam se osećao slobodnim, kao da...
kao da na svetu nema bola... Znaš šta je čudno u vezi s tvojim licem?
Izgledaš kao da nikada nisi upoznao ni bol, ni strah, ni osećaj krivice...
Žao mi je što večeras toliko kasnim. Morao sam da je ispratim upravo
je otišla, Kometom... Da, večeras, upravo sad... Da, otišla je... Jeste, bila
je to iznenadna odluka, pre sat vremena. Nameravala je da ide sutra
uveče, ali se dogodilo nešto neočekivano i morala je odmah da ode...
Da, ide u Kolorado posle... Prvo ide u Jutu... Zato što je dobila pismo od
Kventina Denijelsa da se povlači, a jedina stvar od koje neće da
odustane, ne bi mogla da podnese da odustane, jeste taj motor. Sećaš
se motora o kojem sam ti pričao, ostatka koji je pronašla... Denijels?
On je fizičar koji na tome radi poslednjih godinu dana, na institutu za
tehnologiju u Juti, pokušava da reši tajnu motora i da ga
rekonstruiše... Što me tako gledaš?... Ne, nisam ti rekao za njega ranije,
jer je to bila tajna. To je bio njen privatni, tajni projekat - a i što bi to
tebe zanimalo?... Pretpostavljam da sada mogu da govorim o njemu
jer je odustao... Jeste, rekao joj je svoje razloge. Rekao je da ništa do
čega dođe sopstvenim mozgom ne želi da dd svetu koji ga tretira kao
roba. Rekao je da ne želi da postane mučenik u zamenu za
neprocenjivo dobro koje bi ljudima dao... Čemu se smeješ? Prestani,
molim te! Šta je toliko smešno?... Cela tajna? Kako to misliš, cela
tajna? Nije otkrio Celu tajnu motora, ako si na to mislio, ali izgleda da
dobro napreduje, imao je dobre šanse. Sada je to gotovo. Odjurila je
 j j j g j j
kod njega, hoće da ga moli, da ga zadrži" da ga navede da nastavi ali
mislim da je uzalud. Jednom kad nestanu, oni se ne vraćaju. Niko od
njih nije... Ne, nije mi stalo, više nije, primio sam toliko udaraca da
sam se navikao... Ma ne! Nije Denijels ono što ne mogu da podnesem,
već... ne, pusti to. Nemoj me ispitivati o tome. Čitav svet se raspada u
paramparčad, ona se još uvek bori da ga spase, a ja ja sedim ovde i
osuđujem je zbog nečega što nisam imao pravo ni da znam... Ne! Nije
uradila ništa zbog čega bi je trebalo osuđivati, ništa, a sem toga, i ne
tiče se železnice... Ne obraćaj pažnju na mene, nije tačno, ne osuđujem
ja nju, već sebe... Slušaj, uvek sam znao da voliš Tegart
transkontinental koliko i ja, da ti predstavlja nešto posebno, nešto
blisko, i da zato voliš da me slušaš kako pričam o njemu. Ali to, to što
sam danas saznao, nema nikakve veze sa železnicom. Tebi to ne bi
ništa predstavljalo. Zaboravi... To je nešto što nisam znao o njoj, to je
sve... Odrastao sam s njom. Mislio sam da je poznajem. A nije tako...
Ne znam šta sam očekivao, pretpostavljam da sam mislio da ona i
nema nikakav privatni život. Za mene ona nije bila osoba ni... ni žena.
Bila je železnica. I mislio sam da niko nikada ne bi imao toliko
drskosti da je drugačije gleda... E, pa tako mi i treba. Zaboravi...
Zaboravi, rekao sam! Zašto me toliko ispituješ? Radi se o njenom
privatnom životu. Što bi tebe to interesovalo?... Ma, ostavi se toga,
zaboga! Zar ne vidiš da ne mogu da pričam o tome?... Ništa se nije
desilo, ništa meni nije, samo o, zašto lažem? Ne mogu tebe da lažem,
ti kao da uvek sve vidiš, to mi je gore nego da lažem samoga sebe...
jesam lagao sebe. Nisam znao šta osećam prema njoj. Železnica? Ja
sam bedni licemer. Da je železnica sve što ona meni znači, ne bi me
ovako pogodilo. Ne bih osećao da želim da ga ubijem!... Šta je tebi
večeras? Zašto me tako gledaš?... Ma, šta se to događa sa svima
nama? Zašto ni za koga nema ničega sem bede? Zašto toliko patimo?
Ne treba da toliko patimo. Uvek sam mislio da je sreća, za sve nas,
prirodna sudbina. Šta to radimo? Šta smo to izgubili? Pre godinu
dana ne bih je osuđivao zato što je pronašla ono što želi. Ali, znam da
su osuđeni na propast, oboje, i ja, i svi, a ona je bila sve što mi je
ostalo... Bilo je tako veličanstveno biti živ, bila je to tako divna prilika,
nisam znao da je to ono što volim i da je to naša ljubav, njena i moja i
tvoja ali svet nestaje i mi to ne možemo zaustaviti. Zašto se
 j j
uništavamo? Ko će nam reći istinu? Ko će nas spasti? Eh, koje Džon
Galt?!... Ne, ne vredi. Više nije bitno. Zašto bih išta osećao? Nećemo još
dugo. Što bi me bilo briga šta ona radi? Što bi me bilo briga što spava
s Henkom Rirdenom?... Oh, bože! Šta ti je? Nemoj ići! Kuda ćeš?"
 Glava X
ZNAK DOLARA

Sedela je pored prozora voza, zabačene glave, nepokretna, sa

željom da nikada više ne mora da se pokrene.
Telegrafski stubovi jurili su pored prozora a voz je delovao
izgubljeno u praznini između mrke prerije i neprobojnog prostranstva
tamnih, sivih oblaka. Sumrak je isušivao nebo bez zalaska sunca
crvenog poput otvorene rane; dan je više podsećao na anemično telo
koje sve više slabi, gubeći i poslednje kapi krvi i svetla. Voz je išao na
zapad, kao da ga nešto vuče da prati zalazeće zrake i tiho nestane s
lica zemlje. Sedela je nepomično, ne osećajući nikakvu želju da se
odupre.
Poželela je da ne čuje zvuk točkova. Udarali su u ujednačenom
ritmu, svaki četvrti naglašeniji od ostalih i činilo joj se da u brzom,
tekućem kloparanju jalovog stampeda bega ti naglašeni udari liče na
korake neprijatelja koji ide ka nekom neizbežnom cilju.
Nikada ranije nije osetila zebnju pri pogledu na preriju niti da je
pruga tek nit zategnuta nad nepreglednom prazninom, poput
istrošenog nerva koji samo što nije pukao. Nikada nije mislila da će
ona, koja se u vozu osećala kao njegova pokretačka snaga, sada
sedeti želeći poput deteta ili divljaka da voz ide, da ne staje, da je
odnese do odredišta na vreme ne želeći to kao čin ispunjenja
sopstvene volje, već kao da upućuje molbu u tamu nepoznatog.
Pomislila je od kolikog je značaja bio jedan mesec. Videla je to na
licima ljudi na stanicama. Radnici na održavanju pruga, skretničari,
radnici na manevarskim stanicama, koji su je uvek pozdravljali svuda
duž linije, s vedrim osmesima kojima su hvalisavo pokazivali da znaju
ko je sada su je ledeno gledali, okretali glavu, umornih i bezizražajnih
lica. Poželela je da im vikne izvinjavajući se: Nisam vam ja to uradila
a onda se setila da je to prihvatila i da sada imaju pravo da je mrze,
da je i rob i gonič robova, kao i sva ljudska bića na zemlji, i da je
mržnja jedino što ljudi sada mogu osećati jedni prema drugima.
Našla je utehu posmatrajući dva dana gradove koji su se
smenjivali pokraj prozora u fabrikama, mostovima, reklamnim
tablama koje su se nadnosile nad krovovima kuća, u pretrpanoj,
garavoj, aktivnoj, živoj gunguli industrijalizovane istočne obale.
Ali, gradovi su ostali iza nje. Voz je sada uranjao u prerije
Nebraske, zbog kloparanja spojnica zvučao je kao da drhti od
hladnoće; videla je usamljene oblike nekadašnjih farmi u praznim
predelima koji su nekada bili obradiva zemlja. Ali, ogromna eksplozija
energije na istoku od pre nekoliko generacija rasprsla je svetle
kapljice po praznini: neke su nestale, a neke Još žlvele. Iznenadila bi
se kada bi svetla nekog gradića preletela preko njenog vagona i,
nestajući, ostavljala ga mračnijim no što je pre bio. Nije želela da se
pokrene da uključi svetlo. Sedela je nepomično, posmatrala retke
gradove. Kad god bi joj neko električno osvetljenje nakratko prešlo
preko lica, osećala je kao da joj je na tren upućen pozdrav.
Vldela je, dok su prolazili, natpise na zidovima skromnih
građevina, nad čađavim krovovima, niz vitke dimnjake, na oblinama
na nih cisterni: Žeteoci Rejnolds, Cementara Mejsi, industrija bilja
"Kvinian i Džouns", Dušeci Kroford, Žitarice i stočna hrana "Bendžamin
Vajli" reči uzdignute poput zastava u praznoj tmini neba, nepokretne
oblike koji su izražavali kretanje, trud, hrabrost, nadanje, spomenike
svemu postignutom na ivici bespuća, ljude koji su nekada bili slobodni
da stvaraju; ugledala je razbacane kuće udaljene jedne od drugih da
bi očuvale sopstvenu privatnost, male prodavnice, široke ulice s
električnim osvetljenjem poput nekoliko izukrštanih svetlećih linija na
tamnoj postelji pustopoljine među njima je videla duhove, ostatke
gradova, skelete fabirka s okrunjenim dimnjacima, leševe prodavnica
sa slomljenim izlozima, nakrivljene stubove sa ostacima žice; videla je
iznenadni plamen, retki prizor benzinske pumpe, svetlucavo belo
ostrvo od stakla i metala pod ogromnom težinom prostora i neba;
videla je kornet sladoleda od svetleće cevi kako visi na uglu neke ulice
i stari auto parkiran ispod njega, mladića za volanom i devojku kako
 j g j
izlazi, dok joj letnji vetar nadima haljinu zadrhtala je zbog njih dvoje,
pomislivši: ne mogu da vas gledam, znam koliko je bilo potrebno da
biste dobili svoju mladost, ovo veče, ovaj auto i sladoled koji ćete
kupiti za četvrt dolara; videla je na obodu grada neku zgradu kako se
presijava pod slojevima svetloplavog svetla, industrijskog svetla koje je
volela, i siluete mašina iza prozora, i reklamnu tablu u tami iznad
krova. Iznenada joj glava klonu na ruke; sedela je tako drhteći,
plakala bezglasno noći, sebi, svemu što je još bilo ljudsko u svakom
živom biću: Nemojte to napustiti i Nemojte to napustiti...
Skočila je na noge i upalila svetlo. Stajala je nepokretno, trudeći se
da povrati prisebnost, znajući da ovakvi trenuci predstavljaju za nju
najveću opasnost. Svetla grada bila su za njom, prozor je sada bio
prazni pravougaonik i ona je slušala u tišini napredovanje svakog
četvrtog udara, korake neprijatelja koji se ne da ni požurivati ni
zaustaviti.
Iz očajničke potrebe da ugleda nešto živo, odlučila je da neće
naručiti da joj večeru donesu u vagon, nego će otići na večeru. Kao da
naglašava njenu usamljenost i podsmeva joj se, neki glas joj se vrati u
misli: "Ali, ne bi upravljala vozovima kada bi oni bili prazni." Zaboravi
na to rekla je sebi ljutito i žurno krenula prema vratima vagona.
Iznenadili su je glasovi koje je začula kada se približila kraju
vagona. Dok je otvarala vrata čula je viku: "Silazi, proklet da si!"
Neki ostareli skitnica bio je našao sklonište u uglu hodnika u
njenom vagonu. Sedeo je na podu, u položaju koji je ukazivao da
nema snage da ustane ni da se zabrine zato što je uhvaćen. Gledao je
u konduktera, pažljivo ga posmatrao, potpuno svestan, ali bez ikakve
reakcije. Voz je usporavao zbog lošeg dela pruge, kondukter je bio
otvorio vrata pred hladnim naletom vetra i mahao prema mračnoj
praznini koja je promicala. "Kreni! Silazi onako kako si i ušao, ili ću ti
otkinuti glavu!"
Na licu skitnice nije bilo zaprepašćenosti, nikakvog protesta, ljutnje,
niti nade; izgledao je kao da je odavno prestao da sudi o ljudskim
postupcima. Pokorno je počeo da se diže, rukom pipajući zakivke na
zidu vagona. Videla je kako ju je pogledao i skrenuo pogled, kao da je
ona samo još jedno neživo tkivo voza. Činilo se da je nije svestan,
ništa više no sebe, bio je ravnodušan i spreman da se saglasi s
 j g
naređenjem, koje je u njegovom stanju značilo sigurnu smrt. Pogledala
je u konduktera. Na njegovom licu je videla samo slepu zluradost
preživljenog bola, nekog davno potisnutog besa koji se ispoljio na
prvom raspoloživom predmetu, gotovo bez svesti o identitetu objekta.
Njih dvojica više nisu jedno drugom predstavljali ljudska bića.
Odelo skitnice bili su slojevi pažljivo nanesenih zakrpa na tkanini
koja je bila toliko kruta i toliko se presijavala od iznošenosti da je
izgledalo kao da će napući, poput stakla, ako se savije; ali, primetila je
okovratnik njegove košulje; bio je snežnobeo od pranja i još uvek je
imao nekakav oblik. Podigao se na noge, ravnodušno pogledao u crnu
rupu otvorenu nad kilometrima nenaseljene divljine u kojoj niko ne bi
video telo niti čuo glas izlomljenog čoveka, ali jedini pokret kojim je
izrazio nekakvu brigu bilo je to što je još čvršće stegao mali, prijavi
svežanj, kao da je želeo da bude siguran da ga neće izgubiti kada
bude iskočio iz voza.
Zbog čistog okovratnika i tog pokreta kojim je privio jedino što ima
pokreta izazvanog osećajem svojine osetila je nešto poput iznenadnog,
gorućeg grča negde duboko u sebi. "Čekajte", rekla je.
Njih dvojica se okrenuše prema njoj.
"On će biti moj gost", rekla je kondukteru, otvorila vrata skitnici
naređujući mu: "Uđite."
Skitnica krenu za njom, poslušavši je jednako bezizražajno kao što
se spremao da posluša konduktera.
Stajao je na sredini vagona, držao svoj zavežljaj, gledao oko sebe
istim pažljivim, bezizražajnim pogledom.
"Sedite", rekla je.
On posluša i pogleda u nju, kao da čeka dalja naređenja. Bilo je
nečeg dostojanstvenog u njegovom ponašanju, nečeg poštenog u tom
otvorenom priznanju da nema šta da traži, za šta da moli, pitanja koje
bi postavio, da sada mora da prihvati sve što mu se desi i da je
spreman da to prihvati.
Delovao je kao da je u ranim pedesetim godinama; po građi i
veličini odela reklo bi se da je nekada bio mišićav. Beživotna
ravnodušnost njegovog pogleda nije sasvim skrivala da su oči nekada
bile inteligentne; bore koje su mu presecale lice odavale su neku
veliku ogorčenost, ali nisu potpuno izbrisale činjenicu da je lice
nekada izražavalo dobrotu svojstvenu poštenim ljudima.
"Kada ste poslednji put jeli?" upitala je.
"Juče", rekao je i dodao: "Čini mi se."
Pozvonila je posluzi i naručila da se večera za dvoje donese iz
restorana u njen vagon.
Skitnica ju je nemo posmatrao, a kada je posluga otišla, on ponudi
jedino čime je mogao da plati: "Ne želim da vas uvučem u nepriliku,
gospođo", rekao je.
"Ha"
Ona se osmehnu. "U kakvu nepriliku?"
"Vi putujete s nekim od onih železničkih magnata, zar ne?"
"Ne, sama"
"Onda ste žena nekoga od njih?"
"Nisam."
"O!" Videla je po njegovom pogledu da se trudi da joj iskaže
poštovanje, kao da želi da se izvini jer joj je izvukao neugodno
priznanje, i ona se nasmeja.
"Ne, nisam ni to. Čini mi se da sam ja jedan od tih magnata.
Zovem se Degni Tegart i radim za ovu železnicu."
"O, čini mi se da sam čuo za vas, gospođo u ono davno vreme."
Bilo je teško reći šta je za njega bilo 'davno vreme', da li je to
predstavljalo mesec ili godinu ili neki period koji je protekao otkad je
posustao. Gledao ju je s interesovanjem koje se odnosilo na prohujalo
doba, kao da je mislio da bi je nekada smatrao jednom od onih koje
vredi videti. "Vi ste bili ona gospođa koja je upravljala železnicom",
rekao joj je.
"Jeste", reče ona. "Bila sam."
Nije pokazao nikakve znake iznenađenja pred činjenicom da je
rešila da mu pomogne. Kao da se susreo s toliko brutalnosti da je
odustao od pokušaja da razume ili očekuje bilo šta.
"Kada ste ušli u voz?", upitala je.
"Kod poslednje postaje, gospođo. Vaša vrata nisu bila zaključana."
Dodao je: "Mislio sam da me možda niko neće primetiti pre jutra, jer je
vagon privatan."
"Kuda idete?"
 "Ne znam." A onda je, kao da mu se učinilo da to suviše zvuči kao
da traži sažaljenje, dodao: "Valjda sam samo hteo da se krećem dok ne
naiđem na neko mesto u kojem bih možda mogao da nađem posao."
To je bio njegov pokušaj da preuzme na sebe odgovornost za
postojanje nekakvog cilja, radije nego da teret svoje besciljnosti preda
njenom osećaju milosrđa, i taj pokušaj je podsećao na kragnu na
njegovoj košulji. "Kakav posao tražite?"
"Danas se više ne traži neki određeni posao, gospođo", odgovorio
joj je beživotno. "Traži se prosto posao."
"Kakvom ste se mestu nadali?"
"A... pa... gde ima fabrika, tako nešto."
"Zar ne idete u pogrešnom pravcu za tako nešto? Fabrike su na
istoku."
"Ne." Rekao je to sa sigurnošću koja proističe iz znanja. "Na
istočnoj obali ima previše ljudi. Suviše dobro kontrolišu fabrike.
Računao sam da ću možda imati više šanse negde gde ima manje
ljudi i zakona."
"A, bežite? Begunac od zakona, je li?"
"Ne onako kako biste mislili u stara vremena, gospođo. Ali kako
sada stvari stoje, tako nekako. Hoću da radim."
"Kako to mislite?"
"Nema posla tamo na istoku. A niko ne bi mogao ni da vam da
posao čak i kada bi ga bilo ide se u zatvor zbog toga. Sve prate. Ne
možete da dobijete posao osim preko Odbora za unifikaciju. Odbor za
unifikaciju ima brdo prijatelja koji čekaju posao, više prijatelja nego
što milioner ima rođaka. A ja ja nemam ni jedno ni drugo."
"Gde ste poslednji put radili?"
"Lutam po zemlji šest meseci ne, biće duže, pre će biti godinu dana
otprilike, više ni sam ne znam; mahom su to bili neki poslići za jedan
dan. Uglavnom na farmama Ali sada više ne vredi. Znam kako
farmeri gledaju čoveka ne vole da vide ćoveka kako gladuje, i sami su
na korak od gladovanja, nema posla koji bi mogli ponuditi, nema
hrane, i šta god da sačuvaju, ako poreznici to već nisu zgrabili, onda
to urade pljačkaši, znate, bande koje sada haraju zemljom dezerteri,
kako ih zovu."
"Mislite da je imalo bolje na zapadu?"
 j j
"Ne. Ne mislim."
"Pa zašto onda idete tamo?"
"Zato što tamo još nisam probao. Samo je to još ostalo da pokušam.
Da odem nekud. Samo da se krećem. Znate", dodao je iznenada,
"mislim da ništa neće vredeti. Ali, nema šta da se radi na istoku sem
da se sedne pod neku živicu i čeka smrt. Mislim da mi sada i ne bi
teško palo da umrem. Znam da bi tako bilo mnogo lakše. Samo mislim
da je greh sesti i pustiti da ti život ode i ne pokušavši da ga spaseš."
Pomislila je iznenada na moderne parazite po fakultetima koji su
zauzimali odurni stav moralne ispravnosti kad god bi izgovarali
standardne fraze o brizi za dobrobit drugih. Poslednja rečenica koju je
skitnica izgovorio bila je jedna od najmoralnijih izjava koje je ikada
čula; ali, on to nije znao; rekao je to beživotnim, ugašenim glasom,
prosto, suvo, kao da konstatuje činjenicu.
"Odakle ste?" upitala je.
"Iz Viskonsina", odgovorio joj je.
Ušao je konobar noseći im večeru. Postavio je sto i ljubazno
pomerio dve stolice, ne pokazujući nikakvu zaprepašćenost zbog
situacije.
Pogledala je sto; pomislila je na veličanstvenost sveta u kojem su
ljudi mogli da troše vreme i brigu na tako nešto kao što su uštirkane
servijete i zveckave kocke leda uz obroke, po ceni od nekoliko dolara,
ostatke doba u kojem održavanje života nije bilo zločin i nije
označavalo trku sa smrću ostatke koji će i sami uskoro nestati, poput
belih benzinskih pumpi na obodima džungle.
Primetila je da skitnica, koji više nije imao snage ni da ustane, nije
izgubio poštovanje prema značenju onoga što je stavljeno pred njega.
Nije navalio na hranu; trudio se da zadrži kretanje ruku, da prostre
servijetu, da uzme viljušku kad i ona, drhtavom rukom kao da je još
uvek znao da je to, bez obzira na poniženja koja je istrpeo, ponašanje
kakvo dolikuje ljudima.
"U kojoj ste branši bili, u starim vremenima?" upitala je kada je
konobar otišao. "U nekoj fabrici, je li?"
"Da, gospođo."
"Šta ste po zanimanju?"
"Kvalifikovani strugar."
 g
"Gde ste poslednji put radili kao strugar?"
"U Koloradu, gospođo. U Fabrici automobila Hemond."
"A!"
"Molim?"
"Ne, ništa. Jeste li dugo tamo radili?"
"Nisam, gospođo. Samo dve nedelje."
"Kako to?"
"Pa, godinu dana sam čekao na taj posao, vrzmao se po Koloradu
samo da bih ga dobio. I oni su imali listu čekanja, u Fabrici
automobila Hemond, ali radnike nisu birali po prijateljskoj liniji niti
po hijerarhiji, birali su ih na osnovu izveštaja o radu. Moj je izveštaj
bio dobar. Ali, nisam radio ni dve nedelje kada se Lorens Hemond
povukao. Povukao se i nestao. Zatvorili su fabriku. Posle ju je ponovo
otvorio neki građanski komitet. Pozvali su me natrag. Ali, trajalo je
samo pet dana. Gotovo su odmah počeli da otpuštaju radnike. Po
hijerarhiji. Tako da sam morao da idem. Čuo sam da je fabrika radila
još oko tri meseca. Onda su morali sasvim da je zatvore."
"Gde ste radili pre toga?"
"Skoro u svakoj državi na istočnoj obali, gospođo. Ali nikad više od
mesec ili dva. Fabrike su se zatvarale jedna za drugom."
"Da li je tako bilo na svakom poslu koji ste imali?"
Pogledao ju je kao da shvata pitanje. "Nije, gospođo", odgovorio je,
i prvi put ona uhvati slabašni odjek ponosa u njegovom glasu. "Na
svom prvom poslu proveo sam dvadeset godina. Hoću da kažem, ne
na istom poslu, ali na istom mestu stigao sam do poslovođe
prodavnice. To je bilo pre dvanaest godina. Onda je vlasnik fabrike
umro, a naslednici koji su preuzeli fabriku sravnili su je sa zemljom.
Tada su bila loša vremena, ali od tada se sve i svuda počelo raspadati,
sve brže i brže. Od tada mi se čini, gde god da pogledam, da sve
propada i nestaje. U početku smo mislili da se radi o ovoj ili onoj
državi. Mnogi od nas su mislili da će Kolorado izdržati. Ali i Kolorado
je nestao. Šta god da si pokušao, čega god da si se dohvatio sve se
rušilo. Gde god da si pogledao, rad je prestajao: fabrike su prestajale
da rade, mašine su prestajale da rade" dodao je polako, šapatom, kao
da se suočava sa nekim sopstvenim tajnim užasom "motori... su...
prestajali da rade." Glas mu se podigao: "Uh, bože, ko je..." i zaćutao.
 j G g j
"...Džon Galt?" upita ona.
"Da", rekao je, odmahnuo glavom kao da želi da otera neko
priviđenje, "samo, ja ne volim to da kažem."
"Ne volim ni ja. Volela bih da znam zašto ljudi to govore i koje to
započeo."
"O tome se i radi, gospođo. Toga se ja plašim. Možda sam i ja to
počeo."
"Molim?"
"Ja ili oko šest hiljada drugih. Možda smo i mi to započeli. Mislim
da jesmo. Nadam sam da nismo u pravu."
"Šta hoćete da kažete?"
"Pa, desilo se nešto u toj fabrici u kojoj sam radio dvadeset godina.
Onda kada je stari umro i njegovi naslednici preuzeli fabriku. Bilo ih
je troje, dva sina i ćerka, i oni su doneli novi plan upravljanja
fabrikom. Dozvolili su nam i da glasamo o tome i svi su skoro svi
glasali za njega. Nismo znali. Mislili smo da je plan dobar. Ne, ni to
nije istina. Mislili smo da treba da mislimo da je dobar. Plan se
sastojao u tome da svi u fabrici treba da rade u skladu sa
sposobnostima, a da budu plaćeni u skladu s potrebama. Mi... Šta je
bilo gospođo? Šta vam je?"
"Kako se zvala ta fabrika?" upita ona jedva čujnim glasom.
"Fabrika motora dvadesetog veka, gospođo, iz Starnsvila, u
Viskonsinu."
"Nastavite."
"Glasali smo za taj plan najednom velikom sastanku, svi smo bili
prisutni, nas šest hiljada, svi koji smo radili u toj fabrici. Starnsovi su
održali dugačak govor o tome, i nije nam bio bas jasan, ali niko nije
postavio nijedno pitanje. Niko od nas nije znao kako će tačno plan
funkcionisati, ali smo svi mislili da onaj do nas to zna. A ako je neko
nešto i sumnjao, osećao se krivim i držao je jezik za zubima postavili
su stvari tako da je izgledalo da je svako ko bi se suprotstavio takvom
planu u dubini duše dete ubica i nedostojan da bude čovek. Rekli su
nam da će se tim planom ostvariti plemeniti ideal. A šta smo mi znali?
Zar nismo to slušali čitavog života od roditelja, nastavnika, direktora,
u svim novinama koje smo ikada čitali i na svakom filmu i u svakom
javnom govoru? Zar nam nisu uvek govorili da je tako pravedno i
j g g j
pošteno? Možda ima nekog opravdanja za ono što smo uradili na tom
sastanku. Bilo kako bilo, glasali smo za taj plan a za ono što smo
posle dobili, sami smo krivi. Znate, gospođo, mi smo obeleženi, svi mi
koji smo preživeli četiri godine dok se ispunjavao plan u toj fabrici.
Šta ono pakao treba da predstavlja? Zlo — nepatvoreno, ogoljeno zlo
koje nam se ceri u lice, zar ne? E pa, to smo gledali i to smo omogućili
i mislim da smo prokleti, svaki od nas, i da nam možda nikada i neće
biti oprošteno.
"Znate li kako je funkcionisao taj plan, i šta je učinio ljudima?
Probajte da sipate vodu u cisternu koja na dnu ima cev koja je prazni
brže nego što je vi punite, i svaka dolivena kofa širi cev za jedan
centimetar, i što napornije radite to se više od vas traži, i tako sipate
kofu za kofom četrdeset sati nedeljno, pa četrdeset osam, pa pedeset
šest zarad večere vašeg suseda, za operaciju njegove žene, za njegovu
decu bolesnu od boginja, za invalidska kolica njegovoj majci, za
košulju njegovom stricu, za školovanje njegovog nećaka, za bebu koja
se rodila u stanu pokraj vašeg, za bebu koja samo što se nije rodila, za
bilo koga bilo gde u okolini na njima je da primaju, od pelena do
zubne proteze, a na vama da radite, od izlaska do zalaska sunca, iz
meseca u mesec, iz godine u godinu, a da ništa zauzvrat ne dobijete
sem znoja, ništa za vas sem njihovog zadovoljstva, čitavog života, bez
odmora, bez nade, bez kraja. Od svakoga prema njegovim
mogućnostima, svakome prema potrebi.
"Svi smo mi jedna velika porodica, rekli su nam, svi smo u ovome
zajedno. Ali ne provode svi deset sati dnevno radeći s acetilenskom
lampom zajedno, i ne dobijaju svi bolove u stomaku zajedno. Kolika je
čija sposobnost i čije potrebe imaju prvenstvo? Kada je sve u jednom
loncu, ne možete dozvoliti nijednom čoveku da sam odluči koje su mu
potrebe, zar ne? Kad biste mu to dozvolili, on bi mogao da tvrdi da mu
je potrebna jahta ako idete samo po njegovim osećanjima, mogao bi
to i dokazati. A što da ne? Ako nije ispravno da ja posedujem auto sve
dok usled rada ne stignem na L neko bolničko odeljenje, zarađujući za
auto svakom pljačkašu i svakom golom divljaku ina svetu, zašto on ne
bi mogao od mene tražiti i jahtu, ako se još nisam srušio? Ne? Ne
može? Zašto onda može da zahteva da se ja lišim šlaga na kafi sve
dok on ne obnovi ' tapete u svojoj dnevnoj sobi? Ma, da... Dakle, u
 j j j
svakom slučaju, odlučeno je da niko nema pravo da sudi o sopstvenim
potrebama ili sposobnostima. O tome smo glasali. Da, gospođo, glasali
smo na opštim sastancima dvaput godišnje. Kako se to inače i moglo
odrediti? Želite li i da pomislite šta se dešava na takvom jednom
sastanku? I jedan jedini sastanak bio je dovoljan da shvatimo da smo
postali prosjaci — pokvareni, cmizdravi, kukavni prosjaci, svi mi, jer
niko nije mogao da zahteva platu kao nešto što mu po pravu pripada,
nije imao pravo na primanja, njegov rad mu nije pripadao, pripadao
je 'porodici', a ona njemu ništa nije dugovala, i jedino pravo koje je u
'porodici' imao bila je njegova 'potreba' — i tako je morao da javno
moli za zadovoljenje svojih potreba, kao svaki bedni grebator, da reda
svoje nevolje i jade, sve do zakrpljenih fioka i ženine prehlade,
nadajući se da će 'porodica' dati milostinju. Morao je da traži bedu, jer
je beda, a ne rad, bila novac u tom kraljevstvu i tako je to postalo
takmičenje šest hiljada prosjaka, u kojem svaki tvrdi da je njegova
potreba veća od potrebe njegovog sabrata. Kako se to inače moglo
uraditi? Je li vam stalo da čujete šta se desilo, ko je ćutao, osećajući
stid, a ko je izvlačio glavne zgoditke?
"Ali to nije sve. Još nešto smo otkrili na tom istom sastanku.
Proizvodnja u fabrici pala je za četrdeset odsto u tih prvih šest meseci,
i tako je odlučeno da neko nije radio 'u skladu sa svojim
mogućnostima'. Ko? Kako da to utvrdite? 'Porodica' je glasala i o tome:
najbolji ljudi bili su osuđeni na prekovremeni rad svake noći u
narednih šest meseci. Prekovremeni rad bez plate, jer niste plaćeni po
vremenu ni po poslu koji obavljate, samo po potrebi.
"Da li treba da vam kažem šta se zatim dogodilo, i u kakva smo se
stvorenja svi odjednom preobrazili, mi koji smo nekada bili ljudi?
Počeli smo da krijemo sve sposobnosti koje smo imali, da radimo
sporije i da kao jastrebovi pazimo da nikada ne radimo ni brže ni
bolje od onog pored nas. Šta smo drugo mogli? Znali smo da, ukoliko
damo sve od sebe za 'porodicu', nećemo dobiti ni zahvalnost ni
nagradu zauzvrat, već kaznu. Znali smo da grešku svakog ološa koji
upropasti čitavu seriju motora i staje kompaniju novaca zbog
nepažnje, ili zbog toga što mu je svejedno, ili zbog puke nesposobnosti
1 mi ćemo morati platiti noćima i nedeljama rada. I tako smo dali sve
od sebe da ne budemo dobri.
 "Bio je jedan mladić koji je krenuo pun žara prema novom idealu,
pametan, bez ikakve škole, ali s predivnom glavom na ramenima. Prve
godine je otkrio proces rada kojim se štedelo hiljade sati ljudskog
rada. Dao ga je 'porodici', ništa nije tražio za to, nije ni mogao, ali
njemu to nije smetalo. To je bilo za ideal, rekao je. Ali, kada je video da
su ga izglasali za jednog od najsposobnijih i osudili na noćni rad jer
nismo dobili dovoljno od njega, zatvorio je i usta i mozak. Možete se
kladiti da sledeće godine nije smislio ništa novo.
"Šta su nam ono govorili o lošem takmičarskom duhu u sistemima
koji se baziraju na dobiti, u kojima su ljudi morali da se takmiče ko će
bolje uraditi posao? Bio je loš, je li? E pa, trebalo je videti kako izgleda
kada se ljudi takmiče ko će najgore uraditi posao. Nema sigurnijeg
načina da se uništi čovek od toga da ga primorate da mu cilj bude da
ništa ne uradi, da se trudi da loše radi posao, iz dana u dan. To će ga
dokrajčiti brže nego piće, ili lenjost, ili da za život zarađuje pljačkom.
Ali, nismo mogli ništa da uradimo sem da glumimo nesposobnost.
Jedina optužba koje smo se plašili bila je da smo sposobni. Sposobnost
je poput hipoteke koju nikada ne možete otplatiti.
"A i zbog čega da radimo? Znali smo da će nam onu bednu
naknadu svejedno dati, radili ili ne 'naknada za stan i hranu', tako su
to zvali a osim toga nismo imali šansu da išta dobijemo, bez obzira na
to koliko se trudili. Nismo mogli računati da ćemo kupiti novu odeću
sledeće godine možda će nam dati 'naknadu za odeću', a možda neće,
u zavisnosti od toga da li je neko slomio nogu, morao da se operiše ili
se rodilo još beba. A ukoliko nije bilo dovoljno novca da svi dobiju
novu odeću, onda nije mogao niko.
"Jedan je čovek naporno radio čitavog života jer je oduvek želeo da
pošalje sina na fakultet. E pa, dečko je završio srednju školu u drugoj
godini realizacije plana, ali 'porodica' nije odobrila ocu nikakvu
naknadu za fakultet. Rekli su da njegov sin ne može na fakultet dok
ne budemo imali dovoljno para da sinove svih radnika pošaljemo na
fakultet, i da prvo moramo da pošaljemo sve u srednju školu, a ni za
to nismo imali dovoljno. Otac je umro sledeće godine, od noža u nekoj
kafanskoj tuči, ni zbog čega posebnog takve tuče su počele da se
neprekidno dešavaju.
 "Bio je tu i neki udovac bez porodice, koji je imao jedan hobi:
gramofonske ploče. Mislim da mu je to bilo sve u životu. Nekada je
preskakao obroke da bi mogao kupiti neku novu ploču klasične
muzike. Nisu mu odobrili naknadu za ploče nazvali su to ličnim
luksuzom. Ali, na istom sastanku, Mili Buš, nečija ćerka, zlobna, ružna
devojčica od osam godina, dobila je većinom glasova zlatnu protezu
za prednje zube to je bila 'zdravstvena potreba', Jer je fabrički psiholog
rekao da će jadna devojčica steći kompleks niže vrednosti ukoliko Joj
se zubi ne isprave. Starac koji je voleo muziku postao je pijanica.
Nikada više nije bio pri sebi. Ali, kao da nešto nije mogao da zaboravi.
Jedne noći dok se teturao ulicom video je Mili Buš, zamahnuo
pesnicom i izbio joj sve zube. Sve.
"Svi smo se, neki manje, neki više, okrenuli piću. Nemojte pitati
otkuda nam novac za to. Kada su sva pristojna zadovoljstva bila
zabranjena, uvek je bilo načina da se dođe do onih loših. Nećete
provaliti u prodavnicu nakon mraka niti ćete isprazniti nečije džepove
da biste imali ploče sa simfonijskom muzikom ili pecaroški štap, ali
uradićete to da biste se nasmrt napili i zaboravili. Pecaroški štap?
Lovačka puška? Fotoaparat? Hobi? Nikakva naknada za zabavu
nikome se nije odobravala. Zabava je bila prvo što su izbacili. Zar je
trebalo da nas bude stid da se bunimo što je neko tražio da
odustanemo od nečega što nam pruža zadovoljstvo? Čak je i naknada
za cigarete bila drastično smanjena, toliko da smo dobijali dve kutije
cigareta mesečno i to, rekli su nam, zato što novac mora da ide u fond
za mleko za bebe. Bebe su bile jedini vid proizvodnje koji nije opadao,
već je porastao i nastavio da raste, jer ljudi nisu imali šta drugo da
rade i nisu morali da brinu bebe nisu išle njima na teret, već 'porodici'.
Zapravo, najveća šansa da se dobije povišica i neko vreme lakše diše
bila je 'naknada za bebe'. Ili to, ili neka opaka bolest.
"Nije nam puno trebalo da shvatimo kako sve to funkcioniše.
Svako koje pokušao da igra pošteno, morao je sebi sve da zabrani.
Gubio je sposobnost da u bilo čemu uživa mrzeo da puši duvan ili
žvaće žvakaću gumu za nekoliko para, opterećujući se mislima o tome
da je nekome tih nekoliko para potrebnije nego njemu. Stideo se
svakog zalogaja koji bi progutao, pitao se čiji noćni sati napornog
prekovremenog rada plaćaju tu hranu, znajući da hrana koju jede nije
 g j j j j j
njegova zato što na nju ima pravo; radije je pristajao da bude
prevaren nego da sam prevari, da bude naivčina, ali ne krvopija. Nije
želeo da se oženi, da pomaže svojima kod kuće, nije hteo da navaljuje
dodatni teret na leda 'porodici'. Sem toga, ukoliko je još uvek imao
osećaj odgovornosti, nije mogao da se oženi ili donese na svet decu
kada nije u mogućnosti da planira, da išta obeća, da na bilo šta
računa. Ali, oni inertni i neodgovorni s radošću su to koristili. Odgajali
su bebe, uvaljivali devojke u neprilike, dovlačili bezvredne rođake
odasvud, neudate sestre u drugom stanju, zarad dodatne 'naknade za
nemoćne', imali su više bolesti nego što bi ijedan doktor mogao
opovrći, uništavali su odeću, nameštaj, domove pa šta, 'porodica' je to
plaćala! Iznalazili su sve više i više načina da budu medu onima
kojima je nešto 'potrebno', mi ostali tako nešto ne bismo mogli ni
zamisliti razvili su posebnu veštinu i to je bila Jedina sposobnost koju
su oni pokazivali.
"Bog neka nam je u pomoći, gospođo! Shvatate li ono što smo mi
shvatili? Shvatili smo da su doneli zakon po kom ćemo živeti, moralni
zakon, kako su ga zvali, koji je kažnjavao one koji su ga poštovali zato
što ga poštuju. Onaj ko se više trudio da živi u skladu s njim, više je
patio; a drugi, što su ga više kršili, utoliko im je veća bila nagrada
Poštenje pojedinca je bilo oruđe u milosti nepoštenja onoga do njega.
Pošteni su plaćali, nepošteni skupljali. Pošteni su gubili, nepošteni
dobijali. Koliko dugo čovek može da ostane dobar po takvom zakonu
dobrote? Bili smo prilično pristojna skupina ljudi kada smo počeli.
Nije bilo mnogo zabušanata među nama. Znali smo svoj posao, bili
ponosni na njega i radili za najbolju fabriku u zemlji, u kojoj je stari
Starns zapošljavao samo najbolje radnike. U toku jedne godine novog
plana među nama više nije bilo nijednog poštenog čoveka. To je zlo,
taj pakleni užas kojim su nas propovednici nekada plašili, a nikada
nismo mislili da ćemo ga videti na ovom svetu. Nije plan ohrabrio
nekoliko bitangi, već je pristojne ljude preobrazio u bitange i ništa više
nije mogao da postigne - a nazivali su ga moralnim idealom!
"Za šta je ono trebalo da radimo? Za ljubav naše sabraće? Ko je
sabraće? Za propalice, pljačkaše, grebatore koje smo videli svuda oko
sebe? A bili oni varalice ili prosto neznalice, bili nevoljni ili
nesposobni, kakva je razlika? Ako smo ostatak života bili vezani za
 j
njihovu nesposobnost, lažnu ili pravu, koliko dugo smo mogli želeti da
nastavimo s takvim životom? Nismo mogli znati kolike su njihove
sposobnosti, nije bilo načina da kontrolišemo njihove potrebe znali
smo samo da predstavljamo tegleću marvu koja naslepo vuče ka
nekom odredištu koje je i bolnica i stočno dvorište, marvu čiji se
karakter usklađuje prema nesposobnosti, propasti, bolesti, marvu koja
je tu da obezbedi svaku i svačiju potrebu.
"Ljubav sabraće? Tada smo prvi put u životu naučili da mrzimo
sabraću. Počeli smo da ih mrzimo zbog svakog obroka koji su pojeli,
svakog malog zadovoljstva u kojem su uživali, zbog nove košulje,
novog ženinog šešira, izleta s porodicom, molerisanja kuće - sve je to
bilo uzeto od nas, plaćeno našim odricanjem, odbijanjem,
izgladnjivanjem. Počeli smo da uhodimo jedni druge, nadajući se da
ćemo onog drugog uhvatiti u laži, da bismo srezali njegovu 'naknadu'
na sledećem sastanku. Imali smo dostavljače koji su uhodili ljude,
izveštavali ko je prokrijumčario ćurku za svoju porodicu jedne nedelje
koju je najverovatnije platio kockanjem. Gurali smo noseve u tuđe
živote. Izazivali smo porodične svađe, da bi izbacili nekog rođaka.
Svaki put kada bismo videli da neko počinje ozbiljno da se viđa s
nekom devojkom, zagorčavali smo mu život. Raskinuti smo mnoge
zaruke. Nismo želeli da se bilo ko oženi, nismo želeli još onih koje
ćemo morati hraniti.
"U staro vreme slavili smo kad neko dobije bebu, uskakali s nekom
sitnicom i pomagali mu da plati bolničke račune, ako je trenutno bio
tanak s novcem. Sada, ukoliko se negde rodila beba, nedeljama nismo
govorili s roditeljima. Bebe su nam bile kao skakavci farmerima. U
staro vreme pomogli bismo čoveku ako mu je neko u porodici bio
ozbiljno bolestan. Sada... pa, ispričaću vam samo jedan slučaj. Majka
jednog čoveka koji je petnaest godina radio kod nas. Ljubazna stara
gospođa, vedra i mudra, sve nas je znala po imenu i svi smo je voleli
svi smo je nekada voleli. Jednog dana se okliznula niz stepenice u
podrumu, pala i slomila kuk. Svi smo znali šta to znači u njenim
godinama. Fabrički lekar je rekao da mora u bolnicu u gradu na
skupo lečenje koje će dugo trajati. Stara gospođa je umrla noć pre no
što je trebalo da je odnesu u grad. Nikada nije ustanovljen uzrok
smrti. Ne, ne znam da li ju je neko ubio. Niko to nije rekao. Niko o
 j j j
tome nije ni hteo da priča. Samo znam da sam ja - i to ne mogu da
zaboravim sebe uhvatio kako želim da ona umre. To je, da prosti bog,
bilo bratstvo, sigurnost, obilje koje je plan trebalo da nam donese.
"Da li postoji razlog zbog kojeg bi ovakav užas ikada iko poželeo
da propoveda? Zar niko nije izvlačio nikakav profit iz toga? Neko
jeste. Starnsovi naslednici. Nadam se da me nećete sada podsećati
kako su oni žrtvovali svoje bogatstvo i nama predali fabrku kao
poklon. To je i nas zavaralo. Jeste, oni su predali fabriku. Ali profit,
gospođo, zavisi od toga šta želite. A ono što su Starnsovi želeli nije se
moglo kupiti nikakvim novcem na svetu. Novac je suviše čist i nevin
za tako nešto.
"Erik Starns, najmlađi, bio je ljigavac koji nije imao petlju da ma
šta konkretno Želi, izdejstvovao je da ga izglasaju za direktora
odeljenja za odnose s javnošću, ništa nije radio, imao je osoblje za
nerad, tako da nije morao da se trudi da bude u kancelariji. Plata koju
je dobljao dobro, ne bi trebalo da to nazivam platom, niko od nas nije
bio 'plaćen' milostinja koja je izglasana za njega bila je prilično
skromna, otprilike deset puta veća od moje, ali to nije bilo neko
bogatstvo. Eriku nije bilo stalo do novca ne bi ni znao šta bi s njim.
Trošio je vreme vrzmajući se oko nas, pokazujući koliko je prijateljski i
demokratski raspoložen. Želeo je da ga vole, izgleda. A to je hteo da
postigne time što nas je stalno podsećao da nam je dao fabriku. Nismo
ga podnosili.
"Džerald Starns je bio naš direktor proizvodnje. Nikada nismo
saznali koliko je tačno deo njegove milostinje iznosio. Bilo bi nam
potrebno čitavo osoblje računovođa da to izračunaju, i čitavo osoblje
inženjera da otkriju kako je taj cevovod dopirao, direktno ili
indirektno, do njegove kancelarije. Ništa od toga nije navodno bilo za
njega sve je to išlo na troškove kompanije. Džerald je imao troja kola,
četiri sekretarice, pet telefona i imao je običaj da organizuje zabave sa
šampanjcem i kavijarom kakve nijedan od magnata koji su plaćali
državi porez ne bi mogao da priušti. Više je para trošio godišnje nego
što je njegov otac zaradio za poslednje dve godine života. Videli smo
pedeset kilograma naslaganih novina pedeset kilograma, izmerili smo
u Džeraldovoj kancelariji, pune članaka o našoj fabrici i našem
plemenitom planu, s velikim slikama Džeralda Stamsa, u kojima se
 j
opisuje kao veliki društveni krstaš. Džerald je voleo da uđe u
prodavnicu noću, u svom službenom odelu, s dijamantskom dugmadi
za manžetne veličine lešnika i da svuda otresa pepeo s cigare. Svaki
je ini hvalisavac koji nema ništa bolje da reklamira sem svoje ljušture
dovoljno je loš samo što se on ne stidi da kaže da je novac njegov, i vi
možete, a i ne morate u njega zuriti, kako hoćete, i uglavnom to ne
radite. Ali, kada kopile poput Džeralda Starnsa počne da prosipa
naokolo kako mu nije stalo do materijalnog bogatstva, da on samo
služi 'porodici', da sav taj sjaj nije radi njega samog već za naše i
opšte dobro, jer je neophodno održati prestiž kompanije i plemenitog
plana u očima javnosti e, tada naučite da mrzite to stvorenje onako
kako nikada ništa ljudsko niste mrzeli.
"Ali, njegova sestra Ajvi bila je još gora. Njoj zaista nije bilo stalo
do materijalnog bogatstva. Milostinja koju je dobijaia nije bila ništa
veća od naše, išla je okolo u istrcanim ravnim cipelama i mantil-
haljini samo da bi pokazala koliko je nesebična. Ona je bila naš
direktor raspodele. Ta dama je odlučivala o našim potrebama. Ona nas
je uhvatila za gušu. Naravno, o raspodeli se odlučivalo glasanjem
glasom naroda. Ali, kada narod predstavlja šest hiljada režećih
glasova, koji odlučuju bez merila ili razuma, kada nema pravila igre i
kada svako može tražiti šta hoće, a nema pravo ni na šta, kada svako
ima moć nad svačijim životom sem nad sopstvenim onda ispada da,
kao što je i bilo, glas naroda predstavlja Ajvi Stams. Do isteka druge
godine prestali smo da se pretvaramo održavajući 'porodične sastanke'
u ime 'efikasnosti proizvodnje i ekonomisanja vremenom', jedan
sastanak je umeo da traje deset dana i sve molbe za zadovoljenje neke
potrebe prosto smo slali u kancelariju gospođice Stams. Ne, nismo ih
slali. Morali smo ih izrecitovati njoj lično. Onda bi ona sačinila listu
raspodele, koju bi nam pročitala da bismo je odobrili na sastanku koji
je trajao oko četrdeset pet minuta.
Mi bismo izglasali. U planu je bilo deset minuta za diskusiju i
primedbe. Nismo iznosili nikakve primedbe. Do tog vremena smo već
znali da to ne treba raditi. Niko ne može da podeli dohodak fabrike na
hiljade ljudi bez nekog merila o vrednosti tih ljudi. Njeno merilo je bilo
podilaženje. Nesebična? U vreme njenog oca, sav novac koji je imao
ne bi mu davao za pravo da se tako obrati i poslednjem čistaču kako
 j
se ona obraćala našim najkvalifikovanijim radnicima i njihovim
ženama. Imala je plave oči poput ribe, hladne i mrtve. Iz njih je
izbijalo čisto zio. Trebalo je da vidite kako su joj se oči caklile dok je
posmatrala nekog čoveka koji joj je nekad nešto prigovorio i koji je
upravo čuo svoje ime na listi onih koji ne dobijaju ništa sem one
bedne redovne sume. A da ste to videli, znali biste pravi motiv svakoga
koje ikada propovedao slogan: Od svakoga prema sposobnostima,
svakome prema potrebi.
"To je cela tajna. U početku sam se pitao kako je moguće da su
obrazovani, kulturni, slavni ljudi u svetu mogli napraviti toliku grešku
i propovedati, kao pravednu, takvu grozotu kada bi im samo pet
minuta u tome bilo dovoljno da shvate šta će se desiti ako neko
pokuša da sprovode u delo to što su propovedali. Sada znam da nisu
to radili greškom. Greške takvih razmera nikada se ne čine iz
neznanja. Kada ljudi pristaju na nešto zlo i bezumno, kada nema
načina da to sprovedu u delo niti ikakvih razloga kojima bi objasnili
svoj izbor to je zato što imaju razlog koji ne žele da saopšte. A ni mi
nismo bili nevini kada smo glasali za taj plan na onom prvom
sastanku. Nismo mi to uradili samo zato što smo verovali da su te
nezanimljive besmislice koje su nam prosipali bile dobre. Imali smo
jedan drugi razlog, ali su nam njihove besmislice pomagale da ga
sakrijemo od naših suseda i samih sebe. Tako smo dobili šansu da
proguramo kao vrlinu nešto što bi nas inače bilo stid da priznamo.
Nije bilo čoveka koji je za plan glasao a da nije pomislio da bi u
takvom poretku stvari i sam mogao da dođe do dela dobiti onog
sposobnijeg od sebe. Nije bilo čoveka dovoljno bogatog i pametnog
koji nije pomislio da ima neko bogatiji i pametniji, i da mu taj plan da
je delić bogatstva i pameti onih bogatijih. Ali, dok je mislio o tome
kako će doći do nezaslužene koristi od ljudi iznad sebe, zaboravljao je
na ljude ispod sebe, koji će takođe tako dobiti ono što nisu zaslužili.
Zaboravljao je na sve one pod sobom koji će jurnuti da ga iscede, baš
kao što se on nadao da će iscediti bolje od sebe. Radnik kojem se
svidela ideja da mu zahvaljujući potrebi koju oseća pripada skupi
automobil kakav ima njegov šef, zaboravio je da će svaka skitnica i
prosjak na svetu dotrčati, urlajući kako na osnovu svoje potrebe ima
pravo na isti frižider kakav i on ima. To je bio naš pravi motiv kada
 j
smo glasali to je cela istina ali nismo želeli da tako i mislimo, i što
nam se manje to sviđalo, to smo glasnije vikali o svojoj ljubavi prema
opštem dobru.
"E pa, dobili smo šta smo tražili. Kada smo shvatili šta smo to
tražili, bilo je prekasno. Bili smo u klopci i nismo više imali kuda.
Najbolji među nama napustili su fabriku prve nedelje plana. Izgubili
smo najbolje inženjere, nadzornike, poslovođe i najkvalifikovanije
radnike. Čovek koji ima samopoštovanja ne postaje svačija krava
muzara. Neki sposobni su pokušali da izdrže, ali nisu mogli dugo.
Neprestano smo gubili ljude, bežali su iz fabrike kao iz buvare dok
nam nisu ostali samo ljudi s potrebama, i nijedan sposoban čovek.
"A nekolicina nas, koji smo još uvek nešto vredeli, a ipak smo
ostali, bili smo tu već predugo. U staro vreme niko nije odlazio iz
Dvadesetog veka, a i nekako nismo mogli da verujemo da te
kompanije više nema. Nakon nekog vremena i nismo mogli dati otkaz
jer nas nijedan drugi poslodavac ne bi primio i za to ih ne mogu
kriviti. Sve male prodavnice u kojima smo kupovali, počele su brzo da
se sele iz Starnsvila dok nam nije ostalo ništa sem kafana, kockarnica
i prevaranata koji su nam prodavali smeće po neverovatnim cenama.
Milostinja koju smo dobijali bivala je sve manja, a troškovi života sve
veći. Lista onih kojima je nešto bilo potrebno od fabrike rasla je, a lista
mušterija se smanjivala. Bilo je sve manje i manje prihoda da se
podeli na sve više i više ljudi. U staro vreme se govorilo da marka
Motor dvadesetog veka predstavlja istu vrednost kao znak karata na
zlatu. Ne znam šta su mislili Stamsovi naslednici, ako su uopšte
razmišljali, ali mislim da su kao svi društveni planeri i svi divljaci
smatrali da je ta marka magični pečat koji je, zahvaljujući nekakvoj
vudu magiji, činio svoje i da će se zahvaljujući njoj obogatiti, kao i
njihov otac. E pa, kada su naše mušterije počele da uviđaju da mi
nikada ne isporučujemo porudžbinu na vreme, i da nijedan motor nije
potpuno ispravan magični pečat je počeo obrnuto da deluje: ljudi nisu
hteli motor ni na poklon ukoliko je nosio oznaku Dvadesetog veka. I
došlo je do toga da su nam jedini kupci bili ljudi koji nikada nisu
plaćali, niti su nameravali da plate svoje račune. Ali je Džerald Starns,
opijen sopstvenom slavom, postao nadmen i išao je unaokolo sa
superiornim stavom, tražeći da poslovni ljudi naručuju od nas, ne zato
 j j
što su motori dobri, već zato što su nam narudžbine bile očajnički
potrebne.
"Do tog doba svaki seoski maloumnik bio je u stanju da shvati ono
što su se generacije profesora pravile da ne primećuju. Od kakve je
koristi naša potreba elektrani kada joj generatori stanu zbog naših
neispravnih motora? Od kakve je koristi ona čoveku na operacionom
stolu kada nestane električnog osvetljenja? Od kakve je ona koristi
putniku u avionu kada se motor ugasi gore u vazduhu? A ukoliko ne
bi kupili naš proizvod zbog njegove vrednosti, već zbog naše potrebe,
zar bi to bilo dobro, ispravno, moralno za vlasnika elektrane, hirurga
u bolnici, proizvođača aviona?
"Pa ipak, to je bio moralni zakon koji su profesori, vođe i mislioci
želeli da uspostave svuda na zemlji. Ako je on učinio ovo jednom
malom gradu u kojem su se svi znali, možete li i da pomislite šta bi
učinio u svetskim razmerama? Da zamislite kako bi to bilo kada biste
morali da živite i radite vezani za sve propasti i sve sabotaže na
zemlji? Da radite i kad god neki čovek negde zakaže, da vi to morate
da nadoknadite. Da radite bez mogućnosti da napredujete, da vam
obroci i odeća i dom i zadovoljstvo zavise od svake prevare, gladi,
štetočina, bilo gde u svetu. Da radite bez ikakve šanse za dodatno
sledovanje, dok svi Kambodžijanci ne budu siti a svi Patagonijci ne
završe fakultet Da radite i da svako novorođeno stvorenje ima pravo
na blanko ček, ljudi koje nikada nećete videti, čije potrebe nikada
nećete znati, za čije sposobnosti, lenjost ili podvale i ne možete znati i
nemate pravo da ih ispitujete samo da radite i radite i radite a da
Starnsovima u svetu prepustite da odluče u čije će stomake odlaziti
rezultati vašeg truda, vaših snova i dana života. I to je moralni zakon
koji treba prihvatiti? To moralni ideal?
"E pa, probali smo i uvideli. Naša agonija trajala je četiri godine, od
prvog do poslednjeg sastanka, i završila se onako kako se jedino i
mogla završiti: bankrotstvom. Na našem poslednjem sastanku Ajvi
Starns je bestidno pokušala da opravda promašaj. Odražala je kratak,
gadan, oholi govor, u kojem je rekla da plan nije uspeo jer ga ostatak
zemlje nije usvojio, da jedna zajednica nije mogla uspeti u sebičnom,
pohlepnom svetu i da plan predstavlja plemeniti ideal, ali da ljudska
priroda nije dovoljno dobra za takav ideal. Jedan mladić onaj koji je
 j j j j j
bio kažnjen zato što nam je prve godine dao korisnu ideju ustao je,
dok smo mi svi sedeli ćutke, i otišao pravo do Ajvi Starns na platformi.
Ništa nije rekao. Pljunuo joj je u lice. To je bio kraj plemenitog plana i
Dvadesetog veka."
Čovek je govorio kao da mu je teret višegodišnjeg ćutanja iznenada
iskliznuo iz ruku. Znala je da joj je onim što joj je ispričao odao
poštovanje: nije reagovao na njenu ljubaznost, kao da je bio otupeo za
bilo kakvu ljudsku vrednost ili ljudsku nadu, ali se nešto u njemu
probudilo i ova ispovest je predstavljala odgovor, dugi, očajnički krik
pobune protiv nepravde, godinama potiskivan, provalio je iz njega u
prisustvu prve osobe kojoj njegova molba za pravednost nije bila
beznadežno upućena. Kao da mu je život, kojeg samo što se nije
odrekao, bio vraćen zahvaljujući dvema osnovnim stvarima koje su
mu bile potrebne: hrani i prisustvu racionalnog bića.
"Ali, šta je bilo s Džonom Galtom?"
"A..." rekao je, setivši se. "A, da..."
"Hteli ste da mi ispričate zašto su ljudi počeli da postavljaju pitanje
o njemu."
"Da..." Pogledao je nekud u daljinu, kao da mu je pred očima prizor
o kojem je godinama razmišljao, ali koji je ostao nepromenjen i
nerešen; na licu mu je bio čudan, upitni i užasnuti izraz.
"Hteli ste da mi kažete koje bio taj Džon Galt na kojeg misle
ukoliko je ikada takva osoba i postojala."
"Nadam se da nije, gospođo. Hoću da kažem, nadam se da je to
samo slučajnost, samo rečenica koja ništa ne znači."
"Imali ste nešto na umu. Šta?"
"Radi se o... radi se o nečemu što se dogodilo na onom prvom
sastanku fabrike Dvadeseti vek. Možda je to bio početak, a možda i
nije. Ne znam... Sastanak je bio održan jedne prolećne večeri, pre
dvanaest godina. Šest hiljada nas gužvali smo se na tribinama
postavljenim visoko na gredama najvećeg fabričkog hangara. Upravo
smo bili izglasali novi plan i bili smo nekako čudnovato usplahireni,
previše bučni, pozdravljali pobedu naroda, pretili nekim nepoznatim
neprijateljima i žudeli za borbom, poput nasilnika s nemirnom
savešću. Bela neonska svetla udarala su po nama, pa smo bili nekako
osetljivi i osećali se ranjivima, a predstavljali smo ružnu, opasnu rulju
 j j j j
u tom trenutku. Džerald Starns, predsedavajući, neprestano je udarao
čekićem zahtevajući mir, i mi bismo se malo utišali, ali ne previše, i
videlo se kako se čitava masa nemirno ljulja s jedne na drugu stranu,
poput vode u tiganju. 'Ovo je ključni trenutak u istoriji čovečanstval'
vikao je Džerald Starns u opštoj buci. 'Zapamtite da niko od nas sada
ne može da ode odavde, jer svi pripadamo jedni drugima, po
moralnom zakonu koji svi prihvatamo!' 'Ja ga ne prihvatom', rekao je
jedan čovek i ustao. To je bio jedan od mladih inženjera. Niko nije
mnogo znao o njemu. Skoro uvek se držao povučeno. Kada je ustao,
svi smo iznenada zamukli. Bilo je nečega u načinu na koji je držao
glavu. Bio je visok i vitak i sedam se da sam pomislio da bi mu svako
od nas mogao bez problema skršiti vrat, ali ono što smo osetili bio je
strah. Stajao je poput čoveka koji zna da je u pravu. 'Ja ću ovo
dokrajčiti, jednom zasvagda', rekao je. Glas mu je bio jasan i bez
ikakvih osećanja. Samo je to rekao i krenuo napolje. Išao je duž
prostorije, pod jarkim svetlom, ne žureći i ne primećujući nikoga od
nas. Niko se nije pokrenuo da ga zaustavi. Džerald Starns je iznenada
uzviknuo za njim: 'Kako?' Okrenuo se i odgovorio: 'Zaustavidu motor
sveta.' Onda je izašao. Nikada ga više nismo videli. Nikada nismo čuli
šta se s njim desilo. Ali, nekoliko godina kasnije, kada smo shvatili da
se svetla gase, jedno za drugim, u velikim fabrikama koje su
generacijama stajale čvrsto kao planine, kada smo videli kako se
kapije zatvaraju i pokretne trake zaustavljaju, kada smo videli kako su
putevi sve prazniji i da reke automobila presušuju, kada je izgledalo
kao da neka nema sila zaustavlja generatore u svetu, a svet se tiho
raspada, poput tela čija je duša nestala onda smo se zamislili i počeli
da postavljamo pitanja o njemu. Počeli smo da ispitujemo jedni druge,
mi koji smo ga čuli kada je to rekao. Pomislili smo da je održao reč,
da je on, koji je video i znao istinu koju smo odbijali da priznamo,
odmazda koju smo navukli sebi na glavu, osvetnik, čovek pravde kojoj
smo prkosili. Počeli smo da mislimo da nas je prokleo i da ne možemo
izbeći njegovu presudu i da mu nikada nećemo modi pobeći a sve je
bilo još užasnije jer nas nije progonio, odjednom smo mi počeli da
tražimo njega, a on je prosto nestao bez traga. Nismo nigde nalazili
odgovor. Zapitali smo se na osnovu kakve je nemoguće moći učinio
ono stoje obećao da će učiniti. Nije bilo odgovora na to. Počeli smo da
 j j g
razmišljamo o njemu kad god bismo videli neki kolaps u svetu koji
niko nije mogao da objasni, kad god bismo primili novi udarac, kad
god bismo izgubili još jednu nadu, kad god bismo osetili da smo u
klopci u ovoj mrtvoj, sivoj magli koja se spušta na Celu zemlju. Možda
su nas ljudi čuli kako uzvikujemo to pitanje i nisu znali šta time
mislimo, ali su i oni poznavali osećaj zbog kojeg smo to uzvikivali. I
oni su osećali da je nešto nestalo iz ovog sveta. Možda su zato počeli
to da govore kad god bi osetili da nema nade. Voleo bih da grešim, da
te reči ništa ne znače, da nema svesne namere niti osvetnika koji stoji
iza kraja ljudske rase. Ali, kada čujem kako ponavljaju to pitanje,
osećam strah. Uvek pomislim na čoveka koji je rekao da će zaustaviti
motor sveta. Jer, on se zvao Džon Galt."
Probudila se jer se zvuk točkova promenio. Bio je nepravilan, s
povremenom škripom i kratkim, oštrim prštanjem, ličio je na
isprekidani histerični smeh praćen grčevitim trzajima vagona. Znala je
pre no što je pogledala na sat da su na pruzi Železnice zapadnog
Kanzasa i da je voz krenuo u dugu obilaznicu prema jugu iz Kirbija u
Nebraski.
Voz je bio poluprazan; malo se ljudi upuštalo u prelazak kontinenta
na prvoj Kometi od katastrofe u tunelu. Skitnici je prepustila spavaći
vagon, ostavši sama s njegovom pričom. Želela je da razmisli o njoj, o
svim pitanjima koja je nameravala da mu sutra postavi ali, mozak joj
je bio ukočen i nepomičan, poput gledaoca koji zuri u priču,
nesposoban da bilo šta učini, samo da zuri. Osećalaje kao da joj je
poznato značenje tog događaja, znala je bez daljih pitanja i morala je
da pobegne izvan njegovog domašaja.
Kretati se te su Joj reči pulsirale u mozgu kretati se kao da je
kretanje samo sebi postalo cilj, suštinski, bitni, apsolutni i ukleti cilj.
Kroz tanki sloj sna zvuk točkova se takmičio s njenim sve
snažnijim osećajem napetosti. Neprestano se budila, kao da ju je hvata
panika bez nekog očiglednog uzroka, sela bi uspravno u mraku i
otupelo mislila: Šta je bilo? a onda govorila sebi ohrabrujući se:
Krećemo se... još se krećemo...
Pruga Zapadnog Kanzasa bila je gora no što je očekivala, pomislila
je slušajući točkove. Voz ju je sada nosio na stotine kilometara daleko
od Jute. Osetila je očajničku želju da side s voza na glavnoj liniji,
 j j j g j j
napusti sve probleme Tegart transkontinentala , pronađe nekakav
avion i odleti pravo do Kventina Denijelsa. Mukotrpnom snagom volje
ostala je u vagonu.
Ležala je u mraku, slušala točkove, razmišljala kako su jedino
Denijels i njegov motor opstojali kao svetla tačka u daljini koja je vuče
napred. Od kakve bi joj sada koristi bio motor? Nije imala odgovor.
Zašto je bila tako sigurna u očajničku potrebu da požuri? Nije imala
odgovor. Samo joj je, kao ultimatum, bilo u pameti da mora da stigne
do njega na vreme. Držala ga se, ne postavljajući pitanja. Bez reči je
znala pravi odgovor: motor nije bio potreban da bi pokretao vozove,
već da bi njoj samoj omogućio da se kreće.
Nije više čula onaj četvrti udar u uskomešanoj škripi metala, nije
čula korake neprijatelja s kojim se nadmetala, samo beznadežni
stampedo panike... Stići ću na vreme, mislila je, stići ću prva, spašću
motor. Ovaj motor neće zaustaviti, mislila je... neće stati... neće stati,
pomislila je probudila se uz trzaj dižući glavu s jastuka. Točkovi su
stali.
Na trenutak je ostala nepokretna, pokušavajući da shvati tu čudnu
nepokretnost oko sebe. Izgledalo je kao nemogući pokušaj da se
ovaploti slika nepostojanja. Nije bilo nikakvih svojstava stvarnosti koje
bi primetila, samo njihovo odsustvo: nikakvog zvuka, kao da je sama u
vozu nikakvog kretanja, kao da to i nije voz, već soba u zgradi
nikakvog svetla, kao da nije ni voz ni soba, već prostor bez predmeta
nikakvih znakova nasilja ni fizičke propasti, kao da u ovoj državi
propast više nije moguća.
Čim je shvatila prirodu te nepokretnosti, telo joj je poskočilo u
jednom pokretu, neposrednom i snažnom poput uzvika pobune. Glasna
škripa roletne na prozoru koju je podigla zarila se u tišinu poput
oštrice noža. Napolju nije bilo ničega sem nepoznatog prostranstva
prerije; jak vetar je rasterivao oblake, a snop mesečine probijao se
između njih, padajući na prostranstvo koje se činilo mrtvo kao i ono s
kojeg je voz dolazio.
Zamahnuvši rukom uključila je svetlo i pritisnula zvono pozivajući
službenika. Električno svetlo se pojavilo i vratilo je u racionalni svet.
Pogledala je na sat: bilo je nekoliko minuta nakon ponoći. Pogledala je
kroz zadnji prozor: pruga se pružala u pravoj liniji i na propisnoj
 j g j j j
daljini ugledala je crvenu lampu na zemlji, savesno tu stavljenu da
štiti zadnji deo voza. Prizor je delovao umirujuće.
Još jednom je pritisnula zvono. Čekala je. Otišla je do zadnjeg dela
vagona, otključala vrata i nagnula se da pogleda duž voza. U dugoj
traci čelika koja se sužavala u daljini bilo je osvetljenih prozora, ali
nije videla nikoga, nikakav znak ljudske aktivnosti. Zalupila je vrata,
vratila se i počela da se oblači, a pokreti su joj odjednom biti i
staloženi i hitri.
Niko nije odgovorio na zvono. Hitajući ka siedećem vagonu, nije
osetila nikakav strah, nikakvu nesigurnost, nikakav očaj, samo da je
neophodno da deiuje.
Nije bilo nikoga u službenom odeljku u siedećem vagonu, ni u
vagonu posle njega.
Žurila je uskim hodnicima ne nalazeći nikoga. Vrata na nekim
kupeima su bila otvorena. U njima su sedeli putnici, dopola obučeni,
ćutke, kao da čekaju. Pratili su njenu jurnjavu čudnovatim, potajnim
pogledima, kao da su znali šta juri, kao da su očekivali da neko dođe i
suoči se s onim što su izbegavali. Išla je dalje, jureći niz kičmeni stub
mrtvog voza, primećujući čudnovatu kombinaciju osvetljenih kupea,
otvorenih vrata i praznih hodnika: niko se nije usuđivao da izađe.
Niko nije želeo da prvi upita.
Trčala je kroz jedina spavaća kola u vozu, u kojima su neki putnici
spavali zgrčeni od iscrpljenosti, dok su drugi, budni i nepomični, sedeli
pogureni, kao životinje koje čekaju na udarac, ne buneći se.
Stala je u predvorju spavaćih kola. Ugledala je čoveka koji je bio
otključao vrata i izvirivao napolje, upitno gledajući nekuda u mrak,
spreman da izađe. Okrenuo se na zvuk njenih koraka. Prepoznala ga
je: bio je to Oven Kelog, čovek koji je odbio budućnost koju mu jednom
ponudila.
"Kelog!" štrecnula se, prizvuk osmeha u njenom glasu ličio je na
uzvik olakšanja pri iznenadnom pogledu na čoveka u pustinji.
"Dobro veče, gospođice Tegart", odgovorio je iznenađeno, s
osmehom u kojem su se nazirali neverica, zadovoljstvo i seta. "Nisam
znao da ste i vi u vozu."
"Dođite", naredila mu je kao da je službenik železnice. "Čini mi se
da se nalazimo u zaleđenom vozu."
 "I jesmo", odgovori joj on i hitro krenu za njom, poslušno i
disciplinovano.
Nikakva objašnjenja nisu bila potrebna. Kao da su, razumevši se
bez reči, odgovarali na poziv dužnosti i činilo im se prirodnim da od
stotine ljudi u tom vozu njih dvoje treba da se suoče s opasnostima.
"Imate li predstavu koliko dugo stojimo?" upitala je dok su žurili
kroz sledeći vagon.
"Nemam", rekao je. "Kada sam se probudio, već smo stajali."
Išli su čitavom dužinom voza, ne nalazeći službenike, konobare u
restoranu, kočničare, konduktera. S vremena na vreme bi se pogledali,
ali nisu progovarali. Znali su za priče o napuštenim vozovima, o
posadi koja je nestajala iznenada, buneći se protiv kmetstva.
Kada su stigli do kraja voza, izašli su, a oko njih se ništa nije
kretalo sem vetra, koji su osećali na licu, i oni se brzo vratiše u
lokomotivu. Farovi su bili upaljeni, pružali su se u prazninu noći poput
ruke koja nekoga optužuje. Kabina lokomotive je bila prazna.
Njen očajnički i pobednički uzvik prolomio se poput odgovora na
zaprepašćenost pred prizorom: "Imaju pravo! Ljudska su bića!"
Ućutala je, iznenađena, kao da je to uzviknuo neki stranac.
Primetila je da je Kelog ljubopitljivo posmatra uz slabašni nagoveštaj
osmeha.
Bila je to stara parna lokomotiva, najbolja koju je železnica mogla
obezbediti za Kometu. Žeravica je bila skupljena unutar rešetki, para
pod slabim pritiskom, a s druge strane ogromnih prednjih prozora na
lokomotivi farovi su padali na niz pragova, koji su, umesto da im jure
u susret, stajali nepokretni, poput gazišta na lestvama, izbrojani,
numerisani i završeni.
Posegnula je za službenim dnevnikom i pogledala imena poslednje
posade voza. Mašinovođa je bio Pet Logan.
Glava joj lagano klonu i ona sklopi oči. Pomislila je na prvu vožnju
po zelenoplavoj pruzi, na koju je sigurno mislio Pet Logan kao što je i
ona sada pomislila u nemim satima tokom poslednje vožnje po bilo
kakvoj pruzi.
"Gospođice Tegart?" reče Oven Kelog tiho.
Trgla se i podigla glavu. "Da", rekla je, "da... e, pa" u glasu joj se
nazirao samo metalni prizvuk odluke koju je donela "moraćemo da
 j j
dođemo do telefona i pozovemo drugu posadu." Pogledala je na sat.
"Sudeći po brzini kojom smo išli, biće da smo sada na oko trinaest
kilometara od državne železnice Oklahome. Mislim da je Bredšo
najbliže odeljenje koje možemo pozvati. Udaljeni smo pedesetak
kilometara."
"Da li neki drugi Tegartov voz dolazi za nama?"
"Sledeći je broj 253, transkontinentalni teretni voz, ali on neće stići
dovde do sedam sati ujutro, ako ide na vreme, u šta sumnjam."
"Samo jedan teretni voz na sedam sati?" Rekao je to nehotice, s
prizvukom ljutnje, poput čoveka odanog velikoj železnici za koju je
nekada s ponosom radio.
Usne joj se nakratko razvukoše u osmeh. "Naš transkontinentalni
saobraćaj nije ono što je bio u vaše vreme."
Klimnuo je glavom polako. "Verovatno ni vozovi Železnice
zapadnog Kanzasa ne idu večeras?"
"Ne mogu sada da se setim, ali mislim da ne idu."
Pogledao je stubove duž pruge. "Nadam se da ovi iz Zapadnog
Kanzasa održavaju . telefone."
"Hoćete da kažete da, po svoj prilici, to ne rade, sudeći po stanju u
kojem im se nalazi pruga. Ali, moraćemo da pokušamo."
"Da."
Okrenula se da pođe, ali je stala. Znala je da je ta primedba sada
potpuno beskorisna, ali su reči same navrle. "Znate", rekla je, "najteže
je podneti to što su postavili one lampe iza voza da bi nas zaštitili.
Oni... oni su se više brinuli za ljudski život nego stoje njihova zemlja
pokazala da se brine za njih."
U hitrom pogledu koji joj je uputio naziralo se neko posebno
značenje. "Da, gospođice Tegart."
Silazeći niz stepenice voza videli su grupicu putnika okupljenih
pored pruge i sve više prilika koje su im se pridruživale. Zahvaljujući
nekom posebnom instinktu, ljudi koji su sedeli i čekali sada su znali
da je neko uzeo stvar u svoje ruke, preuzeo odgovornost i da je sada
bilo bezbedno pokazati znake života.
Kada im je prišla, gledali su je upitno i sa iščekivanjem.
Neprirodna belina mesečine kao da je rastakala ono po čemu su im se
lica razlikovala i naglašavala to što im je bilo zajedničko: oprezni
 g j j
ispitivački izraz, u kojem su se nazirali i zastrašenost i molba i drskost
koju još uvek nisu ispoljili.
"Da li neko među vama želi da kaže nešto u ime putnika?"
Pogledali su se. Nije bilo odgovora.
"Dobro", reče ona, "ne morate ništa reći. Ja sam Degni Tegart,
potpredsednik ove železnice i" do je nje doprlo komešanje grupe, kao
da su se pokrenuli, i šapat koji je ličio na uzdah olakšanja "ja ću
govoriti. Nalazimo se u vozu koji je osoblje napustilo. Nema fizičkih
oštećenja. Lokomotiva je nedirnuta. Ali nema ko da je vozi. Ovo je ono
što novine nazivaju zaleđenim vozom. Vi svi znate šta to znači a znate
i razloge. Možda ste razloge znali davno pre no što su ih otkrili oni
koji su vas noćas napustili. Zakon im je zabranio da dezertiraju. Ali to
vam sada nije od pomoći."
Neka žena iznenada ciknu, histerično i ćudljivo zahtevajući
odgovor: "Šta sad da radimo?"
Degni zastade da bi je bolje pogledala. Žena se probijala napred da
bi se progurala do središta grupe, ne bi li ljudskim telima preprečila
prostor između sebe i ogromnog vakuuma zaravni koja se pružala i
nestajala u mesečini, mrtvoj fosforescenciji nemoćne, pozajmljene
energije. Na sebi je imala kaput prebačen preko spavaćlce; nije bio
zakopčan pa joj se stomak ocrtavao pod tankom tkaninom, opušten i
opscen, otkrivajući da je za nju svako ljudsko razotkrivanje zapravo
ružno pa stoga i ne pokušava da išta prikrije. Na trenutak Degni zažali
što mora da im se dalje obraća.
"Krenuću prugom do telefona", nastavila je, glasom jasnim i
hladnim poput mesečine. "Na svakih osam kilometara pruge nalazi se
telefon. Pozvaću drugu posadu. To će potrajati. Molim vas, ostanite u
vozu i održavajte red koliko možete."
"A bande pljačkaša?" upita neka druga žena nervozno.
"Tako je", reče Degni, "bolje da neko krene sa mnom. Ko će?"
Pogrešno je shvatila ženin motiv. Nije bilo odgovora. Niko nije
gledao ni u nju niti u bilo koga drugog. Nije bilo očiju samo vlažnih
jabučica koje su svetlucale na mesečini. Eto ljudi novog doba,
pomislila je, zahtevaju i prihvataju samožrtvovanje. Zapanjila ju je
ljutnja koju je osetila u njihovom ćutanju ljutnja je govorila da je
trebalo da ih poštedi trenutaka kakav je ovaj pa, s okrutnošću, koja je
za nju bila nova, namerno nastavi da ćuti.
Primetilaje da i Oven Kelog čeka; ali on nije posmatrao putnike,
posmatrao je njeno lice. Kada se uverio da niko iz gomile neće
odgovoriti, tiho je rekao: "Ja ću poći s vama, vrlo rado, gospođice
Tegart."
"Hvala vam."
"A šta će biti s nama?" dobaci nervozna žena.
Degni se okrenu prema njoj odgovarajući joj formalnim,
bezizražajnim tonom poslovne žene: "Nije bilo slučajeva u kojima su
pljačkaške bande napadale zaleđene vozove nažalost."
"Gde se uopšte nalazimo?" upita neki puniji čovek mlohavog lica u
preskupom kaputu; glas mu je zvučao kao da se obraća slugama koje
ne može da priušti. "U kom delu države?"
"Ne znam", odgovorila je.
"Koliko ćemo dugo biti ovde?" upita drugi, tonom poverioca koji se
obraća dužniku.
"Ne znam."
"Kada ćemo stići u San Fransisko?" upita treći, poput šerifa koji se
obraća osumnjičenom.
"Ne znam."
Njihovo nezadovoljstvo otimalo se kontroli poput sitnih, pucketavih
dimova, poput kestenja koje pršti u tamnoj pećnici umova koji su sada
bili sigurni da se neko o njima stara i da su bezbedni.
"Ovo je nečuveno!" viknula je neka žena, skačući napred, unoseći
se Degni u lice. "Nemate pravo da dozvolite da se ovako nešto dogodi!
Ne dopuštam da me neko primorava da čekam usred nedođije!
Očekujem prevoz!"
"Zavežite gubicu", reče Degni, "ili ću zaključati vrata na vozu i
ostaviti vas tu gde ste."
"Ne možete to uraditi! Vi ste javni prevoznik! Nemate pravo da tako
sa mnom postupate! Prijaviću vas Odboru za unifikaciju."'
"...ako vam Ja dam voz koji će vas dovesti do vašeg Odbora", reče
Degni okrećući se.
Videla je kako je Kelog gleda, kao da je pogledom podvukao njene
reči, ističući ih, da bi i ona sama obratila pažnju na njih.
 j j
"Nađite negde neku baterijsku lampu", reče ona, "dok Ja odem po
torbu, i onda Ćemo krenuti."
Kada su pošli ka železničkom telefonu, hodajući uz nemu kolonu
vagona, ugledali su Jednu priliku kako silazi s voza i hita prema
njima. Ona prepozna skitnicu.
"Nevolje, gospođo?" upita on zaustavljajući se.
"Osoblje nas je napustilo."
"A šta sad?"
"Idem do telefona da pozovem upravno odeljenje."
"Ne možete sami, gospođo. Ne u ovakvim vremenima. Bolje da
krenem s vama."
Osmehnula se. "Hvala. Ali biću ja dobro. Gospodin Kelog ide sa
mnom. Recite mi, kako se zovete?"
"Džef Alen, gospođo."
"Slušajte, Alene, jeste li ikada radili za železnicu?"
"Nisam, gospođo."
"E pa, sada radite. Vi ste zamenik konduktera i opunomoćenik
potpredsednika i odgovorni ste za ovu operaciju. Vaš posao je da
preuzmete kontrolu nad ovim vozom dok me nema, da održavate red i
sprečavate stoku da krene u stampedo. Recite im da sam vas ja
postavila. Ne treba vam nikakav dokaz. Poslušali bi svakoga ko
zahteva da ga slušaju."
"Razumem, gospođo", odgovorio joj je čvrstim glasom, pogled je
govorio da shvata.
Setila se da novac u džepu ima moć da povrati samopouzdanje;
izvadila je novčanicu od sto dolara iz torbe i gurnula mu je u ruku.
"Akontacija za vašu platu", rekla je.
"Da, gospođo."
Krenula je dalje, a on ju je pozvao: "Gospođice Tegart!"
Okrenula se. "Da?"
"Hvala vam", rekao je.
Osmehnula se, mahnula u znak pozdrava i produžila.
"Ko je to?" upita Kelog.
"Neka skitnica, uhvatili su ga bez karte u vozu."
"On će uraditi taj posao kako valja, čini mi se."
"Hoće."
 Išli su ćutke pored lokomotive, u pravcu farova. U početku,
koračajući s praga na prag, s jarkim svetlom u leđima, još su osećali
da su na poznatom, u oblasti železnice. Onda je primetila da gleda u
svetlo na pragovima pod nogama, gleda kako polako nestaje,
pokušava da ga zadrži, da i dalje gleda u sve slabiji odsjaj, dok nije
shvatila da je nagoveštaj odsjaja na drvetu samo mesečina. Nije
uspela da zadrži drhtaj, koji ju je naveo da pogleda nazad. Far je još
visio u mraku iza njih, poput tečne srebrne kugle neke planete,
varijivo blizu, ali u nekoj drugoj orbiti i nekom drugom sistemu.
Oven Kelog je ćutke hodao pored nje i bila je sigurna da oboje
znaju šta onaj drugi misli.
"Nije mogao. Gospode, nije mogao!" reče ona iznenada, ne
uviđajući da je prešla na reči.
"Ko?"
"Natanijel Tegart. Nije mogao da radi s ljudima kao što su ti
putnici. Nije mogao da vozi vozove za njih. Nije mogao da ih
zapošljava. Nije uopšte mogao da ih koristi, ni kao putnike ni kao
radnike."
Kelog se osmehnu. "Hoćete da kažete da se nije mogao obogatiti
eksploatišući njih, gospođice Tegart?"
Klimnula je glavom. "Oni..." reče i začu slabašni drhtaj sopstvenog
glasa, koji je u sebi nosio i ljubav i bol i prezir, "godinama su govorili
da se uzdigao osujećujući sposobnost drugih, ne ostavljajući im
nikakve prilike i da... da je u njegovom sebičnom interesu bilo da ljudi
budu nesposobni... Ali on... nije on od ljudi zahtevao poslušnost."
"Gospođice Tegart", reče on s čudnovatim prizvukom strogosti u
glasu, "prisetite se samo da je on predstavljao kodeks postojanja koji
je tokom kratkog perioda u ljudskoj istoriji proterao ropstvo iz
civilizovanog sveta. Setite se toga kada osetite da vas zbunjuje priroda
vaših neprijatelja."
"Jeste li ikada čuli za ženu po imenu Ajvi Starns?"
"O, da."
"Stalno mislim da bi ona u ovome uživala u prizoru ovih putnika
večeras. To je ona htela. Ali, mi... mi ne možemo da živimo s tim, vi i
ja, zar ne? Niko ne može da živi s tim. Nije moguće živeti s tim."
"A zašto mislite da je Ajvi Starns za cilj imala život?"
 j j j
Negde na granici sposobnosti da shvati poput pramičaka koje je
videla kako plutaju na granici prerije, ni zraci, ni magla, ni oblak
osetila je da se uobličava nešto što još uvek ne može da shvati, nešto
tek nagovešteno, što vapi da bude shvaćeno.
Nije progovarala, i poput karika u lancu koji se odmotavao u
njihovoj ćutnji ritam koraka se nastavljao, ograničen na pragove,
obeležen suvim, hitrim lupkanjem peta o drvo.
Nije imala vremena da ga bude svesna osim kao sposobne, srodne
duše koju joj je proviđenje poslalo; sada ga je posmatrala s punom
pažnjom. Na licu mu je počivao jasni nemilosrdni izraz, koji joj se kod
njega nekada sviđao. Ali, liceje bilo smirenije, kao da je postiglo neki
dublji mir. Odeća mu je bila pohabana. Nosio je kožnu jaknu, čak je i
u mraku uspevala da razazna istrcane delove kože.
Tegart transkontinental
"Šta ste radili otkako ste napustili ?" upitala
je.
"O, puno toga."
"Gde sada radite?"
"Obavljam tu i tamo neke poslove, manje-više."
"Kakve?"
"Svakakve."
"Ne radite za železnicu?"
"Ne."
Reskost zvuka preobrazila je odgovor u rečitu izjavu. Znala je da
mu je poznat njen motiv. "Kelog, kad bih vam rekla da mi nije ostao ni
jedan jedini prvorazredni čovek u sistemu Tegart, kad bih vam
ponudila neki posao, pod bilo kakvim uslovima, bilo koji iznos da
navedete da li biste nam se vratili?"
"Ne bih."
"Zaprepastili ste se što nam je saobraćaj tako proređen. Mislim da
nemate predstavu do čega nas je doveo gubitak ljudi. Ne mogu vam
reći u kakvoj sam agoniji bila pre tri dana, pokušavajući da pronađem
nekoga da sagradi osam kilometara privremene pruge. Treba da
sagradim osamdeset kilometara pruge kroz Stenovite planine. Nemam
predstavu kako. A mora se uraditi. Pročešljala sam čitavu zemlju
tražeći ljude. Nema ih. A onda iznenada naletim na vas, ovde, u kupeu
treće klase, a dala bih pola sistema za radnika kao što ste vi da li
razumete zašto vam ne mogu dozvoliti da odete? Tražite šta god
hoćete. Hoćete li da budete generalni direktor čitavog regiona? Ili
pomoćnik potpredsednika železnice?"
"Ne."
"Vi još uvek živite od svog rada, zar ne?"
"Da."
"Izgleda da ne zarađujete mnogo."
"Zarađujem dovoljno za svoje potrebe i ničije više."
"Zašto ste spremni da radite za bilo koga samo ne za Tegart
transkontinental ?"
"Zato što mi ne biste dali posao kakav bih želeo."
"Ja?" Zastala je. "Mili bože, Kelog! Zar niste shvatili šta sam vam
rekla? Dala bih vam svaki posao i"
"Dobro. Radnik na održavanju pruga."
"Molim?"
"Potrčko. Perač lokomotiva." Osmehnuo se pogledavši njeno lice.
"Ne? Eto vidite, rekao sam da ne biste."
"Hoćete da kažete da biste prihvatili posao fizičkog radnika?"
"U svako doba."
"Ali ništa bolje?"
"Tako je, ništa bolje."
"Zar ne shvatate da imam previše ljudi koji mogu da rade takve
poslove, i ništa bolje?"
"Ja to shvatam, gospođice Tegart. A vi?"
"Menije potreban vaš..."
"...mozak, gospođice Tegart? Moj mozak više nije na prodaju."
Stajala je i posmatrala ga, a lice joj je poprimalo sve hladniji izraz.
"Vi ste jedan od njih, zar ne?"
"Od kojih?"
Nije odgovorila, slegnula je ramenima i nastavila da hoda.
"Gospođice Tegart, koliko dugo nameravate da budete javni
prevoznik?"
"Neću da predam svet stvorenju koje citirate."
"Odgovor koji ste dali njoj bio je mnogo realniji."
Lanac njihovih koraka protegao se dugim minutima koji su
usledili, a onda je upitala: "Zašto ste stali uz mene večeras? Zašto ste
 j
bili voljni da mi pomognete?"
Odgovorio je lako, gotovo veselo: "Zato što nema putnika u tom
vozu koji mora da stigne tamo kuda je krenuo brže nego ja. Ako se
voz može pokrenuti, najviše koristi ću imati ja. A kada mi je nešto
potrebno, ja ne sedim i ne očekujem prevoz kao ona vaša kreatura."
"Ne? A šta kad bi svi vozovi stali?"
"Onda ne bih krenuo na važno putovanje vozom/'
"Kuda idete?"
"Na zapad."
"Nekim poslom?"
"Ne. Na mesec dana odmora s nekim prijateljima."
"Odmor? I to je vama toliko važno?"
"Važnije od svega na kugli zemaljskoj."
Posle tri kilometra stigli su do male sive kutije na stubu pokraj
pruge, u kojoj se nalazio telefon. Kutija je visila postrance, izubijana
vetrovima. Otvorila ju je uz trzaj. Telefon je bio tu, poznat, ohrabrujući
predmet, svetlucao je pod snopom Kelogove lampe. Ali, onog trenutka
kada je prinela slušalicu uhu znala je, a znao je i on kada je video
kako prstom oštro lupka po viljušci, da telefon ne radi.
Pružila mu je slušalicu bez reči. Držala je baterijsku lampu dok je
on na brzinu pregledao aparat, a zatim ga otkinuo sa stuba i ispitao
žice.
"Žica je u redu. Ima struje. Ovaj aparat ne radi. Postoji mogućnost
da sledeći radi." Dodao je: "Sledeći je osam kilometara dalje."
"Hajdemo."
Daleko iza njih, far lokomotive je još bio vidljiv, ne više veličine
planete, već zvezdice koja žmirka kroz izmaglicu u daljini. Pruga se
pružala u plavkastom prostoru pred njima, i nigde joj se nije nazirao
kraj.
Shvatila je kako je često gledala u taj far; sve dok se nalazio u
njihovom vidokrugu činio joj se kao pojas za spašavanje, zahvaljujući
kojem su bezbedni; sada treba da se otkinu i zarone u... u nešto izvan
ove planete, pomislila je. Opazila je da je i Kelog stao i gledao nazad u
far.
Pogledali su se, ali ništa nisu rekli. Škripanje kamenčića pod
nogama prštalo je poput petardi u tišini. Hladnim, smišljenim
 g j j
pokretom šutnuo je telefonski aparat, koji se otkotrijao u jarugu; silina
buke je razbila vakuum.
"Proklet bio", rekao je bezizražajno, ne podižući glas, s prezirom
iznad bilo kakvog izraza osećanja. "Verovatno mu se nije radilo, a
pošto mu je plata bila potrebna, niko nije imao pravo da zatraži da
održava telefone."
"Hajdemo", rekla je.
" Ako ste se umorili, možemo odahnuti, gospođice Tegart."
"Dobro mi je. Nemamo vremena da osećamo umor."
"To je naša velika greška, gospođice Tegart Trebalo bi da
zastanemo, jednog dana." Ona se prigušeno nasmeja, zakorači na prag
pruge, naglašavajući taj korak kao svoj odgovor, i oni produžiše.
Bilo je teško hodati po pragovima, ali kada su pokušali da hodaju
pored pruge shvatili su da je to još teže. Tlo od peska i prašine im je
tonulo pod petama, poput meke prianjajuće površine prekrivene
nekom materijom, ni tečnom ni čvrstom. Vratili su se i opet išli po
pragovima; kao da su koračali s balvana na balvan usred reke.
Pomislila je kako je odjednom osam kilometara ogromna
razdaljina, i kako je postaja udaljena pedeset kilometara sada
nedostižna nakon čitave ere železnica, a njih su gradili ljudi koji su
razmišljali u hiljadama kilometara na kontinentu. Ta mreža pruga i
svetala, rasprostrta od okeana do okeana, zavisila je od jedne
pokidane žice, slomljenog kontakta u zarđalom telefonu ne, pomislila
je, od nečega mnogo moćnijeg i delikatnijeg: zavisila je od kontakta u
umovima ljudi koji su znali da je postojanje žice, voza, posla, njih
samih i njihovih postupaka neizbežni apsolut. Kada su takvi umovi
nestali, voz od dve hiljade tona zavisio je od mišića u njenim nogama.
Umorna? pomislila je; čak je i napor hodanja predstavljao neku
vrednost, mali komad stvarnosti u nepomlčnosti koja ih je okruživala.
Osećaj napora predstavljao je posebno iskustvo, bol, i nije ni mogao
biti išta drugo usred prostora koji nije ni svetlo ni mrak, tla koje niti
da je niti se opire, magle koja se niti kreće niti stoji u mestu. Njihov
napor predstavljao je Jedini dokaz da se kreću: ništa se nije menjalo u
pustoši oko njih, ništa nije poprimalo oblik koji bi označio njihovo
napredovanje. Uvek bi se zamislila, s nevericom i prezirom, nad
sektama koje propovedaju uništenje vaseljene kao ideal kojem treba
 j j j j j
težiti. Evo, pomislila je, ovo je njihov svet i ovaploćeni sadržaj njihovih
umova.
Kada se kraj pruge pojavilo zeleno svetlo signala, označilo im je
tačku do koje treba stići i proći Je, ali im ona nestvarna u lelujavoj,
rastočenoj okolini nije donela osećaj olakšanja. Kao da je dopirala iz
nekog odavno ugašenog sveta, poput zvezda čija svetlost ostaje i kada
nestanu. Zeleni krug je sijao u prostoru, oglašavajući slobodnu prugu,
pozivajući na pokret tamo gde nije bilo ničega što bi se kretalo. Koji je
ono filozof, pomislila Je, propovedao da kretanje postoji i bez entiteta
koji se kreću? Ovo je bio i njegov svet.
Primetila je da hoda sve teže, kao da se kreće nasuprot nekoj sili
koja se ne opire već upija. Pogledavši u Keloga, videla je da i on hoda
kao čovek koji se opire olujnim vetrovima. Činilo joj se da su njih
dvoje jedini preživeli... stvarnost; pomislila je: dve usamljene prilike
koje se ne bore protiv oluje, već gore protiv nepostojanja.
Kelog nakon nekog vremena pogleda unazad, i ona je sledila
njegov pogled: svetleći far lokomotive nije se video.
Nisu stali. Gledajući pravo napred, on je odsutno zavukao ruku u
džep; osećala je da je taj pokret bio nehotičan, izvukao je paklu
cigareta i pružio joj.
Posegnula je za cigaretom a onda ga je iznenada uhvatila za zglob
na ruci i istrgnuta mu paklu iz ruke. Bila je to čisto bela kutija na
kojoj je bio samo jedan znak, znak dolara.
"Dajte mi lampu!" naredila je, zastavši.
On poslušno stade i usmeri snop svetlosti prema kutiji u njenoj
ruci. Na trenutak mu je videla lice: delovao je pomalo začuđeno, ali i
kao da ga nešto veoma zabavlja.
Ništa nije bilo napisano na kutiji, ni marka, ni adresa, samo zlatni
znak dolara. Na cigaretama je bio isti znak.
"Otkud vam ovo?" upitala je.
Smešio se. "Ako znate dovoljno da postavite to pitanje, gospođice
Tegart, trebalo bi da znate i da vam neću odgovoriti."
"Znam da ovo nešto predstavlja."
"Znak dolara? Mnogo toga. Nalazi se na prsluku svakog debelog
prasca u crtanim filmovima, da bi označio korumpiranog prevaranta i
podlaca kao jedini nedvosmisleni žig zla. On predstavlja kao novac u
 j g j
slobodnoj zemlji dostignuće, uspeh, čovekovu stvaralačku moć - i
upravo se iz tih razloga koristi kao žig koji obeležava nešto sramotno.
On se nalazi na čelu čoveka kakav je Henk Rirden, kao znak
prokletstva. Uzgred, da li znate odakle taj znak? To su inicijali
Sjedinjenih Država."
Ugasio je lampu, ali nije krenuo dalje; razaznala je nagoveštaj
gorkog osmeha.
"Da li znate da su Sjedinjene Države Jedina zemlja u istoriji koja je
ikada sopstveni monogram koristila kao znak pokvarenosti. Zapitajte
se zašto. Zapitajte se koliko dugo zemlja koja tako postupa može
postojati, i čija je to moralna merila uništavaju. Ovo je bila jedina
zemlja u istoriji u kojoj se do bogatstva nije dolazilo pljačkom već
proizvodnjom, ne silom već trgovinom, jedina zemlja čiji je novac
predstavljao čovekovo pravo na sopstveni um, na rad, na život, na
sreću, na samoga sebe. Ako je to zlo, po sadašnjim merilima u svetu,
ako je to razlog zbog kojeg nas proklinju, onda mi mi koji jurimo za
dolarima i stvaramo ih mi to prihvatamo i želimo da nas proklinje
takav svet. Mi hoćemo da nosimo znak dolara na čelu, ponosno, kao
znak plemenitosti znak za koji hoćemo da živimo i za koji smo, ako
ustreba, voljni da umremo."
Pružio je ruku da uzme kutiju. Držala ju je kao da njeni prsti neće
da popuste, ali se predala i stavila mu je na dlan. Smišljeno, polako,
kao da želi da naglasi značenje gesta, ponudio joj je cigaretu. Ona je
uze i prinese usnama. Uzeo je jednu za sebe, zapalio oboma, i krenuli
su dalje.
Hodali su po trulim brvnima koja su bez otpora tonula u pokretno
tlo, po nepreglednoj, razlivenoj kugli mesečine i pramenaste izmaglice
s dve točkice žive vatre u rukama i odsjaju dva mala kruga koja su im
osvetljavala lice.
"Vatra, opasna sila, ukroćena pri vrhovima prstiju..." setila se šta joj
je onaj stariji čovek rekao, onaj čovek koji je rekao da se te cigarete
ne proizvode nigde na zemlji. "Kada čovek razmišlja, u njegovom
mozgu gori vatrica i pravo je da gorući vrh cigarete bude jedan od
načina na koji se to izražava."
"Volela bih da mi kažete ko ih proizvodi", rekla je, tonom koji je
iskazivao beznadežnu molbu.
 Dobroćudno se nasmejao. "Mogu da vam kažem tek toliko:
proizvodi ih jedan moj prijatelj za prodaju, ali pošto nije obični
dobavljač prodaje ih samo svojim prijateljima."
"Prodajte mi jednu kutiju, hoćete li?"
"Mislim da je nećete moći platiti, gospođice Tegart, ali dobro, ako
hoćete."
"Koliko je?"
"Pet centi."
"Pet centi?" ponovila je, zbunjena.
"Pet centi", rekao je i dodao: "u zlatu."
Zastala je, zureći u njega. "U zlatu?"
"Da, gospođice Tegart."
"Pa dobro, po kom kursu? Koliko je to u našem običnom novcu?"
"Nema kursa, gospođice Tegart. Nikakvim iznosom, bio on izražen
fizičkom ili duhovnom monetom, čije je jedino merilo vrednosti dekret
gospodina Veslija Mauča, ne mogu se kupiti ove cigarete."
"A tako."
Posegnuo je rukom u džep, izvadio kutiju i pružio joj. "Daću vam
ih, gospođice Tegart", rekao je, "jer ste ih zaslužili mnogo puta do sada
i jer su vam potrebne iz istog razloga iz kojeg i nama."
"Kojeg razloga?"
"Da nas podsete kad se obeshrabrimo, usamljeni zbog izgnanstva
na našu pravu domovinu, koja je oduvek bila i vaša, gospođice
Tegart."
"Hvala vam." rekla je. Stavila je cigarete u džep; video je da joj
ruka podrhtava. Kada su stigli do Četvrtog od pet stubova, dugo su već
ćutali, bez snage za išta drugo sem da pokreću noge. Daleko napred
ugledali su tačkicu svetla suviše nisko na horizontu i suviše jasnu i
svetlu da bi bila zvezda. Neprestano su je gledali dok su hodali i ništa
nisu rekli dok nisu bili sigurni da je to snažni električni signal koji
blešti usred prazne prerije.
"Šta je to?" upitala je.
"Ne znam", rekao je. "Liči na..."
"Nije", uskočila je žurno, "ne može biti. Ne ovde."
Nije želela da čuje kako izgovara nadu koju je osećala već neko
vreme. Nije mogla sebi dozvoliti da prizna da misao predstavlja nadu.
 j g j
Pronašli su telefonsku govornicu na petom stubu. Ono svetlo, poput
jarke ledene vatre, bilo je na manje od jednog kilometra južno.
Telefon je radio. Podigavši slušalicu, čula je zujanje žice poput
disanja živog stvora. Onda joj je neki otegnuti glas odgovorio: "Džesap,
u Bredšou." Glas je zvučao pospano. "Ovde Degni Tegart, zovem sa..."
"Ko?"
"Degni Tegart izTegart transkontinentala , zovem sa..."
"A... A, da... Shvatam... Da?"
"...zovem s vašeg železničkog telefona broj 83. Kometa je
zaustavljena jedanaest kilometara severno odavde. Napuštena je.
Posada ju je napustila."
Usledila je stanka. "Pa, šta biste vi da ja sada uradim?"
Morala je da zastane, da bi poverovala. "Jeste li vi noćni dispečer?"
"Aha."
"Onda nam smesta pošaljite drugu posadu."
"Čitavu posadu za jedan putnički voz?"
"Naravno."
"Sada?"
"Da."
Usledila je stanka. "Pravila ne kažu ništa o tome."
"Dajte mi glavnog dispečera", rekla je, gušeći se.
"Na odmoru je."
"Dovedite nadzornika postaje."
"Otišao do Lorela na nekoliko dana."
"Pozovite mi bilo koje odgovorno lice."
"Ja sam odgovorno lice."
"Slušajte", rekla je polako, trudeći se da bude strpljiva, "da li
shvatate da je jedan voz, putnički voz, napušten usred prerije?"
"Aha, ali kako sad ja da znam šta treba da radim? U pravilima
toga nema. Da je došlo do neke saobraćajne nesreće, poslali bismo
vam tegljač, ali ukoliko nije došlo do nesreće... ne treba vam tegljač,
zar ne?"
"Ne. Ne treba nam tegljač. Trebaju nam ljudi. Da li me razumete?
Živi ljudi da upravljaju lokomotivom."
"Pravila ne kažu ništa o vozu bez ljudi. Ili o ljudima bez voza.
Nema pravila koje kaže da treba zvati čitavu posadu usred noći i slati
 j
ih da love negde neki voz. Nikad nisam čuo za tako nešto."
"Sada čujete. Zar ne znate šta morate da uradite?"
"Otkud ja znam?"
"Da li znate da je vaš posao da obezbedite da se vozovi kreću?"
"Moj posao je da poštujem pravila. Ako pošaljem posadu kad ne
treba, sam bog zna šta će se desiti. A sad, pored tog Odbora za
unifikaciju i svih tih regulativa koje imamo danas, ko sam ja da to
preuzimam na sebe?"
"A šta će se desiti ako ostavite nepokretan voz na liniji?"
"To nije moja krivica. Ja s tim nemam ništa. Ne mogu mene
okriviti. Ja tu ništa nisam mogao."
"Možete sada."
"Niko mi nije rekao."
"Ja vam govorim!"
"Otkud ja znam da li vi treba da mi kažete ili ne? Nije predviđeno
da mi obezbeđujemo Tegartovu posadu. Vašim vozovima upravlja vaša
posada. Tako nam je rečeno."
"Ali, ovo je vanredna situacija!"
"Niko mi ništa nije rekao za vanredne situacije."
Trebalo joj je nekoliko sekundi da se smiri. Videla je kako je Kelog
posmatra s gorkim osmehom, kao da ga nešto zabavlja.
"Slušajte", rekla je u slušalicu, "da li znate da je Kometa trebalo da
bude u Bredšou pre više od tri sata?"
"Da, naravno. Ali niko neće dizati galamu zbog toga. Nijedan voz
danas ne stiže na vreme."
"Onda nameravate da nas ostavite ovde da vam zauvek
zakrčujemo prugu?"
"Nemamo ništa do 4. novembra, kada putnički voz treba da krene
prema severu iz Lorela, u osam i trideset sedam. Možete čekati do
tada. U tom vozu će biti dnevni dispečer. Možete se njemu obratiti."
"Idiote nedokazani! Radi se o Kometi!"
"Pa šta? Ovo nije Tegart transkontinental . Puno biste vi hteli za
svoj novac. Donosite nam samo glavobolju, svima nama, sa svim tim
dodatnim radom i bez nadoknade za obične ljude." Glas mu je polako
postajao sve drskiji. "Ne možete tako da razgovarate sa mnom. Prošlo
je vreme kad ste mogli tako da razgovarate s ljudima."
j g g j
Nije verovala da ima ljudi kod kojih onaj jedini metod koji nikada
ranije nije primenjivala može da uspe; takve ljude Tegart
transkontinental nije zapošljavao i nikada ranije nije bila prisiljena da
radi s njima.
"Znate li vi ko sam ja?" upitala je hladnim, nadmenim tonom u
kojem je pretnja bila očigledna.
Upalilo je. "Ja... ja, čini mi se", odgovorio je.
"Onda, da vam kažem, ukoliko ne pošaljete posadu smesta, letećete
s posla za nepun sat vremena čim stignem u Bredšo, a stići ću, ranije
ili kasnije. Bolje za vas da to bude ranije."
"Razumem, gospođo."
"Pozovite celokupnu posadu za jedan putnički voz i izdajte im
naređenje da voze do Lorela, gde su naši ljudi."
"Razumem, gospođo." Dodao je: "Hoćete li reći upravnom odeljenju
da ste mi vi rekli da to uradim?"
"Hoću."
"I da ste vi za to odgovorni?"
"Da."
Usledila je stanka, a onda on beznadežno upita: "Pa, dobro, a kako
da ja sad pozovem te ljude? Skoro niko od njih nema telefon."
"Da li imate kurira?"
"Imamo, ali on neće stići ovamo pre jutra."
"Ima li trenutno ikoga pri postaji?"
"Tu je jedan čistač u pogonu."
"Pošaljite njega da pozove ljude."
"Razumem, gospođo. Ostanite na vezi."
Naslonila se na govornicu i čekala. Kelog se smešio.
"I vi hoćete da upravljate železnicom transkontinentalnom
železnicom tako?"
Ona stegnu ramenima.
Nije mogla da skine pogled s onog signalnog svetla. Činilo joj se
tako blizu, nadohvat ruke. Osećala je kao da joj se nepriznata misao
mahnito suprotstavlja, rasprskavajući deliće otpora u svakoj moždanoj
ćeliji: jedan čovek sposoban da ukroti neiskorišćene izvore energije,
čovek koji radi na motoru koji će sve ostale motore učiniti
beskorisnim... mogla bi razgovarati s njim, s takvim mozgom, za
 g g j g
nekoliko sati... za samo nekoliko sati... Šta ako i nema potrebe da žuri
do njega? To želi. To je sve što želi... Njen posao? Šta je njen posao: da
ide dalje i dalje, do krajnjih granica uma, u potpunosti iskorišćavajući
svoj potencijal ili da provede ostatak života razmišljajući umesto
čoveka nesposobnog da bude noćni dispečer? Zašto je rešila da radi?
Da li zato da bi ostala na mestu s kojeg je i krenula, kao noćni
operater stanice Rokdejl ne, još niže bila je bolja od tog noćnog
dispečera još u Rokdejlu; zar da ovo bude krajnji ishod: da završi niže
nego što je započela?... Nema razloga za žurbu? Ona sama je razlog...
Bili su im potrebni vozovi, ali ne i motor? Njoj je potreban motor...
Njena dužnost? Prema kome?
Dispečera dugo nije bilo; kada se vratio, glas mu zvučao sumorno:
"E pa, čistač kaže da nije problem da pozove ljude, ali šta to vredi,
kako da vam ih pošaljem? Nemamo nijednu lokomotivu."
"Nema lokomotive?"
"Nema. Jednu je uzeo nadzornik da bi otišao do Lorela, a druga je
u radionici, tamo je već nedeljama, a pomoćna lokomotiva je jutros
iskočila iz šina, popravljaće je do sutra popodne."
"Šta je s tegljačem koji ste ponudili da nam pošaljete?"
A, on je na severu. Juče je tamo došlo do nesreće. Još se nije
vratio."
"Imate li neku dizel lokomotivu?"
"Tako nešto nikada nismo ni imali. Nema toga ovde."
"Imate li železnička kola?"
"Da. To imamo."
"Pošaljite ih železničkim kolima."
"A... razumem, gospođo."
"Recite svojim ljudima da stanu ovde kod železničkog telefona broj
83 da povezu gospodina Keloga i mene", gledala je u onaj signal.
"Razumem, gospođo."
"Pozovite Tegartovog otpravnika stanice u Lorelu, obavestlte ga o
kašnjenju Komete i objasnite mu šta se dogodilo." Stavila je ruku u
džep i iznenada zgrčila prste: pod rukom joj je bila kutija cigareta.
"Recite mi", upitala je, "kakav je to signal, na manje od kilometar
odavde?"
 "Od mesta na kojem ste? A, to mora biti pomoćna pista
Aviokompanije Flegšip."
"Tako znači... Pa, to bi bilo sve. Neka vaši ljudi smesta krenu. Recite
im da povezu gospodina Keloga kod železničkog telefona broj 83."
"Razumem, gospođo."Spustila je slušalicu.
Kelog se cerio.
"Aerodrom, je li?" upitao je.
"Da." Stajala je i gledala u onaj signal još uvek grčevito stiskajući
cigarete u džepu.
"I tako će oni pokupiti gospodina Keloga, je li?"
Naglo se okrenula prema njemu, shvativši kakvu je odluku njen
mozak doneo, a da nije toga bila ni svesna. "Ne", rekla je, "ne, nisam
mislila da vas ostavim ovde. Samo, i ja imam nešto bitno da obavim
na zapadu, i moram da žurim, pa sam razmišljala o tome da pokušam
da uhvatim neki avion, ali ne mogu, a i nije neophodno."
"Hajdemo", rekao je i krenuo u pravcu aerodroma.
"Ali, ja..;"
"Ako ima nešto što više želite nego da tetošite one morone samo
napred."
"Više od bilo čega na svetu", prošaputala je.
"Ja ću na sebe preuzeti odgovornost i zameniti vas dok ne predam
Kometu vašem čoveku u Lorelu."
"Hvala vam. Ali, ako se nadate... Ja nemam nameru da dezertiram,
znate."
"Znam."
"Što ste onda tako voljni da mi pomognete?"
"Samo želim da jednom vidite kako izgleda kad radite nešto što vi
želite."
"Nije mnogo verovatno da će na tom aerodromu biti neki avion." .
"Veoma je verovatno da hoće."
Na kraju aerodroma nalazila su se dva aviona: jedan,
poluugljenisani ostatak olupine, koji nije bio ni za otpad; drugi,
jednosed Dvajta Sendersa, sasvim nov, kakav su ljudi uzalud tražili
širom zemlje.
Na aerodromu je bio neki uspavani službenik, mlad, debeljuškast, i
sem slabašnog nagoveštaja univerzitetskog obrazovanja u načinu na
 g g j g j
koji se izražavao, po mentalnom sastavu bio je rođak noćnog
dispečera u Bredšou. Ništa nije znao o ona dva aviona: oni su tu
otkako je on dobio posao pre godinu dana. Nikada nije pitao za njih,
ni on niti bilo ko drugi. Tokom nemog raspadanja koje se odvijalo u
dalekim upravnim odeljenjima, sporog rastakanja velike
aviokompanije, zaboravili su na Sendersov jednosed kao što su svuda
zaboravljali na opremu takve vrste... kao što zaboravljeni model
motora na gomili otpada, naočigled svima, nije ništa govorio ni
naslednicima ni onima koji su preuzeli fabriku...
Nisu postojala pravila koja bi mladom službeniku rekla da li treba
da zadrži Sendersov avion ili ne. Odlučili su, umesto njega: osorni,
samouvereni stav dvoje neznanaca punomoć Degni Tegart,
potpredsednika železnice kratki nagoveštaji nekakve tajne, hitne
misije, koja je njemu delovala vašingtonski pominjanje nekakvog
dogovora s visokim službenicima aviokompanije u Njujorku, čija
imena nikada ranije nije čuo ček na petnaest hiljada dolara, koji je
ispisala gospođica Tegart, na ime depozita u slučaju nestanka
Sendersovog aviona i drugi ček, na dvesta dolara, u ime zahvalnosti
za njegovu ljubaznost. Nasuo je gorivo u avion, proverio ga što je bolje
umeo, pronašao neku kartu aerodroma u zemlji i ona vide da je
aerodrom na periferiji A ona, u Juti, označen kao jedan od onih koji
još postoje. Bila je suviše napeta i auzeta da bi išta osećala, ali u
poslednjem trenutku, kada je službenik uključio osvetljenje i samo što
nije ušla u avion, ona zastade, pogleda u prazno nebo, onda u Ovena
Keloga. Stajao je sam pod belim bleštavim svetlom, stabilan,
razmaknutih nogu, na betonskom ostrvcetu u krugu zaslepljujućih
svetala, dok izvan tog kruga nije bilo ničega sem nepobedivog mraka i
ona se zapita ko od njih dvoje više rizikuje iko se suočava s većom
pustoši.
"U slučaju da mi se nešto desi", rekla je, "hoćete li, molim vas, reći
Badiju Vilersu iz moje kancelarije da da posao Džefu Alenu, kako sam
mu obećala?"
"Hoću. Je li to sve što želite da se uradi... u slučaju da se nešto
desi?"
Razmislila je i tužno se osmehnula, iznenađena onim što je
shvatila. "Da, čini mi se da je to sve... Samo još nešto, recite Henku
 j j
Rirdenu šta se dogodilo i da sam vas zamolila da mu kažete."
"Hoću."
Podigla je glavu i odlučno rekla: "Ali ne mislim da će išta dogoditi.
Kada stignete u Lorel, pozovite Vinston u Koloradu i recite im da ću
stići tamo sutra do podneva."
"Dobro, gospođice Tegart."Želela je da pruži ruku u ime pozdrava,
ali joj se učini nepriličnim, a onda se setila šta joj je rekao o
trenucima usamljenosti. Izvadila je kutiju cigareta i bez reči mu
ponudila jednu od njegovih sopstvenih cigareta. Osmehom je izrazio
potpuno razumevanje, i mali plamen šibice koji je zapalio njihove dve
cigarete predstavljao je njihovo najtrajnije rukovanje.
Onda je ušla u avion i ono čega je zatim bila svesna nije
predstavljalo niz izdvojenih trenutaka, već nalet jedinstvenog kretanja
ijedne jedinice vremena, tok kojim se stvara jedan entitet, poput nota
kakvog muzičkog dela: od dodira ruke na starteru preko naleta zvuka
motora u pokretu, koji je poput planinskog odrona prekinuo svaku
vezu s vremenom iza nje preko kružnog zamaha sečiva, iščezlog u
krhkom svetlucanju kovitlaca koji je sekao prostor pred njom početka
piste kratke stanke zatim zaleta pa duge, opasne putanje, bez
prepreka, prave linije koja je na snazi dobijala toliko koliko ju je
trošila na ubrzano, pravolinijsko kretanje ka cilju do trenutka,
neprimetnog, kada je zemlja spala s točkova a linija se, neprekinuta,
nastavila u prostoru u obliku jednostavnog, prirodnog uspona.
Ugledala je telefonske žice duž pruge kako padaju nekud ispod
njenih nogu. Zemlja je padala i ona oseti kao da joj težina klizi s
članaka, kao da će zemlja nastaviti da se smanjuje do veličine kugle,
zatvoreničke kugle koju je vukla i izgubila. Telo joj se zanjihalo, pijano
od otkrovenja, avion se njihao zajedno s telom, a zemlja pod njom se
teturala zajedno s avionom otkrovenje da joj je život u rukama, da ne
treba da se raspravlja, objašnjava, podučava, moli, da se bori ništa od
toga, samo da gleda, razmišlja i dela. Onda se zemlja umirila, postala
široka ploča koja je bivala sve šira i šira što je više kružila, dižući se.
Kada je poslednji put pogledala nadole, svetla aerodroma su bila
ugašena, video se samo onaj jedan signal koji je ličio na vrh Kelogove
cigarete, koja šija u ime poslednjeg pozdrava u mraku.
 Onda je ostala sama s lampicama na komandnoj tabli i zvezdanim
prostranstvom s one strane staklene ploče. Nije bilo ničega da je
podrži sem ritma motora i umova ljudi koji su stvorili avion. Ali šta
drugo i može ikoga da podrži? pomislila je.
Njena putanja je vodila prema severozapadu, dijagonalno preko
države Kolorado. Znala je da je odabrala najopasniju putanju, iznad
predugog niza najgore planinske barijere, ali to je bio najkraći put, a
bezbednost je bila pitanje visine i nijedna joj se planina nije činila
opasnom u poređenju s noćnim dispečerom iz Bredšoa.
Zvezde su bile poput pene a nebo prepuno lelujavog kretanja,
mehurića koji su tražili mesto, a drugi su se oblikovali u kružnim
talasima, koji nikuda nisu išli. Poneka varnica bi s vremena na vreme
osvetlila zemlju, i njoj bi se učinilo da je jača od čitavog nepomičnog
plavetnila iznad nje. Ali, usamljena između crnila pepela i plavetnila
kripte, kao da se borila da zadrži slabašni oslonac, pozdravila bi je i
nestala.
U praznini se postepeno izdvajao bledunjavi tok reke, i dugo joj se
nije gubila iz vida, klizila joj je u susret neprimetno. Ličila je na
fluorescentnu venu koja se nazire pod kožom zemlje, slabašnu venu
bez krvi.
Kada je ugledala svetla nekog grada, poput šake zlatnih novčića
bačenih po preriji, jarko bleštava svetla, napajana strujom, činila su joj
se daleka kao i zvezde, i sada isto tako nedostižna. Energije koja ih je
osvetljavala nije više bilo, snaga koja je stvarala elektrane u praznim
prerijama je nestala, i ona nije znala put kojim bi se povratila. Pa
ipak, bile su to njene zvezde pomislila je, gledajući nadole one su bile
njen cilj, njen svetionik, vodilja, vukle su je napred. Ono što su drugi
osećali pri pogledu na zvezde zvezde udaljene milionima godina,
neobavezujuće poput beskorisnih šljokica ona je osećala pri pogledu
na električne sijalice na ulicama grada. Ta zemlja pod njom je bila
visina na koju je želela da se uspne, i ona se zapita kako ju je izgubila,
ko je od nje načinio zatvorsku kuglu koja se vuče po blatu, koje
najavu njene veličine pretvorio u nedostižnu viziju. Ali, grad je
predstavljao prošlost, morala je da gleda napred, prema planinama
Kolorada koje su se uzdizale pred njom. Mali stakleni brojčanik na
komandnoj tabli pokazivao je da se uspinje. Zvuk motora je odzvanjao
 j j j j j
u metalnoj školjki oko nje, podrhtavao joj je u upravljaču pod
dlanovima, poput pulsirajućeg srca koje se napreže da nešto postigne,
govorio joj je o snazi koja ju je nosila iznad planinskih vrhova. Zemlja
je sada bila izbrazdana skulptura koja se njihala levo-desno, u vidu
eksplozije usled koje su još uvek iznenadni mlazevi leteli prema
avionu. Videla ih je kao crna ulegnuća na svom putu, koja su sve više
i više parala mlečno zvezdano prostranstvo. Um joj je bio jedno s
telom, a telo jedno s avionom, borila se protiv nevidljivih sila koje su
je vukle nadole, borila se protiv iznenadnih naleta u kojima se zemlja
prevrtala, a njoj se činilo da će se otkotrijati u nebo vukući pola
planine za sobom. Kao da se borila protiv zaleđenog okeana čije bi i
najmanje izlivanje bilo fatalno.
Bilo je predela gde se odmarala, kada bi se planine povukle pred
maglovitim dolinama. Onda bi se magla uzdigla da proguta zemlju, a
ona bi lebdela u prostoru, i jedino kretanje bio je zvuk motora.
No, nije joj bilo potrebno da vidi zemlju. Komandna tabla je sada
bila njeno čulo vida zgusnuto čulo vida najboljih umova sposobnih da
je vode. Njihov zgusnuti vid, pomislila je, dat njoj, od koje se samo
tražilo da ume da ga koristi. Koliko su bili plaćeni za to, ti darodavci
vida? Od zgusnutog mleka, preko zgusnute muzike, do zgusnutog vida
preciznih instrumenata kakva bogatstva nisu dali svetu i šta su dobili
zauzvrat? Gde su sada? Gde je Dvajt Senders? Gde je pronalazač
njenog motora?Magla se dizala i ona iznenada na čistini ugleda
nekakvu iskru u stenovitom prostranstvu. Nije to bilo električno svetlo,
samo usamljeni plamen u mraku zemlje. Znala je gde se nalazi i bio
joj je poznat taj plamen: Vajatova baklja.
Približavala se cilju. Negde iza nje, na severoistoku, nalazili su se
vrhovi kroz koje je prolazio tunel Tegart. Planine su u blagom padu
klizile prema čvršćem tlu jute. Spustila je avion bliže zemlji.
Zvezde su nestajale, nebo postajalo sve tamnije, a u nanosu oblaka
na istoku pojavljivale su se tanke pukotine najpre u obliku
pramenova, te slabašnih tačkica odsjaja, zatim pravolinijskih traka, još
ne ružičastih ali ne više ni plavih, boje svetla koje se rađa, prvi
nagoveštaji svitanja koje se bližilo. Pojavljivale su se i nestajale,
postajući sve svetlije, čineći nebo još tamnijim, a zatim se vraćale
šireći pukotine, poput obećanja koje se polako ali sigurno ispunjava. U
 j j g j
glavi joj je odzvanjalo neko muzičko delo, ono kojeg je retko kad želela
da se seti: ne Peti Helijev koncert, već četvrti, krik mučne borbe, čija se
tema nazirala poput daleke, nedosegnute vizije.
Ugledala je aerodrom u A onu, na udaljenosti od nekoliko
kilometara, prvo u vidu iskričavog četvorougla, zatim kao izliv belih
zraka. Bio je osvetljen zbog aviona koji samo što nije uzleteo i ona
pričeka na sletanje. Kružeći u mraku iznad aerodroma videla je
srebrno telo aviona kako se uzdiže poput feniksa iz belog plamena i
pravolinijski, u trenu, ostavlja za sobom svetlucavi trag i kreće prema
istoku.
Onda se sjurila u svetlucavi stub zraka, na njegovo mesto, ugledala
je betonsku pistu kako joj leti u susret, osetila kako je udar točkova na
vreme zaustavlja, zatim se putanja kretanja lagano usporava a
ukroćeni avion postaje bezbedan poput automobila, polako klizeći
pistom.
Bio je to mali privatni aerodrom, služio je za oskudni saobraćaj
nekolicine industrijskih postrojenja koja su još uvek opstojala u
A onu. Videla je nekog službenika kako hita prema njoj. Skočila je na
tlo pre no što se avion potpuno zaustavio, nije imala strpljenja da
izdrži nekoliko preostalih minuta tog višečasovnog leta dok se letelica
sasvim ne umiri.
"Mogu li ovde negde da iznajmim automobil, moram odmah do
instituta za tehnologiju?" upitala je.
Službenik je zbunjeno pogleda. "Kako... da, verovatno, gospođo. Ali,
što biste? Tamo više nema nikoga."
"Gospodin Kventin Denijels je tamo."
Službenik polako odmahnu glavom onda palcem pokaza na istok
prema svetlima na repu aviona, koja su postajala sve manja. "Eno,
gospodin Denijels upravo odlazi."
"Molim?"
"On je upravo otišao."
"Otišao? Zašto?"
"Otišao je s nekim čovekom koji je došao po njega avionom pre
dva-tri sata."
"S kojim čovekom?"
 "Ne znam, nikada ga pre nisam video, ali uh, bato moj, ne da ima
lep avioni"
Bila je ponovo za upravljačem, jurila pistom, dizala se u vazduh, a
avion je poput metka leteo prema dve varnice crvenog i zelenog
žmirkavog svetla u daljini na istočnom nebu i ponavljala je: "A, ne,
neće! E, neće! Neće i neće!" Jednom zasvagda mislila je, stežući volan
kao da je neprijatelj kojeg ne sme pustiti, a reči su poput pojedinačnih
eksplozija ostavljale u njenoj glavi vatreni trag, koji ih je povezivao:
jednom zasvagda... da se nađe s uništiteljem licem u lice... da sazna
koje on i kuda to nestaje... ne motor... motor neće odneti u mrak
monstruozno nedostupnog nepoznatog... ovog puta neće pobeći... Na
istoku se dizao tračak svetla, činilo joj se da dolazi sa zemlje, kao
dugo suzdržavani dah konačno na slobodi. U tamnom plavetnilu iznad
njega, neznančev avion je bio varnica promenijive boje, svetlucala je
poput vrha klatna koje se njiše u tami, otkucavajući vreme. Zbog krive
udaljenosti iskra je delovala bliže zemlji, i ona širom otvori ventil za
dovod goriva ne dozvoljavajući iskri da joj nestane iz vidokruga, ne
dozvoljavajući joj da dodirne horizont i nestane. Svetlo je letelo u nebo
kao da ga sa zemlje privlači neznančev avion. Avion je išao prema
jugoistoku, a ona ga je pratila leteći u susret svitanju. Nebo se
prelivalo iz providne zelene boje leda u svetlozlatnu, a zlato se
pretakalo u jezero pod krhkim slojem ružičastog stakla u boji onog
zaboravljenog jutra koje je prvi put videla na zemlji. Oblaci su
nestajali u duguljastim nitima dimnoplave. Nije skidala pogled s
neznančevog aviona, kao da je taj pogled spona koja joj vuče letelicu.
Neznančev avion je sada bio mali crni krst, sve manji i manji znak na
bleštavom nebu. Onda je primetila da oblaci ne nestaju, da stoje
zgusnuti na ivici zemlje i shvatila da avion ide prema planinama
Kolorada, da je opet čeka borba protiv nevidljive oluje. Registrovala je
to bez ikakvog osećanja; nije se pitala da li letelica ili telo imaju snage
da ponovo pokušaju. Sve dok je u stanju da se kreće, pratiće tu česticu
koja je letela nekuda s poslednjim delićem njenog sveta. Osećala je
samo pustoš posle vatre negdašnje mržnje i besa i očajničkog nagona
da ubija; sve se to sada stopilo u samo jednu ledenu prugu, odlučnost
da prati neznanca, ko god da je, ma gde je to odvelo, da ga prati i...
ništa nije rekla u mislima, ali, neizrečeno, u dnu njene svesti ležalo je:
 j j j
i da živi život, ali da prvo oduzme njegov. Poput instrumenta
podešenog na automatsku kontrolu, telo joj je obavljalo radnje
neophodne za vožnju aviona dok su se planine njihale u plavičastoj
magli pod njom, a ispresecani vrhovi uzdizali na stazi poput dimnih
tvorevina smrtonosnije plave boje. Primetila je da se razdaljina između
njenog i neznančevog aviona smanjila: smanjio je brzinu zbog
opasnog terena, dok je ona letela istom brzinom, nesvesna opasnosti,
samo se mišicama sopstvenih ruku i nogu borila da održi avion u
vazduhu. Kratko, nategnuto micanje usana predstavljalo je najbliži
ekvivalent osmehu za koji je trenutno bila sposobna: njenim avionom
je zapravo upravljao on, pomislila je; on joj je davao snagu da ga prati
mesečarski nepogrešivo i vešto.
Kao da sama od sebe odgovara na njegovo upravljanje avionom,
igla na visinomeru se polako podizala. Letela je sve više i više i
zapitala se kada će je izneveriti sopstveni dah i propeler. Išao je na
jugoistok, prema najvišim planinama, koje su zasenjivate putanju
sunca.
Prvi sunčev zrak je udario o njegov avion. Zasjao je na trenutak,
poput rasplamsale bele vatre. odašiljući zrake s krila. Zatim su došli
planinski vrhovi: videla je sunčeve zrake kako padaju na sneg u
pukotinama, a onda se slivaju niz granitne padine; bacali su senke na
obode i davali planinama životniji, konačni oblik.
Leteli su iznad divljeg dela Kolorada, nenaseljenog, nenaseljivog,
nedostupnog za ljudsku stopu ili avion. Nikakvo sletanje nije bilo
moguće u krugu od stotinu kilometara; pogledala je na ventil za
gorivo: imala je još pola sata na raspolaganju. Neznanac je išao pravo
prema sledećem, višem vencu planina. Pitala se zašto je odabrao put
kojim nikada nije išla niti bi ikada mogla ići nijedna aviolinija.
Poželela je da je taj planinski venac već iza nje; to je poslednji napor
koji je mogla uložiti.
Neznančev avion je iznenada počeo da usporava. Gubio je visinu
baš kada je očekivala da će je povećati. Granitna prepreka uzdizala
mu se na putu, išla mu u susret ustremila se na njegova krila, a on je
sledio putanju koja je klizila nadole. Nije razaznavala nikakav kvar,
nikakav trzaj, znak neke mehaničke greške; kretao se ujednačeno i
kontrolisano. Uz iznenadni odsjaj sunčevih zraka na krilima, avion se
 j j
nagnuo i skrenuo, dok su zraci poput kapi klizili s njegovog obličja a
zatim počeo da se u širokoj spirali spušta, kao da traži mesto za
sletanje, tamo gde nije bilo moguće sleteti.
Posmatrala je ne pokušavajući da objasni, ne verujući u ono što
gleda, čekajući da se uzdigne i vrati na stari put. Ali on je i dalje
lagano, kružno klizio sve niže, prema tlu koje nije mogla da vidi i o
kom se nije usuđivala ni da misli. Poput ostataka izlomljene čeljusti,
niz granitnih udubljenja isprečio se između njegovog i njenog aviona;
nije znala šta leži na kraju njegovog spiralnog kretanja. Znala je samo
da to nije ličilo na samoubilačko kretanje, mada je moralo biti.
Na trenutak je videla odsjaj sunca na njegovim krilima. A zatim,
poput tela čoveka koji u vodu skače na glavu, ispruženih ruku,
prepušten zamahu pada, avion se spustio i nestao iza planinskih
grebena.
Letela je i dalje, iščekujući da se ponovo pojavi, nesposobna da
poveruje da je upravo prisustvovala užasnoj nesreći koja se odigrala
tako jednostavno i tiho. Letela je nad mestom gde se avion spustio.
Ličilo joj je na dolinu okruženu granitnim zidovima.
Stigla je do doline i pogledala nadole. Nije bilo mesta za sletanje.
Nije bilo ni traga nikakvom avionu.
Dno doline je ličilo na odsek Zemljine kore izuvijane u vreme kada
se Zemlja hladila, i neprohodne od tog doba. Bio je to odsek zbijenih
stena, ogromno kamenje koje se nadvijalo jedno nad drugim u
najrazličitljim oblicima, s dubokim tamnim pukotinama i nekoliko
izobličenih stabala borova koji su ukrivo rasli. Nije bilo ravnog tla ni
veličine maramice. Nije bilo mesta gde bi se mogao sakriti avion. Nije
bilo ostataka olupine aviona.
Oštro je zaokrenuta, kružeći nad dolinom, spuštala se malo-
pomalo. Zbog neke tajanstvene igre svetlosti, koju nije umela da
objasni, dno doline činilo se jasnije od ostatka zemljine površine.
Razaznala je dovoljno da bi znala da tu nema aviona; pa ipak, to nije
bilo moguće.
Kružila je, spuštajući se sve niže. Pogledala je oko sebe i na jedan
strašni trenutak shvatila je da je tiho letnje jutro, da je sama,
izgubljena u predelu Stenovitih planina, kojima nijedan avion nikada
ne bi smeo prići, i da, dok nestaju kapi goriva, traži avion koji nikada
 j g j
nije postojao, u potrazi za uništiteljem koji je nestao baš kao što je
uvek nestajao; možda ju je tek njegova vizija dovela dovde, da bi bila
uništena. Sledećeg trenutka odmahnula je glavom, stegnula usne i
spustila se još niže.
Pomislila je kako ne može napustiti tako neprocenjivo bogatstvo
kao Stoje mozak Kventina Denijelsa, ako se on nalazi na nekoj od tih
stena pod njom, ako je još živ i ako mu može pomoći. Spuštala se
unutar venca planina koje su okruživale dolinu. Bio je to opasan let,
bilo je premalo prostora, ali je kružila i spuštala se sve niže, a život joj
je zavisio od čula vida, koje je obavljalo dva zadatka: tragalo po dnu
doline i pazilo na granitne zidove koji su izgledali kao da će joj u
svakom trenutku slomiti krila.
Opasnost joj je doprla do svesti samo kao sastavni deo onoga što
mora da obavi. Više nije predstavljala ništa lično. Divlje osećanje koje
ju je preplavilo skoro je ličilo na zadovoljstvo. Bio je to poslednji krik
izgubljene bitke. Ne! Krik se prolamao u njenim mislima, upućen
uništitelju, svetu koji je napustila, godinama za njom, dugom
postepenom porazu koji je proživljavala Ne!... Ne!... Ne!...
Očima je preletela preko komandne table a onda se na tren ukočila
ostavši bez daha. Visinomer je pokazivao 3300 metara kada ga je
pogledala prethodni put. Sada je pokazivao 3000 metara. Ali, dno
doline se nije promenilo. Nije bilo bliže. Ostalo je na istom odstojanju
kao kada je prvi put pogledala nadole.
Znala je da je u ovom delu Kolorada nivo tla 2400 metara. Nije
primetila koliko se dugo spuštala. Nije primetila da je tlo, koje joj je s
visine izledalo suviše jasno i blizu, sada izgledalo previše nejasno i
daleko. Gledala je u iste stene iz istog ugla, nisu se uvećale, senke koje
su bacale nisu se pokrenule, i čudnovato, neprirodno svetlo još uvek je
obasjavalo dno doline.
Pomislila je da joj visinomer ne radi i nastavila da se kružno
spušta. Videla je kako igla na brojčaniku opada, videla je kako se
granitni zidovi uzdižu, videla je kako venac planina postaje sve viši,
njegovi vrhovi sve bliži jedni drugima na nebu ali je dno doline ostalo
nepromenjeno, kao da se spušta niz bunar koji nema dno. Igla se
pomerala na 2850, 2750, 2700, 2600.
 Blesak svetla koji ju je pogodio došao je niotkud. Kao da je vazduh
unutar i izvan aviona postao eksplozija zaslepljujućeg hladnog
plamena, iznenadnog i nečujnog. Zatečena, povukla se unazad u
sedištu, pustila upravljač i prekrila oči. U sledećem trenutku, kada je
ponovo uhvatila upravljač, svetla više nije bilo, ali je njena letelica
jurila nadole, u ušima joj je pucalo od tišine, a propeler ispred nje je
bio ukrućen: motor nije radio.
Pokušala je da krene nagore, ali je letelica išla nadole i ono što je
videla da joj leti u lice nisu bile izlomljene stene već zelena livadska
trava, na mestu na kom tren ranije livade nije bilo. Nije bilo vremena
da pogleda ostalo. Nije bilo vremena da razmišlja o objašnjenju. Nije
bilo vremena da uspravi avion. Zemlja je bila zeleni plafon koji se
spuštao na nju, na nekoliko stotina metara koji su brzo nestajali.
DEO TREĆI
 Glava I
ATLANTIDA

Kada je otvorila oči, videla je sunce, zeleno lišće i nečije lice.

Pomislila je: znam šta je ovo. Bio je to svet kakvom se nadala kad je
imala šesnaest godina a sada ga je dosegnula i činio se tako
jednostavan, tako prirodan, da je nadošli osećaj ličio na blagoslov
izrečen univerzumu samo dvema recima: pa, naravno.
Posmatrala je lice čoveka koji je klečao kraj nje i znala: svih
proteklih godina i život bi dala da je mogla ovo da vidi lice bez traga
bola, straha, krivice. U obliku njegovih usana ocrtavao se ponos, i
nešto više: kao da se ponosio sopstvenim ponosom. Oštre linije obraza
ukazivale su na aroganciju, napetost, prezir pa ipak, lice nije
izražavalo nijednu od ovih odlika, već njihov zbir: smirenu odlučnost,
sigurnost i bezdušnu nevinost koja ne traži oproštaj, niti ga da je. Bilo
je to lice koje ništa ne skriva niti izbegava, lice koje se ne plaši da će
ga neko opaziti niti da samo opaža, i prvo što je uočila bila je snažna
perceptivnost njegovih očiju delovao je kao da mu čulo vida
predstavlja najdražu alatku, s kojom kreće u beskrajno radosnu
avanturu, kao da su oči te koje daju najveći značaj njemu samom i
svetu njemu zbog sposobnosti da vidi, svetu jer je toliko neutaživo
vredan gledanja. Za trenutak joj se učinilo da se nalazi pred
stvorenjem koje je čista svest pa ipak, nikada ranije nije bila toliko
svesna tela nekog muškarca. Lagana tkanina košulje više je
naglašavala no skrivala građu tela: koža mu je bila preplanula a telo
posedovalo čvrstinu, čistu, napetu snagu, jasnu preciznost livničkog
kalupa; kao da je izliven, ali od nekog zagasitog metala mekog
odsjaja, poput legure aluminijuma i bakra. Boja kože stapala se s
kestenjastosmeđom bojom kose, čiji su se krajevi prelivali na suncu, u
nijansama od smeđe do zlatne, a oči upotpunjavale njihov raspon kao
jedini nezatamnjeni, svetlucavi deo odlivka: oči su mu bile poput
dubokog tamnog zelenila svetlosti koju emituje metal. Posmatrao ju je
s gotovo neprimetnim tragom smeška, pogledom koji nije izražavao
otkrovenje, već poodavno poznate misli kao da je i sam gledao u nešto
što je dugo očekivao i u šta nikad nije sumnjao.
Ovo je bio njen svet, pomislila je, ovako je trebalo da ljudi postoje i
ovako da se suočavaju s postojanjem a sve ostalo, sve godine ružnoće
i borbe samo su nečija neslana šala. Osmehnula mu se kao
saučesniku, s olakšanjem jer se oslobodila, radosno se podrugujući
svemu onome što više nikad neće smatrati važnim. Osmehnuo se
odgovarajući joj; bio je to osmeh isti kao njen, kao da je osećao šta
ona oseća i znao šta misli.
"Nikad nije ni trebalo da sve to shvatimo ozbiljno, zar ne?"
prošapta ona.
"Ne, nije."
Odjednom, u potpunosti došavši sebi, shvatila je da je ovaj čovek
potpuni stranac.
Pokušala je da se odmakne od njega, ali se sve svelo na slabašan
pokret glavom na travi koju je osećala pod kosom. Pokušala je da se
pridigne, ali se, prostreljena bolom u leđima, ponovo srušila.
"Ne mičite se, gospođice Tegart. Povređeni ste."
"Vi me znate?" Glas joj je bio bezizražajan i čvrst.
"Već dugo vas znam."
"Da li ja znam vas?"
"Da, mislim da me znate."
"Kako se zovete?"
"Džon Galt."
Pogledala ga je ne mičući se.
"Što ste se tako uplašili?" upita on.
"Zato što vam verujem."
Osmehnuo se kao da mu je priznala značenje koje za nju ima
njegovo ime; kao da prihvata izazov protivnika i poput odraslog
čoveka kojeg zabavlja samozavaravanje deteta.
Osećala je kao da se osvešćuje posle udara koji ju je uništio više od
aviona. Nije bila u stanju da složi deliće, nije mogla da se priseti
 j j j g
onoga što je znala o njegovom imenu, već samo da ono predstavlja
tamni vakuum koji će polako morati da ispuni. Nije to mogla da uradi
sada, ovaj čovek ju je suviše zaslepljivao svojim prisustvom, poput
reflektora koji joj ne dozvoljava da vidi oblike razbacane negde dalje u
mraku.
"Jesam li ja to vas pratila?" upita.
"Da."
Preletela je pogledom oko sebe. Ležala je na travi, na polju u
podnožju granita koji se spuštao s plavog neba na hiljade metara
visokog. Na drugoj ivici poljane, stene i borovi i odblesak s listova
breza skrivali su predeo koji se protezao do udaljenog zida okolnih
planina. Njen avion nije bio slupan stajao je tamo, nekoliko metara
dalje, potrbuške položen na travi. Na vidiku nije bilo nikakvog drugog
aviona, nikakvih zdanja, ni traga ljudske naseobine.
"Koja je ovo dolina?" upita.
Nasmešio se. "Terminal Tegart."
"Kako to mislite?"
"Saznaćete sami."
Neki nejasan nagon, poput trzaja protivnika, terao Ju je da proveri
koliko joj je još snage ostalo. Pomerila je ruke i noge; pridigla je glavu;
osećala je probadajući bol pri dubokom udisaju; videla je tanak mlaz
krvi kako se sliva niz čarapu.
"Da li se može otići odavde?" upita.
Glas mu je zazvučao ozbiljno, ali je sjaj metalnozelenih očiju
odavao osmeh: "Istinski ne. Privremeno rđa."
Pokušala je da ustane. On se sagao da je podigne, ali ona skupi
snagu i iznenada mu se istrže iz ruku u pokušaju da se uspravi.
"Mislim da mogu", izustila je, i od oštrog prostrelnog bola u članku,
koji nije mogao da je drži, sručila se na njega istog trena kada su joj
noge dodirnute tlo.
Podigao ju je u naručje i osmehnuo se. "Ne, ne možete, gospođice
Tegart", reče i krenu preko polja.
Ležala je mirno, s rukama obavljenim oko njega, s glavom na
njegovom ramenu, i mislila: samo nekoliko trenutaka dok ovo traje
može da se potpuno prepusti da zaboravi na sve i dozvoli sebi da
samo oseća... Kada je to ranije doživela? - zapitala se; ove reči su joj
 j j j j
bile već jednom u glavi, ali sada nije mogla da se seti. Poznavala je
ovaj osećaj, jednom ovaj osećaj sigurnosti, konačnosti, dosegnutog,
nedvojbenog. Ali, novina se sastojala u osećaju zaštićenosti i u
osećanju da je ispravno prihvatiti zaštitu, predati se ispravno, jer ovaj
čudan osećaj sigurnosti nije bio zaštita od budućnosti već od prošlosti,
ne zaštita pružena njenoj slabosti već njenoj snazi. Ne zaštita od bitke
koje je pošteđena, već zbog toga što je bitku dobila. Neprirodnim
intenzitetom bila je svesna pritiska njegovih ruku na svom telu,
zlatnih i bakarnih niti njegove kose, senke trepavica na koži lica
sasvim blizu nje, i ona se nejasno zapita: zaštićena, od čega?... on je taj
neprijatelj... je li?... zašto?... Nije znala, nije mogla sada o tome da
misli. S naporom je tek uspevala da se priseti da je imala nekakav cilj
i motiv pre nekoliko sati. Primoravala je sebe da se priseti.
"Jeste li znali da vas pratim?" upita.
"Nisam."
"Gde je vaš avion?"
"Na poljskom aerodromu."
"Gde je aerodrom?"
"Na drugoj strani doline."
"Nije bilo nikakvog aerodroma u ovoj dolini kad sam ja gledala
dole. Nije bilo ni poljane. Kako se našla tamo?"
Preleteo je pogledom nebo. "Pogledajte pažljivo. Vidite li nešto tamo
gore?"
Zabacila je glavu, zagledala se pravo u nebo, ali nije videla ništa
sem mirnog plavetnila jutra. Posle izvesnog vremena razaznala je
nekoliko linija vibrirajućeg vazduha.
"Toplotni talasi", reče.
"To su zraci refraktora", odgovori on. "Dno doline koju ste videli u
stvari je vrh planine visoke dve i po hiljade metara, osam kilometara
odavde."
"Vrh... čega?"
"Vrh planine koju nijedan pilot ne bi odabrao za sletanje. Vi ste u
stvari videli njen odraz koji se projektuje preko ove doline."
"Kako?"
"Kao fatamorgana u pustinji: slika koja se odbija o sloj vrelog
vazduha."
 "Kako?"
"Uz pomoć zračnog filtera koji bi trebalo da zaustavlja sve osim
hrabrosti kakva je vaša."
"Kako to mislite?"
"Nikada nisam ni pomislio da će se neki avion spustiti ispod dve
stotine metara od zemlje. Udarili ste u zračni filter. Neki od zrakova
uništavaju magnetne motore. Dakle, ovo je drugi put da ste me
pobedili: mene avionom nikad niko nije uspeo da prati."
"Zašto ste postavili taj filter?"
"Zato što je ovo mesto privatno vlasništvo, i to treba i da ostane."
"Kakvo je ovo mesto?"
"Pokazaću vam sad kad ste već ovde, gospođice Tegart. Odgovoriću
na pitanja kad sve budete videli."
Gutala je. Primetila je da ga ispituje o svemu sem o njemu. Kao da
on predstavlja jedinstvenu celinu koju je dokučila čim ga je ugledala,
nekakvu apsolutnost koja se ne da umanjiti, aksiom koji se dalje ne
objašnjava, kao da sve o njemu saznaje putem neposredne percepcije,
a ono što je sada čeka predstavlja samo prepoznavanje tog znanja.
Nosio ju je uskim puteljkom koji je krivudao ka dnu doline. Na
kosinama oko njih, visoki, tamni čempresi stajali su nepokretni i
uspravni, muževno jednostavni, poput skultpura svedenih na osnovnu
formu, i sukobljavali se s kompleksnom, ženstvenom čipkom
prepunom detalja, sačinjenom od lišća breza koje je podrhtavalo na
suncu. Lišće je propuštalo zrake sunca koji su mu leteli preko kose,
preko njihovih lica. Nije mogla da vidi šta se nalazilo dalje, iza okuka
puteljka.
Oči su joj se neprestano vraćale na njegovo lice. On bi je s
vremena na vreme okrznuo pogledom. U početku je skretalo pogled,
kao uhvaćena na delu. Onda, kao da je učila od njega, izdržavala je
pogled kad god bi on odlučio da ga spusti uviđajući da on zna šta ona
oseća i da ne skriva od nje značenje svojih pogleda.
Znala je da njegovo ćutanje predstavlja isto priznaje. Nije je držao
kao muškarac koji nosi povređenu ženu. Bio je to zagrijaj, iako to nije
naslućivala po držanju; osećala je to samo zbog svoje ubeđenosti da
mu je celo telo svesno da drži njeno.
 Čula je zvuk vodopada i pre no što je ugledala krhku nit koja je u
izlomljenim trakama bleštavila padala s oboda. Zvuk se probijao kroz
prigušene udare u njenom umu, kroz neki slabašni ritam, ne glasniji
od sećanja koje se borilo za opstanak ali oni su prošli, a udari su se
nastavili; slušala je zvuk vode, ali je neki drugi zvuk postajao sve
jasniji, dizao se, ne u njenoj glavi, već odnekud iz lišća. Puteljak je
skrenuo i iznenada je između drveća, dole na zaravni, ugledala neku
kućicu u blesku sunca na oknu otvorenog prozora. U trenutku je
shvatila zbog kog je to događaja već jednom ranije poželela da se
prepusti neposrednoj sadašnjosti bilo je to one noći u prašnjavom
vagonu Komete, kada je prvi put čula temu iz Helijevog Petog koncerta
znala je da upravo to sluša kako izranja sa klavijature nekog klavira,
u jasnim, oštrim akordima nečijeg moćnog, samouverenog dodira.
Zbrzala je pitanje kao da se nadala da će ga uhvatiti nespremnog:
"To je Peti koncert Ričarda Helija, je li?"
"Jeste."
"Kad ga je napisao?"
"Što ga to sami ne pitate?"
"Je li on ovde?"
"To on svira. To je njegova kuća."
"O!"
"Upoznaćete ga, kasnije. Rado će razgovarati s vama. On zna da su
njegova dela jedine ploče koje volite da puštate uveče kad ste sami."
"Kako zna?"
"Ja sam mu rekao."
Izraz na njenom licu ličio je na pitanje koje bi najverovatnije
počinjalo sa "Kako, do đavola...?" ali videla je izraz njegovih očiju pa
se nasmejala, smehom izražavajući njegovo značenje.
Nije sada smela ništa ispitivati, pomislila je, nije smela ni u šta
sumnjati, ne sada ne dok se zvuk muzike trijumfalno dizao kroz
suncem natopljeno lišće, muzike koja opušta, oslobađa, koja se izvodi
onako kako je smišljeno da se izvodi, onako kako se u mislima borila
da je čuje u kloparanju vagona, kroz udare izranjavanih točkova ovo
je u mislima videia u zvucima one noći ovu dolinu i jutarnje sunce i...
a onda je ostala bez daha jer je puteljak skrenuo i ona s visine
otvorene zaravni ugleda naselje u dnu doline.
 g j
Nije to bio grad, samo skupina kuća nepravilno razbacanih od dna
doline do podnožja planine koja se uzdizala iznad njihovih krovova,
okružujući ih iznenadnim, neprohodnim krugom. Bili su to domovi,
mali i novi, ogoljenih, oštrih oblika i širokih svetlucavih prozora. Još
dalje, neke građevine delovale su više, i jedva vidljivi kolutovi dima
iznad njih ukazivali su na industrijsku zonu. A nedaleko ispred nje,
uzdižući se na vitkom granitnom stubu sa zaravni ispod njih do nivoa
njenih očiju, zaslepljujući je svojim bleštavilom, zaklanjajući sve
ostalo, stajao je jedan metar visok znak dolara od čistoga zlata. Visio
je iznad naselja, kao grb, kao zaštitni znak, kao svetionik i hvatao
sunčeve zrake kao kakav predajnik energije koji isijava blagoslov u
vazduh iznad krovova.
"Šta je to?" jedva je izgovorila pokazajući na znak.
"A, to je Fransiskova mala šala."
"Kog... Fransiska?" prošapta, iako je znala odgovor.
"Fransiska d'Ankonije."
"Je li i on ovde?"
"Biće, uskoro."
"Kako to mislite, njegova šala?"
"On je znak poklonio vlasniku ovog mesta za godišnjicu. A onda
smo ga svi prihvatili kao svoj lični amblem. Svidela nam se ideja."
"Zar niste vi vlasnik ovog mesta?"
"Ja? Ne." Pogledao je u podnožje zaravni i dodao, pokazujući: "Evo
vlasnika ovog mesta, upravo dolazi."
Neki se auto zaustavio na kraju zemljanog puta ispod njih, a dva
muškarca su žurila stazom. Nije razaznavala njihova lica; jedan od
njih je bio visok i vitak, drugi niži i mišićaviji. Izgubila ih je iz vida iza
okuke puteljka, a on je nastavio da hoda, noseći je njima u susret.
Susrela se s njima kada su se iznenada pojavili iza stenovite okuke
nekoliko koraka dalje. Njihova iznenadna pojava delovala je na nju
poput sudara.
"Ma, da me đavo nosi!" reče mišićavi muškarac kojeg nije
poznavala, posmatrajući je. Ona je gledala u visoku, otmenu priliku
pored njega: bio je to Hju Ekston.
Hju Ekston je progovorio prvi, naklonivši joj se, ljubazno se
osmehujući u znak dobrodošlice. "Gospođice Tegart, ovo je prvi put da
 j G g j
mi neko dokaže da nisam u pravu. Nisam znao kad sam vam rekao
da ga nikada nećete naći da ćete sledeći put kad vas budem video biti
u njegovom naručju."
"Čijem naručju?"
"Pa, pronalazača motora."
Ostala je bez daha, sklapajući oči; ovo je bila veza koju je trebalo
da uspostavi. Kad je otvorila oči, pogledala je Galta. On se smeškao,
blago, podrugljivo, kao da je dobro znao šta joj to znači.
"Da ste slomili vrat, rekao bih da vam tako i treba!" dobacio je
mišićavi čovek, glasom koji je izražavao zabrinutost i ljutnju i gotovo
dragost. "Kakva akrobacija od osobe koja bi ovde bila oberučke
prihvaćena da je rešila da uđe na ulazna vrata!"
"Gospođice Tegart, predstavljam vam Majdasa Maligana!" reče Galt.
"A", reče slabašno, i nasmeja se: "Šta mislite, jesam li ja to poginula
kad sam se srušila pa je ovo neki drugi oblik postojanja?"
"Ovo jeste drugi oblik postojanja", reče Galt. "A što se tiče pogibije,
zar vam se ne čini da je upravo suprotno?"
"O, da", prošapta, "da..." Nasmešila se Maliganu. "Gde su ulazna
vrata?"
"Ovde", reče, pokazujući na čelo.
"Izgubila sam ključ", reče ona prosto, ne vređajući se. "Sve sam
ključeve izgubila, upravo sada."
"Pronaći ćete vi njih. Ali, šta ste, sto mu gromova, radili u tom
avionu?"
"Pratila sam nekoga."
"Njega?" pokazao je na Galta.
"Da."
"Treba da budete srećni što ste još živi! Jeste li ozbiljno povređeni?"
"Mislim da nisam."
"Moraćete odgovoriti na nekoliko pitanja kad vas zakrpe."
Naglo se okrenuo i uputio prema kolima dok su ga ostali sledili, a
onda je pogledao u Galta. "I, šta sad? Eto nam nešto što nismo
predvideli: prvi štrajkbreher."
"Prvi... šta?" upitala je.
"Nije važno", reče Maligan i pogleda u Galta. "Šta da radimo?"
 "Prepusti to meni", reče Galt. "Ovo će biti na moju odgovornost. Ti
preuzmi Kventina Denijelsa."
"E, on uopšte ne predstavlja problem. Njemu ne treba ništa sem
malo vremena da se privikne na ovo mesto. On kao da zna sve ostalo."
"Da. On je praktično ceo put prešao sam." Video je kako ga ona
začuđeno posmatra i rekao: "Moram da vam zahvalim za nešto,
gospođice Tegart: stvarno ste mi dali kompliment kad ste Kventina
Denijelsa izabrali da me zameni. On je to i mogao da uradi."
"Gde je on?" upitala je. "Hoćete li mi reći šta se desilo?"
"Dakle, Majdas nas je dočekao na poljskom aerodromu, mene
odvezao do kuće, a Denijelsa poveo sa sobom. Trebalo je da im se
pridružim na doručku, ali sam video vaš avion kako kruži i
stropoštava se na taj pašnjak. Ja sam bio najbliži."
"Došli smo što smo pre mogli", reče Maligan. "Pomislio sam, ko god
da je u tom avionu zaslužio je da se ubije. Nisam ni sanjao da će to
biti jedna od jedine dve osobe preostale na svetu kojima ne bih voleo
da se tako nešto desi."
"Ko je druga?" upitala je.
"Henk Rirden."
Trgla se; kao daju je iznenada nešto pogodilo iz velike daljine.
Zapitala se zašto joj se učinilo da je Galt netremice posmatra i da mu
je lice za trenutak poprimilo drugačiji izraz, suviše kratkotrajan da bi
ga mogla definisati.
Stigli su do kola. Bio je to "hemond" kabriolet sa spuštenim krovom
Jedan od najskupljih modela, nekoliko godina star i odlično održavan.
Galt ju je pažljivo smestio na zadnje sedište i seo kraj nje ne
sklanjajući ruku s njenih ramena. S vremena na vreme bi osetila
probadajući bol, ali još uvek nije htela da obraća pažnju na tako nešto.
Dok je posmatrala kuće naselja u daljini, Maligan upali automobil i
krenuše, i dok su prolazili pored znaka dolara, zablesnu je zlatan zrak
preletevši joj preko čela.
"Ko je vlasnik ovog mesta?" upitala je.
"Ja", reče Maligan.
"A on?" pokazivala je na Galta.
Maligan se smejuljio. "On samo radi ovde."
"A vi, dr Ekston?" upitala je.
 j
On pogleda Galta. Ja sam jedan od njegova dva oca, gospođice
Tegart. Onaj koji ga nije izdao."
"A!" reče, kao da je još jedna kockica legla na svoje mesto. "Vaš
treći đak?"
"Tako je."
"Drugi pomoćnik knjigovođe!" jeknula je iznenada, prisetivši se još
nečega.
"Kako?"
"Tako ga je dr Stedler nazvao. Dr Stedler mi je rekao da je njegov
treći učenik to postao."
"Precenio me je", reče Galt. "Ovde me mnogo niže rangiraju po
njegovim merilima i njegovom svetu."
Kola su skrenula na prilazni put koji je vodio do usamljene, kuće
na grebenu iznad doline. Videla je nekog čoveka kako se spušta
stazom ispred njih, žureći u pravcu grada. Bio je u plavom
kombinezonu od teksasa i nosio kutijicu s hranom. Bio joj je odnekud
poznat njegov hitri, odsečni korak. Kad su kola prošla pored njega,
ugledala mu je lice trgnula se, a glas joj pređe u jauk bola zbog
naglog pokreta i šokiranosti prizorom: "O, stanite! Stanite! Nemojte ga
pustiti da ode!"
Bio je to Elis Vajat.
Njih trojica su se nasmejali, a Maligan je zaustavio auto. "O...", reče
ona slabašno, izvinjavajući se, shvativši da je zaboravila da ovo nije
mesto iz kog bi Vajat poželeo da nestane.
Vajat je trčao prema njima: i on je nju prepoznao. Kada se uhvatio
za ivicu kola da bi se zaustavio, ugledala je lice i mladalački,
pobednički osmeh, koji je ranije već videla: na platformi Vajatovog
čvora.
"Degni i ti, konačno? S nama?"
"Ne", reče Galt. "Gospođica Tegart je naš brodolomnik."
"Molim?"
"Avion gospođice Tegart se srušio. Zar nisi video?"
"Srušio ovde?"
"Da."
"Čuo sam avion, ali ja..." izraz zaprepašćenja na njegovom licu
prešao je u prijateljski osmeh koji je izražavao žaljenje, ali je u isto
 j j j j j j j j
vreme odavao koliko ga sve to zabavlja. "Shvatam. Uh, do đavola,
Degni, to je besmisleno!"
Gledala ga je bespomoćno, nesposobna da uspostavi ikakvu vezu
između prošlosti i sadašnjosti. Isto tako bespomoćno onako kako se
obraća mrtvom prijatelju, u snu, rečima koje je trebalo reći za života, a
nisu izrečene sećajući se telefona koji je uzalud zvonio pre skoro dve
godine izustila je reči za koje se nadala da će mu reći ako ga ikada
ponovo ugleda: "Ja... pokušavala sam da dođem do tebe."
On se blago osmehnuo. "Mi otada pokušavamo da dođemo do tebe,
Degni... Vidimo se večeras. Ne brini, neću opet nestati a mislim da
nećeš ni ti."
Mahnuo je ostalima i otišao mašući kutijicom s hranom. Podigla je
glavu, i dok je Maligan palio automobil, primetila je da je Galtove oči
netremice posmatraju. Zategnutost njenog lica kao da je otvoreno
priznavala bol, ali i uskraćivala zadovoljstvo koje bi zbog toga mogao
osetiti. "Dobro", rekla je. "Vidim šta sve hoćete da mi priredite." Ali, na
njegovom licu nije bilo ni okrutnosti ni sažaljenja, samo čiste
pravednosti. "Naše prvo pravilo, gospođice Tegart", odgovorio je, Jeste
da svako mora sam da se uveri."
Kola su se zaustavila ispred jedne usamljene kuće. Bila je
sagrađena od grubih granitnih blokova, a staklena ploča činila je
najveći deo prednjeg zida. "Poslaću vam doktora", reče Maligan
odvozeći se, dok ju je Galt nosio stazom.
"Vaša kuća?" upitala je.
"Moja", odgovorio je, nogom otvarajući vrata.
Preneo ju je preko praga u svetlucavi prostor dnevne sobe, u kojoj
su se snopovi svetla sudarali sa ispoliranim zidovima od borovine.
Videla je nekoliko ručno napravljenih komada nameštaja, plafon od
golih greda, luk iznad male kuhinje sa grubim policama, prost drveni
sto i, što ju je iznenadilo, hromiranu površinu električne pećnice;
prostor je odisao primitivnom jednostavnošću graničarske kućice,
svedene na ono najpotrebnije, ali je jednostavnost bila postignuta
zahvaljujući najsavremenijem stilu.
Nosio ju je kroz snopove sunčevog svetla u malu gostinsku sobu i
smestio je na krevet. Primetila je otvoreni prozor, koji je gledao na
dugačku kosinu stenovitih stepenica i borove koji su doticali nebo.
 g j
Primetila je male crte koje su ličile na nekakve zapise na drvenom
zidu, nekoliko razbacanih redova, koji kao da su bili ispisani različitim
rukopisima; nije razaznavala reči. Primetila je još jedna vrata,
poluotvorena; vodila su u njegovu spavaću sobu.
"Jesam li ja ovde gost ili zatvorenik?" upitala je.
"Izbor je na vama, gospođice Tegart."
"Ne mogu ja ništa izabrati sve dok vas ne upoznam."
"Ali, vi mene znate. Pa, zar niste jednu železničku liniju nazvali po
meni?"
"A! Da..." Bio je to mali trzaj zbog još jedne kockice koja je skliznula
na svoje mesto. "Da, ja..." Posmatrala je visoku priliku suncem
prošarane kose i suspregnutog osmero u nemilosrdnim očima, od
kojih se ništa nije moglo sakriti pred očima joj je bila borba za
izgradnju te linije i onaj letnji dan kada je otvorena i pomislila je da,
ako se uopšte neko ljudsko biće može upotrebiti kao njen zaštitni
znak, onda je to on. "Da... jesam..." A onda, prisetivši se i ostalog,
dodade: "Ali, ja sam je nazvala po svom neprijatelju."
Nasmešio se. "To je protivrečnost koju ćete pre ili kasnije morati
razrešiti, gospođice Tegart."
"Vi ste mi to... zar ne?... vi ste mi uništili liniju?"
"A, ne. To je uradila sama protivrečnost."
Sklopila je oči i posle jednog trena upitala: "Sve te priče koje sam
čula o vama koja je istinita?"
"Svaka."
"Jeste li ih vi širili?"
"Ne. Što bih? Nikada nisam želeo da se o meni priča."
"Ah, svesni ste toga da ste postali legenda?"
"Da."
"Mladi pronalazač Fabrike motora dvadesetog veka jedina je prava
verzija te legende, zar ne?"
"Jedina koja je konkretna i stvarna da."
Nije bila u stanju da govori ravnodušno; u glasu joj se još uvek
osećao nedostatak daha, slabost ga je gotovo pretvarala u šapat, kada
je upitala: "Taj motor... motor koji sam pronašla... vi ste ga napravili?"
"Da."
 Nije uspela da spreči radosni trzaj s kojim je podigla glavu. "Taj
tajni način transformisanja energije..." započela je, i stala.
"Mogao bih vam ga objasniti za petnaest minuta", reče u odgovoru
na očajničku molbu koju nije izustila, "ali nema te sile na svetu koja bi
me mogla primorati da to uradim. Ukoliko ovo razumete, razumećete
sve što vas zbunjuje."
"Te noći... pre dvanaest godina... prolećne noći kad ste napustili
sastanak šest hiljada ubica ta priča je istinita, zar ne?"
"Da."
"Rekli ste im da ćete zaustaviti motor koji pokreće svet."
"I jesam."
"Šta ste uradili?"
"Nisam ništa uradio, gospođice Tegart. I u tome je cela moja tajna."
Dugo ga je ćutke posmatrala. On je stajao u iščekivanju, kao da joj
čita misli. "Uništitelj", reče s prizvukom znatiželje i bespomoćnosti u
glasu.
"...najzlobnije stvorenje koje je ikada postojalo" reče on kao da
citira, i ona je prepoznala sopstvene reči "Čovek koji odvlači mozgove
sveta."
"Koliko ste me pažljivo posmatrali", upita ona, "i koliko dugo?"
Stanka je trajala svega jedan tren, njegove oči se nisu pomicale, ali
joj se učinilo da su se produbile, kao da je na neki nov način postao
svestan da upravo nju gleda, i nije joj promakla neka nova snaga u
njegovom glasu kada je tiho odgovorio: "Godinama." Sklopila je oči,
opustila se i predala. Osetila je neku čudnu, laku ravnodušnost, kao da
odjednom ne želi ništa drugo sem da se prepusti udobnom osećaju
bespomoćnosti.
Doktor koji je došao bio je prosedi čovek blagog, zamišljenog izraza
lica i čvrstog, samouverenog držanja
"Gospođice Tegcirt, da vam predstavim dr Hendriksa!" reče Galt.
"Ne, valjda, dr Tomasa Hendriksa?" zinula je nevaspitano poput
deteta, ali nije bila u stanju da se kontroliše; ime se odnosilo na
izuzetnog hlrurga koji se povukao i nestao šest godina ranije.
"Da, naravno", reče Galt.
Dr Hendriks se nasmešio. "Majdas mi je rekao da gospođicu Tegart
ne treba lečiti od šoka koji je pretrpela", reče, "već od onih koji ćetek
 j j j
uslediti."
"Prepustiću to vama", reče Galt, "dok ja odem do prodavnice da
uzmem nešto za doručak."
Posmatrala je brzinu i efikasnost doktorovog načina rada dok je
pregledao povrede. Doneo je sa sobom predmet koji nikada ranije nije
videla: prenosivi rendgenski aparat. Saznala je da je povredila
hrskavicu na dva rebra, iščašila članak, oderala dobar deo kože s
kolena i lakta i zadobila nekoliko modrica na telu. Kada su brze i
sposobne ruke doktora Hendriksa obmotale zavoje i pričvrstile ih
flasterima, osećala se kao da joj je telo mašina koju je proverio glavni
mehaničar i da nikakva dalja nega nije potrebna. "Savetovao bih vam
da ostanete u krevetu, gospođice Tegart."
"A, ne! Ako budem pazila i išla polako, biće mi sasvim dobro."
"Trebalo bi da se odmarate."
"Mislite da ja to mogu?"
Nasmešio se. "Verovatno ne."
Bila je obučena kad se Galt vratio. Dr Hendriks mu objasni u
kakvom je stanju, dodajući: "Vratiću se sutra da vidim kako je."
"Hvala", reče Galt. "Račun pošaljite meni."
"A ne, nikako!" reče ona uvređeno. "Sama ću platiti."
Njih dvojica se pogledaše kao da ih zabavlja hvalisanje prosjaka.
"Raspravićemo to kasnije", reče Galt.
Dr Hendriks je otišao i ona je pokušala da ustane, hramajući i
oslanjajući se o nameštaj. Galt ju je podigao, odneo do kuhinjske niše i
smestio na stolicu kraj stola postavljenog za dvoje.
Pri pogledu na posudu s kafom koja je ključala na štednjaku, dve
čaše soka od narandže, teške bele sudove od keramike, koja je
svetlucala na suncu na ispoliranoj ploči stola, shvatila je da je
ogladnela.
"Kad ste poslednji put spavali ili pojeli nešto?" upita je.
"Ne znam... Večerala sam u vozu, sa..." odmahnula je glavom, s
bespomoćnim osećanjem koliko je sve to ironično: sa skitnicom,
pomislila je, očajnički se moleći za spas od osvetnika koji niti
proganja niti se dd pronaći osvetnika koji sedi preko puta nje, za istim
stolom i pije sok od narandže. "Ne znam... Izgleda mi kao da je to bilo
pre nekoliko vekova i kontinenata."
 "Kako je došlo do toga da me pratite?"
"Sletela sam na aerodrom A on baš kad ste uzleteli. Čovek koji se
našao tamo rekao mi je da je Kventin Denijels s vama."
"Sećam se da se vaš avion spremao da sleti. Jedino tad nisam
mislio na vas. Mislio sam da dolazite vozom."
Upitala je, gledajući ga pravo u oči: "Kako to treba da shvatim?"
"Šta?"
"Jedino tad niste mislili na mene."
Izdržao je njen pogled; videla je onu slabo primetnu promenu
izraza koju je već okarakterisala kao tipičnu za njega; ponosna,
nedefinisana linija usana nagoveštavala je osmeh. "Kako god želite",
odgovorio joj je.
Sačekala je jedan tren da bi istakla svoj izbor ozbiljnošću lica, a
onda je hladno, neprijateljskim i prekornim tonom upitala: "Znali ste
da ja dolazim zbog Kventina Denijelsa?"
"Da."
"Požurili ste da ga prvi uhvatite da ja ne bih došla do njega? Da
biste me porazili dobro znajući šta bi taj poraz predstavljao za mene?"
"Naravno."
Skrenula je pogled i ućutala. On je ustao da dovrši spremanje
doručka. Posmatrala ga je dok je stajao pored štednjaka, pravio tost,
pržio jaja i slaninu. Bilo je nečega lakog, opuštenog u načinu na koji
je radio, ali je ta veština pripadala jednoj drugoj profesiji; ruke su mu
se kretale hitrom preciznošću inženjera koji povlači poluge na
kontrolnoj tabli. Iznenada se setila gde je ranije videla istu takvu,
veštu i apsurdnu izvedbu. "Je li vas dr Ekston tome učio?" upitala je,
pokazujući na štednjak.
"I tome, između ostalog."
"Je li vas učio da provodite vreme svoje vreme!" nije uspela da
prikrije ton ogorčenosti u glasu "radeći ovakve stvari?"
"Provodio sam svoje vreme radeći i mnogo nevažnije stvari od
ove."
Kada je stavio tanjir ispred nje, upitala je: "Gde ste nabavili ovu
hranu? Ima li neka prodavnica u blizini?"
"Najbolja na svetu. Drži je Lorens Hemond."
"Molim?"
 "Lorens Hemond iz Fabrike automobila Hemond. Slanina je sa
farme Dvajta Sendersa iz Aviokompanije Senders. Jaja i puter su od
sudije Neragenseta iz Vrhovnog suda države Ilinois."
Pogledala je u svoj tanjir, ogorčena, i kao da se plaši i da ga pipne.
"Ovo je naskuplji doručak koji ću ikada pojesti, uzimajući u obzir
vrednost kuvarevog vremena, i svih ostalih."
"Da ako tako gledate na stvari. Ali, ako gledate na njih malo
drugačije, to je najje iniji doručak koji ćete ikada pojesti zato što
nijedan deo tog doručka nije otišao na hranjenje pljačkaša koji će vas
terati da plaćate za njega iz godine u godinu i na kraju vas ostaviti da
umrete od gladi."
Nakon dugog ćutanja rekla je jednostavno, gotovo čežnjivo: "Šta to
svi vi radite ovde?"
"Živimo."
Nikada joj ranije ta reč nije zazvučala toliko stvarno.
"Šta je vaš posao?" upita. "Majdas Maligan je rekao da radite
ovde."
"Ja ovde majstorišem, tako nekako."
"Vi ovde šta?"
"Mene zovu kad god nešto pođe naopako bilo gde na instalacijama
kao, na primer, u sistemu za napajanje električnom energijom."
Posmatrala ga je a onda naglo poskočila, pogleda uprtog u
električnu pećnicu, ali je, zaustavljena bolom, pala natrag na stolicu.
Smejuljio se. "Da, tako je ali, samo polako, ili će vam dr Hendriks
narediti da se vratite u krevet."
"Sistem za napajanje..," rekla je, gotovo bez daha "sistem za
napajanje ovde... pokreće ga vaš motor?"
"Da."
"On je sagrađen? Radi? Funkcioniše?"
"Skuvao vam je doručak."
"Hoću da ga vidim!"
"Nemojte se ubogaljiti pokušavajući da pogledate tu pećnicu. To je
obična električna rerna kao bilo koja druga, samo oko sto puta manje
troši. I to je sve što ćete imati priliku da vidite, gospođice Tegart."
"Obećali ste da ćete mi pokazati ovu dolinu."
"Pokazaću vam je. Ali ne i električni generator."
 j g
"Hoćete li mi pokazati ovo mesto sad, čim završimo?"
"Ako hoćete i ako ste u stanju da se krećete."
"Jesam."
Ustao je, otišao do telefona i okrenuo neki broj. "Halo, Majdas?...
Da... je li stvarno? Da, dobro joj je... Hoćeš mi iznajmiti auto danas?...
Hvala. Po uobičajenoj tarifi - dvadeset pet centi... Možeš li ga poslati
ovamo?... Da nemaš možda nekakav štap? Trebaće joj... Večeras? Da,
verovatno. Hoćemo. Hvala."
Spustio je slušalicu. Gledala ga je s nevericom.
"Jesam li ja to dobro razumela da ste rekli da će vam gospodin
Maligan koji je, ako se ne varam, težak oko dvesta miliona dolara
naplatiti upotrebu automobila dvadeset pet centi?"
"Tako je."
"Mili bože, zar nije mogao da vam ga da, iz čiste ljubaznosti?"
Sedeo je i posmatrao ju je na trenutak, proučavajući njeno lice kao
da joj svesno dopušta da mu na licu vidi koliko ga sve to zabavlja.
"Gospođice Tegart", rekao je, "u ovoj dolini nemamo ni zakone, ni
pravila, niti ikakvu zvaničnu organizaciju. Ovde dolazimo jer želimo
da se odmorimo. Ali ono što imamo jesu izvesni običaji kojih se svi
držimo, jer se tiču stvari od kojih treba da se odmorimo. Zato ću vas
sada upozoriti na to da postoji jedna reč koja je zabranjena u ovoj
dolini: reč dati."
"Izvinite", reče ona. "U pravu ste."
Ponovo joj je napunio šolju kafom i pružio joj paklu cigareta.
Nasmešila se dok je uzimala cigaretu: na njoj je bio znak dolara.
"Ukoliko ne budete previše umorni večeras", rekao je, "Maligan nas
je pozvao na večeru. Doći,će mu neki gosti koje biste, čini mi se, hteli
da vidite."
"Da, naravno! Neću biti previše umorna. Čini mi se da nikad više
neću osećati umor." Dok su završavali doručak, videla je kako
Maliganov auto staje ispred kuće. Vozač je iskočio, potrčao stazom i
jurnuo u sobu, ne zaustavljajući se da zazvoni ili pokuca. Prošlo je
nekoliko trenutaka pre no što je shvatila da je nestrpljivi, razbarušeni
mladić bez daha, u stvari, Kventin Denijels.
"Gospođice Tegart", jedva je izgovorio, "izvinite!" Očajnički prizvuk
krivice u glasu nije se slagao s izrazom radosnog uzbuđenja na
 g j g g j
njegovom licu. "Nikad ranije nisam prekršio zadatu reč! Nema
opravdanja, ne mogu da tražim od vas da mi oprostite, a znam i da mi
nećete verovati, ali istina je da... da sam zaboravio!"
Ona pogleda Galta. "Verujem vam."
"Zaboravio sam da sam vam bio obećao da ću sačekati, sve sam
zaboravio do pre nekoliko trenutaka, kad mi je gospodin Maligan
rekao da vam se avion ovde srušio; onda sam shvatio da sam ja za to
kriv i da vam se nešto desilo o, bože mili, jeste li dobro?"
"Da. Ne brinite se. Sedite."
"Ne znam kako neko može zaboraviti na datu reč. Ne znam šta se
to desilo sa mnom."
"Ja znam."
"Gospođice Tegart, mesecima sam radio na tome, na toj jednoj
hipotezi, i što sam više radio, to mi je beznadežnije izgledalo. Bio sam
u laboratoriji prethodna dva dana, pokušavao da rešim naizgled
nerešivu matematičku jednačinu. Činilo mi se da ću umreti za tom
tablom, ali nisam hteo da odustanem. Bilo je kasno kad je on ušao.
Mislim da ga u stvari nisam ni primetio. Rekao je da želi da razgovara
sa mnom i ja sam ga zamolio da sačeka i nastavio. Mislim da sam bio
zaboravio na njegovo prisustvo. Ne znam koliko je dugo stajao i
posmatrao me, ali ono čega se sećam jeste da se njegova ruka
iznenada isprečila, zbrisala sve moje cifre sa table i ispisala jednu
kratku jednačinu. I onda sam ga primetio! Onda sam vrisnuo zato što
to nije bio ceo odgovor za motor, već je predstavljao put ka njemu, put
koji ja nisam bio video, ni očekivao, ali sam znao kuda vodi! Sećam se
da sam uzviknuo: 'Kako vi to možete znati?', a on je odgovorio,
pokazujući mi fotografiju vašeg motora: 'Ja sam ga prvi napravio.' i to
je sve čega se sećam, gospođice Tegart mislim, poslednje čega se
sećam što se tiče mog postojanja, jer smo posle toga pričali o
statičnom elektricitetu i konvertovanju energije i o motoru."
"Pričali smo o fizici sve dovde", reče Galt.
"Ah da, sećam se da ste me pitali da li bih pošao s vama", reče
Denijels, "i da li bih bio voljan da odem i više se nikada ne vratim i
dignem ruke od svega... Svega? Da dignem ruke od mrtvog instituta
koji se polako pretvara u džunglu, dignem ruke od svoje budućnosti
pazikuće-roba-po-zakonu, dignem ruke od Veslija Mauča i Direktive
 g j
10-289, i animalnih kreatura koje pužu na stomacima i grokću kako
um ne postoji! Gospođice Tegart" nasmejao se nadmoćno "on me je
pitao da li bih digao ruke od svega toga da bih pošao sa njim! Morao
je da me pita dvaput, jer prvo nisam mogao da verujem da me pita to
što me pita, nisam verovao da bi ijedno ljudsko biće trebalo pitati tako
nešto, čak ni pomisliti da tu nekakav izbor postoji. Da odem? Bio bih
skočio sa solitera s njim pod uslovom da čujem formulu pre no što
udarimo o pločnik!"
"Ne krivim vas", reče ona; posmatrala ga je s trunkom čežnje koja
je skoro ličila na zavist. "Osim toga, ispunili ste zahtev iz ugovora.
Doveli ste me do tajne motora."
"I ovde ću biti pazikuća", reče Denijels, srećno se osmehujući.
"Gospodin Maligan je rekao da će mi dati posao pazikuće u elektrani.
A kad nešto naučim, uzdići ću se do električara. Zar nije fantastičan
Majdas Maligan? Želim da budem kao on kad dođem u njegove
godine. Želim da stvaram novac. Da zaradim milione. Želim da isto
toliko zaradim!"
"Denijelse!" Nasmejala se, prisećajući se tihe samokontrole, stroge
preciznosti, neumoljive logike mladog naučnika kojeg je poznavala.
"Šta vam je? Gde ste? Da li znate šta govorite?"
MOvde sam, gospođice Tegart - i ovde mogućnost nema granice!
Biću najveći električar na svetu i najbogatiji! Ja ću..."
"Vi ćete se vratiti kod Maligana", reče Galt, "i spavaćete dvadeset
četiri sata ili vas neću pustiti blizu elektrane."
"U redu, gospodine", reče Denijels pokorno.
Kada su iskoračili iz kuće, sunčevi zraci su klizili po vrhovima
planina i ocrtavali krug od sjajnog granita i bleštavog snega,
okružujući dolinu. Odjednom je osetila kao da ništa izvan tog kruga
ne postoji i začudila se radosti, ponositosti i utehi koju joj je pružilo
osećanje ograničenosti, saznanje da joj čitavo polje interesovanja leži
unutar tog vidika. Poželela je da pruži ruke preko krovova preko puta.
Ali nije mogla da pruži ruke; oslanjaći se jednom rukom o štap, a
drugom o Galtovu ruku, pokrećući stopala sporo i mukotrpno, kretala
se prema kolima kao dete koje tek uči da hoda.
Sedela je pored Galta, dok je vozio obilazeći grad, do kuće Majdasa
Maligana. Stajala je na grebenu, najveća kuća u dolini, jedina koja je
 g j j g j j j j
bila dva sprata visoka, čudna kombinacija tvrđave i mesta za zabavu,
s masivnim granitnim zidovima i širokim, otvorenim terasama.
Zaustavio je auto da bi pustio Denijelsa da izađe, a onda je krenuo
krivudavim putem koji se blago uspinjao u planine.
Pomisao na Maliganovo bogatstvo, luksuzni auto i prizor Galtovih
ruku na volanu učinili su da se prvi put zapita da li je i Galt bogat.
Pogledala je njegovu odeću: sive pantalone i bela košulja izgledali su
kvalitetno; koža uskog pojasa oko struka bila je ispucala; sat na ruci je
bio precizan instrument, načinjen od običnog nerđajućeg čelika. Jedini
nagoveštaj luksuza nalazio se u boji njegove kose u pramenovima koji
su se komešali na vetru poput tečnog zlata i bakra.
Iznenada je iza okuke ugledala hektare zelenih pašnjaka koji su se
pružali do neke udaljene farme. Stada ovaca, nekoliko konja, poneki
ograđeni svinjac četvrtastog oblika ispod dugačkih drvenih ambara, i
malo dalje metalni hangar, koji se nije uklapao u takvo okruženje.
Neki čovek u svetloj kaubojskoj košulji žurio je ka njima. Galt je
zaustavio auto i mahnuo mu, ali ništa nije ponudio kao odgovor na
njen upitni pogled. Pustio ju je da sama otkrije, kada je čovek prišao,
da je to Dvajt Senders.
"Dobar dan, gospođice Tegart", reče osmehujući se.
Bez reči je pogledala njegove zavrnute rukave, teške čizme i stado
krava. "Dakle, to je ostalo od Aviokompanije Senders", rekla je.
A ne. Eno ga tamo onaj odlični jednokrilac, moj najbolji model, koji
ste vi sravnili sa zemljom u podnožju brda."
"O, znate za to? Da, jedan od vaših. Fantastična letelica. Ali, bojim
se da sam je prilično oštetila."
"Trebalo bi da taj avion odnesete na popravku."
"Čini mi se da sam mu ogulila dno. Niko to ne može popraviti."
"Ja mogu."
Takve reči i samouvereni ton nije čula već godinama, takav nastup
je već prestala da očekuje - ali se nagoveštaj osmeha na njenim
usnama pretvorio u ogorčeni podsmeh. "Kako?" upita. "Na farmi
svinja?"
"Ma, ne. U Aviokompaniji Senders."
"Gdeje to?"
 "Šta mislite gde je to? U onoj zgradi u Nju Džersiju koju je rođak
Tinkija Holoveja otkupio od mojih bankrotiralih nasiednika
zahvaljujući državnim kreditima i poreskim olakšicama? U toj zgradi
u kojoj je proizveo šest aviona koji se nisu podigli s tla i osam koji
jesu, ali su se svi slupali, svaki sa po četrdeset putnika?"
"Pa, gde je onda?"
"Tamo gde sam ja."
Pokazao joj je nešto preko puta. Kroz vrhove borova ugledala je
betonski pravougaoni oblik aerodroma u dnu doline.
"Ovde imamo nekoliko aviona i moje je da se staram o njima",
rekao je. Ja sam odgajivač svinja i upravnik aerodroma. Sasvim dobro
i sam proizvodim šunku i slaninu, bez ljudi od kojih sam ih nekada
kupovao. Ali, oni ne mogu da proizvode avione bez mene a ni šunku i
slaninu ne mogu da proizvedu bez mene."
"Ali, vi... ni vi niste projektovali avione."
"Ne, nisam. A nisam proizvodio ni dizel motore, što sam vam
jednom davno obećao. Otkako sam vas poslednji put video,
projektovao sam i napravio samo jedan novi traktor. I mislim jedan
ručno sam ga izmajstorisao nije nam bila potrebna nikakva masovna
proizvodnja. Ali, taj je traktor smanjio osmočasovni radni dan na
četvoročasovni..." — prava linija ispružene ruke pokazivala je preko
doline i kretala se poput kraljevskog žezla; sledila ju je pogledom, i na
udaljenoj planinskoj kosini ugledala zelene, stepenasto raspoređene
viseće bašte "...na farmi sudije Neragenseta, na kojoj se odgajaju
kokoške i prave mlečni proizvodi..." ruka se polako kretala ka dugom,
ravnom prostranstvu zelenkastog zlata u podnožju kanjona, a zatim
ka jarkozelenom pojasu - na pšeničnim i duvanskim poljima Majdasa
Maligana..." ruka se podigla do granitnog obronka išaranog
svetlucavim slojevima lišća "...u voćnjacima Ričarda Helija."
Pogledom je polako prelazila preko prostranstva koje je njegova
ruka prevalila, pa onda opet i opet, još dugo nakon što se njegova
ruka spustila, i rekla je samo: "Shvatam."
"Da li mi sada verujete da umem da popravim avion kojim ste
došli?" upitao je.
"Da. Ali, jeste li ga videli?"
 "Naravno. Majdas je odmah pozvao dvojicu doktora Hendriksa za
vas, a mene za avion. Može se popraviti. Ali to će da košta."
"Koliko?"
"Dvesta dolara."
"Dvesta dolara?" ponovila je s nevericom; cena se činila suviše
niskom.
"U zlatu, gospođice Tegart."
"A! Pa, gde mogu da kupim zlato?"
"Ne možete", reče Galt.
Okrenula se prema njemu i pogledala ga prkosno: "Ne?"
"Ne. Ne tamo odakle vi dolazite. Vaši zakoni to zabranjuju."
"A vaši ne?"
"Ne."
"Onda mi prodajte. Sami izaberite po kom kursu. Recite o kojoj se
sumi radi u mom novcu."
"Kakvom novcu? Vi nemate ni prebijenu paru, gospođice Tegart."
"Šta?" Te reči naslednica Tegartovih nije verovala da će čuti.
"U ovoj dolini nemate ni prebijenu paru. Posedujete milione dolara
u obveznicama Tegart transkontinentala ali njima ne možete kupiti ni
kilu slanine sa Sendersove farme."
"Razumem."
Galt se nasmeši i okrenu Sendersu. "Hajde, popravi taj avion.
Gospođica Tegart će to jednog dana platiti."
Upalio je auto i krenuo, dok je ona sedela sva ukočena, ne
postavljajući više nikakva pitanja.
Predeo prekriven jarkom tirkiznoplavom presekao je stene ispred
njih, označavajući kraj puta; trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati
da je to jezero. Mirna voda jezera kao da je zgusnuta plavu s neba i
zelenu s borovima prekrivenih planina i stvorila tako jarku, čistu boju,
da je u poređenju s njom nebo bilo nekako neodređeno svetlosivo.
Slap ključale pene padao je odnekud između borova i survavao se na
stenovite stepenice, a zatim nestajao u mirnim dubinama. Neka
omanja granitna konstrukcija stajala je pored potoka.
Galt je zaustavio kola baš kada je neki snažni čovek u radničkim
pantalonama iskoračio na prag otvorenih vrata. Bio je to Dik
Maknamara, nekada njen najbolji dobavljač.
 j j j j
"Dobar dan, gospođice Tegart!" reče, sav srećan. "Drago mi je što
vidim da niste ozbiljno povređeni."
Klimnula je glavom umesto pozdrava kao da pozdravlja gubitak i
bol iz prošlosti, ono beznadežno veče i očajno lice Edija Vilersa dok joj
prenosi vesti o nestanku ovog čoveka. Ozbiljno povređena? pomislila
je. Bila sam, ali ne pri padu tog aviona već te večeri, u praznoj
kancelariji. Glasno je upitala: "Šta vi ovde radite? Jeste li me zbog
ovoga ovde izdali u najgorem mogućem trenutku?"
Nasmešio se, pokazujući na kamenu konstrukciju, a zatim dole na
stenovitu liticu, gde je vodovodna cev nestajala u grmlju. "Ja radim na
održavanju", reče. "Vodim računa o vodovodu, dalekovodu i
telefonskim linijama."
"Sami?"
"Ranije sam. Ali smo se prošle godine toliko proširili da sam morao
da zaposlim tri čoveka da mi pomažu."
"Koja tri čoveka? Odakle?"
"Pa, jedan od njih je profesor ekonomije koji nije mogao da se
zaposli tamo napolju zato što je podučavao da se ne može trošiti više
nego što se proizvodi drugi je profesor istorije koji nije mogao da se
zaposli zato što je na predavanjima govorio da nisu ljudi iz
sirotinjskog kvarta stvarali ovu zemlju a treći je profesor psihologije
koji nije mogao da se zaposli zato što je govorio da je ljudski soj u
stanju da misli."
"Oni rade za vas kao vodoinstalateri i monteri?"
"Iznenadili biste se kad biste znali koliko su dobri u tome."
"A kome su prepustili fakultete?"
"Onima koji se tamo traže." Nasmejao se zadovoljno. "Koliko ima
kako sam vas izdao, gospođice Tegart? Nema ni tri godine, zar ne?
Odbio sam da gradim za vas liniju Džon Galt. Gde je sada vaša linija?
Moje linije su za to vreme narasle od nekoliko milja, koliko je Maligan
napravio do mog dolaska, na stotine milja cevovoda i žica, i sve na
prostoru ove doline."
Primetio je kratak, nehotičan izraz zainteresovanosti na njenom
licu, pogled priznanja stručne osobe; nasmešio se, pogledao njenog
pratioca i tiho rekao; "Znate, gospođice Tegart, kada je u pitanju linija
Džon Galt, možda sam je zapravo ja sledio, a vi izdali."
 G j j
Ona pogleda Galta. Posmatrao je njeno lice, ali ona na njegovom
nije ništa mogla pročitati.
Dok su se vozili uz obalu jezera, ona upita: "Vi ste ovaj obilazak
svesno isplanirali, zar ne? Pokazujete mi sve ljude koje..." zastala je
zbog neobjašnjive nevoljnosti da to kaže, i umesto toga rekla "koje
sam izgubila?"
"Pokazujem vam sve ljude koje sam vam oduzeo", odgovori on
odlučno.
To je, pomislila je, bio razlog nedostatka krivice na njegovom licu:
pretpostavio je i izrekao reči kojih je htela da ga poštedi, odbio je
njenu dobru volju, jer se nije zasnivala na njegovoj vrednosti i,
ponosno siguran da je u pravu, pohvalio se onim čime je ona
nameravala da ga optuži.
Ispred njih je ugledala drveni mol koji je ulazio u vodu jezera.
Neka devojka je ležala ispružena na osunčanim daskama i posmatrala
stroj pecaroških štapova. Podigla je glavu na zvuk automobila, onda u
trenu skočila na noge, za nijansu prebrzo, i potrčala prema putu. Na
sebi je imala pantalone, podvrnute do iznad kolena na golim nogama,
imala je tamnu, nemirnu kosu i krupne oči. Galt joj mahnu.
"Zdravo, Džon! Kad si stigao?" doviknu ona.
"Jutros", odgovori on smešeći se i vozeći dalje.
Degni se brzo okrenu da pogleda nazad i vide kako je mlada žena
gledala za Galtom. Iako je mirno prihvaćena beznadežnost bila
sastavni deo obožavanja u tom pogledu, osetila je nešto što nije
nikada ranije: tračak ljubomore.
"Ko je to?" upita.
"Naš najbolji pecaroš. Ona nabavlja ribu za Hemondovu pijacu."
"A osim toga?"
"Primetili ste da ima nešto 'osim toga' kod svih nas ovde? Ona je
spisateljica. Od one vrste koju ne objavljuju napolju. Ona veruje da
kada neko ima posla s rečima, on, u stvari, ima posla s umom."
Auto je skrenuo na usku stazu, penjući se strmom divljinom žbunja
i borova. Znala je šta je očekuje kada je videla ručno napravljen znak
prikovan na drvetu, sa strelom koja je pokazivala pravac: klanac
Buena Esperanca.
 Nije to bio klanac, bio je to zid od kamenih ploča s kompleksnim
lancem cevi, pumpi i ventila, koji se penjao poput loze uz uski obod, a
na njemu, na samom vrhu, stajao je ogromni drveni znak i gorda
snaga slova koja su prenosila poruku neprohodnom spletu paprati i
borovih grana bila je karakterističnija, poznatija i od samih reči:
Na na industrija Vajat.
To se na a slivala poput svetlucavog mlaza iz otvora cevi u tanker
u podnožju zida, kao jedini pokazatelj ogromne tajanstvene borbe
unutar kamena, kao neupadljiv, krajnji cilj čitave mašinerije ali
mašinerija nije ličila na konstrukciju neke na ne pumpe i ona je znala
da je to što gleda nerođena tajna klanca Buena Esperanca, znala je da
se ova na a crpi iz škriljaca na način koji su ljudi smatrali
nemogućim.
Elis Vajat je stajao na grebenu, posmatrao stakleni brojčanik
ispitivača ugrađenog u stenu. Video je kako se auto dole zaustavlja i
viknuo:
"Zdravo, Degni! Evo me odmah!"
Još dva muškarca radila su s njim: ogromni, mišićavi na aš, na
pumpi na polovini zida, i neki mladić, pored rezervoara na tlu. Mladić
je imao plavu kosu i lice neobično pravilnih crta. Bila je sigurna da joj
je to lice odranije poznato, ali nije mogla da se seti gde ga je videla.
On uhvati njen zamišljeni pogled, nasmeši se i, u nameri da joj
pomogne, zazviždi tiho, gotovo nečujno, prve note Helijevog Petog
koncerta. Bio je to mladi kočničar Komete.
Ona se nasmeja. "I bio je to Peti koncert Ričarda Helija, zar ne?"
"Naravno", odgovori on. "Ali, zar mislite da bih ja to rekao jednom
štrajkbreheru?"
"Kome?"
"Zašta ja vas plaćam?" upita Elis Vajat prilazeći; mladić se
nasmeja, jurnuvši natrag da uhvati polugu koju je na trenutak bio
napustio. "Gospođica Tegart nije mogla da te otpusti zbog zabušavanja
na poslu. Ja mogu."
"To je jedan od razloga zbog kojih sam napustio železnicu,
gospođice Tegart", reče mladić.
"Jesi li znala da sam ga ja ukrao od tebe?" reče Vajat. "Nekada je
bio tvoj najbolji kočničar, a sada je moj najbolji pomoćnik ali ni ti ni
 j j j j j j j
ja ga nećemo zadržati duže."
"Ko hoće?"
"Ričard Heli. Muzika. On je Helijev najbolji učenik."
Ona se nasmeši. "Znam, ovo je mesto na kojem zapošljavaju samo
aristokrate za obavljanje najbednijih poslova."
"Oni jesu aristokrate, to je tačno", reče Vajat, "zato što znaju da
nema bednog posla samo bednih ljudi kojima nije stalo da ga obave."
Na aš ih je odozgo posmatrao, slušajući sa zanimanjem. Ona ga
pogleda, izgledao je kao kamiondžija, pa ga upita: "A šta ste vi bili
napolju? Profesor komparativne lingvistike, pretpostavljam?"
"Ne, gospođo", odgovori. "Bio sam kamiondžija." i dodade: "Ali to
nije ono što sam želeo da budem."
Elis Vajat je posmatrao mesto oko njih kao neki ponosni mladić
koji žudi za priznanjem: bio je to ponos domaćina na prijemu u
sopstvenom salonu, i žudnja umetnika na otvaranju sopstvene izložbe
u nekoj galeriji. Nasmejala se i upitala, pokazujući na mašineriju:
"Na a iz škriljaca?"
"Aha."
"To je sistem koji si razvijao dok si bio na zemlji?" Nije to rekla
namerno i malo se trgla zbog sopstvenih reči.
On se nasmeja. "Dok sam bio u paklu da. Sad sam na zemlji."
"Koliko proizvodiš?"
"Dvesta barela dnevno."
Tračak tuge vrati joj se u glas: "To je sistem kojim si nekada hteo
da napuniš pet teretnih vozova dnevno."
"Degni", reče žurno, pokazujući na svoj tanker jedan galon ovoga
ovde vredi mi više od punog voza tamo u paklu zato što je ovo moje,
sve to, svaka kap, da je potrošim samo na sebe." Podigao je umrijanu
ruku, pokazujući masne fleke kao da su blago, a crna kap na vrhu
prsta sijala je kao dragi kamen na suncu. "Moje", reče. "Zar si im
dozvolila da ti ubiju i samo sećanje na značenje te reči i kako to
izgleda?
Daj sebi priliku da to ponovo naučiš."
"Sakrio si se u rupi u divljini", reče ona smrknuto, "i proizvodiš
dvesta barela na e, a mogao si preplaviti svet na om."
"Zašto bih? Da hranim pljačkaše?"
 j
"Ne! Da bi zaradio bogatstvo koje zaslužuješ."
"Ali, ja sam sada bogatiji nego što sam bio u svetu. Šta je bogatstvo
ako ne način da proširiš život? A to možeš da uradiš na dva načina:
proizvodeći više ili proizvodeći brže. A ja to i radim: proizvodim
vreme."
"Kako to misliš?"
"Proizvodim sve što mi treba, radim na unapređenju svog načina
proizvodnje, i svaki sat koji uštedim predstavlja sat više u mom životu.
Nekada mi je trebalo pet sati da napunim taj rezervoar. Sad mi treba
tri. Dva sata koja sam uštedeo su moja tako neprocenjivo moja kao da
sam svoj grob pomerio na dva sata kasnije od svakih pet sati koje
imam. To su dva sata manje za obavljanje jednog zadatka, slobodna
da ih uložim u neki drugi dva sata više za rad, rast, napredak. To je
štednja koju gomilam. Da li postoji ikakav trezor koji bi zaštitio moju
štednju u spoljašnjem svetu?"
"Ali, koliko prostora imaš za napredak? Gde ti je tržište?"
On se nasmeja. "Tržište? Sada radim da bih upotrebio, ne profitirao
da bih ja upotrebio, da ne bi pljačkaši profitirali. Samo oni koji mom
životu daju, a ne proždiru ga, predstavljaju sada moje tržište. Samo
oni koji proizvode, a ne oni koji troše, mogu uopšte i biti nečije tržište.
Poslujem s onima koji daruju život, ne s ljudožderima. Ako mi za
proizvodnju na e treba manje rada, onda i tražim manje od onih
kojima je prodajem zbog stvari koje su meni potrebne. Dodajem vreme
njihovim životima svakom litrom na e koju potroše. A pošto su i oni
ljudi poput mene, neprestano pronalaze brže načine da proizvedu ono
što proizvode i tako mi svaki od njih poklanja još jedan minut sat ili
dan, svakim hlebom koji od njih kupim, svakim komadom odeće,
građom, metalom"
On pogleda u Galta "godinu više svakim mesečnim iznosom struje
koju kupim. To je naše tržište i tako ono funkcioniše ali to nije tako
funkcionisalo u spoljašnjem svetu. Kroz koji slivnik su se tamo slivali
naši dani, naši životi i naša energija? U koji neograničeni, uzaludni
bezdan neuzvraćenog? Ovde trgujemo ostvarenjima, ne promašajima
vrednostima, ne potrebama. Ne zavisimo jedni od drugih, pa, ipak, svi
zajedno rastemo. Bogatstvo, Degni? Gde ima većeg bogatstva od
posedovanja sopstvenog života i mogućnosti da ga potrošiš na
 j g g g
sopstveni rast? Svako živo stvorenje mora rasti. Ne može stajati u
mestu. Mora rasti ili umreti. Pogledaj", pokazao je na biljku koja se
probijala uvis ispod teške stene duga, kvrgava stabljika, izobličena u
neprirodnoj borbi, s obešenim, žutim ostacima neuobličenih listova i
sa samo jednim zelenim izdankom koji se probijao prema suncu,
poslednjim, potrošenim, nedovoljno snažnim, s očajnim naporom. "To
nam rade tamo u paklu. Da li možeš da me zamisliš kako se
pokoravam tome?"
"Ne", prošapta.
"Možeš li njega da zamisliš kako se pokorava?" Pokazao je na
Galta.
"Bože, ne!"
"Onda neka te ništa u ovoj dolini ne iznenadi."
Ćutala je kada su krenuli dalje. Galt nije ništa rekao. Na udaljenoj
planinskoj kosini, u gustom zelenilu šume, ugledala je bor kako se
oštro savija, ostavlja za sobom trag poput ručice sata, a onda
iznenada stropoštava i nestaje iz vida. Znala je da je to kretanje
izazvao čovek.
"Ko je ovde drvoseča?" upita.
"Ted Nilsen."
Put je prelazio u šire krivine i blaže nagibe u mekšim obrisima
brežuljaka. Ugledala je crvenkastomrku padinu prekrivenu dvema
zakrpama nejednake zelene boje: tamnijom, pepeljastozelenom bojom
krompirovog lišća i svetlom, zelenkastosrebrnom bojom kupusa. Neki
čovek u crvenoj košulji vozio je mali traktor i sekao korov.
"Ko je magnat kupusa?" upita.
"Rodžer Marš."
Sklopila je oči. Pomislila je na korov koji se uspinjao uz stepenice
zatvorene fabrike, preko njenog svetlucavog popločanog lica, nekoliko
stotina kilometara dalje, iza planina.
Put se spuštao u dno doline. Pravo ispred sebe je ugledala krovove
grada, a daleko na drugom kraju malu, svetlucavu tačku na kojoj je
stajao dolarski znak. Galt je zaustavio auto pred prvim zdanjem na
uzvišenju iznad krovova, građevinom od cigala, sa jedva primetnom
nijansom crvene koja je podrhtavala iznad dimnjaka. Skoro se
zapanjila kada je iznad vrata ugledala sasvim logičan znak Livnica
Stokton.
Oslanjajući se o štap, zalazila je iz sunčeve svetlosti u vlažni
sumrak zgrade, a šok koji je doživela bio je i osećaj anahronizma, i
nostaligija za kućom. Bio je to industrijski istok koji se, poslednjih
nekoliko sati, činio vekovima iza nje. Ovo je bio onaj stari, poznati,
dragi prizor crvenkastih kolutova koji se uzdižu prema čeličnim
gredama, iskrica koje pršte poput sunčevih zraka iz nevidiljivog
izvora, iznenadnih plamenova koji se probijaju kroz crnu maglu,
peščanih odlivaka sjaktavih od belog metala. Magla je skrivala zidove
građevine, rasplinjujući njenu veličinu i, za trenutak, ovo je bila ona
ogromna, mrtva livnica u Stoktonu, u Koloradu, Fabrika motora
Čeličana Rirden
Nilsen... .
"Hej, Degni!"
Iz magle se pomaljalo nasmešeno lice Endrua Stoktona, videla je
samouvereno ispruženu garavu ruku, kao da je na dlanu držala čitavu
njenu trenutnu viziju.
Stegla mu je ruku. "Zdravo", reče tiho, ne znajući da li pozdravlja
prošlost ili budućnost. Onda je odmahnula glavom, dodavši: "Kako to
da ne sadiš krompir ili ne praviš cipele? Ti si, zapravo, ostao u svojoj
profesiji."
"A Kelvin Etvud iz Elektrokompanije Etvud iz Njujorka pravi cipele.
A, osim toga, moj zanat je jedan od najstarijih i svugde najtraženijih.
Ipak, morao sam da se izborim za njega. Prvo sam morao da
eliminišem konkurenciju."
"Molim?"
On se nasmeja i pokaza na zastakljena vrata osunčane sobe. "Eno
ga moj poraženi takmac", reče.
Ona ugleda mladića nagnutog nad dugačkim stolom, kako radi na
komplikovanom modelu odlivka glave za bušilicu. Imao je tanke,
sposobne ruke koncertnog pijaniste i smrknuto lice hirurga
usredsređenog na posao.
"On je vajar", reče Stokton. "Kada sam došao, on i njegov partner
su imali neku kombinaciju kovačnice i radionice. Ja sam otvorio
pravu livnicu i preoteo im sve mušterije. Mladić nije mogao da uradi
ono što sam ja mogao, to je njemu ionako bio dodatni posao -
 j g j j
vajarstvo je njegova prava profesija i tako je došao da radi za mene.
Sada zarađuje više za manje sati nego što je zarađivao u sopstvenoj
kovačnici. Njegov partner je hemičar, pa je otišao u poljoprivredu i
proizveo veštačko đubrivo koje je udvostručilo neke prinose ovde Jesi
li pomenula krompir? pogotovo krompir.
"Onda bi neko mogao i tebi da otme posao?"
"Sigurno. U svako doba. Znam Jednog čoveka koji će to verovatno i
uraditi, kad stigne ovamo. Ali, dragi moji za njega bih radio i kao
čistač podova. Projurio bi kroz ovu dolinu kao raketa. Utrostručio bi
svačiju proizvodnju."
"Ko je to?"
"Henk Rirden."
"Da..." prošaptala je. "O, da!"
Zapitala se šta ju je navelo da to kaže s takvom nedvojbenom
sigurnošću. Osećala Je, istovremeno, da je prisustvo Henka Rirdena u
ovoj dolini bilo nemoguće - ali i da je ovo bilo njegovo mesto, naročito
njegovo, ovo je bilo mesto njegove mladosti, njegovih početaka i, sve u
svemu, mesto za kojim je tragao čitavog života, zemlja koju se borio
da dosegne, cilj njegove mučne borbe... Učinilo joj se da su spirale
plamenom prošarane magle uvlačile vreme u neki čudnovati krug dok
joj je u umu, poput tragova neshvaćene rečenice, lebdela neka
neiskristalisana misao: zadržati večitu mladost znači dosegnuti, na
kraju, onu viziju s kojom si sve i započeo; čula je glas skitnice u
vagon-restoranu kako kaže: "Džon Galt je našao izvor mladosti, koji je
želeo da snese ljudima. Samo što se nikad nije vratio... Jer je otkrio da
ne može da se snese."
Snopovi varnica poigravali su u gustoj magli i ona ugleda široka
leđa nadzornika čija je ruka brisala prostor signalizirajući nešto,
rukovodeći obavljanjem nekog nevidljivog zadatka. Trgnuo je glavu
izdajući neku naredbu ona letimično uhvati njegov profil i ostade bez
daha. Stokton to vide, nasmeja se i pozva nekoga iz magle:
"Hej, Keni Dođi ovamo! Stigao ti jedan stari prijatelji"
Posmatrala je Kena Denegera dok im je prilazio. Krupni
industrijalac, kojeg je tako očajnički pokušavala da zadrži za njegovim
stolom, sada je bio u izmrijanim radnim pantalonama.
 "Dobar dan, gospođice Tegart. Rekao sam vam da ćemo se uskoro
ponovo sresti." Glava joj je klonula kao da se slaže i uzvraća pozdrav,
ali je ruka za trenutak grčevito stegnula štap, dok je ponovo
preživljavala njihov poslednji susret: neizdrživ sat koji je provela
čekajući, a onda i blago odsutno lice za stolom i razmišljanje o
zastakljenim vratima koja su se zatvarala za nekim neznancem.
Trajalo je tako kratko da su dvojica muškaraca pred njom u tome
videla samo pozdrav ali, kada je podigla glavu, gledala je u Galta, i
videla da je posmatra kao da zna šta oseća i da Joj na licu vidi
spoznaju da je to on otišao iz Denegerove kancelarije, onoga dana.
Njegovo lice nije pružalo nikakav odgovor: imalo je izraz smirenosti i
poštovanja čoveka koji je svestan činjenice da je istina istina.
"Ja to nisam očekivala", reče ona tiho Denegeru. "Mislila sam da
vas nikad više neću videti."
Deneger ju je posmatrao kao neko dete koje je sam otkrio i koje je
nekada puno obećavalo, pa mu je sad i zabavno i drago da je
posmatra. "Znam", reče. "Ali, zašto ste toliko iznenađeni?"
"Ja... uh, to je tako besmisleno!" Pokazala je na njegovu odeću.
"Šta joj fali?"
"Je li ovo, onda, kraj vašeg puta?"
"Naravno da nije. Ovo je sam početak."
"Pa, šta vam je cilj?"
"Iskopavanje. Ali ne uglja. Gvožda."
"A gde to?"
Pokazao je prema planinama. "Baš tamo. Jeste li ikada čuli da je
Majdas Maligan napravio lošu investiciju? Iznenadili biste se šta se
sve može naći u tim stenama, ako čovek ume da gleda. To sam i radio
sve ovo vreme gledao."
"A ako ne pronađete nikakvu rudu gvožda?"
Slegnuo je ramenima. "Posla ima uvek. Menije u životu stalno
nedostajalo vremena, a ne ono na šta bih ga mogao utrošiti."
Pogledala je Stoktona radoznalo. "Zar vi ne obučavate čoveka koji
bi mogao postati vaša najopasnija konkurencija?"
"Jedino takve ljude i želim da zapošljavam. Degni, zar ste suviše
dugo medu pljačkašima? Zar ste počeli da mislite da je sposobnost
jednog čoveka pretnja drugom?"
j g j g
"O, ne! Ali sam pomislila da sam jedna od retkih koji ne misle
tako."
"Svako ko se plaši da unajmi najsposobnijeg čoveka do koga može
doći varalica je u poslu, i u njemu mu nema mesta. Po meni,
najprijaviji čovek na zemlji, vredan prezrenja više od bilo kog
kriminalca, jeste poslodavac koji odbija nekoga zato što je suviše
sposoban. Uvek sam tako razmišljao i... a čemu se sad smejete?"
Slušala ga je s radosnim osmehom na usnama, gotovo ne verujući
onome što čuje. "Nisam očekivala da ću to čuti zato što je to tako
točno!"
"Kako bi drugačije čovek i mogao razmišljati?"
Tiho se zasmejala. "Znate, kao dete sam očekivala da svaki
poslovni čovek tako razmišlja."
"A potom?"
"E, onda sam naučila da to ne treba da očekujem."
"Ali. to je ispravno, zar ne?"
"Naučila sam da ne očekujem ono što je ispravno."
"Ali, to je razumno, zar ne?"
"Prestala sam da očekujem razum."
"To se nikada ne sme", reče Ken Deneger.
Vratili su se u kola i krenuli niz poslednji deo krivudavog puta.
Pogledala je u Galta, a on se smesta okrenuo ka njoj, kao da je to
očekivao.
"To ste vi bili u Denegerovoj kancelariji onoga dana, zar ne?" ona
upita.
"Da."
"Jeste li tada znali da čekam napolju?"
"Da."
"Jeste li znali kako je bilo čekati iza tih zatvorenih vrata?"
Nije mogla da odgonetne značenje pogleda koji joj je uputio. Nije
to bilo sažaljenje, zato što joj se nije činilo da bi ona mogla biti njegov
predmet; bio je to pogled kojim se posmatra neka patnja, ali nije
gledao njenu patnju.
"O, da", odgovorio je tiho, gotovo olako.
Prva prodavnica koja se uzdizala u jedinoj ulici u dolini ličila je na
pozorište na otvorenom: kutija bez prednjeg zida, sa pozornicom
 j j g
ukrašenom vedrim bojama mjuzikla crvenim kockama, zelenim
krugovima, zlatnim trouglovima, a to su, zapravo, bile gajbe
paradajza, salate, piramide narandži i kulisa sa šljokicama gde je
sunce udaralo o police metalnih posuda. Na nadstrešnici je bio naziv:
Hemondova bakalnica. Otmeni čovek u košulji, oštrog profila i sedih
zalizaka, merio je komad putera privlačnoj mladoj ženi kraj tezge,
držanja lakog poput igračice kojoj se donji deo haljine lagano
nadimao na vetru, poput plesne haljine. Degni se nehotice nasmešila,
upkos činjenici da je taj čovek bio Lorens Hemond.
Prodavnice su bile male, jednospratne zgrade, i dok su prolazili
pokraj njih primećivala je na njihovim natpisima poznata imena, kao
naslove na stranicama knjige koju je listalo kretanje njihovog
automobila: Samoposluga Maligan Galanterija Etvud Pilana Nilsen a
onda znak dolara iznad vrata male fabrike od cigala s natpisom:
Duvanska industrija. "Ko je još u toj duvanskoj industriji, osim
Majdasa Maligana?" upitala je. "Dr Ekston", reče on.
Nekoliko prolaznika, nekolicina muškaraca, nešto manje žena,
hodali su brzo, usredsređeno, kao da ih čekaju neodložni poslovi.
Jedan za drugim, zaustavljali su se pri pojavi automobila, mahali
Galtu i gledali u nju, ne iznenađeno, već znatiželjno jer su je
prepoznali. "Da li me ovde odavno očekuju?" upitala je. "Još uvek te
očekuju", odgovori on.
Na ivici puta ugledala je građevinu od staklenih ploča objedinjenih
drvenim ramom, i načas joj se učinilo da je to ram za sliku neke žene
visoke, krhke žene svetloplave kose i lica toliko lepog da je, zbog
daljine, izgledalo prekiveno velom, kao da je umetnik bio u stanju
samo da ga nagovesti, ne i da ga učini sasvim stvarnim. Sledećeg
trenutka žena je pomerila glavu i Degni shvati da ima ljudi za
stolovima unutar građevine, da je to samouslužni restoran, da žena
stoji iza pulta, i da je to Kej Ladlou, filmska zvezda koju, ako jednom
vidite, nikada ne možete zaboraviti; zvezda koja se povukla i nestala
pre pet godina, da bi je zamenile devojke sa neraspoznatljivim
imenima i gotovo istovetnim licima. I, zaprepašćena, prepoznavši je,
pomislila je na vrstu filmova koji se sada snimaju i učinilo joj se da je
stakleni restoran čistija upotreba lepote Kej Ladlou negoli uloga u
filmu koji veliča obično, baš zato što ne sadrži ništa izuzetno:
 j
Sledeća zgrada je bila mala, široka kocka od grubog granita,
čvrsto, stabilno, pažljivo sagrađena, pravougaona masa linija
preciznih poput nabora na svečanoj odeždi ali je na jedan tren videla i
duha, dugački obris nebodera kako se penje u kolutove čikaške magle,
nebodera koji je nekada nosio znak sada ispisan zlatnim slovima nad
skromnim vratima od borovine: Banka Maligan.
Galt je usporio prolazeći pored banke, kao da je brzina vožnje
trebalo nešto da istakne.
Sledeća je bila mala građevina od cigala, i nosila je oznaku:
Kovnica novca Maligan. "Kovnica novca?" upitala je. "Šta Maligan radi
s kovnicom novca?" Galt zavuče ruku u džep i spusti joj dva novčića
na dlan. Bili su to minijaturni blistavi zlatnici, manji od penija, onakvi
kakvi nisu bili u upotrebi još od doba Neta Tegarta; sjedne strane je
bila glava Kipa slobode, a sa druge reči "Sjedinjene Američke Države
jedan dolar", ugravirani datumi bili su od pre dve godine.
"To je novac koji ovde koristimo", rekao je. "Iskovao ga je Majdas
Maligan."
"Ali... ko ga je ovlastio?"
"To piše na novčiću na obema stranama."
"Šta koristite kao sitniš?"
"Maligan kuje i to, u srebru. Nikakvu drugu monetu ne prihvatamo
u ovoj dolini. Ne prihvatamo ništa sem objektivnih vrednosti."
Proučavala je novčiće. "Ovo liči na... na nešto iz osvita doba mojih
predaka."
On pokaza na dolinu. "Zar ne?"
Sedela je posmatrajući tanke, fine, skoro bestežinske kapi zlata na
dlanu, znajući da je čitav sistem Tegart transkontinentala nekada
počivao na njemu, da je ovo bio kamen temeljac svih kamena
temeljaca, svih svodova, svih nosećih stubova pruge Tegart, mosta
Tegart, zdanja Tegart... Odmahnula je glavom i spustila mu novčiće u
ruku.
"Nimalo mi ne olakšavate situaciju."
"Otežavam vam što više mogu."
"Zašto mi vi to ne kažete? Zašto mi sami ne kažete sve što hoćete
da naučim?"
 Pokret njegove ruke pokazivao je na grad, na put iza njih. "Sta
radim sve vreme?" upitao je.
Nastavili su da se voze u tišini. Posle izvesnog vremena, upitala ga
je tonom suve statističke analize: "Koliko je bogatstva Majdas Maligan
nakupio u ovoj dolini?"
Pokazao je isped sebe. "Procenite sami."
Put je vijugao kroz predeo neporavnate zemlje prema kućama u
dolini. Kuće nisu bile u nizu duž ulice, već raštrkane po uzvišenjima i
udubljenjima zemljišta, male i jednostavne, sagrađene od materijala iz
okoline, uglavnom od granita i borovine, bile su proizvod vrcavog,
genijalnog uma i minimalnog fizičkog napora. Svaka kuća je izgledala
kao delo jednog čoveka, nijedna nije ličila na drugu, i jedino im je
zajedničko bilo to što su sve nosile pečat uma koji se nosi s
problemom i nalazi njegovo rešenje. Galt bi s vremena na vreme
pokazao neku kuću, odabirući njoj poznata imena i to joj je zvučalo
kao da citira listu s najbogatije berze na svetu ili kao prozivka časnih
ljudi: "Ken Deneger... Ted Nilsen... Lorens Hemond... Rodžer Marš... Elis
Vajat... Oven Kelog... dr Ekston."
Kuća dr Ekstona je bila poslednja, mala kuća s velikom terasom,
podignuta na vrhu jednog uzvišenja s visokim zidinama planina u
pozadini. Put je prolazio pokraj nje i nastavljao je serpentinom koja je
vodila naviše. Popločani put prešao je u usku stazu između dva zida
drevnih borova; pritiskali su je s obe strane poput mračne kolonade, a
grane su im se susretale u visini, te je staza iznenada tonula u tišinu i
sumrak. Na tankom sloju zemlje nije bilo tragova točkova, izgledala je
neupotrebljivana i zaboravljena, kao da je tih nekoliko minuta i
nekoliko skretanja odvelo kola kilometrima daleko od ljudskih
naseobina i nije bilo ničega da slomi pritisak te mirnoće, osim poneke
strele svetlosti koja je s vremena na vreme sekla debla u dubini šume.
Iznenadni prizor kuće na ivici staze delovao je na nju kao šok od
neočekivanog zvuka: sagrađena u samoći, odsečena od svega što bi je
vezivalo za bilo kakav oblik ljudskog bitisanja, ličila je na tajno
skrovište nekog velikog prkosa ili tuge. Bila je to najskromnija kuća u
dolini, brvnara izbrazdana suzama mnogih kiša, i samo su se veliki
prozori suprotstavljali olujama, glatkim, svetlucavim, netaknutim
spokojem stakla.
 j
"Čija je kuća... 01" ona ostade bez daha i trže se. Iznad vrata,
pogođen zrakom sunca, sa zamućenim i istrajalim šarama, uglačan
vetrovima vekova, visio je srebrni grb Sebastijana d'Ankonije.
Kao da odgovara na njen nehotični pokušaj bega, Galt zaustavi
auto ispred kuće. Na trenutak su se pogledali: njen je pogled izražavao
pitanje, njegov naredbu, njeno lice prkosnu otvorenost, njegovo
prikrivenu strogost; razumela je njegovu svrhu, ali ne i motiv. Pokorila
se. Oslanjajući se o štap, ona iskorači iz kola, a onda se uspravi,
suočivši se s kućom.
Gledala je u srebrni grb, koji je s mermerne palate u Španiji stigao
do straćare u Andima pa do kolibe u Koloradu grb ljudi koji se ne
pokoravaju.
Vrata kolibe su bila zaključana, sunce nije prodiralo u beživotnu
tminu iza prozora, a borove grane su visile ispružene iznad krova,
poput ruku raširenih da štite, saosećaju, svečano blagosiljaju. Ništa se
nije čulo, osim pucanja kakve grane ili odzvanjanja kapi koja pada
negde u šumi, u dugim intervalima; tišina kao da je sadržavala sav
ovde skriveni bol, koji se nikada nije oglasio. Stajala je osluškujući, s
tihim, rezigniranim poštovanjem, bez žaljenja: Da vidimo ko će odati
veće poštovanje, ti Netu Tegartu, ili ja Sebastijanu d'Ankoniji... Degni!
Pomozi mi da istrajem. Da odbijem. Mada je u pravu!...
Okrenula se i pogledala Galta, znajući da je on bio taj čovek zbog
kojeg nije mogla da ponudi nikakvu pomoć. Sedeo je za volanom
automobila, nije je pratio niti se pomakao da joj pomogne, kao da je
želeo da ona prepozna prošlost, poštujući njen usamljeni pozdrav.
Primetila je da još uvek sedi onako kako ga je ostavila, ruka mu se
pod istim uglom oslanjala o volan, prsti su, kao izvajani, zauzimali isti
položaj. Njegov pogled ju je pratio, ali to je bilo sve što je mogla da mu
otkrije na licu: da je netremice gleda, ne pokrećući se.
Kada se opet smestila pokraj njega, rekao je: "Prvo sam vam njega
oduzeo."
Lica ozbiljnog, otvorenog i nekako tiho prkosnog, upitala je: "Koliko
znate o tome?"
"Ništa po onome što mi je recima rekao. Sve po onome što je ton
njegovog glasa govorio kad god bi pričao o vama."
 Pognula je glavu. Uhvatila je notu patnje u njegovom za nijansu
preterano bezizražajnom glasu.
Upalio je kola, a eksplozija motora rasprsnula je priču zgusnutu u
tišini; odvezli su se dalje.
Staza se blago širila, hitajući napred prema jezeru sunčevih zraka.
Dok su se vozili prema čistini, ugledala je kratkotrajne odsjaje žice u
granama. Neka neupadljiva mala građevina stajala je naspram brda,
na kosini stenovitog tla. Bila je to jednostavna kocka od granita,
veličine kakve šupe za alatke, bez prozora, bez ikakvog otvora, s
vratima od izglačanog čelika i komplikovanim sklopom žičanih
antena koje su se granale s krova. Dok je Galt prolazio kraj nje ne
obraćajući pažnju, iznenada je upitala: "Šta je to?"
Zapazila je jedva primetan trag osmeha na njegovom licu.
"Elektrana."
"O, stanite, molim vas!"
Poslušao je, vraćajući auto do podnožja brda. Nakon nekoliko
koraka uzbrdo stenovitim nagibom zaustavio se, kao da nije bilo
potrebe da ide dalje, kao da se više ne može uspinjati i ona je stajala
kao onog trenutka kad je otvorila oči na zemlji ove doline, trenutka
koji je sjedinjavao njen početak i njen cilj.
Stajala je posmatrajući građevinu, svest joj se predavala
jedinstvenom prizoru i . osećanju koje se ne da iskazati rečima ali je
oduvek znala da to osećanje označava sumu koju je izračunata
mašina ljudskog uma, i da sada odjednom oseća sumu misli koje ne
mora izreći, konačnu sumu dugog puta napretka, poput glasa koji joj
govori njenim sopstvenim osećanjima: Ako se i držala Kventina
Denijelsa, bez nade da će imati priliku da upotrebi motor, prosto zarad
saznanja da dostignuća nisu nestala s lica zemlje ako se, poput
ronioca opterećenog teretom koji tone u more osrednjosti, pod
pritiskom ljudi vodnjikavih očiju, gumenih glasova, spiralnih
ubeđenja, neposvećenih duša i jalovih ruku, držala, kao da se drži za
konopac za spašavanje i bocu s kiseonikom, za misao o izvanrednom
ostvarenju ljudskog uma ako je, pri pogledu na ostatke motora, u
iznenadnom napadu gušenja, kao poslednjim protestom iz svojih
korupcijom izjedenih pluća, dr Stedler zavapio za nečim na šta ne bi
mogao gledati s visine, za nečim što bi gledao s divljenjem, ovo je bio
 g g g j j j
taj vapaj, čežnja i gorivo njenog života ako se kretala, kao da je
pokreće glad mladosti za prizorom čiste, nemilosredne sposobnosti
koja zrači onda je to bilo sada pred njom, dosegnuto i ostvareno,
snaga nemerijivog uma uobličenog u spletu žica koje mirno svetlucaju
pod letnjim nebom, uvlačeći neizmernu snagu prostora u tajnu
unutrašnjost kamene kućice.
Zamišljala je kako ova građevina, upola manja od teretnog
vagona, zamenjuje elektrane u zemlji, ogromne sklopove čelika, na e i
truda zamišljala je struju koja iz nje otiče, podiže grame, kilograme,
tone tereta s leđa onih koji je proizvode ili koriste, dodajući sate, dane
i godine oslobođenog vremena njihovim životima, pa bio to trenutak
više da se prekine s radom i pogleda sunčeva svetlost, ili još jedna
pakla cigareta kupljena novcem ušteđenim na računu za struju, ili
jedan sat oduzet od radnog dana fabrike koja koristi tu struju, ili
mesec dana putovanja kroz otvorenu širinu sveta kartom kupljenom
jednim radnim danom, u vozu koji vuče snaga ovog motora i da je sva
energija tog tereta, tog napora, tog vremena, zamenjena i isplaćena
energijom jednog jedinog uma, koji je znao kako da učini da veze
između žica slede veze njegovih misli. Ali je isto tako znala da motori
ili fabrike ili vozovi sami po sebi nemaju vrednosti, da je njihova
jedina vrednost u čovekovom uživanju u životu, čemu služe i da je
njeno nabujalo divljenje prizoru svakog dostignuća upućeno, u stvari,
čoveku od kojeg je ono poteklo, snazi i viziji u njemu, koji zemlju vidi
kao mesto za uživanje i zna da je rad na ostvarenju sopstvene sreće
cilj, opravdanje i svrha života.
Vrata građevine sačinjavala je ravna, glatka ploča od nerđajućeg
čelika, blago svetlucava i plavkasta na suncu. Iznad njih, usečen u
granitu, kao jedini ukras na pravougaonoj jednostavnoj građevini,
stajao je natpis:
KUNEM SE, ŽIVOTOM i SVOJOM LJUBAVLJU PREMA NJEMU, DA
NIKADA NEĆU ŽIVETI RADI NEKOG DRUGOG, NITI TRAŽITI DA NEKO
DRUGI ŽIVI ZARAD MENE.
Okrenula se prema Galtu. Stajao je pokraj nje; pratio ju je, znala je
da je ova poslanica njegova. Gledala je u pronalazača motora, ali ono
što je videla bio je opušteni, bezbrižni radnik u prirodnom okruženju i
ulozi primetila je kako se neuobičajeno lako drži, kako bestežinski
 j j
stoji, što je ukazivalo na izvanrednu kontrolu nad sopstvenim telom -
visokim telom u jednostavnoj odeći: tankoj košulji, lakim
pantalonama, pojasom oko vitkog struka i puštenom kosom koja se
sijala poput metala na slabašnom vetru. Gledala ga je na isti način na
koji je gledala njegovu građevinu.
Tada je znala da prve dve rečenice koje su jedno drugom uputili
još uvek vise u vazduhu između njih, ispunjavaju tišinu da je sve što je
od tada rečeno, rečeno preko tih reči, da ih on zna, drži ih se i ne
dozvoljava joj da ih zaboravi. Odjednom je postala svesna da su sami;
bila je to svest koja je naglašavala činjenično stanje, bez ikakvih daljih
implikacija, ali je ipak sadržavala puno značenje neizrečenog, samim
tim posebnim naglašavanjem. Bili su sami u tihoj šumi, u podnožju
građevine koja je ličila na drevni hram i ona je znala koji ritual
predstavlja pravu službu takvom oltaru. Osetila je iznenadni pritisak u
dnu grla, glavu povila malo unazad, tek da oseti dašak strujanja kroz
kosu, i učinilo joj se kao da se prepušta prostoru, suprotstavlja vetru,
nesvesna svega sem njegovih nogu i oblika njegovih usana. On je
stajao posmatrajući je, potpuno mirnog lica, samo su mu se oči gotovo
neprimetno suzile kao od suviše jakog svetla. Kao da je osetila udar od
tri trena ovo je bio prvi a u sledećem ju je preplavio trijumfalni osećaj
saznanja da je njemu teže da izdrži i izbori se nego njoj onda je
skrenuo pogled i podigao glavu da pogleda natpis na hramu.
Pustila ga je da načas posmatra natpis, gotovo kao iz snishodljivog
milosrđa prema suparniku koji pokušava da obnovi snagu, a onda ga
je, uz prizvuk nadmoćnog ponosa u glasu, pokazujući natpis, upitala:
"Staje to?"
"To je zakletva koju su položili svi u ovoj dolini, sem vas."
Gledajući te reči, izgovorila je: "Ovo je oduvek bilo pravilo po kojem
sam živela."
"Znam."
"Ali mislim da se ono ne sprovodi onako kako vi to činite."
"Onda ćete morati da otkrijete ko je od nas dvoje u pravu."
Krenula je prema čeličnim vratima građevine, sa iznenadnim
samopouzdanjem, jedva naglašenim u pokretima tela, tek
nagoveštenim, jer je shvatila da se njena moć zasniva na njegovom
bolu i pokušala, ne tražeći dozvolu, da otvori vrata. Ali, vrata su bila
zaključana i nije osetila nikakav pokret pod pritiskom ruke, kao da je
brava izlivena i zapečaćena tvrdim čelikom ploče na kamenu.
"Nemojte pokušavati da otvorite ta vrata, gospođice Tegart."
Prišao joj je, koracima za nijansu presporim, kao da svakim
korakom naglašava da zna da je ona svesna svega. "Nikakvom se
fizičkom snagom to ne može postići", reče on. "Samo misao može
otvoriti ta vrata. Kad biste pokušali da ih raznesete najboljim
eksplozivom u zemlji, mašinerija unutra bi se pretvorila u prah mnogo
pre nego što bi ta vrata popustila. Ali, dosegnite misao koja je
potrebna i tajna motora biće vaša, isto kao i..." prvi put je čula da mu
je glas popustio "isto kao i bilo koja druga tajna koju biste želeli da
otkrijete."
Sučelio se s njom na trenutak, kao da se otvara njenom potpunom
razumevanju, onda se čudno nasmeja, smireno, zbog neke nadošle
misli, dodavši: "Pokazaću vam kako se to radi."
On koraknu unazad. Onda, stojeći mirno, lica podignutog ka
rečima isklesanim u kamenu, polako ih ponovi, ujednačeno, kao da se
još jednom zaklinje. U njegovom glasu nije bilo emocija, ničega sem
jasnih glasova, koje je izgovarao potpuno svestan u njima sadržanog
značenja a ona je znala da prisustvuje najsvečanijem trenutku kojem
će ikada moći da prisustvuje, da gleda ogoljenu čovekovu dušu i cenu
koja se mora platiti da bi se ove reči izgovorile, čula je eho onoga
dana kada je prvi put izgovorio tu zakletvu potpuno svestan godina
koje će doći znala je kako je ovaj čovek ustao da se suoči sa šest
hiljada drugih, jedne mračne prolećne noći, i zašto su ga se plašili,
znala je da je ovo rođenje i srž svega što se desilo u svetu od pre
dvanaest godina do danas, znala je da je ovo mnogo važnije od
motora skrivenog unutar građevine znala je sve, i sam zvuk ljudskog
glasa koji izgovara da bi se podsetio i ponovo obavezao:
"Kunem se... životom... I svojom ljubavlju prema njemu... da nikada
neću živeti radi nekog drugog... niti tražiti da neko drugi... živi zarad
mene."
Nije se začudila, činilo joj se običnim i gotovo nevažim kad je
nakon poslednjeg glasa videla kako se vrata otvaraju, bez ljudskog
dodira, povlače se u sve veći mrak.
 U trenutku kada se u građevini upalilo električno svetlo, dohvatio
je kvaku i zatvorio vrata, brava je škljocnula i opet zapečatila ulaz.
"To je zvučna brava", reče; lice mu je bilo smireno. "Ta rečenica
predstavlja kombinaciju glasova koji otvaraju vrata. Ne plašim se da
vam odam ovu tajnu zato što znam date reči nećete izgovoriti sve dok
one i vama ne budu označavale ono što sam ja hteo da one
označavaju."
Pognula je glavu. "Neću."
Pošla je za njim do kola, polako, odjednom suviše iscrpljena da bi
se kretala. Sručila se u sedište, zatvorila oči, jedva da je čula zvuk
paljenja motora. Nagomilana napetost i iznurenost zbog
neprospavanih sati odjednom ju je savladala, probijajući barikadu
koju su napeti nervi stvorili da bi umor odložili. Sedela je nepomično,
nesposobna da razmišlja, reaguje ili se bori, iz nje su iščilela sva
osećanja sem jednog.
Nije progovarala. Nije otvorila oči sve dok se auto nije zaustavio
pred njegovom kućom.
"Biće bolje da se odmorite", reče on, "odspavajte sada ako želite da
idete kod Maligana na večeru."
Poslušno je klimnula glavom. Oteturala se do kuće izbegavajući
njegovu pomoć. Skupila je snagu da kaže: "Biće mi dobro", pobegne u
bezbednost sobe i izdrži dovoljno dugo da zatvori vrata.
Srušila se potrbuške na krevet. Nije to bila samo fizička
iscrpljenost. Bila je to iznenadna monomanija koja se sastojala iz
osećaja suviše savršenog da bi se mogao podneti. Dok joj je sva snaga
čilela iz tela, um gubio svest, jedno jedino osećanje je opstojalo
zahvaljujući preostalim tragovima energije, sposobnosti razumevanja i
rasuđivanja, samokontrole, ne ostavljajući joj ništa čime bi se mogla
odupreti ili čime bi ga mogla usmeriti, čineći je nesposobnom da želi,
sposobnom samo da oseća, svodeći je Celu na samo jednu emociju
statičnu emociju bez početka ili cilja. Neprestano je u mislima videla
njegove obrise njegovo telo dok je stajao na vratima građevine nije
osećala ništa drugo, nikakvu želju, nikakvu nadu, nikakav sud o
sopstvenim osećanjima, nikakvo ime koje bi im dala, nikakav odnos
prema sebi samoj ona sama nije postojala, nije bila ličnost, samo
sredstvo, sredstvo kojim se on gleda, i prizor je sam po sebi nosio
značenje i svrhu, bez ikakvog krajnjeg cilja koji bi trebalo dosegnuti.
Lica zagnjurenog u jastuk, kao kroz maglu se prisećala jednog
slabašnog osećaja, trenutka kada je uzletela sa osvetljenog dela
aerodroma u Kanzasu. Osetila je ritam motora, talas ubrzanog
kretanja, sve bržeg i bržeg u pravolinijskom zaletu ka ostvarenju
jednog cilja i u trenutku kada su se točkovi podigli s tla, čvrsto je
spavala.
Kada su se odvezli do Maliganove kuće, dno doline je još uvek bilo
poput jezera u kojem se ogleda sjaj neba, ali se zlatna polako prelivala
u bakarnu, obale bledele, a vrhovi postajali dimnoplavi.
Nije bilo tragova iscrpljenosti u njenom držanju i nikakvih
ostataka uzrujanosti.
Probudila se u suton; kad je izašla iz sobe, zatekla je Galta kako
čeka, nije radio ništa, mirno je sedeo obasjan svetlošću lampe.
Pogledao ju je; stajala je u dovratku, lica smirenog, glatke kose,
opuštenog i samouverenog držanja izgledala je isto onako kako bi
izgledala da je na pragu svoje kancelarije u zdanju Tegart, osim što se,
oslanjajući se o štap, malo iskosila na jednu stranu. Sedeo je
posmatrajući je na trenutak, i zapitala se zašto je tako sigurna da je to
slika koju je već video video je vrata njene kancelarije, kao da je to
prizor koji je dugo zamišljao i koji mu je dugo bio zabranjen.
Sela je kraj njega u kola, ne osećajući potrebu da razgovara,
znajući da nijedno od njih dvoje nije u stanju da prikrije značenje tog
ćutanja. Gledala je kako se svetla pale u udaljenim kućama u dolini, a
onda je ugledala osvetljene prozore Maliganove kuće na obodu ispred
njih. Ona upita: "Ko će biti tamo?"
"Neki vaši poslednji prijatelji", odgovori on, "i neki moji stari."
Majdas Maligan ih je dočekao na vratima. Primetila je da njegovo
ozbiljno, četvrtasto lice nije tako bezizražajno kao što je mislila:
izražavalo je zadovoljstvo, ali zadovoljstvo nije moglo da ublaži
njegove crte, samo ih je brusilo poput kremena i stvaralo iskrice
duhovitosti koje su jedva primetno sjajile u uglovima očiju, duhovitosti
oskudnije, zahtevnije, a ipak toplije od osmeha.
Otvorio je vrata kuće nešto sporije no obično, što je gestu pridavalo
jedva primetnu svečanost. Zakoračivši u dnevnu sobu, sučelila se sa
j
sedmoricom, podigli su se na noge kad je ušla.
"Gospodo Tegart transkontinental ", reče Majdas Maligan.
Rekao je to smešeći se, ali je to samo delimično bila šala; zbog
posebnog prizvuka u njegovom glasu ime železnice zazvučalo je kao u
danima Neta Tegarta, kao zvučna titula časti.
Klimnula je glavom polako u znak pozdrava ljudima pred sobom,
znajući da su to ljudi čija su merila vrednosti i časti ista kao i njena,
ljudi koji su znali za slavu te titule onako kako ju je ona znala,
razaznavajući u iznenadnom naletu čežnje koliko je žudela za takvim
priznanjem celog svog života.
Očima je polako prelazila s jednog na drugo lice, u ime pozdrava:
Elis Vajat Ken Deneger Hju Ekston dr Hendriks Kventin Denijels.
Maliganov glas je izgovorio imena još dvojice: Ričard Heli sudija
Neragenset.
Jedva vidljiv osmeh na licu Ričarda Helija kao da je govorio da se
znaju već godinama kao što se, tokom njenih usamljenih večeri pokraj
gramofona, i jesu znali.
Strogost sedokose prilike sudije Neragenseta podsetila ju je da je
jednom čula kako ga opisuju kao mramorni kip mramorni kip s
povezom preko očiju; takva vrsta ljudi je nestala iz sudnica ove zemlje
onda kada su i zlatni novčići nestali iz njenih ruku.
"Odavno već vi ovde pripadate, gospođice Tegart", reče Majdas
Maligan. "Nismo očekivali da ćete doći na ovakav način, ali dobro
nam došli."
Ne! poželela je da odgovori, ali je umesto toga čula sebe kako tiho
izgovara: "Hvala vam."
"Degni, koliko godina treba da prođe pre no što naučiš da budeš
ono što jesi?" Bio je to Elis Vajat, koji je uhvati za nadlakticu, vodeći je
do stolice, smešeći se jer je izgledala bespomoćno, a njeno lice se
borilo između osmeha i napetosti, u želji da se odupre. "Nemoj se
pretvarati da nas ne razumeš. Razumeš nas."
"Mi nikada ne iznosimo tvrdnje, gospođice Tegart", reče Hju Ekston.
"To je moralni zločin, svojstven našim neprijateljima. Mi ne govorimo
mi pokazujemo. Mi ne tvrdimo mi dokazujemo. Ono što želimo da
postignemo nije da budete poslušni, već ubeđeni, na osnovu
racionalnog razmišljanja. Videli ste sve delove naše tajne. Na vama je
 g j j j j
da izvedete zaključak možemo vam pomoći da ga izrazite, ali ne i da
ga prihvatite uviđanje, znanje i prihvatanje moraju biti vaši."
"Mislim da ga znam", odgovori ona jednostavno, "i više od toga:
mislim da sam ga oduvek znala, ali nikada pronašla, a sad se bojim,
ne da ga čujem, bojim se samo da je tako blizu."
Ekston se nasmeši. "Na šta vam ovo liči, gospođice Tegart?"
Pokazao je po sobi.
"Ovo?" Ona se iznenada nasmeja, gledajući lica ljudi iza kojih je
zlatna provala sunčevih zraka ispunjavala ogromne prozore. "Ovo mi
liči na... Znate, nisam se nadala da ću ikoga od vas ponovo videti, i
ponekad sam razmišljala o tome šta bih sve dala za samo jedan
pogled, ili samo jednu reč a sada sada je ovo kao onaj san koji se
zamišlja u detinjstvu, kad mislite da ćete jednog dana na nebesima
videti one nestale velikane koje niste videli na zemlji a koje ste
izabrali iz proteklih vekova, velike ljude koje biste hteli da sretnete."
"E pa, to je jedan trag ka razrešenju naše tajne", reče Ekston.
"Zapitajte se da li san o nebesima i veličini treba i dalje da nas čeka u
grobu ili bi trebalo da bude naš, ovde i sada, na ovoj zemlji."
"Znam", prošaptala je.
"I kad biste sreli te velike ljude na nebesima", upita Ken Deneger,
"šta biste im rekli?"
"Samo... samo 'zdravo', pretpostavljam."
"Ne samo to", reče Deneger. "Ima nešto što biste hteli da čujete od
njih. Ni ja to nisam znao dok ga nisam prvi put video" pokazao je na
Galta "i on mi je to rekao, i onda sam znao šta mi je to nedostajalo
celog života. Gospođice Tegart, hteli biste da vas pogleda i kaže: Dobro
ste to uradili." Pognula je glavu i klimnula, bez reči, nije podizala
glavu da ne bi videli iznenadnu navalu suza u njenim očima. "I zato,
dobro ste to uradili, Degni dobro previše dobro i sad je vreme da se
odmorite od tog tereta koji niko od nas nikada i nije trebalo da nosi."
"Ućuti već jednom", reče Majdas Maligan, gledajući je zabrinuto.
Ali, ona podiže glavu, smešeći se. "Hvala vam", reče Denegeru.
"Kad već pričaš o odmoru, pusti je da se odmori", reče Maligan.
"Malo joj je previše za jedan dan."
"Ne." Nasmešila se. "Hajde, samo napred, recite to što imate šta god
da je."
 j
"Kasnije", reče Maligan.
Maligan i Ekston su služili večeru, a Kventin Denijels je pomagao.
Posluživali su na malim srebrnim tacnama, koje su stavljali na
rukohvate stolica i svi su sedeli unaokolo po sobi, vatra s neba je
jenjavala u prozorima, a iskrice električnog osvetljenja svetlucale su u
vinskim čašama. Prostorija je odisala nekom raskošnom atmosferom,
ali to je bio luksuz izvanredne jednostavnosti; primetila je skup
nameštaj, pažljivo izabran radi udobnosti, kupljen negde u vreme
kada je raskoš još bila umetnost. Nije bilo nepotrebnih predmeta, ali je
primetila malo platno velikog majstora renesanse, vredno čitavo
bogatstvo, primetila orijentalni tepih takvog sastava i boja da mu je
mesto bilo u muzeju. Tako je Maligan zamišljao bogatstvo, pomisli ona
bogatstvo koje omogućuje izbor, a ne gomilanje.
Kventln Denijels je seo na pod s tacnom na krilu; izgledao je kao u
svojoj kući, i s vremena na vreme bi podigao pogled na nju, smešeći
se poput drskog mlađeg brata koji je pre nje otkrio neku tajnu. Stigao
je u ovu dolinu desetak minuta pre nje, pomislila je, ali je već jedan od
njih, dok je ona još uvek stranac.
Galt je sedeo sa strane, izvan kruga koji je ocrtavala svetlost lampi,
pored stolice dr Ekstona. Nije rekao ni reč, povukao se, prepustio ju je
drugima i sedeo posmatrajući sve kao da je u pitanju nekakav
spektakl u kojem on više ne igra nikakvu ulogu. Ali, oči su joj se
neprestano vraćale na njega, privučene sigurnošću da je spektakl
njegov izbor i njegova postavka, da ga je pokrenuo mnogo ranije, i da
svi drugi to znaju jednako dobro kao i ona.
Primetila je da je još jedna osoba vrlo svesna Galtovog prisustva:
Hju Ekston bi ga svako malo pogledao, protiv svoje volje i gotovo
kriomice, kao da se trudi da sakrije koliko je bio usamljen tokom duge
odvojenosti. Ekston mu se nije obraćao, kao da se njegovo prisustvo
podrazumeva. Ali u jednom trenutku, kada se Galt sagao i pramen
kose mu pao preko lica, Ekston pruži ruku i skloni ga, pri čemu mu se
ruka zadrža za trenutak duže na čelu učenika no što je bilo
neophodno: bio je to jedini izliv osećanja koji je sebi dozvolio, jedini
pozdrav; bio je to gest oca.
Primetila je da razgovara s ljudima oko sebe i da se sve više
opušta u neobaveznoj atmosferi. Ne, pomislila je, ono što oseća nije
 j j j
napetost, već blaga iznenađenost zbog onoga što je očekivala da će
osećati, a ne oseća; nenormalnost se sastojala u tome što je i to
izgledalo tako normalno i jednostavno.
Jedva da je bila svesna svojih pitanja, razgovarala je s jednim,
drugim, tredm, ali su se odgovori snimali u mozgu, od rečenice do
rečenice, sve bliže cilju.
"Peti koncert?" reče Ričard Heli, odgovarajući joj na pitanje.
"Napisao sam ga pre deset godina. Zovemo ga Koncert oslobođenja.
Hvala vam što ste ga prepoznali iz nekoliko nota pevušenih u noći...
Da, znam za to... Pošto poznajete moj rad, znali biste kada biste ga
čuli, taj koncert govori sve što sam se borio da iskažem i dosegnem.
Posvećen je njemu" pokaza na Galta. "A, ne, gospođice Tegart, nisam
odustao od muzike. Šta vas je navelo da to pomislite? Napisao sam
više u poslednjih deset godina nego u bilo kom drugom periodu svog
života. Sviraču vam, bilo šta od toga, kada dođete kod mene... Ne,
gospođice Tegart, neću to objaviti napolju. Nijedna nota se neće čuti
izvan ovih planina."
"Ne, gospođice Tegart, nisam napustio medicinu", reče dr Hendriks,
odgovarajući joj na pitanje. "Proteklih šest godina sam proveo
obavljajući istraživanja. Otkrio sam način da zaštitim krvne sudove
mozga od fatalnog rasprskavanja poznatog kao moždani udar. To će iz
ljudskog postojanja otkloniti užasnu opasnost od iznenadne paralize...
Ne, o mojoj metodi se neće ni reč čuti napolju."
"Zakon, gospođice Tegart?" reče sudija Neragenset. "Kakav zakon?
Ja ga nisam napustio on je prestao da postoji. Ali, ja jesam još uvek u
profesiji koju sam odabrao, onoj koja služi pravdi... Ne, pravda nije
prestala da postoji. Kako bi i mogla? Ljudi mogu napustiti njen
vidokrug, a onda je pravda ta koja ih uništava. No, pravda ne može
prestati da postoji, jer je jedno osobina drugoga, jer pravda predstavlja
čin priznavanja onoga što postoji... Da, ja nastavljam sa svojom
profesijom. Pišem studiju iz filozofije prava. Pokazaću da je
najmračnije zlo čovečanstva, najdestruktivnija, najužasnija od svih
ljudskih tvorevina neobjektivni zakon... Ne, gospođice Tegart, moja
studija neće biti objavljena napolju."
"Moj posao, gospođice Tegart?" reče Majdas Maligan. "Moj posao je
transfuzija krvi - i još uvek ga obavljam. Moj posao je da životnim
 j j g j j j
gorivom snabdevam biljke koje su sposobne da rastu. Pitajte dr
Hendriksa da li ikakva količina krvi može da sačuva telo koje odbija
da funkcioniše, trulu olupinu koja očekuje da postoji bez truda. Moju
banku krvi čini zlato. Zlato je gorivo koje čini čuda, ali nikakvo gorivo
ne radi tamo gde nema motora... Ne, nisam odustao. Samo mi je dosta
toga da upravljam klanicom gde se krv cedi iz zdravih, živih stvorenja
da bi se pumpala u kukavne, polužive leševe."
"Odustao?" reče Hju Ekston. "Proverite premise, gospođice Tegart.
Niko od nas nije odustao. Svet je taj koji je odustao... Šta ima loše u
tome da filozof upravlja restoranom pokraj druma? Ili fabrikom
cigareta, kao što sad činim? Svaki je rad filozofski čin. A kada ljudi
nauče da produktivni rad i ono iz čega on proističe smatraju merilom
moralnih vrednosti, dostići će ono stanje savršenstva koje im pripada
po rođenju, a koje su izgubili... Iz čega proističe rad? Iz ljudskog uma,
gospođice Tegart, racionalnog ljudskog uma. Pišem knjigu o tome,
definišem moralnu filozofiju koju sam naučio od svog učenika... Da,
ona bi mogla spasti svet... Ne, neće biti objavljena napolju."
"Zašto?" uzviknu ona. "Zašto? Šta to radite, svi vi?"
"Štrajkujemo", reče Džon Galt.
Svi se okrenuše prema njemu, kao da su čekali njegov glas i tu reč.
Čula je prazne otkucaje vremena u sebi, zapravo, iznenadnu tišinu
sobe, i pogleda u njega preko dela sobe osvetljene svetlošću lampe.
Ležerno je sedeo na ručki fotelje, malo nagnut, oslanjajući se o kolena,
sa besposleno opuštenim rukama dok je slabašan osmeh na licu
rečima davao smrtonosni prizvuk neopozivog:
"Što vas to toliko čudi? Samo jedna vrsta ljudi nikada nije
štrajkovala u ljudskoj istoriji. Svi drugi, sve klase jesu, kada im se
prohtelo, i podnosile su svetu zahteve, tvrdeći da su nezamenijive osim
ljudi koji su svet nosili na sopstvenim ramenima, održavali ga u
životu, dobijali tiraniju kao jedinu platu, ali nikada nisu napustili
ljudsku rasu. E pa, došao je red i na njih. Neka svet otkrije ko su oni,
šta rade i šta se dešava kada oni odbiju da rade. To je štrajk ljudi od
mozga, gospođice Tegart. To mozak štrajkuje."
Nije se ni pomerila, samo je prstima prelazila polako preko obraza
do slepoočnica. "Vekovima se", reče on, "na um gleda kao na zlo, pa ga
vređaju na svaki mogući način: proglašavaju ga jeretikom ili
 j g g j g j
materijalistom ili eksploatatorom smatraju ga grešnim, pa ga
proteruju, oduzimaju mu pravo glasa, nacionalizuju ga tiranišu ga:
podsmevaju mu se, stavljaju ga na sprave za mučenje, izvode pred
streljački stroj i kroz sve su to prolazili oni koji su preuzeli
odgovornost da na svet gledaju očima u kojima je uvek živa svest i
koji su, što je od izrazite važnosti, racionalno povezivali stvari. Pa ipak,
ljudski rod je opstojavao samo dok su u lancima, tamnicama,
skrivenim budžacima, ćelijama filozofa, prodavnicama trgovaca neki
ljudi nastavljali da razmišljaju. U vekovima obožavanja bezumnog,
kakvu god da su stagnaciju ljudi odabirali, kakvu god brutalnost
praktikovali samo je milošću onih koji su shvatali da je pšenici
potrebna voda da bi rasla, da će kamenje poredano po krivi dati luk,
da dva i dva čine četiri, da se ljubavi ne služi tiranijom i da se život ne
hrani uništavanjem samo su milošću tih ljudi ostali doživljavali
trenutke u kojima bi im zaiskrilo shvatanje šta znači biti ljudsko biće, i
samo im je skupina takvih trenutaka omogućavala nastavak življenja.
Čovek od uma je bio taj koji ih je učio da peku hleb, da leče rane, da
kuju oružje i grade zatvore u koje su ga bacali. To je čovek s
neverovatnom energijom i beskrajno darežljiv i zna da stagnacija nije
ljudska sudbina, da čovek po prirodi nije nesposoban, da je
kreativnost uma njegova najplemenitija i najradosnija snaga i jedino
je on, u službi ljubavi prema postojanju, nastavljao da radi za svoje
mučitelje, plaćajući životom privilegiju što spasava druge. To je bila
njegova veličina i njegova krivica što im je dozvolio da ga nauče da se
oseća krivim zbog svoje veličine, da prihvati ulogu žrtvene životinje i
da, u ime kazne zbog greha inteligencije, nestane na oltarima divljaka.
Tragična šala ljudske istorije sastoji se u tome da su na svim oltarima
koje je čovek podigao uvek čoveka žrtvovali, a životinju proglašavali
svetom. I uvek je čovečanstvo obožavalo životinjske osobine, a ne
ljudske: bogove nagona i bogove sile mističare i kraljeve mističare,
koji su žudeli za neodgovornom svešću i vladali zahvaljujući
tvrdnjama da su njihova mračna osećanja superiornija od razuma, da
znanje nadolazi u slepim napadima niotkuda, da ih slepo treba slediti,
nikada u njih sumnjati i kraljeve, koji su vladali kandžama i mišićima,
čiji je metod bio osvajanje, a pljačka cilj, pri čemu su batina i puška
bile jedina snaga koja im je to omogućavala. Branioci ljudske duše
 j g j j g j
brinuli su za osećanja, a branioci ljudskog tela brinuli su za stomak
ali su i jedni i drugi bili ujedinjeni protiv uma. Pa ipak, niko, ni najniži
predstavnik ljudskog roda, nije nikada u potpunosti odbacio mozak.
Niko nikada nije verovao u iracionalno; ono u šta veruju jeste
nepravda. Kad god čovek opovrgava postojanje razuma, čini to zato
što mu je cilj nešto što um ne bi nikada dozvolio da prizna. Kada
propoveda protivrečnost, čini to zato što zna da će neko prihvatiti teret
nemogućeg, neko će za njega učiniti da to funkcioniše, po cenu
sopstvene patnje ili života; razaranje je cena svake protivrečnosti.
Žrtve su te koje omogućavaju nepravdu. Čovek od razuma je taj koji je
omogućio vladavinu divljaka. Pljačkanje razuma je motiv svake
protivrazumske vere na zemlji. Opljačkati sposobnost jeste cilj svake
vere koja propoveda žrtvovanje. Pljačkaši su to oduvek znali. Mi
nismo. Došlo je vreme da progledamo. Ono što sada traže da
obožavamo nekada je bilo maskirano u boga ili kralja gola, izobličena,
bezumna prilika ljudske nesposobnosti. To je novi ideal, cilj kojem se
teži, svrha življenja, i svako će dobiti onoliku nagradu koliko uspe da
joj se približi. Ovo je doba običnog čoveka, kažu nam titula koju svaki
čovek može prisvojiti, u zavisnosti od toga koliko je uspeo da ne
ostvari nešto vredno. Uzdići će se na nivo plemstva zahvaljujući trudu
koji nije uložio, poštovaće ga zbog vrline koju nije pokazao i platiće
mu za dobra koja nije proizveo. A mi mi moramo da iskajemo greh
sposobnosti mi ćemo raditi da bismo ga izdržavali, kao što nam
naređuje, a njegovo će nam zadovoljstvo biti jedina nagrada. Pošto
imamo najviše da doprinesemo, imaćemo najmanje prava da nešto
kažemo. Pošto smo sposobniji da razmišljamo, neće nam dozvoliti da
mislimo svojom glavom. Pošto smo u stanju da procenimo kako treba
delati, neće nam dozvoliti da delamo po sopstvenom izboru. Radićemo
po uredbama i pod kontrolom onih koji su nesposobni da rade. Oni će
raspolagati našom energijom, jer je sami nemaju, našim proizvodom,
jer sami nisu u stanju da proizvode. Kažete da to nije moguće, da to
ne može da funkcioniše? Oni to znaju, ali vi to ne znate i oni računaju
na to da vi to ne znate. Računaju da ćete nastaviti, da ćete raditi do
granica neljudskog i hraniti ih sve dok trajete a kada se srušite,
pojaviće se nova žrtva da ih hrani, boreći se za opstanak i svako će
sledeće žrtvovanje trajati sve kraće, i dok ćete vi umreti da biste im
 j j
ostavili železnicu, vaš poslednji potomak po duhu umreće da bi im
ostavio veknu hleba. Sadašnje pljačkaše to ne brine. Njihov plan kao i
planovi svih kraljeva u prošlosti jeste samo da imaju šta da pljačkaju
dok su živi. Uvek je bilo tako, zato što nije moglo da im ponestane
žrtava u jednoj generaciji. Ali ovoga puta to neće trajati. Žrtve
štrajkuju. Štrajkujemo protiv mučeništva i protiv moralnog koda koji
ga nameće. Štrajkujemo protiv onih koji veruju da jedan čovek mora
postojati zarad drugog. Štrajkujemo protiv morala ljudoždera, bilo da
se radi o kanibalizmu tela ili duha. Nećemo poslovati ni po čijim
uslovima sem po sopstvenim a naše uslove predstavlja moralni kod po
kojem je čovek sam sebi cilj, a ne sredstvo za zadovoljavanje tuđih
ciljeva. Mi ne želimo da im nametnemo svoj moralni kod. Neka veruju
u šta god hoće. Ali, bar jednom, moraće da veruju i da postoje bez
naše pomoći. I jednom zasvagda naučiće šta njihova vera označava.
Ta vera traje vekovima samo zato što žrtve to dozvoljavaju pristajući
na kaznu zato što su prekršile moralni kod koji se ne može ispoštovati.
Ali taj kod je i trebalo kršiti. To je moralni k6d koji ne buja
zahvaljujući onima koji ga poštuju, već onima koji to ne čine, moral
koji ne postoji zahvaljujući vrlini svetaca, već usled milosti grešnika.
Odlučili smo da više ne budemo grešnici. Prestali smo da kršimo taj
moralni kod. Dići ćemo ga u vazduh i uništiti zauvek zahvaljujući
jedinom metodu koji on ne može izdržati: pokoravajući mu se. Mi mu
se pokoravamo. Mi se slažemo. U odnosima s ljudima, poštujemo
njihov sistem vrednosti do poslednjeg slova i štedimo ih svih zala koje
osuđuju. Um je zao? Povukli smo sva dela svojih umova iz društva, i
ni za jednu našu ideju ljudi neće znati, niti će je koristiti. Sposobnost je
sebično zlo koje ne da je nikakvu šansu onima koji su manje
sposobni? Povukli smo se iz takmičenja i dali šansu nesposobnima,
jurnjava za bogatstvom je pohlepa, uzrok svih zala? Mi više ne želimo
da stvaramo bogatstva. Zlo je zarađivati više no što je neophodno za
goli opstanak? Ne prihvatamo ništa sem najnižih poslova, i snagom
svojih mišica proizvodimo samo onoliko koliko je neophodno da bismo
zadovoljili najosnovnije potrebe i ni paru, niti ijednu kreativnu misao
ne ostavljamo da šteti svetu, je li zlo uspeti, pošto uspeh postižu jaki
na račun slabih? Prestali smo da opterećujemo slabe svojim
ambicijama i ostavili im slobodu da se bogate bez nas. je li loše biti
 j g j
poslodavac? Nemamo nikakva zaposlenja da ponudimo, je li loše
posedovati nekretninu? Ništa ne posedujemo. je li loše uživati u
postojanju na ovom svetu? Više ne tragamo ni za kakvim oblikom
uživanja u njihovom svetu, i... a to je bilo najteže postići ono što sada
osećamo prema njihovom svetu jeste emocija koju propovedaju kao
ideal: ravnodušnost praznina nula znak smrti... Dajemo ljudima sve što
su tvrdili da žele i za čim tragaju vekovima. Neka se sada sami uvere
da li to i žele."
"Vi ste taj koji je započeo štrajk?" upitala je.
"Upravo ja."
Ustao je, pa zastao, s rukama u džepovima, lica obasjanog
svetlošću i videla je kako se, od siline ubeđenja, smeši, preplavljen
lakim, bezbrižnim, neumoljivim osećajem zadovoljstva.
"Toliko smo slušali o štrajkovima", reče on, "i o zavisnosti
neobičnog čoveka od običnog. Čuli smo kako uzvikuju da je
industrijalac parazit, da ga radnici izdržavaju, da oni stvaraju njegovo
bogatstvo, omogućavaju njegov luksuz i šta bi mu se desilo kad bi ga
oni napustili. E pa, dobro. Predlažem da pokažemo svetu ko od koga
zavisi, ko kome pomaže, ko je izvor bogatstva, ko omogućuje čiji život i
šta se dešava kad ko koga napusti."
Prozori su sada ličili na table mraka na kojima su se ogledale
točkice svetlosti upaljenih cigareta. Podigao je cigaretu sa stola pored
sebe i u sjaju šibice je ugledala kratkotrajnu iskricu zlata, znak dolara,
između njegovih prstiju.
"Povukao sam se, pridružio mu se i počeo da štrajkujem", reče Hju
Ekston, "zato što nisam mogao da budem u istoj profesiji s ljudima
koji tvrde da se pravi intelektualac prepoznaje po tome što negira
postojanje intelekta. Niko ne bi zaposlio vodoinstalatera koji tvrdi da
vodoinstalterstvo ne postoji ali, očigledno, isti standardi nisu
neophodni kada se radi o filozofima. Od svog sam učenika, međutim,
naučio da sam ja to omogućio. Kada mislioci prihvataju za kolege one
koji negiraju postojanje mišljenja, kao mislioce druge filozofske škole
oni su ti koji ostvaruju razaranje uma. Prihvataju osnovnu premisu
neprijatelja, i tako prihvataju ukidanje razuma u sveopštem ludilu.
Osnovna premisa je apsolut koji ne dozvoljava saradnju sa
sopstvenom antitezom i ne dozvoljava nikakvu toleranciju. Na isti
 j j
način, i iz istog razloga iz kojeg bankar neće prihvatiti niti proslediti
lažni novac, dajući mu dozvolu, ugled i prestiž svoje banke, kao što
neće prihvatiti zahteve njegovih tvoraca za toleranciju različitog
mišljenja tako ni ja neću da priznam da dr Sajmon Pričet može da
nosi titulu filozofa, niti ću se takmičiti s njim za ljudske umove. Dr
Pričet nema šta da uloži na račun filozofije, osim izjave da će je
uništiti. On hoće da unovči moć razmišljanja ljudi negirajući je. Hoće
da udari pečat razuma na planove pljačkaških gospodara. Hoće da
iskoristi ugled filozofije da bi time kupio porobljavanje misli. Ali, taj
ugled je račun koji postoji samo dok sam ja tu da potpisujem čekove.
Neka to radi bez mene. Neka on i oni koji mu poveravaju mozgove
svoje dece dobiju tačno ono što su i tražili: svet intelektualaca bez
intelekta i mislilaca koji tvrde da nisu u stanju da misle. Slažem se. Ne
protivrečim. A kada sagledaju apsolutnu realnost svog neapsolutnog
sveta, ja neću biti tamo i neću plaćati cenu njihovih protivrečnosti."
"Dr Ekston se povukao na osnovu principa zdravog bankarstva",
reče Majdas Maligan. Ja sam se povukao iz ljubavi. Ljubav je krajnji
oblik priznanja najvišim vrednostima. Povukao sam se zbog
Hansakerovog slučaja kada je sud naredio da priznam prvo pravo na
uloge onim ulagačima koji nemaju nikakve dokaze da imaju pravo da
ga traže. Naredili su mi da predam novac, koji su ljudi zaradili,
bezvrednom šljamu čije se jedino pravo zasnivalo na nesposobnosti da
ga zaradi. Rođen sam na farmi. Znao sam vrednost novca. Poslovao
sam s mnogim ljudima u životu. Gledao sam kako napreduju. Stekao
sam bogatstvo zahvaljujući svojoj sposobnosti da uočim određeni tip
ljudi. Tip ljudi koji nikada ne traži veru, nadu i milostinju, već nudi
činjenice, dokaze i profit. Jeste li znali da sam ulagao u posao Henka
Rirdena u vreme kad se uspinjao, kad se tek izborio za svoj put izvan
Minesote i kupio rudnik gvožđa u Pensilvaniji? E pa, kada sam video
taj sudski nalog na stolu, doživeo sam prikazanje. Video sam sliku, i
video sam je tako jasno da mi je izmenila izgled svega. Video sam
vedro lice i oči mladog Rirdena, kakav je bio kad sam ga prvi put sreo.
Video sam ga kako leži u podnožju oltara i kako mu krv lipti na
zemlju a na oltaru stoji Li Hansaker vodnjikavih očiju i cvili da mu
niko nikada nije dao šansu... Neverovatno je kako stvari postaju
jednostavne kad ih jasno vidite. Nije mi bilo teško da zatvorim banku i
j j j
odem: neprestano mi je bilo pred očima, prvi put u životu, za šta živim
i šta volim."
Ona pogleda u sudiju Neragenseta. "I vi ste se povukli zbog istog
slučaja, zar ne?"
"Da", reče sudija Neragenset. "Povukao sam se kada je apelacioni
sud ukinuo moju presudu. Svoj poziv sam odabrao s namerom da
branim pravdu. Ali, zakoni koje su tražili da sprovodim učinili su me
izvršiocem najpodlije nepravde koja se može zamisliti. Tražili su od
mene da primenjujem silu i da kršim prava nenaoružanih ljudi koji su
pred mene dolazili tražeći da ih zaštitim. Parničari se pokoravaju
presudi suda samo pod pretpostavkom da postoji objektivno pravilo
ponašanja, koje je obostrano prihvaćeno. Uvideo sam da je takav
zakon jednog čoveka obavezivao, a drugog ne; jedan se morao
pokoravati pravilima, dok je drugi samo trebalo da objavi kakvu želju
svoju potrebu i zakon je štitio tu želju. Pravda se sastojala u čuvanju
onoga što se ne može opravdati. Povukao sam se jer nisam mogao da
podnesem reči 'Časni sude' kojima mi se obraćao pošten čovek."
Pogledom je polako prešla na Ričarda Helija, kao da istovremeno
moli i pribojava se njegove priče. Nasmešio se.
"Ja bih oprostio ljudima svoju borbu", reče Ričard Heli. "Ali njihov
stav u vezi s mojim uspehom nisam mogao da oprostim. Nisam
osećao nikakvu mržnju tokom svih onih godina odbacivanja. Ukoliko
je moj rad nov, morao sam im dati vremena da nauče, i ako sam se
ponosio time što utirem put sopstvenoj visini, nisam imao pravo da se
žalim što su me drugi presporo pratili. To sam sebi govorio sve te
godine samo sam se, nekih noći, kada više nisam mogao ni da čekam
ni da verujem, pitao: zašto?, ali nisam nalazio odgovor. A onda, te noći
kada su odlučili da mi kliču, stajao sam pred njima na pozornici,
pomislio da je to trenutak za koji sam se borio, poželeo sam da to
osetim, ali nisam osećao ništa. Video sam sve one noći iza sebe, čuo
ono 'zašto?', koje je još uvek bilo bez odgovora i njihovo klicanje mi se
činilo prazno kao i njihovo ignorisanje. Da su rekli: 'Žao nam je što
kasnimo, hvala vam što ste čekali' ne bih tražio ništa više i mogli su
imati sve što sam mogao da im dam. Ali, na njihovim licima i u
načinu na koji su govorili kada su se skupili da me hvale bilo je nešto
što sam čuo da propovedaju umetnicima, ali nisam verovao da ijedan
 j j
čovek može tako nešto zaista i misliti. Kao da su govorili da mi ništa
ne duguju, da mi je njihova gluvoća dala moralni cilj, da mi je dužnost
bila da se borim, patim, da podnosim za njihovo dobro sve podsmehe,
sav prezir, nepravdu, torturu koju su oni odlučili da mi prirede, da sve
podnosim da bih njih naučio da uživaju u mom delu, da je to njihovo
puno pravo i moja prava svrha. Tada sam razumeo prirodu duhovnih
pljačkaša, nešto što nikada ranije nisam bio u stanju da razumem.
Video sam kako mi zahvataju u dušu, kao što su zahvatali u
Maliganov džep, posezali da mi oduzmu vrednost ličnosti, kao što su
posezali da njemu oduzmu njegovo bogatstvo video sam drsku zlobu
mediokriteta kako hvalisavo uzdiže sopstvenu prazninu, poput ambisa
koji treba ispuniti telima boljih ljudi video sam kako teže, kao što su
težili da se nahrane Maliganovim novcem, kako teže da se nahrane
satima u kojima sam komponovao muziku i onim što me je nagonilo
da je komponujem, žudeći da izglođu put do samopoštovanja time što
će iz mene iznuditi priznanje da su oni cilj moje muzike, te da upravo
zahvaljujući mom dostignuću neće priznati moju vrednost, već ću seja
pokloniti njihovoj... Te noći sam se zakleo da im nikada više neću
dozvoliti da čuju ijednu moju notu. Kada sam napustio to pozorište,
ulice su bile prazne, otišao sam poslednji i video jednog čoveka kojeg
nikada pre nisam video kako me čeka pod uličnom svetiljkom. Nije
morao puno da govori. A koncert koji sam njemu posvetio zove se
Koncert oslobođenja."
Pogledala je ostale. "Molim vas, recite mi svoje razloge", rekla je s
neznatnom crtom čvrstine u glasu, kao da prima udarce, ali želi da ih
izdrži do kraja.
"Povukao sam se kada je medicina stavljena pod državnu kontrolu,
pre nekoliko godina", reče dr Hendriks. "Da li znate šta je sve potrebno
da bi se izvela operacija na mozgu? Da li znate kakvu veštinu to
zahteva, kolike godine strastvene, nemilosrdne, bolne posvećenosti da
bi se ovladalo tom veštinom? To nisam hteo da stavim na
raspolaganje ljudima čije se jedino pravo da odlučuju o meni zasniva
na umeću prosipanja prevarantskih uopštavanja, zbog kojih im je
ukazana čast da sprovode svoje želje pomoću pušaka. Nisam hteo da
dozvolim da mi diktiraju svrhu, na koju su sve one godine bile
potrošene, uslove rada, izbor pacijenata ili visinu nagrade. Primetlo
 j g
sam da se u raspravama koje su prethodile porobljavanju medicine
diskutovalo o svemu osim o željama doktora. Razmišljali su samo o
'dobrobiti' pacijenata, ne razmišljajući o onima koji su je omogućavali.
Da doktor ima bilo kakva prava, želje ili izbor u tome, govorili su,
smatra se nebitnim sebičlukom; on ne treba da bira, rekoše, samo da
'služi'. Da je čovek koji radi pod prinudom suviše opasna zverka da bi
mu se poverio i posao u štali to nije nikada palo na pamet onima koji
su predlagali da pomažu bolesnima tako što će zdravima život učiniti
nemogućim. Često me je čudilo samozadovljstvo s kojim su ljudi
izricali pravo da me porobe, kontrolišu moj rad, prinude mi volju,
slome savest, uguše mozak a šta misle, od čega zavise kada legnu na
operacioni sto, pod moje ruke? Njihov moralni kod naučio ih je da je
bezbedno oslanjati se na vrline žrtava. E pa, te sam vrline ja povukao
iz opticaja. Neka otkriju kakvu će sortu doktora njihov sistem sada
proizvesti. Neka otkriju da nisu bezbedni kada u operacionim salama i
bolničkim odeljenjima povere život onima čije živote guše. Nisu
bezbedni ukoliko se radi o čoveku kojeg tako nešto vređa a još su
manje bezbedni ako je od sorte koju to ne vređa."
"Ja sam se povukao", reče Elis Vajat, "zato što nisam hteo da
budem obrok ljudožderima i da im ga uz to i pripremim."
"Ja sam otkrio", reče Ken Deneger, "da su ljudi protiv kojih sam se
borio nesposobni. Nepokretni, besciljni, neodgovorni, nerazumni nisu
oni meni bili potrebni, nije na njima da diktiraju uslove meni, niti na
meni da se pokoravam naredbama. Povukao sam se i zato da bi oni
imali priliku da to shvate."
"Ja sam se povukao", reče Kventin Denijels, "zato što, ukoliko
prokletstvo može imati više stupnjeva, onda je naučnik koji svoj um
stavlja u službu brutalnoj sili, najmasovniji ubica na zemlji."
Svi su ućutali. Okrenula se prema Galtu. "A vi?" upita. "Vi ste bili
prvi. Šta je vas nateralo na to?"
Nasmejao se. "Moje nepristajanje na to da sam se rodio sa bilo
kakvim iskonskim grehom."
"Kako to mislite?"
"Nikada se nisam osećao krivim što sam sposoban. Nikada se
nisam osećao krivim zbog svog uma. Nikada se nisam osećao krivim
što sam čovek. Nisam prihvatao nikakvu nezasluženu krivicu, i stoga
 g
sam mogao da zaradim i spoznam sopstvenu vrednost. Otkako znam
za sebe, osećam da bih bio u stanju da ubijem onoga ko traži da
postojim zarad njegove potrebe i znao sam da je to najuzvišenije
osećanje morala. Te noći, na sastanku Fabrike motora dvadesetog
veka, kada sam čuo kako se o neviđenoj zlobi govori tonom potpune
moralne ispravnosti, uvideo sam koren svetske tragedije, njen ključ i
razrešenje. Uvideo sam šta se mora uraditi. Otišao sam da bih to
uradio."
"A motor?" upita ona. "Zašto ste ga napustili? Zašto ste ga ostavili
Starnsovim naslednicima?"
"Motor je bio vlasništvo njihovog oca. On mi je za njega platio.
Napravio sam ga dok sam radio za njega. Ali, znao sam da im neće
biti ni od kakve koristi i da niko neće nikad čuti za njega. Bio je to moj
prvi eksperimentalni model. Niko osim mene ili nekog meni ravnog
nije mogao da ga završi, čak ni da shvati šta je to. A ja sam znao da
niko ravan meni neće više prići ni blizu te fabrike."
"Znali ste kakvo je dostignuće vaš motor?"
"Da."
"I znali ste da ga ostavljate da istrune?"
"Da." Pogledao je negde daleko u mrak iza prozora i tiho se
nasmejao, ali ne iz zadovoljstva. "Pogledao sam motor poslednji put
pre no što sam otišao. Pomislio sam na ljude koji tvrde da je bogatstvo
stvar prirodnih resursa i na ljude koji tvrde da je bogatstvo stvar
preuzimanja fabrike i na ljude koji tvrde da mašine upravljaju
njihovim mozgovima. E pa, tu je bio motor koji ih je uslovljavao, i tu je
ostao upravo onakav kakav jeste bez ljudskog mozga hrpa metalnih
otpadaka i žica prekrivenih rđom. Vi ste razmišljali o velikom značaju
koji je taj motor mogao imati za čovečanstvo, da je upotrebljen u
proizvodnji. Ja mislim da će onoga dana kada ljudi shvate značenje
njegove sudbine na fabričkom otpadu on biti od još većeg značaja."
"Jeste li očekivali da ćete dočekati taj dan, tada kad ste odlazili?"
"Ne."
"Jeste li mislili da ćete imati šansu da ga ponovo napravite negde
drugde?"
"Ne."
"Pa zašto ste bili spremni da ga ostavite na toj hrpi otpadaka?"
 g j
"Zbog svega onoga što je meni taj motor značio", rekao je polako,
"morao sam da smognem snage da ga ostavim da se raspadne i
nestane zauvek" pogledao je pravo u nju i čula je mirnu, odlučnu,
nepromenijivu nemilosrdnost u njegovom glasu "isto kao što i vi
morate smoći snage da pustite da se pruge Tegart transkontinentala
raspadnu i nestanu."
Izdržala je njegov pogled, podignute glave, i rekla tiho, ponosno,
tonom neskrivene molbe: "Nemojte tražiti da vam odmah odgovorim."
"Neću. Reći ćemo vam sve što želite da znate. Nećemo vas
primoravati da se odlučite." Zatim je dodao, i bila je šokirana
iznenadnom nežnošću u njegovom glasu: "Rekoh već da je
ravnodušnost prema svetu, koji je trebalo da bude naš, najteže postići.
Znam. Svi smo već prošli kroz to."
Pogledala je tihu, neosvojivu sobu, i svetlo svetlo koje je poticalo od
njegovog motora na licima tih ljudi, najsmirenijeg i
najsamouverenijeg skupa kojem je ikada prisustvovala.
"Šta ste uradili nakon što ste otišli iz Fabrike motora dvadesetog
veka?" upitala je.
"Otišao sam da osmatram plamteće buktinje. Preuzeo sam posao
osmatranja onih blistavih buktinja u rastućoj tami divljaštva,
sposobnih ljudi, umnih ljudi da osmatram njihov put, njihovu borbu i
agoniju i da ih izvlačim, onda kada sam znao da su dovoljno iskusili."
"Šta ste im to govorili što ih je navelo da sve napuste?"
"Govorio sam im da su u pravu."
Umesto odgovora na bezglasno pitanje upućeno njenim pogledom,
dodao je: "Dao sam im ponos koji nisu znali da poseduju. Dao sam im
reči kojima će ga prepoznati. Dao sam im ono neprocenjivo što im je
nedostajalo, za čim su žudeli, a ipak nisu znali da im je potrebno:
moralnu dozvolu. Nazvali ste me uništiteljem i lovcem na ljude? Bio
sam putujući delegat ovoga štrajka, voda pobune žrtava, branitelj
ugnjetenih, objektivnih, eksploatisanih a kada ja koristim ove reči,
one, konačno, imaju doslovno značenje."
"Ko je prvi krenuo za vama?"
Sačekao je da prođe jedan trenutak radi utiska, a onda odgovorio:
"Moja dva najbolja prijatelja. Jednog od njih dvojice znate. Znate,
možda i bolje od bilo koga drugog, koju je cenu morao zbog toga da
 j g g g j j g g
plati. Naš učitelj, dr Ekston, bio je sledeći. Pridružio nam se tokom
jednovečernjeg razgovora. Vilijam Hejstings, moj šef u istraživačkoj
laboratoriji Fabrike motora dvadesetog veka, mučio se, borio sa
sobom. To je trajalo godinu dana. Ali nam se priključio. Onda Ričard
Heli. Pa Majdas Maligan."
"...kojem je trebalo petnaest minuta da se odluči", reče Maligan.
Okrenula se prema njemu. "Vi ste stvorili ovu dolinu?"
"Da", reče Maligan. "U početku je to bilo moje privatno sklonište.
Kupio sam je pre mnogo godina, kupio sam kilometre i kilometre ovih
planina, deo po deo, od rančera i stočara koji nisu znali šta imaju.
Dolina se ne nalazi na mojoj mapi. Sagradio sam ovu kuću kada sam
odlučio da se povučem. Odsekao sam sve moguće prilaze sem jednog
puta a i on je tako kamufliran da ga niko ne može pronaći snabdeo
sam ovo mesto tako da mi ništa izvan njega ne treba, da bih mogao
ovde da živim do kraja života i da više nikada ne moram da vidim lice
ijednog pljačkaša. Kada sam čuo da je Džon stigao i do sudije
Neragenseta, pozvao sam sudiju da dođe ovamo. Onda smo pozvali
Ričarda Helija da nam se pridruži. Ostali su, u početku, ostali napolju."
"Nismo imali nikakva pravila", reče Galt, "sem jednog. Kada neko
položi našu zakletvu, ona obavezuje samo na jedno: niko ne može da
radi u svojoj profesiji, niti da spoljašnjem svetu stavi mozak na uslugu.
Svaki od nas je to sprovodio kako je hteo. Oni koji su imali novca,
povukli su se da žive od ušteđevine. Oni koji su morali da rade,
prihvatili su se najnižih poslova koji se mogu naći. Neki od nas su bili
poznati; druge smo kao tog vašeg mladog kočničara, kojeg je Heli
otkrio zaustavili pre no što su počeli da ih terorišu. Ali nismo odustali
od svojih umova niti od posla koji volimo. Svaki od nas je nastavio da
se bavi svojom profesijom, kako god i kad god je to mogao ali tajno,
za sopstveno zadovoljstvo, ništa ne dajući ljudima, ništa ne deleći. Bili
smo razbacani po celoj zemlji, poput odmetnika, što smo oduvek i bili,
samo što smo ovoga puta svoju ulogu svesno i s namerom prihvatili.
Jedino olakšanje su nam pružale prilike kada smo se viđali. Shvatili
smo da volimo da se sastajemo da bismo se podsetili da ljudska bića
još uvek postoje. Tako smo na kraju došli do toga da odvajamo jedan
mesec u godini i da ga provedemo u ovoj dolini da bismo se odmorili,
živeli u racionalnom svetu, izneli sopstvena dela iz skrovlšta, trgovali
 g
dostignućima ovde, gde su dostignuća bila plaćana, ne
nacionalizovana. Svako je ovde izgradio kuću, o sopstvenom trošku za
jedan od dvanaest meseci. To je onih jedanaest činilo podnošljivijim."
"Vidite, gospođice Tegart", reče Hju Ekston, "čovek jeste društveno
biće, ali ne onako kako to pljačkaši propovedaju."
"Kako su uništavali Kolorado, tako je ova dolina rasla", reče
Majdas Maligan. "Elis Vajat i drugi došli su da ovde žive stalno, zato
što su morali da se kriju. Sve što su od svog bogatstva uspeli da spasu
pretvorili su u zlato ili mašine, kao i Ja, i doneli ih ovamo. Bilo nas je
dovoljno da razvijemo ovo mesto i obezbedimo posao za one koji su
napolju morali da zarađuju za život. Dostigli smo stadijum da skoro
svi možemo ovde stalno živeti. Dolina je skoro samodovoljna a što se
tiče dobara koje još ne proizvodimo, ja ih kupujem napolju preko
sopstvenih veza. To mi radi specijalni zastupnik, čovek koji ne
dozvoljava da moj novac stigne do pljačkaša. Mi ovde nismo država,
niti društvo bilo koje vrste mi smo samo dobrovoljno udruženje ljudi,
koje na okupu drži samo običan interes svakog od nas. Ja sam vlasnik
ove doline i prodajem zemlju drugima, kada požele da je kupe. Sudija
Neragenset će biti naš arbitar u slučaju spora. Još se nije ukazala
potreba da ga zovemo. Kažu da je ljudima teško da se slože. Iznenadilo
bi vas kako je to lako kada obe strane zauzmu nepobitan stav da
nijedna ne živi zarad druge i da je razum jedino što omogućava
njihovu trgovinu. Dolazi vreme kada ćemo sve morati pozvati da žive
ovde zato što se svet raspada tako brzo da će uskoro gladovati. A mi u
ovoj dolini bićemo u stanju da se izdržavamo."
"Svet se ruši brže nego što smo očekivali", reče Hju Ekston. "Ljudi
prestaju da rade, nestaju. Vaši nepokretni vozovi, bande pljačkaša,
dezerteri, ti ljudi za nas nikada nisu čuli, oni nisu deo našeg štrajka,
rade sami to je prirodni odgovor ono malo preostalog razuma u njima
ista vrsta protesta kao što je naš."
"Počeli smo bez predstave o tome koliko će nam vremena trebati",
reče Galt. "Nismo znali da li ćemo doživeti da vidimo oslobođenje
sveta, ili ćemo preneti svoju borbu i tajnu sledećim generacijama.
Znali smo samo da samo tako želimo da živimo. Ali, sada mislimo da
ćemo videti, i to ubrzo, dan pobede i povratka."
"Kada?" prošapta ona.
 "Kada se moralni kod naših pljačkaša sruši."
Video je da ga ona posmatra, pogledom koji je i pitao, i izražavao
nadu, pa dodade: "Kada njihov samoubilački kredo napravi ceo,
nemaskirani krug kada ljudi ne budu više mogli da nađu žrtve koje će
biti spremne da stanu na put pravdi i na sebe prime kaznu kada
propovednici žrtvovanja otkriju da oni koji su bili spremni da ga
praktikuju više nemaju šta da žrtvuju, a oni koji imaju više to neće
kada ljudi vide da ih ni njihova srca ni njihovi mišići ne mogu spasti,
a um koji su prokleli više nije tu da odgovori na njihove vapaje kada
se sruše, a to se mora desiti, pošto nemaju razuma kada im ne bude
preostao nikakav lažni autoritet, nikakav ostatak zakona, ni trag
morala, ni nade, ni hrane a ni načina da do nje dođu kada se budu
srušili, i put bude slobodan onda ćemo se vratiti da ponovo izgradimo
svet."
Terminal Tegart, pomislila je; čula je kako se reči probijaju kroz
njen obamrli mozak, kao suma tereta koji još nije uspela da izvaže.
Ovo je terminal Tegart, pomisli, ova soba, a ne onaj džinovski hol u
Njujorku ovo je njen cilj, kraj pruge, tačka izvan krivine zemlje na
kojoj se dve prave linije pruga susreću i nestaju, vukući je napred
onako kako su vukle Neta Tegarta ovo je bio cilj koji je Natanijei
Tegart video u daljini, i ovo je tačka na kojoj još uvek počiva
pravolinijski pogled njegove uzdignute glave iznad spiralnog
komešanja ljudi u granitnom holu. Radi ovoga je sebe posvetila
železniciTegart transkontinentala , kao otelotvorenju još nepronađenog
duha. Pronašla ga je, sve što je ikada želela bilo je ovde, u ovoj sobi,
dosegnuto i njeno ali po ceni mreže pruga iza nje, pruga koje će
nestati, mosta koji će se raspasti, signalnih svetala koja će se ugasiti...
Pa ipak... Sve što je ikada želela, pomisli skrećući pogled sa prilike
čoveka suncem prošarane kose i nepomirijivog pogleda.
"Ne morate nam sada dati odgovor."
Podigla je glavu; posmatrao ju je kao da prati njene unutrašnje
korake.
"Nikada ne zahtevamo slaganje", rekao je. "Nikada nikome ne
kažemo više no što je spreman da čuje. Vi ste prva osoba koja je našu
tajnu otkrila pre vremena. Ali, ovde ste i sada morate znati. Sada
znate tačnu prirodu izbora koji vam predstoji. Ako izgleda teško, to je
zato što još uvek mislite da ne mora biti ili ili. Shvatićete da mora."
"Hoćete li mi dati vremena?"
"Nije na nama da vam dajemo ili ne dajemo vreme. Polako. Samo
vi možete odlučiti šta ćete rešiti da uradite, i kada. Znamo cenu te
odluke. Platili smo je. To što ste sada ovde može vam sve olakšati ili
otežati."
"Otežati", prošaptala je.
"Znam."
Rekao je to jednako tihim glasom, s istim prizvukom kao da ga
neko tera da ide brže no što može, i njoj je promakao jedan trenutak,
kao nepomičnost posle udarca, zato što je osetila da je ne ono kada ju
je nosio na rukama niz planinu, već ovo susretanje njihovih glasova
njihov najbliži fizički kontakt.
Dok su se vozili njegovoj kući, na nebu iznad doline bio je pun
mesec; stajao je kao ravna, okrugla svetiljka bez zraka, samo
maglovito osvetljenje koje visi u prostoru ne dopirući do tla, a
osvetljenost kao da je izvirala iz neprirodne beline tla. U nestvarnoj
mirnoći prizora bez boja, zemlja kao da je bila zastrta slojem daljine,
oblici se nisu stapali s okruženjem, lagano su proticali pored njih,
poput fotografije odštampane na oblaku. Iznenada je primetila da se
osmehuje. Posmatrala je kuće u dolini. Osvetljeni prozori bili su
zagasiti pod plavkastim zastorom tame, ivice zidova su se
rasplinjavale, a dugi pramenovi izmaglice vijugali su između njih u
tromim, sporim talasima. Ličilo je na grad koji tone u vodu.
"Kako zovu ovu dolinu?" upita.
"Ja je zovem Maliganova dolina", reče on. "Drugi je zovu Galtov
tesnac."
"Ja bih je nazvala...", ali nije završila.
Pogledao ju je. Znala je šta vidi na njenom licu. Okrenuo se.
Uočila je jedva primetan pokret njegovih usana, kao da tera
vazduh iz pluća i pod prisilom diše. Spustila je pogled, ruka joj je pala
niz stranu automobila, kao da je odjednom postala suviše teška zbog
slabosti koju je osećala u pregibu lakta.
Put je, uzdižući se, postajao sve tamniji, a borove grane su se
doticale iznad njihovih glava. Ponad neme stene koja im je išla u
 j g j j
susret zapazila je mesečinu na prozorima njegove kuće. Glava joj je
klonula natrag, na uzglavlje sedišta, i umirila se, zaboravila na kola,
osećala je samo kretanje koje je vuče napred i posmatrala svetlucave
kapi vode na borovim granama, prave zvezde.
Kada je auto stao, nije sebi htela da prizna zašto ga nije pogledala
dok je izlazila. Nije bila svesna da je za trenutak zastala, gledajući u
mračne prozore. Nije ga čula kako prilazi; ali osetila je dodir njegovih
ruku, iznenađujuće snažno, kao da je jedino toga sada mogla biti
svesna. Podigao ju je u naručje i krenuo polako stazom prema kući.
Hodao je ne gledajući je, držao ju je čvrsto, kao da pokušava da
zadrži tok vremena, kao da su mu se ruke zaključale u času kada ju je
podigao u naručje. Osećala je njegove korake kao jedinstveni tok ka
cilju, kao da je svaki korak izdvojeni trenutak u kojem se ne usuđuje
da razmišlja o sledećem. Glava joj je bila blizu njegove, njegova kosa
se trla o njen obraz, i shvatila je da nijedno od njih dvoje neće
pomeriti lice ni trunku bliže. Bilo je to iznenadna ošamućenost tihog
pijanstvo, sama po sebi potpuna, kose su im se mrsile poput zraka
dvaju tela u prostoru koja su se konačno srela, i videla je da on hoda
zatvorenih očiju, kao da je i vid sada izlišan.
Ušao je u kuću i, dok je prelazio dnevnu sobu, ni on ni ona nisu
pogledali ulevo, ali je znala da oboje sada vide vrata na levoj strani,
koja vode u njegovu sobu. Prešao je deo mraka do nekoliko traka
mesečine koje su padale na krevet u gostinskoj sobi, spustio ju je na
njega, osetila je za trenutak kako mu ruke miruju oko njenih ramena i
struka, i kada su napustile njeno telo znala je da je taj trenutak
prošao.
Zakoračio je unazad i pritisnuo prekidač, predajući sobu neprijatno
javnom bleštavilu svetlo. Stajao je mirno, kao da zahteva da ga
pogleda, lica ozbiljnog i punog iščekivanja. Jeste li zaboravili da ste
hteli da me upucate čim me vidite?" upitao je.
Nezaštićena mirnoća njegovog tela učinila je to stvarnim. Drhtaj
koji ju je podigao bio je kao uzvik užasa i poricanja; no izdržala je
njegov pogled i rekla, bezizražajno: "Tačno. Jesam."
"Onda se toga i držite."
Glas joj je bio tih, njegov intenzitet je označavao i predaju i prezriv
prigovor: "Znate da više nije tako, zar ne?"
 g j
Odmahnuo je glavom. "Ne. Želim da upamtite šta ste želeli. Bili ste
u pravu, ranije. Sve dok ste pripadali spoljnom svetu, morali ste želeti
da me uništite. A od dva puta koja su sada pred vama, jedan vodi
danu kada ćete shvatiti da to morate da uradite." Nije odgovorila,
sedela je oborenog pogleda, video je krajeve njene kose kako se
odsečno njišu dok je odmahivala glavom u ime očajničkog protesta.
"Jedino vi predstavljate opasnost za mene. Vi ste jedina osoba koja me
može izručiti neprijateljima. Ako ostanete s njima, i hoćete. Izaberite
to, ako želite, ali uradite to potpuno svesni svega. Nemojte mi sada
odgovoriti. Ali, dok ne odgovorite..." naglašena oštrina u glasuje imala
prizvuk napora usmerenog protiv samog sebe "zapamtite da znam šta
oba odgovora znače."
"Jednako dobro kao ja?" prošaptala je.
"Jednako dobro."
Kada je krenuo, oči joj iznenada padoše na natpise na zidovima
sobe, koje je ranije bila primetila, pa zaboravila na njih.
Bili su urezani u laku na drvetu, još uvek su odavati silinu pritiska
olovkom u rukama onih koji su ih ispisali, svaki sopstvenim
upečatljivim rukopisom: "Prebolećeš Elis Vajat", "Ujutru će sve biti u
redu Ken Deneger", "Vredi Rodžer Marš". Bilo je i drugih.
"Šta je ovo?" upitala Je.
Nasmešio se. "Ovo je soba u kojoj su proveli prvu noć u dolini. Prva
noć je najteža. To je poslednja karika u lancu sećanja koju treba
prekinuti, i najteža. Puštao sam ih da ostanu ovde, da mogu da me
pozovu, ako žele. Razgovaram s njima ako ne mogu da spavaju.
Uglavnom ne mogu. Ali se oslobode do jutra... Svi su prošli kroz ovu
sobu. Sada je zovu sobom za mučenje iII predvorjem zato što svi ulaze
u dolinu kroz moju kuću."
Krenuo je, zaustavio se na pragu i dodao:
"Nikada nisam planirao da vi budete u ovoj sobi. Laku noć,
gospođice Tegart."
 Glava II
UTOPIJA POHLEPE

"Dobro jutro."
Zastala je na pragu i pogledala preko dnevne sobe u njega. U
prozorima iza njega, planine su se prelivale onom
srebrnastoružičastom, gotovo sjajnijom od dnevnog svetla, koja u sebi
nosi još neugledanu svetlost dana koji se budio. Sunce se već bilo
uzdiglo negde iznad zemlje, ali još nije stiglo do vrha barijere, pa se
umesto njega nebo sijalo i odavalo mu kretanje. Začula je radosne
pozdrave suncu koje se pomalja, ali ne pesmu ptica već zvonjavu
telefona, pre nekoliko trenutaka; gledala je buđenje dana, ne u
sjajnom zelenilu grana napolju, već u odsjaju hromirane površine
štednjaka, svetlucanju pepeljare na stolu i svežoj belini rukava
njegove košulje. Nije odolela, začula je prizvuk istog osmeha u
sopstvenom glasu kada je odgovorila:
"Dobro jutro."
Skupljao je sa radnog stola olovkom ispisane beleške nekakvih
proračuna i stavljao ih u džep. "Moram do elektrane", reče. "Upravo su
mi javili da imaju nekih problema sa zračnim filterom. Izgleda da se
nešto poremetilo zbog vašeg aviona. Vratiću se za pola sata pa ću
nam spremiti doručak."
Upravo su joj nehajna jednostavnost njegovog glasa, način na koji
je prihvatao njeno prisustvo i rutinu porodičnog života, kao nešto
uobičajeno i ništa posebno, ukazivali na njihov izuzetan značaj i
davali osećaj da i on to zna.
Odgovorila je jednako nehajno: "Ako mi donesete štap koji je ostao
u kolima, spremiću vam doručak dok se ne vratite."
 Pogledao ju je pomalo iznenađeno; pogledom je prelazio preko
zavijenog članka do kratkih rukava bluze koji su otkrivali ruke i veliki
zavoj na laktu. Ali u poluprovidnoj bluzi, sa raširenom kragnom,
kosom koja se rasula po ramenima, nevino golim pod tankim slojem
tkanine, izgledala je kao srednjoškolka a ne invalid, a zbog njenog
držanja zavoji su delovali nebitno.
Osmehnuo se, ne direktno njoj, već kao da ga zabavlja nešto čega
se iznenada setio. "Ako želite", reče.
Osećala se pomalo čudno, sama u njegovoj kući. Delimično zbog
osećanja koje nikada ranije nije doživela: osećaja strahopoštovanja,
zbog kojeg je oklevala i bila veoma svesna svojih ruku, kao da se i
samim dodirivanjem predmeta uspostavljala prevelika intimnost,
delom i zbog bezbrižnog osećaja opuštenosti, osećaja da je ovde kod
kuće, da poseduje njenog vlasnika.
Bi joj čudno što oseća takvu silnu radost pri obavljanju nečeg tako
prostog kao što je spremanje doručka. Rad kao da je sam sebi bio cilj;
skuvala je kafu, cedila narandže, sekla hleb, samo da bi uživala u tim
pokretima, zarad one vrste zadovoljstva koja se očekuje, ali retko
nalazi u plesu. Iznenadila se kada je shvatila da ovakvo zadovoljstvo u
radu nije iskusila još od dana provedenih za komandnim pultom na
stanici Rokdejl.
Dok je postavljala sto ugledala je nekog muškarca kako žuri
stazom prema kući; hitar, spretan čovek preskakao je stene lako kao
da leti. Naglo je otvorio vrata dozivajući: "Hej, Džon!" i zastao kad ju je
ugledao. Bio je u tamnoplavom džemperu i pantalonama, imao plavu
kosu i lice tako zapanjujuće, savršeno lepo, da je zastala, netremice ga
posmatrajući, ne iz divljenja, već prosto ne verujući očima.
Pogledao ju je kao da nije očekivao ženu u ovoj kući. Onda je
videla kako izraz prepoznavanja prelazi u neku drugačiju
iznenađenost, kao da ga nešto zabavlja ili se zbog nečega oseća
trijumfalno, što je našlo izraza u smejuljenju. "A i vi ste nam se
pridružili?" upita.
"Ne", odgovori ona suvo. "Nisam. Ja sam štrajkbreher."
On se nasmeja, kao odrastao čovek detetu koje koristi termine koje
ne razume. "Ako znate šta pričate, onda znate i da to nije moguće",
reče on. "Ne ovde."
 "Ja sam provalila ulaz. Bukvalno."
On pogleda u njene zavoje gotovo neukusno radoznalo,
odmeravajući sledeće pitanje: "Kad?"
"Juče."
"Kako?"
Avionom."
"Šta ste tražili u avionu u ovom delu zemlje?".
Zauzeo je direktan, zapovednički stav aristokrate ili grubijana;
izgledao je kao prvi, a bio obučen kao drugi. Procenjivala ga je
nekoliko trenutaka, namerno ga puštajući da čeka. "Pokušavala sam
da sletim na preistorijsku utopiju", reče. "I uspela sam."
"Vi i jeste štrajkbreher", rekao je i nasmejao se, kao da je shvatio
sve implikacije problema. "Gde je Džon?"
"Gospodin Galt je u elektrani. Treba da stigne svakog trena."
Spustio se u fotelju ne tražeći dozvolu, kao da je kod kuće. Ona se
bez reči okrenula svom poslu. Sedeo je posmatrajući njene pokrete i
neskriveno se smeškao, kao da je to što ona postavlja escajg na
kuhinjski sto izuzetno paradoksalan prizor.
"Šta je Fransisko rekao kad vas je video ovde?" upita on.
Trgla se i okrenula, ali je rekla mirno: "On još nije stigao."
"Nije?" izgledao je začuđen. "Jeste li sigurni?"
"Tako su mi rekli."
Zapalio je cigaretu. Zapitala se, posmatrajući ga, koju li je profesiju
bio izabrao, voleo i napustio da bi se pridružio ljudima u ovoj dolini.
Nije mogla ni da pretpostavi, nijedna joj nije izgledala odgovarajuća; a
onda je uhvatila sebe kako, besmisleno, želi da on i nema neku
profesiju, jer je svaki posao delovao suviše opasno po njegovu
neverovatnu lepotu. Bio je to neki neutralan osećaj, nije u njemu
videla muškarca, već živo umetničko delo i činilo joj se da je izrazito
ponižavajuće što u spoljašnjem svetu takvo savršenstvo biva izloženo
šokovima, naporima i ožiljcima koji čekaju svakoga ko voli svoj poziv.
Ali takav su osećaj crte njegovog lica činile besmislenim, jer su
ocrtavale neku čvrstinu kojoj nikakva opasnost na svetu ne bi mogla
dostojno parirati.
"Ne, gospođice Tegart", reče on iznenada, uhvativši njen pogled,
"niste me nikada videli."
 Užasnula ju je pomisao da ga je neskriveno proučavala. "Otkud
znate ko sam ja?" upitala je.
"Kao prvo, mnogo puta sam video vašu sliku u novinama. Kao
drugo, koliko ja znam, vi ste jedina žena iz spoljašnjeg sveta kojoj bi
dozvolili da dođe u Galtov tesnac. A kao treće, vi ste jedina žena koja
bi bila dovoljno hrabra i dovoljno nesmotrena da ipak ostane
štrajkbreher."
"Zašto ste tako sigurni da ja jesam štrajkbreher?"
"Da niste, znali biste da je preistorijska utopija način na koji ljudi u
spoljašnjem svetu gledaju na život, a ne ova dolina."
Začuli su zvuk motora i videli kako se ispred kuće zaustavlja auto.
Primetila je s kakvom je hitrinom skočio na noge kada je video da je u
kolima Galt; da nestrpljenje nije bilo tako očigledno, ličilo bi na
instinktivni vojnički pozdrav.
Primetila je i kako je Galt zastao kada je ušao i ugledao svog
posetioca. Uočila je da se nasmešio, ali mu je glas bio čudnovato
dubok, zvučao je skoro svečano, sa osećajem olakšanja koji nikada ne
bi priznao, kada je veoma tiho rekao: "Zdravo."
"Zdravo, Džon", reče posetilac vedro.
Primetila je da su se tren kasnije rukovali, i tren duže no što je
trebalo, kao ljudi koji nisu bili sigurni da im prethodni susret nije bio i
poslednji.
Galt se okrenu prema njoj. Jeste li se upoznali?" upita, obraćajući
se oboma.
"Ne baš", reče posetilac.
"Gospođice Tegart, predstavljam vam Ragnara Danešelda."
Znala je kakav joj je bio izraz na licu kada je kao iz velike daljine
začula Danešeldov glas: "Nemojte se plašiti, gospođice Tegart. Ja
nisam opasan ni za koga u Galtovom tesnacu."
Samo je odmahnula glavom pre no što je uspela da ovlada glasom
i kaže: "Ne radi se o tome šta vi radite drugima, već šta drugi rade
vama."
Smehom je otklonio njenu kratkotrajnu obamrlost "Pazite se,
gospođice Tegart. Ako počnete tako da razmišljate, nećete još dugo biti
štrajkbreher." i dodao: "Ali. počnite time što ćete usvojiti ono što je
dobro kod ljudi iz doline, a ne njihove greške: dvanaest godina oni
nepotrebno brinu za mene." Pogledom je okrznuo Galta.
"Kad si stigao?" upita Galt.
"Kasno sinod"
"Sedi. Doručkovaćeš s nama."
"A gde je Fransisko? Zašto još nije stigao?"
"Ne znam", reče Galt, malo se smračivši. "Upravo sam pitao za
njega na aerodromu. Nikome se nije javio."
Kada se uputila prema kuhinji, Galt krenu, kao da će za njom. "Ne",
reče ona, "danas je ovo moj posao."
"Pustite da vam pomognem."
"Zar ovo nije mesto u kojem se pomoć ne traži?"
On se nasmeši. "Tako je."
Nikada ranije nije osetila takvo zadovoljstvo pri kretanju, hodala je
kao da joj stopalaa ne nose nikakvu težinu, kao da joj je štap u ruci
samo nebitan detalj, tu radi elegancije, takvo zadovoljstvo jer korača
hitro i pravo, i zbog besprekorne, spontane preciznosti pokreta kakvo
je osetila dok je stavljala hranu na sto ispred njih dvojice. Njeno im je
držanje govorilo da je svesna da je posmatraju držala je glavu visoko,
kao glumica na pozornici, kao žena u balskoj dvorani, kao pobednica
u nekom nemom takmičenju.
"Fransisku će biti drago da čuje da ga vi danas zamenjujete", reče
Danešeld kada im se pridružila za stolom.
"Da ga ja - šta?"
"Danas je prvi jun, a nas trojica Džon, Fansisko i ja doručkujemo
prvog juna zajedno već dvanaest godina."
"Ovde?"
"Ne u početku. Ali ovde otkako je ova kuća sagrađena, pre osam
godina." On slegnu ramenima, smejući se. "Za nekoga ko iza sebe ima
više vekova tradicije od mene, čudno mi je što on prvi krši našu
sopstvenu tradiciju."
"A gospodin Galt?" upita ona. "Koliko vekova on ima iza sebe?"
"Džon? Nijedan. Nijedan iza sebe, ali u budućnosti sve."
"Pustite vi vekove", reče Galt. "Reci mi kakva je bila ova godina iza
tebe. Jesi li izgubio neke ljude?"
"Nisam."
 "A vreme?"
"Misliš, jesam li bio ranjen? Nisam. Nisam zadobio ni ogrebotinu
od onog jednog puta, pre deset godina, kad sam još bio amater, a to je
do sada već trebalo da zaboraviš. Nisam bio izložen nikakvoj
opasnosti ove godine u stvari, bio sam mnogo bezbedniji nego da sam
vodio radnju pod Direktivom 10-289 u nekom gradiću."
"Jesi li izgubio neku bitku?"
"Nisam. Svi gubici su ove godine bili na drugoj strani. Pljačkaši su
izgubili skoro sve brodove, zbog mene i skoro sve ljude, zbog tebe. I ti
si imao dobru godinu, zar ne? Znam, pratio sam. Od našeg posiednjeg
zajedničkog doručka, došao si do svih do kojih si hteo u državi
Kolorado, i do još nekih priđe, kao, na primer, Kena Denegera vrlo
veliki zgoditak. Ali, da ti kažem za još jednog, još većeg, koji je već
skoro sasvim tvoj. Brzo ćeš doći i do njega, zato što visi o tankom
koncu i samo što ti nije pao pred noge. On je čovek koji mi je spasao
život vidiš koliko je daleko otišao."
Galt se osloni na naslon stolice, dok mu se pogled sužavao. "I tako,
ti nisi bio ni u kakvoj opasnosti, je li?"
Danešeld se nasmeja. "A, jesam malo rizikovao. Ali vredelo Je. Bio
je to najlepši susret koji sam ikada doživeo. Hteo sam da ti to lično
ispričam. Ta će ti se priča svideti.
Znaš koje to? Henk Rlrden. Ja..."
"Ne!"
Bio je to Galtov glas; bila je to naredba; odsečno reski glas sa
prizvukom grubosti, koju nijedno od njih dvoje nije ranije čulo od
njega.
"Molim?" upita Danešeld tiho, ne verujući.
"Nemoj mi sada pričati o tome."
"Ali ti si uvek govorio da je Henk Rirden čovek kojeg bi najviše
želeo da vidiš ovde."
"Ja to još uvek želim. Ali ispričaćeš mi o tome kasnije."
Pažljivo je proučavala Galtovo lice, ali ništa na njemu nije uspela
da vidi, sem zatvorenog i bezizražajnog izraza odlučnosti ili
samokontrole, od kojeg su poticali zategnutost lica i usana. Šta god da
je znao o njoj, pomisli ona, jedino što bi moglo ovo objasniti bilo je
nešto što on nikako nije mogao znati.
 j g
"Upoznali ste Henka Rirdena?" upita ona obraćajući se Danešeldu.
"I on vam je spasao život?"
"Da."
"Htela bih da čujem kako se to desilo."
"Ja ne bih", reče Galt.
"Zašto?"
"Vi niste jedna od nas, gospođice Tegart."
"Shvatam." Nasmešila se, prkoseći mu malo. "Pomislili ste da bih
vas mogla sprečiti da dođete do Henka Rirdena?"
"Ne, nisam to pomislio."
Ona primeti kako Danešeld proučava Galtovo lice, kao da ni njemu
nije jasno o čemu se radi. Galt izdrža njegov pogled, kao da ga svesno
i otvoreno izaziva da pronađe objašnjenje i najavljuje da neće uspeti.
Znala je da nije uspeo kada je ugledala kako slab smešak omekšava
izraz u Galtovim očima.
"Šta si još", upita Galt, "postigao ove godine?"
"Prkosio sam zakonu gravitacije."
"To uvek radiš. Na koji si to način sada izveo?"
"Tako što sam od sredine Atlantskog okeana do Kolorada leteo
avionom pretovarenim zlatom preko svih sigurnosnih ograničenja.
Čekaj samo da Majdas vidi koliki mi je ulog. Moje mušterije su ove
godine postale bogatije za... E, jesi li rekao gospođici Tegart da je i ona
moja mušterija?"
"Ne, nisam još. Možeš ti, ako hoćeš."
"Ja sam... šta ste rekli?" upita ona.
"Nemojte biti toliko šokirani, gospođice Tegart", reče Danešeld. "I
nemojte se protiviti. Navikao sam na protivljenja. Ja sam ionako ovde
neka vrsta čudaka. Niko od njih ne odobrava moj specifičan način
vođenja ove borbe. Džon ne odobrava, dr Ekston ne odobrava. Misle da
je moj život isuviše dragocen za tako nešto. Ali, znate, moj otac je bio
biskup i od sveg njegovog učenja prihvatio sam samo jednu rečenicu:
Oni koji se mača late, od mača će i stradati."
"Kako to mislite?"
"Nasilje se baš i ne isplati. Ako moji dragi sunarodnici misle da je
ukupna sila svih tona njihovih mišića način da vladaju mnome onda
valja da vide ishod takmičenja u kojem na jednoj strani nema ničega
 j j j j j g
sem suve sile, dok je na drugoj sila kojom upravlja um. Čak i Džon
priznaje da u naše vreme imam moralno pravo da izaberem put koji
sam izabrao. Radim isto što i on samo na svoj način. On pljačkašima
oduzima ljudski duh, ja proizvode ljudskog duha. On ih lišava razuma,
ja ih lišavam bogatstva. On iz sveta isušuje dušu, ja isušujem telo.
Njegovu lekciju oni treba da nauče, ali ja sam nestrpljiv, pa ubrzavam
njihovo napredovanje u školi. Ali, kao i Džon, ja samo prihvatom
njihov moralni kod i odbijam da dvostruki standardi idu na moj
račun. Ili na Rirdenov račun. Ili na vaš."
"O čemu vi to pričate?"
"O načinu prikupljanja poreza od onih koji naplaćuju porez. Svi
načini oporezivanja su komplikovani, ali ovaj je prilično jednostavan,
zato što je čista suština svih ostalih. Da vam objasnim."
Slušala je. Čula je zvonki glas kako recituje tonom suvoparno
preciznog knjigovođe izveštaj o finansijskim transferima, bankovnim
računima, poreskim prijavama, kao da čita prašnjave stranice neke
knjigovodstvene knjige u kojoj je zalog za svaki unos njegova
sopstvena krv, zalog koji se mogao preuzeti ukoliko se knjigovođi desi
i najmanja omaška. Dok je slušala, pred očima joj je bilo savršenstvo
njegovog lica pomislila je kako je za ovu glavu svet ponudio milione
onome ko je isporuči truležu smrti. Za ovo lice, koje je smatrala suviše
lepim da bi podnosilo ožiljke uspešne karijere razmišljala je, obamrla,
propuštajući pola od onoga što je govorio lice suviše lepo da bi se
izlagalo riziku... Onda joj sinu da je fizičko savršenstvo samo prosta
ilustracija, dečija lekcija, izrečena prostim, očiglednim terminima o
prirodi spoljnog sveta i sudbini ljudskih vrednosti u nehumanom
dobu. Koliko god pravedan ili loš bio njegov put, pomislila je, kako
mogu... ne! Pomisli, njegov put jeste pravedan, i utoliko je strašnije što
nema drugog puta niti pravednosti koja se može izabrati, što ga ne
može osuđivati, što se ne može ni složiti, niti izgovoriti ijednu reč
prekora.
"...a imena svojih mušterija, gospođice Tegart, birao sam polako,
jedno po jedno. Morao sam da budem siguran u prirodu njihove
ličnosti i posla. Na mojoj listi obeštećenja vaše ime je bilo jedno od
prvih."
 Silom je održavala bezizražajan izraz na licu i odgovorila samo:
"Shvatam."
"Vaš račun je jedan od poslednjih još neisplaćenih. Tu je, u
Maliganovoj banci, da ga podignete onoga dana kada nam se
pridružite "
"Shvatam."
"On, međutim, nije veliki kao neki drugi, iako su od vas silom
iznudili ogromne svote u poslednjih dvanaest godina. Videćete da sam
kao što se vidi iz kopija vaših poreskih prijava koje će vam Maligan
predati refundirao samo one poreze koje ste platili na ime zarade za
posao izvršnog potpredsednika, ali ne i poreze na platu od akcija
Tegart transkontinentala . Zaslužili ste svaki peni od tih akcija, i u
vreme vašeg oca refundirao bih svaki peni profita koji ste ostvarili ali
pod upravom vašeg brata, Tegart transkontinental je dobio svoj deo
opljačkanog plena, silom je ostvarivao profit zahvaljujući uslugama
vladi, subvencijama, moratorijumima, uredbama. Vi za to niste
odgovorni, i sami ste, zapravo, najveća žrtva takve poslovne politike
ali sam refundirao samo novac koji je stvoren zahvaljujući čistim
proizvodnim sposobnostima, ne novac koji je na bilo koji način silom
opljačkan."
"Shvatam."
Završili su doručak. Danešeld je upalio cigaretu; posmatrao ju je za
trenutak kroz prve kolutove dima, kao da je znao kakav se konflikt
odvija u njenoj glavi onda se nasmešio Galtu i ustao.
"Odoh ja", reče. "Žena me čeka."
"Molim?" zausti ona.
"Moja žena", ponovi on vedro, kao da ne razume šta Ju je to
zaprepastilo.
"Ko je vaša žena?"
"Kej Ladlou."
Nije bila u stanju da razmišlja o svim implikacijama koje su joj u
tom trenutku sinule. "Kada... kada ste ste venčali?"
"Pre četiri godine."
"Kako ste se mogli pojaviti bilo gde dovoljno dugo da završite sa
svadbenom ceremonijom?"
"Sudija Neragenset nas je ovde venčao."
 j g j
"Kako može" pokušala je da se zaustavi, ali su reči provalile, protiv
njene volje, od bespomoćnog revolta, da li zbog njega, sudbine ili
spoljašnjeg sveta, nije znala "kako može da živi jedanaest meseci
razmišljajući o tome da vas, u svakom trenutku...?" Nije završila.
Smeškao se, a ona je polako shvatala kolika je ogromna ozbiljnost
bila potrebna njemu i njegovoj ženi da bi zaslužili pravo na takav
osmeh. "Ona može to da preživi, gospođice Tegart, zato što mi ne
mislimo da je ova planeta carstvo bede u kojem je čovek osuđen na
propast. Ne očekujemo propast sve dok nemamo razloga da je
očekujemo a kada se s tim suočimo, sposobni smo da se
suprotstavimo. Po nama, neprirodno stanje nije nesreća, već sreća.
Nije u ljudskom životu neprirodni izuzetak uspeh, već katastrofa."
Galt ga je ispratio do vrata, onda se vratio, seo za sto i kao da ima
mnogo slobodnog vremena, posegnuo za još jednom šoljom kafe.
Skočila je na noge, kao pod pritiskom koji bi probio i sugurnosni
ventil. "Mislite li da ću prihvatiti njegov novac?"
Sačekao je da mu se šolja napuni kafom, onda ju je pogledao i
odgovorio. "Da, mislim da hoćete."
"E pa, neću! Neću da dozvolim da on svoj život rizikuje zbog toga!"
"Vi tu nemate nikakvog izbora."
"Mogu da ga nikada ne zatražim!"
"Da, to možete."
"Onda će ležati u toj banci do sudnjeg dana!"
"Ne, neće. Ako ga ne budete tražili, onda će jedan deo tog novca
veoma mali deo prebaciti meni u vaše ime."
"U moje ime? Zašto?"
"Da bi se platili vaša soba i hrana."
Netremice ga je posmatrala, izraz ljutnje prešao je u začuđenost, a
onda se polako spustila na stolicu.
Osmehnuo se. "Koliko ste mislili da ostanete ovde, gospođice
Tegart?" Primetio je njen začuđen pogled koji je odavao bespomoćnost.
"Niste o tome razmišljali? Ja jesam. Ostaćete ovde mesec dana.
Imaćete mesec dana odmora, kao i svi mi. Ne tražim vaš pristanak ni
vi niste tražili naš kada ste došli ovde. Prekršili ste naša pravila, pa
ćete snositi posledice. Niko ne napušta dolinu tokom ovog meseca.
Mogao bih da vas pustim, naravno, ali neću. Ne postoji pravilo po
 g j
kojem bih morao da vas držim ovde, ali pošto ste silom došli ovamo,
dali ste mi pravo da izaberem šta god hoću i ja ću vas zadržati ovde
samo zato što želim da budete ovde. Ako, kad tih mesec dana istekne,
budete hteli da odete odavde, bićete slobodni da to uradite. Ali ne pre
toga."
Sedela je uspravno, izraz na licu je odavao opuštenost, a usne joj je
umekšavao blagi osmeh, iza kojeg se krila neka smicalica; bio je to
opasan osmeh protivnika, oči su joj bile kristalno sjajne, ali
istovremeno i kao prekrivene velom, bile su to oči suparnika koji
namerava da se bori do kraja, ali se nada da će izgubiti.
"U redu", reče ona.
"Naplatiću vam sobu i hranu izdržavati nekoga besplatno protivno
je našim pravilima. Neki od nas imaju ženu i decu, ali i tu se radi o
trgovini i međusobnom naplaćivanju" pogledao ju je. "Ja vam ne
mogu tako naplatiti svoje usluge. Zato ću vam naplatiti pedeset centi
po danu, koje ćete vi isplatiti kada prihvatite račun na vaše ime u
Maliganovoj banci. Ukoliko ne prihvatite taj račun, Maligan će isplatiti
vaš dug i dati mi novac kada ga budem tražio."
"Prihvatom vaše uslove", odgovorila je prepredenim, sigurnim,
smišljeno sporim glasom trgovca. "Ali neću dozvoliti dg se taj novac
koristi za moje dugove."
"Kako inače mislite da prihvatite uslove?"
"Mogu da zaradim za sobu i hranu."
"Kako?"
"Tako što ću raditi."
"Šta ćete raditi?"
"Biću vaša kuvarica i spremačica."
Prvi put je videla da je zatečen, kako nije mogla ni da predvidi.
Samo je prasnuo u smeh, ali se smejao kao da ga je pogodila negde
izvan odbrambenog štita, i to ne neposrednim značenjem tih reči;
osećala je da je pogodila u nešto iz prošlosti, da je probudila neko
sećanje čije značenje nije ni mogla znati. Smejao se kao da mu je pred
očima neka davna slika kojoj se u lice smeje, kao da je to njegova
pobeda ali i njena.
"Ako mi date posao", reče ona, službeno uljudnog izraza lica,
kristalno jasnim glasom, poslovnim i bezizražajnim, "spremaću vam
 j g j
obroke, čistiti kuću, prati veš i izvršavati druge obaveze posluge u
zamenu za sobu, hranu i novac koji će mi biti potreban za odeću.
Možda će mi malo teže ići u toku narednih nekoliko dana zbog
povrede, ali to će proći i onda ću moći u potpunosti da obavljam svoj
posao."
"Da li to želite da radite?" upita je on.
"To želim da radim", odgovorila je i zaustavila se pre no što je
izgovorila do kraja ono što je pomislila: više od bilo čega drugog na
svetu.
Još uvek se smeškao, iz zadovoljstva koje je bilo na dobrom putu
da pređe u likovanje. "Dobro, gospođice Tegart", reče on, "daću vam
posao."
Klimnula je glavom u znak potvrde da je posao sklopljen. "Hvala."
"Platiću vam deset dolara za mesec dana, ne uključujući sobu i
hranu."
"Dobro."
"Biću prvi u dolini koji je unajmio poslugu." Ustao je, gurnuo ruku
u džep i bacio zlatni novčić od pet dolara na sto. "Vaša akontacija",
reče.
Iznenadila se shvativši da, posežući za komadom zlata, oseća želju,
strah i da drhti poput mlade devojke na prvom poslu, u nadi da će se
pokazati dostojnom i zaslužiti ga. "Da, gospodine", rekla je, spuštenog
pogleda.
Oven Kelog je stigao po podne njenog trećeg dana u dolini.
Nije znala šta ga je više zaprepastilo: pogled na nju kako stoji na
ivici poljane dok je izlazio iz aviona na njenu odeću: finu,
poluprovidnu bluzu, skrojenu u najskupljoj prodavnici u Njujorku, i
široku pamučnu suknju koju je kupila u dolini za šezdeset centi pogled
na štap, zavoje ili na korpu s namirnicama u rukama.
Ušao je u grupu ljudi, ugledao ju je, zastao, onda potrčao prema
njoj kao gonjen nekim osećanjem, toliko jakim da je, koje god prirode
bilo, ličilo na užasnutost.
"Gospođice Tegart..." prošaputa i ne reče više ništa, dok se ona
smejala, pokušavajući da mu objasni kako je uspela da prva stigne do
njegovog odredišta.
 Slušao ju je kao da je to nebitno, a onda rekao ono od čega mu je
trebalo vremena da se oporavi: "Ali, mislili smo da ste poginuli."
"Ko je to pomislio?"
"Svi mi... Mislim, svi u spoljašnjem svetu."
Iznenada je prestala da se osmehuje, dok je on prepričavao
događaje, a glas mu sve više poprimao radostan prizvuk.
"Gospođice Tegart, zar se ne sećate? Rekli ste mi da telefoniram u
Vinston, u Koloradu, i da im kažem da ćete stići do podneva sledećeg
dana. To je bilo prekjuče. Trideset prvog maja. Ali vi niste stigli u
Vinston i kasno poslepodne, sve vesti na radiju su objavile da ste
nestali u avionskoj nesreći negde u Stenovitim planinama."
Polako je klimnula glavom, shvativši sled događaja na koji nije ni
pomislila.
"Čuo sam to dok sam još bio u Kometi", reče on. "Na maloj stanici
usred Novog Meksika. Kondukter nas je držao tamo čitav sat dok sam
mu pomagao da proveri priču preko telefona. I njega je vest pogodila
kao i mene. Sve ih je pogodila otpravnika vozova, posadu iz voza i
skretničare. Gurali su se oko mene dok sam zvao kancelarije novina u
Denveru i Njujorku. Nismo mnogo saznali. Samo da ste napustili
aerodrom u A onu pred zoru trideset prvog maja, da ste izgleda pratili
neki nepoznati avion, da vas je službenik video kako odlazite u pravcu
jugoistoka i da vas niko od tada nije video... I da spasioci
pročešljavaju Stenovite planine u potrazi za olupinom vašeg aviona."
Nehotice joj se ote pitanje: "Je li Kometa stigla u San Francisko?"
"Ne znam. Milila je prema severu kroz Arizonu kad sam ja odustao.
Bilo je isuviše mnogo kašnjenja, sve je išlo naopako i bilo je mnogo
oprečnih instrukcija. Sišao sam s voza i stopirao do Kolorada, molio za
prevoz na kamionima, kolima, zaprežnim vozilima, da bih stigao tamo
na vreme mislim, da bih stigao do mesta na kojem je trebalo da se
sastanemo, gde se okupljamo i čekamo Majdasov avion da nas doveze
ovamo."
Polako je krenula stazom prema kolima, koja je bila ostavila ispred
Hemondove prodavnice. Kelog ju je pratio, i kada je ponovo
progovorio glas mu se malo utišao, bivao sve sporiji, kao i njihovi
koraci, kao da su oboje nešto hteli da odlože.
 "Obezbedio sam Džefu Alenu posao", reče, glasom jednako
svečanim kao da je rekao: ispunio sam vašu poslednju želju. "Vaš
predstavnik u Lorelu ga je zgrabio i dao mu posao istog trenutka kada
smo stigli. Trebao im je svaki spretan ne, svaki sposoban čovek kojeg
je mogao da nađe."
Stigli su do kola, ali ona nije ušla.
"Gospođice Tegart, niste se ozbiljno povredili, zar ne? Rekli ste da
vam se avion srušio, ali nije bilo ništa ozbiljno?"
"Ne, uopšte nije bilo ozbiljno. Sutra ću već moći da se krećem bez
Maliganovog automobila, a za dan-dva mi ni ovo neće trebati."
Zamahnula je štapom i zavitlala ga prezrivo u kola. Ćutke su stajali;
čekala je.
"Pensilvaniju sam poslednju pozvao iz te stanice u Novom
Meksiku", rekao je polako. "Razgovarao sam s Henkom Rirdenom.
Rekao sam mu sve što sam znao. On je saslušao, onda zaćutao i na
kraju rekao: 'Hvala vam što ste me pozvali.'" Kelog je gledao negde
nadole; onda je dodao: "Dok sam živ ne bih želeo da ponovo čujem
takvo ćutanje."
Prodorno ju je gledao; nije odavao prekor, samo svest o nečemu što
nije znao kada je čuo njen zahtev, ali je kasnije pogodio!"
"Hvala vam", reče ona, i širom otvori vrata na kolima. "Hoćete da
vas povezem? Moram da se vratim i spremim večeru pre no što mi se
poslodavac vrati kući."
Tek kada se vratila u Galtovu kuću, kada se našla sama u tihoj,
suncem obasjanoj sobi, suočila se s punim značenjem svojih osećanja.
Pogledala je kroz prozor u planine koje su skrivale nebo na istoku.
Pomislila je na Henka Rirdena kako sedi za svojim stolom, sada, tri
hiljade kilometara daleko, lica u grču, dok se opire agoniji; u istom
grču kao pod udarcima koji su ga stizali svih ovih godina i osetila je
očajničku želju da izbori ovu bitku, da je izbori zbog njega, zbog
njegove prošlosti, zbog te tenzije na njegovom licu i hrabrosti od koje
je poticala poželela je da se izbori za Kometu, koja je milila
zahvaljujući ostacima nečijeg truda preko pustinje, na prugama koje
su se raspadale. Zadrhtala je, sklopila oči, osećala se krivom zbog
dvostruke izdaje, kao da lebdi u prostoru između ove doline i ostatka
zemlje, nemajući pravo ni na jedno ni na drugo.
 j j j g
Osećaj je nestao kada je sela za sto naspram Galta. Posmatrao ju je
otvoreno i bezbrižno, kao da je njeno prisustvo nešto uobičajeno i kao
da je u tom trenutku jedino smeo da ga zaokupi pogled na nju.
Malo se zavalila u stolicu, kao da prihvata značenje njegovog
pogleda, i rekla neutralno, službeno, kao da mu se svesno opire:
"Pregledala sam vam košulje i pronašla jednu kojoj nedostaju dva
dugmeta i jednu s iskrzanim levim laktom. Hoćete li da ih zakrpim?"
"A da. Ako umete."
"Umem."
Način na koji ju je posmatrao nije se promenio; kao da je njegovo
zadovoljstvo postalo još izrazitije, kao da je želeo da ona upravo to
kaže jedino nije bila sigurna da li je izraz njegovih očiju označavao
baš zadovoljstvo ili nešto drugo i nije li možda još više želeo da ona ne
kaže ništa.
S druge strane prozora, olujni oblaci su brisali poslednje ostatke
svetlosti s neba na istoku. Pitala se otkuda iznenada nije voljna da
gleda napolje, otkuda joj želja da prigrli zlatne šare koje su sunčevi
zraci ocrtavali na drvetu stola, na mekoj pokorici zemičaka, na
bakarnoj posudi za kafu, na Galtovoj kosi da se za sve to uhvati kao
za malo ostrvo na ivici ništavila.
Onda je začula sopstveni glas kako postavlja pitanje, iznenada,
nehatno, i shvatila da je to izdaja koju je želela da izbegne: "Da li
dozvoljavate ikakvu komunikaciju sa spoljašnm svetom?"
"Ne."
"Baš nikakvu? Čak ni belešku bez povratne adrese?"
"Ne."
"Ni poruku, pod uslovom da se nijedna vaša tajna time ne oda?"
"Ne odavde. Ne tokom ovog meseca. A onima koji ovde ne
pripadaju, nikada!" Primetila je da izbegava da se susretne s njegovim
pogledom, pa se prisilila da podigne glavu i suoči se s njim. Pogled
mu se promenio; posmatrao ju je ispitivački, notorni ce, sve je opažao,
a ništa odavao. Onda je upitao, posmatrajući je kao da zna razlog
njenog interesovanja: "Želite li da napravimo izuzetak?"
"Ne", odgovorila je, izdržavajući njegov pogled.
Sledećeg jutra posle doručka, dok je sedela u sobi i pažljivo
stavljala zakrpu na rukav Galtove košulje, iza zatvorenih vrata, da ne
 j G j
bi video kako nespretno obavlja nešto što nikada ranije nije radila,
čula je kako se ispred kuće zaustavljaju kola.
Čula je Galta kako hitrim koracima prelazi dnevnu sobu i naglo
otvara ulazna vrata s radosno-prekornim uzvikom olakšanja: "E, bilo
je krajnje vreme!" Skočila je na noge, pa zastala; čula je kako mu se
glas iznenada menja i postaje ozbiljan, od zaprepašćenosti prizorom
koji je video: "Šta se desilo?"
"Zdravo, Džon", reče jasan, tihi glas, zvučao je smireno ali
iscrpljeno. Sela je na krevet kao da ju je iznenada napustila snaga: bio
je to Fransiskov glas. Čula je Galta kako oštro, zabrinuto pita: "Šta je
bilo?"
"Reći ću ti kasnije."
"Zašto toliko kasniš?"
"Moram opet da odem, za sat vremena."
"Da odeš?"
"Džon, došao sam samo da ti kažem da ove godine neću moći da
ostanem ovde." Nastade stanka, a onda Galt tiho, ozbiljno upita: "Je li
baš toliko loše ma šta bilo?"
"Da. Ja... možda ću se vratiti pre kraja meseca. Ne znam." Zatim je
dodao, s očajničkim naporom: "Ne znam da li da se nadam da će sve
brzo biti gotovo ili... Ili ne."
"Fransisko, da li bi bio u stanju da sada podneseš jedan šok?"
"Ja? Mene sada ništa ne može šokirati."
"Ovde je neko, ovde u mojoj gostinskoj sobi, koga moraš da vidiš.
Šokiraćeš se, zato mislim da je bolje da te odmah upozorim da je ta
osoba još uvek štrajkbreher."
"Molim? Štrajkbreher? U tvojoj kući?"
"Da ti kažem kako..."
"To je nešto što moram sam da vidim!"
Začula je Fransiskov prezrivi smeh i užurbane korake, videla kako
se vrata naglo otvaraju i krajičkom oka primetila kako ih Galt zatvara
i ostavlja ih same.
Nije znala koliko je dugo Fransisko stajao i gledao je, jer ga je,
onog časa kada je postala potpuno svesna šta se događa, videla na
kolenima, kako se drži za nju, lica pritisnutog uz njene skute, i u tom
trenu kao da je trzaj koji je prostrujao njegovim telom i umirio ga
jurnuo u njeno i pomogao joj da se pokrene.
Videla je, zaprepašćena, kako rukom nežno prelazi preko njegove
kose, razmišljajući kako nema pravo na to i osećala kako neko
umirujuće strujanje teče iz njene ruke i, grleći ih oboje, izmiruje i
prošlost. Primirio se, bez glasa, kao da samim stiskom govori sve što
ima da kaže.
Kada je podigao glavu, izgledao je isto onako kako se ona osećala
kada je prvi put otvorila oči u dolini: kao da bol nikada nije ni
postojao na svetu. Smejao se.
"Degni, Degni, Degni" glas nije zvučao kao dugo skrivano priznanje
koje najzad izbija, već kao da ponavlja nešto što odavno zna i smeje se
što se pretvarao da to nikada nije bilo rečeno "naravno da te volim.
Jesi li se uplašila kada me je on naterao da to kažem? Reći ću to
koliko god hoćeš puta. Volim te, draga, volim te i uvek ću te voleti ne
brini se za mene, nije važno i ako nikada više ne budeš ponovo moja;
ma, zar je to bitno? Živa si i ovde si i sada sve znaš. I sve je tako
jednostavno, zar nije? Je li ti sada jasno šta je bilo u pitanju i zašto
sam morao da te napustim?" Rukom je pokazao negde napolje, na
dolinu. "Evo je to je tvoja zemlja, tvoje kraljevstvo, tvoj svet Degni,
uvek sam te voleo, a to što sam te napustio, i to je bilo iz ljubavi."
Uhvatio ju je za ruke, pritisnuo ih na usne, pa ih zadržao tako,
nepokretan, ne kao da ih ljubi, već kao da se u tom dugom trenutku
odmara, kao da bi trud potrošen na red suviše skretao pažnju s njenog
prisustva, i kao da ga, pod pritiskom svih godina ćutanja, kidaju sitne
reči koje bi želeo da kaže.
"One žene koje sam jurio nisi u to verovala, zar ne? Nikada nisam
takao nijednu od njih, ali mislim da si ti to znala, mislim da si znala
sve vreme. Zavodnik to je bila uloga koju sam morao da odigram da
ne bih pljačkašima dozvolio da posumnjaju u mene dok sam
uništavao Bakar d'Ankonija naočigled celog sveta. To je džoker u
njihovom sistemu, spremni su da se suprotstave svakom časnom i
ambicioznom čoveku, a kada vide bezvrednog stvora, misle da im je
prijatelj, da su pored njega bezbedni bezbedni! To je njihov pogled na
život; ali, učei kako samo uče da li je zlo bezbedno i nesposobnost
praktična!... Degni, one noći kada sam prvi put shvatio da te volim
 g
tada sam znao da moram da odem. Tada, kada si ušla u moju sobu
one noći, kada sam video kako izgledaš, šta si ti, koliko mi značiš i šta
te čeka u budućnosti. Da si bila manje vredna mogla si me zadržati
neko vreme. Ali ti, ti si bila stvarni razlog zbog kojeg sam te ostavio.
Tražio sam da mi pomogneš te noći da se suprotstavim Džonu Galtu.
Ali znao sam da si ti njegovo najbolje oružje protiv mene, iako ni ti ni
on niste to mogli znati. Ti si bila sve za čim je on tragao, sve za šta
nam je govorio da je vredno življenja ili mrenja, ukoliko je potrebno...
Bio sam spreman za njega kada me je iznenada pozvao da dođem u
Njujork, tog proleća. Neko vreme se nismo bili čuli. Nosio se s istim
problemom kao i ja. Rešio ga je... Da li se sećaš? To je bilo onda kada
ništa nisi čula o meni tri godine. Degni, kada sam preuzeo očev posao,
kada sam počeo da poslujem s industrijskim sistemom celog sveta,
tada sam počeo i da uviđam samu prirodu zla, to sam i pretpostavljao,
ali sam mislio da je suviše monstruozno da bih u to verovao. Video
sam poreskog parazita koji je kao mahovina vekovima rastao na
Bakru d'Ankonija i cedio nas na osnovu nekih neimenovanih prava
video sam kako vlada donosi propise koji će mene ubogaljiti, zato što
sam uspešan, a mojoj konkurenciji pomoći, zato što su besposličari i
gubitnici video sam kako radnički sindikati dobijaju tužbe protiv
mene, jer sam bio sposoban da im omogućim život video sam da se
želja za novcem onoga koji nije u stanju da ga zaradi smatra sasvim
opravdanom, a onoga koji ga je zaradio izrazom pohlepe - video sam
političare kako mi namiguju, govore da ne brinem, zato što sam
mogao raditi samo malo napornije i sve ih nadmudriti. Pogledao sam
malo dalje od trenutne zarade i video da ću što više budem radio sve
više stezati obruč oko sopstvenog vrata, video kako mi se energija
istače u slivnik, da paraziti koji se na meni hrane i sami izdržavaju
parazite, da su i sami uhvaćeni u sopstvenu zamku a da za to nema
nikakog razloga, niko ne zna odgovor na to zašto cevi svetskih
slivnika isušuju produktivnu krv i vode je nekud u vlažnu maglu u
koju se niko ne usuđuje da pogleda, a ljudi samo sležu ramenima i
govore da je život na zemlji samo zlo. A onda sam shvatio da čitavim
industrijskim kompleksom u svetu, njegovom veličanstvenom
mašinerijom, hiljadama tona teškim pećima, prekookeanskim
kablovima, kancelarijama od mahagonija, berzama, bleštavim
 j g j
električnim reklamama, njegovom snagom, njegovim bogatstvom da
svim tim ne upravljaju bankari i direktori, već nekakav neobrijani
humanista iz pivskog podruma, lica podbulog od zlobe, koji propoveda
da vrlinu treba kazniti zato što je vrlina, da sposobni postoje da bi
služili nesposobnima, da čovek nema pravo da postoji ukoliko to nije
zarad drugih... Znao sam za to. Nisam znao kako da se protiv toga
borim. Džon je pronašao način. Bili smo samo nas dvojica uz njega
one noći kada smo došli u Njujork na njegov poziv, Ragnar i ja. Rekao
nam je šta treba da radimo i do kakvih ljudi moramo doći. Bio je dao
otkaz u Fabrici motora dvadesetog veka. Živeo je na mansardi u
sirotinjskom kvartu. Prišao je prozoru i pokazao na solitere u gradu.
Rekao je da moramo ugasiti svetla u svetu, a kada budemo videli kako
se gase svetla Njujorka, znaćemo da je posao završen. Nije tražio da
mu se odmah pridružimo. Rekao je da razmislimo i dobro odvažemo
sve što bi se moglo desiti s našim životom. Dao sam mu odgovor
sutradan ujutro, a Ragnar nekoliko sati kasnije, po podne... Degni, bilo
je to onog jutra nakon poslednje noći koju smo proveli zajedno. Pred
očima mi je bila vizija od koje nisam mogao da pobegnem, vizija za
koju sam se morao boriti. Za to kako si izgledala one noći, za način na
koji si pričala o svojoj železnici za to kako si izgledala dok smo
pokušavali da vidimo obrise Njujorka s vrha stene iznad reke Hadson
morao sam te spasti, raščistiti put za tebe, da bi mogla pronaći svoj
grad ne dozvoliti da se godinama spotičeš, kroz otrovnu maglu,
pogleda uprtog napred, i da na kraju puta ne pronađeš tornjeve grada,
već debelog, slinavog, bezumnog bogalja koji uživa u životu gutajući
džin koji si ti svojim životom platila! Zar ti da ne znaš za radost da bi
on za nju znao? Zar ti da služiš njihovom zadovoljstvu? Zar ti da
budeš sredstvo kojim će na kraju stvoriti neljudskost? Degni, to mi je
bilo pred očima i nisam mogao da dozvolim da ti to urade! Ne samo
tebi, nijednom detetu koje, gledajući budućnost, izgleda kao ti,
nijednom čoveku tvog duha, sposobnom da doživi trenutke u kojima je
ponosno, bez osećaja krivice, samouvereno, radosno živ. To je moja
ljubav, to stanje ljudskog duha, i ostavio sam te da bih se borio za
njega; znao sam da ću te, i ako te zbog toga budem izgubio, ipak
osvajati svakom godinom svoje borbe. Ali sada uviđaš, zar ne? Videla
si ovu dolinu. To je ono što si htela da dosegneš kada smo bili deca, ti
 j g
i ja. Imamo je. Šta još da poželim? Samo da tebe vidim ovde je li ono
Džon rekao da si ti još uvek štrajkbreher? pa dobro, samo je pitanje
vremena, ali bićeš ti jedna od nas, zato što si oduvek to i bila; ako to
još sasvim ne uviđaš, sačekaćemo, ne brinem samo da si živa, samo
da ne moram više da letim iznad Stenovitih planina i tražim olupinu
tvog aviona!" Na trenutak je ostala bez daha shvativši zašto nije stigao
na vreme u dolinu. 
Nasmejao se. "Nemoj tako da me gledaš. Nemoj da me gledaš kao
da sam otvorena rana u koju ne smeš da dirneš."
"Fransisko, povredila sam te toliko puta..."
"Ne! Ne, nisi me povredila a nije ni on, ne pričaj mi ništa o tome,
on je povređen, ali spašćemo ga i on će doći ovde, gde mu je i mesto, i
onda će znati, i onda će se i on tome smejati. Degni, nisam ni očekivao
da ćeš me čekati, nisam se ni nadao, znao sam koliko rizikujem, i ako
je već moralo tako biti, drago mi je što je to on."
Sklopila je oči, stisnuvši usne da bi zaustavila Jauk.
"Nemoj, mila! Zar ne vidiš da sam se ja s tim pomirio?"
Ali to nije pomislila je to nije on, a ne mogu ti reći istinu, zato što
je to neko ko to verovatno nikad i neće ćuti od mene i ko verovatno
nikada neće biti moj.
"Fransisko, ja sam te volela..." izusti i ostade na trenutak bez daha,
shvativši, zaprepašćena, da nije to htela da kaže, niti je htela da
upotrebi to vreme.
"Ali, voliš ti mene", reče on smireno, smešeći se. "Još ti mene voliš
čak i ako na samo jedan način koji ćeš uvek osećati i želetl, ali ga više
nikada nećeš pokazati. Ja sam i sada ono što sam bio, i ti ćeš to uvek
videti, uvek na isti način reagovati na mene, iako ćeš možda jače
reagovati na nekog drugog. Šta god da osećaš prema njemu neće
promeniti tvoja osećanja prema meni, i nećeš time izdati ni mene ni
njega, jer je koren isti i istom cenom plaćaš istu vrednost. Šta god da
se desi u budućnosti, uvek ćemo podjednako značiti jedno drugom, ti
meni i ja tebi, zato što ćeš me uvek voleti."
"Fransisko", prošapta ona, "ti to znaš?"
"Sigurno da znam. Zar ne shvataš? Degni, svaki oblik sreće je
jedno, svakom željom upravlja isti motor naša ljubav prema jednoj
vrednostl, prema najvećem potencijalu našeg postojanja i svako
 j j g j j
dostignuće je njen izraz. Pogledaj oko sebe. Vidiš li koliko nam se toga
ovde otvara, na zamlji bez prepreka? Vidiš li koliko sam slobodan da
radim, da iskusim, da postignem? Vidiš li da je sve to deo onoga što ti
meni značiš isto kao što sam ja deo toga za tebe? I kad te vidim kako
se smeškaš s divljenjem novoj topionici bakra koju sam napravio, biće
to samo drugačiji oblik izražavanja onog istog što sam ja osetio kada
sam legao u krevet pored tebe. Hoću li želeti da spavam s tobom?
Hoću, očajnički. Hoću li zavideti onome ko to bude mogao? Sigurno.
Ali, zar je to važno? Samo to što si ovde, što te volim i što sam živ i to
je tako mnogo."
Spustila je pogled, ozbiljnog lica i pognute glave, kao da odaje
poštovanje, i rekla polako, kao da ispunjava svečano obećanje: "Možeš
li da mi oprostiš?"
Zaprepašćeno ju je pogledao, a onda se veselo nasmejao jer se
setio nečega i odgovorio joj: "Ne još. Nemam šta da ti oprostim, ali
oprostiću ti kad nam se pridružiš."
Ustao je i podigao je na noge a kada su mu se ruke sklopile oko
nje, njihov poljubac bio je izraz prošlosti, njenog kraja i pečat kojim su
označili njegovo prihvatanje.
Kada su izašli, Galt se okrenuo prema njima s drugog kraja dnevne
sobe. Stajao je kraj prozora, gledao u dolinu i bila je sigurna da je sve
vreme stajao tamo. Videla je kako proučava njihova lica, kako mu
pogled polako ide od jednog do drugog. Malo je odahnuo pri pogledu
na Fransiskovo lice.
Fransisko se osmehnuo i upitao ga: "Što me gledaš?"
"Imaš li ti predstavu kako si izgledao kada si došao?"
"A to? To je zato što tri noći nisam spavao. Džon, hajde, pozovi me
na večeru. Hteo bih da saznam kako je ovaj tvoj štrajkbreher dospeo
ovde, ali bojim se da ću sedeći zaspati usred tvoje priče iako mi se
trenutno čini da nikad više neću imati potrebu da spavam tako da je
bolje da odem kući i ostanem tamo do večeri."
Galt ga je posmatrao osmehujući se jedva primetno. "Ali zar ne
treba da odeš iz doline za sat vremena?"
"Molim? Ne..." reče on blago, na trenutak iznenađen. "Ne!"
nasmejao se, ushićen. "Ne moram da idem! Pa da, nisam ti rekao o
čemu se radi, zar ne? Tražio sam Degni. Tražio sam... tražio sam
 g
olupinu njenog aviona. Javili su na vestima da je nestala, da se srušila
negde u Stenovitim planinama."
"Shvatam", reče Galt tiho.
"Sve bih pre pomislio nego da je izabrala Galtov tesnac da se u
njega sruši", reče Fransisko radosno; u glasu se osećao prizvuk
olakšanja, kao da je skoro uživao u užasu prošlosti i prkosio joj onim
što je našao u sadašnjosti. "Leteo sam preko dela iznad A ona u Juti i
Vinstona u Koloradu, preko svakog vrha i svake napukline, svakog
ostatka automobila po jarugama, i svaki put kada bih nešto ugledao..."
Zastao je; kao da je zadrhtao. "Pa onda, noću smo išli pešice ekipe
spasilaca sastavljene od železničara iz Vinstona nasumice smo se
penjali, bez ikakvih tragova, bez plana, dalje i dalje, sve do zore..."
Slegnuo je ramenima, pokušavajući da odbaci te slike i da se nasmeši.
"Ne bih tako nešto poželeo ni najvećem..." iznenada je ućutao; osmeh
mu je nestao s lica i slabašan odraz izraza od pre tri dana ponovo se
vratio, kao da se iznenada setio prizora koji je zaboravio.
Trenutak kasnije, okrenuo se Galtu. "Džon", glas mu je zvučao
izuzetno ozbiljno, "da li bismo mogli dojavimo onima napolju da je
Degni živa... u slučaju da je tamo neko ko... ko se oseća isto kao ja?"
Galt ga je gledao pravo u oči. "Da li bi hteo da ikome napolju
učiniš podnošljivijim posledice toga što je napolju?"
Fransisko je spustio pogled, ali čvrstim glasom odgovorio: "Ne bih."
"Sažaljenje, Fransisko?"
"Da. Zaboravi. Ti si u pravu."
Galt se okrenuo na neki čudan način koji nije ličio na njega:
neritmički naglo i kao protiv svoje volje.
Nije se ponovo okrenuo. Fransisko ga je začuđeno posmatrao, a
onda tiho upitao: "Šta je bilo?"
Galt se okrenuo i pogledao ga na trenutak, ne odgovarajući mu.
Nije uspevala da odredi kakvo je to osećanje umekšalo crte Galtovog
lica: bilo je u njemu ponešto od osmeha, nežnosti, bola i nečeg još
većeg, u odnosu na šta su svi ovi pojmovi delovali površno.
"Koliko god da je sve nas koštala ova borba", reče Galt, "ti si
podneo najviše udaraca, zar ne?"
"Ko? Ja?" Fransisko se zaprepašćeno osmehnuo, kao da ne veruje
u ono što je čuo, ali ga pomisao svejedno zabavlja. "Naravno da
 j g j j
nisam! Šta je tebi?" Nasmejao se i dodao: "Sažaljenje, Džon?"
"Ne", reče Galt odlučno.
Videla je da ga Fransisko upitno posmatra, jedva primetno
nabranog čela jer je Galt to rekao gledajući u nju, a ne u njega.
***
Kada je prvi put ušla u Fransiskovu kuću, osećanja koja su joj
navrla nisu bila kao ona koja su je preplavila kada je ugledala njenu
tihu, zaključanu spoljašnjost. Nije osećala očajničku usamljenost već
vedrinu koja da je podstrek. Gotovo prazne sobe odlikovala je gruba
jednostavnost, kuća je građena s veštinom, odlučnošću i nestrpljenjem,
tipičnim za Fransiska; ličila je na brvnaru sklepanu da posluži kao
odskočna daska za dugi let u budućnost budućnost u kojoj je toliko
toga trebalo obaviti da se vreme nije smelo traćiti na stvaranje
udobnosti na samom početku. Kućicu nije odlikovala vedrina nekog
doma, već tek postavljenih drvenih skela koje skrivaju rođenje
nebodera.
Fransisko je u majici kratkih rukava stajao u sredini dnevne sobe
od dvanaest kvadrata, poput domaćina kakve palate. Od svih mesta
na kojima ga je ikad videla, ovo je okruženje najviše ličilo na njega.
Kao što je jednostavnost odeće i držanja odavala uzvišenog
aristokratu, tako je, zbog grube obrade, soba ličila na sklonište kakvog
patricija; samo je jedan kraljevski detalj bio dodat toj grubosti: dva
drevna srebrna pehara stajala su u maloj niši urezanoj u zidu od
neobrađenih debala; bogatstvo ornamenata na njima ukazivalo je na
luksuz dugog i skupog rada nekog majstora, većeg od onog koji je
uložen u izgradnju brvanare, dizajna čiju je uočljivost i oštrinu glačalo
više vekova no stoje trebalo da prođe da bi narasli visoki borovi koji
su sačinjavali taj zid. Na sredini te sobe, u Fransiskovom
neopterećenom, prirodnom držanju očitovao se ponos, kao da joj
osmehom nemo govori: Ovo sam ja, i ovo sam bio svih ovih godina.
Pogledala je u srebrne pehare.
"Da", reče, odgovarajući na njenu neizrečenu pomisao, "pripadali
su Sebastijanu d'Ankoniji i njegovoj ženi. Jedino sam to doneo ovamo
iz palate u Buenos Ajresu. To i grb iznad vrata. Samo sam to želeo da
sačuvam. Sve ostalo će nestati, za samo nekoliko meseci." Nasmeja se.
Bakra d'Ankonija
"Prisvojiće ga, sve će prisvojiti, i poslednji talog , ali
 j g j j g j
će se iznenaditi. Neće pronaći baš mnogo u odnosu na trud koji su
uložili. A što se tiče palate, neće biti u stanju da plate ni njeno
zagrevanje."
"A onda?" upita ona. "Kuda ćeš onda?"
"Ja? Radiću za Bakar d'Ankonija ."
"Kako to misliš?"
"Sećaš li se stare parole: 'Kralj je mrtav, živeo kralj'? Kada budu
uklonjeni ostaci onoga što su moji preci posedovali, onda će moj
rudnik biti mlado, novo telo Bakra d'Ankonija i biće to posed kakav su
i moji preci želeli, za koji su radili, koji su zaslužili, ali kakav nikada
nisu imali."
"Tvoj rudnik? Koji rudnik? Gde je?"
"Ovde", reče on, pokazujući na planinske vrhove. "Zar nisi znala?"
"Nisam."
"Imam rudnik bakra do kojeg pljačkaši neće doći. Ovde, u ovim
planinama. Ja sam ispitao tlo, ja sam ga otkrio, ja izvršio prva
iskopavanja. Pre nešto više od osam godina. Ja sam prvi kojem je
Majdas prodao zemljište u ovoj dolini. Kupio sam taj rudnik. Stvorio
sam ga sopstvenim rukama, kao što je Sebastijan d'Ankonija stvorio
svoj rudnik. Sada imam jednog nadzornika, nekada mog najboljeg
metalurga u Čileu. Rudnik proizvodi onoliko bakra koliko nam treba.
Moja zarada se deponuje u Banci Maligan. To je sve što ću imati za
nekoliko meseci. To je sve što će mi i biti potrebno..." Da osvojim svet -
tako mu je glas zazvučao u poslednjoj rečenici i nju zadivi razlika
između tog zvuka i onog sramnog, preterano sentimentalnog zvuka
cvilenja i pretnje kakvog prosjaka nasilnika, koji je, doprinosom ljudi
njihovog veka, postao deo značenja reči 'potrebno'.
"Degni", reče on stojeći kraj prozora, kao da ne posmatra vrhove
planina, već vrhunce vremena, "ponovno rađanje Bakra d'Ankonija i
sveta mora početi ovde, u Sjedinjenim Državama. Ovo je jedina zemlja
u istoriji koja nije nastala slučajno i na slepim plemenskim
ratovanjima, već kao racionalni proizvod ljudskog uma. Ovaj vek
počiva na nadmoći razuma - i u jednom veličanstvenom veku razum
je uzdigao svet. Moraće to ponovo. Prvi korak Bakra d'Ankonija , kao i
svake druge ljudske vrednosti, mora se načiniti ovde jer je ostatak
sveta ostvario sva svoja vekovna uverenja misticizma i premoći
 j j
iracionalnog, koji imaju samo dva spomenika na kraju svog puta:
ludnicu i groblje... Sebastijan d'Ankonija je napravio jednu jedinu
grešku: prihvatio je sistem po kojem posed do kojeg je svojim
zaslugama došao nije njegov zato što je tako ispravno, već zato što mu
to neko dozvoljava. Njegovi potomci su plaćali za tu grešku. Ja sam
isplatio i poslednju ratu. Mislim da ću dočekati dan kada će se,
izrastajući iz temelja na ovom tlu, rudnici, topionice, rudna pristaništa
Bakra d'Ankonija proširiti po ćelom svetu i stići i do moje rodne
zemlje, i da ću biti prvi koji će početi njenu ponovnu izgradnju. Možda
ću to i doživeti, ali nisam sasvim siguran. Niko ne može predvideti
kada će se drugi ponovo okrenuti razumu. Može se desiti i da do kraja
života ne stvorim ništa sem ovog jednog rudnika Bakra d'Ankonija br.
1, u Galtovom tesnacu, Koloradu, SAD. Ali, sećaš se, Degni, moja je
ambicija bila da udvostručim očevu proizvodnju? Degni, ako na kraju
života budem proizvodio samo kilogram bakra godišnje, biću bogatiji
od oca, bogatiji od svih mojih predaka i imaću više od njihovih hiljada
tona zato što ću ja imati pravo na taj jedan kilogram bakra i zato što
će taj bakar održavati svet koji to zna!"
To je bio onaj Fransisko iz detinjstva, po držanju, ponašanju i
nepomućenoj bistrini pogleda i ona uhvati sebe kako ga ispituje o
njegovom rudniku bakra kao što ga je nekada ispitivala o
industrijskim projektima, tokom šetnji obalom Hadsona, i da ponovo
oseća kako budućnost ne skriva nikakve prepreke.
"Povešću te da vidiš rudnik", reče on, "čim ti se članak potpuno
oporavi. Moraćemo da se penjemo strmom stazom da bismo stigli
tamo, puteljkom za mazge, još nema puta za kamione. Da ti pokažem
nacrte za novu topionicu. Radim na tome već neko vreme, suviše je
kompleksna za trenutni obim proizvodnje, ali kada ona dovoljno
naraste i bude nam potrebna topionica da vidiš samo koliko će
vremena, rada i novca uštedeti!"
Sedeli su na podu nagnuti nad papirom koji je razvio pred njom i
proučavali komplikovane delove topionice sa istom onom radošću i
entuzijazmom s kojima su nekada proučavali gvožđuriju na otpadu.
Ispružila se da dohvati drugu stranu i shvatila da se oslanja o
njegovo rame. Nehotice je ostala tako na tren, nije trajao duže da bi
bio išta više od kratkog zastoja u pokretu, i pogled joj se dizao ka
 g j g j j
njegovim očima. Posmatrao ju je, ne krijući šta oseća ali i ne tražeći
više. Povukla se, svesna da je osetila istu želju.
A onda je, još uvek ispunjena onim starim osećanjima prema
njemu, shvatila, prvi put potpuno jasno, šta je oduvek bilo njihov
sastavni deo: ako žudnja predstavlja slavljenje života, onda su
osećanja prema Fransisku oduvek bila slavljenje njene budućnosti,
poput trenutne divote, avansa sume čiji se krajnji iznos još ne zna,
kojim se potvrđuje neko još nedato obećanje. U času kada je to
shvatila, spoznala je i jedinu strast koju je ikada iskusila, ne kao
najavu budućnosti već kao potpunu i konačnu sadašnjost. Nadošla joj
je u obliku slike slike muškarca na vratima malog granitnog zdanja.
Konačno ostvarenje obećanja koje ju je gonilo da ide dalje, pomislila
je, bio je čovek koji ćeverovatno i ostati samo obećanje koje se nikada
neće ispuniti.
Ali ovo pomislila je preneraženo ovo je onaj stav prema ljudskoj
sudbini koji je oduvek najstrasnije mrzela i odbacivala: stav da čoveka
uvek vuče vizija nečega napred, nečega sjajnog i nedostižnog, i da je
osuđen da joj uvek teži, ali nikada je ne dosegne. Njen život i njene
vrednosti ne mogu voditi tome, pomislila je; nikada nije nalazila
lepotu u čežnji za nemogućim i nikada joj ništa moguće nije bilo van
domašaja. Ali došla je do toga, a nije znala odgovor.
Nije bila u stanju da odustane ni od njega ni od sveta pomislila je,
posmatrajući Galta te večeri. U njegovom prisustvu odgovor je bilo još
teže pronaći. Osećala je da nikakav problem ne postoji, da nema
ničega osim činjenice da ga vidi i da je nikada ništa neće naterati da
ode ali, istovremeno, da ne bi imala pravo da ga gleda kada bi se
odrekla svoje železnice. Osećala je da je njen, da im je oboma ono
neizrečeno jasno od početka i, istovremeno, da je u stanju da nestane
iz njenog života i da, u nekoj ulici u spoljašnjem svetu, u budućnosti,
prođe kraj nje neopterećen i ravnodušan.
Primetila je da je ništa ne pita o Fransisku. Kada je pričala o svojoj
poseti, nikakvu reakciju nije videla na njegovom licu, ni odobravanje
ni neodobravanje. Učinilo joj se da nazire neprimetnu senku u
ozbiljnom i pažljivom izrazu lica: kao da je odlučio da ništa ne oseća.
Njena slabašna zebnja prerasla je u znak pitanja, a znak pitanja u
kljucanje u mozgu, iz večeri u veče postajalo je sve jače i jače, kada je
 j j g j j j j j
Galt napuštao kuću a ona ostajala sama. Izlazio je svako drugo veče,
posle večere, ne govoreći joj kuda ide, a vraćao se u ponoć ili kasnije.
Pokušala je da sakrije od sebe svest o tome s kakvim nestrpljenjem i
nemirom čeka njegov povratak. Nije ga pitala gde provodi večeri. Ono
što ju je sprečavalo da to pitanje postavi bila je prejaka želja da to
sazna; ćutala je zbog gotovo nesvesne potrebe da se odupre, delom
njemu, a delom sopstvenoj uznemirenosti.
Nije želela da prizna čega se plašila, niti da to oblikuje rečima,
prepoznavala je to samo po gadnom, nejasnom osećanju koje je nije
napuštalo. Sastojalo se delom od divlje ozlojeđenosti, kakvu nikada
ranije nije iskusila, nastale u odgovoru na strah od mogućnosti da
postoji neka žena u njegovom životu; ali ju je smirivao osećaj
prirodnosti onoga što je plaši, kao da se s tom opasnošću može
izboriti, a, ukoliko je potrebno, i prihvatiti je. No, bio je tu još jedan,
užasniji strah: od odvratnog vida žrtvovanja, sumnje, koja se nije
smela izreći u vezi s njim, da je poželeo da joj se ukloni s puta i pusti
da je praznina natera natrag čoveku koji mu je bio najdraži prijatelj.
Dani su prolazili a ona nije progovarala o tome. A onda, za
večerom, jedne večeri kada je trebalo da pode, iznenada je postala
svesna jedinstvenog osećaja zadovoljstva koje je preplavljuje dok ga je
posmatrala kako jede hranu koju je pripremila i iznenada, iako to nije
nameravaia, kao da joj zadovoljstvo da je pravo koje ne sme ni
imenovati, kao da je uživanje a ne bol slomio njeno opiranje, začula je
sebe kako ga pita: "Šta to radite svake druge večeri?"
Odgovorio je jednostavno, kao da je mislio da ona to zna:
"Predajem."
"Šta?"
"Držim seriju predavanja iz fizike, što radim svake godine u ovom
mesecu. To je moj... Čemu se smejete?" upita on, primetivši da je
odahnula, kao da se nečujno nasmejala nečemu što se ne odnosi na
njegove reči a onda se, pre no što je odgovorila, iznenada osmehnuo,
kao da je pogodio odgovor. Primetila je nešto posebno, veoma lično u
tom osmehu, gotovo bezobraznu intimnost u suprotnosti sa smirenim,
zvaničnim, neobaveznim načinom na koji je dodao: "Znate, ovo je
mesec kada razmenjujemo saznanja do kojih smo došli u pravoj
profesiji. Ričard Heli će održati koncerte, Kej Ladlou će se pojaviti u
 j j j
dvema predstavama autora koji ne pišu za spoljni svet a ja predajem...
Izveštavam o onome šta sam uradio za godinu dana."
"Jesu li predavanja besplatna?"
"Naravno da nisu. Deset dolara po osobi za jednu seriju
predavanja."
"Želela bih da vas čujem."
Odmahnuo je glavom. "Ne. Možete prisustvovati koncertima,
predstavama ili nečemu drugom u čemu ćete uživati, ali ne mojim
predavanjima niti bilo kakvoj drugoj prodaji ideja koje biste mogli
izneti iz doline. Osim toga, moje mušterije, odnosno studente, čine
samo oni koji imaju praktične koristi od predavanja: Dvajt Senders,
Lorens Hemond, Dik Maknamara, Oven Kelog i još neki. Primio sam i
jednog početnika ove godine: Kventina Denijelsa."
"Zaista?" reče ona, gotovo s prizvukom ljubomore u glasu. "Kako
on može da priušti nešto tako skupo?"
"Zahvaljujući kreditu. Odobrio sam mu zajam. On to zaslužuje."
"Gde držite predavanja?"
"U hangaru, na farmi Dvajta Sendersa."
"A gde radite u toku godine?"
"U svojoj laboratoriji."
Ona upita oklevajući: "Gde vam je laboratorija? Ovde, u dolini?"
Izdržao je njen pogled na trenutak, puštajući je da vidi koliko se
zabavlja i da zna šta joj je namera, pa odgovorio: "Ne."
"Živeli ste u spoljašnjem svetu svih ovih dvanaest godina?"
"Da."
"Da li..." i sama pomisao bila joj je nepodnošljiva "da li imate
nekakav posao, kao i ostali?"
"Naravno." Izraz uživanja u njegovim očima kao da je poprimio
neko dodatno značenje.
"Nemojte mi reći da ste drugi pomoćnik knjigovođe!"
"Ne, nisam."
"Pa, šta radite?"
"Imam onakav posao kakav svet želi da imam."
"Gde?"
On odmahnu glavom. "Ne, gospođice Tegart. Ukoliko odlučite da
napustite dolinu, to je jedna od stvari koje ne treba da znate."
 j j j
Ponovo se osmehnuo na onaj isti, drski, suviše prisan način, kao
da je govorio da je svestan pretnje sadržane u odgovoru i od kakvog
je značaja za nju, a onda je ustao od stola.
Kada je otišao, osetila je kako je pritiska proticanje vremena u
mirnoj kući, poput nepokretne, polučvrste mase koja polako gmiže i
bledunjavo se proteže tempom koji joj onemogućava da oceni da li se
radi o minutima ili satima. Ležala je poluopružena u fotelji dnevne
sobe, skrhana tom teškom, ravnodušnom malaksalošću, koja se nije
sastojala iz namere da lenstvuje, već iz želje za tajnim nasiljem koje
nikakva druga aktivnost ne može zadovoljiti.
Ono posebno zadovoljstvo s kojim ga je posmatrala dok je jeo
hranu koju je pripremila - pomislila je, ležeći nepomično, zatvorenih
očiju, dok je u glavi prolazila, isto kao i vreme, kroz carstvo prikrivene
sporosti to zadovoljstvo poticalo je od saznanja da ona omogućuje
zadovoljenje njegovih čula, da jedan vid njegovog telesnog
zadovoljstva potiče od nje. Eto zašto bi, pomislila je, žena poželela da
kuva za muškarca ne iz dužnosti, ne da joj to bude večito zaduženje,
već redak i poseban obred u ime... ali šta su od toga oni napravili,
propovednici ženskih dužnosti? Prazno izvođenje mučnog, napornog
posla, iz dana u dan, smatraju pravom vrlinom jedne žene, dok se ono
što tom poslu da je značenje i smisao smatra sramotnim grehom... rad
s masnoćom, parom i sluzavim otpacima u kuhinji prepunoj raznih
mirisa predstavljaju kao nešto produhovljeno, čin pokoravanja
moralnoj obavezi, dok susret tela u spavaćoj sobi smatraju telesnim
zadovoljavanjem, činom preda je životinjskim nagonima, bez sjaja,
značenja i duhovnog zadovoljenja za one koji ga izvode.
Skočila je na noge. Nije želela da razmišlja o spoljašnjem svetu i
njegovom moralnom kodu. Ali, znala je da to i nije bio predmet njenih
misli. A nije želela da razmišlja o onome što su joj misli uporno sledile,
čemu su se neprestano vraćale, protiv njene volje, kao da imaju
sopstvenu...
Krupnim koracima je prelazila sobu, mrzeći ružnu, trzavu,
nekontrolisanu nekoordiniranost svojih pokreta rastrzana između
potrebe da kretanjem prekine mirnoću i saznanja da želi da se to desi
zbog nečeg drugog. Palila je cigaretu za cigaretom radi trenutne iluzije
o svrsishodnosti onoga što radi i odbacivala ih u sledećem trenutku,
 g
osećajući nezadovoljstvo zbog lažne svrhe. Posmatrala je sobu poput
uznemirenog prosjaka, moleći predmete da joj daju motiv, poželevši da
nešto očisti, popravi, uglancaiako je znala da ništa nije vredno truda.
Kada ti se čini da ništa nije vredno truda reče joj neki strogi glas u
glavi onda se tu krije neka želja koja vredi suviše; šta tožieliš?
Kresnula je šibicu, zlokobnim trzajem prinela plamen vrhu cigarete i
pri metila da joj, nezapaljena, visi u uglu usana. Šta želiš? ponovio je
glas koji je zvučao strogo kao sudija. Želim da se vrati! odgovori ona,
bacajući reči, kao bezglasni vapaj, nekom tužiocu u sebi, kao što se
baca koska zveri koja ti je za petama, u nadi da će je to odvratiti od
napada.
Želim da je sa mnom, ovde reče tiho, odgovarajući na optužbu da
nema razloga za toliku nestrpljivost Želim da je sa mnom, ovde reče
molećivo, odgovarajući na hladno podsećanje da odgovor nije
uravnotežio sudijin tas. Želim da je sa mnom, ovde! uzviknula je
prkosno, pazeći da ne ispusti tu jednu suvišnu, zaštitničku reč u toj
rečenici.
Osetila je kako joj je glava klonula od iscrpljenosti, kao posle
dugotrajnih udaraca. Cigareta koju je videla između prstiju izgorela je
svega jedan centimetar. Ugasila ju je i ponovo se srušila u fotelju.
Ne vrdam, pomislila je, ne vrdam, jednostavno ne vidim odgovor ni
na jedno pitanje... To što želiš reče glas, dok se spoticala u sve gušćoj
magli na tebi je da uzmeš, ali sve manje od punog prihvatanja, sve
manje od potpunog ubedenja jeste izdaja svega što ta želja
predstavlja... Onda neka me prokune pomislila je, kao da se glas
izgubio u magli i neće je čuti neka me sutra prokune! Želim... da je sa
mnom... ovde... Nije čula nikakav odgovor, jer joj je glava lagano
klonula na uzglavlje fotelje; spavala je.
Kada je otvorila oči, ugledala ga je kako stoji blizu nje i posmatra
je, kao da je već neko vreme gleda.
Videla mu je lice i jasnoćom nepodeljene pažnje shvatila značenje
izraza na njemu: protiv istog se sama borila satima. Videla, i nije se
iznenadila, jer još nije bila povratila svest o razlozima zbog kojih bi
trebalo da se iznenadi.
"Ovako izgledate", reče on tiho, "kada zaspite u kancelariji", i znala
je da ni on nije sasvim svestan da joj je dozvolio da to čuje: način na
j j j jj j
koji je to rekao kazivao je koliko je često na to pomišljao i zašto.
"Izgledate kao da ćete se probuditi u svetu u kom ništa nećete morati
da krijete, niti da se plašite", i znala je da joj je prvi izraz na licu
osmeh, znala je to u trenutku kada je nestao, kada je shvatila da su
oboje budni. Tiho je dodala, potpuno svesna: "Ali. ovde to i jeste tako."
Njeno prvo osećanje u carstvu stvarnog bio je osećaj moći.
Uspravila se lakim, laganim pokretom koji je odavao samouverenost,
osećala kako se pokret od mišića do mišića proteže kroz njeno telo.
Upitala je, i upravo je zbog sporosti, prizvuka usputne radoznalosti,
kao da se sve implikacije podrazumevaju, njen glas zazvučao pomalo
oholo: "Otkud vi znate kako ja izgledam... u svojoj kancelariji?"
"Rekao sam vam da vas godinama posmatram."
"Kako ste mogli da me tako temeljno posmatrate? Odakle?"
"Neću vam sada odgovoriti", reče on, jednostavno, ne opirući se.
Mali pokret ramenima dok se oslanjala o naslon fotelje, stanka, a
onda dublji, promukli ton njenog glasa nagovestili su pobednički
osmeh u rečima: "Kada ste me prvi put videli?"
"Pre deset godina", odgovorio je, gledajući je pravo u oči, stavljajući
joj do znanja da joj odgovara na celo, neizrečeno značenje njenog
pitanja."Gde?" Ta reč je skoro izražavala naredbu.
Oklevao je, a onda je ugledala osmejak koji mu se zadržao na
usnama, u očima ga nije bilo, procenjivački osmejak čežnjiv, ogorčen i
ponosan na nešto što je kupio po ogromnoj ceni; pogled mu nije bio
usmeren na nju već na devojku iz tog vremena. "Pod zemljom, na
terminalu Tegart", odgovorio je.
Iznenada je postala svesna svog položaja: nisko u fotelji, u
nehajnom, poluležećem položaju s jednom nogom ispruženom u
poluprovidnoj bluzi strogog kroja, širokoj seljačkoj suknji ručno
obojenoj jarkim bojama, u tankim čarapama i cipelama s visokim
potpeticama, nije ličila na direktora železnice svest o tome došla je
kao odgovor na njegov pogled, koji kao da je gledao u nedostižno
izgledala je kao ono što je i bila: njegova sluškinja. Prepoznala je
trenutak u kojem je gotovo neprimetni blesak u tamnozelenim očima
otklonio veo nekadašnjih prizora, zamenjujući viziju iz prošlosti
njenim neposrednim obličjem. Susrela je njegov pogled onim drskim
izrazom sa značenjem osmeha, iako se on nije video u pokretima
 j j
mišića na licu. Okrenuo se, ali dok je prelazio sobu, koraci su mu bili
rečlti poput glasa. Znala je da želi da ode iz sobe, kao što je to uvek
radio, po povratku kući nikada se nije zadržavao u njoj duže nego što
je bilo potrebno za kratko 'laku noć'. Pratila je borbu u njemu, da li
zahvaljujući koracima koji su kretali u jednom smeru pa onda
skretati, ili saznanju da joj je telo instrument koji meri njegovu
neposrednu percepciju poput ekrana na kojem se očitavaju i pokreti i
motivi nije bila sigurna. Znala je samo da on, koji nikada nije ni
započeo ni izgubio borbu protiv samog sebe, sada nije imao snage da
napusti sobu.
U njegovom ponašanju nije bilo tragova napetosti. Skinuo je kaput,
bacio ga sa strane, ostao u kratkim rukavima i seo nasuprot njoj;
stajala je na prozoru, na drugom kraju sobe. Seo je na ručku fotelje,
kao da niti odlazi, niti ostaje.
Osetila je nerazumni, neozbiljni, gotovo frivolni osećaj trijumfa
shvativši da ga drži jednako čvrsto kao rukama; na jedan kratak,
opasni tren, takav je kontakt značio više.
A onda ju je zapljusnuo iznenadni, zaslepljujući šok u obliku
udarca ili krika negde unutra, u njoj samoj, i u magnovenju je,
ošamućena, potražila uzrok i otkrila da se malo nagao na stranu i da
je to bio samo pogled na slučajni položaj tela, dugu liniju od ramena
do struka, do kukova, duž nogu. Skrenula je pogled da bi od njega
sakrila drhtaj i napustila sve misli o pobedi i tome ko poseduje moć.
"Video sam vas mnogo puta od tada", reče on, tiho, mirno, ali malo
sporije no obično, kao da je u stanju da kontroliše sve sem potrebe da
govori.
"Gde ste me videli?"
"Na mnogim mestima."
"Ali ste se postarali da vas ne primetim?" Znala je da njegovo lice
ne bi kraj nje prošlo nezapaženo.
"Da."
"Zašto? Jeste li se plašili?"
"Da."
Rekao je to jednostavno i trebalo je da prođe jedan tren da bi
shvatila da on to priznaje da zna kako bi reagovala da ga je videla.
"Jeste li znali ko sam ja kada ste me prvi put videli?"
 j
"O, da. Moj drugi najgori neprijatelj."
"Molim?" Nije to očekivala; zatim je dodala, tiše: "Ko je prvi?"
"Dr Robert Stedler."
"Stavili ste me u istu kategoriju s njim?"
"Nisam. On je moj neprijatelj svesno. Prodana duša Njega ne
nameravamo da povratimo. A vi vi ste bili jedna od nas. Znao sam to
mnogo pre no što sam vas video. Kao što sam znao da ćete nam se vi
poslednji pridružiti i da će vas biti najteže pobediti."
"Ko vam je to rekao?"
"Fransisko."
Sačekala je jedan trenutak, a onda upitala: "Šta je rekao?"
"Rekao je da ćemo od svih imena na našoj listi najteže osvojiti
vaše. Tada sam prvi put čuo za vas. Fransisko je vaše ime stavio na
listu. Rekao mi je da ste vi jedina nada i budućnost Tegart
transkontinentala , da ćete nam se dugo suprotstavljati, da ćete se
očajnički boriti za svoju železnicu zato što ste previše izdržljivi, hrabri i
posvećeni radu." Pogledao ju je. "Ništa mi više nije rekao. Pričao je o
vama kao da samo razmatra jednog od budućih štrajkača. Znao sam
samo da ste prijatelji iz detinjstva i to je sve."
"Kada ste me videli?"
"Dve godine kasnije."
"Kako?"
"Slučajno. Bilo je kasno... na peronu Tegartovog terminala." Znala
je da je ovo jedan vid prepuštanja, nije o tome želeo da priča a ipak je
morao da govori, razaznala je i nemu napetost i prizvuk otpora u
glasu morao je da govori, Jer je morao da im oboma pruži taj vid
kontakta. "Bili ste u večernjoj haljini, u ogrtaču koji je bio skoro spao
isprva sam video samo vaša gola ramena, leđa i profil na trenutak je
izgledalo da će vam ogrtač sasvim spasti i da ćete ostati bez ičega na
sebi. Onda sam video da nosite dugačku haljinu boje leda, poput
tunike grčkih boginja, imali ste kratku kosu i zapovednički profil
američke žene. Učinilo mi se da nikako ne pripadate peronu
železničke stanice i nisam vas zamišljao na peronu, video sam vas u
okruženju koje mi se nikada ranije nije tako nametalo a onda,
iznenada, shvatio sam da vama jeste mesto među šinama i nosačima,
u čađi, da to jeste pravo mesto za lepršavu haljinu i gola ramena i lice
 j j g
živo kao što je vaše na peronu železnice, ne u ušuškanom apartmanu
sa zavesama delovali ste kao simbol luksuza i bilo vam je mesto tamo
odakle on i potiče kao da ste vraćali bogatstvo, gracioznost,
ekstravaganciju i životnu radost pravim vlasnicima, ljudima koji su
stvarali železnice i fabrike izgledali ste kao energija i nagrada koja joj
pripada, kao sposobnost i luksuz u jednome a ja sam prvi objasnio na
koji su način oni nerazdvojni i pomislio sam, kada bi naše doba dalo
obličje svojim pravim bogovima i podiglo kip kao simbol američke
železnice, vaš bi to kip bio. Onda sam video šta radite i shvatio ko ste.
Davali ste naređenja trojici službenika na terminalu, nisam uspevao
da razaznam reči, ali su bile kratke i zvučale su jasno i sigurno. Znao
sam da ste Degni Tegart. Prišao sam dovoljno blizu da čujem dve
rečenice. 'Ko to kaže?' upitao je jedan od ljudi, 'Ja kažem', odgovorili
ste. Samo sam to čuo. Bilo je dovoljno."
"A onda?"
Lagano je podigao pogled i izdržao njen, s drugog kraja sobe, a
zbog potmule napetosti koja mu je stišala glas, istupila mu oštrinu,
preobličujući ga u blagost, učinilo joj se da se sam sebi očajnički,
gotovo s nežnošću, podsmevao: "Onda sam znao da napuštanje mog
motora neće biti najveća cena koju ću morati da platim zbog ovog
štrajka."
Zapitala se koja li je to anonimna senka među putnicima koji su
žurili pored nje, nebitna koliko i para motora, isto toliko neprimetna
koja li je to sena i koje lice bilo njegovo; zapitala se koliko mu je blizu
bila tog zaboravljenog trenutka. "Pa, zašto mi se niste obratili, tada ili
kasnije?"
"Da li se možda sećate šta ste radili na terminalu te noći?"
"Sećam se kao kroz maglu da su me jedne noći pozvali s neke
zabave na kojoj sam bila. Otac je bio van grada, a novi upravnik
terminala napravio je nekakvu grešku zbog koje se sav saobraćaj u
tunelima zapetljao. Stari upravnik je bio iznenada dao otkaz
prethodne nedelje."
"Ja sam ga naterao da da otkaz."
"Shvatam..."
Glas joj je jenjavao, odustajući od zvuka, kao što su joj se oči
sklapale odustajući od vida. Da se nije tada uzdržao pomislila je da je
 j j j j
tražio da im se pridruži, tada ili kasnije, kakvu bi tragediju oboje
morali iskusiti?... Setila se šta je osećala kada je uzviknula da će ubiti
uništitelja čim ga ugleda... I ubila bih ga nije dorekla, prepoznala je
pomisao po podrhtavanju u utrobi ubila bih ga, kasnije, da sam
otkrila njegovu ulogu... a morala bih je otkriti... pa ipak zadrhtala je,
znajući da još žali što joj nije prišao, jer misao koju nije priznavala a
koja je poput mračne toplote tekla kroz telo bila je: ubila bih ga, ali ne
pre...
Podigla je pogled i shvatila da mu je njena pomisao očigledna
koliko i njoj njegova. Videla je zamagljeni pogled i zategnute usne,
videla da je u agoniji, osećala kako se gubi u želji da mu pričini bol,
da ga vidi, da ga gleda, da gleda do krajnjih granica svoje izdržljivosti,
ali i njegove, dok ne postane nemoćan od zadovoljstva.
Ustao je, skrenuo pogled, i nije znala da li joj se zbog toga što je
neznatno podigao glavu ili zbog zategnutosti lica, ono učinilo
neprirodno smireno i čisto, kao da su se sva osećanja sprala i ostale
samo gole crte."Svaki čovek koji je vašoj železnici bio potreban a kojeg
ste izgubili u poslednjih deset godina", reče on, "napustio vas je zbog
mene." U glasu mu je bila monotona odlučnost i bleštava
jednostavnost računovođe koji podseća neumerenog kupca da je cena
konstanta koja se ne može izbeći. "Ja sam izvukao sve noseće stubove
ispod Tegart transkontinentala i ako odlučite da se vratite, postaraću
se da vam se sruši na glavu." Okrenuo se da izađe iz sobe. Zaustavila
ga je. Više ga je kvalitet glasa no značenje reči primorao da zastane:
bio je tih, bez ikakvih osećanja, u njemu nije bilo ničega sem težine
pod kojom je tonuo i jedina boju u njemu bila je neki podton, poput
unutrašnjeg eha, koji je ličio na pretnju; bio je to glas molbe nekoga
ko još uvek zna šta je čast, ali mu odavno do nje nije stalo: "Želite da
me zadržite ovde, zar ne?"
"Više od bilo čega drugog na svetu."
"Možete me zadržati."
"Znam."
Glas mu je zvučao isto kao njen. Zastao je da bi došao do vazduha.
Kada je progovorio, glas mu je bio tih i jasan, s naglašenim
prizvukom, bio je svestan svega, gotovo je ličio na osmeh pun
razumevanja: "Želim da prihvatite ovo mesto. Kakva je korist od vašeg
 j j g
fizičkog prisustva ovde ako to zapravo ništa ne znači? To je ona ista
lažna stvarnost kojom se ljudi zavaravaju i zbog koje im sopstveni
život izmiče. Ja to nisam u stanju." Okrenuo se da ode. "A niste ni vi.
Laku noć, gospođice Tegart."
Otišao je u svoju sobu i zatvorio vrata.
Bila je izvan carstva misli, ležeći u krevetu u mraku sobe,
nesposobna da razmišlja ili spava, fizički je osećala da joj misli
ispunjava nešto snažno, čiji su ton i prelivi bili poput molećivog
vapaja, nije ga bila svesna u vidu reči, već kao bola: Neka dođe, neka
se slomi neka ide do đavola, sve neka ide do đavola, i moja železnica, i
njegov štrajk, i sva pravila po kojima živimo! Neka ide do đavola sve
što smo bili i što jesmo! To bi mu se i desilo, kad me sutra ne bi bilo
pa neka me ne bude, ali tek sutra samo da dođe, po bilo koju cenu,
nemam ništa više što nije njemu na prodaju da li ovo znači biti
životinja? baš to, to i jesam...
Ležala je na leđima, dlanovima pritiskala posteljinu sprečavajući
sebe da ustane i ode u njegovu sobu, jer je znala da je i na to
spremna... Nisam to ja, to je telo koje više ne mogu ni da podnesem ni
da kontrolišem... Ali, negde duboko u njoj, ne kao reči, već kao tačka
mirnoće koja zrači, bio je sudija koji je procenjivao; više nije osuđivao,
već odobravao i zabavljao se, kao da govori: Tvoje telo? Da on nije
ono što znaš da jeste, da li bi te tvoje telo vodilo njemu? Zašto želiš
baš njegovo telo, a ne neko drugo? Zar misliš da proklinješ sve ono po
čemu oboje živite? Zar proklinješ ono čemu oda ješ počast, ovog
trenutka, samom svojom žudnjom?... Nije morala da čuje reči, znala ih
je, oduvek ih je znala... Posle nekog vremena, svetlost tog saznanja se
zagubila, ništa nije preostalo sem bola i dlanova koji su pritiskali
posteljinu i gotovo ravnodušne zapitanosti da li je i on budan i suočen
s istom mukom.
Nije čula nikakav zvuk u kući niti je videla odsjaj svetla s njegovih
prozora na stablima napolju. Posle dugog vremena je iz tame njegove
sobe čula dva zvuka koja su joj dala potpuni odgovor; znala je da je
budan i da neće doći; bio je to zvuk koraka i škljocanje upaljača.
Ričard Heli prestade da svira, okrenu leđa klaviru i pogleda Degni.
Video je kako je pognula glavu, nehotice skrivajući prejaka osećanja,
pa je ustao, nasmešio se i tiho rekao: "Hvala."
 j
"A ne..." prošaputala je, svesna da je ona ta koja treba da bude
zahvalna i da bi joj uzaludan bio svaki pokušaj da to izrazi. Pomislila
je na godine u kojima su nastajala upravo izvedena dela, ovde, u ovoj
maloj kući na ivici doline, kada je sve to bogatstvo zvukova oblikovao
kao lebdeći spomenik ideji koja izjednačava značenje života sa
značenjem lepote dok je ona hodala ulicama Njujorka beznadežno
tragajući za nekakvim oblikom uživanja sa škripom moderne
simfonije za petama, koju kao da je ispijuvalo zaraženo grlo zvučnika,
iskašljavajući zlobnu mržnju prema svemu postojećem.
Ali, ja to i mislim", reče Ričard Heli, smešeči se. Ja sam poslovan
čovek i nikad ništa ne radim zabadava. Vi mi plaćate. Da li shvatate
zašto sam želeo da vama sviram večeras?"
Podigla je glavu. Stajao je na sredini dnevne sobe, bili su sami,
prozor je bio otvoren da propusti letnju noć, tamno drveće na
prostranoj padini koja se lagano spuštala prema udaljenim svetlima u
dolini.
"Gospođice Tegart, koliko je ljudi kojima moje delo znači onoliko
koliko znači vama?"
"Ne mnogo", odgovorila je jednostavno, nije se hvalila niti mu
laskala, odavala je dužno, objektivno priznanje vrednostima o kojima
su govorili.
"To je plata koju zahtevam. Mnogi je ne mogu priuštiti. Ne mislim
pri tom na vaše uživanje, ne mislim na vaša osećanja do đavola s
osećanjima! Mislim na vaše razumevanje i činjenicu da je vaše
uživanje iste prirode kao i moje, da potiče od istog: inteligencije,
znalačke procene uma sposobnog da sudi o mom delu po istim
vrednosnim kriterijumima po kojima sam ga i napisao hoću da
kažem, ne zato što ste vi nešto osetili, već što ste osetili šta sam ja
želeo da osećate, ne zato što se divite mom radu, već što mu se divite
iz razloga iz kojih sam Ja želeo da mu se dive." Prigušeno se
nasmejao. "Samo je jedna strast kod većine umetnika snažnija od želje
za divljenjem: strah od otkrivanja kakve je prirode divljenje koje im se
ukazuje. Ali, taj strah nikada nisam s njima delio. Ne zavaravam se
kada je u pitanju moj rad, niti kakav to odziv želim i jedno i drugo mi
suviše mnogo znači. Nije mi stalo do bezrazložnog divljenja, bilo da je
ono emotivno, intuitivno, instinktivno ili slepo. Nije mi stalo ni do
 j
kakvog slepila, imam toliko toga da pokažem - i ni do kakve gluvoće,
jer imam toliko toga da kažem. Nije mi stalo da mi se divi nečije srce
stalo mi je samo do glave. A kada pronađem mušteriju s takvom
neprocenjivom sposobnošću, onda je moje izvođenje trgovina u kojoj
oboje profitiramo. Umetnik je trgovac, gospođice Tegart, najteži i
najzahtevniji od svih. Da li me sada razumete?"
"Da", odgovorila je ne verujući. "Verujem vam." Ne verujući, jer
slušala je o sopstvenom simbolu moralnog ponosa, a izabrao ga je
čovek od kojeg je to najmanje očekivala.
"Ako je tako, što ste onda imali takav tragičan izraz na licu pre
nekoliko trenutaka? Za čim to žalite?"
"Za godinama kada niko nije čuo vaša dela."
"Ali, nije tako. Održavao sam dva ili tri koncerta svake godine.
Ovde, u Galtovom tesnacu. Imam koncert sledeće nedelje. Nadam se
da ćete doći. Ulaznica je dvadeset pet centi."
Nije mogla da se ne nasmeje. Osmehnuo se, a onda mu se izraz na
licu uozbiljio, kao da ga je preplavio talas neizgovorenih misli.
Zagledao se u tamu iza prozora, u tačku gde je u čistini među
granama, s mesečinom koja je upijala boju ostavljajući samo
svetlucanje metala, znak dolara stajao kao kriva linija od sjajnog
čelika uklesana na nebu."Gospođice Tegart, da li uviđate zašto bih dao
sto modernih umetnika za jednog pravog poslovnog čoveka? Zašto
imam mnogo više zajedničkog sa Elisom Vajatom ili Kenom
Denegerom koji, uzgred budi rečeno, nema sluha nego s ljudima poput
Morta Lidija i Balfa Jubenka? Bilo da se o radi o simfoniji ili rudniku
uglja, svaki je posao stvaralački čin i potiče iz istog izvora:
nenarušenog umeća gledanja na stvari sopstvenim očima, što znači
umeća da se racionalno prepozna šta je šta, što znači umeća viđenja,
povezivanja i stvaranja onoga što još nije viđeno, povezano i stvoreno.
Ta jarka vizija, za koju kažu da pripada stvaraocima simfonija i
romana šta misle, kakva to snaga stoji iza sposobnosti ljudi koji su
otkrili kako se koristi na a, kako se upravlja rudnikom, kako se pravi
električni motor? Taj sveti plamen, za koji kažu da bukti u muzičarima
i pesnicima šta li misle, šta to nagoni industrijalce da prkose celom
svetu radi svog novog metala, kao što su pronalazači aviona, graditelji
železnica, istraživači novih klica ili novih kontinenata radili
vekovima? Beskompromisna posvećenost traganju za istinom,
gospođice Tegart? Jeste li čuli moraliste i ljubitelje umetnosti da u
proteklim vekovima pominju kakav svetliji primer takve posvećenosti
od primera čoveka koji kaže da se zemlja zaista okreće, ili čoveka koji
kaže da amalagam čelika i bakra poseduje osobine koje nešto
omogućavaju, i on ih zaista ima i to nešto zaista omogućava i može
ga svet stavljati na muke ili uništiti, on neće prihvatiti lažne dokaze o
nečemu do čega je došao zahvaljujući sposobnosti svog uma! To,
gospođice Tegart, takav duh, takva hrabrost i ljubav prema istini
nasuprot prijavoj propalici koji ide okolo i ponosno vas uverava da je
gotovo dostigao savršenstvo luđaka, zato što je umetnik bez blage
predstave o tome šta je njegovo delo, šta ono označava, njega ne
ograničavaju takvi kruti pojmovi kao što su biti ili značiti, on je oruđe
viših sila, on ne zna kako je ili zašto stvorio svoje delo, jednostavno je
spontano izniklo iz njega, kao kad pijanica povraća, nije razmišljao, ne
bi on ni zastao da razmisli, on je samo osetio, sve što on treba da radi
jeste da oseća on oseća, mlitava, jezičava, prevrtljiva, slinava, plašljiva,
nepritvorna bitanga! Ja znam kakva je disciplina, kakav trud, kakva
tenzija u glavi, kakva neprestana težnja za jasnoćom potrebna da bi
se proizvelo umetničko delo ja znam da to zahteva takav rad naspram
kojeg rad okovanih robijaša liči na odmor, i okrutnost kakvu ni
sadista u vojsci nije u stanju da pokaže i prihvatiću radije upravnika
rudnika nego bilo koje hodajuće oruđe viših sila. Upravnik zna da
vagone s ugljem pod zemljom ne pokreču njegova osećanja on zna šta
ih pokreće. Osećanja? E da, mi osećamo, on, vi i Ja - mi smo Jedini
ljudi koji su sposobni da osećaju i znamo odakle nam potiču osećanja.
Ali ono što nismo znali i što smo predugo odlagali da saznamo jeste
priroda onih koji tvrde da ne umeju da objasne svoja osećanja. Nismo
znali šta to oni osećaju. Sada to saznajemo. Bila je to skupa greška. A
oni najkrivlji će platiti najvišu cenu što, po pravdi, i moraju. Najkrivlji
su pravi umetnici, koji će sada uvideti da će sami najpre biti uništeni,
a da su omogućili pobedu uništitelja pomažući im da slome njihove
jedine zaštitnike. Jer, ako postoji tragičnija budala od poslovnog
čoveka koji ne zna da je predstavnik najkreativnijeg ljudskog duha
onda je to umetnik koji misli da je poslovni čovek njegov neprijatelj."
 Tačno je pomislila je dok je hodala ulicama u dolini, gledajući s
dečjim oduševljenjem izloge koji su svetlucali na suncu poslovi ovde
poseduju svrhovitu selektivnost umetnosti, a umetnost pomislila je
kada je ušla u mrak improvizovane koncertne dvorane, slušajući
kontrolisanu silinu i matematičku preciznost Helijeve muzike strogu
disciplinu poslovanja.i jedno i drugo su odisali tehnikom pomislila je
kada je sela u red klupa pod otvorenim nebom i posmatrala Kej
Ladlou na sceni. Tako nešto nije doživela još od detinjstva da je tri
sata okupira predstava s čijom se pričom nikada ranije nije susrela,
čije stihove nikada nije čula, na temu koja nije jedna od onih koje se
prenose vekovima. Bila je to ona zaboravljena ushićenost kada vam
pažnjom, kao dizginama, upravlja nešto genijalno, neočekivano,
logično, svrhovito, novo jer je to sve otelotvoreno u izvanrednom
umećužiene koja igra lik čija se duhovna lepota meri s njenim fizičkim
savršenstvom.
"Zato sam ovde, gospođice Tegart", reče Kej Ladlou, smešeći de dok
je odgovarala na njen komentar posle predstave. "Svaki vid ljudske
veličine koji sam mogla da predstavim svojim talentom spoljašnji svet
je hteo da obezvredi. Dozvoljavali su mi da igram samo likove koji
predstavljaju izopačenost, samo kurve, žene u potrazi za raspusnim
životom i one koje uništavaju tuđe domove, koje je uvek pobeđivala
devojka iz susedstva, personifikacija svih vrlina osrednjosti. Koristili su
moj talent da bi unizili njegovu vrednost. Zato sam se povukla."
Još od detinjstva, pomislila je Degni, nije osetila takvu ushićenost
nakon izvođenja neke predstave osećanje da u životu ima stvari
kojima vredi stremiti, umesto osećanja da je upravo proučila jednu
stranu kanalizacije koju nije morala da vidi. Dok je publika iz
osvetljenih redova odlazila u mrak klupa, primetila je Elisa Vajata,
sudiju Neragenseta, Kena Denegera ljude za koje su govorili da
preziru sve oblike umetnosti.
Poslednje što je videla te večeri bile su dve visoke, uspravne, vitke
prilike koje su zajedno išle puteljkom među stenama, i snop reflektora
osvetlio je njihovu zlatastu kosu. Bili su to Kej Ladlou i Ragnar
Danešeld i zapitala se da li će podneti povratak u svet u kojem je to
dvoje osuđeno na propast.
 Ponovo doživljeni osećaj iz detinjstva vraćao joj se kad god bi
susrela dva sina mlade žene koja je držala pekaru. Često ih je viđala
kako lutaju puteljcima u dolini dva neustrašiva stvorenja, od sedam i
pet godina. Izgledalo joj je da se suočavaju sa životom kao ona
nekada. Na licima im nije bio izraz dece iz spoljašnjeg sveta izraz
straha, polutajnovit, polupodrugljiv izraz, kojim se deca brane od
odraslih, izraz koji kazuje da slušaju laži i uče se mržnji. Dva dečaka
posedovala su otvorenost, radost, prijateljsku sigurnost mačića koji ne
očekuju da ih neko povredi, posedovali su nevinu prirodnost,
nehvalisavo osećanje sopstvene vrednosti i nevino poverenje u
sposobnost svakog stranca da je prepozna, živu radoznalost zbog koje
će se u sve upustiti verujući da život ne sadrži ništa bezvredno ili
nedostupno; izgledali su kao da će zlonamernost, ako je i susretnu,
prezrivo odbaciti, ne kao nešto opasno, već nešto glupo, neće je
rezignirano prihvatiti kao jednu od zakonitosti postojanja.
"Oni su moja karijera, gospođice Tegart", rekla je mlada majka
odgovarajući na njen komentar dok je umotavala veknu svežeg hleba
osmehujući joj se iza pulta. "Oni su profesija koju sam izabrala, koja
se, uprkos svim glupostima o majčinstvu, ne može uspešno obavljati
napolju. Mislim da ste sreli mog muža, on je profesor ekonomije i radi
na održavanju telefonskih linija kod Dika Maknamare. Znate, naravno,
da se ovde zakletva ne polaže kolektivno i da porodice i rođaci ne
mogu ovde doći osim ukoliko svako sam ne položi štrajkačku zakletvu
zato što sam u nju veruje. Ja sam ovamo došla ne zbog profesije svog
muža, već zbog svoje profesije. Došla sam da bih sinove podigla kao
ljudska bića. Ne želim da ih prepustim obrazovnim sistemima
osmišljenim da ometaju razvoj dečjeg mozga, da ih ubeđuju da je
razum nemoćan, da je postojanje neracionalni haos kojim sami ne
upravljaju" i da im usađuju stalni užasan strah od svega. Divite se
razlici imeđu moje dece i one napolju, gospođice Tegart? A uzrok je
tako prost. Uzrok je taj što ovde, u Galtovom tesnacu, nema čoveka
koji ne bi smatrao monstruoznim suočiti dete i sa najmanjim
primerom neracionalnog."
Pomislila je na učitelje koje su škole sveta izgubile dok je
posmatrala tri učenika dr Ekstona, te večeri kada su se ponovo sastali
nakon godinu dana.
 g
Jedini gost kojeg je Hju Ekston osim njih pozvao bila je Kej Ladlou.
Njih šestoro je sedelo u dvorištu njegove kuće, zalazeće sunce im je
obasjavalo lica, a dno doline polako nestajalo u mekom plavetnilu
isparenja.
Posmatrala je njegove učenike, tri gipka, spretna čoveka,
poluopružena na baštenskim stolicama, opuštena i zadovoljna, na sebi
su imali pantalone, košulju i vetrovku: Džona Galta, Fransiska
d'Ankoniju, Ragnara Danešelda.
"Nemojte se čuditi, gospođice Tegart", reče dr Ekston osmehujući se,
"i nemojte pogrešno misliti da su ova moja tri učenika nekakva
nadljudska stvorenja. Oni su nešto mnogo veće i zadivljujuće: oni su
normalni ljudi nešto što svet nikada nije video i njihov podvig je u
tome što su uspeli da kao takvi opstanu. Zaista je potreban izuzetan
um i još izuzetnija čvrstina da biste ostali nedirnuti pogubnim
uticajima svetskih doktrina, nagomilanog vekovnog zla ostati čovek,
jer biti čovek znači biti racionalan."
Primetila je nešto novo u stavu dr Ekstona, nekakvu promenu u
strogosti njegove uobičajene rezervisanosti; kao da je i nju primao u
njihov krug, kao da je više od gosta. Fransisko se ponašao kao da je
njeno prisustvo pri njihovom ponovnom okupljanju nešto prirodno,
kao da se podrazumeva. Na Galtovom licu nije se mogao očitati
nikakav stav o tome; ponašao se kao da je samo uljudno dopratio
nekoga koga je dr Ekston pozvao. Primetila je kako se pogled dr
Ekstona stalno vraća na nju, bio je kao ponosni učitelj koji znalcu
pokazuje učenike. Vraćao se uvek istoj temi, kao otac koji je pronašao
slušaoca za ono o čemu najviše voli da priča: "Trebalo je da ih vidite
kada su bili na fakultetu, gospođice Tegart. Niste mogli pronaći tri
mladića koji su rasli u lazličitijem okruženju od njih trojice do vraga
da idu oni koju su smislili teoriju o društvenoj uslovljrnostli mora da
su izabrali jedan drugog na prvi pogled, medu hiljadama u tom
kampusu. Fransisko, najbogatiji naslednik na svetu Ragnar, evropski
aristokrata i Džon, čovek koji je sam sebe stvorio, u svakom pogledu,
niotkuda, bez prebijene pare, bez roditelja, bez ikakvih veza. U stvari,
on je sin nekog mehaničara s benzinske pumpe na nekom zabitom
raskršću u Ohaju, sa dvanaest godina je napustio dom u potrazi za
sopstvenim putem - ali, za mene, on je na ovaj svet došao kao
 j j
Mlnerva, boginja mudrosti, koja je iskočila iz Juplterove glave sasvim
razvijena i opremljena. Sećam se dana kada sam ih svu trojicu prvi
put video. Sedeli su u zadnjem redu učionice držao sam predavanja za
postdiplomce, toliko teška da je retko ko, ukoliko to nije morao, ikada i
pokušao da ih pohađa. A njih trojica su izgledali suviše mladi i za
brucoše imali su šesnaest godina u to vreme, kasnije sam saznao. Na
kraju predavanja, Džon je ustao i postavio mi Jedno pitanje. Bilo je to
pitanje na koje bih, kao nastavnik, bio ponosan i da ga je postavio
neki student posle šest godina bavljenja filozofijom. Odnosilo se na
Platonovu metafiziku, a ni sam Platon nije imao dovoljno pameti da
ga postavi. Odgovorio sam - i pozvao Džona da dođe u moju
kancelariju nakon predavanja. Došao je sva trojica, u stvari video sam
drugu dvojicu u čekaonici i pozvao i njih da udu. Razgovarali smo
Jedan sat a onda sam otkazao sve sastanke i ostatak dana proveo u
razgovoru s njima. Posle toga sam sredio da pohađaju predavanja i
polažu taj ispit. Pohađali su predavanja. Dobili su najviše ocene u
grupi. Diplomirali su iz dva predmeta: fizike i filozofije. Njihov izbor je
zaprepastio sve sem mene: moderni mislioci su smatrali da nije bitno
shvatiti realnost, a moderni fizičari da nije neophodno razmišljati. Ja
sam znao da nije tako; ono što me je zaprepastilo bilo je to što su i ova
deca to znala... Robert Stedler je bio šef Odseka za fiziku, ja šef Odseka
za filozofiju. On i ja smo ukinuli sva pravila i ograničenja ovoj trojici
studenata, poštedeli ih svih rutinskih, nebitnih predavanja, opteretili
samo najtežim zadacima i omogućili im da diplomiraju iz ova dva
predmeta za četiri godine. Oni su zaista radili. A tokom te četiri godine
sami su sebe izdržavali. Fransisko i Ragnar su dobijali novac od svojih
roditelja, Džon nije ništa dobljao, ali su sva trojica radila da bi stekli
iskustvo i novac. Fransisko je radio u livnici bakra, Džon u nekoj
radionici na železnici, a Ragnar ne, gospođice Tegart, Ragnar nije bio
najležerniji, već najposvećeniji od njih trojice - on je radio kao
službenik u univerzitetskoj biblioteci. Imali su vremena za sve što su
želeli, ali ne i za ljude i društvene aktivnosti u kampusu. Oni su...
Ragnare!" uzviknu on oštro, iznenada, "nemoj sedeti na zemlji!"
Danešeid je bio skliznuo na zemlju i sedeo na travi, s glavom na
kolenima Kej Ladlou. Poslušno je ustao, smejuljeći se. Dr Ekston se
osmehnuo kao da se izvinjava.
 j
"Stara navika", objasni on Degni. "Uslovni refleks, valjda. Dok je bio
na fakultetu stalno sam mu to govorio kada bih ga uhvatio kako sedi
na zemlji u mom dvorištu, u hladnim, maglovitim večerima bio je
napažljiv u tom smislu, brinuo me je, trebalo je da zna koliko je to
opasno i..."
Iznenada je zastao; pročitao je u Degninom zaprepašćenom
pogledu i svoju pomisao: pomisao na opasnosti s kojima se odrasli
Ragnar po svom izboru suočavao. Dr Ekston slegnu ramenima,
bespomoćno šireći ruke, kao da se sam sebi podsmeva. Kej Ladlou mu
se s razumevanjem osmehnu.
"Moja kuća je bila odmah do kampusa", nastavio je, uzdišući, "na
visokom uzvišenju iznad jezera Iri. Mnoge smo večeri proveli zajedno,
nas četvorica. Satima smo ovako sedeli, u mom dvorištu, u ranim
Jesenjim ili prolećnim noćima, samo što je umesto ove granitne
planinske kosine pred nama bilo jezero, neograničeno se pružalo u
daljinu. Radio sam napornije tih večeri nego u učionici, odgovarao im
na sva postavljana pitanja, diskutovali smo o temama koje su
pokretali. Oko ponoći bih napravio toplu čokoladu i terao ih da je
popiju uvek sam sumnjao da ne jedu kako treba - i onda smo
nastavljali s pričom, dok je jezero nestajalo u tami a nebo se činilo
tamnijim od tla. Nekoliko puta smo tako ostali sve dok nebo i jezero
ne bi posvetleli a mi došli na samo nekoliko rečenica od zore. Nisam
smeo to dozvoljavati, znao sam da ionako nisu dovoljno spavali, ali
sam često na to zaboravljao, gubio osećaj za vreme znate, kada su bili
tamo, uvek sam osećao kao da je rano jutro i da je dugi, nepresušni
dan ispred nas. Nikada nisu govorili o tome šta bi hteli da rade u
budućnosti, nikada se nisu pitali da li ih je neki misteriozni Svevišnji
obdario neznanim sposobnostima koje će im omogućiti da ostvare ono
što žele govorili su o onome što će uraditi. Da li ljubav od čoveka pravi
kukavicu? Znam da sam osećao strah samo u trenucima dok sam ih
slušao, razmišljajući kuda ide svet i sa čim će se morati suočavati u
budućnosti. Strah? Jeste, bio je to strah ali i nešto više od straha. Bilo
je to osećanje zbog kojeg ljudi postaju spremni da ubiju u trenucima
kada bih pomislio da je svrha svetskih kretanja uništenje ove dece, da
su ova moja tri sina odabrali da žrtvuju. O, da, i ubio bih ja ali koga
ubiti? Svakoga i nikoga, kad nema jednog neprijatelja, jednog središta,
 g g j g j j j g
jednog nasilnika; nije to socijalni radnik koji se usiljeno smeška,
nesposoban da stvori ijednu paru, ili birokrata koji krade i boji se i
sopstvene senke, već ceo svet srija u užas pod pritiskom svakog nazovi
pristojnog čoveka koji veruje da je potreba svetija do sposobnosti, a
sažaljenje svetije od pravde. Ali, to su bili samo trenuci. Nisam se uvek
tako osećao. Slušao sam svoju decu i znao da ih ništa ne može
poraziti. Gledao sam ih, dok su sedeli u mom dvorištu, a tamo dalje,
van moje kuće bile su visoke, tamne zgrade onoga što je još uvek
predstavljalo spomenik neporobljenoj misli Univerzitet 'Patrik Henrl' a
još dalje, svetla Klivlanda, crvenkasti odsjaj čeličana iza kolone
dimnjaka, svetlucave crvene točkice radio-tornjeva, dugi beli zraci
aerodroma na tamnoj ivici neba i mislio sam, u ime svega velikog što
je ikada postojalo i pokretalo ovaj svet, u ime veličine čiji su oni
poslednji izdanci, sigurno će pobediti... Sećam se noći kada sam
primetio da Džon dugo ćuti i video da je zaspao, ispružen na zemlji.
Druga dvojica su priznala da nije spavao tri dana. Njih sam odmah
poslao kući, ali nisam imao srca da pomeram Džona. Bila je topla
prolećna noć, doneo sam ćebe da ga pokrijem, i pustio ga da spava tu
gde je. Sedeo sam kraj njega do jutra i dok sam mu posmatrao lice
obasjano zvezdama, onda i prve sunčeve zrake na bezbrižnom čelu i
sklopljenim očima, tada sam doživeo, ne molitvu, ja se ne molim, već
ono stanje duha u poređenju s kojim je molitva tek jadan pokušaj:
potpunu, sigurnu posvećenost ljubavi prema ispravnom i uverenje da
će ono što je ispravno pobediti a ovaj dečak imati budućnost kakvu
zaslužuje." Pomerio je ruku, pokazujući na dolinu. "Nisam očekivao da
će ona biti ovoliko veličanstvena niti ovoliko teška."
Padao je mrak i planine su se postepeno stapale s nebom. Svetla
doline kao da su visila u prostoru ispod njih, s crvenim dahom
Stoktonove fabrike iznad njih, dok je osvetljena niska prozora
Maliganove kuće ličila na železnički vagon ocrtan na nebu.
"Imao sam jednog suparnika", reče dr Ekston polako. "Bio je to
Robert Stedler... Nemoj se mrštiti, Džon to je prošlost... Džon ga je
nekada voleo. Pa, i ja sam ali ne baš; ono što čovek oseća prema umu
kakav je Stedlerov bolno je blizu ljubavi, to je ono najrede
zadovoljstvo; osećaj divljenja nekome. Ne, nisam ga voleo, ali on i ja
smo uvek osećali kao da smo jedini preživeli iz nekog doba ili zemlje
 j g j
koji nestaju, u brbljivoj močvari osrednjosti koja nas okružuje. Smrtni
greh Roberta Stedlera bio je taj što nikada nije otkrio svoju pravu
domovinu... Mrzeo je glupost. To je jedina emocija koju sam video da
pokazuje prema ljudima zajedljiva, oštra, zamorna mržnja prema
svakom obliku nesposobnosti koji se usuđivao da mu se suprotstavi.
Želeo je sve da radi na svoj način, da ga puste da ide ka cilju, želeo je
da izbriše ljude sa svog puta a nikada nije pronašao sredstva koja bi
mu to omogućila, niti je otkrio pravu prirodu svog puta ni svojih
neprijatelja. Krenuo je prečicom. Da li se vi to smeškate, gospođice
Tegart? Mrzite ga. zar ne? Da, vi znate kakvu je prečicu izabrao.
Rekao vam je da smo bili rivali oko ova tri studenta. To je tačno ili,
tačnije, ja nisam o tome razmišljao na taj način, ali sam znao da on
jeste. Pa, ako smo i bili rivali, ja sam imao jednu prednost znao sam
da su im potrebne obe profesije; on nikada nije razumeo zašto ih je
interesovala moja Nikada nije razumeo koliko je ona njemu samom
bitna i to ga je, uzgred budi rečeno, i uništilo. Ali u to vreme još uvek
je bio dovoljno živ da posegne za ovom trojicom. 'Posegnuti' je prava
reč za to. Pošto je inteligencija bila jedina vrednost koju je obožavao,
stegao ih je kao da su njegovo lično blago. Oduvek je bio veoma
usamljen. Mislim da su mu u ćelom životu Fransisko i Ragnar bili
jedina ljubav, a Džon jedina strast Džona je smatrao svojim
naslednikom, on je bio njegova budućnost njegova besmrtnost Džon je
nameravao da bude pronalazač, što je značilo da će biti fizičar; trebalo
je da pohađa predavanja na postdiplomskim studijama kod Roberta
Stedlera. Fransisko je nameravao da radi nakon što diplomira; trebalo
je da bude savršen spoj nas dvojice, svojih intelektualnih očeva:
industrijalac, a Ragnar, niste znali šta je Ragnar odabrao, gđice
Tegart? Ne, nije hteo da bude ni pilot kaskader, ni istraživač džungle,
ni ronilac na velikim dubinama. Odabrao je nešto mnogo hrabrije od
toga. Ragnar je nameravao da bude filozof. Apstraktni, teoretski,
akademski, izolovani filozof u kuli od slonove kosti. Da, voleo je njih
Robert Stedler. Pa ipak... rekao sam da bih ubio ukoliko bi ih to
zaštitilo, ali nemam koga. Kada bi to bilo rešenje što, naravno, nije
onaj koga bi trebalo ubiti jeste Robert Stedler. Od svih ljudi, od svih
pojedinačnih zala koja sada uništavaju svet njegova krivica je
najveća. On je, zbog svog uma, morao biti svesniji. Njegovo je ime
 j j g g j j g j
jedino s kojim povezuju čast i uspeh, a u službi je pljačkaša. On je
čovek koji je nauku predao, da njome vlada moć njihovog oružja.
Džon to nije očekivao. Nisam ni ja... Džon se vratio na postdiplomska
predavanja iz fizike. Ali, nije ih završio. Napustio ih je, onog dana kada
je Robert Stedler odobrio stvaranje Državnog naučnog instituta
Slučajno sam sreo Stedlera u hodniku na univerzitetu, kada je izlazio
iz kancelarije nakon poslednjeg razgovora sa Džonom. Izgledao je
drugačije. Nadam se da nikada više neću morati da vidim takvu
promenu na nečijem licu. Video me je kako prilazim i mada on sam
nije znao, ja jesam, zbog čega se razmahao i viknuo: 'Muka mi je od
svih vas nepraktičnih idealista!' Okrenuo sam se. Znao sam da sam
upravo čuo čoveka kako sam sebi izriče smrtnu presudu. Gospođice
Tegart, da li se sećate pitanja koje ste mi postavili u vezi s moja tri
učenika?"
"Da", prošapta ona.
"Iz vašeg pitanja mogao sam da zaključim nešto o onome što vam
je Robert Stedler o njima rekao. Recite mi, zašto ih je uopšte i
spominjao?"
Ugledao je njen jedva primetan, gorki osmeh. "Ispričao mi je priču
o njima da bi opravdao svoj stav o uzaludnosti ljudske inteligencije.
Ispričao mi je to kao jedan primer izneverene nade. 'Imali su takvu
vrstu inteligencije', rekao je, 'za koju čovek očekuje da će u budućnosti
menjati tok sveta.'"
"Pa, zar nisu?"
Lagano je klimnula glavom, i ostala tako pognuta na trenutak, u
ime slaganja i odavanja počasti.
"Želim da u potpunosti shvatite, gospođice Tegart, koliko su zli oni
koji tvrde da su se uverili da je ova zemlja, po svojoj prirodi, carstvo
zla, u kojem dobro nema šansu da pobedi. Neka provere premise.
Neka provere svoja merila vrednosti. Neka provere pre no što sami
sebi dozvole da budu 'zli zato što se drugačije ne može' da li znaju šta
je dobro i šta sve ono podrazumeva. Robert Stedler sada veruje da je
inteligencija uzaludna i da ljudski život ne može a da ne bude
neracionalan. Zar je očekivao da će Džon Galt postati veliki naučnik
voljan da radi po naređenjima dr Flojda Ferisa? Zar je očekivao da će
Fransisko d'Ankonija postati veliki industrijalac voljan da proizvodi po
 j j j
naređenjima i za dobro Veslija Mauča? Zar je očekivao da će Ragnar
Danešeld postati veliki filozof voljan da propoveda po naređenjima dr
Sajmona Pričeta da um ne postoji i da je sila ispravna? Zar bi takvu
budućnost Robert Stedler smatrao racionalnom? Primetićete,
gospođice Tegart, oni koji najglasnije viču o izneverenim nadama, o
padu vrline, o uzaludnosti razuma, o nemoći logike oni su sami
dostigli potpuni, precizni, logični ishod ideja koje su propovedali, tako
nemilosrdno logičan da se ne usuđuju da ga prepoznaju. U svetu koji
proklamuje nepostojanje uma, moralnu ispravnost vladavine sile,
kažnjavanje sposobnih zarad nesposobnih, žrtvovanje najboljeg zarad
najgoreg u takvom svetu oni najbolji se moraju suprotstaviti društvu i
postati mu smrtni neprijatelji. U takvom svetu će Džon Galt, čovek
neizmerne intelektualne moći, postati neobučeni radnik, Fransisko
d'Ankonija, čudotvorni stvaralac bogatstva, postaće rasipnik, a Ragnar
Danešeld, prosvećeni čovek, postaće siledžija. Društvo, i dr Robert
Stedler, ostvarili su sve što su zagovarali. Na šta se sada žale? Daje
univerzum iracionalan? Pa, da li je?"
Smešio se; osmeh je izražavao nemilosrdnu blagost uverenosti.
"Svaki čovek gradi svet po sopstvenom liku", reče. "Ima moć da
bira, ali nema moć da izbegne čin biranja. Ako se odrekne svoje moći,
odriče se statusa čoveka, i sferom njegovog postojanja ovladava haos
neracionalnog, koji melje sve pred sobom a i to je njegov izbor. Ko god
zadrži makar ijednu misao nekorumpiranu voljom drugih, ko god u
realnost unese šibicu ili kvadrat bašte načinjene po sopstvenoj zamisli
taj je, u toj meri, čovek, i to je jedino merilo njegove vrline. Oni"
pokazao je na svoje učenike "nisu pravili ustupke. Ovo je" pokazao je
na dolinu "merilo onog što su sačuvali i što jesu. Sada mogu ponoviti
odgovor na vaše pitanje, jer znam da ćete ga shvatiti. Pitali ste me da
li sam ponosan na ono što su moja tri sina postala. Ponosniji sam no
što sam se nadao da ću biti. Ponosan sam na sve što su uradili, na
svaki njihov cilj i svaku vrednost koju su odabrali. Eto vam, Degni,
mog punog odgovora."
Iznenadno izgovaranje njenog imena zvučalo je očinski; poslednje
dve rečenice izgovorio je ne gledajući nju, već Galta. Galt mu je
odgovorio iskrenim pogledom, na tren nepomičnim, kao da potvrđuje.
Onda mu je pogled prešao na nju. Posmatrao ju je kao da nosi
 j g j j j
neizgovorenu titulu, koja je visila u tišini među njima, titulu koju joj je
dr Ekston dodelio ali je nije objavio i niko je drugi nije zapazio, videla
je u njegovim očima da ga zabavlja njena iznenađenost, da joj da je
podršku i, gotovo ne verujući, nužnost.
Bakar d'Ankonija br. 1 bio je mali usek na licu planine, kao da je
neko nožem urezao nekoliko zareza i ogolio stenoviti greben, crven
kao rana na crvenkasto-mrkom bedru. Obasjavalo ga je sunce. Degni
je stajala na ivici staze, oslanjala se jednom rukom na Galta a drugom
na Fransiska, dok im je vetar duvao u lice a onda nastavljao dalje
preko doline, pet stotina metara niže.
Ovo je pomislila je, gledajući u rudnik priča o ljudskom bogatstvu
ispisana na planinama: nekoliko borova, iskrivljenih od oluja koje su
vekovima besnele divljinom, natkrililo je rezove; Šest ljudi je radilo na
grebenu, a prekomerna, komplikovana mašinerija ocrtavala je
diskretne šare na nebu. Mašinerija je obavljala najveći deo posla.
Primetila je da Fransisko pokazuje svoj teren Galtu koliko i njoj,
možda i više. "Nisi ovo video od prošle godine. Džon... Džon, čekaj
samo da vidiš šta će biti za godinu dana. Još samo nekoliko meseci pa
ću biti gotov s onim napolju a onda će mi ovo biti stalni posao.
"Ma kakvi, Džoni" reče on, odgovarajući na pitanje uz smeh
iznenada je postala svesna posebnog načina na koji je gledao Galta:
isti mu je izraz videla u očima kada je stajao u njenoj sobi, stiskajući
ivicu stola da bi prežlveo trenutak koji se ne da prežlvetl; izgledao je
kao da mu je neko pred očima; bio je to Galt, pomislila je; to ga je
Galtov lik terao napred.
U jednom kutku nje pojavio se tračak užasa: napor koji je
Fransisko tada uložio da bi prihvatio gubitak nje i svog suparnika, kao
cenu koju mora platiti za ovu bitku, bio je toliko veliki da sada ne vidi
istinu, koju je dr Ekston spoznao. Šta će biti s njim kada je sazna?
pitala se, i začula oštri glas, podsečao ju je da možda to nikada i neće
biti istina.
Deo nje je osećao slabu napetost dok je posmatrala kako Galt
gleda Fransiska: bio je to otvoreni, prostodušni, neskriveni pogled
predavanja neskrivenim osećanma. Zabrinuto se zapitala o prirodi
nečega što nikada nije izrazila ni odbacila: pitala se da li će tom
osećaju dozvoliti da ga unizi do ružnoće odricanja.
 j g j
Ali, najveći deo njenih misli obuzimao je snažan osećaj da se
nečega oslobodila, kao da se smeje svim sumnjama. Pogled joj se
vraćao na put koji su prešli da bi stigli dovde, tri iscrpljujuća
kilometra vijugave staze, koja je išla poput rezova na vadičepu, od
vrha njenih stopala prema dnu doline. Pogledom je ispitivala teren
dok su joj misli jurile nekakvu pomisao.
Grmlje, borovi i prianjajući tepih od mahovine penjali su se iz
podnožja zelenih padina uz granitne kosine. Mahovina i grmlje
postepeno su nestajali, a borovi su se uspinjali, probijajući se u tankim
snopovima, sve dok nije ostalo samo nekoliko usamljenih stabala,
rasla su uz ogoljenu stenu prema beloj peni snega u udubljenma oko
vrhova. Pogledala je nejgenijalniju mašineriju za iskopavanje koju je
ikada videla, onda stazu po kojoj su kopita usporenih mazgi
omogućavala najstariji oblik prevoza.
"Fransisko", upita ona, pokazujući, "koje izumeo ove mašine?"
"To je obična oprema, samo malo prilagođena uslovima."
"Ko ju je sklopio?"
"Ja. Ovde nemamo mnogo ljudi. Moralo se nadoknaditi."
"Trošiš suviše snage i vremena prevozeći rudu na mazgama.
Trebalo bi da sagradiš železnicu do doline."
Gledala je dole i nije primetila iznenadni, željni pogled uperen u
njeno lice niti prizvuk opreza u glasu: "Znam, ali to je takav posao da
se, s obzirom na obim proizvodnje u rudniku, ne bi sada isplatio."
"Koješta. Mnogo je prostije nego što izgleda. Tamo na istoku je
prolaz s manjim nagibom i mekšim kamenom, videla sam ga dok smo
se penjali, nema toliko krivina, bilo bi dovoljno pet kilometara pruge,
možda i manje."
Pokazivala je na istok, nije primetila kako su njih dvojica pažljivo
posmatrali njeno lice.
"Treba ti samo pruga uskog koloseka... kao kod prvih železnica... tu
su prve pruge i nastale kod rudnika, samo što su to bili ugljenokopi...
Pogledaj, vidiš onaj prevoj? Ima dovoljno mesta za kolosek od metar i
po, ne treba ni minirati ni proširivati. Vidiš onaj mali uspon, dug je
skoro kilometar? Tu uspon nije veći od četiri posto, to bi savladala bilo
koja lokomotiva." Govorila je brzo, samouvereno, svesna samo radosti
što obavlja svoj prirodni zadatak, u prirodnom svetu, gde ništa nije
 j j g j
važnije od toga da se problem reši. "Put bi sam sebe isplatio za manje
od tri godine. Čini mi se, ovako odoka, da bi najskuplji deo bio par
čeličnih potpora i na jednom mestu bih morala probiti tunel, ali to je
samo sto pedeset metara, možda i manje. Trebao bi mi čelični most da
bih premostila taj usek i dovuklo je dovde, ali to nije tako teško kao
što izgleda da ti pokažem, imaš parče papira?"
Nije primetila s kakvom je brzinom Galt izvukao svesku i olovku i
strpao joj ih u ruke zgrabila ih je, kao da je očekivala da će biti tu, kao
da izda je naređenja na terenu gde se vreme ne gubi zbog ovakvih
detalja.
"Da ti u grubim crtama pokažem šta sam smislila. Ako dijagonalno
zabijemo stubove u stenu" skicirala je velikom brzinom "razmak će
iznositi samo sto osamdeset metara to bi tvoju krivudavu putanju
skratilo za kilometar pruga bi bila postavljena za tri meseca i..."
Zaćutala je. Kada je podigla pogled ka njihovim licima, vatra je već
bila nestala iz njenog. Zgužvala je crtež i bacila ga u crvenu
šljunkovitu prašinu. "Ali, čemu?" uzviknula je, prvi put pokazujući
očajanje. "Da bih sagradila pet kilometara pruge i napustila
transkontinentalni sistem!"
Dva muškarca su je posmatrala bez prekora, s razumevanjem koje
je skoro ličilo na sažaljenje.
Odmahivala je glavom. "Ne mogu", prošapta, "još ne."
Podigla je pogled, znajući da razumeju prirodu očaja koji ju je
obuzeo i da bi uzaludno bilo da skriva borbu. "Pokušala sam da se
povučem... Znam šta bi to značilo... Mislila bih, gledajući svaki prag
koji bismo ovde postavljali, svaki zavrtanj... mislila na onaj drugi tunel
i na most Neta Tegarta... Samo kad ne bih morala da slušam! Kada bih
mogla da ostanem ovde i nikada ne saznam šta rade železnici i
nikada ne saznam da je i ona otišla!"
"Morali biste slušati", reče Galt; bio je to onaj isti nemilosrdni ton,
samo njegov, neumoljiv upravo zbog jednostavnosti, lišen svih
osećanja osim poštovanja činjenica. "Slušali biste o celom toku agonije
Tegart transkontinentala . Znali za svaku havariju. Znali za svaki
zaustavljeni voz. Čuli za svaku napuštenu liniju. Čuli da se ruši most
Tegart. Niko ne ostaje u ovoj dolini ako to nije potpuno svesno izabrao,
s potpunim, celovitim prihvatanjem svake činjenice koja je važna za
 j j j j
odluku. Niko ne ostaje u ovoj dolini tako što na bilo koji način lažira
stvarnost."
Pogledala ga je uzdignute glave, svesna kakvu je šansu odbio.
Pomislila je da joj niko iz spoljašnjeg sveta ne bi to rekao u takvom
trenutku pomislila na svet koji obožava sitne laži i smatra ih činom
milosrđa i osetila napad gnušanja prema takvom stavu, prvi put u
potpunosti sagledavajući svu njegovu ružnoću bila je neobično
ponosna zbog zategnutog, čistog lica čoveka pred sobom on je video
kako joj se usne zatežu u pokušaju samokontrole, a opet umekšavaju
od tananosti nekog osećanja kada je tiho odgovorila: "Hvala. U pravu
ste."
"Ne morate mi sada odgovoriti", rekao je. "Reći ćete mi kada budete
odlučili. Imate još nedelju dana."
"Da", rekla je smireno, "još samo nedelju dana."
Okrenuo se, podigao njen zgužvani crtež, pažljivo ga savio i
gurnuo u džep.
"Degni", reče Fransisko, "kada budeš odmeravala odluku, uzmi u
obzir onaj prvi put kada si se povukla, ako hoćeš, ali uzmi u obzir sve
u vezi s tim. U ovoj dolini nećeš morati mučiti sebe popravljanjem
krovova i staza koje nikuda ne vode."
"Reci mi", upita ona iznenada, "kako si tada otkrio gde sam?"
Osmehnuo se. "Džon mi je rekao. Uništitelj, sećaš se? Pitala si se
zašto uništitelj nije nikoga poslao po tebe. Ali, poslao je. On me je
poslao tamo."
"On te je poslao?"
"Jeste."
"Šta ti je rekao?"
"Ništa naročito. Zašto?"
"Šta je rekao? Da li se sećaš tačnih reči koje je upotrebio?"
"Da, sećam se. Rekao je: 'Ako hoćeš šansu, evo je. Zaslužio si je.'
Sećam se zato što..." Okrenuo se Galtu malo nabranog čela, kao da
postavlja neko usputno, nebitno pitanje. "Džon, nikada nisam razumeo
zašto si to rekao. Zašto to? Zašto moju šansu?"
"Da li bi ti smetalo ako ti ne odgovorim sada?"
"Ne, ali..."
 Neko mu je mahnuo s ulaza u rudnik i on se brzo udaljio, kao da
ta tema ne zahteva dalju pažnju.
Bila je sasvim svesna svakog trenutka koji je prošao dok se
konačno nije okrenula prema Galtu. Znala je da će ga zateći kako je
posmatra. Ništa nije mogla da mu pročita u očima, sem tračka
podrugljivosti, kao da je znao kakav je odgovor tražila i da ga na
njegovom licu neće pronaći.
"Dali ste mu šansu koju ste sami hteli?"
"Nisam ja imao nikakvu šansu dok on nije iskoristio sve svoje."
"Kako ste znali šta je to zaslužio?"
"Ispitivao sam ga o vama deset godina, kad god sam mogao, na
razne načine, iz raznih uglova. Ne, nije mi on rekao način na koji je
govorio o vama mi je sve rekao. Nije želeo da priča, ali pričao je tako
žudno, i žudno i nevoljno u isto vreme i tako sam znao da se tu ne
radi samo o prijateljstvu iz detinjstva. Znao sam čega je morao da se
odrekne zbog štrajka, i koliko se očajno nadao da se toga nije odrekao
zauvek. A ja? Ja sam ga samo ispitivao o Jednom od najvažnijih
budućih štrajkača kao što sam ga ispitivao o mnogim drugima!"
Tračak podrugljivosti još mu je bio u očima; znao je da je to htela
da čuje, ali da nije odgovorio na pitanje kojeg se plašila.
Skrenula je pogled s njegovog lica na Fransiska koji je prilazio, i
više od sebe nije skrivala da je uzrok njenoj iznenadnoj, teškoj
utučenosti strah da bi ih Galt sve troje mogao baciti u beznadežnu
jalovost žrtvovanja.
Fransisko im je prišao, zamišljeno je posmatrajući, kao da
odmerava neko pitanje, pitanje zbog kojeg su mu vragolaste iskrice
sinule u očima.
"Degni, ostala je još samo jedna nedelja", reče on. "Ako odlučiš da
se vratiš, to je poslednji put, i na duže." Nije bilo ni prekora ni tuge u
njegovom glasu, samo neke nove blagosti kao jedinog znaka osećanja.
"Ako sada odeš vratićeš se opet, ali to neće biti tako brzo. A ja ću za
nekoliko meseci doći da živim ovde za stalno, tako da, ako odeš, neću
moći ponovo da te vidim, možda i nekoliko godina. Voleo bih da ovaj
poslednji vikend provedeš sa mnom. Voleo bih da se preseliš kod
mene. Kao moj gost, ništa drugo, nemam neki poseban razlog osim što
bih to voleo."
 Rekao je to jednostavno, kao da ništa nije, niti može ostati skriveno
među njima. Nije videla ni traga iznenađenosti na Galtovom licu.
Osetila je kako je nešto steže u grudima, nešto teško, nesmotreno i
gotovo zlo, nekakva mračna uznemirenost, koja ju je terala da deluje
naslepo.
"Ali ja sam radnik", reče ona, čudno se osmehujući dok je gledala
Galta, "moram da završim svoj posao."
"Ja vas ne obavezujem na to", reče Galt, i osetila je bes u boji
njegovog glasa, koji nije odavao nikakvo skrovito značenje i nije
odgovarao ni na šta drugo sem na bukvalno značenje njenih reči.
"Možete napustiti posao u svakom trenutku. Od vas zavisi."
"Ne, ne zavisi od mene. Ja sam ovde zatvorenik. Zar se ne sećate?
Treba da primam naređenja. Ne mogu da biram, ne mogu da
izražavam želje, da donosim odluke. Želim da ovo bude vaša odluka."
"Želite da odluka bude moja?"
"Da!"
"Upravo ste izrazili svoju želju."
U ozbiljnosti njegovog glasa bilo je podsmeha i ona mu prkosno
dobaci, ne osmehujući se, kao da ga čika da nastavi da se pretvara da
ne razume: "Dobro. To želim!"
Osmehnuo se, kao komplikovanoj dečjoj smicalici koju je odavno
pročitao. "Pa, dobro." Ali se nije osmehivao kada je, okrenuviši se
prema Fransisku, rekao: "Onda, ne može."
Nepopuštanje pred protivnikom koji je, ujedno, i najstroži
nastavnik, bilo je sve što je Fransisko pročitao na njenom licu. Slegnuo
je ramenima, žaleći zbog takve odluke, ali ipak vedar. "Verovatno si u
pravu. Ako ti ne možeš da je sprečiš da se vrati niko ne može."
Nije čula Fransiskove reči. Iznenadilo ju je ogromno olakšanje koje
ju je zapljusnulo kada je čula Galtov odgovor, olakšanje čija je veličina
ukazivala na to koliki je strah odagnao. Tek kada je sve bilo gotovo,
shvatila je šta je sve zavisilo od njegovog odgovora; da je bio drugačiji,
uništio bi dolinu u njenim očima.
Poželela je da se smeje, poželela je da ih obojicu zagrli i smeje se
zajedno s njima kao da nešto proslavljaju, kao da nije važno da li će
ostati tu ili se vratiti u svet, nedelju dana joj se činilo kao beskrajno
dug period, ijedan i drugi put preplavila je neizbrisiva sunčeva svetlost
 g j g j
i nijedna bitka nije teška, pomislila je, ako je ovo način da se postoji.
Olakšanje nije poticalo samo od saznanja da je se on neće odreći, niti
od uverenosti da će uspeti da pobedi olakšanje je poticalo od
uverenosti da će on uvek ostati ono što jeste.
"Ne znam da li ću se vratiti u svet ili ne", reče ona trezveno, ali joj
se u glasu naziralo podrhtavanje od snažnih potisnutih osećanja,
nepomućene radosti. "Žao mi je što još uvek nisam u stanju da
donesem odluku. Znam samo jedno: neću se plašiti da odlučim."
Fransisko je iznenadnu vedrinu njenog lica protumačio kao dokaz
da ono što se upravo dogodilo ne znači ništa. Ali Galt je razumeo;
uputio joj je pogled u kojem su bili i zadovoljstvo i prezrivi prigovor.
Ništa nije govorio sve dok nisu ostali sami, hodajući stazom prema
dolini. Onda ju je ponovo pogledao, sa još očiglednijim zadovoljstvom i
rekao: "Morali ste me testirati da biste saznali da li ću se spustiti do
najnižeg nivoa altruizma?"
Nije odgovorila, ali joj je pogled sadržavao otvoreno priznanje, kao
da i ne pokušava da se odbrani.
Prigušeno se nasmejao i skrenuo pogled, i posle nekoliko koraka
rekao, citirajući: "Niko ne ostaje u ovoj dolini tako što na bilo koji
način lažira stvarnost." Olakšanje koje je osetila bilo je toliko jako,
delimično i zbog protivrečnosti koja ju je užasavala, pomislila je dok je
ćutke hodala pored njega. Iznenada je videla, precizno i jasno, kao da
se radi o čulnom opažaju, šta bi dobili žrtvovanjem da su na njega
pristali. Kada bi zarad prijatelja odustao od žene koju voli, Galt bi sebi
uskratio najsnažnije osećanje, a njoj svoje prisustvo u životu, bez
obzira na cenu koju bi i ona i on zbog toga morali platiti. Ostatak
života bi proveo s osećanjem promašenosti zbog onoga što nije
ostvario ni dosegnuo a ona bi se, tražeći utehu u drugome po redu,
pretvarala da postoji ljubav koju ne oseća, jer bi spremnost da laže
samu sebe bila neophodna za Galtovo žrtvovanje, i preživljavala bi
godine u beznadežnoj čežnji. Kao melem na ranu koja ne zarasta,
prihvatala bi trenutke istrošene ljubavi, verujući da je voleti uzaludno i
da se sreća ne može dosegnuti na ovom svetu. A Fransisko bi,
pokušavajući da shvati šta mu to nedostaje da bi bio srećan, u
neuhvatljivoj magli lažne stvarnosti živeo život koji su smišljenom
obmanom omogućili njemu najdraži, oni kojima najviše veruje. I
 g j j j j j
Hodao bi po krhkom mostu sačinjenom od laži, nad ambisom
saznanja da nije čovek kojeg ona voli već samo odbačena zamena,
paćenik kojem se pruža polovična milostinja, polovični oslonac.
Sposobnost opažanja bila bi opasna za njega, a samo predaja
letargičnoj gluposti branila bi jadno zdanje njegove radosti. Borio bi
se, odustajao, i na kraju zadovoljio sumornim uverenjem da je
ispunjenje čoveku nedostižno. Njih troje, sa svim darovima postojanja
pred sobom, završili bi kao ogorčene olupine od ljudi koji u očaju viču
da je u životu osujećenost neminovna jer nije moguće od nestvarnog
napraviti stvarnost. Ali to pomislila je to je bio moralni princip ljudi
napolju, princip koji im je nalagao da postupaju kao da je onaj drugi
slabi, glupi prevarant: to je njihov životni obrazac, to tumaranje kroz
maglu zamišljenog i nepriznatog, to uverenje da činjenice nisu čvrste i
konačne, to stanje u kojem se ljudi, negirajući bilo kakav oblik
stvarnosti, spotiču u životu, nestvarni i neoblikovani. I umiru a da se
nikada nisu ni rodili. Ovde pomislila je, gledajući kroz zelene grane u
sjajne krovove u dolini ovde se radi o ljudima koji su jasni kao sunce i
stene, i bezgranična lakoća njenog olakšanja poticala je od saznanja
da nijedna bitka nije teška, nijedna odluka opasna ako se ne mora
suočavati sa jadnom nesigumošću, ni bezobličnim izmicanjem.
"Je li vam ikada palo na pamet gospođice Tegart", reče Galt
neobavezno, kao da diskutuju o nečemu apstraktnom ali, istovremeno,
i kao da su mu poznate njene misli, "da sukob interesa među ljudima
ne postoji, ni u poslu, ni u trgovini, ni u njihovim najintimnijim
željama ukoliko iz vizije mogućeg izostave neracionalno i ne pomisle
da se isplati uništavati? Nema sukoba, ni potrebe za žrtvovanjem,
nijedan čovek nije smetnja ostvarenju ciljeva drugome ako ljudi
shvate da se realnost ne može krivotvoriti, da se laži ne isplate, da se
ono što nije zarađeno ne može imati, da se ono što nije zasluženo ne
može dati, da uništavanjem onoga što jeste ono što nije ne dobija na
vrednosti. Poslovni čovek koji želi da osvoji tržište gušeći protivnika
boljeg od sebe, radnik koji želi deo bogatstva svojih poslodavaca,
umetnik koji zavidi suparniku na većem talentu - svi oni priželjkuju
nešto što ne postoji i uništavanje je jedini način da do toga dođu. Ako
na tom putu ustraju, neće osvojiti tržište, bogatstvo ili besmrtnu slavu
samo će uništiti proizvodnju, mogućnost zaposlenja i umetnost. Želja
 j g j j
za neracionalnim ne može se ostvariti, bilo da žrtve na to pristaju ili
ne. Ali ljudi neće prestati da priželjkuju nemoguće, niti će nestati
njihova želja za uništavanjem, sve dok im propovedaju kako je
samouništenje i samožrtvovanje praktični način da usreće one zbog
kojih to rade."
Pogledao ju je i dodao polako, za nijansu izražajnijim glasom: "U
mojoj moći nije da ostvarim ili uništim bilo čiju sreću, sem sopstvene.
Da ste malo više poštovali i njega i mene, ne biste se plašili onoga
čega ste se plašili."
Ništa nije odgovorila, osećala je da bi ijedna reč prepunila čašu
ovoga trenutka, samo se okrenula prema njemu, razoružana, pri
hvataj ud prekor, kao dete ponizna, a pogled koji mu je uputila lido bi
na izvinjenje da iz njega nije izbijala radost. Nasmešio se izražavajući
zadovoljstvo, razumevanje, gotovo drugarstvo zbog onoga što im je
zajedničko, kao da potvrđuje ono što je osetila.
Ćutke su produžili, činilo joj se da je ovaj letnji dan jedan od onih
dana bezbrižne mladosti koji nije doživela, bila je to samo šetnja u
prirodi dvoje ljudi slobodnih da uživaju u kretanju i sunčevim
zracima, bez nerešenih problema koji bi ih opterećivali. Osećaj lakoće
stopio se sa bestežinskim hodanjem nizbrdo, kao da nije zahtevalo
nikakav napor, sem napora da spreči sebe da poleti: hodala je, opirući
se brzini određenoj slom teže, teia zabačenog unazad, a vetar joj je
nadimao suknju poput jedra i pomagao joj da uspori kretanje.
Razdvojili su se na kraju staze: on je otišao na sastanak sa
Majdasom Maliganom, a ona u prodavnicu Hemond, sa spiskom
potrepština za večeru kao jedinom brigom u njenom svetu.
Njegova žena pomislila je, dozvoljavajući sebi da čuje reč koju dr
Ekston nije izgovorio, reč koju je otada shvatila, ali nikada nije izrekla
tri nedelje bila mu je žena u svakom pogledu sem jednom, konačnom,
koji je još trebalo zaraditi, ali i ovo je bilo dovoljno stvarno, i danas je
sebi mogla dozvoliti da to zna, da s tom mišlju proživi ovaj dan.
Namirnice koje je Lorens Hemond na njen zahtev reao po
ispoliranoj tezgi prodavniče nikada joj nisu izgledale tako sjajne - i,
usredsređena na njih, bila je tek delimično svesna da se nešto
uznemiravajuće, nešto loše dešava, suviše zaokupljena da bi obratila
pažnju. Primetila je tek kada je videla da je Hemond zastao, namrštio
 j j j j
se i zagledao se u nešto gore, na nebu iznad otvorenih vrata radnje.i
tek kada je izgovorio: "Kao da neko pokušava da ponovi vaš podvig,
gospođice Tegart", ona shvati da je to zvuk aviona iznad njihovih
glava i da je tu već neko vreme, zvuk koji nije trebalo da se čuje u
ovoj dolini do posle prvog u narednom mesecu.
Sjurili su se na ulicu. Mali srebrnasti krst od aviona kružio je iznad
venca planina, poput svetlucavog vilinog konjica koji samo što nije
krilima zbrisao vrhove.
"Šta to radi?" reče Lorens Hemond.
Ljudi su bili na vratima prodavnica, mirno stajali duž cele ulice,
gledali nagore.
"Da li se... neko očekuje?" upita ona i iznenadi je prizvuk
uznemirenosti u sopstvenom glasu.
"Ne", reče Hemond. "Svi kojima je ovde mesto već su tu." Nije
zvučao uznemireno, samo smrknuto radoznalo.
Avion je sada ličio na malu crtu, poput srebrnaste cigarete,
ostavljajući za sobom trag na boku planina: spustio se još niže.
"Liči na privatni jednosed", reče Hemond, žmirkajući od sunca.
"Nije vojni model."
"Hoće li zračni filter izdržati?" reče ona napeto, tonom odbrambene
ozlojeđenosti zbog neprijatelja koji se približavao.
Nasmejao se. "Izdržati?"
"Hoće li nas videti?"
"Taj je filter bezbedniji od podzemnog trezora, gospođice Tegart, vi
bi to trebalo da znate."
Avion se podigao i na trenutak ličio na belu česticu, na parče
papira koje nosi vetar lebdeo je nesigurno, onda se ponovo spustio, pa
naparavio još jednu kružnu spiralu. "Šta li to, do đavola, traži?" reče
Hemond.
Iznenada joj se pogled ustremio ka njegovom licu.
"On nešto traži", reče Hemond. "Šta?"
"Ima li neki teleskop u blizini?"
"Da, na aerodromu, ali..." Upravo je hteo da je pita šta joj je s
glasom ali ona je već trčala preko puta, stazom do aerodroma, i ne
primećujući da trči, gonjena razlogom koji nije imala ni vremana ni
hrabrosti da izgovori.
 g
Zatekla je Dvajta Sendersa kraj malog teleskopa na kontrolnom
tornju; pažljivo je posmatrao avion, začuđen, smrknutog izraza lica.
"Pustite me da vidim!" uzviknula je.
Zgrabila je metalnu cev, prislonila oko na okular, polako rukom
pomerajući cev pratila putanju aviona a onda je video kako je ruka
zastala, ali prsti nisu puštali teleskop, ostala je tako lica nagnutog nad
teleskopom, uz okular, dok nije malo bolje pogledao i video da ga je
prislonila uz čelo.
"Šta je bilo, gospođice Tegart?"
Polako je podigla glavu.
"Je li to neko koga znate, gospođice Tegart?"
Nije odgovorila. Žurno se udaljila, dok su joj koraci neodređeno i
besciljno vrludali nije se usuđivala da trči, ali je morala da pobegne,
da se sakrije, nije znala da li se plašila da će je videti ljudi pored nje
ili avion iznad nje avion na čijim je srebrnim krilima bio broj koji je
pripadao Henku Rirdenu.
Zaustavila se kada se spotakla o neku stenu i pala, tek tada je
primetila da je trčala. Bila je na maloj zaravni na uzvišenju iznad
aerodroma, skrivena od pogleda iz grada, otkrivena pogledu s neba.
Pridigla se, rukama opipavajući oslonac duž granitnog zida, osećala
toplinu sunca na steni pod dlanovima stajala je leđima uza zid,
nesposobna da se pomeri ili skrene pogled s aviona.
Avion je polako kružio, uranjao pa izranjao, trudeći se, beznadežno
pomislila je isto kao i ona, da prepozna olupinu u nizu pukotina i
izbočina, u neuhvatljivom nizu, nedovoljno preglednom da bi se dalje
istraživao a, opet, nedovoljno nepreglednom da bi se napustio. Tragao
je za olupinom njenog aviona, nije odustajao, i koliko god da su ga
koštale te tri nedelje, šta god da je osećao, jedini dokaz koji je davao
svetu i jedini odgovor bilo je ovo stalno, uporno, monotono zujanje
motora koji je krhku letelicu nosio preko smrtonosnih stopa
nepristupačnog planinskog lanca.
U kristalno prozirnom letnjem vazduhu avion je delovao tako blizu
da je videla kako se kotrija u opasnim strujanjima i vadušnim
masama pod naletima vetra. Videla je i činilo joj se nemogućim da je
tako jasan prizor nedostupan njegovim očima. Čitava dolina pružala
se pod njim, obasjana suncem, užarena od staklenih okana i zelenih
 j j
travnjaka, koji su prosto vapili da ih vidi bio bi to kraj njegove
mukotrpne potrage, ispunjenje više od jedne njegove želje, ne olupine
aviona i telo, već živo prisustvo i sloboda sve za čim je ikada tragao
prostiralo se sada pod njim, otvoreno i puno iščekivanja, njegovo, da
ga dosegne jednim pravolinijskim uronom u čisti, kristalni vazduh i
njegovo, a ne zahteva ništa sem čula vida. "Henk!" uzviknula je,
mašući rukama očajnički pokušavajući da mu da znak. "Henk!"
Srušila se na stene, svesna da nema načina da dopre do njega, da
nije u njenoj moći da mu podari vid, da nikakva sila na svetu ne može
probiti taj zračni filter sem njegovog sopstvenog uma i vizije.
Odjednom, po prvi put, učinilo joj se da taj zračni filter nije
najneopipljivija, već najnepremostivija barijera na svetu.
Nemoćno oslonjena o stenu, posmatrala je, nemo i rezignirano,
beznadežno kruženje aviona koji se i dalje borio, slušala poziv za
pomoć koji je upućivao zvuk motora, poziv na koji nije imala način da
odgovori. Avion se iznenada obrušio, ali bio je to početak njegovog
poslednjeg izranjanja, dijagonalno je presekao planine i ustremio se
ka otvorenom nebu. A onda, kao privučen prostranstvom jezera bez
obala i izlaza, polako je tonuo i nestajao iz vidokruga.
Pomislila je, gorko saosećajući s njim, koliko je toga propustio. A
ja? pomisli. Ako napusti dolinu, zračni filter će se zatvoriti i za nju
jednako čvrsto, Atlantida će nestati u trezoru od zraka neprobojnijih
od dna okeana, i ona će, takođe, biti ostavljena da se bori za ono što
nije u stanju da vidi, ona će, takođe, biti ostavljena da se bori protiv
priviđenja pradivljaštva, dok joj stvarnost svega što želi nikada više
neće biti nadomak ruke.
Ali, sile spoljašnjeg sveta, sile koje su je vukle da sledi avion nije to
bila slika Henka Rirdena, znala je da mu se ne može vratiti i ako se
vrati u spoljašnji svet te sile su bile vizija Rirdenove hrabrosti i
hrabrosti svih onih koji se još uvek bore da prežive. Nije odustajao od
potrage za njenim avionom i kada su svi ostali odavno pali u očajanje,
kao što ne bi odustao od svojih fabrika, kao što ne bi odustao od sebi
postavljenog cilja, ako još postoji i najmanja šansa. Da li je sigurna da
Tegart transkontinental nema više nijednu šansu? Da li je sigurna da
su uslovi pod kojim se borba vodi takvi da joj ne bi bilo stalo do
pobede? Bili su u pravu, ljudi Atlantide, imali su pravo da nestanu
 j
ukoliko su znali da za sobom ne ostavljaju ništa vredno ali, dok se, i
ukoliko se, sama ne uveri da nema onoga što nije pokušala i da nema
bitke u koju se nije upustila, ona nema pravo da ostane među njima.
To je bilo pitanje koje ju je mučilo nedeljama, ali čiji odgovor još nije
ni naslutila.
Satima je ležala budna te noći, tiho i nepomično, sledeći kao
inženjer, kao Henk Rirden proces nepristrasnog, preciznog, skoro
matematičkog načina razmišljanja, ne obazirući se na cenu niti
osećanja. Agonija koju je on preživljavao u svom avionu, ona je
preživljavala u nemom mraku sobe, tražeći odgovor, ali ga ne
nalazeći. Posmatrala je natpise na zidu, jedva vidljive na zvezdama
osvetljenim mestima, ali nije imala pravo da zatraži pomoć koji su ti
ljudi prizivali u svojim najmračnijim satima.
"Da ili ne, gospođice Tegart?"
Posmatrala je lica četvorice ljudi u blagom sumraku Maliganove
dnevne sobe: Galtovo, koje je odavalo smirenu, nepristrasnu pažnju
naučnika; Fransiskovo, bezizražajno, sa senkom nagoveštenog osmeha
s kojim bi dočekao i jedan i drugi odgovor; Hjua Ekstona, punog
razumevanja i nežnosti; Majdasa Maligana, koji je pitanje postavio bez
prizvuka neprijateljstva u glasu. Negde, tri hiljade kilometara daleko, u
ovom sumraku, upaljena svetla sa stranice kalendara osvetljavala su
krovove Njujorka natpisom: 28. jun i učinilo joj se kao da ga iznenada
vidi kako visi iznad ovih ljudi.
"Imam još jedan dan", reče ona mirno. "Hoćete li mi ga dati?
Mislim da sam donela odluku, ali još uvek nisam sasvim sigurna, a
potrebno mi je da budem najsigurnija što mogu."
"Naravno", reče Maligan. "Imate, u stvari, na raspolaganju sve
vreme do prekosutra ujutro. Sačekaćemo."
"Čekaćemo i posle toga", reče Hju Ekston, "u vašem odsustvu, ako
bude potrebno."
Stajala je pokraj prozora, sučelice njima, osetivši u tom trenutku
zadovoljstvo što stoji uspravno, što joj ruke ne drhte, što joj glas zvuči
jednako kontrolisano, što u njemu nema ni trunke žaljenja ni
sažaljivosti, kao ni u njihovim; to joj je davalo osećaj da je povezana s
njima.
 "Ako bilo koji deo vaše nesigurnosti", reče Galt, "potiče od sukoba
srca i mozga sledite mozak."
"Mislite na razloge zbog kojih smo sigurni da smo u pravu", reče
Hju Ekston, "a ne na činjenicu da smo sigurni. Ukoliko niste uvereni,
zanemarite našu ubeđenost Nemojte podleći iskušenju da svoju odluku
zamenite našom."
"Ne oslanjajte se na naše saznanje o tome šta je najbolje za vašu
budućnost", reče Majdas Maligan. "Mi to znamo, ali to ne može biti
dobro sve dok vi to ne budete znali."
"Nemoj razmišljati o našim interesima ili željama", reče Fransisko.
"Nikome ništa ne duguješ, samo sebi."
Nasmešila se, ni vedro ni tužno, misleći kako nijedan od saveta ne
liči na savet koji bi joj dali u spoljašnjem svetu. Ali, znajući koliko su
istinski i očajnički želeli da joj pomognu, iako tu nije bilo pomoći,
osećala je da je na njoj da ih uteši.
"Silom sam došla ovde", reče ona tiho, "i treba da snosim
odgovornost zbog posledica. To i radim."
Njena nagrada bio je Galtov osmeh: osmeh koji je ličio na vojno
odlikovanje, njoj darovano.
Skrenula je pogled i iznenada se setila Džefa Alena, skitnice na
Kometi, onog trenutka kada je osetila divljenje prema njemu jer je
pokušao da joj kaže da zna kuda ide, da bi je poštedeo tereta svoje
besciljnosti. Osmehnula se jedva primetno, pomislila kako je upravo
doživela obe uloge i shvatila da ništa nije tako nisko ni tako uzaludno
kao nametati nekom drugom sopstveni teret izbora. Osetila je čudno
smirenje, gotovo potpunu mirnoću; znala je da je to, u stvari, napetost,
ali da ona potiče od potpune jasnoće. Uhvatila je samu sebe kako
razmišlja: funkcioniše ona dobro u vanrednim situacijama, biće meni
dobro s njom i shvati da to o sebi razmišlja.
"Pustite da odleži do sutra, gospođice Tegart", reče Majdas Maligan.
"Večeras ste još uvek ovde."
"Hvala vam", reče ona.
Ostala je da stoji kraj prozora, dok su oni nastavili da razmatraju
poslove vezane za dolinu; bio im je to poslednji sastanak u mesecu.
Upravo su bili završili s večerom i ona se setila svoje prve večere u
ovoj kući pre mesec dana; na sebi je imala, kao i tada, sivo odelo koje
 j j j
je priličilo njenoj kancelariji, ne seljačku suknju, tako ugodnu na
suncu, još večeras sam ovde, pomislila je, posesivno stežući rukama
sims.
Sunce još nije nestalo za planinama, ali nebo je bilo ravnomerne,
tamne, varijivo jasnoplave boje koja se stapala sa svetloplavom
nevidljivih oblaka u jednu jedinu nit, skrivajući sunce; samo su oblaci
oivičeni tankim pramičcima plamena ličili na svetlucavu, vijugavu
mrežu neonskih svetala, pomislila je poput mape krivudavih reka...
poput mape železnice vatrom ocrtane na nebu.
Čula je kako Maligan navodi Galtu imena onih koji se neće vratiti
u spoljašnji svet. "Imamo posao za sve njih", reče Maligan. "U stvari,
samo se deset-dvanaest ljudi vraća ove godine uglavnom da bi
pozavršavali poslove, uzeli ono što imaju i došli ovde za stalno. Mislim
da nam je ovo poslednji put da ovde dolazimo radi jednomesečnog
odmora, pošto će do kraja ove godine svi živeti ovde u dolini."
"Dobro", reče Galt.
"Moraćemo, s obzirom na to kako se odvijaju stvari napolju."
"Da."
"Fransisko", reče Maligan, "ti se vraćaš za nekoliko meseci?"
"Najkasnije u novembru", reče Fransisko. "Javiću vam se preko
kratkotalasnog predajnika kada budem spreman da se vratim hoćete
li uključiti peć u mojoj kući?"
"Ja ću", reče Hju Ekston. "A spremiću i večeru, da te čeka kada
stigneš."
"Džon, kako sam ja shvatio", reče Maligan, "ti se ovoga puta ne
vraćaš u Njujork."
Galt ga pogleda na trenutak, pa reče bezizražajnim glasom: "Još
nisam odlučio."
Primetila je kako su se, iznenađeni, Maligan i Fransisko nagli
prema njemu da bi ga bolje pogledali - i kako je Hju Ekston polako
skrenuo pogled ka njegovom licu; Ekstona to kao da nije iznenadilo.
"Ne misliš valjda da se vratiš u taj pakao na još godinu dana?"
reče Maligan.
"Mislim."
"Blagi bože, Džoni pa, zašto?"
"Reći ću vam kada budem odlučio."
 "Ali, nema više ništa što bi ti mogao da uradiš. Imamo sve koje
znamo i koje smo želeli da znamo. Naša lista je potpuna, osim Henka
Rirdena a do njega ćemo doći pre no što istekne ova godina i
gospođice Tegart, ako tako odluči. To je sve. Tvoj posao je završen.
Ničega više nema tamo napolju osim konačnog sloma kada im se
krov sruši na glavu."
"Znam."
"Džon, ne želim da ti glava bude tamo kada se to desi."
"Ne treba da se brinete za mene."
"Ali, zar ne shvataš u kojoj su oni fazi? Samo ih jedan korak deli
od otvorenog nasilja do đavola, odavno su napravili taj korak,
zapečatili ga i objavili ali, potreban je samo još jedan trenutak da u
potpunosti shvate šta su izabrali, kada im u lice eksplodira prosto,
neskriveno, slepo, proizvoljno krvoproliće, kada se otme kontroli,
nasumice pogađajući sve i svakoga. Ne želim da tebe vidim usred
toga."
"Umem ja da se staram o sebi."
"Džon, nema razloga da se izlažeš riziku", reče Fransisko.
"Kakvom riziku?"
"Pljačkaši su zabrinuti zbog ljudi koji su nestali. Nešto sumnjaju.
Upravo ti više ne bi smeo ostati tamo. Uvek postoji mogućnost da će
otkriti ko si i šta si u stvari."
"Postoji mogućnost. Ali ne velika."
"Ali, nema nikakvog razloga da se tome izlažeš. Nema toga što
Ragnar i ja ne možemo završiti."
Hju Ekston ih je nemo posmatrao, oslonjen na naslon stolice; na
licu mu je bio izraz kao da pažljivo prati, ni s gorčinom, ni s
osmehom, nešto što ga interesuje, ali nekoliko koraka iza onoga što
sam vidi.
"Ako se vratim", reče Galt, "neću se vratiti radi našeg posla. Vratiću
se da bih osvojio nešto u tom svetu što želim za sebe, sada kada je
posao gotov. Ništa nisam uzeo od sveta i ništa nisam od njega želeo.
Ali on još ima nešto što je moje i to mu neću prepustiti. Ne, ne
nameravam da prekršim zakletvu, neću biti ni od kakve koristi
nikome napolju, ni pljačkašima, ni neopredeljenima, ni štrajkačima.
Ako odem, to neće biti ni za čije dobro, sem za moje sopstveno i ne
 j j
mislim da time rizikujem svoj život, ali ako to činim pa, sada sam
slobodan da to učinim."
Nije gledao u nju, ali morala je da se okrene i pribije uz prozorsko
okno, jer su joj ruke podrhtavale.
"Ali, Džon", uzviknu Maligan, rukom pokazujući na dolinu, "ako se
tebi nešto desi, šta ćemo..." iznenada se zaustavio osećajući da nema
prava.
Galt se nasmeja. "Šta si ono hteo da kažeš?" Maligan pokunjeno
odmahnu rukom, u znak poricanja. "Jesi li hteo da kažeš: ako se meni
nešto desi, umrećeš kao najgori promašaj na svetu?"
"Dobro", reče Maligan, osećajući se krivim. "Neću to da kažem.
Neću da kažem da ne bismo mogli bez tebe možemo. Neću te moliti da
ostaneš ovde radi nas nikada nisam ni pomislio da ću spasti na tu
trulu staru molbu, ali, bože moj! Kakvo iskušenje, skoro da mogu da
shvatim zašto to ljudi rade. Znam da, šta god da želiš, ako želiš da
rizikuješ život, nema šta da se priča ali mislim samo da je... bogamu,
Džon, tvoj život je tako dragocen!"
Galt se nasmeši. "Znam. Zato i ne mislim da ga rizikujem mislim
da pobedim." Fransisko je ćutao, netremice posmatrao Galta
začuđenog izraza lica, ne kao da je shvatio odgovor, već kao da je
iznenada otkrio pitanje.
"Vidi, Džon", reče Maligan, "pošto još nisi odlučio da li ćeš otići nisi
još odlučio, zar ne?"
"Ne, još nisam."
"Pošto nisi, dozvoli mi da te podsetim na nekoliko stvari, samo da
razmisliš o njima."
"Samo napred."
"Ono čega se ja plašim jesu slučajne opasnosti nerazumne,
nepredvidive opasnosti u svetu koji se raspada. Razmisli o fizičkom
riziku kojem se izlažeš jer je komplikovana mašinerija u rukama
slepih budala i kukavica sluđenih od straha. Samo pomisli na njihovu
železnicu svaki put kad zakoračiš u neki voz rizikuješ da doživiš užas
kakav se dogodio u tunelu kod Vinstona i biće sve više takvih nesreća,
sve češće i češće. Na kraju neće biti dana a da se nešto krupno ne
sruši."
"Znam ja to."
 j
"A isto će se dešavati i u svakoj drugoj industrijskog grani, gde god
se koriste mašine one mašine za koje su mislili da mogu zameniti
naše mozgove. Avionske nesreće, eksplozije na cisternama s na om,
pucanja visokih peći, pogibije od visokog napona u električnim
žicama, odroni u metroima, mostovi koji se ruše sve će to doživeti.
Mašine koje su im život činile tako bezbednim sada će ih konstantno
ugrožavati."
"Znam ja to."
"Znam da znaš, ali jesi li razmislio o svakom pojedinačnom
detalju? Jesi li dozvolio sebi da to zamisliš? Želim da vidiš tačnu sliku
onoga u šta želiš da se upustiš pre no što odlučiš da li išta možda
opravdati tvoj ulazak u sve to. Znaš da će gradovi biti najviše
pogođeni. Gradove su stvorile železnice i sa železnicama će i nestati."
"Tako je."
"Kada sve linije budu presečene, Njujork će za dva dana umreti od
gladi. Toliko imaju zaliha hrane. Hrani ga kontinent pet hiljada
kilometara dug. Kako će odneti hranu u Njujork? Uz pomoć uredbi i
zaprežnih kola? Ali prvo, pre no što se to desi, proći će kroz čitavu
agoniju nestašice, pobune gladnih, razbuktalo nasilje, usred sve veće i
veće nepokretnosti."
"Tako je."
"Prvo će izgubiti avione, pa automobile, pa kamione, a onda i
zaprežna kola."
"Tako je."
"Prvo će im stati fabrike, pa peći, pa radio. A onda će nestati i
električno osvetljenje."
"Tako je "
"Samo će jedna tanka nit povezivati čitav kontinent. Biće jedan voz
na dan, pa jedan voz na nedelju dana a onda će se srušiti i most
Tegart..."
"Ne, neće!"
Bio je to njen glas i oni se naglo okrenuše ka njoj. Lice joj je bilo
bledo, ali mirnije nego kada im je poslednji put odgovarala.
Polako, Galt se podiže na noge i klimnu glavom, kao da prihvata
presudu. "Doneli ste odluku", reče on.
"Jesam."
 "Degni", reče Hju Ekston, "žao mi je." Govorio je tiho, s naporom,
kao da je rečima pokušavao, a nije uspevao, da ispuni tišinu sobe.
"Voleo bih kada svega toga ne bi bilo, sve bih radije prihvatio osim da
vas vidim kako ovde ostajete zato što nemate hrabrosti da sledite
svoja ubeđenja."
Ona raširi ruke pokretom koji je označavao jednostavnost i
otvorenost, i reče, obraćajući se svima, dovoljno mirna da dozvoli sebi
da pokaže osećanja: "Htela bih da znate jedno: bila sam spremna da
umrem za mesec dana, ako bih ga mogla provesti u ovoj dolini. Toliko
sam želela da ostanem. Ali, sve dok sam živa, ne mogu napustiti bitku
u kojoj se moram boriti."
"Naravno", reče Maligan s poštovanjem, "ako još uvek mislite tako."
"Ukoliko želite da znate koji me to razlog vuče nazad, reći ću vam:
ne mogu da prepustim uništenju sve ono što je veliko u svetu, sve što
je moje i vaše, što smo mi napravili i što je još uvek, po svim pravima,
naše zato što ne mogu da poverujem da ljudi mogu odbiti da gledaju,
da mogu zauvek ostati slepi i gluvi za nas, kada je istina na našoj
strani, a njihovi životi zavise od toga hoće li je prihvatiti. Još oni vole
svoje živote i jedino to još nije iskvareno u njihovim mozgovima. Sve
dok ljudi žele da žive, ja ne mogu izgubiti svoju bitku."
"A, da li je tako?" reče Hju Ekston tiho. "Da li žele da žive? Ne,
nemojte mi sada odgovoriti. Znam da nam je svima najteže bilo da
shvatimo i prihvatimo odgovor na to pitanje. Samo imajte to pitanje
na umu kada se budete vratili, kao poslednju premisu koju još treba
da proverite."
"Odlazite kao naš prijatelj", reče Majdas Maligan, "a mi ćemo se
boriti protiv svega što vi radite, zato što znamo da niste u pravu, ali
time nećemo osuđivati vas."
"Vratićete se vi", reče Hju Ekson, "zato što grešku pravite iz
neznanja, ne iz nemorala, ne prihvatate zlo, to je samo još jedan,
poslednji put, da se žrtvujete zbog sopstvene vrline. Čekaćemo vas i,
Degni, kada se budete vratili, shvatićete da nikada nije morao
postojati sukob između vaših želja, niti tako tragičan sukob vrednosti
kakav je bio taj koji ste tako dobro podneli."
"Hvala vam", reče ona, sklapajući oči.
 "Moramo razgovarati o uslovima pod kojima ćete otići", reče Galt;
govorio je bezizražajnim glasom izvršioca presude. "Prvo, morate nam
dati reč da nećete otkriti ni našu tajnu niti ijedan deo nje ni naš cilj, ni
to da smo ovde, u ovoj dolini, ni to gde ste bili u toku poslednjeg
meseca nikome iz spoljašnjeg sveta, ni u jednom trenutku i ni zbog
čega."
"Dajem vam reč."
"Drugo, ne smete nikada više pokušati da pronađete dolinu. Ne
možete ovde doći nepozvani. Ukoliko prekršite prvi uslov, nećemo biti
u ozbiljnoj opasnosti. Ako prekršite drugi hoćemo. Naš je stav da
nikada ne smemo zavisiti od dobronamernosti druge osobe, niti od
obećanja koja se ne mogu ispuniti. Pošto verujete da je vaš put
ispravan, može se desiti da ćete jednog dana smatrati da treba da
povedete naše neprijatelje do ove doline. Zato vam to nećemo
omogućiti. Odvešćemo vas iz doline avionom, s povezom preko očiju,
dovoljno daleko da više ne možete ponovo pronaći put dovde."
Ona klimnu glavom. "U pravu ste."
"Vaš je avion sada ispravan. Hoćete li da ga preuzmete i potpišete
menicu kojom će se vaš dug naplatiti s računa iz Banke Maligan?"
"Ne."
"Onda ćemo ga zadržati dok ne odlučite da platite. Prekosutra ću
vas povesti avionom do nekog mesta izvan doline i ostaviti vas
nadomak nekog drugog prevoznog sredstva."
Ona klimnu glavom. "U redu."
Otišli su od Majdasa Maligana kad je pao mrak. Trag do Galtove
kuće je vodio preko doline, pored Fransiskove kolibe, i njih troje su išli
zajedno. Videlo se nekoliko osvetljenih prozora, razbacanih u mraku, i
prvi pramenovi izmaglice polagano su se preplitali preko okana, poput
odsjaja udaljenog mora. Hodali su ćutke, ali su se zvukovi njihovih
koraka stapali u jednom, neprekidnom ritmu, ličili na govor koji treba
shvatiti, ali nikada izraziti na neki drugi način.
Posle nekog vremena Fransisko reče: "To ništa ne menja, samo
malo produžava period, a poslednji deo je uvek i najteži ali to jeste
poslednji."
"Nadam se", reče ona. Posle jednog trena, tiho je ponovila:
"Poslednji je najteži". Okrenula se prema Galtu. "Mogu li nešto da
 j j j G g
zamolim?"
"Da"
"Hoćete li me pustiti da odem sutra?"
"Ako tako želite."
Kada je Fransisko ponovo progovorio, nekoliko trenutaka kasnije,
izgledalo je kao da se obraća nekom njenom neizgovorenom čuđenju;
glas mu je zvučao kao da odgovara na pitanje. "Degni, sve troje smo
zaljubljeni" ona se trgnu i pogleda ga "u isto, bez obzira na njegovo
obličje. Nemoj se čuditi što se osećaš kao da se i ne razilazimo. Bićeš
jedna od nas sve dok budeš volela svoje šine i motore i oni ćete na
kraju dovesti nama, koliko god da se puta izgubiš. Jedini kojem nema
spasa jeste čovek koji ništa strasno ne voli."
"Hvala ti", reče ona tiho.
"Na čemu?"
"Na... tome kako zvučiš."
"Kako to zvučim? Reci, Degni."
"Zvučiš... kao da si srećan."
"Ja jesam iz potpuno istih razloga kao i ti. Ne treba da mi kažeš šta
osećaš. Znam. Ali, vidiš, čovek može da podnese onoliko veliki pakao
koliko je u stanju da voli. Kad bih video da si ravnodušna, to bi bio
pakao koji ne bih mogao da izdržim."
Klimnula je glavom bez reči, nije bila sigurna da je ijedan deo
njenih osećanja radost, ali je ipak znala da je u pravu.
Pramenovi magle lelujali su poput dima, prevlačili se preko
meseca, u njegovom rasutom odsjaju nije razaznavala izraze na licima
dok je hodala između njih dvojice: razaznavala je samo siluete tela,
neprekidni bat koraka i osećanje da bi volela da idu dalje i dalje, neko
nedefinisano osećanje, i znala je jedino da ne predstavlja ni sumnju ni
bol.
Kada su došli do njegove kolibe, Fransisko stade, oboje ih prigrli i
pokaza na vrata. "Hajde, uđite pošto nam je ovo poslednje veče
zajedno, bar za izvesno vreme. Hajde da popijemo u ime budućnosti u
koju smo sve troje sigurni."
"Jesmo li?" upita ona.
"Da", reče Galt, Jesmo."
 Pogledala im je lica kada je Fransisko upalio svetlo u kući. Nije
bila u stanju da definiše njihov izraz, nije to bio izraz sreće niti bilo
čega povezanog s osećanjem radosti, odavao je čvrstinu i mirnoću, ali
mirnoću koja je prosto sijala pomislila je: da li je moguće? a čudan
sjaj koji je i u sebi osećala govorio joj je da njeno lice ima isti izraz.
Fransisko je dohvatio tri čaše s police, pa zastao, kao da se
iznenada nečega setio. Jednu je čašu stavio na sto, a onda dohvatio
dva srebrna pehara Sebastijana d'Ankonije i stavio ih pored.
"Ideš li pravo u Njujork, Degni?" upita je, mirnim, neopterećenim
tonom domaćina, vadeći bocu starog vina.
"Da", odgovori ona jednako smireno.
"Ja letim za Buenos Ajres prekosutra", reče on, vadeći čep iz boce.
"Nisam siguran da li ću doći u Njujork kasnije, ali ako i budem došao,
biće opasno za tebe da te vide sa mnom."
"Ne brinem zbog toga", reče ona, "osim ukoliko ti ne misliš da više
nemam prava da te viđam."
"Tačno, Degni. Nemaš. Ne u Njujorku."
Dok je sipao vino, pogleda Galta. "Džone, kada ćeš odlučiti da li se
vraćaš ili ostaješ ovde?"
Galt ga pogleda pravo u oči, a onda polako reče, tonom nekoga
koje svestan posledica svojih reci: "Odlučio sam, Fransisko. Vraćam
se."
Fransiskova ruka zastade. Na trenutak nije video ništa sem
Galtovog lica. Onda je skrenuo pogled na njeno. Spustio je bocu i,
mada nije zakoračio unazad, kao da mu je pogled malo ustuknuo da
bi uhvatio širu sliku, u koju bi oboje stali.
"Pa, naravno", reče on.
Izgledao je kao da je otišao još dalje, da mu je sada pred očima
čitav njihov život; glas mu je bio smiren, nepromenjen, primeren
veličini slike koju je sagledavao.
"Znao sam to pre dvanaest godina", rekao je. "Znao sam pre no što
ste i vi mogli znati, i trebalo je da vidim ono što ćete vi uvideti. Te
noći, kada si nas pozvao u Njujork, tada sam o tome mislio kao o..."
obraćao se Galtu, ali mu je pogled skretao ka Degni "kao o svemu za
čim si tragao... svemu za šta si nam rekao da vredi živeti, ili umreti,
ako je potrebno. Trebalo je da vidim da ćeš tako i ti misliti. Nije moglo
 j j j g
biti drugačije. Sve je onako kako je moralo i trebalo biti. Još je tada
bilo zacrtano, pre dvanaest godina." Pogledao je Galta i nasmejao se
tiho. "I ti kažeš da sam ja podneo najteži udarac?"
Okrenuo se, prebrzo a onda je, presporo, kao da svesno nešto
naglašava, dosuo vino u čaše, puneći tri posude na stolu. Podigao je
dva srebrna pehara, pogledao ih na trenutak i zatim pružio jedan
Degni, drugi Galtu.
"Uzmite", reče. "Zaslužili ste ih i ništa nije slučajno."
Galt uze pehar iz njegove ruke, ali pravo prihvatanje kao da su
obznanili očima, kada su se pogledali.
"Sve bih dao da je moglo biti drugačije", reče Galt, "osim onoga što
se ne može dati."
Ona je držala pehar, gledala u Fransiska i dopustila mu da vidi
kad joj je pogled skrenuo ka Galtu. "Da", reče, kao da odgovara na
pitanje. "Ali ja to još nisam zaslužila a ono što ste vi platili ja sada
plaćam i ne znam da li ću ikada zaraditi dovoljno da zaslužim čistu
titulu, ali ako je pakao njena cena i mera onda neka ja budem
najpohlepnija od nas troje."
Pili su, stajala je sklopljenih očiju, osećajući kako joj vino klizi niz
grlo i znala da je za sve troje ovo najmučniji - i najpobedonosni
trenutak koji su ikada doživeli.
Nije se obraćala Galtu dok su hodali poslednjim delom staze do
njegove kuće. Nije se okretala prema njemu, osećajući da bi i pogled
bio suviše opasan. U tišini je nazirala i smirenost savršenog
razumevanja i napetost saznanja da neće izgovoriti ono čega su oboje
svesni.
Suočila se s njim kada su se našli u dnevnoj sobi, potpuno
uverena, odjednom ubeđena da je u pravu ubeđena da se neće slomiti
i da sada može da govori. Rekla je smireno, ni moleći, ni likujući,
jednostavno kao da saopštava činjenicu: "Vi se vraćate u spoljašnji
svet zato što ću ja biti tamo."
"Da."
"Ne želim da idete."
"Vi se o tome ne pitate."
"Idete zbog mene."
"Ne, zbog sebe."
 g
"Hoćete li mi dozvoliti da vas viđam tamo?"
"Neću."
"Ne treba da vas viđam?"
"Ne."
"Ne treba da znam gde ste, šta radite?"
"Ne treba."
"Posmatraćete me, kao i ranije?"
"Još više."
"Da biste me zaštitili?"
"Ne."
"Pa, zašto onda?"
"Da budem tamo kada odlučite da nam se pridružite."
Pažljivo ga je pogledala, ne dozvoljavajući sebi nikakvu reakciju,
osim što je pokušavala da shvati odgovor na prvo pitanje, koji nije
sasvim razumela.
"Niko od nas neće biti tamo", objasnio je. "Biće suviše opasno. Ja ću
ostati kao vaš poslednji ključ pre no što se vrata ove doline sasvim
zatvore."
"A!" Prigušila je uzvik pre no što je prerastao u jauk. A onda je,
ponovo ovladavši neutralnim ravnodušnim tonom, upitala: "Kad bih
vam rekla da je moja odluka konačna i da vam se nikada neću
pridružiti?"
"To bi bila laž."
"A kada bih sada odlučila da je to konačno i da ću se toga držati,
bez obzira na ono što će se u budućnosti desiti?"
"Bez obzira na činjenice koje ćete tek uvideti i zaključak do kojeg
ćete tada doći?"
"Da."
"To bi bilo gore od laži."
"Sigurni ste da sam donela pogrešnu odluku?"
"Jesam."
"A da li mislite da čovek mora biti odgovoran za sopstvene
greške?"
"Mislim."
"Zašto me onda ne pustite da snosim posledice svoje odluke?"
"Puštam vas, i snosićete ih."
 "Ako uvidim, suviše kasno, da želim da se vratim u ovu dolinu
zašto biste se vi izlagali riziku da mi držate vrata otvorena?"
"Ne moram. Ne bih to radio da nemam ličnih interesa."
"Kakvih ličnih interesa?"
"Želim da budete ovde."
Zatvorila je oči i pognula glavu otvoreno priznajući da je poražena
poražena u raspravi i u pokušaju da se smireno suoči s punim
saznanjem šta napušta.
Onda je podigla glavu i, prihvatajući njegovu otvorenost, pogledala
ga, ne skrivajući ni patnju ni čežnju ni mirnoću, svesna da joj se sve
vidi u pogledu.
Lice mu je bilo kao onog sunčanog dana kada ga je prvi put videla:
nemilosrdno mirno i nepokolebljivo, ništa mu nije promicalo, bez bola,
straha ili krivice. Pomislila je, kad bi samo mogla da tako stoji i
posmatra ga, gleda pravu liniju obrva iznad tamnozelenih očiju, senku
koja ističe oblik usana, kao od metala izlivenu kožu u raskopčanom
okovratniku košulje i nehajni položaj čvrstih nogu poželela bi da
ostatak života provede na tom mestu, na taj način. Ali, već sledećeg
trenutka je znala da, kada bi joj se želja i ispunila, izgubila bi smisao,
jer bi time izdala sve što je u toj želji vredelo.
A zatim, ne u vidu prisećanja, već trenutnog iskustva, osetila je
kako ponovo preživljava onaj trenutak u svojoj sobi u Njujorku kada
je posmatrala maglom obavijenu metropolu, nedostižni oblik Atlantide,
kako sve više izmiče znala je da sada upravo vidi odgovor na taj
trenutak. Osetila je onaj neprevodivi osećaj iz kojeg su izvirale reči
koje je tada uputila gradu: Ti, kojeg sam uvek volela a nikada nisam
pronašla, ti, kojeg sam očekivala da vidim na kraju pruga iza
horizonta...
Naglas je rekla: "Jedno želim da znate. Kada sam krenula u život,
znala sam samo sledeće: na meni je da svet oblikujem po najvišim
merilima, koja nikada ne smem sniziti, bez obzira na to koliko duga ili
teška bila borba." Ti, čiju sam prisutnost oduvek osećala na ulicama
grada, govorio je unutrašnji glas, i čiji sam svet želela da izgradim...
"Sada znam da sam se borila za ovu dolinu" moja ljubav prema tebi je
ono što me pokreće. "Ovu dolinu sam videla kao nešto što je moguće
ostvariti i ništa manje nisam prihvatala, nisam htela da od nje
 j j
odustanem i prepustim je bezumnom zlu" moja ljubav i nada da ću te
dosegnuti, moja želja da te budem vredna onog dana kad budem
stajala pred tobom, licem u lice. "Vraćam se da se izborim za ovu
dolinu da je oslobodim podzemlja, da ponovo u potpunosti pridobijem
kraljevstvo koje joj s pravom pripada, da omogućim zemlji da vam
pripadne u tvari, kao što vam pripada duhom i da bih vas ponovo
srela onoga dana kada budem mogla da vam predam ceo svet ili, ako
ne uspem, da ostanem izgnana iz ove doline do kraja života" ali ono
što je ostalo od mog života još uvek je tvoje, i ići ću dalje u tvoje ime,
iako to ime nikada neću otkriti, nastaviću da ti služim, iako nikada
neću pobediti, nastaviću, da bih te bila vredna onoga dana kada te
možda sretnem, iako te neću sresti. "Za to ću se boriti, čak i ako
budem morala da se borim protiv vas, i ako me osudite kao izdajicu... I
ako vas nikada više ne vidim."
Stajao je, nepokretan, slušao bez vidljivih promena na licu, samo
su mu oči odavale da je čuo svaku njenu reč, čak i one koje nije
izgovorila. Odgovorio je s istim izrazom u očima, kao da mu pogled
ocrtava neki krug koji još ne treba prekinuti, glasom koji je imao
prizvuk njenoga, poput znaka istoga koda, glasa u kojem su se
osećanja prepoznavala tek po pauzama između reči: "Ako ne uspete,
kao što mnogi nisu uspevali u potrazi za vizijom koja je trebalo da
bude moguća, a ipak im je zauvek ostajala van domašaja ako, poput
njih, pomislite da se najviše vrline ne mogu postići, a najveća od svih
vizija ne može ostvariti nemojte prokleti ovu zemlju, kao što su to oni
učinili, nemojte prokleti postojanje. Vi ste videli Atlantidu za kojom oni
tragaju, ovde je, postoji ali u nju moraju ući goli i sami, bez dotrajalih
vekovnih laži, najčistijeg uma ne nevinim srcem, već onim što je
mnogo rede: beskompromisnim umom kao Jedinim posedom i
ključem. U nju nećete ući dok ne shvatite da ne morate ni ubediti ni
osvojiti svet. Kada to shvatite, videćete da vam u svim tim godinama
borbe ništa nije prečilo ulaz u Atlantidu i da vas nikakvi lanci nisu
zadržavali, sem onih koje ste sami odabrali. Svih ovih godina, ono što
ste najviše želeli da osvojite, čekalo vas je" pogledao ju je kao da se
obraća onim neizgovorenim rečima "čekalo, jednako neprekidno kao
što ste se vi borili, jednako strasno, jednako očajnički ali sa većom
sigurnošću nego što je vaša. Idite i nastavite borbu. Nastavite da
 g g j
nosite terete koje niste odabarali, primajte nezaslužene kazne i verujte
da se pravdi može služiti tako što ćete sopstveno biće podvrći
najnepravednijim mukama. Ali, u najgorim i najmračnijim trenucima
setite se da ste videli drugačiji svet. Setite se da ga možete dosegnuti
kad god odlučite da progledate. Setite se da on čeka, da je stvaran, da
je moguć da je vaš."
Onda je, okrenuvši malo glavu, glasom isto tako jasnim, ali
prekidajući onaj krug održavan očima, upitao: "U koje vreme želite
sutra da odete?"
"A... Što ranije."
"Onda spremite doručak za sedam, pa polećemo u osam."
"Dobro."Zavukao je ruku u džep i pružio joj mali, svetlucavi disk na
kojem isprva ništa nije razaznavala. Spustio joj ga je na dlan: bilo je to
pet dolara u zlatu.
"Poslednji deo plate za ovaj mesec", reče.
Prste je naglo, suviše snažno sklopila preko novčića, ali je
odgovorila smireno i bezizražajno: "Hvala."
"Laku noć, gospođice Tegart."
"Laku noć."
Nije spavala tokom preostalih sati. Sedela je na podu, lica
prislonjenog uz krevet, ne osećajući ništa sem njegovog prisustva iza
zida. Ponekad joj se činilo da je ispred nje, da sedi dno njegovih nogu.
Poslednju noć je tako provela s njim.iz doline je otišla onako kako je i
došla, ne noseći sa sobom ništa iz nje. Ostavila je onih nekoliko stvari
koje je stekla seljačku suknju, bluzu, kecelju, nekoliko komada donjeg
rublja uredno ih je složila u komodu svoje sobe. Na trenutak ih je
pogledala pre no što je zatvorilo fioku i pomislila da će, ako se vrati, te
stvari verovatno još uvek biti tu. Ništa nije ponela sa sobom sem pet
dolara u zlatu i trake kojom su joj rebra još uvek bila obavijena.
Kada se popela u avion, sunce je dodirnulo vrhove planina,
ocrtavajući sjajni krug, kao da označava granicu doline. Zavalila se u
sedište pored Galta i posmatrala mu lice, nagnuto nad njom isto kao
kada je otvorila oči prvog jutra u dolini. Onda je sklopila oči i osetila
kako joj njegove ruke vezuju povez preko lica.
Začula je tutnjavu motora, ne kao zvuk, već kao trzaj od eksplozije
negde u njoj; bio je to neki daleki trzaj, koji bi je povredio da nije
 g j j j j j j j
toliko daleko.
Nije znala kada su se točkovi digli s tla niti kada je avion prešao
krug planinskih vrhova. Mirno je ležala, svesna jedino udara motora,
kao da je bila nošena talasom zvuka koji s vremena na vreme
propada. Zvuk je poticao od njegovog motora kojim su upravljale
njegove ruke; držala se toga; ostalo je trebalo izdržati, ne
suprotstavljati se.
Mirno je ležala, ispruženih nogu, s rukama na naslonu sedišta, ne
osećajući nikakvo kretanje, čak ni sopstveno, na osnovu kojeg bi imala
nekakvu predstavu o vremenu; bez osećaja za prostor, bez vida, bez
budućnosti, u tami sklopljenih očiju pod pritiskom tkanine i sa
saznanjem da je on tu, kraj nje, kao jedina, nepromenijiva stvarnost.
Nisu progovarali. Jednom je iznenada rekla: "Gospodine Galt"
"Molim?"
"Ništa. Samo sam želela da vidim da li ste još uvek tu."
"Uvek ću biti tu."
Nije znala koliko je kilometara sećanje na zvuk tih reči igralo
ulogu malog orijentira, koji se sve dalje i dalje kotrijao, i onda nestao.
A onda opet nije bilo ničega sem nepokretne i nerazlučive sadašnjosti.
Nije znala da li je prošao dan ili sat kada je osetila pokret nadole,
kao da zaranjaju, što je značilo da će se uskoro prizemljiti ili srušiti; i
jedno i drugo joj se činilo jednako mogućim.
Udar točkova o tlo doživela je kao čudni, zakasneli osećaj: kao da
je delić vremena protekao pre no što je poverovala da su se spustili.
Osetila je talas nekakvog isprekidanog kretanja, zatim potres
zastoja i tišine, zatim dodir njegovih ruku na kosi dok je odvezivao
povez.
Ugledala je bleštavu svetlost, prostranstvo spržene trave koje se
stapalo s nebom, bez planina koje bi to sprečavale, napušteni autoput i
treperave obrise grada udaljenog nešto više od kilometra. Pogledala je
na sat: pre četrdeset i sedam minuta još uvek je bila u dolini.
"Tamo je stanica Tegart", rekao je pokazujući na grad, "dalje ćete
moći vozom."
Ona klimnu glavom u znak razumevanja.
Nije je pratio dok je silazila s aviona. Nagnuo se preko volana
naspram otvorenih vrata i oni se pogledaše. Stajala je lica podignutog
 g j j g g
ka njemu, dok joj je slabašni vetar strujao kroz kosu, ramena
uspravnih, pravolinijski izvajanih pod elegantnim sakoom poslovne
žene, usred ravne beskonačnosti puste prerije.
Pokret njegove ruke pokazivao je na istok, prema nekim
nevidljivim gradovima. "Nemojte me tražiti kad stignete tamo", reče.
"Nećete me naći sve dok ne budete želeli da me pronađete onakvog
kakav jesam. A kada vam budem potreban, biću čovek kojeg je
najlakše pronaći."
Čula je zvuk vrata koja se zatvaraju nad njim; kao da je bio
glasniji od zvuka propelera koji je usledio. Gledala je kotrijanje
točkova i trag polegnute trave koji je ostajao za njima. Onda je
ugledala tračak neba između točkova i trave.
Pogledala je oko sebe. Crvenkasta izmaglica vrelog vazduha visila
je nad udaljenim gradom, čiji oblici kao da su se ugibali pod tom
smeđkastom nijansom; iznad krovova je ugledala ostatke urušenog
dimnjaka. Nekakvo suvo, žućkasto parče papira šuškalo je u travi do
nje; bilo je to parče novina. Gledala je u te predmete bezizražajno,
nesposobna da prihvati da su stvarni.
Podigla je pogled ka avionu. Gledala je kako mu se raspon krila
sve više i više smanjuje na nebu, odnoseći sa sobom i zvuk motora.
Podizao se sve više, krilima nagore, poput duguljastog srebrnog krsta;
zatim je skrenuo prateći nebeski svod, spustio se malo bliže zemlji; a
onda kao da se nije kretao, samo smanjivao. Gledala ga je kao zvezdu
koja nestaje, krst se pretvarao u tačkicu pa u goruću varnicu, i više
nije bila sigurna da je vidi. Kad su celo nebesko prostranstvo prekrile
iskrice, shvatila je da je avion nestao.
 Glava III
ANTIPOHLEPA

"Zašto sam ovde?" upita dr Robert Stedler. "Zašto ste me pozvali?

Objasnite mi. Nisam navikao da me povlače preko pola kontinenta,
bez ikakvog smisla i razloga."
Dr Flojd Feris se osmehnu. "Zbog toga sam vam još zahvalniji što
ste došli, dr Stedler." Bilo je nemoguće reći da li je to ton zahvalnosti
ili zluradosti.
Sunce je peklo i dr Stedler oseti kako mu znoj curi niz slepoočnice.
Nije se mogao ljutito prepirati o nečemu privatnom i neprijatnom
usred gomile koja je jurila da popuni klupe na tribinama oko njih o
nečemu što je bezuspešno pokušavao da raspravi u protekla tri dana.
Sinu mu da je upravo to i bio razlog zašto se susret sa dr Ferisom
odlagao do ovog trenutka; ali on ukloni tu pomisao kao što je uklonio
insekta koji je zujao i naletao na njegovu vlažnu slepoočnicu.
"Zašto nisam mogao da dođem do vas?" upita. Varijivo oružje,
sarkazam, sada je izgledalo neefikasnije no ikada, ali je to bilo jedino
oružje dr Stedlera. "Zašto je bilo potrebno da mi šaljete poruku"
naredbu, hteo je reči, ali nije "zvaničnim putem i tonom koji bi, po svoj
prilici, bio primereniji vojnoj prepisci nego naučnoj?"
"Upravo se i radi o državnom pitanju", reče dr Feris blago.
"Da li shvatate da sam prezauzet i da sam zbog ovoga morao
prekinuti s radom?"
"O, da", reče dr Feris bezizražajno.
"Da li shvatate da sam mogao odbiti da dođem?"
"Ali niste", reče dr Feris tiho.
"Zašto nisam dobio nikakvo objašnjenje? Zašto lično niste došli po
mene, a ne da mi šaljete one nemoguće mlade huligane koji su
brbljali o nečemu misterioznom između nauke i žute štampe?"
"Bio sam prezauzet", reče dr Feris nezinteresovano.
"Pa, da li biste mi onda objasnili šta tražite usred ove poljane u
Ajovi a usput, i šta ja ovde radim?" On prezrivo mahnu prema
prašnjavom horizontu puste prerije i trima drvenim tribinama. Kao da
s,u se i tek podignute tribine i drvo preznojavali; video je kapi smole
kako svetlucaju na suncu.
"Upravo ćemo prisustvovati istorijskom događaju, dr Stedler.
Nečemu što je prekretnica na putu nauke, civilizacije, socijalnog
staranja i političkog usaglašavanja." Dr Feris je ovo izrekao tonom koji
je ličio na unapred pripremljen govor nekoga zaduženog za odnose s
javnošću. "Početak nove epohe."
"Kakvom događaju? Kakva nova epoha?"
"Kao što ćete videti, samo najugledniji građani, krem naše
intelektualne elite, ima privilegiju da prisustvuje ovom događaju.
Nismo mogli izostaviti vaše ime, zar ne? I sigurni smo, naravno, da
možemo računati na vašu lojalnost i saradnju."
Nije mogao da uhvati pogled dr Ferisa. Tribine su se velikom
brzinom punile ljudima i dr Feris je neprestano zastajkivao da bi
mahnuo nekim bezličnim pridošlicama koje dr Stedler nikada ranije
nije video, važnim ličnostima, sudeći po posebnom nagoveštaju veselo-
neformalnog poštovanja u načinu na koji im je dr Feris mahao. Svi
oni kao da su poznavali dr Ferisa, i tražili ga kao da je voditelj ili
zvezda programa.
"Da li biste se, molim vas, na trenutak usredsredili", reče dr Stedler,
"pa mi rekli šta..."
"Zdravo, Spad!" uzviknu dr Feris, mašući punačkom, sedokosom
čoveku koji je ispunjavao potpuno opremljenu uniformu generala.
Dr Stedler podiže glas: "Kao što rekoh, hoćete li se, molim vas,
usredsrediti dovoljno dugo da biste mi objasnili šta se to, do đavola,
dešava."
"Ali, vrlo je jednostavno. To je konačna pobeda... Izvinite me na
trenutak, dr Stedler", reče dr Feris brzo, jurnuvši napred, kao preterano
istrenirani lakej na zvuk zvona, u pravcu nečega što je ličilo na grupu
ostarelih mangupa; okrenuo se tek da doda dve reči koje je, s dužnim
poštovanjem, smatrao dovoljnim objašnjenjem: "Novinari!"
 j j j j j
Dr Stedler sede na drvenu klupu, s osećanjem neobjašnjive
odbojnost prema dodiru sa bilo čime oko sebe. Tri tribine su bile
postavljene u obliku polukruga sa razmacima između, ličile su na
redove u malom privatnom cirkusu, s dovoljno mesta za oko tri stotine
ljudi; kao da su sagrađene da bi se posmatrao nekakav spektakl ali su
gledale na pustoš ravne prerije koja se širila prema horizontu, na
vidiku nije bilo ničega sem tamne mrije, nekoliko kilometara udaljene
farme.
Ispred jednog reda sedišta nalazili su se radio-mikrofoni, koji su,
izgleda, tu bili zbog novinara. Ispred dela rezervisanog za zvaničnike
bila je i neka čudna naprava, ličila je na prenosivu miksetu; nekoliko
poluga na ispoliranom metalu miksete svetlucalo je na suncu. Na
improvizovanom parkiralištu iza tribina, sjaj novih, luksuznih
automobila kao da je imao umirujuću ulogu, ali je zbog zgrade na oko
tri stotine metara udaljenom brdašcetu dr Stedler osećao neku
nedefinisanu nelagodnost. Bila je to mala, četvrtasta građevina
nepoznate svrhe, masivnih kamenih zidova s malim urezima umesto
prozora, zaštićenim čvrstim čeličnim rešetkama, a groteskno velika
kupola, preterano teška u odnosu na ostalo, kao da je Celu građevinu
gurala u zemlju. Iz osnove kupole štrčalo je nekoliko ispusta u vidu
nepravilnih, visećih oblika, poput loše izlivenih glinenih levaka; nisu
ličili ni na šta što bi pripadalo industrijskom dobu, niti su imali ikakvu
poznatu svrhu. Zgrada je delovala nemo i zloslutno, poput naduvane
otrovne gljive; bila je očigledno moderna, ali je zbog neurednih,
okruglih, neveštih i nepravilnih linija ličila na primitivnu građevinu
iskopanu usred džungle, koja je služila za neke tajne divljačke obrede.
Dr Stedler iritirano uzdahnu; zamarale su ga tajne. Pre dva dana
mu je stigao poziv u kojem se od njega zahtevaio da, iz nekog
neodređenog razloga, doputuje u Ajovu, bio je ispečatiran naznakama
"Poverijivo" i "Veoma poverijivo". Dva mladića, koji su sebe nazivali
fizičarima, pojavili su se u Državnom naučnom institutu da bi ga
dopratili; njegovi pozivi Ferisovoj kancelariji u Vašingtonu ostali su
bez odgovora. Tokom iscrpljujućeg puta službenim avionom a onda i
nepodnošljivo tople vožnje kolima, mladići su toliko razgovarali o
nauci, hitnim slučajevima, društvenoj ravnoteži i tome koliko je
potrebna tajnovitost, da je on na kraju znao manje nego što je znao na
 j j j j g j
početku; primetio je samo da se dve reči ponavljaju u njihovom
brbljanju, a one su se nalazile i u tekstu poziva, dve reči zloslutnog
prizvuka kada se ne zna o čemu je zapravo reč: potreba za
"lojalnošću" i "saradnjom".
Mladići su ga smestili na klupu u prednjem redu tribine i nestali,
kao da su pokretni deo kakvog mehanizma, ostavljajući ga iznenada u
prisustvu samog dr Ferisa. Sada, posmatrajući prizor oko sebe,
posmatrajući neodređene, uzbuđene, nehajne pokrete dr Ferisa usred
grupe novinara, stekao je utisak da su svi nekako čudno konfuzni,
bezumno, haotično neefikasni i da neka fina mašinerija u određenim
trenucima proizvodi odgovarajući stepen takvog utiska.
Osetio je iznenadni, jedinstveni napad panike, u kojem je, kao pod
udarom groma, dozvolio sebi da prepozna očajničku potrebu da
pobegne. Svom silinom izbacio je iz glave to saznanje. Znao je da je
najmračnija tajna u svemu tome bitnija, nedodirijivija, smrtonosnija
od bilo čega skrivenog u gljivastoj zgradi ono što ga je navelo da
pristane da dođe.
Nikada neće morati da sazna sopstveni motiv, pomislio je ali
misao nije bila izražena recima, već nekom kratkom, zlokobnom
pojavom osećanja koje je ličilo na razdraženost i imalo kiseli ukus.
Reči su mu stajale u glavi, kao što su stajale kada je pristao da dođe
ovamo, poput vudu formule koja se recituje kada je potrebna i posle
koje se više ne sme gledati: Šta možete kada imate posla s ljudima?
Primetio je da je red sedišta rezervisan za one koje je Feris nazvao
intelektualnom elitom veći od onog za vladine zvaničnike. Prepoznao
je u sebi tračak zadovoljstva pri pomisli da su ga smestili u prvi red.
Okrenuo se da pogleda sedišta iza sebe. Doživeo je nešto puput malog,
mračnog šoka: ta nasumice odabrana skupina ispraznih, istrošenih
ljudi nije ličila na njegovu predstavu o intelektualnoj eliti. Gledao je u
odbrambenoratoborne ljude i neukusno odevene žene video je zlobna,
ogorčena, sumnjičava lica, sva su imala isti izraz, nespojiv s
uobičajenim pokazateljem intelekta: izraz nesigurnosti. Nije pronašao
nijedno poznato lice, nijedno koje bi prepoznao kao čuveno, i nijedno
koje bi ikada moglo zaslužiti takvo priznanje. Zapitao se po kojim su
merilima ovi ljudi odabrani.
 Onda je primetio visoku, nezgrapnu priliku u drugom redu, starijeg
čoveka duguljastog, mlohavog lica, odnekud mu je bilo poznato, iako
se ničega u vezi s njim nije mogao setiti sem neke nejasne slike, poput
fotografije koju je video u nekoj neukusnoj publikaciji. Nagao se
prema nekoj ženi i upitao, pokazujući: "Da li možda znate ime onog
gospodina?" Žena odgovori šapatom koji je odavao strahopoštovanje:
"To je dr Sajmon PričetJ" Dr Stedler okrenu glavu, u trenutku poželevši
da ga niko ne vidi, da niko nikada ne sazna da pripada ovakvoj
skupini.
Podigao je pogled i ugledao dr Ferisa kako vodi prema njemu
čitavu rulju novinara Video je kako mu dr Feris maše, kao turistički
vodič, i kada su bili dovoljno blizu čuo ga je kako izjavljuje: "Ali, ne
trošite vreme na mene, kada je ovde i čovek od kojeg je poteklo ovo
što smo danas ostvarili, čovek koji je sve to omogućio dr Robert
Stedler!" Učinilo mu se da na trenutak vidi zbunjeni izraz na
ispraznim, ciničnim licima novinara, izraz koji nije sasvim izražavao
poštovanje, očekivanje ili nadu, već pre njihov eho, kao slabi odraz u
ogledalu onog izraza kada bi u mladosti čuli ime Roberta Stedlera. Tog
trena osetio je potrebu za nečim što sebi nikada ne bi priznao: potrebu
da im kaže da ništa ne zna o današnjem događaju, da on ima još
manje mogućnosti od njih da nešto uradi, da su ga ovamo doveli da bi
bio zalog u nekoj prevari, skoro kao... kao zatvorenika.
Umesto toga, čuo je sebe kako odgovara na njihova pitanja
samozadovoljnim, snishodljivim tonom nekoga kome su poznate sve
tajne najviših vlasti: "Da, Državni naučni institut se ponosi svojim
dugogodišnjim radom u službi javnosti... Državni naučni institut nije
sredstvo kojim upravljaju lični interesi niti pohlepa, on je posvećen
blagostanju čovečanstva, dobrobiti ljudskog roda u celini" izbacujući,
poput diktafona, otužne fraze koje je čuo od dr Ferisa.
Nikada ne bi priznao da je ono što oseća prema sebi ravno preziru;
prepoznao je osećanje, ali ne i kome je upućeno; prezirao je ljude oko
sebe, pomislio je: oni su ga prisiljavali da izvodi ovu sramnu
predstavu. Šta da radite, pomislio je, kada imate posla s ljudima?
Novinari su zapisivali njegove odgovore. Lica su im sada imala
izraz mašina koje obavljaju rutinski posao, pretvarajući se da čuju
vesti u praznim izjavama druge mašine.
 j g
"Dr Stedler", upita jedan od njih, pokazujući zgradu na brdašcetu,
"je li tačno da je Projekat KSI, po vama, najveće dostignuće Državnog
naučnog instituta?"
Usledila je duga mučna pauza.
"Projekat... KSI...?" reče dr Stedler.
Shvatio je da nešto opasno ne valja u tonu njegovog glasa, jer je
video kako se podižu glave novinara, kao na znak uzbune; video je da
nešto iščekuju, s olovkama u vazduhu.
Na trenutak, dok je osećao kako mu se mišići na licu slamaju u
varku od osmeha, osetio je bezoblični, gotovo natprirodni užas, kao da
ponovo oseća nemo delovanje nekakve mašinerije, kao da je uhvaćen
u nju, kao da je deo nje i izvršava njenu neopozivu volju. "Projekat
KSI?" reče tiho, misteriozno, tonom zaverenika. "Pa, gospodo, u
vrednost i motive nastanka bilo kog projekta Državnog naučnog
instituta ne treba sumnjati, pošto se radi o neprofitnim poduhvatima
treba li tu još reči?"
Podigao je glavu i primetio da je dr Feris stajao iza grupe novinara
tokom celog intervjua. Zapitao se da li samo umišlja da lice dr Ferisa
izražava manju napetost i veću drskost.
Dva blistava automobila su dojurila punom brzinom na
parkiralište i zaustavila se uz upadljivu škripu kočnica. Novinari su ga
napustili usred rečenice i odjurili u susret grupi koja je izlazila iz
automobila.
Dr Stedler se okrenu Ferisu. "Šta je Projekat KSI?" upita strogo.
Dr Feris se osmehnu bezazleno i drsko istovremeno. "Neprofitni
poduhvat", odgovorio je i odjurio u susret pridošlicama.
Po šapatu iz publike, koji je izražavao poštovanje, dr Stedler shvati
da omanji čovek u izgužvanom lanenom odelu, koji je koračao
odsečno u središtu nove grupacije 1 ličio na nadripolitlčara, jeste
zapravo gospodin Tompson, predsednik države. Gospodin Tompson se
osmehivao, mrštio i dobacivao odgovore novinarima. Dr Feris se
provlačio kroz grupu, elegantan poput mačke koja se češe o svačije
noge.
Grupa se približavala i dr Stedler vide da ih Feris vodi prema
njemu. "Gospodine Tompson", reče dr Feris zvučno dok su prilazili,
"želeo bih da vam predstavim dr Roberta Stedlera!"
 Dr Stedler primeti kako ga ovoj nadripolitičar ispituje u deliću
sekunde: u očima mu zaiskri tračak sujevernog strahopoštovanja, kao
da je ugledao čudo iz misterioznog carstva koje će za gospodina
Tompsona zauvek ostati nedokučivo i pronicljiva, proračunata
lukavost vrača ubeđenog da s njegove tačke gledišta ništa nije
nedodirijivo; bio je to vizuelni ekvivalent reči: Kako vi na sve ovo
gledate?
"Čast mi je, doktore, velika čast, budite uvereni", reče gospodin
Tompson odsečno, rukujući se.
Saznao je i da je visoki, pogrbljeni, kratko podšišani čovek
gospodin Vesli Mauč. Nije uhvatio imena ostalih s kojima se rukovao.
Dok se grupa približavala sedištima za zvaničnike, obuze ga plamen
otkrića s kojim nije usuđivao da se suoči: otkrića da je vrlo
počastvovan odobravanjem onog nadripolitičara.
Jedna grupa mladih domaćina ceremonije, koji su ličili na
bioskopske razvodnike, pojavi se odnekud, noseći tacne sa sjajnim
predmetima koje su delili skupini. Bili su to dogledi. Dr Feris zauze
mesto za mikrofonom ispred tribine sa zvaničnicima. Na znak Veslija
Mauča glas mu je iznenada zatrubio prerijom, ulizički, lažno svečani
glas pojačan genijalnošću onoga koji je mikrofon podesio tako da
zvuči kao da za njim stoji neko džinovske snage i moći:
"Dame i gospodo!"
Gomila je zanemela, sve glave se istovremeno okrenuše prema
gracioznoj prilici dr Flojda Ferisa.
"Dame i gospodo, odabrani ste u znak priznanja vašim izuzetnim
zaslugama i društvenoj odgovornosti da prisustvujete predstavljanju
naučnog poduhvata od toliko izuzetnog značaja, nezamislivih razmera
i epohalnog potencijala, da je sve do ovog trenutka za njega znao
samo mali broj ljudi, i jedino pod nazivom Projekat KSI."
Dr Stedler je fokuslrao dogled na jednu tačku farmu u daljini.
Video je da je to napuštena, ruinirana farma, u tom stanju
očigledno već godinama. Kroz ogoljeni skelet krova videlo se nebo, a
šiljati parčići stakla uokvirivali su tamu praznih prozora. Video je
oronulu staju, zarđali toranj vodeničnog kola i ostatke nekog
prevrnutog traktora s točkovima u vazduhu.
 Dr Feris je govorio o krstašima nauke i godinama bezrezervne
posvećenosti, neprekidnog i istrajnog istraživanja na Projektu KSI.
Baš čudno, pomisli dr Stedler proučavajući ruiniranu farmu, da
stado koza opstaje usred takve pustoši. Šest ili sedam koza neke su
dremale, a neke bezvoljno preživale ono malo trave koju su nalazile
među suncem sprženim korovom.
"Projekat KSI", govorio je dr Feris, "posvećen je posebnim
istraživanjima u oblasti zvuka. Postoje izvesna pitanja u nauci o zvuku
o kojima laici i ne sanjaju."
Na petnaestak metara od farme, dr Stedler ugleda građevinu,
očigledno novoizgradenu i bez ikakve zamislive svrhe: Učila je na
nekoliko čeličnih potpora koje se pružaju u praznom prostoru, ne
podupirući ništa i ne vodeći nikuda.
Dr Feris je sada pričao o prirodi zvučnih vibracija.
Dr Stedler je nanišanio dogledom horizont iza farme, ali se
nekoliko kilometara unaokolo ništa nije moglo videti. Iznenadni,
zakočeni pokret jedne od koza privuče njegovu pažnju natrag na
stado. Primetio je da su koze privezane za kočeve zabijene u zemlji na
određenom nastojanju.
"...a otkriveno je", reče dr Feris, "da postoje izvesne frekvencije
zvučnih vibracija koje nikakva konstrukcija, organska ili neorganska,
ne može izdržati..."
Dr Stedler primeti srebrnastu tačku u stadu, koja je poskakivala po
korovu. Bilo je to nepovezano mladunče; skakutalo je i trčkaralo oko
majke.
"Zvučni zrak se kontroliše pomoću kontrolne table u džinovskoj
podzemnoj laboratoriji", reče dr Feris, pokazujući zgradu na brežuljku.
"Tu tablu, inače, od milja zovemo Ksilofon jer je izuzetno važno
pogoditi prave dirke, odnosno povući prave poluge. Za ovu izuzetnu
priliku, ovde je postavljen produženi Ksilofon, povezan s onim unutra"
on pokaza na miksetu ispred tribine sa zvaničnicima "tako da ćete
prisustvovati čitavoj operaciji i videti koliko je procedura
jednostavna..."
Dr Stedler je uživao posmatrajući mladunče, postepeno se smirivao
i oslobađao napetosti. Malecki jedva da je imao nedelju dana, ličio je
na klupko belog krzna s dugim gracioznim nogama, skakutao je kao
 g g g g j
da isprobava novu veštinu, smešno i nespretno, jer su mu sve četiri
noge bile ukrućene i prave. Skakao je na sunčeve zrake, letnji vazduh,
radosno otkrivajući sopstveno postojanje.
"Zvučni zrak je nevidljiv, nečujan i u potpunosti pod kontrolom u
pogledu mete, pravca i dometa. Prvi javni test, koji ćete videti za
nekoliko trenutaka, izvršiće se potpuno bezbedno na ograničenom
prostoru od samo tri kilometra, oko kojeg na trideset kilometara
unaokolo nema ničega. Oprema koju sada imamo u laboratoriji u
stanju je da proizvede zrake koji mogu da pokriju kroz ispuste koje
možete videti ispod kupole - čitavu okolinu u prečniku od sto pedeset
kilometara, u krugu koji zahvata predeo od obale Misisipija, preko
mosta železnice Tegart transkontinentala , De Mojna i Fort Dodža u
Ajovi, Ostina u Minesoti i Vudmana u Viskonsinu do Rok Ajlenda u
Ilinoisu. Ovo je tek skromni početak. Došli smo do tehničkih saznanja
zahvaljujući kojima možemo sagraditi generatore koji će pokrivati
područje od tri i četiri stotine kilometara ali zbog nemogućnosti
nabavke dovoljne količine visokootpornih metala, kakav je Rirdenov
metal, morali smo se zadovoljiti sadašnjom opremom i ovolikim
dometom. U čast našeg velikog predsednika, gospodina Tompsona,
pod čijim je dalekovidim rukovodstvom Državni naučni institut dobio
sredstva bez kojih ne bi bilo Projekta KSI, ovo veliko otkriće od sada će
se zvati Tompsonov harmonizator!"
Svi su tapšali. Gospodin Tompson je sedeo nepomično, samosvesno
usiljenog izraza lica. Dr Stedler je bio siguran da je sitni nadripolitičar
imao isto toliko zajedničkog s Projektom KSI kao i bilo ko od
razvodnika, da nije imao ni mozga ni preduzimljivosti, pa čak ni
dovoljan nivo zlobe da bi prouzrokovao stvaranje makar i nove zamke
za krtice, da je i on samo pion u nemoj mašineriji mašineriji bez
centra, bez vođe, bez smera, mašineriji koju nije pokretao dr Feris ili
Vesli Mauč, ni bilo ko od poslušnika na tribinama, niti bilo ko od
stvorenja iza scene bezličnoj, neracionalnoj, bestelesnoj mašineriji
kojom niko nije upravljao a kojoj su svi služili, u zavisnosti od stepena
sopstvene zlobe. Dr Stedler se grčevito držao za ivicu klupe: osećao je
potrebu da skoči i beži.
"A što se tiče funkcije i svrhe zvučnog zraka, o tome vam ništa
neću reći. Pustiću ga da govori za sebe. Sada ćete ga videti na delu.
 g g g
Kada dr Blodžet povuče poluge Ksilofona, predlažem vam da ne
skrećete pogled s mete koju predstavlja ona farma na tri kilometra
odavde. Ništa drugo se i ne može videti. Sam zrak je nevidljiv. Odavno
su svi progresivni mislioci shvatili da nema entiteta, samo dela i da
nema vrednosti, samo posledica. Sada ćete, dame i gospodo, videti
kako deluje i kakve su posledice Tompsonovog harmonizatora."
Dr Feris se poklonio, polako udaljio od mikrofona i otišao do svog
sedišta na klupi pokraj dr Stedlera.
Neki mladi, krupni čovek zauze mesto pokraj miksete i podiže
pogled očekujući nekakav znak od gospodina Tompsona. Gospodin
Tompson je načas delovao zabezeknuto, kao da mu je nešto promaklo,
dok se Vesli Mauč nije nagao i nešto mu prošaptao na uvo. "Kontakt!"
reče gospodin Tompson glasno.
Dr Stedler nije mogao da gleda kako graciozni, talasasti, ženstveni
pokret ruke dr Blodžeta povlači prvu polugu miksete, pa drugu.
Podigao je dogled i pogledao farmu.
U trenutku kada je fokusirao sočiva koza je zatezala lanac kojim je
bila vezana, mirno pokušavajući da dohvati visoki suvi maslačak.
Sledećeg trenutka koza se našla u vazduhu, okrenula se s ispruženim
drhtavim nogama, a zatim pala na sivu gomilu od sedam koza koje su
se grčile. Kada je dr Stedler konačno poverovao svojim očima, hrpa je
bila nepokretna, izuzev noge jedne životinje koja je izvirivala iz gomile
i, kruta poput štapa, tresla se kao pod udarima snažnog vetra. Farma
se rascepila na deliće dasaka i srušila, praćena gejzirom cigala od
dimnjaka. Traktor je bio sravnjen sa zemljom. Vodenica je napukla i
njeni delići su padali po zemlji dok je točak još uvek pravio dugi luk u
vazduhu, kao svojom voljom. Čelične grede i nosači stabilnog novog
podupirača srušili su se poput kule od šibica u koju je neko dunuo.
Sve se odigralo tako brzo, nezadrživo i jednostavno da dr Stedler nije
osetio nikakvu užasnutost, ništa nije osetio, nije to bila stvarnost
kakvu je on poznavao već carstvo dečijih noćnih mora, u kojem se
fizički predmeti rastvaraju pod dejstvom jedne jedine zloćudne želje.
Sklonio je dogled s očiju. Posmatrao je pustu preriju. Nije bilo
farme, ničega u daljini sem tamne pruge koja je ličila na senku
oblaka.
 Jedan visoki, tanki uzvik prolomio se iza njih, neka se žena
onesvestila. Zapitao se zašto je vrisnula tako dugo nakon onoga što se
desilo i onda shvatio da vreme koje je proteklo od pomeranja prve
poluge iznosi nepun minut.
Ponovo je podigao dogled, kao da se iznenada ponadao da će taj
tračak oblaka biti sve što će videti. Ali materijalne stvari još uvek su
bile tu: sačinjavale su hrpu smeća. Dogledom je prešao preko ruševina;
za trenutak, shvatio je da traži mladunče. Nije ga našao; nije bilo
ničega sem gomile sivog krzna.
Kada je spustio dogled i okrenuo se, video je da ga dr Feris
posmatra. Bio je siguran da tokom čitavog testa Feris nije posmatrao
metu već njegovo lice, kao da je želeo da sazna da li će on, Robert
Stedler, izdržati zrak.
"To je sve", objavi debeljuškasti dr Blodžet preko mikrofona,
ulizičkim tonom nadzornika u robnoj kući koji bi nešto da proda.
"Nema nijednog klina ni zakovnja u gredama onih zgrada i nijednog
čitavog krvnog suda u telima životinja."
Gomilo je žamorila od naglih pokreta i piskutavog šaputanja. Ljudi
su se zgledali, podižući se nesigurno i ponovo sedajući, uznemireni
tražili nešto čime bi ispunili nastalu pauzu. U njihovom šaputanju se
nazirala potisnuta histerija. Kao da su čekali da im se kaže šta da
misle.
Dr Stedler je video kako onu ženu iz zadnjeg reda prate niz
stepenice, išla je pognute glave, s maramicom na ustima: njen stomak
to nije mogao da izdrži.
On se okrenu i vide da ga dr Fe Još uvek posmatra. Dr Stedler se
malo nagnu unazad, ozbiljni i prezrivi izraz počivao mu je na licu, licu
najvećeg naučnika u zemlji, i upita: "Ko je izmislio tu užasnu stvar?"
"Vi."
Dr Stedler ga pogleda, ne mičući se.
"To je samo praktična primena", reče dr Feris prijatnim glasom,
"vaših teorijskih otkrića. Zasnovana je na vašem neprocenjivom
istraživanju prirode kosmičkih zrakova i prostorne transmisije
energije."
"Ko je radio na Projektu KSI?"
 "Nekoliko trećerazrednih naučnika, kako biste ih vi nazvali. Zaista
nije bilo teško. Niko od njih ne bi mogao da zamisli ni prvi korak ka
otkriću vaše formule o transmisiji energije, ali pošto su je imali ostalo
je bilo lako."
"Koja je praktična primena ovog izuma? Ko je su to 'epohalne
mogućnosti'?"
"Oh, pa zar ne uviđate? To je neprocenjivo oruđe državne
bezbednosti. Nijedan neprijatelj ne bi napao nekoga ko poseduje takvo
oružje. Ono će osloboditi zemlju straha od agresije i omogućiti
planiranje budućnosti u neometanoj bezbednosti." Glas mu je bio
čudno bezbrižan, s notom trenutne improvizacije, kao da nije ni
očekivao da mu se veruje niti pokušavao da ikoga uveri. "Ovo će
smiriti društvena trenja. Promovisaće mir, stabilnost i što smo
implicirali harmoniju. Eliminisaće svaku ratnu opasnost."
"Kakvu ratnu opasnost? Kakvu agresiju? Sad, kada celi svet
gladuje i sve one narodne republike jedva izdržavaju na onom što im
ova zemlja da je gde vi vidite nekakvu ratnu opasnost? Da li očekujete
da će vas ti dronjavi divljaci napasti?"
Dr Feris ga pogleda pravo u oči. "Unutrašnji neprijatelji mogu
predstavljati jednako veliku opasnost za ovaj narod kao i spoljašnji",
odgovori on. "Možda i veću." Ovoga puta glas mu je zazvučao kao da
očekuje da ga razumeju i siguran je da će tako biti. "Društveni sistemi
su tako nesigurni. A pomislite samo kakva bi se stabilnost mogla
ostvariti sa samo nekoliko naučnih instalacija na strateškim mestima.
To bi garantovalo trajni mir u državi zar vam se ne čini tako?"
Dr Stedler se nije ni pomerio niti mu je odgovorio; kako su sekunde
proticale a lice mu je i dalje zadržavalo isti izraz, postalo je paralisano.
U očima mu je bio pogled čoveka koji iznenada vidi ono što je oduvek
znao, od samog početka, što je godinama pokušavao da ne vidi, i koji
se sada nalazi u situaciji da mora da se bori protiv vida sopstvenom
sposobnošću da porekne njegovo postojanje. "Nemam predstavu o
čemu govorite}" odbrusi naposletku.
Dr Feris se osmehnu. "Nijedan poslovni čovek ili pohlepni
industrijalac ne bi flnansirao Projekat KSI", reče tiho, tonom
neobavezne, neformalne rasprave. "Ne bi ga mogao priuštiti. To je
ogromna investicija koja ne obećava nikakvu materijalnu dobit. Kakav
 g j j j
bi on profit mogao očekivati od takve investicije? Od one farme se
nikakva dobit ne može očekivati." Pokaza na tamnu prugu u daljini.
"Ali, kako ste i sami dobro primetili, Projekat KSI je morao biti
neprofitabilni poduhvat. Nasuprot poslovnim firmama, Državni naučni
institut nije imao nikakvih teškoća u dobijanju fonda za Projekat.
Niste čuli da je institut bio u ikakvim finansijskim teškoćama u
protekle dve godine, zar ne? A to je nekada bio takav problem naterati
ih da izglasaju sredstva za unapređenje nauke. Uvek su zahtevali
nekakve naprave za svoj novac, kako ste vi mali običaj da kažete. E
pa, ovo je sprava koju su moćnici mogli u potpunosti da cene. Druge
su naveli da je izglasaju. Nije bilo teško. Zapravo, najveći broj tih
drugih je mislio da je bezbedno odobriti novac za tajni projekat bili su
sigurni da je važan, pošto sami nisu bili dovoljno važni da bi saznali
nešto o njemu. Bilo je, naravno, i nekoliko skeptika i sumnjivaca. Ali,
predali su se kada su ih podsetili da se na čelu Državnog naučnog
instituta nalazi dr Robert Stedler u čiju procenu i integritet nisu mogli
sumnjati.1"
Dr Stedler je gledao u svoje nokte.
Iznenadna škripa mikrofona protresla je gomilu i u trenu im
privukla pažnju; ljudi kao da su bili na samoj ivici panike. Spiker, čiji
je glas poput mašine ispaljivao osmehe, veselo je zarežao kako će
sada prisustvovati radio-emisiji koja će vest o velikom otkriću preneti
čitavoj naciji. Zatim je, pogledavši sat, pa podsetnik i na kraju signal
Veslija Mauča, uzviknuo u svetlucavi zmijoliki mikrofon odašiljući u
dnevne sobe, kancelarije, studija, obdaništa u zemlji: "Dame i gospodo,
Projekat KSI!"
Dr Feris se nagnu prema dr Stedleru kroz stakato spikerovog glasa,
koji je galopirao preko kontinenta s opisom novog izuma i reče, kao
usput: "Od izuzetne je važnosti da niko ne kritikuje Projekat u ovo
nestalno vreme", a zatim dodade, kao slučajno, šaljivo: "da se uopšte
ništa sada ne kritikuje."
"...a političke, kulturne, intelektualne i moralne vođe ovog naroda",
spiker je vikao u mikrofon, "koji su prisustvovali ovom velikom
događaju, kao vaši predstavnici i u vaše ime, sada će vam lično reći
svoje mišljenje!"
 Gospodin Tompson se prvi pope drvenim stepenicama do platforme
na kojoj je stajao mikrofon. Zbrzao je svoj kratki govor, pozdravljajući
novu epohu i objavljujući ratobornim tonom, kao da izaziva
neimenovanog neprijatelja da nauka pripada narodu... I da svaki
čovek na kugli zemaljskoj ima pravo na deo onoga što omogućava
napredak tehnologije.
Vesli Mauč je bio sledeći. Govorio je o društvenom planiranju i
neophodnosti pružanja jednoglasne i jedinstvene podrške planerima.
Govorio je o disciplini, jedinstvu, štedljivosti i patriotskoj dužnosti, koja
se sastoji u izdržavanju trenutnih poteškoća. "Mobilisali smo najveće
umove ove zemlje u radu na ostvarenju vaše dobrobiti. Ovaj veliki
pronalazak produkt je genija u čiju se posvećenost humanim ciljevima
ne može sumnjati, čoveka koji je priznat za najvećeg naučnika ovoga
veka dr Roberta Stedlera!"
"Molim?" Dr Stedler ostade bez daha, okrenuvši se prema Ferisu.
Dr Feris ga pogleda blago i strpljivo.
"Nije tražio moje odobrenje da to kaže!" Dr Stedler se obrecnu
šapatom.
Dr Feris je raširio ruke u znak beznadežne bespomoćnosti. "Sada
vidite, dr Stedler, da ne treba dozvoliti da vas potresaju političke stvari,
koje ste oduvek smatrali nedostojnim svoje pažnje i znanja. Gospodin
Mauč, znate, nije dužan da traži odobrenja"
Govornik koji se sada nehajno ocrtavao na nebu iznad govornice,
vrteo oko mikrofona i pričao monotonim, prezrivim tonom kao da
govori o nečemu bezvređnom, bio je dr Sajmon Pričet. Izjavljivao je da
je novi pronalazak instrument društvenog blagostanja, koji garantuje
opšti prosperitet, i da je svako ko sumnja u tu očiglednu činjenicu
neprijatelj društva s kojim tako treba i postupati. "Ovaj pronalazak,
produkt dr Roberta Stedlera, istaknutog ljubitelja slobode..."
Dr Feris otvori svoju aktovku, iskopa neke uredno otkucane
stranice i okrete se dr Stedleru. "VI treba da budete vrhunac ove
emisije", reče. "Vi ćete poslednji govoriti, na isteku ovoga sata." Pružio
je listove papira. "Ovo je vaš govor." Očima je rekao ostalo: njegov
izbor reči nije bio slučajan.
Dr Stedler uze listove, ali ih je držao vrhovima ispruženih prstiju,
kako se drži nešto što treba da završi na otpadu, što samo što nije
 j
bačeno. "Ne sećam se da sam vas ovlastio da pišete u moje ime", reče.
Sarkazam u njegovom glasu dao je Ferisu povod, jer ovo nije bio
trenutak za sarkazam.
"Nisam mogao dozvoliti da svoje dragoceno vreme rasipate na
pisanje govora za radio", reče dr Feris. "Bio sam uveren da ćete vi to
ceniti." Rekao je to pritvorno ljubaznim glasom čiju je pritvornost i
trebalo prepoznati, kao da prosjaku milostivo pruža mogućnosti da
sačuva dostojanstvo.
Uznemirila ga je reakcija dr Stedlera: dr Stedler ništa nije rekao
niti je pogledao tekst.
"Nedostatak vere", krupni govornik je režao za govornicom, kao da
učestvuje u uličnom preganjanju, "nedostatak vere je jedino čega treba
da se plašimo! Ako imamo vere u planove svojih voda, naravno,
planovi će dovesti do cilja i imaćemo prosperitet i lagodni život u
blagostanju. Oni koji idu okolo, sumnjaju u sve, uništavaju naš moral,
oni su ti koji izazivaju nestašice i bedu. Ali, nećemo im dozvoliti da još
dugo to rade, ovde smo da zaštitimo ljude i ako iko od tih sumnjičavih
pametnjakovića nabasa na nas, možete mi verovati, postaraćemo se
za njih!"
"Bilo bi veoma loše", reče dr Feris tiho, "Izazvati opšte
nezadovoljstvo prema Državnom naučnom institutu u eksplozivno
vreme kakvo je ovo. Veliko je nezadovoljstvo i uznemirenost u zemlji i
ukoliko ljudi pogrešno shvate prirodu novog pronalaska, mogli bi
iskaliti bes na svim naučnicima. Naučnici nikada nisu bili popularni
među masama."
"Mir", visoka, vitka žena uzdisala je pred mikrofonom, "ovaj izum
predstavlja veliko, novo sredstvo kojim će se osigurati mir. Zaštitiće
nas od agresivnih planova sebičnih neprijatelja, omogućiće nam da
dišemo slobodno i da naučimo da volimo svoju sabraću." Lice joj je
bilo koščato a usne odavale gorčinu stečenu na koktelima, na sebi je
imala ielujavu svetloplavu haljinu, poput koncertne odežde kakve
harfistkinje. "Moglo bi se reći da je čudo za koje se vekovima mislilo
da je neostvarivo san vekova konačni proizvod nastao sintezom nauke
i ljubavi!"
Dr Stedler pogleda ljude na tribinama. Sada su sedeli tiho, slušali
su, a u očima im je bio izraz nestajanja u sumraku, izraz straha koji je
 j j j j j
na putu da bude prihvaćen kao trajno osećanje, izraz sirovih rana
prekrivenih velom infekcije. Znali su, kao i on, da su i sami meta za
one bezoblične levke koji proviruju iz kupole gljivaste zgrade i on se
zapita kako li su sada gasili umove i bežali od tog saznanja; znao je
da reči koje su toliko željno upijali i u koje su verovali predstavljaju
lance kojima su vezani isto tako čvrsto kao i one koze, i da su zbog
njih u dometu levaka. Želeli su da veruju; video je kako im se usne
stežu, povremeni sumnjičavi pogled upućen susedu kao da užas koji
im preti nije bio zvučni zrak, već onaj koji bi ih naterao da priznaju da
je sam zrak užasan. Pogled im je postajao sve zamagljeniji, ali je još
uvek prisutan izraz izranjavanosti u njemu pozivao u pomoć.
"Šta mislite da oni misle?" reče dr Feris tiho. "Razum je Jedino
oružje naučnika a razum nema moć nad ljudima, iII mislite da ima? U
vreme kakvo je naše, kada nam se zemlja raspada, kada je očaj doveo
rulju do ivice otvorenog nereda i nasilja ~ red se mora održati na
svaki mogući način, šta da radimo kad imamo posla s ljudima?"
Dr Stedler nije odgovorio.
Debela, mlohava žena, s nedoličnim grudnjakom pod tamnom, od
znoja mokrom haljinom, govorila je pred mikrofonom dr Stedler u
početku nije mogao da veruje kako novi izum s posebnom
zahvalnošću treba da pozdrave majke ove zemlje.
Dr Stedler se okrenu; posmatrajući ga, dr Feris nije video ništa sem
fine linije visokog čela i duboke brazde gorčine u uglu usana.
Iznenada, van konteksta i bez upozorenja, Robert Stedler se okrenu
prema njemu. Kao da je šiknula krv iz iznenadne pukotine u rani koja
se gotovo zatvorila: Stedlerovo lice je izražavalo neskrlveni bol, užas,
iskrenost, i kao da su na trenutak i on i Feris bili samo ljudska bića,
uzviknuo je iz očajanja, još uvek ne verujući:
"U civilizovanom veku, Ferise, u civlilzovanom veku!"
Dr Feris nije žurio s odgovorom, prigušeno se smejulo. "Ne znam o
čemu to pričate", odgovorio je kao da nekoga citira.
Dr Stedler je spustio pogled.
Kada je ponovo progovorio, u glasu dr Ferisa se nazirao slab odjek
nečega što dr Stedler nije bio u stanju da definiše, ali je znao da ne
dolikuje civilizovanoj raspravi: "Ne bi valjalo da nešto ugrozi Državni
naučni institut. Bilo bi veoma loše kada bi ga zatvorili ili primorali
 g
nekoga od nas da ga napusti. Kuda bismo otišli? Naučnici danas
predstavljaju prekomerni luksuz - i nema mnogo ljudi ili ustanova
koje su u stanju da obezbede i ono osnovno, a kamoli nešto što
predstavlja luksuz. Nama nijedna vrata više nisu otvorena. Ne bi nas
hteli u istraživačkim odeljenma industrijskih koncerna, kakav se
nalazi u, recimo, Čeličani Rirden . Sem toga, ukoliko bismo stvorili sebi
neprijatelje, tih istih neprijatelja bi se plašili svi koji bi eventualno
mogli doći u iskušenje da iskoriste naš talenat. Neko kao Rirden bi se
borio za nas. A Oren Bojl? Ali, ovo je samo teorijsko razmatranje, jer
su, zapravo, sve privatne naučne ustanove zatvorene po zakonu po
Direktivi 10-289, koju je, što vi možda ne uviđate, izdao gospodin Vesli
Mauč. Jeste li možda pomislili na univerzitete? Oni su u istoj situaciji.
Ne mogu sebi dozvoliti da imaju neprijatelje. Ko bi govorio u naše
ime? Verujem da bi neko poput Hjua Ekstona stao u našu odbranu ali
razmišljati o tome značilo bi zapadati u anahronizam. On je pripadao
jednom drugom dobu. Društveni i ekonomski uslovi u našem društvu
odavno su onemogućili njegovo postojanje. A ne čini mi se da bi dr
Sajmon PrlČet, iII generacije koje su stasavale pod njegovim vodstvom,
bile u stanju da nas odbrane. Nikada nisam verovao u efikasnost
idealista a vi? - i ovo nije vreme za nepraktični idealizam, Ako i ko
bude poželeo da se usprotivi vladinoj politici, kako će postići da ga
ljudi čuju? Preko one gospode novinara, dr Stedler? Putem ovog
mikrofona? Da li je ostao ijedan nezavisni list u ovoj zemlji? Radio-
stanica koju ne kontrolišu? Ijedno parče privatnog vlasništva,
uostalom ili lično mišljenje?" Ton njegovog glasa sada je postao
očigledan: bio je to glas sile. "Lično mišljenje predstavlja luksuz koji
danas niko ne može sebi priuštiti."
Usne dr Stedlera su se jedva pomerale, kao i mišići onih koza.
"Razgovarate sa Robertom Stedlerom."
"Nisam ja to zaboravio. Upravo zato što to nisam zaboravio, ovo
vam i govorim. Robert Stedler je slavno ime, i ne želim da gledam
kako ga uništavaju. Ali šta je danas slavno ime? U čijim očima?"
Rukom je prešao preko tribina. "U očima ljudi kakvi su ovi oko vas?
Ako su u stanju da veruju, jer im se tako kaže, da je smrtonosno
oružje zapravo oruđe napretka zar ne bi poverovali kada bi im rekli
da je Robert Stedler izdajnik i neprijatelj države? Da li bi se tada držali
 j j j j
činjenice da to nije tačno? Mislite na istinu, dr Stedler? Pitanje istine
se ne postavlja kada se radi o društvenim temama. Principi nemaju
uticaj na javne poslove. Razum nema moć nad ljudima. Logika je
nemoćna. Moral je suvišan. Nemojte mi sada odgovoriti, dr Stedler.
Odgovorićete mi preko mikrofona. Vi ste sledeći govornik."
Gledajući u tamnu prugu u daljini, u sve što je ostalo od farme, dr
Stedler je znao da ga ispunjava užas, ali da sebi neće dozvoliti
saznanje o njegovoj pravoj prirodi. On, koji je proučavao delove i
poddelove kosmičkog prostora, neće dozvoliti sebi da ispita sopstvena
osećanja, niti saznanje da se ona sastoje iz tri dela: jedan je bio
užasnutost zbog slike koja mu je bila pred očima, slike natpisa
postavljenog njemu u čast, iznad ulaza u institut: "Neustrašivom umu,
nepobedivoj istini" drugi je bio prosti, sirovi, životinjski strah od
fizičkog uništenja, ponižavajući strah koji u civilizovanom svetu
njegove mladosti nikada ne bi pomislio da će doživeti i treći deo je
bila užasnutost saznanjem da se izdajom prvog izlaže delovanju
drugog.
Išao je prema govornici, korakom čvrstim i sporim, glave
podignute, sa zgužvanim tekstom govora u ruci. Kao da se penjao na
pijedestal, ili na giljotinu. Kao što čitav život blesne pred očima u
poslednjim trenucima, tako je i on hodao prema zvuku voditeljevog
glasa koji je zemlji čitao spisak dostignuća u karijeri dr Stedlera.
Jedva primetni grč prešao je preko lica Roberta Stedlera na reči: "bivši
šef Odseka za fiziku na Univerzitetu 'Patrik Henri'". Kao izdaleka
dopiralo je do njega saznanje, ali kao da nije bilo njegovo već neke
osobe koju je ostavljao za sobom, da će gomila ža koji trenutak
prisustvovati još jednom primeru uništenja, užasnijem od uništenja
one farme.
Popeo se na prva tri stepenika govornice, kada se neki mladi
novinar progura napred, jureći prema njemu i odozdo se uhvati za
ogradu u nameri da ga zaustavi. "Dr Stedler!" uzviknuo je očajno.
"Recite im istinu! Recite im da nemate ništa s tim! Recite im kakva je
to paklena mašina i čemu će služiti! Recite zemlji kakvi ljudi
pokušavaju njome da vladaju! Niko neće sumnjati u vašu reč! Recite
im istinu! Spasite nas! Jedino vi to možete!"
 Dr Stedler je spustio pogled na njega. Bio je mlad: pokreti i glas su
posedovali onu hitrinu i oštru bistrinu sposobnosti; među ostarelim,
korumpiranim kolegama, kojima su upravljale usluge koje duguju
drugima i koji su na mišiće tu dospeli, on je uspeo da uđe u elitu
političkih novinara zahvaljujući poslednjoj, neodoljivoj iskri
sposobnosti, i u njeno ime. U očima mu se ogledala živa, neustrašiva
inteligencija; bile su to oči koje je dr Stedler nekada viđao u klupama
učionica. Primetio je da su oči ovoga mladića boje lešnika; bila je u
njima i nijansa zelene.
Dr Stedler okrete glavu i vide da je Feris dojurio do njega, poput
sluge ili poput tamničara. "Nisam očekivao da će me vređati nelojalne
mlade siledžije s izdajničkim motivima", reče dr Stedler glasno.
Dr Feris se sruči na mladića i zareža, lica iskrivljenog od besa
kojim više nije vladao, jer se isprečilo nešto neočekivano i
neplanirano: "Dajte mi novinarsku legitimaciju i dozvolu za radi"
"Ponosim se", dr Stedler je čitao pred mikrofonom naciji koja je
pažljivo slušala, "što su mi godine rada i službe nauci donele takvu
čast da u ruke našem velikom vodi, gospodinu Tompsonu, predam
novo oruđe nemerijivog potencijala, koje će dvilizovati i oslobađati
čovekov um..."
U vazduhu se osećao ustajali zadah kao iz peći, a ulice Njujorka
ličile su na cevovod kojim ne teku vazduh i svetlost, već stopljena
prašina. Degni je stajala na uglu gde ju je ostavio autobus s
aerodroma i posmatrala grad s pasivnim čuđenjem. Zgrade su
delovale istrošeno od letnje vrućine koja je trajala nedeljama, a ljudi
izgledali iscrpljeni vekovnom patnjom. Stajala je i gledala ih,
razoružana snažnim osećanjem da sve to nije stvarno.
Taj osećaj nestvarnosti ju je pratio od ranih jutarnjih časova od
trenutka kada je, na kraju praznog autoputa, ušetala u nepoznati grad
i zaustavila prvog prolaznika da upita gde se nalazi.
"Votsonvil", odgovorio je. "U kojoj državi, izvinite?" upitala je. Čovek
ju je pogledao, pa rekao: "Nebraska", i žurno se udaljio. Osmehnula se
neveselo, znajući da se pitao odakle dolazi, a da nijedno objašnjenje
koje bi mogao da zamisli ne bi bilo nestvarno kao sama istina. Pa
ipak, dok je išla ulicama ka železničkoj stanici, njoj je Votsonvil
delovao nestvarno. Prestala je da smatra očaj uobičajenim i
 j j j
dominantnim oblikom ljudskog postojanja, toliko uobičajenim da je
postao neupadljiv i ponovni susret s njim pobudio je u njoj osećaj
koliko je sve to besmisleno i uzaludno. Videla je tragove bola i straha
na licima ljudi i izraz koji je govorio da skrivaju to saznanje od sebe
izgledalo joj je kao da izvode neku veliku predstavu, neki ritual kojim
će stvarnost držati na odstojanju, čime će zemlja ostati neviđena i
životi neživljeni, u smrtnom strahu od neke neizrečene zabrane a to
zabranjeno jeste sagledati prirodu bola i ispitati da li je neophodno
podnositi ga. Videla je to tako jasno da je neprestano želela da priđe
neznancima, protrese ih, u lice im se nasmeje i uzvikne: "Otresi se
toga!"
Nema razloga zbog kojeg bi ljudi trebalo da budu tako nesrećni,
mislila je, nikakvog razloga... a onda se setila da su oni proterali
razum iz života.
Ušla je u voz Tegart transkontinentala koji je išao do najbližeg
aerodroma; nikome se nije predstavila: činilo joj se nebitnim. Sedela je
do prozora u vagonu, poput stranca koji treba da nauči nerazumljivi
jezik onih oko sebe. Podigla je odbačene novine; uspela je da s
naporom shvati ono što je bilo napisano, ali ne i zašto je to trebalo
napisati: sve joj je izgledalo detinjasto besmisleno. Zurila je začuđena
u vesti redovne rubrike iz Njujorka, u kojima se preterano naglašavalo
da gospodin Džejms Tegart želi da objavi da je njegova sestra
preminula u avionskoj nesreći, uprkos nepatriotskim glasinama o
suprotnom. Trebalo joj je vremena da se seti Direktive 10-289 i shvati
da je Džimu bilo neprijatno zbog sumnje da je ona nestala kao
dezerter.
Po izboru reči u vestima zaključila je da je njen nestanak bio bitna
javna tema, koja još nije zaboravljena. Bilo je i drugih pokazatelja:
pominjanje tragične smrti gospođice Tegart u članku o sve većem
broju avionskih nesreća i na poslednjoj strani,
"Hotel Eldorado, u Los Gatosu."
"Hvala vam, gospođice Ajvs." Počela je da spušta slušalicu.
"Oh, da, gospođice Tegart!"
"Da?"
"Šta vam se dogodilo? Gde ste bili?"
 "Ja... reći ću vam kada vas budem videla. Sada sam u Njujorku.
Kada gospodin Rirden pozove, recite mu, molim vas, da ću biti u
kancelariji."
"U redu, gospođice Tegart."
Prekinula je vezu, ali joj je ruka ostala na slušalici, držeći se za
ovaj prvi kontakt od značaja. Pogledala je po stanu, pa u grad s druge
strane prozora, nevoljna da ponovo utone u mrtvu maglu besmisla.
Podigla je slušalicu i pozvala Los Gatos.
"Hotel Eldorado", reče pospani, ozlojeđeni ženski glas.
"Da li biste primili poruku za gospodina Henrija Rirdena? Zamolite
ga, kada dode, da..."
"Samo trenutak, molim vas", otegao je glas, nestrpljivim tonom koji
je kazivao da joj je svaki posao teret.
Čula je škljocanje prekidača, neko zujanje, zatim tišinu, a onda
jasan, dubok muški glas kako odgovara: "Halo?" Bio je to Henk Rirden.
Zurila je u slušalicu kao u cev pištolja, kao da je u klopci, da ne
može da diše. "Halo?" ponovio je.
"Henk, jesi li to ti?"
Čula je duboki zvuk, više kao da je uzdahnuo nego ostao bez
vazduha, a zatim dugo, prazno pucketanje u vezi.
"Henk!" Nije bilo odgovora. "Henk!" vrisnula je prestrašeno.
Mislila je da čuje kako s naporom diše a zatim šapat, koji nije bio
pitanje, već izjava kojom je sve rečeno: "Degni."
"Henk, žao mi je oh, dragi, stvarno mi je žao! Zar nisi znao?"
"Gde se nalaziš, Degni?"
"Jesi li dobro?"
"Naravno."
"Zar nisi znao da sam se vratila i... da sam živa?"
"Ne... nisam znao."
"O, bože, žao mi je što sam zvala, ja..."
"O čemu pričaš? Degni, gde se nalaziš?"
"U Njujorku, zar nisi to čuo na radiju?"
"Ne. Sad sam stigao."
"Zar ti nisu preneli poruku da zoveš gospođicu Ajvs?"
"Ne."
"Jesi li dobro?"
 "Sada?"
Čula je kako se tiho smejulji. Slušala je zvuk prigušenog smeha,
zvuk mladosti koji je rastao u njegovom glasu sa svakom sledećom
reči. "Kad si se vratila?"
"Jutros."
"Degni, gde si bila?"
Nije odmah odgovorila. "Avion mi se srušio", rekla je. "U Stenovitim
planinama. Našli su me neki ljudi i pomogli mi, ali nisam nikome
mogla da se javim."
Smeh je nestao iz njegovog glasa. "Toliko je loše?"
"A... a to što sam se srušila? Ne, nije bilo strašno. Nisam bila
povređena. Ne ozbiljno."
"Zašto se onda nisi mogla javiti?"
"Tamo nije bilo... nikakvih sredstava za komunikaciju."
"Zašto ti je trebalo toliko da se vratiš?"
"Ja... ne mogu ti sada na to odgovoriti."
"Degni, jesi li bila u opasnosti?"
Poluveseli, polugorki ton njenog oglasa skoro da je odavao žaljenje,
kada je odgovorila: "Nisam."
"Je li te neko zatvorio?"
"Ne... ne baš."
"Onda si se mogla vratiti ranije, a nisi?"
"Tako je, ali to je sve što ti mogu reći."
"Gde si bila, Degni?"
"Možemo li da ne razgovaramo o tome sada? Hajde da ne pričamo
o tome dok se ne vidimo."
"Dobro. Neću postavljati nikakva pitanja. Samo mi red: jesi li sada
bezbedna?"
"Bezbedna? Jesam."
"Mislim, jesi li ozbiljno povređena, da li ima nekih trajnih
posledica?"
Ona odgovori, uz isti neveseli osmeh: "Povređena nisam, Henk. A
što se tiče trajnih posledica nisam sigurna."
"Hoćeš li i večeras biti u Njujorku?"
"Da. Ja... vratila sam se za stalno."
"Jesi li?"
 "Zašto me to pitaš?"
"Ne znam. Valjda sam se previše navikao na... na to da ne mogu da
te nađem."
"Vratila sam se."
"Da. Vidimo se za nekoliko sati." Glas mu je zamro, kao da je
rečenica koju je upravo izgovorio suviše neverovatna da bi u nju
poverovao. "Za nekoliko sati", ponovio je čvrstim glasom.
"Biču ovde."
"Degni..."
"Da?"
Tiho se nasmejao. "Ne, ništa. Samo sam hteo da ti još malo čujem
glas. Oprosti mi. Hoću da kažem, ne sada. Hoću da kažem, nemoj ništa
sada reći."
"Henk, ja..."
"Kad se vidimo, dušo. Čuvaj se."
Stajala je i gledala u nemu slušalicu. Prvi put otkako se vratila
osetila je bol, snažan bol, ali on ju je oživeo, vredelo je osećati ga.
Tegart transkontinentalu
Telefonirala je sekretarici u samo da kaže
da će biti u kancelariji za pola sata.
Kip Natanijela Tegarta delovao je stvarno kada je stala ispred
njega u holu terminala. Činilo joj se da su sami u ogromnom hramu
koji je odzvanjao, dok su se magličasti kolutovi bezobličnih duhova
pleli i nestajali oko njih. Stajala je mirno, gledajući u kip kao da želi
da se na trenutak pokloni. Vratila sam se bile su jedine reči koje je
imala da ponudi.
Natpis "Degni Tegart" još uvek je stajao na mlečnom staklu na
vratima njene kancelarije. Izraz na licima osoblja kada je ušla u
čekaonicu ličio je na izraz davljenika koji su ugledali konopac za
spašavanje. Videla je Edija Vilersa kako stoji za stolom u svom
staklom odvojenom odeljku, i da neko stoji ispred njega. Edi je krenuo
u njenom pravcu, pa zastao; kao da je bio zarobljen. U ime pozdrava
pogledala je svako lice, nežno im se osmehujući, kao deci osuđenoj na
propast, a onda priđe Edijevom stolu.
Edi ju je posmatrao dok je prilazila, kao da ništa drugo na svetu ne
vidi, a njegovo kruto držanje trebalo je da pokaže kako sluša čoveka
pred sobom.
 "Lokomotiva?" govorio je čovek glasom koji je u sebi objedinjavao
osorni stakato prasak i nerazgovetno nazalno otezanje. "Nije
lokomotiva problem. Samo uzmite..."
"Zdravo", reče Edi tiho, prikrivajući osmeh, kao da se obraća nekoj
dalekoj viziji.
Čovek se okrenu da je pogleda. Imao je žućkasti ten, kovrdžavu
kosu, grubo lice mekih crta i bio je odbojno atraktivan po estetskim
merilima barskih ćoškova; njegove zamagljene mrke oči bile su prazne
poput stakla.
"Gospođice Tegart", reče Edi rezonantno-ozbiljnim tonom,
primoravajući čoveka da prihvati manire salona u koji još nije ušao,
"da vam predstavim g. Megsa."
"Drago mi je", reče čovek nezainteresovano, a onda se okrenu Ediju
i nastavi, kao da nije prisutna: "Samo vi skinite Kometu s voznog reda
sutra i u utorak i pošaljite lokomotivu u Arizonu po voz s grejpfrutom,
zajedno s vagonima za ugalj iz Skrantona, kao što sam rekao. Smesta
pošaljite naredbu."
"Ni slučajno!" ona ostade bez daha, suviše zaprepašćena da bi bila
ljuta.
Edi ništa nije odgovorio.
Megs joj uputi pogled koji bi odavao iznenađenje da su mu oči bile
u stanju da registruju ikakvu reakciju. "Pošaljite naredbu", reče Ediju
bezizražajnim glasom i izađe. Edi je hvatao beleške na parčetu papira.
"Da li si ti pri sebi?" upita ona.
On podiže pogled, kao da je iscrpljen od višečasovnog batinanja.
"Moraćemo, Degni", reče smrvljeno.
"Ko je to?" upitala je, pokazujući na ulazna vrata koja su se
zatvorila za gospodinom Megsom.
"Direktor Unifikacije."
"Molim?"
"Predstavnik Vašingtona, zadužen za Plan za unifikaciju železnica."
"Štaje to?"
"To je... o, čekaj malo, Degni, jesi li ti dobro? Jesi li se povredila? Je
li to bila avionska nesreća?"
Nikada nije razmišljala kako će izgledati lice Edija Vilersa kada
bude počelo da stari, ali je sada to videla ostarelo u trideset petoj, za
 j j
samo jedan mesec. Nije tako izgledao zbog same kože ili bora, bilo je
to isto lice, s istim crtama, ali sa izrazom prezasićenosti i poraza u
očima, kao da je prihvatio da bol nikada neće nestati.
Osmehnula se, nežno i saosećajno, s razumevanjem, odbacujući
sve problema, i reče, pružajući ruku: "Važi, Edi. Zdravo."
Prihvatio je njenu ruku i pritisnuo je na svoje usne, nešto što
nikada pre nije uradio, ni smelo ni ponizno, već jednostavno i
otvoreno, prisno.
"Jeste mi se srušio avion", rekla je, "I, Edi, da ne bi brinuo, reći ću ti
istinu: nisam bila povređena, ne ozbiljno. Ali neću to reći novinarima i
ostalima. I ne treba da pričaš o tome."
"Naravno."
"Nisam mogla da stupim u kontakt ni sa kim, ali ne zato što sam
bila povređena. To je sve što ti mogu reći, Edi. Nemoj me pitati gde
sam bila, ni zašto mi je toliko trebalo da se vratim."
"Neću."
A sad mi reci, šta je Plan za unifikaciju železnica?"
"To je... uh, da li bi ti smetalo da ti Džim to kaže. Jer, reći će ti, i to
uskoro. Ja nemam stomak za tako nešto osim ako baš ne želiš da ti ja
ispričam", dodao je, trudeći se da se ponaša po pravilima.
"Ne, ne moraš. Samo mi reci da li sam dobro razumela tog
unifikatora: hoće da otkažeš Kometu na dva dana da bi njenu
lokomotivu dao za specijalni voz s grejpfrutom u Arizoni?"
"Tako je."
"I otkazao je voz s ugljem da bi vagoni dovukli grejpfrut?"
"Da."
"Grejpfrut?"
"Tako je."
"Zašto?"
"Degni, niko više ne pita zašto."
Nakon jednog trenutka, ona upita: "Da li makar nagađaš razlog?"
"Nagađam? Ne moram da nagađam. Znam."
"Dobro, koji je?"
"Specijalni voz s grejpfrutom je za braću Smeter. Braća Smeter su
kupili voćnjak u Arizoni pre godinu dana, od nekoga ko je bankrotirao
zbog Zakona o jednakim mogućnostima. Trideset godina je imao taj
 g j g g j j
voćnjak. Braća Smeter su bila u poslu s igrama na sreću godinu dana
ranije. Otkupili su voćnjak uz pomoć zajma iz Vašingtona, u okviru
projekta za obnovu ugroženih područja, kao što je Arizona. Braća
Smeter imaju prijatelje u Vašingtonu."
"Pa?"
"Degni, svi to znaju. Svi znaju kako su vozovi raspoređivani u
protekle tri nedelje, i zašto neki okruži i neki otpremnici dobijaju
prevoz, a neki ne. Samo ne treba da kažemo da znamo. Treba da se
pretvaramo da verujemo da je 'opšte dobro' jedini razlog za svaku
odluku i da je za opšte dobro grada Njujorka bitno da se smesta
dopremi velika količina grejpfruta." Zastao je, a onda dodao:
"Rukovodilac unifikacije jedini prosuđuje šta je opšte dobro, i jedino on
ima moć da rasporedi bilo koju lokomotivu i vagon na bilo koju
železnicu u Sjedinjenim Državama."
Na trenutak je zavladala tišina. "Shvatam", rekla je. U sledećem
trenutku je upitala: "Šta je urađeno s tunelom kod Vinstona?"
A to je napušteno pre tri nedelje. Nikada nisu iskopali vozove.
Oprema je otkazala."
"Šta je urađeno sa izgradnjom stare pruge oko tunela?"
"Batalili su je."
"Da li onda imamo ikakav transkontinentalni saobraćaj?"
Čudno ju je pogledao. "O, da", reče ogorčeno.
"Zaobilaznicom preko zapadnog Kanzasa?"
"Ne."
"Edi, šta se ovde događalo prošlog meseca?"
Osmehnuo se kao da je ono što će reći ružno priznanje. "Zarađivali
smo prošlog meseca", odgovorio je.
Videla je kako se otvaraju spoljna vrata i ulazi Džejms Tegart,
zajedno sa gospodinom Megsom. "Edi, da li želiš da prisustvuješ
sastanku? III bi ovaj radije propustio?"
"Ne. Želim da prisustvujem."
Džimovo lice je ličilo na zgužvani list papira, iako na mekom,
naduvanom licu nije bilo nikakvih dodatnih linija.
"Degni, treba da razgovaramo o mnogim stvarima, mnogim
važnim izmenama, koje..." rekao je piskavo, dok mu je glas žurio
napred, ispred njega samog. "O, drago mi je da si se vratila, srećan
 j g g g j
sam što si živa", dodao je nestrpljivo, prisetivši se. "A sad, ima nekih
neodložnih..."
"Hajdemo u moju kancelariju", rekla je.
Njena kancelarija je ličila na istorijsku rekonstrukciju, koju je
restaurirao i održavao Edi Vilers. Njena karta, njen planer, slika Neta
Tegarta bili su na zidovima, i nije bilo ni traga ere Kli ona Lošija.
"Ako sam dobro shvatila, ja sam još uvek izvršni potpredsednik ove
železnice?" upitala je, sedajući za sto.
"Jesi", reče Tegart brzo, optužujući, skoro kao da nekome prkosi.
"Naravno da jesi i nemoj to da zaboraviš nisi dala otkaz, ti si još jesi
li?"
"Ne, nisam dala otkaz."
"A sada se to pod hitno mora reći i novinarima, da si se vratila na
posao i gde si bila i... a uzgred, gde si bila?"
"Edi", rekla je, "hoćeš li zabeležiti ovo i poslati novinarima?
Pokvario se motor u avionu dok sam letela iznad Stenovitih planina
prema tunelu Tegart. Izgubila sam se, i tražeći gde da sletim, srušila se
na nenastanjeni planinski predeo u Vajomingu. Pronašli su me neki
stari pastir i njegova žena, odveli me u svoju kolibu, duboko u divljini,
osamdeset kilometara od najbliže naseobine. Bila sam teško
povređena i bez svesti skoro dve nedelje. Stari ljudi nisu imali telefon,
radio niti bilo kakvo drugo sredstvo preko kojeg bih mogla stupiti u
vezu s nekim, niti bilo kakav prevoz, sem nekog starog kamiona, koji
se pokvario kada su pokušali da ga pokrenu. Morala sam da ostanem
s njima dok se nisam oporavila toliko da mogu da hodam. Pešačila
sam osamdeset kilometara do podnožja planine, a onda stopirala do
stanice Tegart u Nebraski."
"Tako, dakle", reče Tegart. "Pa, dobro. Sad, kad daš intervju
štampi..."
"Neću dati nikakav intervju."
"Molim? Ali, zovu me čitav dani Oni čekaju! To je vrlo bitno!" Kao
da ga je uhvatila panika. "To je od vrlo velike važnosti!"
"Ko te zove čitav dan?"
"Ljudi iz Vašingtona i... I drugi... čekaju tvoju izjavu."
Ona pokaza na Edijeve beleške. "Eto moje izjave."
"Ali, to nije dovoljno! Moraš da kažeš da nisi dala otkaz."
 j j
"To je očigledno, zar ne? Vratila sam se."
"Moraš nešto da kažeš tim povodom."
"Kao na primer šta?"
"Nešto lično."
"Tome?"
"Zemlji. Ljudi su se zabrinuli za tebe. Moraš ih smiriti."
"Ova priča će ih smiriti, ako je iko bio zabrinut za mene."
"Nisam to imao na umu!"
Šta šta si imao na umu?"
"Mislio sam..." Zastao je, izbegavajući njen pogled. "Mislim..." Seo je,
tražeći reči i lomeći prste.
Džim se gubi, pomislila je; budalasto nestrpljenje, piskav glas,
paničan izgled bili su nešto novo; grubi ispadi, tonom koji izražava
beskorisnu zlobu, zamenili su obazrivu uglađenost
"Mislim..." tragao je za recima kojima bi opisao ono što misli ne
rekavši ništa, da bi razumela ono što nije želeo da ona razume.
"Mislim, javnost..."
"Znam šta si mislio", rekla je. "Ne, Džim, neću da smirujem javnost
u pogledu stanja naše industrije."
"Sad stvarno..."
"Za javnost je najbolje da bude onoliko nesmirena koliko ima
pameti da bude. A sad pređi na posao."
"Ja..."
"Pređi na posao, Džim."
On pogleda gospodina Megsa. Gospodin Megs je sedeo bez reci,
prekrštenih nogu, i pušio cigaretu. Na sebi je imao sako veoma sličan
vojnoj uniformi, iako to nije bio. Salo na vratu prelivalo se preko
okovratnika a usko skrojeni sako bio je zategnut na struku koji je
trebalo da prikrije. Na ruci mu je bio prsten s krupnim žutim
dijamantom, koji se presijavao kako je pomerao zdepaste prste.
"Upoznala si se s gospodinom Megsom", reče Tegart. "Drago mi je
što ćete se vas dvoje dobro slagati." Zastao je očekujući da neko nešto
kaže, ali nije dobio nikakav odgovor ni od jednog od njih dvoje.
"Gospodin Megs je predstavnik Plana za unifikaciju železnica. Imaćeš
mnogo prilika da sarađuješ s njim."
Šta je Plan za unifikaciju železnica?"
 j j
"To je... novi nacionalni program koji je stupio u dejstvo pre tri
nedelje, u čiju ćeš se važnost i vrednost i sama uveriti, i koji je, kako
ćeš videti, veoma praktičan." Zadivila ju je uzaludnost njegovog
metoda: pretvarao se da će je, pošto unapred izrazi njeno mišljenje,
onemogućiti da ga izmeni. "Radi se o hitnoj intervenciji koja je spasla
državni transportni sistem."
"U čemu se sastoji taj plan?"
" I sama, naravno, uviđaš kakve se nepremostive teškoće pojavljuju
pri svakom pokušaju da se nešto izgradi u ovom vanrednom stanju.
Trenutno je nemoguće postaviti novu prugu. Stoga, primami problem
zemlje jeste očuvati transportni sistem u celini, sačuvati postojeće
fabrike i sve postojeće kapacitete. Zarad nacionalnog opstanka
neophodno je..."
"U čemu se sastoji plan?"
"U ime politike nacionalnog opstanka, sve železnice u zemlji su
ujedinjene u jedan tim, čime su objedinjene njihove mogućnosti.
Ukupan prihod se preda je Objedinjenoj direkciji železnica u
Vašingtonu, ona ima ulogu poverioca za čitavu industriju, i zatim vrši
preraspodelu ukupnog prihoda različitim železnicama prema jednom...
modernijem principu raspodele."
"Kakvom principu?"
"Ništa se ti ne brini, imovinska prava su u potpunosti očuvana i
zaštićena, samo su dobila drugačiju formu. Svaka železnica zadržava
odgovornost za sopstvene operacije, raspored vožnje i održavanje
pruga i opreme. Kao doprinos nacionalnom udruženju, svaka železnica
dozvoljava drugoj, kada to situacija zahteva, da koristi njene pruge i
postrojenja bez naknade. Na kraju godine, Veće železnica raspodeljuje
ukupan prihod i isplaćuje svaku železnicu pojedinačno, ali ne na
osnovu nasumičnog, odavno prevaziđenog metoda, u zavisnosti od
broja vozova ili količine prevezenog tereta, već na osnovu realnih
potreba to jest, pošto je očuvanje pruga primarna potreba, svaka
pojedina železnica isplaćuje se na osnovu dužine pruga koje poseduje
i održava."
Čula je reči; razumela je značenje; nije bila u stanju da ih učini
realnim da im ukaže poštovanje tako što će se razbesneti, zabrinuti,
suprotstaviti toj noćnoj mori, bezumnom činu koji ne počiva ni na čem
 j j j
drugom do na spremnosti ljudi da poveruju da je razuman. Osećala se
tupo i prazno i da je daleko izvan teritorije na kojoj bi pravdoljubiva
ogorčenost imala smisla.
"Čiju prugu koristimo za transkontinentalni saobraćaj?" upitala je
bezizražajnim, suvim glasom.
"Pa, našu, naravno", reče Tegart brzo, "to jest, od Njujorka do
Bedforda u Ilinoisu. Od Bedforda naši vozovi idu prugama Južnog
Atlantika."
"Za San Francisko?"
"Pa, tako je mnogo brže nego kad bi išli onom dugačkom
zaobilaznicom koju si ti imala na umu."
"Naši vozovi idu tom prugom, a mi im ništa ne plaćamo?"
"Sem toga, tvoja zaobilaznica ne bi izdržala, pruga Zapadnog
Kanzasa je u stanju raspada, a sem toga..."
"Ne plaćamo za upotrebu pruga Južnog Atlantika?"
"Pa, ni oni ne plaćaju što koriste most na Misisipiju."
Nakon kratke stanke, ona ga upita: "Jesi li pogledao kartu?"
"Naravno", reče Megs neočekivano. "Vi ste vlasnici najduže pruge u
zemlji. Tako da nemate zašto da se brinete."
Edi Vilers prasnu u smeh.
Megs ga belo pogleda. "Staje vama?" upita.
"Ništa", reče Edi umorno, "ništa."
"Gospodine Megs", reče ona, "ako pogledate kartu, videćete da ne
snosimo dve trećine troškova za održavanje pruge na našem
transkontinentalnom delu i da to plaća naš konkurent."
"Pa, naravno", reče on, ali mu se pogled suzio, sumnjičavo je
posmatrajući, kao da se pita šta ju je navelo na tako eksplicitnu
izjavu.
"A plaćaju nas zato što posedujemo kilometre beskorisne pruge
koja ne preuzima nikakav saobraćaj", rekla je.
Megs je shvatio i ponovo se zavalio, kao da je izgubio dalje
interesovanje za div kuslju.
"To nije tačno!" odbrusi Tegart. "Imamo veliki broj lokalnih vozova
koji opslužuju područje oko naše bivše transkontinentalne linije kroz
Ajovu, Nebrasku i Kolorado ? I, s druge strane tunela, kroz Kaliforniju,
Nevadu i Jutu."
 "Idu dva lokalna voza dnevno", reče Edi Vliers bezizražajnim,
nevinim glasom, kao da podnosi poslovni izveštaj. "I manje, na nekim
mestlma."
"Na osnovu čega se određuje koliko vozova mora ići na nekoj
železnid?"
"Na osnovu opštih potreba", reče Tegart.
"Na osnovu onoga što kaže Veće", reče Edi.
"Koliko je vozova u zemlji zaustavljeno u protekle tri nedelje?"
"Zapravo", reče Tegart nestrpljivo, "plan je pomogao da se
uravnoteži industrija i eliminiše nepravedno žestoka konkurencija."
"Plan je potpomogao da se eliminiše trideset odsto vozova u
zemlji", reče Edi. "Jedinu konkurenciju predstavljaju molbe Veću da se
otkažu vozovi. Preživeće ona železnica koja uspe da se njeni vozovi
uopšte ne kreću."
"Da li je iko izračunao koliko će dugo Južni Atlantik uspeti da
ostane u poslu?"
"To ne ide s vaših le..." zausti Megs.
"Molim te, Kafi!" uzviknu Tegart.
"Predsednik Južnog Atlantika", reče Edi bezizražajno, "Izvršio je
samoublstvo."
"To nema nikakve veze s ovim!" viknu Tegart. "To se desilo iz ličnih
razloga"
Zanemela je. Sedela je, posmatrajući njihova lica. Još uvek se malo
čudila tupoj ravnodušnosti koja ju je obuzela: Džim je uvek uspevao
da teret svojih promašaja prebaci na najjače fabrike oko sebe i preživi
uništavajući ih, dok su one plaćale za njegove greške - tako je uradio s
Denom Konvejom, tako je uradio sa industrijom Kolorada; ali ni
pljačkaši nisu ovako radili ovako udarali po isceđenom lešu slabijeg
konkurenta samo jedan tren daleko od bankrotstva, a ta izlomljena
kost je sve što ih deli od ambisa.
Navika da razmišlja umalo da je natera da progovori, da se
raspravlja, da pokaže ono stoje očigledno, ali je pogledala njihova lica
i videla da znaju. Nekim drugim rečlma, nekim nezamislivim deiom
svesti, znali su sve što bi im mogla reći, bilo bi uzaludno dokazivati im
iracionalni užas njihovog puta i njegovih posledica, i Megs i Tegart su
znali - a ono tajanstveno u vezi s njihovim umovima bio je način na
koji su izbegli da se suoče s neopozivošću takvog saznanja.
"Shvatam", rekla je tiho.
"Pa, šta bi ti više volela da sam uradio?" kriknu Tegart. "Da sam
odustao od transkontinentalnog saobraćaja? Bankrotirao? Preobrazio
čitavu železnicu u jadnu lokalnu liniju na istočnoj obali?" Njena jedna
reč pogodila ga je gore nego bilo kakva ogorčena primedba; kao da se
tresao od užasa pred slikom koju je to tiho "shvatam" označavalo.
"Ništa nisam mogao da uradim! Morali smo imati transkontinentalnu
prugu! Nije postojao način da se zaobiđe taj tunel! Nismo imali novca
za naknadne troškove! Nešto se moralo uraditi! Morali smo imati
prugu!"
Megs ga je gledao začuđeno i gadljivo.
"Ja se ne raspravljam, Džim", rekla je nezainteresovano.
"Nismo mogli dozvoliti da propadne železnica kakva je Tegart
transkontlnental! Bila bi to nacionalna katastrofa! Morali smo misliti
na sve gradove i industriju i otpremnike i putnike i radnike i
akcionare čiji život zavisi od naši Nije to bilo samo radi nas samih,
bilo je to za opšte dobro! Svi se slažu da je Plan za unifikaciju
železnica praktičan! Najbolje informisani..."
"Džim", rekla je, "ako imaš još nešto u vezi s poslom, pređi na to."
"Nisi uzimala u obzir društveni aspekt bilo kog problema", reče on
zlovoljnim glasom. Biće da je ovaj način pretvaranja nestvaran
gospodinu Megsu koliko i njoj, iako iz sasvim suprotnih razloga. On je
Džima gledao prezrivo, kao da mu je dosadan.
Odjednom izgledao kao neko ko pokušava da izabere srednji put
između dva Megsovog i njenog i koji sada uviđa da mu se put sužava
i da će ga spljoštlti.
"Gospodine Megs", upitala je, podstaknuta trunkom gorko-slatke
ljubopitljivosti, "Iz čega se sastoji vaš poslovni plan za prekosutra?"
Videla je kako se pogled vodnjikavih mrkih očiju bezizražajno
okreće ka njoj. "Niste baš..." reče.
"Potpuno je besmisleno teoretisati o budućnosti", odbrusio je
Tegart, "kada treba da se pozabavimo trenutnim neodložnim
problemima. Na duge staze..."
"Na duge staze, svi ćemo umreti", reče Megs.
 g g
A onda je naglo skočio na noge. "Ja idem dalje, Džim", reče.
"Nemam vremena za konverzaciju." Zatim dodade: "Razgovaraj s njom
o tome kako da se zaustave sve te havarije ako je ona ta devojčica za
koju kažu da je takav čarobnjak u železnici." Nije to bilo rečeno
uvredljivim tonom; bio je od onih koji ne znaju kada sipaju, a kada
primaju uvrede.
"Vidimo se kasnije, Kafi", reče Tegart dok je Megs izlazio ne udelivši
pogled nikome od njih.
Tegart je pogleda, kao da nešto iščekuje i nečega se plaši, kao da
se užasno plaši njenog komentara, a ipak se očajno nada da će čuti
nešto, bilo šta.
"Pa?" upitala je.
"Na šta misliš?"
"Ima li još nešto o čemu treba da razgovaramo?"
"Pa, ja..." zazvučao je razočarano. "Da!" uzviknuo je, kao da se
očajnički hvata za slamku. "Ima još nešto, što je najvažnije..."
"Tvoj sve veći broj nesreća?"
"Ne! Ne to."
"Šta, onda?"
"To je... ti se večeras pojavljuješ u radio-emisiji Bertrama Skadera."
Oslonila se na naslon stolice. "Je li?"
"Degni, to se mora, to je izuzetno važno, tu se ništa ne može, ne
dolazi u obzir odbiti, u ovakvim vremenima čovek nema izbor, i..."
Pogledala je na sat. "Daću ti tri minuta da mi objasniš ako hoćeš
da te uopšte saslušam. I bolje da ne okolišaš."
"Dobro!" rekao je očajno. "Misle da je od izuzetnog značaja s
najvišeg nivoa, mislim, Čik Morison i Vesli Mauč i gospodin Tompson,
s tako visokog nivoa da održiš govor naciji, za podizanje morala, znaš,
da kažeš da nisi dala otkaz."
"Zašto?"
"Zato što su svi mislili da jesi! Ne znaš šta se ovde dešavalo u
poslednje vreme, ali... prilično je jezivo. Zemljom kolaju glasine,
svakakve glasine, o svemu, i sve su opasne. Uzurpatorske, hoću da
kažem. Ljudi kao da ne rade ništa drugo osim što šapuću. Ne veruju
novinama, ne veruju najboljim govornicima, veruju svakom zlobnom
traču na koji nalete a koji ima za cilj ulivanje straha. Nema poverenja,
 j j j j j
nema vere, nema reda, nema... poštovanja prema vlastima. Ljudi... ljudi
kao da su na ivici masovne histerije."
"Pa?"
"Pa, kao prvo, to je zasluga svih onih krupnih industrijalaca koji su
isparili i niko to ne može da objasni i od toga ih hvata jeza. Kruže
razne histerične priče o tome, ali ono što šapuću je samo 'niko
pristojan neće da radi za njih'. Misle na one u Vašingtonu. Da li sada
shvataš? Ne bi ni pomislila da si toliko popularna, ali jesi, ili si postala
otkako ti se avion srušio. Niko nije verovao da ti se avion srušio. Svi
su mislili da si prekršila zakon, to jest Direktivu 10-289, i dezertirala.
Mnogo njih je pogrešno shvatilo... Direktivu 10-289, ima mnogo... pa,
nemira. Uviđaš li sad koliko je važno da javno kažeš ljudima da nije
tačno da Direktiva 10-289 uništava industriju, da je to dobar primer
zakona, smišljenog za svačije dobro, i da, ako budu samo još malo
strpljivi, stvari će se poboljšati, i prosperitet će se vratiti. Više ne veruju
nijednom političaru. Ti... ti si industrijalac, jedna od nekolicine
preostalih iz stare garde, i jedina koja se vratila kada su svi pomislili
da si nestala. Poznata si kao... kao reakcionar koji se suprotstavio
politici Vašingtona. Zato ti ljudi veruju. To bi imalo izvanredan uticaj
na njih, poduprlo bi njihovu veru, ojačalo njihov moral. Da li sada
shvataš?"
Saleteo ju je, ohrabren čudnim izrazom na njenom licu, kao da se
premišlja, i jedva primetnim poluosmehom.
Ona je slušala, čula, kroz njegove reči, zvuk Rirdenovog glasa kako
joj govori one prolećne večeri pre više od godinu dana: "Potrebno im je
nekakvo odobrenje od nas. Ne znam kakve je prirode to odobrenje -
ali, Degni, znam da im ga, ako cenimo svoj život, ne smemo dati. Ako
te stave na spravu za mučenje, nemoj im ga dati. Neka unište tvoju
železnicu i moju fabriku, ali im ga nemoj dati."
"Da li sada shvataš?"
"O, Džim, da, shvatam!"
Nije bio u stanju da definiše ton njenog glasa, bio je dubok, i jauk i
smeh i trijumf - ali bio je to prvi tračak osećanja iz nje, i on je
nastavio, bez ikakvog izbora sem da se nada. "Obećao sam onima u
Vašingtonu da ćeš govoriti! Ne možemo ih izneveriti ne kada se radi o
ovako nečemu! Ne možemo sebi dozvoliti da pomisle da smo nelojalni.
 j
Sve je sređeno. Bićeš gost u emisiji Bertrama Skadera, večeras, u pola
jedanaest. On vodi emisiju u kojoj intervjuiše istaknute javne ličnosti,
to je nacionalna emisija, ima velikog odjeka, dopire do preko dvadeset
miliona ljudi. Iz kancelarije moralnog stratega su..."
"Čega?"
"Moralni strateg to je Čik Morison triput me je već zvao, da osigura
da ništa ne krene naopako. Izdali su naređenja svim spikerima, ceo
dan najavljuju, po celoj zemlji, govore ljudima da te slušaju večeras u
emisiji Bertrama Skadera."
Posmatrao ju je kao da zahteva i odgovor i priznanje da je u
ovakvim okolnostima njen odgovor od najmanjeg značaja. Ona reče:
"Ti znaš šta ja mislim o politici Vašingtona i Direktivi 10-289."
"U ovakvim vremenima ne možemo sebi priuštiti luksuz da
mislimo!"
Glasno se nasmejala.
"Ali, zar ne shvataš da ih sada ne možemo odbiti?" vikao je. "Ako
se ne pojaviš nakon svih ovih objava, to će predstavljati neskrivenu
izjavu nelojalnosti!"
"Ta ti zamka neće upaliti, Džim."
"Kakva zamka?"
"Ta koju mi uvek postavljaš."
"Ne znam na šta misliš!"
"Znaš ti. Znao si svi ste vi znali da ću odbiti. Zato ste me gurnuli u
zamku javnosti, gde bi moje odbijanje bilo veliki skandal za vas, veći
od onog koji bih se ja usudila da vam priredim. Računali ste da ću ja
spašavati vaš obraz i glave, koje ste gurnuli tamo gde ne treba. Neću
ih ja spašavati."
"Ali, obećao sam!"
"Ja nisam."
"Ali, ne možemo ih odbiti! Zar ne shvataš da nas imaju u šaci? Da
su nas uhvatili za gušu? Zar ne shvataš šta nam mogu uraditi preko
Objedinjene direkcije železnica ili Odbora za unifikaciju ili preko
moratorijuma na naše obveznice?"
"Shvatila sam to pre dve godine."
Tresao se; bilo je nečega bezobličnog, očajničkog, gotovo
sujevernog u njegovom užasu, nesrazmerno velikog u odnosu na
 j g j g g
opasnosti koje je nabrojao. Odjednom je postala sigurna da se radi o
nečemu dubljem od straha od birokratske odmazde, dozvolio je sebi
da bude svestan samo odmazde, to je jedini način da strah identifikuje
bar naizgled racionalno i tako prikrije njegov pravi razlog. Bila je
sigurna da nije hteo da se sačuva od opšte histerije, već svoje
sopstvene da je i njemu i Čiku Morisonu i Vesliju Mauču i ostatku te
pljačkaške grupe njeno odobrenje bilo potrebno ne da bi smirila
njihove žrtve, već njih same, iako su putem navodno lukave, navodno
praktične ideje o zavaravanju žrtava zapravo izražavali sopstveni
motiv i razlog zbog kojeg su tako histerično insistirali. Osećajući
strahovit prezir strahovit zbog grozote prizora pitala se kakvu li su
unutrašnju degradaciju ti ljudi morali doživeti da bi došli do tog nivoa
samozavaravanja da im je potrebno iznuđeno odobrenje nevoljne
žrtve, i takvo moralno opravdanje, oni koji su mislili da jedino svet
zavaravaju.
"Nemamo izbora!" uzviknuo je. "Niko nema izbora!"
"Izlazi", rekla je, glasom veoma tihim i dubokim.
Nešto u njenom glasu dirnulo je u ono nepriznato u njemu, kao da
je, iako mu nikada nije dozvolio da dosegne status reči, znao kakvo je
saznanje stajalo iza takvog glasa. Izašao je.
Pogledala je Edija; ličio je na čoveka izmorenog od brojnih napada
gađenja s kojima je morao da se izbori, polako učeći da ih podnosi
kao hronično stanje.
Nakon kratke stanke, upitao je: "Degni, šta se desilo sa Kventinom
Denijelsom? Njega si pratila, zar ne?"
"Da", rekla je. "Otišao je."
"Uništitelju?"
Reč ju je pogodila kao da je zadobila fizički udarac. Bio je to prvi
dodir spoljašnjeg sveta s onim što je zračilo u njoj celog dana, nemo,
nepromenijivo, sasvim intimno, nedostupno svemu oko nje, o čemu
nije smela razmišljati, samo osećati kao stalni izvor sopstvene snage.
Uništitelj, shvatila je, to se tako zove ovde, u njihovom svetu.
"Da", reče beživotno, s naporom, "uništitelju."
Onda se čvrsto uhvatila za ivicu stola, da bi istrajala u svojoj
nameri i pronašla oslonac, i rekla uz osmeh koji je nagoveštavao
gorčinu: "Pa, Edi, da vidimo šta dve nepraktične osobe poput tebe i
mene mogu da urade na sprečavanju tih železničkih nesreća."
Dva sata kasnije kada je bila sama za svojim stolom, nagnuta nad
listovima papira na kojima nije bilo ničega sem cifara, ali su ipak
poput nekog filma opisivali šta se događalo sa železnicom protekle
četiri nedelje oglasilo se zvono i čula je glas svoje sekretarice:
"Gospođa Rirden bi da vas vidi, gospođice Tegart."
"Gospodin Rirden?" upitala je s nevericom koja se odnosila na obe
mogućnosti.
"Ne. Gospođa Rirden."
Prošlo je nekoliko trenutaka, a onda je rekla: "Molim vas, recite joj
da uđe."
Bilo je nečeg posebnog u držanju Lilijan Rirden kada je ušla i dok
je prilazila stolu. Na sebi je imala unikatni kostim, sa razvezanom,
jarkom ešarpom, koja je neobavezno lelujala sa strane i stvarala
eleganciju nesklada, i mali šešir nakrivljen na stranu, što je bilo
moderno jer je, navodno, imalo šaljivi prizvuk; lice joj je bilo za
nijansu previše glatko, koraci za nijansu prespori, a hodala je gotovo
njišući kukovima.
"Kako ste, gospođice Tegart?" rekla je polako, učtivim glasom,
salonskim glasom koji je u toj kancelariji izazivao nesklad, sličan
onome između tog kostima i ešarpe.
Degni joj klimu glavom ozbiljno. Lilijan pogleda po kancelariji;
pogled je izražavao istu šaljivost kao i šešir: trebalo je da iskaže
zrelost kroz uverenje da život ne može biti ništa drugo do smešan.
"Izvolite, sedite", reče Degni.
Lilijan je sela, zauzevši samouveren, graciozno-neobavezni položaj.
Kada je okrenula lice prema Degni, još uvek je na njemu bio šaljivi
izraz, ali sada sa senkom nečeg novog: kao da je nagoveštavao da
imaju neku zajedničku tajnu, zbog koje bi pred svetom njeno prisustvo
ovde bilo nečuveno, ali je njima dvema savršeno logično. Ćutanjem je
taj osećaj još više naglašavala.
"Izvolite."
"Došla sam da vam kažem", reče Lilijan ljubazno, "da ćete se
večeras pojaviti u emisiji Bertrama Skadera."
 Nije primetila nikakvu iznenađenost na Degninom licu, nikakav
šok, samo pogled inženjera koji posmatra motor koji ne zvuči kako
treba.
"Pretpostavljam", reče Degni, "da ste u potpunosti svesni forme
svoje rečenice."
"O, da!" reče Lilijan.
"Onda izvolite, potkrepite je."
"Molim?"
"Nastavite."
Lilijan se kratko nasmejala i usiljena oskudnost njenog smeha
otkrila je da je očekivala malo drugačiji stav. "Nekakvo dugačko
objašnjavanje svakako nije neophodno", rekla je. "Vi znate zašto je
onima na vlasti potrebno da se pojavite u toj emisiji. Ja znam zašto ste
odbili da se u njoj pojavite. Znam kakav je vaš stav o tom pitanju.
Verovatno to niste smatrali naročito važnim, ali vi znate da su moje
simpatije oduvek bile na strani sistema koji je sada na vlasti. Stoga
ćete razumeti moje interesovanje za sve to i kakva je moja uloga.
Kada mi je vaš brat rekao da ste odbili, odlučila sam da uzmem stvar
u svoje ruke jer, znate, ja pripadam malom broju onih koji znaju da
niste u prilici da odbijete."
"Ja im još uvek ne pripadam", reče Degni.
Lilijan se osmehnula. "Pa, da, moram vam još malo objasniti.
Shvatate da vaše pojavljivanje na radiju znači onima koji su na vlasti
isto koliko im je značio potpis moga muža na sertifikatu kojim im je
predao svoj metal. Znate i sami koliko su često to pominjali i od kakve
im je koristi to bilo u njihovoj propagandi."
"Nisam to znala", reče Degni oštro.
"Oh, naravno, niste bili tu skoro dva meseca, tako da ste verovatno
propustili to stalno podsećanje u štampi, na radiju, u javnim govorima
da čak i Henk Rirden odobrava i podržava Direktivu 10-289, pošto je
svojevoljno predao svoj metal naciji. Čak i Henk Rirden! To
obeshrabruje veliki broj neposlušnih i pomaže im da ih kontrolišu."
Oslonila se na naslon stolice i, kao usput, upitala: "Da li ste ga ikada
pitali zašto je potpisao?"
Degni nije odgovorila; kao da nije čula da je to bilo pitanje; sedela
je nepomično, bezizražajnog lica, ali su joj oči izgledale prevelike i
j j g j j g
fiksirale su Lilijanine, kao da je sada jedino imala nameru da sasluša
sve što je Lilijan imala da kaže.
"Ne, nisam ni mislila da ste to znali. Nisam ni mislila da bi vam on
to ikada rekao", rekla je Lilijan mekšim glasom, kao da prepoznaje
putokaze i sve fino klizi očekivanim putem. "Pa, ipak, morate saznati
šta ga je navelo da potpiše jer ćete se iz istog razloga večeras pojaviti
u emisiji Bertrama Skadera."
Zastala je, iz želje da je Degni požuri; Degni je čekala.
"Razlog bi", reče Lilijan, "trebalo da vam se svidi što se tiče
postupka mog muža. Razmislite samo koliko je njemu taj potpis
značio. Rirdenov metal je njegovo najveće dostignuće, zbir onog
najboljeg u njegovom životu, konačni simbol njegovog ponosa a moj
muž, što vama mora biti poznato, jeste jedan izuzetno strastan čovek,
pri čemu njegov sopstveni ponos, verovatno, predstavlja najveću
strast. Rirdenov metal je za njega više nego dostignuće, on je simbol
njegove sposobnosti da stvara, njegove nezavisnosti, njegove borbe,
njegovog uspona. On je bio njegovo vlasništvo, s punim pravom
njegovo a vi znate šta pravo znači čoveku koji je tako strog kao on, i
šta vlasništvo znači tako posesivnom čoveku. Radije bi umro braneći
ga nego što bi ga predao ljudima koje prezire. Toliko mu je to značilo i
toga se odrekao. Biće vam drago da čujete da ga se odrekao radi vas,
gospođice Tegart. Zbog vaše reputacije i vaše časti. Potpisao je
sertifikat kojim im poklanja svoj metal pod pretnjom da će njegova
preljuba biti razotkrivena pred očima celog sveta. O, da, imali smo sve
dokaze, do najintimnijeg detalja mislim da vaša životna filozofija ne
odobrava žrtvovanje ali u ovom slučaju, vi ste sigurno samo žena,
tako da sam sigurna da ćete osećati zahvalnost pred veličinom žrtve
koju je podneo jedan čovek zbog privilegije da upotrebi vaše telo.
Nesumnjivo ste osetili veliko zadovoljstvo u noćima koje je proveo u
vašem krevetu. Sada budite zadovoljni saznanjem koliko ga je to
zadovoljstvo koštalo. A pošto vi volite otvorenost, zar ne, gospođice
Tegart? pošto ste izabrali status kurve, skidam vam kapu zbog cene
koju ste iznudili, kojoj se nijedna vaša sestra ni u snu ne bi mogla
nadati."
Lilijanin glas je postepeno postajao sve oštriji, poput bušilice koja
se neprestano lomila zbog bezuspešne potrage za mekšom linim u
 g g
steni. Degni ju je još posmatrala, ali ne više s onolikim interesovanjem.
Lilijan se pitala zašto joj Degnino lice izgleda kao da je osvetljeno
reflektorom. Nije otkrivala na njemu nikakav poseban izraz, bilo je to
lice uobičajeno mirno a bistrina je poticala od crta, preciznih oštrih
linija, čvrstih usana, mirnih očiju. Nije uspevala da odgonetne izraz u
njenim očima, ni u šta se nije uklapao, ličio je na smireni pogled, ne
jedne žene, već naučnika, posedovao je onu spedfičnu svetlucavost
koja dolazi samo od neustrašivosti kompletne spoznaje.
"Ja sam lično", reče Lilijan mekim glasom, "obavestila birokrate o
prevari svog muža."
Degni primeti prvi nagoveštaj nekakvih osećanja u Lilijaninim
očima: ličio je na zadovoljstvo, ali tako slabo da je izgledalo kao
sunčeva svetlost koja se odbija o mrtvu površinu meseca i oslikava u
stajaćoj vodi močvare; zasjale su na trenutak, a onda se ugasile.
"Ja sam mu lično", reče Lilijan, "oduzela njegov metal." Zazvučala
je skoro kao da moli.
Degni nikada nije bila u stanju da razume tu molbu niti da shvati
kakvu je reakciju Lilijan želela da postigne; znala je samo da to nije
dobila, kada je čula iznenadnu oštrinu u njenom glasu: "Jeste li me
razumeli?"
"Jesam."
"Onda znate šta zahtevam i zašto ćete uraditi kako vam kažem.
Mislili ste da ste nepobedivi, vi i on, zar ne?" Glas je trebalo da zazvuči
meko, ali je zvučao nekontrolisano. "Nikada niste sledili ničije želje
sem sopstvenih luksuz koji ja sebi nisam mogla priuštiti. Bar jednom
ćete, za naknadu, vi postupiti po mojim željama. Ne možete mi se
suprotstaviti. Ne možete otkupiti izlaz iz ovoga, sa svim tim dolarima
koje ste u stanju da stvorite, a ja nisam. Nema tog profita koji mi
možete ponuditi ja nisam uopšte pohlepna. Birokrate me ne plaćaju da
ovo radim ne radim ovo ni iz kakve koristi. Nikakve koristi. Da li me
razumete?"
"Da."
"Onda, nikakva dalja objašnjavanja nisu potrebna, samo da vas
podsetim da su svi činjenični dokazi hotelske prijave, računi za nakit i
takve stvari još uvek u vlasništvu pravih ljudi i biće spomenuti u
svakoj emisiji sutra, ukoliko se ne pojavite u toj emisiji večeras. je li to
jasno?"
"Da."
"Pa, šta je vaš odgovor?" videla je kako je svetlucave učene oči
posmatraju, i odjednom je osetila kao da one istovremeno vide previše,
i ne vide je uopšte.
"Drago mi je što ste mi rekli", reče Degni. "Pojaviću se u emisiji
Bertrama Skadera večeras."
Snop belog svetla udarao je u metal mikrofona koji se presijavao u
centru staklenog kaveza u kojem je bila pritvorena s Bertramom
Skaderom. Čestice odsjaja bile su sivkastoplave; mikrofon je bio od
Rirdenovog metala.
Iznad njih, iza staklene ploče, razaznavala je dva reda lica koja su
je posmatrala: mlitavo, nervozno lice Džejmsa Tegarta, Lliljan Rirden
koja je sedela pored njega i smirivala ga držeći ga za ruku, zatim
čoveka koji je došao avionom iz Vašingtona i kojeg su joj predstavili
kao Čika Morisona, i grupu mladića iz njegovog osoblja, koji su
razgovarali o krivi intelektualnog uticaja i ponašali se kao
saobraćajci.
Bertram Skader kao da je se plašio. Uhvatio se za mikrofon, sipao
reči u osetljivo tkanje, uši zemlje, predstavljajući temu emisije. Trudio
se da zvuči cinično, skeptično, superiorno i histerično istovremeno, da
zvuči kao neko ko se podsmeva uzaludnosti svih ljudskih uverenja i
stoga zahteva momentalno poverenje slušalaca. Mali trag znoja
presijavao mu se na vratu. Preterano slikovito je opisivao mesec dana
koji je provela oporavljajući se u osamljenoj pastirskoj kolibi, zatim
njen herojski silazak osamdeset kilometara dugom planinskom
stazom, da bi se vratila službi narodu u ovom ozbiljnom trenutku za
Celu naciju.
"A ukoliko su ikoga od vas prevarile zlobne glasine smišljene da
potkopaju vašu veru u veliki socijalni program naših vođa možete
verovati rečima gospođice Tegart, koja..."
Stajala je, gledajući u beli snop. Čestice prašine su lelujale u snopu
i primetila je da je jedna od njih oživela: bila je to mušica sa sićušnim
iskricama umesto krilaca, borila se za neki bezumni cilj; posmatrala ju
je, osećajući da je udaljena od cilja mušice koliko i od onoga kojem je
težio svet.
"Gospođica Tegart je nepristrasni posmatrač, briljantna poslovna
žena koja je u prošlosti često kritikovala vladu i za koju bi se moglo
reći da zastupa ekstremno, konzervativno gledište, koje deli s takvim
industrijskim džinovima kakav je Henk Rirden. Pa ipak, ona..."
Začudila ju je lakoća postojanja bez osećanja; kao da je gola
stajala pred očima javnosti, i snop svetlaje mogao da je održi, jer u
njoj nije bilo težine bola, ni nade, ni kajanja, ni brige, ni budućnosti.
"A sada, dame i gospodo, predstavljam vam večerašnju heroinu,
jednog veoma neobičnog gosta..."
Bol joj se vratio u obliku naglog, oštrog udarca, poput dugačkog
sečiva od stakla koje se rasprslo pred saznanjem da su sledeće reči
njene; vratio joj se s kratkoćom imena u njenim mislima, imena
čoveka kojeg je zvala uništitelj: nije želela da čuje ono što će sada
morati reći. Ako čuješ bol je bio poput glasa kojim ga je izražavala
nećeš verovati u ono što sam ti rekla ne, gore, u ono što ti nisam
rekla, ali što si znao, u šta si verovao, i što si prihvatio mislićeš da
nisam bila slobodna da ti to saznanje ponudim i da su moji dani s
tobom bili laž to će uništiti moj jedan mesec i tvojih deset godina
nisam htela da ovako za to saznaš, ne ovako i ne večeras ali ti, ti koji
si me posmatrao i znao svaki moj pokret, ti koji me sada posmatraš,
gde god da si čućeš to sada ali, to se mora reći.
"...poslednji potomak sjajnog imena u istoriji naše industrije,
direktor kakav može postojati samo u Americi, izvršni potpredsednik
velike železnice gospođica Degni Tegart!"
Onda je konačno osetila dodir Rirdenovog metala, kada je rukom
uhvatila dršku mikrofona, i odjednom je sve bilo lako, ali nije to bila
lakoća ravnodušne neopterećenosti koju pružaju narkotici, već vedra,
jasna, živa lakoća koja potiče od preduzimljivosti.
"Ovde sam da bih vam rekla nešto o socijalnom programu,
političkom sistemu i sistemu moralnih vrednosti po kojima danas
živite"
Njen glas je odavao takvu smirenost prirodnost, potpunu
uverenost, da je sam njegov zvuk bio neopisivo ubedljiv.
 "Čuli ste kako kažu da verujem da je pokretačka snaga ovog
sistema izopačenost, pljačka njegov cilj, laži, prevara i sila metod, a
razaranje jedini rezultat. Čuli ste i da sam, kao i Henk Rirden, lojalna
pristalica ovog sistema i da svojevoljno podržavam trenutne političke
uredbe, kakva je Direktiva 10-289. Došla sam da vam kažem istinu o
svemu tome.
"Tačno je da delim stanovište Henka Rirdena. Njegova politička
uverenja su i moja. Čuli ste kako su ga u prošlosti osuđivali kao
reakcionara koji se suprotstavlja svakom koraku, meri, sloganu i
premisi sadašnjeg sistema. Sada čujete kako ga hvale kao našeg
najvećeg industrijalca, čijem se sudu o korisnosti ekonomske politike
može verovati. Tačno je. Možete verovati njegovom sudu. Ako ste
počeli da se plašite da ste u vlasti neodgovornog zla, da se zemlja ruši
i da ćete uskoro biti ostavljeni da gladujete uzmite u obzir stavove
našeg najsposobnijeg industrijalca, koji zna šta je neophodno da bi se
omogućila proizvodnja i omogućio opstanak jedne zemlje. Uzmite u
obzir sve što znate o njegovim stavovima. U vreme kada je mogao da
govori, čuli ste ga kako kaže da vas politika ove vlade vodi u ropstvo i
opšti raspad. Pa ipak, nije osudio krajnji vrhunac takve politike
Direktivu 10-289. Čuli ste da se bori za prava svoja i vaša za svoju
nezavisnost, svoje vlasništvo. A nije se borio protiv Direktive 10-289.
Potpisao je svojevoljno, kako su vam rekli, sertifikat kojim preda je
metal neprijateljima. Potpisao je papir protiv kojeg biste, po svemu što
je pre toga uradio, očekivali da se bori do smrti. Šta bi to moglo da
znači stalno su vam govorili osim da je čak i on uvideo neophodnost
Direktive 10-289 i žrtvovao svoj lični interes radi čitave zemlje?
Sudite o njegovim stavovima po motivu koji ga je naveo na takav
korak, stalno su vam govorili. I ja se stim u potpunosti slažem: sudite
o njegovim stavovima po motivu koji ga je naveo na takav korak. A,
kakvu god da vrednost prida jete mom mišljenju ili bilo kom
upozorenju koje vam ja mogu dati sudite i o mojim stavovima na
osnovu motiva takvog postupka, jer ja delim njegova uverenja.
"Dve godine sam bila ljubavnica Henka Rirdena. Bez ikakvog
nesporazuma: kažem to ne kao sramno priznanje, već najponosnije što
mogu. Bila sam njegova ljubavnica. Spavala sam s njim, u njegovom
krevetu, u njegovom naručju. Nema toga što bi vam sada mogli reći o
 j g j g g
meni, što vam sama sada neću reći. Biće potpuno beskorisno klevetati
me znam kakve su optužbe i sama ću ih navesti. Da li sam osećala
telesnu želju prema njemu? Jesam. Je li mnome upravljala telesna
strast? Jeste. Jesam li doživela najsnažniji vid senzualnog
zadovoljstva? Jesam. Ako sam zbog ovog najsramnija žena u vašim
očima neka vaša procena bude vaša briga. Ja ću se držati svoje
procene."
Bertram Skader je zurio u nju; ovo nije bio govor koji je očekivao i
osećao je, blago uspaničen, da nije ispravno pustiti je da nastavi s tim,
ali ona je bila specijalni gost, vladari iz Vašingtona su mu rekli da
bude pažljiv prema njoj; nije bio siguran da li je sada trebalo da je
prekine ili ne; sem toga, uživao je u ovakvim pričama. U kabini za
publiku, Džejms Tegart i Lilijan Rirden sedeli su sleđeni, poput
životinja koje parališe svetlost nadolazećeg voza; oni su jedini među
prisutnima znali vezu između reči koje su slušali i teme emisije; bilo je
prekasno da bilo šta učine; nisu se usuđivali da na sebe preuzmu
odgovornost za ono što će uslediti, šta god to bilo. U kontrolnoj sobi
mladi intelektualac iz ekipe Čika Morisona stajao je spreman da
prekine emisiju u slučaju da nešto krene naopako, ali nije procenio da
ima ičega od političkog značaja u govoru koji je slušao, nijedan deo
toga nije mogao protumačiti kao opasan za svoje gospodare. Već se
navikao da sluša govore nevoljnih žrtava, iznuđene usled nepoznatog
pritiska, i zaključio je da je i ovo slučaj u kome su jednog reakcionara
primorali da prizna skandal i da je stoga govor možda bio od nekog
političkog značaja; sem toga, bio je radoznao i hteo da ga čuje do
kraja.
"Ponosna sam što je mene izabrao da mu pružim zadovoljstvo i što
je on bio moj izbor. Ovde se nije radilo, što je najčešće slučaj, o
neobaveznom prepuštanju strastima i međusobnom preziru. Bio je to
krajnji izraz divljenja koje smo osećali jedno prema drugom, uz punu
svest o vrednostima na kojima se naš izbor zasnivao. Mi smo od onih
koji ne odvajaju sopstvena merila vrednosti od onoga što rade sa
svojim telima, od onih koji svoje vrednosti ne prepuštaju praznim
snovima, već ih ostvaruju, od onih koji materijalizuju svoje misli,
realizuju svoje vrednosti od onih koji stvaraju čelik, železnice i sreću.
A onima među vama koji mrze i samu pomisao na ljudsku sreću, koji
 j j j
bi da ljudski život vide kao hroničnu patnju i neuspeh, koji bi želeli da
se ljudi izvinjavaju zato što su srećni ili uspešni, ili sposobni, ili u
stanju da nešto ostvare, ili bogati takvima među vama sada kažem:
želela sam ga, imala sam ga, bila sam srećna, upoznala sam radost,
čistu, potpunu radost bez griže savesti, radost koje se vi plašite u
svakoj ljudskoj ispovesti, vi koji poznajete radost samo u mržnji prema
onima koji su dovoljno vredni da je dožive. E pa, mrzite me onda jer ja
sam je doživela!"
"Gospođice Tegart", reče Bertram Skader nervozno, "zar se ne
udaljavamo od teme? Na kraju krajeva, vaš lični odnos sa
gospodinom Rirdenom nije ni od kakvog političkog značaja koji..."
"Ni ja nisam mislila da jeste. I, naravno, došla sam ovamo da vam
pričam o političkom i moralnom sistemu pod kojim sada živite. Pa,
mislila sam da znam sve o Henku Rirdenu, ali ima nešto što do danas
nisam znala. Radi se o tome da su ucenom da će obelodaniti našu
vezu primorali Henka Rirdena da potpiše sertifikat kojim preda je svoj
metal. To je bila ucena, ucena vladinih zvaničnika, vaših vladara,
vaših..."
U trenutku kada se Skaderova ruka ispružila u nameri da sruši
mikrofon, iz njega se začulo 'klik', koje je označilo da je mladi
intelektual-policajac prekinuo emitovanje emisije.
Nasmejala se, ali nije bilo nikoga da je vidi, niti da čuje kako se
nasmejala. Prilike koje su jurnule na zastakljeni prostor urlale su
jedna na drugu. Čik Morison je sipao neopisive psovke po Bertramu
Skaderu Bertram Skader je vikao da se on od početka suprotstavljao
čitavoj ideji, ali da mu je bilo naređeno da je sprovede Džim Tegart je
poput životinje režao na dva Morisonova najmlađa pomoćnika i sam
izbegavao režanje trećeg, starijeg. Mišići na licu Lilijan Rirden su se
čudno opustili, poput udova životinje koja leži na putu, nedirnuta ali
mrtva. Moralni stratezi su vrištali o onome što su mislili da će
gospodin Mauč misliti.
"Šta da im kažem?" vapio je spiker, pokazujući na mikrofon.
"Gospodine Morison, slušaoci čekaju, šta da im kažem?" Niko mu nije
odgovorio. Nisu se raspravljali oko toga šta treba uraditi, već koga
okriviti.
 Niko ni reč nije uputio Degni niti pogledao u njenom pravcu. Niko
je nije zaustavio dok je izlazila.
Uskočila je u prvi taksi koji je ugledala i dala mu adresu svog
stana. Dok je kretao, primetila je da brojčanik radija na vozačevoj
komandnoj tabli nemo svetli i na momente pucketa usled statičkog
naelektrisanja: bila je to stanica Bertrama Skadera.
Zavalila se u sedište, ne osećajući ništa sem pustoši saznanja da je
onim što je uradila možda izbrisala i čoveka koji nikada više neće
poželeti da je vidi. Osetila je, prvi put, nepregledno beznađe da će ga
pronaći ukoliko on ne bude hteo da ga pronađe na ulicama grada, u
gradovima kontinenta, u kanjonima Stenovitih planina, gde je krajnji
cilj bio skriven zračnim filterom. Ali nešto joj je ostalo, poput brvna
koje pluta u bespuću, brvna za koje se držala i tokom emisije i znala je
da je to ono što ne može napustiti, čak i ako izgubi sve ostalo; bio je to
zvuk njegovog glasa kada joj je rekao: "Niko ovde ne ostaje tako što
na bilo koji način lažira stvarnost."
"Dame i gospodo", glas Skaderovog spikera je iznenada zapucketao
iz tišine, "usled tehničkih poteškoća koje nisu u našoj kontroli, ova
stanica neće emitovati program dok se ne obave neophodne
popravke."
Taksista se kratko, prezrivo nasmeja i isključi radio.
Kada je iskoračila iz taksija i pružila mu novčanicu, vratio joj je
ostatak, i iznenada se nagao da bi bolje video njeno lice. Bila je
sigurna da ju je prepoznao i ona izdrža njegov pogled na trenutak,
ozbiljnog izraza lica. Njegovo ljutito lice i zakrpljena košulja delovali
su istrošeno od beznadežne bitke koju su gubili. Dok mu je pružala
napojnicu, rekao je tiho, preozbiljno, suviše svečano naglašavajući reči
da bi to bila obična zahvalnost za novčiće: "Hvala vam, gospođo."
Brzo se okrenula i požurila u zgradu, da bi ga sprečila da vidi
njena osećanja, koja su iznenada postala jača no što je mogla da
podnese.
Glava joj je bila pognuta dok je otključavala vrata stana, pa ju je
svetlo obasjalo odozdo, s poda, pre no što je podigla glavu, iznenađena
što je stan osvetljen. Napravila je jedan korak i videla Henka Rirdena
kako stoji na drugom kraju sobe.
 Zadržala su je dva šoka: jedan je usledio zbog njegovog prisustva,
nije očekivala da će se tako brzo vratiti; drugi od pogleda na njegovo
lice. Odavalo je takvu čvrstinu, sigurnost, zreo izraz smirenosti kroz
slabašni poluosmeh u bistrini očiju, da joj se učinilo da je postao
stariji za čitavu deceniju u toku jednog meseca, ali u pravom smislu
ljudskog rasta, stariji po viziji, po stavu, po moći. Osetila je da on, koji
je preživeo mesec pun agonije, on, kojeg je tako duboko povredila i
kojeg će još jače povrediti, da će joj on sada pružiti podršku i utehu,
da će ih njegova snaga oboje zaštititi. Stajala je nepokretno samo tren,
a onda je videla kako mu se osmeh produbljuje, kao da čita njene
misli i govori joj da nema čega da se plaši. Čula je slabašni, pucketavi
zvuk i ugledala na stolu pored njega osvetljeni brojčanik nemog
radija. Očima mu je uputila pitanje i on joj je odgovorio malim
klimanjem glave, jedva primetnijim od treptaja; slušao je emisiju.
Krenuli su jedno prema drugom u istom trenutku. Uhvatio ju je za
ramena da se ne bi srušila, lice joj je bilo podignuto ka njemu, ali nije
dodirnuo njene usne, uzeo je njenu ruku i ljubio joj nadlanicu, prste,
dlan, u ime jedinog pozdrava koji je uz toliku patnju dočekao. I
iznenada, slomljena i tim danom i mesecom, jecala je u njegovom
naručju, celim telom oslonjena na njega jecala je kao nikada pre, kao
žena koja se preda je bolu i izražava svoj poslednji, uzaludni protest
protiv njega.
Održavajući je na nogama i pokrećući je sopstvenim telom, ne
njenim, poveo ju je do kreveta i pokušao da je navede da sedne do
njega, ali ona skliznu na pod, sede dno njegovih nogu, zakopa lice u
njegova kolena i zajeca, bez odbrane i prikrivanja.
Nije je podigao, pustio ju je da se isplače, s rukom čvrsto
obavljenom oko nje. Osećala je njegovu ruku na glavi, ramenima,
osećala je zaštitu koju joj pruža njegova čvrstina, čvrstina koja kao da
je govorila da, kao što njene suze teku za oboje, tako on ima znanja za
oboje; da poznaje bol, da ga je osetlo i razumeo, pa ipak ga može
posmatrati smireno a svojom mirnoćom gotovo je podizao njen teret,
ne uskraćujući joj pravo na ovaj slom, ovde, dno njegovih nogu,
govoreći joj da je u stanju da nosi ono što sama više nije mogla.
Nekako neodređeno znala je da je ovo pravi Henk Rirden, i bez obzira
na uvredljivo okrutne reči koje joj je uputio prve noći koju su proveli
 j j j jj j
zajedno, bez obzira na to koliko je puta izgledalo da je tu jača, ovo je
uvek čučalo u njemu i bilo koren njihove veze ova snaga koja će je
štititi ako ikada njene ponestane.
Kada je podigla glavu, smešio joj se.
"Henk..." prošaputala je kao krivac, zaprepašćena sopstvenim
slomom.
"Polako, dušo."
Pustila je da joj lice padne na njegova kolena; ležala je nepomično,
boreći se za odmor, protiv pritiska neme misli: bio je u stanju da
emisiju prihvati samo kao priznanje njene ljubavi; to je istinu koju mu
je sada morala reći činilo najnehumanijim udarcem koji bi iko imao
pravo da uputi. Užasavala ju je pomisao da neće imati snage da to
uradi, i pomisao da hoće.
Kada ga je ponovo pogledala, rukom je prelazio preko njenog čela,
sklanjajući joj kosu s lica.
"Sve je gotovo, dušo", reče. "Najgore je prošlo, za oboje."
"Ne, Hank, nije."
Osmehnuo se.
Povukao ju je da sedne do njega, s rukom na njenom ramenu.
"Nemoj sada ništa reći", reče. "Znaš da oboje razumemo ono što se
mora reći, i govorićemo o tome, ali ne dok ne prestane da te toliko
boli."
Rukom je prelazio duž njenog rukava, preko bokova, tako slabim
pritiskom kao da nije osećao telo u odeći, kao da nije pokušavao da
povrati njeno telo, već samo njegovu sliku.
"Toliko si toga istrpela", reče.
"I ja sam. Neka nas oni udaraju. Nema razloga da to i sami
radimo. S čim god morali da se suočimo, između nas dvoje ne može
biti patnje. Nikakvog dodatnog bola. Neka to dođe iz njihovog sveta.
Neće poticati od nas. Nemoj se plašiti. Nećemo povrediti jedno drugo.
Ne sada."
Ona podiže pogled, odmahujući glavom s gorkim osmehom na
usnama bilo je nečega očajnog u intenzitetu njenih pokreta, ali je
osmeh bio znak njenog oporavka i odlučnosti da se suoči s očajem.
"Henk, pakao koji sam ti priredila prošlog meseca..." glas joj je
podrhtavao.
 "Nije to ništa u poređenju s paklom kroz koji sam ja tebe proveo u
prošlom satu." Njegov glas je bio smiren.
Ustala je u nameri da napravi nekoliko koraka, da dokaže svoju
snagu koracima mu je kao recima govorila da je više ne treba štedeti.
Kada se zaustavila i okrenula prema njemu, on ustade, kao da je
razumeo njene razloge.
"Znam da sam ti samo sve otežala ovim", reče, pokazujući na radio.
On odmahnu glavom. "Nisi."
"Henk, moram nešto da ti kažem."
"Moram i ja. Hoćeš li pustiti prvo mene? Znaš, to je nešto što je
odavno trebalo da ti kažem. Hoćeš li me pustiti da to kažem i ćutati
dok ne završim?"
Klimnula je glavom.
Pogledao ju je na trenutak, kako stoji pred njim, kao da bi na
trenutak da obuhvati pogledom celo njeno telo, ovaj trenutak i sve što
ih je do njega dovelo.
"Volim te, Degni", rekao je tiho, jednostavno, kao da izražava
nepomućenu sreću, ali bez osmeha.
Ona zausti da nešto kaže, ali je znala da neće moći, čak i kad bi joj
dozvolio; zaustavila je neizgovorene reči, reagovala je samo nemim
micanjem usnama, a onda klimnula glavom u znak pristajanja.
"Volim te. Zbog istih vrednosti, istog izraza, jednako ponosno i sa
istim značenjem kao što volim svoj posao, svoje livnice, metal, sate
provedene za stolom, za visokom peći, u laboratoriji, u rudniku, kao
što volim svoju sposobnost da radim, kao što volim svoj vid i saznanja,
kao što volim aktivnost svog mozga dok rešava hemijsku jednačinu ili
doživljava izlazak sunca, kao što volim ono što sam stvorio i ono što
sam osetio, jer predstavljaju moj proizvod, moj izbor, moj oblik sveta i
moje najbolje ogledalo, kao ženu koju nisam imao, kao ono što sve
ostalo omogućava: svoju sposobnost da živim."
Nije pognula glavu, držala ju je uspravno, pogleda otvorenog, da
čuje i da primi, onako kako je on to želeo i zaslužio.
"Voleo sam te od prvog dana kada sam te video, na teretnom
vagonu na sporednom koioseku stanice Milford. Voleo sam te kada
smo se vozili u kabini prve lokomotive na liniji Džon Galt. Voleo sam
te u galeriji kuće Elisa Vajata. Voleo sam te tog sledećeg jutra. Znala si
 g j j g gj
to. Ali ja ti to moram reći, onako kako ti sada govorim ako hoću da
iskupim sve one dane i dozvolim im da budu u potpunosti ono što su
bili, za oboje. Voleo sam te. Ti si to znala. Ja nisam. I zato što nisam,
morao sam to da shvatim kada sam seo za sto i pogledao u sertifikat
kojim je trebalo da poklonim svoj metal."
Sklopila je oči. Ali na njenom licu nije bilo patnje, ničega sem
neograničene i tihe sreće, jer je sve jasno.
"'Mi smo od onih koji ne razdvajaju vrednost svoga uma od onoga
što čine svojim telima.' To si rekla u emisiji večeras. Ali ti si to znala,
tada, tog jutra u kući Elisa Vajata. Znala si da su sve one uvrede koje
sam po tebi sipao najveće priznanje ljubavi za koje je čovek sposoban.
Znala si da požuda koju sam osuđivao kao zajednički sramni čin nije
bila samo fizička, niti samo izraz tela, već najdubljih vrednosti uma,
usuđivao se čovek da prihvati to saznanje ili ne. Zato si mi se onako
smejala, zar ne?"
"Da", prošaptala je.
"Rekla si: 'Neću tvoj um, volju, biće ili dušu, sve dok ja budem ta
kojoj ćeš dolaziti radi svoje najniže želje.' Znala si, kada si to rekla, da
sam ti upravo svoj um, volju, biće i dušu davao tom požudom. I sada
želim da ti kažem, da ono jutro zadobije značenje koje je i imalo: moj
um, volja, biće i duša, Degni tvoji su, dokle god sam živ."
Gledao ju je pravo u oči, i ona ugleda kratku varnicu koja mu je
sevnula u očima, ne osmeh, već gotovo kao da je čuo vapaj koji nije
izustila.
"Čekaj da završim, najdraža. Želim da znaš koliko dobro znam šta
govorim. Ja, koji sam mislio da se borim protiv njih, prihvatio sam
najgore načelo neprijatelja i za to sam neprestano plaćao od tada, kao
što i sada plaćam, kao što moram. Prihvatio sam načelo kojim
uništavaju čoveka pre no što je krenuo, ubilačko načelo: razdvojenost
uma i tela. Prihvatio sam ga, kao najveći broj njihovih žrtava, ne
znajući, ne znajući da i postoji. Pobunio sam se protiv načela ljudske
nemoći i ponosio se svojom sposobnošću da mislim, da delam, da
radim radi zadovoljenja sopstvenih želja. Ali nisam znao da je to
vrlina, nikada nisam prepoznao u tome moralnu vrednost, najvišu
moralnu vrednost, koju treba braniti više od života, jer ona omogućuje
život. I prihvatao sam kaznu zbog nje, kaznu zbog vrline iz ruku
 g j g
arogantnog zla, čiju su arogantnost omogućavali upravo moje
neznanje i pokoravanje."Prlhvatao sam njihove uvrede, prevare,
iznuđivanje. Mislio sam da mogu sebi da dozvolim da ih zanemarim
sve te nemoćne mističare koji trtljpju o svojim dušama, a nisu u stanju
da sagrade krov iznad glave. Mislio sam da je svet moj, a da ti brblvi
nesposobnjakovlći nisu pretnja mojoj snazi. Nisam shvatao zašto sam
gubio svaku bitku. Nisam znao da je sila koju su pustili s uzice moja
sopstvena. Dok sam bio zauzet osvajanjem materije, predao sam im
carstvo uma, misli, principa, zakona, vrednosti, moralnosti. Prihvatio
sam, ne svojom voljom, svojim nepustvom, načelo da ideje nisu bitne
za nečiji opstanak, rad, stvarnost, ovu planetu kao da ideje ne
pripadaju carstvu razuma, već onoj mističnoj veri koju sam prezirao.
Samo su to hteli da prihvatim. To im je bilo dovoljno. Predao sam im
ono što su svim svojim bombastim frazama hteli da potlače i unište:
čovekov razum. Ne, nisu bili u stanju da savladaju materiju, da
proizvedu bogatstvo, da kontrolišu ovu zemlju. Nisu ni morali.
Kontrolisali su mene.
"Ja, koji sam znao da je bogatstvo samo sredstvo kojim se dolazi
do cilja, stvarao sam im sredstvo i dozvoljavao da mi propisuju ciljeve.
Ja, koji sam se ponosio time što sam u stanju da zadovoljim svoje
želje, dozvolio sam im da mi propišu moralni kod po kojem ću
procenjivati sopstvene želje. Ja, koji sam materiju oblikovao tako da
odgovara mojim potrebama, imao sam gomilu čelika i zlata, ali bio
poražen u svakoj nameri, izdan u svakoj želji, onemogućen u svakom
pokušaju da dosegnem sreću.
"Rascepio sam se na pola, kako su mističari propovedali, i vodio
posao po Jednim pravilima, a sopstveni život po drugim.
Suprotstavljao sam se pokušajima pljačkaša da odrede cenu i vrednost
mom čeliku, ali sam im dozvoljavao da određuju moralne vrednosti u
mom životu. Suprotstavljao sam se zahtevima za dobijanje
nezarađenog bogatstva, ali sam mislio da mi je dužnost da pružim
ljubav ženi koju sam prezirao, nezasluženo poštovanje majci koja me
je mrzela, nezasluženu podršku bratu koji je kovao spletke da me
uništi. Suprotstavljao sam se nezasluženim finansijskim povredama, a
prihvatao život pun nezasluženog bola. Suprotstavljao sam se doktrini
po kojoj je moja produktivna sposobnost krivica, a prihvatio sam kao
 j jj j
krivicu sposobnost da budem srećan. Suprotstavljao sam se učenju po
kojem je vrlina nekakva bezoblična duhovna nepoznanica, a osuđivao
tebe, tebe, najdraža moja, zbog želja tvog tela, i svog. Ali, ukoliko je
telo grešno, onda su to i oni koji mu omogućuju opstanak, i
materijalno bogatstvo i oni koji ga stvaraju a ako su moralne
vrednosti u suprotnosti sa fizičkim postojanjem, onda je ispravno ne
zaslužiti nagradu, ispravno je da se vrlina zasniva na neostvarenom,
ispravna je nepovezanost dostignuća i dobiti i da inferiornije životinje
koje su u stanju da nešto stvore služe superiornim bićima čija se
duhovna nadmoć zasniva na fizičkoj nesposobnosti.
"Da mi je neko kao Hju Ekston, kada sam počinjao, rekao da
prihvatanjem mističarskog poimanja seksa prihvatom i pljačkaško
poimanje ekonomije, bio bih mu se nasmejao u lice. Sada mu se ne
bih nasmejao. Sada gledam kako Čeličanom Rirden upravlja ljudski
ološ, gledam kako moje životno ostvarenje služi bogaćenju mojih
najljućih neprijatelja, a što se tiče jedino dvoje ljudi koje sam ikada
voleo jednog sam smrtno uvredio, a drugog javno obeščastio.
Ošamario sam čoveka koji je bio moj prijatelj, branilac, učitelj, čoveka
koji me je oslobodio pomažući mi da shvatim ono što sam shvatio.
Voleo sam ga, Degni, on je bio i brat i sin i prijatelj kojeg nikada
nisam imao ali sam ga izbacio iz života, jer nije hteo da mi pomogne
da stvaram za pljačkaše. Sve bih sada dao da se on vrati, ali nemam
šta da ponudim zauzvrat, i nikada ga više neću videti, jer i sam znam
da nema načina da zaslužim bar pravo da zatražim oproštaj.
"A ono što sam tebi učinio, ljubavi moja, još je gore. Tvoj govor i to
što si morala da ga održiš, to sam ja doneo jedinoj ženi koju sam
voleo, u ime jedine sreće koju sam upoznao. Nemoj mi reći da je to od
početka bio tvoj izbor, i da si prihvatila sve posledice, uključujući i ovo
večeras to ne opravdava činjenicu da ja sam nisam imao ništa bolje
da ti ponudim. I to što su te pljačkaši primorali da govoriš, što si
govorila da bi mene osvetila i oslobodila me ne opravdava činjenicu
da sam ja omogućio njihovu taktiku. Nisu mogli upotrebiti sopstveno
uverenje o tome šta je greh i beščašće da tebe unize upotrebili su
moje. Samo su sproveli u delo ono u šta sam verovao, i što sam i
rekao u kući Elisa Vajata. Ja sam krio našu ljubav kao grešnu tajnu a
oni su se prema njoj poneli u skladu s mojom procenom. Bio sam
 j j j
spreman da simuliram stvarnost, plašeći se kako će ona izgledati u
njihovim očima oni su samo unovčili pravo koje sam im sam dao.
"Ljudi misle da lažov pobeđuje žrtvu. Ono što sam ja shvatio jeste
da je laž samoporicanje, jer time sopstvenu stvarnost preda ješ onome
koga lažeš, činiš ga gospodarem, sam sebe nadalje osuđujući na lažnu
stvarnost koju zbog stava te osobe moraš podražavati. A ako se
neposredan cilj zbog kojeg se laže i ostvari, cena je uništenje onoga
čemu je trebalo da služi. Čovek koji slaže svet, od tog časa postaje
njegov rob. Kada sam odlučio da prikrijem ljubav prema tebi, da je se
u javnosti odreknem i proživljavam je kao laž, tog trenutka sam je
učinio javnom svojinom i javnost ju je iskoristila na odgovarajući
način. Nisam imao načina da je odvratim i nije u mojoj moći bilo da
te spasem. Kada sam se predao pljačkašima, kada sam potpisao
sertifikat kojim sam im poklonio metal, da bih tebe zaštitio i dalje sam
simulirao stvarnost i ništa mi drugo nije preostalo m i, Degni, bio bih
nas radije oboje video mrtve nego im dozvolio da urade ono što su
pretili. Ali nema bezopasnih laži, postoje samo one najopasnije,
destruktivne, a bezopasna laž je i najopasnija. I dalje sam simulirao
stvarnost, i to je dovelo do neizbežnog rezultata: umesto da te zaštiti,
izložilo te je još užasnijem iskušavanju; umesto da ti sačuva ime,
primoralo te je da se ponudiš javnom kamenovanju i da svojom
rukom baciš prvi kamen. Znam da si se ponosila svime što si rekla, i
ja sam bio ponosan dok sam te slušao ali je taj ponos trebalo da
izrazimo pre dve godine."Ne, nisi mi otežala, samo si me oslobodila,
sačuvala nas oboje, iskupila našu prošlost. Ne mogu te moliti za
oproštaj, davno smo prevazišli taj stadijum i jedino što ti mogu
ponuditi kao naknadu jeste činjenica da sam srećan. Da sam srećan,
dušo, ne da patim. Srećan sam što sam uvideo istinu čak i ako mi je ta
sposobnost uviđanja jedino što mi preostaje. Kada bih se prepustio
bolu i digao ruke u uzaludnom kajanju što sam sopstvenom greškom
uništio svoju prošlost - to bi bio krajnji čin izdaje, konačni neuspeh u
dostizanju istine, zbog čijeg se neprepoznavanja kajem. Ali, ako mi je
preostala samo ljubav prema istini, onda što je veći gubitak iza mene
to se više ponosim cenom koju sam za tu ljubav platio. Onda taj
promašaj neće postati posmrtna humka nada mnom, već će
označavati visinu na koju sam se popeo da bih došao do širih vidika.
 j
Ponos i vizija su bili sav moj posed kada sam započeo - i šta god da
sam postigao, postigao sam zahvaljujući njima. Oboje su sada još veći.
Sada znam i za najvišu vrednost koja mi je nedostajala: da imam
pravo da budem ponosan na svoju viziju. Ostalo mi je nadohvat ruke.
"I, Degni, jedino što sam želeo da uradim, kao prvi iskorak u
budućnost, bilo je da ti kažem da te volim ovako kako ti sada govorim.
Volim te, najdraža, najjačim slepilom strasti koja potiče od najjasnije
umne spoznaje i moja ljubav prema tebi je jedino dostignuće iz
prošlosti koje će mi ostati, nepromenjeno, u godinama preda mnom.
Želeo sam da ti to kažem pre no što izgubim pravo na to. I zato što to
nisam rekao na početku, morao sam to sada reći na kraju. Sada ću ti
reći ono što si htela da mi kažeš jer, vidiš, ja to znam i prihvatom:
negde u toku prošlog meseca upoznala si čoveka kojeg voliš, i ako
ljubav predstavlja konačni, nezamenijivi izbor, onda je on i jedini
čovek kojeg si ikada volela."
"Da!" Rekla je to glasom koji je ličio i na šapat i na uzvik, kao usled
fizičkog udarca, svesna jedino svoje šokiranosti. "Henki kako si znao?"
On se osmehnu i pokaza na radio. "Draga moja, koristila si samo
prošlo vreme Glas joj je sada ličio na šapat i jecaj, sklopila je oči.
"Nijednom nisi izgovorila onu jednu reč koju bi im bila s pravom
bacila, da je drugačije. Rekla si 'želela sam ga', ne 'volim ga'. Preko
telefona si mi danas rekla da si se mogla vratiti ranije. Ništa drugo te
ne bi navelo da me ostaviš onako kako si učinila. Samo je taj razlog
bio opravdan i ispravan."
Malo se zaljuljala, kao da se trudila da održi ravnotežu, ali ga je
gledala pravo u oči, osmehom koji joj nije rastavljao usne, već
umekšavao pogled očiju do izraza divljenja, a oblik usana do izraza
bola.
"Tačno je. Srela sam čoveka kojeg volim i kojeg ću uvek voleti,
videla sam ga, razgovarala s njim ali on je neko koga ne mogu imati,
kojeg možda nikada neću imati, i kojeg, možda, nikada više neću
videti."
"Čini mi se da sam od uvek znao da ćeš ga pronaći. Znao sam šta
osećaš prema meni, znao sam koliko snažno, ali sam znao i da nisam
tvoj konačni izbor. Ono što ćeš mu pružiti nije meni oduzeto, to je
nešto što ja nikada nisam ni imao. Ne mogu se buniti protiv toga. Ono
 j g g
što sam imao mi previše znači i to što sam to imao nikada se ne može
izmeniti."
"Hoćeš da ti to kažem, Henk? Hoćeš li razumeti, ako ti kažem, da
ću te uvek voleti?"
"Mislim da sam to shvatio i pre tebe."
"Uvek sam te ovakvog videla. Ta veličina u tebi, koju prvi put sebi
priznaješ ja sam je odavno videla i posmatrala sam tvoje pokušaje da
je otkriješ. Ne govori mi o naknadi, nisi me povredio, tvoje greške
proističu iz tvog veličanstvenog integriteta pod torturom nemogućih
vrednosti i tvoja borba protiv njih nije mi donosila patnju, već osećaj
koji sam suviše retko doživljavala: divljenje. Ako ga hoćeš, on će uvek
biti tvoj. Ono što si mi značio nepromenijivo je. Ali čovek kojeg sam
srela prema njemu osećam ljubav koju sam želela da osetim davno
pre no što sam znala da on postoji, i koja će mi, mislim, ostati izvan
domašaja, ali samo saznanje da ga volim dovoljno mi je da me
održava živom."
Uzeo joj je ruku i prineo je usnama. "Onda znaš šta osećam", rekao
je, "I zašto sam još uvek srećan."
Gledajući mu lice, shvatila je, prvi put, da je on upravo ono što je
uvek znala da ima nameru da bude: čovek s neograničenom
sposobnošću da oseća radost življenja. Zategnuti izraz koji je odavao
izdržljivost, žestoko skrivani bol, nestao je s njegovog lica: sada, usred
ruševina i u najtežem trenutku, njegovo lice je izražavalo smirenost
čiste snage; bio je to izraz koji je videla na licima ljudi u dolini.
"Henk", prošaptala je, "nisam sigurna da to mogu da objasnim, ali
osećam se kao da nikoga nisam izdala, ni tebe ni njega."
"I nisi."
Oči su joj delovale neprirodno živahno na licu iz kojeg je sva boja
nestala, kao da joj je svest netaknuta telom koje je izlomljeno od
iscrpljenosti. Primorao ju je da sedne, ispružio ruku na naslon kauča,
ne dodirujući je, a ipak je zaštitnički grleći.
"Sada mi reci", upita je, "gde si bila?"
"Ne mogu ti to reći. Dala sam reč da nikada ništa neću otkriti o
njima. Mogu ti samo reći da sam ih slučajno pronašla, kada sam se
srušila, i da sam od njih otišla sa povezom preko očiju da ih ne bih
mogla ponovo pronaći."
 g
"Zar ih ne bi mogla pronaći kada bi pokušala da rekonstruišeš put
kojim si do njih došla?"
"Neću pokušati."
"A taj čovek?"
"Neću ga tražiti."
"Ostao je tamo?"
"Ne znam."
"Zašto si ga napustila?"
"Ne mogu ti reći."
"Ko je on?"
Nehotice se nasmejala, očajno i kao da je pitanje zabavlja. "Ko je
Džon Galt?"
On je pogleda, zaprepašćen a onda shvati da se ona ne šali. "Dakle,
Džon Galt postoji?" upitao je polako.
"Da."
"Taj sleng izraz se odnosi na njega?"
"Da."
"I ima neko posebno značenje?"
"O, da!... Jedno ti mogu o njemu reći, zato što sam to ranije otkrila,
pre no što sam obećala da ću čuvati tajnu: on je izmislio motor koji
smo pronašli."
"A!" Osmehnuo se, kao da je to trebalo da zna. Onda je tiho rekao,
pogledom koji je gotovo izražavao saosećanje: "On je uništitelj, zar
ne?" Video je njen zapanjeni izraz i dodao: "Ne, nemoj mi reći, ako ne
možeš. Mislim da znam gde si bila. Pokušavala si da Kventina
Denijelsa spaseš od uništitelja, i Denijelsa si pratila kada si se srušila,
zar ne?"
"Da."
"Blagi bože, Degni da li takvo mesto zaista postoji? Jesu li svi živi?
Je li tamo...? Izvini. Nemoj mi odgovoriti."
Osmehnula se. "Postoji."
Dugo je ćutao.
"Henk. da li bi digao ruke od Čeličane Rirden ?"
"Ne!" Odgovor je bio žestok i neposredan, ali je dodao, s jedva
primetnim prizvukom beznadežnosti u glasu: "Ne još."
 Onda ju je pogledao, kao da je, dok je izgovarao te tri reči, preživeo
čitav tok njene agonije u proteklom mesecu. "Shvatam", rekao je.
Prešao je rukom preko čela, pokretom razumevanja, saosećanja, kao
da gotovo ne može da veruje. "Kroz kakav si sada pakao izabrala da
prođeš", rekao je tihim glasom.
Klimnula je glavom.
Skliznula je, ispružila se, s licem na njegovim kolenima. Gladio ju
je po kosi; rekao joj je: "Borićemo se protiv pljačkaša sve dok budemo
mogli. Ne znam kakva nas budućnost iščekuje, ali. Ili ćemo pobediti, ili
shvatiti da je sve beznadežno. Dok to ne uvidimo, borićemo se za svoj
svet. Mi smo sve što je od njega ostalo."
Zaspala je, ležeći tako, držeći ga za ruku. Poslednje čega je bila
svesna, pre no što je predala odgovornost svesnog stanja, bio je osećaj
ogromne praznine, praznine grada i kontinenta, u kojima nikad neće
moći da pronađe čoveka kojeg nema pravo da traži.
 Glava IV
ANTIŽIVOT

Džejms Tegart je zavukao ruku u džep na večernjem sakou,

izvukao prvo parče papira koje je pronašao, novčanicu od sto dolara, i
tutnuo je prosjaku u ruku.
Primetio je da prosjak stavlja novčanicu u džep isto tako
ravnodušno. "Hvala, drugar", reče prosjak prezrivo i udalji se.
Džejms Tegart se ukopao nasred trotoara i zapitao se šta ga je to
potreslo i užasnulo. Nije drskost nije tražio zahvalnost nije ga
podstaklo sažaljenje, bio je to refleksni, beznačajni gest. Kosnulo ga je
što se prosjak poneo kao da mu je svejedno dobio sto dolara ili deset
centi, i da bi mu bilo svejedno i da, ne našavši pomoć, umre ove noći
od gladi. Tegart zadrhta i žurno se udalji, kao da s ramena stresa
saznanje da je prosjakovo raspoloženje istovetno njegovom.
Na zidovima ulica unaokolo ogledala se upadljiva, neprirodna
bistrina letnjeg sumraka, a bakarna izmaglica ispunjavala je
raskrsnice i prekrivala nizove krovova, ostavljajući ih na sve manjem
komadu obasjanog tla. Kalendar na nebu kao da je uporno izmicao
izmaglici; žut poput lista starog pergamenta, pokazivao je: 5. avgust.
Ne pomislio je, reagujući na neizrečeno nije tačno, dobro se oseća,
zato i želi da uradi nešto večeras. Nije mogao sebi priznati da ta
čudna uznemirenost potiče od želje da doživi zadovoljstvo; nije mogao
priznati da je to čudno zadovoljstvo za kojim žudi želja da slavi, jer
nije sebi mogao priznati ni šta to želi da proslavi.
Za njim je bio dan pun napornih aktivnosti, potrošen na reči
lepršave poput pamuka, koje su ipak ostvarivale zadatak precizno
poput kalkulatora, a krajnji iznos je bio potpuni osećaj zadovoljstva.
Ali, njegov cilj i priroda zadovoljstva morali su se brižljivo skrivati od
njega samoga kao i od drugih, a ova iznenadna žudnja za
zadovoljstvom bila je opasno kršenje tajnovitosti.
Dan je započeo malim svečanim ručkom u hotelskom apartmanu
gostujućeg argentinskog zakonodavnog predstavnika, gde je nekoliko
ljudi raznih nacionalnosti neobavezno razgovaralo o klimi u Argenitni,
njenom zemljištu, prirodnim bogatstvima, potrebama naroda, o
vrednosti dinamičkog, progresivnog stava prema budućnosti i na
kojem je pomenuto da će Argentina biti proglašena za narodnu
republiku za dve nedelje.
Zatim je usledilo nekoliko koktela u kući Orena Bojla, gde je samo
neki neupadljivi gospodin iz Argentine sedeo ćutke u uglu, dok su dva
predstavnika Vašingtona i nekoliko prijatelja nerazjašnjenog položaja
razgovarali o prirodnim bogatstvima metalurgiji, mineralogiji,
susedskim dužnostima i dobrobiti zemaljske kugle pomenuvši da će za
tri nedelje Narodna republika Argentina i Narodna republika Čile
dobiti zajam od četiri biliona dolara.
Zatim je usledila mala koktel-zabava u privatnom odeljku bara
sagrađenog kao podrum na krovu nebodera, neformalna zabava koju
je organizovao on, Džejms Tegart,za direktore nedavno oformljene
kompanije, Korporacije za međususedsko prijateljstvo i razvoj, čiji je
predsednik bio Oren Bojl, a blagajnik neki vitki, graciozni, preterano
živahni čovek iz Čilea po imenu senjor Mario Martinez, i Tegart je
zapadao u iskušenje da ga, zbog duhovne sličnosti, oslovljava senjor
Kafi Megs. Razgovaralo se o golfu, konjičkim trkama, automobilima i
ženama. Nije bilo neophodno pominjati, pošto su to svi znali, da
Korporacija za međususedsko prijateljstvo i razvoj ima, po
dvadesetogodišnjem zakupnom ugovoru, ekskluzivno pravo da
upravlja svom industrijskom svojinom narodnih republika južne
hemisfere.
Poslednje što se desilo tog dana bio je veliki prijem u kući senjor
Rodriga Gonzalesa, diplomatskog predstavnika Čilea. Niko nije znao za
senjor Gonzalesa do pre godinu dana; postao je čuven po zabavama
koje je priređivao u poslednjih šest meseci, od kada je došao u Njujork.
Gosti su ga opisivali kao naprednog poslovnog čoveka. Izgubio je
imovinu, govorili su, kada je Čile, postavši narodna republika,
nacionalizovao svu privatnu imovinu, sem imovine onih koji su
 j
pripadali nazadnim, nenarodnim zemljama, kao što je Argentina; ali
on je zauzeo prosvećeni stav i pridružio se novom režimu, stavljajući
se u službu svojoj zemlji. Njegov dom u Njujorku zauzimao je čitav
sprat ekskluzivnog rezidentalnog hotela. Imao je bezizražajno, prazno
lice i oči ubice. Posmatrajući ga na večerašnjem prijemu, Tegart bi
zaključio da je on imun na bilo kakvo osećanje, delovao je kao da ni
zarez nožem ne bi ostavio trag na visećim slojevima mesa na
njegovom telu da nije bilo nekog lukavog, gotovo seksualnog
zadovoljstva u načinu na koji je stopalima dodirivao bogatu gomilu
persijskih tepiha, ili tapkao po ispoliranom naslonu stolice na kojoj je
sedeo, ili usnama obujmljivao cigaru. Njegova supruga, senjora
Gonzales, bila je niska, privlačna žena, ne baš lepa koliko je mislila, ali
je uživala reputaciju da je lepa, usled silne, nervozne energije i čudnog
samopouzdanja, raskalašnog, toplog, ciničnog, kojim kao da je
obećavala sve i praštala sve. Bilo je opštepoznato da je njen specifičan
način trgovanja predstavljao glavno preimućstvo njenog muža, u
vremenu u kojem se ne trguje dobrima već uslugama. Posmatrajući je
među gostima, Tegart se zabavljao razmišljanjem o tome koji su sve
ugovori sklopljeni i koje uredbe izdate, koja postrojenja uništena, u
zamenu za nekoliko usputnih noći koje mnogi od ovih muškaraca
nisu ni imali razloga da žele i kojih se, možda, više i ne sećaju. Prijem
mu je bio dosadan, bilo je samo nekoliko osoba zbog kojih se morao
pojaviti, a nije bilo neophodno da razgovara ni sa tom nekolicinom,
samo da bude viđen i razmeni nekoliko pogleda. Večera samo što nije
bila poslužena kada je čuo ono zbog čega je i došao; senjor Gonzales
je pomenuo dok je dim njegove cigare vrludao iznad nekolicine koja
se privukla bliže njegovoj stolici da će, prema dogovoru s budućom
Narodnom republikom Argentinom, Narodna republika Čile
nacionalizovati imovinu Bakra d'Ankonija za manje od mesec dana, 2.
septembra.
Sve se odvijalo kao što je Tegart i očekivao; neočekivano je bilo što
je, čuvši ove reči, osetlo nezadrživ nagon da beži. Nije bio u stanju da
podnese dosadnu večeru, bila mu je potrebna nekakva druga
aktivnost da bi proslavio večerašnje ostvarenje. Izašao je u ietnji
sumrak ulica, osećajući se kao da juri za nečim i da neko juri za njim:
juri za nedostižnim osećanjem zadovoljstva, u ime proslave osećanja
j j j j
koje se ne usuđuje da imenuje i kao da ga progoni užasni strah od
otkrivanja motiva koji su ga pokretali dok je planirao večerašnje
dostignuće, kao i šta to u večerašnjem događaju izaziva u njemu ovaj
grozničavi osećaj zadovoljstva.
Podsetio se da treba da proda svoje akcije Bakra d'Ankonija nikada
se nisu u potpunosti ni povratile nakon sloma prošle godine, i da treba
da kupi deonice Korporacije za međususedsko prijateljstvo i razvoj kao
što se dogovorio s prijateljima, to će mu doneti bogatstvo. Ali, ta
pomisao nije u njemu izazvala ništa sem dosade; nije to hteo da
proslavi.
Pokušao je da primora sebe dg uživa: njegov motiv je bio novac,
pomislio je, ništa gore od toga. Zar to nije bio normalan motiv? Dobar
motiv? Zar nisu svi oni za njim jurili, ti Vajati, Rirdeni, d'Ankoniji?...
Odmahnuo je glavom, odbacujući tu pomisao: shvatao je da mu misli
klize opasnom, slepom ulicom, čiji kraj sebi nikada ne sme dozvoliti
da sagleda.
Ne pomislio je sumorno, priznajući nevoljno novac mu ne
predstavlja više ništa. Bacio je stotine dolara na današnju zabavu na
nedopijena pića, nepojedene delikatese, netražene napojnice i
neočekivane kaprice, međunarodni poziv za Argentinu, jer je jedan od
gostiju hteo da utvrdi tačnu verziju golicave priče koju je započeo, iz
hira, zbog metiljave otupelosti, jer je lakše bilo platiti nego razmisliti.
"Ništa ne treba da brineš, sad kad je tu Plan za unifikaciju
železnica", Oren Bojl se pijano kikotao. Zbog Plana za unifikaciju
železnica bankrotirala je lokalna železnica u Severnoj Dakoti,
prepuštajući region sudbini upropašćenih krajeva, a lokalni bankar je
izvršio samoubistvo, ubivši najpre ženu i decu; teretni voz je skinut s
rasporeda u Tenesiju, a lokalna fabrika je ostala bez prevoza, o čemu
je obaveštena samo dan ranije; sin vlasnika fabrike je napustio koledž
i sada je bio u zatvoru, čekao je na izvršenje smrtne kazne zbog
ubistva koje je počinio s bandom pljačkaša; zatvorena je neka
sporedna stanica u Kanzasu, a upravnik stanice, koji je nekada želeo
da bude naučnik, napustio je studije i postao perač sudova da bi on,
Džejms Tegart, mogao sedeti u privatnom baru i plaćati alkohol koji se
slivao niz grlo Orena Bojla, plaćati konobara koji je brisao Bojlovu
odeću kada bi ovaj prosuo piće po sebi i tepih nagoreo od cigareta
 j g g
bivšeg svodnika iz Čilea jer mu se nije ustajalo da dohvati pepeljaru
na tri koraka dalje.
Strah u kosti mu nije ulivala svest o ravnodušnosti prema novcu.
Bilo je to saznanje da bi bio jednako ravnodušan i da spadne na
prosjaka. Nekada je osećao izvestan stepen krivice, tek kao blagu
razdraženost, pri pomisli da je i sam zaražen grehom pohlepe, a trošio
je vreme osuđujući ga. Sada ga je pogodilo jezovito saznanje da,
zapravo, nikada i nije bio licemer: prava istina je da ga novac nikada i
nije zanimao. Time se pred njim otvorila još jedna praznina, vodila je
u novu slepu ulicu, koju nije smeo da sagleda.
Želim samo da radim nešto večeras! uzviknuo je bezglasno nekome
neodređenom, izražavao protest i ljutito zahtevao protest protiv toga
nečega što mu neprestano utirući ovakve misli u glavu i ljut na
univerzum u kojem mu neka zla sila ne dozvoljava da pronađe
zadovoljstvo bez potrebe da zna šta Žali, ili zašto.
Sta želi? pitao je neprestano neprijateljski glas, i on poče brže da
hoda, u nadi da će mu pohodi, činilo mu se da mu je u glavi umesto
mozga nekakav lavirint gde se pri svakom skretanju ulazi u slepu
ulicu koja vodi u maglom prikriveni ambis. Učinilo mu se da trči, dok
se malo bezbedno ostrvo smanjivalo, i da uskoro neće ostati ništa sem
Uh slepih ulica. Kao i onaj mali deo osvetljene ulice gde se nalazio,
dok se izmaglica kotraljala ispunjavajući sve izlaze. Zašto je morao da
se smanji? pomislio je, uspaničen, čitavog je života tako živeo pogleda
uporno, bezbedno usmerenog samo na komad trotoara pred sobom,
vešto izbegavajući da sagleda čitav put, njegova skretanja, udaljenost,
uzvišenja. Nikada nije imao nameru da negde stigne; želeo je da se
oslobodi napredovanja, jarma prave linije; nikada nije želeo da, s
godinama, ostvari nekakav cilj šta ih je onda privelo cilju? zašto je
stigao do neželjenog odredišta, na kojem ne može ostati niti se
povući? "Gledaj kuda ideš, burazeru!" prodera se neki glas, odgurnu
ga lakat - i on shvati da se sudario s nekom velikom, smrdljivom
telesinom i da trči.
Usporio je i pustio u misli svest o ulicama koje je izabrao u
besciljnom begu. Nije želeo pomisao da ide kući, svojoj ženi. To je,
takode, bila slepa ulica, ali on nije imao na raspolaganju nijednu
drugu.
 g
Znao je onog trenutka kad je ugledao Čeril, tihu i staloženu, kako
ustaje, kada je ušao u njenu sobu da je još opasnije nego što je
dozvolio sebi da shvati i da neće pronaći ono što želi. Ali, opasnost mu
je bila signal da zatvori oči, odloži razmišljanje i nastavi istim putem,
na osnovu nelzrečene premise da će opasnost ostati nestvarna usled
suverene moći njegove želje da je ne vidi poput roga za maglu u
njemu, koji se oglašava ne da bi upozorio na opasnost već da bi
prizvao maglu.
"Ma, da, jesam imao važnu večeru, ali sam se predomislio, danas
bih radije večerao s tobom", rekao je kao da da je kompliment, ali je
kao odgovor dobio samo jedno tiho: "Tako znači."
Iritirali su ga njena neiznenađenost i bledo, nerazgovetno lice.
Iritirala ga je efikasnost s kojom je davala instrukcije posluzi, i to što
se našao u svećama osvetljenoj trpezariji, sučelice njoj, za savršeno
uređenim stolom, sa dve kristalne kupe voća u srebrnim činijama od
leda između njih.
Najviše ga je iritiralo njeno držanje; nije više bila izgubljena mala
čudakinja, s osećaJem niže vrednosti zbog luksuza kuće koju je
dizajnirao čuveni umetnlk; bila joj je dorasla. Sedela je za stolom kao
domaćica kakvu ta soba s pravom zaslužuje. Na sebi je imala po meri
skrojeni ogrtač od brokata bakarne boje, gotovo se stapao s
bronzanom kosom, čija je stroga jednostavnost bila jedini ukras. Bile
bi mu draže zveketave narukvice i kopče od lažnog dijamanta iz njene
prošlosti. Uznemlravale su ga njene oči, tako već mesecima: pogled u
njima nije bio ni prijateljski ni neprijateljski, već oprezan i ispitivački.
"Sklopio sam veliki posao danas", reče poluhvalisavo, polumolećlvo.
"Posao koji se tiče ceioga našeg kontinenta i nekoliko vlada."
Shvatio je da su strahopoštovanje, divljenje, nestrpljiva radoznalost
koje je očekivao pripadali licu male prodavačice koja više ne postoji.
Ništa od toga nije video na licu svoje žene; Čak bi i ljutnja ili mržnja
bile bolje od tog bezizražajnog, pažljivog pogleda; pogleda ne
optužujućeg, već još gore ispitivačkog.
"Kakav posao, Džim?"
"Kako to misliš, kakav posao? Zašto si sumnjičava? Zašto odmah
moraš da me ispituješ?"
"Izvini. Nisam znala da je poverijivo. Ne moraš mi odgovoriti."
 j j g
"Nije poverijivo." Zastao je, ali ona nije progovarala. "Pa? Zar
nemaš šta da kažeš?"
"Ne, što?" rekla je jednostavno, kao da mu udovoljava.
"Zar te nimalo ne zanima?"
"Ali, razumela sam da ne želiš da razgovaraš o tome."
"Uh, ne pravi se pametna!" obrecnuo se. "Radi se o velikom poslu.
Tome se ti diviš, zar ne, velikom poslu? E pa, veći je od svega o čemu
su oni momci mogli i da sanjaju. Čitav život provode gomilajući
bogatstvo paru po paru, a ja to uradim samo tako" pucnuo je prstima
"samo tako. To je najveći štos koji je ikada izveden."
"Štos, Džim?"
"Posao!"
"I ti si to izveo? Sam?"
"I te kako! Ona debela budala Oren Bojl ne bi u tome uspeo ni za
milion godina. Treba znati i umeti i pogoditi pravo vreme" ugledao je
tračak interesovanja u njenim očima i biti dobar psiholog." Tračak je
nestao, ali je on nastavio, ne obraćajući pažnju. "Treba znati kako prići
Vesliju, kako držati podalje od njega pogrešne uticaje, kako
zainteresovati gospodina Tompsona a ne dozvoliti mu da previše
sazna, i kako uključiti Čika Morisona a Tinkija Holoveja držati podalje,
kako navesti prave ljudi da prirede zabavu za Veslija u pravo vreme i...
Nego, Čeril, ima li šampanjca u ovoj kući?"
"Šampanjca?"
"Što ne bismo uradili nešto posebno večeras? Što ne bismo
proslavili?"
"Možemo piti šampanjac, da, Džim, naravno."
Pozvonila je posluzi i izdala uputstva, na svoj čudni, beživotni,
nekritički način, pedantno ispunjavajući njegove želje a ne
izražavajući svoje.
"Ne deluješ baš impresionirano", rekao je. "A šta ti, uostalom, i znaš
o poslu? Ne bi ni shvatila nešto tako grandiozno. Ali, videćeš drugog
septembra. Videćeš kad oni čuju zato."
"Oni? Ko?"
Pogledao ju je, kao da mu se nehotice izmakla opasna reč.
"Organizovali smo takvu radnju da ćemo ja, Oren i još nekoliko
prijatelja biti u situaciji da kontrolišemo čitava industrijska
postrojenja južno od granice."
"Čija postrojenja?"
"Kako... pa, narodna. Ovde se ne radi o zastarelom grabežu za
privatnom svojinom. Radi se o poslu s misijom vrednom misijom, za
dobrobit javnosti o upravljanju nacionalizovanim vlasništvom
nekoliko narodnih republika Južne Amerike, da bismo obučili njihove
radnike kako da rade s modernom tehnologijom, da bismo pomogli
siromašnima koji nikada nisu dobili šansu, da..." iznenada je ućutao,
mada je ona samo sedela i dalje ga posmatrajući nepromenjenog
izraza lica. "Znaš", rekao je iznenada, hladno se podsmevajući, "ako ti
je već toliko stalo da sakriješ svoje siromašno poreklo, trebalo bi da
budeš malo manje ravnodušna prema filozofiji socijalne pomoći.
Siromašni nikada nemaju humanitarne porive. Čovek treba da se rodi
bogat da bi znao za finija osećanja kao što je altruizam."
"Nikad ja nisam skrivala svoje siromašno poreklo", rekla je
jednostavnim, bezličnim tonom, kao da ispravlja činjeničnu grešku. "I
nemam razumevanja za tu filozofiju socijalne pomoći. Videla sam
dovoljno puta ko su ti siromašni koji bi da dobiju nešto ni za šta." Nije
joj odgovorio i ona iznenada dodade, glas joj je odavao začuđenost ali
i čvrstinu, kao da konačno potvrđuje nešto u šta odavno sumnja:
"Džim, ni tebi nije do toga stalo. Nije tebi stalo ni do kakve socijalne
baljezgarije."
"Pa, ako te zanima samo novac", odbrusio je, "onda da ti kažem da
će mi ovaj posao doneti čitavo bogatstvo. To je ono čemu si se oduvek
divila, zar ne, bogatstvo?"
"Zavisi."
"Mislim da ću na kraju biti jedan od najbogatijih ljudi na svetu",
rekao je; nije pitao od čega zavisi da li se ona nečemu divi ili ne.
"Nema toga što neću moći priuštiti. Nema. Samo reci. Mogu ti dati šta
god hoćeš. Hajde, reci."
"Ništa ne želim, Džim."
"Ali hoću da ti poklonim nešto! Da proslavimo, shvataš? Šta god ti
padne na pamet. Bilo šta. Ja to mogu. Želim da ti pokažem da mogu.
Šta god možeš da zamisliš."
"Ne mogu ništa da zamislim."
 g
"Ma, hajde! Hoćeš jahtu?"
"Ne."
"Hoćeš da ti kupim čitav kraj u kojem si živela u Bafalu?"
"Ne."
"Hoćeš kraljevski nakit Narodne republike Engleske? Može se do
njega doći, znaš. Ta narodna republika već dugo to stavlja do znanja
na crnom tržištu. No, nema više onih starih industrijskih magnata koji
bi to mogli sebi priuštiti. Ja mogu ili, moći ću, posle drugog septembra.
Hoćeš ga?"
"Ne."
"Pa, ima li nešto što želiš?"
"Ništa ne želim, Džim."
"Ali. moraš nešto želeti! Poželi nešto, prokleta bila!"
Pogledala ga je, blago iznenađena, ali u biti ravnodušna.
"Uh, dobro, izvini", rekao je, kao da ga je iznenadio sopstveni ispad.
"Samo sam hteo da ti učinim nešto lepo", dodao je zlovoljno, "ali ti
izgleda uopšte ne razumeš. Ne znaš koliko je to važno. Ne znaš za
kakvog si se velikog čoveka udala."
"Pokušavam da shvatim", rekla je polako.
"Da li još uvek misliš, kao ranije, da je Henk Rirden veliki čovek?"
"Da, Džim, mislim."
"E pa, pobedio sam ga. Veći sam od bilo koga od njih, veći od
Rirdena i od onog drugog ljubavnika moje sestre, koji..." Zaustavio se,
kao da je već predaleko otišao. "Džim", upitala je bezizražajno, "šta će
se desiti drugog septembra?"
Pogledao ju je ispod oka bio je to hladan pogled, s licem
razvučenim u poluosmeh, kao da cinički krši neku svetu obavezu.
"Nacionalizovaće Bakar d'Ankonija ", rekao je.
Začula je dugotrajno, grubo kotrijanje motora aviona koji je negde
u mraku preletao krovove, zatim tanak zvon komadića leda koji se
topio u srebrnoj posudi njegovog voćnog kupa, a onda je odgovorila.
Rekla je: "On ti je bio prijatelj, zar ne?"
"O, ćuti!"
Nije rekao ništa više, nije je pogledao. Kada mu se pogled vratio na
njeno lice, još uvek ga je posmatrala; prva je progovorila, glasom
čudnovato strogim: "Ono što je tvoja sestra uradila u radio-emisiji
velika je stvar."
"Da, znam. Znam, pričaš to već mesec dana."
"Nijednom mi nisi odgovorio."
"Šta da ti odgo...?"
"Kao što ni tvoji vašingtonski prijatelji nisu nikada odgovorili njoj."
Ništa nije rekao. "Džim, neću promeniti temu." Nije odgovorio. "Tvoji
prijatelji u Vašingtonu nisu o tome rekli ni reč. Nisu porekli ono što je
rekla, nisu objasnili, nisu pokušali da se opravdaju. Ponašaju se kao
da nije ništa rekla. Mislim da se nadaju da će ljudi zaboraviti. Neki
hoće. Ali mi ostali znamo šta je rekla i znamo da se tvoji prijatelji
plaše sukoba s njom."
"Nije istina! Učinjeno je ono što je bilo neophodno, slučaj je
okončan i ne vidim što se stalno vraćaš na to."
"Šta su učinili?"
"Skinuli su program Bertrama Skadera, jer trenutno za njega ne
postoji interesovanje javnosti."
"Je li to odgovor njoj?"
"To je zapečatilo slučaj i o tome više nema šta da se kaže."
"O vladi koja funkcioniše koristeći učene i iznuđivanje?"
"Ne možeš reći da ništa nije urađeno. Javno je objavljeno da je
Skaderov program uzurpatorski, destruktivan i neverodostojan."
"Džim, želim da mi bude jasno. Skader nije bio na njenoj strani bio
je na vašoj. Nije čak ni uređivao tu emisiju. Slušao je naređenja iz
Vašingtona, zar ne?"
"Mislio sam da ti se Bertram Skader ne dopada."
"Nije mi se dopadao i ni sada mi se ne dopada, ali..."
"Pa, šta te onda briga?"
"Ali, bio je nevin, zar ne, u odnosu na tvoje prijatelje?"
"Voleo bih da se ne baviš politikom. Pričaš gluposti."
"Bio je nevin, zar ne?"
"Pa šta?"
Pogledala ga je kao da ne može da veruje. "Pa, onda su od njega
jednostavno napravili žrtveno jagnje, zar ne?"
"O, nemoj tu sad da mi se ponašaš kao Edi Vilers!"
"Zar? Dopada mi se Edi Vilers. On je pošten."
 j
"On je jedan tupavko koji nema blage veze kako da se nosi sa
stvarnošću!"
"Ali ti znaš, zar ne, Džim?"
"Naravno da znam !"
"Pa, zar nisi mogao pomoći Skaderu?"
"Ja?" Prasnuo je u bespomoćni, ljutiti smeh. "Gde ti je pamet,
molim te? Uradio sam sve što sam mogao da ga bacim lavovima!
Neko je morao stradati. Zar ti nije jasno da bi stradala moja glava, da
nije pronađen neko drugi?"
"Tvoja glava? Zašto ne Degnina, ako nije bila u pravu? Zato što je
bila?"
"Degni je sasvim druga priča! Radilo se o Skaderu ili meni."
"Zašto?"
"I mnogo je bolje za nacionalnu politiku da to bude Skader. Tako se
ne mora raspravljati o tome šta je rekla a ako to neko i pomene,
možemo da kažemo da je to rečeno naSkaderovom programu, i da su
Skaderovi programi diskreditovani, i da je dokazano da je Skader
varalica i lažov itd., itd. misliš li da će javnost moći to da raspetlja?
Niko ionako nikada nije verovao Bertramu Skaderu. O, šta me tako
gledaš? Zar bi više volela da su mene diskreditovali?"
"Zašto ne Degni? Zato što se njen govor ne može diskreditovati?"
"Kad ti je tako mnogo žao Bertrama Skadera, trebalo je da vidiš
kako se ubija da ih navede da meni slome šiju! Pokušava to već
godinama šta misliš, kako bi dospeo tu gde jeste da nije išao preko
leševa? A mislio je da je prilično moćan - trebalo je da vidiš koliko su
ga se veliki magnati plašili! Ali ovog puta su ga nadigrali. Ovog je
puta bio u pogrešnoj frakciji."
Nekako je nejasno, uživajući u atmosferi opuštanja, zavaljen u
stolicu i osmehujući se, znao da je za ovim uživanjem tragao, da bude
ono što jeste. Da bude ono što jestepomislio je, u drogiranom,
lelujavom stanju, kao da lebdi iznad najopasnije slepe ulice, one koja
je vodila ka pitanju šta to on jeste.
"Znaš, on je pripadao frakciji Tinkija Holoveja. Jedno vreme smo se
tako klackali, frakcija Tinkija Holoveja i frakcija Čika Morisona. Ali, mi
smo pobedili. Dogovorili smo se i Tinki je pristao da potopi svog
drugara Bertrama u zamenu za nekoliko stvari koje su mu bile
 g j
potrebne od nas. Da si samo videla kako je Bertram urlao! Ali, bio je
gotov i on je to znao."
Krenula je navala smeha, koju je ugušio kada se izmaglica povukla
i on ugledao ženino lice. "Džim", prošaputala je", da li ti takve... bitke
dobijaš?"
"O, za ime boga!" viknuo je udarajući pesnicom o sto. "Pa gde ti
živiš svih ovih godina? U kakvom to svetu misliš da živiš?" Od
siline'udarca srušila se čaša s vodom i voda se razlila ostavljajući
tamne mrije na čipki stolnjaka.
"Pokušavam da shvatim", prošaputala je. Ramena su joj klonula a
lice joj iznenada poprimilo istrošeni, čudni, ostareli izraz, ispijen i
izgubljen.
"Ništa ja tu nisam mogao!" prasnuo je u tišini koja je zavladala.
"Nisam ja kriv! Moram da prihvatim stvari kakve jesu! Nisam ja
stvorio ovaj svet!"
Zaprepastio ga je njen osmeh osmeh tako ogorčenog prezira da je
bilo teško poverovati da ga je uputilo to blago, strpljivo lice; nije
gledala u njega, već u neku samo njoj poznatu sliku. "To je moj otac
stalno govorio dok bi se napijao u kafani na uglu, umesto da traži
posao."
"Kako se usuđuješ da me porediš sa..." zaustio je, ali nije dovršio,
nije ga slušala. Kada ga je ponovo pogledala, njene reči su ga kosnule
kao potpuno nevažne "Taj dan kada će ih nacionalizovati, drugi
septembar", upitala je setnim glasom, "jesi li ga ti odabrao?"
"Nisam. Nisam imao ništa s tim. Tog dana njihova zakonodavna
tela imaju neko posebno zasedanje. Zašto?"
"Tog dana je naša prva godišnjica braka."
"A! Tako je!" Osmehnuo se s olakšanjem jer su prešli na bezbedniju
temu. "Bićemo u braku godinu dana. E, baš mi ne izgleda da je već
toliko dugo!"
"Meni izgleda mnogo duže", rekla je bezizražajno.
Opet joj je pogled nekud odlutao, i on oseti s nelagodom da tema
uopšte nije bezbedna, voleo bi da ne izgleda kao da joj je pred očima
čitava ta godina i njihov brak... Ne treba se plašiti, već učiti pomislila
je ne smem se plašiti, već učiti... Reči su poticale iz rečenice koju je
toliko puta sebi ponovila da joj se činila kao stub uglačan od
 j j g
bespomoćne težine njenog tela, stub koji ju je podupirao cele protekle
godine. Pokušala je da je ponovi, ali je osetila kako joj ruke klize niz
uglačanu površinu, kao da ta rečenica više nije imala moć da drži
užas na odstojanju počinjala je da shvata.
Ako nešto ne znaš, ne treba da se plašiš, već da naučiš u
nerazumljivoj usamljenosti prvih nedelja braka rekla je to sebi prvi
put. Nije razumela Džimovo ponašanje, ni mrzovoljnu ljutnju, koja je
ličila na slabost, ni okolišne, nejasne odgovore na njena pitanja, koji
su ličili na kukavičluk; te osobine nisu bile odlika Džejmsa Tegarta za
kojeg se udala. Govorila je sebi da ne sme osuđivati ono što ne
razume, da ne zna ništa o njegovom svetu, da je njeno neznanje
srazmerno pogrešnom tumačenju njegovih postupaka. Na sebe je
preuzela krivicu, svu težinu prebacivanja uprkos nekom sumornom,
upornom uverenju da nešto nije u redu i da oseća strah.
"Moram naučiti sve što se očekuje da gospođa Džejmsa Tegarta
zna i bude", tako je svom učitelju etikecije objasnila šta želi. Počela je
da uči sa posvećenošću, disciplinom i žarom kakvog vojnog pitomca ili
religioznog iskušenika. Jedino će tako, mislila je, zaslužiti visine na
koje ju je njen muž, verujući u nju, podigao, jedino tako ovaplotiti
njegovu viziju nje, dužnost joj je bila da to postigne. Nije želela sebi da
prizna, ali je osećala i da će na kraju tog dugog puta ponovo doći do
svoje vizije njega, da će se sa znanjem vratiti i čovek kojeg je videla
one noći kada je slavio trijumf svoje železnice.
Nije razumela Džimovo ponašanje kada mu je rekla za časove.
Prasnuo je u smeh; nije mogla da veruje da je u njemu bilo prizvuka
zlobnog prezira. "Zašto, Džim? Zašto? Čemu se smeješ?" Nije hteo da
objasni kao da je činjenica da oseća prezir sama po sebi bila dovoljna
i nije zahtevala razjašnjenje.
Nije mogla ni pomisliti da je zloban: bio je previše strpljiv i dobar
kada bi pogrešila. Kao da je uživao da je pokazuje u najboljim
salonima u gradu, i nikada joj nije prigovorio zbog neznanja,
nespretnosti, u svim onim užasnim trenucima kada bi, po nemoj
razmeni pogleda između gostiju i iznenadnoj navali krvi u obraze,
znala da je opet rekla nešto neumesno. Nije pokazivao da je se stidi,
samo bi je pogledao blago se osmehujući. Kod kuće, nakon takvih
večeri, bio bi pun ljubavi i vedar. Pokušava da mi olakša, mislila je i
zahvalnost ju je nagonila da još brže uči.
Očekivala je nagradu one večeri kada je, zahvaljujući nekoj
neshvatljivoj promeni, spoznala da prvi put uživa na prijemu. Osećala
se slobodnom da postupa ne razmišljajući o pravilima, da uživa,
iznenada sigurna da su se pravila preobazila u najprirodniju naviku
bila je svesna da privlači pažnju, ali tada, prvi put, nije izazivala
porugu već divljenje tražili su je zbog nje same, bila je gospođa Tegart,
prestala da bude predmet milosrđa koji unižava Džima, koju s mukom
trpe radi njega veselo se smejala i videla da joj odgovaraju osmesi,
odobravanje na licima unaokolo neprestano ga je tražila pogledom na
drugom kraju sobe, zračila je poput deteta koje pruža svedočanstvo s
odličnom ocenom i moli da se ponosi njom. Džim je sedeo sam u uglu
i posmatrao je s nedokučivim izrazom na licu.
Nije hteo da razgovara s njom na putu ka kući. "Ne znam zašto se
više vučem po tim prijemima", prasnuo je iznenada bacajući kravatu
nasred dnevne sobe. "Nikada još nisam doživeo tako vulgarno,
dosadno bacanje vremena!"
"Ali, Džim", rekla je zatečena, "meni je sve izgledalo divno!"
"Ne čudi me! Ponašala si se kao kod kuće, kao na Koni Ajlendu.
Bilo bi bolje da naučiš gde ti je mesto i da me ne brukaš u javnosti."
"Ja sam te obrukala? Večeras?"
"Da, ti!"
"Kako?"
"Ako ne razumeš, ne mogu ti ni objasniti", rekao je tonom
mističara, implicirajući da je nerazumevanje priznanje sramne
inferiornosti.
"Ne razumem", rekla je strogo. Izašao je iz sobe zalupivši vratima.
Osetila je da ono neobjašnjivo ovog puta nije bilo samo
nepoznanica: imalo je i zlobni prizvuk. Od te noći, mala, tvrda
grudvica straha nije je napuštala, poput tačkice udaljenih farova koji
nadiru nevidljivim putem.
Znanje joj nije pojašnjavalo sliku Džimovog sveta, već je činilo
zagonetku većom. Nije mogla da veruje da treba osećati poštovanje
prema mračnoj besmislenosti umetničkih izložbi koje su njegovi
prijatelji posećivali, prema romanima koje su čitali, političkim
 j j j
novinama o kojima su raspravljali umetničkim izložbama na kojima je
videla crteže poput onih kredom iscrtanih na pločnicima predgrađa iz
detinjstva romanima koji su, navodno, dokazivali jalovost nauke,
industrije, civilizacije i ljubavi, jezikom kakvim se njen otac nije služio
ni u najpijanijim trenucima novinama koje su iznosile kukavički
uopštene tvrdnje, neodređenije i zastarelije od religijskih službi zbog
kojih je osuđivala sveštenika misije u predgrađu kao licemernog
matorog prevaranta. Nije mogla da poveruje da je to kultura kojoj su
se s toliko poštovanja divili i koju je s nestrpljenjem iščekivala da
otkrije. Kao da se pela planinom ka šiljatom uzvišenju koje je ličilo na
zamak, i otkrila da je to, u stvari, ostatak opustošenog skladišta.
"Džim", rekla je jednom, nakon večeri provedene s ljudima koje su
nazivali intelektualnim liderima zemlje, "dr Sajmon Pričet je prevarant
zli, prestrašeni stari prevarant."
"E, zaista", odgovorio joj je, "zar misliš da znaš dovoljno da bi
iznosila mišljenje o filozofima?"
"Znam dovoljno da bih iznosila mišljenje o prevarantima. Videla
sam ih dovoljno da mogu da prepoznam takvog kad ga sretnem."
"E, zato ja kažem da ti nikada nećeš prerasti svoje poreklo. Da si to
u stanju, umela bi da ceniš filozofiju dr Pričeta."
"Kakvu filozofiju?"
"Ako ne razumeš, ne mogu ti objasniti."
Nije htela da mu dozvoli da završi razgovor tom svojom omiljenom
formulom. "Džim", rekla je, "on je prevarant, on i Balf Jubenk i cela ta
banda i mislim da su te nasamarili."
Umesto ljutnje koju je očekivala, ugledala je blesak zadovoljstva u
iznenadnom trzaju očnih kapaka. "To ti misliš", odgovorio je.
U trenutku ju je užasnula pomisao na ideju koju je smatrala
nemogućom: šta ako oni nisu nasamarili Džima? Mogla je da razume
zašto je dr Pričet prevarant, pomislila je bio je to reket društvu od
kojeg je poticao njegov ogromni prihod; sada je već mogla priznati i
mogućnost da je Džim prevarant u svom poslu; ono što nije mogla da
podnese bila je pomisao da je Džim prevarant u reketiranju iz kojeg
nije izvlačio nikakvu korist, neplaćeni prevarant, nepodmitljivi
prevarant; varalice na kartama i obični prevaranti činili su joj se
čedno ispravni u poređenju s njim. Nije mogla ni da zamisli njegov
motiv; samo je osetila da su se oni farovi koji nadiru ka njoj uvećali.
Nije mogla da se seti kako je, od kakve količine nagomilanog bola,
ispočetka u obliku slabe nelagode, zatim iznenadnih udaraca, a onda
hronične, uporne navale straha, počela da sumnja u Džimov položaj
na železnici. Tek je zbog njegovih iznenadnih, ljutitih odgovora "zar ti
meni ne veruješ?" na njena prva, bezazlena pitanja postala svesna da
mu ne veruje u vreme kada se sumnja još nije uobličila i kada je
očekivala da će je njegovi odgovori ubediti u suprotno. Bila je naučila,
još u predgrađu, u detlnjstvu, da pošteni ljudi nisu nikada osetljivi u
pogledu tuđeg poverenja.
"Ne želim da razgovaram o poslu", odgovarao je svaki put kada bi
mu pomenula železnicu. Pokušala je jednom da ga zamoli. "Džim, znaš
šta mislim o tvom poslu i koliko ti se zbog njega divim."
"O, zaista? Za koga si se ti to udala, za čoveka ili predsednika
železnice?"
"Ja... nikad nisam ni pomislila da razdvajam jedno od drugog."
"Pa, to baš i nije laskavo za mene." Pogledala ga je, zbunjena:
mislila je da jeste. "Voleo bih da verujem", rekao je, "da me voliš zbog
mene samog, a ne zbog moje železnice."
"O bože, Džim", jedva je izgovorila, "nisi pomislio da ja..."
"Nisam", rekao je s tužnim, širokim osmehom, "nisam pomislio da
si se udala za mene radi novca ili položaja. Ja u tebe nisam nikada
posumnjao." Shvativši, zatečena i zbunjena, mučena osećanjem
pravednosti, da mu je dala osnov da pogrešno protumači njena
osećanja, da je zaboravila koliko je gorkih razočaranja doživeo od
žena koje zanima samo bogatstvo, preostalo joj je samo da odmahne
glavom i zaječi: "O, Džim, nisam tako mislila!"
Tiho se nasmejao, poput deteta, i prigrlio je. "Da li me voliš?"
upitao je.
"Da", prošaputala je.
"Onda moraš imati vere u mene. Ljubav je vera, znaš. Zar ne vidiš
da mi je potrebna? Ne mogu da verujem nikome u okolini, svuda
imam samo neprijatelje, jako sam usamljen. Zar ne znaš da si mi
potrebna?"
 Nekoliko sati kasnije hodala je s kraja na kraj sobe, mučena
nemirom i očajničkom željom da mu veruje, a nije verovala ni reč; pa
ipak je znala da je to istina.
Istina je, ali ne onako kako je on podrazumevao, ne na način i u
smislu koji bi ona ikada mogla dokučiti. Istina je da mu je bila
potrebna, ali šta mu je to kod nje bilo potrebno, izmicalo je pokušaju
definisanja Nije znala šta on od nje hoće. Nije hteo laskanje, videla je
kako je slušao ulizičke komplimente lažljivaca, slušao ih je s izrazom
odbojne inertnosti, gotovo s izrazom narkomana pri pogledu na dozu
nedovoljnu da ga podigne. Ali, videla je kako nju gleda kao da očekuje
nešto što će ga povratiti i, ponekad, kao da moli. Viđala mu je blesak
životnosti u očima svaki put kada bi pokazala neki znak divljenja pa
ipak, odgovarao je izlivom besa svaki put kada bi pomenula razlog
divljenja Kao da je želeo da ga ona smatra velikim, ali da nikada ne
pripiše sadržaj njegovoj veličini.
Nije razumela ni one noći, sredinom aprila, kada se vratio s puta u
Vašington. "Zdravo, mala!" rekao je glasno, spuštajući joj buket
jorgovana u naručje. "Nastupaju opet srećni dani! Baš sam video ovo
cveće i pomislio na tebe. Dolazi proleće, luče!"
Nasuo je sebi piće i hodao goredole po sobi, s previše
lakomislenom, previše sigurnom vedrinom. Oči su mu bile grozničavo
sjajne, a glas je postao piskutav od neke neprirodne uzbuđenosti.
Zapitala se da li se on to oseća ushićeno ili slomljeno.
"Znam šta to planiraju!" rekao je iznenada, bez uvoda, i ona ga je
brzo pogledala: znala je kako zvuče njegove unutrašnje eksplozije. "Ne
znam ima li i deset ljudi u celoj zemlji koji znaju, ali ja znam! Momci
na vrhu čuvaju to kao tajnu dok ne budu spremni da je obelodane.
Ala će se mnogi iznenaditi! To će ih sravniti sa zemljom! Mnoge? Do
đavola, svakoga u ovoj zemlji! Uticaće na svakog čoveka. Eto koliko je
važno."
"Kako će uticati, Džim?"
"Uticaće! Oni ne znaju šta se sprema, ali ja znam. Sede tamo
večeras" mahnuo je prema osvetljenim prozorima grada "prave
planove, broje novac, grle decu ili snove, a ne znaju, a ja znam, da će
ih pogoditi, zaustaviti, promeniti!"
"Promeniti nagore ili nabolje?"
 g j
"Nabolje, naravno", odgovorio je nestrpljivo, kao da je nebitno,
glasom iz kojeg je nestao žar a uvukao se lažni prizvuk dužnosti. "To
je plan za očuvanje zemlje, zaustavljanje ekonomskog pada, da bi se
stvari zadržale tu gde jesu i postigle stabilnost i sigurnost."
"Kakav je to plan?"
"Ne mogu ti reći. To je tajna. Nemaš predstavu koliko bi to ljudi
želelo da zna. Nema industrijalca koji ne bi dao deset najboljih peći za
samo jedan nagoveštaj upozorenja, a neće ga dobiti! Kao Henk Rirden,
na primer, kojem se ti toliko diviš." Nasmejao se, pogleda uprtog u
budućnost.
"Džim", upitala je s prizvukom straha u glasu, i to mu je reklo kako
je zvučao njegov smeh, "zašto mrziš Henka Rirdena?"
"Ne mrzim ga!" dobacio je, neočekivano uznemirenog izraza lica,
gotovo uplašenog. "Nisam nikada kazao da ga mrzim. Ne brini, on će
se složiti s planom. Svi će se složiti. To je za opšte dobro." Zvučao je
kao da preklinje. U glavi joj se zavrtelo jer je bila ubeđena da laže, pa
ipak, preklinjao je iskreno kao da je imao očajničku potrebu da je
razuveri, ali ne u vezi sa stvarima koje je rekao.
Primorala je sebe na osmeh. "Da, Džim, naravno", odgovorila je,
pitajući se kakav ju je to nagon, u kakvom nemogućem haosu, naveo
da to kaže, kao da je trebalo da ona razuverava njega.
Izraz na njegovom licu je ličio na osmeh i zahvalnost. "Morao sam
da ti kažem večeras. Morao sam da ti kažem. Želeo sam da znaš
kakvim se izuzetno važnim stvarima bavim. Uvek pričaš o mom radu,
ali ga uopšte ne razumeš, mnogo je veći nego što misliš. Misliš da se u
rukovođenju železnicom radi o postavljanju pruga, posebnim
metalima i poštovanju satnica. Ali, nije tako. To može da radi svaki
radnik. Pravo srce železnice je u Vašingtonu. Moj posao je politika.
Politika. Odluke na nacionalnom nivou, koje na sve utiču, sve
kontrolišu. Nekoliko reči na papiru, uredba menjaju život svakoga, u
bilo kom kutku, rupi ili luksuznom apartmanu u zemlji!"
"Da, Džim", rekla je, sa željom da veruje da je on, možda, čovek od
ugleda u misterioznom carstvu Vašingtona.
"Videćeš", rekao je, koračajući po sobi. "Misliš da su oni moćni ti
industrijski džinovi, koji tako puno znaju o motorima i pećima? E, biće
zaustavljeni! Ogoljeni! Srušeni! Biće..." Primetio je kako ga gleda. "Ne
 j g j j g g
zbog nas", dobacio je hitro, "zbog naroda. U tome je razlika između
posla i politike nama nisu na umu sebični ciljevi, nemamo sopstvenih
motiva, ne jurimo za profitom, nismo u jagmi za novcem, mi to ne
moramo da radimo! Zato nas blate, zato nas ne razumeju svi ti
pohlepni profiteri, koji ne znaju ni za kakav viši motiv ili moralni ideal
ili... Ništa mi tu nismo mogli!" iznenada je uzviknuo, okrenuvši se ka
njoj. "Morali smo doći do tog plana! Sve se raspada, sve staje, nešto se
moralo uraditi! Morali smo da ih sprečimo, da stanu! Ništa mi tu
nismo mogli!"
U očima mu je bio očaj; nije znala da li se hvališe ili moli za
oproštaj; nije znala da li je ovo trijumf ili užas. "Džim, nije ti dobro?
Možda si previše radio pa si se izmorio i..."
"Nikad se bolje nisam osećao!" odbrusio joj je i ponovo se ushodao
po sobi. "Naravno da sam se naradio. Moj posao je veći od bilo čega
što možeš i da zamisliš. Veći od te sirove mehanike, kakvom se Rirden
i moja sestra bave. Šta god da urade, ja mogu poništiti. Neka samo
naprave prugu ja mogu doći i polomiti je, samo tako!" Pucnuo je
prstima. "Kao kičmu!"
"Ti želiš da lomiš kičme?" prošaputala je, drhteći.
"Nisam to rekao!" zaurlao je. "Šta je tebi? Nisam to rekao!"
"Izvini, Džim!" ostala je bez glasa, zapanjena sopstvenim rečima i
užasnutim izrazom u njegovim očima. "Ne razumem, ali... ali znam da
ne treba da te maltretiram pitanjima kad si tako umoran" očajnički se
trudila da ubedi samu sebe "kad toliko toga imaš na umu... toliko...
toliko velikih stvari... stvari koje ja ne mogu ni pokušati da shvatim..."
Ramena su mu klonula, odahnuo je. Prišao joj je i umorno se
srušio na kolena, prigrlivši je. "Mala moja budalice", rekao je s
ljubavlju.
Držala se za njega, dirnuta nečim što je ličilo na nežnost i
sažaljenje. Podigao je pogled ka njenom licu, i učinilo joj se da je u
njemu bilo i zahvalnosti i prezira kao da mu je, nekim nepoznatim
odobrenjem, dala oprost grehova i proklela samu sebe.
Ne vredi shvatila je narednih dana govoriti sebi da ne razume, da
joj je dužnost da veruje u njega, da je ljubav vera. Sumnja je sve više
rasla sumnja u njegov nerazumljivi rad i u njegovu vezu sa
železnicom. Pitala se zašto je sumnja sve veća i upravo srazmerna sve
 j j
češćim sopstvenim upozorenjima da joj je dužnost da ima veru u
njega. Onda je jedne besane noći shvatila da se pokušaji dužnosti
prema njemu sastoje od stalnog okretanja glave svaki put kada bi
ljudi diskutovali o njegovom poslu, od odbijanja da pogleda novine
kada pišu o Tegart transkontinentalu , od zatvaranja očiju pred svakim
dokazom i svim protivrečnostima. Prestala je s tim, zaprepašćena, a
onda ju je pogodilo pitanje: o čemu se tu onda radi o veri nasuprot
istini? I, shvativši da je želja da mu veruje zapravo delom strah od
saznanja, krenula je da sazna istinu, sa smirenijim, jasnijim
osećanjem ispravnosti nego što je samozavaravanje iz dužnosti ikada
moglo da joj pruži.
Nije joj dugo trebalo da sve sazna. Okolišanje poslovođa u Tegartu
kada bi postavila neko usputno pitanje, prazna uopštenost njihovih
odgovora, usiljeno ponašanje pri pomenu poslodavca i očigledna
nevoljnost da razgovaraju o njemu nisu joj govorili ništa određeno, ali
su ostavljali utisak da je čula najgore. Radnici na železnici su bili
određeniji skretničar, portir, prodavci karata koje bi usput navela na
razgovor na terminalu Tegart i koji je nisu poznavali. "Džim Tegart?
Taj ucveljeni, kukavni grebator koji samo drži govore!"
"Džimi predsednik? Ja vama kažem: on je propalica u dobroj kući."
"Gazda? Gospodin Tegart? Vi mislite na gospođicu Tegart, zar ne?"
Celu istinu joj je rekao Edi Vilers. Znala je da poznaje Džima od
detinjstva, pa ga je pozvala da ruča s njom. Kada je sela za sto preko
puta njega i videla izraz ozbiljnog zanimanja i upitanosti u njegovim
očima, i nedvosmislenu jednostavnost njegovih reči, odustala je od
pokušaja da ga navede na neobavezni razgovor, rekla mu je šta želi
da sazna i zašto, kratko, objektivno, ne tražeći ni pomoć ni sažaljenje,
samo istinu. Odgovorio joj je na isti način. Ispričao joj je sve, tiho,
objektivno, ne izričući presudu, ne izražavajući svoje mišljenje, ni na
trenutak ne zadirući u njena osećanja time što bi pokazao i najmanji
znak zabrinutosti za njih, govorio je veoma ozbiljno i pustio da
strahovita snaga činjenica kazuje sama za sebe. Rekao joj je ko
upravlja Tegart transkontinentalom . Ispričao joj je priču o liniji Džon
Galt. Slušala je i nije osećala zapanjenost, već nešto mnogo gore:
odsustvo zapanjenosti, kao da je oduvek znala. "Hvala vam, gospodine
Vilers", bilo je sve što mu je rekla kada je završio.
 j j j
Sačekala je da se Džim vrati kući te večeri, a osećaj distanciranosti
urušio je svaki oblik bola ili povređenosti, kao da više nije bilo važno,
kao da je trebalo nešto da uradi, ali šta konkretno, i kakve bi bile
posledice, nije bilo bitno.
Nije osećala ljutnju kada je videla kako Džim ulazi u sobu, već
neku mračnu zaprepašćenost, kao da se upitala koje on i zašto bi
uopšte sada razgovarala s njim. Rekla mu je ono što je saznala,
kratko, umornim, beživotnim glasom. Učinilo joj se da je razumeo sve,
od njene prve rečenice, kao da je očekivao da će se to dogoditi pre ili
kasnije.
"Zašto mi nisi rekao istinu?" upitala je.
"I to je tvoja zahvalnost?" zaurlao je. "To su tvoja osećanja, nakon
svega što sam učinio za tebe? Svi su mi govorili da mogu očekivati
samo prostakluk i sebičnost kao nagradu što sam uzdigao bednu
malu beskućnicu!"
Pogledala ga je kao da je ispuštao neartikulisane glasove, koji se u
njenoj glavi ne primaju. "Zašto mi nisi rekao istinu?"
"Je li to sva ljubav koju si prema meni osećala, ti, lažljivi mali
licemeru? Je li to odgovor na svu moju veru u tebe?"
"Zašto si lagao? Zašto si dopustio da mislim ono što sam mislila?"
"Treba da te je stid, stid da me pogledaš ili da razgovaraš sa
mnom!"
"Mene?" neartikulisani zvuci konačno su se primili, ali nije mogla
da veruje u njihov proizvod. "Šta to pokušavaš, Džim?" upitala je,
glasom koji je izražavao neverica i nepremostiv jaz.
"Nisi pomislila kako ću se ja osećati? Nisi pomislila kako će to
delovati na moja osećanja? Trebalo je prvo da misliš na moja
osećanja! To je prva obaveza žene a žene u tvom položaju posebno!
Nema ničeg nižeg ni ružnijeg od nezahvalnosti!"
U kratkotrajnom blesku shvatila je nepojmljivu činjenicu da je kriv
i da je svestan toga, da pokušava da se izvuče izazivajući osećaj
krivice kod žrtve. Ali, nije bila u stanju da takvu pomisao zadrži u
glavi. Osetila je kako je zapljuskuje prestravljenost, odbrana svesti od
prizora koji bi je uništio poput hitrog talasa koji je odnosi dalje od
ivice bezumlja. U trenutku kada je pognula glavu, sklapajući oči, znala
je samo da oseća gađenje, mučno gađenje iz neimenovanog razloga.
j g j g j g g
Kada je podigla glavu, učinilo joj se da je uhvatila njegov pogled,
nesigurni, popustljivi, procenjivački pogled nekoga kome trik nije
uspeo. Ali, pre no što je stigla da u to poveruje, lice mu se ponovo
sakrilo iza izraza povređenosti i ljutnje.
Rekla je, kao da izražava misli radi nekog racionalnog ko nije
prisutan, ali čije je prisustvo morala da zamisli, pošto se nikome
drugom nije mogla obratiti: "Ona noć... oni naslovi... ona slava... to
uopšte nisi bio ti... to je bila Degni."
"Umukni, ti pokvarena mala kučko!"
Pogledala ga je bezizražajno, ne reagujući. Izgledala je kao da je
ništa ne može dirnuti, jer su poslednje reči na umoru već bile
izgovorene.
Zajecao je. "Čeril, izvini, nisam tako mislio, povlačim to što sam
rekao, nisam tako mislio..."
I dalje je stajala, oslonjena o zid, kao što je stajala od početka.
Srušio se na ivicu kreveta bespomoćno i potišteno. "Kako sam ti i
mogao objasniti?" rekao je glasom u kojem se gubila nada. "Radi se o
tako krupnim i složenim stvarima Kako sam ti mogao ispričati išta o
transkontinentalnoj železnici kad nisi znala za sve detalje i posledice?
Kako sam ti mogao objasniti godine mog rada, mog... O, šta vredi? Ni
ranije me nisu razumeli, trebalo bi da sam se već navikao... na to, ali
mislio sam da si ti drugačija i da s tobom imam šansu."
"Džim, zašto si se oženio mnome?"
Tužno se nasmejao. "To su me svi stalno pitali. Nikada nisam
pomislio da ćeš me ti to ikada pitati. Zašto? Zato što te volim."
Pomislila je kako je čudno što joj ta reč, koja bi trebalo da bude
najprostija u ljudskom jeziku, reč koju svi razumeju, univerzalna veza
medu ljudima ne prenosi nikakvo značenje. Nije znala šta ona
imenuje u njegovoj glavi.
"Mene niko nikada nije voleo", rekao je. "Nema ljubavi u svetu.
Ljudi ne osećaju. Ja osećam stvari. Kome je stalo do toga? Svima je
stalo samo do satnice, tovara, novca. Ne mogu da živim s tim ljudima.
Jako sam usamljen. Oduvek sam čeznuo za razumevanjem. Možda
sam samo beznadežni idealista, koji traži nemoguće. Niko mene
nikada neće razumeti."
 "Džim", rekla je sa čudnim, jedva primetnim prizvukom strogosti u
glasu, "sve ovo vreme ja sam pokušavala da te shvatim."
Kao da je, odmahnuvši rukom, sklonio njene reči u stranu, ne
uvredljivo, već tužno. "Mislio sam da ti to možeš. Ti si mi sve što imam.
Ali, možda razumevanje jednostavno nije moguće među ljudima."
"Zašto bi bilo nemoguće? Zašto mi ne kažeš šta to hoćeš? Zašto mi
ne pomogneš da te shvatim?"
Uzdahnuo je. "O tome se i radi. U tome je stvar u tom tvom 'zašto'.
Stalno za sve tražiš razloge. Ja govorim o nečem što se ne može
izraziti recima. Ne može se imenovati. Mora se osetiti. Ili osećaš ili ne
osećaš. Nije to stvar uma, već srca. Zar nikada nisi iskusila kako je to
osećati? Samo osećati, bez potrebe za svim tim pitanjima. Zar ne
možeš da pokušaš da me razumeš kao ljudsko biće, a ne kao naučni
objekat u laboratoriji? Onim višim oblikom razumevanja, koji nadilazi
otrcane reči i bespomoćne umove... Ne, bolje je da to ne očekujem.
Alija ću uvek za takvim razumevanjem tragati i nadati se. Ti si mi
poslednja nada. Ti si mi sve što imam."
Stajala je oslonjena o zid, nepomična.
"Potrebna si mi", preklinjao je tiho. "Sasvim sam sam. Ti nisi kao
drugi. Imam vere u tebe. Tebi verujem. Šta ja imam od sveg tog novca,
slave i posla? Ti si mi sve što imam."
Stajala je nepomično i pravac njenog pogleda, uperenog nadole ka
njemu, bio je jedini oblik prepoznavanja koji je htela da mu dd. Sve što
je rekao o patnji bila je laž, ali patnja jeste bila stvarna; on je bio
čovek rastrzan nekom konstantnom mukom, o kojoj joj nije mogao
ništa reći, ali koju bi ona mogla naučiti da razume. Toliko mu još
duguje pomislila je, iz sumornog osećaja dužnosti kao platu za položaj
koji joj je dao, i to je, možda, bilo sve što je imao da da, bila je dužna
da pokuša da ga razume.
U narednim danima bilo joj je čudno što je osećala da je postala
samoj sebi stranac, stranac koji ništa ne želi i ne traži. Umesto ljubavi
ponikle iz sjajne vatre obožavanja heroja, ostala joj je mučna
jednoličnost sažaljenja. Umesto ljudi za kojima je tragala, ljudi koji se
bore za ciljeve i odbijaju da pate ostao joj je čovek koji je samo
patnjom ostvarivao pravo na vrednost, to je bila jedina ponuda u
zamenu za njen život. Ali, više joj nije bilo bitno. Ona nekadašnja,
 j j j j j
prava Čeril, s nestrpljenjem je zagledala iza svakog ugla pred sobom;
pasivni stranac koji je zauzeo njeno mesto bio je kao i svi suviše
mračni ljudi oko nje, ljudi koji govore da su odrasli zato što ne
pokušavaju da razmišljaju ili da žele.
Ali stranca je još uvek proganjao duh stare nje, i duh je imao
misiju koju je želeo da ispuni. Morala je naučiti da razume ono što ju
je uništilo. Morala je saznati, i živela je u neprestanom iščekivanju.
Morala je saznati, a osećala je da su oni farovi sve bliži i da će je u
trenutku saznanja pregaziti točkovi.
Šta hoćeš od mene? pitanje joj je odzvanjalo u glavi kao jedini
putokaz. Šta hoćeš od mene? bezglasno je uzvikivala, za stolovima, u
salonima, u besanim noćima Džimu i onima koji su, naizgled, delili
njegovu tajnu, Balfu Jubenku, dr Sajmonu Pričetu šta hoćete od mene?
Nije pitala naglas; znala je da joj ne bi odgovorili. Šta hoćete od
mene? pitala je, kao da od nečega beži a nigde ne vidi izlaz. Šta
hoćete od mene? pitala je, razmišljajući o dugotrajnom mučenju u
braku koji nije izdržao ni punu godinu.
"Šta hoćeš od mene?" pitala je naglas i primetila da sedi za stolom
u trpezariji, gleda u Džima, njegovo grozničavo lice, i mriju vode na
stolu koja se sušila.
Nije znala koliki se raspon tišine protegao između njih, iznenadio
ju je sopstveni glas i pitanje koje nije nameravala da izusti. Nije
očekivala da će razumeti, nije izgledalo da je razumeo ni mnogo
jednostavnija pitanja i ona odmahnu glavom trudeći se da prihvati
realnost sadašnjeg trenutka.
Iznenadilo ju je kada je videla da je posmatra pomalo podrugljivo,
kao da se podsmeva njenoj proceni onoga što je on u stanju da
razume.
"Ljubav", odgovorio je.
Osećala je kako je pritiska beznadežnost tog odgovora, i
jednostavnog i besmislenog u isti mah.
"Ti mene ne voliš", prebacio joj je. Nije mu odgovorila. "Da me voliš,
ne bi me pitala tako nešto."
"Jesam te volela, ranije", odgovorila mu je bezizražajno, "ali to nije
bilo ono što si ti hteo. Volela sam te zbog tvoje hrabrosti, ambicije,
sposobnosti. Ali to nije bilo stvarno, ništa od toga."
 j g
Isturio je donju usnu izražavajući jedva primetni prezir. "Kakvo
jadno shvatanje ljubavi!"
"Džim, zbog čega želiš da te vole?"
"Kakav niski trgovački stavi"
Nije ništa rekla; posmatrala ga je, očiju raširenih u bezglasnom
očekivanju.
"Zbog čega!" rekao je, glasom koji je odzvanjao od podsmeha i
ogorčenosti pravednika. "Zar ti misliš da je ljubav stvar matematike,
razmene, merenja i procene, kao da meriš puter na vagi? Ne želim da
me vole zbog nečega. Želim da me vole zbog mene samog ne zbog
onoga što radim ili posedujem ili kažem ili mislim. Zbog mene samog
ne zbog mog tela ili glave ili reči ili posla ili dela."
"Ali onda... šta to jesi ti?"
"Da me voliš, ne bi me to pitala." Glas mu postade piskutav od
nervoze, kao da se opasno klackao između potrebe za obazrivošću i
nekog slepog, bezobzirnog nagona. "Ne bi pitala. Znala bi. Osetila bi.
Zašto uvek moraš sve da raščlaniš i etiketiraš? Zar ne možeš da se
uzdigneš iznad tih sitnih materijalističkih definicija? Zar nikada ne
osećaš jednostavno osećaš?"
"Da, Džim, osećam", rekla je tiho. "Ali, trudim se da ne osećam, zato
što... zato što osećam strah."
"Od mene?" upitao je s nadom.
"Ne, ne baš. Ne plašim se onoga što bi mi ti mogao uraditi, već
onoga što jesi." Sklopio je oči brzo, kao da je zalupio vratima ali je ona
je uhvatila blesak u njegovim očima, i blesak je, neverovatno, odavao
užasnutost "Ne znaš ti šta je ljubav, ti, sitni bedni materijalisto!"
iznenada je uzviknuo, glasom lišenim svih osećanja sem želje da je
povredi. "Jeste, rekao sam, materijalista. Oni se prepoznaju po mnogo
čemu, ne samo po pohlepi prema novcu, ima i drugih, i gorih vrsta. Ti
si duhovni materijalista. Nisi se ti udala za mene zbog novca već zbog
moje sposobnosti ili hrabrosti Hi kakve druge vrednosti koju si
postavila kao cenu svoje ljubavi!"
"Zar bi ti hteo... da ljubav... bude... bezrazložna?"
"Ljubav je sama sebi razlog! Ljubav je iznad razloga i uzroka.
Ljubav je slepa. Ali, ti nisi sposobna za nju. Ti imaš sitnu, proračunatu,
račundžijsku dušu trgovca koji razmenjuje, ali nikada ne da je! Ljubav
 j g j j j j j
je dar ogromni, slobodni, bezuslovni dar, premošćuje i oprašta sve.
Kakva je to velikodušnost ako voliš nekoga zbog njegovih vrlina? Šta
mu daješ time? Ništa. To nije ništa više od hladne pravednosti. Ništa
više nego što je zaslužio."
Oči su joj bile tamne od opasne žestine, jer je ugledala svoj cilj. "Ti
bi da to bude nezasluženo", rekla je, ne upitno, već kao da izriče
presudu.
"Ma, ništa ti ne razumeš!"
"Ne, Džim, razumem. To je ono što bi ti hteo to je ono što svi vi
zapravo želite ne novac, ne materijalnu korist, ne ekonomski
prosperitet, ništa od onoga što neprestano zahtevate." Govorila je
bezizražajno, bezbojno, kao da samoj sebi recituje misli, rešena da
recima do kraja uobliči mučne ostatke pakla koji su joj se uskovitlali u
glavi. "Svi vi, društveni propovednici nije nezarađeni novac ono što vi
hoćete. Hoćete vi svoj deo, ali drugačije vrste. Ja sam duhovni
materijalista, rekao si, zato što tražim vrednost. Onda vi, socijalni
propovednici... duh je ono što vi želite da opljačkate. Nikada nisam
tako nešto pomislila, i niko nam nikada nije rekao kako se tako nešto
i može zamisliti i kako bi to izgledalo nešto što je duhovno
nezasluženo. Ali to vi hoćete. Hoćete nezasluženu ljubav. Hoćete
nezasluženo divljenje. Hoćete nezasluženu veličinu. Hoćete da budete
ljudi kao Henk Rirden a da ne morate da budete ono što on jeste. Da
ne morate da budete bilo šta. Da... ne morate... da postojite."
"Umukni!" kriknuo je.
Pogledali su se, oboje užasnuti, oboje osećajući da se klate na ivici
koju nije mogla ni htela da imenuje, oboje su znali da bi sledeći korak
bio smrtonosan.
"O čemu ti to pričaš?" upitao ju je poluljutito, zvučalo je skoro
dobroćudno, jer ih je vraćalo u carstvo normalnog, u skoro zdravi
oblik nečega ne strašnijeg od porodične prepirke. "Kakvim bi se ti to
metafizičkim problemom bavila?"
"Ne znam..." rekla je umorno, pognuvši glavu, kao da joj je nekakvo
obličje koje je pokušala da dohvati još jednom isklizlo iz ruku. "Ne
znam... Nije moguće..."
"Bolje bi ti bilo da se ne upuštaš u nešto s čim ne možeš izaći na
kraj ili..." Morao je da prekine jer je ušao batler, noseći svetlucavi sud
 j j j j
s ledom i šampanjac koji su naručili zbog slavlja.
Nisu progovarali, pustili su da sobu ispune zvuci koje su vekovi
ljudi i pregalaštva odredili da simbolišu radost dostignuća: izletanje
čepa, radosno brborenje svetlozlatne tečnosti u dvema širokim čašama
ispunjenim vijugavim odsjajem sveca, sa šapatom mehurića koji se
uzdiže u kristalnim grlićima, zahtevajući da i svi prisutni ustanu u
istoj težnji.
Nisu progovorili dok batler nije otišao. Tegart je sedeo i gledao u
mehuriće, nehajno držeći grlić čaše labavim prstima. Onda mu se prsti
oko grlića čaše odjednom stegoše u pesnicu i on je podiže, ne kako se
diže čaša sa šampanjcem, već mesarski nož.
"Za Fransiska d'Ankoniju!" rekao je.
Spustila je čašu. "Ne", odgovorila je.
"Popij to!" kriknuo je.
"Neću", odgovorila je, glasom kao kapljicom olova.
Posmatrali su se na trenutak, dok je svetlost poigravala u zlatnoj
tečnosti, ne dopirući im do lica ili očiju.
"Ma, idi do đavola!" uzviknuo je skočivši na noge, razbio čašu o
pod i izjurio iz sobe.
Ona je sedela za stolom, nepokretna, dugo, a onda se polako
podigla i pozvonila.
Otišla je u svoju sobu, neprirodno ravnomernim korakom, otvorila
vrata ormara, dohvatila odelo i cipele, skinula kućni mantil preciznim
i pažljivim pokretima, kao da joj život zavisi od toga da li će zakačiti
nešto oko sebe. Držala se jedne misli: mora da izađe iz ove kuće samo
da izađe na trenutak, makar samo na sat vremena a onda će, kasnije,
moći da se suoči s onim sa čim se mora suočiti.
***
Redovi na papiru pred njom su se zamaglili i, podižući glavu,
Degni shvati da je već odavno mrak.
Nije joj se palila lampa i ona odgurnu papire u stranu,
dozvoljavajući sebi luksuz besposličenja u mraku. To ju je odvajalo od
grada s one strane prozora dnevne sobe. Udaljeni kalendar je
pokazivao: 5. avgust.
Prošao je jedan mesec, ne ostavljajući za sobom ništa sem
praznine mrtvog vremena. Utrošila ga je na neplansku, nezahvalnu
 g g j
jurnjavu od jedne do druge nezgode, na odlaganje kolapsa železnice
mesec je bio gomila otpadaka nepovezanih dana, utrošenih na
sprečavanje trenutne propasti. Nije predstavljao zbir ostvarenih
zadataka već samo zbir nula, onoga što se nije desilo, zbir sprečenih
katastrofa ne ostvarenja u službi života, samo u trci sa smrću.
Bilo je trenutaka kada bi se pred njom ukazala neprizvana vizija
slika doline ne kao iznenadna pojava, već kao stalno, skriveno
prisustvo, koje je iznenada izabralo da poprimi stvarni oblik.
Suočavala se s njom, u trenucima zaslepljujuće nepokretnosti, kao da
se u njoj takmiče nepromenjena odluka i nesmanjeni bol, bol protiv
kojeg se trebalo boriti priznanjem, recima: u redu, čak i to.
Bilo je jutara kada je, probuđena sunčevim zracima na licu,
pomišljala kako treba da požuri do prodavnice Hemond po sveža jaja
za doručak; a onda bi, osvestivši se pri pogledu na njujoršku izmaglicu
iza prozora spavaće sobe, osetila razdirući udarac, poput samrtnog
dodira odbojne stvarnosti. Znala si govorila je sebi oštro znala si kako
će ti biti kada si odlučila. I s mukom je izvlačila telo iz kreveta, poput
neželjenog tereta, da bi se suočila s nedobrodošlim danom i šaputala
je sebi: u redu, čak i to.
Najgore mučenje doživljavala je kada bi, hodajući ulicom, među
glavama neznanaca iznenada načas ugledala kestenjastozlatni, sjajni
pramen i osetila da grad nestaje, da samo intenzivna mirnoća u njoj
odlaže trenutak kada će pojuriti i zagrliti ga; ali sledećeg časa bi se
ukazao neki nevažni lik i ona bi zastala, ne želeći da proživi sledeći
korak, bez volje da dalje stvara životnu energiju. Pokušavala je da
izbegne takve trenutke; pokušavala je da zabrani sebi da gleda; hodala
je očiju prikovanih za trotoar. Nije vredelo: nekom sopstvenom voljom
oči su same jurile za svakim zlatastim pramenom.
Ostavljala je podignute zaslone na prozorima kancelarije, pamteći
njegovo obećanje i mislila samo: ako me sada posmatraš, gde god da
si... U blizini nije bilo zgrada koje bi dopirale do njene kancelarije, ali
je gledala udaljene tornjeve i pitala se koji je prozor njegovo
osmatračko mesto, pitala se da li mu neki njegov izum, neki uređaj na
bazi zraka i sočiva, omogućuje da posmatra svaki njen pokret, s nekog
solitera čitav blok ili kilometar daleko. Sedala bi za sto, kraj prozora
bez zavesa, i mislila: samo da znam da me vidiš, čak i ako ja tebe
nikada više ne budem videla.
Setila se toga sada, u mraku sobe, skočila na noge i ugljučila
svetlo.
Onda je pognula glavu na trenutak i nasmejala se neveselo samoj
sebi. Zapitala se da li njeni osvetljeni prozori u crnini beskrajnog
grada predstavljaju SOS signal, njemu upućen poziv u pomoć, ili
svetionik koji još uvek štiti ostatak sveta.
Oglasilo se zvono na vratima.
Kada je otvorila vrata, ugledala je siluetu devojke čijeg se lica
nejasno sećala i tek nakon nekoliko trenutaka shvatila, iznenađena,
da je to Čeril Tegart. Ako se izuzmu zvanični pozdravi pri slučajnim
susretima u holu zdanja Tegart, nisu se videle još od venčanja.
Čerilino lice je odavalo staloženost, nije se osmehivala. "Da li biste
mi dozvolili da razgovaram s vama" oklevala je trenutak "gospođice
Tegart?"
"Naravno", reče Degni ozbiljno. "Uđite."
Osetila je neku očajničku potrebu u neprirodnoj smirenosti
Čerilinog držanja; bila je sasvim sigurna u to kada je pogledala
devojčino lice na svetlu dnevne sobe. "Sedite", rekla je, ali je Čeril
ostala da stoji.
"Došla sam da vratim dug", reče Čeril, a glas joj je zazvučao
svečano, u pokušaju da suzbije prizvuk osećanja. "Želela bih da se
izvinim za ono što sam vam rekla na svom venčanju. Nema razloga
da mi oprostite, ali na menije da vam kažem da znam da sam tada
vređala sve ono čemu se divim i branila sve što prezirem. Znam da to
što sada to priznanjem nije dovoljno i da je i moj dolazak ovamo još
jedna drskost, nema razloga zašto biste to želeli da čujete, tako da ne
mogu ni poništiti svoj dug, mogu samo zamoliti za uslugu da mi
dozvolite da kažem ono što bih želela da vam kažem."
Degnina zaprepašćenost, neverica, toplina i saosećajnost kao da su
govorile: koliki put za manje od godinu dana! Odgovorila je glasom u
kojem je crta odlučnosti nalikovala ruci ispruženoj u znak podrške, ne
osmehujući se, jer je znala da bi osmeh poremetio njenu teško stečenu
pribranost: "Ali, to jeste dovoljno, želim da čujem šta imate da kažete."
 "Znam da vi zapravo rukovodite Tegart transkontinentalom . Da ste
vi sagradili liniju Džon Galt. Da vaša pamet i hrabrost sve to
održavaju u životu. Pretpostavljam da ste mislili da sam se za Džima
udala radi novca koja prodavačica to ne bi učinila? Ali, znate, udala
sam se za Džima zato što... zato što sam mislila da je on ono što ste vi.
Mislila sam da je on Tegart transkontinental . Sada znam šta je on"
oklevala je na trenutak, a onda odlučno nastavila, kao da nema
nameru da se imalo štedi "on je nemilosrdni grebator, iako ne
razumem sasvim kakav, niti zašto. Kada sam vam se obratila na
venčanju, mislila sam da branim veličinu i napadam njenog
neprijatelja... ali bilo je suprotno... tako užasno, neverovatno
suprotno!... I tako, želela sam da vam kažem da znam istinu... ne toliko
zbog vas, nemam prava da pomislim da bi vama stalo do toga, već...
već zbog svega što sam nekada volela."
Degni je polako rekla: "Naravno da vam opraštam."
"Hvala vam", prošaputala je i okrenula se da pođe.
"Sedite."
Odmahnula je glavom. "To... je bilo sve, gospođice Tegart."
Degni je dozvolila sebi prvi nagoveštaj osmeha, vidljiv samo u
pogledu, i rekla: "Čeril, ja se zovem Degni."
Čerilin odgovor se sastojao u slabašnom, drhtavom pokretu usana,
kao da su zajedno postigle pravi osmeh. "Ja... nisam znala da li bi
trebalo..."
"Pa, rođake smo, zar ne?"
"Ne! Ne preko Džima!" Bio je to nehotičan uzvik.
"Ne, zahvaljujući našem sopstvenom izboru. Sedi, Čeril." Devojka je
poslušala, trudeći se da ne pokaže koliko rado pristaje, da ne pokaže
da joj je potrebna podrška da ne pukne. "Prošla si kroz neke užasne
stvari, zar ne?"
"Jesam... ali to nije važno... to je moj problem... sama sam za to
kriva."
"Ne mislim da si sama kriva." 
Čeril nije odgovorila, a onda je iznenada, očajnički rekla: "Vidi... ne
želim milostinju."
"Džim ti je sigurno rekao i to je tačno da ja nikada ne nudim
milostinju."
 j
"Jeste, rekao mi je... Ali sam mislila..."
"Znam šta si mislila."
"Ali, nema razloga da se ti brineš za mene... nisam ovamo došla da
se žalim... I stavim ti još jedan teret na pleća... To što sada patim ne da
je mi pravo na tebe."
"Ne, ne daje. Ali to što ti je stalo do istih vrednosti kao i meni, da je
ti pravo."
"Hoćeš da kažeš... ne razgovaraš sa mnom iz milosrđa? Ne zato što
ti je mene žao?"
"Užasno mi te je žao, Čeril, i volela bih da mogu da ti pomognem
ne zato što patiš, već zato što nisi zaslužila da patiš."
"Hoćeš da kažeš, ne bi bila dobra prema meni zbog neke moje
slabosti ili ucveljenosti ili pokvarenosti? Samo zbog onog dobrog što
vidiš u meni?"
"Naravno."
Čeril nije pomerila glavu, ali je izgledalo kao daju je podigla kao
da joj je neki talas ohrabrenja opustio crte lica, dajući mu onaj retki
izraz sjedinjenog bola i dostojanstva. "Nije to milostinja, Čeril. Nemoj
se plašiti da razgovaraš sa mnom."
"Kako je to čudno... Ti si prva osoba s kojom mogu da razgovaram...
I čini mi se da je to tako lako... pa ipak, ja... ja sam se plašila da
razgovaram s tobom. Odavno želim da te zamolim za oproštaj... otkako
sam saznala istinu. Jednom sam čak došla do vrata tvoje kancelarije,
ali sam stajala tamo u hodniku i nisam imala hrabrosti da uđem...
Nisam nameravala da dođem ni večeras. Izašla sam samo da bih... da
bih razmislila o nečemu, i onda sam iznenada shvatila da želim da te
vidim, da u ćelom gradu jedino ovamo mogu da dođem i da mi je
jedino još to ostalo da uradim."
"Drago mi je što si došla."
"Znate... znaš, Degni", rekla je tiho, začuđena, "nisam te uopšte tako
zamišljala... Oni, Džim i njegovi prijatelji, govorili su da si kruta,
hladna i bezosećajna."
"Ali, to jeste tačno, Čeril. I jesam takva, po njima ali, jesu li ti ikada
rekli šta zapravo pod tim misle?"
"Nisu. Nikad ne kažu. Samo se podrugljivo osmehuju kada pitam
šta misle pod tim što kažu... o bilo čemu. Šta su mislili kada su govorili
 g
o tebi?"
"Kad god neko nekoga optuži da je 'bezosećajan', on zapravo misli
da je taj pravedan. Misli da taj neko 'nema bezrazložnih osećanja i ne
oseća prema njemu ono što nije zaslužio'. Misli da 'osećati' znači ići
protiv razuma, protiv moralnih vrednostl, protiv realnosti. Misli... Šta je
bilo?" upitala je, primetivši neprirodnu zategnutost devojčinog lica.
"To je... nešto što već jako dugo... pokušavam da razumem."
"E pa, obrati pažnju na to da nikad takvu optužbu nećeš čuti u
odbranu nekog nevinog, već uvek u odbranu nekog krivca. Nikada
nećeš čuti da to kaže neko dobar za one koji su se o njega ogrešili. Ali
ćeš uvek čuti da to kaže neko pokvaren za one koji ga tretiraju kao
pokvarenjaka, koji ne saosećaju sa zlom koje je počinio ili sa bolom
koji je zbog toga osetio. E pa, to je tačno to je nešto što ja ne osećam.
Ali, oni koji to osećaju ne osećaju ništa prema bilo kakvom obliku
ljudske veličine, prema nekome ili nečemu što zaslužuje divljenje,
odobravanje, poštovanje. Te stvari ja osećam. Vldećeš da se može ili
jedno ili drugo. Oni koji saosećaju s krivcem, ne osećaju ništa prema
nevinom čoveku. Upitaj se koje tu bezosećajan. I onda ćeš shvatiti koji
je to motiv suprotan milosrđu."
"Koji?" prošaputala je.
"Pravednost, Čeril."
Čeril se iznenada trgla i pognuta glavu. "O, bože!" zaječala je. "Kad
bi samo znala kakav mi je pakao Džim priredio zato što verujem u to
što si upravo rekla!" Drugi trzaj joj je podigao glavu, kao da je sve što
je pokušavala da savlada izašlo na videlo; u očima joj se videla
prestravljenost. "Degni", prošaputala je, "Degni, plašim se njih... Džima
i svih ostalih... ne nečega što bi mi mogli uraditi... kada bi se o tome
radilo, mogla bih pobeći... plašim se da nema izlaza... plašim se onoga
što jesu i... I činjenice da postoje."
Degni joj brzo priđe, sede na naslon njene stolice i čvrsto je uhvati
za ramena smirujući je. "Ššš, mala", rekla je. "Nisi u pravu. Ne smeš se
nikada tako plašiti ljudi. Ne smeš nikada pomisliti da oni svojim
postojanjem utiču na tvoje a ti upravo to misliš."
"Da... da, čini mi se da nemam nikakvog izgleda sve dok postoje...
da nemam šansu, nemam prostora, da nema sveta u kojem mogu
opstati... Ne želim da se tako osećam, stalno to potiskujem, ali je osećaj
 j j j
sve jači i ne mogu da mu pobegnem... Ne mogu ti objasniti kakav je to
osećaj, neuhvatljiv je i to je deo užasa, to što ni za šta ne mogu da se
uhvatim kao da je ceo svet uništen, ali ne u eksploziji eksplozija je
nešto čvrsto i konkretno kao da ga je uništio... neki užasni oblik
omekšavanja... kao da ništa nije čvrsto, kao da je sve bezoblično,
možeš gurnuti prst kroz kameni zid i kameni zid će se rastvoriti kao
da je pihtijasta masa, i planine će skliznuti i zgrade menjati oblik kao
da su oblaci i kao da je to kraj sveta, ne oganj i pepeo, već glib."
"Čeril... Čeril, jadna mala, pa filozofi vekovima smišljaju kako da
svet upravo u to pretvore kako da unište ljudski mozak navodeći ga
da poveruje da baš to vidi. Ali ti to ne moraš prihvatiti. Ne moraš
gledati tuđim očima, drži se svojih, ne odustaj od sopstvenog
rasuđivanja, ti znaš da ono što jeste, jeste reći to naglas, kao najsvetiju
molitvu i ne dozvoli nikome da ti kaže suprotno."
"Ali... ništa više nije. Džim i njegovi prijatelji oni nisu. Ne znam u
šta gledam kada sam među njima, ne znam šta čujem kada oni
govore... to nije stvarno, ništa od toga, to je neka zastrašujuća
predstava koju svi oni igraju... I ja ne znam šta oni hoće, Degni! Uvek
su nam govorili da ljudska bića imaju moć znanja, mnogo veću od
životinja, ali ja... ja se sada osećam gore od neke životinje, i slepa i
bespomoćna. Životinja zna ko su joj prijatelji a ko neprijatelji i kada
treba da se brani. Ne očekuje od prijatelja da je zaskoči ili prekolje. Ne
očekuje da joj kažu da je ljubav slepa, da je pljačkanje dostignuće, da
su kriminalci državnici i da je prava stvar slomiti kičmu Henku
Rirdenu! Oh, bože, šta ja to govorim?"
"Znam šta to govoriš."
"Mislim, kako da se postavim prema ljudima? Mislim, ako ništa
nije čvrsto ni jedan jedini sat, onda ne možemo dalje, zar ne? Pa,
znam ja da su stvari čvrste ali ljudi? Degni, oni su i ništa i bilo šta.
Oni nisu stvorenja, oni su samo prekidači, konstantni bezoblični
prekidači. A ja moram da živim s njima. Kako?"
"Čeril, ono protiv čega se ti boriš jedan je od najvećih problema u
istoriji, uzročnik svih ljudskih patnji. Shvatila si mnogo više nego
većina, pate i umiru a nikada ne saznaju šta ih je ubilo. Pomoći ću ti
da shvatiš. To je krupna stvar i teška bitka ali, pre svega, nemoj se
plašiti."
 Izraz na Čerilinom licu odavao je čudnovatu, setnu čežnju, kao da
negde daleko vidi Degni, ali i pored sveg truda ne može da joj se
približi. "Volela bih da još uvek imam želju da se borim", rekla je tiho,
"ali nemam. Više ne želim čak ni da pobedim. Kao da nemam snage
da promenim nešto. Znaš, nikada se nisam nadala tako nečemu kao
što je moja udaja za Džima. A onda sam, kada se to desilo, pomislila
da je život divniji nego što sam očekivala. A sada sam se navikla na
pomisao da su život i ljudi užasniji no što sam mogla i zamisliti, i da
moj brak nije veličanstveno čudo, već neko nečuveno zlo koje još uvek
ne smem do kraja da sagledam to je ono na šta ne mogu da se
primoram, to da shvatim. Ne mogu da pređem preko toga." iznenada
je podigla pogled. "Degni, kako si ti to uradila? Kako si uspela da te ne
samelju?"
"Tako što sam se držala jednog pravila."
"Kojeg?"
"Da nikada ništa ništa ne stavljam iznad sopstvenog suda."
"Primila si teške udarce... možda teže od mojih... teže od bilo čijih...
Šta te je održalo?"
"Saznanje da je život moja najveća vrednost, previše dragocena da
bih je predala bez borbe."
Videla je izraz iznenađenja i neverice na Čerilinom licu, kao da je
devojka nešto prepoznala, pokušavala da dopre do nekog osećanja s
razdaljine od nekoliko godina. "Degni", glas joj se sveo na šapat,
"tako... tako sam se ja osećala kada sam bila dete... to je nešto čega se
najbolje sećam o sebi... takvog osećaja... I nikada ga nisam izgubila, tu
je, oduvek je bio tu, ali kako sam rasla, mislila sam da ga moram
sakriti... nikada nisam znala kako da ga nazovem, ali upravo sada,
kada si ti to rekla, shvatila sam: to je to... Degni, tako se osečati u vezi
sa svojim životom je li to dobro?"
"Čeril, dobro me sad slušaj: taj osećaj sa svim onim što on zahteva
i podrazumeva - jeste najviše, najplemenitije, i jedino dobro na svetu."
"Pitam te zato što ja... nisam se usuđivala da tako mislim. Ljudi su
nekako sve činili da pomislim da je greh... da je to ono što kod mene
ne odobravaju i što... što žele da unište."
"Tačno. Neki ljudi žele to da unište. A kada shvatiš šta im je motiv,
onda ćeš shvatiti i najmračnije, najružnije, i jedino zlo na svetu, ali ćeš
 j j j j j
biti bezbedna, daleko van njegovog domašaja."
Čerilin osmeh je ličio na slabašni plamičak koji se jedva održava
na nekoliko kapi petroleja i pokušava da se rasplamsa. "Prvi put za
nekoliko meseci", prošaptala je, "osećam kao da... kao da još ima
nade." Videla je kako je Degni pažljivo, zabrinuto posmatra i dodala:
"Biću ja dobro... samo da se naviknem na to na tebe, na sve što si
rekla. Mislim da ću s vremenom poverovati... poverovati da je to
stvarnost... I da Džim nije bitan." Podigla se na noge kao da želi da
zadrži tu trenutnu uverenost.iznenada, bez razloga, Degni kao da je
postala sigurna u nešto, pa reče oštro: "Čeril, ne želim da večeras ideš
kući."
"Ma ne, dobro sam. Ne plašim se. Ne odlaska kući."
"Zar se nije tamo večeras nešto desilo?"
"Nije... ne zapravo... ništa gore no obično. Samo sam počela da
uviđam stvari malo jasnije, to je sve... Dobro sam. Moram da
razmislim, dublje nego ikada pre, a onda ću odlučiti šta moram da
uradim. Mogu li..." Oklevala je.
"Da?"
"Mogu li opet doći da razgovaram s tobom?"
"Naravno."
"Hvala, ja... veoma sam ti zahvalna."
"Obećaj mi da ćeš opet doći?"
"Obećavam."
Degni ju je posmatrala dok je išla do li a, videla kako su joj opet
klonula ramena i napor koji je uložila da ih ispravi, videla je vitku
siluetu kako se tetura a onda prikuplja svu snagu da ostane uspravna.
Delovala je poput biljke slomljene stabljike, još uvek u životu
zahvaljujući jednom jedinom vlaknu koje se bori dazaceli prelom, i
sledeći nalet vetra mogao bi je dokrajčiti.
Kroz otvorena vrata radne sobe Džejms Tegart je video Čeril kako
prolazi hodnikom i izlazi iz stana. Bio je zalupio vratima i srušio se na
divan, dok su se mrlje prolivenog šampanjca razlivale po
pantalonama, kao da se sopstvenom nelagodom svetlo ženi i svetu, jer
mu nisu obezbedili proslavu kakvu je priželjkivao.
Nakon nekog vremena, skočio je na noge, zbacio sa sebe sako i
hitnuo ga na drugi kraj sobe. Posegnuo je za cigaretom, ali ju je
 g g j g j g j j
polomio na dva dela, i zavitlao je na sliku iznad kamina.
Primetio je vazu od venecijanskog stakla muzejsku vrednost,
nekoliko vekova staru, na kojoj se preplitao složeni sistem plavih i
zlatnih arterija. Uhvatio ju je i zavitlao prema zidu; razletela se u kišu
staklića, majušnih poput parčića sijalice.
Bio je kupio tu vazu jer je osećao zadovoljstvo pri pomisli na sve
one znalce koji je nisu mogli priuštiti. Sada je osetio zadovoljstvo zbog
osvete vekovima zbog kojih je toliko vredela i zbog pomisli na milione
očajnih porodica, od kojih bi svaka mogla živeti godinu dana od
iznosa koji je dao za tu vazu.
Šutno je cipele, srušio se na divan i pustio da mu noge vise. Prenuo
ga je zvuk zvona na vratima: činilo mu se da odgovara njegovom
raspoloženju. Bio je to nekako osoran, zahtevan, nestrpljivo rezak
zvuk, koji bi i sam sada proizveo da prstom probada nečije zvono.
Slušao je bat batlerovih koraka, obećavajući sebi uživanje u
odbijanju tog nekoga, ko god da je. U sledećem trenutku je čuo
kucanje na vratima i batler je ušao da najavi: "Gospođa Rirden želi da
vas vidi, gospodine."
"Molim?... A... Dobro! Neka uđe!"
Spustio je noge na pod, ali nije načinio nikakav drugi ustupak,
čekao je s ljubopitljivim smeškom, rešen da ne ustaje dok Lilijan ne
uđe u sobu.
Nosila je večernju haljinu boje vina, imperijalnog stila, s
minijaturnim sakoom na dvoredno kopčanje, veoma stegnutim oko
visokog struka i duge suknje koja je padala u širokom luku, a na glavi
mali šešir nakrivljen na jednu stranu, s kojeg se dugačko pero
spuštalo do ispod brade. Ušla je odsečnim, neritmičnim korakom, dok
su se dugi krajevi haljine i pero na šeširu njihali i lepršali po nogama
i vratu, poput zastavica čije besomučno mahanje otkriva nervozu.
"Lilijan, draga moja, treba li da budem polaskan, oduševljen ili
jednostavno zapanjen?"
"Oh, nemoj dizati galamu oko toga! Morala sam da se vidim s
tobom, i to odmah, to je sve."
Nestrpljivi ton i zapovednički način na koji se spustila na stolicu
odavali su njenu slabost: po njihovim nepisanim pravilima,
zapovednički stav se ne zauzima osim ako ne tražite uslugu i niste u
situaciji da imate išta nikakvu pretnju da ponudite za razmenu.
"Zašto nisi ostao na Gonzalesovom prijemu?" upitala je,
bezuspešno pokušavajući da nehajnim osmehom prikrije prizvuk
razdraženosti. "Svratila sam do njih posle večere, samo da bih te
našla, ali su mi rekli da se nisi dobro osećao i da si otišao kući."
Uputio se na drugi kraj sobe da uzme cigaretu, samo radi
zadovoljstva da tapka u čarapama pored nje u tako elegantnom
kostimu. "Bilo mi je dosadno", odgovorio je.
"Ne podnosim ih", rekla je i blago se stresla; pogledao ju je
iznenađeno: kao da su joj se otele iskrene reči. "Ne podnosim senjor
Gonzalesa ni tu kurvu koju je sebi našao za ženu. Prosto je odvratno
što su sada tako popularni, oni i te njihove zabave. Više mi se nigde i
ne ide. Nije to više onaj stil, ni ona atmosfera. Mesecima nisam srela
Balfa Jubenka, ni dr Pričeta, niti bilo koga od momaka. I sva ta nova
lica, kao da su mesarski šegrti! U našoj su grupi, na kraju krajeva, svi
bili gospoda."
"Aha", rekao je zamišljeno. "Da, ima tu neka čudna razlika. Tako je
i na železnici: sa Klemom Veterbijem sam se mogao dogovarati, bio je
civilizovan, ali Kafi Megs to je nešto drugo, to je..." iznenada je ućutao.
"To nema nikakvog smisla", rekla je kao da upućuje izazov u
prazno. "Neće moći tako."
Nije objasnila ni ko ni šta. Znao je šta je time mislila. U trenutku
tišine delovali su kao da se priklanjaju jedno drugom, tražeći utehu.
Sledećeg časa je sa zadovoljstvom pomislio kako su godine počele
da se pokazuju na Lilijan. Tamnocrvena boja njenog kostima nije joj
pristajala, kao da je iznosila na videlo crvenkastu nijansu na koži,
nijansu koja se sabirala, poput sumraka, u sitnim naborima na licu,
umekšavala mu obrise, ističući umoran i sparušen izraz, i
preobražavala njenu visprenu podrugljivost u izraz učmale zlobe.
Kada se osmehnula, shvatio je da ga proučava, i rekla je resko, uz
osmeh kao propusnicu za uvredu: "Nisi dobro, je li, Džim? Izgledaš kao
dezorganizovani konjušar."
Prigušeno se nasmejao. "Može mi se."
"Znam to, dušo. Ti si jedan od najuticajnijih ljudi u Njujorku."
Dodala je: "Dobra šala na račun Njujorka."
 j j j
"I jeste."
"Priznajem da si u situaciji da uradiš sve što hoćeš. Zato sam i
morala da se vidim s tobom." Rekla je kao da je to zabavlja, u
pokušaju da razvodni otvorenost svoje izjave.
"Dobro", odgovorio je, samozadovoljnim, neutralnim glasom.
"Morala sam da dođem ovamo jer sam mislila da je najbolje da
nas, kada se radi o ovom slučaju, ne vide zajedno u javnosti."
"To je uvek pametno."
"Čini mi se da sam ti ranije bila od koristi."
"Ranije da."
"Sigurna sam da mogu da računam na tebe."
"Naravno, ali zar nije to malo zastarela, nefilozofska primedba?
Kako ikada možemo biti sigurni u bilo šta?"
"Džim", obrecnula se iznenada, "moraš mi pomoći!"
"Draga moja, na raspolaganju sam ti, učiniću sve da ti
pomognem", odgovorio joj je, u skladu s pravilima po kojima na svaku
otvorenu izjavu treba odgovoriti bezočnom laži. Lilijan se gubi,
pomislio je, i uživao je što ima posla s neravnopravnim suparnikom.
Zanemarivala je, primetio je, čak i savršenost svog zaštitnog znaka:
doteranosti. Nekoliko pramenova joj je lepršalo izvan ukroćenog
talasa kose nokti su, u skladu sa haljinom, bili premazani tamnim
lakom boje zgrušane krvi, i time je primetnija bila njegova okrnjenost
pri vrhovima na otkrivenom delu glatke, baršunaste kože u dubokom
četvrtastom izrezu haljine primetio je svetlucanje pribadače koja je
držala bretelu kombinezona.
"Moraš to sprečiti!" rekla je ratoborno, naredbom skrivajući molbu.
"Moraš to sprečiti!"
"Zaista? Šta?"
"Moj razvod."
"A... to." Lice mu je odjednom poprimilo izraz usredsređenosti.
"Znaš da hoće da se razvede od mene, zar ne?"
"Čuo sam nekakve glasine."
"Sređeno je za sledeći mesec. A kad kažem sređeno, to i mislim. O
da, puno ga košta potplatio je sudiju, zapisničara, sudske izvršitelje,
njihove zaštitnike, zaštitnike njihovih zaštitnika, nekoliko
zakonodavaca, na desetine službenika potplatio je ceo pravni sistem,
 j
kao da se radi o njegovom vlasništvu, i nije mi ostavio nikakvu
mogućnost da se izvučem i da ga sprečim!"
"Tako znači."
"Ti, naravno, znaš šta ga je navelo da započne brakorazvodnu
parnicu?"
"Mogu da pretpostavim."
"A to sam uradila da bih učinila uslugu tebi!" Glas joj je postajao
grozničavo piskutav. "Rekla sam ti za sestru da bih ti omogućila da
dođeš do tog sertifikata o poklonu za svoje prijatelje, koji.,."
"Kunem ti se da ne znam ko je to preneo!" uzviknuo je užurbano.
"Samo je nekolicina u samom vrhu znala da informacije potiču od
tebe, i siguran sam da se niko ne bi usudio da pomene..."
"Ma da, sigurna sam da nisu. Ali, on je dovoljno pametan da sam
shvati, zar ne?"
"Da, pretpostavljam. E pa, onda si znala da se izlažeš riziku."
"Nisam mislila da će ići tako daleko. Nisam mislila da će se ikada
razvesti od mene. Nisam..."
Iznenada se nasmejao, pogledavši je kao da je odjednom nešto
shvatio. "Nisi mislila da je osećaj krivice uže koje se može istanjiti, je
li, Lilijan?"
Pogledala ga je, zatečena, a onda ledeno odgovorila: "Ne mislim da
se istanjilo."
"Tanji se, draga moja kad su u pitanju takvi kao tvoj muž."
"Neću da se razvede od mene!" iznenada je vrisnula. "Ne želim da
bude slobodan! Ne dozvoljavam! Neću da čitav moj život bude
promašaji" Naglo je ućutala, kao da je već previše priznala.
On se tiho smejuljio, klimajući glavom polako, gotovo
dostojanstveno, kao neko ko je inteligentan i sasvim je razume.
"Hoću da kažem... Ipak je on moj muž", reče pravdajući se.
"Da, Lilijan, znam."
"Da li znaš šta smera? Da dobije takvu sudsku odluku kojom će me
ostaviti bez ijedne pare bez nagodbe, alimentacije, bilo čega! On će
imati poslednju reč. Zar ne vidiš? Ako mu to prođe, onda... onda
sertifikat o poklonu za mene ne predstavlja nikakvu pobedu!"
"Da, draga moja, vidim."
 "A, sem toga, smešno je što uopšte moram da razmišljam o tako
nečemu, ali od čega ću ja živeti? Ono malo novca što sam imala
danas ništa ne vredi. Uglavnom je u akcijama raznih fabrika iz
vremena mog oca, već odavno zatvorenih. I šta ja onda da radim?"
"Ali, Lilijan", reče on blago, "mislio sam da tebi nije stalo do novca
niti do bilo kakve materijalne dobiti."
"Ne razumeš! Ne govorim ja o novcu, govorim o siromaštvu! Onom
pravom, smrdljivom, uličnom siromaštvu! Niko civilizovan ne može
pristati na tako nešto! Zar ja da moram da razmišljam o hrani i
stanarini?"
Posmatrao ju je s jedva primetnim osmehom; u tom trenu njegovo
mlohavo, ostarelo lice delovalo je zategnuto i mudro, otkrivao je
zadovoljstvo potpune spoznaje u stvarnosti kakvu se usudio da
spozna.
"Džim, moraš mi pomoći! Moj advokat je nemoćan. Ono malo što
sam imala, potrošila sam, na njega i njegove istražitelje, prijatelje i
potkupljivače ali jedino što su oni uspeli da otkriju jeste da ne mogu
ništa da učine za mene. Advokat mi je danas po podne podneo
konačni izveštaj. Otvoreno mi je rekao da nemam šanse. Izgleda da ne
znam nikoga ko bi mogao da mi pomogne u toj nameštaljki. Računala
sam na Bertrama Skadera, ali... ma, znaš šta se Bertramu dogodilo. A i
to je bilo zato što sam pokušala da ti pomognem. Izvukao si se iz toga,
Džim, ti si jedini koji me sad može izvući. Tvoji kanali protežu se do
vrha. Možeš da dođeš do krupnih zverki. Prišapni reč-dve prijateljima
da ih prenesu prijateljima. Jedna Veslijeva reč bila bi dovoljna. Neka
narede da se odbije zahtev za razvod. Bilo šta, samo da ga odbiju."
Polako je odmahnuo glavom, gotovo saosećajno, poput umornog
profesionalca koji se obraća suviše revnosnom amateru. "Neće moći,
Lilijan", rekao je odlučno. "Voleo bih da to uradim iz istih razloga kao i
ti - i mislim da i ti to znaš. Ali sva moja moć nije dovoljna u ovom
slučaju."
Posmatrala ga je, očiju potamnelih od nekog čudnog, beživotnog
mira; kada je progovorila, na usnama joj je pročitao toliko zlobni
prezir da se nije usudio da ga tumači dalje od saznanja da se odnosi
na njih oboje; rekla je: "Znam da bi voleo da to možeš da učiniš."
 Nije želeo da se pretvara; začudo, prvi put, u ovoj jednoj prilici,
istina kao da mu je pružala mnogo veće zadovoljstvo istina je, bar
jednom, doprinosila posebnoj vrsti uživanja. "Mislim da i sama znaš
da to nije moguće", rekao je. "Niko danas nikome ne čini usluge ako
nema šta da dobije zauzvrat. A ulozi su sve veći i veći. Moji kanali,
kako si ih nazvala, toliko su komplikovani, toliko isprepleteni, da
svako zna ponešto o svakome i niko se ne usuđuje da se pokrene, jer
se nikad ne zna ko bi i gde mogao progovoriti. I tako, svako se
pokreće samo kad mora, kad se radi o životu ili smrti i to su, zapravo,
jedini ulozi s kojima sada igramo. Pa, šta je onda tvoj život za te
momke? To što želiš da zadržiš svog muža šta oni imaju od toga,
ovako ili onako? A što se tiče mog ličnog uloga e pa, nema ništa što
bih ja sada mogao da im ponudim u zamenu za pokušaj da čitavoj
kliki izbiju iz ruku jedan veoma profitabilan posao. Osim toga, u ovom
trenutku, krupne zverke ne bi to učinile ni po koju cenu. Moraju dobro
da paze šta rade kad je u pitanju tvoj muž što se njih tiče, on je za
sada sasvim bezbedan još od one emisije moje sestre."
"Ti si me zamolio da je primoram da govori u toj emisiji!"
"Znam, Lilijan. Izgubili smo, oboje, tog puta. I gubimo oboje sada."
"Da", rekla je, s istim mračnim prezirom u očima, "oboje."
Taj mu se prezir sviđao; preplavio ga je čudnovati, bezobzirni,
dotad nepoznati osećaj zadovoljstva, zbog saznanja da ga ova žena
vidi u pravom svetlu, a ipak želi njegovo društvo; ostala je tu, zavalila
se u stolicu, kao da obznanjuje svoju vezanost.
"Ti si divna osoba, Džim", rekla je. Zazvučalo je kao proklinjanje. Pa
ipak, bilo je to priznanje, s tom namerom ga je izrekla, i njegovo
zadovoljstvo je poticalo od saznanja da oboje pripadaju svetu u kojem
prokletstvo ima vrednost.
"Znaš", rekao je iznenada, "grešiš kada su u pitanju ti mesarski
šegrti kakav je Gonzales. I oni su nekad od koristi. Da li ti se ikada
sviđao Fransisko d'Ankonija?"
"Ne podnosim ga."
"E pa, znaš šta je prava svrha tog lokanja koktela koje je Gonzales
priredio sinoć? Da se proslavi ugovor o nacionalizaciji Bakra
d'Ankonija , sprovešće je za nekih mesec dana."
 Pogledala ga je načas, dok su joj se krajevi usana polako izvijali u
osmeh. "On ti je bio prijatelj, zar nije?"
U glasu joj je bio prizvuk koji nikada ranije nije zaslužio, prizvuk
osećanja koje je na prevaru izmamljivao iz ljudi, a koje mu je sada
prvi put ukazano, s punom svešću o stvarnoj, pravoj prirodi njegovog
postupka: prizvuk divljenja.
Odjednom je shvatio da su tome zapravo težili njegovi nemirni sati,
to je zadovoljstvo tako očajnički tražio, to je bila proslava koju je želeo.
"Da popijemo nešto, Lil", rekao je.
Dok je sipao piće, bacio je pogled na nju, beživotno ispruženu u
stolici na drugom kraju sobe. "Neka dobije razvod", rekao je. "Njegova
neće biti poslednja. Njihova je poslednja. Onih mesarskih šegrta.
Senjor Gonzalesa i Kafija Megsa."
Nije mu odgovorila. Kada se približio, nemarno je od njega uzela
čašu, ravnodušnim pokretom ruke. Nije pila kao da učestvuje u nekom
društvenom činu, već kao usamljeni pijanac u nekakvoj krčmi radi
fizičkog uživanja u piću.
Seo je na naslon divana, nepristojno blizu nje, i pijuckao,
posmatrajući njeno lice. Nakon nekog vremena je upitao: "Šta on misli
o meni?"
Pitanje kao da je nije iznenadilo. "Misli da si budala", odgovorila je.
"Misli da je život suviše kratak da bi ga trošio na primećivanje nekoga
kao što si ti."
"Primetio bi me kad..." Zaustavio se.
"Kad bi ga lupio motkom po glavi? Nisam baš sigurna. Samo bi
sebe okrivio što se nije izmakao. U svakom slučaju, to bi ti bila jedina
šansa."
Pomerila se, spustila se niže u fotelji, isturivši stomak, kao da je
jedino na takav ružan način mogla da se opusti, deleći s njim
intimnost kojoj nisu nephodni ni pristojno držanje ni poštovanje.
"To je bilo prvo što sam primetila kod njega", rekla je, "kad sam ga
prvi put srela: da se ne plaši. Izgledao je siguran da mu niko od nas
ništa ne može toliko siguran da nije ni bio svestan prave prirode
onoga što oseća."
"Kad si ga poslednji put videla?"
 "Pre tri meseca. Nisam ga videla od... od sertifikata kojim je
poklonio metal."
"Ja sam ga video na jednom sastanku industrijalaca pre dve
nedelje. Još uvek tako izgleda samo još više. Sada izgleda kao da je
toga svestan." Zatim je dodao: "Izgubila si, Lilijan."
Nije mu odgovorila. Zbacila je šešir nadlanicom; skotrijao se na
tepih, a pero se uvilo u znak pitanja. "Sećam se kad sam prvi put
ugledala njegove fabrike", rekla je. "Njegove fabrike! Ne možeš ni da
zamisliš šta je on osećao prema njima. Ne možeš ni da zamisliš kolika
je intelektualna nadmenost potrebna da bi osećao kako sve u vezi s
njim, sve što dodirne, postaje sveto, samim njegovim dodirom. Njegove
fabrike, njegov metal, njegov novac, njegov krevet, njegova žena!"
Jedan plamičak je sinuo u letargičnoj praznini njenih očiju kada je
podigla pogled ka njemu. "On nikada nije primetio da postojiš. Mene
jeste. Ja sam još uvek gospođa Rirden bar još mesec dana."
"Da..." rekao je, posmatrajući je odjednom s nekim novim
interesovanjem.
"Gospođa Rirden!" prigušeno se nasmejala. "Nemaš predstavu
koliko je to njemu značilo. Nijedan feudalni gospodar nije nikada
zahtevao takvo poštovanje prema tituli njegova žena niti smatrao da
je to toliki simbol časti. Njegove nepopustljive, nedodirijive, neugrozive,
besprekorne časti!" Mahnula je rukom neodređeno, sledeći liniju svog
zavaljenog tela. "Cezarova žena!" nasmejala se. "Sećaš li se kakva je
ona trebalo da bude? Ne, sigurno ne. Takva da joj se ne može
prigovoriti."
Zurio je u nju s mračnim izrazom slepe, nemoćne mržnje mržnje
čiji je ona bila simbol, ne predmet. "Nije mu se dopalo kad je njegov
metal bačen u običnu, javnu upotrebu, na raspolaganje bilo kom
slučajnom prolazniku, je li?"
"Ne, nije."
Malo je zaplitao jezikom, otežalim od pića koje je progutao: "Nemoj
mi reći da si nam pomagala da dođemo do tog sertifikata da bi meni
učinila uslugu, i da sama ništa time nisi dobila. Znam zašto si to
uradila."
"Znao si tada."
"Naravno. Zato mi se i sviđaš, Lilijan."
 j
Pogled mu se neprestano vraćao na duboki izrez haljine. Nije ga
privlačila glatka koža, niti otkrivene bujne grudi, već izdajnička
pribadača koja je izvirivala ispod haljine.
"Voleo bih da ga vidim slomljenog", rekao je. "Voleo bih da čujem
kako vrišti od bola, bar jednom."
"Nećeš ti to videti, Džimi."
"Zašto misli da je bolji od nas on i ta moja sestra?"
Nasmejala se.
Podigao se kao da ga je ošamarila. Otišao je da uspe sebi još jedno
piće, ne nudeći da ponovo napuni njenu čašu.
Obraćala se praznom prostoru, zurila negde mimo njega. "Nekada
je primećivao da postojim iako ne umem da postavljam železničke
šine, niti da dižem mostove u slavu njegovog metala. Ja ne mogu da
izgradim njegove fabrike ali mogu da ih uništim. Ne mogu da
proizvedem njegov metal ali mogu da mu ga oduzmem. Ne mogu da
nateram muškarce da kleče preda mnom od divljenja ali mogu da ih
nateram da kleče."
"Umukni!" kriknuo je, užasnut, kao da se suviše približila onoj
maglom obavijenoj ulici, koju sam nije smeo da sagleda.
Skrenula je pogled ka njegovom licu. "Ti si takva kukavica, Džim."
"Zašto se ne napiješ?" odbrusio joj je, gurajući joj svoje nedopijeno
piće kao da želi da je udari.
Prstima je beživotno obuhvatila čašu i pila, dok joj se tečnost
slivala niz bradu, grudi i haljinu.
"O, do đavola, Lilijan, vidi na šta ličiš!" rekao je, i ne pokušavajući
da uzme maramicu, ispružio je ruku da je obriše dlanom. Provukao je
prste u otvor haljine, obuhvatio joj grudi i u trenutku mu je zastao
dah, kao da se zagrcnuo. Sklopio je oči, a njene usne su se prezrivo
krivile. Kada je posegao za njenim usnama, ruke su ga poslušno
prigrlile i usne uzvratile, ali bio je to samo pritisak, ne poljubac.
Podigao je glavu da joj vidi lice. Osmeh joj je otkrivao zube, ali je
zurila nekud mimo njega, kao da se izruguje nekome ko nije prisutan,
s beživotnim osmehom, prepunim zlobe, osmehom kostura.
Privukao ju je bliže ne bi li prigušio sopstveno drhtanje. Ruke su
mu izvodile automatizovane pokrete kojima se uspostavlja intimnost i
ona je pristajala, ali se njemu činilo da u udarima vena pod njegovim
 j j j j g
prstima bije podsmeh. Oboje su rutinski obavljali ono što bi se u
takvoj situaciji od njih i očekivalo, što je neko ranije izmislio i
nametnuo im, obavljali s podsmehom, s mržnjom, kao da izvode
parodiju, kojoj je cilj skrnavljenje njenih izumitelja.
Osetio je zaslepljujući, bezobzirni bes, i užasnutost i zadovoljstvo
užasnutost jer čini nešto što se nikada ne bi usudio da prizna
zadovoljstvo jer bogohuli u inat onima kojima ne sme da prizna. Bio je
ono što jeste! kao da se orilo u jedinom svesnom delu njegovog
besnila bio je, konačno, ono što jeste! Nisu progovarali. Znali su motiv
onog drugog. Bile su izgovorene samo dve reči. "Gospođo Rirden",
rekao je.
Nisu se pogledali kada ju je ugurao u spavaću sobu, na krevet, i
srušio se na nju. Bili su kao saučesnici, tajnoviti, skaradni poput dece
koja prijaju nečiju čistu ogradu krišom crtajući kredom škrabotine
koje treba da predstavljaju nekakve opscene simbole.
Nije kasnije bio razočaran činjenicom da je zapravo posedovao
beživotno telo, koje se nije odupiralo niti uzvraćalo. On i nije želeo da
poseduje ženu. Nije proslavljao život onim što je činio već pobedu
nemoći.
*-*
Čeril je otključala vrata i tiho ušla, gotovo krišom, kao da želi da
ostane neprimećena i ne vidi mesto koje zove domom. Osećaj
Degninog prisustva Degninog sveta - održavao ju je na putu natrag,
ali kada je ušla u kuću osetila je kako je ponovo gutaju i guše zidovi,
kao da je u zamci.
Kuća je bila tiha; svetlosni trag je dopirao iza poluotvorenih vrata i
prostirao se preko predvorja. Mehanički se vukla u pravcu svoje sobe.
Onda je zastala.
Svetlosni trag dopirao je iz Džimove radne sobe i na osvetljenom
delu tepiha ugledala je ženski šešir s perom koje je podrhtavalo na
promaji.
Koraknula je napred. Soba je bila prazna; videla je dve čaše, jednu
na stolu, drugu na podu, i žensku tašnu na sedalu fotelje. Stajala je
tako, bez ikakve reakcije, otupela, dok nije začula prigušene otegnute
zvukove koji su dopirali iza zatvorenih vrata Džimove spavaće sobe;
nije razaznavala reči, samo prirodu zvukova; Džimov glas odavao je
razdraženost, ženski prezir.
Onda se našla u svojoj sobi i u luđačkoj žurbi, nespretno,
zaključavala vrata. Dojurila je u paničnom pokušaju da pobegne, kao
da je ona ta koja mora da se sakrije, ona ta koja mora da izbegne
ružnu mogućnost da je vide u trenutku kad bi ona ugledala njih u
paničnom osećanju odvratnosti, sažaljenja, sramote i one mentalne
čistote koja čoveka odbija da se suoči s neoborivim dokazom o zlu u
njemu samom.
Stajala je posred sobe, nesposobna da dokuči šta uopšte da uradi.
Onda su joj kolena popustila, skliznula je na pod i ostala da sedi tako,
drhteći i zureći u tepih.
Nije to bila ni ljutnja, ni ljubomora, ni povređenost, već prazna
užasnutost pred nečim groteskno besmislenim. Pred saznanjem da ni
njihov brak, ni njegova ljubav prema njoj, ni njegovo insistiranje na
tome da ostane, ni njegova ljubav prema toj drugoj ženi, ni ova
nepotrebna preljuba uopšte ništa ne znače, da tu nigde nije bilo ni
tračka smisla i da ne vredi tragati za objašnjenjima. Uvek je mislila da
zlo ima cilj, da teži nečemu; ovo sada joj je govorilo da zlo postoji radi
zla.
Nije znala koliko je dugo tako sedela kada je čula njihove korake i
glasove, a zatim kako se zatvaraju ulazna vrata. Ustala je, bez neke
posebne namere, više vođena nekim instinktom iz prošlosti, kao u
bezvazdušnom prostoru gde poštenje više ne igra nikakvu ulogu, ali
ona ne zna kako drugačije da se ponaša.
Srela je Džima u predvorju. Na trenutak su se pogledali kao da ne
veruju da onaj drugi zaista postoji. "Kad si se ti vratila?" dobacio joj je.
"Koliko si već kod kuće?"
"Ne znam."
Posmatrao je njeno lice. "Šta ti je?"
"Džim, ja..." Tražila je reč, odustala i mahnula rukom prema sobi.
"Džim, znam."
"Šta znaš?"
"Bio si tamo... s nekom ženom."
Prva reakcija mu je bila da je gurne u radnu sobu i zalupi vratima,
kao da mu je namera da ih oboje sakrije, ni sam ne znajući od koga.
 j j j j g
Neki skriveni bes je ključao u njemu, dvoumeći se između potpunog
stišavanja i eksplozije, i na kraju je prasnuo u vidu osećanja da ga
ova njegova nebitna mala žena lišava osećaja trijumfa, i da joj neće
prepustiti svoj najnoviji oblik uživanja.
" Jesam!" viknuo je. "Pa šta? Šta misliš da uradiš po tom pitanju?"
Zurila je u njega praznim pogledom.
"Jesam! Bio sam tamo s nekom ženom! To sam uradio jer mi se
tako htelo! Zar misliš da ćeš me uplašiti tim svojim ćutanjem,
značajnim pogledima, kukavnom vrlinom?" Pucnuo je prstima. "Eto ti
za tvoje mišljenje! Ni najmanje mi nije stalo do tvog mišljenja! To ti je
što ti je!" Raspaljivalo ga je njeno bledo, bespomoćno lice,
preplavljivalo ga osećanjem zadovoljstva, činilo mu se da mu reči
imaju snagu udaraca i moć da izobliče ljudsko lice. "Misliš da ću da se
krijem zbog tebe? Muka mi je od stalnog glumatanja radi tvog
pravedničkog zadovoljstva! Pa šta si, do đavola, ti, je ina mala
gospođice Niko i Ništa? Radiću onako kako mi se sviđa, a ti ćeš držati
jezik za zubima i ponašati se kako treba u javnosti, kao i svi drugi, i
prestati da tražiš od mene da glumim u sopstvenom domu! Niko nije
anđeo u sopstvenom domu, predstava se igra samo za javnost! A ako
očekuješ da ja zapravo budem takav zapravo, budalo jedna! Onda se
bolje osvesti!"
Pred očima mu nije bilo njeno lice, već lice čoveka kojem je želeo
da saspe ono što je te noći uradio, a znao je da to nikada neće moći a
ona je oduvek bila njegov obožavalac, branilac, njegov zastupnik u
Džimovim očima; oženio se njom zbog toga, da bi mogla da posluži
svojoj svrsi u jednom ovakvom trenutku, pa je viknuo: "Da li znaš ko je
to bio, ta žena koju sam povalio? To je bila..."
"Ne!" uzviknula je. "Džim! Ne želim da znam!"
"To je bila gospođa Rirden! Gospođa Henka Rirdena!"
Ustuknula je. U trenutku je osetio nalet užasa gledala ga je kao da
vidi ono što nije smeo sebi da prizna. Upitala je, beživotnim glasom s
prizvukom zdravorazumskog razmišljanja, nepristalim u takvom
okruženju: "Pretpostavljam da bi sada hteo da se razvedemo?"
Prasnuo je u smeh. "E, kakva si ti budala! Ti još uvek isto
razmišljaš! još uvek hoćeš da sve bude lepo i čisto! Ne pada mi na
pamet da se razvedem od tebe nemoj da misliš da ću ti dati razvod!
 j
Zar misliš da je to toliko važno? Slušaj me dobro, budalo jedna, nema
muža koji ne spava s drugim ženama i nema žene koja za to ne zna,
ali oni ne troše reči na tako nešto! Povaliću koga hoću i kad hoću, a ti
izvoli radi isto, kao i druge kučke, i drži jezik za zubima!"
Ugledao je iznenadni, iznenađujući izraz nepokolebljive,
nepomućene, nepristrasne, gotovo nadljudske inteligencije u njenim
očima. "Džim, da sam bila od tih koje su se tako ponašale ili koje su
voljne da se tako ponašaju, ti se nikada ne bi oženio mnome."
"Ne, ne bih."
"Zašto si se oženio mnome?"
Osećao je da ga uvlači vrtlog, zbog osećanja olakšanja jer je
prošao opasni trenutak, i zbog neodoljive potrebe da prkosi toj istoj
opasnosti. "Zato što si bila je ina, bespomoćna, smešna jadnica koja
nikada ne bi mogla biti meni ravna! Jer sam mislio da ćeš me ti voleti!
Mislio sam da ćeš znati da moraš da me voliš!"
"Takvog kakav si?"
"I da se ne usudiš da uopšte pitaš kakav sam! Bez razloga! I da me
ne stavljaš stalno pod reflektor pod kojim treba uvek iznova da se
pokazujem i dokazujem, kao da sam na nekakvoj prokletoj maskaradi,
do kraja života!"
"Voleo si me... zato što sam bila bezvredna?"
"Pa dobro, šta si ti uopšte mislila da predstavljaš?"
"Voleo si me jer sam bila nikakva?"
"A šta si drugo imala da ponudiš? Ali, nisi imala dovoljno
skromnosti da bi znala to da ceniš. Želeo sam da budem velikodušan,
da ti pružim sigurnost kakva je to sigurnost kad te neko voli zbog
vrlina? Takmičenje je otvoreno za sve, poput tržnice u džungli, i uvek
će naići neko bolji da te pobedi! Ali ja ja sam bio voljan da te volim sa
svim tvojim manama, nedostacima i slabostima, zbog tvog neznanja,
neotesanosti, prostote i bila bi bezbedna, ne bi imala čega da se plašiš,
šta da kriješ, mogla si biti ono što jesi, prava ti, smrdljiva, grešna,
ružna koliko hoćeš jer se svi potajno valjaju u blatu i mogla si imati
moju ljubav, a da zauzvrat ništa nisi morala dati!"
"Hteo si da ja... prihvatim tvoju ljubav... kao milostinju?"
"Zar si ikada pomišljala da bi je mogla zaslužiti? Zar si mislila da
bi mogla zaslužiti da se udaš za mene, ti, jadna mala beskućnice?
 g j
Nekada sam takve kao ti kupovao za cenu jednog obroka! Želeo sam
da uvek budeš svesna, na svakom koraku, pri svakom zalogaju
kavijara, da sve duguješ meni, da nemaš ništa, da jesi ništa, i da se
nikada ne možeš ni nadati da ćeš biti ravna meni, da ćeš zaslužiti ili
mi vratiti!"
"Pokušala sam... da zaslužim."
"Šta bi ti meni vredela da si zaslužila?"
"Nisi želeo da zaslužim?"
"E, kakva si ti glupača!"
"Nisi želeo da se popravim? Nisi želeo da se uzdignem? Smatrao si
me bednicom i hteo si da ostanem bednica?"
"Od kakve bi mi koristi bila da si sve to zasluživala, da sam morao
da se trudim da te zadržim, da si mogla da trguješ negde drugde kad
ti se prohte?"
"Hteo si milostinju... za oboje i od oboje? Hteo si da budemo dva
prosjaka prikovana jedno uz drugo?"
"Da, kukavna misionarko! Da, bedna obožavateljko junaka! Da!"
"Izabrao si me jer ništa nisam vredela?"
"Da!"
"Lažeš, Džim."
Jedini odgovor je bio njegov zaprepašćeni izraz lica.
"Te devojke, koje si kupovao za cenu jednog obroka, njima bi bilo
drago da se srozaju u blato, prihvatile bi tvoju milostinju i nikada ne
bi pokušavale da se pridignu, ali ti nisi hteo da se oženiš nekom od
njih. Oženio si se mnome, jer si znao da ja ne želim blato, ni u sebi ni
oko sebe, da sam se borila da se pridignem, i da ću nastaviti da se
borim zar nije tako?"
"Jeste!" uzviknuo je.
Onda su farovi, koje je odavno osetila kako jure prema njoj,
pogodili cilj i ona vrisnu od eksplozije udarca vrisnu od užasa koji je
fizički osetila, povlačeći se pred njim.
"Šta ti je?" uzviknuo je, kao u groznici, ne usuđujući se da u njenim
očima pročita ono što je videla.
Mahala je rukama kao da nešto traži, i odbacujući i pokušavajući
da nešto dohvati; kada je odgovorila, nisu to bile prave reči, ali su bile
jedine koje je uspela da pronađe: "Ti... ti si ubica... koji ubija da bi
ubijao..."
Suviše se približila onom neimenovanom; drhteći od užasa, slepo je
zamahnuo i ošamarioje.
Pala je niz stranicu fotelje, udarila glavom o pod, ali je pridigla
glavu na trenutak i pogledala ga prazno, neiznenađena, kao da to
samo fizička realnost poprima oblik koji je očekivala. Jedna suzolika
kap krvi klizila joj je polako iz ugla usana.
Stajao je nepokretno i na trenutak su se pogledali kao da ne smeju
da se pokrenu. Ona se prva pokrenula. Skočila je na noge i potrčala.
Istrčala je iz sobe, iz kuće čuo ju je kako trči hodnikom, s treskom
otvara čelična vrata na pomoćnim stepenicama, ne čekajući li .
Trčala je niz stepenice, nasumice otvarala vrata na odmorištima,
trčala vijugavim hodnicima zgrade, pa opet niz stepenice, dok se nije
našla u predvorju i istrčala na ulicu.
Nakon nekog vremena, primetila je da ide prijavom ulicom prema
mračnom susedstvu, električna sijalica je bleštala na ulazu u
podzemnu železnicu, a osvetljeni plakati su reklamirali krekere na
crnom krovu perionice. Nije se sećala kako je tu stigla. Mozak kao da
joj je radio u odlomcima, između kojih nije postojala veza. Znala je
samo da mora da pobegne, a da to nije moguće.
Morala je da pobegne od Džima, pomislila je. Gde? upitala je,
gledajući oko sebe kao da pogledom uzvikuje molitvu. Prihvatila bi se
posla u bilo kakvoj radnji, u toj perionici, ili u bilo kom od sumornih
kioska pored kojih je prošla. Ali, ona bi radila, i što bi napornije radila
to bi više zlobe viđala u ljudima oko sebe, i ne bi znala kada od nje
očekuju istinu a kada laž, i što bi jače bilo njeno poštenje, tim bi veću
prevaru morala da iskusi u njihovoj blizini. Viđala je to i ranije i
izdržala je, u svom porodičnom domu, u prodavnicama predgrađa, ali
je mislila da su to loši izuzeci, slučajne pakosti, koje je trebalo izbeći i
zaboraviti. Sada je znala da to nisu bili izuzeci, da je njihov kodeks
prihvaćen u svetu, da je to učenje o životu, poznato svima, neizrečeno
učenje koje joj se podsmeva iz njihovih očiju u vidu onog lukavog,
krivicom opterećenog pogleda koji nikada nije razumela a u korenu
tog učenja, skriveno tišinom, leži i čeka na nju u podrumima grada i
podrumima njihovih duša nešto sa čim se ne može živeti.
 j
Zašto mi to radiš? zavapila je bezglasno u tami koja ju je
okruživala. Zato što si dobra, neki beskrajni smeh kao da je odgovarao
s vrhova krovova i iz slivnika. Onda više ne želim da budem dobra. Ali
ćeš ipak biti. Ne moram. Moraćeš. Ne mogu to da podnesem. Podnećeš.
Zadrhtala je i počela da hoda brže i ispred sebe je, u magličastoj
daljini, ugledala kalendar iznad krovova grada odavno je bila prošla
ponoć i na njemu je stajalo: 6. avgust, ali njoj se iznenada učini da
vidi 2. septembar, ispisan iznad grada krvavim slovima i pomisli: kad
bi radila, kad bi se trudila, kad bi se uzdigla, primala bi sve jače i jače
udarce, na svakom koraku svoga uspona, da bi na kraju, gde god da
stigne, bilo to fabrika bakra ili kuća bez hipoteke, videla Džima kako
je oduzima nekog 2. septembra, i gledala kako nestaje da bi Džim
plaćao zabave na kojima sklapa poslove sa svojim prijateljima.
Onda neću! viknula je, okrenula se i potrčala natrag ulicom ali joj
se činilo da se na crnom nebu, koje joj se cerilo iz pare perionice,
kovitla ogromna figura bez stalnog oblika, i cerenje je opstojalo na
svim tim različitim licima, a lice je bilo Džimovo, i onog propovednika
iz detinjstva, i socijalne radnice iz kadrovske službe radnje u kojoj je
radila i to cerenje joj je govorilo: ljudi kao ti uvek će biti pošteni, ljudi
kao ti će se uvek boriti da se uzdignu, ljudi kao ti će uvek raditi, i zato
smo mi bezbednl, a vi nemate izbora.
Trčala je. Kada je opet pogledala oko sebe, išla je tihom ulicom,
pokraj zastakljenih ulaza, gorela su svetla u predvorjima s tepisima u
luksuznim zgradama. Primetila je da hramlje, i da joj crvena potpetica
na jednoj cipeli visi; slomila ju je negde dok je trčala naslepo.
S otvorenog prostora raskrsnice koja se iznenada pojavila pred
njom pogledala je u ogromne solitere u daljini. Tiho su nestajali u velu
magle, odnekud iza njih je dopirao slabašni odsjaj svetala, poput
osmeha na odlasku. Nekada su joj delovali obećavajuće i ona je usred
stagnirajuće lenjosti koja ju je okruživala gledala na njih kao na
dokaz da postoje drugačiji ljudi. Sada je znala da su to nadgrobni
spomenici, vitki obelisci koji lebde u sećanju na ljude koji su uništeni
zato što su ih stvorili, bili su smrznuti oblik nemog vapaja da je
mučeništvo nagrada za svako dostignuće.
Negde u tim kulama koje nestaju, pomislila je, nalazi se Degni ali
Degni je usamljena žrtva, bije izgubljenu bitku, na kraju će je uništiti i
 g j j j g j j j
ona će potonuti u magli, kao i ostali.
Nemam kuda da odem mislila je i teturala se dalje ne mogu da
stojim u mestu, a neću moći da idem još dugo ne mogu ni da radim ni
da se odmorim ne mogu ni da se borim ni da se predam samo ovo...
ovo oni hoće od mene, ovakvu me hoće ni živu ni mrtvu, ni pametnu
ni bezumnu, samo bezličnu masu koja vrišti od straha, da je oblikuju
kako im se svidi, oni koji sami nemaju obličja.
Uronila je u tamu iza ugla, bežeći užasnuta od svake ljudske
prilike. Ne, mislila je, nisu oni zli, nisu svi ljudi... oni su samo njihove
prve žrtve, ali svi oni veruju u Džimovo viđenje sveta, ja ne mogu s
njima, sada kada znam... I kada budem s njima razgovarala, oni će
pokušati da budu dobri prema meni, ali ja ću znati šta oni smatraju
dobrim i videću kako im smrt zija iz očiju.
Trotoar se suzio, sada je predstavljao samo izlomljenu traku, a
hrpe otpadaka su se prelivale u kantama na stepeništima oronulih
kuća. Iza posivele nadstrešnice neke krčme ugledala je osvetljeni
natpis iznad zaključanih vrata, na kojem je stajalo "Prihvatilište za
mlade žene".
Znala je za ustanove te vrste i žene koje su ih vodile, žene koje su
govorile da im je posao da pomažu paćenicama. Kad bi tu ušla,
pomislila je, teturajući se dalje kada bi stala pred njih i zamolila za
pomoć, one bi je pitale: "Šta si skrivila? Jesi li alkoholičarka?
Narkomanka? Trudna? Kradljivica?" Odgovorila bi im: "Ništa nisam
skrivila, ja sam nevina, ali..."
"Žao nam je. Nas ne interesuje patnja nevinih."
Trčala je. Zastala je, da povrati vid, na uglu duge, široke ulice.
Zgrade i trotoari su se stapali s nebom a dve pruge zelenih svetala su
visile u otvorenom prostoru, udaljavajući se u beskraj, kao da se
protežu do drugih gradova i okeana i stranih zemalja, da bi na kraju
obuhvatile ceo svet. Zeleni odsjaj delovao je umirujuće, kao da poziva
na beskrajnu stazu otvorenu za bezbedno putovanje. Onda su se svetla
promenila, prešla u crveno, padajući, od oštrih krugova prešla u
zamagljene mrije, koje upozoravaju na beskrajnu opasnost. Stajala je i
posmatrala divovski kamion kako prolazi, ogromni točkovi su mrvili
još jedan svetlucavi sloj i pretvarali ga u ulične kamenčiće. Vratila se
bezbedna zelena ali je ona i dalje stajala, podrhtavajući, nesposobna
 j j j j
da se pomeri. Tako to ide kada putuje telo, ali šta su uradili s
putovanjem duše? Ispremeštali su signale pa je put bezbedan kada se
upali crveno svetlo zla a kada se upale zelena svetla vrline,
obećavajući pravo prvenstva, ti kreneš napred da te točkovi samelju.
Svuda u svetu, pomislila je ta ispremeštana svetla dopiru do svake
zemlje, nastavljaju se, okružuju planetu. Zemlja je prepuna osakaćenih
bogalja, koji ne znaju ni šta ih je ni zašto snašlo, i gmižu najbolje kako
mogu na izlomljenim udovima u danima bez svetla, bez drugog
odgovora sem bola kao smisla postojanja a saobraćajci morala se
smeju i govore im da čovek po prirodi ne može da hoda.
Nisu to bile reči u njenim mislima, već reči koje bi izrekla da je
imala snage da ih pronađe; bila je svesna samo iznenadnog besa koji
ju je naveo da užasnuta, uzalud udara pesnicama obližnji čelični stub
semafora, praznu cev u kojoj je grubi, neumorni mehanizam mleo i
mleo.
Nije ga mogla zdrobiti pesnicama, nije mogla, jedan po jedan,
srušiti sve stubove u ulici koja se protezala dalje od linije vidokruga
kao što nije mogla ni takvo viđenje sveta izbiti iz duša ljudi koje ćetek
sretati, jednog po jednog. Nije više mogla da se nosi s ljudima, nije
mogla da krene njihovim putem a šta da im kaže, ona koja ne zna reči
kojima bi izrekla ono što zna i nema glasa koji bi ljudi čuli? Šta da im
kaže? Kako da dopre do svih njih? Gde su ljudi koji su mogli govoriti?
Nisu to bile reči u njenim mislima, samo udarci pesnicom o metal a
onda je primetila da je do krvi izubijala zglobove na rukama udarajući
o nepomični stub, stresla se od takvog prizora i oteturala se dalje. Išla
je, ne videći ništa oko sebe, kao zarobljena u lavirintu bez izlaza.
Bez izlaza ostaci svesti su joj govorili, zabijajući se u trotoar u
ritmu njenih koraka bez izlaza... bez skloništa... bez putokaza... bez
načina da razlikuje razaranje od bezbednosti, neprijatelja od
prijatelja... kao onaj pas o kojem je slušala, pomislila je... nečiji pas u
nečijoj laboratoriji, pas kojem su davali signale, koji nije znao kako da
razlikuje zadovoljstvo od mučenja, kada je umesto hrane dobijao
udarce i umesto udaraca hranu, dok su ga oči i uši varale a svako se
rezonovanje pokazivalo uzaludnim, i svest bila nemoćna u
promenljivom, nestalnom, bezobličnom svetu odustao je, odbijajući da
jede po tu cenu i da živi u takvom svetu... Neću! bila je jedina reč koje
j j j j
je bila svesna - Neću! Neću! Neću! Neću vaš put, neću vaš svet čak i po
cenu da je to jedno "neću" sve što mi ostaje od mog sveta!
U najmračnijem satu u noći, u ulici između pristaništa i skladišta,
ugledala ju je socijalna radnica. Sivilo lica i odećete žene stapali su se
sa zidovima u okolini. Videla je mladu ženu, suviše elegantno i suviše
skupo obučenu za taj kraj, bez šešira, bez torbe, sa slomljenom
potpeticom, razbarušenom kosom i posekotinom u uglu usana,
devojku koja je slepo teturala ne razlikujući put od trotoara. Ulica je
postala samo uzana pukotina između okomitih, ogoljenih zidina
magacina, ali se jedan tračak svetla probijao kroz maglu memljivu od
vonja ustajale vode: završavala se kamenim zidićem na ivici
nepregledne tamne praznine u kojoj su se spajali reka i nebo.
Socijalna radnica joj priđe i oštro upita: "Da li vam treba pomoć?"
Ugledala je jedno umorno oko, drugo je skrivala lokna, i lice divljeg
stvorenja koje kao da je zaboravilo zvuk ljudskog glasa, ali je ipak
osluškivalo, kao da čuje udaljeni eho, sumnjičavo, ali s nadom.
Socijalna radnica je zgrabi za ruku. "Sram da vas bude što ste se
doveli u takvo stanje... da vi bogate devojke imate šta drugo da radite
sem da zadovoljavate svoje hirove i jurite za provodom, ne biste došle
u situaciju da lutate, pijane kao neke skitnice, u ovo doba noći... kad
biste prestale da živite samo za sopstveno zadovoljstvo, da mislite
samo na sebe i potražile neki viši..."
Devojka vrisnu a vrisak se prolomio unutar ogoljenih zidina ulice
kao u sobi za mučenje, užasnuti životinjski vrisak. Otrgnula se,
odskočila i onda razgovetno uzviknula: "Neću i Neću i Neću vaš svet!"
Onda je potrčala, u iznenadnom naletu snage, snage stvorenja koje
trči za svoj život, trčala je niz ulicu koja se završavala kod reke i u
punoj brzini, ne zastajkujući, ne sumnjajući, potpuno svesna da se radi
o samoodržanju, trčala je sve dok se zidić nije isprečio, a onda ga je,
ne zaustavljajući se, preskočila.
 Glava V
ČUVARI BRAĆE SVOJE

Ujutro 2. septembra pukla je bakarna žica u Kaliforniji, između dva

telefonska stuba uz tihookeanski ogranak pruga Tegart
transkontinentala .
Lagana, tiha kiša padala je od ponoći, sunce se nije ni promolilo,
samo je sivkasta svetlost sipila kroz raskvašeno nebo a kristalne kapi
obešene o telefonske žice jedine su svetlucale na podmetku belom od
oblaka, olovnom od okeana i čeličnom od na nih pumpi koje su
tonule poput usamljenih čekinja na pustoj kosini. Žice su bile istrošene
kišama i godinama za koje nisu bile predviđene; jedna od njih je
neprekidno tonula satima tog jutra, pod krhkim teretom kišnih kapi;
onda su se pretočile u jednu, poslednju kap na ulegnuću žice i visile
poput kristalne kuglice, skupljajući težinu mnogih sekundi; kuglica i
žica su popustile zajedno, i bešumno, kao kada padaju suze, žica se
prekinula i pala zajedno s kapljicama.
Oni iz upravnog odeljenja Tegart transkontinentala izbegavali su
da se pogledaju kada su ih izvestili o prekinutoj telefonskoj liniji. S
mukom su smišljali izjave koje bi se odnosile na problem a da ništa
zapravo o njemu ne kažu, ali nikoga nisu uspeli da zavaraju. Znali su
da je bakarna žica potrošna roba, dragocenija od zlata ili časti; znali
su da je magacioner pri odeljenju prodao njihove zalihe žice pre
nekoliko nedelja nepoznatim preprodavclma koji su dolazili noću, oni
danju nisu bili poslovni ljudi, samo ljudi s prijateljima u Sakramentu i
Vašlngtonu kao što je i magacloner, nedavno doveden u odeljenje,
imao prijatelja u Njujorku, Kafija Megsa, o kojem niko nije postavljao
pitanja.
 Mladi šef zadužen za održavanje puteva izašao je iz sobe i iz
upravnog odeljenja, ušao u sigurnost telefonske kabine u prodavnid i
o svom trošku, ignorišući čitav kontinent i zvanične instance između
njih, pozvao Degni Tegart u Njujorku.
Primila je poziv u kancelariji svog brata, prethodno prekinuvši
hitnu sednicu. Mladi šef joj je rekao da je telefonska linija prekinuta i
da nema Žice za njenu opravku; nije rekao ništa više i nije
objašnjavao zašto je smatrao neophodnim da je lično pozove. Nije ga
pitala; bilo joj je jasno. Samo mu je odgovorila: "Hvala vam."
Datoteka za hitne slučajeve u njenoj kancelariji sadržavala je
podatke o svim bitnim materijalima koji su još uvek dostupni, na bilo
kom delu Tegart transkontinentala . Poput datoteke kakvog bankrota, u
njoj su neprestano registrovani gubici, dok su retki prilivi materijala
ličili na zlobno smejuljenje nekog mučitelja koji baca mrvice
izgladnelom kontinentu. Prelistala je dokumentaciju, zatvorila je,
uzdahnula i rekla: "Montana, Edi. Telefoniraj železnici u Montani da
otpremi pola svojih zaliha Žice u Kaliforniju. Montana će možda
izdržati bez njih još nedelju dana." A kako se Edi Vilers spremao da
protestuje, dodala je: "Na a, Edi. Kalifornija je među poslednjim
proizvođačima na e u zemlji. Ne smemo izgubiti tihookeansku liniju."
Zatim se vratila na sastanak u bratovljevu kancelariju.
"Bakarna žica?" rekao je Džejms Tegart, uputivši joj. neki čudan
pogled, koji je s njenog lica odlutao ka gradu s one strane prozora.
"Ubrzo nećemo imati nikakvih problema s bakarnom žicom."
"Kako to?" upitala je, ali joj nije odgovorio. Nije se imalo šta videti
s one strane prozora, samo jasno nebo jednog sunčanog dana, tihi sjaj
ranog popodneva na krovovima grada, a iznad njih stranica
kalendara na kojoj je pisalo: 2. septembar.
Nije znala zašto je insistirao da se ovaj sastanak održi u njegovoj
kancelariji, zašto je insistirao da nasamo razgovara s njom, što je
ranije uvek pokušavao da izbegne, niti zašto je neprestano pogledavao
na ručni sat.
"Stvari izgleda idu nagore, kako mi se čini", rekao je. "Nešto se
mora uraditi. Čini mi se da se radi o nekakvom stanju dislociranosti i
zbrke, koje naginje nekoordiniranoj, neosmišljenoj politici. Hoću da
kažem, postoji ogromna nacionalna potražnja za transportom, a ipak
gubimo novac. Čini mi se..."
Sedela je i gledala u drevnu mapu Tegart transkontinentala na
zidu njegove kancelarije, u crvene arterije koje su vijugale kroz
požuteli kontinent. Nekada su železnicu zvali krvotokom nacije, reka
vozova je poput živog krvotoka nosila razvitak i bogatstvo do svakog
delića divljine do kojeg bi stizala. I sada, još uvek je ličio na protok
krvi, ali u jednom smeru, poput jednosmernog toka krvi koja teče iz
rane, crpeći i poslednje ostatke hranljivih materija i života iz tela.
Jednosmerni tok pomislila je ravnodušno, potrošački tok.
Voz broj 193, pomislila je. Pre šest nedelja voz broj 193 nije poslat
sa tovarom čelika u Folkton u Nebraski, gde je kompanija Mašine
alatljike Spenser, najbolji koncern za mašine alatljike koji još postoji,
dve nedelje besposlena čekala isporuku već u Send Krik, u Ilinoisu,
gde se Udruženi mašinski kombinat valjao u dugovima više od godinu
dana, proizvodeći nepouzdanu robu u nepredvidivim rokovima. Čelik
je bio dodeljen direktivom po kojoj je kompanija Mašine alatljike
Spenser bogati koncern koji može da čeka, dok je Udruženi mašinski
kombinat pred bankrotom i ne sme se dozvoliti da propadne jer je to
jedini izvor prihoda za zajednicu Send Krika u Ilinoisu. Kompanija
Mašine alatljike Spenser je zatvorena pre mesec dana. Udruženi
mašinski kombinat dve nedelje kasnije.
Ljudima u Send Kriku, u Ilinoisu, određena je nacionalnu pomoć,
ali u tom trenutku nisu uspeli da u praznim nacionalnim žitnicama
pronađu za njih ikakvu hranu - i tako su oduzeli seme farmera iz
Nebraske po naređenju Odbora za unifikaciju i voz broj 194 nosio je
neposađenu žetvu i budućnost ljudi iz Nebraske, da ih potroše ljudi iz
Ilinoisa. "U ovo prosvećeno doba", rekao je Judžin Loson u radio-
emisiji, "konačno smo shvatili da je svako od nas čuvar brata svojega."
"U osetljivo vreme kakvo je ovo danas, kada je pomoć hitno
potrebna", govorio je DžejmsTegart gledajući u mapu, "opasno je što
nismo u mogućnosti da isplatimo dohotke i što smo primorani da
gomilamo dugove u nekim odeljenjima, što je privremeno stanje,
naravno, ali..."
Nasmejala se. "Plan za unifikaciju železnica ne funkcioniše, je li,
Džim?"
 "Molim?"
"Treba da dobiješ krupni deo bruto prihoda Železnice južnog
Atlantika iz zajedničkog fonda na kraju godine samo što neće biti
bruto prihoda koji bi fond mogao da prisvoji, je li?"
"Nije istina! To samo bankari sabotiraju plan. Te barabe nekada su
nam davali zajmove, kad je jedini zalog bila naša sopstvena železnica
a sada odbijaju da mi daju nekoliko bednih stotina hiljada,
kratkoročno, samo da isplatim nekoliko plata, a imam čitavo
postrojenje svih železica u zemlji da im ponudim kao zalog za zajam!"
Nasmejala se.
"Ništa mi tu nismo mogli!" uzviknuo je. "Nije plan kriv što neki
odbijaju da ponesu svoj deo našeg tereta!"
"Džim, je li to sve što si hteo da mi kažeš? Ako jeste, idem ja. Imam
posla."
Pogled mu se ustremio na ručni sat. "Ne, ne, nije to sve! Neodložno
moramo razgovarati o situaciji i doći do nekakve odluke, koja..."
Slušala je nezainteresovano sledeću seriju uopštenih konstatacija,
pitajući se šta mu je motiv. Tapkao je u mestu, a opet nije, ne u
potpunosti; bila je sigurna da je zadržava iz nekog posebnog razloga i,
istovremeno, da je zadržava samo da bi bila tu.
To je bilo nešto novo kod njega, što je počela da primećuje od
Čeriline smrti. Bio je dotrčao kod nje, nenajavljen je uleteo u njen stan
uveče onog dana kada su pronašli Čerilino telo, a priča o njenom
samoubistvu počela je da puni stupce u novinama, po svedočenju
neke socijalne radnica koja je sve videla; "neobjašnjivo samoubistvo",
pisalo je u novinama koje nisu bile u stanju da otkriju motiv. "Nisam
ja kriv!" vikao je, kao da je ona jedini sudija kojeg mora da umilostivi.
"Ne treba mene za to kriviti! Ne mene!" drhtao je od straha pa ipak,
primetila je nekoliko lukavih pogleda bačenih u njenom pravcu, u
kojima je, nezamislivo, primetila nagoveštaj trijumfalnog osećanja.
Rekla je samo; "Napolje, Džim!"
Nikada joj više nije govorio o Čeril, ali je počeo da dolazi u njenu
kancelariju češće no obično, zaustavljao ju je u hodnicima radi
kratkotrajnih ispraznih razgovora i svi takvi trenuci davali su joj neki
neobjašnjiv osećaj: kao da je, dok se pribijao uz nju radi podrške i
zaštite od nekog neizrecivog straha, rukama pokušavao da je obuhvati
da bi joj zario nož u leđa.
"Želim da znam šta ti o tome misliš", stalno je govorio dok je ona
skretalo pogled. "Moramo hitno razgovarati o situaciji i..., ništa ne
govoriš." Nije se okretala. "Nije da nema novca u poslu sa železnicom,
već..."
Oštro ga je pogledala; sklanjao je pogled.
"Hoću da kažem, mora se smisliti neka konstruktivna politika",
mleo je žurno, "Nešto se mora uraditi... Neko nešto mora uraditi. U
osetljivo vreme..."
Znala je s koje mu se pomisli sklanjao pogled, šta Joj je
nagoveštavao, a nije želeo da prizna ili da o tome razgovara. Znala je
da se više nijedan red vožnje nije mogao održati, nijedno obećanje,
nijedan ugovor ispoštovati, da se stalni vozovi iznenada otkazuju,
postaju specijalni vozovi za hitne slučajeve i po nekim neobjašnjivim
naredbama idu na neobjašnjiva odredišta i da naredbe dolaze od
Kafija Megsa, Jedinog sudije po pitanju hitnih slučajeva i opšteg
interesa. Znala je da se poslovne jedinice zatvaraju, neke zato što im je
mašinerija stala jer im je ponestalo zaliha materijala, koji nije
pristizao, druge jer su skladišta bila puna robe koja se nije mogla
isporučiti. Znala je da je stara industrija giganti koji su izgradili moć
zahvaljući osmišljenim planovima za nekoliko godina unapred sada
prepuštena hiru trenutka, trenutka koji se ne može ni predvideti ni
kontrolisati. Znala je da su najbolji među njima, s najvećim opsegom i
najkomplikovanijom proizvodnjom, odavno nestali a da oni koji se još
bore da nešto proizvedu, očajnički se trudeći da zadrže norme
prevaziđenog doba kada je proizvodnja bila moguća, sada u svoje
ugovore ubacuju klauzulu sramnu po naslednike jednog Neta Tegarta:
"ukoliko bude omogućen transport".
Pa ipak, neki znala je mogu da dobiju prevoz kad god žele, kao
nekom magijom, nekom milošću više sile o kojoj se ne smeju
postavljati pitanja niti tražiti objašnjenja. Običnim ljudima su poslovi
tih nekih s Kafijem Megsom ličili na tajanstvene delove mističnih
rituala koji se ne smeju videti, pa su zatvarali oči plašeći se ne
neznanja, već znanja. Znala je da se sklapaju poslovi u kojima se
prodaje nešto što se zove "transportni prioritet" bio je to termin koji su
 j j j
svi razumeli, ali se niko nije usuđivao da ga definiše. Ti ljudi su bili
odgovorni za hitne specijalne vozove, mogli su da otkažu njene stalne
vozove i da ih pošalju u bilo koje mesto na kontinentu, ako odluče da
na njih udare svoj vudu pečat, pečat kojim se menjaju ugovori,
vlasništvo, pravda, razum i životi, pečat koji kaže da "opšte dobro"
zahteva neodložno spašavanje tog nekog mesta. Ti ljudi su slali vozove
u pomoć braći Smeter za grejpfrut u Arizoni u pomoć nekoj fabrici u
Floridi koja se bavila proizvodnjom flipera u pomoć konjičkoj farmi u
Kentakiju u pomoć Asocijaciji čeličana Orena Bojla.
S tim ljudima su očajni industrijalci ugovarali transport za robu
nagomilanu u skladištima. A kada im ne bi obezbedili ugovoreni
transport, kupovali su na rasprodaji robu nakon bankrota fabrike, po
deset puta nižim cenama, i smesta je dalje otpremali teretnim
vagonima, odjednom slobodnim, preprodavcima iste sorte koji su
čekali na lovinu. Neki su vrebali u blizini fabrika, čekali na poslednji
dah visokih peći da bi prigrabili opremu, u blizini opustelih sporednih
koloseka da bi presreli teretne vagone sa neisporučenom robom bila je
to nova biološka vrsta poslovnih ljudi s motom 'zgrabi i beži', ni u
jednoj branši nisu ostajali duže nego što je bilo potrebno da se sklopi
taj neki posao, nisu morali da obezbeđuju novac za plate, nisu imali
nikog iznad sebe, nisu posedovali nikakve nekretnine, nikakvu
opremu, njihovo jedino dobro i jedina investicija bila je roba znana
kao "poznanstvo". Te ljude su u govorima pominjali kao "progresivne
poslovne ljude našeg dinamičnog doba", a obični ljudi su ih zvali
preprodavcima prioriteta što je bila vrsta s mnogo podvrsta; bili su tu
preprodavci "transportnih prioriteta", "na nih prioriteta", "prioriteta pri
isporuci čelika", "prioritetnih povišica plata", "prioritetnih zamrzavanja
sudskih kazni" ti ljudi jesu bili dinamični, išli su uzduž i popreko kada
su svi ostali u zemlji bili nepokretni, aktivni i bezumni, aktivni ne kao
životinje, već kao oni koji se množe, hrane i pokreću usled
nepokretnosti leševa.
Znala je da ima novca u železnici i znala je ko ga sada prisvaja.
Kafi Megs je prodavao vozove kao što je prodavao i poslednje zalihe
pri železnici, kad god je bio u situaciji da inscenira smicalicu koja se
nije mogla otkriti niti dokazati prodavao je šine kompanijima za
održavanje puteva u Gvatemali ili za proizvodnju tramvaja u Kanadi,
 j G j j
prodavao žicu proizvođačima džuboksa, prodavao pragove za na u u
odmaralištima.
Zar je bitno pomislila je koji crv konzumira koji deo leša, da li to
čini da bi zasitio sebe ili nekog drugog crva? Sve dok je živo meso
lovina za grabljivice, zar je bitno čije stomake puni? Nije se znalo kad
pustoše humanitarci, a kad neprikriveni razbojnici. Nije se znalo kada
iza pljačke stoji milosrđe Losonovih, a kada proždrijivost Kafija Megsa
nije se znalo koja je zajednica žrtvovana da bi se nahranila neka
druga zajednica, nedelju dana bliža gladi, a koja da bi se obezbedila
jahta nekome od preprodavača prioriteta. Zar je bitno? Ličili su jedni
na druge i po posledicama i po motivima, radilo se o potrebi, a
potreba je bila presudna kada se radilo o vlasništvu, i jedni i drugi su
delovali u potpunom saglasju s istim moralnim kodom. I jedni i drugi
su smatrali da je ispravno žrtvovati ljude, i to su i radili. Nije se čak
znalo ni ko su ljudožderi, a ko žrtve zajednice koje su smatrale da im s
pravom pripada konfiskovana odeća ili gorivo iz grada istočno od njih
gledale su naredne nedelje kako im se konfiskuje žitnica radi grada
zapadno od njih ostvarivali su svoj vekovni ideal, praktikovali ga
savršeno, služili su potrebama kao najvišem gospodaru, potrebama
kao najvažnijem zahtevu kojem moraju udovoljiti, potrebama kao
merilu vrednosti, predstavljale su novac u njihovom kraljevstvu, svetiji
i od prava i od života. Ljudi su gurani u jame u kojima je, uz viku o
tome kako je svaki čovek čuvar brata svojega, svaki proždirao suseda
i sam bio proždiran od susedovog brata, svaki izjavljivao da ima
pravo na ono što nije stvorio, i svaki se pitao ko mu guli kožu s leđa,
svaki proždirao samog sebe i usput, užasnut, vikao da neka nečuvena
neman uništava zemlju.
"Na šta se sada žale?" čula je Ekstonov glas u mislima. "Da je
univerzum iracionalan? Pa, da li je?"
Sedela je i gledala u mapu nepristrasnim, svečanim pogledom, kao
da nikakvo drugo osećanje sem poštovanja nije dozvoljeno kada se
posmatra strahovita moć logike. Videla je u haosu kontinenta na
izmaku sve čovekove ideje precizno, matematički sprovedene u delo.
Nisu želeli da znaju da je ovo ono što žele, nisu želeli da vide da imaju
moć da žele, ali ne i moć da lažiraju i ostvarili su svoju želju do kraja,
do poslednjeg krvavog zareza u njoj.
 j g g j j
Šta li sada misle, zatočnici potrebe i nezasiti izmamljivači
sažaljenja? pitala se. Na šta li sada računaju? Oni koji su nekada uz
pritvorni osmeh govorili: "Ne želim ja da uništim bogate, želim samo
malo od njihovog viška da bih pomogao siromašnima, samo malo,
neće oni to ni osetiti!" - da bi onda, kasnije, odbrusili: "Industrijski
magnati mogu da podnesu da ih malo pritisnemo, nakupili su
dovoljno za tri generacije" a onda, kasnije, vikali: "Zašto da ljudi pate
kada poslovni ljudi imaju zalihe dovoljne za godinu dana! sada su
urlali: "Zašto da mi umiremo od gladi kada neki imaju zalihe za
nedelju dana?" Na šta su računali? pitala se.
"Moraš nešto uraditi!" vikao je Džejms Tegart.
Naglo se okrenula prema njemu. "Ja?"
"To je tvoj posao, tvoj delokrug, tvoja dužnost!"
"Šta tor
"Da preduzmeš nešto. Da uradiš nešto.
"Šta da uradim?"
"Otkud ja znam? TI si za to talentovana. TI si preduzlmač."
Pogledala ga je: bilo je to tako čudno opažanje i tako potpuno
nebitno. Podigla se na noge.
"Je li to sve, DŽim?"
"Nije! Nije! Želim da razgovaramo!"
"Samo izvoli"
"Ali, ti ništa nisi rekla!
"Nisi ni ti."
"Ali... hoću da kažem, treba rešiti neka praktična pitanja. Na
primer, šta je bilo s našom poslednjom isporukom novih šina, koje su
nestale iz skladišta u Pitsburgu?"
"Kafi Megs ih je ukrao i prodao."
"Možeš li ti to dokazati?" obrecnuo se kao da se brani.
"Jesu li tvoji prijatelji ostavili ikakav mogući način, pravilo ili
postupak kojim se nešto može dokazati?"
"Onda ne pričaj o tome, prestani s teoretisanjem, moramo se nositi
s činjenicama! S činjenicama kakve su danas... Hoću da kažem,
moramo biti realni i smisliti neki način da zaštitimo zalihe u
postojećim uslovima, a ne da se izgovaramo nekakvim nedokazivim
pretpostavkama, koje..."
 j
Nasmejala se. Eto bezobličnog obličja, pomislila je, eto kako
funkcioniše njegova svest želeo je da ga ona zaštiti od Kafija Megsa a
da ne prizna da on postoji, da se bori protiv njega a ne prizna da je on
stvaran, da ga pobedi a da ne poremeti njegovu igru. "Šta je tako
smešno?" odbrusio je ljutito.
"Znaš ti."
"Ne znam šta ti je! Ne znam šta se s tobom dešava... u poslednja
dva meseca... otkako si se vratila... nikad ranije nisi bila tako
nespremna za saradnju!"
"Kako, Džim, pa ja se uopšte nisam prepirala s tobom u poslednja
dva meseca"
"Pa, to i mislim!" Odmah se ispravio, ali ne dovoljno brzo da bi
izbegao njen osmeh. "Hoću da kažem, hteo sam da se sastanemo, hteo
sam da saznam kako gledaš na situaciju..."
"Znaš ti."
"Ali, jednu reč nisi rekla!"
"Rekla sam sve što sam imala da kažem, pre tri godine. Rekla sam
gde ćete tvoj put odvesti. E pa, sad si tu."
"Opet ti i Kakva je korist od teoretisanja? Tu smo gde smo, ne tamo
gde smo bili pre tri godine. Moramo da se uhvatimo u koštac s onim
što je sada, ne s onim što je bilo. Možda bi sve bilo drugačije da smo
radili kako si ti mislila da treba, možda, ali činjenica je da nismo a
sada moramo da se suočimo s činjenicama. Moramo da prihvatimo
stvarnost onakvu kakva je, sada, danas!"
"E pa, prihvati je."
"Molim?"
"Prihvati svoju realnost. Ja ću jednostavno slediti tvoja naređenja."
"To nije fer! Ja tražim tvoje mišljenje..."
"Ti tražiš podršku, Džim. Nećeš je dobiti/'
"Molim?"
"Nemam nameru da ti pomognem da se pretvaraš time što ću se
raspravljati s tobom da realnost o kojoj ti pričaš nije ono što jeste, da
još uvek ima načina da se ona održi i da ti sačuvaš svoju glavu.
Nema."
"Pa..." Nije se čulo praskanje, ljutnja samo slabašan, nesiguran glas
čoveka na ivici da se preda. "Pa... šta bi ti htela da Ja uradim?"
 "Odustani." Pogledao ju je belo. "Odustanite svi vi, vi i vaši
vašingtonski prijatelji i vaši idejni tvorci pljačkaških planova, i čitava
vaša ljudožderska filozofija. Odustanite i sklonite se s puta i pustite
nas koji umemo, da počnemo iz početka, od temelja."
"Ne!" Prasak je, začudo, stigao sada; ličio je na urlik čoveka koji bi
pre umro no izdao svoje ideje, a dolazio je od čoveka koji je čitavog
života negirao postojanje ideja, ponašao se u skladu s osećanjem
svrsishodnosti kriminalca. Pitala se da li je ikada zaista razumela šta
znači biti kriminalac. Zapitala se kakva mora biti lojalnost ideji koja
negira postojanje ideja.
"Ne!" uzviknuo je, glasom koji je bio tiši, grublji i normalniji,
umesto glasa fanatika sada se čuo glas oholog direktora. "To nije
moguće! To ne dolazi u obzir!"
"Ko kaže?"
"Nije bitno! To je tako! Zašto nikad nisi praktična? Zašto ne
prihvatiš relanost onakvu kakva jeste i ne uradiš nešto po tom
pitanju? Ti si realista, ti si pregalac, pokretač, proizvođač, Net Tegart, ti
si osoba koja je u stanju da ostavari sve što naumi! Ti bi nas sada
mogla spasti, ti bi mogla pronaći način da sve opet funkcioniše kad bi
htela!"
Prasnula je u smeh.
Eto, pomislila je, to je krajnji cilj sveg tog nepovezanog
akademskog naklapanja koje su poslovni ljudi godinama
zanemarivali, to je cilj svih proizvoljnih definicija, neodređenih
uopštavanja, maglovitih apstrakcija, po njima je poslušnost u odnosu
na objektivnu realnost isto što i poslušnost u odnosu na državu, nema
razlike između zakona prirode i birokratske uredbe, gladan čovek nije
slobodan, čovek se mora osloboditi tiranske potrage za hranom,
skloništem i odećom sve to da bi došao dan kada će od Neta Tegarta,
realiste, tražiti da prihvati volju Kafija Megsa kao prirodnu činjenicu,
neopozivu i apsolutnu poput čelika, šina i gravitacije, da prihvati svet
koji su stvorili Megs i njemu slični kao objektivnu, nepromenljivu
realnost i da onda nastavi da stvara obilje u takvom svetu. Eto cilja
svih tih prevaranata po bibliotekama i učionicama: otkrovenja prodaju
kao rasuđivanje, instinkte kao nauku, žudnju kao znanje cilja svih
divljaka neobjektivnosti, neapsolutnosti, relativnosti, uslovljenosti,
 j j j
verovatnoće divljaka koji, kad vidi seljaka kako prikuplja žetvu, vidi
samo mističnu pojavu, koja ne postoji po zakonima uzroka i posledice,
već je stvara seljakov svemogući hir, a onda krene da hvata seljaka,
da ga okiva, lišava ga alata, semena, vode, tla, pa ga tera na neplodnu
stenu i zahteva: "Sada uzgajaj žito i hrani naši"
Ne pomislila je, očekujući da Džim to od nje zatraži bilo bi
beskorisno objašnjavati čemu se smeje, on to ne bi razumeo.
Ali nije tražio. Umesto toga, videla je kako se pogurio i čula kako
kaže i to Ju je užasnuto, jer su reči bile bespredmetne ako ih nije
shvatao, i monstruozne ako Jeste: "Degni, ja sam ti brat..."
Podigla se, mišići su joj se zategli, kao da se spremala da dočeka
pušku ubice.
"Degni..." zazvučalo je kao blagi, nazalni, monotoni glas prosjaka.
Ja želim da budem predsednik železnice. Ja to želim. Zašto Ja ne mogu
isterati svoju želju kao što ti uvek isteraš svoje? Zašto ja ne bih
dočekao ostvarenje svojih želja kao što ti uvek ostvaruješ svoje? Zašto
da ti budeš srećna kad ja patim? Eh da, svet je tvoj, ti imaš mozak da
njime upravljaš. Pa, zašto onda puštaš da postoji patnja u tvom svetu?
Za sebe hoćeš sreću, a ja da budem osujećen? Zar nemam pravo na
sreću kakvu želim? Zar to nije tvoj dug meni? Zar nisam tvoj brat?"
Pogledom je prelazio preko njenog lica, kao lopov koji se šunja na
tuđem posedu, ne bi li na njemu otkrio trunku sažaljenja. Nije našao
ništa sem izraza gađenja.
"Tebi na dušu ide kad ja patim! To je tvoj moralni promašaji Ja
sam tvoj brat, dakle, tvoja odgovornost, a pošto nisi zadovoljila moje
želje, kriva si! To vekovima govore najmoralniji ljudi na zemlji, pa ko
si onda ti da kažeš da nije tako? Toliko se ponosiš sobom, misliš da si
čista i dobra ali, ne možeš biti dobra ako sam ja nesrećan. Moj jad je
merilo tvog greha. Moje zadovoljstvo je merilo tvojih vrlina. Ja želim
ovakav svet, današnji svet, jer u njemu i ja imam autoritet, omogućava
mi da se osećam važnim nateraj ga da proradi! Uradi nešto! Otkud ja
znam šta? To je tvoj problem i tvoja dužnost! Ti si privilegovana jer
imaš snage, a ja imam ono što mi da je moja slabost! To je apsolutna
moralna vrednost! Zar ne znaš? Je li? Je li?"
Ruke su mu sada bile kao kod čoveka koji visi iznad ambisa,
očajnički pokušavajući da pronađe barem malenu pukotinu sumnje,
 j j j
ali je klizio sve više i više niz uglačani kamen, u koji joj se pretvorilo
lice.
"Gade jedan", rekla je bezizražajno, bez emocija, pošto reči nisu bile
upućene ničemu ljudskom.
Kao da je videla kako pada u ambis iako se na njegovom licu
mogao videti samo izraz varalice kojem prevara nije uspela.
Nema razloga za snažniji osećaj gađenja no obično, pomislila je;
on je samo izgovorio ono što se propoveda, čuje i prihvata svuda; ali
takvo učenje se obično izlagalo u trećem licu, a Džim je imao drskosti
da ga izloži u prvom. Pitala se da li ljudi prihvataju doktrinu o
žrtvovanju ako oni koji od nje imaju koristi ne iznose pravu prirodu
svojih zahteva i postupaka.
Okrenula se s namerom da ode.
"Ne! Ne! Sačekaj!" uzviknuo je, ustao i pogledao na sat. "Sad je
vreme! Hoću da čuješ ovu emisiju vesti!"
Zastala je iz radoznalosti.
Uključio je radio neskriveno posmatrajući izraz na njenom licu,
netremice i gotovo drsko. U očima mu je bio strah i neki čudnovat
izraz, kao da nešto sladostrasno iščekuje.
"Dame i gospodo!" sobom se prolomio glas spikera; zvučao je
uspaničeno. "Upravo smo primili šokantne vesti iz Santjaga u Čileu!"
Primetila je da se Tegart trgao i otkrila iznenadnu zebnju na
njegovom namrštenom, začuđenom licu, kao da je u tim rečima i tonu
kojim su izgovorene bilo nečega što nije očekivao.
"Posebna sednica zakonodavnog tela Narodne republike Čile
zakazana je danas za deset časova, da bi se donela odluka od izuzetne
važnosti za narod Čilea, Argentine i drugih južnoameričkih narodnih
republika. U skladu s naprednom politikom senjora Ramireza, novog
šefa čileanske države koji je na vlast došao zahvaljujući moralnom
sloganu da je svaki čovek čuvar brata svojega najviše zakonodavno
telo u zemlji trebalo je da nacionalizuje čileansko vlasništvo Bakra
d'Ankonija , i da time otvori put Narodnoj republici Argentini i omogući
nacionalizaciju ostatka vlasništva porodice d'Ankonija u ćelom svetu.
Ovo je, međutim, bilo poznato samo nekolicini najviših funkcionera
obeju nacija. Ovakva mera je držana u tajnosti da bi se izbegle debata
i reakcionarna opozicija. Oduzimanje multimilionerskog Bakra
 j j g
d'Ankonija trebalo je da predstavlja iznenađenje i dobru vest za čitavu
zemlju.
"Tačno u deset časova, istog časa kada je predsedavajući udarom
čekića označio početak zasedanja kao da ju je sam taj udar pokrenuo
zvuk snažne eksplozije potresao je zgradu, od čega su se polomili svi
prozori. Dopirao je iz luke udaljene samo nekoliko ulica a kada su
zakonodavci pojurili prema prozorima, ugledali su dugačak plameni
stub na mestu sa kojeg se nekada uzdizala poznata silueta rudnih
dokova Bakra d'Ankonija . Rudni dokovi razneti su u paramparčad.
"Predsedavajući je sprečio širenje panike i pozvao sve prisutne da
se smire. Uredba o nacionalizaciji je pročitana na skupu uz zvuk
vatrogasnih sirena i uzvika u daljini. Bilo je ovo sivo jutro, mračno
zbog kišnih oblaka, zbog eksplozije pokvario se elektronski odašiljač
tako da je skup izglasao uredbu uz svetlost sveca, dok je crveni odsjaj
vatre brisao sve pred sobom iznad lučnog svoda nad njihovim
glavama.
"Ali, još strašniji šok je usledio kasnije, kada su zakonodavci
proglasili kratak prekid u radu da bi preneli naciji dobre vesti o tome
da je narod sada vlasnik Bakra d'Ankonija . Za vreme glasanja, iz
najbližih i najudaljenijih krajeva zemaljske kugle, stigla je vest da
Bakra d'Ankonija više nema. Dame i gospodo, nema ga nigde. U istom
trenutku kada je sat otkucao deset časova, kao nekim paklenim
usaglašavanjem, sve što je bilo u vlasništvu Bakra d'Ankonija na kugli
zemaljskoj, od Čilea preko Sijama i Španije do Potsvila u Montani,
odletelo je u vazduh i nestalo.
"Radnici svih postrojenja Bakra d'Ankonija primili su poslednju
platu, u gotovini, u devet časova, i do devet i trideset u zgradama nije
bilo nikoga. Rudna pristaništa, topionice, laboratorije, službene zgrade
sve je uništeno. Od teretnih brodova Bakra d'Ankonija u luci ništa nije
ostalo, a od onih koji su bili na pučini preostali su samo čamci za
spašavanje u kojima se nalazila sva posada. Što se tiče d'Ankonijinih
rudnika, neki su zatrpani tonama kamenja, dok drugi ne vrede ni
onoliko koliko je potrebno da se dignu u vazduh. Neverovatan broj tih
rudnika eksploatisan je iako su, sudeći po indikacijama u izveštajima
koji pristižu, rezerve u njima bile iscrpljene još pre nekoliko godina.
 "Među hiljadama d'Ankonijinih radnika policija nije pronašla
nijednog koji bi umeo da kaže kako je ova monstruozna ideja
smišljena, organizovana i izvedena. Vrhunski stručnjaci iz
d'Ankonijinog osoblja više nisu tu. Nestali su najefikasniji rukovodioci,
mineralozi, inženjeri, nadzornici svi na koje je Narodna republika Čile
računala da će nastaviti s radom i upravljati reorganizacijom.
Najsposobniji ispravka najsebičniji ljudi su nestali. Izveštaji iz raznih
banaka pokazuju da nigde nije ostao nijedan d'Ankonijin račun;
potrošeno je sve do posiednje pare.
"Dame i gospodo, bogatstvo porodice d'Ankonija najveće bogatstvo
na zemlji, legendarno viševekovno bogatstvo više ne postoji. Umesto
zlatnog osvita novog doba, narodne republike Čile i Argentina pred
sobom imaju ruine i horde nezaposlenih radnika.
"Nema nikakvih nagoveštaja o tome gde bi se mogao nalaziti
senjor Fransisko d'Ankonija. Nestao je, ne ostavivši ništa za sobom,
čak ni oproštajnu poruku."
Hvala ti, dragi moj hvala ti u ime nas poslednjih koji smo ostali,
iako nas ne čuješ, iako ti nije stalo da čuješ... Nije to bila rečenica, već
nema molitva u mislima, upućena nasmejanom licu dečaka kojeg je
poznavala kada je imala šesnaest godina.
Onda je primetila kako se pripila uz radio, kao da su je slabašni
električni udari u njemu povezivali s jedinom živom silom na zemlji,
emitovao ju je nekoliko trenutaka i sada je ispunjavala sobu u kojoj je
sve ostalo bilo mrtvo.
Primetila je daleke odjeke eksplozije u zvuku koji je poticao od
Džima, u njegovom jaukanju, vici, režanju zatim u Džimovim
ramenima, tresla su se nad telefonom dok je neprepoznatljivim
glasom urlao: "Ali, Rodrigo, rekao si da je to sigurno! Rodrigo o, bože!
Imaš li ti predstavu koliko sam u to uložio? onda je zapištao drugi
telefon na stolu, i, dok je grčevito stezao prvi, glas mu je zarežao u
slušalicu: "Začepi gubicu, Orene! Šta ti da radiš? Šta me briga, proklet
bio!"
Ljudi su uletali u kancelariju, telefoni pištali, a Džim je, između
preklinjanja i psovki, neprestano kričao u slušalicu: "Dajte mi vezu sa
Santjagom!... Zovite Vašington da mi da vezu sa Santjagom!"
 U daljini, kao na granici sopstvenih misli, videla je kakvu su igru
igrali ti ljudi s druge strane pištavih telefona, i izgubili je. Činili su joj
se jako daleki, kao sitni zarezi koji se koprcaju na belom polju pod
mikroskopskim sočivima. Pitala se kako su ikada mogli očekivati da ih
neko shvati ozbiljno ako je jedan Fransisko d'Ankonija postojao na
zemlji.
Videla je prasak eksplozije na svakom licu koje je susrela tog dana
i na svakom licu kraj kojeg je te večeri prošla u mračnim ulicama.
Ako je Fransisko želeo dostojnu sahranu za Bakar d'Ankonija ,
pomislila je, dobio ju je. Odigravala se tu, na ulicama Njujorka,
jedinog grada na svetu koji je to još mogao da shvati na licima ljudi, u
njihovim šapatima, napeto pucketavim poput plamičaka, na licima
svetlim od svečanosti trenutka i panike koju su osećali; lica su se
prelivala, lelujala i preplitala, poput odsjaja vatre u daljini, neka
uplašena, neka ljutita. Na većini je videla nelagodu, nesigurnost,
iščekivanje, ali su sva oglašavala nešto daleko gore od industrijske
katastrofe; svi su znali šta ona znači, mada niko nije želeo da imenuje
to saznanje; u svima je lebdeo tračak smeha, smeha zadovoljstva i
prkosa, gorkog smeha žrtava koje nestaju i osećaju da su osvećene.
Videla je to na licu Henka Rirdena kada su se toga dana našli na
večeri. Dok joj je, visok i samouveren, prilazio u skupocenom
ambijentu uglednog restorana jedino je on bio na svome videla je
izraz oduševljenja koji se probijao kroz stroge crte lica, podsećao ju je
na izraz u očima dečaka spremnog za magiju neočekivanih događaja.
Nije govorio o današnjem događaju, ali je znala da mu je samo ta
slika u glavi.
Nalazili su se kad god bi došao u grad, provodili kratke, retke
večeri zajedno u njihovom nemom uvažavanju još je bila živa
zajednička prošlost bez budućnosti u njihovim poslovima i
zajedničkim nastojanjima, ali s punom svešću o tome da su saveznici,
kojima je podrška postojanje onog drugog.
Nije želeo da pominje današnji događaj, nije želeo da govori o
Fransisku, ali je primetila, kada su sedali za sto, kako se napreže da
spreči osmeh koji mu je čučao u rupicama na obrazima. Znala je na
koga je mislio, kada je iznenada rekao, glasom blagim i tihim od siline
divljenja: "Ipak je ispunio zakletvu, zar ne?"
 j j j
" Zakletvu?" upitala je, zbunjena, misleći na natpis na hramu
Atlantide.
"Rekao mi je: 'Kunem se... ženom koju volim... da sam ti prijatelj.' i
bio je."
"I jeste."
Odmahnuo je glavom. "Nemam pravo da mislim na njega. Nemam
pravo da prihvatim ono stoje uradio kao delo u moju odbranu. A
ipak..." Zastao je.
"Ali. to jeste bilo to, Henk. U odbranu svih nas i tebe, više od svih."
Skrenuo je pogled i usmerio ga nekud napolje, prema gradu. Sedeli
su po strani, sa staklenom pločom kao nevidljivom zaštitom od
brisanog prostora i ulica šezdeset spratova niže. Grad im se činio
neobično dalek: ležao je sravnjen na nivo najnižih spratova. Nekoliko
blokova dalje, na tornju koji se stapao s mrakom, visio je kalendar, na
ogromnom ekranu jezovito blizak i velik, preplavljen mrtvim, belim
odsjajem svetla projektovanog kroz celuloidnu traku, bio bi prazan da
nije bilo slova: 2. septembar.
Čeličana Rirden
" sada radi punim kapacitetom", rekao je
ravnodušno. "Skinuli su proizvodne kvote s mojih fabrika na pet
minuta. Pretpostavljam. Ne znam koliko su svojih regulativa
suspendovali, mislim da ni oni to ne znaju, ne zamaraju se više
pitanjima legalno-ilegalno, siguran sam da kršim zakon po pet-šest
tačaka, a niko ih ne bi mogao ni dokazati ni opovrći samo znam da
mi je sadašnji gangster na vlasti rekao da idem punom parom
napred." Slegnu ramenima. "Kada ga neki drugi gangster sutra išutira
napolje, verovatno će mi zatvoriti fabriku, kao kaznu zbog nelegalnog
rada. Ali, po planu za ovu sekundu mole me da nastavim da lijem svoj
metal, u bilo kojoj količini i na bilo koji način."
Primetila je povremene potajne poglede usmerene u njihovom
pravcu. Primećivala ih je i ranije, od one radio-emisije, otkako su
počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti. Umesto osude koje se
plašila, u vazduhu se osećalo neko strahopoštovanje zbog prisustva
dveju osoba koje su se usudile da budu sigurne u svoju ispravnost.
Ljudi su ih posmatrali sa znatiželjom, sa zavišću, s poštovanjem,
plašeći se da ne uvrede ponosni, strogi standard koji ne razumeju,
neki kao da se izvinjavaju, govoreći: "Molimo, oprostite što smo
 j j g
venčani." U nekim pogledima je nazirala ljutnju i pakost, u nekima je
videla divljenje.
"Degni", iznenada ju je upitao, "misliš li da je u Njujorku?"
"Nije. Zvala sam Vejn-Fokland. Rekli su mi da je zakupnina na
njegov apartman istekla pre mesec dana i da je nije obnovio."
"Traže ga po ćelom svetu", rekao je, smešeći se. "Nikada ga neće
naći." Osmeh je nestao. "Kao ni ja." Glas mu je ponovo poprimio
bezlični, monotoni ton dužnosti: "Dakle, fabrike rade, ali ne i ja. Ništa
ne radim, samo trčim po zemlji kao strvožder, tražeći načine da mimo
zakona kupim sirovine. Krijem se, šunjam, lažem samo da bih došao
do nekoliko tona rude, uglja ili bakra. Nisu skinuli regulative s mojih
sirovina. Znaju da lijem više metala nego što su mi dozvolili, po
njihovim kvotama. Nije ih briga." Dodao je: "Misle da mene jeste".
"Umoran si, Henk?"
"Smrtno se dosađujem."
Nekada su, pomislila je, njegov um, energija, nepresušna
domišljatost bili usmereni na proizvodne zadatke, na promišljanje
kako da se bolje nosi s prirodom; sada su bili usmereni na kriminalne
radnje, nadmudrivanje s ljudima. Pitala se koliko dugo čovek može
izdržati takvu promenu.
"Postaje gotovo nemoguće pronaći gvozdenu rudu", rekao je
ravnodušno, a onda dodao, odjednom živahnim glasom: "Sada će biti
sasvim nemoguće pronaći bakar." Široko se osmehivao.
Pitala se koliko dugo čovek može raditi protiv sebe, raditi kada mu
je najdublja želja da ne da uspe, da propadne.
Razumela je vezu između njegovih misli kada je rekao: "Nisam ti
nikada otkrio, upoznao sam Ragnara Danešelda."
"Rekao mi je."
"Molim? Gde si ga mogla..." Zastao je. "Naravno", kazao je tiho,
pomalo napeto. "Naravno da je on jedan od njih. I naravno da si ga
upoznala. Degni, kakvi su oni, ti ljudi koji... Ne. Nemoj mi odgovoriti."
Sledećeg trena je dodao: "Tako dakle, upoznao sam jednog od njihovih
agenata."
"Upoznao si dvojicu."
Umesto odgovora, usledilo je nekoliko trenutaka potpune mirnoće.
"Naravno", rekao je tupo. "Znao sam... samo nisam hteo sebi da
 j
priznam da znam... I on je regrutovao ljude za njih, zar ne?"
"On je jedan od prvih i najboljih među njima."
Nasmejao se; bio je to čežnjiv i gorak smeh. "Te noći... kada su došli
po Kena Denegera... mislio sam da nikoga nisu poslali po mene."
Napor s kojim je ponovo skamenio izraz lica ličio je na sporo,
nevoljno škljocanje ključa u bravi na vratima suncem okupane sobe u
koju nije smeo ući. Nakon nekog vremena rekao je bezizražajno:
"Degni, što se tiče onih novih šina o kojima smo razgovarali prošlog
meseca mislim da neću moći da ih isporučim. Nisu podigli zabrane na
to koliko mogu da prodam, još mi kontrolišu prodaju i raspolažu
mojim metalom kako im se svidi. Ali, knjigovodstvo je u takvom haosu
da uspevam da prošvercujem nekoliko hiljada tona na crno tržište
svake nedelje. Mislim da znaju za to. Prave se da ne znaju. Ne žele da
ulaze u konflikt sa mnom, za sada. Ali, znaš, svaku tonu koju uspem
da prigrabim šaljem nekim svojim mušterijama kojima je moj metal
neophodan. Degni, prošlog meseca sam bio u Minesoti. Video sam šta
se tamo događa. Država će gladovati, ne sledeće godine, ove zime,
osim ako neko od nas nešto ne učini, i to brzo. Nigde nema žitnih
rezervi. Nebraska je otišla, Oklahoma uništena, Severna Dakota
napuštena, Kanzas se jedva održava u životu neće biti žita ove zime, ni
za Njujork, ni za jedan grad na istočnoj obali. Minesota nam je
poslednja žitnica. Imali su dve loše godine u nizu, ali ove jeseni će
imati obilnu žetvu ali je neće moći skinuti. Jesi li imala prilike da vidiš
u kakvom je stanju oprema u poljoprivrednoj industriji? Nisu dovoljno
veliki, niko od njih, da bi mogli da održavaju osoblje efikasnih
gangstera u Vašingtonu niti da plate procenat preprodavcima
prioriteta. Zato nisu dobijali sledovanja materijala. Dve trećine je
zatvorilo pogone, ostali samo što nisu. Farme nestaju u celoj zemlji
nema alata. Treba da vidiš te farmere u Minesoti. Više vremena
provode popravljajući stare traktore koji se ne daju popraviti nego na
uzoravanje njiva. Ne znam kako su uopšte izdržali do ovog proleća. Ne
znam kako su uspeli da poseju žito. Ali, uspeli su. Uspeli su." U izrazu
mu je videla snagu, kao da mu je pred očima retki, zaboravljeni prizor:
vizija ljudi i znala je koji ga motiv još uvek drži u poslu. "Degni,
moraju imati alat za žetvu. Sav metal koji uspem da ukradem iz
sopstvenih fabrika prodajem proizvođačima poljoprivredne opreme.
 j j
Na kredit. Oni šalju opremu u Minesotu čim je proizvedu. Prodaju je
na isti način ilegalno i na kredit. Ali biće isplaćeni, ove Jeseni, a biću i
ja. Milostinja, gluposti! Pomažemo proizvođačima i to kakvim
izdržljivim proizvođačima! Ne bednim, pohlepnim 'potrošačima'.
Dajemo zajmove, ne milostinju. Pomažemo sposobne, ne nemoćne.
Proklet bio ako dozvolim da ti ljudi budu uništeni dok se preprodavci
prioriteta bogate"
Pred očima mu je bio prizor iz Minesote: silueta napuštene fabrike,
u koju se sunčevi zraci neometano slivaju kroz rupe na prozorima i
šupljinama na krovu, sa ostatkom table: Kompanija poljoprivrednih
alatki Vord.
"Ma, znam", rekao je. "Spašćemo ih ove zime, ali će ih pljačkaši
prožderati sledeće godine. Pa neka, spašćemo ih ove zime.., Dakle, zato
neću moći da prokrijumčarim šine za tebe. Ne u skoroj budućnosti a
ništa drugo sem skore budućnosti i nemamo. Ne znam kakva je korist
od toga što ćemo hraniti zemlju, ako ona izgubi železnicu ali šta vredi
železnica ako nema hrane? Šta išta vredi?"
"Ne brini, Henk. Izdržaćemo s ovim šinama koje imamo još..."
Zaćutala je.
"Još mesec dana?"
"Još ove zime nadam se."
Presecajući tišinu, do njih je dopro oštar glas sa susednog stola, i
oni se okrenuše da pogledaju čoveka koji se trzao poput kriminalca
sateranog u ćošak i samo što se nije uhvatio pištolja. "Čin antisocijalne
destrukcije", režao je mrzovoljnom sagovorniku, "u vreme tako strašne
nestašice bakra!... Ne smemo to dozvoliti! Ne smemo dozvoliti da to
bude istina!"
Rirden se naglo okrenu, skrenuvši pogled u daljinu, prema gradu.
"Sve bih dao da znam gde je sada", rekao je tiho. "Samo da znam gde
je sada, u ovom trenutku."
"Šta bi uradio kad bi znao?"
Ruka mu je pala na sto, izražavajući uzaludnost. "Ne bih mu
prišao. Jedino poštovanje koje mu još mogu ukazati jeste da ne tražim
oproštaj tamo gde oproštaj nije moguć."
Ćutali su. Slušali glasove oko sebe, iverje panike koje se rasipalo po
luksuznoj prostoriji.
 j j
Nije bila svesna da je isti duh bio nevidljivi gost za svakim stolom,
da se ista tema probijala u pokušajima bilo kakvih drugačijih
razgovora. Ljudi su sedeli, ne baš kao da se grčevito drže, već kao da
im je prostor suviše veliki i suviše osvetljen prostor od stakla, plavog
pliša, aluminijuma i blagog osvetljenja. Delovali su kao da su tu došli
po cenu bezbrojnih pokušaja da izbegnu sadašnjost, da bi im taj
prostor pomogao da se i dalje pretvaraju da žive civilizovano ali
primer prastarog nasilja razbio im je svet u paramparčad pred očima i
više nisu mogli da ne vide.
"Kako je to moguće? Kako je mogao?" čuo se zahtevni glas neke
žene u hirovitom napadu prestravljenosti. "Nije imao pravo da to
uradi!"
"To je bila nesreća", rekao je mladić isprekidanim glasom koji je
mirisao na javnu službu. "Lančane koincidencije, to bi svaka
statistička kriva lako dokazala. Nije patriotski širiti glasine kojima se
preuveličava moć narodnih neprijatelja."
"Ispravno i pogrešno su fini termini, za akademske razgovore", reče
neka žena s glasom učiteljice i kafanskim ustima, "ali kako iko može
pridavati toliki značaj sopstvenlm idejama da uništi bogatstvo koje je
ljudima potrebno?"
"Ne razumem", govorio je neki stari čovek glasom koji je
podrhtavao od gorčine.
"Posle toliko vekova borbe protiv urođene ljudske brutalnosti, posle
toliko vekova podučavanja, uvežbavanja i indoktrinisanja u smeru
blagosti i humanosti!"
Neki zbunjeni ženski glas se nesigurno uzdigao i onda utihnuo:
"Mislila sam da živimo u dobu bratstva."
"Strah me je", ponavljala je neka devojka, "Strah me je... uh, ne
znam! Samo me je jako strah."
"On to nije mogao učiniti!"
"E pa, učinio je!"
"Ali, zašto?"
"Ne mogu da poverujem!"
"Tako nehumano!"
"Ali, zašto?"
"Bezvredni bonvivan!"
 "Ali, zašto?"
Istovremeno čuvši vrisak neke žene na drugom kraju prostorije i
krajičkom oka uhvativši neki signal, Degni se okrenula i pogledala
prema gradu.
Kalendarom je upravljao mehanizam zaključan u sobi iza ekrana,
vrteo je isti film iz godine u godinu, emitovao datume neprekidno se
rotirajući, u nepromenljivom ritmu, pomerajući se samo kada otkuca
ponoć. Zahvaljujući brzini kojom se okrenula, Degni je stigla da vidi
pojavu tako neočekivanu kao da se planeta zavrtela unazad, videla je
kako se reči 2. septembar pomeraju nagore i nestaju iza ivice ekrana.
A onda je preko ogromne stranice, kao poslednju poruku svetu i
motoru sveta, Njujorku, koja je zaustavljala vreme, ugledala odsečni,
beskompromisni rukopis:
Prijatelju, dobio si što si tražio!
Fransisko Domingo Karlos Andres Sebastijan d'Ankonija
Nije znala šta ju je više zaprepastilo: pogled na poruku ili Rirdenov
smeh Rirden je bio na nogama tako da ga su svi u prostoriji odlično
videli i čuli, i smejao se zaglušujući buku njihovih paničnih jauka,
smejao se kao da pozdravlja, odaje počast, prihvata dar koji je
pokušao da odbije, s olakšanjem, s osećajem trijumfa, kao da se
predaje.
Uveče 7. septembra otkinula se bakama žica u Montani, i to je
zaustavilo motor krana na sporednoj pruzi Tegart transkontinentala ,
na samom obronku rudnika bakra Stanford.
Rudnik je radio u tri smene, dani i noći su se stapali, u nastojanju
da se ne izgubi ni minut, ni mrvica bakra koja se iz slojeva planine
može iscediti za nacionalnu industrijsku pustoš. Kran se pokvario dok
je tovario vagone; iznenada je stao i visio beživotno na večernjem
nebu, između niza praznih vagona i gomile iznenada nepokretne rude.
Železnički radnici i rudari zastali su ošamućeni i zbunjeni: shvatili
su da među svom tom komplikovanom opremom, bušilicama,
motorima, dizalicama, osetljivim ventilima, snažnim reflektorima koji
se slivaju u jame i pukotine planine nema žice za popravku krana.
Zastali su, kao ljudi na prekookeanskom brodu koji pokreće generator
jačine deset hiljada konjskih snaga, a tone jer nema jedne pribadače.
 Otpravnik stanice, neki mladi, hitri čovek odsečnog glasa, pokidao
je žice sa stanične zgrade i ponovo pokrenuo kran i dok se ruda
kotrijala puneći vagone, s prozora stanice probijala se kroz sumrak
drhtava svetlost sveca.
"Minesota, Edi", reče Degni zatvarajući fioku sa specijalnim
datotekama. "Reci odeljenju u Minesoti da pošalju pola svojih zaliha
žice u Montanu."
"Ali, pobogu, Degni sad kad je žetva gotovo u jeku!"
"Izdržaće oni bar mislim da hoće. Ne smemo izgubiti ni jednog
jedinog dobavljača bakra."
"Ali, uradio sami" viknuo je Džejms Tegart kada ga je još jednom
podsetila. "Obezbedio sam ti vrhunski prioritet za bakarnu žicu, tvoj
zahtev je prvi na listi najvažnijih sledovanja, dao sam ti sve karte,
sertifikate, dokumente i trebovanja - šta bi još htela?"
"Bakarnu žicu."
"Uradio sam sve što sam mogao! Niko ne može reći da sam ja
krivi"
Nije se raspravljala. Poslepodnevne novine su ležale na njegovom
stolu zurila je u članak na poslednjoj strani: u Kaliforniji je odobrena
državna taksa za pomoć u hitnim slučajevima, da bi se ukazala
pomoć nezaposlenima, u iznosu od pedeset odsto bruto prihoda
lokalnih korporacija, ne uključujući ostale poreze; na ne kompanije u
Kaliforniji više ne rade.
"Ne brinite, gospodine Rirden", rekao je pritvorni glas na drugom
kraju telefonske žice u Vašingtonu. "Hteo sam samo da vas uverim da
nemate razloga za brigu."
"Kakvu brigu?" upitao je Rirden, zbunjen.
"Zbog te male konfuzije u Kaliforniji. Sredićemo stvari vrlo brzo,
radi se o neovlašćenom delovanju, njihova državna vlada nije imala
pravo da uvede lokalne poreze kojima se ugrožavaju nacionalni
porezi, odmah ćemo pronaći neko pravično rešenje ali, u
međuvremenu, ukoliko su vas uznemirile nepatriotske glasine o
kalifornijskim na nim kompanijama, samo sam želeo da vam kažem
da jeČeličana Rirden u samom vrhu kategorije fabrika sa suštinskim
potrebama, i prva na spisku za na u koju budemo pronašli negde u
državi, na samom vrhu te kategorije, gospodine Rirden tako da sam
 g j g
samo želeo da znate da ne treba da se opterećujete nestašicom na e
ove zime!"
Rirden spusti slušalicu, zabrinutog lica, ne zbog problema s na om
i kraja kalifornijskih na nih polja takve katastrofe su postale redovne
već zbog činjenice da su planeri iz Vašingtona smatrali neophodnim
da ga umire. To je bilo nešto novo; pitao se šta to znači. Godine borbe
su ga naučile da nije teško nositi se s prividno bezrazložnim
neprijateljstvom onih na vlasti, ali da njihova naizgled bezrazložna
brižnost predstavlja gadnu opasnost. Isto tako se bio začudio kada je,
idući ulicom između fabričkih građevina, primetio neku pogrbljenu
priliku u čijem se držanju naslućivala i drskost i očekivanje da će ga
neko ogrnuti: bio je to njegov brat Filip.
Još otkako se preselio u Filadelfiju, Rirden nije posećivao svoj bivši
dom i nije se čuo s porodicom, ali im je račune i dalje plaćao. A onda,
neobjašnjivo, dvaput u poslednjih nekoliko nedelja, primetio je Filipa
kako se šetka u fabričkom krugu bez nekog očiglednog razloga. Nije
mogao da kaže da li se Filip šunjao u nameri da ga izbegne ili čekao
da privuče njegovu pažnju; ličilo je i na jedno i na drugo. Nije uspevao
da otkrije ni nagoveštaj Filipovih namera, samo neku nerazumljivu
zabrinutost kakvu Filip nikada ranije nije pokazivao.
Prvi put, u odgovoru na njegovo iznenadno "Šta ti radiš ovde?",
Filip je nekako neodređeno rekao: "Pa, znam da ne voliš da dolazim u
tvoju kancelariju."
"Šta hoćeš?"
"Ma, ništa... samo... pa, majka brine za tebe."
"Majka može da pozove kad god hoće."
Filip nije odgovorio, već je nastavio da ga ispituje, neubedljivo
neobavezno, o njegovom poslu, zdravlju, poslovanju; pitanja su
čudnovato promašivala suštinu, nisu to bila pitanja o poslu, već više o
njegovim, Rirdenovim osećanjima prema poslu. Rirden ga je prekinuo
i mahnuo mu da ide, ali mu je ostao nekakav neznatni, zamarajući
osećaj da je taj događaj ostao nerazjašnjen.
Drugi put, Filip je umesto odgovora rekao: "Samo želimo da znamo
kako si."
"Ko to?"
 "Majka i ja Ovo su teška vremena i... dakle, majka želi da zna kako
se osećaš u vezi sa svim ovim."
"Reci joj da ne osećam."
Te reči su nekako posebno pogodile Filipa, kao da se plašio baš tog
odgovora. "Idi odavde", Rirden mu je naredio, izmoren, "I sledećeg puta
kad budeš hteo da me vidiš, zakaži sastanak i dođi u kancelariju. Ali,
nemoj dolaziti ako nemaš nešto da mi kažeš. Ovo nije mesto gde se
diskutuje o osećanjima, mojim ili bilo čijim."
Filip nije pozvao da zakaže sastanak ali opet je bio tu, motao se
pogrbljen u blizini džinovskih peći, kao i krivac i snob, kao da
istovremeno njuška nešto i nalazi se na za njega nedostojnom mestu.
"Ali, ja imam šta da kažem! Imam!" uzviknuo je žustro,
odgovarajući na ljutito mrštenje Rirdenovog lica.
"Zašto nisi došao kod mene u kancelariju?"
"Ti ne želiš da dolazim u tvoju kancelariju."
"Ne želim da dolaziš ni ovde."
"Ali, ja samo... ja samo pokušavam da budem uviđavan i da ti ne
oduzimam vreme, kad si tako zauzet i... zauzet si, zar ne?"
"Pa?"
"Pa, dakle, hteo sam samo da te uhvatim kad imaš malo vremena...
da razgovaram s tobom."
"O čemu?"
"Pa... treba mi posao."
Rekao je to ratoborno i malo ustuknuo. Rirden je stajao i belo ga
posmatrao.
"Henri, hteo bih da radim. Mislim, ovde, u fabrici. Želim da mi daš
da nešto radim. Treba mi posao, treba mi da sam zarađujem za život,
dosta mi je milostinje." Mučio se objašnjavajući molbu. "Želim
sopstveni prihod, ne tražim milosrđe, molim te da mi daš priliku."
"Ovo je fabrika, Filipe, ne kockarnica."
"A?"
"Prilike ne tražimo i ne dajemo ih."
"Ja tražim da mi daš posao!"
"Što bih to uradio?"
"Zato što mi je potreban!"
 Rirden pokaza na crvene plamene iskrice koje su izletale iz tmine
peći, izletale bezbedno u prostor omeđen sa sto dvadeset metara misli
uobličenih u čelik, glinu i paru, koji se dizao iznad njih. "Bila mi je
potrebna ta peć, Filipe. Nije mi moja potreba dala tu peć."
Filipovo lice je poprimilo izraz kao da nije čuo. "Zvanično ne bi
trebalo nikoga da zaposliš, ali to je samo formalnost, ako me primiš,
moji prijatelji će to odobriti bez ikakvih problema i..." Nešto u
Rirdenovom pogledu ga je iznenada ućutkalo, a onda je upitao ljutito i
nestrpljivo: "Pa, šta je sad bilo? Šta sam to pogrešno rekao?"
"Što nisi rekao."
"Molim?"
"Radi se o onome što se koprcaš da izostaviš."
"O čemu?"
"Da mi ne bi bio ni od kakve koristi."
"Je li to prvo..." započe Filip, automatski zauzevši stav pravednika,
ali se zaustavio pre no što je do kraja izgovorio.
"Da", reče Rirden, osmehujući se, "to je prvo na šta mislim."
Filip je skrenuo pogled; kada je progovorio, zvučao je kao da
nasumice leti s rečenice na rečenicu, birajući ih slučajno; "Svi imaju
pravo da zarađuju za život. Kako da zaradim za život ako mi niko ne
pruži šansu?"
"Kako sam ja došao do svoje?"
"Ja se nisam rodio kao vlasnik čeličane."
"Jesam li ja?"
"Ja mogu sve što i ti ako me naučiš."
"Ko je mene naučio?"
"Što stalno to govoriš? Ne govorim o tebi."
"Ali ja govorim."
Nakon nekoliko trenutaka, Filip promumla: "Što bi se ti brinuo? Ne
treba ti da zarađuješ za život!"
Rirden pokaza na siluete ljudi u sjajnom kovitlacu koji je dopirao
iz peći. "Umeš li ti da radiš ono što oni tamo rade?"
"Ne shvatam šta..."
"Šta će se desiti ako te stavim tamo i upropastiš mi temperaturu
čelika?"
"Šta je važnije, da se tvoj prokleti čelik izlije ili da ja jedem?"
 j j j j j j
"Kako misliš da jedeš ako se čelik ne izlije?"
Na Filipovom licu je video prebacivanje. "Nisam u situaciji da se
raspravljam s tobom, sve je u tvojim rukama."
"Onda se nemoj raspravljati."
"A?"
"Drži jezik za zubima i idi odavde."
"Ali, mislio sam..." ućutao je.
Rirden se nasmeja. "Mislio si da ja treba da držim jezik za zubima
zato što je sve u mojim rukama, i da tebi sve prepustim jer ti u
rukama nemaš ništa?"
"To je veoma grub način da se iskaže jedan moralni princip."
" Ali, tvoj moralni princip se na to svodi, zar ne?"
"Ne možeš raspravljati o moralnosti pomoću materijalističkih
pojmova."
"Mi se raspravljamo oko posla u čeličani a to, dragi moj, ne da je
materijalističko mesto!"
Filip se još više zgrčio, pogled mu se još više zamaglio, kao da se
plašio mesta na kojem se nalazio; odbijao je od sebe taj prizor,
nastojeći da se ne pomiri s njegovom stvarnošću. Tvrdoglavo,
mumlajući tiho, kao da vrača, reče; "Moralni imperativ, danas
prihvaćen u ćelom svetu, jeste da svaki čovek ima pravo na posao."
Povisio je glas: "To mi po pravu pripada!"
"Je li? Pa, hajde onda, uzmi to što ti pripada."
"A?"
"Uzmi posao. Uberi ga s drveta na kom misliš da raste."
"Mislio sam..."
"Mislio si da ne raste na drvetu? Mislio si: treba ti, ali nisi u stanju
da ga sam stvoriš? Mislio si da imaš pravo na posao koji ja moram da
stvorim za tebe?"
"Da!"
"A šta ako neću?"
Tišina se teglila iz sekunde na sekundu. "Ne razumem te", reče Filip
glasom ljutitog, zbunjenog čoveka koji redtuje uvežbane, već isprobane
role, ali stalno dobija pogrešne odgovore. "Ne razumem zašto se s
tobom više ne može razgovarati. Ne shvatam kakvu to teoriju
zagovaraš."
 g
"Shvataš ti vrlo dobro."
Kao da ne može da prihvati da njegove formule promašuju cilj,
Filip planu: "Otkad se ti to baviš apstraktnom filozofijom? Ti si samo
poslovni čovek, nisi kvalifikovan za principijelna pitanja, ostavi to
ekspertima, a oni se vekovima slažu da..."
"Dosta je bilo, Filipe. U čemu je štos?"
"Štos?"
"Otkud ta iznenadna ambicija?"
"Pa, u ovakva vremena..."
"Kakva vremena?"
"Pa, svako ima pravo na nekakav oblik izdržavanja... a ne da bude
prepušten slučaju. Kada ništa nije sigurno, čovek mora da ima neku
sigurnost, neki oslonac... hoću da kažem, u ovakvim vremenima, kad
bi se tebi nešto desilo, ne bih imao ni..."
"Šta misliš da bi mi se moglo desiti?"
"A, ne mislim, ne mislim!" Uzvik je, začudo, bio iskren. "Ne mislim
da će se išta dogoditi! A ti?"
"Kao na primer šta?"
"Otkud znam?... Ali, ja nemam ništa sem ono malo što mi ti daješ,
a... a ti bi se mogao predomisliti u svakom trenutku."
"Mogao bih."
"A ja na tebe ne mogu nikako uticati."
"Zašto ti je trebalo toliko godina da to shvatiš i zabrineš se? Zašto
sad?"
"Zato... zato što si se ti promenio. Ti... ti si nekada imao osećaj
dužnosti i moralne odgovornosti, a... a sad ga gubiš. Gubiš ga, zar ne?"
Rirden je stajao i nemo ga posmatrao; bilo je nečeg novog u tome
kako Filip klizi s pitanja na pitanje, kao da mu reči same naviru, ali ta
suviše slučajna pitanja, čija se svrha jedva nazirala, ukazivala su na
njegov cilj.
"E pa, biće mi drago da ti skinem teret s pleća, ako sam ti na
teretu!" Filip iznenada planu. "Samo mi daj posao i tvoja savest više
neće morati da se opterećuje mnome!"
"I ne opterećuje se."
"Pa, to i mislim! Tebe nije briga. Nije te briga šta će se desiti sa bilo
kime od nas, je li?"
 j
"S kim?"
"Kako? S majkom, i sa mnom, i... čovečanstvom uopšte. Ali ja
nemam nameru da apelujem na ono dobro u tebi. Znam da si u stanju
da me odbaciš u trenu, tako..."
"Lažeš, Filipe. Ne brine tebe to. Inače bi gledao kako da dođeš do
gotovine, a ne do posla, ne..."
"Nije tako! Ja želim posao!" Uzviknuo je smesta i gotovo panično.
"Ne pokušavaj da me potplatiš parama! Ja želim posao!"
"Saberi se, uštvo jedna. Čuješ li ti uopšte sebe?"
Filip odbrusi s nemoćnom mržnjom: "Ne možeš tako da govoriš sa
mnom!"
"A ti?"
"Ja samo..."
"Da te potplatim? Što bih te potplaćivao umesto da te izbacim
napolje, što je trebalo odavno da uradim?"
"Pa, na kraju krajeva, ja sam ti ipak brati"
"Šta to treba da znači?"
"Da se prema bratu valjda nešto oseća."
"Da li ti osećaš?"
Filip ćudljivo skupi usne, nije odgovorio, čekao je; Rirden ga je
pustio da čeka. Filip promrmlja: "Trebalo bi da... barem... Imaš obzira
prema mojim osećanjima... a nemaš."
"Imaš li ti prema mojim?"
"Tvojim? Tvojim osećanjima?" U Filipovom glasu nije bilo zlobe,
već nečeg goreg: bilo je to iskreno, ogorčeno zaprepašćenje. "Ti nemaš
nikakva osećanja. Ti nikada ništa nisi osećao. Ti nikada nisi patio!"
Kao da su mu se ceo život sručio u lice kroz ono što je osetio i
video: osećaj koji je imao u kabini prve lokomotive na liniji Džon Galt i
Filipove oči, blede, vodnjikave oči, slika najnižeg ljudskog pada: ne
opire se bolu, a drskošću kostura prema živom biću zahteva da se
njegov bol smatra najvišom vrednošću. Nisi nikada patio, optuživale
su ga te oči i pred očima mu je bio prizor u kancelariji kada su mu
oduzeli rudnike trenutak kada je potpisao sertifikat o poklonu i predao
Rirdenov metal dani koje je proveo u avionu tragajući za ostacima
Degninog tela. Nisi nikada patio, govorile su oči s pravedničkim
prezirom dok se sećao kako je čestito i ponosno izdržavao te trenutke,
 j
odbijajući da se preda bolu, a taj osećaj se sastojao iz ljubavi, odanosti
uverenju da je radost svrha življenja, da ona nije nešto o šta se čovek
spotakne, već nešto što se mora postići, i da je izdaja dozvoliti da se
takvo saznanje valja u močvari trenutne patnje. Nisi nikada patio,
govorio je mrtvi pogled njegovih očiju, nikada ništa nisi osetio, zato
što se samo kroz patnju oseća ne postoji radost, samo bol i odsustvo
bola, samo bol i nula, kada se ne oseća ništa ja patim, izobličen sam
od patnje, sačinjen od zgusnute patnje, to je moja čistota, to je moja
vrlina i na tebi je, ti neizobličeni, koji se ne žališ, na tebi je da mi
olakšaš bol izlomi svoje nepaćeničko telo da bi zakrpio moje, izlomi
svoju bezosećajnu dušu da bi sprečio moju da dalje oseća i postići
ćemo krajnji cilj, pobedu nad životom, nulu! Sagledavao je prirodu
onih koji vekovima prihvataju propovednike uništavanja sagledavao
je prirodu neprijatelja protiv kojeg se čitavog života borio.
"Filipe", rekao je, "odlazi." Glas mu je bio poput zraka sunca u
mrtvačnici, jednostavan, suv, uobičajen glas poslovnog čoveka,
odzvanjao je zdravljem, obraćao se neprijatelju koji nije zavređivao ni
počast ljutnjom, čak ni užasnutošću. "I nemoj više pokušavati da uđeš
u krug fabrike, jer će na svakoj kapiji imati naređenje da te izbace ako
pokušaš da uđeš."
"Pa, na kraju krajeva..." reče Filip, ljutito i obazrivo, kao da blago
preti. "Mogao bih reći prijateljima da mi dodele posao ovde i primorati
te da to prihvatiš!"
Rirden je bio krenuo, ali se zaustavio, i okrenuo se da pogleda
brata. Filip do iznenadnog otkrovenja nije došao razmišljanjem, već
voden mračnim osećajem koji mu je bio jedini oblik svesti: osetio je
kako mu strah steže grlo i spušta se u utrobu pred očima mu je bila
fabrika: lebdeća plamena buktinja, istopljeni metal kako graciozno
klizi kroz prostor na osetljivim kablovima, otvori peći u kojima je sijao
ugalj, kranovi koji idu prema njemu, zabijaju se u nešto u blizini,
noseći tone čelika zahvaljujući nevidljivoj znazi magneta i znao je da
se plaši ovog mesta, smrtno plaši, da se ne usuđuje da se pomeri bez
zaštite i pomoći čoveka pred sobom a onda je pogledao visoku,
uspravnu priliku koja je stajala nepokretno, nepokolebljivog pogleda,
koja je kroz stenu i plamen videla kako da se sagradi ovo mesto i
shvatio je kako bi taj čovek, na koga je vršio pritisak, mogao lako
 j j g j g
izvesti da se kofa s usijanim metalom izvrne sekundu ranije, da kran
ispusti teret za dlaku ispred odredišta, i da ništa ne ostane od njega,
Filipa tražioca i da mu je jedina zaštita to što se takva pomisao rađa u
njegovoj glavi, a ne u glavi Henka Rirdena.
"Ali, bolje da sve bude na prijateljskoj osnovi", reče Filip.
"Bolje ti je", reče Rirden i udalji se.
Ljudi koji obožavaju bol pomislio je Rirden, zureći u viziju
neprijatelja kojeg nikada nije razumeo to su ljudi koji obožavaju bol.
Činilo mu se monstruozno, ali, začudo, nevažno. Ništa nije osećao. Kao
kada bi pokušao da oseti nešto prema nečem neživom, otpadu koji se
kotrija niz padinu pravo na njega.
Čovek može pobeći pred odronom ili podići zidove da ga zaustave,
može ga odron i smrviti ali je nemoguće ljutiti se, osećati odbojnost ili
s moralnog stanovišta razmatrati nešto neživo; ili, još gore, antiživo.
Bio je isto tako ravnodušan i nezainteresovan dok je sedeo u
sudnici u Filadelfiji i posmatrao te ljude kako obavljaju izvesne radnje
koje treba da mu obezbede razvod. Slušao ih je kako govore uopšteno,
recituju nejasne fraze o dokazima o počinjenoj prevari, igraju
zamršenu igru reči kojima se nišu saopštavale činjenice niti bilo šta
smisleno. Platio im je da to rade zakon mu nije davao drugi način da
dođe do slobode, nikakva prava da iznese činjenice i kaže istinu zakon
po kojem o njegovoj sudbini odlučuje proizvoljna samilost sudije, čije
je smežurano lice izražavalo ispraznu prevejanost.
Lilijan nije bila u sudnici; njen advokat bi s vremena na vreme
intervenisao s onoliko energije koliko bi mu bilo potrebno da propusti
vodu kroz raširene prste. Presuda se unapred znala, i znali su razlog;
nikakav drugi nije postojao već godinama, nije bilo nikakvog drugog
načela sem nečijeg hira. Smatrali su da je to prerogativ koji ide uz
službu; ponašali se kao da svrha čitave procedure nije da se ispita
slučaj, već da im se da posao, kao da im se posao sastojao u
recitovanju odgovarajućih formula, čiji krajnji efekat ne moraju znati,
kao da je sudnica mesto gde su pitanja o ispravnosti i neispravnosti
nebitna i gde su ljudi odgovorni za raspodelu pravde dovoljno mudri
da znaju da pravda ne postoji. Ponašali su se poput divljaka koji
obavljaju ritual smišljen da ih oslobodi objektivne stvarnosti.
 Ali deset godina njegovog braka jeste bila stvarnost, pomislio je a
ovi ljudi sebi daju pravo da raspložu njime, da odluče da li mu treba
dati šansu da bude zadovoljan na zemlji ili da bude osuđen na patnju
do kraja života. Setio se kako je strogo, bez samilosti, poštovao ugovor
o braku, sve ugovore i sve zakonske obaveze i shvatio kakvom je
zakonu njegovo obzirno poštovanje dogovora trebalo da služi.
Primetio je da su sudske marionete započele proces pogledavši ga
lukavo, prepredeno, kao da su saučesnlci koji dele krivicu, uzajamno
oslobođeni moralne osude. A onda, kada su opazili da je on jedini u
prostoriji koji gleda pravo u oči, video je kako im odbojnost u očima
raste. S nevericom je shvatio šta su očekivali od njega: od njega, žrtve,
okovane, vezane, ućutkane, s mitom kao jedinim sredstvom, očekivali
su da poveruje da je ta kupljena farsa zapravo zakonski proces, da
ukazi kojima su ga porobili imaju moralnu vrednost, da je kriv jer je
loše uticao na intergritet čuvara zakona, i da je krivica njegova, ne
njihova. Kao da su opljačkanu žrtvu okrivili za loš uticaj na integritet
pljačkaša. Pa ipak pomislio je generacijama političari ucenjuju, a
krivicu ne snose pohlepne birokrate već okovani industrijalci, ne ljudi
koji preprodaju zakonske usluge već ljudi koji su primorani da ih
kupuju, i generacijama u svim tim krstaškim ratovima protiv korupcije
lek nikad nije bio oslobađanje žrtava već Još veća moć iznuđivanja u
rukama iznuđivača. Jedina krivica koju snose žrtve Jeste ta što su to
prihvatale kao krivicu.
Kada je izašao iz sudnice na prohladnu kišicu tog sivog
popodneva, osećao se kao da se razveo ne samo od Lilijan, već od
celog društva, koje je podržavalo proces kojem je prisustvovao.
Na licu njegovog advokata, postarijeg čoveka stare škole, bio je
izraz kao da je žudeo da se okupa.
"Je li, Henk", pitanje je bilo jedini komentar, "da li ovi pljačkaši
hoće nešto od tebe?"
"Ne, koliko znam. Zašto?"
"Prošlo je suviše glatko. Na izvesnim mestima sam očekivao
pritisak i nagoveštaje da hoće još, ali su momci preleteli preko toga.
Kao da je s visokog mesta stigla naredba da se s tobom postupa blago
i da puste da bude po tvom. Da li planiraju nešto u vezi s tvojim
fabrikama?"
 "Ne, koliko znam", reče Rirden i iznenadi ga pomisao: Niti me je
briga.
Istog popodneva je u fabrici video Dadilju kako hita prema njemu
nezgrapna, živahna prilika sada je nastupala sa čudnovatom
kombinacijom odsečnosti, nespretnosti i odlučnosti u kretnjama.
"Gospodine Rirden, želeo bih da razgovaram s vama." Glas mu je
bio snebivljiv, a ipak nekako čudno čvrst.
"Da čujem."
"Želeo bih nešto da vas zamolim." Mladićevo lice je bilo ozbiljno i
zategnuto. "Hteo bih da znate da znam da bi trebalo da me odbijete,
ali ipak želim da vas pitam... I... ako suviše sebi dozvoljavam, onda me
samo oterajte do đavola."
"Dobro. Izvolite."
"Gospodine Rirden, da li biste mi dali posao?" Njegov trud da zvuči
normalno odavao je da su iza te molbe stajali dani borbe sa samim
sobom. "Želim da napustim sadašnje mesto i da počnem da radim.
Mislim, da zaista radim u čeličani, kao što sam hteo kada sam
počinjao, davno. Želim da zarađujem za život. Dosta mi je
lenstvovanja."
Rirden nije mogao da se ne osmehne i podseti ga, citirajući: "De,
de, što bismo koristili takve reči, Neapsolutni? Ako ne koristimo ružne
reči, onda ružnoće i nema i..." Ali je video očajničku molbu na
mladićevom licu i stao, i osmeh mu je nestao.
"Ozbiljan sam, gospodine Rirden. I znam šta ta reč znači, i to jeste
prava reč. Dosta mi je da me plaćaju, vašim novcem, da ne radim
ništa sem da vam onemogućujem da zarađujete. Znam da su svi koji
danas rade naivčine u očima gadova kao što sam ja, ali... pa, do
vraga, radije bih bio i naivčina ako je to sve što čovek danas može da
bude!" Glas mu je prerastao u uzvik. "Izvinite, gospodine Rirden", reče
kruto, skrenuvši pogled. Sledećeg trenutka nastavio je onim drvenim
bezosećajnim tonom: "Želim da prestanem s reketiranjem koje sam
obavljao kao zamenik direktora prodaje. Ne znam da li ću vam biti od
koristi, imam diplomu iz metalurgije, ne vredi ni koliko papir na
kojem je odštampana. Ali, mislim da sam naučio malo posao za ove
dve godine koliko sam ovde i, ako vam mogu biti od ikakve koristi,
kao čistač, portir ili bilo šta što mislite da bih mogao raditi, reći ću im
 g
šta da urade sa svojim direktorskim mestom i preći ću da radim za
vas sutra, sledeće nedelje, ovog časa, ili kad god kažete." izbegavao je
da pogleda u Rirdena, ne zato što je tako hteo već kao da je osećao da
nema pravo na to.
"Zašto si se plašio da me pitaš?" reče Rirden blago.
Mladić ga pogleda rezignirano, zaprepašćen, kao da je odgovor
smatrao očiglednim. "Zbog toga kako sam počeo ovde i kako sam se
ponašao i šta predstavljam, trebalo bi da mi razbijete zube što sam
došao da vas molim za uslugu!"
"Ti si stvarno naučio puno za ove dve godine."
"Ne, ja..." Pogledao je Rirdena, shvatio, skrenuo pogled i drvenasto
rekao: "Da... ako tako mislite."
"Slušaj, momče, ovog trena bih ti dao posao, i poverio ti više od
posla čistača, da to zavisi od mene. Ali, zar si zaboravio Odbor za
unifikaciju? Ja tebe ne mogu da zaposlim a ti ne možeš da daš otkaz.
Naravno, ljudi stalno daju otkaz, i mi zapošljavamo druge pod lažnim
imenima i sa izmišljenim papirima koji dokazuju da već godinama
ovde rade. Ti to znaš i hvala ti što si ćutao o tome. Ali, zar misliš da bi
tvojim prijateljima u Vašingtonu promaklo kada bih tebe tako
zaposlio?"
Mladić polako odmahnu glavom.
"Zar misliš, kad bi otišao iz službe i postao čistač, da oni ne bi
shvatili tvoj razlog?"
Mladić klimnu glavom.
"Da li bi ti dozvolili da odeš?"
Mladić odmahnu glavom. Nakon nekoliko trenutaka reče, izgubljen
i zaprepašćen: "Nisam na to ni pomislio, gospodine Rirden. Zaboravio
sam na njih. Stalno sam razmišljao o tome da li ćete vi hteti da me
primite i jedino mi je bilo bitno šta ćete vi odlučiti."
"Znam."
"A... to i jeste jedino bitno, u stvari."
"Da, Neapsolutni, u stvari."Mladićeve usne su se iznenada trgle,
razvukle u kratki, neveseli osmeh. "Izgleda da sam vezan gore nego
bilo koja naivčina."
"Jesi. Ništa sad ne možeš, osim da zamoliš Odbor za unifikaciju za
dozvolu da promeniš posao. Podržaću tvoju molbu, ako hoćeš da
 j
pokušaš samo, mislim da ti neće dozvoliti. Mislim da ti neće dozvoliti
da radiš za mene."
"Ne. Neće."
"Ako budeš dobro manevrisao i lagao, možda ti dozvole da se
prebaciš na privatni posao sa nekom drugom čeličanom."
"Ne! Neću da idem drugde! Ne želim da idem odavde!" Stajao je i
posmatrao nevidljivo isparavanje kiše nad plamenovima iz peći.
Nakon nekog vremena, tiho reče: "Biće bolje da ostanem tu gde sam.
Bolje da i dalje budem kod vas zamenik pljačkaša. Osim toga, kad bih
ja otišao, bogzna kakvog bi vam gada navukli na vrat umesto mene!"
Okrenuo se. "Oni nešto smišljaju, gospodine Rirden. Ne znam o čemu
se radi, ali nešto vam spremaju."
"Šta?"
"Ne znam. Ali poslednjih nekoliko nedelja paze na svako radno
mesto, na svako napuštanje posla i uvlače svoju bandu u fabriku. I to
neku čudnu bandu neki su pravi razbojnici, i zakleo bih se da ranije
nisu ni zakoračili u čeličanu. Dobio sam naređenje da ubacim što više
'naših momka'. Nisu hteli da mi kažu zašto. Ne znam šta planiraju.
Pokušavam da izvučem iz njih, ali stalno vrdaju. Mislim da mi više ne
veruju. Nisam više onaj stari, pretpostavljam. Samo znam da se
spremaju da ovde nešto izvedu."
"Hvala što si me upozorio."
"Pokušaću da saznam nešto o tome. Daću sve od sebe da to uradim
na vreme." Okrenuo se naglo i krenuo, a onda zastao: "Gospodine
Rirden, da zavisi od vas, da li biste mi dali posao?"
"Bih, vrlo rado, i to smesta."
"Hvala vam, gospodine Rirden", rekao je ozbiljno i tiho, a onda se
udaljio.
Rirden je stajao, gledao za njim i bi mu ga žao; shvatio je, sa
sažaljivim osmehom, šta je to bivši relativista, bivši amoralista poneo
sa sobom kao utehu.
Popodne 11. septembra otkinuta se bakarna žica u Minesoti,
zaustavljajući pokretnu traku u silosu na maloj seoskoj stanici Tegart
transkontinentala .
Žitna reka je tekla autoputevima, običnim putevima, napuštenim
seoskim puteljcima, napuštajući hektare obrađene zemlje, i slivala se
 j j j
na krhke brane železničkih stanica Kretala se dan i noć, najpre u
obliku kapi koje su prerastale u potoke, pa rečice, i na kraju u
nabujale rekekretala se na paralizovanim kamionima sa brekćućim,
tuberkuloznim motorima na zaprežnim kolima koja su vukli
neuvežbani, izgladneli kosturi od konja na teretnim kolima koja su
vukli volovi zahvaljujući strpljenju i poslednjim atomima snage ljudi
koji su preživeli dve katastofalne godine i primili trijumfalnu nagradu
u ovogodišnjoj džinovskoj žetvi, ljudi koji su krpili kamione i kola
žicama, ćebadima, užadima i neprospavanim noćima, da izdrže još
ovo putovanje, otpreme žito i sruše se na cilju, ali da onima kojima je
žito pripadalo pruže šansu da prežive.
Svake godine u ovo doba još jedno kloparanje je odzvanjalo
zemljom, dovlačeći teretne vagone iz svih delova kontinenta do
odeljenja Tegart transkontinentala u Minesoti, udari točkova na vozu
su prethodili cviljenju vagona, kao udaljeni eho koji se pažljivo
planira, predviđa i tempira da bi se susreo s bujicom. Odeljenje u
Minesoti je dremalo cele godine, i buknulo bi životom od zvukova
žetve; četrnaest hiljada vagona bi se nagomilalo u manevarskoj
stanici; ovoga puta su očekivali petnaest hiljada. Prvi žitni vozovi
počeli su da kanališu reku u izgladnele mlinove, zatim pekare, zatim
stomake nacije i svi vozovi, vagoni i dizalice bili su bitni, nije bilo ni
minuta ni milimetra viška.
Edi Vilers je posmatrao Degnino lice dok je pregledala kartone u
datoteci za hitne slučajeve; po izrazu njenog lica znao je šta je na
njima. "Terminal", rekla je tiho, zatvarajući datoteku. "Telefoniraj
onima dole na terminalu, neka pošalju pola zaliha žice u Minesotu."
Edi ništa nije rekao, samo je poslušao.
Ništa nije rekao onog jutra kada je na njen sto stavio telegram iz
Tegartovog predstavništva u Vašingtonu; obaveštavali su ih o novoj
uredbi kojom se, zbog opasne nestašice bakra, vladinim posrednicima
naređuje preuzimanje svih rudnika bakra i poslovanje u skladu s
opštim potrebama. "E pa", rekla je bacajući telegram u korpu za
otpatke, "Montana je gotova."
Ništa nije rekla kada je Džejms Tegart najavio da će izdati
naređenje da se ukinu svi vagon-restorani u vozovima Tegart. "Ne
možemo to više priuštiti", objasnio je, "uvek smo gubili novac na tim
 j j g
prokletim restoranima, a ako nigde nema hrane, ako se restorani po
gradovima zatvaraju jer se nigde ne može doći do kilograma konjskog
mesa, kako se od železnice može očekivati da u tome uspe? A što
bismo uopšte i hranili putnike? Treba da su srećni što im
obezbeđujemo prevoz, putovali bi zaprežnim kolima, neka sami
pripemaju hranu za put, šta to nas briga? nemaju nijedan drugi voz
kojim bi išli!"
Telefon na njenom stolu nije više bio oglašivač novih poslova, već
sirena za uzbunu, za očajničke pozive u pomoć. "Gospođice Tegart,
nema bakarne žice!"
"Ekseri, gospođice Tegart, najobičniji ekseri, možete li nekome reći
da nam pošalje jedno pakovanje eksera?"
"Možete li negde pronaći farbu, gospođice Tegart, bilo kakvu
vodootpornu farbu?"
Ali, trideset miliona dolara subvencija iz Vašingtona oteklo je u
projekat sa sojom u nepregledne hektare u Luizijani na kojima je zrela
soja, projekat koji je organizovala i propagirala Ema Čalmers, da bi se
izmenile navike u ishrani nacije. Ema Čalmers, bolje poznata kao
Kipova majka, bila je stari sociolog i godinama se vrzmala po
Vašingtonu, kao što se žene njenih godina i karaktera vrzmaju po
barovima. Iz nekog razloga koji niko nije mogao objasniti, zbog smrti
sina u katastrofi u tunelu, dobila je u Vašingtonu oreol mučenice, još
izraženiji time što je nedavno prešla u budizam. "Soja je mnogo čvršća,
hranljivija i ekonomičnija biljka od svih ekstravagantnih namirnica
koje se obično očekuju u našem rasipnom, preobilnom načinu
ishrane", rekla je Kipova majka preko radija; glas joj zvučao kao da
pada u kapima, ne vode, već majoneza "Soja je izvrsna zamena za
hleb, meso, žitarice i kafu i kad bismo svi prihvatili soju kao osnovnu
namirnicu, to bi rešilo nacionalnu nestašicu hrane i omogućilo
ishranu većeg broja ljudi. Najbolja hrana za najveći broj to je moj
slogan. U ovakvo vreme, kada su potrebe društva veoma velike, naša
je dužnost da žrtvujemo želju za luksuznom hranom i da jelom opet
dođemo do prosperiteta navikavajući se na jednostavne, hranljive
namirnice, zahvaljujući kojima ljudi sa istoka tako plemenito žive
vekovima. Mnogo bismo mogli naučiti od ljudi sa istoka."
 "Bakarne cevi, gospođice Tegart, možete li negde nabaviti bakarne
cevi za nas", glasovi su je molili preko telefona.
"Nema zakivaka, gospođice Tegart!"
"Šrafcigeri, gospođice Tegart!"
"Sijalice, gospođice Tegart, nema sijalica nigde u krugu od tri
stotine kilometara oko nas!"
Ali, pet miliona dolara trošilo je odeljenje moralne strategije pri
Narodnoj operi, koja je putovala zemljom i davala besplatne predstave
ljudima koji s jednim obrokom na dan, nisu imali snage ni da odu na
operu. Sedam miliona dolara je dodeljeno psihologu na čelu projekta
koji je trebalo da reši svetsku krizu tako što će istražiti prirodu bratske
ljubavi. Deset miliona dolara je dodeljeno proizvođaču novog
električnog upaljača za cigarete a nigde u prodavnicama u zemlji nije
bilo cigareta. Na pijaci je bilo baterijskih lampi, ali ne i baterija; radija,
ali ne i katodnih cevi; kamera, ali ne i filma. Proizvodnja aviona je, po
proglasu, "privremeno obustavljena". Zabranjeno je putovanje avionom
iz ličnih razloga, avioni su bili rezervisani za one koji su putovali
zarad "opšteg dobra". Industrijalac koji je išao na put da bi spasao
svoju fabriku nije radio za opšte dobro, i nije mogao da uđe u avion;
vladin službenik koji je prikupljao porez jeste, i on je mogao.
"Ljudi kradu šrafove i zavrtnje iz železničkih ploča, gospođice
Tegart, kradu ih noću, zalihe nam nestaju, skladište je prazno, šta da
radimo, gospođice Tegart?"
U Narodnom parku u Vašingtonu je radi turista postavljen
supertelevizor u boji sa ekranom od pedeset inča, a u Državnom
naučnom institutu postavljen je superciklotron za proučavanje
kosmičkih zraka, radi istraživanja koje treba da se završi za deset
godina.
"Nevolja s današnjim modernim svetom", rekao je dr Stedler preko
radija, na ceremoniji povodom puštanja ciklotrona u rad, "jeste što
suviše mnogo ljudi suviše mnogo razmišlja. To je uzrok svih sadašnjih
strahova i sumnji. Prosvećeni građanin bi trebalo da se mane
praznovernog obožavanja logike i zastarelog oslanjanja na razum.
Kao što laici ostavljaju medicinu lekarima i elektroniku inženjerima,
tako i ljudi koji nisu stručni za razmišljanje treba da prepuste
razmišljanje ekspertima, i da imaju poverenja u njihov autoritet. Samo
 j j j j j
eksperti mogu razumeti otkrića moderne nauke, oni su dokazali da je
misao iluzija, a um, zapravo, mit."
"Ovo doba patnje i jada jeste božija kazna za čoveka jer je počinio
greh oslanjajući se na razum!" urlali su pobedonosno glasovi
mističara svake sekte i vrste, na uglovima ulica, u kišom natopljenim
šatorima, u oronulim hramovima. "Ovo iskušavanje jeste posledica
čovekovog pokušaja da živi uz pomoć razuma! Eto dokle su vas doveli
razmišljanje, logika i nauka! Neće biti spasa dok čovek ne shvati da je
njegov smrtni um nemoćan da reši probleme i ne vrati se veri, veri u
Boga, veri u višu vlast!"
A svakoga dana se susretala s konačnim proizvodom svega
prethodnog, naslednikom i skupljačem Kafijem Megsom, čovekom
imunim na razmišljanje. Kafi Megs se šetkao kancelarijama Tegart
transkontinentala u poluvojničkoj bluzi, noseći sjajnu kožnu aktovku,
kojom je lupkao o sjajne kožne pantalone. Nosio je pištolj u jednom
džepu a zečju šapu u drugom.
Kafi Megs ju je izbegavao; u njegovom ponašanju su se nazirali i
prezir kao da ju je smatrao nerealnim idealistom, i sujeverno
strahopoštovanje kao da je posedovala neku nerazumljivu moć s
kojom nije želeo da se suočava. Kao da je smatrao da njeno prisustvo
ne pripada njegovoj predstavi o železnici, a ipak se nije usuđivao da
ga dovodi u pitanje. Prema Džimu se ponašao nekako nestrpljivo,
odbojno, kao da je Džimova dužnost bila da se nosi s njom i da ga
štiti; i, kao što je od Džima očekivao da obezbedi rad železnice a njega
oslobodi za praktičnije aktivnosti, tako je očekivao i da je kontroliše,
kao da je deo opreme.
S druge strane prozora u "njenoj kancelariji, u daljini, poput
flastera zalepljenog preko rane na nebu, stajao je prazan ekran
kalendara. Niko ga nije popravio od one noći kada se na njemu
pojavila Fransiskova oproštajna poruka. Zvaničnici koji su pojurili
prema tornju te noći zaustavili su motor kalendara i iscepali film
izvlačeći ga iz projektora. Pronašli su delić na kom se nalazila
Fransiskova poruka, zalepljena na traci s datumima, ali koju je
zalepio, koje ušao u zaključanu prostoriju, kada i kako, tročlana
komisija, koja još uvek istražuje taj slučaj, nikada nije otkrila. Čekajući
na ishod njihovih napora, ekran je visio prazan i nepomičan iznad
grada.
Bio je prazan i 14. septembra, kada je zazvonio telefon u njenoj
kancelariji. "Neki čovek iz Minesote", obavestio ju je sekretaričin glas.
Bila je rekla sekretarici da će prihvatiti svaki poziv. Bile su to
molbe za pomoć i njen jedini izvor informacija. U vreme kada glasovi
železničkih zvaničnika nisu izgovarali ništa sem zvukova kojima je cilj
bio izbegavanje komunikacije, glasovi bezimenih ljudi su bili poslednja
veza sa sistemom, poslednje iskrice razuma i izmučene čestitosti koje
bi tu i tamo sevnule na kilometrima pruge Tegart.
"Gospođice Tegart, nije na meni da vas zovem, ali niko drugi neće",
rekao je glas koji se ovog puta čuo iz slušalice; zvučao je mlado i
suviše smireno. "Za dan-dva ovde će se desiti katastrofa kakvu nikada
nisu videli, i neće više moći da je skrivaju, samo što će tada biti suviše
kasno, ako već nije suviše kasno."
"O čemu se radi? Ko ste vi?"
"Jedan od vaših službenika u odeljenju u Minesoti, gospođice
Tegart. Za dan-dva vozovi će prestati da idu odavde a vi znate šta to
znači u jeku žetve. U jeku najveće žetve koju smo ikada imali. Staće
zato što nema vagona. Ove godine nam niko nije poslao teretne
vagone za žetvu."
"Šta ste rekli?" Kao da su minuti delili reči izgovorene neprirodnim
glasom koji kao da nije bio njen.
"Niko nije poslao vagone. Trebalo je da ih bude petnaest hiljada do
sada. Koliko sam uspeo da saznam, imamo samo osam hiljada.
Upravno odeljenje zovem već nedelju dana. Stalno mi govore da ne
brinem. Kada sam ih poslednji put pozvao, rekli su mi da gledam
svoja posla. Svaki silos, svako skladište, svaka brvnara, garaža i sala
za zabave duž pruge puni su žita. Kod Šermanovih silosa kolona
kamiona i zaprežnih kola duga tri kilometra čeka na putu. Kod stanice
Lejkvud trg je prepun, tako je već tri noći. Stalno nam govore da je to
privremeno, da vagoni stižu i da ćemo nadoknaditi izgubljeno vreme.
Nećemo. Vagoni ne stižu. Tražio sam koga god sam mogao. Shvatio
sam po tome kako su odgovarali: znaju, ali niko neće da prizna. Plaše
se, plaše se da se pokrenu, da kažu nešto, da pitaju, odgovore. Samo
misle na to ko će biti kriv kada žetva istrune ovde oko stanica a ne ko
će je prevesti. Možda to sad niko i ne može. Možda ni vi ništa ne
možete da uradite. Ali, mislio sam da ste vi još jedina osoba koja to
želi da zna i da vam neko mora reći."
"Ja..." Jedva je disala. "Tako znači... Ko ste vi?"
"Ime nije bitno. Kada prekinem vezu, postaću dezerter. Ne želim da
budem ovde i gledam šta se dešava. Ne želim da učestvujem u tome
više. Srećno, gospođice Tegart."
Veza se prekinula. "Hvala vam", rekla je u slušalicu nemog aparata.
Kada je ponovo postala svesna kancelarije i dozvolila sebi da nešto
oseti bilo je podne narednog dana. Stajala je nasred kancelarije,
provlačila ukočene, krute prste kroz kosu, sklanjajući pramen s lica i
na trenutak se zapitala gde se nalazi i šta se to neverovatno desilo za
poslednjih dvadeset sati. Bila je užasnuta, znala je da je taj osećaj nije
napuštao od trenutka kada je začula prve reči čoveka s druge strane
žice, jedino nije imala vremena da ga prepozna.
Nije mnogo toga ostalo u njenom sećanju od poslednjih
dvadesetak sati, samo nepovezani delići, a na okupu ih je držala
konstanta koja ih je i omogućila meka, bezoblična lica ljudi koji su se
trudili da od sebe sakriju odgovor na postavljena pitanja. Od časa
kada su joj rekli da je direktor Odeljenja za servisiranje vagona već
nedelju dana negde van grada i da nije ostavio adresu gde bi ga
mogli pronaći, znala je da je izveštaj onog čoveka iz Minesote tačan.
Pomoćnici iz Odeljenja za servisiranje nisu ni potvrđivali ni
demantovali izveštaj, neprestano su joj pokazivali papire, naređenja,
formulare, dokumenta, na kojima su bile reči na njihovom maternjem
jeziku, ali nisu imale veze s razumljivim činjenicama. "Da li su teretni
vagoni poslati u Minesotu?"
"Formular 357V je detaljno popunjen, kako i zahteva služba
koordinatora u saglasju sa instrukcijama kontrolora i Direktivom 11-
493."
"Da li su teretni vagoni poslati u Minesotu?"
"Ulaze za avgust i septembar obrađivao je..."
"Da li su teretni vagoni poslati u Minesotu?"
"Moja dokumentacija pokazuje razmeštaj teretnih vagona po
državama, datumima, tipu i..."
"Da li znate da li su teretni vagoni poslati u Minesotu?"
 g
"Što se tiče međudržavnog kretanja teretnih vagona, moram da vas
uputim na dokumentaciju gospodina Bensona i gospodina..."
Iz dokumentacije se ništa nije videlo. Bili su tu pažljivo uknjiženi
ulazi, svaki sa četiri moguća značenja, sa referencama koje su
upućivale na druge reference, one su se, pak, odnosile na krajnje
reference, a njih u dokumentima nije bilo. Nije joj trebalo dugo da
otkrije da teretni vagoni nisu poslati u Minesotu i da je naređenje
došlo od Kafija Megsa ali ko ga je izvršio, ko je zavarao trag, koji je
pokorni službenik preduzeo kakve korake da bi očuvao privid
uobičajenog poslovanja, bez ijednog protesta da privuče pažnju nekog
hrabrijeg čoveka, ko je falsifikovao izveštaje, i kuda su otišli vagoni -
činilo se u početku nemoguće otkriti.
Satima te noći dok je mala, očajna grupa, po naređenjima Edija
Vilersa, zvala svako odeljenje, svaku stopu, depo, stanicu, sporedni i
mrtvi kolosek Tegart transkontinentala , radi svakog teretnog vagona
na vidiku ili u domašaju, naređivala im da istovare, bace, izbace sve i
smesta krenu za Minesotu, i onda zvala svaku manevarsku stanicu,
redovnu stanicu i predsednika svake iole žive železnice, bilo gde na
mapi, moleći za vagone za Minesotu ona je na licima kukavica tražila
putokaz za nalaženje nestalih teretnih vagona.išla je od direktora
železnice do bogatih otpremnika za vašingtonske zvaničnike i natrag
taksijem, telefonom, telegramima po tragu promrmljanih nagoveštaja.
Traganje se približilo kraju kad je čula piskutavi glas žene,
predstavnika za javnost pri Vašingtonu, kako uvređeno preko telefona
govori: "E pa, na kraju krajeva, diskutabilno je da li je žito neophodno
za opšte dobro ima i progresivnijih pogleda, po kojima je soja možda
mnogo značajnija" a onda je do podneva stajala nasred kancelarije,
znajući da su teretni vagoni namenjeni za žito iz Minesote poslati da
prevoze soju iz močvara Luizijane, po projektu Kipove majke.
Prve vesti o katastrofi u Minesoti pojavile su se u novinama tri
dana kasnije. Izveštavaie su o tome da su farmeri, koji su na ulicama
Lejkvuda čekali šest dana nemajući gde da smeste svoje žito niti
vozove kojim bi ga otpremili, demolirali lokalnu sudnicu,
gradonačelnikovu kuću i železničku stanicu. Zatim su te vesti
iznenada nestale, novine su zaćutale, a onda su usledile opomene
kako ne treba verovati nepatriotskim glasinama.
 g
Dok su iz mlinova i žitnih tržnica zemlje telefonom preklinjali, slali
telegrame Njujorku i delegatima u Vašingtonu, dok su nizovi teretnih
vagona iz raznih krajeva zemlje milili poput zarđalih gusenica preko
celog kontinenta u pravcu Minesote žito i nada čitave zemlje čekali su
i propadali na praznim prugama, pod neprekidnim zelenim svetlosnim
signalima, koji su pozivali nepostojeće vozove da se pokrenu.
Za komunikacionim pultom Tegart transkontinentala mala grupa
je zvala, tražila teretne vagone, ponavljajući, poput posade broda koji
tone, SOS signal koji niko nije čuo. Bilo je teretnih vagona koji su
mesecima stajali natovareni u krugovima kompanija čiji su vlasnici
bili prijatelji preprodavača prioriteta, ali oni su ignorisali uspaničene
zahteve da se vagoni istovare i puste. "Recite toj železnici da ide..."
usledile su neprenosive reči, i to je bio odgovor braće Smeter iz
Arizone na SOS iz Njujorka.
U Minesoti su skidali vagone sa svakog koloseka, na planinskom
vencu Mesabi, iz rudnika Pola Larkina, gde su vagoni čekali na
slabašan tok rude. Tovarili su žito u vagone za rudu, vagone za ugalj,
u već krcate stočne vagone, iz kojih je tanki zlatni mlaz curio prugom
dok su kloparali. Sipali su žito u putničke vagone, preko sedišta,
rešetki i pričvršćenih komada voznog nameštaja, da bi ga otpremili,
pokrenuli, i po cenu da odleti u jaruge duž pruge ako opruge iznenada
popuste, od eksplozije koju bi mogle izazvati zapaljene kutije s
dokumentacijom.
Borili su se da se pokrenu, bez pomisli o odredištu, zarad samog
kretanja, poput paralitičara koji doživljava moždani udar i bori se
divljim, krutim, neverovatnim trzajima protiv saznanja da odjednom
više ne može da se kreće. Nije bilo drugih železnica: Džejms Tegart ih
je usmrtio; nije bilo brodova na jezerima; Pol Larkin ih je usmrtio.
Postojala je samo jedna železnica i mreža zapuštenih autoputeva.
Kamioni i zaprežna kola farmera koji su čekali vozove krenuli su
da se naslepo rastežu putevima, bez mapa, na e, hrane za konje
kretali su se ka jugu, prema zamišljenim mlinovima, ne znajući koju
će razdaljinu morati preći, samo su znali da je iza njih smrt kretali se,
i padali po putevima, u jarugama, u ruševinama trulih mostova.
Jednog su seljaka pronašli na kilometar od olupine kamiona kako
mrtav potrbuške leži u jarku, na ramenima mu je još uvek bio džak
 j j j
žita. Onda se nad prerijama Minesote otvorilo nebo; žito je od kiše
trulilo na železničkim stanicama; njeni udari o gomile nasute duž
pruge spirali su zlatna zrna u zemlju.
Ljudi iz Vašingtona su se poslednji uspaničili. Oni nisu pratili vesti
iz Minesote, već osetljivo balansiranje prijateljstava i obaveza; nisu
vagali sudbinu žetve, već neznane posledice nepredvidljivih osećanja
nemislećih ljudi neograničene moći. Čekali su, izbegavali sve molbe,
izjavljivali: "Ma, to je smešno, ne treba brinuti! Ti Tegartovi su uvek na
vreme prevozili žito, preneće ga nekako i sad!"
A onda, kada je izvršni organ države Minesote zatražio od
Vašingtona vojnu pomoć zbog nemira, jer ih više nisu mogli
kontrolisati za dva sata su donete tri odluke, njima su zaustavljeni svi
vozovi u zemlji i hitno poslati u pravcu Minesote. Vesli Mauč je
potpisao naređenje kojim su oslobođeni svi teretni vagoni u službi
Kipove majke. Ali tada je već bilo kasno. Teretni vagoni u njenoj službi
bili su u Kaliforniji, tamo je soju poslao napredni koncern sastavljen
od sociologa propovednika kulta istočnjačkog asketizma, i poslovnih
ljudi, koji su se pre toga bavili reketiranjem.
U Minesoti su farmeri palili svoje farme, uništavali silose, domove
okružnih zvaničnika, sukobljavali se duž pruge, neki su je uništavali,
neki branili životima i, bez ikakvog cilja osim nasilja, umirali na
ulicama opustošenih gradova, u nemim jarugama, u noćima bez
puteva.
Onda je ostao samo oštar zapah žita koje je trulilo u poludogorelim
gomilama nekoliko stubova dima uzdizalo se iznad ravnice,
nepokretnih nad čađavim ruševinama a u kancelariji u Pensilvaniji
Henk Rirden je sedeo za radnim stolom, gledao u listu ljudi koji su
bankrotirali; bili su to proizvođači poljoprivredne opreme; nije im
plaćeno i oni nisu mogli platiti njemu.
Soja nije stigla do prodavnica u zemlji: požnjevena je prerano, bila
je plesniva i nepogodna za ishranu.
U noći 15. oktobra otkinula se bakarna žica u Njujorku, na
podzemnom kontrolnom tornju terminala Tegart, posle čega se ugasila
čitava signalizacija.
Otkinula se samo jedna žica, ali je izazvala kratak spoj i blokirala
saobraćajni sistem; signali za pokret i opasnost su nestali s tabli na
 j g
kontrolnim tornjevima i kolosecima. Crvena i zelena svetla su ostala
crvena i zelena, iz njih nije izbijala životnost koju daruje čulo vida,
samo mrtav, ukočeni pogled staklenih očiju. Na ulasku u grad, kolone
vozova su se sakupljale ispred tunela terminala i narastale u
minutima nepokretnosti, kao krv u venama koja, zaprečena ugruškom,
ne može da jurne u komore srca.
Degni je te noći sedela za stolom u privatnoj trpezariji Vejn-
Foklanda. Vosak je kapao sa sveća na bele listove kamelija i lovora u
dnu srebrnog svećnjaka, aritmetički proračuni su bili ispisani na
stolnjaku od damasta, a opušci cigara plivali u posudama s ružinim
laticama. Za stolom su, sučelice njoj, sedela šestorica u svečanim
odelima: Vesli Mauč, 3 u džin Loson, dr Flojd Feris, Klem Veterbi,
Džejms Tegart i Kafi Megs.
"Zašto?" pitala je kada joj je Džim bio rekao da treba da dođe na tu
večeru.
"Pa... zato što se naš Upravni odbor sastaje sledeće nedelje."
"I?"
"Verovatno te interesuje šta će odlučiti na sastanku Upravnog
odbora."
"Pa, ne baš. Da li će nešto odlučiti na sastanku odbora?"
"Pa, ne baš."
"Hoće li odluku doneti na toj večeri?"
"Ne baš... uh, zašto uvek moraš biti toliko kategorična? Ništa nije
kategorično. Sem toga, insistirali su da ti dođeš."
"Zašto?"
"Zar to nije dovoljno?"
Nije pitala zašto su ti ljudi sve bitne odluke donosili na takvim
zabavama; znala je da su to radili. Znala je da su se, iza sveg tog
tobožnjeg kloparanja i laparanja na sednicamasaveta, sastancima
komiteta i javnim debatama, odluke zapravo donosile unapred, tajno i
kao usput, na svečanim ručkovima, večerama, u barovima, i što je
ozbiljnija bila tema to se na neobavezniji način problem rešavao. Bio
je to prvi put da zovu nju, autsajdera i neprijatelja, na jednu od tajnih
sednica; bilo je to priznanje činjenice da im je potrebna i možda prvi
korak ka njihovoj predaji, i tu šansu nije nameravala da propusti.
 Ali, dok je sedela u svećama osvetljenoj trpezariji, bila je uverena
da nema šanse; uznemireno je odbijala da prihvati tu uverenost, nije
shvatala razlog, a ipak je osećala letargičnu nespremnost da započne
bilo kakvo ispitivanje.
"Mislim da ćete se složiti, gospođice Tegart, da, izgleda, više nema
ekonomske osnove da i dalje postoji železnička linija u Minesoti,
koja..."
"Čak će se i gospođica Tergart sigurno složiti da se ukazuje potreba
za izvesnim privremenim smanjivanjem troškova, dok..."
"Niko, čak ni gospođica Tegart, ne može poreći da je nekad
neophodno žrtvovati delove radi opstanka celine..."
Dok je slušala kako svako pola sata olako u konverzaciju ubacuju
njeno ime, a da nikada ni na kratko nisu pogledali u njenom pravcu,
zapitala se zbog čega su želeli da bude prisutna. Nije se radilo o
pokušaju da je zavaraju, ne bi li pomislila kako se oni konsultuju s
njom, već o nečem gorem: pokušavali su sebe da zavaraju uverenjem
da ona pristaje. S vremena na vreme bi joj postavili pitanje i prekinuli
je pre no što bi završila prvu rečenicu odgovora. Kao da su želeli njeno
odobravanje ne želeći pri tom da saznaju da li zapravo odobrava ili
ne.
Neki detinjasti, grubi oblik samoobmanjivanja naveo ih je da ovo
upriliče kao svečanu večeru. Ponašali su se kao da se nadaju da će, uz
pomoć otmenlh, luksuznih predmeta, zaslužiti moć i čast kakvu su ti
predmeti nekada simbolizovali ponašali su se, pomislila je, poput
divljaka koji proždiru leš protivnika u nadi da će poprimiti njegovu
snagu i vrednost.
Zažalila je što se obukla tako kako se obukla. "To je svečana
prilika", rekao joj je Džim, "ali nemoj preterivati... hoću da kažem,
nemoj izgledati previše bogato... poslovni ljudi ne bi trebalo da deluju
arogantno u ovakvim vremenima... nije da sad treba da izgledaš
pohabano, ali, ako bi mogla nekako da nagovestlš... pa, skromnost... to
bi im se svidelo, znaš, onda bi osećali da su veliki."
"Stvarno?" rekla je, okrenuvši glavu.
Nosila je crnu haljinu koja je izgledala kao da je samo prekrstila
tkaninu preko grudi i pustila da joj blago i talasasto pada na stopala,
poput kakve grčke tunike; bila je od satena, tako laganog i tankog da
 g j g g g
je mogao poslužiti i za spavaćicu. Bleskanje tkanine koje se slivalo i
klizilo prateći pokrete navodilo je na pomisao da je i svetlost u sobi
gde se nalazila njena lična svojina, pokorna pokretima njenog tela;
obavijala ju je blistavošću luksuznijom od brokata, isticala gipku
krhkost tela, i davala joj izgled prirodne, prezrivo nehajne elegancije.
Imala je na sebi samo jedan komad nakita, dijamantsku ogrlicu u dnu
crne linije vrata, koja je sevala, sledeći neprimetni ritam disanja,
poput transformatora koji titraj preobražava u vatru, čineći
posmatrača svesnim ne dragulja već živih damara ispod njih:
presijavala se poput vojničkog odličja, bogatstvom nošenim kao da je
medalja časti. Od ukrasa je nosila još samo crni plišani plašt,
arogantnije i razmetljivije nego da je patricijska samurovina.
Zažalila je sada, posmatrajući ljude pred sobom; osećala se krivom
jer je uviđala besmislenost situacije kao da prkosi voštanim figurama.
Videla je bezumnu odbojnost u njihovim pogledima i potajni tračak
beživotnog, bespolnog, skaradnog cerenja s kojim muškarci
posmatraju plakat za neku burlesku."Velika je odgovornost", rekao je
Judžin Loson, "odlučivati o pitanjima života i smrti hiljada ljudi, i
žrtvovati ih kada je neophodno, ali moramo imati hrabrosti za to."
Njegove meke usne kao da su se iskrivile u osmeh.
"U obzir treba uzeti samo površinu zemlje i broj ljudi", rekao je dr
Feris, kao da iznosi statistički proračun, duvajući kolutove dima uvis.
"Pošto više nije moguće održati i liniju u Minesoti i transkontinentalni
železnički saobraćaj, treba izabrati između Minesote i zemalja
zapadno od Stenovitih planina, koje su ostale odsečene kada se srušio
tunel Tegart, kao i susednih država, Montane, Ajdaha, Oregona, što
praktično znači čitavog severozapadnog dela zemlje. Kada se uporede
površina i broj stanovnika u tim regionima, očigledno je da treba
potopiti Minesotu, a ne odustati od komunikacijskih linija koje idu
preko trećine kontinenta."
"Neću da odbacim kontinent", reče Vesli Mauč zureći u posudu sa
sladoledom, uvređeno i tvrdoglavo.
Ona je razmišljala o planini Mesabi, poslednjem velikom nalazištu
rude gvožđa, razmišljala je o preostalim farmerima u Minesoti,
najboljim proizvođačima žita u zemlji pomislila je da će kraj Minesote
značiti kraj Viskonsina, pa onda Mičigena, zatim Ilinoisa videla je
 j g j
kako umire crveni dah fabrika na industrijskom istoku a iza njih su
bili kilometri peska na zapadu, mršavi pašnjaci i napušteni rančevi.
"Cifre ukazuju"', reče gospodin Veterbi kruto, "da je nemoguće da se
oba regiona dalje održe. Mora se rastaviti pruga i oprema u jednom
regionu da bi se obezbedio materijal za održavanje drugog."
Primetila je da Klem Veterbi, njihov tehnički ekspert za železnicu,
ima najmanje uticaja, a Kafi Megs najviše. Kafi Megs je sedeo zavaljen
u stolicu, sa izrazom snishodljive tolerantnosti prema njihovoj igri
gubljenja vremena u diskusijama. Govorio je malo, a kada bi i
progovorio, bilo je to samo da bi, prezrivo se cereći, odlučno odbrusio:
"Ćuti Džimi!" ili "Gluposti, Ves, lupetaš!" Primetila je da se ni Džim ni
Mauč nisu vređali. Kao da im je odgovarala njegova autoritativna
uverenost; prihvatali su ga kao gospodara.
"Moramo biti praktični", dr Feris je neprestano govorio. "Moramo
naučno razmišljati."
"Da li vi to raspravljate o ekonomiji? O proizvodnji?" pitala je kad
god je njen hladni, odmereni glas uspevao da nakratko privuče
njihovu pažnju. "Ako je o tome reč, onda nas pustite da spasemo
istočne države. To je sve što je preostalo od zemlje i od sveta. Ako nas
pustite da to spasemo, imamo šansu da ponovo izgradimo ostalo. Ako
ne, to je kraj. Pustite da se Železnica južnog Atlantika brine o ostatku
transkontinentalnog saobraćaja. Pustite da se lokalne železnice brinu
o severozapadu zemlje. A Tegart transkontinentalu dozvolite da
napusti sve da, sve i da usmeri sva sredstva, opremu i pruge na
saobraćaj u istočnim državama. Pustite nas da se vratimo na sam
početak ove zemlje, ali pustite nas da se držimo tog početka. Naši bi
vozovi išli teritorijom zapadno od Misurija. Postaćemo lokalna
železnica lokal industrijskog istoka. Pustite nas da spasemo industriju.
Na zapadu više ništa nije vredno spašavanja. Poljoprivreda se može
obavljati manuelnim radom i zaprežnim kolima. Ali, ako uništite
poslednju industrijsku fabriku ove zemlje ni vekovi neće biti dovoljni
da se ona ponovo izgradi, i da dovoljno ekonomski ojačamo da bismo
ponovo počeli. Kako da naša industrija ili železnica preživi bez čelika?
Kako da se čelik proizvodi ako prekinete dopremanje rude gvožđa?
Sačuvajte Minesotu, ma šta da je od nje ostalo. Zemlja? Nema šta da
se sačuva u zemlji u kojoj nema industrije. Možete žrtvovati ruku ili
 j j j j
nogu, ali ne možete sačuvati telo žrtvujući srce i mozak. Sačuvajte
našu industriju. Sačuvajte Minesotu. Sačuvajte istočnu obalu."
Nije vredelo. Rekla je to toliko puta, obrazložila s toliko pojedinosti,
statistike, cifara, dokaza, koliko je mogla da izvuče iz svoje umorne
glave i nametne njihovoj nepostojanoj pažnji. Nije vredelo. Niti su je
pobijali niti su se slagali; samo su je gledali kao da njeni argumenti
nemaju veze sa suštinom stvari. Njihovi odgovori su imali ton
prikrivenog naglašavanja, kao da su joj objašnjavali, ali ona taj kod
nije umela da dešifruje.
"Imamo problema u Kaliforniji", reče Vesli Mauč zlovoljno. "Njihovo
državno zakonodavstvo ponaša se prilično nadmeno u poslednje
vreme. Čuju se priče o secesiji iz Sjedinjenih Država."
"Oregon su preplavile bande dezertera", reče Klem Veterbi oprezno.
"Za poslednja tri meseca ubili su dva poreznika."
"Suviše se preuveličava važnost industrije za civilizaciju", reče dr
Feris pospano. "Današnja Narodna republika indija već vekovima
postoji bez ikakvog industrijskog razvoja."
"Ljudi mogu da opstanu i s manje materijalnih naprava i uz strožu
disciplinu u oskudici", reče Judžin Loson s entuzijazmom. "To je dobro
za njih."
"Ma, do đavola, hoćete li dozvoliti toj dami da vas ubedi da
najbogatiju zemlju na svetu treba da ispustite iz ruku?" reče Kafi Megs
skočivši na noge. "Baš je odlično vreme da se odustane od čitavog
kontinenta - u zamenu za šta? Za sitnu, malu državu, a ionako je već
izmuzena! Ja kažem da treba šutnuti Minesotu, a držati se
transkontinentalne mreže. Sada, kad su svuda nemiri i problemi,
nećete moći da kontrolišete ljude ako nemate transport - za slanje
trupa - ukoliko vam vojnici nisu na nekoliko dana od bilo kog mesta
na kontinentu. Ovo nije vreme za štednju. Nemojte sada postati
kukavice slušajući sve te govorancije. Imate zemlju u džepu. Neka tu i
ostane."
"Na duge staze..." započe Mauč nesigurno. "Na duge staze, svi ćemo
biti mrtvi", odbrusi Kafi Megs. Uznemireno je koračao po sobi.
"Smanjenje troškova, ma hajdete! Ima dosta toga da se pokupi u
Kaliforniji i Oregonu i na drugim mestima. Po mom mišljenju, treba da
razmišljamo o proširenju - kako stvari stoje, niko nas ne može
 j j j
zaustaviti, tu su, čekaju da ih uzmemo - Meksiko, Kanada možda - to
bi trebalo da bude sasvim prosto."
Onda je shvatila odgovor; shvatila je tajnu premisu iza njihovih
reči. I pored sve njihove bučne posvećenosti dobu nauke, histeričnog
tehnološkog žargona, ciklotrona, zvučnih zrakova, nije ih pokretala
slika industrijskih obrisa grada, već onoga što su industrijalci zbrisali
- slika debelog, neurednog indijskog radže, praznog, zlovoljnog i
otupelog pogleda koji izvire iz ustajalih slojeva mesa, koji, nemajući
drugog posla, prebacuje dragoceno kamenje iz ruke u ruku i s
vremena na vreme zabija nož u telo nekog izgladnelog, od teškog rada
ošamućenog, izjedenog stvora, zahtevajući da preda nekoliko zrna
pirinča, zahtevajući to i od stotina miliona drugih, i potom čekajući da
se zrna pirinča pretoče u dragulje. Mislila je da industrijska
proizvodnja predstavlja vrednost koju niko ne može dovoditi u pitanje;
mislila je da se zalaganjem ovih ljudi da se oduzmu tuđe fabrike
priznaje vrednost tih fabrika. Ona, rođena u industrijskoj revoluciji,
nije shvatala, zaboravila je, zajedno sa astrološkim i alhemijskim
pričama, ono čega su ovi ljudi potajno, duboko u sebi bili svesni, ne u
obliku misli, već u obliku bezimenog kala nazvanog instinktima i
osećanjima: da dokle god se ljudi bore da ostanu živi - proizvodiće, ali
ma koliko malo to bilo, onaj s motkom će uvek moći da im oduzme
glavninu, pod uslovom da su milioni voljni da se potčine - da što
napornije rade i što manje od tog rada imaju, to im je slabija duhovna
supstanca - da se ljudima koji žive od povlačenja poluga na
električnim razvodnim tablama ne može lako vladati, ali se ljudima
koji kopaju zemlju golim rukama može - da feudalnom baronu nije
bila potrebna fabrika puna elektronskih mašina da bi im ispijao
mozak iz pozlaćenih pehara, niti je to bilo potrebno radžama Narodne
republike indije. Videla je šta žele, kakvim ih ciljevima vode njihovi
'instinkti', za koje su govorili daše ne daju objasniti. Shvatila je da
Judžin Loson, humanista, uživa pri pomisli da bi ljudi mogli gladovati,
a dr Feris, naučnik, sanja o danu kada će se ljudi vratiti plugu. Njena
jedina reakcija bile su neverica i ravnodušnost: neverica, jer nije
mogla dokučiti šta ljude dovodi u takvo stanje - ravnodušnost, jer te
koji su dosegli takvo stanje više nije mogla smatrati ljudskim bićima.
Oni su i dalje govorili, ali ona više nije bila u stanju ni da govori ni da
 j g j j g
sluša. Osetila je kako jedino želi da ode kući i zaspi. "Gospođice
Tegart", obrati joj se ljubaznoracionalni, pomalo uznemireni glas;
podižući glavu ugledala je uslužnu priliku konobara, "na vezi je
pomoćnik direktora Tegart transkontinentala , traži dozvolu da odmah
razgovara s vama. Kaže da je hitno." Bilo je olakšanje skočiti na noge i
izaći iz te prostorije, čak i zato da bi odgovorila na poziv zbog nekog
novog kraha.
Bilo je olakšanje čuti glas pomoćnika direktora, mada je rekao:
"Sistem za blokiranje je gotov, gospođice Tegart. Signali ne rade. Stoji
osam vozova u dolasku i šest u odlasku. Ne možemo da ih pustimo ni
u tunel ni iz tunela, ne možemo da pronađemo glavnog inženjera, ne
možemo da ustanovimo gde je prekid u kolu, nemamo bakarnu žicu
da ga popravimo, ne znamo šta da radimo, mi..."
"Odmah dolazim", reče ona spuštajući slušalicu. Hitajući prema
li u, a onda skoro trčeći kroz veličanstveni foaje Vejn-Foklanda, osetila
je kako je poziv na akciju vraća u život. Taksija je bilo malo i nijedan
nije došao na poziv vratara. Krenula je žurno ulicom i, zaboravivši šta
ima na sebi, zapitala se zašto je vetar tako hladan i nekako previše
blizu. S mislima usmerenim na terminal koji ju je čekao, iznenadila se
ljupkosti neočekivanog prizora: ugledala je vitku priliku žene kako
žuri prema njoj, svetlost ulične svetiljke uokvirivala je njenu
svetlucavu kosu, gole ruke, lelujavi crni ogrtač i plamen dijamanata
na grudima, a dugi prazni koridor gradske ulice iza nje i nebodere
kao da su privlačile usamljene točkice svetla. Saznanje da zapravo
gleda u svoj odraz u postraničnom ogledalu u izlogu cvećare stiglo je
za tren prekasno: već je bila osetila magiju konteksta kojem su
pripadali i prilika i grad. Onda je osetila napad očajničke
usamljenosti, mnogo šire od raspona prazne ulice - i talas ljutnje
prema samoj sebi zbog apsurdne suprotnosti između svoje pojave i
konteksta ove noći i vremena. Videla je kako taksi skreće za ugao,
mahnula mu i uskočila, zalupivši vrata pred osećajem koji je želela da
ostavi za sobom, na praznom pločniku pokraj izloga cvećare. Ali je
znala - po podsmehu upućenom samoj sebi, ogorčenosti, čežnji - da je
ovaj osećaj iščekivanja već doživela na svom prvom balu i u onim
retkim trenucima kada je želela da spoljašnja lepota postojanja
odgovara njegovoj unutrašnjoj divoti. Kakvo vreme za takve misli! -
 g j g j j j
reče podsmevajući se samoj sebi - ne sada! uzviknula je sebi ljutito -
ali je očajnički glas neprestano tiho ispitivao, uz kloparanje točkova
taksija: ti, koja si verovala da moraš živeti za sopstvenu sreću, šta ti je
sada od nje ostalo? Šta imaš od borbe? - da! Reci pošteno: šta ti imaš
od toga? - ili možda polako postaješ jedan od onih bednih altruista
koji više nemaju odgovor na to pitanje?... Ne sada! - naredila je, kada
je osvetljeni ulaz u terminal Tegart zasjao u prozoru taksija.
Ljudi u direktorskoj kancelariji terminala ličili su na ugašene
signale, kao da se i tu kolo prekinulo i više nema životne sile da ih
pokrene. Gledali su u nju beživotno pasivni, kao da im je svejedno da
li će im dozvoliti da sede tu gde jesu ili će okrenuti prekidač da ih
pokrene. Direktor terminala je bio odsutan. Glavnog inženjera nisu
mogli da pronađu; neko ga je video na terminalu pre dva sata, a od
tada niko. Pomoćnik direktora je utrošio svu inicijativu time što ju je
dobrovoljno pozvao. Drugi ništa nisu dobrovoljno nudili. Inženjer
signalizacije je bio neki čovek visokoobrazovano-dečačkog izraza lica,
tridesetih godina, i neprestano je agresivno ponavljao: "Ali, ovo se
nikada ranije nije desilo, gospođice Tegart! Sistem za blokiranje se
nikada ranije nije kvario. Nije predviđeno da se on kvari. Znamo svoj
posao, možemo da ga obavljamo dobro kao bilo ko drugi - ali ne ako
se sistem ruši kada ne bi trebalo da se ruši!"
Nije znala da li je dispečer, stariji čovek s višegodišnjim iskustvom
rada na železnici i, koji je stajao iza njega, još uvek bio inteligentan ali
je rešio da to prikriva, ili su meseci potiskivanja zauvek uguši!"
njegovu inteligenciju, omogućavajući mu da uživa u sigurnosti
stagnacije.
"Ne znamo šta da radimo, gospođice Tegart."
"Ne znamo koga da zovemo kakvu dozvolu da tražimo."
"Nema pravila za ovakve nesreće."
"Čak nema pravila ni o tome ko treba da postavi pravila!"
Slušala ih je, posegnula za telefonom bez reči objašnjenja, i
naredila telefonisti da pozove tehničkog potpredsednika Železnice
južnog Atlantika u Čikagu, da ga pronađe kod kuće i, ako treba, izvuče
iz kreveta. "Džordž? Degni Tegart", rekla je kada se glas njenog
konkurenta začuo na drugom kraju žice. "Hoćeš li da mi pozajmiš
inženjera za signalizaciju na tvom čikaškom terminalu, Čarlsa Merija,
 j g j j
na dvadeset četiri časa?... Da.., Dobro... Ukrcaj ga na avion i pošalji što
pre. Reci mu da ćemo mu platiti tri hiljade dolara... Da, za jedan dan...
Da, toliko je loše... Da, platiću mu u gotovini iz sopstvenog džepa ako
treba. Platiću koliko treba za mito da bi ga pustili u avion, ali ukracaj
ga na prvi avion iz Čikaga... Ne, Džordž, nema nijednog - nema više
nikoga s mozgom u Tegart transkontinentalu ... Da, srediću papire,
oslobođenje od radnih obaveza, izuzeće, hitne dozvole... Hvala, Džordž.
Do viđenja."
Spustila je slušalicu i odmah se obratila ljudima pred sobom, da ne
bi slušala tišinu prostorije i terminala, u kojem više nije bilo ritmičkog
udara točkova, da ne bi slušala ogorčene reči koje kao da je opšta
nepokretnost ponavljala: nema više nikoga s mozgom u Tegart
transkontinentalu . "Smesta pozovite tegljač i ekipu za spašavanje",
rekla je. "Pošaljite ih na liniju Hadson s naređenjem da skinu svaki
metar bakarne žice, bilo kakve bakarne žice, s osvetljenja,
signalizacije, telefona, svega što pripada kompaniji. Da bude ovde do
jutra."
"Ali, gospođice Tegart! Naše usluge na liniji Hadson samo su
privremeno obustavljene i Odbor za unifikaciju nije dozvolio da se
linija razmontira!"
"Preuzimam odgovornost na sebe."
"Ali, kako da izvučemo tegljač odavde bez signala?"
"Imaćemo signale za pola sata."
"Kako?"
"Hajdete sa mnom", rekla je, ustajući.
Sledili su je dok je žurila putničkim peronom, pokraj grupica
putnika koje su se okupljale i talasale se pored nepokretnih vozova.
Žurila je uskom pistom kroz lavirint pruga, kraj oslepelih signala i
zamrznutih skretnica; ogromne odaje podzemnih tunela Tegart
transkontinentala ispunjavalo je samo tapkanje njenih satenskih
sandala i, za njom, poput bezvoljnog eha, prazno škripanje dasaka pod
sporijim nogama ljudi koji su je pratili - žurila je do osvetljene
staklene kocke tornja A; lebdeo je u tami kao kruna bez tela, kruna
svrgnutog vladara iznad kraljevstva praznih pruga.
Direktor tornja je bio suviše veliki stručnjak na suviše zahtevnom
poslu da bi mogao u potpunosti prikriti opasni teret inteligencije. Iz
 g g j
njenih prvih reči razumeo je šta hoće i odgovorio je samo kratko:
"Razumem, gospođo", a kad su za njom gvozdenim stepenicama
pristigli ostali, bio je već nagnut nad kartama, smrknut, zadubljen u
svoj najgori zadatak u dugogodišnjoj karijeri. Znala je koliko ju je
dobro shvatio zahvaljujući samo jednom njoj upućenom pogledu,
indigniranom pogledu u kojem se ogledala izdržljivost ravna osećanju
koje je uhvatio na njenom licu.
"Prvo ćemo uraditi, a onda osećati nešto povodom toga", rekla je,
iako ništa nije komentarisao.
"Razumem", odgovorio joj je kruto. Njegova prostorija, na vrhu
podzemnog tornja, ličila je na staklenu verandu nad nekada najbržim,
najbogatijim i najpravilnijim tokom na svetu. Obučavali su ga da
planira putanju za preko devedeset vozova na sat i da ih gleda kako
se bezbedno kotrijaju u lavirintu pruga i skretnica u terminalu i van
njega, ispod njegovih staklenih zidova i prstiju. Sada je, prvi put,
gledao u praznu tamu isušenog kanala. Kroz otvorena vrata relejne
stanice videla je ljude u tornju kako stoje smrknuti i besposleni - ljude
čiji posao nije dozvoljavao ni trenutak opuštanja - kako stoje pored
dugih redova nalik na vertikalne bakarne nabore, poput polica knjiga
i spomenika ljudskoj inteligenciji. Povlačenjem jedne od malih poluga
koje su izvirivale poput obeleživača u knjigama na policama, bacalo
se u pokret na hiljade električnih kola, stvaralo i razdvajalo na hiljade
kontakata, postavljale se desetine skretnica da se oslobodi izabrana
putanja i osvetle je desetine signala, bez greške, slučajnosti,
protivrečnosti - ogromna složenost misli zgusnute u pokret ljudske
ruke, koja pokreće i obezbeđuje putanju voza, da bi na hiljade vozova
bezbedno jurilo, da bi hiljade tona metala i života tekle brzim
prugama, na dah udaljeni jedni od drugih, a da ih pri tom štiti jedino
misao, misao čoveka koji je zamislio poluge. Ali, oni - posmatrala je
lice inženjera za signalizaciju - oni su verovali da je mišićna
kontrakcija ruke dovoljna da se pokrene saobraćaj - i sada su ljudi u
tornju stajali besposleni - a na ogromnim tablama ispred direktora
tornja crvene i zelene lampice, koje su se palile najavljujući
napredovanje kilometrima udaljenih vozova, sada su bile samo brojne
staklene perle - poput staklenih perli za koje je jedna druga vrsta
divljaka nekada davno prodala ostrvo Menhetn.
 j
"Pozovite sve nekvalifikovane radnike", rekla je pomoćniku
direktora, "radnike na sektorima, na održavanju pruga, perače
lokomotiva, sve koji su sada na terminalu, i recite im da smesta dođu
ovamo."
"Ovamo?"
"Ovamo", rekla je, pokazujući na pruge iza tornja. "Pozovite i sve
skretničare. Pozovite skladište i neka pošalju ovamo sve fenjere do
kojih mogu doći, bilo kakve fenjere, kondukterske ili one za oluju, sve."
"Fenjere, gospođice Tegart?"
"Na posao."
"Razumem."
"Šta to radimo, gospođice Tegart?" upitao je dispečer.
"Pokrenućemo vozove, ručno."
"Ručno?" reče inženjer signalizacije.
"Da, dragi moj! i šta je vama tu toliko šokantno?" Nije mogla da
odoli. "Čovek je sastavljen samo od mišića, zar ne? Vraćamo se u
vreme bez signalizacionih sistema, bez semafora, bez struje - natrag, u
vreme kada železnički signali nisu bili od čelika i žica, već su ih slali
ljudi s fenjerima. Fizički, ljudi zaposleni kao svetiljke. Dovoljno dugo to
propovedate - dobili ste što ste tražili. Mislili ste de će alatke
usmeravati misao? Ali, desilo se suprotno - i sada ćete videti kakve su
alatke proizveli vaši umovi!" Ali, čak i vraćanje u prošlost zahteva
inteligenciju - pomislila je, osećajući paradoks svog položaja,
posmatrajući letargiju na licima ljudi oko sebe.
"Kako da pokrećemo skretnice, gospođice Tegart?"
"Rukom."
"A signale?"
"Rukom."
"Kako?"
"Tako što ćete postaviti jednog čoveka s fenjerom kraj svakog
signalnog mesta."
"Kako? Nema dovoljno mesta."
"Koristićemo svaku drugu prugu." "Kako će ljudi znati na koju
stranu da usmere skretnice?"
"Po pisanim naređenjima."
"A?"
 "Po pisanim naređenjima - baš kao u staro vreme." Pokazala je na
direktora tornja. "On radi na rasporedu, njime će odrediti koji vozovi
kuda idu. Ispisaće naređenja za svaki signal i svaku skretnicu,
zadužiće neke ljude kao kurire i oni će donositi naredbe na svako
mesto - i trajaće satima ono što je nekada trajalo minutima, ali
uvešćemo vozove u terminal i izvesti ih dalje na put." "Hoćemo li tako
raditi cele noći?"
"I ceo dan sutra - dok vam inženjer koji zna ne pokaže kako da
popravite sistem za signalizaciju."
"U sindikalnim ugovorima nema pomena o ljudima koji stoje s
fenjerima. Biće problema. Sindikat će se usprotiviti."
"Neka dođu kod mene."
"Odbor za unifikaciju će se usprotiviti."
"Ja ću biti odgovorna."
"E pa, ja ne želim da zato što izdajem naređenja..."
"Ja ću izdavati naređenja." Zakoračila je na odmorište gvozdenih
stepenica koje su visile postrance niz toranj; borila se da sačuva
pribranost. Na trenutak joj se učinilo da je i ona precizni instrument
visoke tehnologije koji je ostao bez električne energije i sad pokušava
da vodi transkontinentalnu železnicu svojim dvema rukama. Pogledala
je ogromnu, nemu tamu podzemne železnice Tegart - i osetila kako je
peče poniženje jer je gleda uniženu, do te mere da ljudi stoje kao
svetiljke u tunelima, kao njeni poslednji memorijalni spomenici. Jedva
je razaznavala lica ljudi kada su se okupili u podnožju tornja. Nadirali
su nemo, a onda nepokretno stajali u plavkastom mraku; plave sijalice
na zidovima iza njih i delići svetlosti padali su im na ramena s
prozora tornja. Videla je masnu odeću, troma mišićava tela, beživotne
ruke ljudi isušene besplodnom iscrpljenošću radom koji ne zahteva
razmišljanje. Ovi ljudi su bili talog železnice, mladići koji nisu imali
priliku da napreduju i stariji kojima takva prilika nikada nije bila
potrebna. Stajali su u tišini, ne kao radnici radoznali i puni zebnje, već
ravnodušni poput osuđenika.
"Naređenja koja ćete sada primiti dolaze od mene", rekla je stojeći
iznad njih na gvozdenim stepenicama, jasno i zvonko. "Ljudi koji će ih
izdavati rade po mojim instrukcijama. Sistem za signalizaciju se
pokvario. Sada će ga zameniti ljudski rad. Smesta nastavljamo sa
pružanjem usluga prevoza."
Primetila je kako je izvesna lica u gomili posmatraju nekako
čudno: prikriveno odbojno i drsko ljubopitljivo, i iznenada je postala
svesna da je žena. Onda se setila šta ima na sebi i pomislila kako
smešno izgleda - a zatim, podstaknuta žestokim nagonom, koji joj je
ličio na prkos i lojalnost potpunom, pravom značenju trenutka,
zabacila je ogrtač iza leđa - stajala je u sirovom odsjaju svetla, pod
čađavim stubovima, kao prilika na zvaničnom prijemu, čvrsta i
uspravna, ponosno ističući raskoš golih ruku, svetlucavog crnog
satena, dijamanata koji su se presijavali poput vojničkog krsta.
"Direktor tornja će postaviti skretničare na položaje. On će odrediti
ko će fenjerima davati signale vozovima, a ko će prenositi njegova
naređenja. Vozovi će..." Trudila se da priguši ogorčeni glas koji kao da
je govorio: to je sve što oni mogu, ovi ljudi, ako mogu i to... nema
nijednog čoveka s mozgom nigde u Tegart transkontinentalu ..."
"Vozovi će biti sprovođeni u terminal i izvan njega. Vi ćete ostati na
svojim položajima sve dok..." Tada je stala. Prvo je videla njegove oči i
kosu - nemilosrdno pronicljive oči, pramenove kose sa prelivima od
zlatne ka bakarnoj, kao da isijavaju sunčevu svetlost u pomrčini
podzemne železnice - ugledala je Džona Galta, kao među bezumnim
robijašima, Džona Galta u masnom radničkom odelu s podvrnutim
rukavima košulje, kako bestežinski lako stoji, njegovo uzdignuto lice,
oči koje su je gledale kao da su ovaj trenutak videle pre mnogo
trenutaka.
"Šta se desilo, gospođice Tegart?" Bio je to blagi glas direktora
tornja, stajao je kraj nje s nekakvim papirom u ruci - i ona pomisli
kako je čudan osećaj prenuti se nakon nekoliko časaka nesvesti, a to
je bila najoštrija svesnost koju je ikada iskusila, samo nije znala
koliko su dugo ti trenuci trajali, ni gde se i zašto nalazila. Bila je
svesna Galtovog lica; u obliku njegovih usana, u crtama obraza videla
je slom one neumoljive, njemu svojstvene mirnoće; još uvek prisutna,
u njegovom pogledu odavala je slom, priznajući da je ovaj trenutak
čak i za njega previše. Znala je da je nastavila da govori jer se činilo
da je oni oko nje slušaju, ali nije čula zvuk, nastavila je da govori kao
da, hipnotisana, izvršava naređenje dato joj ko zna kad, svesna samo
 j j j
da mu se izvršenjem tog naređenja suprotstavlja, a da niti zna niti
čuje sopstvene reči. Kao da je stajala u blistavoj tišini, i samo može da
gleda, a jedini objekat je njegovo lice, i prizor tog lica bio je kao govor
u vidu pritiska u dnu grla. Činilo joj se tako prirodnim što je tu, tako
nepodnošljivo jednostavnim - nije je zapanjilo njegovo prisustvo na
prugama njene železnice, već prisustvo drugih; on im pripada, oni ne.
Ovakve trenutke je doživljavala kada bi u vozu koji uranja u tunele
osetila iznenadnu, svečanu napetost, kao da joj ovo mesto ogoljeno i
jednostavno ukazuje na samu srž njene železnice i njenog života,
sjedinjenje svesti i materije, zaleđeni oblik ingenioznosti uma koji
ovaploćuje svoj cilj; iznenada ju je preplavila nada, kao da su u ovom
mestu sadržane sve njene vrednosti, osetila je tajno uzbuđenje, kao da
je neizrečeno obećanje čeka pod zemljom - bilo je pravo da ga sretne
sada i ovde, on je i značenje i obećanje - više nije videla njegovu
odeću, niti na koji ga je nivo njena železnica spustila - videla je samo
kako nestaje višemesečno mučenje dok je bio van njenog vidokruga -
videla je na njegovom licu priznanje koliko su ga ti meseci stajali - i
kao da mu je govorila: ovo je nagrada za sve moje dane - i kao da joj
je uzvraćao: za sve moje.
Znala je da je završila razgovor s tim strancima kada je videla da
je direktor tornja iskoračio i počeo nešto da im govori, gledajući
povremeno listu u ruci. A onda je, povučena osećanjem neodoljive
sigurnosti, počela da silazi niz stepenice, izvlači se iz gomile, ne prema
peronima i izlazu, već prema mraku napuštenih tunela.
Poći ćeš za mnom, mislila je - kao da misao nije izrekla rečima,
već napetošću mišića, snagom volje, da ostvari nešto za šta je znala da
je van njene moći, a ipak je bila uverena da će se ostvariti - ne,
pomislila je, ne kako želi, već kako je ispravno. Poći ćeš za mnom -
nije to bilo ni molba ni molitva ni zahtev, već tiho konstatovanje
činjenice; u njoj su bili sadržani sva njena moć saznanja i sve
godinama sticano znanje. Poći ćeš za mnom, ako smo ono što smo, ti i
ja, ako smo živi, ako svet postoji, ako si svestan značaja ovog trenutka
i ako ga ne možeš pustiti da nestane, kao što drugi puštaju, u
besmisao nevoljnog i nedosegnutog. Poći ćeš za mnom - osećala je
usplamtelu sigurnost, to nije bila ni nada ni vera, već čin obožavanja
logike postojanja. Hitala je sve dublje pokraj ostataka napuštene
 g j j j j j
pruge, dugim, mračnim hodnicima koji su vijugali kroz granit. Iza nje
se zagubio zvuk direktorovog glasa. Osetila je udare damara i čula, u
istom ritmu, udare grada nad glavom, i činilo joj se da čuje tok
sopstvene krvi kako ispunjava tišinu i udare grada kako joj biju u telu
- a daleko iza sebe je čula bat koraka. Nije se osvrtala. Samo je
požurila. Prošla je pored zaključanih gvozdenih vrata gde su još uvek
bili skriveni ostaci njegovog motora, nije se zaustavila, slabašan drhtaj
je bio jedini odgovor na iznenadno sagledavanje jedinstva i logike
događaja u poslednje dve godine. Niz plavih svetiljki se pružao u tami,
iznad komada svetlucavog granita, pokidanih vreća iz kojih je curio
pesak po šinama, zarđalih gomila otpadne gvožđurije. Čuvši kako se
koraci približavaju, stala je i okrenula se. Videla je kako plava svetlost
klizi po sjajnim pramenovima Galtove kose, načas ugledala i blede
crte njegovog lica i tamna udubljenja očiju. Lice je nestalo, ali je odjek
njegovih koraka premošćavao rastojanje do sledeće plave svetlosti, u
visini očiju, očiju čiji pogled nije skretao, i dalje je bio usmeren pravo
napred - i bila je sigurna da je nije ispuštao iz vida od časa kada ju je
ugledao na tornju. Čula je otkucaje grada nad njima - ovi su tuneli,
mislila je nekada, korenje grada i sveukupnog kretanja ka nebu, a oni,
pomislila je, Džon Galt i ona - živa snaga u tom korenju, oni su i
početak i kraj i smisao, i on je, pomislila je, osećao otkucaje grada kao
damare u sopstvenom telu.
Zabacila je ogrtač, stajala prkosno uspravna, kakvu ju je video na
stepenicama tornja - kako ju je video prvi put, pre deset godina, ovde,
pod zemljom - čula je reči njegovog priznanja, ali ne kao reči već kao
otkucaje zbog kojih se jedva diše: ...delovali ste kao simbol luksuza i
bilo vam je mesto tamo odakle on i potiče... kao da ste vraćali životnu
radost pravim vlasnicima... Izgledali ste kao energija i nagrada koja
joj pripada, u jednome... a ja sam prvi objasnio na koji su način oni
nerazdvojni... Sledećih nekoliko trenutaka ličili su na povremene
bleskove u bezvidnoj nesvesti - trenutak kada je ugledala njegovo lice
pošto je stao kraj nje, kada je videla njegovu smirenost, obuzdanu
silinu osećanja i osmeh razumevanja u tamnozelenim očima -
trenutak kada je, po tim stisnutim, tvrdim usnama, znala šta joj čita
na licu - trenutak kada je osetila njegove usne na svojima, kada je
njihov oblik osetila i kao apsolutni oblik i kao tečnost koja joj
 j j j j
ispunjava telo - i kada je usnama klizio niz njen vrat, upijajući je
silinom koja je ostavljala trag u modricama - i blesak dijamantske
ogrlice na lelujavoj bakarnoj kosi. A onda više nije bila svesna ničega
sem svog tela, iznenada je zadobilo moć da joj najsloženije vrednosti
predočava neposrednom percepcijom. Kao što su oči imale moć da
vibracije prevode u zvuk, tako je telo sada imalo moć da energiju koja
je usmeravala sve odluke u njenom životu prevodi u neposrednu
čulnu percepciju. Nije podrhtavala od dodira ruke već od zbira svega
što ona označava, svesna da je to njegova ruka, da se kreće kao da je
njeno telo njegovo vlasništvo, da pokretima ruku potpisuje i prihvata
dostignuće koje ona predstavlja - bio je to osećaj fizičkog zadovoljstva,
ali je ono obuhvatalo i obožavanje cele njegove ličnosti i njegovog
života - od zbora one noći u fabrici u Viskonsinu, preko Atlantide u
dolini skrivenoj u Stenovitim planinama, do pobedničkog podsmeha
zelenih očiju nadnaravne inteligencije iznad radnika u podnožju
tornja - obuhvatalo je i ponos na samu sebe, i na to što je baš nju
odabrao kao svoj odraz, što mu je njeno telo sada darivalo vrhunac
postojanja, kao i njegovo njoj.
Svega je toga bilo u zadovoljstvu koje je osećala - a bila je svesna
samo dodira njegove ruke na svojim grudima. Svukao joj je ogrtač i
ona u obruču njegovih ruku oseti vitkost sopstvenog tela, kao da je on
samo sredstvo kojim dolazi do trijumfalne svesti o sebi samoj, a da je
ona sama tek sredstvo kojim biva svesna njega. Kao da je dosegnula
granicu sposobnosti da oseća, a opet, osećala je vapaj nekog gorućeg
zahteva, koji sada nije mogla imenovati, jedino je znala da je
slavoljubiv kao putanja njenog života, nepresušan kao pohlepa. Na
trenutak joj je povio unazad glavu i pogledao je u oči, dao joj je da
vidi njegove, da bi shvatila puno značenje onoga što čine, kao da
reflektorom svesti obasjava susret pogleda, u trenutku intimnosti veće
od one koja je usledila.
Onda je osetila kako joj mreža jute grebe kožu na ramenima,
shvatila da leži na iscepanim vrećama peska, ugledala je dugo
zategnuto svetlucanje svojih čarapa, osetila njegove usne na gležnju, a
onda kako se teško kreću naviše prateći liniju noge, kao da je želeo da
prisvoji njen oblik usnama; osetila je kako joj se zubi zarivaju u
njegovu ruku, kako joj privlači glavu, i kako mu usne grabe njene, još
 j g j j g g j j
bolnijim stiskom, i kada joj je talas koji oslobađa i sjedinjuje telo u
jedinstvenom doživljaju užitka dosegao do grla, nije bila svesna
ničega sem kretanja njegovog tela i pohlepe koja ih je gonila da sežu
sve dalje i dalje, i više nije bila osoba, samo beskrajni osećaj
posezanja za nemogućim, a zatim je shvatila - ipak mogućim, ležeći
nepokretna, bez daha znajući da se ništa više ne može želeti, nikada.
Ležao je kraj nje, na leđima, gledajući naviše u tamu granitnog
svoda nad njima; bio je ispružen na hrapavoj izbočini vreća s peskom,
kao da mu je telo postalo fluidno od opuštanja; videla je crni krajičak
svog ogrtača bačenog preko pruge niže njihovih stopala; dva niza
kapljica svetlucala su na svodu polako se pokrećući, slivajući se u
nevidljive pukotine, poput svetala saobraćaja u daljini. Kada je
progovorio, zvučao je kao da tiho nastavlja rečenicu u odgovoru na
pitanja u njenim mislima, kao da više nema šta da od nje skriva i da
joj sada jedino još duguje otkrovenje svoje duše, kao što joj je otkrio i
svoje telo; "Ovako sam te posmatrao deset godina... odavde, ispod
zemlje pod tvojim nogama... znao za svaki tvoj pokret u kancelariji na
vrhu zgrade, a nikad te nisam viđao, nikada dovoljno... deset godina
noći provedenih u iščekivanju da te nakratko ugledam, ovde na
peronima, dok ulaziš u voz... Kad god je stizalo naređenje da se
priključi tvoj vagon, znao sam za njega i čekao da vidim kako silaziš
na peron, žaleći što hodaš tako brzo... toliko liči na tebe, tvoj hod,
prepoznao bih ga bilo gde... tvoj hod i te tvoje noge... uvek bih prvo
video tvoje noge, kako žure niz platformu, prolaze pored mene, i dizao
sam pogled ka tebi s mračnih šina... mislim da sam mogao da ih
izvajam, toliko sam ih poznavao, ne očima već dlanovima ruku, dok
sam te gledao kako prolaziš... kada sam se vraćao poslu... kada sam
odlazio kući tik pred zoru na tri sata sna, koji mi nije dolazio..."
"Volim te", rekla je tiho; u njenom glasu se osećao samo zvuk
mladosti.
Sklopio je oči, kao da pušta da zvuk otputuje kroz godine za njima
"Deset godina, Degni... Izuzev onih nedelja kada si bila preda mnom,
jasno, nadohvat ruke, kada nisi jurila nikuda, već bila na mestu, kao
na osvetljenoj pozornici, privatnoj pozornici gde sam te mogao
posmatrati... I posmatrao sam te satima mnogih večeri... u osvetljenom
prozoru jedne kancelarije, koja se zvala Džon Galt, inc. A jedne noći..."
 j j j G j
Jedva je izgovorila: "To si bio ti, te noći?"
"Videla si me?"
"Videla sam tvoju senku... na trotoaru... kako korača napred-
nazad... ličilo je na borbu... ličilo je na..." Zastala je; nije želela da kaže:
mučenje.
"I bilo je", reče on tiho. "Te noći, želeo sam da uđem, da se suočim s
tobom, da ti kažem, da... Te noći sam bio na ivici da prekršim zakletvu,
kada sam te video klonulu za stolom, kada sam te video slomljenu
pod teretom koji si nosila..."
"Džon, te noći, na tebe sam mislila... samo to nisam znala..."
"Ali, vidiš, ja sam znao."
"...to si ti bio, u celom mom životu, u svemu što sam radila i što
sam želela..."
"Znam."
"Džon, ostaviti tebe u dolini nije bilo ono najteže... bio je to..."
"Tvoj govor na radiju, onog dana kada si se vratila?"
"Da! Jesi li ga slušao?"
"Naravno. Drago mi je što si to uradila. To je bilo fantastično. A i ja
- ja sam to ionako znao."
"Znao si za... Henka Rirdena?"
"Pre nego što sam te video u dolini."
"Da li si... kada si saznao za njega, jesi li to očekivao?"
"Nisam."
"Je li ti bilo...?" zastala je. "Teško?
"Jeste. Ali samo prvih nekoliko dana. Te sledeće noći... Hoćeš da ti
ispričam šta sam uradio noć pošto sam saznao?"
"Da."
"Nikada nisam bio video Henka Rirdena, samo njegove slike u
novinama. Znao sam da je u Njujorku, te noći, na nekoj konferenciji
za krupne industrijalce. Želeo sam da ga vidim. Otišao sam i čekao na
ulazu hotela u kojem se održavala konferencija. Zasvođeni ulaz u
hotel bio je jako osvetljen, ali dalje, na trotoaru, bilo je mračno, tako
da sam mogao da gledam a da ne budem viđen. Vrzmali su se neki
besposličari i skitnice, sipila je kiša i mi smo se pripili uza zid zgrade.
Kada su učesnici konferencije počeli da izlaze, jedan po jedan, bilo je
očigledno ko su, po odeći i ponašanju - razmetljivo bogatoj odeći i
 g j j g j
oholoj sramežljivosti, kao da se s osećajem krivice pretvaraju da su
ono na šta su ličili samo tog trenutka. Šoferi su im dovozili
automobile, neki reporteri su ih zaustavljali da bi im postavljali
pitanja, a prišipetlje pokušavale da razmene koju reč s njima. Bili su
iznureni, ti industrijalci, ostareli, mlitavi, užurbani u nastojanju da
prikriju nesigurnost. A onda sam video njega. Imao je na sebi skupi
kišni mantil i šešir malo ukoso povučen preko očiju. Hodao je hitro,
odisao samouverenošću koja se mora zaraditi, baš kako ju je on
zaradio. Poneki od njegovih kolega industrijalaca bi ga s vremena na
vremo zaskočio pitanjem, a ti magnati su se i sami u njegovoj blizini
ponašali kao prišipetlje. Na brzinu sam ga osmotrio dok je stajao s
rukom na vratima automobila, podigao je glavu, video sam kratak
blesak osmeha pod nagnutim obodom šešira, samouvereni osmeh,
nestrpljiv, i kao da ga je nešto pomalo zabavljalo. A onda, na trenutak,
uradio sam ono što nisam nikada pre, zbog čega većina ljudi uništi
svoj život: video sam taj trenutak izvan konteksta, video sam svet
kakvim ga je on činio, kao da mu je ravan, kao da je njegov simbol -
video sam svet dostignuća, neporobljene energije, neobuzdanog poleta,
život koji ima cilj i vodi ka uživanju u nagradi - video sam, dok sam
stajao na kiši u gomili skitnica, šta mi je život mogao doneti, da je taj
svet postojao, i osetio očajničku čežnju - bio je slika svega što sam ja
mogao biti... I imao je sve što je trebalo da pripada meni. Ali, bio je to
samo tren. Potom sam ponovo sve sagledao u širem kontekstu i u
pravom svetlu - video sam kojom cenom plaća svoju briljantnu
sposobnost, kakvo mučenje podnosi, nem i zbunjen, trudeći se da
shvati ono što sam ja shvatio - shvatio sam da svet koji on
nagoveštava ne postoji, da ga tek treba stvoriti, ponovo sam ga video
onakvog kakav je, kao simbol moje borbe, nenagrađenog heroja kojeg
treba da osvetim i oslobodim - a onda... onda sam prihvatio i ono što
sam saznao o tebi i njemu. Video sam da to ništa ne menja, da je to
trebalo da očekujem - i da je tako ispravno."
Čuo je kada je tiho zastenjala i blago se nasmejao. "Degni, nije da
ja ne patim, samo znam koliko je patnja nebitna, znam da se protiv
bola treba boriti i odbaciti ga, ne treba ga prihvatati kao deo duše i
trajni ožiljak u viđenju života. Nemoj me sažaljevati. Patnja je nestala
u trenu."
 Okrenula je glavu i pogledala ga nemo; osmehuo se, oslonio se o
lakat da bi joj video lice, a ona je ležala bespomoćno nepokretna.
Prošaputala je: "Ti si najniži železnički radnik, ovde - ovde! - dvanaest
godina..."
"Da."
"Otkako..."
"Otkako sam napustio Fabriku motora dvadesetog veka."
"Te noći kada si me prvi put video... radio si ovde, tada?"
"Jesam. A onog jutra kada si ponudila da radiš za mene kao
kuvarica, bio sam samo tvoj železnički radnik na odmoru. Da li sada
shvataš zašto sam se onako smejao?"
Pogledala je njegovo lice; njen osmeh je izražavao bol, njegov -
čistu radost. "Džon..."
"Reci. Ali sve."
"Ti si bio ovde... svih tih godina..."
"Jesam."
"...svih tih godina... dok je železnica nestajala... dok sam tragala za
pametnim ljudima... dok sam se trudila da zadržim i malobrojne koje
sam uspevala da pronađem..."
"...dok si prečešljavala zemlju uzduž i popreko za izumiteljem mog
motora, dok si hranila Džejmsa Tegarta i Veslija Mauča, kad si svoje
najveće ostvarenje nazvala po neprijatelju kojeg si želela da uništiš."
Sklopila je oči. "Bio sam ovde svih tih godina", rekao je, "nadohvat
ruke, u tvom kraljevstvu, posmatrao tvoju borbu, usamljenost, čežnju,
posmatrao te u bici koju si mislila da biješ zbog mene, u bici u kojoj si
podržavala moje neprijatelje i stalno iznova bivala poražena - bio sam
ovde, skriven samo usled nesavršenosti tvog vida, kao što Atlantidu
skriva samo optička iluzija - bio sam ovde, čekao na dan kada ćeš
uvideti, kada ćeš spoznati da se po kodeksu sveta koji podržavaš, sve
ono što ceniš nalazi na dnu podzemne železnice, i da tamo moraš
gledati. Bio sam ovde. Čekao sam te. Volim te, Degni. Volim te više
nego svoj život, ja, koji sam učio ljude kako treba voleti život. Učio
sam ih i da nikada ne očekuju ono što nisu platili - i ovo što sam
uradio večeras, uradio sam potpuno svestan da ću platiti za to i da i
moj život može biti cena."
"Ne!"
 Osmehnuo se, klimajući glavom. "E, da. Znaš da si me ovog puta
slomila, prekršio sam odluku koju sam samom sebi postavio - ali,
uradio sam to svesno, znajući šta znači, nisam se slepo predao
trenutku, uradio sam to s punim uvidom u posledice i potpuno voljan
da ih podnesem. Nisam mogao dozvoliti da nas ovakav trenutak
mimoiđe, pripadao nam je, ljubavi moja, zaslužili smo ga. Ali, ti nisi
spremna da se povučeš i pridružiš mi se - ne moraš mi reći, znam - a
pošto sam odabrao da uzmem ono što želim pre no što je zaista
postalo moje, moraću to platiti, ne znam kako, niti kada, znam samo
da plaćam kada popustim pred neprijateljem." Osmeh mu je bio
odgovor na pitanje na njenom licu. "Ne, Degni, u mislima ti mi nisi
neprijatelj - i to me je dovelo u ovu situaciju - ali zapravo jesi, po putu
koji slediš; još to ne vidiš, ali ja vidim. Moji pravi neprijatelji nisu za
mene nikakva opasnost. Ali ti jesi. Samo ti ih možeš dovesti do mene.
Oni nikada ne bi shvatili ko sam ja, ali uz tvoju pomoć - hoće."
"Neće!"
"Ne zato što ćeš ti to hteti. Možeš da promeniš svoj put, ali sve dok
njime ideš, ne možeš izbeći njegovu logiku. Ne mršti se, to je moj izbor,
i odlučio sam da prihvatim tu opasnost. Ja sam trgovac, Degni, u
svemu što radim. Želeo sam te, nisam imao moć da promenim tvoju
odluku, samo moć da razmislim o ceni i odlučim da li je mogu
priuštiti. Mogu. Život mi je na raspolaganju da ga trošim ili investiram
- a ti, ti si..." - kao da je pokretom ruke nastavljao rečenicu, prigrlio ju
je i poljubio, a njeno telo se opušteno predavalo, kosa padala, zabacila
je glavu koju je držao samo dodir njegovih usana "ti si jedina nagrada
koju sam morao imati i koju sam odabrao da kupim. Želeo sam te, i
ako je život cena, daću ga. Život - ali ne i mozak." Iznenada mu je
pogled sinuo nekom čvrstinom, uspravio se, osmehnuo i upitao: "Hoćeš
li da ti se pridužim i krenem na posao? Hoćeš da ti popravim taj
sistem za signalizaciju za sat vremena?"
"Ne!" Uzvik je bio neposredan - u odgovoru na iznenadnu sliku,
sliku ljudi u privatnom salonu Vejn-Foklanda.
Nasmejao se. "Zašto ne?"
"Ne želim da te gledam kako radiš kao njihov kmet!"
"A sebe?"
 "Mislim da se sada lome i da ću pobediti. Mogu da izdržim još
malo."
"Tačno, samo još malo - ne dok ne pobediš, već dok ne shvatiš."
"Ne mogu sve da napustim!" Bio je to očajnički vapaj.
"Ne još", rekao je tiho. Ustao je, i ona ustade poslušno, nesposobna
da govori. "Ostaću ovde, na svom poslu", rekao je. "Ali nemoj
pokušavati da me pronađeš. Moraćeš da podnosiš ono što ja podnosim
i čega sam želeo da te poštedim - moraš da ideš dalje, znajući gde
sam, želeći me onako kako ću ja želeti tebe, a da nikada sebi ne
dozvoliš da mi se približiš. Nemoj me tražiti ovde. Nemoj dolaziti u
moju kuću. Nemoj nikada dozvoliti da nas vide zajedno. A kada dođeš
do kraja, kada budeš spremna da sve napustiš, nemoj im reći, samo
kredom ispiši znak dolara na pijedestalu spomenika Netu Tegartu -
gde i pripada - a onda idi kući i čekaj. Ja ću doći po tebe u roku od
dvadeset četiri časa."
Klimnula je glavom nemo obećavajući. Ali kada se okrenuo da ide,
iznenadni drhtaj prostrujao joj je telom, poput prvog trzaja buđenja i
poslednjeg životnog grča, i završio se nehotičnim uzvikom: "Kuda
ćeš?"
"Da budem svetiljka i stojim s fenjerom do zore - što je jedini posao
na koji me tvoj svet šalje i to je jedini posao koji ću ja za njega
obavljati."
Uhvatila ga je za ruku, da ga zadrži, da ga prati slepo, napuštajući
sve sem njegovog lika. "Džon!" Zgrabio joj je ruku, otrgnuo i odgurnuo.
"Ne", rekao je. A onda joj je uzeo ruku, podigao je do usana i njihov
dodir bio je priznanje strasnije od svih na koje se do tada odlučio.
Otišao je niz prugu, koja je nestajala u daljini, i njoj se učini da su
je i pruga i prilika napuštale istovremeno. Kada se oteturala do hola
terminala, zidove zgrade je protresao prvi nalet točkova, poput
iznenadnih otkucaja zastalog srca. Hram Natanijela Tegarta bio je tih i
pust, svetlo je ritmično udaralo o prazni mermer. Neki ljudi
pohabanog izgleda vukli su se holom, izgubljeni u sjaju nepreglednog
prostora. Na stepenicama pijedestala, ispod statue asketski zanesenog
lika, dronjava skitnica je sedela, pogurena, nepokretna, rezignirana,
kao očerupana ptica koja nema kuda da ide i odmara se na svakom
kornižu na koji naiđe. Srušila se na stepenice pijedestala kao
 j j
alkoholičar, čvrsto ogrnuta prašnjavim ogrtačem, sedela je nepokretno
podupirući rukom glavu, nije mogla da zaplače, oseća ili se pokrene.
Činilo joj se da neprestano vidi priliku sa svetiljkom u uzdignutoj ruci,
i na trenutke joj je ličila na Statuu slobode, pa na čoveka sa suncem
prošaranom kosom, dizao je fenjer prema ponoćnom nebu, crveni
fenjer kojim zaustavlja kretanje sveta.
"Ne uzimajte to k srcu, gospođo, šta god da je", reče skitnica,
iscrpljeno i saosećajno. "Ništa se tu ionako ne može... Kakve koristi,
gospođo? Ko je Džon Galt?"
 Glava VI
KONCERT OSLOBOĐENJA

Dvadesetog oktobra sindikat radnika u Čeličani Rirden zahtevao je

da se povise plate.
Henk Rirden je za to saznao iz novina; nikakav zahtev mu nije bio
dostavljen, nisu smatrali neophodnim da ga obaveste. Zahtev je bio
upućen Odboru za unifikaciju; nije objašnjeno zašto sličan zahtev nije
upućen u vezi s drugim čeličanama. Nije mogao da kaže da li su
podnosioci zahteva predstavljali njegove radnike; pravila koja je
Odbor doneo u vezi sa izborima u sindikatima pretvorila su te izobore
u nešto nedefinisano. Saznao je samo da tu grupu sačinjavaju
pridošlice koje je Odbor ubacio u njegove fabrike u proteklih nekoliko
meseci.
Dvadeset trećeg oktobra Odbor za unifikaciju je odbacio peticiju
sindikata, odbijajući da odobri povišicu. Ako je nekakav pretres i bio
održan, Rirden za njega nije znao. Nisu se konsultovali s njim, nisu ga
obavestili, niti mu poslali službeni dopis. Čekao je, ne postavljajući
pitanja.
Dvadeset petog oktobra novine koje kontrolišu ljudi koji kontrolišu
i Odbor započele su kampanju podrške radnicima Čeličane Rirden .
Objavljivali su priče o odbijanju povišice, propuštajući da pomenu ko
ju je odbio ili ko je jedini imao moć da je odbije, kao da su računali da
će javnost zaboraviti na zakonske formalnosti pod navalom priča u
kojima se nagoveštava da je poslodavac prirodni uzrok svih jada
svojih radnika. Objavili su priču u kojoj se opisuju tegobe radnika u
Čeličani Rirden zbog trenutnog skoka cena životnih troškova - odmah
pored priče o profitu Henka Rirdena od pre pet godina. Objavili su
priču o nedaćama žene jednog Rirdenovog radnika, koja je s mukom
išla od prodavnice do prodavnice u beznadežnoj potrazi za hranom -
pored priče o boci šampanjca razbijenoj o nečiju glavu na pijanci koju
je priredio neimenovani magnat, vlasnik čeličane, u čuvenom hotelu;
magnat je bio Oren Bojl, ali se u priči nisu pominjala imena. "Među
nama još uvek ima neravnopravnosti", govorile su novine, "koje nas
lišavaju dobrobiti prosvećenog doba."
"Nedaće su istrošile nerve i strpljenje ljudi. Situacija se približava
opasnoj tački. Plašimo se izbijanja nasilja."
"Plašimo se izbijanja nasilja", ponavljale su novine.
Dvadeset osmog oktobra grupa novih radnika u Čeličani Rirden
napala je nadzornika i skinula ventil s visoke peći. Dva dana kasnije,
slična grupa je polupala prozore na upravnoj zgradi. Neki novi radnik
je uništio menjač brzina na kranu i izručio kontejner s rastopljenim
metalom pola metra od petorice prolaznika. "Verovatno sam izludeo od
brige zbog gladne dece", rekao je kada su ga uhapsili.
"Nije vreme da se teoretiše o tome koje prav a ko kriv",
komentarisale su novine. "Naša jedina briga jeste činjenica da ova
goruća situacija ugrožava proizvodnju čelika u zemlji."
Rirden je sve pratio, i nije postavljao pitanja. Čekao je, kao da se
neko konačno saznanje upravo otkrivalo pred njim, polako, i proces
nije trebalo ni požurivati niti prekidati. Ne - mislio je u ranim
sumracima jesenjih večeri, gledajući nekud kroz prozor kancelarije -
ne, nije ravnodušan prema svojim fabrikama; ali nekadašnja strast
prema nečemu živom sada je ličila na ćudljivu nežnost pri sećanju na
žive i mrtve. Posebnost osećanja prema mrtvima jeste da se više ništa
ne može učiniti.
Ujutro 31. oktobra primio je obaveštenje kojim se sav njegov posed,
uključujući i račune u bankama i trezorima, pleni, na osnovu presude
o nemarnosti pri isplati dugovanja nakon suđenja u vezi s ličnim
porezom na prihod od pre tri godine. Bio je to zvanični dopis, u skladu
sa svim zakonskim propisima - osim što takav propust nikada nije
načinjen, a suđenje se nikada nije održalo.
"Ne", rekao je svom advokatu koji se penio, "nemoj postavljati
nikakva pitanja, nemoj odgovoriti na njihova i nemoj protestovati."
"Ali, ovo je stvarno neverovatno!"
"Neverovatnije od svega ostalog što se desilo?"
 j g g
"Henk, nećeš ništa da uradim? Da ovo primim ležeći?"
"Ne, stojeći. I mislim stojeći. Mirno. Ne radi ništa."
"Ali, sad su te ostavili bespomoćnog."
"Misliš?" tiho je upitao, osmehujući se.
Imao je nekoliko stotina dolara u novčaniku, i ništa više. Ali, kao
neka čudnovata toplina koja tinja u glavi, kao da neko izdaleka pruža
ruku da se s njim pozdravi, bila je pomisao da u tajnom sefu u
spavaćoj sobi leži poluga od čistog zlata koju mu je dao zlatokosi
pirat.
Sledećeg dana, 1. novembra, stigao je telefonski poziv iz
Vašingtona; bio je to glas birokrate, kao da mu je na kolenima klizio
žicom, nižući izvinjenja. "Greška, gospodine Rirden! Ništa drugo nego
nezgodna greška! Taj nalog nije trebalo da bude upućen vama. Znate
kako to ide danas, pored neefikasnih kancelarijskih službenika i
tolikih formalnosti s kojima se nosimo; neki nespretnjaković je
izmešao akta i prosledio nalog za zaplenu svojine vama - a uopšte se
ne radi o vama, to je zapravo slučaj jednog proizvođača sapuna.
Molim vas, prihvatite naše izvinjenje, gospodine Rirden, naše najdublje
lično izvinjenje, s najvišeg nivoa." Glas je utihnuo, nakratko iščekujući.
"Gospodine Rirden?"
"Slušam vas."
"Ne mogu vam reći koliko nam je žao što smo vam prouzrokovan
neprijatnosti. A pored svih tih užasnih formalnosti koje se moraju
obaviti - znate kako je, birokratija! - trebaće nam nekoliko dana,
možda i čitava nedelja, da povučemo nalog i obustavimo zaplenu...
gospodine Rirden?"
"Čuo sam vas."
"Strašno nam je žao i spremni smo da učinimo sve što je u našoj
moći. Vi, naravno, imate puno pravo da tražite odštetu zbog
neprijatnosti koje smo vam prouzrokovan, i spremni smo da platimo.
Nećemo vam to osporavati. Vi ćete, naravno, priložiti takav zahtev i..."
"Nisam to rekao."
"Ha? Ne, niste... to jest... pa., šta ste zapravo rekli, gospodine
Rirden?"
"Nisam rekao ništa."
 Sutradan kasno po podne začuo se neki drugi molećivi glas i/
Vašingtona. Ovaj nije klizio, više je skakutao po telefonskoj žici
veselom virtuoznošću hodača po žici. Predstavio se kao Tinki Holovej i
zamolio Rirdena da prisustvuje sastanku, "neformalnom malom
sastanku, samo nekolicina nas s najvišeg nivoa", koji će se održati u
Njujorku, u hotelu Vejn-Fokland, prekosutra.
"Bilo je toliko nesporazuma proteklih nekoliko nedelja!" rekao je
Tinki Holovej. "Tako nezgodnih nesporazuma - i tako nepotrebnih!
Mogli bismo sve ispraviti očas posla, gospodine Rirden, kad bismo
imali priliku da malo porazgovaramo s vama. Veoma želimo da se
vidimo s vama."
"Možete mi poslati sudski nalog kad god hoćete."
"Ma, ne! Ne! Ne! Ne!" Glas je zazvučao uplašeno. "Ne, gospodine
Rirden, zašto misliti na tako nešto? Ne razumete nas, želimo da vas
vidimo iz prijateljskih razloga, ne tražimo ništa sem vaše dobrovoljne
saradnje." Holovej je, napet, zaćutao, pitajući se da li je to čuo
prigušeni smeh u daljini; sačekao je, ali ništa više nije čuo. "Gospodine
Rirden?"
"Da?"
"Sigurno bi vam, gospodine Rirden, u ovakvim vremenima
sastanak s nama bio od velike koristi."
"Sastanak - kojim povodom?"
"Naišli ste na toliko teškoća - a mi želimo da vam pomognemo
kako god možemo."
"Ne tražim pomoć."
"Ovo je nesigurno vreme, gospodine Rirden, javno raspoloženje je
promenljivo i zapaljivo, toliko... opasno... a mi želimo da vas zaštitimo."
"Ja nisam tražio zaštitu."
"Ali, sigurno shvatate da vam možemo biti od koristi, i ukoliko bilo
šta želite od nas, bilo..."
"Ne želim ništa."
"Ali, sigurno imate problema o kojima želite da s nama
razgovarate."
"Nemam."
"Onda... pa dobro, onda" - odustajući od pokušaja da zaigra na
kartu njihove usluge njemu, Holovej pređe na otvorenu molbu - "zar
 j g j j
nas ne biste saslušali?"
"Bih, ukoliko imate šta da mi kažete."
"Imamo, gospodine Rirden, naravno da imamo! Samo to i tražimo -
da nas saslušate. Samo nam dajte priliku. Samo dođite na taj
sastanak. Ne obavezujemo vas ni na šta." Rekao je to nehotice, a onda
zastao, jer ga je lecnula vesela, podsmešljiva živahnost u Rirdenovom
glasu; nije obećavala:
"Znam."
"Pa dobro, mislim... to jest... pa onda, hoćete li doći?"
"Dobro", reče Rirden. "Doći ću."
Nije slušao Holovejove izlive zahvalnosti, primetio je samo da
Holovej neprestano ponavlja: "U sedamnaest časova, četvrtog
novembra. Gospodine Rirden, četvrtog novembra", kao da je taj datum
od nekog posebnog značaja.
Rirden spusti slušalicu i zavali se u stolicu, posmatrajući odsjaj
plamenova na plafonu kancelarije. Znao je da je taj sastanak klopka,
znao je da ulazi u nju i da nema ništa za one koji su je postavili.
Tinki Holovej spusti slušalicu u svojoj kancelariji u Vašingtonu i,
sav napet, uspravi se u fotelji, mršteći se. Klod Slegenhop, predsednik
Prijatelja opšteg napretka, koji je sedeo u fotelji nervozno grickajući
šibicu, pogleda ga i reče: "Nije dobro?"
Holovej odmahnu glavom. "Doći će, ali... ne, nije dobro." Dodao je:
"Mislim da neće prihvatiti."
"To mi je moj momak i rekao."
"Znam."
"Momak je rekao da je bolje da i ne pokušavamo."
"Do đavola s tvojim momkom! Moramo! Moramo da rizikujemo!"
Dečko je bio Filip Rirden. Pre nekoliko nedelja referisao je Klodu
Slegenhopu: "Ne, neće da me pusti unutra, neće da mi da posao.
Pokušao sam, kao što si hteo, dao sam sve od sebe, ali ne vredi, ne
dozvoljava ni da zakoračim u fabriku. A što se tiče njegovog
raspoloženja - slušaj, loše je. Gore je nego što sam očekivao. Znam ga i
mogu ti reći da nemate šansu. Skoro je na kraju živaca. Budete li ga
još malo pritisli, pući će. Rekao si da momci na visokim položajima
žele da znaju. Reci im da to ne rade. Reci im da on... Klod, neka nam je
bog u pomoći, ako to urade, izgubiće ga!"
 g g g
"Pa, nisi baš od velike koristi", rekao je Slegenhop suvo, okrenuvši
se od njega. Filip ga je uhvatio za rukav i upitao, glasom koji se
odjednom sveo na otvoreno izražavanje zebnje. "Kaži, Klod... po
Direktivi 10-289... ako on ode, nema... nema naslednika?"
"Tako je."
"Ali, Klod, oni to ne bi meni uradili, zar ne?"
"Oni ne žele da on ode. Ti to znaš. Zadrži ga ako možeš."
"Ali, ne mogu! Znaš da ne mogu! Zbog mojih političkih ideja i...
svega što sam uradio zbog vas, znaš šta misli o meni! Ne mogu
nimalo da utičem na njega!"
"E pa, to je tvoj problem."
"Klod!" Filip je uzviknuo uspaničeno. "Klod, neće me ostaviti na
cedilu, zar ne? Ja pripadam, zar ne? Uvek su govorili da ja pripadam,
uvek su govorili da sam im potreban... rekli su da im trebaju ljudi kao
ja, ne kao on, ljudi mog... mog karaktera, sećaš se? I posle svega što
sam učinio za njih, posle sve moje vere, službe, lojalnosti našoj
stvari..."
"Prokleta budalo", Slegenhop odbrusi, "od kakve si nam ti koristi
bez njega?"
Ujutro 4. novembra Henka Rirdena je probudila zvonjava telefona.
Otvorio je oči i ugledao jasno, svetlo nebo, praskozorno nebo u
prozoru spavaće sobe, nebo fine akvamarin boje od prvih zraka
nevidljivog sunca koje je po drevnim filadelfijskim krovovima sipalo
nijansu porcelanskoružičaste boje. Na trenutak, dok mu je svest još
bila čista poput neba, dok nije bio svestan ičega sem sebe samog i još
nije stigao da upregne dušu tovarom stranih sećanja, ležao je
nepomično, prikovan prizorom i čarolijom sveta koji je bio isti takav,
sveta u kojem se postoji kao da je uvek jutro.
Telefon ga je vratio u izgnanstvo: zvrndao je, u jednakim
intervalima, poput gunđavog, stalnog poziva u pomoć, poziva koji nije
bio iz njegovog sveta. Podigao je slušalicu mršteći se.
"Halo?"
"Dobro jutro, Henri", reče drhtavi glas; bila je to majka.
"Majko, u ovo doba?" upita on suvo.
"Oh, pa ti uvek ustaješ pre zore, a htela sam da te uhvatim pre
nego što odeš u kancelariju."
 g j
"Da? Šta je bilo?"
"Moram da se vidim s tobom, Henri. Moram da razgovaram s
tobom. Danas. U toku dana. Važno je."
"Da li se nešto dogodilo?"
"Nije... jeste... u stvari... moram da razgovaram s tobom licem u lice.
Hoćeš li doći?"
"Žao mi je, ne mogu. Imam sastanak u Njujorku večeras. Mogu
doći sutra."
"Ne! Ne sutra. Mora danas. Mora." U njenom se glasu nazirala
panika, bljutava panika hronične bespomoćnosti, ne vanrednog stanja
- osim prizvuka straha u tom mehaničkom ponavljanju.
"Šta je bilo, majko?"
"Ne mogu da razgovaram preko telefona. Moram da te vidim."
"Dođi onda u kancelariju."
"Ne! Ne u kancelariji! Moram da te vidim samog, negde gde
možemo razgovarati. Zar ne možeš da dođeš ovamo danas, da mi
toliko učiniš? Tvoja majka traži da joj toliko učiniš. Nikad ne dođeš da
nas vidiš. A možda i nisi ti za to kriv. Ali, možeš li da mi učiniš, barem
ovaj put, kad te molim?"
"Dobro, majko. Doći ću u četiri popodne."
"Može, Henri. Hvala ti, Henri. Može."
Toga dana je u fabrici osećao neku napetost u vazduhu. Suviše
slabu da bi se dala definisati - ali, fabrike su za njega bile poput lica
voljene žene, na kojem vidi i najmanju nijansu osećanja i pre nego što
vidi njegov izraz. Opazio je grupice od po tri-četiri nova radnika kako
se okupljaju u razgovoru - dva-tri puta češće nego obično. Opazio je
njihovo držanje, kao da se nalaze u uglu bilijarnice, a ne u fabrici.
Opazio je nekoliko njemu upućenih pogleda u prolazu, za nijansu
previše prodornih i dugih. Zanemario je sve to, nije mu davalo
dovoljno povoda za razmišljanje - a nije ni imao vremena da razmišlja
o tome.
Kada se tog popodneva odvezao do svoje nekadašnje kuće,
iznenada je zaustavio auto u podnožju brda. Nije video tu kuću od 15.
maja, pre šest meseci, kada je iz nje izašao - i taj prizor je oživeo sve
što je deset godina osećao pri povratku kući: napetost, zbunjenost, sivi
teret nepriznate nesreće, neumoljivu istrajnost koja mu je zabranjivala
 j j j j j
da je prizna, očajničku nevinost pokušaja da shvati porodicu...
pokušaja da bude pravedan.
Krenuo je polako stazom do vrata. Nije ništa osećao, samo je sve
video sasvim jasno, hladne glave. Znao je da je ova kuća spomenik
njegovoj krivici - krivici prema sebi samom.
Očekivao je da će videti majku i Filipa; nije očekivao treću osobu,
koja je, zajedno s njima, ustala kada je ušao u dnevnu sobu: Lilijan.
Zastao je na pragu. Stajali su gledajući ga u lice, i u otvorena vrata
iza njega. Na licima im je bio uplašeni i lukavi izraz, izraz ucenjivanja
vrlinom, koji je sad razumeo, kao da su se nadali da će se izvući samo
zbog njegovog sažaljenja, da će ga držati zarobljenog, mada im je
samo jednim korakom unazad mogao opet biti van domašaja.
Računali su na sažaljenje i plašili se njegove ljutnje; nisu se usudili
da misle o trećoj mogućnosti: ravnodušnosti.
"Šta će ona ovde?" upitao je, okrećući se prema majci, ravnodušno,
bezizražajno.
"Lilijan živi s nama od vašeg razvoda", odgovorila je braneći se.
"Nisam je valjda mogla ostaviti na ulici da umre od gladi?"
Izraz u majčinim očima ličio je i na molbu da je ne ošamari i na
trijumf jer je uspela da ga ošamari. Znao je njen motiv: nije se radilo o
saosećanju, nikad se nisu mnogo volele; bila je to njihova osveta
njemu, tajno zadovoljstvo jer mu troše novac na bivšu ženu, koju je
odbio da izdržava.
Lilijan je bila pognula glavu kao da ga pozdravlja, sa slabašnim
nagoveštajem osmeha na usnama, i sramežljivog i drskog. Nije se
pretvarao da je ne primećuje; pogledao ju je, kao da ju je dobro video,
ali njegov mozak nije beležio njeno prisustvo. Ništa nije rekao,
zatvorio je vrata i zakoračio u sobu.
Majka odahnu s dubokim olakšanjem i požuri da sedne u najbližu
stolicu, posmatrajući ga, nervozna i nesigurna da li će slediti njen
primer.
"Šta si htela?" upitao je sedajući.
Majka je sedela uspravno, ali je bila i čudno pogrbljena, uzdignutih
ramena i polupognute glave. "Samilost, Henri", prošaputala je.
"Kako to misliš?"
"Zar me ne razumeš?"
 "Ne."
"Pa..." raširila je ruke, nekoordiniranim mahanjem izražavajući
bespomoćnost. "Pa..." očima je preletala unakolo izbegavajući njegov
ispitivački pogled. "Pa, ima toliko toga što treba reći... ne znam kako
da kažem, ali... pa, ima jedna stvar praktične prirode, ali ona sama po
sebi nije bitna... nisam te zato zvala da dođeš..."
"Koja je to stvar?"
"Praktične prirode? Naši čekovi - Filipovi i moji. Prvi je u mesecu,
ali zbog tog naloga za zaplenu svojine nismo dobili čekove. Ti to znaš,
zar ne?"
"Znam."
"Pa dobro, šta ćemo da radimo?"
"Ne znam."
"Hoću da kažem, šta ćeš ti da uradiš po tom pitanju?"
"Ništa."
Majka je sedela i zurila u njega, kao da broji sekunde tišine. "Ništa,
Henri?"
"Ništa tu ne mogu da uradim."
Posmatrali su njegovo lice uporno tražeći na njemu nešto; bio je
uveren da mu majka govori istinu, da neposredne finansijske brige
nisu razlog, samo simbol nečeg mnogo šireg.
"Ali, Henri, to nas je zateklo nespremne."
"I ja sam bio zatečen."
"Ali, zar nam ne možeš poslati neku gotovinu ili nešto?"
"Nisu me upozorili, nisam imao vremena da uzmem gotovinu."
"Onda... Vidi, Henri, sve se desilo tako neočekivano, pa su se ljudi
izgleda uplašili - u prodavnici neće da nam daju kredit, osim ako ga ti
ne zatražiš. Valjda žele da potpišeš priznanicu ili tako nešto. Onda,
hoćeš li razgovarati s njima i srediti to?"
"Neću."
"Nećeš?" Zagrcnula se. "Zašto?"
"Ne želim da preuzimam obaveze koje ne mogu ispuniti."
"Kako to misliš?"
"Neću da pravim dugove koje ne mogu da vratim."
"Kako to misliš, ne možeš? Taj nalog je samo formalnost, samo je
privremen, to svi znaju!"
 j
"Je li? Ja ne znam."
"Ali, Henri - račun u prodavnici! Nisi siguran da li ćeš moći da
platiš račun u prodavnici, ti, sa svim svojim milionima?"
"Nemam nameru da varam prodavca pretvarajući se da imam te
milione."
"O čemu ti pričaš? Pa ko ih ima?"
"Niko."
"Kako to misliš?"
"Majko, mislim da me vrlo dobro razumeš. Mislim da si shvatila i
pre mene. Nema više ni posedovanja ni svojine. To si podržavala i u to
godinama verovala. Htela si da budem vezan. Vezan sam. Sada je
prekasno da igramo bilo kakve igre."
"Dozvolićeš da tvoje političke ideje..." videla mu je izraz na licu i
smesta zaćutala.
Lilijan je sedela i gledala u pod, kao da se plašila da podigne
pogled u tom trenutku. Filip je sedeo i pucketao zglobovima prstiju.
Majka je ponovo fokusirala pogled i prošaputala: "Nemoj nas
napustiti, Henri." Slabašna nijansa života u njenom glasu govorila mu
je da se odškrinuo poklopac s njene prave namere. "Ovo je užasno
doba i plašimo se. Istina je, Henri, plašimo se jer nam okrećeš leđa. I
ne mislim samo na taj račun u prodavnici, ali to je znak - pre godinu
dana ne bi dozvolio da nam se tako nešto desi. Sada... sada ti više nije
stalo." Zastala je u iščekivanju. je li?"
"Nije."
"Pa... pa, pretpostavljam da smo sami krivi. To sam htela da ti
kažem: mi znamo da smo sami krivi. Nismo bili pravedni prema tebi
svih ovih godina. Bili smo nepravedni, mučili te, iskorišćavali te i
nismo ti ni za šta rekli hvala. Krivi smo, Henri, bili smo grešni prema
tebi i priznajemo to. Šta još da ti kažemo? Možeš li u srcu pronaći
snage da nam oprostiš?"
"Šta bi htela da uradim?" upitao je jasno i ravnodušno, kao da je
na poslovnom sastanku.
"Ne znam! Otkud ja znam? Ali ne pričam sad o tome. Ne o tome
šta treba uraditi, pričam o osećanjima. Molim te da osećaš, Henri -
samo da osećaš - mada to ne zaslužujemo. Ti si velikodušan i jak.
Hoćeš li zaboraviti prošlost, Henri? Hoćeš li nam oprostiti?"
 Užas u njenim očima bio je stvaran. Pre godinu dana bio bi rekao
sebi da je to njihov način da isprave ono što su uradili; ugušio bi
odvratnost koju su njene reči izazivale, reči kojima nije izražavala
ništa sem magle besmisla; izvršio bi nasilje nad svojim umom ne bi li
pronašao nekakvo značenje, mada ne razume; pripisao bi joj vrlinu
iskrenosti pod njenim uslovima, mada to nisu bili njegovi uslovi. Ali,
više nije prihvatao bilo čije uslove sem sopstvenih.
"Hoćeš li nam oprostiti?"
"Majko, bolje da ne pričamo o tome. Nemoj me primoravati da ti
kažem zašto. Mislim da znaš zašto, isto tako dobro kao i ja. Ako hoćeš
da nešto uradim, reci šta. Nemamo više o čemu drugom da
razgovaramo."
"Ali, ne razumem te! Ne razumem! Zato sam te zvala ovamo - da te
zamolim da nam oprostiš! Zar ćeš odbiti da mi odgovoriš?"
"Dobro, onda. Šta bi taj oproštaj značio?"
"Hm?"
"Rekao sam, šta bi on značio?"
Ona zaprepašteno rašri ruke, kao da smutio da je odgovor
očigledan. "Kako... osećali bismo se bolje."
"Hoće li se time promeniti prošlost?"
"Bolje bismo se osećali kada bismo znali da si nam oprostio."
"Hoćeš da se pretvaram da prošlost nije postojala?"
"O bože, Henri, zar ne shvataš? Samo želimo da znamo da ti... da je
tebi još uvek stalo do nas."
"Nije mi stalo. Hoćeš da se pretvaram?"
"Ali, to te i molim - da ti bude stalo."
"Na osnovu čega?"
"Čega?"
"U zamenu za šta?"
"Henri, Henri, ne razgovaramo o poslu, o tonama i bankovnom
saldu, već o osećanjima - a ti govoriš kao neki trgovac!"
"Ja jesam trgovac."
U pogledu joj je video užasnutost - ne bespomoćnu užasnutost
zbog neuspešnog pokušaja da ga shvati, već užasnutost jer je gura ka
granici iza koje neće moći da ne shvati.
 "Vidi, Henri", zabrza Filip, "majka ne shvata te stvari. Ne znamo
kako da ti priđemo. Ne govorimo tvoj jezik."
"Ja govorim vaš."
"Ona hoće da kaže da nam je žao. Strašno nam je žao što smo te
povredili. Ti misliš da mi to ne plaćamo, ali plaćamo. Veoma se
kajemo."
Bol na Filipovom licu je bio nepatvoren. Pre godinu dana, Rirden bi
se sažalio. Sada je znao da su ga držali na uzici samo zahvaljujući
njegovoj želji da ih ne povredi, njegovom strahu od njihovog bola. Više
ga se nije plašio.
"Žao nam je, Henri. Znamo da smo ti činili nažao. Voleli bismo da
možemo da se iskupimo zbog toga. Ali, šta možemo? Prošlost je
prošlost. Ne možemo da je promenimo."
"Ne mogu ni ja."
"Možeš da prihvatiš naše kajanje", reče Lilijan, staklastim,
opreznim glasom. "Ja više nemam šta od tebe da dobijem. Samo želim
da znaš da sve što sam uradila - uradila sam zato što sam te volela."
Okrenuo se bez odgovora.
"Henri" uzviknu majka. "Šta se dogodilo s tobom? Šta te je to tako
promenilo? Kao da više nisi čovek! Stalno tražiš neke odgovore od
nas, a mi odgovore nemamo. Ne prestaješ da nas šibaš logikom - a šta
je logika u ovakvim vremenima? - šta je logika kada ljudi pate?"
"mi tu ništa ne možemo" uzviknu Filip.
"U tvojoj smo milosti i nemilosti", reče Lilijan.
Prostirali su molbe pred nekim do koga one nisu dopirale. Nisu
znali - a njihova panika je predstavljala poslednje trzaje u pokušaju
da izbegnu to saznanje - da se njegov nemilosrdni osecaj pravednost!
Jedino čime su ga držali, zbog kojeg je prihvatao svaku kaznu i davao
im uvek priliku da dokažu da nisu krivi, sada okrenuo protiv njih - da
ga je ista sila koja ga je činila tolerantnim sada činila bezosećajnim -
da pravednost koja je bila u stanja da opiosti kilometie sitnih yrešaka
iz neznanja neće oprostiti nijedan smišljen zao korak.
"Henri, zar nas ne razumeš?" molila je majka.
"Razumem vas", rekao je tiho.
Skrenula je pogled izbegavajući jasnoću u njegovim očima. "Zar te
ne brine šta će se desiti s nama?"
 "Ne."
"Jesi li ti čovek?" Glas joj postade ljutito piskutav. "Zar si potpuno
nesposoban da voliš? Pokušavam da doprem do tvog srca, ne do tvog
mozga! Ljubav nije nešto o čemu se raspravlja i rezonuje i čime se
trguje! To je davanje! Osećanje! O bože, Henri, zar ne možeš da osećaš
bez razmišljanja?"
"Nikada i nisam mogao."
Za tren je povratila svoj stari glas, dubok i monoton: "Nismo
pametni kao ti, nismo toliko snažni. Ako smo grešili i činili gluposti, to
je zato što smo bespomoćni. Potreban si nam, ti si sve što imamo - a
sada te gubimo - i strah nas je od toga. Ovo su užasna vremena, i sve
su užasnija, ljudi su nasmrt preplašeni, preplašeni i slepi, i ne znaju
šta da rade. Kako da se nosimo sa svim tim ako nas ti napustiš? Mali
smo i slabi, zbrisaće nas kao piljevinu ovaj užas koji hara svetom.
Možda smo i sami imali udela u tome, možda smo sami pomogli da do
toga dođe, ne znajući ništa bolje, ali šta je urađeno - urađeno je, i to
sad ne možemo zaustaviti. Ako nas ti napustiš, izgubljeni smo. Ako
odustaneš i nestaneš, kao svi oni ljudi koji..."
Nije je ućutkao zvuk, samo pokret obrvama, poput kratke, brze
zabeleške. Onda se osmehnuo; način na koji se osmehnuo bio im je
najstrašniji mogući odgovor.
"Dakle, toga se vi plašite", rekao je polako.
"Ne možeš odustati!" vrisnu majka, zaslepljena panikom. "Ne možeš
odustati sada! Mogao si prošle godine, ali ne sada! Ne danas! Ne smeš
postati dezerter, zato što će se sada svetiti tvojoj porodici! Ostaviće nas
bez prebijene pare, sve će oduzeti, pustiće nas da pomremo od gladi,
oni će..."
"Smirite se!" vrisnu Lilijan; bolje je od majke i Filipa čitala opasne
signale na Rirdenovom licu.
Na licu mu se zadržao trag osmeha, i znali su da ih više ne vidi, ali
nisu znali zašto je njegov osmeh sada izražavao neki bol i gotovo
setnu čežnju, niti zašto mu je pogled bio usmeren nekud ka drugom
kraju sobe, prema niši najudaljenijeg prozora.
Pred očima mu je bilo lice finih crta, smireno pred navalom
njegovih uvreda; čuo je glas koji mu je rekao tiho, ovde u ovoj sobi:
"Hteo sam da vas upozorim na greh praštanja." Ti, koji si tada znao... -
 g j j
pomislio je, ali nije završio rečenicu u mislima, pustio je da se završi u
gorkom osmehu, jer je znao da samo što nije pomislio: Ti, koji si tada
to znao - oprosti meni.
Eto - pomislio je, gledajući porodicu - eto prave prirode njihovog
preklinjanja za milost, logike osećanja koja su s toliko prava
proglašavali nelogičnim - eto jednostavne, brutalne suštine ljudi koji
govore o osećanjima bez misli i postavljanju milosti iznad pravednosti.
Znali su čega treba da se boje; shvatili su i izrekli, pre njega, jedini
način na koji još može da se oslobodi; razumeli su beznadežnost
njegovog položaja u industriji, besplodnost njegove borbe, nemogući
teret koji se spuštao da ga zdrobi; znali su da jedino razumno, jedino
pravedno, jedino što ga može spasti jeste da ostavi sve i beži - a ipak
su hteli da ga zadrže, da ostane na žrtvenoj lomači, da im dopusti da
prožderu i poslednje njegove ostatke u ime milosti, oproštaja i
bratskokanibalističke ljubavi.
"Ako još uvek želiš da ti objašnjavam, majko", rekao je veoma tiho,
"ako se još uvek nadaš da neću biti toliko okrutan da kažem ono što
se ti pretvaraš da ne znaš, onda evo šta ne valja u tvojoj ideji o
praštanju: žao ti je što si me povredila i da bi se iskupila zbog toga,
moliš me da prinesem samog sebe kao žrtvu."
"Logika!" uzviknu ona. "Opet ti sa svojom užasnom logikom! Treba
nam sažaljenje, sažaljenje, ne logika!"
Ustao je.
"Stani! Nemoj ići! Henri, nemoj nas napustiti! Nemoj nas osuditi na
propast! Kakvi god da smo, ljudi smo! Želimo da živimo!"
"Kako, ne..." započeo je u nemoj zaprepašćenosti koja se završila
nemim užasom, kada mu je misao sinula do kraja. "Mislim da ne
želite. Kad biste to želeli, cenite biste me."
Kao nemi dokaz i odgovor, Filipovo lice se polako preobrazilo u
nešto što je trebalo da bude osmeh uživanja, ali u njemu nije bilo
ničega sem straha i zlobe. "Nećeš moći da odustaneš i pobegneš", reče
Filip. "Ne možeš da bežiš bez novca."
Izgledalo je da je pogodio cilj; Rirden zastade, a onda se nasmeja.
"Hvala, Filipe", reče.
"Ha?" Filip se zbunjeno trgnu.
 "To je, dakle, cilj naloga za zaplenu. Toga se tvoji prijatelji plaše.
Znao sam da mi nešto smeštaju danas. Nisam znao da je ta
konfiskacija njihov način da mi odseku odstupnicu." Okrenuo se i s
nevericom pogledao majku.
"I zato si ti morala da me vidiš danas, pre sastanka u Njujorku."
"Majka za to nije znala!" uzviknu Filip, a onda se ispravi uzviknuvši
glasnije: "Ne znam o čemu pričaš! Ja ništa nisam rekao! Ja to nisam
rekao!" Razlog njegovog straha sada je bio manje mističan, a više
praktičan.
"Nešta ne brini, bedni crve, neću im reći da si mi išta rekao. A ako
pokušavaš..."
Nije dovršio; pogledao je tri lica pred sobom, i dorekao rečenicu
iznenadnim osmehom, umornim osmehom sažaljenja, neverice i
odbojnosti. Shvatio je krajnju kontradiktornost, groteskni apsurd na
kraju igre neracionalnih: ljudi iz Vašingtona su se nadali da će ga
zadržati navodeći ovo troje da pokušaju da odigraju taoce.
"Misliš da si jako dobar, je li?" bio je to iznenadni krik i dopirao je
od Lilijan; skočila je na noge da mu prepreči izlaz; lice joj je bilo
izobličeno kao onog jutra kada je saznala ime njegove ljubavnice. "Ti
si tako dobar! Tako ponosan na samog sebe! E pa, imam nešto da ti
kažem!"
Kao da do ovog trenutka nije verovala da je izgubila bitku. Njeno
liceje bilo poslednji delić kojim se krug zatvorio i odjednom je jasno
shvatio njenu igru i zašto se udala za njega.
Ako voleti znači odabrati jednu osobu za središte pažnje, kao sam
fokus pogleda na život - pomislio je - onda je tačno da ga je volela; ali,
ako je njemu ljubav slavlje, sebi i postojanju u čast - samomrscima i
živomrscima uništavanje je jedini oblik ljubavi. Lilijan ga je izabrala
zbog njegovih najboljih osobina, zbog njegove snage, samouverenosti,
ponosa - izabrala ga kao što se bira predmet ljubavi, kao simbol
čovečije životne snage, ali cilj joj je bio da uništi tu snagu.
Video ih je onakve kakvi su bili na prvom sastanku: on, čovek
izuzetne energije i goruće ambicije, čovek stvaralac koji je plamteo
uspesima, našao se usred pretencioznog pepela onih koji su sebe
nazivali intelektualnom elitom, među nagorelim ostacima nesvarene
kulture, hranili su se odsjajem tuđih umova, nudeći negiranje
 j j g j
postojanja uma kao svoju jedinu posebnost a žudnju za ovladavanjem
svetom kao jedinu strast - ona, udvorica takve elite, sa istrošenim
podsmehom kao odgovorom univerzumu, nosila je nesposobnost kao
superiornu vrednost a prazninu kao vrlinu - on, nesvestan njihove
mržnje, bio je naivno prezriv prema njihovom varijivom držanju - ona
je u njemu videla opasnost za njihov svet, pretnju, izazov,
prebacivanje.
Strast koja druge nagoni da porobljavaju imperiju postala je u
njenoj ograničenosti strast za moći nad njim. Resila je da ga slomi,
kao da je, nesposobna da postane jednako vredna, mogla nadmašiti tu
vrednost uništavajući je, kao da bi merilo njegove veličine moglo tako
postati merilo njene, kao da - pomislio je drhteći - kao da je vandal
koji uništava skulpture vredniji od umetnika koji ih stvara, kao da je
ubica deteta vredniji od majke koja ga je rodila.
Setio se njenih neprestanih poruga upućenih njegovom radu,
fabrici, metalu, uspehu, setio se njene želje da ga vidi pijanog, bar
jednom, pokušaja da ga gurne u neverstvo, zadovoljstva kada je
mislila da je spao na nivo neke gnusne romanse, njenu zgranutost
kada je otkrila da se romansom zapravo uzdigao, ne srozao. Cilj
njenih napada, koji su ga toliko zbunjivali, bio je nepromenljiv i jasan
- želela je da uništi njegovo samopoštovanje, znajući da je čovek koji
se odrekne svoje vrednosti ostavljen svakome na milost i nemilost;
želela je da slomi njegovu moralnu čistotu, njegovu samouverenu
ispravnost da razbije u paramparčad otrovom griže savesti - kao da bi
joj, kad bi se on srušio, njegova izopačenost dala pravo na njenu.
S istim ciljem i motivom, istim zadovoljstvom kao oni što spredaju
složene filozofske sisteme da bi uništili generacije, ili ustanovljuju
diktaturu da bi uništili zemlju, tako je i ona, bez drugog oružja sem
ženstvenosti, sebi za cilj postavila uništenje jednog čoveka.
Tvoj kod je kod života - setio se glasa svog izgubljenog mladog
učitelja - a koji je onda njihov?
"Imam nešto da ti kažem!" uzviknu Lilijan s nemoćnim besom, kao
da želi da umesto reči upotrebi neko ubitačnije oružje. "Tako si
ponosan na samog sebe, je li? Tako si ponosan na svoje ime! Čeličana
Rirden , Rirdenov metal, Rirdenova žena! To sam bila, zar ne? Gospođa
Rirden! Gospođa Henrija Rirdena!" Zvukovi koje je sada proizvodila
 G j j j
ličili su na gakanje, neprepoznatljivo izobličen smeh. "E pa, mislim da
bi voleo da znaš da je tvoju ženu imao drugi muškarac! Bila sam ti
neverna, da li me čuješ? Bila sam ti neverna, ne s nekim velikim,
plemenitim ljubavnikom, već s najbednijom uštvom, s Džimom
Tegartom! Pre tri meseca! Pre tvog razvoda! Dok sam bila tvoja žena!
Dok sam još bila tvoja žena!"
Stajao je i slušao ju je poput naučnika koji proučava predmet koji
za njega nema nikakvu ličnu vrednost. Eto, pomislio je, konačnog
pobačaja učenja o kolektivnoj međuzavisnosti, učenja o nepostojanju
identiteta, vlasništva, činjenica: verovanja da moralni ugled jednog
čoveka zavisi od postupaka drugog.
"Bila sam ti neverna! Zar me ne čuješ, ti nerđajući puritanče?
Spavala sam s Džimom Tegartom, ti nepodmitljivi heroju! Zar me ne
čuješ?... Zar me ne čuješ?... Zar ne...?" Gledao ju je kao što bi gledao
neku nepoznatu ženu da mu je prišla na ulici i počela da se ispoveda -
pogled je kazivao: Zašto to meni govoriš?
Glas joj je jenjavao. Nije znao kako izgleda kraj jedne osobe, ali je
znao da gleda Lilijanin kraj. Video je to u kolapsu njenog lica, u
iznenadnom opuštanju crta, kao da ih ništa ne drži zajedno, u očima
koje, slepe, ipak netremice zure u nešto iznutra, očima ispunjenim
užasom kojem nikakva spoljna pretnja nije ravna. Nije to bio pogled
nekoga ko gubi razum, več pogled razuma koji gleda u potpuni poraz i
istovremeno, prvi put, vidi sopstvenu prirodu - izgled nekoga ko je,
posle višegodišnjeg propovedanja nepostojanja, to konačno ostvario.
Okrenuo se da ide. Majka ga zaustavi na vratima, hvatajući ga za
ruku. Sa izrazom tvrdoglave zbunjenosti, poslednjim pokušajem
samoobmanjivanja, zaječalaje glasom punim suznog, hirovitog
prebacivanja: "Zar si zaista nesposoban da praštaš?"
"Ne, majko", odgovorio je, "nisam. Oprostio bih vam prošlost - da
ste me danas nagovarali da odustanem i nestanem."
Napolju je duvao hladan vetar, obavijajući mantil oko njega kao da
ga grli, ogromno sveže prostranstvo pružalo se do podnožja brda a s
čistog neba se povlačio sumrak. Poput dva zalaska sunca na kraju
dana, crveni sunčev odsjaj stvarao je pravu, nepomičnu traku na
zapadu, a odsjaj njegove fabrike pulsirajuću crvenu traku na istoku.
 Osećao je neku čudnu podršku u volanu pod rukama i glatkom
autoputu kojim je jurio velikom brzinom prema Njujorku. Taj osećaj je
u sebi objedinjavao i izuzetnu preciznost i opuštenost, osećaj da se
ponaša onako kako misli da treba, bez pritiska, tako neobjašnjivo
mladalački - dok nije shvatio da se zapravo tako ponašao, i očekivao
da će se uvek ponašati, kada je bio mlad - a ono što je sada osećao
ličilo je na jednostavno, začuđeno pitanje: zašto bi se iko ikada
ponašao drugačije?
Obrisi Njujorka koji su se ukazali pred njim bili su neviđeno svetli i
jasni, iako zastrti velom daljine, a jasnoća kao da nije poticala od
objekata, već je izvirala iz njega samog. Gledao je u veliki grad, i to
nije imalo nikakve veze s onim kako su ga drugi videli i
upotrebljavali: za njega to nije bio grad kriminalaca, prosjaka,
beskućnika ili kurvi, već najveći industrijski poduhvat u istoriji čoveka;
imao je ono značenje koje mu je sam pripisao, bilo je nečega intimnog
u načinu na koji ga je posmatrao, izvesne posesivnosti i neposredne
perceptivnosti, kao da ga vidi prvi put - ili poslednji.
Zastao je u tihom hodniku Vejn-Foklanda, na vratima apartmana u
koji je trebalo da uđe; nakon nekoliko trenutaka je uspeo da podigne
ruku i pokuca: bio je to apartman koji je nekada pripadao Fransisku
d'Ankoniji.
Obluci dima izvijali su se u vazduhu salona, među plišanim
zastorima i golim, ispoliranim stolovima. Sa skupocenim nameštajem i
nedostatkom ikakve lične svojine, prostorija je odisala atmosferom
mračnog luksuza, koja ide uz privremeni smeštaj, jednako sumornom
kao i vazduh u oronulom prenoćištu. Kada je ušao, pet prilika u magli
je ustalo: Vesli Mauč, Judžin Loson, Džejms Tegart, dr Flojd Feris i neki
vitki, pogrbljeni čovek koji je ličio na pacolikog tenisera, predstavili su
mu ga kao Tinkija Holoveja.
"Dobro", reče Rirden, presekavši pozdrave, osmehe, nutkanja da
nešto popije i komentare o ozbiljnosti situacije u zemlji, "šta ste hteli?"
"Svi smo mi ovde vaši prijatelji, gospodine Rirden", reče Tinki
Holovej, "samo prijatelji, i želimo da neformalno porazgovaramo o
bližoj međusobnoj saradnji."
"S nestrpljenjem očekujemo da uposlimo vaše izvanredne
sposobnosti", reče Loson, "i čujemo vaše stručno mišljenje o
 j j j
industrijskim problemima zemlje."
"Ljudi poput vas su nam potrebni u Vašingtonu", reče dr Feris.
"Nema razloga da budete toliko dugo izvan dešavanja, kada vaš glas
treba da se čuje na najvišem nivou rukovodstva u zemlji."
U svemu ovome je mučno, pomisli Rirden, to što su njihove
govorancije samo polulaži; druga polovina, u njihovom histerično-
urgentnom tonu, bila je neizrečena želja da to i bude istina. "Šta ste
hteli?" upitao je.
"Kako... da čujemo vas, gospodine Rirden", reče Vesli Mauč, uz trzaj
lica kojim je imitirao uplašeni osmeh; osmeh je bio lažan, strah
stvaran. "Želimo... želimo vaše cenjeno mišljenje o industrijskoj krizi u
zemlji."
"Nemam šta da kažem."
"Ali, gospodine Rirden", reče dr Feris, "samo želimo priliku da
sarađujemo s vama."
"Već sam vam jednom rekao, javno, da ni s kim ne sarađujem dok
je uperena puška u mene."
"Zar ne bismo mogli zakopati ratnu sekiru u ovakvim
vremenima?" reče Loson molećivo.
"Pušku? Samo napred."
"Hm?"
"U vašim je rukama. Zakopajte je, ako mislite da možete."
"To... to bila samo metafora", objasni Loson žmirkajući. "Govorio
sam metaforično."
"Ja nisam."
"Zar ne možemo da se udružimo radi dobra čitave zemlje, u ovom
teškom trenutku?" reče dr Feris. "Zar ne možemo da zanemarimo
razlike u mišljenju? Voljni smo da vam izađemo u susret. Ako se ne
slažete s nekim aspektom naše politike, recite nam i mi ćemo izdati
naredbu da..."
"Dostaje bilo, momci. Nisam došao ovamo da bih vam pomogao da
se pretvarate da nisam u položaju u kakvom jesam, i da je bilo kakvo
izlaženje u susret moguće. A sada pređite na stvar. Pripremili ste neku
novu smicalicu za industriju čelika. O čemu se radi?"
"U stvari", reče Mauč, "zaista treba da razgovaramo o nekim
vitalnim problemima u vezi s industrijom čelika, ali... kako se to
 j
izražavate, gospodine Rirden!"
"Nismo vam pripremili nikakvu smicalicu", reče Holovej. "Pozvali
smo vas ovamo da bismo razgovarali o tome s vama."
"Ja sam došao da primim naredbe. Izdajte ih."
"Ali, gospodine Rirden, mi ne želimo tako da gledamo na to. Ne
želimo da vam naređujemo. Želimo vaše dobrovoljno slaganje."
Rirden se osmehnu. "Znam."
"Znate?" započe Holovej s nadom, ali je zbog nečeg u Rirdenovom
osmehu ponovo postao nesiguran. "Pa, onda..."
"A vi, dragi moj", reče Rirden, "znate da je to slaba karika u vašoj
igri, fatalna greška, zbog koje ćete odleteti u vazduh. Sada, da li ćete
mi reći u kakvu ste to zvrčku uložili toliko truda, da je ne primetim -
ili da idem kući?"
"O ne, gospodine Rirden!" uzviknu Loson, ovlaš pogledavši na ručni
sat. "Ne možete sada otići! To jest, hoću da kažem, ne želite valjda da
odete pre no što čujete
"Šta imamo da vam kažemo."
"Pa, da čujem."
Video je kako se zgledaju. Vesli Mauč kao da se plašio da mu se
obrati; Maučevo lice poprimi ćudljivo-tvrdoglavi izraz, kao signal
naredbe da krenu; bez obzira na njihovu kvalifikovanost u uništavanju
sudbine industrije čelika u zemlji, ovamo su bili dovedeni da posluže
kao Maučevi konverzacioni telohranitelji. Rirden se pitao zašto je tu
Džejms Tegart; Tegart je sedeo i sumorno čutao, zlovoljno ispijajući
piće, a nijednom nije pogledao u njegovom pravcu.
"Napravili smo plan", reče dr Feris suviše vedro, "koji će rešiti
probleme industrije čelika i koji će naići na vaše potpuno odobravanje,
kao mera koja treba da utiče na opšte blagostanje, a da se pri tom
zaštite vaši interesi i obezbedi vaša sigurnost u..."
"Nemoj mi govoriti šta ću misliti. Dajte mi činjenice."
"Taj plan je pravedan, dobar, ispravan i..."
"Nemojte mi davati sopstvenu procenu. Dajte mi činjenice."
"Taj plan..." dr Feris ućuta. Zaboravio je običaj da imenuje činjenice.
"Po ovom planu", reče Vesli Mauč, "odobrićemo industriji rast cene
čelika u iznosu od pet posto." Napravio je značajnu pauzu.
Rirden je ćutao.
 j
"Naravno, biće neophodne izvesne manje dorade", reče Holovej
ležerno, uskačući u tišinu kao u prazni teniski teren. "Izvesno
povećanje cena moraće se dozvoliti proizvođačima rude gvožda - hm,
tri posto najviše - zbog dodatnih teškoća s kojima će se neki, gospodin
Larkin iz Minesote, na primer, susresti, pošto će transportovati rudu
skupim kamionima, jer je gospodin Džejms Tegart morao žrtvovati
linije u Minesoti radi opšteg dobra. I, naravno, moraće se dozvoliti
povećanje cena železnicama u zemlji - recimo, sedam procenata,
grubo govoreći - s obzirom na apsolutno esencijalnu potrebu za..."
Holovej iznenada zaćuta, kao igrač koji nakon vratolomnih poteza
odjednom shvati da mu niko na njih ne odgovara.
"Ali, neće biti povišice plata", zbrza dr Feris. "Suštinski deo plana
jeste to što nećemo dozvoliti rast plata radnicima čeličane, uprkos
upornim zahtevima. Zaista želimo da budemo pravedni prema vama,
gospodine Rirden, da zaštitimo vaše interese - čak i po cenu opšteg
nezadovoljstva i negodovanja."
"Naravno, ako očekujemo da se radnici žrtvuju", reče Loson,
"moramo im pokazati da uprava čini izvesne žrtve radi čitave zemlje.
Raspoloženje radnika u industriji čelika je trenutno prilično napeto,
gospodine Rirden, opasno eksplozivno i... da bismo vas zaštitili od...
od..." Zastao je.
"Da?" reče Rirden. "Od?"
"Od mogućeg... nasilja, neophodno je preduzeti izvesne mere, koje...
nego, Džim" - iznenada se okrenu prema Džejmsu Tegartu, "zašto ne
objasniš gospodinu Rirdenu, kao kolega industrijalac?"
"Pa, neko mora da pomogne železnicama", reče Tegart zlovoljno, ne
gledajući ga. "Zemlji su potrebne železnice i neko mora da nam
pomogne da prevezemo teret, i ako ne povisimo cene prevoza..."
"Ne, ne, ne!" preseče ga Vesli Mauč. "Reci gospodinu Rirdenu kako
funkcioniše Plan za unifikaciju železnica."
"Pa, plan je u potpunosti uspeo", reče Tegart letargično, "izuzev
faktora koji se ne može u potpunosti kontrolisati, faktora vremena.
Samo je pitanje vremena kada če, zahvaljujući našem združenom
timskom radu, sve železnice u zemlji ponovo stati na noge. Plan bi, u
to vas uveravam, bio jednako uspešan i kada bi se odnosio na bilo
koju drugu industrijsku granu."
 j g j g
"Nema sumnje", reče Rirden i okrete se Mauču. "Zašto tražite od
ove marionete da traci moje vreme? Šta ja imam sa Planom za
unifikaciju železnica?"
"Ali, gospodine Rirden", uzviknu Mauč očajnički vedro, "taj obrazac
treba slediti! O tome smo želeli da porazgovaramo s vama!"
"Molim?"
"O Planu za unifikaciju čeličana!"
Na trenutak je nastala tišina, kao da su svi dolazili do vazduha
nakon skoka u vodu. Rirden je sedeo i posmatrao ih gotovo
zainteresovano.
"Imajući u vidu izuzetne teškoće u kojima je industrija čelika" -
iznenada započe Mauč žustro, kao da ne želi sebi da da vremena da
shvati zašto mu je Rirdenov pogled nelagodan - "a pošto je čelik
najosnovniji, ključni, bitni artikal, temelj čitave industrije, moraju se
preduzeti drastične mere u cilju očuvanja kapaciteta, opreme i fabrika
za proizvodnju čelika u zemlji." Uživljenost u ton obraćanja javnosti
nosila ga je dotle, ali ne i dalje. "Imajući u vidu ovaj cilj, plan je... Plan
se sastoji u tome..."
"Naš plan je zaista vrlo jednostavan", reče Tinki Holovej, dokazujući
to veselim glasom, koji je odzvanjao od jednostavnosti. "Skinućemo
sva ograničenja s proizvodnje čelika i svaka fabrika će proizvoditi
koliko može, u zavisnosti od mogućnosti. Ali, da bismo izbegli gubitke
i opasnost od nehumane konkurencije, sve kompanije će deponovati
ukupan prihod u zajednički fond, koji će se zvati Fond udruženih
čeličana, na čijem će se čelu nalaziti Odbor za unifikaciju. Na kraju
godine, Odbor će raspodeliti zaradu tako što će ukupni nacionalni
prihod podeliti s brojem postojećih visokih peći i na taj način doći do
prošeka, pravednog za sve - i svaka kompanija će biti isplaćena u
zavisnosti od toga koliko joj je neophodno. Budući da je u čeličanama
najneophodnije održavanje peći, kompanijama će se isplaćivati iznos u
zavisnosti od broja visokih peći koje poseduju." Zastao je, sačekao, a
onda dodao: "To je to, gospodine Rirden." Pošto nije dobio nikakav
odgovor, reče: "Još mnogo toga, naravno, treba pretresti, ali... to je to."
Kakvu god reakciju da su očekivali, bila je drugačija od onoga što
su videli. Rirden je sedeo zavaljen u stolicu, pogleda pažljivog, ali
uprtog nekud u prazan prostor, kao da gleda u ne predaleku daljinu, a
 g g j
onda je, s čudnim prizvukom jedva čujnog bezličnog zadovoljstva,
upitao: "Da li biste mi rekli samo jedno, momci, na šta to računate?"
Znao je da su shvatili. Video im je na licima onaj uporno migoljiv
pogled, nekada je mislio da je to pogled lažljivca koji želi da prevari
svoju žrtvu, ali je shvatio da je gori od toga: pogled čoveka koji želi da
prevari sopstvenu svest. Nisu odgovorili. Samo su ćutali, kao da se
nisu trudili da on zaboravi svoje pitanje, već da zaborave da su ga
čuli.
"To je dobar, praktičan plan!" preseče Džejms Tegart neočekivano, s
ljutitim prizvukom iznenadne živosti u glasu. "Funkcionisaće! Mora da
funkcioniše! Mi želimo da on funkcioniše!"
Niko mu nije odgovorio.
"Gospodine Rirden?" reče Holovej ponizino.
"Dobro, da vidimo", reče Rirden. " Asocijacija Čeličana Orena Bojla
poseduje 60 visokih peći, od kojih trećina ne radi ništa, a ostale
proizvedu u proseku 300 tona čelika na dan. Ja posedujem 20
visokih peći, rade punim kapacitetom i svaka proizvode 150 tona
Rirdenovog metala na dan. I tako, mi posedujemo 80 'združenih' peći
koje 'združeno' proizvedu 27.000 tona, što znači u proseku 337,5 tona
po peći. Svakog dana u godini, meni koji proizvodim 15.000 tona, biće
isplaćeno 6.750 tona. Bojlu, koji proizvodi 12.000 tona, biće isplaćeno
20.250 tona. Da ne uzimamo u obzir druge članove fonda, oni neće
promeniti skalu, samo će sniziti prošek, s obzirom na to da mnogi od
njih posluju gore od Bojla, a niko ne proizvodi onoliko koliko ja. E sad,
koliko dugo mislite da ću ja izdržati po tom vašem planu?"
Nije bilo odgovora, a onda Loson iznenada uzviknu, zaslepljeno,
pravednički: "U ovakvo doba, kada zemlji preti velika opasnost, vaša je
dužnost da služite, trpite i radite za njen spas!"
"Ne vidim kako će upumpavanje moje zarade u džep Orena Bojla
spasti zemlju."
"Izvesne žrtve se moraju podneti zarad opšte dobrobiti!"
"Ne vidim zašto je Oren Bojl veća opšta dobrobit od mene."
"O, ovde se uopšte ne radi o gospodinu Bojlu! To je mnogo šire od
jedne osobe. Radi se o očuvanju prirodnih resursa zemlje - kao što su
fabrike - i očuvanju celokupnog nacionalnog industrijskog postrojenja.
Ne možemo dozvoliti da propadne institucija takvih razmera kakva je
Asocijacija čeličana gospodina Bojla. Ona je zemlji potrebna."
"Mislim", reče Rirden polako, "da sam ja zemlji potreban mnogo
više od gospodina Bojla."
"Pa, naravno!" trže se Loson oduševljeno. "Vi ste potrebni ovoj
zemlji, gospodine Rirden! Vi to shvatate, zar ne?"
Ali Losonova satisfakcija zbog dobro poznate formule
samožrtvovanja zgasla je na zvuk Rirdenovog glasa, hladnog,
trgovačkog glasa kada je odgovorio: "Da."
"Ne radi se samo o Bojlu", reče Holovej molećivo. "Ekonomija
zemlje ne bi izdržala veliko prestrojavanje u ovom trenutku. Bojl ima
na hiljade radnika, snabdevača i kupaca. Šta bi se s njima dogodilo
kada bi Asocijacija čeličana bankrotirala?"
"Šta će se desiti s nekoliko hiljada mojih radnika, snabdevača i
kupaca kada ja bankrotiram?"
"Vi, gospodine Rirden?" reče Holovej s nevericom. "Ali, vi ste
najbogatiji, nabezbedniji i najjači industrijalac u zemlji u ovom
trenutku!"
"A šta će biti u sledećem trenutku?"
"Hm?"
"Koliko dugo očekujete da poslujem s gubicima?"
"Ta, gospodine Rirden, ja verujem u vas!"
"Do đavola s vašom verom! Kako mislite da to radim?"
"Snaći ćete se."
"Kako?"
Nije bilo odgovora.
"Ne možemo teoretisati o budućnosti", uzviknu Vesli Mauč, "kada
treba da iznađemo rešenje i izbegnemo neposredni nacionalni kolaps!
Moramo spasti ekonomiju ove zemlje! Moramo nešto uraditi!"
Rirdenov indiferentno-radoznali izraz lica naveo ih je na neopreznost.
"Ako vam se to ne dopada, možete li da ponudite neko bolje
rešenje?"
"Naravno", reče Rirden lako. "Ako je proizvodnja ono što želite,
onda se uklonite s puta. Odbacite sve svoje idiotske uredbe, pustite
Orena Bojla da bankrotira, pustite mene da kupim postrojenje
Asocijacije čeličana - i svaka od šezdeset peći liće hiljadu tona metala
na dan."
"Uh, ali... ali ne možemo!" jedva izusti Mauč. "To bi bio monopol!"
Rirden se nasmeja. "Važi", reče nezainteresovano, "onda dozvolite
direktoru moje čeličane da je kupi. On će posao raditi bolje od Bojla."
"Ali, to bi značilo dozvoliti da jači imaju prednost nad slabijima! Ne
možemo to da uradimo!"
"Onda nemojte pričati o spašavanju ekonomije ove zemlje."
"Sve što mi želimo jeste..." Zaćutao je.
"Sve što vi želite jeste proizvodnja bez ljudi sposobnih da proizvedu,
je li?"
"To... to je teorija. To je teorijski ekstremizam. Samo želimo da
privremeno prilagodimo stvari."
"Vi privremeno prilagođavate stvari već godinama. Zar ne vidite da
je vreme isteklo?"
"To je samo teo..." Glas mu se utišao i prekinuo.
"Ma, dobro, vidite", reče Holovej oprezno, "ne radi se o tome da je
gospodin Bojl zapravo... slab. Gospodin Bojl je izuzetno sposoban
čovek. Radi se samo o tome da je pretrpeo neke nezgodne preokrete,
sasvim izvan svoje kontrole. Investirao je ogromnu sumu novca u
humani projekat da bi potpomogao nerazvijene narode Južne
Amerike, i onaj krah bakra kod njih zadao mu je ozbiljan finansijski
udarac. Dakle, radi se samo o tome da mu treba pružiti šansu da se
oporavi, pomoći mu da premosti jaz, samo privremeno, ništa više.
Treba samo ravnomerno da raspodelimo teret - i onda ćemo se svi
oporaviti i napredovati."
"Vi taj teret raspodeljujete već stotine" - zastao je - "hiljade godina",
reče Rirden lagano. "Zar ne uviđate da ste na kraju puta?"
"To je samo teorija!" odbrusi Vesli Mauč.
Rirden se osmehnu. "Znam vašu praksu", reče tiho. "Sad
pokušavam da shvatim vašu teoriju."
Znao je da je konkretni razlog za plan bio zapravo Oren Bojl, znao
je kako radi delikatni mehanizam veza, pretnji, pritisaka, učena -
mehanizam poput podivljalog kalkulatora koji nasumice izbacuje
sume u bilo kom trenutku - sada je dodao Bojlov pritisak na ove ljude
da za njega iznude poslednji plen. Znao je i da ovo nije izazvao Bojl, i
 j g j j j j
da tu nije on najhitniji, da se Bojl slučajno našao na mestu putnika, da
nije on stvorio paklenu mašinu koja je uništila svet, da to nije
omogućio Bojl, niti bilo ko drugi u ovoj prostoriji. I oni su samo
putnici u mašini bez vozača, autostoperi koji se tresu znajući da će im
se vozilo u sledećemo trenutku survati u ambis - i nisu ih ljubav ili
strah prema Bojlu nagnali da se drže starog kursa i ubrzaju svoj kraj,
već nešto drugo, neki neimenovani element, bio im je poznat ali nisu
želeli da ga znaju, nešto što nije ni misao ni nada, nešto što je
prepoznavao samo kao pogled u njihovim očima, potajni pogled koji je
govorio: izvući ću se. Zašto? - pomislio je. Zašto misle da mogu da se
izvuku?
"Ne možemo da dozvolimo sebi da se sada bavimo teorijama!"
uzviknuo je Vesli Mauč. "Moramo da delamo!"
"Pa dobro, evo vam drugog rešenja. Zašto ne preuzmete moju
fabriku i ne završite s tim?"
Svi su uzdrhtali od istinske' ushićenosti.
"O, ne!" zabrekta Mauč.
"Ne pada nam na pamet!" uzviknu Holovej.
"Mi smo za slobodno poduzetništvo!" uzviknuše.
"Ne želimo da vam naškodimo!" uzviknu Loson. "Mi smo vaši
pijatelji, gospođino Rirden. Zar ne možemo da radimo združenim
snagama? Mi smo vam prijatelji".
Na drugom kraju sobe je stajao stočić s telefonom, najveiovatnije je
to bio isti sto čić, i isti aparat - i Rirdenu se iznenada učinilo da vidi
zgrčenu priliku čoveka povijanog nad tim telefonom, čoveka koji je
tada znao ono što on. Rirden, tek počinje da shvata, čoveka koji se
trudio da odbije isti zahtev koji je on odbijao sadašnjim stanarima ove
sobe - video je kraj te borbe, izmučeno lice čoveka kako se pridiže da
bi mu se suprotstavio i očajnički glas koji mu smireno kaže:
"Gospodine Rirden, kunem vam se... ženom koju volim... da sam vam
prijatelj."
Taj je postupak nazvao izdajom, tog je čoveka odbacio, da bi i dalje
služio ljudima s kojima se sada suočavao. Ko je, onda, izdao? -
pomislio je; pomisao mu je došla bez osećanja, bez prava na osećanje,
bio je svestan samo spokojnog poštovanja i jasnoće sagledavanja. Ko
je sadašnjim stanarima omogućio da prisvoje ovu sobu? Koga je
žrtvovao i za koju dobit?
"Gospodine Rirden!" zaječa Loson. "Šta vam je?"
Okrenuo je glavu, video kako ga Losonove oči uplašeno posmatraju
i shvatio kakav je izraz Loson uhvatio na njegovom licu.
"Ne želimo da vam oduzmemo vašu fabriku!" uzviknu Mauč.
"Ne želimo da vas lišimo onoga stoje vaše!" uzviknu dr Feris. "Vi
nas ne shvatate!"
"Počinjem da vas shvatam."
Pre godinu dana, pomislio je, ubili bi ga; pre dve godine,
konfiskovali bi njegove posede; pre nekoliko generacija, ljudi njihove
vrste mogli su sebi da dozvole luksuz ubijanja i eksproprijacije, bili su
bezbedni pretvarajući se pred sobom i pred žrtvama da im je
pljačkanje dobara jedini cilj. Ali njihovo vreme je isticalo a žrtve su
nestale, nestale ranije nego što im je obećano u istorijskom rasporedu,
pa je njima, pljačkašima, sada preostalo da se suoče sa raskrinkanom
stvarnošću sopstvenog cilja.
"Vidite, momci", reče on iznureno. "Znam šta hoćete. Hoćete da
izjedete moju fabriku a da ona i dalje bude na broju. A ja samo želim
da znam sledeće: zašto mislite da je to moguće?"
"Ne razumem vas", reče Mauč uvređeno. "Rekli smo vam da ne
želimo vašu fabriku."
"Dobro, biću precizniji. Vi hoćete i da me izjedete i da me imate.
Kako mislite to da uradite?"
"Ne znamo kako to možete da kažete, nakon što smo vas na sve
moguće načine uveravali da smatramo da ste od izuzetne važnosti za
zemlju, industriju čelika, za..."
"Verujem vam. To ovaj rebus čini težim. Smatrate da sam od
neprocenjive važnosti za zemlju? Do đavola, smatrate da sam od
neprocenjive važnosti i za vaše sopstvene glave. Sedite tu, tresete se,
zato što znate da sam poslednji koji je ostao da vam spase život - i
znate da na raspolaganju imate tako malo vremena. Pa ipak,
predlažete plan kojim ćete me uništiti, plan koji zahteva, idiotski
prosto, bez rupa, okolišanja ili izvrdavanja, da radim s gubicima - da
radim, da svaka izlivena tona košta više nego što ću za nju dobiti - da
izdelim i poslednje ostatke bogatstva dok svi zajedno ne umremo od
 j g j
gladi. Neverovatno je da je ijedan čovek i ijedan pljačkaš toliko
iracionalan. Za svoje dobro - nikoga nije briga za dobro zemlje ili
moje dobro mom bili da računate na nešto. Na šta?"
Video je ponovo onaj migoljivi izraz na njihovim licima, onu
posebnu tajanstvenost i izraz odbojnosti, kao da, začudo, zapravo on
ima tajnu pred njima.
"Ne shvatam zašto tako defetistički gledali na situaciju", reče Mauč
zlovoljno. "Defetistički? Zar zaista očekujete da ću ostali u poslu i
pored vašeg plana?"
"Ali, to je samo privremeno!"
"Ne postoji tako nešto kao privremeno samoubistvo."
"Ali, to će biti tako samo dok traje opasnosti Samo dok se zemlja
ne oporavi"
"Kako mislite da će se oporaviti?"
Nije bilo odgovora.
"Kako mislite da proizvodim kad bankrotiram?"
"Vi nećete bankrotirati. Vi ćete uvek proizvoditi", reče dr Feris
neutralno, ne hvaleći niti kudeći, kao da iskazuje prirodnu činjenicu,
kao što bi nekom drugom rekao: "Vi ćete uvek biti propalica. Tu ništa
ne možete. To vam je u krvi. Ili, da se malo naučnije izrazimo: tako ste
uslovljeni."
Rirden se uspravi: kao da se trudio da pronađe tajnu kombinaciju
brave i na te reči začuo slabašno 'klik', da je prvi prebacivač legao na
mesto.
"Treba samo prebroditi krizu", reče Mauč, "olakšati ljudima, dati im
šansu da se podignu."
"A onda?"
"Onda će se stvari popraviti."
"Kako?"
Nije bilo odgovora.
"Šta će ih poboljšati?"
Nije bilo odgovora.
"Ko će ih poboljšati?"
"Gospode, gospodine Rirden, ljudi ne stoje u mestu!" uzviknu
Holovej. "Oni nešto rade, rastu, idu napred!"
"Koji ljudi?"
 j j
Holovej neodređeno mahnu rukom. "Ljudi", reče.
"Koji ljudi? Oni kojima ćete dati poslednje mrvice Čeličane Rirden a
da ništa ne dobijete zauzvrat? Ljudi koji će nastaviti da troše više nego
što mogu da proizvedu?"
"Uslovi će se promeniti."
"Ko će ih promeniti?"
Nije bilo odgovora.
"Je li ostalo još nešto što možete opljačkati? Ako do sada niste
shvatili pravu prirodu svoje politike - nije valjda da je sada ne vidite?
Pogledajte oko sebe. Sve te idiotske narodne republike, po celoj kugli
zemaljskoj, opstojale su do sada samo zahvaljujući onome što ste
uspevali da iscedite iz ove zemlje. Ali - nemate više šta da cedite, niti
gde da se ogrebete. Nijednu zemlju na kugli zemaljskoj. Ovo je najveća
i poslednja. Isušili ste je. Izmuzli ste je do kraja. Od sve te nepovratne
divote, ja sam jedino što je ostalo, ja sam poslednji. Šta ćete raditi, vi i
vaša Narodna kugla zemaljska, kad dovršite i mene? čemu se nadate?
Šta vidite ispred sebe - osim prostog, pravog životinjskog gladovanja?"
Nisu odgovorili. Nisu gledali u njega. Na licima im je bio uporni
izraz odbojnosti, kao da je on lažljivac koji za nešto moli.
Onda Loson tiho, prezrivo i kao prebacujući reče: "Uostalom, na
kraju krajeva, vi, vi poslovni ljudi, već godinama predviđate propast,
vičete 'katastrofa' na svakom progresivnom koraku i govorite nam da
ćemo nestati - pa, nismo." Želeo je da se osmehne, ali je odustao zbog
iznenadne oštrine u Rirdenovom pogledu.
U Rirdenovoj glavi kao da je opet nešto škljocnulo, oštrije, kao da je
drugi prebacivač spojio kolo u bravi. Nagnuo se napred. "Na šta
računate?" upitao je; ton mu se promenio, bio je dubok, neprestano ih
je pritiskao, mleo poput bušilice.
"Samo da dobijemo u vremenu!" uzviknu Mauč.
"Nije ostalo nimalo vremena."
"Samo nam treba šansa!" uzviknu Loson.
"Nijedna nije preostala."
"Samo dok se ne povratimo!" uzviknu Holovej.
"Nema načina da se povratite."
"Samo dok naša politika ne profunkcioniše!" uzviknu dr Feris.
 "Nema načina da iracionalno profunkcioniše." Nije bilo odgovora.
"Šta će vas sada spasti?"
"Ma, vi ćete već nešto smisliti!" uzviknu Džejms Tegart.
Tada - iako je to bila samo rečenica koju je čitavog života slušao -
osetio je zaglušujući tresak u glavi, kao da su čelična vrata otpala
kada je nalegao poslednji prebacivač, jedan mali broj dopunio je zbir i
otpustio delikatnu bravu, taj odgovor je ujedinio sve delove, pitanja i
nezaceljene rane u njegovom životu.
U tihom trenutku nakon treska, činilo mu se da čuje Fransiskov
glas, kako ga tiho pita u dvorani za ples u ovoj zgradi, ali ga pita i
ovde i sad: "Ko je najkrivlji čovek u ovoj prostoriji?" Čuo je sopstveni
nekadašnji odgovor: "Pretpostavljam - Džejms Tegart?" i Fransiskov
glas kako mu bez prebacivanja govori: "Ne, gospodine Rirden, nije
Džejms Tegart" - ali ovde, u ovoj sobi i ovog trenutka, njegov um je
odgovorio: Ja sam."
Proklinjao je ove pljačkaše zbog njihovog upornog slepila? On ga
je omogućavao. Od prvog iznuđivanja koje je prihvatio, prve uredbe
kojoj se povinovao, davao im je razlog da veruju da mogu obmanuti
stvarnost, da se može tražiti iracionalno i da će neko nekako to
iracionalno ostvariti. Ako je on prihvatio Zakon o jednakim
mogućnostima, ako je prihvatio Direktivu 10-289, ako je prihvatio
zakon po kojem oni koji mu nisu jednaki po sposobnostima imaju
pravo da sposobnost unište, da oni koji ne zarađuju imaju pravo na
profit a oni koji proizvode treba da gube, da oni koji ne umeju da
misle treba da komanduju, a oni koji umeju moraju da ih slušaju - da
li je onda bilo nelogično da veruju da postoje u iracionalnom
univerzumu? On ga je učinio takvim za njih, on ga je obezbedio. Jesu
li bili iracionalni kada su verovali da treba samo da požele, da požele,
ne obazirući se na mogućnosti - a da je na njemu da ispunjava
njihove želje, na način koji nisu morali ni znati ni obznaniti? Oni,
nemoćni mističari, koji se trude da izbegnu odgovornost razuma, znali
su da je on, racionalista, na sebe preuzeo da služi njihovim hirovima.
Znali su da im je dao blanko ček stvarnosti - njegovo nije da pita
zašto - njihovo nije da pitaju kako - dopustio im je da zahtevaju da im
da deo svog bogatstva, a onda sve što ima, a onda više nego što ima -
nemoguće - ne, on će već nešto smisliti!
 g
Nije ni primetio da je skočio na noge, stajao zureći nadole u
Džejmsa Tegarta, videći u raspuštenoj bezobličnosti Tegartovih crta
odgovor na sva pustošenja kojima je u životu prisustvovao.
"Staje bilo, gospodine Rirden? Šta sam rekao?" Tegartje pitao, a
uznemirenost mu je rasla - ali on je bio izvan domašaja Tegartovog
glasa.
Pred očima mu je bio sled godina, monstruoznih iznuđivanja,
nemogućih zahteva, neobjašnjivih pobeda zla, apsurdnih planova i
nerazumljivih ciljeva proklamovanih u tomovima mutne filozofije,
očajničko čuđenje žrtava koje su mislile da neka kompleksna,
zlokobna mudrost pokreće sile i uništava svet - a sve se zasnivalo na
jednom principu iza prepredenih očiju pobednika: smisliće on već
nešto!... Izvući ćemo se - on će nas pustiti - smisliće on već nešto!...
Vi, poslovni ljudi, stalno ste predviđali da ćemo nestati, ali nismo...
To je tačno, pomislio je. Nisu oni bili slepi za stvarnost, on je bio - slep
za stvarnost koju je sam stvorio. Ne, oni nisu nestali, ali ko jeste? Elis
Vajat... Ken Deneger... Fransisko d'Ankonija.
Posegnuo je za svojim šeširom i mantilom, primećujući kako
pokušavaju da ga zaustave, da im je na licima uspaničeni izraz i da
mu zbunjeno viču: "Šta se desilo, gospodine Rirden?... Zašto?... Ali
zašto?... Šta smo to rekli?... Vi ne idete!... Ne možete otići!... Suviše je
rano!... Ne još! Uh, još ne!"
Kao da ih je gledao sa zadnjeg prozora ekspresnog voza u punoj
brzini, stajali su na pruzi, uzaludno mahali i vikali nešto nerazumljivo,
bivajući u daljini sve manji, a njihovi glasovi sve tiši.
Jedan od njih pokušao je da ga zaustavi kada je krenuo prema
vratima. Odgurnuo ga je s puta, ne grubo, već jednostavnim, blagim
pokretom ruke, kao što bi neko sklonio zavesu, i izašao.
Za volanom je osećao samo tišinu, jureći putem natrag u
Filadelfiju. Tišinu od nekog zastoja u sebi, kao da je sada, kada je
došao do saznanja, mogao duši priuštiti odmor od svega drugog. Ništa
nije osećao, ni bol ni ushićenost. Kao da se godinama trudio da se
popne na vrh planine da bi ugledao nešto u daljini, pa se, stigavši na
sam vrh, srušio i ostao da leži nepokretan, da se odmori pre no što
pogleda, prvi put slobodan da poštedi sebe.
 Bio je svestan dugog, praznog puta, koji je tekao pravo, pa
krivudavo, pa opet pravo ispred njega, neosetnog pritiska ruku na
volan i škripe kočnica u krivinama. Ali, kao da je jurio autoputem koji
visi i leluja u praznom prostoru.
Prolaznici pored fabrika, mostova, elektrana duž puta videli su
prizor koji im je nekada bio sasvim prirodan: sređen, skupocen,
snažan automobil kojim upravlja neki samouvereni čovek, poruku o
uspehu glasniju od kakvog električnog znaka, vidljivu u odeći vozača,
veštom upravljanju automobilom, svrsishodnoj brzini kojom vozi.
Posmatrali su ga kako prolazi i nestaje u izmaglici u kojoj su se
spajale zemlja i noć.
Video je fabriku kako se uzdiže u tami, poput crne siluete, lukove
na visokim pećima koji stoje poput trijumfalnih kapija, dimnjake koji
se uzdižu poput svečane kolonade u aveniji časti u nekom carskom
gradu, dim koji se polako leluja poput zastava. Prizor je prekinuo onaj
zastoj u njemu i on se osmehnuo u ime pozdrava. Bio je to osmeh pun
sreće, ljubavi, posvećenosti. Nikada nije voleo fabriku kao u tom
trenutku, jer - video je sopstvenim čulom vida, oslobođenim svih
drugih sistema vrednosti, u svetlećoj stvarnosti bez protivrečnosti -
video je razlog svoje ljubavi: fabrika je bila dostignuće njegovog uma,
posvećena radosti življenja, podignuta u racionalnom svetu da bi se
zahvaljujući njoj poslovalo s racionalnim ljudima. Ako su ti ljudi
nestali, ako tog sveta više nema, ako njegova fabrika više ne služi
njegovim vrednostima - onda je samo beživotna hrpa starog gvožđa,
koju treba ostaviti da se sruši, što pre to bolje - ostaviti, i to nije
izdajstvo, već odanost njenom pravom značenju.
Bio je na kilometar od fabrike kada mu je neki plamičak iznenada
privukao pažnju. Među svim nijansama vatre u širokom prostranstvu
koje su zauzimale građevine, primetio je da ova nije prirodna i da je
na pogrešnom mestu: bila je suviše svetle žute boje i izbijala je s mesta
na kojem vatre nije trebalo da bude, iz građevine pored glavnog ulaza.
U sledećem trenutku je čuo suv prasak puške, a zatim odmah, kao
odgovor, tri pucnja u nizu, poput ljutitih šamara upućenih
iznenadnom napadaču.
Onda je crna masa koja je prečila put u daljini poprimila oblik, nije
to bila samo tama i nije se povlačila dok joj je prilazio - bila je to rulja
 j j jj j j
koja se probijala na glavnom ulazu pokušavajući da grune u fabrički
krug.
Imao je dovoljno vremena da razazna uzmahane ruke, neke s
motkama, neke s polugama, neke s puškama - žuti plamen gorućeg
drveta izbijao je iz prozora na portirnici - plavkasto praskanje pušaka
izletalo je iz rulje a odgovor je sipao sa krova građevine imao je
vremena da primeti neku priliku kako se savija unazad i pada s krova
automobila - onda je zaokrenuo uz škripu točkova, skrećući u mrak
sporednog puta.
Išao je sto kilometara na sat, po tragovima točkova na
neasfaltiranom putu, prema istočnom ulazu u fabriku - baš kad je
kapija bila na vidiku točkovima je uleteo u neku brazdu i skliznuo s
puta, na ivicu jaruge na čijem je dnu ležala prastara hrpa otpadne
šljake. Svom težinom grudi i ruku na volanu, u borbi s dve tone
metala u punoj brzini, nagnuo se na stranu, primoravajući automobil
u polukrug uz škripu guma, vratio ga na put i ponovo njime ovladao.
Bio je to samo trenutak, a u sledećem mu se noga spustila na kočnicu,
primoravajući motor da stane: jer, na tren, dok su mu farovi preletali
jarugu, ugledao je nešto duguljasto, tamnije od sivila korova na
padini, i učinilo mu se da je bela mrija koju je nakratko video ruka
nekog čoveka koja doziva u pomoć.
Zbacivši mantil, sjurio se padinom jaruge, grudvice zemlje su se
kotrijale ispod njegovih nogu, hvatao se za suvo vitičasto šiblje,
polutrčeći, poluklizeći prema dugom crnom obrisu, u kojem je sada
razaznao ljudsko telo. Pena od pamuka je plivala na mesečini, ugledao
je belinu šake i ruku ispruženu u korovu, ali je telo ležalo nepomično,
bez ikakvog pokreta.
"Gospodine Rirden..."
Šapat se trudio da dosegne jačinu uzvika, bio je to užasavajući
zvuk borbe protiv glasa koji ne može biti ništa drugo do bolni jauk.
Nije znao šta se prvo desilo, došlo mu je kao šok: pomisao da mu je
glas poznat, zrak mesečine koji se probijao kroz pamuk, pad na kolena
pored bledog ovalnog lica i prepoznavanje. Bio je to Dadilja.
Osetio je mladićevu ruku kako stiska njegovu neprirodno snažno, u
agoniji, dok je gledao izmučene crte lica, isušene usne, staklaste oči i
tanki, tamni mlaz iz male crne rupe na preopasnom mestu, suviše
blizu srcu.
"Gospodine Rirden... Hteo sam da ih zaustavim... Hteo sam da vas
spasem..."
"Šta ti se to desilo, mali?"
"Upucali me da ne bih pričao... Hteo sam da sprečim", mahnuo je
prema crvenom odsjaju na nebu "to što rade... Zakasnio sam, ali sam
pokušao... pokušao sam... I... još uvek mogu... da govorim... slušajate,
oni..."
"Treba ti pomoć. Hajde da te odvedem do bolnice i..."
"Ne! Čekajte! Ja... Ja mislim da nemam još mnogo vremena, a... a
moram da vam kažem... Slušajte... pobuna... Inscenirali su je... po
naređenju iz Vašingtona... Nisu to radnici... ne vaši radnici... to su oni
njihovi novi momci... I mnogo unajmljenih siledžija sa strane...
Nemojte im verovati ni reč od onoga što će vam reći... To je
nameštaljka... to je njihova pokvarena nameštaljka..."
Mladićevo liceje odavalo neku očajničku snagu, snagu krstaša u
bici, glas kao da je dobijao na životnosti zahvaljujući gorivu koje je u
njemu gorelo na mahove - i Rirden shvati da je najveća pomoć koju
sada može da pruži - da sluša.
"Oni... Imaju spreman Plan za unifikaciju čeličana... I treba im
izgovor za njega... jer znaju da zemlja to neće prihvatiti... I vi ga nećete
prihvatiti... Plaše se da će ovo biti previše za sve... to je samo plan da
vas živog oderu, to je sve... Pa žele da izgleda kao da vi izgladnjujete
radnike... pa su radnici podivljali i vi ne možete da ih kontrolišete... I
vlada će ući radi vaše zaštite i opšte bezbednosti... To će biti njihov
adut, gospodine Rirden..."
Rirden je primetio izderanu kožu na mladićevim rukama, slepljenu
krv koja se sušila i prašinu na dlanovima i odeći, sive mrije od prašine
na kolenima i stomaku, s iglicama čička. Pod naizmeničnim naletima
mesečine, video je trag poravnate trave i blistave mrije koje su se
slivale u tami. Užasnula ga je pomisao na to koliko je daleko i dugo
mladić puzao.
"Nisu želeli da budete ovde večeras, gospodine Rirden... Nisu želeli
da vidite njihovu 'pobunu naroda'... A posle... znate kako izvrnu
dokaze... nigde se neći moći čuti prava priča... I nadaju se da će
 g j
nasamariti zemlju... vas... dadne nešto da bi vas zaštitili od nasilja...
Nemojte im dozvoliti da se izvuku, gospodine Rirden!... Recite zemlji...
recite ljudima... recite novinarima... Recite im da sam vam ja rekao...
pod zakletvom... kunem se... onda je legalno, zar ne?... zar ne?... to vam
da je šansu?"
Rirden stisnu mladićevu ruku. "Hvala ti, mali."
"Žao mi je... žao mi je što sam zakasnio, gospodine Rirden, ali... ali
nisu me uključili u to sve do poslednjeg trenutka... tek pre no što je
počelo... Pozvali su me na... strateški sastanak... tamo je bio neki čovek
po imenu Piters... Iz Odbora za unifikaciju... on je marioneta Tinkija
Holoveja... a on je marioneta Orena Bojla... Hteli su od mene da... hteli
su da potpišem mnogo propusnica... da pustim neke razbojnike
unutra... da bi započeli nerede iznutra i spolja u isto vreme... da
izgleda da su oni zaista vaši radnici... Odbio sam da potpišem
propusnice."
"Zaista? Nakon što su te uputili u svoju igru?"
"Ali... pa naravno, gospodine Rirden... Zar ste mislili da bih ja igrao
takvu igru?"
"Ne, mali, ne, nisam mislio. Samo..."
"Šta?"
"Samo, tad si promolio glavu."
"Ali, morao sam!... Nisam im mogao pomagati da unište fabriku,
zar sam mogao?...
"I dokle da pazim da ne promolim glavu? Dok oni ne razbiju
vašu?... A i šta bih ja sa svojom glavom ako je to način da je
sačuvam?... Vi... vi to razumete, zar ne, gospodine Rirden?"
"Du, tazumem."
"Odbio sam ih... Izjurio iz kancelarije... Izjurio da pronađem
direktora... da mu sve kažem... ali nisam mogao da ga nađem... a onda
sam čuo pucnje na glavnom ulazu i znao sam da je počelo... Pokušao
sam da pozovem vašu kuću... telefonske žice su bile presečene... otrčao
sam do kola, želeo sam da dođem do vas, ili policajca ili novinara ili
bilo koga... tada su me pogodili... na parkingu... s leđa... sećam se samo
da sam pao, a... a onda, kada sam otvorio oči, već su me bili bacili
ovde... na otpad šljake."
 "Na otpad šljake?" reče Rirden polako; znao je da je šljaka trista
metara niže.
Mladić klimnu glavom, neodređeno pokazujući nadole u mrak.
"Da... tamo dole... A onda sam... počeo da puzim... da puzim gore... Hteo
sam... hteo sam da izdržim dok ne kažem nekome ko bi rekao vama."
Bolom iskrivljene crte lica su se iznenada zategle u osmeh; u glasu mu
je bio prizvuk pobede kakva se jednom u životu osvaja, i dodao je: "To
sam i uradio." Onda trgnu glavom naviše i upita začuđeno, kao dete
kada iznenada nešto otkrije: "Gospodine Rirden, da li je ovo taj osećaj...
kada se nešto jako želi uraditi... očajnički želi... I uspe?"
"Jeste, mali, to je taj osećaj." Glava mu se opet srušila na Rirdenovu
ruku; sklopljenih očiju, opuštenih usana, kao da zadržava duboko
zadovoljstvo koje je osetio tog trenutka. "Ali ne možeš tu stati. Nisi
gotov. Moraš da izdržiš dok te ne odnesem doktoru i..." Podizao je
mladića oprezno, ali bolni grč pređe preko mladićevog lica dok je
stiskao usne da zaustavi jauk - i Rirden je morao da ga pažljivo spusti
natrag na zemlju.
Mladić odmahnu glavom gledajući ga gotovo kao da se izvinjava.
"Neću uspeti, gospodine Rirden... ne vredi da se zavaravam... znam da
sam gotov."
A onda, kao da je jedva primetno ustuknuo pred samosažaljenjem,
dodade, recitujući upamćenu lekciju, glasom koji je očajnički
pokušavao da imitira njegov stari, cinični, intelektualistički ton: "Zar je
to bitno, gospodine Rirden?... Čovek je samo kolekcija... hemikalija sa
uslovnim refleksom... a smrt jednog čoveka nema... većeg značaja od
smrti neke životinje."
"Umeš ti to i bolje."
"Da", prošaputao je. "Da, izgleda."
Oči su mu odlutale put nepregledne tame, a onda se vratile na
Rirdenovo lice; bespomoćan, čežnjiv, dečački začuđen pogled. "Znam...
to su gluposti, sve to čemu su nas učili... sve, sve što su rekli... o životu
i... I smrti... smrti... bilo bi svejedno hemikalijama, ali...", zaustavio se,
sav očajnički protest bio je sadržan samo u intenzitetu glasa, koji se
utišao kada je rekao:.ali meni nije svejedno... a... a izgleda da nije
svejedno ni životinji... A oni su rekli da nema vrednosti... samo
društveni običaji... nema vrednosti!" Ruka mu je slepo stezala rupu na
 j j
grudima, kao da pokušava da zadrži ono što gubi."Nikakvih...
vrednosti..."
Potom mu se oči raširiše, s iznenadnom mirnoćom potpune
otvorenosti. "Voleo bih da živim, gospodine Rirden. Bože, kako bih
želeo da živim!" Glas mu postade strastan ' tih. "Ne zato što umirem...
već zato što sam tek večeras to otkrio, šta to znači, zaista biti živ... A,
čudno je... znate kada sam to otkrio?... U kancelariji... kad sam isturio
glavu... kad sam rekao kopilanima da idu do đavola... Ima... Ima toliko
toga što bih voleo da sam znao ranije... Ali... e pa, ne vredi se sad
kajati." Video je Rirdenov nehotični pogled usmeren na poravnati trag
ispod njih i doda: "Ni zbog čega, gospodine Rirden."
"Slušaj, mali", reče Rirden strogo. "Hoću da mi učiniš uslugu."
"Sada, gospodine Rirden?"
"Da. Sada."
"Pa, naravno, gospodine Rirden... ako budem mogao."
"Večeras si mi učinio veliku uslugu, ali želim da mi učiniš još veću
uslugu. Uradio si veliku stvar, kada si se popeo dovde. Hoćeš li sada
pokušati nešto još teže? Bio si voljan da umreš da bi spasao fabriku.
Hoćeš li sada pokušati da živiš zbog mene?"
"Zbog vas, gospodine Rirden?"
"Zbog mene. Zato što te molim. Zato što želim. Zato što još imamo
veliki put da pređemo zajedno, ti i ja."
"Zar... vam to nešto znači, gospodine Rirden?"
"Znači mi. Hoćeš li doneti odluku da želiš da živiš - kao što si
uradio tamo dole? Da želiš da izdržiš i živiš? Hoćeš li se izboriti za to?
Želeo si da se boriš u mojoj bici. Hoćeš li se boriti u ovoj zajedno sa
mnom, da ovo bude naša prva?"
Osetio je kako mu je mladić stisnuo ruku; prenela mu je snažnu
želju kao odgovor; glas je bio tek šapat: "Pokušaću, gospodine Rirden."
"Sad mi pomozi da te odnesem do doktora. Samo se opusti, smiri
se, i pusti da te dignem."
"Da, gospodine Rirden." iznenadnim trzajem mladić se podiže na
laktove.
"Polako, Toni."
Video je iznenadni plamičak na mladićevom licu, imitaciju onog
njegovog starog, bistrog, drskog osmeha. "Ne više Neapsolutni?"
 j g g g g g
"Ne, više ne. Ti si sada potpuni apsolut, i ti to znaš."
"Da. Sada znam za nekoliko apsoluta. Evo jednog" - pokazao je na
ranu na grudima - "to jeste apsolut, zar ne? A..." - nastavio je da
govori dok ga je Rirden podizao sa zemlje, u neprimetnim sekundama
i milimetrima, govoreći kao da je drhtava snaga njegovih reči
anestetik protiv bolova - "a ljudi ne mogu da žive... ako se pokvarena
đubrad... kao oni u Vašingtonu... uvek izvuku iz stvari kao... kao što je
ova večeras... ako sve postane smrdljiva lažurija... I ništa nije stvarno...
I niko nije ništa... ljudi ne mogu tako živeti... to je apsolut, zar nije?"
"Jeste, Toni, to je apsolut."
Rirden se uspravi na noge polako i pažljivo; video je izmučeni grč
na mladićevom licu, dok ga je lagano privlačio grudima, držeći ga
čvrsto, kao odojče - ali se grč preokrenu u još jedan eho drskog
osmeha, kada ga je upitao: "Ko je sad Dadilja?"
"Izgleda da sam ja."
Napravio je prvi korak uz strminu koja se mrvila, tela napregnutog
u pokušaju da ublaži pritisak na krhki teret u rukama, u pokušaju da
stalno ide napred, bez uporišta.
Mladićeva glava klonu na Rirdenovo rame, oklevajući; gotovo kao
da se plašio da suviše sebi dozvoljava. Rirden se nagnu i dotače
usnama prašnjavo čelo.
Mladić se trže, podižući glavu s nevericom, odbojno i zaprepašćeno:
"Znate li vi šta ste uradili?" prošaputa, kao da nije u stanju da veruje
da je poljubac bio namenjen njemu. "Spusti glavu", reče Rirden, "pa ću
opet to uraditi."
Mladićeva glava klonu i Rirden ga poljubi u čelo; bilo je to očinsko
priznanje sinovljevoj borbi.
Mladić je ležao mirno, skrivenog lica, rukama stiskao Rirdenova
ramena. A onda, bez i nagoveštaja zvuka, samo su iznenadni udari
slabašnog, povremenog, ritmičkog drhtaja to pokazivali, Rirden shvati
da mladić plače - plače u ime predaje, priznanja svega što nije izrekao
rečima koje nikada nije pronašao.
Rirden nastavi polako nagore, pipajući, korak po korak, trudeći se
da se i dalje sigurno kreće kroz korov, nanose prašine, komade starog
metala, otpad davnih vremena.
 Išao je dalje, ka liniji na kojoj je crvenkasti odsjaj fabrike
označavao granicu jame iznad njega, a kretanje je bilo žestoka borba,
koja se morala odvijati u vidu nežnog, neužurbanog napredovanja.
Nije čuo jecaje, ali je osećao ritmično podrhtavanje, i kroz tkaninu
košulja, umesto suza, osećao je kako drhtaji izbacuju slabašne, tople
mlazeve iz rane. Znao je da je čvrst pritisak njegovih ruku jedini
odgovor koji je mladić sada mogao da oseti i razume - i držao je telo
koje je drhtalo, kao da je snaga iz njegovih ruku mogla preliti neki
deo životne moći u arterije koje su sve slabije udarale o njega.
Onda su jecaji prestali i mladić je podigao glavu. Lice mu je
delovalo još slabije i bleđe, ali su oči svetlucale, i on pogleda u
Rirdena, naprežući svu snagu da nešto kaže. "Gospodine Rirden... ja...
vi ste mi se mnogo sviđali."
"Znam."
Mladićevo lice nije više imalo snage da oblikuje osmeh, ali on mu
je bio u očima kada je pogledao u Rirdenovo lice - kao da je gledao u
nešto što i nije znao da je tražio u svom kratkom životu, kao sliku
onoga što su, i ne znajući, bile njegove vrednosti.
Onda mu glava klonu, nije bilo grča na licu, samo su se usne
opustile i izražavale ozbiljnost - a telom je nakratko prošao grč, poput
poslednjeg uzvika protesta - i Rirden je nastavio polako, ne menjajući
ritam, mada je znao da nikakav oprez više nije bio neophodan jer je
sada u rukama nosio ono što su mladićevi nastavnici smatrali da
čovek jeste - skup hemikalija.
Hodao je, kao da je to bio način da oda poslednju počast, to je bila
pogrebna procesija za mladi život koji se okončao u njegovim rukama.
Osećao je bes, suviše snažan da bi ga prepoznao drugačije nego kao
pritisak negde iznutra: bila je to želja da ubija.
Želja nije bila usmerena na nepoznatog razbojnika koji je poslao
metak kroz mladićevo telo, niti na birokratske pljačkaše koji su
unajmili razbojnika da to uradi, već na mladićeve učitelje koju su ga
predali, razoružanog, kao metu - na mekane, bezbedne ubice iz
učionica na koledžima koji su, nesposobni da odgovore na pitanja u
potrazi za razumom, uživali u sakaćenju mladih umova poverenih
njihovoj brizi.
 Negde je, pomislio je, majka ovoga mladića, koja je drhtala brižna
nad njegovim nesigurnim koracima dok ga je učila da hoda, merila
njegov dečji govor s pažnjom juvelira, s fanatičnim žarom držala se
poslednje reči nauke o njegovoj ishrani i higijeni, štiteći njegovo
neotporno telo od klica - a onda ga poslala da ga preobrate u
izmučenog neurotičara ljudi koji su ga učili da nema mozga i da
nikada ne sme ni pokušati da misli. Da ga je hranila pokvarenom
hranom, pomislio je, da je u nju stavljala otrov, bilo bi mnogo bolje i
manje fatalno.
Pomislio je na sve žive vrste koje podučavaju svoje mlade
umetnosti preživljavanja, mačke koje uče mačiće da love, ptice koje s
toliko strogosti uče ptiće da lete - a čovek, čije glavno oruđe,
zahvaljujući kojem i opstoje, jeste mozak, ne samo da ne uspeva da
nauči dete da misli, već posvećuje obrazovanje deteta uništenju
njegovog mozga, ubeđivanjima da je uzaludno i loše razmišljati, pre
nego što je i počeo do razmišlja.
Od pirve do poslednje usputne uzrečice koja se deci dobacuje, sve
liči na seriju udara da bi mu se zakočio motor, presekla snaga njegove
svesti. "Nemoj postavljati toliko pitanja; deca treba da se vide, a ne da
se čuju!" - "Ko si ti da imaš svoje mišljenje? Treba tako zato što ja to
kažem!" - "Ne raspravljaj se, uradi kako ti se kaže!" - "Ne pokušavaj da
shvatiš, veruj!" - "Nemoj se buniti, prilagodi se!" - "Nemoj štrčati, budi
deo grupe!" - "Nemoj se suprotstavljati, moraš praviti kompromise!" -
"Srce je važnije od glave!" - "Ko si ti pa da tako nešto znaš! Tvoji
roditelji znaju najbolje!" - "Ko si ti da nešto znaš? Društvo zna
najbolje!" - "Ko si ti da nešto znaš? Birokrate znaju najbolje!" - "Ko si ti
da se buniš? Sve vrednosti su relativne!" - "Ko si ti da izbegneš metak
razbojnika? To je samo lična predrasuda!"
Ljudi bi se stresli, pomislio je, kad bi videli majku pticu kako čupa
pera iz krila mladunaca, a onda ih tera iz gnezda da se bore za
opstanak - a ipak to rade svojoj deci.
Naoružan samo besmislenim frazama, ovaj mladić je bio bačen da
se bori za opstanak, hramao je i pipao put u kratkim, na propast
osuđenim nastojanjima, uzvikivao ogorčeno, zaprepašćeno u znak
protesta - i nestajao pri prvom pokušaju da se vine na osakaćenim
krilima.
 Ali nekada je postojao drugačiji soj učitelja, pomislio je, oni su
podigli ljude koji su stvorili zemlju; pomislio je da majke treba da na
kolenima krenu u potragu za ljudima kakav je Hju Ekston, da ih
pronađu i zamole da se vrate.
Prošao je kroz kapiju na ulazu u fabrički krug, jedva da je primetio
stražare koji su ga pustili da uđe, zurili su u njegovo lice i teret na
rukama; nije zastao da sasluša njihove reci, dok su mu pokazivali
neku borbu u daljini; nastavio je da hoda polako prema zraku
svetlosti, otvorenim vratima bolničke zgrade.
Ušao je u osvetljenu prostoriju punu ljudi, krvavih zavoja i
neprijatnog mirisa antiseptika; položio je svoj teret na klupu, bez i reči
objašnjenja bilo kome, i izašao ne osvrnuvši se.
Hodao je ka prednjem ulazu, prema odsjaju vatri i eksploziji
pušaka. Video je, s vremena na vreme, nekoliko prilika kako trče kroz
prolaze između zgrada ili se naglo sklanjaju za ugao, progonjeni
grupama stražara i radnika; zaprepastilo ga je što su njegovi radnici
bili dobro naoružani. Izgledalo je kao da su savladali nasilnike u
fabričkom krugu, i trebalo je samo razbiti opsadu na glavnom ulazu.
Video je nekog klipana kako se sklanja sa svetla, zamahuje palicom
na zid od stakla, lupa ga sa životinjskim zadovoljstvom, plešući poput
orla uz zvuk lomljave stakla, dok se tri krupne ljudske prilike nisu
sručile na njega, a on se našao na zemlji, previjajući se od bola.
Opsada glavnog ulaza kao da se povlačila, kao da je kičma rulje
bila skršena. Čuo je udaljenu škripu njihovih uzvika - ali, proredili su
se pucnji s puta, požar na portirskoj kućici bio je ugašen, na
prozorima i simsovima stajali su naoružani ljudi, na položajima, u
dobro isplaniranoj odbrani.
Na krovu građevine iznad ulaza video je, kada je prišao bliže,
siluetu vitkog čoveka sa revolverom u svakoj ruci, kako, zaštićen
dimnjakom, puca dole u rulju, okida obarač hitro i, činilo se, odjednom
puca na dve strane, poput stražara štiteći prilaz kapiji. Zbog
samouvereno veštih pokreta, načina na koji je pucao ne gubeći vreme
na ciljanje, nehajno hitro i nikada ne promašujući metu, delovao je
kao junak legende o Zapadu - i Rirden ga je posmatrao s
nepristrasnim, ravnodušnim zadovoljstvom, kao da bitka za fabriku
više nije bila njegova bitka, ali još može da uživa u prizoru
 j j g j
sposobnosti i sigurnosti s kakvom su se ljudi iz tih davnih vremena
borili protiv zla.
Mlaz lutajućeg reflektora udari u Rirdenovo lice, i kada je svetlo
proletelo pored njega video je kako se onaj čovek na krovu saginje,
kao da viri u njegovom pravcu.
Nekome je mahnuo da ga zameni, a onda je nestao s položaja.
Rirden požuri kroz mračni dao puta, ali onda su struna, iz
pukotina u prolazu, začu kako neki pijani glas viče: "Evo ga", i okrenu
se, videvši dve krupne prilike kako mu se približavaju. Ugledno je
bezumno lice koje mu se cerilo, otromboljenlh usana, neveselo se
smejuljeći, i motku u pesnici koja se dizala uvis - začuo je zvuk trčečih
koraka koji su mu prilazili iz drugog pravca, pokušao da okrene glavu,
a onda mu se motka sručila na glavu otpozadi - i u trenutku kada je
nastupila oštra tama, kada se zateturao, odbijajući da poveruje u nju, i
počeo da pada, osetio je snažnu, zaštitničku ruku kako ga hvata i
prekida mu pad, čuo je pucanj revolvera tri centimetra iznad uveta, a
onda drugi pucanj, iz istog revolvera iste sekunde, ali mu je delovao
slabo i udaljeno, kao da je pao u ponor.
Prvo čega je postao svestan kada je otvorio oči bio je duboki
spokoj. Onda je video da leži na kauču u modernoj, hladnoj, otmenoj
prostoriji - zatim je shvatio da je to njegova kancelarija i da su ta
dvojica koji stoje kraj njega fabrički doktor i nadzornik. Osetio je neki
daleki bol u glavi, da je hteo da ga primeti bio bi snažan, i parče trake
preko kose, na jednoj strani glave. Osećaj spokojstva poticao je od
saznanja da je slobodan.
Značenje zavoja i značenje njegove kancelarije više se nisu mogli
prihvatiti niti postojati zajedno - to nije bila kombinacija s kojom
čovek može da živi - ovo više nije bila njegova bitka, niti njegov posao.
"Mislim da ću biti dobro, doktore", reče podižući glavu.
"Da, gospodine Rirden, srećom." Doktor ga je posmatrao kao da još
uvek ne može da veruje da se to dogodilo Henku Rirdenu, u krugu
njegove sopstvene fabrike; doktorov glas je odavao napetost ljutite
lojalnosti i ozlojedenosti. "Ništa ozbiljno, samo rana na koži glave i
slabiji potres. Ali, morate se opustiti i odmoriti."
"Hoću", reče Rirden odlučno.
 "Gotovo je", reče direktor, mahnuvši u pravcu fabrike iza prozora.
"Izubijali smo i izjurili bitange. Ne treba da brinete, gospodine Rirden.
Gotovo je."
"Jeste", reče Rirden. "Mora da imate pune ruke posla, doktore."
"Oh, da! Nisam ni pomislio da ću doživeti da..."
"Znam. Samo napred, sredite to. Biću dobro."
"Da, gospodine Rirden."
"Ja ću se postarati za fabriku", reče direktor, dok je doktor žurio
napolje. "Sve je pod kontrolom, gospodine Rirden. Ali, bio je to
najprijaviji..."
"Znam", reče Rirden. "Ko mi je to spasao život? Neko me je zgrabio
dok sam padao i pucao u razbojnike."
"I to kako! Pravo u lice. Otfikario im je glave. To je bio naš novi
nadzornik za peći. Ovde je dva meseca. Najbolji čovek kojeg sam ikada
imao. On je prokljuvio šta taj kukolj planira i upozorio me, danas
popodne. Rekao mi je da naoružam naše ljude, što više mogu. Nismo
imali nikakvu pomoć ni od lokalne policije ni od državne policije, išli
su okolo-naokolo i davali najčudnije izgovore za kašnjenje koje sam
ikada čuo, sve je bilo unapred dogovoreno, siledžije nisu očekivale
nikakav oružani otpor. Nadzornik peći - zove se Frenk Adams -
organizovao je odbranu, vodio čitavu bitku, stajao na krovu i gađao
šljam koji se suviše približio ulazu. Čoveče, ne da je strelac! Sav se
stresem kad pomislim koliko je naših života večeras spasao. One
bitange su dobro iskrvarile, gospodine Rirden."
"Voleo bih da ga vidim."
"Čeka negde napolju. On vas je doneo ovamo i tražio dozvolu da
razgovara s vama kada to bude moguće."
"Pošaljite ga ovamo. Onda se vratite, preuzmite kontrolu i završite
posao."
"Mogu li još nešto da učinim za vas, gospodine Rirden?"
"Ne, ništa više."
Ležao je nepokretan, sam u tišini kancelarije. Znao je da fabrika
više nije ni od kakvog značaja i potpunost tog saznanja nije ostavljala
prostora bolu zbog žaljenja za iluzijom. Video je, u poslednjoj slici,
dušu i suštinu neprijatelja: bezumno lice razbojnika s motkom. Nije,
užasnut, ustuknuo od tog lica, već od profesora, filozofa, moraliste,
mističara, koji su takvo lice pustili u svet.
Osetio je neku posebnu čistotu. Sastojala se od ponosa i ljubavi
prema ovoj planeti, Zemlji, koja je bila njegova, ne njihova. Taj osećaj
ga je u životu gonio napred, osećaj koji neki ljudi spoznaju u mladosti,
a onda ga iznevere; a on ga nije nikad izneverio, nosio ga je u sebi
poput izubijanog, napadanog, nepoznatog ali živog motora - osećaj
koji je sada mogao doživeti u svoj njegovoj neospornoj eistoti; osećaj
sopstvene vrednosti i najviše vrednosti svog života. Bila je to konačna
uverenost da je njegov život samo njegov, da ga živi bez ikakvih veza
sa zlom, i da ta veza nikada nije bila neophodna. Bio je to blistavi
spokoj saznanja da se oslobodio straha, bola, krivice.
Ako je tačno, pomislio je, da postoje osvetnici koji rade na
oslobođenju ljudi kao što sam ja, neka me vide sada, neka mi kažu
svoju tajnu, neka me potraže, neka me - "Uđite!" reče glasno,
odgovarajući na kucanje na vratima.
Vrata su se otvorila a on je ležao mirno. Čovek koji je stajao na
pragu, razbarušene kose, garavog lica i od peći umrijanih ruku, u
oprijenom radnom kombinezonu i krvlju umrijanoj košulji, uspravan
kao da za njim ogrtač na vetru vijori - bio je Fransisko d'Ankonija.
Rirdenu se učini da mu svest juri ispred tela, jer je telo, zatečeno
zaprepašćenjem, odbijalo da se pokrene, dok su se misli veselile,
govoreći mu da je to najprirodniji, najočekivaniji događaj na svetu.
Fransisko se osmehnu, osmehom dobrodošlice starom prijatelju iz
detinjstva u letnjem jutru, kao da među njima ništa drugo i nije bilo
moguće - i Rirden oseti da odgovara osmehom, dok se jedan deo
njega s nevericom čudio, a ipak znao da je tako ispravno i da nije
moglo biti drugačije.
"Mučite samog sebe već mesecima", reče Fransisko, prilazeći mu,
"pitajući se kojim recima da tražite moj oproštaj i da li imate pravo da
ga tražite, ako me ikada ponovo vidite - ali sada uviđate da to nije
potrebno, da nema šta da se zatraži niti oprosti."
"Da", odgovori Rirden, dok su mu reči divljenja šapatom nadolazile,
ali kada je dovršio rečenicu znao je da je to najveća počast koju je
mogao da oda: "da, znam."
 Fransisko sede na krevet pokraj njega i polako pređe rukom preko
Rirdenovog čela. Bio je to isceliteljski dodir koji je za sobom ostavljao
prošlost.
"Samo jedno želim da vam kažem", reče Rirden. "Želim da vam
kažem: održali ste reč. vi ste mi zaista bili prijatelj."
"Znao sam da znate. Odmah ste to znali. Znali ste bez obzira na
moje postupke. Ošamarili ste me jer niste sebe mogli primorati da u to
sumnjate."
"To..." prošapta Rirden, netremice ga posmatrajući, "to je ono što
nisam imao pravo da vam kažem... da to navedem kao izgovor..."
"Zar niste pretpostavljali da ću shvatiti?"
"Želeo sam da vas pronađem... Nisam imao pravo da vas tražim... A
sve to vreme, vi ste bili..." Pokazao je na Fransiskovu odeću, a onda mu
ruka bespomoćno pade i zatvori oči.
"Bio sam vaš nadzornik peći", reče Fransisko cereći se. "Mislio sam
da vam neće smetati. I sami ste mi ponudili taj posao."
"Bili ste ovde, kao moj telohranitelj, dva meseca?"
"Da."
"Bili ste ovde, otkako..." Zaustavio se.
"Tako je. Ujutro onog dana kada ste čitali moju oproštajnu poruku
nad krovovima Njujorka, ja sam se javio ovde na svoju prvu smenu
kao vaš nadzorik peći."
"Recite mi", reče Rirden lagano, "one noći na venčanju Džejmsa
Tegarta, kada ste rekli da želite da izvojujete svoju najveću pobedu...
mislili ste na mene, zar ne?"
"Naravno."
Fransisko se malo povukao, kao da se sprema za neki svečani
trenutak, ozbiljnog lica, ali mu se osmeh zadržao u očima. "Imam
mnogo toga da vam kažem", reče. "Ali prvo, hoćete li ponoviti reč koju
ste mi jednom ponudili, a ja... ja sam morao da je odbijem, zato što
sam znao da je nisam smeo prihvatiti?"
Rirden se osmehnu. "Koju reč, Fransisko?"
Fransisko klimnu glavom u znak prihvatanja i odgovori: "Hvala ti,
Henk." Podigao je glavu. "A sada ću ti reći ono što sam došao da
kažem, ali nisam završio, one noći kada sam prvi put stigao ovamo.
Mislim da si spreman da čuješ."
 j
"Jesam."
Napolju, odsjaj čelika koji se slivao iz peći suknuo je u nebo.
Crvenkasti odsjaj je polako prelazio preko zidova kancelarije, praznog
stola, Rirdenovog lica, kao u ime pozdrava i oproštaja.
 Glava VII
"OVDE DŽON GALT"

Zvono na vratima je zvrjalo poput znaka za uzbunu, dugo,

zahtevno, izlomljeno nestrpljivim pritiskom nečijeg mahnitog prsta.
Skačući iz kreveta, Degni primeti hladnu, bledunjavu svetlost
kasnog jutra i sat na tornju u daljini: pokazivao je deset sati. Radila je
u kancelariji do četiri ujutro i ostavila poruku da je ne očekuju do
podneva.
Belo lice rastočeno paničnim izrazom, koje se isprečilo kada je
otvorila vrata, pripadalo je Džejmsu Tegartu.
"Nema ga!" uzviknuo je.
"Koga?"
"Henka Rirdena! Nema ga, odustao je, ispario, nestao!"
Stajala je nepomično na trenutak, vezujući pojas ogrtača, a onda,
kad je svest o tome stigla do nje, rukama je čvrsto zategla kaiš - kao
da seče telo na dva dela u liniji struka - i prasnula u smeh. Bio je to
trijumfalni zvuk.
Gledao je u nju zbunjeno. "Šta je tebi?" zabrekta on. "Zar ne
shvataš?"
"Uđi, Džim", reče ona, prezrivo se okrenu i uđe u dnevnu sobu. "Da,
shvatam."
"Povukao se! Nestao! Nestao kao svi drugi! Napustio fabriku,
bankovne račune, posed, sve! Samo tako nestao! Uzeo je nešto odeće i
što god da je imao u sefu u stanu - našli su otvoren sef u spavaćoj
sobi, otvoren i prazan - to je sve! Bez reči, poruke, objašnjenja! Pozvali
su me iz Vašingtona, ali o tome već bruji ceo grad! Vest, hoću da
kažem, priča. Ne mogu da ih ućutkaju! Pokušali su, ali... Niko ne zna
kako je procurilo, ali je prohujalo fabrikom kao lavina iz onih peći,
vest da je nestao, a onda... pre nego što je iko mogao da spreči, nestala
je čitava gomila njih! Nadzornik, glavni metalurg, glavni inženjer,
Rirdenova sekretarica, čak i bolnički lekar! A sam bog zna koliko još
njih! Dezertirali, bitange! Napustili nas, uprkos kaznama koje smo
odredili! On je otišao, i drugi odlaze, i ta fabrika stoji tamo,
nepokretna! Da li ti shvataš šta to znači?"
"A ti?" upitala je.
Sipao joj je priču u lice, rečenicu za rečenicom, kao da pokušava
da joj skine osmeh s lica, čudnovato gorki pobednički osmeh, na koji
ništa nije moglo uticati; nije uspeo. "To je nacionalna katastrofa! Šta je
s tobom? Zar ne uviđaš da je to fatalni udarac? To će slomiti i ono
malo morala i ekonomije u zemlji! Ne možemo mu dozvoliti da
nestane! Moraš ga vratiti!"
Osmeh joj nestade s lica.
"Ti to možeš!" uzviknuo je. "Ti si jedina koja to može! On je tvoj
ljubavnik, zar ne?... Ma, nemoj me tako gledati! Nije vreme za
snebivanje! Nije vreme ni za šta sem da dođemo do njega! Sigurno
znaš gde je on! Ti ga možeš naći! Moraš doći do njega i vratiti ga!"
To kako ga je sada gledala bilo je gore od onog osmeha - gledala
ga je kao da ga vidi golog i ne može još dugo da istrpi taj prizor. "Ne
mogu ga vratiti", reče ona ne podižući glas. "A i da mogu, ne bih. A
sad odlazi odavde."
"Ali, nacionalna katastrofa..."
"Odlazi."
Nije registrovala njegov izlazak. Stajala je sama nasred dnevne
sobe, pognute glave, opuštenih ramena, osmehujući se bolnim
osmehom punim nežnosti u ime pozdrava Henku Rirdenu. Pitala se
zašto joj je toliko drago što se oslobodio, zašto je tako sigurna da je u
pravu, a opet samoj sebi ne dozvoljava takvo oslobođenje. Dve
rečenice su joj odzvanjale u glavi; jedna je predstavljala pobednički
uzvik: slobodan je, izvan njihovog domašaja! - druga molitvu
posvećenosti: ima još šanse da pobedimo, ali samo da ja budem jedina
žrtva...
Baš čudno - mislila je, u danima koji su usledili, posmatrajući ljude
oko sebe - katastrofa ih je naterala da postanu svesni Henka Rirdena
onako kako ga nikada nisu bili svesni, zbog njegovih dostignuća, kao
 g g j g g
da je put do njihovog mozga bio otvoren za katastrofe, ali ne i za
vrednosti. Neki su ga oštro psovali - drugi su šaputali, izgledali kao
krivci, užasnuti, kao da su osećali da neka neizgovorena odmazda
samo što se nije spustila na njih - neki su pokušavali, histerično
izbegavajući tu temu, da se ponašaju kao da se ništa nije desilo.
Novine su, kao marionete na zapetljanim nitima, neprestano tih
dana ratoborno objavljivale: "Pridavati preveliku važnost dezerterstvu
Henka Rirdena i potkopavati javni moral zastarelim verovanjima da je
pojedinac od bilo kakve važnosti za društvo jeste izdaja društva."
"Širiti glasine o nestanku gospodina Rirdena predstavlja izdaju
društva; gospodin Rirden nije nestao, on je u svojoj kancelariji,
upravlja fabrikom i nema nikakvih problema u Čeličani Rirden ; došlo
je do neke male pometnje, privatnih razmirica između nekih radnika."
"Bacati nepatriotsko svetlo na tragični gubitak Henka Rirdena čin
je izdaje društva; gospodin Rirden nije dezertirao, poginuo je u
automobilskoj nesreći na putu ka fabrici i njegova bolom ophrvana
porodica insistirala je na privatnoj sahrani."
Čudno je, pomislila je, kad se vesti dobijaju samo kao demanti, kao
da je postojanje prekinuto, kao da su činjenice nestale i samo su
pomahnitala negiranja zvaničnika i autora članaka nagoveštavala
realnost koju su opovrgavali.
"Nije tačno da jeČeličana Miler u Nju Džersiju prestala da radi."
"Nije tačno da jeAuto-kompanija Džensen iz Mičigena stavila ključ
u bravu."
"Zlobna je i antisocijalna laž da proizvođači proizvoda od čelika
propadaju jer dolazi do nestašice čelika. Nema razloga očekivati
nestašicu čelika."
"Klevetničke su i neosnovane glasine da se radi na Planu za
unifikaciju čeličana i da ga podržava gospodin Oren Bojl. Advokat
gospodina Bojla objavio je odlučan demanti i uverio štampu da se
gospodin Bojl odlučno protivi takvom planu. Gospodin Bojl se trenutno
oporavlja od nervnog sloma."
Ali se nekim vestima moglo prisustvovati na ulicama Njujorka, u
hladnim, vlažnim sumracima jesenjih večeri: gomila se okupila ispred
jedne radnje s mašinskom opremom, u kojoj je vlasnik širom otvorio
vrata, pozivajući ljude da se posluže onim što je preostalo od oskudnih
 j j j
zaliha, uz jecaje se smejući i razbijajući svoje izloge - gomila se
okupila ispred vrata jedne oronule stambene zgrade, gde su stajala
kola hitne pomoći dok su iznosili telo nekog čoveka, njegove žene i
troje dece iz gasom ispunjene sobe; čovek je bio sitni proizvođač
čeličnih odlivaka.
Ako sada uviđaju vrednost Henka Rirdena - pomislila je - zašto je
nisu uvideli ranije? Zašto nisu sprečili sopstvenu propast i poštedeli
ga višegodišnjeg nezahvalnog mučenja? Nije nalazila odgovor.
U tišini besanih noći pomislila bi kako su ona i Henk Rirden
zamenili mesta: on je u Atlantidi, a ona s druge strane vrata
zaključanih zaštitnim filterom - on je, možda, doziva onako kako je
ona dozivala njega dok je leteo avionom tragajući za njom, ali
nikakav signal nije mogao doći do nje kroz taj filter.
Pa ipak, filter se nakratko rastvorio - tek dužinom pisma koje je
primila nedelju dana nakon njegovog nestanka. Na omotu nije bilo
povratne adrese, bio je samo poštanski pečat nekog seoceta u
Koloradu. Pismo je sadržavalo samo dve rečenice:
Upoznao sam ga. Ne krivim te.
H. R.
Dugo je nepomično sedela, gledajući u pismo, kao da nije u stanju
da se pomeri niti da oseća. Ništa ne oseća, mislila je, a onda je
primetila da joj ramena slabašno, neprekidno podrhtavaju, i shvatila
da se ta žestina koja je iznutra čepa sastoji od ushićenog poštovanja,
zahvalnosti i očaja - poštovanja ukazanoj pobedi sadržanoj u značenju
susreta te dvojice muškaraca, konačnoj pobedi obojice - zahvalnosti
jer su oni u Atlantidi još uvek smatrali da je jedna od njih i načinili
izuzetak šaljući joj poruku - očaj zbog saznanja da praznina zapravo
predstavlja trud da ne čuje pitanja koja čuje. Da li ju je Galt napustio?
Da li je otišao u dolinu da upozna svoj najveći uspeh? Hoće li se
vratiti? Je li odustao od nje? Nije bilo nepodnošljivo to što su ta
pitanja bila bez odgovora, već to što je odgovor tako jednostavno, tako
lako bio nadohvat ruke, a ona nije imala pravo da načini taj korak i
dohvati ga.
Pokušavala je da ga vidi. Svakog jutra, već mesec dana, ulazeći u
kancelariju nije bila svesna prostorije koja ju je okruživala već tunela
ispod podova zgrade - i radila je, osećajući kao da joj neki marginalni
 g j j j j g
deo mozga operiše ciframa, čita izveštaje, donosi odluke u zbrci
beživotnih radnji, dok je njen živi mozak neaktivan i nepokretan,
zaleđen u razmišljanjima, sprečen da krene dalje od rečenice: on je
tamo dole. Jedino što je sebi dozvolila bilo je da pogleda platni spisak
radnika terminala. Videla je njegovo ime: Galt, Džon. Bio je na listi,
neskriven, već dvanaest godina. Videla je adresu pored imena, i mesec
dana se trudila da je zaboravi.
Bilo joj je teško preživeti tih mesec dana - a sada, dok je gledala u
pismo, pomisao da je Galt otišao bilo je još teže podneti. Čak je i trud
da se odupre njegovoj blizini predstavljao vezu s njim, cenu koju treba
platiti, pobedu ostvarenu u njegovo ime. Sada nije bilo ničega sem
pitanja koje se nije moglo postaviti. Njegovo prisustvo u tunelima bio
je njen motor u tim danima - baš kao stoje njegovo prisustvo u gradu
bio njen motor u letnjim mesecima - baš kao što je njegovo prisustvo
negde u svetu bio njen motor u godinama pre nego što je i čula
njegovo ime. Sada se osećala kao da se i njen motor zaustavio.
Išla je dalje, sa svetlim, čistim sjajem zlatnika od pet dolara u
džepu kao poslednjom kapljom goriva. Išla je dalje, zaštićena od sveta
oko sebe poslednjim štitom: ravnodušnošću.
Novine nisu pominjale izbijanje nasilja širom zemlje - ali ona ih je
videla u izveštajima konduktera o izrešetanim vagonima,
razmontiranim šinama, zaposednutim stanicama, napadnutim
vozovima u Nebraski, u Oregonu, u Teksasu, u Montani - bilo je to
uzaludno, na propast osuđeno nasilje; počinjalo je iz očajanja, a
završavalo se uništavanjem. Neki slučajevi su bili samo divljanje
lokalnih bandi; neki su se rasplamsavali. Neki okruži su dizali pobune
naslepo, hapsili lokalne zvaničnike, proterivali predstavnike
Vašingtona, ubijali poreznike - a onda, proglašavajući secesiju od
zemlje, odlazili u drugu krajnost istog onog zla koje ih je uništilo, kao
da se protiv ubistva bore samoubistvom: prelazili su na oduzimanje
svih poseda do kojih su mogli da dođu, objavljivali vezanost svih za
sve, i nestajali za nedelju dana nakon što bi potrošli oskudni plen, u
krvavoj mržnji svih prema svima, u haosu bez drugog zakona sem
zakona oružja, nestajali u letargičnom napadu malobrojnih, isluženih
vojnika poslatih iz Vašingtona da uvedu red u ruševinama.
 Novine to nisu pominjale. Uvodnici su nastavljali sa
samonegiranjem kao putem ka budućem napretku, požrtvovanjem kao
moralnim imperativom, pohlepom kao neprijateljem, ljubavlju kao
rešenjem - s ofucanim frazama, bolesno slatkastim poput mirisa etra u
bolnicama.
Glasine su se širile ciničnim, užasnutim šapatom - pa ipak, ljudi su
čitali novine i ponašali se kao da veruju u ono što čitaju, svako se
takmičio s drugima u postizanju najvišeg strepena slepe nemosti,
svako se pretvarao da ne zna ono što zna, svako se upinjao da veruje
da ono neizrečeno nije stvarno. Kao da se vulkan otvarao a ljudi u
podnožju planine ignorisali iznenadne pukotine, crna isparenja, kapi
ključale lave, nastavljajući da veruju da jedinu opasnost predstavlja
priznanje da su znaci stvarni.
"Slušajte izveštaj gospodina Tompsona o svetskoj krizi, 22.
novembra!"
Bilo je to prvo priznanje nepriznatog. Najave su počele da se
pojavljuju nedelju dana ranije i odzvanjale su zemljom. "Gospodin
Tompson će narodu podneti izveštaj o svetskoj krizi! Slušajte
gospodina Tompsona na svim radio-stanicama i televizijskim
kanalima u 20 časova 22. novembra!"
Prvo su naslovne strane novina i uzvici s radija objasnili: "Da bi se
suprotstavio strahovima i glasinama koje šire neprijatelji naroda,
gospodin Tompson će se obratiti naciji 22. novembra i dati potpuni
izveštaj o stanju u svetu u ovom ozbiljnom trenutku svetske krize.
Gospodin Tompson će stati na put zlokobnim silama čiji je cilj
postizanje neprekidnog stanja očajanja i užasa. On će uneti svetlost u
svetski mrak i pokazati nam put kojim ćemo izaći iz svojih tragičnih
problema - surovi put, u skladu sa ozbiljnošću vremena, ali slavan,
darovan kao ponovno rođenje svetlosti. Obraćanje gospodina
Tompsona prenosiće svaka radio-stanica u zemlji i u svim drugim
državama na ćelom svetu, gde god se još mogu čuti radio-talasi."
Onda se refren oteo kontroli i umnožavao se iz dana u dan:
"Slušajte gospodina Tompsona 22. novembru!" govorili su naslovi.
"Nemojte zaboraviti, gospodina Tompsona 22. novembra!" uzvikivalo
se na kraju svakog programa radio-stanica. "Gospodin Tompson će
vam reći istinu!" govorili su plakati u podzemnim železnicama i na
 g
autobusima - a zatim posteri na zidovima zgrada - a onda reklamne
table na napuštenim autoputevima.
"Nemojte očajavati! Slušajte gospodina Tompsona!" govorile su
zastavice na službenim automobilima vlade. 
"Nemojte posustajati! Slušajte gospodina Tompsona!" kazivali su
transparenti po kancelarijama i prodavnicama. 
"Imajte vere! Slušajte gospodina Tompsona!" Čuli su se glasovi u
crkvama. 
"Gospodin Tompson će vam dati odgovor!" pisali su vojni avioni po
nebu, dok su se slova rastakala u prostoru i samo bi dve reči ostale do
završetka rečenice.
Na trgovima Njujorka su podignuti javni megafoni za dan govora, i
škripavo odzvanjali svakog sata, zajedno sa zvonjavom udaljenih
satova, šaljući preko istrošenog kloparanja saobraćaja, preko glava
odrpane gomile, zvonki mehanički uzvik koji je ličio na uzbunu:
"Slušajte izveštaj gospodina Tompsona o svetskoj krizi 22. novembra!"
- uzvik se kotrijao zamrznutim vazduhom i nestajao među
zamagljenim krovovima, ispod prazne stranice kalendara bez datuma.
Popodne 22. novembra Džejms Tegart je rekao Degni da gospodin
Tompson želi da se vidi s njom na sastanku pre prenosa. 
"U Vašingtonu?" upita ona s nevericom, gledajući u sat. 
"Dakle, ti stvarno niti čitaš novine niti pratiš važne događaje. Zar
ne znaš da će se govor gospodina Tompsona prenositi iz Njujorka?
Došao je ovamo da se posavetuje s vodećim industrijalcima,
radnicima, naučnicima, profesionalcima i, uopšte, najboljim
rukovodećim kadrovima u zemlji. Zahtevao je da te dovedem na
sastanak."
"Gde je sastanak?"
"U studiju iz kojeg će se emitovati govor."
"Ne očekuju da ja podržim njihovu politiku na radiju, zar ne?"
"Ništa se ne brini, tebe ne bi pustili ni blizu mikrofona! Samo žele
da čuju tvoje mišljenje, ne možeš da odbiješ, ne kad je u zemlji
vanredno stanje, ne kad te zove lično gospodin Tompson!" Govorio je
nestrpljivo, izbegavajući njen pogled.
"Kada je to savetovanje?"
"U pola osam."
 "Nije baš puno vremena ostavljeno za savetovanje povodom
vanrednog stanja, zar ne?"
"Gospodin Tompson je veoma zauzet čovek. A sad, molim te, nemoj
da se raspravljamo, nemoj opet počinjati, ne znam šta..."
"Dobro", reče ona ravnodušno, "doći ću", i dodade, pošto nije želela
da krene bez svedoka, kao da ide na savetovanje kriminalaca, "ali
povešću i Edija Vilersa."
On se namršti, razmišljajući o tome na trenutak, više iziritiran
nego uznemiren. "Ma dobro, ako hoćeš", odbrusi joj sležući ramenima.
Došla je u studio s Džejmsom Tegartom, kao policajcem, i Edijem
Vilersom, kao telohraniteljem. Tegartovo lice je izražavalo odbojnost i
napetost, Edijevo - rezigniranost, a opet, i čuđenje i radoznalost. Dekor
na pozornici su činile kulise u uglu ogromnog, mračnog prostora, i
predstavljale su kruti, tradicionalni nagoveštaj prelaza između
svečanog salona i skromne radne sobe. Postavku je ispunjavao
polukrug praznih stolica, nagoveštavajući skup iz kakvog porodičnog
albuma, a mikrofoni su poput mamaca visili na krajevima dugih
štapova pruženih kao da pecaju nešto među sedištima.
Najviše rukovodstvo zemlje je nervozno stajalo u grupicama i
delovalo kao da se nalazi na rasprodaji preostalih stvari neke
prodavnice koja je bankrotirala: videla je Veslija Mauča, Judžina
Losona, Čika Morisona, Tinkija Holoveja, dr Flojda Ferisa, dr Sajmona
Pričeta, Čalmersovu majku, Freda Kinana, i jadnu šačicu poslovnih
ljudi, medu kojima je uplašeni i polaskani gospodin Oven iz Kompanije
za proizvodnju skretnica i signala trebalo da predstavlja industrijskog
magnata.
Ali, lik koji ju je u magnovenju zaprepastio bio je dr Robert Stedler.
Nije mislila da lice može toliko da ostari za samo godinu dana:
izgubio je izraz neograničene energije, dečačkog nestrpljenja, i na tom
licu ništa nije preostalo od nekadašnjeg izraza, samo prezir i
ogorčenost. Stajao je sam, izdvojen, i videla je trenutak kada je opazio
kako ulazi; delovao je kao čovek u bordelu koji je prihvatio prirodu
svog okruženja sve dok ga iznenada nije zatekla žena: bio je to izraz
krivice na putu da postane mržnja. Onda je videla kako se Robert
Stedler, naučnik, okreće kao da je nije video - kao da njegovo
odbijanje da vidi može izbrisati postojanje činjenice.
 j j j j j
Gospodin Tompson je išao od grupe do grupe, obraćao se u prolazu
ponekom prisutnom, nemirno, kao čovek od akcije koji prezire držanje
govora. Stiskao je hrpu otkucanih stranica, kao da drži hrpu stare
odeće koju samo što nije bacio.
Džejms Tegart ga je uhvatio u raskoraku i nesigurno mu i glasno
rekao: "Gospodine Tompson, dozvolite mi da vam predstavim svoju
sestru, gospođicu Degni Tegart."
"Baš lepo od vas što ste došli, gospođice Tegart", reče gospodin
Tompson, rukujući se s njom kao da je ona još jedan glasač iz starog
kraja čije ime nikada ranije nije čuo; onda je odsečno odmarširao
dalje.
"Gde je savetovanje, Džim?" upita ona i pogleda u sat: bio je to
ogromni sat s belim brojčanikom, na kojem je crna kazaljka odsecala
minute, krećući se poput noža prema osmom satu.
"Ništa ja tu ne mogu! Ne vodim ja ovaj program!" odbrusi on.
Edi Vilers joj uputi pogled u kojem se čitalo gorko, strpljivo
zaprepašćenje i zakorači bliže njoj.
Radio-prijemnik je prenosio program s vojnim marševima koje je
emitovao neki drugi studio, zaglušujući fragmente nervoznih glasova,
užurbanih, besciljnih koraka, škripu mašinerije koju su dovlačili i
fokusirali je na salonski dekor.
"Ostanite na ovim talasima da čujete izveštaj gospodina Tompsona
o svetskoj krizi u 20 časova!" uzvikivao je ratoborni glas najavljivača
iz radio-prijemnika - i tada se kazaljaka sata pomerila na 7.45.
"Nagazite, momci, nagazite!" dobaci gospodin Tompson dok je
radio praštao od još jednog marša.
Bilo je 7.50 kada je Čik Morison, moralni strateg, koji je, izgleda,
bio tu glavni, uzviknuo: "Dobro, momci i devojke, dobro, zauzmimo
mesta!" uzmahujući hrpom papira kao palicom prema svetlom
preplavljenom krugu stolica.
Gospodin Tompson se sruši na stolicu u sredini, kao da grabi
prazno sedište u metrou. Pomoćnici Čika Morisona su uterivali gomilu
prema osvetljenom krugu.
"Srećna porodica", Čik Morison objasni, "zemlja nas mora videti
kao veliku, ujedinjenu, srećnu... Šta je sad s tom napravom?" Muzika
na radiju se iznenada prekinula, presečena usred zvonke fraze,
 j
zamenila ju je neočekivana jedva čujna statička pauza. Bilo je 7.51. On
slegnu ramenima i nastavi: "...srećnu porodicu. Požurite, momci.
Počnite s gospodinom Tompsonom u prvom planu."
Kazaljka na satu je nastavila da odseca minute, dok su reporteri
škljocali fotografskim apratima pred kiselim, nestrpljivim licem
gospodina Tompsona.
"Gospodin Tompson će sesti između nauke i industrije!" najavio je
Čik Morison. "Dr Stedler, molim vas - stolica s leve strane gospodina
Tompsona. Gospođice Tegart - ovuda, molim vas - sa desne."
Dr Stedler je poslušao. Ona se nije pomakla.
"To nije samo za štampu, to je za televizijske gledaoce", objasni joj
Čik Morison, podstičući je.
Ona koraknu napred. "Ja neću učestvovati u ovom programu", reče
ravnomerno, obraćajući se gospodinu Tompsonu.
"Nećete?" upita on bezizražajno, s istim izrazom lica kao kada bi
vaze za cveće odbile da obave svoju funkciju.
"Degni, za ime boga!" uzviknu Džejms Tegart uspaničeno.
"Šta je njoj?" upita gospodin Tompson.
"Ali, gospođice Tegart, zašto?" uzviknu Čik Morison.
"Svi vi dobro znate zašto", obrati se ona osobama oko sebe.
"Trebalo je da znate da tako nešto ne treba ponovo da pokušavate."
"Gospođice Tegart!" viknu Čik Morison, kada je krenula da ide. "U
vanrednoj sit..." Onda je neki čovek dojurio do gospodina Tompsona, i
ona zastade, kao i svi ostali; izraz njegovog lica smesta je i u
potpunosti utišao čitavu gomilu. Bio je to glavni inženjer u stanici, i
bilo je čudno gledati kako se ostatkom civilizovane samokontrole bori
protiv primitivnog oblika prestravljenosti.
"Gospodine Tompson", reče, "možda... možda ćemo morati da
odložimo emitovanje emisije."
"Molim?"
Kazaljka na satu pokazivala je 7.58.
"Pokušavamo da ga popravimo, gospodine Tompson, pokušavamo
da pronađemo šta je to... ali možda nećemo uspeti na vreme i..."
"Šta to pričate? Šta se desilo?"
"Pokušavamo da lociramo..."
"Šta se desilo?"
 "Ne znam! Ali... Ne možemo... ne možemo da emitujemo prenos,
gospodine Tompson."
Nastupila je tišina, a onda gospodin Tompson upita, glasom
neprirodno dubokim: "Jeste li vi poludeli?"
"Mora da jesam. Voleo bih da jesam. Ne razumem. Stanica ne
funkcioniše."
"Mehanički problem?" viknu gospodin Tompson, skačući na noge.
"Mehanički problemi, prokleti da ste, u ovom trenutku? Ako tako
vodite ovu stanicu..."
Glavni inženjer odmahnu glavom polako, poput odraslog koji ne
želi da uplaši dete. "Ne radi se o ovoj stanici, gospodine Tompson",
reče tiho. "Radi se o svim stanicama u zemlji, koliko smo uspeli da
ustanovimo. I nema nikakvih mehaničkih problema. Ni ovde niti bilo
gde drugde. Oprema je ispravna, u savršenom stanju, i svi kažu isto,
ali... ali sve radio-stanice su prekinule emitovanje u sedam i četrdeset
pet i... I niko ne uspeva da otkrije zašto."
"Ali..." izusti gospodin Tompson, zaćuta, pogleda oko sebe i uzviknu:
"Ne večeras! Ne možete dozvoliti da se to desi večeras! Morate mi
obezbediti prenosi"
"Gospodine Tompson", reče čovek polako, "pozvali smo elektronsku
laboratoriju Državnog naučnog instituta. Oni... oni nikada nisu videli
tako nešto. Rekli su da to može biti neka prirodna pojava, nekakav
kosmički poremećaj, neviđen do sada, samo..." 
"Da?"
"Samo, oni ne misle da je to u pitanju. Ne mislimo ni mi. Kažu da
liči na radio-talase, ali na frekvenciji koja do sada nije proizvedena,
nigde primećena, nikoje nije otkrio." Niko mu nije odgovorio. Sledećeg
trenutka je nastavio, čudno svečanim glasom: "Liči na zid radio-talasa
koji je zakrčio vazduh i mi ne možemo da ga probijemo, pipnemo,
srušimo... Štaviše, ne možemo da lociramo izvor, nijednim od
uobičajenih metoda... Ti talasi kao da dolaze iz nekog predajnika...
pored kojeg svi za koje mi znamo liče na dečju igračku!"
"Ali, to je nemoguće!" Uzvik je došao odnekud iza gospodina
Tompsona i svi se okrenuše u tom pravcu, zatečeni tonom neke
posebne prestravljenosti; dolazio je od dr Stedlera. "Tako nešto ne
postoji! Niko na svetu to ne može napraviti!"
 j
Glavni inženjer raširi ruke. "To je to, dr Stedler", reče umorno. "To
nije moguće. To ne može biti moguće. Ali tu je."
"Dakle, uradite nešto po tom pitanju!" uzviknu gospodin Tompson
svima u gomili. Niko nije odgovorio niti se pokrenuo.
"Ja ovo neću dozvoliti!" uzviknu gospodin Tompson. "Neću to
dozvoliti! Baš večeras! Moram održati taj govor! Uradite nešto! Resite
to, šta god da je! Naređujem vam da rešite!"
Glavni inženjer ga je posmatrao bezizražajno.
"Sve ću vas otpustiti zbog ovoga! Sve inženjere elektronike u zemlji!
Čitavu branšu ću dati na sud zbog sabotaže, dezerterstva i izdaje!
Čujete li me? A sad uradite nešto, prokleti bili! Naređujem vam da to
rešite!"
Glavni inženjer ga je nemo posmatrao, kao da reči više ništa ne
znače.
"Zar nema nikoga ko bi izvršio naređenje?" uzviknu gospodin
Tompson. "Zar nemamo nijednu pametnu glavu u zemlji?"
Kazaljka na satu stigla je do tačke na 8.00.
"Dame i gospodo", reče glas koji je dopirao iz radio-prijemnika -
čisti, smireni, neumoljivi muški glas, kakav se godinama nije čuo na
radio-talasima. "Gospodin Tompson vam se neće obratiti večeras.
Njegovo vreme je isteklo. Došlo je moje vreme. Trebalo je da čujete
izveštaj o svetskoj krizi. To ćete i čuti."
Tri uzdaha prepoznavanja su pozdravila glas, ali ih niko nije
primetio od buke u gomili, bila je više od povika. Jedan uzdah je bio
pobednički, drugi - užasnut, treći - zbunjen. Tri osobe su prepoznale
govornika: Degni, dr Stedler, Edi Vilers. Niko nije pogledao u Edija
Vilersa, ali Degni i dr Stedler su se pogledali. Lice mu se iskrivilo od
zloćudne prestravljenosti, koja se jedva mogla gledati; video je da ona
zna i da ga posmatra kao da ga je govornik upravo ošamario.
"Dvanaest godina se pitate: Ko je Džon Galt? Govori vam Džon Galt.
Ja sam čovek koji voli svoj život. Ja sam čovek koji neće da žrtvuje
svoju ljubav niti svoje vrednosti. Ja sam čovek koji vas je lišio žrtava i
tako uništio vaš svet, i ako želite da znate zašto postojite - vi. koji se
užasno plašite saznanja - ja sam čovek koji će vam to sada objasniti."
Glavni inženjer je bio jedini u stanju da se pomeri; otrčao je do
televizijskog aparata i mahnito isprobavao dugmad na njemu. Ali,
 j g g j
ekran je ostao prazan; govornik je odlučio da ga niko ne vidi. Samo je
njegov glas ispunjavao radio-talase u zemlji - u svetu, pomislio je
glavni inženjer, i zvuči kao da govori ovde, u ovoj prostoriji, ne grupi,
već jednom čoveku; nije to bio ton obraćanja na nekom sastanku, već
ton kojim se obraća umu.
"Čuli ste kako se govori da je ovo doba moralne krize. Sami ste to
rekli, i uplašeni i s nadom da te reči ništa ne znače. Uzvikivali ste da
ljudski gresi uništavaju svet, kleli ljudsku prirodu jer nije bila spremna
da deluje u skladu s vrlinama koje ste zahtevali. Pošto se vrlina, po
vama, sastoji od žrtvovanja, pri svakoj sledećoj katastrofi zahtevali ste
sve više žrtvovanja. U ime povratka moralu, žrtvovali ste pravednost
radi milosti. Žrtvovali ste nezavisnost radi jedinstva. Žrtvovali ste
razum radi vere. Žrtvovali ste bogatstvo radi potreba. Žrtvovali ste
samopoštovanje radi samonegiranja. Žrtvovali ste sreću radi dužnosti.
"Uništili ste sve ono što ste smatrali zlim i postigli ono što ste
smatrali dobrim. Zašto se, onda, užasnuti, povlačite pred slikom sveta
oko sebe? Taj svet nije proizvod vaših grehova, on je slika i prilika
vaših vrlina. To je vaš moralni ideal, u potpunosti i savršeno ostvaren.
Borili ste se za njega, sanjali o njemu, želeli ga, a ja - ja sam vam
ispunio želju.
"Vaš ideal je imao jednog nepomirijivog neprijatelja, kojeg je vaš
moralni kod trebalo da uništi. Ja sam povukao tog neprijatelja.
Sklonio sam vam ga s puta i stavio ga izvan vašeg domašaja. Otklonio
sam uzrok svih tih zala, koje ste žrtvovali jedno po jedno. Završio sam
vašu bitku. Zaustavio sam vaš motor. Lišio sam vaš svet ljudskog uma.
"Ljudi ne žive racionalno, kažete? Povukao sam one koji tako žive.
Um je nemoćan, kažete? Povukao sam one čiji umovi to nisu. Ima
viših vrednosti od umnih vrednosti, kažete? Povukao sam one za koje
nema viših vrednosti.
"Dok ste vi prema žrtvenom odru vukli ljude pravedne, nezavisne,
racionalne, bogate, dostojanstvene - ja sam vas preticao, ja sam do
njih stizao prvi. Rekao sam im kakvu igru igrate i objasnio im prirodu
vašeg moralnog koda, jer su sami bili suviše nevino velikodušni da ga
pojme. Pokazao sam im kako da žive po drugačijem moralnom kodu -
mom. I moj su rešili da slede.
 "Svi ljudi koji su nestali, ljudi koje ste mrzeli, a ipak se plašili da ih
ne izgubite - oduzeo sam vam ih. Nemojte pokušavati da nas
pronađete. Mi to ne želimo. Nemojte vikati da smo dužni da vam
služimo. Ne priznajemo takvu dužnost. Nemojte vikati da smo vam
potrebni. Ne smatramo da je potreba opravdani zahtev. Nemojte vikati
da vam pripadamo. Ne pripadamo vam. Nemojte nas moliti da se
vratimo. Mi smo u štrajku, mi, umni ljudi.
"Štrajkujemo protiv samožrtvovanja. Štrajkujemo protiv ideologije
nezasluženih nagrada i nenagradenih dužnosti. Štrajkujemo protiv
dogme da je zlo tražiti sreću. Štrajkujemo protiv doktrine da je život
krivica.
"Između našeg štrajka i svih onih koje ste vekovima upražnjavali
ima razlike: mi svojim štrajkom ništa ne zahtevamo, mi odbijamo da
ispunjavamo zahteve. Mi smo loši, po vašem shvatanju moralnosti.
Rešili smo da vam više ne nanosimo štete. Mi smo beskorisni, po
vašem shvatanju ekonomije. Rešili smo da vas više ne eksploatišemo.
Mi smo opasni i treba nas okovati, po vašoj politici. Rešili smo da vas
više ne ugrožavamo, da više ne nosimo okove. Mi smo samo iluzija, po
vašoj filozofiji. Resili smo da vas više ne zaslepljujemo i pustimo da se
slobodno suočite s realnošću - realnošću koju ste želeli, svetom kakav
sada gledate, svetom bez uma.
"Odobravali smo sve što ste od nas zahtevali, mi, koji smo oduvek
bili davaoci, ali smo to tek sada shvatili. Ne postavljamo vam nikakve
zahteve, nikakve uslove oko kojih bismo se cenkali, ne očekujemo
nikakav kompromis. Nemate ništa da ponudite nama.
"Vi nama niste potrebni.
"Da li sada vičete: ne, nismo ovo hteli? Bezumni svet ruina nije bio
naš cilj? Niste želeli da vas napustimo? Vi, moralni ljudožderi, znam
da ste oduvek znali šta hoćete. Ali, gotovo je s vašom igrom, jer sada i
mi to znamo.
"Vekovima pustošenja i katastrofa, izazvanim vašim moralnim
kodom, vikali ste da se on ne poštuje, da pustošenja predstavljaju
kaznu zbog toga, da su ljudi suviše slabi i sebični da bi prolili onoliko
krvi koliko vaš kodeks zahteva. Proklinjali ste čoveka, proklinjali
postojanje, proklinjali zemlju, ali se nikada niste usudili da preispitate
svoj kodeks. Vaše žrtve su prihvatale krivicu i trudile se i dalje, a vaše
 j j
kletve su im bile kazna za mučeništvo - a vi ste nastavljali da vičete
kako je vaš kodeks plemenit, ali ljudska priroda nije dovoljno
plemenita da ga sprovede u delo. I niko nije ustao da postavi pitanje:
Dobar? - po kakvim merilima?
"Želeli ste da saznate identitet Džona Galta. Da sam čovek koji je
postavio to pitanje.
"Da, ovo jeste doba moralne krize. Da, sada izdržavate kaznu zbog
svoje zlobe. Ali sada se ne sudi čoveku, i ovoga puta ljudska priroda
neće preuzeti krivicu. Ovog puta gotovo je s vašim moralnim kodom.
Vaš moralni kod je dostigao vrhunac; došao je do slepe ulice na kraju
puta. A ako želite da nastavite da živite, ono što je vama potrebno nije
da se vratite moralu - vi, koji nikada niste znali šta je to - već da ga
otkrijete.
"Niste čuli ni za kakav drugi moral sem za mistični ili društveni.
Učili su vas da je moral kod ponašanja koji vam nameće nečija ćud,
ćud neke natprirodne moći ili ćud društva, da je moralno služiti božijoj
svrsi ili dobrobiti vašeg suseda, da biste zadovoljili vlast s one strane
groba ili iza susednih vrata - ali ne i služiti svom životu, zarad svog
zadovoljstva. Vaše zadovoljstvo, učili su vas, predstavlja nemoral, vaša
interesovanja najbolje zadovoljava zlo, i svaki moralni kod mora se
osmisliti ne za vas već protiv vas, ne da biste unapredili život, već da
biste ga iscrpli.
"Vekovima se bitka za moral odvija između onih koji tvrde da život
pripada Bogu i onih koji tvrde da on pripada vašim susedima -
između onih koji propovedaju da dobro jeste samožrtvovanje radi
duhova na nebu i onih koji propovedaju da dobro jeste
samožrtvovanje radi nesposobnih na zemlji. I niko nije došao da kaže
da vaš život pripada vama i da ono dobro jeste - živeti ga.
"Obe strane se slažu da moral zahteva predaju interesovanja za
sebe i predaju uma, da su moralno i praktično suprotstavljene
vrednosti; da se moralno ne nalazi u delokrugu razuma već u
delokrugu vere i sile. Obe strane se slažu da racionalni moral ne
postoji, da razumu ništa nije ni pravo ni krivo - da razum nema
razloga za moral.
"Oko čega god da su se sukobljavali kada se radilo o ljudskom
umu, svi vaši moralisti stajali su ujedinjeni. Sve njihove smicalice i
 j j j j
sistemi imali su za cilj da opljačkaju i unište ljudski um. A sada,
odlučite da li ćete da nestanete, ili da naučite da ne - umu znači ne -
životu.
"Ljudski um je osnovna alatka opstanka. Život je čoveku dat,
opstanak nije. Telo mu je dato, hrana nije. Um mu je dat, zadovoljstvo
nije . Da bi ostao živ, on mora da dela i pre nego što počne da dela,
moro poznavati prirodu i svrhu svog delanja. Ne može doći do hrane
bez znanja o hrani i načina na koji se đo nje dolazi. Ne može da
iskopa jarak - niti da napravi ciklotron - bez svesti o cilju i sredstvima
pomoću u kojih će ga ostvariti. Da bi ostao živ, mora da razmišlja.
"Ali, razmišljanje je stvar izbora. Ključ onoga što nemamo nazivate
ljudskom pn rodom, otvorena tajna s kojom živite a ipak se užasno
plašite da je imenujete, jeste činjenica da je čovek biće voljne svesti.
Razum ne funkcioniše automatski; razmišljanje nije mehanički proces;
logičke veze se ne ostvaruju instinktivno. Funkcionisanje želuca, pluća
ili srca jeste automatsko; funkcionisanje vašeg uma nije. U bilo kom
trenutku u životu, o čemu god da se radi, možete da razmišljate ili da
zanemarite taj napor. Ali ne možete da zaobiđete svoju prirodu,
činjenicu da razum jeste ono što vam omogućava opstanak - tako da
za vas, ljudska stvorenja, pitanje 'biti ili ne biti' jeste pitanje 'misliti ili
ne misliti'.
"Biće voljne svesti ne ponaša se automatizovano. Potreban mu je
sistem vrednosti da upravlja njegovim aktivnostima. Vrednost jeste
ono što čovek želi da delovanjem postigne i zadrži, vrlina jeste
delovanje kojim se ono postiže i zadržava. Vrednost pretpostavlja
odgovor na pitanje: vrednost kome i za šta? Vrednost pretpostavlja
postojanje merila, svrhu i neophodnost delovanja pred mogućnostima.
Gde nema rešenja, nema ni vrednosti.
"Postoji samo jedna, osnovna mogućnost u univerzumu: postojanje
ili nepostojanje - i odnosi se na samo jednu klasu entiteta: žive
organizme. Postojanje nežive materije je bezuslovno, postojanje života
nije; ono zavisi od toga kako se deluje. Materija je neuništiva, ona
menja formu, ali ne prestaje da postoji. Samo se živi organizmi
suočavaju sa stalnom alternativom: pitanjem života ili smrti. Život je
proces samoodržanja, samostvaranja. Ako organizam ne ostvari taj
proces, umire; njegovi hemijski elementi opstaju, ali život prestaje da
 j g j j j
postoji. Jedino pojam 'život' omogućava postojanje pojma 'vrednost'.
Samo živom entitetu nešto može biti dobro ili loše.
"Biljka se mora prehraniti da bi živela; sunce, voda, hemikalije koje
su joj potrebne, jesu vrednosti koje je njena priroda postavila; njen
život je merilo vrednosti koje upravlja njenim delanjem. Ali, biljka
nema mogućnost izbora kako će da deluje; postoje uslovi s kojima se
sreće, ali nema rešenja kada se radi o njenom delovanju: ona deluje
automatski da bi produžila život, ne može da radi na sopstvenom
uništenju.
"Životinja je opremljena za održanje sopstvenog života; čula joj
određuju automatizovani način ponašanja, automatsko znanje o tome
šta je za nju dobro ili loše. Nema moć da proširi znanje ili da ga
izbegava. Kada je, u određenim uslovima, njeno znanje neadekvatno,
gine. Ali, dok živi, ponaša se u skladu sa svojim znanjem,
automatizovanim osećajem za ono što je bezbedno, i nema mogućnost
izbora, ne može da zanemari sopstvenu dobrobit, ne može da odluči
da odabere zlo i da radi na sopstvenom uništenju.
"Čovek nema automatizovane zakone opstanka. Ono što ga
razlikuje od svih drugih živih vrsta jeste neophodnost da, suočavajući
se s mogućnostima, svojevoljno bira. Ne poseduje automatizovano
znanje o tome šta je dobro a šta loše, od kojih mu vrednosti zavisi
život, kojim putem mora krenuti. Vi naklapate o instinktivnom
samoodržanju? Instinkt samoodržanja je upravo ono što čovek nema.
Instinkt je nepogrešivo i automatizovano znanje. Želja za nečim nije
instikt. Želja za životom ne da je nam znanje koje je potrebno da bi se
živelo. A čak i čovekova želja da živi nije automatska, vaše tajno zlo
danas jeste to što vi tu želju nemate. Vaš strah od smrti nije ljubav
puma životu, i neće vam pružiti znanje potrebno da biste ga održali.
Čovek mora doći do svog znanja i izabrati kako ce delovati proresom
razmišljanja, na što ga priroda neće primorati. Čovek ima moć da radi
na svom uništenju što je najčešće i radio u istoriji.
"Živi entitet koji bi sredstva za opstanak smatrao zlim ne bi mogao
opstati Biljka koja bi se budila da zdrobi korenje, ptica koja bi
nastojala da slomi krila, ne bi dugo opstale odbijajući postojanje. A
istorija čoveka je borba za poricanje i uništenje sopstvenog uma.
 "Čoveka zovu racionalnim bićem, ali racionalnost je stvar izbora -
a alternativa koju mu njegova priroda nudi jeste: racionalno biće ili
životinja samoubica. Čovek mora biti čovek - po izboru; mora svoj
život smatrati vrednim - po izboru, mora naučiti kako da ga održi - po
izboru, mora otkriti za to neophodne vrednosti i delovati u skladu s
vrlinom - po izboru.
"Sistem vrednosti do kojeg se dolazi izborom jeste moralni kod.
"Ko god da ste, vi koji me sada slušate, obraćam se onom
neiskvarenom ostatku života negde u vama, ostatku ljudskosti, vašem
umu, i kažem vam: postoji racionalni moral, moral kakav priliči
čoveku, i merilo njegove vrednosti je čovekov život.
"Sve što priliči životu racionalnog bića jeste dobro; sve što ga
uništava jeste zlo.
"Čovekov život, kao što zahteva njegova priroda, nije život
bezumnog divljaka, nasilnog pljačkaša ili nezasitog mističara, već
život mislećeg bića - to nije život uz pomoć sile i prevare, već život
pomoću dostignuća - to nije opstanak po svaku cenu, pošto se samo
jednom cenom plaća čovekov opstanak: razumom.
"Čovekov život jeste merilo morala, ali vaš sopstveni život jeste
njegova svrha. Ako vam je cilj postojanje na zemlji, morate izabrati
delovanje i vrednosti po merilima koja priliče čoveku, radi održanja,
ispunjenja i uživanja nezamenljive vrednosti - vašeg života.
"Život zahteva poseban put, i svaki drugi put će ga uništiti. Biću
kojem motiv i cilj delanja nije život, motiv i merilo ponašanja je smrt.
Takvo stvorenje je metafizički monstrum, protivan i suprotstavljen
činjenici sopstvenog postojanja, negira je, naslepo divlja, razarajući,
sposoban samo za bol.
"Sreća je uspešno stanje u životu, bol je agens smrti. Sreća je stanje
svesti proizašlo iz ostvarenja sopstvenih vrednosti. Moral koji se
usuđuje da vam za cilj postavi traganje za srećom tako što ćete je se
odreći - da cenite neuspeh svojih vrednosti - drsko je negiranje
morala. Doktrina koja vam kao ideal nudi ulogu žrtvene životinje, čiji
je cilj da bude pogubljena na oltarima drugih, nudi vam kao merilo -
smrt. Milošću stvarnosti i prirodom života, čovek - svaki čovek - jeste
sam sebi cilj, postoji radi samoga sebe i ostvarenje sreće jeste njegova
najviša moralna svrha.
 j
"Ali, ni život ni sreća se ne mogu dostići tako što se slede
iracionalni hirovi. Čovek ima slobodu da bira kako će preživeti, ali će
nestati ako ne bude živeo onako kako njegova priroda zahteva; ima i
slobodu da potraži sreću u bezumnim prevarama, ali ako ne traži
sreću primerenu čoveku, naći će samo frustraciju. Svrha morala nije
da vas poduči kako da patite i umrete, već kako da uživate i živite.
"Odbacite parazite subvencionisanih učionica, koji žive zahvaljujući
umovima drugih i tvrde da čoveku nije potreban nikakav moral,
nikakva vrednost. da rnu nisu potrebna nikakva pravila ponašanja.
Oni koji se predstavljaju kao naučnici i tvrde da je čovek samo
životinja, ne priznaju da za čoveka postoje zakoni postojanja, a
priznaju ih kada se radi i o najnižim insektima. Priznaju da svaka živa
vrsta opstoje onako kako zahteva njena priroda, ne tvrde da riba može
živeti van vode ili da pas može živeti bez čula mirisa - ali čovek, tvrde,
najsloženije od svih bića, čovek može preživeti na bilo koji način,
čovek nema identitet, nema prirodu i nema nikakvog praktičnog
razloga zašto ne bi mogao živeti i ako mu se sredstvo zahvaljujući
kojem opstoje uništi, mozak zaguši i stavi na raspolaganje nekakvim
naređenjima koje oni požele da izdaju.
"Odbacite mržnjom izjedene mističare, koji se pretvaraju da su
prijatelji čovečanstva i propovedaju da najviša vrlina koju čovek može
iskazati jeste da ne smatra sopstveni život vrednim. Kažu vam da je
svrha morala obuzdavanje instinkta samoodržanja? Radi
samoodržanja čoveku je potreban moralni kod. Samo čovek koji želi
da bude moralan jeste čovek koji želi da živi.
"Ne, ne morate živeti, to je vaš osnovni izbor, ali ako izaberete da
živite, morati živeti kao ljudi - zahvaljujući upotrebi i sudu sopstvenog
mozga.
"Ne, ne morate živeti kao ljudi; to je čin moralnog izbora. Ali, ne
možete živeti kao nešto drugo - a alternativa je stanje žive smrti, sada
je gledate u sebi i oko sebe, stanje stvari nesposobne da postoji, koja
više nije čovek a manje je od životinje, stvari koja ne zna ništa sem
bola i vuče se godinama u agoniji, ne misleći i uništavajući se.
"Ne, ne morate misliti; to je čin moralnog izbora. Ali, nekoje morao
misliti da bi vas održao u životu; ako se odlučite da izostanete,
izostajete iz postojanja i prenosite taj deficit na nekog moralnog
 j j j j g g
čoveka, očekujući od njega da žrtvuje svoju dobrobit da bi vama
omogućio da opstanete u svom zlu.
"Ne, ne morate biti čovek, ali danas oni koji to jesu, više nisu tu.
Sklonio sam vaše sredstvo opstanka - vaše žrtve.
"Ako želite da znate kako sam to uradio i šta sam im rekao da bi
odustali, sada to slušate. Rekao sam im, u suštini, ono što vama
govorim večeras. Ti ljudi su živeli po mom kodu, ali nisu znali kolika
je to vrlina. Primorao sam ih da to uvide. Nisam im omogućio da
ponovo procenjuju, samo da identifikuju svoje vrednosti.
"Mi, umni ljudi, sada štrajkujemo protiv vas, u ime jednog jedinog
aksioma, koji leži u osnovi našeg moralnog koda, kao što je u korenu
vašega želja da ga izbegnete: taj aksiom jeste da postojanje postoji.
"Postojanje postoji - a čin shvatanja ove izjave podrazumeva
postojanje dva pomoćna aksioma: da postoji ono što se opaža, da se
postoji uz pomoć svesti, da je svest sposobnost opažanja onoga što
postoji.
"Ukoliko ništa ne postoji, nema svesnosti: svesnost koja nema šta
da opazi terminološka je protivrečnost. Svesnost nesvesna bilo čega
drugog sem sebe same terminološka je protivrečnost: pre no što može
da identifikuje samu sebe kao svesnost, mora biti nečega svesna. Ako
ono što tvrdite da opažate ne postoji, ono što imate nije svesnost.
"Koliko god da je vaše znanje, ova dva pojma - postojanje i
svesnost - jesu aksiomi koje ne možete izbeći, to su primarne
vrednosti, podrazumevaju se u svemu što preduzimate, u svakom delu
vašeg znanja i u njegovoj sumi, od prvog zraka svetlosti koji opazite
na početku života do najšireg obrazovanja koje možete steći na
njegovom kraju. Bilo da poznajete oblik kamenčića ili strukturu
solarnog sistema, aksiomi ostaju isti: da to postoji, i da ga vi znate.
"Postojati znači biti nešto, za razliku od ničega u nepostojanju,
znači biti entitet posebne prirode i posebnih svojstava. Pre više vekova,
čovek koji je bio - bez obzira na greške - vaš najveći filozof, iskazao je
formulu kojom se definiše koncept egzistencije i pravila celokupnog
saznanja: A jeste A. A je stvar po sebi. Nikada niste shvatili značenje
njegovog iskaza. Ja sam ovde da bih ga upotpunio: Egzistencija je
identitet, Svesnost je identifikacija.
 "Šta god bio predmet vašeg razmišljanja, objekat, svojstvo ili
delatnost, zakon identiteta ostaje isti. List ne može biti istovremeno
kamen, ne može biti crven i istovremeno zelen, ne može se lediti i
istovremeno goreti. A jeste A. Ili, ako želite jednostavnijim jezikom: ne
mogu biti i vuk sit i ovce na broju.
"Želite da znate šta se dešava sa svetom? Sve katastrofe koje su
uništile vaš svet prouzrokovan su pokušaji vaših vođa da izbegnu
činjenicu da A jeste A. Tajno zlo u vama, s kojim niste smeli da se
suočite, i sav bol koji ste morali istrpeti, proizveli ste sami,
pokušavajući da zanemarite činjenicu da A jeste A. Cilj svih koji su vas
učili da to zanemarite bio je da zaboravite da čovek jeste čovek.
"Čovek ne može preživeti ako ne stiče saznanja, a razum je jedini
način da do znanja dođe. Razum je sposobnost zahvaljujući kojoj
opaža, identifikuje i integriše materiju do koje dolazi čulima. Zadatak
njegovih čula jeste da mu pruži dokaze o postojanju, a zadatak
identifikovanja obaviće razum; čula mu govore samo da nešto jeste, ali
šta jeste mora se dokučiti umom.
"Svako razmišljanje jeste proces identifikovanja i integrisanja.
Čovek opazi grudvu boje; integrišući dokaze do kojih je došao čulom
vida i dodira, identifikuje to kao neki čvrst predmet; identifikuje sto;
shvata da je sto od drveta; shvata da se drvo sastoji od ćelija, da se
ćelije sastoje od molekula, da se molekuli sastoje od atoma. Tokom
čitavog procesa, rad njegovog mozga se sastoji u nalaženju odgovora
na jedno jedino pitanje: šta je to? Način da utvrdi istinu jeste logika, a
logika počiva na aksiomu da postojanje postoji. Logika je umetnost
neprotivrečne identifikacije. Protivrečnost ne postoji. Atom je ono što
jeste, isto tako i univerzum; nijedan ne može biti protivrečan u odnosu
na sopstveni identitet; niti mogu delić i celina biti protivrečni. Nijedan
koncept koji čovek formira nije valjan ako se ne može integrisati bez
protivrečnosti u zbir njegovog znanja. Naići na protivrečnost znači
priznati grešku u razmišljanju; ustrajati na protivrečnosti znači ukinuti
sopstveni razum i prognati sebe iz stvarnosti.
"Realnost je ono što postoji; nerealnost ne postoji; nerealnost je
samo negacija postojanja, to je sadržaj ljudske svesti kada pokuša da
napusti razum. Istina je prepoznavanje realnosti; razum, čovekovo
jedino sredstvo saznanja, njegovo je jedino merilo istinitosti.
j j j g j j
"Najgore pitanje koje biste sada postavili bilo bi: čiji razum?
Odgovor je: vaš. Bez obzira na širinu ili skromnost znanja kojim
raspolažete, vaš mozak ga mora usvojiti. Samo sopstvenim znanjem
možete nešto uraditi. Samo za sopstveno znanje možete reći da je vaše
ili tražiti od drugih da ga uzmu u obzir. Vaš mozak je jedini sudija o
istinitosti - a ukoliko drugi ne prihvate vašu presudu, realnost je
najviši sud kojem se možete obratiti. Ništa sem čovekovog uma ne
može obavljati taj kompleksni, delikatni, suštinski važan proces
identifikacije - razmišljanje. Ništa ne može usmeravati taj proces sem
sopstvenog prosuđivanja. Ništa ne može usmeravati presudu sem
sopstvenog moralnog integriteta.
"Govorite o moralnom instinktu kao da je to neki poseban dar
suprotstavljen razumu - čovekov razum jeste njegova moralna
sposobnost. Razumski proces je stalni odabir odgovora na pitanje:
istinito ili neistinito? - ispravno ili pogrešno? Treba li seme posaditi u
zemlju da bi raslo? - ispravno ili pogrešno? Treba li ranu dezinfikovati
da bi se spasao čoveku život? - ispravno ili pogrešno? Da li priroda
atmosferskog elektriciteta dozvoljava njegovo pretvaranje u kinetičku
energiju - ispravno ili pogrešno? Upravo su vam odgovori na ovakva
pitanja dali sve što imate - a odgovori potiču iz ljudskog mozga,
njegove beskompromisne posvećenosti onome što je ispravno.
"Racionalni proces jeste moralni proces. Možete napraviti grešku
na svakom koraku i ništa vas neće zaštititi sem sopstvene strogosti,
možete pokušati da varate, da krivotvorite dokaze i izbegnete napor
traganja - ali ako je posvećenost istini znak moralnosti, onda nema
većeg, plemenitijeg, junačnijeg oblika posvećenosti od čina čoveka koji
na sebe preuzima odgovornost razmišljanja.
"Ono što nazivate dušom ili duhovnošću jeste vaša svest, a ono što
nazivate slobodnom voljom jeste sloboda vašeg uma da misli ili ne
misli, to je jedina volja koju imate, vaša jedina sloboda, izbor koji
kontroliše sve vaše kasnije izbore, i određuje vaš život i vašu ličnost.
"Razmišljanje je osnovna čovekova vrlina, od nje potiču sve ostale.
A njegova glavna mana, izvor svih zala, jeste ono bezimeno što svi
praktikujete, ali se trudite da nikada ne priznate: isključivanje,
svojevoljno obustavljanje sopstvene svesti, odbijanje da razmišljate -
ne slepilo, već odbijanje da vidite; ne neznanje, već odbijanje znanja.
 j j j j j j
Tako ne usredsređujete mozak i navodite unutrašnju maglu da
izbegne odgovornost donošenja presude - zbog neizrečene premise da
ono što odbijete da identifikujete i ne postoji, da A nije A sve dok vi ne
izgovorite presudu: to jeste. Nerazmišljanje jeste čin potpunog
uništavanja, želja da se negira postojanje, pokušaj da se izbriše
realnost. Ali, postojanje postoji; realnost se ne može izbrisati, ona
samo može izbrisati brisača. Odbijajući da kažete 'to jeste', vi odbijate
da kažete 'ja jesam'. Ukidajući sopstveno procenjivanje negirate svoju
ličnost. Kada čovek izjavi: ko sam ja da bih znao? - on kaže: ko sam ja
da bih živeo?
"Ovo je, svakog sata, i o svakom pitanju, vaš osnovni moralni izbor:
razmišljati ili ne razmišljati, postojati ili ne postojati, A ili ne-A, entitet
ili nula.
"U meri u kojoj je čovek racionalan, život jeste premisa koja
upravlja njegovim delima. U meri u kojoj je iracionalan, premisa koja
upravlja njegovim delima jeste smrt.
"Vi, koji naklapate o tome da je moral društveni pojam i da čoveku
moral ne bi bio potreban na pustom ostrvu - upravo bi mu na pustom
ostrvu bio najpotrebniji. Neka pokuša da utvrdi, tamo gde nema žrtava
da to plate, da je stena kuća, da je pesak odeća, da će mu hrana
upasti u usta bez razloga i bez truda, da će ubrati žetvu sutra tako što
će danas proždrati zalihe - i stvarnost će ga zbrisati, što i zaslužuje;
stvarnost će mu pokazati da je život vrednost koja se kupuje, a
razmišljanje je jedina dovoljno uzvišena novčanica kojom se ona može
platiti.
"Kada bih govorio vašim jezikom, rekao bih da čovekova jedina
moralna zapovest jeste: ti moraš misliti. Ali, moralna zapovest je
'terminološka protivrečnost'. Moral je ono što se bira, ne nameće; ono
što se shvata, ne ono čemu se pokorava. Moral je racionalan, a razum
ne prihvata nikakve zapovesti.
"Moj moral, razumski moral, sadržan je u samo jednom aksiomu,
postojanje postoji - i u samo jednom izboru: živeti. Sve ostalo sledi iz
ovoga. Da bi živeo, čovek mora smatrati da su tri stvari od najviše
vrednosti i da one vladaju njegovim životom: Razum - Svrha -
Samopoštovanje. Razum, kao jedina alatka saznanja - Svrha, kao
rešenost da bude srećan, i to ostvaruje razumom - Samopoštovanje,
 j j
kao neugroziva sigurnost da je njegov um sposoban da razmišlja a da
on sam zaslužuje sreću, što znači: zaslužuje da živi. Ove tri vrednosti
uslovljavaju postojanje svih ljudskih vrlina i u njima su one
implicarane, a sve ljudske vrline leže u odnosu postojanja i svesnosti:
racionalnost, nezavisnost, integritet, poštenje, pravednost,
produktivnost, ponos.
"Racionalnost je priznanje činjenice da postojanje postoji, da ništa
ne može izmeniti istinu, i ništa ne može biti preče od tog čina
opažanja, razmišljanja - da je um jedini sudija vrednosti i jedini vodič
u ponašanju - da je razum apsolut koji ne dozvoljava kompromise - da
ustupak iracionalnom poništava svest i odvraća je od zadatka
opažanja usmeravajući je na zadatak krivotvorenja stvarnosti - da je
navodna prečica ka znanju, vera, samo kratak spoj koji uništava
mozak - da je prihvatanje mističnog izuma želja za uništenjem
postojanja i, u skladu s tim, uništava sopstvenu svest.
"Nezavisnost je priznanje činjenice da na vama leži odgovornost
prosuđivanja i da vam ništa ne može pomoći da je izbegnete - da
ništa ne može zameniti vaše razmišljanje, kao što nikakav zamenik ne
može živeti vaš život - da je najpodliji oblik samounižavanja i
samouništavanja podređivanje uma umu drugog, prihvatanje
autoriteta nad sopstvenim mozgom, prihvatanje nečije izjave kao
činjenice, nečijeg 'kad ja tako kažem' kao istine, postavljanje nekog
drugog za posrednika između vaše svesti i vašeg postojanja.
"Integritet je priznanje činjenice da se ne može krivotvoriti
sopstvena svest, kao što je poštenje priznanje činjenice da se ne može
krivotvoriti postojanje - da je čovek nedeljiva celina, jedinstvo dva
svojstva: materije i svesti, da se ne može dozvoliti rascep između uma
i tela, između dela i misli, između života i uverenja - da, kao što je
sudija imun na javno mnjenje, tako se ne smeju ni uverenja žrtvovati
željama drugih, pa sve i da čitavo čovečanstvo moli ili preti - da su
hrabrost i samouverenost nešto bez čega se ne može, da je hrabrost
praktični oblik iskrenosti prema postojanju, iskrenosti prema
sopstvenoj svesti.
"Poštenje je priznanje činjenice da nerealno jeste nerealno i da
nema vrednosti, da ni ljubav ni slava ni novac nemaju vrednosti ako
se do njih dođe prevarom - da pokušaj da dođemo do vrednosti
 j j
varajući druge predstavlja čin podizanja žrtava na nivo iznad
realnosti, gde sami postajete zalog njihovom slepilu, rob njihovog
nerazmišljanja i izbegavanja, dok njihova inteligencija, racionalnost,
opažanje postaju vaši neprijatelji, kojih se užasavate i od kojih bežite -
da ne želite da živite kao zavisnik, a najmanje kao zavisnik od
gluposti drugih, niti kao budala čiji su izvor vrednosti budale koje
uspe da nasamari - da poštenje nije dužnost prema društvu, ni žrtva
radi drugih, već najsebičnija i najveća vrlina koju čovek može
posedovati: odbijanje da se realnost sopstvenog postojanja žrtvuje
zabludeloj svesti drugih.
"Pravednost je priznanje činjenice da se ne mogu krivotvoriti
osobine čoveka, kao što se ne mogu krivotvoriti osobine prirode, da
ljude morate procenjivati savesno, kao što procenjujete nežive objekte:
s poštovanjem prema istini, jasnoga vida, čistim i racionalnim
procesom identifikovanja - da se o svakom čoveku mora suditi po
onome što on jeste i prema njemu se ophoditi na odgovarajući naćin;
kao što se ne plaća za zarđali komad otpada viša cena nego za komad
sjajnog metala, tako se pokvarenjak ne vrednuje više od heroja - da je
vaša moralna procena novčić kojim ljudima plaćate njihove vrline ili
mane, a to plaćanje nalaže da budete skrupulozni i časni kao da se
radi o vama samima.
"O finansijskim transakcijama - da je uzdržavanje od prezira
prema ljudskim manama čin moralnog krivotvorenja, a uzdržavanje
od divljenja prema njihovim vrlinama čin moralne pronevere - da se
postavljanjem bilo čijeg interesa iznad pravednosti obezvređuje
sopstvena moralna moneta i proneverava dobro radi zla, jer
nepoštovanjem pravde samo dobro može izgubiti, i samo zlo profitirati
- a da se na dnu jame na kraju tog puta nalazi sam čin moralnog
bankrotstva, kažnjavanje ljudi zbog njihovih vrlina i nagrađivanje
zbog mana, i da se tako pada na najniži nivo izopačenosti, Crnu misu
obožavanja smrti, tako se svest posvećuje uništavanju postojanja.
"Produktivnost je prihvatanje morala, priznanje činjenice da ste
odabrali da živite - da produktivan posao jeste proces kojim čovekova
svest kontroliše njegovo postojanje, konstantno usvajanje znanja i
oblikovanje materije u skladu sa svrhom, prevođenja ideje u fizičku
formu, preoblikovanje zemlje prema sopstvenim vrednostima - i svaki
 j j
rad je kreativan ako ga obavlja misleći um, i nijedan nije kreativan
ako ga obavlja praznina koja nekritički otupelo ponavlja rutinu
naučenu od drugih - da posao morate sami odabrati, a izbor zavisi od
širine vašega uma, ništa više od toga nije moguće, a sve manje nije
ljudsko - da prevarom doći do posla većeg od onoga s čim se vaš
mozak može nositi znači postati strahom nagriženi primat koji deluje
usled pozajmljenih pokreta i u pozajmljenom vremenu, a skrasiti se u
poslu manje zahtevnom od pune sposobnosti vašeg mozga znači
isključiti motor i osuditi sebe na drugačije kretanje: raspadanje - da je
vaš posao proces ostvarivanja vrednosti i da izgubiti težnju ka
vrednostima znači izgubiti želju za životom - da je telo mašina, ali um
vozač, i da se mora voziti sve dok mozak vodi, a dostignuće je krajnji
cilj puta - da je čovek bez cilja mašina koja klizi nizbrdo i zavisi od
svakog velikog kamena na koji naiđe, i slupaće se u prvoj jaruzi, da je
čovek koji guši svoj um zaustavljena mašina koja polako truli, da je
čovek koji dozvoli da mu vođa propiše put krš koji vuku na otpad, a
čovek koji drugoga postavi sebi za cilj stoper kojeg nijedan vozač
nikada ne bi smeo povesti - da je rad svrha života, i da morate
projuriti pored svakog ubice koji sebi da za pravo da vas zaustavi; da
vam je svaka vrednost van rada, svaka druga ljubav ili vernost samo
putnik s kojim delite put, i mora biti putnik koji ide dalje zahvaljujući
sopstvenim snagama u istom pravcu.
"Ponos je priznanje činjenice da ste sami sebi od najveće vrednosti,
i poput svih ljudskih vrednosti, mora da se zasluži - da je, od svih
dostignuća koja vam stoje na raspolaganju, stvaranje sopstvene
ličnosti to što omogućava sve ostalo - da su vaša ličnost, dela, želje,
osećanja, proizvod premisa do kojih drži vaš um - da, kao što čovek
mora proizvesti neophodne fizičke vrednosti da bi se održao u životu,
tako mora steći vrednosti ličnosti koje njegov život čine vrednim
održanja - kao što je čovek biće koje samo stvara bogatstvo, tako je i
biće koje samo stvara dušu - da je za život neophodan osećaj o
sopstvenoj vrednosti, ali čovek nema automatske vrednosti, te ni
automatski osećaj samopoštovanja; mora ga zaslužiti oblikujući dušu
po uzoru na svoj moralni ideal, po uzoru na čoveka, racionalno biće,
po rođenju da stvara, ali mora da stvara birajući - da je osnovni
preduslov samopoštovanja ona sjajna sebičnost duše koja želi najbolje
 j j j j j j
u svemu, u vrođnostima materije i duha; duša, iznad svega drugog,
žudi ka ostvarenju sopstvenog moralnog savršenstva, vrednujući sebe
više od bilo čega drugog - i da je dokaz dostignutog samopoštovanja
prezrivi i buntovnički drhtcij duše pred ulogom žrtvene životinje, pred
podlom drskošću svakog učenja koje propoveda da žrtvujete
nezamenljivu vrednost, vašu svest, i neuporedivu slavu, vaše
postojanje, slepom izbegavanju i ustajalom raspadanju drugih.
"Počinjete da uviđate ko je Džon Galt? Ja sam čovek koji je
zaslužio ono za šta se vi niste borili, ono čega ste se odrekli, što ste
izdali, pokvarili, a ipak niste u potpunosti uništili, i sada to krijete kao
grešnu tajnu, trošeći život na izvinjavanje svakom profesionalnom
ljudožderu, da se ne bi otkrilo da je još negde u vama, da još uvek
žudite da izreknete ono što ja sada govorim, ćelom svetu: ponosan
sam na sopstvenu vrednost i na činjenicu da želim da živim.
"Ova želja - i vaša je, mada je potiskujete kao zlu - jeste jedini
ostatak dobrog u vama, ali morati naučiti kako da je zaslužite. Sreća
je jedina moralna svrha čoveka, ali se samo vrlinom može dostići.
Vrlina sama sebi nije cilj. Vrlina nije samoj sebi nagrada, niti je
žrtvena hrana kojom se nagrađuje zlo. Život je nagrada za vrlinu - a
sreća je cilj i nagrada životu.
"Kao što telo ima dva osnovna osećaja, zadovoljstvo i bol, kao
znake dobrog stanja ili bolesti, kao barometar osnovnih alternativa,
života ili smrti, tako i svest ima dve osnovne emocije, radost i patnju,
kao odgovor na iste alternative. Emocije su procena onoga što
unapređuje vaš život ili mu preti, munjeviti računar koji vam da je
iznos dobitka ili gubitka. Nemate izbora kada se radi o sposobnosti da
osetite da li je nešto dobro ili zlo, šta će u vama prouzrokovati radost
ili bol, šta ćete voleti ili mrzeti, šta ćete želeti ili čega ćete se plašiti, to
zavisi od vaših merila vrednosti. Emocije su urođene vašoj prirodi, ali
njihovim sadržajem upravlja vaš mozak. Vaš emotivni kapacitet je
prazan motor, a vaše vrednosti gorivo kojim ga mozak puni. Ako
odaberete smešu protivrečnosti, ona će zakočiti motor, nagristi
prenosni mehanizam i nasukati vas pri prvom pokušaju da krenete
pomoću mašine koju ste vi, vozač, pokvarili.
"Ako vam je iracionalno merilo vrednosti a nemoguće vaša
predstava o dobrom, ako žudite za nezarađenom nagradom, za
 g
nezasluženim bogatstvom ili ljubavlju, za rupom u zakonu kauzaliteta,
da A postane ne-A po vašem hiru, ako želite suprotnost postojanja -
ostvarićete je. Kada je ostvarite, nemojte kukati kako je život
frustracija a sreća čoveku neostvariv cilj; proverite ono što vas
pokreće: to vas je i dovelo tamo gde ste želeli da dodete.
"Sreća se ne dostiže po nalogu trenutnog hira osećanja. Sreća nije
zadovoljenje iracionalnih želja kojima slepo udovoljavate. Sreća je
stanje neprotivrečne radosti - radosti bez kazne ili osećanja krivice,
radosti koja nije u sukobu ni s jednom od vaših vrednosti i nije
destruktivna; to nije radost zbog uspešnog bega od uma, već zbog
potpune realizacije njegovih moći; nije radost zbog uspešnog lažiranja
stvarnosti, već zbog dostizanja stvarnih vrednosti; to nije radost
pijanca, već radost proizvođača. Sreća je moguća samo razumnom
čoveku, čoveku koji žudi samo za razumnim ciljevima, koji ne traži
ništa sem razumnih vrednosti, i nalazi radost samo u razumnim
delima.
"Kao što se ne izdržavam od pljačke ili milostinje, već sopstvenim
trudom, tako ne očekujem da do sreće dođem povredujući druge ljude
niti koristeći njihove usluge, već da je zaslužim svojim dostignućima.
Ne smatram da je zadovoljstvo drugih moj životni cilj, niti da je moje
zadovoljstvo životni cilj drugome. Kao što nema protivrećnosti u mojim
vrednostima i nema sukoba medu mojim željama - tako nema žrtava i
nema sukoba interesa medu racionalnim ljudima, ljudima koji ne žele
nezasluženo i ne gledaju jedni druge s ljudožderskom požudom,
ljudima koji niti prinose žrtve niti ih prihvataju.
"Simbol odnosa medu takvim ljudima, moralni simbol poštovanja
prema ljudskim bićima jeste trgovac. Mi koji živimo prema
vrednostima, ne pljačkama - trgovci smo, i materijalno i duhovno.
Trgovac je čovek koji zađuje dobijeno, ne da je i ne uzima nezasluženo.
Trgovac ne traži da mu plate za neuspehe, niti traži da ga vole zbog
mana. Trgovac ne traci telo kao potrošnu robu, niti dušu na milostinju.
Kao što da je svoj rad samo u trgovini, za druga materijalna dobra,
tako i svoje duhovne vrednosti - ljubav, prijateljstvo, poštovanje - da je
samo kao sredstvo plaćanja, u zamenu za ljudske vrednosti, kao
sredstvo plaćanja sopstvenog, sebičnog zadovoljstva, a dobija ga od
ljudi koje poštuje. Mistični paraziti koji vekovima ruže trgovce i preziru
 j j j j g
ih, a odaju počast prosjacima i pljačkašima, odavno znaju tajni razlog
svog ruganja: trgovac je biće kojeg se plaše - pravedan čovek.
"Pitate koje su moje moralne obaveze prema ljudima oko mene?
Nema ih - osim one koju dugujem samome sebi, materijalnim
predmetima i svemu što postoji: racionalnosti. Ponašam se prema
ljudima onako kako i moja i nihova priroda zahtevaju: razumno. Ne
tražim i ne želim ništa od njih osim odnosa u koje žele da stupe po
sopstvenom izboru. Samo s njihovim umovima mogu da pregovaram, i
samo iz ličnog interesa, kada uvide da se moj interes poklapa s
njihovim. Kada nije tako, ne stupam ni u kakve odnose: puštam da oni
koji misle drugačije idu svojim putem i ne odstupam od sopstvenog.
Pobeđujem samo zahvaljujući logici, i predajem se jedino logici. Ne
predajem svoj razum i ne poslujem s ljudima koji predaju svoj.
Nemam šta da dobijem od budala i kukavica; nemam nikakve koristi
od ljudskih mana: od gluposti, nepoštenja ili straha. Jedina vrednost
koju mi čovek može ponuditi jeste rad njegovog uma. Kada se ne
slažem s razumnim čovekom, puštam da realnost bude konačni
arbitar između nas; ako sam ja u pravu, on će to shvatiti; ako grešim,
ja ću shvatiti; jedan od nas će pobediti, ali ćemo obojica imati koristi.
"O svemu se može diskutovati, ali o jednome ne, o delu koje
nijedan čovek ne sme počiniti protiv drugih i koje niko ne može
odobriti ili oprostiti. Sve dok ljudi žele da žive zajedno, nijedan čovek
ne može inicirati - čujete li me? nijedan čovek ne može početi - da
upotrebljava fizičku silu protiv drugih.
"Postaviti pretnju fizičkog uništenja između čoveka i njegovog
viđenja stvarnosti znači negirati i paralisati sredstvo zahvaljujući
kojem on opstaje; primorati ga da radi suprotno svom sudu isto je što
i primorati ga da radi suprotno onome što vidi. Ko god, iz bilo kog
razloga i u bilo kojoj meri, započne s upotrebom sile, taj je ubica koji
polazi od smrtne premise mnogo obuhvatnije od samog ubistva:
premise da uništi čovekovu sposodnost da živi.
"Nemojte mi govoriti da vas je vaš um ubedio da imate pravo da
nasiljem delujete na moj um. Sila i um su suprotnosti; moral prestaje
tamo gde počinje oružje. Kada izjavite da su ljudi iracionalne životinje
i predlažete da se s njima tako i postupa, time određujete i sopstvenu
ličnost, i više ne možete očekivati razumno opravdanje - kao što ga
 j g
niko ko zagovara protivrečnosti ne može očekivati. Ne može biti
ispravno uništavati izvor svih prava, jedino sredstvo kojim se
presuđuje šta je ispravno, a šta pogrešno: um.
"Primorati čoveka da odustane od sopstvenog uma i umesto njega
prihvati vašu volju, pri čemu je puška silogizam, teror dokaz a smrt
krajnji argument - znači pokušati postojati uprkos realnosti. Realnost
zahteva od čoveka da deluje iz sopstvenog racionalnog interesa; vaše
oružje od njega zahteva da radi suprotno sopstvenom interesu.
Realnost čoveku preti smrću ako se ne ponaša u skladu sa sopstvenim
razumnim sudom: vi mu pretite smrću ako to čini. Stavljate ga u
okruženje u kojem je cena za sopstveni život predavanje svih vrlina
koje život zahteva - a lagana smrt do konačnog uništenja jeste sve što
ćete vi i vaš sistem postići, ako je smrt vrhovna moć, glavni argument
u društvu ljudi.
"Bio to drumski razbojnik koji presreće putnika s ultimatumom
'pare ili život', ili političar koji pred zemlju stavlja ultimatum
'obrazovanje vaše dece ili život', značenje ultimatuma je: um ili život -
a jedno ne može bez drugog.
"Ako postoji stepenovanje zla, teško je reći koje vredniji prezira:
divljak koji sebi da je za pravo da primorava umove drugih, ili
moralni degenerik koji drugima da je pravo da primoravaju njegov
um. To je moralni apsolut, koji nije za raspravu. Ne dajem razumne
uslove ljudima koji predlažu da me liše razuma. Ne ulazim u diskusiju
sa susedima koji misle da mi mogu zabraniti da mislim. Ne smatram
da je želja ubice da me ubije moralna. Kada mi neko pristupi silom, ja
mu odgovaram - silom.
"Sila se može upotrebiti samo kao odmazda, i samo protiv čoveka
koji počne da je primenjuje. Ne, ja ne delim njegovo zlo niti tonem do
njegove ideje morala: samo mu odobravam izbor - uništenje, jedino
uništenje koje ima pravo da izabere: sopstveno. Razbojnik želi da dođe
do bogatstva tako što će me ubiti; ja se neću obogatiti ako ubijem
razbojnika. Ne očekujem da ikakve vrednosti poteknu od zla, niti
predajem svoje vrednosti zlu.
"U ime svih proizvođača koji su vas održali u životu i zauzvrat
dobili vaš smrtonosni ulitimatum kao nagradu, sada vam odgovaram
našim jedinim ultimatumom: naš rad ili vaše oružje. Možete da
 j j
izaberete jedno ili drugo; ne možeti imati oba. Mi ne započinjemo
primenom sile protiv drugih niti popuštamo pred silom u njihovim
rukama. Ako želite da ikada ponovo živite u industrijalizovanom
društvu, to se može desiti samo pod našim moralnim uslovima. Naši
uslovi i pokretačka snaga jesu antiteza vašima. Koristili ste strah kao
oružje i donosili smrt čoveku, kao kaznu jer odbija vaš moral. Mi mu
nudimo život, kao nagradu što prihvata naš.
"Vi, obožavaoci nule - nikada niste otkrili da ostvariti život nije isto
što i izbeći smrt. Radost nije odsustvo bola, inteligencija nije odsustvo
gluposti, svetlost nije odsustvo mraka, biće nije odsustvo nebića. Ne
možete graditi tako što ćete se uzdržavati od rušenja; vekovi sedenja i
čekanja, uz uzdržavanje, neće podići nijedan nosač koji ćete vi rešiti
da ne srušite - a sada više ne možete reći meni, graditelju: Proizvedi i
nahrani nas pa nećemo uništiti ono što proizvedeš. Odgovaram u ime
svih vaših žrtava: nestanite zajedno sa sopstvenom prazninom.
Postojanje nije negiranje negacija. Nepostojanje i negacija jesu zlo, ne
vrednost; zlo je nemoćno i nema drugu snagu osim one koju mi
dozvolimo da iznudi od nas. Nestanite, jer smo naučili da nula ne
može imati hipoteku nad životom.
"Vi želite da izbegnete bol. Mi želimo da ostvarimo sreću. Vi
postojite da biste izbegli kaznu. Mi postojimo da bismo zaradili
nagrade. Pretnje nas ne mogu primorati da radimo; strah nam nije
podsticaj. Ne nastojimo da izbegnemo smrt, već da živimo život.
"Vi koji ste izgubili predstavu o razlici, vi koji tvrdite da su strah i
radost jednako snažni podsticaji - a tajno dodajete da je strah
'praktičniji' - vi ne želite da živite, i samo vas strah od smrti još uvek
održava u životu koji ste prokleli. Panično se vrtite u zamci svog
života, tražeći izlaz koji ste zatvorili, bežeći od goniča kojeg ne smete
da nazovete pravim imenom, ka užasu koji ne smete da priznate, a što
je veći užas to je veći vaš san o onom jedinom što vas može spasti:
razmišljanju. Svrha vaše borbe nije da nešto saznate, shvatite,
imenujete ili čujete. Čujte me: vaš moral je - moral smrti.
"Smrt je merilo vaših vrednosti, smrt je vaš izabrani cilj, i morate
da bežite jer nema izbavljenja od goniča koji je krenuo da vas uništi,
niti od saznanja da ste sami taj gonič. Prestanite da bežite, bar
jednom, jer nemate gde da pobegnete, i stanite ogoljeni - a toga se
j j g g g j g
užasavate, onako kako vas ja vidim - i pogledajte ono što ste se
usudili da nazovete moralnim kodom.
"Prokletstvo je početak vašeg morala, uništenje njegova svrha,
sredstvo i cilj. Vaš kod prvo proklinje čoveka zbog njegove zlobe, onda
zahteva da praktikuje dobro, a definisao ga je kao nešto što čovek ne
može ostvariti. Zahteva da čovek, kao najveći dokaz o vrlini, prihvati
sopstvenu niskost, bez dokaza. Ne zahteva da čovek započne s
merilima vrednosti, već s merilima zla, a sam je zlo, čime i definiše
ono dobro: dobro je ono što sam nije.
"Nije bitno ko onda profitira na čovekovoj odbačenoj slavi i
izmučenoj duši, mistični bog s nekim nerazumljivim planom ili kakav
prolaznik koji zbog svojih trulih rana polaže neobjašnjivo pravo na
njega - nije bitno, dobro nije nešto što on može razumeti, njegova
dužnost je da puzi godinama ispaštajući, okajavajući krivicu
postojanja pred svakim slučajnim skupljačem nerazumljivih dugova, i
da mu je jedina predstava o vrednosti nula: dobro je nečovek.
"Ime ovog monstruoznog apsurda je - praiskonski greh.
"Greh, bez svesne volje da se počini, šamar je moralu i bezočna
terminološka protivrečnost: ono što je izvan mogućnosti izbora je
izvan delokruga morala. Ako je čovek po rođenju zao, onda on nema
volju, nema moć da to izmeni; ako nema volju, ne može biti ni dobar
ni zao; robot je amoralan. Smatrati čovekovim grehom nešto što on ne
bira, ismevanje je moralnosti. Kazniti ga za zločin počinjen pre no što
se rodio, ismevanje je pravde. Smatrati ga krivim za nešto u čemu
nema nevinosti, ismevanje je razuma. Uništiti moralnost, prirodu,
pravdu i razum jednom jedinom idejom jeste podvig zla kojem gotovo
nema ravnog. Pa ipak, to je koren vašeg koda.
"Nemojte se kriti iza kukavičkog izvrdavanja da se čovek rađa sa
slobodnom voljom, ali sa 'sklonošću' ka zlu. Slobodna volja zauzdana
sklonošću ka određenoj osobini liči na igru s udešenim kockama. Ona
primorava čoveka da se bori i trudi u igri, da snosi odgovornost i
plaća, ali će konačna odluka uvek biti pristrasna, zbog sklonosti koju
ne može da izbegne. Ako je sklonost njegov izbor, on je ne može
posedovati pri rođenju; ako nije njegov izbor, njegova volja nije
slobodna.
 "Kakva je priroda greha koji vaši učitelji nazivaju praiskonskim
grehom? Kakvo je zlo čovek počinio kada je pao iz stanja koje
smatraju savršenim? Njihov mit kaže da je pojeo jabuku saznanja - da
je došao do uma i postao racionalno biće. Bilo je to saznanje o dobru i
zlu - postao je moralno biće. Osuđen je da zarađuje hleb svojim radom
- postao je produktivno biće. Osuđen je da oseća strast - stekao je
sposobnost da uživa u suprotnom polu. Zla zbog kojih je osuđen jesu:
razum, moralnost, stvaralaštvo, radost - sve najbitinije vrednosti
postojanja. Mit o čovekovom padu ne objašnjava i ne osuđuje mane,
ne smatra krivicom greške, već suštinu čovekove prirode. Šta god da je
bio - taj robot u rajskom vrtu, bez uma, bez vrednosti, bez rada, bez
ljubavi - to nije bio čovek.
"Čovek je padom, po vašim učiteljima, stekao vrline neophodne za
život. Ove vrline, po njihovim merilima, njegov su - greh. Zao je, glasi
presuda, zato što je čovek. Kriv je, glasi presuda, zato što je živ.
"Oni to zovu moralnošću milosti i doktrinom ljubavi prema čoveku.
"Ne, kažu oni, ne propovedaju oni da je čovek zao, zao je samo taj
strani objekt: njegovo telo. Ne, kažu oni, ne žele da ga ubiju, samo žele
da ga primoraju da izgubi telo. Žele da mu pomognu, kažu, protiv bola
- i pokazuju na spravu za mučenje za koju su ga privezali, spravu s
dva točka koja ga tegli u suprotnim smerovima, spravu doktrine koja
mu razdvaja dušu od tela.
"Presekli su čoveka na dva dela, i postavili ih jedan nasuprot
drugom. Podučili su ga da su mu telo i svest neprijatelji u
smrtonosnom sukobu, antagonisti suprotne prirode, protivrečnih
zahteva, neuskladivih potreba, da činiti dobro jednome znači
povređivati drugoga, da duša pripada natprirodnom carstvu, a da je
telo zli zatvor, zbog kojeg je vezano za ovu zemlju - i da je dobro
poraziti telo, potcenjivati ga, godinama, strpljivom borbom, i kopati put
do te divne provale iz zatvora, koja vodi do slobode u grobu.
"Učili su čoveka da je beznadežni čudak sačinjen od dva elementa i
oba su simboli smrti. Telo bez duše je leš, duša bez tela je duh - pa
ipak, to je predstava o prirodi čoveka: bojno polje leša i duha, leša
obdarenog zlom voljom i duha obdarenog znanjem da ne postoji ništa
što čovek zna, da postoji samo nesaznatljivo.
 "Shvatate li koju ljudsku sposobnost ta doktrina treba da previdi?
Ljudski um treba negirati da bi se raspao. Kada preda razum, čovek je
ostavljen na milost i nemilost čudovištima koja niti može dokučiti niti
njima može upravljati: telu, koje pokreću neuračunljivi porivi, i duši,
koju pokreću mistična otkrovenja - samo je pasivna, uništena žrtva
bitke između robota i diktafona.
"I sada, dok puzi kroz ruševine, slepo pipajući, traži način da
preživi, vaši učitelji mu nude pomoć morala po kojem rešenja nema i
po kojem se ispunjenje ne sme tražiti na zemlji. Pravo postojanje, kažu
mu, nešto je što ne može pojmiti, istinska svest je sposobnost poimanja
nepostojećeg - a ako nije u stanju da razume, to je dokaz da je
njegovo postojanje zlo a svest nemoćna.
"Kao proizvod razdora između čovekove duše i tela, postoje dve
vrste učitelja morala smrti: mističari duha i mističari mišica, nazivate
ih spiritualistima i materijalistima, oni koji veruju u svet bez
postojanja i oni koji veruju u postojanje bez svesti. I jedni i drugi
zahtevaju da predate um, jedni - njihovom otkrovenju, drugi -
njihovim refleksima. Koliko god bučno glumili nepomirijive
antagoniste, njihovi su moralni kodovi identični, a takvi su im i ciljevi:
u domenu materije - porobljavanje čovečjeg tela, u domenu duha -
uništenje njegovog uma.
"Dobro je Bog, kažu mističari duha, biće koje definišu jedino
konstatacijom da je on izvan ljudske sposobnosti poimanja - čime se
poništava čovekova svest i anuliraju njegove predstave o postojanju.
Dobro jeste Društvo, kažu mističari mišica - nešto što definišu kao
organizam koji ne poseduje fizičku formu, superbiće koje nije
otelotvoreno ni u kome posebno i jeste u svima zajedno, osim u vama.
Čovekov um, kažu mističari duha, mora se potčiniti volji Boga.
Čovekov um, kažu mističari mišica, mora se potčiniti volji Društva.
Čovekove vrednosti, kažu mističari duha, čine radost Bogu, čija merila
prevazilaze čovekovu sposobnost poimanja i u koja se mora verovati.
Čovekove vrednosti, kažu mističari mišica, čine radost Društvu, čija
merila čovek nema pravo da procenjuje i mora im se pokoravati kao
primarnom apsolutu. Svrha čovekovog života, kažu i jedni i drugi,
jeste da postane ponizni zombi koji služi svrsi za koju ne zna, iz
razloga koje ne sme dovoditi u pitanje. Njegova nagrada, kažu
 g j j j g g
mističari duha, biće mu predata s one strane groba. Njegova nagrada,
kažu mističari mišica, biće mu predata na zemlji - njegovim
praunucima.
"Sebičnost je - kažu i jedni i drugi - zlo u čoveku. Dobro za čoveka
je - kažu i jedni i drugi - odustajanje od ličnih želja, poricanje samoga
sebe, odricanje od samoga sebe, predaja; dobro za čoveka je negiranje
života koji živi. Požrtvovanost je - uzvikuju i jedni i drugi - suština
moralnosti, najviša vrlina koju čovek može dosegnuti.
"Svi vi do kojih sada dopire moj glas, svi koji ste ljudi žrtve, a ne
ljudi ubice, govorim vam na samrtničkoj postelji vaših umova, na ivici
tog mraka u kojem nestajete: ako u vama još ima snage da se izborite
za sve slabije iskrice onoga što ste nekada bili - upotrebite je sada. Reč
koja vas je uništila jeste reč žrtva. Upotrebite poslednje ostatke snage
da shvatite šta ona znači. Još ste živi. Imate šansu.
"Žrtva ne znači odbijanje bezvrednog, već dragocenog. Žrtva ne
znači odbijanje zla radi dobra, već dobra radi zla. Žrtva znači
predavanje onoga što cenite radi onoga što ne cenite.
"Ako zamenite peni za dolar, to nije žrtva; ako zamenite dolar za
peni, onda jeste. Ako postignete karijeru kakvu ste želeli, nakon
višegodišnjeg truda, to nije žrtva; ako je se onda odreknete u korist
vašeg rivala, jeste. Ako imate bocu mleka i date je izgladnelom detetu,
to nije žrtva; ako je date detetu vašeg suseda a pustite da vaše umre,
onda jeste.
"Ako date novac da pomognete prijatelju, to nije žrtva; ako ga date
bezvrednom neznancu, jeste. Ako prijatelju date sumu novca koju
možete da odvojite, to nije žrtva; ako date novac po cenu da se sami
onda nađete u neugodnoj situaciji, to je samo delimično vrlina, po
ovakvim moralnim merilima; ako mu date novac po cenu sopstvene
propasti - to je vrlina potpune žrtve.
"Ako se odreknete svih ličnih želja i posvetite život onima koje
volite, nećete dostići potpunu ljudsku vrlinu: još uvek zadržavate
sopstvenu vrednost, to je vaša ljubav. Ako posvetite život neznancima
na koje naiđete, to je pokazatelj veće vrline. Ako posvetite život službi
ljudima koje mrzite - to je najveća vrlina koju možete iskazati.
"Žrtva je predaja vrednosti. Potpuna žrtva je potpuna predaja svih
vrednosti. Ako želite da postignete potpunu vrlinu, ne smete tražiti
 g
zahvalnost u zamenu za žrtvu koju ste podneli, ni pohvalu, ni ljubav,
ni divljenje, ni samopoštovanje, čak ni ponos zbog toga što ste čestiti;
najmanji trag bilo kakve dobiti razvodnjava vašu čestitost. Ako sledite
put koji vam ne prija život radošću, ne donosi nikakve materijalne
vrednosti, nikakve duhovne vrednosti, nikakve dobiti, nikakav profit,
nikakvu nagradu - ako postignete ovakvo stanje potpune nule, postigli
ste ideal moralne savršenosti.
"Rečeno vam je da je moralna savršenost nedostižna za čoveka - a
po ovakvim merilima i jeste. Ne možete je ostvariti sve dok ste živi, a
vrednost vašeg života i vaše ličnosti meri se, zapravo, time koliko se
približite toj idealnoj nuli, koja je smrt.
"Ako krenete, međutim, bez strasti, bez ikakvih želja, kao biljka koja
traži da bude pojedena, bez ikakvih vrednosti koje biste odbili i bez
želja kojih biste se odrekli, nećete se ovenčati žrtvom. Nije žrtva odreći
se neželjenog. Nije žrtva dati život za druge, ako je smrt vaša lična
želja. Da biste postigli vrlinu žrtve, morate želeti da živite, morate
voleti život, morate goreti od strasti prema ovoj zemlji, prema
divotama koje vam ona može dati - morate osećati zaokret noža dok
vam odseca želje i isušuje ljubav iz vašeg tela. Moral žrtve ne samo da
uzdiže smrt kao ideal, već smrt u laganim mukama.
"Nemojte me podsećati da se to odnosi samo na ovaj život. Mene
ne zanima nijedan drugi. Niti zanima vas.
"Ako želite da sačuvate i malo dostojanstva, nemojte ono najbolje
što ste uradili nazivati žrtvom: taj termin na vas udara pečat
nemorala. Ako majka kupi hranu za gladno dete a ne šešir za sebe, to
nije žrtva: ona smatra da je dete vrednije od šešira; ali to jeste žrtva za
majke kojima je šešir veća vrednost, koje bi radije izgladnjivale dete i
hranile ga iz osećanja dužnosti. Ako čovek umre za slobodu, to nije
žrtva: on ne želi da živi kao rob; ali to jeste žrtva za one koji su voljni
da tako žive. Ako čovek odbija da proda svoja ubeđenja, to nije žrtva,
osim ako je od onih koji nemaju ubeđenja.
"Žrtva priliči samo onima koji nemaju šta da žrtvuju - koji nemaju
vrednosti, merila, svoj sud - onima čije su želje iracionalni hirovi,
naslepo smišljeni, koje je lako predati. Za čoveka od moralnog ugleda,
čije su želje ponikle u racionalnim vrednostima, žrtva je predavanje
pravog pogrešnom, dobra zlu.
 g g
"Ideologija žrtve je moral nemoralnih - taj moral objavljuje
sopstveni bankrot priznanjem da ne može ljudima pružiti nikakav
lični zalog u vrlinama ili vrednostima, da im je duša slivnik gadosti i
da moraju biti naučeni da je žrtvuju. I samo priznaje da ne može da
uči ljude da budu dobri, može ih samo neprestano kažnjavati.
"Mislite li, u magnovenju otupelosti, da vaš moral traži od vas da
žrtvujete samo materijalne vrednosti? Šta mislite, šta su materijalne
vrednosti? Materija nema vrednost osim kao sredstvo za
zadovoljavanje ljudskih želja. Materija je samo oruđe ljudskih
vrednosti. U čijoj službi treba da bude materijalno oruđe koje je
proizvela vaša vrlina? U službi onoga što vi smatrate zlim: u službi
principa koji vam nije zajednički, u službi osobe koju ne poštujete, u
službi ostvarenja cilja koji je suprotan vašem - inače vaš dar nije
žrtva.
"Vaš moral vam kaže da se odreknete materijalnog sveta i
razdvojite vrednosti od materije. Čovek čije vrednosti nemaju
materijalnog izraza, čije postojanje nije povezano s njegovim idealima,
čija su dela suprotna njegovim ubeđenjima, zapravo je jadni, bedni
licemer - pa ipak, to je čovek koji se pokorava vašem moralu i
razdvaja svoje vrednosti od materije. Čovek koji voli jednu ženu, a
spava s drugom - čovek koji se divi talentu jednog radnika, a
zapošljava drugog - čovek koji jedan cilj smatra pravednim, a da je
novčane priloge da bi podržao neki drugi - čovek koji je veliki majstor,
a ulaže trud u proizvodnju đubreta - to su ljudi koji su se odrekli
materije, ljudi koji veruju da se njihove duhovne vrednosti ne mogu
iskazati u materijalnoj stvarnosti.
"Kažete da se takvi ljudi odriču duha? Da, naravno. Jedno bez
drugoga ne može. Vi ste nedeljiva bića, sazdana od materije i svesti.
Odreknete li se svesti, postajete divljaci. Odreknete li se tela, postajete
falsifikati. Odreknete li se materijalnog sveta, predajete ga zlu.
"A upravo je to cilj vašeg morala, dužnost na koju vas vaš kod
poziva: predajte se onome u čemu ne uživate, služite onome čemu se
ne divite, pokorite se onome što smatrate zlim - predajte svet
vrednostima drugih, negirajte, odbijte, odreknite se samih sebe. Vaš
um - to ste vi; odreknete li ga se, postaćete komad mesa, prepušten
ljudožderima.
j
"Oni žele da predate um - svi ti koji propovedaju ideologiju žrtve,
bez obzira na njihove značke i motive, bilo da to zahtevaju radi vaše
duše ili vašeg tela, bilo da obećavaju drugi život na nebesima ili pun
stomak na zemlji. Oni koji započinju recima: Sebično je ići za
sopstvenim željama, morate ih žrtvovati željama drugih - na kraju
kažu: Sebično je držati se sopstvenih ubeđenja, morate ih žrtvovati
ubeđenjima drugih.
"Toliko je istina: najsebičniji je nezavisni um, on ne priznaje viši
autoritet od sopstvenog i ništa ne vrednuje više od sopstvene procene
istine. Traže od vas da žrtvujete intelektualni integritet, logiku, razum,
merila istinitosti - da biste postali prostitutka, čiji je standard najveće
dobro za najveći broj.
"Ako u svom kodu potražite smernice za odgovor na pitanje: šta
jeste dobro? - jedini odgovor koji ćete pronaći jeste: dobrobit drugih.
Dobro je ono što drugi požele, sve što osetite da oni osećaju da žele, ili
sve što osetite da treba da osećaju. 'Dobrobit drugih' je magična
formula koja sve pretvara u zlato, formula koju treba recitovati kao
garanciju moralne veličine i kao dezinfekciono sredstvo za bilo kakvo
delo, čak i pokolj čitavog kontinenta. Vaše merilo vrline nije predmet,
delo, princip, već namera. Nisu vam potrebni dokazi, razlozi, uspeh,
nije vam potrebno da u stvari ostvarite dobrobit drugih - potrebno
vam je samo da znate da vam je motiv bio dobrobit drugih, ne vaša
sopstvena. Vaša jedina definicija dobra jeste negacija: dobro je
'nedobro po mene'.
"Vaš kod - koji se hvali da uzdiže večne, apsolutne, objektivne
moralne vrednosti i prezire sve uslovno, relativno i subjektivno - vaš
kod da je, kao svoju verziju apsoluta, sledeće pravilo moralnog
ponašanja: ako vi to želite, onda je zlo; ako drugi to žele, onda je
dobro; ako je motiv onoga što činite vaša dobrobit, nemojte to raditi;
ako je motiv dobrobit drugih, onda sve može.
"Kao što vas ovaj savitljivi moral dvostrukih standarda deli na dva
dela, deli i čovečanstvo na dva neprijateljska tabora: jedan ste vi,
drugi je ostatak ljudske vrste. Vi ste jedini otpadnik koji nema pravo
da želi život. Vi ste jedini sluga, svi ostali su gospodari; vi ste jedini
koji da je, svi ostali uzimaju; vi ste večiti dužnik, svi ostali su
zajmodavci kojima nikada ne možete otplatiti. Ne smete dovoditi u
 j j
pitanje njihovo pravo na vašu žrtvu, ni prirodu njihovih želja i
potreba: pravo im je dodeljeno negacijom, usled činjenice da su oni
'ne-vi'.
"Onima među vama koji se upitaju, vaš kod nudi utešnu nagradu i
minu iznenađenja: radi sopstvene sreće morate služiti sreći drugih,
jedini način da i sami doživite radost jeste da pružite radost drugima,
jedini način da ostvarite prosperitet jeste da date bogatstvo drugima,
jedini način da zaštitite sopstveni život jeste da zaštitite sve ljude sem
sebe samog - a ako u tome ne uživate, sami ste krivi, to je dokaz da
ste zli; da ste dobri, nalazili biste sreću u pripremanju gozbe za druge,
i dostojanstvo u opstanku zahvaljujući mrvicama koje bi vam oni
mogli dobaciti.
"Vi koji nemate samopoštovanja, prihvatate krivicu i ne usuđujete
se da postavljate pitanja. Ali znate odgovor, mada ne priznajete,
odbijate da prihvatite ono što vidite, koja to skrivena premisa pokreće
vaš svet. Znate ga, ne kao otvoreno priznanje, već kao tamnu
nelagodu u sebi, i opterećeni grižom savesti varate i preko volje
sprovodite u delo princip suviše nemilosrdan da biste ga izrekli.
"Ja koji ne prihvatom nezasluženo ni u vrednostima ni u krivici,
ovde sam da bih postavio pitanje koje izbegavate. Zašto je moralno
služiti sreći drugih, a ne sopstvenoj? Ako je uživanje vrednost, zašto je
ono moralno kada ga dozive drugi, a nemoralno kada ga doživite vi?
Ako je osećaj jedenja kolača vrednost, zašto je to nemoralno
udovoljavanje proždrijivosti kada se radi o vašem stomaku, a moralni
cilj koji treba da ostvarite kada je u pitanju stomak nekog drugog?
Zašto je nemoralno da sami nešto želite, a moralno da drugi žele?
Zašto je nemoralno proizvesti dragocenost i zadržati je, a moralno je
pokloniti je nekome? A ako nije moralno zadržati dragocenost, zastoje
moralno da je drugi prihvate? Ako ste nesebični i puni vrlina kada
dajete, zar nisu oni zli i okrutni kada uzimaju? Da li se vrlina sastoji
iz služenja poroku? Je li moralni cilj onih koji su dobri da prinesu
sebe na žrtvu zbog onih koji su zli?
"Odgovor koji izbegavate, čudovišni odgovor glasi: ne, oni koji
uzimaju nisu zli, pod uslovom da nisu zaradili dragocenost koju im
dajete. Za njih nije nemoralno da je prihvate, pod uslovom da sami
nisu sposobni da je stvore, da nisu sposobni da je zasluže, da nisu
 j j
sposobni da daju bilo šta vredno zauzvrat. Oni nisu nemoralni ako u
njoj uživaju, pod uslovom da do nje nisu došli jer su na nju imali
pravo.
"Takva je tajna srž vašeg učenja, druga polovina vašeg dvostrukog
standarda: nemoralno je živeti od sopstvenog truda, moralno je živeti
od truda drugih - nemoralno je trošiti sopstveni proizvod, moralno je
trošiti proizvode drugih - nemoralno je zarađivati, a moralno pljačkati
- paraziti su moralno opravdanje za postojanje proizvođača, a
postojanje parazita je samo sebi cilj - loše je profitirati zbog nekog
uspeha, a dobro profitirati žrtvovanjem - loše je stvarati sopstvenu
sreću, a dobro uživati u njoj po krvavoj ceni koju plaćaju drugi.
"Vaš kodeks deli čovečanstvo na dve kaste i naređuje im da žive po
suprotnim pravilima: na one koji mogu da požele bilo šta i one koji
ništa ne mogu poželeti, na izabrane i na one koji podležu zahtevima,
na jahače i nosače, na izjelice i pojedene. Koja merila određuju vašu
kastu? Koja je lozinka za ulazak u moralnu elitu? Lozinka je
nedostatak vrednosti.
"O kakvoj god vrednosti da se radi, to što je nemate da je vam
pravo nad onima kojima ona ne nedostaje. Vaša potreba da je vam
pravo na nagrade. Ako ste sposobni da zadovoljite svoju potrebu, vaša
sposobnost poništava pravo da je zadovoljite. Ali potreba koju niste u
stanju da zadovoljite da je vam pravo prečega na živote čitavog
čovečanstva.
"Ako uspete, svako ko ne uspe je vaš gospodar; ako ne uspete,
svako ko uspe vaš je kmet. Bio vaš neuspeh pravedan ili ne, želje
racionalne ili ne, nesreća nezaslužena ili rezultat vaših mana, nesreća
vam da je pravo na nagrade. Bol, bez obzira na njegovu prirodu ili
uzrok, bolje primarni apsolut i da je vam hipoteku na sve što postoji.
"Ako zacelite svoj bol sopstvenim trudom, ne dobijate moralno
priznanje: vaš kod ga prezrivo smatra činom iz sopstvenog interesa.
Kakvu god vrednost da tražite ili osvojite: bogatstvo, hranu, ljubav ili
pravo, ako ih osvojite vrlinom, vaš kod to ne smatra moralnim: niko
zbog vas ništa nije izgubio, to je trgovina, ne milostinja; plata, ne
žrtva. Zasluženo spada u sebični, trgovački delokrug uzajamne koristi;
za nezasluženo je neophodna moralna transakcija koja se sastoji od
profitiranja jedne strane po cenu propasti druge. Zahtevati nagrade za
 j j g g
sopstvene vrline je sebično i nemoralno; nedostatak vrlina vaš zahtev
pretvara u moralno pravo.
"Moral koji proklamuje potrebu kao opravdani zahtev, proklamuje
prazninu - nepostojanje - kao merilo vrednosti; nagrađuje odsustvo,
poraz, slabost, nesposobnost, nestručnost, patnju, bolest, propast,
manjak, krivicu, manu - nulu.
"Ko obezbeđuje bankovni račun za plaćanje ovakve potražnje? Oni
koji su prokleti jer nisu nule, svaki u meri u kojoj je udaljen od tog
ideala. Pošto je sve stoje vredno poteklo od vrlina, koliko imate vrlina
toliko ste kažnjeni, koliko imate mana toliko ste nagrađeni. Vaš kod
izjavljuje da se racionalan čovek mora žrtvovati radi iracionalnog,
nezavisan radi parazita, pošten radi nepoštenog, pravedan radi
nepravednog, produktivan radi besposličara koji krade, čovek s
integritetom radi nitkova koji pravi kompromise, dostojanstveni čovek
radi kukavnog neurotika. Pitate li se kolika je zloba u dušama onih
koji vas okružuju? Čovek koji poseduje ove vrline neće prihvatiti vaš
moralni kod; čovek koji prihvati vaš moralni kod nema ovih vrlina.
"Po moralu žrtve, prva vrednost koju žrtvujete jeste moral; sledeća
je samopoštovanje. Kada je potreba merilo vrednosti, svaki čovek je i
žrtva i parazit. Kao žrtva, mora naporno raditi da bi zadovoljio potrebe
drugih, dovodeći sebe u položaj parazita čije potrebe moraju
zadovoljiti drugi. On može pristupiti drugome samo u jednoj od ove
dve nečasne uloge nečasnim ulogama: on je i prosjak i naivčina.
"Plašite se čoveka koji ima dolar manje nego vi, taj dolar je s
punim pravom njegov, zbog njega se osećate kao prevarant. Mrzite
čoveka koji ima dolar više od vas, taj dolar je s punim pravom vaš,
zbog njega se osećate prevarenim. Zbog čoveka ispod vas osećate se
krivim, a zbog čoveka iznad osujećenim. Ne znate šta da predate a šta
da zahtevate, kada da date a kada da zgrabite, na koje zadovoljstvo u
životu imate pravo a koji dug još niste isplatili drugima - trudite se da
izvrdate, kao 'teoriju', svest o tome da ste, po prihvaćenim moralnim
merilima, krivi svakog trenutka u životu, nema zalogaja koji progutate
a da nije potreban nekome, negde na svetu - i odustajete od problema,
zaslepljeni osećanjem odbojnosti, zaključujete da se moralno
savršenstvo ne može ostvariti i da ga ne treba želeti, pa lutate dalje
grabeći sve što se ugrabiti može, izbegavajući oči mladih, onih koji vas
g g g j j
gledaju kao da je moguće imati samopoštovanja i očekuju od vas da
ga imate. U duši nosite samo krivicu - a tako radi i svako dok prolazi
pored vas, izbegavajući vaš pogled. Da li se pitate zašto vaš moral nije
uspeo da ostvari bratstvo na zemlji i učini da ljudi budu
dobronamerni jedni prema drugima?
"Opravdanost žrtve, koju vaš moral zagovara, korumpiranija je od
korumpiranosti, koju navodno opravdava. Motiv vaše požrtvovanosti,
kaže vam, treba da bude ljubav - ljubav treba da osećate prema
svakom čoveku. Moral po kojem su duhovne vrednosti iznad
materijalnih, taj moral vas uči da prezirete kurvu koja telo bez razlike
da je svakom muškarcu - a taj isti moral traži od vas da predate dušu
promiskuitetnoj ljubavi prema svakome ko naiđe.
"Kao što nema nezasluženog bogatstva, nema ni bezrazložne
ljubavi ni bezrazložnog osećanja. Osećanje je odgovor na realnu
činjenicu, procena koju nalažu merila vrednosti. Voleti znači ceniti.
Čovek koji vam kaže da je moguće ceniti nešto beznačajno, voleti one
koje smatrate bezvrednima - kaže vam da se možete obogatiti ako
trošite a ne proizvodite i da papirni novac vredi koliko i zlato.
"Obratite pažnju na to da on ne očekuje da osećate bezrazložni
strah. Kada njihova sorta dospe na vlast, oni su eksperti u iznalaženju
sredstava za zastrašivanje, daju vam dovoljno razloga da osetite strah,
njime žele da vladaju vama. Ali, kada se radi o ljubavi, najvećem od
svih osećanja, dozvoljavate im da viću na vas, optužujući vas da ste
moralni prestupnik ako ne osećate bezrazložnu ljubav. Kada čovek
bezrazlozno oseća strah, upućujete ga psihijatru; a niste toliko pažljivi
kada treba štititi značenje, prirodu i dostojanstvo ljubavi.
"Ljubav je izraz nečije vrednosti, najveća nagrada za moralne
vrline koje su deo vašeg karaktera i vaše ličnosti, emocionalna cena
kojom čovek plaća radost koju mu pružaju vrline drugoga. Vaš moral
zahteva da razdvojite ljubav od vrednosti i predate je svakoj skitnici,
ne odgovarajući na njegovu vrednost već na njegove potrebe, ne kao
nagradu već kao milostinju, ne kao platu za vrline već kao prazan ček
za mane. Vaš moral vam kaže da je svrha ljubavi da oslobodi okova
morala, da je ljubav superiorna u odnosu na moralni sud; da iskrena
ljubav prerasta, zaboravlja i preživljava svako zlo u onome kome je
upućena, i što je veća ljubav, veću pokvarenost dozvoljava ljubljenom
 j j j j j
biću. Bedno je i ljudski voleti čoveka zbog njegovih vrlina, kažu vam;
božanski je voleti ga zbog njegovih mana. Voleti one koji vrede
ostvarenje je ličnog interesa; voleti nevredne je požrtvovanost. Ljubav
dugujete onima koji je ne zaslužuju, i što je manje zaslužuju to im više
ljubavi dugujete - što je gnusnije voljeno biće, to je plemenitija vaša
ljubav - što je manje zahtevna vaša ljubav, utoliko je veća vaša vrlina
- a ako možete da spustite dušu na nivo smetlišta i prihvatite sve, ako
možete da prestanete da vrednujete moralne vrednosti, postići ćete
stanje potpunog savršenstva.
"Takav je vaš moral žrtve i takve vam sparušene ideale nudi: da
prilagodite telesni život prizoru ljudskog svratišta, a duhovni život -
smetlištu.
"To je bio vaš cilj - i stigli ste do njega. Zašto sada jadikujete i
navodite žalbe o nesposobnosti čoveka i uzaludnosti ljudskih htenja?
Jer niste uspeli da napredujete tražeći uništavanje? Jer niste uspeli da
pronađete radost u obožavanju bola? Jer niste uspeli da živite i da
vam smrt bude merilo vrednosti?
"Mera vaše sposobnosti za život je bila mera na koju ste sveli
moralni kod, pa ipak, verujete da su njegovi propovednici prijatelji
čovečanstva, proklinjete sebe i ne usuđujete se da u pitanje dovodite
njihove motive ili ciljeve. Pogledajte ih sada, suočeni s poslednjim
izborom - i ako odaberete da nestanete, uradite to potpuno svesni
kako je je ino tako bedni neprijatelj tražio vaš život.
"Mističari obeju škola, propovednici ideologije žrtve, crvi su koji
napadaju jednu jedinu ranu: vaš strah od pouzdanja u sopstveni um.
Kažu vam da imaju način da dođu do saznanja, koji je bolji od uma,
oblik svesti superiorniji od razuma - kao da poseduju neki posebni
prioritet kod vaseljenskog birokrate koji im odaje tajne informacije
drugima nedostupne. Mističari duha izjavljuju da poseduju dodatno
čulo, a da ga vi nemate: to posebno šesto čulo suprotstavlja se
ukupnom saznanju vaših pet. Mističari mišica se ne zamaraju
tvrdnjama da im je potrebno vančulno opažanje: oni jednostavno
izjavljuju da vaša čula nisu valjana, a da je njihova mudrost u tome
što, nekim nejasnim sredstvima, primećuju vaše slepilo. Obe vrste
zahtevaju da proglasite sopstvenu svest nevažećom i prepustite se
njihovoj moći. Kao dokaz svog nadmoćnog znanja predstavljaju vam
 j j g g j j j
činjenicu da je ono što govore suprotno svemu što znate, a kao dokaz
nadmoći u bavljenju postojanjem - činjenicu da su vas doveli do bede,
požrtvovanja, gladi i uništenja.
"Tvrde da znaju za život iznad postojanja na zemlji. Mističari duha
to zovu drugom dimenzijom, a to je negiranje dimenzija. Mističari
mišica to zovu budućnošću, a to je negiranje sadašnjosti. Postojati
znači imati identitet. Kakav uopšte identitet mogu om dati svom
nadmoćnom carstvu? Govore vam šta ono nije, ali vam nikada ne
kažu šta ono jeste. Oni identifikuju negiranjem. Bog je nešto što
nijedno ljudsko biće ne može spoznati, kažu - a i dalje zahtevaju da to
smatrate znanjem - Bog je ne-čovek, nebesa su ne-zemlja, duša je ne-
telo, vrlina je nedobit. A je ne-A, percepcija je ne-čulna, znanje je ne-
razum. Njihove definicije nisu čin definisanja, već potpunog brisanja.
"Samo bi se metafizika pijavice priklonila predstavi o univerzumu
gde je nula naćm identifikovanja. Pijavica bi želela da izbegne
neophodnost izražavanja sopstvene prirode - da izbegne neophodnost
saznanja da je materija na kojoj gradi svoj univerzum - krv.
"Kakva je priroda tog nadmoćnog sveta, kojem žrtvuju postojeći
svet? Mističari duha proklinju materiju, mističari mišica proklinju
dobit. Prvi žele da ljudi profitiraju time što će se odreći zemlje, drugi
žele da ljudi naslede zemlju tako što će se odreći svake dobiti. Njihovi
nematerijalni, neprofitni svetovi su, zapravo, kraljevstva u čijim
rekama teku med i mleko, gde vino izbija iz stena po njihovoj naredbi,
hleb pada s neba ako samo otvore usta Na ovoj, materijalnoj zemlji
koja juri za profitom, nepohodna su ogromna ulaganja u vidu vrlina -
inteligencije, integriteta, energije, veštine - da bi se konstruisala pruga
koja će ih prevesti na daljinu od jednog kilometra; u njihovom
nematerijalnom, neprofitnom svetu oni s planete na planetu putuju po
ceni želje. Ako ih pošten čovek upita: kako? - odgovaraju s prezirom
pravednika da pojam 'kako' pripada svetu vulgarnih realista; svetu
superiornih duhova pripada pojam 'nekako'. Na ovoj zemlji,
ograničenoj materijom i profitom, do nagrada se dolazi razmišljanjem;
u svetu oslobođenom takvih ograničenja do nagrada se dolazi
željama.
"I to je sva njihova otrcana tajna. Tajna svih njihovih ezoteričnih
filozofija, dijalektika i superčula, svih njihovih skrajnutih pogleda i
 j j j j g
režanja, tajna zbog koje su uništili civilizaciju, jezik, industrijske grane
i živote, tajna zbog koje sami sebi vade oči i probijaju bubne opne,
melju čula i zamračuju umove, svrha zbog koje rastaču apsolut
razuma, logike, materije, postojanja, stvarnosti - jeste da na toj
plastičnoj magli uzdignu jedan jedini sveti apsolut - svoju želju.
"Ograničenje koje žele da izbegnu jeste zakon identiteta. Sloboda
koju traže je sloboda od činjenice da će A ostati A, bez obzira na
njihove suze i bes - da im reka neće doneti mleko, bez obzira na to što
su gladni - da voda nećeteći uzbrdo, bez obzira na to što bi im tako
bilo zgodno, a ako žele da je podignu do krova nebodera, moraju to
uraditi razmišljanjem i radom, i svaki centimetar cevovoda je bitan, ne
njihova osećanja - da su osećanja nemoćna da izmene pravac
kretanja i najmanje čestice prašine u prostoru i da utiču na prirodu
bilo kakvog delanja.
"Oni koji vam kažu da čovek ne može da pojmi stvarnost
neiskrivljenu sopstvenim čulima, nisu voljni da shvate realnost
nepomućenu njihovim osećanjima. 'Stvari onakve kakve jesu' onakve
su kakvim ih vidi vaš um; odvojte ih od razuma i postaće 'stvari
onakve kako ih vide vaše želje'.
"Nema poštene pobune protiv razuma - a kada prihvatite bilo šta
od njihove ideologije, nastojite da uradite nešto što vaš razum ne bi
dozvolio ni da pokušate. Sloboda koju tražite je sloboda od činjenice
da ako ukradete bogatstvo, onda ste nitkov, bez obzira na to koliko
dajete u dobrotvorne svrhe ili koliko ste molitvi izrecitovali - da ako
spavate s kurvama niste dostojan muž, bez obzira na to koliko
sledececj jutra snažno osećali da volite svoju ženu - da ste entitet, a ne
niz promenljivih delova razbacanih u svemiru, gde ništa nije trajno i
ništa vas ni na šta ne obavezuje, univerzum iz dećje more u kojoj se
entiteti zamenjuju i plivaju, u kojoj pokvarenjak i junak razmenjuju
uloge, svojevoljno i nasumično ih preuzimajući - da ste čovek - da ste
entitet - da jeste.
"Bez obzira na to kako vatreno tvrdili da je cilj vaših mističnih
želja viši oblik života, pobuna protiv bića je želja za nepostojanjem.
Želja da se ne bude ništa jeste želja da se ne bude.
"Vaši učitelji, mističari obeju škola, zamenili su uzrok i posledicu u
svojoj svesti, a onda pokušali da ih preokrenu i u postojanju. Smatraju
 j j j j j
osećanja uzrokom, a um pasivnom posledicom. Osećanja su im
sredstvo za doživljavanje stvarnosti. Želje su im nesvodljive, primarne
vrednosti, činjenice koje zamenjuju sve činjenice. Pošten čovek želi tek
kada odredi predmet želje. On kaže: to jeste, dakle, to želim. Oni kažu:
to želim, dakle, to jeste.
"Žele da iznevere aksiome o postojanju i svesti, žele da njihova
svest ne bude instrument kojim se sagledava, već stvara egzistencija, i
da im egzistencija ne bude objekat već subjekat svesti - žele da budu
Bog, kojeg su stvorili po svojoj slici i prilici, koji nasumičnim hirom
stvara univerzum iz praznine. Ali, realnost se ne može prevariti. I
postižu suprotno svojim željama. Žele da budu svemoćna sila iznad
postojanja; umesto toga, gube moć svesti. Odbijajući da znaju, osuđuju
sebe na stanje užasa pred nepromenljivom nepoznatom.
"Te iracionalne želje koje vas privlače njihovoj ideologiji, te emocije
koje obožavate kao idole, na čijem oltaru žrtvujete zemlju, ta tamna,
nedosledna strast u vama, koju prihvatate kao glas Boga ili hormona,
tek je leš vašega uma. Osećanje koje se sukobljava s razumom,
osećanje koje ne možete ni da objasnite ni da kontrolišete, samo je leš
učmalog razmišljanja, a ne dozvoljavate svom umu da ga preradi.
"Kad god počinite zlo odbijanjem da razmišljate i vidite,
izuzimajući iz apsoluta realnosti neku svoju sitnu želju, kad god
odlučite da kažete: pustite da izuzmem iz suda razuma kolače koje
sam ukrao, ili postojanje boga, pustite da imam jedan iracionalni hir a
u svemu drugom biću racionalan čovek - to je čin podrivanja svesti,
čin kvarenja uma. Um vam tada postaje potkupljena porota i prima
naređenja iz podzemlja, njena presuda iskrivljuje dokaze da bi
odgovarali apsolutu u koji ne smeju da dimu - rezultat je cenzurisana
stvarnost, razbijena stvarnost, gde delići koje ste odabrali da vidite
lebde u ponoru onih koje niste, a na okupu ih održava tečnost za
balsamovanje uma - osećanje bez misli.
"Karike koje nastojite da potopite jesu uzročne veze. Neprijatelj
kojeg želite da porazite je zakon kauzalnosti; on vam ne dozvoljava
čuda. Zakon kauzalnosti jeste zakon identiteta koji se primenjuje na
aktivnosti. Sve aktivnosti prouzrokuju entiteti. Prirodu aktivnosti
uzrokuje i određuje priroda aktivnih entiteta; ništa ne može da radi
suprotno svojoj prirodi. Aktivnost koju ne uzrokuje entitet uzrokovala
 j j j j
bi nula, što bi značilo da nula kontroliše stvar, neentitet kontroliše
entitet, nepostojeće upravlja postojećim - to je univerzum iz želja vaših
učitelja, uzrok njihovih doktrina o bezuzročnim aktivnostima, razlog
njihovog revolta protiv razuma, cilj njihovog morala, politike,
ekonomije, ideal kojem teže: vladavina nule.
"Zakon identiteta ne dozvoljava da istovremeno i imate kolač i
pojedete ga. Zakon kauzalnosti ne dozvoljava da pojedete kolač pre no
što ga imate. Ali ako potopite oba zakona u prazninu uma, ako se
pretvarate, pred sobom i pred drugima, da ne vidite - onda možete
proglasiti pravo da pojedete svoj kolač danas a moj sutra, možete
propovedati da se kolač ima tako što ga prvo pojedete, pre no što ga
ispečete, da se proizvodi tako što se troši, te da svi koji nešto žele,
imaju ista prava na sve, pošto ništa ne uzrokuje ništa. Posledica
nečega što nije nastalo u materiji jeste nezasluženo u duhovnoj sferi.
"Kad god se pobunite protiv kauzalnosti, motiv vam je prevara, ne
da je izbegnete, već gore: da je preokrenete. Želite nezasluženu ljubav,
kao da ljubav, posledica, može da vam da ličnu vrednost, a ona joj je
uzrok - želite nezasluženo divljenje, kao da divljenje, posledica, može
da vam da vrlinu, uzrok - želite nezasluženo bogatstvo, kao da
bogatstvo, posledica, može da vam da sposobnost, uzrok - molite za
milost, milost, ne pravdu, kao da nezasluženi oproštaj može da izbriše
uzrok vaše molbe. A da biste se prepustili svojim sitnim lažima,
podržavate doktrine svojih učitelja, dok oni, potpuno van sebe, jure
izjavljujući da trošenje, posledica, stvara inteligenciju, uzrok, da vaše
seksualne želje, posledica, stvaraju vaša filozofska ubeđenja, uzrok.
"Ko plaća za tu orgiju? Ko će prouzrokovati ono što je bez uzroka?
Ko su žrtve, osuđene da ostanu nepriznate i nestanu u tišini, da
njihova agonija ne bi remetila vaš privid da ne postoje? Mi smo, mi,
ljudi od uma.
"Mi smo uzrok svih vrednosti za kojima žudite, mi obavljamo
proces razmišljanja, a razmišljanje je proces definisanja i otkrivanja
uzročno-posledičnih veza. Mi smo vas učili kako da saznajete, da
govorite, proizvodite, želite, volite. Vi, koji ste napustili razum - da
nema nas da ga sačuvamo, ne biste bili u stanju da ispunite, čak ni da
zamislite svoje želje. Ne biste mogli da želite odeću koju nismo stvorili,
automobil koji nismo izumeli, novac koji nismo smislili kao zamenu za
 j j
dobra koja ne postoje, divljenje koje niste osetili prema ljudima koji
ništa nisu postigli, ljubav koja pripada i sleduje samo onima koji
čuvaju sposobnost da misle, da biraju, da cene.
"Vi - koji iskačete poput divljaka iz džungle osećanja na Petu
aveniju našeg Njujorka i objavljujete da želite da sačuvate električno
osvetljenje ali i da uništite generatore - naše bogatstvo koristite dok
nas uništavate, naše vrednosti upotrebljavate dok nas proklinjete, naš
jezik koristite dok negirate um.
"Kao što su mističari duha izmislili svoje nebo po uzoru na našu
zemlju, bez našeg prisustva, i obećali vam nagrade koje će nekim
čudom nastajati iz nematerije - tako i moderni mističari mišica
zanemaruju naše prisustvo i obećavaju vam nebo gde će materija
samu sebe preobražavati po sopstvenoj bezrazložnoj potrebi, u
nagrade koje priželjkuje vaš ne-um.
"Vekovima su mističari duha postojali koristeći se reketom - činili
su život na zemlji nepodnošljivim, a zatim naplaćivali utehu i
olakšanje zabranom vrlina koje omogućuju postojanje, a onda,
uzneseni vašim osećanjem krivice, izjavljivali da su proizvodnja i
radost smrtni gresi, pa su prikupljali novac ucenjenih grešnika. Mi,
umni ljudi, bili smo neimenovane žrtve njihove ideologije, bili smo
voljni da kršimo njihov moralni kod i podnosimo prokletstvo zbog
grešnog razmišljanja - razmišljali smo i radili, dok su oni želeli i molili
se - bili smo moralni otpadnici, krijumčari života kada je život bio
smatran kriminalom - dok su se oni kupali u moralnoj veličini zbog
vrline koja se sastojala u tome što su prevazilazili materijalnu pohlepu
i delili, nesebični i samilosni, materijalna dobra koje je proizvelo -
isključivanje.
"Sada su nas okovali i primorali da proizvodimo divljaci koji nas
ne identifikuju ćak ni kao grešnike - divljaci koji proklamuju da ne
postojimo, a onda prete da nas liše nepostojećeg života, ako ne
uspemo da im obezbedimo neproizvedena dobra. Sada očekuju da
nastavimo da održavamo železnicu, i da znamo trenutak kada će voz
stići s drugog kraja kontinenta, da nastavimo proizvodnju u
čeličanama i da poznajemo molekularnu strukturu svake kapi metala
u kablovima na mostovima i u konstrukciji aviona koji vas održavaju
u vazduhu - dok se plemena vaših groteskno malih mističara mišica
 g
bore nad lesom našeg sveta, mrmljajući zvucima nejezika da nema
principa, apsoluta, znanja, uma.
"Spuštajući se ispod nivoa divljaka koji veruje da izgovorene
magične reči imaju moć da izmene stvarnost, veruju da se stvarnost
može promeniti snagom neizgovorenih reči - a njihovo magično
sredstvo je isključivanje, pretvaranje da ništa ne može postojati
ukoliko uz pomoć vudu magije odbiju da ga identifikuju.
"Kao što se hrane ukradenim bogatstvom tela, tako se hrane
ukradenim idejama uma, i proklamuju da je pošten onaj koji odbija da
shvati da krade. Kao što se koriste posledicama a poriču uzroke, tako
koriste naše ideje dok negiraju temelj i postojanje ideja kojima se
koriste. Kao što ne traže način da sagrade već da preuzmu
industrijska postrojenja, tako ne žele da razmišljaju, već da preuzmu
razmišljanje ljudi.
"Kao što izjavljuju da je jedini zahtev pred onim ko želi da vodi
fabriku sposobnost da okreće ručice na mašinima, i isključuju pitanje
o tome ko je stvorio fabriku - tako proklamuju da nema entiteta, da
nema ničega sem kretanja, i isključuju činjenicu da kretanje
pretpostavlja objekt koji se kreće, da bez pojma entiteta ne može biti
ni pojma kretanja. Kao što objavljuju svoje pravo da troše nezarađeno
i isključuju pitanje o tome koje to proizveo - tako proklamuju da ne
postoji zakon identiteta, da nema ničega sem promena i isključuju
činjenicu da promena pretpostavlja pojam koji se menja, iz nečega u
nešto, da bez zakona identiteta ne može biti ni pojma promena. Kao
što pljačkaju industrijalca i istovremeno negiraju njegovu vrednost,
tako traže vlast nad svime što postoji, istovremeno negirajući da
postojanje postoji.
"'Znamo da ništa ne znamo', brbljaju, isključujući činjenicu da
upravo tvrde da nešto znaju - 'Ništa nije apsolutno', brbljaju,
isključujući činjenicu da upravo izgovaraju jedan apsolut - 'Ne možete
dokazati da postojite niti da ste svesni', brbljaju, isključujući činjenicu
da dokaz pretpostavlja postojanje, svest i složeni lanac saznanja:
postojanje kao preduslov saznanja, svest kojom će se spoznati i samo
saznanje koje je u stanju da razluči pojmove kao što su dokazano i
nedokazano.
 "Kada divljak, nenaučen da govori, izjavi da se postojanje mora
dokazati, on od vas traži da ga dokažete uz pomoć nepostojanja -
kada izjavi da se vaša svest mora dokazati, traži od vas da je dokažete
uz pomoć nesvesnosti - traži od vas da zakoračite u prazninu van
postojanja i svesti da biste mu pružili dokaze o oba - traži od vas da
postanete nula koja dolazi do saznanja o nuli.
"Kada izjavi da je aksiom stvar proizvoljnog izbora i da ne želi da
prihvati aksiom da postoji, isključuje činjenicu da ga prihvata samim
izgovaranjem te rečenice, da jedini način da taj aksiom odbije jeste da
zatvori usta, ne izlaže nikakve teorije i umre.
"Aksiom je iskaz koji identifikuje osnovu znanja i svakog iskaza
koji se odnosi na to saznanje, to je iskaz koji je nužno sadržan u svim
drugima, želeo to dotični govornik da prepozna ili ne. Aksiom je
propozicija koji poražava protivnike činjenicom da moraju da ga
prihvate i koriste u bilo kom pokušaju da ga poreknu. Neka pećinski
čovek koji ne želi da prihvati aksiom identiteta pokuša da predstavi
svoju teoriju ne koristeći pojam identiteta ili bilo koji drugi pojam
izveden iz njega - neka antropoid koji ne želi da prihvati postojanje
imenica pokuša da smisli jezik bez imenica, prideva ili glagola - neka
vrač koji ne želi da prihvati validnost čulnog opažanja pokuša to da
dokaže ne koristeći podatke do kojih je došao čulnim opažanjem -
neka lovac na glave koji ne želi da prihvati valjanost logike pokuša to
da dokaže ne koristeći logiku - neka pigmejac koji tvrdi da neboderu
višem od pedeset spratova nije potreban temelj, izvuče osnovu ispod
svoje zgrade, ne vaše - neka se ljudožderu koji reži kako je sloboda
ljudskog uma bila potrebna da bi se stvorila industrijska civilizacija,
ali nije potrebna da bi se ona održala, daju strela i medveđe krzno, ne
mesto na ekonomskom fakultetu.
"Mislite da vas vraćaju u mračno doba srednjeg veka? Vraćaju vas
u doba mračnije od svih za koje ste čuli u istoriji. Cilj im nije era koja
je prethodila nauci, već era koja je prethodila pojavi jezika. Cilj im je
da vas liše pojma od kojeg zavise čovečji um, život i kultura: pojma
objektivne stvarnosti. Pogledajte razvitak ljudske svesti - i znaćete cilj
njihove ideologije.
"Divljak je biće koje nije shvatilo da A jeste A i da je stvarnost
stvarna. Um mu se zadržao na nivou odojčeta, u stanju kada do svesti
 j j
dopiru prvi čulni opažaji i još uvek se ne razaznavaju čvrsti predmeti.
Odojčetu svet liči na zamagljeno kretanje, bez stvari koje se kreću - a
um se rađa onoga dana kada shvati da je pruga koja treperi pokraj
njega - majka, a kovitlanje iza nje zavesa, da su i jedno i drugo čvrsti
entiteti i jedno se ne može preobraziti u drugo, da jesu ono što jesu, da
postoje. Onoga dana kada shvati da materija nema volju, shvata da je
sam ima - i to je rođenje ljudskog bića. Onoga dana kada shvati da
odraz u ogledalu nije varka, da je stvaran, ali da to nije on, da
fatamorgana u pustinji nije varka, da su vazduh i svetlosni zraci koji
je prouzrokuju stvarni, da to nije grad, već odraz grada - kada shvati
da nije pasivni primalac osećaja u svakom trenutku, da mu čula ne
obezbeđuju saznanje automatski, na mahove i nezavisno od konteksta,
već samo na osnovu materijala saznanja koje njegov um mora naučiti
da integriše - dan kada shvati da ga čula ne mogu varati, da fizički
predmeti ne mogu delovati bez uzroka, da su čulni organi fizički i
nemaju svoju volju, moć da izmisle ili iskrive, da dokaz koji mu daju
jeste apsolut, ali da njegov mozak mora naučiti kako da ga shvati,
mozak mora otkriti prirodu, uzroke, puni kontekst materijala do kojeg
je došao čulima, mozak mora identifikovati opaženo - toga dana se
rađa kao mislilac i naučnik.
"Mi doživljavamo takve dane; vi ste odabrali da ih doživljavate
samo delimično; divljak nikada nema takve dane.
"Za divljaka, svet je mesto gde se odigravaju nerazumljiva čudesa,
sve je moguće kada se radi o neživoj materiji i ništa nije moguće kada
se radi o njemu. Njegov svet ne čini nepoznato, već iracionalni užas:
nesaznatljivo. Veruje da su fizički predmeti obdareni misterioznom
voljom, da ih pokreću bezuzročni, nepredvidivi hirovi, a da je on
bespomoćni pion, u milosti i nemilosti sila izvan svoje kontrole. Veruje
da prirodom upravljaju svemogući demoni i da je stvarnost njihova
fluidna igračka, da u svakom trenutku mogu da mu porciju mesa
pretvore u zmiju a ženu u kukca, gde A, koje nikada nije otkrio, može
biti bilo koje ne-A koje izaberu, i gde samo zna da ne sme ni pokušati
da zna. Ne može ni na šta da računa, može samo da želi i troši život
na želje, na molitve upućene demonima da mu ih ostvare snagom
volje, hvali ih kada to učine, prima krivicu na sebe ako to ne učine,
nudi im žrtve u znak zahvalnosti i žrtve da bi iskupio krivicu,
potrbuške puzi iz straha, obožava sunce, mesec, vetar i kišu i svakog
razbojnika koji se proglasi za njihovog glasnogovornika, samo ako su
mu reči nerazumljive a maska dovoljno zastrašujuća - on želi,
preklinje, puzi i umire, a kao dokaz svog shvatanja postojanja ostavlja
vam izobličenog, monstruoznog idola, delom čoveka, delom životinju,
delom pauka, oličenje sveta ne-A.
"Njegovo intelektualno stanje dele vaši moderni učitelji i u njegov
svet žele da vas uvedu.
"Ako se pitate kako to misle da urade, uđite u bilo koju učionicu na
bilo kom fakultetu i čućete profesore kako vam uče decu da čovek ni u
šta ne može biti siguran, da mu svest nije ni u kom slučaju
verodostojna, da nije u stanju da nauči činjenice ni zakone postojanja,
da nije u stanju da spozna objektivnu stvarnost šta je onda njegovo
merilo znanja i istine? Sve u šta drugi veruju, odgovaraju. Ne postoji
znanje, podučavaju, postoji samo verovanje: vaša uverenost da
postojite je čin verovanja, ništa validniji od nečije uverenosti da ima
pravo da vas ubije; naučni aksiom je čin verovanja, ništa validniji od
mističnog verovanja u otkrovenja; verovanje da električnu energiju
može proizvesti generator samo je čin verovanja, ništa validniji od
uverenja da se struja može proizvesti i ako poljubite zečju šapu pod
lestvama u noći mladog meseca - istina je ono što ljudi žele da istina
bude, ljudi su svi sem vas; stvarnost je ono što ljudi odluče da
stvarnost bude, nema objektivnih činjenica, samo proizvoljnih želja -
čovek koji traga za znanjem u laboratoriji pomoću epruveta i logike je
staromodna, sujeverna luda; pravi naučnik ide unaokolo i osluškuje
glas javnosti - i da nema sebične pohlepe proizvođača čeličnih nosača,
kojima je u interesu da ometaju napredak nauke, saznali biste da
Njujork ne postoji, jer bi vam ispitivanje javnog mnjenja u čitavom
svetu otkrilo da verovanje većine ukida njegovo postojanje.
"Vekovima mističari duha proklamuju da je vera iznad razuma, ali
se ne usuđuju da poreknu postojanje razuma. Njihovi naslednici i
njihov proizvod, mističari mišica, dovršili su posao i ostvarili njihov
san: proklamuju da je sve vera i zovu to revoltom protiv verovanja. U
ime revolta protiv nedokazanih izjava objavljuju da se ništa ne može
dokazati; u ime revolta protiv natprirodnog saznanja tvrde da je
nemoguće išta znati; u ime revolta protiv neprijatelja nauke objavljuju
 g j j j j j
da je nauka praznoverje; u ime revolta zbog porobljavanja uma
objavljuju da uma nema.
"Ako predate moć opažanja, ako umesto objektivnih normi
prihvatite kolektivne norme i čekate da vam čovečanstvo kaže šta da
mislite, videćete da vam se još preobražaj odigrava pred očima kojih
ste se odrekli: shvatićete da vaši učitelji postaju vladaoci kolektivnog i
da će vam, ako tada odbijete da im se pokorite, protestujući da oni ne
predstavljaju čitavo čovečanstvo, odgovoriti: 'Na osnovu čega znate da
nismo? Nismo, dragi moj? Otkud vam taj staromodni termin: biti?'
"Ako sumnjate da im je to cilj, obratite pažnju na to s kakvom
strastvenom doslednošću mističari mišica nastoje da zaboravite da je
pojam um ikada postojao. Obratite pažnju na zaokrete u
nedefinisanom praznoslovlju, na reči savitljivog značenja, termine koji
lebde u vazduhu - pomoću njih pokušavaju da izbegnu priznanje da
postoji pojam razmišljanje. Vaša svest, kažu vam, sastoji se od refleksa,
reakcija, iskustva, žudnji i nagona - i neće da identifikuju kako su
došli do tog saznanja, da identifikuju čin koji obavljaju kada to govore,
ili čin koji vi obavljate dok slušate. Reči imaju moć da vas 'uzmu u
obzir', kažu, i neće da identifikuju razlog zašto reči imaju moć da
promene vašu - prazninu. Student koji čita knjigu razumeva je
zahvaljujući - praznini. Naučnik koji radi na nekom izumu angažovan
je u nečemu što je - praznina. Psiholog koji neuravnoteženoj osobi
pomaže da reši problem i razreši konflikt čini to zahvaljujući -
praznini. Industrijalac-praznina - tako nešto ne postoji. Fabrika je
'prirodni resurs', poput drveta, stene ili blatnjave bare. Problem
proizvodnje, kažu vam, rešen je i ne zaslužuje da se na njega troše
dalja proučavanja i razmišljanja; 'refleksi' samo još treba da reše
problem raspodele. Ko je rešio problem proizvodnje? Čovečanstvo,
odgovaraju. Šta je rešenje? Roba je tu. Kako je dospela tu? Nekako. Šta
ju je prouzrokovalo? Ništa nema uzroka.
"Izjavljuju da svako ko je rođen ima pravo da postoji bez rada i,
uprkos zakonima stvarnosti koji pokazuju suprotno, ima pravo da
dobije 'minimalna sredstva za život' - hranu, odeću, krov nad glavom -
bez ikakvog truda s njegove strane, kao nešto što mu rođenjem
pripada. Da dobije - od koga? Praznina. Svaki čovek, objavljuju,
poseduje isti deo u svetu stvorenih tehnoloških dobara. Stvorio ih -
 j
ko? Praznina. Mahnite kukavice koje poziraju kao branioci
industrijalaca sada definišu svrhu ekonomije kao 'usaglašavanje
neograničenih želja čoveka i ograničene količine dopremljene robe'.
Dopremio je - ko? Praznina. Intelektualni nasilnici koji glume
profesore otresaju se mislilaca prošlih vremena izjavljujući da su
njihove socijalne teorije zasnovane na nepraktičnoj pretpostavci da je
čovek racionalno biće - ali, pošto ljudi nisu racionalni, izjavljuju,
trebalo bi ustanoviti sistem koji će im omogućiti da postoje iako su
iracionalni, što znači: iako negiraju realnost. Ko će to omogućiti?
Praznina. Svaki zalutali mediokritet juri u štampu s planovima o
kontroli proizvodnje čovečanstva - i niko od onih koji se slažu ili ne
slažu s njegovom statistikom ne dovodi mu u pitanje pravo da planove
sprovodi oružjem. Da ih sprovodi - nad kim? Praznina. Besciljna
ženska stvorenja s prihodom niotkuda lepršaju na putovanjima po
kugli zemaljskoj i vraćaju se prenoseći poruku da nazadni narodi
sveta zahtevaju viši standard života. Zahtevaju - od koga? Praznina.
"A da bi preduhitrili bilo kakvu istragu o uzrocima razlike između
sela u džungli i Njujorka, pribegavaju krajnjoj opscenosti
objašnjavajući industrijski progres čoveka - nebodere, viseće mostove,
vozove - izjavom da je čovek životinja sa instinktom za pravljenje
oruđa.
"Jeste li se pitali šta nije u redu s današnjim svetom? Gledate
vrhunac ideje o bezuzročnom i nezasluženom. Bande mističara, duha
ili mišica, bore se međusobno da vas pokore, a pri tom reže o ljubavi
kao rešenju za sve probleme vaše duše i o biču kao rešenju za sve
probleme vašeg tela - vas, koji ste pristali da nemate um. Smatrajući
čoveka bićem s manje dostojanstva od stoke, ignorišući ono što bi im i
dreser životinja mogao reći - da se nijedna životinja ne dresira
strahom, da će izmučeni slon izgaziti mučitelja, ali neće raditi za njega
niti nositi njegov teret - očekuju da čovek i dalje proizvodi elektronske
cevi, supersonične avione, mašine za razbijanje atoma i
meduzvezdane teleskope, i da mu nagrada bude porcija mesa a
podstrek bičevanje po leđima.
"Ne zavaravajte se u pogledu prirode mističara. Oduvek im je,
vekovima, bio cilj da vam potkopaju svest - a moć, moć da silom
vladaju vama, oduvek im je bila jedina, strasna želja.
 j j j j
"Od obreda vračeva u džungli, koji su stvarnost izvrtali u apsurdnu
grotesku, sakatili umove žrtava i ulivali im strah od natprirodnog,
tokom vekova stagniranja - do doktrina srednjeg veka o
natprirodnom, zbog kojih su se ljudi, šćućureni, stiskali po blatnjavim
podovima udžerica, u strahu da đavo ne ukrade čorbu za koju su
radili osamnaest sati - do depresivnog profesora koji se osmehuje
uveravajuči vas da vaš mozak nije sposoban da razmišlja, da nemate
čime da opažate i da se morate slepo pokoravati svemoćnoj volji te
natprirodne sile: Društva - sve je to ista predstava, s jednim jedinim
ciljem: da vas svedu na bezobličnu masu, koja drugome predaje
vrednost svoje svesti.
"Ali to nije moguće bez vašeg pristanka. Ako dozvolite da se to desi,
to i zaslužujete.
"Kada slušate litaniju mističara o nemoći ljudskog uma i počnete
da sumnjate u svoju svest, ne njegovu, kada dozvolite da vam
nesigurno poluracionalno stanje uzdrma svaka tvrdnja i odlučite da je
bezbednije verovati njegovoj nadmoćnoj sigurnosti i znanju, ruglu se
izvrgavate obojica: vaše odobravanje mu je jedina sigurnost.
Natprirodna sila koje se mističar užasava, nesaznatljiv duh koji
obožava, svest koju smatra svemoćnom je zapravo - vaša.
"Mističar predaje svoj um pri prvom susretu s umovima drugih.
Negde u dalekim zabitima detinjstva, kada mu se razumevanje
stvarnosti sukobilo s tvrdnjama drugih, njihovim proizvoljnim
naredbama i kontradiktornim zahtevima, popustio je pred kukavičkim
strahom od nezavisnosti i odrekao se razuma. Na raskrsnici izbora
između 'znam' i 'oni kažu', odabrao je autoritet drugih, odabrao je
pokoravanje umesto razumevanja, verovanje umesto razmišljanja,
verovanje u natprirodna stvorenja kao verovanje u nadmoć drugih.
Njegova predaja je poprimila oblik osećanja da mora da prikriva
nedostatak razumevanja, da drugi poseduju misteriozna znanja, a da
ih je sam lišen, da je stvarnost ono što oni požele da bude,
posredstvom nekih, njemu zauvek uskrćenih sredstava.
"Od tada je, strahujući da razmišlja, ostavljen na milost i nemilost
nerazumljivih osećanja. Osećanja su mu ostala jedini putokaz, jedini
trag identiteta, drži ih se s divljom posesivnošću - i svako mu je
razmišljanje posvećeno isključivo nastojanju da prikrije od sebe da su
ta osećanja - užasan strah.
"Kada mističar izjavi kako oseća da postoji sila nadmoćnija od
razuma, on je zaista oseća, ali ta sila nije nadnaučni superduh
vaseljene, to je svest svakog prolaznika kojem je predao sopstvenu
svest. Mističara goni poriv da impresionira, prevari, podmiti, zavara,
da primora tu svemoćnu svest drugih. Oni su njegov jedini ključ
stvarnosti, ne može da postoji ako ne zauzda njihovu misterioznu moć
i ne iznudi njihov neobjašnjivi pristanak. Oni su mu jedini način
opažanja i, poput slepca koji zavisi od vida psa, oseća da ih mora
bičevati da bi živeo. Kontrolisati svest drugih postaje mu jedina strast;
žudnja za moć je korov koji raste samo u šupljini napuštenog uma.
"Svaki diktator je mističar i svaki mističar je potencijalni diktator.
Mističar žudi za poslušnoću ljudi, ne za njihovim odobravanjem. Želi
da prepuste svest njegovim tvrdnjama, ukazima, željama, hirovima -
kao što je njegova svest prepuštena njihovim. Želi da posluje s ljudima
pomoću vere i sile - njihov pristanak mu ne pruža zadovoljstvo ako ga
mora zaraditi činjenicama i razumom. Razum mu je neprijatelj,
užasno ga se plaši i istovremeno ga smatra opasnim: razum je, po
njemu, sredstvo kojim se vara, on oseća da ljudi poseduju moć
snažniju od razuma - i da mu samo njihova bezrazložna vera ili
prisilna poslušnost mogu dati osećaj sigurnosti, dokaz da je zavladao
mističnim nasleđem, koje mu je nedostajalo. Žudi da komanduje, ne
da uverava: uveravanje podrazumeva nezavisnost i počiva na
apsoiutu objektivne stvarnosti. Ali on traži moć nad stvarnošću i nad
čovekovom sposobnošću da je opazi, nad njihovim umom, moć da
umetne svoju volju između postojanja i svesti, kao da će, pristajući da
krivotvore stvarnost koju im je naredio da krivotvore, ljudi nju,
zapravo, i stvoriti.
"Kao što je mističar parazit u pogledu materije, i oduzima
bogatstvo koje su stvorili drugi - kao što je parazit u pitanjima duha, i
pljačka ideje koje su stvorili drugi - tako pada ispod nivoa luđaka koji
stvara iskrivljenu sliku stvarnosti, na nivo parazita ludosti, i traga za
iskrivljenom slikom koju su stvorili drugi.
"Samo jedno stanje zadovoljava težnju mističara ka beskonačnosti,
neuzročnosti, neidentifikaciji: smrt. Kakve god nerazumljive razloge
 j g j g
pripisivao neopisivim osećanjima, onaj ko odbija stvarnost odbija
postojanje - a osećanja koja ga pokreću od tog časa postaju mržnja
prema svim vrednostima ljudskog života i požuda prema svakoj vrsti
zla koja ga uništava. Mističar uživa gledajući patnju, siromaštvo,
pokornost i užas; oni mu daju osećaj trijumfa, dokaz o porazu
racionalne stvarnosti. Ali, nema druge stvarnosti.
"Bez obzira na dobrobit kojoj, navodno, služi, bila to dobrobit Boga
ili grotesknih, bestelesnih likova koje zove Narod, bez obzira na to
kakav ideal proklamuje u ovirima natprirodnog - u suštini, u
stvarnosti, na zemlji, njegov ideal je smrt, on žudi za ubijanjem i
jedino zadovoljstvo nalazi u mučenju.
"Ideologija mističara je postigla samo cilj uništavanja, danas
gledate kako taj cilj ostvaruju, i ako ih pustošenja koja su njihovi
postupci izazvali nisu primorala da ispitaju svoje doktrine, ako
izjavljuju da ih pokreće ljubav a ipak ih ne zaustavljaju gomile leševa,
to je zato što je istina o njihovim dušama gora od opscenog izgovora
koji ste im dozvolili, izgovora da cilj opravdava sredstvo i da užasi
koje sprovode u delo jesu sredstvo da se dođe do plemenitijeg cilja.
Istina je da sami ti užasi jesu njihov cilj.
"Vi, koji ste toliko iskvareni da verujete da se možete prilagoditi
diktaturi mističara i zadovoljiti ga pokoravajući se njegovim
naredbama - nema načina da se on zadovolji; kada se pokorite, on će
izmeniti naredbe; on traži poslušnost radi poslušnosti i uništavanje
radi uništavanja. Vi, koji ste tolike kukavice da verujete da se možete
dogovoriti s mističarem ako mu date ono što želi da iznudi - nema
načina da ga potkupite, mito koji želi je vaš život, brzinom kojom ste
spremni da se prepustite - a čudovište koje on želi da podmiti je
skrivena praznina njegovog uma, nagoni ga da ubija, da ne bi shvatio
da priželjkuje sopstvenu smrt.
"Vi, koji ste toliko naivni da verujete da sile koje su se otrgle
kontroli u vašem svetu pokreće pohlepa za opljačkanim materijalnim
dobrima - jagma mističara za plenom samo je paravan, iza njega od
svoga uma kriju prirodu motiva koji ih pokreće. Bogatstvo je sredstvo
u ljudskom životu i oni bučno traže bogatstvo imitirajući ljudska bića,
da bi se pred sobom pretvarali kako žele da žive. Ali, njihovo svinjsko
prepuštanje opljačkanom luksuzu nije uživanje, to je beg. Ne žele oni
 j j j j j g
da poseduju vaše bogatstvo, oni žele da ga vi izgubite; ne žele da
uspeju, žele da vi ne uspete; ne žele da žive, žele da vi umrete; oni ne
žude ni za čim, mrze postojanje, neprestano su u trku pokušavajući da
ne shvate da su predmet sopstvene mržnje.
"Vi, koji nikada niste shvatili prirodu zla, vi, koji ih opisujete kao
zavedene idealiste - neka vam bog kojeg ste izmislili oprosti! - oni su
suština zla, oni, ti neživi objekti koji traže, proždirući svet, da ispune
nesebičnu nulu svojih duša. Ne jure oni za ličnim bogatstvom. Njihova
zavera je usmerena protiv uma, što znači: protiv života i čoveka.
"To je zavera bez vođe i smera, sitne bitange koje naplaćuju
agoniju neke zemlje samo su slučajne propalice, nošene bujicom iz
provaljene brane na slivniku vekova, na rezervom mržnje prema
razumu, logici, sposobnosti, dostignućima, radosti, a skladištila su je
sva bedna, neljudska stvorenja koja su propovedala nadmoć srca nad
umom.
"To je zavera onih koji ne traže da žive, već da se izvuku od
odgovornosti življenja, da iseku samo jedan mali ugao stvarnosti, a
vuku ih osećanja prema onima koji su zauzeti zasecanjem drugih
uglova - ta zavera sjedinjuje vezama izbegavanja sve koji slede nulu
kao vrednost: profesora koji, nesposoban da razmišlja, uživa u
sakaćenju umova studenata, poslovnog čoveka koji, da bi zaštitio svoje
stagniranje, uživa u okivanju sposobnosti konkurencije, neurotičara
koji, da bi se odbranio od samoprezira, uživa u slamanju
dostojanstvenih ljudi, nesposobnjakovića koji uživa u uništenju nečijeg
dostignuća, mediokriteta koji uživa u rušenju veličine, evnuha koji
uživa u kastriranju celokupnog zadovoljstva - i sve njihove
intelektualne proizvođače municije, sve koji propovedaju da će se
žrtvovanjem vrline poroci preoblikovati u vrline. Smrt je premisa u
korenu njihovih teorija, smrt je cilj njihovih dela u praksi - a vi ste
njihove poslednje žrtve.
"Mi, koji smo bili živi zid između vas i prirode vaše ideologije,
nismo više tu da vas zaštitimo od posledica uverenja koja ste odabrali.
Više nismo voljni da plaćamo životima vaše dugove, niti moralni
deficit nagomilavan generacijama pre vas. Živite u pozajmljenom
vremenu - a ja sam onaj koji je zatražio vraćanje duga.
 "Ja sam čovek čije ste postojanje želeli da ignorišete isključivanjem.
Niste me želeli ni živog ni mrtvog. Niste želeli da živim, plašeći se da
nosim odgovornost koju ste vi odbacili, i da vam život zavisi od mene;
niste želeli da umrem jer ste to znali.
"Pre dvanaest godina, kada sam radio u vašem svetu, bio sam
pronalazač. Bio sam od profesije koja se poslednja pojavila u ljudskoj
istoriji i prva će nestati pri povratku na nivo ispod ljudskog.
Pronalazač je čovek koji vaseljenu pita; zašto? - i ne dozvoljava da išta
stane između odgovora i uma.
"Poput ljudi koji su otkrili kakva je korist od pare, čoveka koji je
otkrio kakva je korist od na e, otkrio sam izvor energije koji je tu od
rođenja Zemljine kugle, ali ljudi nisu znali šta bi s njim osim da ga
obožavaju, da ga se plaše i ispredaju legende o bogu gromovniku.
Dovršio sam eksperimentalni model motora koji bi doneo bogatstvo
meni i mojim poslodavcima, učinio bi efikasnijim sve instalacije na
struju, dao bi poklon u vidu više produktivnosti svakom satu koji
provodite zarađujući za život.
"A onda, jedne noći na sastanku u fabrici, čuo sam kako me
osuđuju na smrt zbog mog dostignuća. Čuo sam tri parazita kako
tvrde da su moj mozak i moj život njihovo vlasništvo, da je moje pravo
da postojim uslovno i da zavisi od udovoljavanja njihovim željama.
Svrha moje sposobnosti, rekli su, jeste da služim potrebama manje
sposobnih. Nemam pravo da živim, rekli su, jer sam sposoban za život:
njihovo pravo je bezuslovno, jer nisu sposobni.
"Tada sam uvideo šta ne valja u svetu, video sam šta je uništilo
ljude i nacije, i gde se mora voditi bitka za život Uvideo sam da je
neprijatelj izvrnuta moralnost - i da je moje odobrenje njegova jedina
snaga. Uvideo sam da je zlo nesposobno - da je zlo ono iracionalno,
slepo, nestvarno - i da je jedino oružje kojim pobeđuje volja dobrih da
mu služe. Baš kao što su paraziti oko mene proklamovali da su
bespomoćni i da zavise od mog uma, očekujući da svojevoljno
prihvatim ropstvo koje nisu imali moć da nametnu, baš kao što su
računali da če im moje žrtvovanje obezbediti sredstva m ostvarenje
plana - tako su u ćelom svetu, kroz čitavu ljudsku istoriju, u svakoj
verziji i obliku, od iznuđivanja rođaka besposličara do zlodela celih
zemalja, upravo dobri, sposobni, ljudi od razuma, radili na sopstvenom
 j j
uništenju, transfuzijom davali zlu krv svojih vrlina i dopuštali da im
zlo prenese smrtonosni otrov, obezbedujući zlu moć opstanka, a
sopstvenim vrednostima - nemoć smrti. Uvideo sam da u porazu
čoveka punog vrlina uvek dođe trenutak kada je njegovo pristajanje
potrebno da bi zlo pobedilo - i da mu nikakvu štetu drugi ne mogu
naneti ako uskrati pristanak. Uvideo sam da mogu da stavim tačku na
nečuvene događaje izgovarajući jednu jedinu reč u sebi. Izgovorio sam
je. Ta reč bila je: Ne.
"Napustio sam fabriku. Napustio sam vaš svet, odlučio sam da moj
posao bude da upozoravam vaše žrtve i da im dam metod i oružje za
borbu protiv vas. Metod se sastojao u nepristajanju da se odmazda
ublažava. Oružje je bilo pravda.
"Ako želite da znate šta ste izgubili kada sam otišao i kada su moji
štrajkači napustili vaš svet - stanite na prazan, još neistražen komad
zemlje u divljini i pitajte se kako biste uspeli da opstanete i koliko
biste dugo izdržali kad biste odbili da razmišljate, kada ne bi bilo
nikoga da vas nauči pokretima, ili, ako biste odabrali da razmišljate,
koliko bi vaš um bio u stanju da otkrije - zapitajte se do koliko ste
samostalnih zaključaka došli u životu i koliko je vašeg vremena
potrošeno na obavljanje radnji naučenih od drugih - pitajte se da li
biste bili u stanju da otkrijete kako se obrađuje zemlja i uzgaja hrana,
da li biste bili u stanju da izmislite točak, polugu, indukciono kolo,
generator, elektronsku cev - a onda odlučite da li su sposobni ljudi
eksploatatori, koji žive od plodova vašeg rada, i da li pljačkaju
bogatstvo koje ste vi proizveli, i da li zaista verujete da možete da ih
porobite. Neka vaše žene pogledaju ženska stvorenja u džungli,
njihova smežurana lica i oklembešene grudi, dok sede i melju obrok u
činiji, iz sata u sat, iz veka u vek - i neka se onda zapitaju da li će im
njihov 'instinkt pravljenja oruđa' obezbediti električne frižidere, mašine
za pranje veša i usisivače, i, ako neće, da li bi želele da unište one koji
su to sve stvorili, ali ne zahvaljujući 'instinktu'.
"Pogledajte oko sebe, vi, divljaci koji mucate da sredstva za
proizvodnju stvaraju ideje, da mašina nije proizvod ljudske misli, već
misteriozna sila koja proizvodi ljudsko razmišljanje. Nikada niste
otkrili industrijsko doba - i držite se morala varvarskih era, kada je
bedni oblik ljudskog održanja obezbeđivao težački rad robova. Svaki je
 j g j j
mističar oduvek čeznuo za robovima, da ga zaštite od materijalne
stvarnosti koja ga užasava. Ali vi, groteskni atavistični jadnici, zurite
slepo u nebodere i tornjeve oko sebe i sanjate o porobljavanju onih
koji obezbeđuju materijalna dobra: naučnika, pronalazača,
industrijalaca. Kada galamite o zajedničkom vlasništvu nad
sredstvima za proizvodnju, vi galamite o zajedničkom vlasništvu nad
umom. Naučio sam svoje štrajkače da je odgovor koji zaslužujete:
Samo pokušajte.
"Izjavljujete da niste u stanju da zauzdate sile nežive materije, pa
ipak, predlažete da ujarmite umove ljudi sposobnih da ostvare podvige
kojima se vi ne možete ni približiti. Izjavljujete da ne možete da
opstanete bez nas, a ipak predlažete da diktirate uslove opstanka.
Izjavljujete da smo vam potrebni, a dovoljno ste drski da svoje pravo
da vladate nama sprovodite nasiljem - i očekujete da ćemo se mi, koji
se ne plašimo te, za vas užasavajuće fizičke prirode, grčiti pri pogledu
na svakog glupana koji vas nagovori da mu izglasate šansu da
komanduje nama.
"Predlažete uspostavljanje društvenog poretka na osnovu sledećih
principa: niste sposobni da upravljate sopstvenim životom, a sposobni
ste da upravljate životima drugih - niste nespremni da živite u slobodi,
a spremni ste da postanete svemoćni vladalac - nemoćni ste da
zaradite za život koristeći svoju inteligenciju, a sposobni ste da
procenjujete političare i izglasate ih na položaje potpune moći nad
umetničkim delima koja nikada niste videli, nad naukama koje nikada
niste proučavali, nad ostvarenjima o kojima ništa ne znate, nad
gigantskim industrijskim granama gde vi, po sopstvenoj definiciji
svoje sposobnosti, ne biste bili u stanju da uspešno obavljate posao
pomoćnika podmazivača mašina.
"Taj idol u vašem kultu nule, taj simbol nemoći - urođeni zavisnik -
vaša je predstava o čoveku i merilo vrednosti, po tom liku žudite da
preoblikujete dušu. 'Ljudski je', vičete u odbranu izopačenosti, stižete
do unižavajućeg nivoa na kom se trudite da pojam ljudski dobije
značenje slabić, budala, pokvarenjak, lažov, gubitnik, kukavica,
prevarant, i da iz ljudske rase izgnate heroja, mislioca, proizvođača,
pronalazača, one snažne, čiste, one s ciljem - kao da osećati jeste
ljudski a razmišljati nije, kao da je ne uspeti ljudski a uspeti nije, kao
 j j j j j j
da je biti pokvaren ljudski a biti pun vrlina nije - kao da premisa
smrti čoveku odgovara, a premisa života ne.
"Da biste nas lišili časti, da biste nas onda lišili i bogatstva, oduvek
ste nas smatrali robovima koji ne zavređuju moralno priznanje.
Hvalite svaki poduhvat koji je, navodno, neprofitan, a osuđujete ljude
koji su stvorili profit, a zahvaljujući njemu je moguć i neprofitabilan
poduhvat. Smatrate da je 'od opšeg interesa' svaki projekt koji služi
onima koji ne plaćaju; nije u interesu javnosti da se obezbede usluge
onima koji plaćaju. 'Opšte dobro' je milostinja; trgovina nanosi štetu
javnosti. 'Opšte dobro' je dobro stanje onih koji dobra ne zarađuju; oni
koji ih zarađuju nemaju pravo na dobro stanje. Javnost su, po vama,
oni koji nisu uspeli da postignu bilo šta dobro, da stvore bilo šta
vredno; ko god je u tome uspeo, ko god je obezbedio dobra neophodna
za vaš opstanak, prestaje da biva deo javnosti i deo ljudske rase.
"Šta ste isključili u glavi da biste se mogli nadati da će vam proći
taj kal, prepun protivrečnosti, da tako zamišljate neko idealno društvo,
kada vam samo jedno 'ne' vaših žrtava ruši čitavu građevinu? Na
osnovu čega drski prosjak ima pravo da se razmeće ranama pred
boljima od sebe i da pretećim tonom moli za pomoć? Vičete, kao i on,
da računate na našu samilost, ali vaša tajna nada je moralni kod koji
vas je naučio da računate na našu krivicu. Očekujete da se u prisustvu
vaših mana, rana i promašaja osećamo krivima zbog svojih vrlina -
krivi jer uspešno živimo, krivi jer uživamo u životu, koji vi proklinjete,
a ipak nas molite da vam pomognemo da živite.
"Hteli ste da znate ko je Džon Galt? Ja sam prvi sposoban čovek
koji je odbio da sposobnost smatra krivicom. Ja sam prvi čovek koji
nije hteo da ispašta zbog svojih vrlina niti da dozvoli da ih neko
iskoristi kao sredstvo kojim će me uništiti. Ja sam prvi čovek koji nije
hteo da trpi mučenje onih koji su želeli da nestanem zbog privilegije
da ih održavam u životu. Ja sam prvi čovek koji im je rekao da mi
nisu potrebni, i da će, dok ne nauče da posluju sa mnom kao trgovci,
dajući vrednost za vrednost, morati da postoje bez mene, kao što ću i
ja postojati bez njih; onda ću ih pustiti da nauče ko ima potrebu, a ko
sposobnost - i da li je ljudski opstanak merilo čiji uslovi određuju
uslove opstanka.
 "Uradio sam smišljeno i namerno ono što se u istoriji činilo nemim
neučestvovanjem. Uvek je bilo inteligentnih ljudi koji su štrajkovali, iz
protesta i očajanja, ali nisu bili svesni značenja svojih postupaka.
Čovek koji se povuče iz javnog života da bi razmišljao, ali ne i delio
svoje misli s drugima - čovek koji resi da godine provodi u
anonimnosti manuelnog rada, da zadrži za sebe žar svog uma i
nikada mu ne da oblik, izraz, nikada ga ne učini stvarnim, odbijajući
da ga uvede u svet koji prezire - čovek kojeg je porazila odbojnost,
čovek koji se odrekao pre no stoje počeo, čovek koji radije odustaje
nego da se preda, čovek koji funkcioniše delićem svojih sposobnosti,
razoružan čežnjom za idealom koji ne nalazi - oni su u štrajku protiv
nerazuma, u štrajku protiv vašeg sveta i vaših vrednosti. Ali, ne
poznajući sopstvenu vrednost, oni napuštaju potragu za znanjem - u
mraku beznadežne indigniranosti, na koju imaju pravo iako to ne
znaju, vama prepuštaju moć stvarnosti i predaju podsticaje koji dolaze
iz njihovog uma - i nestaju ogorčeni na besciljnost, poput pobunjenika
koji nikada nisu shvatili protiv čega se bune, kao ljubavnici koji
nikada nisu otkrili svoju ljubav.
"Zloglasno vreme koje nazivate mračnim srednjim vekom zapravo
je era inteligencije u štrajku, kada su sposobni ljudi otišli u podzemlje
i živeli neotkriveni, učeći u tajnosti, i umirali uništavajući dela svog
uma, kada je samo nekolicina najhrabrijih mučenika ostajala da održi
ljudsku vrstu. Svaki period vladavine mističara bio je period
stagniranja i nemaštine, kada je najveći broj ljudi bio u štrajku protiv
postojanja, radio za manje od golog opstanka, ne ostavljajući
vladaocima da pljačkaju ništa sem otpadaka, odbijao da misli, da se
upušta u nove poduhvate, da proizvodi, kada je krajnji profiter i
vrhovni autoritet po pitanju istine ili neistine bio hir nekog pozlaćenog
degenerika iznad razuma, po božanskom pravu i milosti batine. Put
ljudske istorije niz je isključivanja u besplodnim razdobljima, koja su
podrivale vera i sila, sa tek ponekim kratkim izlivom sunčeve svetlosti,
kada bi oslobođena energija ljudi od uma izvela čuda u koja ste zurili,
kojima ste se divili, i koja ste hitro opet gasili.
"Ali, ovoga puta neće biti gašenja. Igra mističara je gotova.
Nestaćete u sopstvenoj nestvarnosti. Mi, ljudi od razuma, preživećemo.
 "Pozvao sam na štrajk mučenike koji vas nikada ranije nisu
napuštali. Dao sam im oružje koje im je nedostajalo: saznanje o
njihovoj moralnoj vrednosti. Naučio sam ih da je svet naš, da
polažemo pravo na njega, zahvaljujući vrlini i naklonosti činjenice da
je naš moral - moral života. Oni, velike žrtve, koji su proizveli sva čuda
u kratkotrajnim uzletima čovečanstva, oni, industrijalci, osvajači
materije, nisu otkrili prirodu svoga prava. Znali su da imaju moć. Ja
sam ih naučio da je i slava njihova.
"Vi, koji se usuđujete da nas smatrate moralno inferiornijima od
mističara koji tvrdi da poseduje natprirodnu viziju - vi, koji se bacate
poput lešinara na svaku opljačkanu paru, a ipak cenite čitača sudbine
više od njenog stvaraoca - vi, koji prezirete poslovne ljude jer su, po
vama, niski, a cenite svakog nazoviumetnika zbog njegove uzvišenosti
- koren vaših vrednosti je ta mističarska mijazma koja potiče iz
prvobitnih močvara, taj kult smrti koji proglašava poslovnog čoveka
nemoralnim jer vas održava u životu. Vi, koji tvrdite da žudite da se
uzdignete iznad grubih telesnih potreba, iznad teškog rada kojim biste
zadovoljili samo fizičke potrebe - koje rob fizičkih potreba: indus koji
radi od izlaska do zalaska sunca za ralom ručnog pluga za činiju
pirinča, ili Amerikanac koji vozi traktor? Ko je osvajač fizičke
realnosti: čovek koji spava na postelji od eksera, ili čovek koji spava
na madracu? Šta je spomenik trijumfu ljudskog duha nad materijom:
klicama izjedene udžerice na obali Ganga, ili atlantski obrisi
Njujorka?
"Ako ne uvidite odgovore na ova pitanja - i ne naučite da stanete s
punim poštovanjem pred ostvarenjima ljudskog uma - nećete još dugo
ostati na ovoj Zemlji, mi je volimo i ne dozvoljavamo da je prokunete.
Nećete se provuci kroz ostatak života Skratio sam redovni tok istorije i
omogućio vam da otkrijete cenu koju ste hteli da prebacite na leđa
drugima. Sada će se isušiti i poslednji ostaci vaše životne energije da
biste obezbedili nezarađeno obožavaocima i nosiocima smrt i. Ne
pretvarajte se da vas je porazila zlokobna stvarnost - porazila su vas
sopstvena izvrdavanja stvarnosti. Ne pretvarajte se da ćete nestati
zbog plemenitog ideala - nestaćete kao hrana mizantropima.
"Ali, onima među vama koji još uvek imaju trunku dostojanstva i
volju za život, nudim priliku da biraju. Izaberite da li želite da
 j j
nestanete zbog moralnosti u koju nikada niste verovali niti je
praktikovali. Zastanite na ivici samouništenja i ispitajte svoje
vrednosti i svoj život. Znali ste kako da inventarišete bogatstvo. Sada
inventarišite um.
"Od detinjstva s osećanjem krivice krijete tajnu da ne želite da
budete moralni, da ne želite da se žrtvujete, da se plašite i da mrzite
svoj kod, ali se ne usuđujete da to kažete ni sami sebi, da ste lišeni tih
moralnih 'nagona' koje drugi, navodno, imaju. Što ste manje osećali, to
ste glasnije proklamovali nesebičnu ljubav i servilnost prema
drugima, u strahu da ne otkriju vaše pravo lice, izdano, držano u
tajnosti, poput kostura u ormanu vašeg tela. A oni koji su istovremeno
bili i naivčine i prevaranti, slušali su i glasno odobravali, u strahu da
ne saznate da ga je istu neizgovorenu tajnu. Postojanje je za vas
ogromno pretvaranje, predstava koju izvodite jedni za druge, svaki s
osećanjem da je jedini krivac i nakaza, svako za moralni autoritet
uzima nešto nepoznato, poznato samo drugima, svako krivotvori
stvarnost onako kako misli da se od njega očekuje, a samo neki imaju
hrabrosti da izađu iz začaranog kruga.
"Kakav god da ste nečasni kompromis napravili sa svojim
nepraktičnim verovanjem, kakvo god bedno poravnanje, polucinično,
polupraznoverno, još uspevate da održite, još je u vama koren svega,
smrtonosni princip: verovanje da moralno i praktično predstavljaju
suprotnost. Od detinjstva bežite, užasnuti, od izbora koji nikada niste
smeli da sagledate u potpunosti: ako je praktično - sve što praktikujete
da biste preživeli, sve što funkcioniše, što uspeva, ostvaruje vaš cilj, sve
što vam donosi hranu i radost, sve što vam koristi - zapravo zlo, a
dobro je, moralno, ono nepraktično, ono što propada, uništava,
osujećuje, što vas povređuje i donosi vam samo gubitke ili boli - onda
je vaš izbor: biti moralan ili živeti.
"Jedini rezultat takve ubistvene doktrine jeste to da je moral
odstranjen iz života. Stigli ste do uverenja da moralni zakoni nemaju
veze sa životom, samo su smetnja i pretnja, da je čovekovo postojanje
amoralna džungla u kojoj sve prolazi i sve da je rezultate. A u toj
magli promenljivih definicija, koja se spuštala na zaleđeni mozak,
zaboravili ste da su zla koja vaša ideologija osuđuje - vrline
neophodne za život; poverovali ste da je pravo zlo praktični način
 j
postojanja. Zaboravljajući da je nepraktično 'dobro' zapravo
žrtvovanje, verujete da je nepraktično imati samopoštovanja;
zaboravljajući da je praktično 'zlo' proizvodnja, verujete da je
praktično pljačkati.
"Ljuljajući se poput bespomoćne grane na vetrometini moralne
divljine koje nema ni na jednoj karti, ne usuđujete se ni da do kraja
budete zli niti da do kraja živite. Kada ste pošteni, osećate odbojnost
jer ste naivčine; kada varate, osećate užasnutost i sram, i od bola raste
osećanje da vam je to prirodno stanje. Sažaljevate ljude kojima se
divite, verujete da su osuđeni na propast; zavidite ljudima koje mrzite,
verujete da su gospodari postojanja. Osećate da ste razoružani kada
naiđete na protuvu, verujete da zlo mora da pobedi, pošto je moral
nemoćan, nepraktičan.
"Moral je, po vama, fantomsko strašilo, sačinjeno od dužnosti,
dosade, kazne, bola, kombinacija vašeg prvog učitelja i sadašnjeg
poreznika; to strašilo stoji na pustopoljini i štapom rasteruje sve u
čemu uživate - a primeri uživanja su, po vama, alkoholom natopljen
mozak, bezumna drolja, otupeli moron koji ulaže novac u neku trku
životinja, pošto uživanje ne može biti moralno.
"Ako spoznate u šta zapravo verujete, otkrićete trostruku osudu -
sebe, života, vrline - u grotesknom zaključku do kojeg ste došli: da
verujete da je moral nužno zlo.
"Pitate se zašto živite bez dostojanstva, volite bez žara i umirete bez
bunta? Pitate se zašto, u šta god da pogledate, vidite samo pitanja bez
odgovora, zašto živite rastrzani nemogućim konfliktima, zašto život
provodite nasukani na iracionalne ograde u pokušaju da izbegnete
veštačke izbore, kao što su duša ili telo, um ili srce, sigurnost ili
sloboda, lična dobit ili opšte dobro?
"Uzvikujete da nema odgovora? Kako ste mislili da ih pronađete?
Odbijate sredstvo opažanja - um - a onda se žalite da je vaseljena
velika misterija. Bacite ključ, a onda se tužite da su vam sva vrata
zaključana. Krenete u potragu za iracionalnim, a onda proklinjete
postojanje zato što nema smisla.
"Ograda pred kojom stojite dva sata - dok slušate moje reči i
pokušavate da ih izbegnete - jeste kukavička formula sadržana u
rečenici: 'Ali, ne moramo ići u ekstreme!' Taj ekstrem koji ste se uvek
 j j
trudili da izbegnete jeste priznanje da je stvarnost konačna, da A jeste
A i da istina jeste istinita. Moralni kod koji je nemoguće sprovesti u
delo, kod koji zahteva nesavršenstvo ili smrt, naučio vas je da ideje
rastvarate u magli, da ne dozvolite postojanje čvrstih definicija, da
svaki pojam smatrate približnim i svako pravilo ponašanja elastičnim,
da izvrdate svako načelo, da pravite kompromis bez obzira na to o
kakvoj se vrednosti radi, da idete uvek sredinom puta. Iznudio je vaš
pristanak na natprirodne apsolute i tako vas primorao da odbacite
apsolut prirode. Onemogućio je donošenje moralnih sudova i tako vas
učinio nesposobnim da racionalno rasuđujete. Kod koji vam je
zabranio da se prvi bacite kamenom, zabranio vam je da priznate da
kamenje postoji i da znate kada vas, i da li, kamenuju.
"Čovek koji odbija da sudi, koji se niti slaže niti ne slaže, koji izjavi
da ništa nije apsolutno i veruje da tako izbegava odgovornost,
odgovoran je za svu krv koja se proliva u svetu. Stvarnost jeste
apsolutna, postojanje jeste apsolutno, čestica prašine jeste apsolutna, a
takav je i ljudski život. Da li živite ili umirete, jeste apsolut. Da li imate
parče hleba ili nemate, jeste apsolut. Da li jedete svoj hleb ili gledate
kako nestaje u stomaku pljačkaša, jeste apsolut.
"Svaka medalja ima dve strane: jedna je dobra, druga loša, ali je
sredina uvek zlo. Čovek koji nije u pravu ipak zadržava nekakvo
poštovanje prema istini, makar samo time što prihvata odgovornost
izbora. Ali čovek u sredini je nitkov koji isključuje istinu, pretvarajući
se da nema izbora niti vrednosti, i voljan je da sedi tokom bitke, da
unovči krv nevinih, da puzi do krivih, raspolaže pravdom osuđujući i
pljačkaša i opljačkanog na zatvor, sukobe rešava tako što i misliocu i
ludi naređuje da se nađu na pola puta.
"U kompromisu hrane i otrova samo smrt je pobednik. U svakom
kompromisu između dobra i zla samo zlo može biti na dobitku. U
transfuziji krvi koja cedi dobrog i hrani zlog, onaj koji sklapa
kompromis liči na gumenu transfuzionu cev.
"Vi, koji ste pola racionalni a pola kukavice, upuštate se u
prevarantsku igru sa stvar nošću, ali ste sami žrtva prevare. Kada se
vrline svedu na približne vrednosti, tada zlo stiče snagu apsoluta;
kada čestiti odustanu od lojalnosti beskompromisnom cilju, nitkovi
postaju lojalni - a dobijate nepriličan prizor šćućurene, nagađalačke,
 j j j g
izdajničke dobrote i samozadovoljnog, beskompromisnog zla. Kao što
ste se predali mističarima mišica kada su vam rekli da je tvrdnja da
nešto znate - neznanje, tako im se sada predajete kada zavrište da je
nemoralno izražavati moralni sud. Kada uzviknu da je sebično biti
siguran da si u pravu, vi ih brže-bolje uveravate da ni u šta niste
sigurni. Kada uzviknu da je nemoralno držati se sopstvenih ubeđenja,
uveravate ih da nemate nikakvih ubeđenja. Kada razbojnici evropskih
narodnih republika zareže da ste krivi zbog netolerantnosti, jer svoju
želju da živite i njihovu želju da vas ubiju ne smatrate razlikom u
mišljenju - skupite se i zdušno ih uveravate da niste netolerantni
prema nijednom užasu. Kada bosonoge skitnice u nekoj buvari u Aziji
poviču na vas: Kako se usuđujete da budete bogati? - izvinjavate se i
molite ih da budu strpljivi, obećavajući da ćete razdeliti sve što imate.
"Stigli ste u slepu ulicu izdaje koju ste počinili kada ste prihvatili
da nemate pravo na postojanje. Nekada ste verovali da je to samo
kompromis: složili ste se da je loše živeti samo za sebe, a moralno
živeti za decu. Onda ste se složili da je sebično živeti za decu, a
moralno živeti za zajednicu. Onda ste se složili da je sebično živeti za
zajednicu, a moralno živeti za zemlju. Sada dozvoljavate da ovu,
najveću zemlju na svetu, proždire ološ iz svakog kutka zemaljske
kugle, i pri tom se slažete da je sebično živeti za svoju zemlju i da je
vaša moralna dužnost da živite za čitavu planetu. Ko nema pravo na
život nema pravo ni na vrednosti, i neće ih zadržati.
"Na kraju puta uzastopnih izdaja, lišeni oružja, sigurnosti, časti,
činite i poslednje delo izdaje i potpisujete peticiju intelektualnog
bankrota: dok mističari mišica iz narodnih republika izjavljuju da su
zatočnici razuma i nauke, vi se slažete s njima i hitate da izjavite da je
vera vaše glavno načelo, da je razum na strani vaših uništitelja, ali je
vera vaša. Do poslednje trunke racionalnog poštenja u zabludelim,
zbunjenim glavama vaše dece, izjavljujete da nemate nikakav
racionalni argument da podržite ideje koje su stvorile ovu zemlju, da
nema racionalnog opravdanja za slobodu, vlasništvo, pravdu, prava,
da oni počivaju na nekom mističnom shvatanju, i da se u njih može
samo verovati, da je po razumu i logici neprijatelj u pravu, ali je vera
iznad razuma. Govorite deci da je racionalno pljačkati, mučiti,
porobljavati, oduzimati posede, ubijati, ali da moraju da se odupru
 j j j
izazovu da slede razum i da se moraju disciplinovano držati
iracionalnosti - da su neboderi, fabrike, radio-aparati, avioni, proizvod
vere i mističarske intuicije, dok su koncentracioni logori, streljački
odredi i glad proizvod razumnog načina postojanja - da je industrijska
revolucija bila revolt ljudi od vere u eri razuma i logike poznatoj kao
srednji vek. Istovremeno, u istom dahu, istom detetu, govorite da će
pljačkaši koji vladaju narodnim republikama nadmašiti ovu zemlju po
materijalnoj proizvodnji, pošto su oni predstavnici nauke, ali da je loše
biti zainteresovan za materijalno bogatstvo, da materijalni napredak
treba odbaciti - izjavljujete da su pljačkaški ideali plemeniti, mada oni
zapravo u njih ne veruju, dok vi verujete; da je cilj vaše borbe protiv
pljačkaša ostvarenje njihovih ciljeva, sami ih ne mogu ostvariti, ali vi
možete; da pravi način da se čovek bori protiv njih jeste da prvi stigne
do cilja i sam razdeli sopstveno bogatstvo. Onda se pitate zašto se
vaša deca pridružuju narodnim razbojnicima ili postaju poluludi
delinkventi, pitate se zašto je pljačkaška teritorija sve bliža vašim
vratima - i krivite za to ljudsku glupost, govoreći da su mase imune
na razum.
"Brišete u glavi otvorene, javne prizore pljačkaške borbe protiv
razuma i činjenicu da su s uzice pustili najkrvavije užase, da
kažnjavaju zločin mišljenja. Brišete činjenicu da su mnogi mističan
mišica počeli kao mističari duha, da se neprestano preobražavaju
jedni u druge, da su ljudi koje nazivate materijalistima i
spiritualistima samo polovina istog, seciranog ljudskog bića, koje
neprestano traži ispunjenje, idući od uništavanja tela do uništavanja
duše i natrag - da trče s vaših koledža preko robovskih obora u Evropi
do otvorenog kolapsa u mističarsko blato indije, tražeći sklonište od
realnosti, beg od ljudskog uma.
"Brišete sve to i držite se licemerne 'vere', da biste izbrisali
saznanje da je uporište pljačkaša u vama, u vidu vašeg moralnog
koda - da pljačkaši konačno i dosledno primenjuju moral koji sami
delimično sprovodite, a delimično izbegavate - da ga sprovode u delo
na jedini mogući način: pretvaranjem zemlje u žrtvenu peć - da vam
moral zabranjuje da im se suprotstavite na jedini mogući način: da
odbijete da postanete žrtvena životinja i da ponosno istaknete svoje
pravo na postojanje - a da biste se borili protiv njih do kraja, i
potpuno ispravno, morate se odreći svog morala.
"Brišete sve to jer je vaše samopoštovanje vezano za tu mističnu
'nesebičnost', a nikada je niste posedovali niti praktikovali, i potrošili
ste tolike godine pretvarajući se da vas i pomisao da je osudite
ispunjava užasom. Ništa nije vrednije od samopoštovanja, a vi ste ga
uložili u lažno osiguranje - i sada vas je vaš moral uhvatio u klopku,
pa ste primorani da samopoštovanje štitite boreći se za ideologiju
samouništenja. To je crni humor na vaš račun: ta potreba za
samopoštovanjem, koju niste u stanju ni da objasnite ni da definišete,
pripada mojoj moralnosti, ne vašoj; to je objektivni simbol mog koda,
to je moj dokaz u vašoj duši.
"Po osećanju koje ne zna da prepozna, a koje potiče iz prvog
trenutka svesti o postojanju, od otkrića da mora da bira, čovek zna da
je njegova očajnička potreba za samopoštovanjem stvar života ili
smrti. Kao biće s voljom i svešću, zna da mora da bude svestan svoje
vrednosti da bi održao život. Zna da mora biti ispravan; pogrešan
postupak može biti opasan po njegov život; biti pogrešna osoba, biti
zao, znači ne biti vredan postojanja.
"Svaki čin u čovekovom životu mora biti voljan; dolaženje do hrane
ili konzumiranje hrane podrazumeva da je onaj ko se održava u životu
vredan očuvanja; svako zadovoljstvo koje želi da doživi podrazumeva
da je onaj koji za njim žudi dovoljno vredan da pronađe uživanje. On
nema izbora kada se radi o potrebi za samopoštovanjem, jedini njegov
izbor je standard na osnovu kojeg ga procenjuje. A fatalnu grešku čini
kada ovaj merni instrument, koji služi zaštiti života, prebaci na
funkciju njegovog uništavanja, kada odabere standard suprotan
postojanju, i samopoštovanje suprotstavi stvarnosti.
"Svaka bezrazložna sumnje u sebe, svaki osećaj niže vrednosti i
tajne bezvrednosti jeste, zapravo, čovekov skriveni strah od
nesposobnosti da se nosi s postojanjem. Ali, što je zaplašeniji, to se
čvršće drži ubilačkih doktrina, koje ga guše. Niko ne može preživeti
trenutak kada samog sebe proglasi neiskupivo zlim; uradi li to, sledeći
korak je ludilo ili samoubistvo. Da bi to izbegao - ako je odabrao
neracionalna merila - krivotvoriće, izbegavaće, brisače; samome sebi
će prevarom oduzeti samopoštovanje boreći se da očuva iluziju,
 j j
umesto da otkrije njen nedostatak. Plašiti se suočavanja s nekim
pitanjem znači verovati da je ono najgore istina.
"Nije počinjeni zločin zarazio vašu dušu stalnim osećanjem krivice,
nisu to vaši neuspesi, greške ili mane, već čin brisanja, kojim
pokušavate da ih izbegnete - nije to nikakav prvobitni greh, nepoznata
mana stečena pre rođenja, već saznanje i činjenica da imate jedan
osnovni nedostatak, da ste suspendovali um, odbili da razmišljate.
Strah i osećanje krivice su vaša hronična osećanja, stvarna, i vi ih
zaslužujete, ali ona ne potiču od površnih razloga koje izmišljate da
biste maskirali njihov uzrok, ne potiču od vaše sebičnosti, slabosti ili
neznanja, već od stvarne i osnovne pretnje vašem postojanju; strah, jer
ste napustili oružje koje vam omogućava opstanak, osećanje krivice,
jer znate da ste to svojevoljno učinili.
"Suština koju ste izdali jeste vaš um; samopoštovanje jeste
pouzdanje u sopstvenu sposobnost razmišljanja. Ego za kojim tragate,
ono suštinsko vi, koje se ne da izraziti ni definisati, ne čine ni osećanja
ni neartikulisani snovi, već intelekt, taj sudija vašeg sopstvenog
vrhovnog suda, a opozvali ste ga da biste lebdeli u milosti nekakvog
nadri-autoriteta koji opisujete kao svoj 'osećaj'. Onda se vučete po
mraku koji ste sami stvorili, u očajničkoj potrazi za bezimenom
vatrom, proganjani sve bledom i bledom vizijom zore koju ste ugledali
i izgubili.
"Obratite pažnju na istrajnost legende o negdašnjem ljudskom raju
u mitologijama čovečanstva, gradu Atlantidi, rajskom vrtu ili nekom
kraljevstvu savršenstva, oni su uvek iza nas. Koren te legende postoji,
ali ne u prošlosti naše rase, već u prošlosti svakoga čoveka. Još uvek
je u vama očuvan osećaj - ne čvrst poput sećanja, već razliven poput
bola beznadežne čežnje - da ste negde u prvim godinama detinjstva,
pre no što ste naučili da se pokoravate, da upijate teror nerazuma i da
sumnjate u vrednost svog uma, poznavali onaj blistavi vid postojanja,
poznavali nezavisnost racionalne svesti pred otvorenom vasionom. To
je raj koji ste izgubili, za kojim tragate - i na vama je da ga ponovo
dosegnete.
"Neki od vas nikada neće saznati ko je Džon Galt. Ali, oni među
vama koji su bar jednom spoznali trenutak ljubavi prema postojanju i
ponosa jer su mu dostojan ljubavnik, trenutak u kojem su pogledali
 j j j j g
zemlju i dozvolili sebi da joj tim pogledom odaju priznanje, spoznali su
šta znači biti čovek, a ja - ja sam samo čovek koji je znao da se ta
spoznaja ne sme izdati. Ja sam čovek koji zna šta je to omogućava i
koji je rešio da je stalno primenjuje i bude ono što ste vi iskusili i bili
tog jednog trenutka.
"Vi morate da odlučite. Do takve odluke - posvećenosti svojim
najvišim mogućnostima - dolazi se prihvatanjem činjenice da ste
najplemenitije delo počinili kada ste umom shvatili da dva i dva jesu
četiri.
"Ko god da ste - vi koji ste sami s mojim recima u ovom trenutku,
bez ičega sem poštenja da vam pomogne da shvatite - još uvek imate
mogućnost da budete ljudsko biće, ali po cenu da počnete od početka,
da stanete ogoljeni pred lice stvarnosti i, poništavajući skupu grešku
istorije, izjavite: Postojim, dakle, mislim.
"Prihvatite neopozivu činjenicu da vam život zavisi od uma.
Priznajte da sva vaša borba, sve vaše sumnje, sve što ste krivotvorili,
sva okolišanja, zapravo, predstavljaju očajnički pokušaj da pobegnete
od odgovornosti voljne svesti - potragu za automatskim saznanjima,
instinktivnim ponašanjem, intuitivnom sigurnošću - i dok ste to
nazivali težnjom ka anđeoskom stanju, zapravo ste tražili životinjsko
stanje. Prihvatite kao moralni ideal zadatak da postanete čovek.
"Nemojte reći da se plašite da verujete svom umu jer znate tako
malo. Jeste li bezbedni ako se prepustite mističnom i odbacite to malo
što znate. Živite i radite u granicama svog znanja i širite ga do
granica svog života. Iskupite um iz zalagaonica autoriteta. Prihvatite
činjenicu da niste sveznajući, ali da vas ni pretvaranje da ste zombi
neće učiniti sveznajućim - da vaš um može da pogreši, ali da vas
bezumnost neće učiniti nepogrešivim - da je greška koju sami
napravite bezbednija od deset istina koje prihvatite na poverenje. jer
ako pogrešite, imate mogućnost da to ispravite, a tuđe istine vam
uništavaju sposobnost da razlikujete istinu od pogreške. Umesto sna o
sveznajućem automatu, prihvatite činjenicu da do svih saznanja ćovek
mora doći sopstvenom voljom i sopstvenim trudom, i to ga uzdiže u
vasioni, to je njegova priroda, moral, njegova veličina.
"Odbacite tu neograničenu slobodu zla koja se sastoji od izjava da
je čovek nesavršen. Po kakvim merilima proklinjete zlo kada ga
j j g
tražite? Prihvatite činjenicu da u oblasti morala ništa manje od
savršenstva ne prolazi. Ali, savršenstvo se ne meri mističnim
zapovestima da se praktikuje nemoguće, i vaš moralni ugled se ne
meri stvarima koje ne možete da birate. Čovek ima samo jedan izbor:
misliti ili ne, i to je merilo njegove vdine' Moralno savršenstvo je
nenarušena racionalnost - ne stepen vaše inteligencije, već potpuna,
nemilosrdna upotreba uma, ne širina znanja, već prihvatanje razuma
kao apsoluta.
"Naučite da razlikujete greške načinjene iz neznanja od ogrešenja
o moral. Greška iz neznanja nije moralni nedostatak, ako ste voljni da
je ispravite; samo bi mističar o ljudima prosuđivao na osnovu
nemogućih merila, automatskog sveznanja. Ali, ogrešenje o moral je
svesni izbor da počinite zlo, svojevoljno izbegnete saznanje, ili na neko
vreme ucinite sopstveni vid ili misao. Ono što ne znate nije moralna
optužba protiv vas, ali ono što odbijate da saznate pogan je koja vam
raste u duši. Dopustite sve greške iz neznanja: ne praštajte i ne
prihvatajte nikakva ogrešenja o moral. Dajte svima koji žele da znaju
priliku da se odbrane, ali smatrajte potencijalnim kriminalcima
predstavnike bezobzirne izopačenosti koji nešto zahtevaju od vas,
govoreći da razloge niti imaju niti traže, prokiamujući. kao dozvolu, da
'prosto osećaju' - ili one koji odbijaju neoborivi argument recima: to je
samo logika, što znači: to je samo stvarnost. Nasuprot stvarnosti samo
je oblast" premisa smrti.
"Prihvatite činjenicu da vam je ostvarenje lične sreće jedini
moralni cilj u životu, i da je sreća - ne bol niti bezumno udovoljavanje
svojim hirovima - dokaz vašeg moralnog integriteta, ona je dokaz i
posledica odanosti dostignućima, uzrokovanim vašim vrednostima.
Sreća je ta odgovornost koje ste se plašili, zahtevala je racionalnu
disciplinu, a niste mislili da ste za nju sposobni jer niste dovoljno
cenili sebe - i uznemirujuća učmalost vaših dana je spomenik
okretanju glave pred saznanjem da nikakav moral ne može da zamem
sreću, da nema prezira vrednije kukavice od čoveka koji je napustio
bitku za radost, i plaši se da ostvari svoje pravo na postojanje, bez i
onoliko hrabrosti i odanosti životu koliko ima ptica ili cvet koji se
uzdiže ka suncu. Odbacite zaštitne krpe tog poroka nazivanog vrlinom
- poniznosti; naučite da vrednujete sebe, što znači: borite se za sreću -
 j
o kada shvatite da je ponos zbir svih vrlina, shvatićete kako se živi
kao čovek.
"Prvi je korak ka samopoštovanju da shvatite da kao znak
kanibalizma treba tretirati zahtev za pomoć Ko zahteva, taj tvrdi da je
vaš život njegovo vlasništvo - i koliko god da je takav zahtev gnusan,
ima nešto još gnusnije: vaše pristajanje. Pitate da li je ispravno pomoći
drugome? Nije - ako on to smatra svojim pravom ili vašom moralnom
obavezom. Jeste - ako to želite, i ta želja potiče iz vašeg sopstvenog,
sebičnog zadovoljstva zbog vrlina koje taj čovek poseduje i njegovih
nastojanja. Patnja sama po sebi nije vrednost; to je čovekova borba
protiv patnje. Ako odlučite da pomognete čoveku koji se muči, uradite
to samo zbog njegovih vrlina, njegove borbe da se oporavi, njegovih
racionalnih dostignuća, ili zato što pati zbog nanesene nepravde; tada
je vaš postupak još uvek trgovina, a njegove vrline su plata za vašu
pomoć. Pomagati čoveku bez vrlina, zbog njegove patnje kao takve,
prihvatati njegove mane, njegovu potrebu, kao nešto što mu da je
pravo na pomoć - znači prihvatiti hipoteku u iznosu od nula za
vrednost. Čovek bez vrlina mrzi postojanje i ponaša se u skladu s
premisom smrti; pomagati njemu znači odobravati njegovu zlobu i
podržavati njegov razorni put. Da je reč i o jednoj pari, koja vam ništa
ne predstavlja, ili ljubaznom ali nezasluženom osmehu, poštovanje
ukazano nuli je izdaja života i svih koji se bore da ga održe. Takvim je
parama i takvim osmesima sagrađen vaš svet.
"Nemojte reći da je moj moral suviše teško sprovesti u delo i da ga
se plašite, kao što se plašite svega nepoznatog. Sve trenutke života
doživeli ste zahvaljujući vrednostima mog koda. Ali, vi ste ga ugušili,
negirali, izdali. Neprestano ste žrtvovali vrline manama, najbolje među
vama radi najgorih. Pogledajte oko sebe: ono što ste uradili društvu,
uradili ste prvo u svojoj duši; prvo je slika drugoga. Ta sumorna ruina,
vaš svet, fizički je oblik izdaje vrednosti, prijatelja, branilaca,
budućnosti, zemlje, sebe.
"Mi - koje sada zovete, ali vam se više nećemo odazvati - mi smo
živeli među vama, ali nas niste spoznali, niste hteli da razmislite i
uvidite šta predstavljamo. Niste prepoznali motor koji sam izumeo - i
on je postao, u vašem svetu, hrpa mrtvog otpada. Niste prepoznali
heroja u svojoj duši - i niste me prepoznali kada sam prolazio ulicom
 j j j
pored vas. Kada ste očajnički dozivali nedostižni duh, za koji ste mislili
da je napustio vaš svet, dali ste mu moje ime, ali ste zapravo dozivali
samopoštovanje. Nećete vratiti jedno bez drugog.
"Niste odali priznanje ljudskom umu i pokušali ste da vladate
ljudskim bićima silom - i oni koji su se pokorili nisu imali um koji bi
predali, a oni koji su ga imali nisu se pokorili. Stoga se genijalni čovek
u oblasti proizvodnje u vašem svetu maskirao u razvratnika i postao
razaratelj bogatstva, odlučivši da uništi svoje bogatstvo umesto da ga
preda oružju. Mislilac, čovek od razuma, preuzeo je u vašem svetu
ulogu pirata, da bi svoje vrednosti odbranio, silom protiv sile, umesto
da se pokori vladavini brutalnosti. Da li me čujete, Fransisko
d'Ankonija i Ragnare Danešelde, moji prvi prijatelji, moji saborci, moji
prijatelji otpadnici, u čije ime i čiju čast sada govorim?
"Nas trojica smo započeli to što sada dovršavam. Nas trojica smo
rešili da osvetimo ovu zemlju i oslobodimo njenu zarobljenu dušu. Ova
zemlja, najveća od svih, sagrađena je na principima moga morala - na
nepovredivoj nadmoći ljudskog prava da postoji - ali, vi ste se plašili
da je priznate i živite u skladu s njom. Gledali ste ostvarenje kojem
nema ravnog u istoriji i pljačkali njegove plodove, brisali njegov
uzrok. Pred tim spomenikom ljudskom moralu, u obliku fabrike,
autoputa ili mosta - proklinjali ste ovu zemlju kao nemoralnu, njen
napredak kao 'materijalističku pohlepu', izvinjavali se zbog veličine
ove zemlje idolu praiskonskog gladovanja, trulom evropskom idolu,
leproznom mističaru protuvi.
"Ova zemlja - proizvod razuma - nije mogla opstati na moralu
žrtve. Nju nisu podigli ljudi koji su žudeli da sebe prinesu kao žrtvu,
niti ljudi koji su tražili milostinju. Ona nije mogla postojati na
mističarskom rascepu čovekove duše i tela. Nije mogla živeti po
mističarskoj doktrini koja je proklinjala ovu zemlju kao zlu i one koje
su uspeli na zemlji jer su izopačeni. Od početka, ova zemlja je pretnja
drevnoj vladavini mistika. U blistavoj, burnoj eksploziji u mladosti, ova
zemlja je pokazala nevernom svetu kakva je veličina dostupna čoveku,
kakva je sreća moguća na zemlji. Bilo je jedno ili drugo: Amerika ili
mističari. Mističari su to znali; vi niste. Dozvolili ste im da vas zaraze
obožavanjem potrebe - i ova je zemlja izrasla u diva s patuljastom
dušom, njena živa duša proterana je u podzemlje da mukotrpno radi i
 j j j
hrani vas u tišini, neimenovana, nepočastvovana, negirana, a njena je
duša i heroj: industrijalac. Čujete li me sada, to je Henk Rirden,
najveća od svih žrtava koju sam osvetio?
"Ni on, niti bilo ko od nas, neće se vratiti sve dok put ka ponovnoj
izgradnji zemlje ne bude čist - dok nam se krš od morala žrtve ne
skloni s puta. Politički sistem jedne zemlje se zasniva na njenom
moralnom kodu. Ponovo ćemo sagraditi američki sistem na moralnoj
premisi koja je u temelju ove zemlje, a prema njoj ste se ophodili kao
prema okrivljenom u podzemlju, mahnitom, izbegavajući sukob
između te premise i mistične moralnosti: premise da je čovek sam sebi
cilj, ne sredstvo za ostvarenje tuđih ciljeva, da su čovekov život,
njegova sloboda, njegova sreća - njegovi, po neotuđivom pravu.
"Vi koji ste izgubili predstavu o pravu, vi koji se klackate nemoćno,
neopredeljeni između tvrdnje da su prava božiji dar, natprirodni dar
koji treba prihvatiti s verom, i tvrdnje da su prava dar društva, koja
ono može proizvoljno kršiti - izvor ljudskih prava nije božanski zakon
niti kongresni zakon, već zakon identiteta. A jeste A - i čovek jeste
čovek. Prava su uslov postojanja, ljudska priroda ih zahteva da bi
opstala. Ako čovek želi da živi na zemlji, pravo je da koristi svoj
mozak, pravo je da se ponaša po slobodnoj proceni, pravo je da radi
za svoje vrednosti i da zadržava proizvode svog rada. Ako je život na
zemlji njegov cilj, ima pravo da živi kao racionalno biće: priroda mu
ne dozvoljava iracionalnost Svaka grupa, banda, nacija koja pokuša
da negira ljudska prava, greši, što znači: čini zlo, što znači: radi protiv
života.
"Prava su moralni pojam - a moral je stvar izbora. Ljudi ne moraju
da izaberu opstanak kao merilo svojih pravila i zakona, ali ne mogu
da prenebregnu činjenicu da je alternativa društvo ljudoždera,
kratkotrajno jer proždire sve najbolje u sebi, i propada poput rakom
izjedenog tela; bolesni su pojeli zdrave, iracionalni racionalne. Takva je
bila sudbina vaših društava u istoriji, ali ste izbegavali da spoznate
uzrok. Ovde sam da bih ga otkrio: odmazdu sprovodi zakon identiteta,
njemu ne možete pobeći. Kao što jedan čovek ne može živeti
iracionalno, tako ne mogu ni dva čoveka, ni dve hiljade, ni dva
miliona ljudi. Kao što čovek ne može uspeti ako se suprotstavlja
stvarnosti, tako ne može ni nacija, ni zemlja, ni planeta. A jeste A.
Ostalo je stvar vremena, njega obezbeđuje velikodušnost žrtava.
"Kao što čovek ne može postojati bez tela, tako nikakva prava ne
mogu postojati bez prava da se ona prevedu u stvarnost - da se
razmišlja, radi i da se zadrže plodovi rada - što znači: pravo svojine.
Modernim mističarima mišica koji vam nude varijivu alternativu u
obliku 'ljudskih prava' nasuprot 'pravu svojine', kao da jedno može
postojati bez drugog, ovo je poslednji, groteskni pokušaj da ožive
doktrinu o duši u sukobu s telom. Samo duh može postojati bez
materijalne svojine; samo rob može raditi bez prava na proizvode svog
truda. Doktrina o ljudskim pravima kao superiornijim u odnosu na
prava svojine jednostavno kaže da neka ljudska bića imaju pravo da
druge učine svojinom; pošto sposobni nemaju šta da dobiju od
nesposobnih, ona znači pravo nesposobnih da poseduju bolje od sebe i
da ih koriste kao marvu za proizvodnju. Ko god smatra ovo ljudskim i
ispravnim, nema pravo na titulu 'ljudski'.
"Pravo vlasništva potiče od zakona kauzalnosti. Čovekov um i rad
stvaraju sve posede i sva bogatstva. Kao što nema posledica bez
uzroka, tako nema bogatstva bez njegovog izvora: inteligencije. Ne
možete prisiliti inteligenciju da radi: ko je u stanju da misli neće raditi
pod prinudom, a oni koji hoće, neće proizvesti mnogo više od cene
biča kojim ih držite porobljene. Do proizvoda uma možete doći samo
pod uslovima njegovog vlasnika, trgovinom i slobodnom voljom.
Svaka druga politika ljudi prema vlasništvu jednog čoveka jeste
politika kriminalaca, bez obzira na to koliko ih je. Kriminalci su
divljaci koji delaju kratkoročno i gladuju kada im divljač nestane -
kao što vi danas gladujete, vi koji verujete da kriminal može biti
'praktičan' ako vaša vlada dekretom proglasi pljačku zakonitom, a
otpor pljački nezakonitim.
"Jedini ispravan cilj vlade jeste zaštita ljudskih prava, što znači:
zaštita od fizičkog nasilja. Prava vlada je samo policajac, izvršilac
čovekovog prava na samoodbranu i, kao takva, može pribeći sili samo
protiv onih koji su započeli s primenom sile. Jedine ispravne funkcije
vlade jesu: policija, da vas štiti od kriminalaca; vojska, da vas štiti od
stranih zavojevača; i sudovi, da štite vašu svojinu i ugovore od kršenja
i zloupotrebe drugih, da rešavaju sporove na osnovu racionalnih
 g j
pravila, po objektivnom zakonu. Ali, vlada koje počne da upotrebljava
silu protiv ljudi koji nikoga ni na šta ne prisiljavaju, da oružjem
prisiljava razoružane žrtve, predstavlja moru, paklenu mašineriju
smišljenu da potpuno uništi moral: takva vlada izvrće svoju jedinu
moralnu svrhu i s uloge zaštitnika prelazi na ulogu čovekovog
najsmrtonosnijeg neprijatelja, s uloge policajca na ulogu kriminalca
koji ima pravo da silom vlada žrtvama, lišenim prava na
samoodbranu. Takva vlada umesto morala donosi sledeće pravilo
društvenog ponašanja: možete raditi šta god hoćete svom susedu, pod
uslovom da je vaša banda veća od njegove.
"Samo divljak, luda ili beskičmenjak može pristati na postojanje
pod takvim uslovima, ili pristati da sabraći da blanko ček na sopstveni
život i um, da prihvati verovanje da drugi imaju pravo da raspolažu
njime kako žele, da je volja većine svemoćna, da fizička sila mišica i
brojeva predstavlja zamenu za pravednost, stvarnost i istinu. Mi, ljudi
od uma, mi, trgovci, ni gospodari ni robovi, ne poslujemo blanko
čekovima, niti ih dozvoljavamo. Ne živimo i ne radimo s bilo kakvim
oblikom neobjektivnog.
"Sve dok ljudi u eri divljaštva nisu saznali za pojam objektivne
stvarnosti i dok su verovali da fizičkom prirodom upravlja ćud
nepoznatih demona - nikakva misao, nauka, proizvodnja nisu bile
moguće. Tek kada su ljudi otkrili da je priroda čvrsti, predvidivi
apsolut, mogli su da se oslone na svoje znanje, da odaberu put,
planiraju budućnost i da polako izađu iz pećine. Sada ste modernu
industriju, s celokupnim složenim i preciznim naučnim aparatom,
vratili pod vlast nepoznatih demona - nepredvidive moći hirova
skrivenih, gadnih, malih birokrata. Seljak se neće truditi nijedno leto
ako ne može da izračuna kakve su mu mogućnosti da dođe do žetve, a
vi očekujete da industrijski giganti - koji planiraju za više decenija,
ulažu u poslove koje obavljaju generacije ljudi, a ugovore sklapaju na
devedeset devet godina - i dalje funkcionišu i proizvode ne znajući
kakav će se kapric u glavi nekog službenika sručiti na njih, u bilo kom
trenutku, i sa zemljom im sravniti sav trud. Skitnice i fizički radnici
žive i planiraju jedan dan unapred. Što je bolji um, to je duži period
planiranja. Čovek čije vizije dosežu do straćare mogao bi da počne da
gradi na vašem živom pesku, zgrabi profit na brzinu i pobegne. Čovek
g g g
koji predviđa nebodere neće. Niti će uložiti deset godina posvećenih
neprekidnom radu na novom proizvodu, kada zna da bande ukopanih
mediokriteta žongliraju zakonima protiv njega, da bi ga vezali,
ograničili i onemogućili da uspe, i ako im se suprotstavi, izbori se i
uspe, da će mu oduzeti nagradu i izum.
"Pogledajte dalje od ovog trenutka, vi koji uzvikujete da se plašite
takmičenja s ljudima superiorne inteligencije, da je njihov um pretnja
vašem opstanku, da jaki ne ostavljaju šansu slabima na tržnici
slobodne trgovine. Šta određuje materijalnu vrednost vašeg rada?
Samo produktivni napor vašeg uma - kada biste živeli na pustom
ostrvu. Stoje neefikasnije razmišljanje vašeg mozga, to manje imate od
svog fizičkog rada - i mogli biste čitav život provesti obavljajući istu
rutinu, sakupljajući nesigurnu žetvu ili loviti uz pomoć luka i strele,
nesposobni da razmišljate dalje. Ali, kada živite u racionalnom
društvu, gde su ljudi slobodni da trguju, dobijate nepredvidivi bonus:
materijalnu vrednost vašeg rada ne određuje samo vaš trud, već trud
najproduktivnijih umova u svetu oko vas.
"Kada radite u modernoj fabrici, plaćeni ste ne samo za svoj rad,
već za svu stvaralačku genijalnost koja je omogućila postojanje te
fabrike: za rad industrijalca - sagradio ju je, za rad investitora -
uštedeo je novac da bi rizikovao s nečim još neisprobanim i novim, za
rad inž njera - dizajnirao je mašine čije poluge povlačite, za rad
pronalazača - na njegovom proizvodu radite, za rad naučnika - otkrio
je zakone kojih se morate držati pri proizvodnji, za rad filozofa -
naučio je ljude kako da misle, dok ste vi trošili vreme osuđujući ga.
"Mašina, zaleđeni oblik žive inteligencije, predstavlja moć koja
uvećava potencijal vašeg života uvećavajući produktivnost vašeg
vremena. Kad biste radili kao kovač u mističarskom srednjem veku,
sva vaša sposobnost da zaradite sastojala bi se od gvozdene šipke
koju biste svojim rukama proizveli, u danima i danima napornog
rada. Koliko tona železničkih šina proizvodite dnevno ako radite za
Henka Rirdena? Smete li da izjavite da je na visinu vaše plate uticao
isključivo vaš fizički rad i da su te šine proizvod vaših mišića?
Standard života onog kovača je vrednost vaših mišica; ostatak je dar
Henka Rirdena.
 "Svako može da se uzdigne onoliko koliko je u stanju, ili koliko je
voljan, ali će se podići samo u meri u kojoj razmišlja. Fizički rad kao
takav ne seže dalje od trenutka. Onaj ko obavlja samo fizički rad
konzumira materijalnu protivvrednost svog doprinosa u procesu
proizvodnje, i ne ostavlja nikakve trajnije vrednosti, ni za sebe ni za
druge. Ali onaj ko proizvodi ideju, u bilo kom racionalnom poduhvatu
- ko otkriva novo znanje - stalni je dobrotvor čovečanstva. Materijalni
proizvodi se ne mogu deliti, oni pripadaju istom krajnjem potrošaču;
samo vrednost ideje može deliti neograničeni broj ljudi, ona obogaćuje
sve korisnike a da niko ništa ne žrtvuje niti gubi, i podiže
produktivnost svakog rada. Čovek snažne inteligencije prenosi slabima
vrednost svog vremena, dajući im da obavljaju poslove koje je on
otkrio, a svoje vreme posvećuje novim otkrićima. U ovoj razmeni korist
je uzajamna, istovetni su interesi uma, nezavisno od stepena
inteligencije ljudi koji žele da rade i koji ne traže i ne očekuju
nezarađeno.
"U odnosu na uloženu mentalnu energiju, čovek koji stvara novi
izum dobija samo mali procent sopstvene vrednosti u vidu materijalne
nadoknade, bez obzira no stvoreno bogatstvo, bez obzira na zarađene
milione. A čuvar u fabrici koja proizvodi taj izum dobija ogromnu
platu u odnosu na mentalni trud koji njegov posao zahteva. Isto vazi
za sve ljude između njih, bez obzira na njihovu ambiciju i sposobnost.
Ljudi na vrhu intelektualne piramide doprinose najviše onima ispod
sebe, ali dobijaju samo materijalnu nadoknadu, ne dobijaju nikakav
intelektualni bonus od drugih, koji bi dodali vrednosti svog vremena,
Čovek na dnu, prepušten sam sebi, koji bi gladovao u beznadežnosti
sopstvene nesposobnosti, ne doprinosi ništa onima iznad sebe, ali
dobija bonus koji su proizveli njihovi mozgovi. Takva je priroda
'konkurencije' između ljudi snažnih i slabih intelektualnih mogućnosti.
Takva je shema 'eksploatacije', zbog koje proklinjete snažne.
"Takvu smo vam uslugu pružali, rado smo je pružali i bili smo
voljni da to činimo. Šta smo tražili zauzvrat? Ništa sem slobode.
Zahtevali smo da nas pustite da funkcionišemo - slobodni da
razmišljamo i radimo kako hoćemo - slobodni da se upuštamo u rizike
i nosimo teret gubitaka - slobodni da zarađujemo profit i sami
stvaramo bogatstvo - slobodni da se kockamo s vašom racionalnošću,
 g
da podnosimo svoje proizvode vašem sudu u cilju slobodne trgovine,
da se oslonimo na objektivnu vrednost svog rada i na sposobnost
vašeg uma da ga vidi - slobodni da računamo na vašu inteligenciju i
poštenje i da pregovaramo samo s vašim umom. To je cena koju smo
tražili, a vi ste rešili da je odbijete. Odlučili ste da je nepošteno to što
mi, koji smo vas izvukli iz vaših udžerica i obezbedili vam moderne
stanove, radio-aparate, filmove i automobile, posedujemo palate i jahte
- odlučili ste da vi imate pravo na platu, ali da mi nemamo pravo na
profit, da ne treba da pregovaramo s vašim umom, već s vašim
oružjem. Naš odgovor na to je bio: Prokleti bili! i, ostvarilo se. Jeste
prokleti.
"Niste želeli da se takmičite u inteligenciji - sada se takmičite u
brutalnosti. Niste želeli da se do nagrada dolazi uspešnom
proizvodnjom - sada ste u trci u kojoj se do nagrada dolazi uspešnom
pljačkom. Nazivali ste sebičnim i okrutnim društvo u kojem ljudi
trguju vrednostima - sada ste osnovali nesebično društvo u kojem se
trguje iznuđivanjem. Vaš sistem je legalni građanski rat, gde ljudi,
okupljeni u bande, napadaju jedni druge, boreći se da poseduju zakon,
koji koriste kao motku protiv rivala, dok im neka druga banda ne
otme motku i ne počne da ih tuče, i pri tom svi bučno izjavljuju da su
u službi nekog neimenovanog, opšteg, neodređenog dobra. Rekli ste da
ne vidite razliku između ekonomske i političke vlasti, između vlasti
novca i vlasti oružja - nikakvu razliku između nagrade i kazne,
nikakvu razliku između kupovine i pljačke, nikakvu razliku između
zadovoljstva i straha, nikakvu razliku između života i smrti. Sada
shvatate razliku.
"Neki među vama mogu da mole za izuzeće zbog neznanja,
ograničenog uma i ograničenog dometa. Ali, prokleti i najkrivlji među
vama su ljudi koji su imali sposobnost da znaju, a ipak su odabrali da
izbrišu stvarnost, ljudi koji su bili voljni da očeliče svoju inteligenciju u
ciničnoj službi sili: prezira vredan soj mističara nauke koji ističu svoju
odanost nekakvom 'čistom znanju', pri čemu se čistota sastoji od
konstatacije da takvo znanje nema praktičnu svrhu na zemlji - logiku
čuvaju za neživu materiju, a veruju da poslovanje s ljudima ne
zaslužuje racionalnost; preziru novac, a prodaju dušu za laboratoriju
obezbeđenu pljačkom. A pošto nešto kao 'nepraktično znanje' uopšte
 j j
ne postoji, niti postoji ikakva 'nepristrasna delatnost', pošto preziru
upotrebu nauke u svrhu i za dobrobit života, predaju nauku u službu
smrti, i jedina praktična svrha koju ona ikada može imati za pljačkaše
jeste: da pronađu oružje za prinudu i uništavanje Oni, inteligencija
koja traži izlaz iz moralnih vrednosti, osuđeni su na svojoj zemlji i za
njihovu krivicu nema oproštaja. Čujete li me, dr Robert Stedler?
"Ali, ja ne želim da govorim njemu. Govorim onima među vama
koji su sačuvali suvereni deo duše, koji nije prodat niti ispečatiran 'po
naređenju drugih'. Ako se u haosu motiva koji su vas nagnali da
slušate radio večeras, nalazi poštena, racionalna želja da saznate šta
ne valja u svetu, vi ste čovek kojem želim da se obratim. Po pravilima
i uslovima mog koda, čovek duguje racionalnu izjavu onima kojih se
ona tiče i koji se trude da saznaju. Oni koji se trude da me ne shvate,
ne tiču me se.
"Obraćam se onima koji žele da žive i da ponovo osvoje čast svoje
duše. Sada, kada znate istinu o svom svetu, prestanite da podržavate
one koji vas uništavaju. Zlo u svetu je omogućeno samo po vašem
odobrenju. Povucite odobrenje. Povucite podršku. Nemojte pokušavati
da živite po uslovima vaših neprijatelja, niti da pobedite u igri u kojoj
oni određuju pravila. Nemojte tražiti naklonost onih koji su vas
porobili, nemojte moliti milostinju od onih koji su vas opljačkali, bile
to subvencije, zajmovi ili poslovi, nemojte se priključivati njihovom
timu da biste nadoknadili štetu koju su vam načinili tako što ćete im
pomoći da opljačkaju i vaše susede. Niko ne može očekivati da će
sačuvati život prihvatajući mito da bi oprostio svoje uništenje. Nemojte
se boriti za profit, uspeh ili sigurnost po cenu hipoteke na svoje pravo
da postojite. Takva se hipoteka ne može isplatiti; što više plaćate, više
će vam tražiti; što više plaćate, više će zahtevati; što su veće vrednosti
koje tražite ili ostvarite, to ćete ranjiviji i bespomoćniji postajati.
Njihov sistem bele učene je osmišljen da iskrvarite, ne zbog svojih
grehova, već zbog svoje ljubavi prema postojanju.
"Nemojte pokušati da se uzdignete pod pljačkaškim uslovima, da se
penjete lestvama dok oni drže užad. Nemojte im dozvoliti da dirnu u
jedinu moć koja ih održava na vlasti: vašu živu ambiciju. Stupite u
štrajk - kao ja. Koristite um i veštinu privatno, širite saznanja,
razvijajte sposobnosti, ali nemojte deliti svoja dostignuća s drugima.
 j j j j g g
Nemojte pokušavati da proizvedete bogatstvo dok vam pljačkaš jaše
na leđima. Ostanite na najnižoj prečagi njihove lestvice, nemojte
zarađivati više od onoga što vam je neophodno za goli opstanak,
nemojte zarađivati pare kojima ćete izdržavati državu pljačkaša. Pošto
ste taoci, ponašajte se kao taoci, nemojte im pomagati u pretvaranju
da ste slobodni. Budite nemi, nepodmitljivi neprijatelj kojeg se
užasavaju. Kada vas prisile, pokorite se - ali nemojte to činiti
dobrovoljno. Nikada ne činite dobrovoljno nijedan korak u njihovom
pravcu, ne izlazite u susret njihovim željama, molbama ili ciljevima.
Nemojte pomagati razbojniku koji tvrdi da radi za vaše dobro i da
vam je prijatelj. Nemojte pomagati tamničarima da se pretvaraju da je
zatvor vaš prirodni oblik postojanja. Nemojte im pomagati da
krivotvore stvarnost. Ta krivotvorina je jedina brana za njihov potajni,
užasni strah, užas saznanja da nisu sposobni da postoje; uklonite je i
pustite ih da se udave; vaše odobravanje im je jedini pojas za
spašavanje.
"Ako ugrabite priliku da nestanete u nekoj divljini van njihovog
domašaja, učinite to, ali nemojte biti banditi, nemojte stvarati bande
koje će se takmičiti s njihovim reketom; sagradite svoj produktivni
život s onima koji prihvataju vaš moralni kod i voljni su da se bore za
ljudsko postojanje. Nemate šansu da pobedite po moralnom kodu
smrti, ni po kodu vere i sile; podignite barjak pod kojim će se pošteni
okupljati: barjak Života i Razuma.
"Ponašajte se kao racionalna bića i nastojte da postanete tačka oko
koje će se okupiti svi koji žude za glasom integriteta - ponašajte se po
svojim racionalnim vrednostima, bilo da ste sami u neprijateljskom
okruženju, ili s nekolicinom odabranih prijatelja, ili ste osnivač
skromne zajednice na granici ponovnog rođenja čovečanstva.
"Kada se sruši država pljačkaša, lišena najboljih robova, kada
padne na nivo nemoćnog haosa, kao kod mističarima opterećenih
istočnjačkih naroda, i pretvori se u izgladnele razbojničke bande koje
se bore da opljačkaju jedna drugu - kada zagovornici moralnosti
žrtvovanja nestanu zajedno sa svojim konačno ostvarenim idealom -
tada, tog dana, mi ćemo se vratiti.
"Otvorićemo kapije svoga grada onima koji zaslužuju da u njega
uđu, u grad dimnjaka, cevovoda, voćnjaka, tržnica i neprikosnovenih
 g j j
domova. Bićemo stub oko kojeg će se okupiti skrivene postaje koje
ćete sagraditi. Sa znakom dolara kao simbolom - znakom slobodne
trgovine i slobodnih umova - krenućemo da još jednom povratimo ovu
zemlju od nemoćnih divljaka, koji nikada nisu otkrili njenu prirodu,
njenu divotu. Oni koji se rese da nam se pridruže, pridružiće nam se;
oni koji to ne budu hteli, neće nas moći zaustaviti; horde divljaka
nikada nisu prepreka ljudima s barjakom uma.
"Tada će ova zemlja još jednom postati svetilište za ugroženu vrstu:
racionalna bića. Izgradićemo politički sistem sadržan u samo jednoj
moralnoj premisi: čovek ne može doći do tuđih vrednosti primenom
sile. Svako će stajati ili će se srušiti, živeti ili umreti, shodno svom
racionalnom sudu. Ako ga ne koristi i propadne, samo on će biti žrtva.
Ako se plaši da mu sud nije dovoljno dobar, neće dobiti pušku da ga
popravi. Ako se reši da s vremenom ispravi pogreške, imaće očit
primer boljih od sebe, kao putokaz u savladavanju veštine
razmišljanja; ali će se prekinuti sramotno plaćanje životom za greške
koje je počinio neko drugi.
"U takvom svetu ustajaćete ujutro s osećajem iz detinjstva,
entuzijazmom, poduzetničkim duhom i sigurnošću poteklom iz
poslovanja s racionalnom vasionom. Nijedno se dete ne plaši prirode;
vaš strah od ljudi će nestati, strah koji vam je osakatio dušu, strah koji
ste usvojili pri prvom susretu s onim nerazumljivim, nepredvidivim,
protivrečnim, proizvoljnim, skrivenim, krivotvorenim, iracionalnošću u
ljudima. Živećete u svetu odgovornih bića, doslednih i pouzdanih
poput činjenica; garancija njihove ličnosti biće sistem postojanja u
kojem je merilo sudija - objektivna stvarnost. Vaše vrline biće
zaštićene, vaše mane i slabosti neće. Sve mogućnosti biće na
raspolaganju onom dobrom u vama, nijedna zlu u vama. Od ljudi
nećete dobijati milostinju, sažaljenje, milost ili oproštaj grehova, već
jednu jedinu vrednost: pravednost. A kada pogledate u ljude ili u sebe,
nećete osećati gađenje, sumnju i krivicu, već samo jednu konstantu:
poštovanje.
"Takvu budućnost možete osvojiti. Ona zahteva borbu, kao i svaka
ljudska vrednost. Ceo život je svrhovita borba, i vaše je da izaberete
cilj. Želite li da nastavite sadašnju bitku, ili da se borite za moj svet?
Želite li da nastavite borbu koja je samo grčevito držanje za sklisku
 j j g j
ivicu ponora koji vodi u ambis, borbu u kojoj su vaše tegobe
nepopravljive a pobede vas približavaju potpunom uništenju? Ili želite
da krenete u borbu koja je kretanje sa stepenika na stepenik u
stalnom usponu ka vrhu, borbu u kojoj su vaše tegobe investicija za
budućnost, a pobede vas približavaju svetu iz vašeg moralnog ideala, i
umrete li ne dočekavši puni sjaj sunca, barem ćete umreti na nivou do
kojeg dopiru njegovi zraci? Izbor je na vama. Neka vaš um i vaša
ljubav prema postojanju odluče.
"Svoje posledne reči upućujem herojima koji su možda još uvek
negdee skriveni u svetu, onima koji nisu zatvorenici i zbog
izbegavanja istine već zbog svojih vrlina i očajničke snage. Proverite
svojo vrline i prirodu neprijatelja kojem služite. Uništitelji vas drže
zahvaljujući vašoj izdižljivosti, velikodušnosti, nevinosti, ljubavi -
izdržljivosti u nošenju njihovog tovara - velikodušnosti kojom
odgovarate na njihove očajničke pozive - nevinosti koja ne može da
pojmi njihovu zlobu i oslobađa ih sumnje, odbijajuči da ih osudi sve
dok ih ne shvati, i ne ume da pojmi njihove motive - ljubavi, vaše
ljubavi prema životu, zbog koje verujete da su oni ljudi i da ga i oni
vole. Današnji svet je svet kakav su želeli; život je predmet njihove
mržnje. Prepustite ih smrti koju obožavaju. U ime vaše veličanstvene
posvećenosti ovoj planeti, ostavite ih, nemojte iscrpljivati veličinu duše
da biste omogućili pobedu njihove zlobe. Čuješ li me... ljubavi moja?
"U ime najboljega u vama, nemojte žrtvovati ovaj svet najgorima u
njemu. U ime vrednosti koje vas održavaju u životu, ne dozvolite da
vašu viziju čoveka izobliče ružnoća, kukavičluk, bezumnost
nedostojnih da se tako nazovu. Nemojte zaboraviti znanje da je čoveku
prirodno stanje uspravno držanje, beskompromisan um i korak od
sedam milja. Ne dozvolite da u vama zgasne plamen, jedna po jedna
nezamenljiva iskra, u beznadnim močvarama približnog, svega što je
ne-baš, ne-još, ništa. Ne dajte da heroj u vašoj duši nestane, usamljeni
i osujećeni u pokušaju da ostvarite život kakav zalužujete, a nikada ga
ne dosežete. Proverite put kojim idete i prirodu svoje borbe. Željeni svet
se može osvojiti, on postoji, stvaran je, moguć, on je vaš.
"Ali, da biste ga osvojili, morate biti potpuno predani i raskinuti sa
svetom vaše prošlosti, s doktrinom da je čovek žrtvena životinja i da
postoji radi tuđih zadovoljstava. Izborite se za vrednost svoje ličnosti.
 j j j
Izborite se za vrlinu svog ponosa. Izborite se za ono što je čovekova
suština: za njegov suvereni, racionalni um. Izborite se, sigurni i
apsolutno uvereni u ispravnost saznanja da nosite moral života i da
se borite za sva dostignuća, vrednosti, veličine, dobra, za svaku radost
na ovoj planeti.
"Pobedićete kada budete spremni da izreknete zakletvu koju sam
položio na početku svoje borbe - i onima koji žele da znaju kada ću se
vratiti, ponoviću je, neka je ceo svet čuje: Kunem se, životom i svojom
ljubavlju prema njemu, da nikada neću živeti radi nekog drugog, niti
tražiti da neko drugi živi zarad mene."
 Glava VIII
EGOISTA

"Ovo nije bilo stvarno, zar ne?" reče gospodin Tompson.

Kada ih je i poslednji zvuk Galtovog glasa napustio, stajali su
ispred radija onako kako su se zatekli. Niko se nije pomerao u tišini;
stajali su, gledali u radio, kao da nešto čekaju. Ali, radio je sada bio
samo drvena kutija s dugmićima i krugom od tkanine prevučene
preko nemog zvučnika.
"Izgleda da smo sve čuli", reče Tinki Holovej.
"Tu ništa nismo mogli", reče Čik Morison.
Gospodin Tompson je sedeo na nekom sanduku. Bleda, duguljasta
mrija u visini njegovog lakta bilo je lice Veslija Mauča, sedeo je na
podu. Daleko iza njih, kao ostrvo u nepreglednoj polutami studija,
salon pripremljen za emisiju stajao je napušten i u celini osvetljen: u
polukrug poredane prazne fotelje ispod paučine nemih mikrofona, pod
bleštavim reflektorima, pošto niko nije uzeo na sebe da ih isključi.
Gospodin Tompson je preletao pogledom po licima oko sebe, kao
da traga za nekim posebnim, samo njemu poznatim vibracijama.
Ostali su isto pokušavali, kradom, svako je želeo da uhvati poglede
drugih a da ne oda sopstveni.
"Pustite me napolje!" uzviknuo je trećerazredni pomoćnik,
iznenada, uprazno.
"Miran!" odbrusio je gospodin Tompson.
Zvuk sopstvene naredbe i nešto između štucanja i jecanja neke
nepokretne osobe negde u mraku kao da su mu pomogli da povrati
znanu verziju stvarnosti. Izvukao je glavu iz ramena.
"Ko je dozvolio da se to..." započeo je povišenim glasom, ali je
zastao; vibracije koje je primao prenosile su mu opasnu paniku ljudi u
bezizlaznoj situaciji. "Šta mislite o ovome?" upitao je umesto toga. Nije
bilo odgovora. "Pa?" Čekao je. "Dakle, hoće li neko nešto reći?"
"Mi u to ne moramo da verujemo, zar ne?" uzviknu Džejms Tegart,
unoseći se u lice gospodinu Tompsonu, pokretom koji je gotovo ličio
na pretnju. "Zar ne?" Tegartovo lice bilo je izobličeno; crte kao da su
izgubile svaki oblik; trag sitnih perlica mu je svetlucao između nosa i
usana.
"Ućutite", reče gospodin Tompson nesigurno, odmaknuvši se malo
od njega.
"Mi u to ne moramo da verujemo!" Tegartov glas je zvučao
ravnomerno, uporno, kao da pokušava da se održi u transu. "Niko to
još nije rekao! To je samo jedan čovek! Mi u to ne moramo da
verujemo!"
"Smirite se", reče gospodin Tompson.
"Zašto je tako siguran da je u pravu? Ko je on da ide protiv celog
sveta, protiv svega stoje govoreno vekovima i vekovima pre nas? Ko je
on da zna? Niko ne može biti siguran! Niko ne može znati šta je
ispravno! Ništa nije ispravno!"
"Umuknite!" uzviknu gospodin Tompson. "Šta pokušavate da..."
Eksplozija koja ga je zaustavila bio je vojni marš koji je grunuo iz
radio-aparata - vojni marš, prekinut tri sata ranije, dopirao je do njih
kroz poznatu škripu ploče iz studija. Trebalo im je nekoliko trenutaka
da shvate šta se dešava, dok se vedri bat koračnice prolamao u tišini,
groteskno neprikladan, kao veselost maloumnih. Urednik programa
radio-stanice se slepo pridržavao apsolutnog pravila da radijsko
vreme nikada ne sme ostati nepopunjeno.
"Recite im da ugase to!" uzviknuo je Vesli Mauč, skačući na noge.
Javnost će pomisliti da smo mi odobrili taj govor!"
"Prokleta budalo!" uzviknu gospodin Tompson. "Više bi voleo da
javnost pomisli da nismo?"
Mauč ostade bez glasa i uputi gospodinu Tompsonu pogled
amatera koji odaje priznanje majstoru.
"Emitujte program kao i obično!" naredi gospodin Tompson. "Recite
im da nastave s programom koji su planirali u ovo vreme! Nikakve
posebne objave, nikakva objašnjenja! Recite im da nastave kao da se
ništa nije dogodilo!"
 j g
Desetak moralnih stratega Čika Morisona odjurilo je do telefona.
"Ućutkajte komentatore! Nemojte im dozvoliti da ovo komentarišu!
Pošaljite dopis svim stanicama u zemlji! Neka se javnost premišlja! Ne
smeju pomisliti da smo zabrinuti! Ne smeju pomisliti da je to važno!"
"Ne!" uzviknu Judžin Loson. "Ne, ne, ne! Ne možemo ostaviti utisak
da podržavamo taj govor! To je užasno, užasno, užasno!" Mada Loson
nije bio u suzama, glas mu je zvučao nedolično, kao kad odrastao
čoveka jeca od bespomoćnog gneva.
"Ko je rekao da ćemo ga podržati?" odbrusi gospodin Tompson.
"On je užasan! Nemoralan! Sebičan, bez srca, nemilosrdan! To je
najokrutniji govor koji je ikada iko održao! Zbog njega će... ljudi
zahtevati da budu srećni!"
"To je samo govor", reče gospodin Tompson, ne previše sigurnim
glasom.
"Meni se čini", reče Čik Morison oprezno, pokušavajući da bude od
pomoći, "da ljudi plemenitije prirode, oni duhovniji, znate šta mislim,
ljudi... ljudi... pa, mističarskih shvatanja", zastao je, kao da očekuje da
ga neko ošamari, ali se niko nije pomerio, pa je ponovio čvrstim
glasom: "da, mističarskih shvatanja, neće nasesti na taj govor. Nije sve
u logici, na kraju krajeva."
"Radni ljudi neće nasesti", reče Tinki Holovej, doprinoseći. "Nije
zvučao kao prijatelj radnika."
"Žene u zemlji neće nasesti", izjavi Čalmersova majka. "Mislim da
je općeprihvaćena činjenica da žene ne nasedaju na te priče o umu.
Žene imaju finija osećanja. Možete računati na žene."
"Možete da računate na naučnike", reče dr Sajmon Pričet. Svi su se
sada gurali napred, odjednom su želeli da govore, kao da su našli
predmet kojim mogu sigurno baratati. "Naučnici su dovoljno pametni
da znaju da ne treba verovati u razum. Nije on prijatelj naučnika."
"Nije on nikome prijatelj", reče Vesli Mauč, za nijansu je povratio
samopouzdanje, pred otkrićem, "osim možda krupnom kapitalu."
"Ne!" užasnuto uzviknu gospodin Moven. "Ne! Nemojte nas
optuživati! Nemojte tako govoriti! Ne dozvoljavam da tako govorite!"
"Šta to?"
"Da... da... da je iko prijatelj krupnog kapitala!"
 "Hajde da ne dižemo frku oko tog govora", reče dr Flojd Feris, "bio
je suviše intelektualan. Suviše intelektualan za običnog čoveka. Neće
imati nikakvog uticaja. Ljudi su suviše tupi da bi ga shvatili."
"Da", reče Mauč s nadom, "tako je."
"Prvo", reče dr Feris, ohrabren, "ljudi ne umeju da misle. Drugo, ne
žele."
"A treće", reče Fred Kinan, "ne žele da gladuju. A šta predlažete po
tom pitanju?"
Kao da je izgovorio pitanje koje su svim prethodnim izjavama
želeli da održe na odstojanju. Niko nije odgovorio, uvukli su glave u
ramena, šćućurili se jedni uz druge, kao malo jato opterećeno težinom
praznog prostora u studiju. Vojni marš je tutnjao kroz tišinu, kruto
veseo, poput iskežene lobanje kostura.
"Isključite to!" prodera se gospodin Tompson, mašući prema radiju.
"Isključite tu prokletinju!"
Neko ga je poslušao. Ali je iznenadna tišina bila još gora.
"Pa?" reče konačno gospodin Tompson, nevoljno upirući pogled u
Freda Kinana. "Šta mislite da treba da uradimo?"
"Ko, ja?" prigušeno se nasmeja Kinan. "Ne vodim ja ovu predstavu."
Gospodin Tompson lupi šakom o koleno. "Recite nešto", naredio je,
ali videvši da se Kinan okrenuo, dodade: "Bilo ko!" Nije bilo
dobrovoljaca. "Šta da radimo?" proderao se, znajući da će onaj koji
odgovori od tog ćasa biti na vlasti. "Šta da radimo? Zar niko ne zna
da kaže šta da radimo?"
"Ja mogu!"
Bio je to ženski glas, ali je zvučao isto kao glas s radija. Svi se
okrenuše prema Degni i pre no što je iskoračila iz pozadinske tame.
Kada je iskoraknula, njeno lice ih je uplašilo - na njemu nije bilo ni
traga straha.
"Ja mogu", reče obraćajući se gospodinu Tompsonu. "Treba da se
povučete."
"Da se povučemo?"
"Gotovo je s vama. Zar ne vidite da je gotovo? Šta vam još treba
posle ovoga što ste čuli? Povucite se, sklonite se s puta. Pustite
slobodne ljude da postoje." Posmatrao ju je bez protivljenja i bez
pokreta. "Još ste živi, koristite ljudski jezik, tražite odgovore, računate
 j j g
na razum - još uvek računate na razum, prokleti bili! U stanju ste da
razumete. Ne možete se više pretvarati da se nečemu nadate, da nešto
želite da dobijete, zgrabite ili dosegnete. Napred nema ničega sem
uništenja, uništenja sveta i vašeg sopstvenog uništenja. Povucite se i
sklonite se."
Slušali su pažljivo, ali kao da nisu čuli njene reči, kao da su se
slepo držali kvaliteta koji je među njima samo ona posedovala: bila je
živa. Ispod zvuka jarosti u glasu na zirao se ushićen smeh, lice joj je
bilo uzdignuto, pogledom kao da je pozdravljala neki prizor na
neodredivoj udaljenosti, blistavo čelo joj nije odražavalo sjaj reflektora
u studiju. više je ličilo na izlazak sunca.
"Želite da živite, zar ne? Sklonite se s puta, ako želite priliku.
Pustite sposobne da preuzmu kormilo. On zna šta da radi. Vi ne znate.
On je sposoban da stvori sredstva za opstanak ljudi. Vi niste."
"Nemojte je slušati!"
Taj krik mržnje bio je toliko divljački da se svi odmakoše od dr
Roberta Stedlera, kao da je uobličio ono što nisu sebi priznavali. Lice
mu je izgledalo onako kako su se plašili da njihova lica izgledaju u
privatnosti tame.
"Nemojte je slušati!" uzviknuo je, izbegavajući da je pogleda; a njen
kratki, ravan pogled počinuo je na njemu na tren, najpre kao
zaprepašćenost i na kraju kao umrlica. "U pitanju je vaš život ili
njegov!"
"Smirite se, profesore", reče gospodin Tompson, otresavši ga jednim
pokretom ruke. Gospodin Tompson je posmatrao Degni, kao da je neka
misao pokušavala da ispliva u njegovoj svesti.
"Vi znate istinu, svi vi", rekla je, "a znam je i ja, zna je i svaki čovek
koji je čuo Džona Galta! Šta još čekate? Dokaz? Dao vam ga je.
Činjenice? Svuda su oko vas. Koliko čete leševa naslagati pre no što se
odreknete oružja, moči, kotrole i čitave vaše altruističke ideologije?
Odrecite ih se - ako želite da živite. Odrecite ih se - ako je u vašem
umu ostalo imalo želje da ljudska bića žive na ovoj planeti!"
"Ali, to je izdaja!" uzviknu Judžin Loson. "Ovo što ona govori čista je
izdaja!"
,De, de", reče gospodin Tompson. "Ne morate baš ići u krajnost."
"Ha?" upita Tinki Holovej.
 j
"Ali... to je svakako nečuveno?" upita Čik Morison.
"Ne slažete se s njom, zar ne?" upita Vesli Mauč.
"Ko je spomenuo slaganje?" reče gospodin Tompson iznenađujuće
smirenim tonom. "Ne prenagljujte. Samo ne prenagljujte, svi vi. Nema
štete od slušanja argumenata, zar ne?"
"Takvih argumenata?" upita Vesli Mauč, upirući prstom u
Degninom pravcu.
"Bilo kakvih", reče gospodin Tompson smireno. "Ne smemo biti
netolerantni."
"Ali, to je izdaja, destrukcija, nelojalnost, sebičnost i propaganda
krupnog kapitala!"
"A ne znam baš", reče gospodin Tompson. "Moramo biti otvoreni za
sve. Moramo razmisliti o svakom gledištu. Možda tu ima nešto. On zna
šta da radi. Moramo biti fleksibilni."
"Hoćete da kažete da ste voljni da se povučete?" jedva izgovori
Mauč.
"E pa, nemojmo preuranjeno donositi zaključke", odbrusi gospodin
Tompson ljutito. "Ako ima nešto što ne podnosim, to su ljudi koji
preuranjeno donose zaključke. Kao i intelektualce iz kule od slonovače
koji se drže nekakve svoje omiljene teorije i nemaju nikakvog osećaja
za praktično i realno. U ovakvim vremenima moramo, pre svega, biti
fleksibilni."
Video je zapanjenost na svim licima oko sebe, na Degninom i na
ostalima, iako ne iz istih razloga. Osmehnuo se, ustao i okrenuo se
prema Degni.
"Hvala vam, gospođice Tegart", reče. "Hvala što ste rekli ono što
vam je na umu. Želim da znate da mi možete verovati i govoriti sa
mnom potpuno otvoreno. Mi vam nismo neprijatelji, gospođice Tegart.
Ne obraćajte pažnju na momke - uznemireni su, ali, već će se oni
spustiti na zemlju. Mi nismo vaši neprijatelji, niti neprijatelji ove
države. Naravno, bilo je propusta, pa, ljudi smo, ali radimo najbolje što
možemo za narod - to jest, mislim, za sve - u ovom teškom vremenu.
Ne možemo ishitreno prosuđivati i preko kolena donositi odluke od
ključnog značaja, zar ne? Moramo da porazmislimo, razmotrimo,
pažljivo odvažemo. Samo želim da zapamtite da mi nismo ničiji
neprijatelji, vi to shvatate, zar ne?"
 j j
"Rekla sam sve što sam imala da kažem", odgovori ona okrećući
mu leđa, nemajući predstavu o značenju njegovih reči a ni snage da
pokuša da ga otkrije.
Okrenula se prema Ediju Vilersu, on je ljude oko njih posmatrao
tako indignirano da je delovao paralisano - kao da je sve u njemu
vikalo "ovo je zlo!" i nije bio u stanju da se odvoji od te pomisli.
Klimnula mu je glavom pokazujući vrata; poslušno je krenuo za njom.
Dr Robert Stedler je sačekao da se vrata za njima zatvore, a onda
se obrušio na gospodina Tompsona. "Budalo jedna nerazumna! Imaš li
ti predstavu s čime se igraš? Zar ne shvataš da je ovo pitanje života i
smrti? Ili ti ili on!"
Slabašni drhtaj na usnama gospodina Tompsona predstavljao je
prezrivi osmeh. "Čudno ponašanje za jednog profesora. Nisam mislio
da profesori ikad gube kontrolu nad sobom."
"Zar ne shvataš? Zar ne vidiš da je ili - ili?"
"A šta bi ti hteo da uradim?"
"Moraš ga ubiti."
Činjenica da dr Stedler nije uzviknuo, već je to rekao ravnim,
hladnim, iznenada sasvim kontrolisanim glasom, izazvala je na tren
ledenu tišinu u prostoriji.
"Moraš ga pronaći", reče dr Stedler, ponovo povišeno, a reči su mu
zastajale u grlu. "Prevrnuti svaki kamen, pronaći ga i uništiti! Ako
bude živ, sve će nas uništiti! Ako bude živ, mi nećemo biti!"
"Kako da ga pronađem?" upita gospodin Tompson, sporo i oprezno.
"Ja... ja ću ti reći. Pokazaću ti trag. Prati Tegartovu. Postavi ljude da
prate svaki njen pokret. Pre ili kasnije ćete odvesti do njega."
"Kako znaš?"
"Zar nije očigledno? Zar nije puka slučajnost što te odavno nije
napustila? Zar nemaš ni toliko pameti da shvatiš da je ona njegov
soj?" Nije precizirao kakav je to soj.
"Daaa", reče gospodin Tompson zamišljeno, "da, to je tačno."
Podigao je glavu s osmehom zadovoljstva. "Ima pravo profesor.
Odredite nekoga da prati gospođicu Tegart", naredi, pucketajući
prstima Mauču. "Neka je prate dan i noć. Moramo ga pronaći."
"Da, gospodine", reče Mauč tupo.
"A kada ga pronađete", upita dr Stedler napeto, "ubićete ga?"
 g g
"Da ga ubijemo, budalo jedna? On nama treba!" uzviknu gospodin
Tompson.
Mauč je čekao, ali se niko nije usuđivao da postavi pitanje koje je
svima bilo na umu, pa je primorao sebe da kruto izgovori: "Ne
razumem vas, gospodine Tompson."
"Uh, vi intelektualni teoretičari!" reče gospodin Tompson. "Šta ste
zinuli? Vrlo je prosto. Šta god da je, on je čovek od akcije. Sem toga,
iza sebe ima uticajnu grupaciju: saterao je u ćošak sve ljude s
mozgom. Zna šta da radi. Pronaći ćemo ga i on će nam reći. Reći će
nam šta da radimo. Učiniće da sve funkcioniše. Izvući će nas iz ove
jame."
"Nas, gospodine Tompson?"
"Naravno. Zaboravite na svoje teorije. Nagodićemo se s njim."
"S njim?"
"Naravno. A, moraćemo i mi da napravimo poneki kompromis,
poneki ustupak velikom kapitalu, to se onim momcima iz socijalnog
neće svideti, ali, do đavola! - znate li neki drugi način da izađemo iz
ove situacije?"
"Ali, njegove ideje?"
"Gospodine Tompson", reče Mauč gušeći se. "Bojlm se... bojim se da
on nije čovek koji se nagađa."
"Tako nešto ne postoji", reče gospodin Tompson.
U ulici u kojoj je bila radio-stanica, hladan vetar je klepetao
slomljenim tablama s nazivima firmi iznad izloga napuštenih
prodavnica. Grad je bio neprirodno tih. Udaljeno hučanje saobraćaja
bilo je tiše nego obično i stoga je vetar delovao glasnije. Prazni
trotoari su se pružali u mrak; pod retkim uličnim svetiljkama stajale
su grupice usamljenih prilika i šaputale.
Edi Vilers nije progovorio sve dok nisu bili nekoliko blokova daleko
od radio-stanice. Iznenada je stao kada su stigli do opustelog trga, na
kojem su javni zvučnici, koje su zaboravili da isključe, emitovali
domaću komediju - prodorni glasovi muža i žene raspravljali su o
ljubavnim vezama njihovog juniora - praznom delu trotoara
okruženog neosvetljenim fasadama kuća iza trga, nekoliko svetlosnih
tačaka, vertikalno razbacanih iznad dvadesetpetospratne granice
grada, nagoveštavalo je visoku građevinu u daljini, zdanje Tegart.
g g j g j j g
Edi se zaustavio, pokazujući na zgradu drhtavim prstom. "Degni!"
uzviknuo je, a onda se nehotice utišao. "Degni", prošaputao je. "Ja
njega znam. On... on radi tamo... tamo..." Neprestano je, s nevericom,
bespomoćno pokazivao na zgradu. "On radi za Tegart
transkontinental ."
"Znam", odgovorila je, beživotno, jednolično.
"Kao radnik na održavanju pruga... kao najniži među njima..
"Znam."
"Razgovarao sam s njim... Godinama sam razgovarao s njim... u
kafeteriji terminala... Obično je postavljao pitanja... svakakva pitanja
oželeznici, a ja... o, bože - Degni, jesam li ja to štitio železnicu ili mu
pomagao da je uništi?"
"I jedno i drugo. Nijedno. Sada više nije bitno."
"Zakleo bih se u život da je on voleo železnicu!"
"On je voli."
"Ali ju je uništio."
"Jeste."
Stegla je okovratnlk kaputa i nastavila da hoda u susret vetru.
"Često sam razgovarao s njim", rekao je posle nekog vremena.
"Njegovo lice... Degni, lice mu nije izgledalo kao druga... na njemu se
videlo da razume toliko mnogo... Bilo mi je drago kad god sam ga
video tamo, u kafeteriji... Samo sam pričao... Čini mi se da nisam ni bio
svestan da mi postavlja pitanja... a postavljao ih je... tako mnogo
pitanja o železnici i... I o tebi."
"Da li je ikada pitao kako izgledam kada spavam?"
"Jeste... da, jeste... Jednom sam te zatekao kako spavaš u kancelariji
i kada sam mu to pomenuo, on..." Zastao je kao da mu se u glavi
iznenada sručila kockica na prazno mesto u nizu.
Okrenula se prema njemu pod svetlom ulične svetiljke, podigla
glavu i zastala tako, bez reči, na jedan dugi trenutak, kao da odgovara
i potvrđuje ono što je pomislio.
On sklopi oči. "O bože, Degni!" prošaputao je.
Nastavili su da hodaju u tišini.
"On je do sada već otišao, zar ne?" upitao je. "Iz terminala Tegart,
mislim."
 "Edi", rekla je, a glas joj je odjednom postao sumorno ozbiljan, "ako
ti je stalo do njegovog života, nikada nemoj postaviti to pitanje. Ne
želiš da ga pronađu, zar ne? Nemoj im ukazivati na trag. Nemoj
nikada izustiti ni reč o tome da ga znaš. Nemoj pokušavati da saznaš
ni da li još uvek radi na terminalu."
"Ne misliš valjda da je još uvek tamo?"
"Ne znam. Znam samo da bi mogao biti."
"Sada?"
"Da."
"Još uvek?"
"Da. I nemoj pričati o tome ako ne želiš da ga uništiš."
"Ja mislim da je otišao. Neće se vratiti. Nisam ga video od... od..."
"Otkad?" upitala je oštro.
"Od kraja maja. Od one noći kada si otišla za Jutu, sećaš se?"
Zastao je, kao da su ga istovremeno pogodili sećanje na susret te
večeri i njegovo puno značenje. S mukom je rekao: "Video sam ga te
večeri. Posle ne... Čekao sam ga, u kafeteriji... Više uopšte nije dolazio."
"Mislim da ti sada više neće dozvoliti da ga vidiš, sklanjaće se od
tebe. Ali, nemoj ga tražiti. Nemoj se raspitivati."
"Baš čudno. Ne znam ni koje je ime koristio. Nešto kao Džoni ili..."
"Džon Galt", rekla je uz slabašan, neveseo osmeh. "Nemoj gledati u
platni spisak terminala. Ime je još tamo,"
"Samo tako? Svih ovih godina?"
"Dvanaest godina. Samo tako."
"I još je tamo?"
"Jeste."
Posle nekoliko trenutaka, rekao je: "To ništa ne dokazuje, znam.
Kadrovsko odeljenje nije skinulo nijedno ime s liste još od Direktive
10-289. Ako neko napusti posao, oni njegovo ime i posao daju nekom
svom izgladnelom prijatelju, ne prijavljuju to Odboru za unifikaciju."
"Nemoj se raspitivati u kadrovskom odeljenju, nemoj nikoga ništa
pitati. Nemoj skretati pažnju na njegovo ime. Ako ti ili ja počnemo da
se raspitujemo o njemu, neko bi se mogao zapitati. Nemoj ga tražiti.
Nemoj načiniti nijedan pokret u njegovom pravcu. Ako ga ikada
slučajno ugledaš, ponašaj se kao da ga ne znaš."
 Klimnuo je glavom. Nakon nekoliko trenutaka reče napeto i tiho:
"Ne bih ga nikada predao njima, čak ni da bih spasao železnlcu".
"Edi..."
"Da"
"Ako ga vidiš, kaži mi."
Klimnuo je glavom.
Dva bloka dalje, upitao je tiho: "Ti ćeš otići jednog od ovih dana, i
nestati, zar ne?"
"Zašto to kažeš?" bio je to gotovo vapaj.
"Zar nećeš?
Nije mu odmah odgovorila; kada je to učinila, njeno očajanje
ogledalo se samo u previše stegnutom, jednoličnom glasu: "Edi, kad
bih otišla, šta bi se desilo s vozovima Tegarta?"
"Ne bi bilo nikakvih vozova Tegarta za nedelju dana. Možda i
manje."
"Za deset dana ova pljačkaška vlada neće više postojati. Onda će
ljudi poput Kafija Megsa prožderati i naše poslednje pruge i
lokomotive. Treba li da izgubim bitku zato što nisam sačekala još
jedan trenutak? Kako da sad dopustim da nestane - Tegart
transkontinental , Edi - da nestane zauvek, kada ga još samo malo
truda može održati? Ako sam izdržala ovako dugo, mogu još malo.
Samo još malo. Ja ne pomažem pljačkašima Više im ništa ne može
pomoći."
"Šta će uraditi?"
"Ne znam. Šta mogu da urade? Gotovi su."
"Valjda"
"Zar ih nisi video? Oni su bedni, uspaničeni pacovi, koji beže da
spasu sebi život."
"Zar im nešto znače?"
"Šta?"
"Njihovi životi."
"Još uvek se bore, zar ne? Ali, gotovi su i oni to znaju."
"Jesu li se oni ikada ponašali u skladu s onim što znaju?"
"Moraće. Dići će ruke. Ne treba još dugo. A mi ćemo biti ovde da
spasemo ono što se spasti može."
***
 "Gospodin Tompson želi da se zna", čulo se na vestima ujutro 23.
novembra, "da nema razloga za uzbunu. On moli javnost da ne donosi
ishitrene zaključke. Moramo sačuvati disciplinu, moral, jedinstvo,
širokoumnost i tolerantnost. Nekonvencionalni govor koji su neki od
vas možda čuli na radiju prošle noći predstavlja izazov za
razmišljanje, doprinos ispitivanju mnjenja o svetskim problemima.
Moramo trezveno o njemu razmisliti, ne zalazeći u ekstreme potpunog
osuđivanja ili nesmotrenog slaganja. Moramo ga prihvatiti kao jedno
od mnogih gledišta u našem demokratskom forumu javnog mnjenja,
koje je, kao što je sinoć dokazano, otvoreno za sve. Istina, kaže
gospodin Tompson, ima mnogo aspekata. Moramo ostati nepristrasni."
"Ćute", napisao je Čik Morison, kao rezime sadržaja, preko izveštaja
jednog od terenskih radnika koje je poslao na zadatak zvani
Opipavanje pulsa javnosti. "Ćute", napisao je preko sledećeg izveštaja, i
preko sledećeg, i sledećeg. "Ćutanje", pisao je, izraza smrknutog od
nelagode koju je osećao, rezimirajući sopstveni izveštaj gospodinu
Tompsonu. "Izgleda da ljudi ćute."
Jedne zimske noći plamen je suknuo u nebo i progutao neku kuću
u Vajomingu, ali narod Kanzasa to nije video jer su posmatrali
treperavi crvenkasti odsjaj na horizontu prerije, poticao je od plamena
koji je gutao neku farmu, i nije se odbijao o prozore u jednoj ulici u
Pensilvaniji gde su siktavi crveni jezici reflektovali plamen koji je
gutao fabriku. Niko nije pomenuo, sledećeg jutra, da sve te vatre nisu
buknule slučajno i da su vlasnici ta tri mesta nestali. Susedi su ih
promatrali bez reči - i nisu bili iznenađeni. Pronađeno je nekoliko
napuštenih kuća u različitim krajevima zemlje, neke su bile
zaključane, zamandaljene i prazne, druge otvorene i opustošene, u
njima nije bilo više ničega što bi se još moglo odneti - a ljudi su u
tišini posmatali, i kroz smetove, ulicama koje niko nije održavao,
gacali idući na posao malo sporije nego obično.
A onda su, 27. novembra, pretukli nekog govornika na političkom
sastanku u Klivlandu, i morao je da trkom beži mračnim ulicama.
Njegova nema publika je iznenada oživela kada je uzviknuo da uzrok
svih nevolja jeste sebična zaokupljenost sopstvenim problemima.
Ujutro 29. novembra, radnici fabrike obuće i Masačusetsu su se
zaprepastili otkrivši da njihov poslovođa kasni. Ali su otišli na svoja
 j j
mesta kao i obično, radili kao i obično, povlačili poluge, pritiskali
dugmad, gurali kožu u automatske sekače, redali kutije na pokretnu
traku, pitajući se, kako su sati prolazili, zašto još nisu videli ni
poslovođu, ni nastojnika, ni glavnog direktora, ni predsednika
kompanije. Tek u podne su otkrili da su fabričke kancelarije prazne.
"Vi, prokleti ljudožderi!" vikala je neka žena usred prenatrpanog
bioskopa, uz iznenadne, histerične jecaje - a publika nije pokazivala
znakove zaprepašćenosti, kao da je vikala za sve njih.
"Nema razloga za uzbunu", čulo se na vestima 5. decembra.
"Gospodin Tompson želi da obznani da je voljan da pregovara s
Džonom Galtom da se iznađu načini i sredstva za brzo rešenje
problema. Gospodin Tompson moli narod da bude strpljiv. Ne smemo
se brinuti, ne smemo sumnjati, ne smemo postati malodušni."
Posetioci u nekoj bolnici nisu bili zaprepašćeni videvši kako dovode
nekog pretučenog čoveka; istukao ga je stariji brat, koji ga je celog
života izdržavao: mlađi brat je bio vikao na starijeg brata optužujući
ga za sebičnost i pohlepu - kao što posetioci bolnice u Njujorku nisu
pokazali nikakvo iznenađenje u vezi sa slučajem žene koja je došla sa
slomljenom vilicom: ošamario ju je potpuni stranac jer je čuo kako
naređuje petogodišnjem sinu da najlepšu igračku da deci u susedstvu.
Čik Morison je pokušao da krene na turneju da bi podigao moral
zemlje govorima o žrtvovanju i opštoj dobrobiti. Kamenovali su ga u
prvom mestu u koje je došao, pa je morao da se vrati u Vašington.
Niko im nikada nije dodelio naziv "bolji ljudi", niti je, dodelivši im
tu titulu, zastao da shvati njeno značenje, ali su svi znali, svako u
svojoj zajednici, susedstvu, kancelariji ili prodavnici i na neki
sopstveni neidentifikovani način, koji se ljudi jednog od narednih
jutara neće pojaviti na svojim mestima, koji će ljudi bez reči nestati u
potrazi za nepoznatim granicama - ljudi čija su lica bila čvršća od
drugih u njihovom okruženju, čiji je pogled bio direktnljl, čija je
energija bila trajnija, zbog njihove savesti - ti ljudi su se sada osipali,
jedan po jedan, u svakom kutku zemlje - zemlje koja je, kao potomak
nekada bleštavog sjajnog kraljevstva, iscrpljen hemofilijom, gubila
najbolju krv, iz rane koja se ne da zaceliti.
"Ali, mi smo voljni da pregovaramo!" uzviknu gospodin Tompson
svojim pomoćnicima, izdajući naredbu da se posebno obaveštenje
 j j j
ponavlja na svim radio-stanicama tri puta na dan. "Voljni smo da
pregovaramo! On će čuti! Odgovoriće!"
Postavljeni su posebni slušaoci da drže stražu, dan i noć, pored
radio-prijemnika podešenih na svaku poznatu frekvenciju zvuka, i da
čekaju odgovor s nepoznatog predajnika. Odgovora nije bilo.
Prazna, rasejana lica bez nade sve češće su se viđala na ulicama
gradova, ali niko nije bio u stanju da protumači šta ona znače. Dok su
neki bežali u podzemlje nenastanjenih predela, drugi su mogli spasti
samo dušu pa su bežali u podzemlje sopstvenih misli - i nikakva sila
na zemlji nije mogla odgonetnuti da li su ti tupi, ravnodušni pogledi
bili kapci nad skrivenim blagom u dubinama, odakle se više neće
iskopavati, ili samo zjapeći otvori parazitske praznine, koja se nikada
neće ispuniti.
"Ne znam šta da radim", rekao je pomoćnik direktora jedne na ne
rafinerije, odbijajući da preuzme posao nestalog direktora - a
predstavnici Odbora za unifikaciju nisu mogli da procene da li ih laže
ili ne. Jedino su se, zbog nijanse preciznosti u njegovom glasu,
odsustva izvinjenja ili srama, zapitali da li je pobunjenik ili luda. Bilo
je opasno primoravati na posao i jednog i drugog.
"Dajte nam ljude!" Molbe su počele da udaraju sve jače i jače po
stolu Odbora za unifikaciju, iz svih krajeva zemlje, opustošene
problemom nezaposlenosti, a ni molioci ni članovi Odbora nisu se
usuđivali da dodaju onu opasnu reč, impliciranu u molbi: "Dajte nam
sposobne ljude!" Redovi za poslove domara, podmazivača, nosača i
pikola bili su kilometrima dugi; niko se nije prijavljivao za posao
direktora, menadžera, nadzornika, inženjera.
Zbog eksplozija u rafinerijama na e, avionskih nesreća zbog
neispravnih aviona, eksplozija visokih peći, olupina vozova koji su se
sudarali i glasina o orgijama s pijankama u kancelarijama
novopostavljenih direktora, članovi Odbora su se plašili ljudi koji su se
prijavljivali na odgovorne položaje.
"Nemojte očajavati! Nemojte odustajati!" govorili su na vesti ma 15.
decembra, i svakog sledećeg dana. "Postići ćemo sporazum s Džonom
Galtom. Dovešćemo ga da nas vodi. On će rešiti sve naše probleme. On
će učiniti da stvari profunkcionišu. Nemojte odustajati! Dovešćemo
Džona Galta!"
 G
Nudili su nagrade i odlikovanja onima koji su se prijavljivali na
vodeće položaje - zatim nastojnicima - zatim obučenim mehaničarima
- a onda i svakome ko bi se potrudio da zasluži unapređenje: povišice,
bonuse, poreske povlastice i medalju, osmislio ju je Vesti Mauč, a bila
je poznata kao Red društvenih dobročinitelja. Nije bilo rezultata.
Odrpani ljudi su slušali kako im nude materijalna dobra i okretali
leđa, letargični i nezainteresovani, kao da su izgubili predstavu o
značenju pojma 'vrednosti'. Ovi ne žele da žive, mislili su, užasnuti,
ispitivači pulsa javnosti, ili ne žele da žive pod sadašnjim uslovima.
"Nemojte očajavati! Nemojte odustajati! Džon Galt će rešiti naše
probleme!" govorili su glasovi u vestima na radiju, putujući kroz tišinu
snega koji je padao u tišini nezagrejanih domova.
"Nemojte im reći da on nije s nama!" vikao je gospodin Tompson
svojim pomoćnicima. "Ali, za ime boga, recite im da ga nađu!" Čitave
čete momaka Čika Morisona dobile su zadatak da raznose glasine:
pola ih je širilo priču da je Džon Galt u Vašingtonu i da pregovara sa
zvaničnicima u vladi, dok su drugi širili glasine da će vlada dati
nagradu u iznosu od pet stotina hiljada dolara onome ko pomogne da
se pronađe Džon Galt.
"Ne, nemamo nikakav trag", rekao je Vesli Mauč gospodinu
Tompsonu, sumirajući izveštaje specijalnih agenata, koje su bili poslali
da provere svakog čoveka s imenom Džon Galt u zemlji. "To su neki
odrpanci. Ima jedan Džon Galt, profesor ornitologije,
osamdesetogodišnjak - neki penzionisani prodavač sa ženom i
devetoro dece - neki nekvalifikovani radnik na železnici, na istom
poslu već dvanaest godina - i slične propalice."
"Nemojte očajavati! Pronaći ćemo Džona Galta!" govorili su na
vestima danju - ali noću, svakog punog sata, po službenom tajnom
naređenju, odašiljali su molbu u prazan prostor preko kratkotalasnih
predajnika: "Poziv Džonu Galtu!... Poziv Džonu Galtu!... Da li nas čujete,
Džon Galt?... Želimo da pregovaramo. Želimo da se posavetujemo s
vama. Javite nam gde možemo da vas nađemo... Da li nas čujete, Džon
Galt?" Nije bilo odgovora.
Svežnjevi bezvrednih novčanica bivali su sve teži u džepovima
nacije, ali se sve manje i manje moglo za njih kupiti. U septembru je
džak žita koštao jedanaest dolara, trideset dolara u decembru, sada se
 j
bližio ceni od dve stotine - dok su štamparije državne blagajne gubile
trku s glađu.
Kada su radnici jedne fabrike u naletu očaja pretukli poslovođu i
uništili mašine, protiv njih se ništa nije moglo preduzeti. Bilo je
zaludno hapsiti, zatvori su bili puni, pritvorenike su puštali da
pobegnu na putu do zatvora - ljudi su radili ono što su im govorili u
datom trenutku, ne misleći na sledeći. Ništa se nije moglo učiniti kada
bi rulja gladnih napala skladišta na periferiji grada. Ništa se nije
moglo učiniti kada bi se kazneni odredi pridružili ljudima koje je
trebalo da kazne.
"Da li nas čujete, Džon Galt?... Želimo da pregovaramo. Možda
bismo mogli da prihvatimo vaše uslove... Da li nas čujete?"
Šapatom su se širile glasine o zaprežnim kolima koja su noću
putovala napuštenim prugama, o tajnim naseobinama naoružanim za
odbranu od onih koje su zvali indijancima - od napada bilo kojih
divljih pljačkaša - bile to rulje beskućnika ili vladini službenici. S
vremena na vreme, videla bi se svetla daleko na horizontu prerije, u
brdima, na planinskim zaravnima, gde nije bilo nikakvih građevina.
Ali nijednog vojnika nisu uspevali da ubede da istraži šta im je izvor.
Na pragovima napuštenih kuća, na kapijama ruiniranih fabrika,
na zidovima vladinih zgrada, s vremena na vreme bi se pojavio
kredom, bojom, krvlju ispisan krivudavi znak dolara.
"Čujete li nas, Džon Galt?... Javite nam se. Kažite svoje uslove.
Složićemo se sa svim vašim uslovima. Čujete li nas?"
Nije bilo odgovora.
Snop crvenog dima koji se vinuo u nebo u noći 22. januara i
zastao tako, neprirodno nepomičan nekoliko trenutaka, poput
svečanog memorijalnog obeliska, onda zatreperio i zanjihao se preko
neba poput reflektora koji odašilje neku nerazumljivu poruku, a zatim
nestao, naglo kao što se i pojavio, označio je krajČeličane Rirden - ali
stanovnici tog kraja nisu to znali. Saznali su narednih noći - oni koji
su proklinjali fabrike zbog dima, gasova, čađi i buke - kada su
pogledali napolje, i umesto odsjaja koji je životno pulsirao na
poznatom horizontu, ugledali crnu prazninu.
Fabriku su nacionalizovali jer je bila vlasništvo dezertera. Prvi
nosilac zvanja 'narodni direktor', postavljen da upravlja fabrikom, bio
 j j j
je neki čovek iz frakcije Orena Bojla, zdepasta prišipetlja u metalurškoj
industriji, koji i nije želeo ništa drugo do da sledi poslodavce,
pretvarajući se da sam upravlja. Ali na kraju meseca, nakon
premnogo sukoba s radnicima, premnogo situacija u kojima je jedino
mogao da kaže da ništa ne može da uradi, premnogo neizdatih
naredbi, premnogo pritisaka koje su telefonskim putem vršili njegovi
prijatelji, zamolio je da ga prebace na neki drugi položaj. Frakcija
Orena Bojla se već bila raspadala pošto je gospodin Bojl bio zatvoren
u sanatorijumu, i doktor mu je zabranio svaki dodir s poslom i dao
mu da plete korpe, što je bila radna terapija. Drugi narodni direktor
kojeg su poslali u Čeličanu Rirden pripadao je frakciji Kafija Megsa.
Nosio je kožne pantalone i redovno nanosio parfemske losione na
kosu, dolazio na posao s pištoljem za pojasom, osorno izjavljivao kako
mu je disciplina prvi cilj i kako će je, tako mu boga, i ostvariti, ili...
Jedino disciplinsko pravilo koje se dalo razlučiti bila je naredba da su
zabranjena sva pitanja. Posle nekoliko nedelja mahnitog angažovanja
osiguravajućih kompanija, vatrogasaca, kola hitne pomoći i jedinica
za prvu pomoć u nizu neobjašnjivih nesreća - narodni direktor je
jednog jutra nestao, nakon stoje prodao i otpremio raznim evropskim i
južnoameričkim reketašima gotovo sve kranove, automatizovane
pokretne trake, zalihe vatrostalnih opeka, agregat za struju i tepih iz
nekadašnje Rirdenove kancelarije.
Niko nije bio u stanju da razmrsi probleme u haosu nasilja
narednih dana - probleme niko nije imenovao, strane nisu bile
utvrđene, ali se znalo da krvavi sukobi između starih i novih radnika
nisu došli do usijanja zbog stalnih trivijalnih razloga, koji su ih inače
izazivali - ni stražari, ni policija, ni državna bezbednost nisu bili u
stanju da održe red ni ceo jedan dan - niti je ijedna od frakcija uspela
da nade kandidata koji bi bio voljan da prihvati položaj narodnog
direktora. Dvadeset drugog januara je po naređenju privremeno
obustavljena delatnost Čeličane Rirden .
Stub crvenog dima te noći bio je delo šezdesetogodišnjeg radnika,
koji je podmetnuo požar u jednoj od građevina i uhvaćen je na delu
dok se, sav ošamućen, smejao i zurio u plamen. "Osveta za Henka
Rirdena!" uzvikivao je prkosno, a niz lice preplanulo od rada kraj
visoke peći slivale su mu se suze.
 Ne daj da te toliko boli - mislila je Degni, povijena nad radnim
stolom, nad stranicom novina na kojoj je, jednim jedinim pasusom,
najavljen "privremeni" kraj Čeličane Rirden - nemoj da te toliko boli...
Neprestano joj je pred očima bio lik Henka Rirdena, kako stoji kraj
prozora kancelarije, posmatra kran koji se pokreće preko neba s
tovarom zelenoplavih šina... Nemoj da te toliko boli - u mislima joj je
bila nikome upućena molba: samo da ne čuje, samo da ne sazna... A
onda je videla jedno drugo lice, nepokolebljivih zelenih očiju, kako joj
govori neumoljivim glasom punim poštovanja prema činjenicama:
"Slušali biste o ćelom toku agonije Tegart transkontinentala , za svaku
havariju. Znali za svaki zaustavljeni voz... Niko ne ostaje u ovoj dolini
tako što na bilo koji način lažira stvarnost..." Sedela je nepomično,
ništa nije ni videla ni čula, nije bilo ničega u njoj sem ogromnog bola
- dok nije začula uzvik koji je za nju bio droga, ubistvena za sve osim
za sposobnost da deluje: "Gospođice Tegart, ne znamo šta da radimo!"
- i ona skoči na noge da bi odgovorila.
"Narodna republika Gvatemala", govorile su novine 26. januara,
"odbila je zahtev Sjedinjenih Država za zajam od hiljadu tona čelika."
U noći 3. februara, mladi pilot je leteo poznatom rutom, bio je to
nedeljni let od Dalasa do Njujorka. Kada je stigao do mračnog neba
iznad Filadelfije - do mesta gde mu je plamen Celičane Rirden
godinama bio omiljeni putokaz, pozdrav u samotnoj noći, svetionik
života na zemlji - ugledao je snegom prekriveni predeo, samrtno beo i
fosforescentan pod svetlošću zvezda, uzvišenja i kratere koji su ličili
na površinu meseca. Dao je otkaz sledećeg jutra.
U zaleđenim noćima iznad umirućih gradova uzaludno je kucala
na prozore, udarala u zidove bez odjeka, uzdizala se iznad krovova
neosvetljenih zgrada i skeleta nosača po ruševinama - molba se kao
vapaj širila u prostoru, ka statičnom kretanju zvezda, ka hladnoj vatri
kojom su svetlucale: "Da li nas čujete, Džon Galt? Da li nas čujete?"
"Gospođice Tegart, ne znamo šta da radimo", reče gospodin
Tompson; bio ju je pozvao na privatni sastanak tokom jedne od
kratkih poseta Njujorku. "Spremni smo da popustimo, da izađemo u
susret njegovim zahtevima, da ga pustimo da sve preuzme - ali gde je
on?"
 "Po treći put", reče ona, a ni lice ni glas joj nisu odavali ni trag
osećanja. "Ne znam gde je. Otkud vam ideja da bih ja to mogla znati?"
"Pa, i ne znam, morao sam da pokušam... pomislio sam, za svaki
slučaj... pomislio sam, ako imate načina da dođete do njega..."
"Nemam."
"Vidite, ne možemo da objavimo, ni na kratkotalasnom radiju, da
smo voljni da se skroz predamo. Ljudi bi mogli čuti. Ali, kad biste
nekako došli do njega, da mu stavite do znanja da smo spremni da se
predamo, da obacimo svoju politiku, da uradimo sve što nam kaže..."
"Rekla sam da ne znam kako."
"Kada bi samo pristao na savetovanje, samo savetovanje, to ga ni
na šta ne bi obavezalo, zar ne? Voljni smo da mu prepustimo čitavu
ekonomiju - kada bi nam samo rekao kada, gde, kako. Kada bi nam
poslao jednu reč ili dao neki znak... kada bi nam odgovorio... Zašto ne
odgovara?"
"Čuli ste njegov govor."
"Ali. šta treba da uradimo? Ne možemo otići samo tako i ostaviti
zemlju bez vlade. Zadrhtim pri samoj pomisli na to šta bi se desilo. S
društvenim elementima kakvi sada haraju - pa, gospođice Tegart -
mogu samo da ih držim pod kontrolom, da ne bismo imali pljačke i
krvava ubistva usred belog dana. Ne znam šta je ušlo u ljude, ali kao
da više nisu civilizovani. Ne možemo otići u ovakvo vreme. Više ne
možemo ni da odemo ni da upravljamo. Šta da radimo, gospođice
Tegart?"
"Počnite da uklanjate kontrolu."
"Ha?"
"Počnite da ukidate poreze i uklanjate kontrolu."
"O, ne, ne, ne! To ne dolazi u obziri"
"Za koga?"
"Hoću da kažem, ne u ovakvo doba, gospođice Tegart, ne u ovakvo
vreme. Zemlja za to nije spremna. Ja bih se lično i složio s vama, ja
volim slobodu, gospođice Tegart, nije meni stalo do vlasti - ali ovo je
vanredna situacija. Ljudi nisu spremni za slobodu. Moramo da
zadržimo politku čvrste ruke. Ne možemo sada da prihvatimo neku
idealističku filozofiju, koja..."
"Onda me nemojte pitati šta da radite", reče ona i ustade.
 j
"Ali, gospođice Tegart..."
"Nisam došla ovamo da bih se raspravljala."
Bila je na vratima kada je uzdahnuo i rekao: "Nadam se da je još
živ." Zastala je. "Nadam se da nisu uradili ništa nepromišljeno."
Protekao je trenutak pre no što je bila u stanju da izgovori: "Ko?", a
da to zazvuči kao reč, ne vrisak.
Slegao je ramenima, raširio ruke a onda ih pustio da padnu,
pokazujući da je bespomoćan. "Ne mogu više da kontrolišem ni svoje
momke. Nemam predstavu šta bi sve mogli da pokušaju. Postoji jedna
klika - Ferisova, Losonova i Megsova frakcija - koja me već godinu
dana primorava da pređem na jače mere. Misle na čvršću politiku.
Iskreno, na umu im je sledeće: da pribegnemo teroru. Da uvedemo
smrtnu kaznu za civilne zločine, za kritiku, otpadnike itd. Njihov
argument je da ljudi neće da sarađuju, neće svojevoljno da rade za
opšti interes, pa ih moramo na to prisiliti. Ničim ne možemo uticati da
naš sistem profunkcioniše, samo terorom, kažu oni. A možda su u
pravu, ako je već tako. Ali, Vesli ne želi metode čvrste ruke; Vesli je
miroljubiv čovek, liberal, a takav sam i ja. Pokušavamo da
kontrolišemo Ferisove momke, ali... Znate, oni su odlučno protiv bilo
kakvog predavanja Džonu Galtu. Ne žele da se dogovaramo s njim. Ne
žele da ga pronađemo. Ništa im ja ne verujem. Kad bi ga prvi pronašli,
oni bi... ko zna šta bi uradili. To je ono što me brine. Zašto ne
odgovara? Zašto nam uopšte nije odgovorio? Šta ako su ga pronašli i
ubili? Ne bih ni znao... I zato sam se nadao da možda vi imate
načina... da saznate da li je još živ." Glas mu se izgubio u znaku
pitanja.
Sva njena odbrambena moć pred navalom užasa slila se u
nastojanje da joj glas bude čvrst kao kolena, dovoljno da kaže: "Ne
znam", i da joj kolena izdrže dok ne izađe iz prostorije.
Iza trulih stubova, nekadašnje tezge s povrćem na uglu, Degni je
kriomice pogledala iza sebe: retke svetiljke su delile ulicu na ostrvca,
videla je zalagaonicu u prvom osvetljenom delu, krčmu u drugom,
crkvu u onom najdaljem, i tamu između njih; trotoari su bili opusteli;
nije mogla da bude sigurna, ali ulica je delovala prazno.
Skrenula je za ugao, namerno bučnim koracima, a onda zastala i
oslušnula: bilo je teško reći da li joj ta neprirodna napetost u grudima
 j j j g
potiče od otkucaja srca, bilo ih je teško razlikovati od zvuka točkova u
daljini i staklastog žamora ist Rivera negde u blizini; ali nije čula
korake iza sebe. Slegla je ramenima, stresavši se istovremeno, i žurno
produžila. Zarđali sat u nekoj neosvetljenoj pećini iskašljao je četiri
sata ujutro.
Strah da je prate nije joj se činio stvarnim, kao što joj nikakav
strah sada ne bi delovao stvarno. Pitala se da li je neprirodna lakoća
tela napetost ili opuštenost; činilo joj se da joj je čitavo telo zategnuto,
svedeno na samo jedan kvalitet; sposobnost da se kreće; činilo joj se
da joj je um dalek, opušten, poput motora podešenog na automatsku
kontrolu nekakvog apsoluta, koji se više nije dovodio u pitanje. Kada
bi goli metak mogao nešto da oseti usred leta, osećao bi ovo -
pomislila je - samo kretanje i cilj, ništa više. Pomislila je to nekako
neodređeno, kao da je jako daleko, kao da je i sama njena ličnost
nestvarna, kao da je samo reč 'goli' doprla do nje: goli... lišeni svih
briga sem cilja... broja 367, broja kuće na ist Riveru koji joj se stalno
vrteo po glavi, broj o kojem toliko dugo nije smela da razmišlja.
Trista šezdeset sedam - mislila je, gledajuću u nevidljivi oblik
ispred sebe, među uglaste obrise stambenih zgrada - trista šezdeset
sedam... tu on živi... ako uopšte živi... Njen mir, spokoj i odlučnost
koraka bili su posledica sigurnosti da s tim "ako" ona više ne može da
postoji.
Postojala je tako deset dana - i noći iza nje su vodile ovoj noći, kao
da je impuls koji upravlja njenim koracima zvuk njenih koraka u
tunelima terminala, koji još odzvanjaju bez odgovora. Tražila ga je u
tunelima, hodala satima, iz noći u noć - u satima njegove nekadašnje
smene - kroz podzemne prolaze i perone i prodavnice, prošla je kroz
svaki uvijutak napuštene pruge, nikome ne postavljajući pitanja i
nikome ne nudeći objašnjenje zašto je tu. Hodala je bez osećanja
straha i nade, pokretalo ju je osećanje očajničke odanosti, gotovo
osećanje ponosa. Koren tog osećanja je ležao u trenucima kada bi
iznenada, zaprepašćena, zastala u nekom mračnom podzemnom kutku
i začula u glavi nedorečene reči: ovo je moja železnica - gledajući u
svod koji podrhtava od zvuka udaljenih točkova; ovo je moj život -
osećajući ugrušak napetosti negde u sebi; ovo je moja ljubav - misleći
na čoveka koji je, možda, negde u ovim tunelima. To troje ne mogu biti
 j j g j g
u sukobu... u šta ja to sumnjam?... šta je to što nas može razdvojiti,
ovde, gde samo on i ja pripadamo?... A onda bi, vrativši se u
sadašnjost, nastavila da hoda, s osećanjem iste, nesmanjene odanosti,
ali uz zvuk drugačijih reći: zabranio si mi da te tražim, možeš me i
prokleti, možeš me odbaciti ako želiš... ali činjenica da sam ja živa da
je mi pravo da saznam da li si i ti... Moram te videti samo ovaj put... ne
da bih zastala, niti progovorila, niti te dodirnula, samo da bih te
videla... Nije ga videla. Odustala je od potrage kada je primetila
ljubopitljive, začuđene poglede radnika u podzemnoj železnici koji su
pratili njene korake.
Bila je zakazala sastanak s radnicima na prugama u terminalu da
bi im, navodno, podigla moral, dvaput je održala sastanak da bi videla
sve radnike - ponavljala je isti nerazumljivi govor, preplavljivao ju je
sram zbog praznih, uopštenih fraza koje izgovara, i istovremeno
ponos, jer joj to više nije bilo bitno - gledala je u iscrpljena, ogrubela
lica ljudi, bilo im je svejedno da li im naređuje da rade ili da slušaju
besmislene zvuke. Njegovo lice nije bilo među njima. "Da li su svi
prisutni?" pitala je nadzornika. "Da, čini mi se", odgovarao je
nezainteresovano.
Dangubila je u blizini ulaza u terminal, prateći ljude kako dolaze
na posao. Ali, bilo je previše ulaza za osmatranje i nigde nije mogla da
prati a da ne bude viđena - stajala bi u vlažnom sumraku na trotoaru
koji je svetlucao pod kapima kiše, prislonjena uz zid skladišta,
okovratnika podignutog do jagodica na obrazima, dok su joj se kapi
kiše slivale niz obod šešira - stajala je, izložena pogledu ulice, znajući
da je ljudi koji prolazili prepoznaju i gledaju zaprepašćeno, znajući da
je njeno bdenje suviše opasno i očigledno. Ako je Džon Galt među
njima, neko bi mogao pogoditi razlog njene potrage... ako Džon Galt
nije bio među njima... ako nema Džona Galta nigde na svetu, pomislila
je, onda nema opasnosti - ni sveta.
Nema opasnosti i nema sveta, pomislila je - hodajući ulicama
predgrađa prema kući s brojem 367, koja je njegov dom, a možda i
nije. Zapitala se da li se tako oseća neko ko iščekuje smrtnu presudu:
nema straha, ljutnje, brige, ničega sem ledene distanciranosti, kao
svetlo bez toplote ili spoznaja bez vrednosti.
 Neka joj je konzerva zakloparala pod nogama i odzvanjala
preglasno i predugo, odbijajući se o zidove napuštenog grada. Ulice su
izgledale pokošene iscrpljenošću, ne odmorom, kao da ljudi s druge
strane zidova ne spavaju, već su kolabirali. Do sada je trebalo da
stigne s posla, pomislila je... ako je radio... ako još ima kuću...
Posmatrala je obrise predgrađa, okrunjeni malter, oljuštenu boju,
izbledele table s natpisima iznad oronulih prodavnica s neželjenom
robom u neopranim izlozima, trošne stepenice kojima se nije moglo
penjati, odeću koja se sušila na konopcima i nije se mogla nositi, sve
te neurađene, zanemarene, zapuštene, nedovršene, nasukane
spomenike gubitničke trke protiv dva neprijatelja: 'nema vremena' i
'nema snage' - i pomislila je kako je on ovde živeo dvanaest godina,
on, koji ima takvu nesvakidašnju moć da prosvetli ljudsko postojanje.
Neko sećanje se borilo da dopre do nje, i stiglo ju je: zvalo se
Starnsvil. Osetila je kako drhti. Ali, ovo je Njujork! - uzviknula je u
sebi, u odbranu veličine koju je volela; a onda se suočila s
neosetljivom strogošću u mislima donete presude: grad koji ga je
ostavio u ovom predgrađu dvanaest godina proklet je i osuđen na
sudbinu Starnsvila.
Zatim, odjednom, više nije bilo važno; osetila je neobičan udar, kao
udar iznenadne tišine, osećaj unutrašnje nepokretnosti, koju je
protumačila kao osećaj smirenosti: iznad vrata prastare zgrade
ugledala je broj 367.
Bila je smirena, pomislila je, samo je vreme iznenada izgubilo
kontinuitet i izlomilo joj percepciju na iskidane delove: bila je svesna
trenutka kada je ugledala broj - trenutka kada je u plesnivoj polutami
ulaza pogledala spisak, i videla reči "Džon Galt, 5. sprat, pozadi",
nažvrljane olovkom, neispisanim rukopisom - trenutka kada je zastala
u podnožju stepeništa, pogledala nagore prema zavijutku ograde koja
se izvijala iz vidokruga, i naglo se oslonila o zid drhteći od straha, ne
želeći da zna - trenutka kada je pod stopalima osetila prve stepenice -
zatim jedinstvenog, slivenog rasta lakoće, uspona bez truda, sumnje i
straha, tokom kojeg je osećala kako se kružni podeoci stepeništa
spuštaju iza njenih čvrstih koraka, kao da impuls nezaustavljivog
uspona dolazi iz njenog uspravnog tela, čvrstine ramena, uzdignute
glave i svečanog, ushićenog uverenja da u trenutku konačne odluke
g g g j
ne očekuje propast u životu, na kraju stepeništa kojim se uspinje
trideset sedam godina.
Na vrhu je ugledala uski hodnik i zidove koji su se sastali nad
neosvetljenim vratima. Slušala je u tišini škripu podnih dasaka pod
koracima. Osetila je pritisak svog prsta o zvono i slušala kako
odzvanja u nepoznatom prostoru iza vrata. Čekala je. Začula je kratko
škripanje dasaka, ali je ono doprlo s donjeg sprata. Čula je opadajuće
zavijanje remorkera odnekud s reke. Zatim je shvatila da joj je
promakao izvestan period, jer sledeće čega je bila svesna nije ličilo na
trenutak buđenja već na trenutak rođenja: kao da su je dva zvuka
izvlačila iz praznine, zvuk koraka iza vrata i škljocanje brave - ali nije
bila prisutna sve dok vrata pred njom nisu iznenada nestala a na
pragu se ukazao Džon Galt, nehajnog držanja, u svom hodniku, u
pantalonama i košulji, jedva primetno nagnut u stranu i obasjan
svetlošću koja je dopirala odnekud iza njega.
Znala je da on očima obuhvata taj trenutak, preleće preko svega
što mu je prethodilo i što će posle njega uslediti, da ga u munjevitom
procesu razmišljanja vraća pod svesnu kontrolu - i pre no što su se
nabori na njegovoj košulji pomerili sa sledećim udisajem, znao je
rezultat - a rezultat je bio srećan osmeh kojim ju je pozdravljao.
Nije bila u stanju da se pomeri. Uhvatio ju je za ruku i uvukao u
sobu, osetila je dodir njegovih usana, vitko telo kroz iznenada stranu
krutost svog kaputa. Videla mu je osmeh u očima, osećala dodir
njegovih usana iznova i iznova, borila se za dah, klonula u njegovom
naručju, kao da nije disala dok se uspinjala, i lica prislonjenog uz
udubljenje između njegovog vrata i ramena, pokušavala da ga obujmi
rukama, prstima, obrazima.
"Džon... živ si..." bilo je sve stoje uspela da izgovori.
Klimnuo je glavom, kao da zna šta se tim recima objašnjava.
Onda je podigao njen šešir, koji je bio pao na pod, skinuo joj kaput
i sklonio ga u stranu, pogledao u vitko, drhtavo telo, videla je iskru
odobravanja u njegovim očima, dok je rukom prelazio preko
pripijenog, tamnoplavog džempera s visokim okovratnikom, u kojem je
delovala krhko poput devojčice i napeto poput borca.
"Sledeći put kada te budem video", rekao joj je, "obuci beli. I on će
ti divno stajati." Shvatila je da nosi odeću u kojoj se nije pojavljivala u
 j j j j j j j
javnosti, već ono što je nosila kod kuće u besanim satima te noći.
Nasmejala se, ponovo otkrivajući sposobnost da se smeje: očekivala je
sve sem tih reči.
"Ako bude sledećeg puta", dodao je mirno.
"Kako... kako to misliš?"
Otišao je do vrata i zaključao ih. "Sedi", rekao je.
I dalje je stajala, polako prelazeći pogledom po sobi koju nije bila
primetila: dugačka, ogoljena mansarda, krevet u jednom uglu i peć na
gas u drugom, nekoliko komada drvenog nameštaja, gole daske, koje
su isticale dužinu poda, jedna lampa koja je svetlela na radnom stolu,
zatvorena vrata u senci iza svetlosnog kruga lampe, Njujork s one
strane ogromnog prozora, predeo prekriven uglastim građevinama i
razbacanim svetlima, i stub zdanja Tegart u daljini.
"Sada me slušaj pažljivo", rekao je. "Mislim da imamo oko pola
sata. Znam zašto si došla ovamo. Rekao sam ti da će biti teško izdržati
i da ćeš najverovatnije popustiti pred pritiskom. Nemoj žaliti zbog
toga. Shvataš? - Ni ja ne žalim. Ali sada moramo da znamo kako da
se ponašamo, od sada pa nadalje. Za oko pola sata, agenti pljačkaša,
koji su te pratili, doći će ovamo da me uhapse."
"O, ne!" ostala je bez vazduha.
"Degni, svi koji su sačuvali i malo ljudske sposobnosti opažanja
znali su da nisi jedna od njih, da si ti poslednja veza sa mnom, i nisu
te ispuštali iz vida - ili iz vida svojih špijuna."
"Niko me nije pratio! Pazila sam, ja..."
"Ti to ne bi ni mogla primetiti. Oni su eksperti u veštini
prikradanja. Onaj ko te je pratio sada podnosi izveštaj šefovima. Tvoje
prisustvo u ovom kraju, u ovo vreme, moje ime na tabli dole, činjenica
da radim za tvoju železnicu - to je čak i njima dovoljno da povežu
neke stvari."
"Hajdemo onda odavde!"
Odmahnuo je glavom. "Do sada su već okružili kvart. Tvoj pratilac
sigurno ima na raspolaganju sve policajce u kvartu. Sada želim da
znaš šta treba da uradiš kada dođu ovamo. Degni, imaš samo jednu
priliku da me spaseš. Ako nisi u potpunosti shvatila ono Što sam na
radiju pričao o ljudima u sredini, sada ćeš shvatiti. Nema više sredine
za tebe. A ne možeš ni na moju stranu, ne dok smo im u šakama. Sada
moraš stati na njihovu stranu."
"Šta?"
"Moraš stati na njihovu stranu, potpuno, dosledno i glasno, koliko
god ti sposobnost da varaš omogućava. Moraš se ponašati kao da si
jedna od njih. Moraš se ponašati kao moj najgori neprijatelj. Ako
budeš tako radila, imam šansu da se izvučem živ. Suviše sam im
potreban, ići će u krajnosti pre no što budu spremni da me ubiju. Sve
što prinudom izvlače iz žrtava, uspevaju to zahvaljujući vrlinama žrtve
- a nemaju nijednu moju vrednost kojom bi mi mahali iznad glave,
nemaju čime da mi prete. Ali, ako i najmanje posumnjaju šta značimo
jedno drugom, stavićete na sprave za mučenje - mislim na fizičko
mučenje - na moje oči, za manje od nedelju dana. Nemam nameru da
to dočekam. Ako ti samo zaprete, ubiću se i smesta ih zaustaviti."
Rekao je to ne naglašavajući nijednu reč, ravnim tonom, kao da
izražava neku praktičnu zamisao. Znala je da to i misli, i da je u pravu
što tako misli: shvatila je kako to ona jedina ima moć da ga uništi,
kada je sva moć njegovih neprijatelja uzaludna. Video je zaleđeni izraz
u njenim očima, izraz u kojem su se ogledali razumevanje i
užasnutost. Klimnuo je glavom uz jedva primetni osmeh.
"Ne moram ni da ti kažem", rekao je, "da, ako to i učinim, to neće
biti čin žrtvovanja. Ne želim da živim pod njihovim uslovima, ne želim
da radim šta mi kažu i ne želim da gledam kako te lagano ubijaju.
Posle toga za mene neće biti nikakvih vrednosti kojima bih težio - a
ne želim da postojim bez vrednosti. Ne treba da ti kažem da nikakav
moral ne dugujemo onima koji nas drže pomoću oružja. I zato ih
obmanjuj koliko možeš, ali ih ubedi da me mrziš. Tako ćemo imati
priliku da ostanemo u životu i pobegnemo - ne znam ni kada ni kako,
ali znaću da sam slobodan da delam. je li jasno?"
Primorala je sebe da podigne glavu, pogleda ga pravo u oči i
klimne glavom.
"Kada dođu", rekao je, "reci im da si pokušavala da me pronađeš
za njih, da si postala sumnjičava videvši moje ime na svom platnom
spisku i da si došla ovamo da to istražiš."
Klimnula je glavom.
 "Ja ću odugovlačiti s priznanjem ko sam - možda će prepoznati
moj glas, ali ću pokušati da poreknem - tako da ćeš im ti reći da sam
ja Džon Galt kojeg traže."
Ovoga puta je trajalo nekoliko sekundi duže, ali je klimnula
glavom.
"Nakon toga, tražićeš - i prihvatiti - tih petsto hiljada dolara
nagrade koju su ponudili za moje hvatanje."
Sklopila je oči, a onda klimnula glavom.
"Degni", reče on polako, "nema načina da služiš sopstvenim
vrednostima u njihovom sistemu. Pre ili posle, htela to ili ne, dovode te
do tačke gde jedino što možeš da uradiš za mene jeste da se okreneš
protiv mene. Skupi svu snagu i uradi to - onda ćemo zaslužiti ovih
pola sata i, možda, budućnost"
"Uradiću tako", rekla je tvrdo i dodala, "ako se to desi, ako..."
"Desiće se. Nemoj žaliti zbog toga. Ja neću. Ti još nisi videla pravu
prirodu naših neprijatelja. Sada ćeš je videti. Ako moram da budem
probni pion koji ćete uveriti, rado ću to biti - i da bih te osvojio,
oduzeo im te, jednom zasvagda. Nisi više mogla da čekaš? O, Degni,
Degni, nisam ni ja!"
Po načinu na koji ju je grlio, na koji je ljubio njene usne, osećala je
da joj svaki njen korak, svaka opasnost, svaka sumnja, čak i to što ga
je izdala, ako je to bila izdaja, da je uzvišeno pravo na ovaj trenutak.
Na licu joj je čitao unutrašnju borbu, neverovatni protest protiv sebe
same - i ona kroz pramenove kose na njegovim usnama začu njegov
glas: "Nemoj sada misliti na njih. Nikada nemoj misliti na bol,
opasnost ili neprijatelja ni trenutak duže no što je potrebno da se
izboriš protiv njega. Sada si ovde. Ovo je naše vreme i naš život, ne
njihov. Nemoj se truditi da ne budeš srećna. Jer jesi srećna."
"Po cenu mogućnosti da te uništim?" prošaputala je.
"Nećeš me uništiti. Ali - da, čak i po tu cenu. Ne misliš da je to
ravnodušnost, zar ne? Je li te ravnodušnost savladala i dovela
ovamo?"
"Ja..." A onda ju je sva silina istine navela da privuče njegove usne
svojima i izrekne mu u lice: "Nije me bilo briga da li će ijedno od nas
dvoje biti živo posle ovoga, ovoga puta sam morala da te vidim!"
"Bio bih razočaran da nisi došla."
 "Da li znaš kako je to čekati, boriti se protiv toga, odlagati za još
jedan dan, pa onda još jedan, pa još..."
Nasmejao se. "Da li znam?" rekao je blago.
Ruka joj nemoćno pade niz telo: pomislila je na njegovih deset
godina. "Kada sam čula tvoj glas na radiju", rekla je, "kada sam čula
najveću izjavu koju sam ikada... ne, nemam pravo da ti kažem šta sam
pomislila."
"Zašto ne?"
"Mislićeš da je nisam prihvatila."
"Prihvatićeš je."
"Jesi li govorio odavde?"
"Ne, iz doline."
"I onda si se vratio u Njujork?"
"Sledećeg jutra."
"I ovde si od tada?"
"Da."
"Jesi li čuo pozive koje ti šalju svake noći?"
"Naravno."
Polako je osmotrila sobu, pogledom je klizila od tornjeva grada u
prozoru preko drvenih stubova na plafonu, ispucalog maltera na
zidovima do čeličnih stubova kreveta. "Sve vreme si ovde", rekla je.
"Živiš ovde već dvanaest godina... ovde... ovako..."
"Ovako", rekao je, otvarajući vrata na kraju sobe.
Zastala je, bez daha: dugački, svetiom preplavljeni prostor bez
prozora, u školjki blago svetlucavog metala, nalik maloj plesnoj
dvorani u podmornici, bio je najefikasnija moderna laboratoriju koju
je ikada videla.
"Uđi", rekao joj je cereći se, "više ne moram da čuvam tajne od
tebe."
Kao da je prelazila granicu nekog drugog svemira. Gledala je
složenu opremu koja je blistala nekim svetlim, difuznom sjajem, mrežu
žica koje su se presijavale, tablu ispisanu matematičkim formulama,
dugačke brojače na predmetima oblikovanim nemilosrdno, svrhovitom
disciplinom - a zatim ulegle daske i okrunjeni malter mansarde. Ili -
ili, pomislila je; to je izbor s kojim se suočava svet: duša čoveka u vidu
jednog ili drugog.
j g g g
"Htela si da znaš gde radim jedanaest meseci u godini", rekao je.
"I sve ovo", upitala je, "od plate" - pokazala je na mansardu -
"nekvalifikovanog radnika?"
"A ne! Od honorara koji mi Majdas Maligan plaća za elektranu,
zračni filter, radio-predajnik i još nekoliko sličnih poslova."
"Onda... zašto si onda morao da radiš na održavanju pruga?"
"Zato što se novac zarađen u dolini ne može nikada trošiti van nje."
"Odakle ti ova oprema?"
"Ja sam je osmislio. Sve su mi napravili u livnici Endrua Stoktona."
Pokazao je na neugledni predmet veličine radio-kutije u uglu sobe:
"Eno motora koji si želela", nasmejao se kada se zagrcnula pri
nehotičnom trzaju kojim je jurnula napred. "Nemoj se truditi da ga
proučiš, sada im ga nećeš odati."
Zurila je u blistave metalne cilindre i svetlucave namotaje žice,
nalikovali su onom zarđalom komadu koji je, poput tajne relikvije,
počivao u staklenom kovčegu u trezoru Tegart transkontinentala .
"On mi obezbeđuje električnu energiju za laboratoriju", rekao je.
"Tako se niko nije pitao zašto radnik na održavanju pruge troši
prekomerne količine električne energije."
"Ali, ako ikada ovo pronađu..."
Nekako se čudno, kratko nasmejao. "Neće."
"Koliko dugo...?"
Zastala je: ovoga puta nije se zagrcnula; prizor s kojim se suočila
mogla je da pozdravi samo potpunom unutrašnjom stankom: na zidu
iza reda mašina ugledala je isečak iz novina - svoju sliku, u
pantalonama i košulji, kako stoji pored lokomotive na otvaranju linije
Džon Galt, podignute glave, s osmehom u kojem su se ogledali
događanja, značenje i svetlost tog dana.
Odgovorila mu je samo jecajem kada se okrenula, a izraz na
njegovom licu bio je isti kao onaj na slici.
"Ja sam bio simbol onoga što si želela da uništiš u svetu", rekao je.
"Ali ti si meni bila simbol onoga što sam želeo da ostvarim." Pokazao
je sliku. "Ljudi očekuju da će se osećati ovako jedanput ili, po izuzetku,
dvaput, u ćelom svom životu. Ali ja - ja sam ovo odabrao kao stalno i
normalno."
 Zbog izraza na njegovom licu, spokojne snage u pogledu i umu, to
joj je postalo stvarno, sada, u ovom času, u punom kontekstu ovog
trenutka, u ovom gradu.
Kada ju je poljubio, znala je da je u rukama kojima su se grlili
njihova najveća pobeda, da je to realnost do koje ne dopire ni bol ni
strah, stvarnost Helijevog Petog koncerta; ovu su nagradu želeli, za nju
su se borili i osvojili su je.
Začulo se zvono na vratima.
Njena prva reakcija bila je korak unazad, njegova - da je privuče
još bliže i duže.
Kada je podigao glavu, osmehivao se. Rekao je samo: "Nije sada
vreme za strah."
Pošla je za njim natrag u mansardu. Začula je kako iza njih škljoca
brava u vratima laboratorije.
Bez reči joj je pridržao kaput, sačekao da sveže pojas i stavi šešir -
onda otišao do ulaznih vrata i otvorio ih.
Trojica od četvorice koji su ušli bili su mišićave prilike u vojnim
uniformama, svaki sa po dva pištolja za bedrima, širokog, bezobličnog
lica i s očima koje nisu mogle da opažaju. Četvrti, njihov predvodnik,
bio je slabašni civil u skupom kaputu, urednih brkova, svetloplavih
očiju, s manirima nekakvog intelektualca predodređenog za odnose s
javnošću.
On namignu Galtu, koraknu napred pa zastade, napravi još jedan
korak i konačno stade.
"Izvolite", reče Galt.
"Da li... da li ste vi Džon Galt?" upita ovaj preglasno.
"Tako se zovem."
"Jeste li vi onaj Džon Galt?"
"Koji?
"Jeste li vi govorili na radiju?"
"Kada?"
"Nemojte dozvoliti da vas zavara." Metalni glas je bio Degnin i bio
je upućen predvodniku. "On - jeste - Džon - Galt. Podneću dokaze
vrhovnim organima. Možete nastaviti."
Galt se okrenu prema njoj kao prema nekom strancu. "Hoćete li mi,
molim vas, sada reći ko ste vi i šta ovde tražite?"
 Lice joj je bilo bezizrazno, kao i lica vojnika. "Ja sam Degni Tegart.
Želela sam da se lično uverim da ste vi čovek za kojim traga čitava
zemlja."
On se okrenu predvodniku. "Dobro", reče. "Ja jesam Džon Galt - ali,
ako želite da vam uopšte odgovaram na pitanja, držite svog
dostavljača" - on pokaza na Degni - "dalje od mene."
"Gospodine Galt!" uzviknu predvodnik s ogromnom radošću. "Čast
mi je što sam vas upoznao, čast i velika privilegija! Molim vas,
gospodine Galt, nemojte nas pogrešno shvatiti - spremni smo da vam
ispunimo želje - ne, naravno da ne morate imati posla s gospođicom
Tegart, ako ne želite - gospođica Tegart je samo pokušala da ispuni
svoju patriotsku dužnost, ali..."
"Rekao sam da je držite dalje od mene."
"Nismo vam neprijatelji, gospodine Galt, uveravam vas da vam mi
nismo neprijatelji." On se okrenu Degni. "Gospođice Tegart, učinili ste
neprocenjivu uslugu narodu. Zaslužili ste najviši oblik zahvalnosti
javnosti. Dozvolite nam da sad uzmemo stvar u svoje ruke."
Smirujućim pokretom ruke zamolio ju je da stane pozadi, izvan
Galtovog vidokruga.
"Dakle, šta hoćete?" upita Galt.
"Narod vas čeka, gospodine Galt. Samo želimo priliku da raščistimo
nesporazum. Samo priliku da sarađujemo s vama." Rukom u rukavici
dao je neki znak onoj trojici; daske na podu su zaškripale i oni su
prionuli na otvaranje fioka i ormara; pretraživali su sobu. "Duh
naroda će ponovo oživeti sutra ujutro, gospodine Galt, kada čuju da
smo vas pronašli."
"Šta hoćete?"
"Samo da vas pozdravimo u ime naroda."
"Jesam li ja to uhapšen?"
"Zašto da razmišljamo u tako staromodnim okvirima? Naš posao je
samo da vas bezbedno ispratimo do vrhovnog saveta narodnog
rukovodstva, gde je vaše prisustvo neodložno neophodno' Zastao je, ali
nije dobio nikakav odgovor. "Vodeći ljudi ove zemlje Žele da se
posavetuju s vama - samo da se posavetuju i da postignu prijateljski
sporazum."
 Vojnici nisu nalazili ništa sem odevnih predmeta i kuhinjskih
naprava; nije bilo pisama, knjiga, čak ni novina, kao da je u sobi
obitavao neko nepismen.
"Cilj nam je samo da vam pomognemo da zauzmete mesto u
društvu koje vam s pravom pripada, gospodine Galt. Vi kao da ne
shvatate koliko ste vredni društvu."
"Shvatam."
"Samo želimo da vas zaštitimo."
,"Zaključano!" objavi vojnik, udarajući pesnicom po vratima
laboratorije.
Predvodnik mu uputi pretvorni, ulizički osmeh. "Šta je iza tih vrata,
gospodine Galt?"
"Privatno vlasništvo."
"Hoćete li ih, molim vas, otvoriti?"
"Neću."
Vođa raširi ruke, u znak bolne bespomoćnosti. "Nažalost, ruke su
mi vezane. Naređenja, razumete. Moramo da uđemo u tu sobu."
"Uđite."
"To je samo formalnost, čista formalnost. Nema razloga da se sve
ne obavi prijateljski. Hoćete li, molim vas, sarađivati?"
"Rekao sam, neću."
"Siguran sam da ne želite da pribegnemo nekim... nepotrebnim
sredstvima." Nije bilo odgovora. "Imamo ovlašćenje da provalimo ta
vrata, znate - ali, naravno, ne bismo želeli da budemo primorani da to
uradimo." Sačekao je, ali nije bilo odgovora. "Provalite tu bravu!"
obrecnuo se na vojnika.
Degni pogleda Galtovo lice. Stajao je staloženo, uspravne glave,
videla je spokojne crte njegovog profila; pogled mu je bio upravljen
prema vratima. Brava je bila mala, četvrtasta ploča od uglačanog
bakra, na njoj nije bilo ni ključaonice ni bilo kakvog uređaja.
Trojica nasilnika bili su nenamerno tihi i nepomični dok je
provalnički alat u rukama četvrtog oprezno deljao drvo na vratima.
Drvo je lako popustilo, komadići su padali, a u tišini je njihov tup
udar o pod zvučao kao štektanje puške u daljini. Kada je provalnička
poluga stigla do bakarne ploče, začuli su slabašno šuštanje iza vrata,
ne glasnije od uzdaha iznurenog uma. U sledećem trenutku brava
pade a vrata se uz tresak pomerlše nekoliko centimetara napred.
Vojnik ustuknu. Predvodnik priđe nepravilnim korakom, kao da
štuca, i naglo otvori vrata. Pred njima su bili crni rupa nepoznatog
sadržaja i mrkli mrak.
Pogledali su jedan drugoga i u Galta; on se nije micao; stajao je i
gledao u mrak.
Kada su prešli prag, Degni je pošla za njima, prateći njihove
baterijske lampe. Prostor iza vrata je sada bio duguljasta, potpuno
prazna metalna školjka, s debelim nanosima prašine na podu, neke
čudnovate, sivkastobele prašine, kao da je pripadala ruševinama koje
niko vekovima nije takao. Soba je delovala mrtvo, kao prazna lobanja.
Odvratila je glavu da joj na licu ne bi ugledali krik, zbog saznanja
šta je ta prašina bila nekoliko minuta ranije. 'Nemojte pokušavati da
otvorite ta vrata', rekao joj je na ulazu elektrane u Atlantldi. 'Kad biste
probali da ih provalite, mašinerija unutra bi se pretvorila u prah
mnogo pre nego što bi ta vrata popustila...' Nemojte pokušavati da
otvorite ta vrata - mislila je, i znala da sada gleda pojavni oblik izjave:
ne prisiljavajte um.
Ljudi su se bez reči povukli i unazad išli prema vratima, onda se
zaustavili nesigurno, jedan za drugim, kako su se gde u mansardi
zadesili, kao da ih je tu ostavila oseka.
"Pa onda", reče Galt, uzimajući mantil i okrećući se prema
predvodniku, "hajdemo."
Tri sprata Vejn-Foklanda bila su evakuisana i pretvorena u oružani
logor. Stražari s automatskim puškama stajali su na svakom uglu
dugih, plišom obloženih hodnika. Stražari s bajonetima su stajali na
ispustima požarnih stepenica. Vrata li a na pedeset devetom,
šezdesetom i šezdeset prvom spratu bila su zabravljena; do tih
spratova se moglo doći samo jednim vratima i jednim li om, a čuvali
su ih vojnici pod punom vojnom opremom. Neki čudni ljudi su bazali
predvorjima, restoranima i prodavnicama u prizemlju: odeća im je bila
suviše nova i skupa, bezuspešno su pokušavali da imitiraju stalne
goste hotela, kamuflažu im je razotkrivala činjenica da je njihovom
krupnom stasu odeća loše pristajala, bila je ispupčena tamo gde odeća
poslovnih ljudi nema razloga da se nadima, ali odeća revolveraša ima.
 j g
Grupe stražara s mašinkama bile su postavljene na svakom ulazu i
izlazu iz hotela, kao i na strateškim položajima na prozorima okolnih
ulica.
U centru ovog logora, na šezdesetom spratu, u prostoriji koja je
bila poznata kao kraljevski apartman Vejn-Foklanda, sa satenskim
zavesama, kristalnim kandelabrima i izvajanim vencima cveća, Džon
Galt je, u pantalonama i košulji, sedeo u fotelji od brokata i, s jednom
nogom na plišanom tabureu i rukama prekrštenim na potiljku, gledao
u tavanicu.
U tom ga je položaju zatekao gospodin Tompson kada su u
jedanaest sati četvorica stražara, koji su stajali ispred kraljevskog
apratmana od pet sati ujutro, otvorili vrata, pustili gospodina
Tompsona da uđe i ponovo ih zaključali.
Gospodin Tompson je osetio kratkotrajnu nelagodu kada mu je
škljocanje brave odseklo odstupnicu i primoralo ga da bude sam sa
zatvorenikom. Ali, setio se novinskih naslova i glasova s radija, koji su
od zore objavljivali zemlji: "Pronađen je Džon Galt! - Džon Galt u
Njujorku! - Džon Galt se priključio ostvarivanju narodnog cilja! - Džon
Galt je na savetovanju s vođama zemlje i radi na brzom rešenju svih
naših problema!" - pa je primorao sebe da se oseća kao da u njih
veruje.
"Gle, gle!" reče vedro, marširajući prema fotelji. "Vi ste, dakle, taj
mladić koji je izazvao ovu nevolju. O..." prozbori iznenada, prišavši da
bolje pogleda tamnozelene oči koje su ga posmatrale. "Dakle, ja...
beskrajno mi je drago što sam vas upoznao, gospodine Galt, prosto
sam oduševljen." Te dodade: "Ja sam gospodin Tompson, znate."
"Drago mi je", reče Galt.
Gospodin Tompson se sručio na stolicu, a nagli pokreti su
nagoveštavali vedri poslovni stav. "E sad, nemojte misliti da ste u
pritvoru, ili nešto tako besmisleno." Pokazao je po sobi. "Kao što vidite,
ovo nije ni nalik zatvoru. Vidite da ćemo lepo s vama postupati. Vi ste
veliki čovek, veoma veliki čovek - i mi to znamo. Prosto se osećajte
kao kod svoje kuće. Tražite šta god hoćete. Otpuštajte i izbacujte one
koji vas ne slušaju. Ako vam se ne svidi bilo ko od tih momaka
napolju, samo recite - poslaćemo nekog drugog da ga zameni."
Zastao je, iščekujući. Odgovora nije bilo.
 j j g j
"Ovamo smo vas doveli iz samo jednog razloga, zato što želimo da
razgovaramo s vama. Ne bismo to uradili ovako, ali niste nam ostavili
nikakav izbor. Stalno ste se krili. A mi smo samo želeli priliku da vam
kažemo da ste nas skroz pogrešno shvatili."
Raširio je ruke s dlanovima okrenutim nagore uz razoružavajući
osmeh. Galtove oči su ga promatrale bez odgovora.
"Kakav je ono govor bio! E, ne da ste govornik! Uradili ste nešto
čitavoj zemlji - ne znam šta, niti zašto, ali jeste. Ljudi kao da žele nešto
što vi imate. A mislili ste da smo odlučno protiv toga? E, tu ste
pogrešili. Nismo. Lično mislim da mnogo toga u vašem govoru ima
smisla. Da, dragi moj, mislim. Naravno, ne slažem se sa svakom
izgovorenom rečju - ali, do vraga, i ne očekujete da se sa svime
složimo, zar ne? Razlika u mišljenju - to je ono što stvari gura napred.
Što se mene tiče, ja sam uvek spreman da promenim mišljenje.
Otvoren sam za svaki argument."
Nagnuo se, iščekujući. Nije dobio odgovor.
"Svet je u užasnom haosu. Baš kao što ste rekli. Tu se slažem s
vama. Imamo nešto zajedničko. Možemo da krenemo odatle. Nešto se
mora uraditi. Samo sam hteo... ma dajte, molim vas", uzviknu on
iznenada, "zašto mi ne dozvoljavate da razgovaram s vama?"
"Upravo razgovarate sa mnom."
"Da... pa, to je... ma, znate vi na šta ja mislim."
"U potpunosti."
"Pa?... Pa, šta imate da kažete?"
"Ništa."
"Kako?!"
"Ništa."
"Ma dajte, molim vaš"
"Ja nisam tražio da razgovaram s vama."
"Ali... ali, čujte!... moramo da razgovaramo o nekim stvarima!"
"Ja ne moram."
"Slušajte", reče gospodin Tompson nakon kraće stanke, "vi ste
čovek od akcije. Praktičan čovek. E, ne da ste praktičan čovek! Svašta
ne razumem u vezi s vama, ali u to sam siguran. Pa, zar niste?"
"Praktičan? Jesam."
 "E pa, i ja sam. Možemo otvoreno da razgovaramo. Možemo da
stavimo karte na sto. Šta god da želite, nudim vam da se nagodimo."
"Ja sam uvek za nagodbu."
"Znao sami" uzviknu gospodin Tompson pobednički, pljesnuvši se
po kolenu. "Rekao sam im ja - svim tim budalastim intelektualcima
teoretičarima kao što je Vesli!"
"Uvek sam spreman da se nagodim - s onima koji imaju nešto
vredno da ponude." Gospodin Tompson nije mogao reći zašto je na
tren ostao bez daha pre no što je odgovorio, "E pa, ispišite sumu, dragi
moj!"
"Šta mi nudite?"
"Kako - bilo šta."
"Kao, na primer?"
"Sta god kažete. Jeste li čuli poruke koje smo vam slali preko
kratkih talasa?" Jesam."
"Rekli smo da ćemo ispuniti vaše uslove, bilo kakve uslove. To smo
i mislili."
"Jeste li vi mene čuli kada sam na radiju rekao da nemam
nikakvih uslova za cenkanje? To sam i mislio."
"O, čujte, sasvim ste nas pogrešno shvatili! Mislili ste da ćemo se
mi boriti protiv vas. Ali, nećemo. Nismo mi tako kruti. Voljni smo da
razmislimo o svakoj ideji. Zašto niste odgovorili na naše pozive i došli
na savetovanje?"
"Zašto bih?"
"Zato što... zato što smo želeli da razgovaramo s vama, u ime
zemlje."
"Ja ne priznajem da vi imate pravo da govorite u ime zemlje."
"Čujte vi, nisam navikao... Pa dobro, zar me nećete bar saslušati?
Samo saslušati?"
"Slušam."
"Zemlja je u užasnom stanju. Ljudi gladuju i dižu ruke, ekonomija
se potpuno raspada, niko više ne proizvodi. Ne znamo šta da radimo
po tom pitanju. Vi znate. Znate kako da pokrenete stvari. Dobro,
spremni smo da popustimo. Želimo da nam kažete šta da uradimo."
"Rekao sam vam šta da uradite."
"Šta?"
 "Sklonite se s puta."
"To nije moguće! To je iluzorno! To ne dolazi u obzir!"
"Vidite? Rekao sam vam da nemamo o čemu da razgovaramo."
"De, de, sačekajte malo! Čekajte malo! Nemojte ići iz krajnosti u
krajnost! Uvek postoji sredina. Ne možete imati sve. Nismo... Ljudi nisu
spremni na to. Ne možete očekivati da ćemo samo tako odbaciti
državnu mašineriju. Moramo očuvati sistem. Ali, voljni smo da ga
popravimo. Modifikovaćemo ga kako vi to želite. Nismo mi tvrdoglavi,
dogmatski teoretičari - fleksibilni smo. Uradićemo sve što kažete.
Daćemo vam odrešene ruke. Sarađivaćemo. Pravićemo kompromise.
Delićemo pola-pola. Mi ćemo zadržati političku sferu, a vama
prepustiti potpunu vlast u ekonomskoj sferi. Prepustićemo vam
proizvodnju u celoj zemlji, poklonićemo vam čitavu ekonomiju.
Upravljaćete njome kako hoćete, izdavaćete naređenja, donosićete
uredbe - i imaćete organizovanu moć države pod svojom komandom,
sprovodiće vaše odluke. Bićemo spremni da vas poslušamo, svi mi, od
mene pa nadole. U oblasti proizvodnje radićemo sve što kažete. Vi ćete
biti - vi ćete biti - ekonomski diktator nacije!"
Galt prasnu u smeh.
Bilo je očigledno da se Galt zabavlja, i to je šokiralo gospodina
Tompsona. "Šta je vama?"
"Dakle, tako vi zamišljate kompromis?"
"Šta?... Nemojte tu sedeti i ceriti se tako!... Mislim da me niste
shvatili. Nudim vam posao Veslija Mauča - i nema ništa veće što bi
vam bilo ko mogao ponuditi!... Moći ćete da radite šta god hoćete. Ako
vam se ne sviđaju ograničenja - uklonite ih. Ako želite veći profit i
manje plate - donesite ukaz o tome. Ako želite posebne privilegije za
magnate - odobrite ih. Ako vam se ne sviđaju sindikati - raspustite ih.
Ako želite slobodnu ekonomiju - naredite ljudima da budu slobodni!
Postavite kakva god hoćete pravila. Ali, pokrenite stvari. Organizujte
zemlju. Primorajte ljude da ponovo rade. Primorajte ih da proizvode.
Vratite svoje ljude - ljude s mozgom. Povedite nas u mirno, naučno,
industrijsko doba i u prosperitet."
"Pod pretnjom oružja?"
"Dobro, de, ja... Šta je sad toliko smešno?"
 "Hoćete li mi reći samo jedno: ako možete da se pretvarate da niste
čuli ni reč od onoga što sam rekao na radiju, zašto mislite da ću ja
hteti da se pretvaram da to nisam ni rekao?"
"Ne znam šta hoćete da kažete! Ja..."
"Nema veze. To je samo retoričko pitanje. Prvi deo odgovara na
drugi."
"Kako?"
"Ja ne igram vašu igru, dragi moj - ako vam je do provoda."
"Hoćete da kažete da odbijate moju ponudu?"
"Da."
"Ali, zašto?"
"Trebalo mi je tri sata na radiju da vam kažem zašto."
"Oh, pa to je samo teorija! Ja pričam o poslu. Nudim vam najveći
posao na svetu. Hoćete li mi reći šta je u tome loše?"
"Upravo sam vam o tome i pričao, tri sata, da to tako ne
funkcioniše."
"Vi možete to da izvedete."
"Kako?"
"Nekako." Čuo je kako se Galt smejulji, pa dodao: "Zašto ne? Samo
mi recite zašto ne?"
"Dobro, reći ću vam. Želite da budem ekonomski diktator?"
"Da!"
"I prihvatićete sve što naredim?"
"Bez pogovora!"
"Onda počnite ukidanjem svih poreza na dobit."
A ne!" uzviknu gospodin Tompson, skočivši na noge. "To ne
možemo! To... to nije u oblasti proizvodnje. To je oblast raspodele. Kako
bismo plaćali vladine službenike?"
"Otpustite vladine službenike."
"A ne! To je politika! To nije ekonomija! Ne možete se mešati u
politiku! Ne možete imati sve!"
Galt prekrsti noge na tabureu, ispruži se, zauze udobniji položaj u
brokatom presvučenoj fotelji. "Hoćete da još diskutujemo? Ili ste
shvatili suštinu?"
"Ja samo..." Zaćutao je.
"Je li vam dosta to što sam ja shvatio suštinu?"
 j
"Čujte", reče gospodin Tompson pomirijivo, vrativši se na ivicu
stolice. "Ne želim da se raspravljam. Debate mi nisu jača strana. Ja
sam čovek od akcije. Nemamo puno vremena. Samo znam da vi imate
mozak. Baš onakav mozak kakav je nama potreban.
Vi možete da uradite bilo šta. Mogli biste učiniti da stvari
profunkcionišu kada biste to Želeli."
"Dobro, reći ću na vaš način: ne želim. Ne želim da budem
ekonomski diktator, čak ni da bih samo izdao naredbu ljudima da
budu slobodni - svako racionalno biće bi mi pljunuto u lice, zato što
zna da svoja prava nema, ne dobija, niti ih prima zahvaljujući vašoj ili
mojoj dozvoli."
"Recite mi", reče gospodin Tompson, posmatrajući ga zamišljeno,
"šta hoćete?"
"Rekao sam vam preko radija."
"Ne shvatam. Rekli ste da želite da vas vode sebični ciljevi - i to ja
razumem. Ali šta uopšte možete želeti da dobijete što vam ja ne bih
mogao, upravo sada, pružiti na tacni? Mislio sam da ste egoista - i
praktičan čovek. Nudim vam blanko ček za sve što hoćete - a vi mi
kažete da ga nećete. Zašto?"
"Zato što iza vašeg blanko čeka ne stoji nikakav fond."
"Molim?"
"Zato što nemate ništa vredno da mi ponudite."
"Mogu da vam ponudim šta god hoćete. Samo recite."
"Recite vi."
"Pa dobro, pričali ste o bogatstvu. Ako želite novac - ni za tri
životna veka ne biste zaradili onoliko koliko bih vam ja mogao dati za
minut, ovog minuta, na tacni. Želite li milijardu dolara - finu, okruglu
milijardu dolara?"
"Koju ću ja morati da proizvedem, da biste mi je vi dali?"
"Ne, mislim pravo iz nacionalnog trezora, u svežim, novim
novčanicama... Ili čak u zlatu, ako tako više volite."
"Šta ću s tim novcem moći da kupim?"
"Eh, vidite, kada zemlja stane na noge..."
"Kada je ja podignem na noge?"
"Pa, ako hoćete da radite na svoj način, ako želite vlast,
garantujem vam da će svaki čovek, žena i dete u ovoj zemlji slušati
g j j j
vaša naređenja i raditi ono što želite."
"Kada ih ja naučim da tako rade?"
"Ako želite nešto za svoju grupaciju - za sve te ljude koji su nestali
- posao, položaj, vlast, poreske olakšice, bilo kakvu posebnu uslugu -
samo recite i dobiće."
"Kada ih ja vratim?"
"Pa šta, zaboga, vi zapravo želite?"
"Zašto ste mi vi, zaboga, potrebni?"
"Ha?"
"Šta imate da mi ponudite što ne mogu imati i bez vas?"
Gospodin Tompson se povukao, kao priteran uza zid, a izraz u
očima mu se promenio, pogledao je Galta pravo u oči, prvi put, i
polako rekao: "Bez mene, upravo sada ne možete da izađete iz ove
sobe."
Galt se osmehnu. "To je istina."
"Ne biste mogli ništa da proizvedete. Mogli biste ovde da crknete
od gladi."
"Istina."
"Pa, zar ne vidite?" Glas gospodina Tompsona je opet bio bučno
domaćinski razdragan, kao da je nagoveštaj koji je uputio shvaćen, i
sada se mogao bezbedno zaobići pomoću duhovitosti. "Ono što ja
vama imam da ponudim jeste vaš život."
"Nije on vaš da biste ga nudili, gospodine Tompson", reče Galt
blago.
Nešto u njegovom glasu je navelo gospodina Tompsona da se trgne
i pogleda ga, onda da još brže skrene pogled: Galtov osmeh je bio
skoro blag.
"Dakle", reče Galt, "vidite li šta sam mislio kad sam rekao da nula
ne može posedovati hipoteku nad životom? Ja odobravam takvu
hipoteku - a ja to neću. Uklanjanje pretnje nije oblik plaćanja,
negacija negacije nije nagrada, povlačenje naoružanih razbojnika nije
podsticaj, ponuda da me sada ne ubijete nije vrednost."
"Ko... koje pominjao ubistvo?"
"Ko je rekao nešto drugo? Da me ne držite ovde pod oružjem, pod
pretnjom smrću, ne biste imali priliku ni da razgovarate sa mnom. I to
je sve što vaše oružje može da postigne. Ja ne plaćam za uklanjanje
pretnje. Ni od koga ne otkupljujem svoj život."
"Nije istina", reče gospodin Tompson vedro. "Kada biste slomili
nogu, platili biste doktoru da vam je izleći."
"Ne ako ju je on polomio." Osmehnuo se ćutanju gospodina
Tompsona. "Ja sam praktičan čovek, gospodine Tompson. Nemojte
misliti da je praktično odrediti nekoga kome će jedini izvor prihoda
biti da mi lomi kosti. Mislim da nije praktično podržavati reket."
Gospodin Tompson je delovao zamišljeno, a onda je odmahnuo
glavom. "Mislim da niste praktični", reče. "Praktičan čovek ne ignoriše
stvarne činjenice. Ne gubi vreme na želje da je stvarnost drugačija ili
na pokušaje da je izmeni. Stvari prihvata kakve jesu. Mi vas držimo.
To je činjenica. Sviđalo se to vama ili ne, to je činjenica. Trebalo bi da
se ponašate u skladu s tim."
"To i radim."
"Hoću da kažem, trebalo bi da saradujete. Trebalo bi da priznate
situaciju, da je prihvatite i prilagodite joj se."
"Da imate trovanje krvi, da li biste se prilagodili ili biste uradili
nešto da to izmenite?"
"Ma, to nije isto! To je fizika."
"Hoćete da kažete, činjenice koje se odnose na fiziku mogu se
izmeniti, ali vaši hirovi ne mogu?"
"Ha?"
"Hoćete da kažete, fizička priroda se može prilagoditi čoveku, ali su
vaši hirovi iznad zakona prirode, pa se ljudi moraju prilagođavati
vama?"
"Hoću da kažem da je moć u našim rukama!"
"Zahvaljujući oružju?"
"Ma, zaboravite oružje! Ja..."
"Ne mogu da zaboravim na realne činjenice, gospodine Tompson.
Ne bi bilo praktično."
"Dobro onda: držim u ruci oružje. Šta ćete uraditi u vezi s tim?"
"Ponašaću se u skladu s tim. Poslušaću vas."
"Molim?"
"Radiću sve što mi kažete."
"Zaista to i mislite?"
 "Mislim. Bukvalno." Video je kako se entuzijazam gospodina
Tompsona polako povlači pred izrazom zbunjenosti. "Obaviću sve što
mi naredite da obavim. Ako mi naredite da predem u kancelariju
ekonomskog diktatora, preseliću se. Ako mi naredite da sednem za sto.
sešću. Ako mi naredite da donesem uredbu, doneću uredbu kakvu mi
naredite da izdam."
"Ali, ja ne znam kakvu uredbu treba doneti!"
"Ne znam ni ja."
Nastupila je duga tišina.
"Dakle?" reče Galt. "Šta mi naređujete da uradim?"
"Hoću da spasete ekonomiju ove zemlje!"
"Ne znam kako da je spasem."
"Hoću da pronađete način!"
"Ne znam kako da ga pronađem."
"Hoću da razmišljate!"
"Kako će me vaše oružje naterati da to radim, gospodine
Tompson?"
Gospodin Tompson ga je posmatrao bez reči - i Galt je u stegnutim
usnama, isturenoj bradi, suženom pogledu, razabrao izraz nasilnika u
adolescentskom dobu, koji samo što nije izgovorio filozofski argument
uobličen rečenicom: razbiću ti zube. Galt se osmehnuo, pogledao ga
pravo u oči, kao da čuje tu neizgovorenu rečenicu pa je naglašava
Gospodin Tompson je skrenuo pogled.
"Ne", reče Galt, "ne želite vi da ja razmišljam. Kada prisiljavate
čoveka da radi protivno sopstvenom izboru i sudu, vi upravo želite da
prestane da razmišlja. Želite da postane robot. Pristaću na to."
Gospodin Tompson uzdahnu. "Ne shvatam", reče, iskreno
bespomoćno. "Nešto nije u redu, ne mogu da shvatim šta. Što izazivate
nevolju? S takvim umom - mogli biste pobediti koga hoćete. Nisam
vam dorastao, i vi to znate. Zašto se ne pretvarate da ste nam se
pridružili i onda preuzmete kontrolu pa me nadmudrite?"
"Iz istog razloga iz kojeg to i nudite: jer biste pobedili."
"Ha?"
"Jer je pokušaj boljih od vas da vas pobede, na vašem terenu,
vekovima ljudima poput vas omogućavao da se izvuku. Ko bi od nas
dvojice uspeo kad bih se s vama borio za kontrolu nad vašim
 j
snagatorima? Naravno, mogao bih se pretvarati - i ne bih spasao ni
vašu ekonomiju niti vaš sistem, njih sada više ništa ne može spasti -
ali bih nestao, i vi biste opet dobili ono što ste uvek i dobijali:
odlaganje, još jednu odgodu smaknuća, još jednu godinu - ili mesec -
kupili biste ih po cenu nade i truda koji se još mogu iscediti iz
najboljih ostataka ljudi oko vas, uključujući i mene. To je sve što
hoćete i dotle vi dopirete. Mesec? Pristali biste i na nedelju dana -
shodno neosporavanom apsolutnom učenju da će se uvek naći nova
žrtva. Ali, našli ste svoju poslednju žrtvu - i ova žrtva odbija da odigra
svoju istorijsku ulogu. Igra je završena, dragi moj."
"Ma, to je samo teorija!" odbrusi gospodin Tompson pomalo
preoštro; pogledom je prelazio po sobi, kao da korača njome goredole;
pogledao je prema vratima, kao da želi da pobegne. "Kažete da ćemo,
ako ne odustanemo od ovakvog sistema, nestati?" upitao je.
"Da."
"Onda ćete, pošto vas držimo ovde, i vi nestati s nama?"
"Verovatno."
"Zar ne želite da živite?"
"Svim srcem." Video je iskru u očima gospodina Tompsona i
osmehnuo se. "Reći ću vam i ovo: znam da Želim da živim mnogo više
od vas. Znam da na to računate. Znam da vi. zapravo, uopšte ne želite
da živite. Ja želim. I zato što to toliko želim, ne prihvatom nikakvu
zamenu za život."
Gospodin Tompson skoči na noge. "To nije istina!" uzviknu. "Da ja
ne želim da živim - to nije istina! Zašto tako govorite?" Stajao je, jedva
se primetno zgrčio, kao da ga je prožeo iznenadni drhtaj. "Zašto
govorite takve stvari? Nemam pojma šta hoćete da kažete." Ustuknuo
je nekoliko koraka. "I nije istina da sam terorista. Nisam. Nemam
nameru da vas povredim. Nikada nisam imao nameru da ikoga
povredim. Želim da me ljudi vole. Želim da budem vaš prijatelj... Želim
da budem vaš prijatelji" uzviknuo je uprazno.
Galt ga je posmatrao bezizražajno, ne nagoveštavajući šta vide,
osim da vide.
Gospodin Tompson se iznenada trgao i počeo da pravi užurbane,
nepotrebne pokrete, kao da nekuda žuri. "Moram dojurim", reče. "Ja...
Imam toliko sastanaka. Razgovaraćemo još o ovome. Razmislite.
 g j
Polako. Ne želim da vas silim. Samo se opustite, smirite, i osećajte se
kao kod kuće. Tražite šta god hoćete - hranu, piće, cigarete, sve
najbolje, ma šta to bilo." Mahnuo je rukom prema Galtovoj odeći.
"Narediću najskupljem krojaču u gradu da vam sašije neku pristojnu
odeću. Želim da se naviknete na najbolje. Želim da se dobro osećate i...
Recite", upitao je, pomalo suviše nehajno, "imate li vi porodicu?
Rođake koje biste želeli da vidite?"
"Ne."
"Prijatelje?"
"Ne."
"Imate li dragu?"
"Ne."
"Samo ne bih želeo da budete usamljeni. Dozvolićemo vam da
primate posetioce, bilo koga, ako vam je do nekoga stalo."
"Nije."
Gospodin Tompson zastade na vratima, okrenu se da pogleda Galta
na trenutak i odmahnu glavom. "Ništa ja vas ne razumem", reče.
"Prosto-naprosto vas ne razumem."
Galt se osmehnu, sleže ramenima i odgovori: "Ko je Džon Galt?"
Kovitlava mreža susnežice lebdela je nad ulazom u hotel Vejn-
Fokland, a naoružani stražari izgledali su čudnovato, utučeni i
bespomoćni u svetlosnom krugu: stajali su pogrbljeni, pognutih glava,
grleći puške ne bi li zadržali toplotu - kao da se ne bi osećali ugodno
u telima ni kad bi svom silinom zapucali na nevreme.
S druge strane ulice, Čik Morison, moralni strateg - na putu na
sastanak na pedeset devetom spratu - primetio je da retki, letargični
prolaznici ne mare ni toliko da pogledaju stražare, kao što se nisu
trudili ni da pogledaju naslove vlažnih novina na dotrajalom,
rasklimanom prodajnom štandu: "Džon Galt obećava prosperitet."
Čik Morison odmahnu glavom s nelagodom: šest dana priče na
naslovnim stranama - o združenim snagama vođa u zemlji koji rade s
Džonom Galtom na oblikovanju nove politike - ne donose nikakve
rezultate. Ljudi su išli, primećivao je, kao da ne žele da vide ništa oko
sebe. Niko nije opažao da postoji, osim neke odrpane starice koja je,
kada se približio svetlima na ulazu, bez reči ispružila ruku prema
njemu; hitro je prošao pored nje i samo su kapi susnežice pale na
smežurani, goli dlan.
Upravo je to sećanje na ulice izazvalo oštrinu u glasu Čika
Morisona kada se obratio grupi u sobi gospodina Tompsona na
pedeset devetom spratu. Izraz njihovih lica odgovarao je zvuku
njegovog glasa.
"Izgleda ne vredi", rekao je, pokazujući hrpu izveštaja ispitivača
pulsa javnosti. "Sve objave u štampi o saradnji s Džonom Galtom kao
da ništa ne vrede. Ljudima nije stalo. Ne veruju ni reč. Neki kažu da
on nikada neće sarađivati s nama. Većina i ne veruje da je kod nas.
Ne znam šta se to desilo s ljudima. Kao da više ni u šta ne veruju."
Uzdahnuo je. "U Klivlandu su prekjuče zatvorene tri fabrike. U Čikagu
je juče zatvoreno šest. U San Francisku..."
"Znam, znam", preseče ga gospodin Tompson, privijajući šal oko
vrata: ložionica u zgradi je bila pokvarena. "Nemamo nikakvog izbora:
on mora da popusti i preuzme stvari. Mora!"
Vesli Mauč je pogledao u plafon. "Nemoj opet da tražiš da
razgovaram s njim", reče i zadrhta. "Pokušao sam. S tim se čovekom
ne može razgovarati."
"Ja... ja ne mogu, gospodine Tompson!" uzviknu Čik Morison,
odgovarajući na pogled gospodina Tompsona, koji se, preletajući s
jednog na drugog, zaustavio na njemu. "Daću ostavku, ako želite! Ne
mogu opet s njim da razgovaram! Nemojte me primoravati!"
"Niko ne može da razgovara s njim", reče dr Flojd Feris. "To je
gubljenje vremena. Ne čuje ni reč od onoga što mu kažete."
Fred Kinan se sitno nasmeja. "Hoćete da kažete, čuje suviše, zar
ne? I što je još gore, na to i odgovara."
"Pa što onda ti ne probaš ponovo?" odbrusi mu Mauč. "Zato što
sam pametan", reče Kinan. "Nemojte se zavaravati, dragi moji. Niko
njega neće ubediti, ja to ne bih dvaput pokušavao... Da li sam uživao u
tome?" dodao je, s izrazom čuđenja. "Da... da, čini mi se da jesam."
"Šta je tebi? Jesi li pao pod njegov uticaj? Hoćeš li dozvoliti da te
pridobije?"
"Mene?" Nasmeja se Kinan neveselo. "Kakve bi on imao koristi od
mene? Mene će prvog odneti voda kada on pobedi... Radi se samo o
tome..." - pogledao je čežnjivo u plafon - "radi se o tome da on
ispravno govori."
"Neće pobediti!" preseče ga gospodin Tompson. "Ne dolazi u obziri"
Nastupila je duga tišina.
"U Zapadnoj Virdžiniji su izbili nemiri zbog gladi", reče Vesli Mauč.
"A farmeri u Teksasu..."
"Gospodine Tompson!" reče Čik Morison očajnički. "Možda... možda
bismo mogli da dopustimo javnosti da ga vidi... na nekom javnom
skupu... Ili možda na televiziji... samo da ga vide, tek toliko da
poveruju da je stvarno ovde... To bi ljudima dalo nadu, neko vreme... a
nama bi dalo malo vremena..."
"Suviše je opasno", odbrusi dr Feris. "Nemojte mu dozvoliti ni da se
približi javnosti. Ko zna šta bi sve mogao da uradi."
"Mora da popusti", reče gospodin Tompson tvrdoglavo. "Mora da
nam se pridruži. Neko od vas mora..."
"Ne!" viknu Judžin Loson. "Ne ja! Ne želim uopšte više da ga vidim!
Ni jednom! Ne želim da poverujem u to!"
"U šta?" upita Džejms Tegart; glas mu je imao prizvuk opasno
nesmotrenog podsmeha; Loson mu nije odgovorio. "Čega se plašite?"
Prezir u Tegartovom glasu je bio neprirodno naglašen, kao da ga je
prizor tuđeg, većeg straha izazivao da prkosi sopstvenom. "U šta to ne
smeš da veruješ, Džin?"
"Neću da verujem! Neću!" Loson je režao i cvileo istovremeno. "Ne
možete me ubediti da izgubim veru u ljudskosti Ne bi trebalo da
dozvolite da takav čovek uopšte postoji! Bezosećajni egoista koji..."
"Fini ste mi vi intelektualci", reče gospodin Tompson prezrivo.
"Mislio sam da umete da razgovarate s njim njegovim jezikom - ali,
sve vas je isprepadao. Ideje? Gde su vam sada ideje? Uradite nešto!
Primorajte ga da nam se pridruži! Pridobijte ga!"
"Problem je u tome što on ništa ne želi", reče Mauč. "Šta da
ponudimo čoveku koji ne želi ništa?"
"Hoćete da kažete", reče Kinan, "Šta mi možemo da ponudimo
čoveku koji želi da živi?"
"Ućuti!" vrisnu Džejms Tegart "Što si to rekao? šta te je navelo da
to kažeš?"
"A šta je tebe navelo da vrištiš?" upita Kinan.
 j
"Tišina, svi!" naredi gospodin Tompson. "Odlični ste kada treba da
se borite jedan protiv drugog, a kada treba da se izborite s pravim
čovekom..."
"Dakle, i tebe je osvojio?"
"O. umukni", reče gospodin Tompson umorno. "On je najčvršći
kopilan s kojim sam ikada imao posla. Ne razumete. Čvrst je da čvršći
ne može biti..." jedva primetan prizvuk divljenja uvukao mu se u glas.
"Da čvršći ne može biti..."
"Ima dva načina da se ubede čvrsti kopilani", otegnu dr Feris
nehajno, "kao što sam vam objasnio."
"Ne!" uzviknu gospodin Tompson. "Ne! Umukni! Tebe neću da
slušam! Neću ni da te čujem!" Rukama je mahnito mahao, kao da se
trudi da odagna nešto što ne sme ni da izgovori. "Rekao sam mu... da
to nije istina... da mi nismo... da ja nisam..." Odmahnuo je glavom
odsečno, kao da su i same te reči neka neviđena opasnost. "Ne,
slušajte, momci, hoću da kažem, moramo biti praktični... I oprezni.
Prokleto oprezni. Moramo ovo rešiti mirnim putem. Ne možemo sebi
dozvoliti da ga naljutimo ili... da mu naudimo. Ne smemo rizikovati...
da mu se nešto desi. Zato... zato što, ako on ode, odosmo i mi. On nam
je poslednja nada. Nemojte se zavaravati. Ako ode, ni nas više neće
biti. Svi to znate." Pogledom je prelazio preko lica oko sebe: znali su.
Susnežica sledećeg jutra padala je po pričama na naslovnim
stranama novina, koje su objavljivale da je na konstruktivnom,
harmoničnom savetovanju Džona Galta i rukovodstva zemlje
prethodnog popodneva donet Plan Džona Galta i da će uskoro biti
objavljen. Pahulje su s večeri padale po nameštaju stambene zgrade
čiji se prednji zid srušio - i po gomili ljudi koja je nemo čekala ispred
zatvorenog šaltera blagajne u fabrici čiji je vlasnik nestao.
"Farmeri južne Dakote", Vesli Mauč je podneo izveštaj gospodinu
Tompsonu sledećeg jutra, "marširaju prema glavnom gradu, paleći
usput sve vladine zgrade i svaku kuću koja vredi više od deset hiljada
dolara."
"Kalifomija je u rasulu", podneo je izveštaj uveče. "Tamo je
građanski rat - ako je to građanski rat, izgleda niko nije siguran.
Izjavili su da se otcepljuju od unije, ali niko ne zna koje sada na vlasti.
Oružane borbe su svuda u državi, između Narodne partije, koju vodi
 j j
Čalmersova majka i njeni sledbenici kulta soje, obožava od istoka - i
nekih koji se zovu Povratak bogu, vode ih neki bivši vlasnici na nih
polja.
"Gospođice Tegart!" zakukao je gospodin Tompson kada je ušla u
njegovu hotelsku sobu sledećeg jutra, odgovorivši na njegov poziv.
"Šta da radimo?"
Zapitao se zašto mu se nekada činilo da ona poseduje neku
smirujuću energiju. Posmatrao je bezizražajno lice, delovalo mu je
staloženo, ali je ta staloženost postala nelagodna kada je ustanovio da
traje, iz minuta u minut, bez promene u izrazu, bez traga osećanja.
Lice joj je imalo isti izraz kao i lica drugih, pomislio je, osim što je
nešto u stegnutosti njenih usana ukazivalo na izdržljivost.
"Verujem vam, gospođice Tegart. Imate više mozga od svih mojih
momaka", molio je. "Uradili ste za zemlju više nego iko od njih - vi ste
nam ga pronašli. Šta da radimo? Sad kad se sve ruši, samo nas on
može izvesti iz ovog haosa - ali neće. Odbio je. Prosto odbija da
predvodi. Nikad nisam video tako nešto: čoveka koji nema želju da
komanduje. Molimo ga da izda naređenja - a on odgovara da sam
hoće da im se pokorava! To je smešno!"
"Jeste."
"Šta vi mislite? Da li ga shvatate?"
"On je arogantni egoista", rekla je. "Ambiciozni avanturista.
Njegovoj drskosti nema granica i igra na najveće uloge na svetu."
Bilo je lako, pomislila je. Bilo bi joj teško nekada kada je jezik
smatrala oružjem časti, koje se mora upotrebljavati kao da ste položili
zakletvu na vernost stvarnosti i poštovanju prema ljudskim bićima.
Sada se radilo samo o proizvodnji zvukova, neartikulisanih zvukova
upućenih neživim predmetima koji nemaju nikakve veze s pojmovima
kao što su stvarnost, ljudskost ili čast.
Bilo je lako, tog prvog jutra, da podnese izveštaj gospodinu
Tompsonu o tome kako je pratila Džona Galta do njegovog stana. Bilo
je lako da posmatra grcajuće osmehe gospodina Tompsona i njegove
neprestane uzvike: "To je moja devojka!", koje je izgovarao uz
pobedničke poglede upućene pomoćnicima, poput trijumfa čoveka koji
je s pravom smatrao da joj treba verovati. Bilo je lako izraziti ljutnju i
mržnju prema Galtu - "Nekada sam se slagala s njegovim idejama, ali
 j G g j g j
neću da mu dozvolim da uništi moju železnicu!" - i čuti gospodina
Tompsona kako kaže: "Ništa ne brinite, gospođice Tegart! Zaštitičemo
vas od njega!"
Bilo je lako glumiti izraz hladne prepredenosti i podsetiti
gospodina Tompsona na pet stotina hiljada dolara nagrade, glasom
jasnim i odsečnim, poput zvuka kalkulatora koji izbacuje sumu na
računu. Videla je kratkotrajnu stanku na licu gospodina Tompsona, a
zatim vedriji, širi osmeh - kao nemi govor koji joj je rekao da to nije
očekivao, ali da je oduševljen saznanjem šta je pokreće i što taj
pokretač on razume. "Naravno, gospođice Tegart! Naravno! Ta nagrada
je vaša - samo vaša! Poslaćemo vam ček ispisan na Celu sumu!"
Bilo je lako, jer kao da se nalazila u nekom mračnom ne-svetu, u
kojem reči i dela više nisu činjenice - nisu odraz stvarnosti, samo
iskrivljeni odraz u jednom od onih postraničnih ogledala koja prenose
izobličeni lik opažanju onih čiju svest ne treba smatrati svešću. U sebi
je nosila jednu jedinu brigu, kao pritisak tanke, vrele, goruće žice,
poput igle koja joj je određivala pravac kretanja: pomisao o njegovoj
bezbednosti. Ostalo je bilo mrija bezobličnog rastvora otrova i magle.
Ovo - pomislila je, zadrhtavši - ovo je stanje u kojem žive, ti ljudi
koje nije razumela, ovo je stanje koje su priželjkivali, ova gumena
stvarnost, stalno pretvaranje, izvrtanje, varanje, dok ih s poverenjem
posmatraju uspaničene, zakrvavljene oči nekog gospodina Tompsona,
i to im je jedina svrha i nagrada. Oni koji su žudeli za ovakvim
stanjem - pitala se - da li su želeli da žive?
"Najveće uloge na svetu, gospođice Tegart?" gospodin Tompson je
upita zabrinuto. "Šta? Šta on to hoće?"
"Stvarnost. Ovu planetu."
"Ne shvatam baš šta mislite, ali... čujte, gospođice Tegart, ako
mislite da možete da ga razumete, da li biste, da li biste pokušali da
razgovarate s njim još jednom?"
Kao da je čula sopstveni glas, svetlosnim godinama udaljen, kako
uzvikuje da bi život dala da ga vidi - ali, u ovoj sobi je čula glas
bezvrednog stranca kako hladno govori: "Ne, gospodine Tompson, ne
bih. Nadam se da više nikada neću morati da ga vidim."
"Znam da ga ne podnosite, i ne mogu da kažem da vas krivim
zbog toga, ali zar ne biste bar pokušali da..."
 g g
"Pokušala sam da razumno razgovaram s njim, one noći kada sam
ga pronašla. Dobila sam samo uvrede. Mislim da sam mu ja odbojnija
od bilo kog drugog. Neće da mi oprosti što sam mu doskočila, ja sam
poslednja osoba na svetu kojoj bi se predao."
"Da... da, to je istina... Mislite da će se ikada predati?"
Igla u njoj zadrhta za trenutak, spaljujući oscilator između dva
puta: da li da kaže da neće, i da ih gleda kako ga ubijaju? - da li da
kaže da hoće, pa da ih gleda kako se drže vlasti dok ne unište svet?"
"Hoće", rekla je čvrsto. "Popustiće, ako budete radili kako treba.
Suviše je ambiciozan da bi odbio moć. Nemojte mu dozvoliti da
pobegne, ali nemojte mu pretiti - niti ga povrediti. Strah neće upaliti.
On je neosetljiv na strah."
"A šta ako... mislim, kako se sada sve ruši... šta ako izdrži
predugo?"
"Neće. Suviše je praktičan. Uzgred, da li ga puštate da čuje vesti o
stanju u zemlji?"
"Zašto... ne."
"Predložila bih vam da mu date kopije poverijivih izveštaja.
Videćete da mu neće trebati dugo."
"To je dobra ideja! Veoma dobra ideja!... Znate, gospođice Tegart",
reče iznenada, nekako grčevito, "kad god razgovaram s vama, osećam
se bolje. To je zato što vam verujem. Ne verujem nikome oko sebe. Ali
vama - vi ste nešto drugo. Čvrsti ste."
Gledala je netremice, pravo u njega. "Hvala vam, gospodine
Tompson", reče.
Bilo je lako, pomislila je. Izlazeći na ulicu primetila je da joj se
bluza ispod kaputa zalepila za leđa.
Da je u stanju da oseća, pomislila je dok je hodala holom u
terminalu, znala bi da je teška ravnodušnost koju sada oseća prema
železnici - mržnja. Nije se mogla otresti osećaja da upravlja samo
teretnim vagonima: putnici joj nisu bili ni živa ni ljudska stvorenja.
Činilo joj se bezumnim da troši tako ogroman trud da bi sprečila
katastrofe, da bi održavala bezbednost u vozovima koji su prevozili
samo neživo - predmete. Posmatrala je lica na terminalu: kada bi on
umro, pomislila je, kada bi ga ubili vladaoci njihovog sistema, da bi
ovi i dalje jeli, spavali i putovali — da li bi radila da im obezbedi
vozove?
Kada bi vrisnula pozivajući u pomoć, da li bi ijedan među njima
ustao u njegovu odbranu? Da li su želeli da živi, oni koji su ga čuli?
Ček na pet stotina hiljada dolara predat joj je u kancelariji tog
popodneva; bio joj je predat s buketom cveća od gospodina Tompsona.
Pogledala je ček i pustila da padne na radni sto: nije joj ništa
predstavljao, ništa nije osećala, čak ni nagoveštaj krivice. Bio je to
komad papira, ništa važniji od onih u korpi za otpatke. Bilo da se
njime mogla kupiti dijamantska ogrlica ili neka rupa u gradu ili
poslednji obrok, bilo je svejedno. Nikada ga neće potrošiti. On nije
simbol nečeg vrednog, ništa što se njime kupi ne bi imalo vrednosti.
Ali ovo - pomislila je - ova neživa ravnodušnost je trajno stanje ljudi
oko nje, ljudi bez svrhe i strasti. Ovo je stanje duše koja ništa ne ceni;
oni koji su ga odabrali - zapitala se - da li žele da žive?
Kada je te večeri došla kući, otupela od iscrpljenosti, svetla u holu
stambene zgrade bila su pokvarena, i tek kad je uključila svetlo u
foajeu primetila je koverat kraj stopala.
Prazan, zapečaćen koverat, koji joj je neko proturio ispod vrata.
Podigla ga je - i tada, u trenutku, nasmejala se bezglasno, bila je na
podu, u položaju između klečanja i sedenja, nije se usuđivala da se
makne, da učini bilo šta, samo je zurila u poruku ispisanu rukopisom
koji je poznavala, rukopisom koji je videla u poslednjoj poruci na
kalendaru iznad grada. Poruka je glasila:
Degni,
Budi mirna. Posmatraj ih. Kada ti bude potrebna naša pomoć, zovi
me na OR 6-5693F.
Novine su sledećeg jutra savetovale javnost da ne veruje
glasinama o problemima u južnim državama. U poverijivim
izveštajima gospodinu Tompsonu stajalo je da su između Džordžije i
Alabame izbile oružane borbe zbog kontrole nad fabrikom elekrične
opreme - fabrikom koja je bila odsečena od svih izvora sirovina jer je
železnička pruga bila dignuta u vazduh.
"Jeste li pročitali poverijive izveštaje koje sam vam poslao?"
zakukao je gospodin Tompson te večeri, još jednom se suočivši s
Galtom. Pratio ga je Džejms Tegart, koji se dobrovoljno javio da prvi
put vidi zatvorenika.
Galt je prekrštenih nogu sedeo na stolici s ravnim naslonom i
pušio. Uspravljen i opušten u isto vreme. Nisu mogli da odgonetnu
izraz na njegovom licu, osim da na njemu nema ni traga zebnje.
"Jesam", odgovorio je.
"Nema još mnogo vremena", reče gospodin Tompson.
"Nema."
"Hoćete li dozvoliti da se tako nešto i dalje dešava?"
"A vi?"
"Kako možete biti tako sigurni da ste u pravu?" uzviknu Džejms
Tegart; glas mu nije bio snažan, ali je imao intenzitet uzvika. "Kako
možete da u ovako užasno vreme preuzmete na sebe odgovornost za
to da se držite svojih ideja po cenu da uništite čitav svet?"
"Čije je ideje bezbednije slediti?"
"Kako možete biti sigurni da ste u pravu? Kako možete da znate?
Niko ne može biti siguran u svoje znanje! Niko! Niste vi ništa bolji od
nekog drugog!"
"Što ću vam onda ja?"
"Kako možete da se kockate životima drugih? Kako možete sebi
dozvoliti takav sebični luksuz da se držite po strani kada ste potrebni
ljudima?"
"Hoćete da kažete: kada su im potrebne moje ideje?"
"Niko nije u potpunosti u krivu ili u pravu! Ne postoji crno i belo!
Nemate monopol nad istinom!"
Nešto nije kako treba u Tegartovom ponašanju - pomislio je
gospodin Tompson mršteći se - izbija iz njega neka čudnovata, suviše
lična odbojnost, kao da nisu došli da reše političko pitanje.
"Kada biste imali bilo kakav osećaj odgovornosti", govorio je
Tegart, "ne biste se usudili da rizikujete samo na osnovu svog suda!
Pridružili biste nam se, razmislili o još nekim idejama, i priznali da
smo možda mi u pravu! Pomogli biste nam u realizaciji naših planova!
Vi biste..."
Tegart je nastavio da govori grozničavo, insistirajući na svom
gledištu, ali gospodin Tompson nije mogao da kaže da li ga je Galt
slušao: Galt je bio ustao i sada je koračao po sobi, nije to bio odraz
 G j j j
nespokojstva već ležernost čoveka koji uživa u kretanju tela. Gospodin
Tompson je primetio lakoću koraka, uspravno držanje, ravan stomak,
opuštena ramena. Galt je hodao kao da je nesvestan svog tela i
izuzetno svestan koliko se njime ponosi. Gospodin Tompson pogleda u
Džejmsa Tegarta, njegovu visoku, pogrbljenu priliku, delovala je
nezgrapno i izobličeno u nehajnoj pozi koju je zauzeo, i uhvatio je
pogled kojim je Tegart posmatrao Galtovo kretanje, iz njega je izbijala
tolika mržnja da se gospodin Tompson uspravio, plašeći se da će se to
čuti u prostoriji. Ali Galt nije gledao u Tegarta.
"...vaša savest!" govorio je Tegart. "Došao sam ovamo da apelujem
na vašu savest! Kako možete vrednovati sopstveni um više od hiljada i
hiljada ljudskih života? Ljudi nestaju i - o, zaboga", obrecnu se,
"prestanite da hodate tamo-amo!"
Galt zastade. je li to naređenje?"
"Nije, nije!", reče gospodin Tompson žustro. "Nije to naređenje. Ne
želimo da vam izdajemo naređenja... Smiri se, Džim."
Galt nastavi da hoda. "Svet se ruši", reče Tegart, prateći pogledom
Galta i protiv svoje volje. "Ljudi nestaju - vi ih možete spasti! Zar je
važno ko je u pravu, a ko nije? Trebalo bi da nam se pridružite, čak i
ako mislite da grešimo; trebalo bi da žrtvujete svoj um da biste ih
spasili"
"Čime ću ih onda spasti?"
"Šta vi mislite, ko ste?" uzviknu Tegart. "Vi ste egoista!"
"Jesam."
"Shvatate li kakav ste egoista?"
"A vi?" upita Galt, gledajući ga pravo u oči.
Zbog načina na koji se Tegart polagano povukao u dubinu fotelje
izdržavajući Galtov pogled, gospodin Tompson oseti neki nelagodni
strah od onoga što bi se moglo dogoditi u sledećem trenutku.
"Nego", prekide ih gospodin Tompson vedrim i nehajnim glasom,
"kakve to cigarete pušite?"
Galt se okrenu prema njemu i osmehnu se. "Ne znam."
"Odakle vam?"
"Jedan od vaših stražara mi je doneo jednu paklu. Rekao je da ga
je neki čovek zamolio da mi ih da na poklon... Ne brinite", dodade,
"vaši momci su ih pregledali na sve moguće načine. Nije bilo skrivenih
 g g j
poruka. To je samo poklon anonimnog obožavaoca." Cigareta između
Galtovih prstiju imala je znak dolara.
Džejms Tegart nije dobar ubeđivač, zaključi gospodin Tompson. Ali
ni Čik Morison, kojeg je doveo sledećeg dana, nije bio ništa bolji.
"Ja... prepuštam se vašem milosrđu, gospodine Galt", reče Čik
Morison osmehujući se nesigurno. "U pravu ste. Slažem se da ste u
pravu - i samo mogu da apelujem na vaše sažaljenje. U dubini duše
ne verujem da ste potpuni egoista, da ne osećate nikakvo sažaljenje
prema ljudima." Pokazao je na hrpu papira razastrtih po stolu. "Evo,
molba koju je potpisalo deset hiljada školaraca, preklinju vas da nam
se pridružite i spasete ih. Ovde je peticija koju su poslali sveštenici
dvesta različitih religija. Ovde je apel majki ove zemlje. Pročitajte ih."
"Je li to naređenje?"
"Ne!" uzviknu gospodin Tompson. "Nije naređenje!"
Galt se nije makao, nije pružio ruku prema papirima.
"Ovo su samo prosti, obični ljudi, gospodine Galt", reče Čik Morison,
tonom koji je trebalo da prenese njihovu poniznost. "Oni vam ne mogu
reći šta da radite. Ne znaju. Samo vas mole. Možda su slabi,
bespomoćni, slepi, neuki. Ali vi, tako inteligentni, tako snažni, zar ne
možete da se sažalite na njih? Zar ne možete da im pomognete?"
"Tako što ću odbaciti svoju inteligenciju i slediti njihovo slepilo?"
"Možda greše, ali to je zato što ne znaju bolje!"
"A ja, koji znam, treba da poslušam njih?"
"Ne mogu da se raspravljam s vama, gospodine Galt. Samo molim
za milost. Oni pate. Molim vas da se sažalite nad onima koji pate. ja
sam... Gospodine Galt", reče, primetivši da mu je pogled odlutao u
daljinu iza prozora, da su mu oči postale odjednom neprobojne, "šta je
bilo? Na šta mislite?"
"Na Henka Rirdena."
"O... zašto?"
"Da li su oni osećali sažaljenje prema Henku Rirdenu?"
"O, ali to nije isto! On..."
"Umuknite", reče Galt bezizražajno.
"Ja samo..."
"Umukni!" obrecnu se gospodin Tompson. "Pustite vi njega,
gospodine Galt. Nije spavao dve noći. Lud je od straha."
g G j j
Dr Flojd Feris, sledećeg dana, nije delovao uplašeno - ali bilo je još
gore, pomislio je gospodin Tompson. Primetio je da Galt nije ništa
rekao i da uopšte nije želeo da odgovara Ferisu.
"Vi pitanje moralne odgovornosti izgleda niste dovoljno izučili,
gospodine Galt", otezao je dr Feris, previše pompeznim, previše
usiljenim tonom ležerne neformalnosti. "Vi kao da na radiju niste
govorili ni o čemu do o grehu činjenja. Ali treba razmotriti i greh
nečinjenja. Ne spasti život nemoralno je kao i ubiti. Posledice su iste -
a pošto o delima sudimo po posledicama, moralna odgovornost je ista.
Na primer, imajući u vidu očajnički nedostatak hrane, možda će biti
neophodno izdati direktivu da se svako treće dete mlađe od deset
godina i svaki čovek stariji od šezdeset godina usmrte, da bi se
ostalima obezbedio opstanak. Ne biste želeli da se to desi, zar ne? Vi
to možete sprečiti. jedna vaša reč bi to sprečila. Ukoliko odbijete i svi ti
ljudi budu usmrćeni - to će biti vašom krivicom i vi ćete za to biti
odgovorni!"
"Ti si lud!" vrisnu gospodin Tompson, povrativši se od šoka i
skačući na noge. "Niko nikada nije tako nešto predložio! Niko o tome
nije ni razmišljao! Molim vas, gospodine Galt! Nemojte mu verovati!
On ne misli tako!"
"O da, misli", reče Galt. "Recite tom kopilanu da me pogleda, a onda
da se pogleda u ogledalo, pa da se zapita da li bi meni ikada palo na
pamet da moj moralni ugled treba da bude u milosti i nemilosti
njegovih postupaka!"
"Napolje!" uzviknu gospodin Tompson, podižući Ferisa na noge.
"Napolje! Da nisam više čuo ni reč od vas!" Širom je otvorio vrata i
gurnuo Ferisa prema zatečenom stražaru koji je stajao ispred.
Okrenuvši se prema Galtu, raširio je ruke, pa ih spustio, pokretom
u kojem su se očitovali umor i nemoć. Galtovo liceje bilo bezizražajno.
"Čujte", reče g. Tompson molećivo, "zar nema nikoga ko bi mogao
razgovarati s vama?"
"Nemamo mi o čemu da razgovaramo."
"Ali. moramo. Moramo da vas ubedimo. Postoji li neko s kim biste
želeli da razgovarate?"
"Ne."
 "Pomislio sam, možda... zato što ona govori - nekada je govorila -
ponekad, kao vi... možda, kad bih vam poslao gospođicu Degni Tegart
da vam kaže..."
"Nju? Naravno, ona je nekada govorila kao ja. Ona je moj jedini
neuspeh. Mislio sam da je na mojoj strani. Ali me je izdala da bi
sačuvala železnicu. I dušu bi prodala za železnicu. Pošaljite je ovamo,
ako želite da je ošamarim."
"Ne, ne, ne! Ne morate da je vidite, ako tako osećate. Ne želim više
da trošim vreme na ljude koji vam prilaze s pogrešne strane. Samo...
samo, ako to nije ni gospođica Tegart, ne znam koga da odaberem...
kad... kad bih mogao da pronađem nekoga koga biste vi bili voljni da
saslušate i uzmete u obzir, ili..."
"Predomislio sam se", reče Galt. "Postoji neko s kim bih voleo da
razgovaram."
"S kim?" uzviknu gospodin Tompson nestrpljivo.
"S dr Robertom Stedlerom."
Gospodin Tompson ispusti dug zvižduk i odmahnu glavom sa
zebnjom. "Taj vam nije prijatelj", reče iskreno, upozoravajući ga.
"Njega želim da vidim."
"Dobro, ako želite. Kad vi tako kažete. Šta god hoćete. Biće ovde
sutra ujutro."
Te večeri, večerajući s Veslijem Maučem u svom apartmanu,
gospodin Tompson ljutito pogleda u čašu soka od paradajza pred
sobom. "Šta? Nema soka od grejpfruta?" obrecnu se; doktor mu je
prepisao sok od grejpfruta kao zaštitu od epidemije gripa. "Nema soka
od grejpfruta", reče konobar, nekako čudno naglašavajući reči.
"Zapravo", reče Mauč utučeno, "neka banda pljačkaša je napala voz na
mostu Tegart na Misisipiju. Digli su u vazduh prugu i oštetili most.
Ništa strašno. Popravlja se - ali je čitav saobraćaj zaustavljen i vozovi
iz Arizone ne mogu da prođu."
"Pa, to je smešno! Zar nema nijednog drugog..." Gospodin Tompson
zastade; znao je da nema drugog železničkog mosta preko Misisipija.
Nakon jednog trenutka, progovorio je stakatom: "Naredite da vojni
odredi čuvaju taj most. Danju i noću. Recite im da odaberu najbolje
ljude za to. Ako se išta desi tom mostu..."
 Nije dovršio; sedeo je pogrbljen, zureći u skupe porcelanske tanjire
i brižljivo aranžirano predjelo pred sobom. Zbog nedostatka tako
obične stvari kao što je sok od grejpfruta, iznenada mu je sinulo, prvi
put, šta bi bilo s Njujorkom kada bi se nešto desilo mostu Tegart.
"Degni", reče Edi Vilers te večeri, "most nije jedini problem."
Uključio je lampu na njenom radnom stolu; s mukom se usredsredivši
na posao, zaboravila je da je uključi kada je pao suton. "Nikakav
transkontinentalni voz ne može da napusti San Francisko. Jedna od
frakcija koje se tamo bore - ne znam koja - zaposela je naš terminal i
nametnula vozovima taksu na polaske. Što znači da nas ucenjuju
vozovima. Upravnik terminala je dao ostavku. Tamo niko više ne zna
šta da radi."
"Ne mogu da odem iz Njujorka", odgovori ona ledeno.
"Znam", reče on blago. "Zato ću ja otići i srediti stvari. Da bar
odredim nekoga ko će biti odgovoran."
"Ne! Ne želim da ideš. Suviše je opasno. I zašto bi? Više nije bitno.
Nema šta da se spase."
"To je još uvek Tegart transkontinental . Ja se držim toga. Degni,
gde god da odeš, ti ćeš uvek moći da sagradiš železnicu. Ja ne bih
mogao. Čak i ne želim novi početak. Više ne. Ne posle svega što sam
video. Ti to treba da uradiš. Ja ne mogu. Pusti me da uradim ono što
mogu."
"Edi! Zar ne želiš..." Zastala je, znajući da ne vredi. "Dobro, Edi. Ako
tako želiš."
"Večeras letim za Kaliforniju. Sredio sam da dobijem mesto u
jednom vojnom avionu. Znam da ćeš sve napustiti čim... čim budeš
mogla da odeš iz Njujorka. Možda ćeš otići i pre no što se vratim. Kada
budeš spremna, samo idi. Nemoj se brinuti za mene. Nemoj čekati da
mi kažeš. Idi što pre možeš... sada ćemo se pozdraviti."
Ustala je. Stajali su jedno naspram drugog; u prigušenom
polusvetlu kancelarije, slika Natanijela Tegarta je visila na zidu
između njih. Oboma im je pred očima bio dan kada su naučili da
hodaju železničkom prugom. Pognuo je glavu i ostao tako nekoliko
trenutaka.
Pružila mu je ruku. "Zbogom, Edi."
 Čvrsto joj je stegao ruku, ne gledajući u svoje prste; gledao je njeno
lice.
Krenuo je, pa zastao, okrenuo se prema njoj i upitao, tiho i
pribrano, ne moleći i ne očajavajući, kao da je to poslednji svesni,
jasni gest kojim zatvara poslednju stranu jedne knjige: "Degni... jesi li
znala... šta osećam prema tebi?"
"Jesam", reče ona blago, shvatajući u trenutku ono što je
godinama, bez reči, znala. "Znala sam."
"Zbogom, Degni."
Slabašna tutnjava voza u podzemlju prošla je kroz zidove zgrade i
progutala zvuk vrata za njim.
Sledećeg jutra je padao sneg i pahulje koje su se topile na
slepoočnicama dr Roberta Stedlera bile su kao ledeni, oštri dodiri;
hodao je dugim hodnikom hotela Vejn-Fokland prema vratima
kraljevskog apartmana. Pored njega su išla dva krupna čoveka; bili su
iz odeljenja moralnog stratega, i nisu se trudili da prikriju koji bi
metod uslovljavanja rado primenjivali.
"Nemoj zaboraviti naređenja gospodina Tompsona", reče mu
prezrivo jedan od njih dvojice. "Jedno pogrešno kukuriku - i zažalićeš,
dragi moj".
Nije to bilo zbog snega na slepoočnicama - pomislio je dr Stedler -
bio je to neki gorući pritisak, tu je od one scene prošle noći, kada je
vikao gospodinu Tompsonu da ne može da se nade s Džonom Galtom.
Vikao je, zaslepljen užasom koji je osetio, moleći neosetljive likove da
ga ne teraju da to radi, jecajući da će učiniti sve samo ne to. Likovi se
nisu udostojili ni da mu se suprotstave ni da mu prete; samo su mu
izdali naređenje. Proveo je besanu noć, govoreći sebi da im se neće
pokoriti; ali je išao prema vratima. Gorući pritisak u slepoočnicama i
slabašna mučnina, koja je u njemu izazivala vrtoglavicu nestvarnosti,
bili su posledica činjenice da nije mogao da povrati osećaj da je dr
Robert Stedler.
Opazio je metalni odsjaj bajoneta koje su držali stražari na vratima
i zvuk ključa u bravi. Shvatio je da ide napred i čuje kako se vrata
zaključavaju za njim.
Na drugom kraju dugačke sobe video je Džona Galta kako sedi na
prozorskom simsu, visoku, vitku priliku u pantalonama i košulji, s
 j
jednom nogom na podu, drugom savijenom, ruku položenih na kolena,
uzdignute glave sa suncem obasjanom kosom na pozadini od sivog
neba - i dr Stedler odjednom ugleda priliku mladića na ogradi trema
svoje kuće, blizu kampusa na Univerzitetu "Patrik Henri", sa suncem u
kestenjastoj kosi na pozadini od letnjeg plavetnila, i ču strastvenu
snagu svoga glasa od pre dvadeset dve godine: "Jedina sveta stvar na
svetu, Džon, jeste ljudski um, neprikosnoveni ljudski um..." - i uzviknu
tom mladiću iz onih godina, na drugom kraju sobe:
"Ništa ja tu nisam mogao, Džon! Ništa ja tu nisam mogao!"
Stegao je ivicu stola između njih, kao oslonac i kao barijeru, iako
se osoba na prozorskom oknu nije ni pomerila.
"Nisam te ja doveo dovde!" uzviknuo je. "Nisam to hteo! Ništa ja tu
nisam mogaoi Nisam to nameravaoi... Džon! Nisam ja kriv za to!
Nisam! Nikada nisam imao nikakve šanse protiv njih! Poseduju svet!
Nisu mi ostavili mesto u njemu!... Šta je njima razum? Šta nauka? Ti
ne znaš kako su oni smrtonosni! Ne razumeš ih! Ne razmišljaju!
Bezumne životinje koje pokreću iracionalna osećanja - pohlepna,
nezajažljiva, slepa, neuračunljiva osećanja! Grabe sve što požele, samo
to znaju: da nešto žele - bez obzira na uzrok, posledicu ili logiku - oni
žele, zakrvavljene svinje koje jedino umeju da riju!... Um? Zar ne znaš
kako je uzaludan, um, naspram tih bezumnih hordi? Naše oružje je
tako bespomoćno, smešno, detinjasto: istina, znanje, razum, vrednosti,
prava! Sila je sve što oni znaju, sila, prevara i pljačka!... Džon! Nemoj
me tako gledati! Šta sam mogao protiv njihovih pesnica? Morao sam
da živim, zar ne? Ne zbog sebe - zbog budućnosti nauke! Morao sam
da budem ostavljen na miru, morao sam da budem zaštićen, morao
sam da se nagodim s njima - nema drugog načina da se živi osim pod
njihovim uslovima - nema! Da li me čuješ? - nema!... Šta si želeo da
uradim? Da straćim život moleći za posao? Da molim one niže od
sebe za sredstva i poklone? Zar si želeo da mi posao zavisi od milosti
grubijana koji znaju kako da prave pare? Nisam imao vremena da se
s njima takmičim za novac, tržište ili bilo kakve druge materijalne
težnje! Je li to tvoja ideja pravde - da oni treba da troše novac na
alkohol, jahte i žene, dok se neprocenjivi sati mog života troše na
naučnu opremu? Ubeđivanje? Kako sam mogao da ih ubedim? Kojim
jezikom govoriti ljudima koji ne razmišljaju?... Ne znaš kako sam
j g j j j j
usamljen bio, kako sam žudeo za iskrom inteligencije! Kako usamljen,
umoran, bespomoćan! Zašto bi se mozak poput moga cenkao s
neobrazovanim budalama? Oni nikada ni paru ne bi dali za nauku!
Zašto da ih ne prisiljavamo? Nisam ja tebe želeo da prisiljavam! To
oružje nije bilo upereno protiv intelekta! Nije bilo upereno protiv ljudi
poput tebe i mene, samo protiv bezumnih materijalista!... Što me tako
gledaš? Nisam imao izbora! Jedini izbor je da se s njima izboriš u
njihovoj igri! O, da, to jeste njihova igra, oni postavljaju pravila! Šta
smo mi, nekolicina koja misli? Možemo se samo nadati da ćemo se
provući neopaženi - i uspeti da ih prevarimo da posluže našim
ciljevima!... Zar ne znaš kako je plemenit bio taj cilj - moja vizija o
budućnosti nauke? Ljudsko znanje oslobođeno materijalističkih veza!
Neograničeno i oslobođeno sredstava! Nisam ja izdajnik, Džon! Nisam!
Služio sam umu! Ono što sam video pred sobom, želeo, osećao, nije da
se čovek meri njihovim mizernim dolarima! Želeo sam laboratoriju!
Bila mi je potrebna! Šta me je briga od koga je došla i kako? Mogao
sam toliko toga da uradim! Mogao sam da dosegnem takve visine! Zar
nemaš samilosti? Želeo sam je!... Pa šta ako ih je trebalo prisiliti? Ko
su oni da razmišljaju, na kraju krajeva? Zašto si ih podstakao da se
pobune? To bi funkcionisalo, da ih nisi povukao! Funkcionisalo bi, kad
ti kažem! Ne bi bilo - ovako!... Nemoj mene optuživati! Mi ne možemo
biti krivi zato... svi mi... vekovima... Ne možemo biti potpuno krivi!... Ne
treba nas proklinjati! Nismo imali izbora! Nema drugog načina da se
živi na zemlji!... Što ne odgovaraš? Šta to vidiš? Razmišljaš o onom
svom govoru? Ja ne želim da o njemu razmišljam! To je bila samo
logika! Ne može se živeti logično! Da li me čuješ?... Nemoj me gledati!
Tražiš nemoguće! Ljudi ne bitišu na tvoj način! Ti ne dozvoljavaš
trenutke slabosti, ne dozvoljavaš ljudske mane ni osećanja! Šta hoćeš
od nas? Racionalnost dvadeset četiri sata dnevno, bez rupe, bez
odmora, bez izlaza?... Nemoj me gledati, proklet bio! Ne plašim te se
više! Da li me čuješ? Ne plašim se! Ko si ti da me okrivljuješ, ti bedni
gubitnice? Evo dokle te je tvoj put doveo! Evo gde si, uhvaćen,
bespomoćan, pod stražom, ovi divljaci mogu te ubiti svakog trena - i ti
optužuješ mene da sam nepraktičan! O, da, ubićete! Nećeš pobediti! Ne
sme ti se dozvoliti da pobediš! Tebe zapravo treba uništiti!"
 Dr Stedler ispusti prigušeni krik, kao da je nepokretna prilika na
prozorskom simsu nemi reflektor pomoću kojega iznenada sagledava
puno značenje svojih reči.
"Ne!" zaječa dr Stedler, odmahujući glavom, ne bi li izbegao
nepokretne zelene oči. "Ne!... Ne!... Ne!"
Galtov glas je bio neumoljivo strog, kao i njegove oči: "Rekli ste sve
što sam ja hteo da vam kažem."
Dr Stedler poče da lupa pesnicama po vratima; kada su mu
otvorili, izleteo je iz sobe.
***
Tri dana niko nije ušao u Galtov apartman osim stražara koji su
mu donosili obroke. Kasno popodne četvrtog dana vrata se otvoriše i
propustiše Cika Morisona i neku dvojicu. Čik Morison je bio obučen u
večernje odelo, nervozno se osmehivao, ali je bio za nijansu
samouvereniji no obično. Jedan od one dvojice je bio sobar. Drugi je
bio mišićavi čovek, lice mu se nije slagalo sa smokingom koji je nosio:
bilo je to kameno lice s uspavanim kapcima, bledim, nemirnim očima
i slomljenim nosom kao u boksera; glava mu je bila skoro izbrijana,
samo su na gornjem delu bile izbledele plave kovrdže; desnu ruku je
držao u džepu pantalona.
"Obucite se, molim vas, gospodine Galt", reče Čik Morison ubedljivo,
pokazujući na vrata spavaće sobe u kojoj se nalazio orman sa skupom
odećom, koju Galt nije nosio. "Obucite večernje delo, molim vas."
Dodao je: "Ovo jeste naređenje, gospodine Galt."
Galt bez reči ode u sobu. Ona trojica su ga sledila. Čik Morison
sede na ivicu stolice, paleći i odbacujući cigarete jednu za drugom.
Sobar je previše uglađenim pokretima pomagao Galtu da se obuče,
dodavao mu dugmad za košulju, pridržavao sako. Onaj mišićavi je
stajao u uglu, s rukom u džepu. Niko nije rekao ni reč.
"Sada, molim vas, sarađujte, gospodine Galt", reče Čik Morison
kada je Galt bio spreman i pokaza na vrata uljudnim pokretom,
pozivajući ga da krene.
Tako hitro da niko nije stigao da uhvati pokret njegove ruke,
mišićavi čovek uhvati Galta za mišicu i prisloni mu nevidljivi revolver
uz rebra. "Bez pogrešnih pokreta", reče bezizražajnim glasom.
"Ja ih nikada ne činim", reče Galt.
 G
Čik Morison otvori vrata. Sobar je ostao u sobi. Njih trojica u
večernjim odelima krenuše polako hodnikom do li a.
I dalje su ćutali, samo je kliktanje svetlećih brojeva iznad vrata
označavalo da idu nadole.
Li se zaustavio na međuspratu. Dva naoružana vojnika stadoše
ispred njih a dvojica iza, išli su dugim, polumračnim hodnicima. U
hodnicima nije bilo nikoga sem naoružanih stražara na uglovima.
Desna ruka mišićavog čoveka je bila prilepljena za Galtovu levu;
revolver je i dalje bio nevidljiv za bilo kog slučajnog posmatrača. Galt
oseti slabi pritisak cevi sa strane; pritisak stručnjaka: nije ga osećao
kao smetnju, niti ga je i na trenutak zaboravljao.
Hodnik je vodio u široko, zatvoreno predvorje. Vojnici kao da su se
stopili sa senkama kada je ruka Čika Morisona dotakla vrata na
ulazu. Rukom je otvorio vrata, ali je zbog iznenadnog kontrasta svetla
i zvuka delovalo kao da su se vrata otvorila od eksplozije: svetlo je
poticalo od tri stotine sijalica u bleštavim lusterima veličanstvene
balske dvorane hotela Vejn-Fokland; zvuk je bio aplauz pet stotina
ljudi.
Čik Morison ih je vodio ka govornici uzdignutoj na platformi iznad
stolova koji su ispunjavali prostoriju. Prisutni su i bez objave znali da
aplaudiraju visokom, vitkom čoveku sa zlatno-bakarnom kosom, iza
koga su išla ona dvojica. Na njegovom licu je bilo nečega što su čuli i
u njegovom glasu: bilo je mirno, sigurno - i nedostupno.
Sedište rezervisano za Galta bilo je počasno mesto u središtu
dugog stola, gospodin Tompson ga je čekao s desne strane, a
mišićavko je vešto skliznuo na sedište s leve, ne uklanjajući ruku niti
pritisak cevi. Nakit na golim ženskim ramenima reflektovao je
svetlucanje lustera na senke stolova nagomilanih uz udaljene zidove:
ozbiljne crno-bele prilike muškaraca spašavale su kraljevski luksuzan
stil prostorije od neusaglašenih bleskova reporterskih aparata,
mikrofona i uspavanog niza televizijske opreme. Gomila je bila na
nogama, aplaudirala. Gospodin Tompson se osmehivao i posmatrao
Galtovo lice, nestrpljivo i sa iščekivanjem, poput odraslog čoveka koji
čeka reakciju deteta na spektakularno velikodušan dar. Galt je stajao
pred ovacijama, ne ignorišući ih niti na njih reagujući.
 "Aplauz koji čujete", vikao je spiker s radija u mikrofon u uglu
sobe, "predstavlja pozdrav Džonu Galtu, upravo je zauzeo mesto za
stolom sa ostalim govornicima! Da, dragi moji prijatelji, Džon Galt
lično - kao što ćete svi vi koji možete da dođete do televizora uskoro i
sami imati priliku da vidite!"
Ne smem da zaboravim gde sam - pomislila je Degni, stežući
pesnice pod stolnjakom, neprimetna za stolom po strani. Bilo joj je
teško da održava osećaj dvostruke stvarnosti u Galtovom prisustvu,
sedeo je na desetak metara od nje. Osećala je da nikakva opasnost i
bol ne postoje na svetu sve dok mu vidi lice - i, istovremeno, ledeni
užas kada bi pogledala one u čijoj je vlasti bio, kada bi se setila slepe
iracionalnosti ovog insceniranog događaja. Trudila se da održi
zaleđeni izraz lica, da se ne bi odala srećnim osmehom ili paničnim
vriskom.
Pitala se kako su je njegove oči pronašle u toj gomili. Videla je
kratku stanku u njegovom pogledu, koju niko drugi nije mogao
primetiti; pogledom joj je uputio više od poljupca, bio je to stisak ruke,
kojim joj je izražavao odobravanje i podršku.
Više nijednom nije pogledao u njenom pravcu. Nije uspevala da se
prisili da gleda na drugu stranu. Bilo joj je čudno što ga vidi u
večernjem odelu i još čudnije što ga je nosio tako prirodno; zbog
njega, odelo je delovalo kao radna uniforma časti; njegova prilika je
nagoveštavala neku svečanost iz davnih dana, na kojoj bi primao
nagradu za ostvarenje iz oblasti industrije. Proslave - s iznenadnom
čežnjom se setila svojih reči - proslave bi trebalo da organizuju samo
oni koji imaju šta da slave.
Okrenula je glavu. Trudila se da ga ne gleda prečesto, da ne bi
privukla pažnju njegovih pratilaca. Smestili su je za sto koji je bio
dovoljno upadljiv da bi je skup video, ali i dovoljno zaklonjen da je
skloni iz Galtovog vidokruga, zajedno s drugima koji su izazivali
Galtovo nezadovoljstvo: s dr Ferisom i Judžinom Losonom.
Njenog brata, Džima, primetila je, smestili su bliže podijumu; videla
je njegovo mrzovoljno lice među nervoznim prilikama, bili su tu Tinki
Holovej, Fred Kinan, dr Sajmon Pričet. Izmučena lica nanizana iznad
govornice nisu uspevala da prikriju izraz ljudi koji prolaze kroz veliko
iskušenje; medu njima joj se mir Galtovog lica činio blistavim; pitala
 j j j j G g
se koje tu zatvorenik a ko gospodar. Pogledom je polako klizila preko
lica onih koji su bili postrojeni za njegovim stolom: gospodina
Tompsona, Veslija Mauča, Čika Morisona, nekih generala, nekih
članova zakonodavstva i, stoje bilo smešno, gospodina Movena, kojim
je, kao simbolom krupnog kapitala, trebalo da podmite Galta.
Pogledala je po prostoriji, tražeći lice dr Stedlera; nije bio prisutan.
Glasovi koji su ispunjavali prostoriju ličili su na krivulju
temperature tela, pomislila je; neprestano su skakali previsoko i gubili
se u periodima tišine; povremeno bi se prolomio nečiji smeh,
nedovršen, a glave za susednim stolovima bi se naglo okrenule. Lica
su bila iznurena i izobličena najočiglednijim i najnedostojanstvenijim
oblikom napetosti: usiljenim osmesima. Ti su ljudi - pomislila je - znali,
ne zahvaljujući razumu, već panici koju su osećali, da je ova svečana
večera vrhunac i ogoljena suština njihovog sveta. Znali su da ni
njihov bog ni njihovo oružje ne mogu izdejstvovati da ova proslava
znači ono što su se pretvarali da znači.
Nije bila u stanju da guta hranu koju su joj poslužili; grlo joj je bilo
stegnuto od nepopustljivog grča. Primetila je da su se i drugi za
njenim stolom samo pretvarali da jedu. Jedino na apetit dr Ferisa,
izgleda, ništa nije uticalo.
Kada je ugledala rastopljeni sladoled u kristalnoj činiji pred sobom,
primetila je iznenadnu tišinu u prostoriji i čula škripanje televizijske
mašinerije, koju su dovlačili napred da bi stupila u akciju. Sada -
pomislila je, uz sve slabiji osećaj iščekivanja, i znala da je isti znak
pitanja bio u glavi svih prisutnih. Zurili su u Galta. Njegovo lice se nije
ni pomerilo niti promenilo.
Niko nije morao da zamoli za tišinu kada je gospodin Tompson
mahnuo spikeru; prostorija kao da nije disala.
"Dragi građani ove zemlje i svih drugih koje nas slušaju", uzviknuo
je spiker u mikrofon, "iz veličanstvene balske dvorane hotela Vejn-
Fokland u Njujorku, predstavljamo vam inauguraciju Plana Džona
Galta!"
Na zidu iza govornice pojavio se pravougaonik od intenzivnog
plavkastog svetla - televizijski ekran, pokazivao je gostima slike koje
će čitava zemlja gledati.
 "Plan Džona Galta za ostvarenje mira, prosperiteta i profita!"
uzviknu spiker kada se drhtava slika balske dvorane ukazala na
ekranu. "Svitanje novog doba! Proizvod harmonične saradnje
humanitarnog stava naših rukovodilaca i naučnog genija Džona
Galta! Ako su vašu veru u budućnost potkopale zlonamerne glasine,
sada možete sami videti srećno ujedinjenu porodicu našeg
rukovodstva!... Dame i gospodo" televizijska kamera se sjurila na
govornicu i ošamućeno lice gospodina Movena je ispunilo ekran -
"gospodin Horas Basbi Moven, američki industrijalac!" Kamera je
prešla na ostarelu kolekciju facijalnih mišića koji su podražavali
osmeh. "General armije Vitington S. Torp!" Kamera je, poput svedoka
pred redom osumnjičenih koje je policija postrojila, prelazila s jednog
na drugo lice puno ožiljaka - ožiljaka od tragova straha, izbegavanja,
očaja, nesigurnosti, samoprezira, griže savesti. "Predsednik vodeće
partije u zakonodavnom telu zemlje, gospodin Lušan Felps!... Gospodin
Vesli Mauč!... Gospodin Tompson!" Kamera zastade na gospodinu
Tompsonu; on naciji uputi veliki osmeh, onda se okrenu i pogleda u
nešto što se na ekranu nije videlo, nalevo, s pobedničkim iščekivanjem.
"Dame i gospodo", reče spiker svečano, "Džon Galt!"
Blagi bože! - pomisli Degni - šta to rade? S ekrana, lice Džona
Galta je posmatralo naciju, lice bez traga bola, straha, krivice,
neumoljivo iskreno, neuništivo dostojanstveno. Ovo lice - pomislila je -
među ovim drugima? Šta god da planiraju, pomislila je, ne vredi im -
ništa se više ne može reći, niti je potrebno - tu je proizvod i jednog i
drugog koda, tu je izbor, i svako ko je čovek to će znati.
"Lični sekretar gospodina Galta", reče spiker, a kamera je hitro
prešla preko sledećeg lica i nastavila. "Gospodin Klerens... Čik
Morison... admiral Homer Doli... gospodin..."
Posmatrala je lica oko sebe pitajući se: Da li vide suprotnost? Da li
ga prepoznaju? Da li ga vide? Da li žele da on bude stvaran?
"Ova svečanost", reče Čik Morison, preuzimajući ulogu voditelja
emisije, "organizovana je u čast najvećeg čoveka našeg vremena,
najsposobnijeg proizvođača, čoveka koji 'zna znanje', novog
rukovodioca naše ekonomije - Džona Galta! Ako ste slušali njegov
izvanredni govor na radiju, ne možete sumnjati u to da on može da
pokrene stvari. Sada je ovde da bi vam rekao da će učiniti sve da se
 j
one pokrenu. Ako su vas zaveli staromodni ekstremisti tvrdeći da nam
se nikada neće pridružiti, da nije moguća integracija našeg i njegovog
načina života, da se ovde radi o ili - ili, večerašnji događaj će vam
dokazati da se sve može usaglasiti i sjediniti!"
Sada, kad su ga videli - pomislila je Degni - zar žele da gledaju
nekoga drugog? Sada, kada znaju da on postoji, da je ovo ono što
čovek može biti, za čim još mogu tragati? Mogu li želeti išta drugo
osim da u duši ostvare ono što je on ostvario u svojoj? Ili će ih
zaustaviti činjenica da Mauči, Morisoni, Tompsoni u ovome svetu nisu
odlučili da to ostvare? Hoće li Mauče smatrati predstavnicima
ljudskog, a njega predstavnikom nečega nemogućeg?
Kamera je klizila balskom dvoranom, prikazujući na ekranu, celoj
zemlji, lica istaknutih gostiju, lica napetih, opreznih rukovodilaca i - s
vremena na vreme - lice Džona Galta. Izgledao je kao da pronicljivim
očima proučava ljude izvan ove prostorije, ljude koji ga gledaju iz
raznih krajeva zemlje; nije se moglo reći da li sluša ili ne: nikakva
reakcija nije poremetila staloženost njegovog lica.
"Ponosan sam što večaras mogu da odam počast", reče rukovodilac
zakonodavstva, sledeći govornik, "najvećem ekonomskom
organizatoru kojeg je svet ikada imao, najtalentovanijem
administratoru, najbriljantnijem planeru - Džonu Galtu, čoveku koji će
nas spasti! Ovde sam da bih mu zahvalio u ime naroda!"
Ovo - pomisli Degni s mučninom - ovo je spektakl iskrenosti
neiskrenih. Najveća prevara u prevari bilo je to što su oni verovali.
Nudili su Galtu ono najbolje što je njihov način gledanja na postojanje
mogao da ponudi, pokušavali da ga primame onim što je bio njihov
san o najvišem životnom dostignuću: izlivi bezumne hvale, nestvarnost
ogromnog privida - uznošenje bez merila, poštovanje bez sadržaja,
čast bez uzroka, divljenje bez razloga, ljubav bez vrednosnog koda.
"Otklonili smo sva sitna razmimoilaženja", govorio je sada Vesli
Mauč u mikrofon, "sve stranačke razlike, sve lične interese i sebična
gledišta - da bi služila pod nesebičnim vodstvom Džona Galta!"
Zašto slušaju? - pomisli Degni. Zar ne vide žig smrti na tim licima i
žig života na njegovom? Koje stanje žele da izaberu? U kom stanju
žele da vide čovečanstvo?... Posmatrala je lica u bolskoj dvorani. Bila
su nervozna, bezizražajna; na njima se nije videlo ništa sem klonulosti
 j j j
od teške letargije i učmalosti hroničnog straha. Gledali su Galta i
Mauča, kao da nisu u stanju da vide po čemu se oni razlikuju, niti da
se zabrinu ukoliko razlika postoji; njihovi prazni, nekritični,
neprocenjivački pogledi kao da su izjavljivali: ko sam ja da bih znao?
Zadrhtala je, sećajući se njegove rečenice: "Kada čovek izjavi: 'Ko sam
ja da bih znao?' - on kaže: 'Ko sam ja da bih živeo?' Da li im je stalo
do života? - pomislila je. Činilo joj se da im nije stalo ni toliko da bi
postavili to pitanje. Videla je nekoliko lica koja su joj izgledala kao da
im je stalo. Gledali su u Galta s očajničkom molbom, sa setno-
tragičnim divljenjem - a ruke su im beživotno ležale na stolu. Ti ljudi
su shvatili šta on predstavlja, živeli su osujećeni, čeznući za njegovim
svetom - ali sutra, kada bi videli da ga ubijaju pred njihovim očima,
ruke bi im visile isto tako beživotno i skretali bi pogled, govoreći: "Ko
sam ja da bih nešto uradio?"
"Jedinstveno delovanje i jedinstveni cilj", reče Mauč, "odvešće nas u
srećniji svet..." Gospodin Tompson se nagnu prema Galtu, prošaptavši
uz prijateljski osmeh: "Moraćete reći nekoliko reči zemlji, kasnije, posle
mene. Ne, ne, ne neki dugi govor, samo rečenicu-dve, ne više. Samo
'zdravo, narode' ili nešto tako, tek da vam prepoznaju glas." Jedva
naglašeni pritisak "sekretarevog" revolvera postrance u Galta dodao je
nemi paraf. Galt nije odgovorio.
"Plan Džona Galta", govorio je Vesli Mauč, "izmiriće sve konflikte.
Njime se štiti imovina bogatih i da je veći deo siromašnima. Njime će
se smanjiti teret poreza i obezbediti više vladinih olakšica. Time će se
smanjiti cene i podići plate. Ovim planom će se više slobode dati
pojedincima i ojačaće se kolektivne obaveze. Njime se kombinuju
efikasnost slobodnog poduhvata i velikodušnost planske ekonomije."
Degni primeti da neka lica - stajalo ju je truda da u potpunosti u to
poveruje - u Galta gledaju s mržnjom. Džim je bio jedan od njih,
primetila je. Kada se Maučeva slika ukazala na ekranu, ta lica su bila
opuštena, s izrazom dosade i samozadovoljstva, a to i nije bilo
zadovoljstvo, već sigurnost zasnovana na položaju koji su zauzimali,
saznanja da se od njih ništa ne zahteva i da ništa nije čvrsto niti
sigurno. Kada je kamera pokazala Galtovu sliku, usne bi im se zategle
a crte lica zaoštrile u izrazu nekog čudnovatog opreza. Iznenada je
bila ubeđena da se plaše preciznosti njegovog lica, nepopustiljive
 j g g j
jasnoće crta, izraza u kojem se ogleda entitet, izraza kojim se
potvrđuje postojanje. Mrze ga jer je to što jeste - pomislila je, osećajući
kako je obuzima ledeni užas, kao da joj je prava priroda njihovih duša
postala stvarna - mrze ga zbog njegove sposobnosti da živi. Da li oni
žele da žive? - pomislila je podsmevajući se samoj sebi. Kroz otupelost
i neosetljivost u njenoj glavi probio se zvuk njegove rečence: "Želja da
se ne bude ništa jeste želja da se ne bude."
Sada je gospodin Tompson uzvikivao u mikrofon na svoj
najživahniji i najnarodskiji način: "A ja vam kažem: raspalite ih po
ustima, sve te sumnjivce koji šire nejedinstvo i strah! Rekli su vam da
nam se Džon Galt nikada ne bi pridružio, zar ne? E pa, evo ga, lično,
slobodnom voljom, za ovim stolom i na čelu naše države! Spreman,
voljan i sposoban da služi narodnim interesima! Da niko od vas
nikada više ne sumnja, beži ili odustaje! Sutra je ovde danas - i to
kakvo sutra! Sa tri obroka dnevno za svakoga na kugli zemaljskoj, s
automobilom u svakoj garaži, s električnom energijom koju ćete
dobijati besplatno, a koju proizvodi nekakav motor kakav nikada
nismo videli! i sve što treba da uradite jeste da još malo budete
strpljivi! Strpljenje, vera i jedinstvo - to je recept za napredak! Moramo
biti sjedinjeni i ujedinjeni s ostatkom sveta, kao divna, velika, srećna
porodica, i svi će raditi za dobro svih! Pronašli smo vođu koji će srušiti
rekorde naše najbogatije i najangažovanije prošlosti! Ljubav prema
čovečanstvu je upravo ono što ga je dovelo ovamo - da služi vama, da
vas zaštiti i brine o vama! Čuo je vaše molbe i odgovorio pozivu na
našu zajedničku humanu dužnost! Svaki je čovek čuvar brata svojega!
Nijedan čovek nije ostrvo! A sada ćete čuti i njegov glas - sada ćete
čuti njegovu poruku! Dame i gospodo", rekao je svečano, "Džon Galt -
kolektivnoj porodici čovečanstva!"
Kamera je prešla na Galta. Načas je bio nepokretan. A onda, tako
hitrim i veštim pokretom da mu ruka "sekretara" nije uspela parirati,
skoči na noge, izvi se u stranu obelodanjujući načas ćelom svetu
upereni revolver - i onda, stojeći uspravno, okrenut kamerama,
gledajući u sve nevidljive gledaoce, reče:
"Sklonite mi se s puta!"
 Glava IX
GENERATOR

"Sklonite mi se s puta!"
Dr Stedler je čuo to na radiju u automobilu. Nije znao da li je
sledeći zvuk, koji je ličio i na nedostatak vazduha i na vrisak i na
smeh, izleteo iz njega ili iz radija - ali čuo je škljocaj koji ih je oboje
presekao. Radio je zamro. Nikakvi zvuci nisu više dopirali iz hotela
Vejn-Fokland.
Mahnito je pritiskao dugmad ispod osvetljene skale. Ništa nije
dopiralo iz radija, ni objašnjenje, ni izvinjenje zbog tehničkih smetnji,
nikakva muzika koja bi prikrila tišinu. Sve su stanice prekinule
emitovanje.
Zadrhtao je, stegao volan, naginjući se preko njega kao džokej na
kraju trke, i pritisnuo gas. Mali deo autoputa pred njim poskakivao je
pod udarima farova. Nije bilo ničega ispred osvetljenog dela puta sem
prazne prerije Ajove.
Nije znao zašto je slušao emisiju; nije znao zašto drhti. Nakratko se
nasmejao - zvučalo je poput zlobnog mumlanja - radiju, ili onima u
gradu, ili nebu.
Posmatrao je retke oznake s brojem autoputa. Nije mu bila
potrebna karta: četiri dana mu je utisnuta u mozgu, poput mreže linija
koju ostavlja kiselina. To mu nisu mogli oduzeti, pomislio je; nisu ga
mogli zaustaviti. Imao je osećaj da ga prate, ali kilometrima iza njega
nije bilo ničega osim dva crvena svetla na zadnjem delu automobila -
kao dva mala signala opasnosti koja lete kroz mračna prostranstva
Ajove.
Motiv koji je upravljao njegovim rukama i nogama bila su četiri
protekla dana. Lice čoveka na prozorskom simsu, i lica s kojima se
suočio kada je pobegao iz te sobe. Bio im je uzviknuo da ne može da
se nosi s Galtom, da to ni oni ne mogu, da će ih Galt sve uništiti, ako
oni ne budu uništili njega. "Nemojte se praviti pametni, profesore",
odgovorio mu je hladno gospodin Tompson. "Strašno mnogo vičete o
tome kako ga mrzite, a kad je trebalo nešto uraditi, nimalo nam niste
pomogli. Ne znam na čijoj ste strani. Ako nam se miroljubivo ne
preda, možda ćemo morati da pribegnemo sili - pomoću talaca koje on
ne bi želeo da vidi povređene - a vi ste prvi na listi, profesore."
"Ja?" uzviknuo je, drhteći od užasa dok se smejao, ogorčeno i
očajnički. "Ja? Ali on mene proklinje više od bilo koga drugog na
zemlji!"
"Otkud ja to znam?" odgovori gospodin Tompson. "Čuo sam da ste
bili njegov nastavnik. I, ne zaboravite, samo je vas tražio."
Glavom mu je strujala prestravljenost, kao da će ga svakog
trenutka spljoštiti dva zida: ne bi imao nikakvih izgleda ako bi Galt
odbio da se preda - i još manje ako bi se pridružio ovim ljudima. Tada
mu je u mislima isplivao jedan daleki obris: slika gljivastog zdanja
usred prostranstva Ajove.
A zatim su mu nadošle i sve ostale. Projekat KSI - pomislio je, ne
znajući da li mu je vizija te građevine ili feudalnog zamka koji
dominira okolinom davala osećaj doba i sveta kojem je pripadao... Ja
sam Robert Stedler - pomislio je - to je moje vlasništvo, poteklo je od
mojih otkrića, rekli su da sam to ja izumeo... Pokazaću ja njima! -
pomislio je, ne znajući da li misli na čoveka na prozorskom simsu, na
one druge, ili na čitavo čovečanstvo... Misli su mu bludele poput iverja
koje pluta po nekakvoj tečnosti, bez ikakvih veza: Preuzeti kontrolu...
Pokazaću ja njima!... Preuzeti kontrolu, vladati... Nema drugog načina
da se živi na ovoj planeti...
To su bile jedine reči kojima je u mislima imenovao plan. Ostalo
mu je jasno - jasno u obliku divljačkog osećanja koje mu je nabusito
uzvikivalo da to ne mora biti jasnije. Preuzeće kontrolu nad Projektom
KSI i vladaće delom zemlje kao svojim privatnim feudalnim posedom.
Sredstvo? Osećanja su odgovarala: nekakvo. Motiv? Um mu je
neprestano ponavljao da je motiv teror koji sporovodi banda
gospodina Tompsona, da među njima više nije bezbedan, da je njegov
plan neophodan i praktičan. U dubini razlivenog mozga, osećaj koji ga
 g g j j g
je obuzeo predstavljao je drugačiju vrstu užasa, potopljenog zajedno s
vezama između izlomljenih iverja reči.
To je iverje bilo jedini kompas na njegovom putu četiri dana i noći
- dok je vozio napuštenim autoputevima kroz zemlju u kojoj je rastao
haos, postajao sve lukaviji u veštini ilegalnog dobavljanja goriva, tu i
tamo grabio sate nemirnog sna u nepoznatim motelima pod lažnim
imenima... Ja sam Robert Stedler - mislio je, ponavljao je njegov um
poput svemoćne formule. Preuzeti kontrolu - mislio je, jureći pored
nesvrhovitih semafora u polunapuštenim gradovima, po vibrirajućem
čeliku mosta Tegart preko Misisipija, pored ruševina farmi koje su se
povremeno ukazivale u praznim sefovima Ajove... Pokazaću ja njima -
mislio je - neka me prate, ovoga puta me neće zaustaviti... Mislio je,
iako ga niko nikada nije pratio - kao što ga niko nije pratio ni sada,
sem tragova njegovog automobila i motiva utopljenog u njegovom
mozgu.
Pogledao je u nemi radio i siktavo se nasmejao; smeh je imao istu
emocionalnu vrednost kao da je pesnicom uzmahivao u praznom
prostoru. Ja sam praktičan - pomislio je - nemam izbora... Nemam
drugog načina... Pokazaću tim bezočnim kriminalcima, zaboravili su
da sam ja Robert Stedler... Svi će oni propasti, ali ja neću!... Preživeću...
Pobediću!... Pokazaću ja njima!"
Reči u glavi su bile poput komada čvrste zemlje usred surovo neme
močvare; veze su ležale potopljene na dnu. Da je veza medu njima
postojala, reči bi mu formirale rečenicu: Pokazaću njemu da nema
drugog načina da se živi na zemlji!
Razbacana svetla u daljini ispred njega bile su, zapravo, kasarne
podignute na mestu gde se nalazio Projekat KSI, sada poznat kao grad
Harmonija. Kada je prišao bliže, primetio je da se na Projektu KSI
dešava nešto neobično. Ograda od žice je bila provaljena i nikakvi ga
stražari nisu dočekali na kapiji. Ali, nekakva neuobičajena aktivnost
odvijala se u mračnim delovima i pod bleštavim svetlom drhtavih
reflektora: bili su tu kamioni s oružjem, neke prilike su trčale, čuo je
kako neko izdaje naredbe i video odsjaj bajoneta. Niko nije zaustavio
njegov automobil. Na uglu, kod jedne stračare, ugledao je nepokretno
telo vojnika ispruženo na zemlji. Pijan je - pomislio je, bilo mu je draže
da tako misli i pitao se zašto u to nije siguran.
 j g
Gljivasta građevina je čučala na brežuljku pred njim; u uskim
prorezima prozora videlo se svetlo - a bezoblični levci su štrčali ispod
kupole, usmereni na mrak zemlje. Neki vojnik mu je preprečio put kad
ga je osvetlio automobilom na ulazu. Vojnik je bio propisno naoružan,
ali bez kape, a uniforma na njemu je delovala previše neuredno.
"Kuda, drugar?" upitao je.
"Puštaj me unutra!" dr Stedler mu naredi prezrivo.
"Šta tražite ovde?"
"Ja sam dr Robert Stedler."
"Ja sam Džo Blou. Rekoh, šta tražite ovde? Jeste li vi od novih ili od
starih?"
"Puštaj me, idiote jedan! Ja sam dr Robert Stedler!"
Nije svojim imenom, već tonom glasa i načinom ophođenja uspeo
da ubedi vojnika. "Od novih", reče vojnik i, otvarajući vrata, viknu
nekome unutra: "Hej, Mek, pobrini se za ovog dedicu, vidi šta hoće!"
U ogoljenom, polumračnom holu od armiranog betona, presreo ga
je neki čovek; mogao je biti i oficir da mu bluza nije bila raskopčana
oko vrata, a cigareta neuljudno visila u uglu usana.
"Ko ste vi?" obrecnuo se, rukom se prebrzo hvatajući za futrolu za
strukom.
"Ja sam dr Robert Stedler."
Ime nije ostavilo nikakav utisak. "Ko vam je dozvolio da dođete
ovamo?"
"Meni dozvola nije potrebna."
Ovo kao da je ostavilo utisak; čovek izvadi cigaretu iz usta. "Ko je
poslao po vas?" upitao je, jedva primetno nesiguran.
"Hoćete li me, molim vas, pustiti da razgovaram s komandantom?"
"S komandantom? Kasno, druškane."
"Onda s glavnim inženjerom!"
"S glavnim - kako ono? A, Vili? Vili je u redu, on je naš, ali je
trenutno otišao nekud poslom."
Nekoliko prilika u holu slušalo je njihov razgovor radoznalo i sa
zebnjom. Oficir rukom pozva jednog od njih - nekog civila s
pohabanim kaputom prebačenim preko ramena. "Šta hoćete?"
obrecnuo se na Stedlera.
 "Hoće li mi neko, molim vas, reći gde su gospoda naučnici?" dr
Stedler upita ljubazno, neprikosnovenim tonom naredbe.
Dvojica se pogledaše kao da je ovde takvo pitanje bilo neumesno.
"Dolazite li vi iz Vašingtona?" upita civil sumnjičavo.
"Ne dolazim. Treba da znate da sam ja završio s tom bandom iz
Vašingtona."
"O?" Čovek je delovao zadovoljno. "Jeste li vi iz Prijatelja naroda,
onda?"
"Rekao bih da sam ja najveći prijatelj kojeg je narod ikada imao.
Ja sam taj koji je narodu dao sve ovo." On pokaza oko sebe.
"Zaista?" reče čovek impresionirano. "Vi ste jedan od onih koji su
sklopili dogovor s našim vođom?"
"Od sada sam ja ovde vođa."
Ljudi se pogledaše, povlačeći se nekoliko koraka. Oficir upita: Jeste
li ono rekli da se zovete Stedler?"
"Robert Stedler. A ako ne znate šta to znači, uskoro ćete otkriti!"
"Molim vas, pođite za mnom, gospodine", reče oficir ljubazno,
drhteći.
Dr Stedleru nije bilo sasvim jasno ono stoje usledilo, njegov mozak
je odbijao da prizna da se ono što vidi zaista i događa. Neke prilike su
se kretale poluosvetljenim, neurednim kancelarijama, bilo je suviše
oružja za pojasevima, besmislenih pitanja nervoznih glasova, u kojima
su se smenjivali drskost i strah. Nije znao da li je iko od njih pokušao
da mu pruži objašnjenje; nije želeo da sluša; nije mogao dozvoliti da to
bude istina. Neprestano je izjavljivao tonom feudalnog gospodara: "Od
sada sam ja ovde glavni... ja izdajem naređenja... došao sam da
preuzmem sve u svoje ruke... ovo je moje vlasništvo... ja sam dr Robert
Stedler - i ako vam ovde to ime nije poznato, nemate šta da tražite
ovde, idioti neuki! Dići ćete sami sebe u vazduh, ako je toliko vaše
neznanje! Jeste li imali fiziku u srednjoj školi? Izgledate mi kao da vas
nikada nisu pustili ni blizu neke srednje škole, svi vi! Šta tražite ovde?
Ko ste vi?"
Dugo mu je trebalo da shvati - kada njegov mozak to više nije
mogao da izbegne - da ga je neko pretekao u ostvarenju istoga plana:
nekoje postojanje shvatao na isti način, pa je krenuo da ostvari istu
budućnost. Shvatio je da su ovi ljudi, koji su sebe nazivali prijateljima
 j j j j j
naroda, zauzeli Projekt KSI, večeras, pre nekoliko sati, u nameri da
uspostave svoju vladavinu. Prezrivo im se smejao u lice, s ogorčenjem
i nevericom.
"Vi nemate predstavu o tome šta radite, vi, bedni maloletni
delinkventi! Zar mislite da vi - vi! - možete da upravljate
visokopreciznom naučnom opremom? Ko je vaš vođa? Zahtevam da
vidim vašeg vođu!"
Zbog njegovog zapovedničkog tona i prezira i sopstvene
uspaničenosti - slepe uspaničenosti razularenih nasilnika koji nemaju
nikakvo merilo o stepenu bezbednosti ili opasnosti - pokolebali su se i
zapitali da nije on možda neki tajni član iz visokih krugova njihovog
rukovodstva; bili su spremni i da se suprotstave i da se pokore bilo
kakvom autoritetu. Pošto su ga vodili od jednog do drugog nervoznog
komandanta, na kraju se našao na čeličnom stepeništu u dugim
zvonkim podzemnim hodnicima od armiranog betona, vodili su ga u
audijenciju kod vođe lično.
Vođa se bio sklonio u podzemnu kontrolnu sobu. Među
komplikovanijim spiralama delikatne naučne mašinerije koja je
proizvodila zvučni zrak, uz komandnu tablu sa sjajnim polugama,
brojčanicima i ventilima, poznatim kao Ksilofon, Robert Stedler se
našao licem u lice s novim gospodarem Projekta KSI. Bio je to Kafi
Megs.
Na sebi je imao tesnu, poluvojničku bluzu i kožne pantalone; koža
na vratu se prelivala preko ivice okovratnika; crne kovrdže su bile
zamršene od znoja. Hodao je po sobi, ispred Ksilofona, nespokojno,
nesigurno, uzvikivao naredbe ljudima koji su jurili u prostoriju i iz nje:
"Pošaljite kurire u svaki okrug s poslaničkim mandatom u našem
dometu! Recite im da su Prijatelji naroda pobedili! Recite im da ne
primaju naređenja iz Vašingtona! Novi glavni grad Narodne zajednice
nalazi se u Harmoniji, i od sada se zove Megsvil! Recite im da
očekujem pet stotina hiljada dolara za svakih pet hiljada glava do
sutra ujutro - ili će videti šta će se desiti!"
Prošlo je neko vreme pre nego što su se pažnja Kafija Megsa i
zakrvavljene mrke oči usredsredile na dr Stedlera. "Pa, šta je bilo? Šta
je?" obrecnu se on.
"Ja sam dr Robert Stedler."
 "Ha? - A, da! Da! TI si ona krupna zverka iz spoljnog sveta, je l' da?
TI si onaj tip koji hvata atome il' tako nešto. I šta ti, za ime boga, tražiš
ovde?"
"Trebalo bi da ja vama postavim to pitanje."
"Ha? Slušaj, profesore, nisam raspoložen za šale."
"Došao sam ovamo da preuzmem kontrolu."
"Kontrolu? Nad čim?"
"Nad ovom opremom. Nad ovim mestom. Nad zemljom koja je u
njegovom radijusu delovanja."
Megs je tupo zurio u njega nekoliko trenutaka, a zatim tiho upitao:
"Kako si stigao ovamo?"
"Kolima."
"Mislim, koje još s tobom?"
"Niko."
"Šta imaš od oružja?"
"Ništa. Moje ime je dovoljno."
"Došao si ovamo sam, s imenom i autom?"
"Tako je."
Kafi Megs prasnu u smeh.
"Zar mislite", upita dr Robert Stedler, "da ste vi u stanju da
upravljate ovakvom mašinerijom?"
"Beži napolje, profesore, beži! Gubi se, pre no što naredim da te
ubiju! Ovde nam nisu potrebni intelektualci!"
"Koliko vi znate o ovome?" - dr Stedler pokaza na Ksilofon.
"Koga je briga? Danas mogu da imam deset tehničara za pet para!
Gubi se! Ovo nije nikakav Vašington! Nemam više ništa s nepraktičnim
sanjalicama u Vašingtonu! Nigde oni neće stid cenkajući se s tim
duhom s radija i držeći govore! Akcija - to nama treba! Neposredna
akcija! Gubi se, doco! Tvoji dani su prošli!" Njihao se nesigurno
napred-nazad, hvatajući se povremeno za neku polugu na Ksilofonu.
Dr Stedler je shvatio da je Megs pijan.
"Ne diraj te poluge, budalo!"
Megs nehotice povuče ruku, a onda zamahnu prkosno prema
kontrolnoj tabli. "Diraću šta god hoću! Nećeš mi ti govoriti šta da
radim!"
 "Sklanjaj se od table! Gubi se odavde! Ovo je moje! Razumeš li ti?
Ovo je moje vlasništvo!"
"Vlasništvo? Ha!" Megs se nasmeja; više je ličilo na kevtanje.
"Ja sam ovo izumeo! Ja sam ovo stvorio! Ja sam ovo omogućio!"
"Je li? E pa, baš ti hvala, doco. Baš ti hvala, ali više nisi potreban.
Imamo mi svoje mehaničare."
"Imaš li ti predstavu šta sam sve morao da znam da bih ovo
omogućio? Ti ne bi bio u stanju da smisliš ni jednu jedinu svećicu!
Nijedan zavrtanj!"
Megs slegnu ramenima. "Možda i ne bih."
"Kako se onda usuđuješ i da pomisliš da bi to moglo biti tvoje?
Kako se usuđuješ da dođeš ovamo? Na osnovu čega polažeš pravo na
ovo?"
Megs se potapša po futroli s revolverom. "Na osnovu ovoga ovde."
"Slušaj ti, pijana budalo!" uzviknu dr Stedler. "Imaš li ti predstavu
čime se igraš?"
"Ne razgovaraj tako sa mnom, matora ludo! Ko si ti da tako sa
mnom razgovaraš? Mogu da ti slomim vrat golim rukama! Zar ne
znaš ko sam ja?"
"Ti si uplašeni razbojnik usred nečega što daleko premašuje tvoje
mogućnosti!"
"A je li? E, ja sam ovde glavni! Ja sam glavni i neće me zaustaviti
matoro strašilo kao ti Gubi se!"
Stajali su i zurili jedan u drugog na tren, pokraj kontrolne table,
ukočeni od prestravljenosti. Nepriznati koren prestravljenosti dr
Stedlera bio je mahniti trud da ne prizna da pred sobom ima svoj
krajnji proizvod, da mu je ovo duhovni sin. Prestravljenost Kafija
Megsa je imala dublji koren, ticala se čitavog postojanja; živeo je u
hroničnom, užasnom strahu celog života, a sada se trudio da ne
prizna šta ga to prestravljuje: u trenutku trijumfa, kada je očekivao da
će biti bezbedan, ta misteriozna, okultna sorta - intelektualac -
odbijala je da ga se plaši i suprotstavljala se njegovoj moći.
"Napolje!" zareža Kafi Megs. "Pozvaću svoje ljude! Narediću da te
ubiju!"
"Napolje, ti bedni, plitki, hvalisavi moronu!" režao je dr Stedler.
"Misliš da možeš da unovčiš moj život? Misliš da sam zbog tebe... da
 j g
sam zbog tebe prodao..." Nije dovršio. "Ne diraj te poluge, proklet bio!"
"Nemoj ti meni izdavati naređenja! Nećeš mi ti govoriti šta da
radim! Nećeš me plašiti visokoparnim tlapnjama! Radiću šta hoću! Što
sam se borio ako ne mogu da radim kako hoću?" Nasmejao se i
dohvatio polugu.
"Hej, Kafi, polako", proderao se neko iz zadnjeg dela prostorije,
jurnuvši napred.
"Natrag!" zaurla Kafi Megs. "Natrag, svi vi! Ja se bojim, a?
Pokazaću ja vama ko je ovde glavni!"
Dr Stedler skoči da ga zaustavi, ali ga Megs gumu u stranu jednom
rukom, zagrcnu se od smeha pri pogledu na Stedlera na podu i
drugom rukom trže polugu na Ksilofonu.
Tresak - škripeći zvuk kidanja metala i pritisak suprotnih strujnih
kola, zvuk čudovišta koje se okreće protiv samoga sebe - čuo se samo
unutar građevine. Napolju se nije ništa čulo. Spolja, građevina se
samo podigla u vazduh, iznenada i nemo, raspukla se na nekoliko
velikih delova, izbacila nekoliko sjaktavih zrakova plavog svetla u
nebo, i srušila se poput gomile krša. U krugu od sto šezdeset
kilometara, u četiri države, telefonski stubovi se padali kao šibice,
farme su se raspršavale u paramparčad, gradske zgrade rušile kao
pokošene i samlevene u sekundi, zgrčena tela žrtava nisu imala
vremena ni da čuju išta - a na periferiji tog kruga, na pola puta preko
Misisipija, lokomotiva i prvih šest vagona putničkog voza poleteli su
poput kiše metala u reku, a s njima i zapadni luk mosta Tegart,
presečen na pola.
Na mestu gde je nekada bio Projekt KSI medu ruševinama nije
ostalo ništa živo - samo, još nekoliko beskrajnih minuta duže, hrpe
raskomadanog tela i razarajućeg bola nečega što je nekada bio veliki
um.
***
Ima neke bestežinske slobode - pomislila je Degni - u osećaju da
joj je telefonska govornica jedini neposredni, apsolutni cilj, i da je ne
zanimaju ciljevi prolaznika na ulicama. Nije zbog toga bila otuđena od
grada: osećala je, prvi put, da ga voli, da ga nikada nije volela kao tog
trenutka, da ga tako lično, svečano i samouvereno poseduje. Noć je još
bila spokojna i prozračna: pogledala je u nebo; kao što je njen osećaj
 j g j j j j
ličio na svečanost, ne radost, ali je nagoveštavao buduće radosti - tako
je i vazduh bio bez vetra, a ipak topao, nagoveštavajući proleće.
Sklonite mi se s puta - pomislila je, bez odbojnosti, gotovo kao da
se zabavlja, s osećanjem odvojenosti i slobode, upućujući tu misao
prolaznicima, saobraćaju, kad god bi se isprečili njenim žurnim
koracima i svim strahovima iz prošlosti. Pre manje od jednog sata ga
je čula kako izgovara tu rečenicu, i njegov glas kao da je odzvanjao u
vazduhu na ulicama, stapajući se u daleki nagoveštaj smeha.
Smejala se ushićeno u balskoj dvorani Vejn-Foklanda kada je čula
šta je rekao; smejala se s rukom na usnama, te joj je smeh bio jedino
u očima - i njegovim, kada je pogledao pravo u nju, i znala je da ga je
čuo. Pogledali su se samo na tren, iznad glava gomile koja je ostala
bez vazduha i vrištala - iznad treska mikrofona koje su rušili, iako su
sve stanice smesta bile isključene - iznad praska lomljave stakla na
stolovima koji su se rušili dok su neki jurili prema vratima.
Onda je čula uzvik gospodina Tompsona, mahao je rukom prema
Galtu: "Vodite ga natrag u sobu, ali ga čuvajte po cenu života!" - i
grupa se razdvojila dok su ga tri čoveka izvodila. Gospodin Tompson
se na trenutak sroljao, spustio je čelo na ruku, ali se pribrao, skočio na
noge, mahnuo neodređeno svojim sledbenicima da ga prate, i izjurio
napolje kroz privatni postranični izlaz. Niko se nije obratio gostima,
niti ih uputio šta da rade: neki su naslepo bežali napolje, drugi su
nepomično sedeli, ne usuđujući se da se pomere. Balska dvorana je
ličila na brod bez kapetana. Ona se probila kroz gomilu i pošla za
klikom. Niko nije pokušao da je zaustavi.
Zatekla ih je skupljene u maloj privatnoj radnoj sobi: gospodin
Tompson je sedeo u fotelji, poguren, i stezao glavu obema rukama,
Vesli Mauč je ječao, Judžin Loson je jecao poput besnog, razmaženog
deteta, Džim je posmatrao ostale čudnovato pažljivo, kao da nešto
iščekuje. "Rekao sam vam!" vikao je dr Feris. "Rekao sam vam, nisam
li? Eto dokle vas je dovelo vaše miroljubivo ubeđivanje!"
I dalje je stajala kraj vrata. Činilo joj se da su je primetili, ali im to
nije bilo bitno.
"Ja dajem ostavku!" vikao je Čik Morison. "Dajem ostavku! Dosta
mi je! Ne znam šta da kažem zemlji! Ne mogu da razmišljam! Neću ni
da pokušam! Ne vredi! Ništa ja tu nisam mogao! Nećete mene okriviti!
 j g
Podneo sam ostavku!" Mahao je rukama praveći neke neodređene
gestove kojima je saopštavao da je sve uzaludno i opraštao se od njih,
pa je istrčao iz sobe.
"Skockao je sebi neko skrovište u Tenesiju", reče Tinki Holovej
zamišljeno, kao da je i on preduzeo sličan korak, iz predostrožnosti, i
sada se pita da li je došlo vreme.
"Neće ga dugo imati, ako uopšte stigne tamo", reče Mauč. "Uz
bande pljačkaša i trenutno stanje u saobraćaju..." Raširio je ruke, ne
dovršivši rečenicu.
Znala je kakve su misli ispunjavale pauzu; znala je da su, bez
obzira na to kakva su privatna skloništa sebi obezbedili, shvatali
činjenicu da su u klopci.
Primetila je da nema užasa na njihovim licima; videla je
nagoveštaje, ali oni nisu govorili o nekom ozbiljnom strahu. Raspon
izraza je išao od apatije, izraza olakšanja, kao kod prevaranata koji su
oduvek verovali da se igra i nije mogla drugačije završiti pa se nisu ni
trudili da se kraju suprotstave ili da se pokaju - preko hirovite
zaslepljenosti kod Losona, koji je odbijao da bude ičega svestan - do
neke čudne usredsređenosti kod Džima, čije je lice nagoveštavalo
potajni osmeh.
"Dakle? Dakle?' pitao je dr Feris nestrpljivo, s praštećom energijom
čoveka kome je udobno u svetu histerije.
"Šta ćete sad da radite s njim? Da se raspravljate? Debatujete?
Držite govore?"
Niko nije odgovorio.
"On... mora... da... nas... spase", reče Mauč polako, kao da cedi
poslednje reči iz glave i postavlja ultimatum stvarnosti. "Mora da...
preuzme kontrolu... I spase sistem."
"Što mu ne napišeš pismo o tome?" reče Feris.
"Moramo... da ga nateramo... da preuzme kontrolu... Moramo da ga
primoramo da vlada", zborio je Mauč poput mesečara.
"E pa", reče Feris, iznenada utišavajući glas, "da li sada shvatate
kakva je korisna ustanova Državni naučni institut?"
Mauč nije odgovorio, i primetila je da, izgleda, znaju šta mu je na
umu.
 "Prigovarali ste da je moj privatni projekt nepraktičan", reče Feris
tiho. "A šta sam ja vama govorio?"
Mauč nije odgovarao; pucketao je zglobovima prstiju.
"Ovo nije vreme za oklevanje", progovori Džejms Tegart
neočekivano živahno, ali mu je glas sada bio čudnovato tih. "Ne treba
da budemo mekušci."
"Čini mi se", reče Mauč bezizražajno, "da... da cilj opravdava
sredstvo."
"Prekasno je za skrupule i principe", reče Feris. "Sada pomaže samo
neposredna akcija."
Niko nije odgovorio; ponašali su se kao da žele da ćutanjem, a ne
recima, izraze ono o čemu su diskutovali.
"Ne vredi", reče Tinki Holovej. "Neće popustiti."
"To ti misliš!" reče Feris i nasmeja se. "Nisi video naš
eksperimentalni model na delu. Prošlog meseca smo dobili tri
priznanja, u tri nerešena slučaja ubistva."
"Ako..." započe gospodin Tompson, a glas mu se iznenada razlegao
u jauk, "ako on umre, svi ćemo nestati!"
"Ne brinite", reče Feris. "Neće. Ferisov ubeđivač je programiran da
izbegne tu mogućnost"
Gospodin Tompson nije odgovorio.
"Čini mi se... da nemamo izbora", reče Mauč; bio je to gotovo šapat.
I dalje su ćutali; gospodin Tompson je nastojao da ne vidi da svi
gledaju u njega. Onda iznenada uzviknu; "Ma, radite šta god hoćete! Ja
tu ništa ne mogu! Radite šta hoćete!"
Dr Feris se okrenu Losonu. "Džin", reče napeto, "trči u službu za
kontrolu radija. Naredi svim stanicama da budu pripravne. Reci im da
će gospodin Galt biti na programu za manje od tri sata."
Loson naglo skoči na noge s veselim osmehom i istrča iz prostorije.
Znala je. Znala je šta su nameravali da učine i šta ih je na to
gonilo. Nisu mislili da će uspeti. Nisu mislili da će Galt popustiti, nisu
želeli da popusti, nisu želeli da budu spaseni. Pokretala ih je panika
bezimenih osećanja, borili su se protiv stvarnosti čitavog života - i
sada su dosegli trenutak kada su se, napokon, osećali kao kod kuće.
Nisu morali da znaju zašto se tako osećaju, odabrali su da nikada ne
znaju šta osećaju - samo su prepoznali, pošto je ovo bilo ono za čim su
 j j j
tragali, ovo je bila stvarnost u podtekstu svih njihovih osećanja, dela,
želja, izbora, snova. Ovo su bili priroda i metod njihove pobune protiv
postojanja i nedefinisane potrage za neimenovanom nirvanom. Nisu
želeli da žive; želeli su da on umre.
Užasnutost je trajala kao kratki udarac, kao trzaj izazvan
promenom perspektive: shvatila je da oni koje je smatrala ljudima,
zapravo, to nisu bili. Ostao joj je osećaj jasnoće, konačnog odgovora i
potrebe za delovanjem. Bio je u opasnosti; u njenoj svesti nije bilo ni
vremena ni prostora za emocije izazvane postupcima nečega
neljudskog. .
"Moramo biti sigurni", šaputao je Vesli Mauč, "da niko nikada ne
sazna."
"I neće", reče Feris; u glasovima im se osećala opreznost
zaverenika. "To je tajno, posebno odeljenje na institutu. Zvučno
potpuno izolovano i na bezbednoj udaljenosti od drugih odeljenja.
Samo je nekoliko ljudi, našeg osoblja, u njega ikada ušlo."
"Kada bismo leteli..." reče Mauč, pa iznenada zastade, kao da je
video neko upozorenje na Ferisovom licu.
Primetila je kako se Ferisov pogled usmerio ka njoj, kao da se
iznenada setio da je ona tu. Izdržala je pogled, da bi video da je
neuznemirena i ravnodušna, kao da joj je svejedno i da ništa ne
razume. A onda, kao da to shvata kao znak da se radi o nečemu
privatnom, polako se okrenula, sležući ramenima, i izašla iz sobe.
Znala je da se odavno više nisu brinuli zbog nje.
Išla je neužurbano i ravnodušno hodnicima i kroz izlaz hotela. Ali,
blok dalje, kada je skrenula za ugao, glava joj se uzdigla a nabori
večernje haljine zavijorili poput jedara na nogama od iznenadne
snage i brzine koraka.
Sada, dok je jurila kroz mrak, razmišljajući jedino o tome da treba
da pronađe telefonsku govornicu, osetila je kako, uz jasnu napetost
zbog opasnosti i brige, u njoj nezaustavljivo raste nešto novo: osećaj
slobode sveta kojemu se nikada ništa nije moralo isprečiti.
Ugledala je trouglastu svetlost na trotoaru, dopirala je s prozora
nekog noćnog lokala. Niko nije obratio pažnju na nju dok je prolazila
kroz polunapuštenu prostoriju: nekoliko mušterija je još uvek čekalo i
užurbano šaputalo ispred šumeće plave praznine talevizijskog ekrana.
 j g
Stojeći u skučenoj telefonskoj govornici, kao u kabini letelice koja
samo što je nije odnela na neku drugu planetu, okrenula je broj OR 6-
5693.
Smesta se čuo Fransiskov glas. "Da?"
"Fransisko?"
"Zdravo, Degni. Očekivao sam tvoj poziv."
"Jesi li čuo najavu na radiju?"
"Jesam."
"Hoće da ga nateraju da poklekne." Održavala je ton izveštaja o
činjeničnom stanju. "Nameravaju da ga muče. Imaju nekakvu spravu
koja se zove Ferisov ubeđivač, na nekom izolovanom odeljenju u
Državnom naučnom institutu. U Nju Hempširu. Pominjali su letenje.
Pomenuli su i da će on biti na radiju za manje od tri sata."
"Razumem. Da li me zoveš iz javne govornice?"
"Da."
"Još si u večernjoj haljini, zar ne?"
"Jesam."
"Sada me pažljivo slušaj. Idi kući, presvući se, spakuj nekoliko
stvari koje su ti potrebne, uzmi nakit i dragocenosti koje možeš da
poneseš, neku toplu odeću. Kasnije nećemo za to imati vremena. Naći
ćemo se za četrdeset minuta, na severozapadnom uglu, dva bloka
istočno od glavnog ulaza u terminal Tegart."
"Dobro."
"Vidimo se, Slag."
"Vidimo se, Frisko."
Za manje od pet minuta bila je u spavaćoj sobi svog stana i cepala
sa sebe haljinu. Ostavila ju je nasred poda, kao odbačenu uniformu
vojske kojoj više nije služila. Obukla je tamnoplavo odelo i - setivši se
Galtovih reči - beli džemper s visokim okovratnikom. Spakovala je
kofer i torbu s kaišem, koju je mogla da nosi preko ramena. Položila je
nakit na dno torbe, uključujući i narukvicu od Rirdenovog metala, koju
je zaradila u spoljnom svetu, i zlatnik od pet dolara koji je zaradila u
dolini.
Bilo joj je lako da napusti stan i zaključa vrata, mada je znala da
ih verovatno više nikada neće otvoriti. Bilo joj je teže, na trenutak,
kada je došla u kancelariju. Nikoje nije video kada je ušla; predvorje
 j j j j j j
kancelarije bilo je prazno; veličanstveno zdanje Tegart bilo je
neuobičajno tiho. Stajala je na trenutak i posmatrala ovu prostoriju i
sve u njoj sadržane godine. Osmehnula se - ne, nije joj bilo suviše
teško; otvorila je sef i uzela dokumenta zbog kojih je i došla. Ništa
drugo nije želela da uzme iz kancelarije - osim slike Natanijela
Tegarta i karte Tegart transkontinentala . Razbila je ramove, savila
sliku i kartu, i gurnula ih u kofer.
Zaključavala je kofer kada je začula užurbane korake. Vrata se
otvoriše i unutra ulete glavni inženjer; drhtao je, lice mu je bilo
potpuno izobličeno.
"Gospođice Tegart!" uzviknuo je. "O, hvala bogu, gospođice Tegart,
tu ste! Svuda sam zvao da vas pronađu!"
Nije odgovorila; gledala je u njega upitno.
"Gospođice Tegart, jeste li čuli?"
"Šta?"
"Onda niste! O bože, gospođice Tegart, to je... još uvek ne mogu da
verujem, ali... oh, bože, šta da radimo? Nema... nema više mosta
Tegart!"
Zurila je u njega, nije mogla da se pokrene.
"Nema ga! Otišao u vazduh! Razneli ga, izgleda, za jednu jedinu
sekundu! Niko nije siguran šta se desilo - ali izgleda kao... misle da je
nešto krenulo naopako u Projektu KSI i... liči na one zvučne talase,
gospođice Tegart! Ne možemo da uspostavimo vezu ni sa čim u krugu
od sto šezdeset kilometara! To nije moguće, ne može biti moguće, ali
izgleda kao da je sve u tom krugu zbrisano s lica zemlje!... Ne znamo
šta se dešava! Niko ne zna - ni novine, ni radio-stanice, ni policija! Još
uvek proveravamo, ali priče koje stižu s oboda tog kruga su..."
Uzdrhtao je. "Samo jedno je sigurno: mosta više nema! Gospođice
Tegart! Ne znamo šta da radimo!"
Skočila je do radnog stola i zgrabila telefonsku slušalicu. Ruka joj
zastade na pola puta. A zatim, polako, mučno, uz najveći mogući
napor, počela je da vraća slušalicu na mesto. Činilo joj se da joj za to
treba mnogo vremena, kao da joj se ruka suprotstavljala
atmosferskom pritisku s kojim se nijedna ljudska ruka ne može
izboriti - i u tih nekoliko kratkih trenutaka ukočenog, zaslepljujućeg
bola, znala je kako se Fransisko osećao one noći pre dvanaest godina
 j g
- i kako se onaj mladić od dvadeset šest godina osećao kada je
poslednji put pogledao svoj motor.
"Gospođice Tegart" uzviknu glavni inženjer. "Ne znamo šta da
radimo!"
Slušalica leže na svoje mesto. "Ne znam ni ja", odgovorila je.
U sledećem trenutku je znala da je gotovo. Čula je svoj glas kako
upućuje čoveka da i dalje ispituje slučaj i kasnije joj podnese izveštaj -
i sačekala da eho njegovih koraka zamre u tišini hodnika.
Prelazeći hol terminala poslednji put, pogledala je kip Natanijela
Tegarta - i setila se obećanja koje je dala. To bi sada bio samo simbol,
pomislila je, ali i oproštaj kakav Natanijel Tegart zaslužuje. Nije imala
ništa za pisanje, pa je uzela ruž iz torbe i, osmehujući se mermernom
liku čoveka koji bi je razumeo, nacrtala veliki znak dolara na
pijedestalu pod njegovim nogama.
Prva je stigla do ugla dva bloka istočno od ulaza u terminal. Dok je
čekala, primetila je prve znake panike koja će uskoro preplaviti grad:
automobili su vozili prebrzo, neki pretovareni pokućstvom, previše je
policijskih kola jurilo pored nje, i premnogo je sirena odzvanjalo u
daljini. Vest o uništenom mostu se, očigledno, širila gradom; za koji
trenutak znače da je grad osuđen na propast i krenuće u stampedo ne
bi li nekud pobegli - ali nisu imali kuda, i to više nije bila njena briga.
Ugledala je Fransiska kako joj prilazi, dok je još bio daleko;
prepoznala je laki hod i pre no što je razaznala lice pod natučenim
kačketom. Opazila je kada ju je, došavši bliže, ugledao. Mahnuo joj je,
osmehujući se u znak pozdrava. Poseban način na koji joj je mahnuo
bio je pokret jednog d'Ankonija, pozdravljao je dolazak dugo
očekivanog putnika, na ulazu u svoju oblast.
Kada se približio, bila je svečano uspravna i, gledajući pravo u
njegovo lice i u zgrade najvećeg grada na svetu, kao da su one
svedoci kakve je želela, reče lagano, sigurno i staloženo:
" Kunem se, životom i svojom ljubavlju prema njemu, da nikada
neću živeti radi nekog drugog, niti tražiti da neko drugi živi zarad
mene."
Klimnuo je glavom u znak prihvatanja. Osmehom joj je odavao
počast.
 Onda je jednom rukom uzeo njen kofer, drugom je uhvatio za ruku
i rekao: "Hajdemo."
Odeljenje poznato kao Projekat F - u čast njegovog osnivača, dr
Ferisa - bila je mala građevina od armiranog betona, postavljena
nisko u dnu brda na kojem je stajao viši, uočljiviji nivo Državnog
naučnog instituta. S prozora instituta mogao se videti samo sivi delić
krova, skriven u džungli starih stabala; nije izgledao veći od poklopca
nekog šahta.
Odeljenje se sastojalo iz prizemlja i sprata, imalo je oblik male
kocke asimetrično položene na vrh veće. U prizemlju nije bilo prozora,
samo vrata načičkana čeličnim šiljcima; na spratu samo jedan prozor,
kao nevoljni ustupak svetlosti dana, kao lice s jednim okom. Osoblje
instituta nije pokazivalo zainteresovanost za tu zgradu i izbegavalo je
staze koje su vodile ka njoj; mada to niko nikada nije nagovestio,
imali su utisak da se u njoj izvode eksperimenti s bacilima
smrtonosnih bolesti.
Dva nivoa su zauzimale laboratorije s kavezima punim zamorčića,
pasa i pacova. Ali, srce i duša zgrade bila je prostorija u podrumu,
duboko pod zemljom; bila je nestručno obložena poroznim slojevima
zvučnog izolatora; počeli su da pucaju, i na videlo je izbijala gola
stena pećine.
Odred od četiri posebna stražara stalno je obezbeđivao to odeljenje.
Večeras se odred popeo na šesnaest ljudi; iznenada su ih, telefonom iz
Njujorka, pozvali na dužnost. Stražari su, kao i svi službenici u
Projektu F, bili pažljivo odabrani na osnovu jedne jedine odlike:
neograničene poslušnosti.
Njih šesnaestorica su večeras bili smešteni ispred građevine i u
napuštenim laboratorijama iznad zemlje; tu su bili na dužnosti,
nezainteresovani za ono što se odvijalo ispod njih.
U prostoriji u podrumu, pod zemljom, dr Feris, Vesli Mauč i Džejms
Tegart sedeli su u foteljama poredanim duž zida. Nekakva naprava
koja je ličila na mali orman nepravilnog oblika stajala je u suprotnom
uglu. Na prednjem delu je imala staklene brojčanike, svaki obeležen
odeljkom na crvenom, četvrtastom ekranu koji je ličio na pojačavač,
nekakve nizove brojeva, drvenih drški, plastičnih dugmadi i polugu za
upravljanje prekidačem sjedne strane, i crvenim, staklenim dugmetom
 j j j g
s druge. Taj prednji deo naprave delovao je izražajnije od lica za nju
zaduženog mehaničara; bio je to neki krupni mladić u znojavoj košulji,
s rukavima prodvrnutim do iznad lakata; od usredsređenosti na
zadatak pred njim, bledunjave plave oči su mu bile staklaste; s
vremena na vreme bi micao usnama, kao da recituje napamet
naučenu lekciju.
Kratka žica je vodila od mašine do električne baterije iza nje. Dugi
namotaji žice su se, poput izuvijanih pipaka oktopoda, pružali preko
kamenog poda, od mašine do kožnog dušeka položenog pod kupu
intenzivnog svetla. Džon Galt je bio vezan za dušek, nag. Mali metalni
diskovi s elektrodama na krajevima žica bili su mu prikačeni za
zglobove, ramena i kukove; za grudi mu je bio pričvršćen uređaj nalik
stetoskopu, povezan sa pojačivačem.
"Da bude jasno", reče Feris, obraćajući mu se prvi put. "Hoćemo da
preuzmete punu kontrolu nad ekonomijom zemlje. Hoćemo da
postanete diktator. Hoćemo da vladate. Jeste li razumeli? Hoćemo da
izdajete naredbe i smislite prave naredbe koje treba izdavati. A to što
hoćemo, nameravamo da dobijemo. Neće vas spasti govori, logika,
argumenti ili pasivno pokoravanje. Hoćemo ideje - ili... Odavde vas
nećemo pustiti dok nam ne kažete kakve ćete tačno mere preduzeti da
biste spasi i naš sistem. Onda ćete to reći celoj zemlji preko radija."
Podigao je ruku pokazujući štopericu. "Daću vam trideset sekundi da
odlučite da li ćete odmah govoriti. Ako nećete, onda mi počinjemo.
Jeste li me razumeli?"
Galt je gledao pravo u njih, bezizražajnog lica, kao da razume i
previše. Nije odgovorio.
Slušali su kako štoperica u tišini odbrojava sekunde, i Maučevo
prigušeno, nepravilno disanje dok je stezao ručke na fotelji.
Feris dade znak mehaničaru kraj naprave. Mehaničar pritisnu
prekidač; zasvetlelo je crveno stakleno dugme i čula su se dva zvuka:
prvi je bio tiho brujanje električnog generatora, drugi neko neobično
bubnjanje, pravilno poput otkucaja sata, ali s čudnovato prigušenom
rezonancom. Trebalo je nekoliko trenutaka da shvate da dopire iz
pojačivača i da, zapravo, slušaju otkucaje Galtovog srca.
"Broj tri", reče Feris, podizanjem prsta dajući signal.
 Mehaničar je pritisnuo dugme ispod jednog od brojčanika.
Galtovim telom je prostrujao dugi drhtaj; od električne struje koja je
kružila između ručnog zgloba r ramena, leva ruka mu se spazmatično
tresla i grčila. Glava mu je klonula, sklopio je oči, stisnuo usne. Nije
pustio ni glas.
Kada je mehaničar podigao prst s dugmeta, Galtova ruka prestade
da se trese. Nije se ni pomakao.
Ona trojica na trenutak pogledaše oko sebe, kao da žele da se za
nešto uhvate. Ferisov pogled je bio prazan, Maučev užasnut, Tegartov
razočaran. Zvuk ritmičkih udara se prolamao u tišini.
"Broj dva", reče Feris.
Galtova desna noga se uvijala od grčeva, struja je sada kružila
između kuka i članka. Rukama je stezao ivice dušeka. Glava mu se
jednom trgla, levo-desno, a onda se umirio. Otkucaji srca su se jedva
primetno ubrzali.
Mauč se povlačio dublje u fotelju. Tegart je sedeo na ivici svoje,
naginjući se unapred.
"Broj jedan, postepeno", reče Feris.
Galtov torzo je poskočio i pao, uvijajući se u dugim drhtajima,
zatežući kaiševe na zglobovima ruku - dok je struja tekla od jednog do
drugog zgloba, preko pluća. Mehaničar je polako okretao ručku,
povećavao napon struje; kazaljka na brojčaniku se približavala
crvenom delu koji je označavao opasnost. Galt je disao isprekidano,
dahtao, s mukom uvlačeći vazduh u zgrčena pluća.
"Je li bilo dosta?" zareža Feris kada je struja nestala.
Galt nije odgovorio. Usne su mu se slabašno micale, gutajući
vazduh. Umnožavali su se udari pod stetoskopom. Ali, njegovo disanje
se vraćalo na stari, ujednačeni ritam zahvaljujući kontrolisanom
naporu da se opusti.
"Suviše si blag prema njemu !" prodera se Tegart, zureći u nago
telo na dušeku.
Galt otvori oči i pogleda ih na trenutak. Nisu razaznavali ništa
osim da mu je pogled staložen i potpuno svestan. Onda je ponovo
spustio glavu i ležao nepokretno, kao da je zaboravio na njih.
Njegovo nago telo je čudnovato odudaralo od podruma. Znali su to,
iako niko od njih nije želeo da prepozna to saznanje. Duge linije tela -
 j j j g j
od članaka, preko ravnih kukova, do krivine struka i pravih ramena -
kao da su pripadale nekom kipu iz drevne Grčke, ali su bile stilizovane
u dužu, lakšu, aktivniju formu i koščatu snagu, nagoveštavale
nemirniju energiju - ne telo vozača dvokolica, već graditelja aviona. I
kao što se značenje drevnog grčkog kipa - kipa čoveka kao boga -
sukobljavalo s duhom ovovremenih holova, tako se njegovo telo
sudaralo s podrumom posvećenim preistorijskim metodama. Sudar je
bio tim veći jer on kao da je pripadao slici s električnim žicama,
nerdajućim čelikom, preciznim instrumentima, polugama kontrolne
table. Možda - toj su se misli najžešće opirala i najdublje je u duši
sahranjivala osećanja njegovih posmatrača, misli koju su poznavali
samo kao razlivenu mržnju i neodređeni užas - možda je upravo
nedostatak takvih kipova u modemom svetu i preobrazio generator u
oktopoda i doveo do toga da se telo poput Galtovog nađe pod
njegovim pipcima.
"Kako sam čuo, vi ste nekakav stručnjak za elektriku", reče Feris i
sitno se nasmeja. "I mi smo - zar vam se ne čini?"
Dva zvuka su mu odgovorila u tišini: šum generatora i udari
Galtovog srca.
"Mešanu seriju!" naredi Feris, uzmahnuvši prstom mehaničaru.
Udari su sada sledili u nepravilnim, nepredvidivim razmacima,
jedan za drugim ili u razmacima od nekoliko minuta. Samo su drhtavi
grčevi Galtovih nogu, ruku, trupa ili čitavog tela pokazivali da li struja
teče između dve elektrode ili kroz sve njih odjednom. Kazaljke na
brojčanicima su se približavale crvenim poljima, pa se povlačile:
mašina je bila programirana da izaziva maksimalni bol a da ne ošteti
telo žrtve.
Posmatrači nisu mogli da podnesu čekanje, u minutima
ispunjenim zvukom otkucaja srca: sada je udaralo u nepravilnom
ritmu. Pauze su bile podešene tako da omoguće da se broj otkucaja
umanji, ali da žrtva pri tom ne oseti nikakvo olakšanje, u svakom času
iščekujući sledeći udar.
Galt je ležao opušteno, kao da ne pokušava da se suprotstavi bolu,
več mu se predaje, ne pokušava da ga negira, samo teži tome da ga
podnese. Kada su mu se usne razdvajale da udahne i iznenadan trzaj
ih ponovo zatezao, nije se opirao krutom podrhtavanju tela, ali je
 j j j
puštao da nestane istog trena kada bi mu struja napustila telo. Samo
mu se koža na licu zatezala a linija čvrsto stisnutih usana s vremena
na vreme krivila. Kada mu je talas tekao kroz grudi, zlatno-bakarni
pramenovi su leteli, prateći trzaje glave, kao da se talasaju pod
naletom vetra, šibali mu po licu, po očima. Posmatrači su se pitali
zašto mu je kosa sve tamnija, dok nisu shvatili da je natopljena
znojem.
Žrtva je trebalo da bude prestravljena od zvuka sopstvenog srca
koje se bori kao da će prsnuti svakog trenutka, a zapravo su mučitelji
drhtali dok su slušali nepravilni, izlomljeni ritam i ostajali bez daha
pri svakom izostanku otkucaja. Srce kao da je preskakalo, mahnito
tuklo o kavez rebara, u agoniji i očajničkom besu. Srce je protestovalo:
taj čovek nije. Ležao je mirno, zatvorenih očiju, opuštenih ruku, slušao
srce kako se bori za život.
Vesli Mauč je prvi pukao. "Oh, blagi bože, Ferise!" kriknuo je.
"Nemoj da ga ubiješ! Da se nisi usudio da ga ubiješ! Ako on umre, i mi
ćemo!"
"Neće umreti", zareža Feris. "Poželeće da je mrtav, ali neće umreti!
Mašina mu neće dozvoliti! Sve je matematički proračunato! Nema
opasnosti!"
"Ma, zar nije dosta bilo? Sada će se pokoriti! Siguran sam da će se
pokoriti!"
"Ne! Nije dovoljno! Ne želim da se pokori! Želim da veruje! Da
prihvati! Da želi da prihvati! On mora za nas raditi svojevoljno!"
"Hajde!" uzviknu Tegart. "Šta čekaš? Zar ne možeš da pojačaš tu
struju? Nije još ni jauknuo!"
"Šta je tebi?" zadahta Mauč uhvativši na trenutak izraz na
Tegartovom licu dok je struja izvijala Galtovo telo: Tegart je zurio u
njega netremice, oči su mu izgledale staklaste i mrtve, a mišići na licu
oko tog neživog pogleda su se zatezali, oslikavajući opscenu
karikaturu uživanja.
"Je li ti bilo dosta?" vikao je Feris Galtu. "Jesi li sada spreman da
poželiš ono što mi želimo?"
Odgovora nije bilo. Galt bi s vremena na vreme podigao glavu i
pogledao ih. Pod očima su mu bili tamni kolutovi, ali su oči bile jasne
i svesne.
 Sve uspaničeniji, posmatrači su gubili osećaj za kontekst i za jezik
- i tri glasa su se stapala u niz nerazlučivih vrisaka: "Hoćemo da
preuzmeš kontrolu!... Hoćemo da vladaš!... Naređujemo ti da izdaješ
naređenja!... Zahtevamo da budeš diktatori... Naređujemo ti da nas
spaseš!... Naređujemo ti da misliš!..."
Jedini odgovor su bili otkucaji srca, od kojih im je zavisio život.
Struja je udarala kroz Galtove grudi i otkucaji su nadolazili u
nepravilnim naletima, kao da se trkaju i zapinju - i onda mu se,
iznenada, telo umirilo, opuštajući se: otkucaji su stali.
Tišina je delovala kao zaslepljujući udar, i pre no što su imali
vremena da kriknu, njihovu prestravljenost pogodio je i drugi: Galt je
otvorio oči i podigao glavu.
Tada su shvatili da je tutnjava motora utihnula i da su se crvena
svetla na kontrolnoj tabli ugasila: struja je stala; generator nije radio.
Mehaničar je prstom uzaludno udarao o dugmad. Trzao je polugom
prekidača iznova i iznova. Šutirao bok naprave. Crveno svetlo se nije
palilo; zvuk se nije vraćao.
"Pa?" dobaci Feris. "Pa? Šta se desilo?"
"Generator se pokvario", reče mehaničar bespomoćno.
"Šta mu je?"
"Ne znam."
"Pa, otkrij i popravi!"
On nije bio obučeni električar; nisu ga izabrali zbog znanja, već
zbog sposobnosti da pritiska svakakvu dugmad; napor potreban da
nauči svoj zadatak bio je toliki da su se mogli pouzdati u to da u
njegovoj svesti nema mesta ni za šta drugo. Skinuo je ploču sa zadnje
strane naprave i zurio zbunjeno u komplikovane namotaje: nije video
ništa u čemu bi mogao prepoznati kvar. Navukao je gumene rukavice,
podigao klešta, nasumice zategao nekoliko zavrtnja i počešao se po
glavi.
"Ne znam", reče bespomoćno poslušno. "Otkud bih ja znao?"
Njih trojica su bili na nogama, gužvali se iza mašine da bi videli
njene neposlušne organe. Postupali su prosto refleksno: znali su da ni
sami ne znaju.
"Ali. ti to moraš popraviti!" urlao je Feris. "Mora da proradi!
Moramo imati struju!"
 j
"Moramo nastaviti!" vikao je Tegart; tresao se. "Ovo je smešno! Ne
dozvoljavam! Neću da me prekidaju! Neću da ga pustim!" Pokazivao je
u pravcu dušeka.
"Uradi nešto!" vikao je Feris mehaničaru. "Nemoj samo da stojiš!
Uradi nešto! Popravi je! Naređujem ti da popraviš!"
"Ali, ja ne znam šta joj je", reče čovek trepćući.
"Onda saznaj!"
"Kako da saznam?"
"Naređujem ti da je popraviš! Čuješ li ti mene? Ima da je popraviš -
ili ću te otpustiti i baciti u zatvor!"
"Ali, ne znam šta joj je." Čovek uzdahnu zbunjeno. "Ne znam šta da
radim."
"Vibrator se pokvario", reče glas iza njih; oni se okretoše; Galt se
borio za vazduh, ali je govorio odsečnim, sposobnim tonom inženjera.
"Izvadite ga i pogledajte aluminijumski omotač. Pronaći ćete dva
slepljena kontakta. Razdvojte ih, uzmite malu turpiju i očistite dodirne
površine. Onda vratite omotač, vratite vibrator - i vaš će generator
proraditi."
Nastupio je dugi minut potpune tišine.
Mehaničar je zurio u Galta; Galtov pogled je bio usmeren na njega
- i čak je i on mogao da prepozna pravu prirodu iskre u tamnim
zelenim očima: iskru prezrivog podsmeha.
Ustuknuo je. U besmislenoj magli svesti, na neki neopisivi,
bezoblični, nerazumljivi način, čak je i on iznenada shvatio značenje
onoga što se događa u tom podrumu.
Pogledao je u Galta - u onu trojicu - u napravu. Zadrhtao je,
ispustio klešta i istrčao iz prostorije.
Galt prasnu u smeh.
Ona trojica se polako povukoše od naprave. Trudili su se da ne
dozvole sebi da shvate ono što je mehaničar shvatio.
"Ne dami" uzviknu Tegart iznenada, pogleda Galta i jurnu napred.
"Ne dami Ne dozvoljavam da se tako izvuče!" Pao je na kolena,
mahnito pipajući tražio aluminijumski cilindar vibratora. "Ja ću ga
popraviti i Sam ću upravljati mašinom! Moramo da nastavimo!
Moramo da ga slomimo!"
"Smiri se, Džim", reče Feris s nelagodom, podižući ga na noge.
 g g g
"Nije li... nije li bolje da prekinemo s ovim za večeras?" reče Mauč
molećivo; gledao je vrata kroz koja je mehaničar pobegao, i zavidno i
prestravljeno.
"Nije!" uzviknu Tegart.
"Džim, zar nije bilo dovoljno? Nemoj zaboraviti, moramo biti
obazrivi!"
"Nije! Nije dobio dovoljno! Nije ni jauknuo!"
"Džimi" uzviknu Mauč iznenada, užasnut nečim na Tegartovom
licu. "Ne smemo sebi dozvoliti da ga ubijemo! i sam znaš!"
"Nije me briga! Hoću da ga slomim! Hoću da čujem kako jauče!
Hoću..."
A onda je Tegart jauknuo. Bio je to dug, iznenadni, zaglušujući
jauk, kao pred nekim neočekivanim prizorom, iako su mu oči slepo
zurile u prazan prostor. Suočio se sa prizorom u sebi. Zaštitni zidovi
emocija, izvrdavanja, pretvaranja, nazovi razmišljanja i pseudoreči,
koje je podizao u sebi svih ovih godina, srušili su se u jednom trenu -
trenu kada je shvatio da želi da Galt umre, potpuno svestan da bi on
bio sledeći.
Iznenada je sagledao motiv koji je upravljao svime stoje radio u
životu. Nisu njegova neobjašnjiva duša, ni ljubav prema drugima, ni
osećanje društvene odgovornosti, ni varijive reči održavali njegovo
samopoštovanje; bila je to žudnja da uništi živo, radi svega neživog.
Bila je to potreba da prkosi stvarnosti, uništavajući svaku živu
vrednost, ne bi li dokazao sebi da on sam može da postoji uprkos
stvarnosti, i da nikada neće biti sputan nekim čvrstim, nepromenljivim
činjenicama. Trenutak ranije, osećao je kako mrzi Galta više od svih
drugih ljudi, da je mržnja dokaz da je Galt loš, i to nije morao dalje da
definiše, da želi Galtovo uništenje radi sopstvenog opstanka. Sada je
znao da želi Galtovo uništenje po cenu sopstvene propasti, znao je da
nikada nije želeo da preživi, znao je da je želeo da muči i uništi
Galtovu veličinu - video ju je kao veličinu po sopstvenom priznanju,
veličinu pojedinom mogućem merilu, priznavao to ko ili ne: veličinu
čoveka koji je gospodar stvarnosti kao niko drugi. U trenutku kada je
on, Džejms Tegart, shvatio da je suočen s ultimatumom: prihvatiti
stvarnost ili umreti, njegova osećanja su odabrala smrt, radije nego
predavanje kraljevstvu čiji je blistavi sin bio Galt. Kroz Galtovu ličnost
- znao je - žudeo je da uništi sve što postoji.
To saznanje se nije suočilo s njegovom svešću rečima: sve njegovo
znanje sastojalo se od emocija, i sada su ga savladali osećanje i vizija
koje nije imao snage da odagna. Nije više mogao da prizove maglu da
prikrije prizor svih tih slepih ulica koje se trudio da ne vidi: sada je, na
kraju svake ulice, video mržnju prema postojanju - video je lice Čeril
Tegart, njenu radosnu želju za životom, i baš tu želju je uvek želeo da
skrši - video je svoje lice kao lice ubice, kojega bi svi ljudi, s pravom,
trebalo da se gnušaju, koji uništava vrednosti zato što su vrednosti,
ubija da ne bi otkrio sopstveno, neiskupivo zlo.
"Ne... ječao je, zureći u tu viziju, odmahujući glavom ne bi li je
izbegao. "Ne... Ne...
"Da, reče Galt.
Video je Galtove oči. gledale su pravo u njega, kao da vide ono što
i sam vidi.
"Rekao sam vam to preko radija, zar ne?" reče Galt.
To je bio pečat koji je prestravio Džejmsa Tegarta, od kojeg nije bilo
bežanja: pečat i dokaz objektivnosti. "Ne..." reče još jednom slabašno,
ali to više nije bio glas žive svesti.
Stajao je na trenutak, zureći tupo u prazan prostor, onda su mu
noge poklekle, mlohavo se savile, seo je na pod, još uvek zureći,
nesvestan svojih dela i okoline.
"Džim! pozva ga Mauč. Nije bilo odgovora.
Mauč i Feris se nisu pitali, niti su pomislili šta se to dogodilo s
Tegartom; znali su da nikada ne smeju da otkriju, jer im preti ista
sudbina. Znali su koga su slomili te večeri. Znali su da je ovo kraj
Džejmsa Tegarta, preživelo njegovo telo to ili ne.
"Hajde... hajde da odnesemo Džima odavde", reče Feris nesigurno.
"Hajde da ga odvedemo doktoru... Ili negde..."
Podigli su Tegarta na noge; nije se opirao, bezvoljno se pokoravao i
pokretao noge kada bi ga pogurali. Dospeo je u stanje na koje je želeo
da spusti Galta. Držeći ga ispod ruku, njegova dva prijatelja ga
izvedoše iz prostorije.
Spasao ih je neophodnosti da sebi priznaju da žele da izbegnu
Galtove oči. Galt ih je posmatrao; pogled mu je bio suviše strog i
G G j g j g
suviše je toga sagledavao.
"Vratićemo se mi", dobaci Feris glavnom stražaru. "Ostani ovde i
nikog ne puštaj unutra. Jesi li razumeo? Nikoga."
Gurnuli su Tegarta u kola parkirana pod drvećem na ulazu.
"Vratićemo se mi", reče Feris, nikome određeno, drveću i mraku.
Trenutno su jedino bili sigurni da moraju pobeći iz tog podruma -
podruma u kojem je živi generator bio vezan za mrtvi.
 Glava X
U IME ONOG NAJBOLJEG U NAMA

Degni je krenula pravo prema stražaru na vratima Projekta F. Zvuk

ujednačenih koraka odavao je odlučnost i otvorenost, odzvanjajući u
tišini staze okružene drvećem. Podigla je glavu da joj lice osvetli
mesečina i da bi je stražar prepoznao.
"Pustite me unutra", rekla je.
"Zabranjen pristup", odgovorio je glasom robota. "Po naređenju dr
Ferisa."
"Ja sam ovde po naređenju gospodina Tompsona."
"Ha?... Ja... Ja ne znam za to."
"Znam ja."
"Mislim, dr Feris mi nije rekao... gospođo."
"Ja vam kažem."
"Ali, ne smem da primam ničija naređenja osim od dr Ferisa."
"Odbijate naređenje gospodina Tompsona?"
"O, ne, gospođo! Ali... ali, ako je dr Feris rekao da nikoga ne puštam
unutra, to znači nikoga..." Dodao je nesigurno i molećivo: "Zar ne
znači?"
"Znate li vi da sam ja Degni Tegart i da ste to moje slike s
gospodinom Tompsonom i najvišim rukovodstvom zemlje videli u
novinama?"
"Da, gospođo."
"Onda odlučite da li želite da odbijete poslušnost."
"O, ne, gospođo! Ne želim!"
"Onda me pustite da uđem."
"Ali, ne mogu ni da ne izvršim naređenje dr Ferisa!"
"Opredelite se."
 "Ali, ne mogu da se opredelim, gospođo! Ko sam ja da se
opredeljujem?"
"Moraćete."
Čujte , reče on Žurno, vadeći ključ iz džepa i okrećući se prema
vratima, "pitaću šefa. On.,.
"Ne", reče ona.
Nešto u njenom glasu navelo ga je da se hitro okrene ka njoj: u
ruci je držala revolver. uperen u njegovo srce.
"Slušajte me pažljivo", reče ona. "ili ćete me pustiti unutra, ili ću
vas ubiti. Možete pokušati vi mene prvi da ubijete, ako uspete. To je
vaš izbor - i nema drugog. Odlučite." Stražar zinu i ispusti ključeve.
"Sklanjajte mi se s puta", reče ona.
On mahnito odmahnu glavom, prislonjen leđima uz vrata. "O bože,
gospođo!" zakuka rastreseno. "Ne mogu da pucam u vas, dolazite od
gospodina Tompsona! A ne mogu da vas pustim unutra protivno
naređenju dr Ferisa! Šta da radim? Ja sam običan čovek! Ja samo
slušam naređenja! To ne zavisi od mene!"
"Radi se o vašem životu", reče ona.
"Ako me pustite da pitam šefa, on će mi reći, on će..."
"Ne dozvoljavam da ikoga pitate."
"Ali kako da znam da li vi zaista imate naređenje gospodina
Tompsona?"
"Ne znate. Možda ga i nemam. Možda radim na svoju ruku - pa
ćete biti kažnjeni što ste me poslušati. Možda ga imam - pa će vas
baciti u zatvor zato što niste. Možda se gospodin Feris i gospodin
Tompson slažu u ovom slučaju. Možda se ne slažu - a vi morate da se
suprotstavite jednom ili drugom. Morate da odlučite. Nemate koga da
zovete, koga da pitate, nikoga da vam kaže. Morate sami da odlučite."
"Alija ne mogu da odlučim! Zašto ja?"
"Zato što mi se vaše telo isprečilo na putu."
"Ali, ne mogu da odlučim! Ne treba da odlučujem!"
"Brojaću do tri", reče ona. "Onda ću pucati."
"Čekajte! Čekajte! Nisam rekao da ili ne!" kriknu on, pribijajući se
uz vrata, kao da su mu nepokretnost uma i tela najbolja zaštita.
"Jedan..." odbrojavala je: videla je kako užasnuto zuri u nju. "Dva..."
videla je da ga revolver užasava manje od alternative koju mu je
 j g j j j
nudila. "Tri."
Mirno i ravnodušno, ona, koja bi oklevala da puca u životinju,
povukla je obarač i pucala pravo u srce čoveka koji je želeo da postoji
bez odgovornosti svesti.
Na revolveru je bio prigušivač; nije bilo zvuka koji bi privukao
nečiju pažnju, samo zvuk tela koje se stropoštalo na tlo kraj njenih
nogu.
Podigla je ključ sa zemlje, i sačekala nekoliko trenutaka, kao što je
bilo dogovoreno. Fransisko joj se prvi pridružio, došavši iza ugla
zgrade, zatim Henk Rirden, pa Ragnar Danešeld. Medu drvećem oko
zgrade bila su četvorica stražara. Rešili su ih se: jedan je bio mrtav,
trojica u grmlju, svezani i ućutkani.
Bez reči je pružila ključ Fransisku. Otključao je vrata i ušao, sam,
ostavljajući vrata odškrinuta nekoliko centimetara. Njih troje je čekalo
napolju, pokraj tog otvora.
Hodnik je bio osvetljen jednom jedinom ogoljenom sijalicom na
sredini plafona. U podnožju stepenica koje su vodile na sprat stajao je
stražar.
"Ko ste vi?" uzviknu pri pogledu na Fransiska, koji je ulazio kao da
je vlasnik tog mesta. "Ovamo večeras niko ne sme da uđe!"
"Ja sam ušao", reče Fransisko.
"Zašto vas je Rasti pustio?"
"Mora da je imao razloga."
"Nije trebalo!"
"Neko je promenio odluku o tome šta je potrebno, a šta nije."
Fransiskove oči su munjevito registrovale stanje. Drugi stražar je
stajao na odmorištu stepeništa, gledao dole prema njima i slušao.
"Šta radite?"
"Iskopavam rude bakra."
"Ha? Mislim, ko ste vi?"
"Ime mi je suviše dugačko da bih vam ga sada govorio. Reći ću
vašem šefu. Gde je on?"
"Ja ovde postavljam pitanja!" Ustuknuo je nekoliko koraka.
"Nemojte... nemojte mi tu izigravati krupnu zverku, ili ću..."
"Hej, Pit, on to i jeste!" uzviknu drugi stražar, paralisan
Fransiskovim ponašanjem. Prvi se trudio da ga ignoriše; obraćao se
 j g g
Fransisku i što se više plašio, glas mu je bivao sve glasniji. "Šta tražite
ovde?"
"Rekao sam da ću to reći vašem šefu. Gde je?"
"Ja postavljam pitanja!"
"A ja ne odgovaram."
"A ne odgovarate, je li?" zareža Pit, koji je, kada nije znao šta da
radi, pribegavao samo jednome: ruka mu je krenula ka revolveru za
strukom.
Dvojica stražara nisu uspeli ni da vide munjeviti pokret
Fransiskove ruke, niti su čuli tihi pucanj. Videli su samo kako revolver
leti iz Pitove ruke, mlaz krvi šiklja iz raznetih prstiju, i čuli prigušeni
urlik bola. Srušio se stenjući. Dok je drugi stražar to shvatio,
Fransiskov revolver je već bio uperen u njega.
"Ne pucajte, gospodine!" uzviknuo je.
"Silazi i ruke uvis!" naredi Fransisko; u jednoj ruci mu je bio
upereni revolver, a drugom je davao signal onima kod vrata.
Kad se stražar spustio niz stepenice, Rirden je već bio tu da ga
razoruža, a Danešeld da mu zaveže ruke i noge. Degnino prisustvo
uplašilo ga je više od ostalog; nije shvatao: ona trojica su mogli biti
pljačkaši, ali prisustvo jedne dame nije mogao da objasni. A sad", reče
Fransisko, "gde ti je šef?"
Stražar mahnu glavom u pravcu stepeništa. "Tamo gore."
"Koliko je stražara u zgradi?"
"Devet."
"Gde su?"
"Jedan je na stepenicama ka podrumu. Drugi su gore."
"Gde?"
"U velikoj laboratoriji. Onoj s prozorom."
"Svi?"
"Da."
"Šta je u ovim prostorijama?" Pokazao je na vrata koja su vodila
nekuda iz hodnika. "I to su laboratorije. Večeras su zaključane."
"Kod koga je ključ?"
"Kod njega." Mahnuo je glavom prema Pitu.
Rirden i Danešeld su uzeli ključeve iz Pitovog džepa i žurno bez
zvuka proverili sobe, a Fransisko je nastavio.
 j
"Ima li još nekoga u zgradi?"
"Nema."
"Zar se ovde ne nalazi neki zatvorenik?"
"A... valjda. Mora biti, inače ne bismo svi bili na dužnosti."
"Je li još uvek ovde?"
"To ne znam. Nikada nam ne govore takve stvari."
"Je li dr Feris ovde?"
"Nije. Otišao je pre petnaest minuta."
"E sad, ta laboratorija gore - da li je ulaz odmah na odmorištu?"
"Jeste."
"Koliko je tamo vrata?"
"Tri. Ona je u sredini."
"A druge prostorije?"
"Sjedne strane je neka mala laboratorija, a s druge kancelarija dr
Ferisa."
"Jesu li među sobom spojene vratima?"
"Jesu."
Dok se Fransisko okretao prema prijateljima, stražar ga molećivo
upita: "Gospodine, smem li da vas pitam nešto?"
"Hajde."
"Ko ste vi?"
Odgovorio mu je svečanim tonom, kao da se predstavlja u
nekakvom salonu: "Fransisko Domingo Karlos Andres Sebastijan
d'Ankonija."
Ostavio je stražara da zuri u njega otvorenih usta i okrenuo se da
se nakratko posavetuje s prijateljima.
U sledećem trenutku, Rirden se uspeo uz stepenice - hitro i
bešumno, sam.
Kavezi s pacovima i zamorčićima bili su poredani uz zidove
laboratorije; tu su ih bili postavili stražari, koji su sad igrali poker na
dugačkom stolu u sredini. Šestorica su igrali poker; dvojica su stajali
na suprotnim krajevima, gledajući u ulazna vrata, s revolverima u
rukama. Rirdenovo lice ih je sprečilo da ga ubiju na mestu kada je
ušao: bilo je suviše dobro poznato i suviše neočekivano. Video je kako
osmorica zure u njega, prepoznali su ga i nisu verovali u ono što vide.
 Stajao je na vratima, s rukama u džepovima pantalona,
neobavezno i samouvereno, poput kakvog direktora.
"Ko je ovde glavni?" upita ljubazno i brzo kao čovek koji ne gubi
vreme.
"Vi... vi niste..." promuca visoka, suvonjava, mrzovoljna individua za
kartaroškim stolom.
"Ja sam Henk Rirden. Jeste li vi šef?"
"Da! Ali otkud vi ovde, pobogu?"
"Iz Njujorka."
"Šta tražite ovde?"
"Dakle, rekao bih, niste obavešteni."
"Zar je trebalo... hoću da kažem, o čemu?" U glasu mu je bila
očigledna iznenadna preosetljivost, odbojnost, zbog sumnje da su
nadređeni omalovažili njegov autoritet. Bio je visok, mršav, naglih
pokreta, požutelog lica, s nemirnim, neusredsređenim očima, kao kod
narkomana.
"O mom poslu ovde."
"Vi... vi ne možete imati nikakvog posla ovde", odbrusi on, razdiran
strahom da Rirden ne blefira i mogućnošću da su ga zaobišli u nekoj
važnoj odluci s visokog nivoa. "Zar vi niste izdajnik i dezerter i..."
"Vidim da niste u toku, dragi moj." Ostala sedmorica su gledali
Rirdena sa strahopoštovanjem i sujeverenom nesigurnošću. Dvojica s
revolverima još uvek su ih upirali u njega, pasivno, poput automata.
Kao da ih nije primećivao.
"A šta vi kažete da je vaš posao ovde?" ubaci šef.
"Ovde sam da bih preuzeo zatvorenika kojeg treba da mi predate."
"Da dolazite iz štaba, znali biste da ja ništa ne treba da znam o
nekakvom zatvoreniku - i da ga niko ne sme ni pipnuti!"
"Osim mene."
Šef je skočio na noge, jurnuo prema telefonu i zgrabio slušalicu. Na
pola puta do uha naglo ju je spustio, pokretom koji je izazvao talas
panike u prostoriji: shvatio je da je telefon nem i da su žice presečene.
Kada se okrenuo prema Rirdenu, njegov optužujući pogled slomio
se o jedva primetni prezrivi prekor u Rirdenovom glasu: "Tako se
zgrada ne čuva - ako ste dozvolili da se ovo desi. Bolje mi predajte
zatvorenika pre nego što mu se nešto dogodi - ako nećete da vas
prijavim zbog nemarnosti i neposlušnosti."
Šef se sručio na stolicu, pogurio se nad stolom i uputio Rirdenu
takav pogled da mu je ispijeno lice ličilo na glave životinja koje su
počele da se komešaju u kavezima.
"Ko je zatvorenik?" upita.
"Dragi moj" reče Rirden, "ako vaši pretpostavljeni nisu našli za
shodno da vam to kažu, ja sigurno neću."
"Oni nisu našli za shodno ni da mi kažu da vi dolazite!" prodra se
šef, odajući bespomoćni bes i odašiljući svojim ljudima vibracije koje
su govorile o nemoći. "Kako da znam da ste u vezi s njima? Telefon ne
radi, ko će mi reći? Kako da znam šta da radim?"
"To je vaš problem, ne moj."
"Ne verujem vam!" Uzvik je bio preoštar da bi izražavao uverenost.
"Ne verujem da bi vlada vas poslala na ovakav zadatak, kada ste vi
jedan od onih izdajnika koji su nestali i prijatelj Džona Galta, koji..."
"Pa, zar niste čuli?"
"Šta?"
"Džon Galt je sklopio dogovor s vladom i sve nas vratio."
"Oh, hvala bogu!" uzviknu jedan od stražara, najmlađi.
"Začepi gubicu! Ti ne treba da imaš nikakav politički stav!" dobaci
mu šef i okrete se prema Rirdenu. "Što to nisu javili preko radija?"
"Hoćete li vi procenjivati kada i kako vlada treba da objavljuje
političke odluke?"
U dugoj tišini slušali su šuškanje životinja koje su šapama grebale
po rešetkama kaveza.
"Mislim da treba da vas podsetim", reče Rirden "da vaš posao nije
da dovodite u pitanje naredbe, već da ih izvršavate, da nije na vama
da znate ili razumete politiku nadređenih, da procenjujete, odabirate
ili sumnjate."
"Ali ne znam da li treba da izvršavam vaše naredbe!"
"Ako odbijete, snosićete posledice."
Skupljen kraj stola, šef je polako, procenjivački, klizio pogledom od
Rirdenovog lica ka dvojici revolveraša u uglovima. Revolveraši
naciljaše gotovo neprimetnim pokretom ruke. Nervozni šušanj prođe
sobom. Jedna životinja je snažno zacvilela u nekom od kaveza.
 j j
"Mislim da bi takođe trebalo da vam kažem", reče Rirden, jedva
primetno grublje, "da nisam sam. Moji prijatelji su napolju."
"Gde?"
"Svuda unaokolo."
"Koliko ih je?"
"Otkrićete sami - ovako ili onako."
"Čuj, šefe", zaječa nesigurno jedan od stražara, "ne bismo baš voleli
da se petljamo s ovim ljudima, oni su..."
"Umukni!" zaurla šef, skoči na noge mašući revolverom u pravcu
onoga koji je progovorio. "Nećete mi se sada izmetnuti u kukavice,
niko od vas, kopilad jedna!" Vikao je da bi odbacio saznanje da to
jesu. Klackao se na ivici panike, boreći se protiv saznanja da mu je
nešto, nekako, razoružalo ljude. "Nemate čega da se plašite!" Vikao je
sebi, boreći se da vrati osećaj sigurnosti, koji mu je pružalo samo
jedno: nasilje. "Nikoga i ničega! Pokazaću ja vama!" Naglo se okrenuo,
dok mu se ruka tresla, i zapucao u Rirdena.
Neki su videli kako se Rirden zaneo i desnom rukom uhvatio za
levo rame. Drugi su, istog trenutka, videli kako je pištolj iz ruke
njihovog šefa pao na pod, čuli njegov jauk i ugledali kako mu je krv
šiknula iz ručnog zgloba. Onda su videli Fransiska d'Ankoniju kako
stoji na vratima s leve strane, s bešumnim revolverom još uvek
uperenim u šefa.
Svi su bili na nogama i držali su oružje, ali su propustili taj prvi
trenutak, ne usudivši se da pucaju.
"Ja ne bih, da sam na vašem mestu", reče Fransisko.
"Bože!" zausti jedan od stražara, pokušavajući da se seti nekog
imena. "On je... onaj koji je digao u vazduh sve rudnike bakra u svetu!"
"Jeste", reče Rirden.
Nehotice su se povlačili pred Fransiskom - okrenuli se i videli da
Rirden još uvek stoji na ulaznim vratima; u desnoj ruci mu je bio
uperen revolver, a tamna mrlja mu se širila na levom ramenu.
"Pucajte, kopilani!" vikao je šef neodlučnim ljudima. "Šta čekate?
Pucajte na njih!" Oslanjao se jednom rukom o sto, dok mu je krv lila iz
druge. "Prijaviću sve koji se ne budu borili! Narediću da se osude na
smrt zbog toga!"
"Bacite oružje", reče Rirden.
 j
Sedmorica stražara su stajali ukočeno na trenutak, ne
pokoravajući se ni jednom ni drugom.
"Pustite me odavde!" viknu najmlađi, jurnuvši prema vratima na
desnoj strani.
Naglo je otvorio vrata i odskočio: na pragu je stajala Degni Tegart,
s revolverom u ruci.
Stražari su se polako povlačili prema sredini prostorije, bijući
nevidljivu bitku u magli svojih umova, razoružani osećajem
nestvarnosti u prisustvu legendarnih osoba; nikada nisu mislili do će
ih videti, i kao da im je naređeno da pucaju u duhove.
"Bacite oružje", reče Rirden. "Vi ne znate zašto ste ovde. Mi znamo.
Vi ne znate ko je vaš zatvorenik. Mi znamo. Vi ne znate zašto su vam
vaše gazde rekle da ga čuvate. Mi znamo zašto želimo da ga izbavimo.
Vi ne znate za šta se borite. Mi znamo. Ako umrete, nećete znati za šta
umirete. A ako mi umremo, znademo."
"Nemojte... nemojte ga slušati!" zareža šef. "Pucajte! Naređujem vam
da pucate!" Jedan od stražara pogleda šefa, baci oružje i povuče se iz
grupe prema Rirdenu. "Proklet bio!" prodera se šef, uhvati revolver
levom rukom i opali u dezertera.
U trenutku kada se telo srušilo, prozor se raspršio u paramparčad -
i s grane jednog drveta, kao iz katapulta, u sobu je uletela visoka,
vitka prilika, dočekala se na noge i opalila u najbližeg stražara.
"Ko si ti?" uzviknu jedan prestravljeni glas.
"Ragnar Danešeld."
Tri zvuka su mu odgovorila: dugi, zavijajući, uspaničeni jauk -
klepet četiri komada oružja po podu - i štektanje petog, kada je jedan
od stražara pucao u čelo šefu.
Dok su se četvorica preživelih stražara sabirala, već su ležali na
podu, svezani i ućutkani; peti je stajao, s rukama vezanim na leđima.
"Gde je zatvorenik?" upita ga Fransisko.
"U podrumu... pretpostavljam."
"Kod koga je ključ?"
"Kod dr Ferisa."
"Gde su stepenice koje vode u podrum?"
"Iza vrata u kancelariji dr Ferisa."
"Vodi nas."
 Kad su krenuli, Fransisko se okrete Rirdenu. "Jesi li dobro, Henk?"
"Naravno."
"Hoćeš da se odmoriš?"
"Nikako!"
S praga na vratima Ferisove kancelarije pogledali su strme
kamene stepenice i videli stražara dole na odmorištu.
"Izađi s rukama u vis!" naredi mu Fransisko.
Stražar ugleda siluetu odlučnog stranca i odsjaj oružja: bilo je
dovoljno. Poslušao je odmah; bio je srećan da pobegne iz vlažne
kamene kripte. Ostavili su ga vezanog na podu kancelarije, zajedno sa
stražarem koji ih je vodio.
Tada su četiri spasioca poletela niz stepenice do zaključanih
čeličnih vrata u dnu podruma. Do tada su delovali i kretali se
precizno, kontrolisano i disciplinovano. Sada kao da su im unutrašnje
uzde pukle.
Danešeld je imao alat kojim je razbio bravu. Fransisko je prvi ušao
u prodrum i njegova ruka prepreči Degni put u deliću sekunde - tek
toliko da se uveri da se prizor može podneti - onda ju je pustio da
projuri pored njega: iza spleta električnih žica ugledao je Galtovu
podignutu glavu i pozdrav u njegovim očima.
Ona pade na kolena pokraj dušeka. Galt je pogleda, kao onog
prvog Jutra u dolini, s osmehom kojem se bol nikada nije ni približio, i
reče glasom blagim i tihim:
"Nismo morali sve to da shvatamo ozbiljno, zar ne?"
Suze su joj se slivale niz lice, ali uz osmeh kojim je saopštavala da
je potpuno, nesumnjivo, blistavo uverena, odgovorila mu je: "Ne,
nikada nismo morali."
Rirden i Danešeld su presecali konopce. Fransisko prinese flašu
viskija Galtovim usnama. Galt otpi i, pošto su mu ruke bile slobodne,
podupre se taktovima. "Dajte mi cigaretu", reče.
Fransisko izvadi paklu sa znakom dolara. Galtu ruka malo zadrhta
dok je prinosio cigaretu plamenu upaljača, ali se Fransiskova tresla
mnogo više.
Pogledavši ga u oči preko plamena, Galt se osmehnu i, kao da
odgovara na pitanja koja Fransisko nije postavio, reče: "Jeste, bilo je
prilično gadno, ali podnošljivo - a napon koji su koristili ne ostavlja
nikakav trag."
"Pronaći ću ih jednog dana, ko god da su", reče Fransisko; njegov
ton, ravan, mrtav i jedva čujan, rekao je ostalo.
"Ako ih pronađeš, shvatićeš da u njima nema šta da se ubije."
Galt pogleda u ljude oko sebe; svima je video olakšanje u očima i
bes na licu; znao je da su sada preživljavali njegovo mučenje.
"Gotovo je", reče. "Nemojte da vas to muči više nego što je mučilo
mene."
Fransisko je skrenuo pogled. "Samo da to nisi bio ti...", prošaputao
je, "ti... da je bio bilo ko drugi, samo ne ti..."
"Ali, to sam morao biti ja, da bi oni probali svoje poslednje metode,
i isprobali su ih, i..." - on mahnu rukom kao da briše prostoriju i
značaj onih koji su je stvorili u pustoši prošlosti - "i to je to."
Fransisko klimnu glavom, lica još uvek okrenutog u stranu;
odgovorio mu je kratkotrajnim, snažnim stiskom ruke.
Galt se podigao u sedeći položaj, polako ovladavši mišićima. Kada
je Degni hitro pružila ruku da mu pomogne, pogledao je njeno lice;
video je kako se osmehom bori protiv siline suzbijenih suza; bila je to
borba saznanja da ništa nije bitno osim činjenice da gleda njegovo
nago telo i da je to telo živo - protiv saznanja šta je to telo podnelo.
Uhvativši njen pogled, podigao je ruku i vrhovima prstiju dodirnuo
okovratnik belog džempera, u ime priznanja i podsećanja na ono
jedino što je od sada bitno. Njene usne su se uz lagani drhtaj razvukle
u osmeh; razumela je.
Danešeld je pronašao Galtovu košulju, pantalone i ostatak odeće,
bačene na pod u uglu prostorije. "Misliš li da ćeš moći da hodaš,
Džon?" upitao je.
"Naravno."
Dok su Fransisko i Rirden pomagali Galtu da se obuče, Danešeld je
stao da smireno, sistematski, bez ikakve vidljive emocije, uništava
spravu za mučenje, razbijajući je u deliće.
Galt nije bio sasvim stabilan na nogama, stajao je oslanjajući se o
Fransiskovo rame. Prvi koraci bili su teški, ali dok su stigli do vrata, u
potpunosti je ovladao pokretima. Jednom rukom je obuhvatio
Fransiskova ramena kao oslonac, druga mu je bila na Degninim
ramenima, oslanjao se na nju, i pružao joj oslonac.
Nisu govorili dok su išli niz brdo, dok se tama drveća zaštitnički
sklapala nad njima, uklanjajući mrtvi sjaj meseca i još bledi odsjaj u
daljini iza njih, u prozorima Državnog naučnog instituta.
Fransiskov avion je bio skriven u grmlju, na ivici doline iza
sledećeg brda. Kilometrima unaokolo nije bilo naselja. Nije bilo očiju
koje bi zapazile ili istraživale neočekivanu svetlost farova aviona u
pustari prepunoj mrtvog korova, i snažnu eksploziju motora koju je
izazavao Danešeld, koji je bio za upravljačem.
Sa zvukom vrata koja su se zatvorila za njima i zaletom točkova
pod njima Fransisko se prvi put osmehnu.
"Ovo je jedna jedina šansa da ti izdajem naređenja", reče on,
pomažući Galtu da se ispruži u ležaljci na sklapanje. "Sada mirno lezi,
opusti se, samo polako... I ti", dodao je, okrenuvši se prema Degni i
pokazujući na sedište pored Galta.
Točkovi su išli sve brže, kao da su dobijali na brzini, cilju, lakoći,
zanemarujući nebitne prepreke u obliku malih trzaja po rupama
zemljišta. Kada se kretanje pretvorilo u dugi, sliveni zrak, kada su
ugledali kako tamni obrisi drveća klize nadole i nestaju s prozora, Galt
se bez reči nagnuo i spustio usne na Degninu ruku: napuštao je
spoljašnji svet s jednom dragocenošću koju je želeo da osvoji.
Fransisko je izvadio komplet za prvu pomoć i skidao Rirdenu
košulju da bi mu zavio ranu. Galt je video mali crveni mlaz koji je
curio iz Rirdenovog ramena preko grudi.
"Hvala ti, Henk", reče.
Rirden se osmehnu. "Ponoviću ono što si mi rekao kada sam ja tebi
zahvalio, kada smo se prvi put videli: Ako razumeš da sam sve radio iz
sopstvenog interesa, znaš da nikakva zahvalnost nije potrebna."
"A ja ću ponoviti", reče Galt, "odgovor koji si mi sam dao: Zato ti i
zahvaljujem."
Degni je primetila da su se pogledali kao da se rukuju, njihova
veza je bila tako jaka da reči nisu bile potrebne. Rirden je video kako
ih posmatra - i jedva primetni trzaj u njegovom pogledu ličio je na
osmeh odobravanja, kao da pogledom ponavlja poruku koju joj je
poslao iz doline.
 Čuli su iznenada Danešeldov glas, vedro je razgovarao s praznim
prostorom, i shvatili su da govori preko radija u avionu: "Da, zdravi i
čili, svi... Ne, nije povređen, samo malo razdrman, odmara se... Ne,
nema ozbiljne povrede... Da, svi smo ovde. Henk Rirden je ranjen, ali..."
- pogledao je preko ramena - "ali mi se trenutno ceri... Gubici? Mislim
da smo izgubili živce na par trenutaka tamo dole, ali se oporavljamo...
Nemojte pokušavati da pre mene stignete u Galtov tesnac, ja ću stići
prvi da pomognem Kej u restoranu da vam spremi doručak."
"Može li neko spolja da ga čuje?" upita Degni.
"Ne", reče Fransisko. "Nemaju opremu za hvatanje ove
frenkvencije."
"S kim to razgovara?" upita Galt.
"Sa oko polovine muškaraca iz doline", reče Fransisko, "ili s onoliko
koliko smo mogli da potrpamo u sve raspoložive avione. Sada lete iza
nas. Zar si mislio da bi iko od njih ostao kod kuće i ostavio te u
rukama pljačkaša? Bili smo spremni da po tebe dođemo i otvorenim
oružanim napadom na taj institut, ili na Vejn-Fokland, ako bude
potrebno. Ali, znali smo da bismo u tom slučaju, kada shvate da su
potučeni, rizikovali da te ubiju. Zato smo odlučili da prvo nas četvoro
pokušamo sami. Da nismo uspeli, drugi bi krenuli u otvoreni napad.
Čekali su oko kilometar dalje. Naši ljudi su bili među drvećem na brdu,
videli su da smo izašli i preneli poruku ostalima. Elis Vajat ih je
predvodio. Uzgred, on vozi tvoj avion. Nismo mogli da stignemo tako
brzo u Nju Hempšir kao dr Feris, zato što su nam avioni bili na
udaljenim, skrivenim mestima za sletanje, a on je imao prednost
otvorenih aerodroma, koje, uzgred budi rečeno, neće imati još dugo."
"Ne", reče Galt, "ne još dugo."
"To nam je bila jedina prepreka. Ostalo je bilo lako. Ispričaću ti sve
kasnije. U svakom slučaju, bilo je dovoljno i nas četvoro da pobedimo
njihov garnizon."
"Jednog od ovih vekova", reče Danešeld, okrenuvši se prema njima
za trenutak, "divljaci, u javnom ili privatnom životu, koji veruju da
mogu silom da vladaju boljima od sebe, naučlće lekciju - šta se dešava
kada sirova sila naiđe na um i silu."
"Naučili su oni to", reče Galt. "Zar ih ne učiš tu Jednu lekciju već
dvanaest godina?"
 g
"Ja? Da. Ali semestar je gotov. Ovo večeras je bilo poslednje nasilje
koje sam počinio. To je moja nagrada za dvanaest godina. Moji ljudi
su počeli da grade sebi kuće u dolini. Brod je skriven tamo gde ga
niko neće naći, dok ne budem mogao da ga prodam za neku mnogo
dvilizovaniju upotrebu. Preurediće ga u prekookeanski putnički brod -
i to odličan, iako skromne veličine. što se mene tiče, počeću da se
spremam za drugačiji tip časova. Mislim da ću morati malo da
osvežim znanje o radovima prvog učitelja našeg učitelja."
Rirden se nasmeja. "Voleo bih da budem prisutan na tvom prvom
predavanju iz filozofije u nekoj univerzitetskoj učionici", reče. "Voleo
bih da vidim kako će tvoji studenti uspeti da se usredsrede na
predmet, i kako ćeš im odgovarati na irelevantna pitanja koja će ti
postavljati, zbog kojih ih ja ne bih mogao osuđivati."
"Reći ću im da će odgovore pronaći u samom predmetu."
Na zemlji pod njima nije bilo mnogo svetla. Unutrašnjost zemlje je
bila prazna crna ploča s retkim plamičcima u prozorima nekih
vladinih zgrada i drhtavim sjajem sveca u prozorima rasipnih kuća.
Najveći deo seoskog stanovništva već dugo je bio primoran da živi kao
u doba kada je veštačko osvetljenje smatrano prekomernim luksuzom,
a zalazak sunca prekidao sve ljudske aktivnosti. Gradovi su, poput
razbacanih lokvi preostalih nakon oseke, još zadržavali dragocene
kapi elektriciteta, koje su se isušivale u pustinji sledovanja, kvota,
kontrole i restriktivnih pravila.
Pred njima se, uzdignut u daljini, ukazao nekadašnji talas plime -
Njujork - i još uvek je odašiljao svetlost ka nebu, još uvek prkosio
praiskonskom mraku, kao da poslednjim naporom, poslednjim
pozivom u pomoć, pruža ruke prema avionu koji nad njim preleće.
Nehotice su se uspravili u sedištima, kao da na samrtničkoj postelji
negdašnje veličine odaju počast.
Gledajući dole, videli su poslednje trzaje: svetla automobila su
letela ulicama, kao životinje zarobljene u lavirintu, mahnito tražila
izlaz, mostovi su bili zagušeni automobilima, prilazi mostovima, poput
vena od nagomilanih farova, bili su samo svetleća uska grla koja
zaustavljaju kretanje, i očajničko zavijanje automobilskih sirena
slabašno je dopiralo do aviona. Vest o tome da je arterija kontinenta
presečena preplavila je grad, ljudi su napuštali radna mesta i panično
 j g j
pokušavali da odu iz Njujorka, tražeći izlaz, a svi putevi su bili
odsečeni, više se nije moglo pobeći.
Avion se nalazio iznad vrhova nebodera, kad je iznenada, naglo
poput drhtaja, kao da se zemlja rastvorila da ga uvuče u sebe, grad
nestao s lica zemlje. Trebalo im je nekoliko trenutaka da shvate da je
panika stigla do elektrana - da su se svetla Njujorka ugasila.
Degni je ostala bez daha. "Nemoj gledati dole!" naredi Galt oštro.
Podigla je pogled ka njegovom licu. Na njemu je bio onaj strogi
izraz koji se javljao uvek kada se suočavao s činjenicama.
Setila se priče koju joj je Fransisko ispričao: "Bio je dao otkaz u
Fabrici motora dvadesetog veka. Živeo je na mansardi u sirotinjskom
kvartu. Prišao je prozoru i pokazao na solitere u gradu. Rekao je da
moramo ugasiti svetla u svetu, a kada budemo videli kako se gase
svetla Njujorka, znademo da je posao završen."
Razmišljala je o tome kada je videla kako su se njih trojica - Džon
Galt, Fransisko d'Anokonija, Ragnar Danešeld - na trenutak pogledali
bez reci.
Bacila je pogled na Rirdena: nije gledao dole, već napred, kao što je
gledao nedirnutu prirodu, procenjujući šta bi se moglo uraditi.
Kada je pogledala u tamu ispred njih, stiglo ju je još jedno sećanje
- trenutak kada je, kružeći iznad aerodroma u A onu, uočila
srebrnkasti trup aviona kako se poput feniksa uzdiže iz zemaljskog
mraka. Znala je da je sada, u ovom trenutku, u ovom avionu, sve što je
ostalo od Njujorka.
Pogledala je napred. Zemlja je pusta kao prostor kroz koji je
propeler neometano sekao put - isto tako prazna i slobodna. Znala je
šta je Net Tegart osetio na početku i zašto ga sada, prvi put, sledi
potpuno verno: osećaj sigurnosti u sučeljavanju s prazninom, uz
saznanje da treba sagraditi kontinent.
Čitav tok borbe iz prošlosti uzdizao se pred njom i nestajao,
ostavljajući je ovde, na visini ovoga trenutka. Osmehnula se - a u
mislima je procenjivala i pečatila prošlost rečima koje su izražavale
hrabrost, ponos i posvećenost, i koje većina nije nikada shvatila; bile
su to reči iz jezika jednog poslovnog čoveka: "Ne pitaj za cenu."
Nije ni uzdahnula ni zadrhtala kada je dole, u mraku, opazila mali
niz osvetljenih tačaka kako se polako probija kroz prazninu, duge,
 j j g
svetle farove koji, napipavajući put, pokušavaju da zaštite sigurnost
putovanja; ništa nije osetila, mada je to bio voz, znala je da je
praznina njegovo jedino odredište.
Okrenula se prema Galtu. Posmatrao je njeno lice kao da joj je
pratio putanju misli. Videla je odraz sopstvenog osmeha u njegovom.
"Ovo je kraj", reče ona. "Ovo je početak", odgovorio joj je.
Potom su ležali mirno, zavaljeni u sedištima, bez reči se gledali.
Ispunjavalo ih je biće onog drugog, kao suma i značenje budućnosti -
ali je u tu sumu ulazilo i saznanje o svemu što se mora zaslužiti pre
no što drugo ljudsko biće postane oličenje vrednosti sopstvenog
postojanja.
Njujork je bio daleko za njima kada su čuli kako Danešeld
odgovara na poziv s radija: Jeste, budan je. Mislim da neće noćas
spavati... Da, mislim da može." Okrenuo se i pogledao preko ramena.
"Džon, dr Ekston bi voleo da razgovara s tobom."
"Molim? I on je u jednom od aviona iza nas?"
"Naravno."
Galt skoči napred da uhvati mikrofon. "Halo, dr Ekston", rekao je;
tihi, duboki glas bio je poput zvučne slike osmeha koji se emitovao
kroz prostor.
"Halo, Džon." Suviše svesna staloženost glasa Hjua Ekstona
izražavala je koliko ga je stajalo čekanje da sazna da li će ikada
ponovo izgovoriti te dve reči. "Samo sam želeo da ti čujem glas... samo
da znam da si dobro."
Galt se nasmejao i - tonom đaka koji ponosno pokazuje rešeni
domaći zadatak, kao dokaz dobro naučene lekcije - odgovorio mu:
"Naravno da sam dobro, profesore. Morao sam biti. A jeste A."
Lokomotiva Komete, koja je išla na istok, pokvarila se usred
pustinje u Arizoni. Stala je iznenada, bez očiglednog razloga, poput
čoveka koji nije priznavao sebi da suviše dugo trpi: jedna od
preopterećenih veza je konačno pukla.
Kada je Edi Vilers pozvao konduktera, dugo je čekao pre nego što
se on pojavio i u rezigniranom izrazu njegovog lica video je odgovor
na pitanje.
"Mašinovođa pokušava da otkrije šta nije u redu, gospodine Vilers",
odgovori blago, tonom koji je implicirao da mu je dužnost da se nada,
 g g j j j
ali da već dugo nema nikakve nade.
"On ne zna?"
"Radi na tome." Kondukter uljudno sačeka pola minuta i okrenu se
da ode, ali zastade da sam ponudi objašnjenje, kao da mu je neka
slabašna, racionalna navika govorila da bi bilo kakav pokušaj
objašnjenja učinio nepriznati užas podnošljivijim. "Ove naše dizelke
nisu za put, gospodine Vilers. Odavno ih već ne vredi popravljati."
"Znam", reče Edi tiho.
Kondukter je shvatio da je ovo objašnjenje gore od nikakvog:
vodilo je ka pitanjima koja se danas nisu postavljala. Odmahnuo je
glavom i izašao.
Edi Vilers je sedeo i gledao u prazninu mraka s druge strane
prozora. Ovo je bila prva Kometa koja je krenula na istok posle dugo
vremena: čedo njegovog mučnog truda da ponovo uspostavi
transkontinentalni prevoz. Nije mogao reći koliko su ga stajali ti
protekli dani, niti koliko je uradio da bi spasao terminal u San
Francisku od slepog haosa građanskog rata koji su ljudi vodili bez
predstave o cilju; nije se mogao setiti svih dogovora koje je sklapao na
osnovu promenljivih trenutnih mogućnosti. Znao je samo da je kod
vođa triju frakcija u sukobu isposlovao imunitet terminala; da je za
mesto upravnika terminala pronašao čoveka koji je delovao kao da
nije u potpunosti digao ruke; da je krenuo još jednom Tegartovom
Kometom na istok, s najboljom dizel lokomotivom i najboljom
posadom koju je mogao naći; i da je ušao u nju da bi se vratio u
Njujork, ne znajući koliko će dugo njegovo postignuće opstati.
Nikada nije tako naporno radio; obavljao je poslove savesno, kao i
ranije; ali kao da je radio u vakuumu, kao da energija nije nailazila
na predajnike, kao da je naletala na pesak... neke pustinje, kao što je
bila ova, s druge strane prozora na Kometi. Zadrhtao je: na trenutak se
osećao kao da je rod nepokretne lokomotive voza.
Posle izvesnog vremena ponovo je pozvao konduktera. "Kako ide?"
upitao je.
Kondukter je slegnuo ramenima i odmahnuo glavom.
"Pošaljite ložača da ode do telefona. Neka pozove upravno
odeljenje i kaže im da nam pošalju najboljeg mehaničara kojeg
imaju."
 j
"Razumem, gospodine."
Kroz prozor se ništa nije videlo. Ugasivši svetlo, Edi Vilers je uspeo
da razazna sivkasti predeo istačkan crnim obrisima kaktusa, bez kraja
i početka. Zapitao se kako su ljudi smeli da ga prelaze, i po koju cenu,
u danima kada nije bilo vozova. Iznenada se okrenuo na drugu stranu
i upalio svetlo.
Oseća se tako, kao da ga nešto uznemirava i pritiska, pomislio je,
zbog činjenice da se Kometa nalazi u izgnanstvu. Bila je u zastoju na
tuđoj železnici - na pozajmljenim prugama Južnog Atlantika koje su
išle kroz Arizonu, prugama koje su koristili ne plativši za njih. Mora
da je odvede odavde, pomislio je; neće se osećati ovako kada se vrate
na sopstvene pruge. Ali, odjednom mu se učini kao da je raskrsnica
nepremostivo daleko: na obali Misisipija, na mostu Tegart.
Ne, pomislio je, to nije sve. Morao je da prizna sebi kakve ga to
slike opterećuju nelagodom koju ne može ni da shvati ni da rasprši;
bile su suviše besmislene da bi se definisale i suviše neobjašnjive da bi
se odbacile. Jedna je bila slika usputne stanice pored koje su prošli ne
zaustavljajući se, pre više od dva sata: bio je primetio prazan peron i
jarko osvetljene prozore male stanične zgrade; svetla su dopirala iz
praznih prostorija; nije video nijednu ljudsku priliku, ni u zgradi ni na
prugama napolju. Druga slika je bila sledeća stanica pored koje su
prošli: tu je peron bila preplavila razularena rulja. Sada su bili daleko
od svetla, zvuka, bilo kakve stanice.
Morao je da otpremi Kometu odavde, pomislio je. Pitao se zašto
oseća da je to toliko hitno i zašto mu se čini da je od suštinske
važnosti da se ponovo uspostavi saobraćanje Komete. šačica putnika
je klepetala u praznim vagonima; ljudi nisu imali kuda da idu, niti cilj
koji bi dosegli. Nije se trudio za njihovo dobro; nije mogao da kaže za
čije dobro radi. Odgovor u njegovoj glavi su bile dve rečenice, terale su
ga nejasno poput molitve i žežene sile apsoluta. Jedna je bila: Od
okeana do okeana, zauvek; druga: Nemoj dopustiti da propadne!
Kondukter se vratio sat kasnije, s ložačem čudnovato mračnog lica.
"Gospodine Vilers", reče ložač polako, "upravno odeljenje ne
odgovara."
Edi Vilers se uspravi, njegov um je odbijao da poveruje, a ipak,
odjednom je znao da je, iz nekog neobjašnjivog razloga, ovo i
 j j j g j j g g
očekivao. "Nije moguće!" reče on tihim glasom; ložač ga je posmatrao,
nepomičan. "Mora da telefon ne radi."
"Ne, gospodine Vilers. Radi. Linija je sasvim u redu. Upravno
odeljenje nije. Hoću da kažem, tamo nema nikoga da odgovori na
poziv, ili nikoga kome bi do toga bilo stalo."
"Ali, znate da je to nemoguće!"
Ložač slegnu ramenima; ljudima se više nikakva propast nije činila
nemogućom. "Prođite celim vozom", naredi on kondukteru. "Pokucajte
na sva vrata - to jest, na ona u kojima ima nekoga - i vidite da li u
vozu ima neki mašinovođa."
"Da, gospodine."
Edi je znao šta su pomislili, i sam je to pomislio: neće pronaći
takvog čoveka, ne među letargičnim, zgaslim licima putnika. "Hajde,
idite", naredi on.
Ušli su u lokomotivu. Osedeli mašinovođa je sedeo na stolici, zurio
u kaktuse. Farovi lokomotive su još uvek bili upaljeni, pružajuću se u
noć, nepokretni i pravi, ne dopirući ni do čega sem do zamagljenih
pragova koji su se gubili u daljini.
"Hajde da pokušamo da otkrijemo šta nije u redu", reče Edi
skidajući kaput, i zapovednim i molećivim glasom. "Hajde da
pokušamo još nešto."
"U redu, gospodine", reče mašinovođa, ne odbijajući, ali i ne
nadajući se.
Mašinovođa je iscrpeo svoje oskudno znanje; proverio je sve čega
je mogao da se seti. Puzao je preko i ispod mašinerije, odvrtao delove i
ponovo ih zavrtao, skidao ih i zamenjivao, nasumice rasklapao
motore, poput deteta koje rasklapa sat, ali bez dečije ubeđenosti da je
znanje moguće.
Ložač se naginjao kroz prozor kabine, posmatrao mrak i tišinu, i
drhtao od sve hladnijeg noćnog vazduha.
"Nemojte se brinuti", reče Edi Vilers povrativši samouvereni ton.
"Moramo da damo sve od sebe, a ako ne uspemo, poslaće nam pomoć,
pre ili posle. Ne ostavljaju vozove usred nedođije."
"Nekada nisu", reče ložač.
S vremena na vreme mašinovođa je podizao umrijano lice da
pogleda umrijano lice i košulju Edija Vilersa. "Šta vredi, gospodine
 g j j j g
Vilers?" pitao je.
"Ne možemo je ostaviti!" Edi je odgovarao oštro; nekako je
neodređeno znao da ima na umu nešto više od Komete... I više od
železnice.
Izašao je iz kabine, prošao kroz tri odeljenja lokomotive, i vratio se
u kabinu, krvavih ruku, košulje slepljene za leđa; trudio se da se seti
svega što je ikada znao o lokomotivama, naučio na koledžu, i ranije -
svega što je pohvatao u onim danima kada su ga otpravnici na stanici
Rokdejl terali od prečaga kloparajućih pomoćnih lokomotiva. Delići se
nisu sklapali u veću sliku: mozak kao da mu je bio zakrčen i prepun;
znao je da motori nisu njegova profesija, znao je da ne zna, a da je
sada pitanje života ili smrti hoće li otkriti to znanje. Gledao je u
cilindre, lopatice, žice, kontrolnu tablu s treperavim lampicama. Borio
se protiv misli koju je odagnavao: kakve su šanse i koliko će biti
potrebno - prema matematičkoj teoriji verovatnoće - primitivnim
ljudima da, rukovodeći se zdravorazumskim razmišljanjem, pogode
pravu kombinaciju delova i ponovo stvore motor ove lokomotive?
"Šta vredi, gospodine Vilers", kukao je mašinovođa.
"Ne možemo je ostaviti!" vikao je on.
Nije znao koliko je sati proteklo, a onda je začuo kako ložač
iznenada viče: "Gospodine Vilers! Pogledajte!"
Ložač je bio nagnut kroz prozor, pokazivao u mrak iza sebe.
Edi Vilers pogleda. Neko čudnovato malo svetlo je poskakivalo u
daljini; kao da se približavalo neprimetno; nije mogao da pretpostavi
šta bi to moglo biti.
Nakon nekog vremena učinilo mu se da razaznaje krupne crne
obrise kako se polako približavaju; kretali su se paralelno s prugom;
svetlosna točkica je visila nisko nad zemljom i njihala se; naćulio je
uši, ali nije ništa čuo.
Onda je uhvatio slabašne, prigušene udare koji su zvučali kao
konjska kopita. Dvojica pored njega su posmatrala crne obrise sa
izrazom sve većeg užasa, kao da im se približava neka natprirodna
prikaza, noću u pustinji. Tada su se odjednom nasmejali, radosno,
prepoznavši obrise, a Edijevo lice se zgrčilo od užasa pri pogledu na
duha strašnijeg od svega što su mogli očekivati: povorku natkrivenih
zaprežnih kola.
 Lelujavi fenjer se trže i stade pored lokomotive. "Hej, drugar, hoćeš
da te povezem?" doviknu čovek koji je, izgleda, bio predvodnik.
"Zaglavili ste se, je li?"
Putnici Komete su izvirivali s prozora; neki su se spuštali niz
stepenice i prilazili. Iz zaprežnih kola su provirivala lica žena, iz
gomile pokućstva; neka beba je zavijala negde na kraju karavana.
"Jeste li vi poludeli?" upita Edi Vilers.
"Ne, ja mislim ozbiljno, drugar. Ima dosta mesta. Prevešćemo vas -
za izvesnu cenu - ako želite da odete odavde." Bio je mršav, nervozan,
nekoordiniranih pokreta i drskog glasa, i delovao kao najavljivač
prateće cirkuske predstave.
"Ovo je Tegartova Kometa", reče Edi Vilers gušeći se.
"Kometa, a? Meni više liči na mrtvu gusenicu. šta je bilo, drugar?
Ne ideš ti više nikuda - a nemaš gde da stigneš čak i kad bi pokušao."
"Kako to misliš?"
"Nisi valjda mislio u Njujork, je li?"
"Mi idemo u Njujork."
"Pa... pa, ti nisi čuo?"
"Šta?"
"Kaži, kad si poslednji put razgovarao s nekom od tih vaših
stanica?"
"Ne znam!... šta nisam čuo?"
"Da nema više vašeg mosta Tegart. Nema ga. Otišao u
paramparčad. Eksplozija zbog zvučnog zraka, tako nešto. Niko ne zna
tačno. Samo, više nema nijednog mosta preko Misisipija preko kog bi
mogao da pređeš. Nema više ni Njujorka - bar ne tog do kojeg bi ljudi
kao ti i ja mogli da dođemo."
Edi Vilers nije znao šta se zatim desilo; pao je niz sedište za
mašinovođu, zureći u otvorena vrata kabine s motorom; nije znao
koliko je tako ostao, ali kada je konačno okrenuo glavu, video je da je
sam. Mašinovođa i ložač su napustili kabinu. Spolja su dopirali
komešanje glasova, vapaji, jecaji, vika pitanja i smeh onog
najavljivača.
Edi se primakao prozoru kabine: putnici s Komete i posada su se
gužvali oko predvodnika karavana i njegovih dronjavih saputnika; on
je mahao nekoordinirano, izdajući nekakve naredbe. Neke bolje
j j j
obučene dame s Komete - čiji su muževi, izgleda, prvi sklopili dogovor
- penjale su se na zaprežna kola, jecajući i grčevito držeći koferčiće s
kozmetikom.
"Penji se, narode, penji se!" najavljivač je vedro vikao.
"Napravićemo mesta za sve! Biće malo gužve, ali ćemo otići odavde -
bolje nego da ostanete ovde kao hrana za kojote! Prošlo je vreme
čeličnog konja! Sve što imamo je prost, staromodni konj! Spor, ali
siguran!"
Edi Vilers se spustio na pola puta niz bočne lestve na lokomotivi,
da bi video gomilu i da bi ga čuli. Mahao je jednom rukom, a drugom
se držao za prečku. "Vi ne idete s njima, zar ne?" vikao je putnicima.
"Vi ne napuštate Kometu?"
Malo su ustuknuli pred njim, nisu želeli ni da ga pogledaju ni da
mu odgovore. Nisu želeli da čuju pitanja koja njihov um nije mogao
da odmeri. Lica su im bila zaslepljena panikom.
"Šta je tom kalfi?" upita najavljivač pokazujući na Edija.
"Gospodine Vilers", reče kondukter blago, "ne vredi..."
"Nemojte napuštati Kometu!" vikao je Edi Vilers. "Nemojte je
ostavljati! O bože, nemojte je ostavljati!"
"Jesi li ti lud?" uzviknu najavljivač. "Nemaš pojma šta se dešava po
tvojim železničkim stanicama i uredima! Trče okolo kao muve bez
glave! Već sutra neće biti nikakve železnice s ove strane Misisipija!"
"Bolje pođite s nama, gospodine Vilers", reče kondukter.
"Ne!" uzviknu Edi Vilers, grčevito stiskajući metalnu prečagu, kao
da želi da zalepi ruku za nju.
Najavljivač sleže ramenima. "Kako hoćeš, od volje ti i"
"Kuda idete?" upita mašinovođa, ne gledajući u Edija.
"Samo idemo, drugar! Samo tražimo neko mesto gde ćemo se
zaustaviti... negde. Mi smo iz Kalifornije. Oni iz Narodne partije nam
pokupili sav usev i svu hranu iz podruma. Kažu, gomilamo zalihe.
Onda smo se prosto spakovali i otišli. Moramo da putujemo noću, zbog
onih iz Vašingtona... Samo tražimo neko mesto gde ćemo živeti...
Dobrodošao si ako hoćeš s nama, drugar, ako nemaš kuću - ili ako
hoćeš da te odbacimo bliže nekom gradu."
Ljudi iz tog karavana - pomislio je Edi ravnodušno - izgledaju
suviše zlurado da bi postali osnivači nekog tajnog, slobodnog naselja,
 g j g g j
ali ne dovoljno zlurado da bi postali banda pljačkaša; nisu mogli
pronaći nikakvo bolje odredište od onog do kojeg dopire nepokretna
svetlost farova na lokomotivi; i, kao i ti farovi, rastočiće se negde u
praznim prostranstvima divljine.
Ostao je na lestvama, gledajući u tu svetlost. Nije gledao kako
poslednji ljudi koji su se vozili na Tegartovoj Kometi prelaze na
pokrivena zaprežna kola.
Kondukter je otišao poslednji. "Gospodine Vilers!" dozivao je očajno.
"Haj'te s nama!"
"Neću", rekao je Edi.
Cirkuski najavljivač odmahnu rukom u pravcu Edija, koji je stajao
postrance na lokomotivi iznad njihovih glava. "Valjda znate šta radite!"
uzviknuo je, pomalo preteći, pomalo molećivo. "Možda neko i naiđe
ovuda da vas poveze - sledeće nedelje ili meseca! Možda! Ko će
prolaziti ovuda, u ovo vreme?"
"Odlazite", reče Edi Vilers.
Popeo se u kabinu - a zaprežna kola su uz trzaj krenula napred i
zanjihalo se uz škripu, odlazeći u mrak. Sedeo je na sedištu
mašinovođe u nepokretnoj lokomotivi, čela oslonjenog o beskorisni
ventil za dovod goriva. Osećao se kao kapetan prekookeanskog broda
koji tone, i radije će potonuti s brodom nego da ga spase kanu pun
divljaka, koji bi ga mučili superiornošću svog zanata.
A onda je, iznenada, osetio zaslepljujući talas očajničkog,
pravedničkog besa. Skočio je na noge, hvatajući ventil. Morao je da
pokrene ovaj voz; u ime neke pobede koju nije bio u stanju da
imenuje, morao je da pokrene lokomotivu.
Prevazišao je fazu razmišljanja, proračunavanja i strahovanja,
pokretao ga je neki pravednički prkos, vukao je poluge nasumice,
trzao ventil napred-nazad, gazio mrtvu pedalu, sluteći neku viziju, koja
mu se činila i daleka i bliska, i znajući samo da iz te vizije crpi snagu
za svoju očajničku bitku i da je bije radi nje.
Nemoj napustiti! Vapio je njegov mozak - dok su mu pred očima
bile ulice Njujorka; Nemoj napustiti! - dok su mu pred očima bili
železnički signali; Nemoj napustiti! - dok mu je pred očima bio dim
koji se ponosno dizao iz fabričkih dimnjaka, i borio se da se probije
kroz taj dim i dosegne viziju u korenu svih tih vizija.
 j g j j
Razvlačio je namotaje žice, povezivao ih i kidao - a iznenadni
osećaj topline sunčevih zraka i slika borova neprestano su mu se
uvlačili u misli. Degni - čuo je sebe kako doziva bezglasno - Degni, u
ime onog najboljeg u nama!... Povlačio je jalove poluge i ventile, koji
nisu imali šta da pokrenu... Degni! - dozivao je dvanaestogodišnju
devojčicu na obasjanoj čistini - u ime onog najboljeg u nama, moram
da pokrenem ovaj vozi... Degni, to je to... I ti si to znala, tada, ali ja
nisam... znala si kada si se okrenula da pogledaš prugu... Rekao sam...
ni posao, ni zarađivanje za život... ali, Degni, posao i zarađivanje za
život i ono u čoveku što ih omogućava - to je ono najbolje u nama, to
je ono što treba braniti... u ime njihovog Spašavanja, Degni, moram da
pokrenem ovaj voz...
Kada je shvatio da se srušio na pod kabine i da više ništa ne može
da uradi, ustao je i sišao niz lestve, pomislivši u magnovenju na
točkove lokomotive, iako je znao da ih je mašinovoda proverio. Osetio
je krckanje pustinjske prašine pod nogama kada se spustio na tlo.
Stajao je mirno, i u ogromnoj tišini slušao šuštanje suvog žbunja,
romorilo je u tami, poput tihog smejuljenja nevidljive armije, koja je
mogla da se kreće, a Kometa nije. Začuo je i neko glasnije šuštanje
negde bliže - i ugledao malog sivkastog zeca kako se uspinje na
zadnje noge da bi onjuškao stepenice na ulazu u vagon Tegartove
Komete. Preplavio ga je ubilački bes i bacio se na zeca, kao da je u
tom malom sivkastom obličju poražavao napredovanje neprijatelja.
Zec odjuri u mrak - a on je znao da se njihovo napredovanje ne može
zaustaviti.
Otišao je ispred lokomotive, i pogledao nagore, u slova TT. Potom
se srušio preko pruge, a nepokretna svetlost farova iznad njega
pružala se u beskrajni mrak.
Muzika Petog koncerta Ričarda Helija tekla je s klavijature pokraj
prozora i širila se nad svetlima u dolini. Bila je to trijumfalna
simfonija. Note su se izlivale, govorile o pobuni i same bile pobuna,
suština i uzlet, kao da su oličavale svaki ljudski čin i misao koji su
težili nečem višem. Bio je to blistavi snop zvuka koji je izbijao iz
skrovišta i širio se prostranstvima. U sebi je nosio slobodu opuštanja i
stremljenje ka cilju. Brisao je sve pred sobom, ostavljajući samo radost
uspona bez prepreka. Tek je slabašni odjek između zvukova govorio o
 j j g
onome od čega je muzika pobegla, ali uz osmeh i zaprepaštenje zbog
otkrovenja da nema ni ružnoće ni bola, i da nikada nije ni moralo da
ih bude. Bila je to pesma o beskrajnom oslobođenju.
Svetla u dolini su se prostirala u obliku sjajnih parcela na snegu
koji je još uvek prekrivao tlo. Slojevi snega su počivali na granitnim
obodima i otežalim granama borova. Ogoljene grane breza su se
uspinjale jedva primetno, kao da sa sigurnošću obećavaju buduće
prolećno lišće.
Osvetljeni četvrougao na planinskoj kosini bio je prozor
Maliganove radne sobe. Majdas Maligan je sedeo za radnim stolom, s
nekakvom mapom i kolonom brojeva pred sobom. Popisivao je aktivu
banke i radio na planu budućih investicija. Beležio je lokalitete koje je
odabrao: "Njujork-Klivland-Čikago... Njujork—Filadelfija... Njujork...
Njujork... Njujork..."
Četvrtasto svetlo u dnu doline dopiralo je s prozora Danešeldovog
doma. Kej Ladlou je sedela pred ogledalom, pažljivo proučavala
nijanse filmske šminke koja je, rasprostrta, ležala pred njom u
oštećenoj kutiji. Ragnar Danešeld je ležao na krevetu, čitao jedan tom
Aristotelovih dela: ...jer ove istine važe za sve što postoji, a ne za neki
poseban rod koji se razlikuje od drugih. I svi ih ljudi koriste, jer su oni
istiniti za biće kao biće... Jer, načelo kojeg se moraju držati svi koji
shvataju sve što jeste nije hipoteza... Očigledno je, stoga, da je takvo
načelo najsigurnije od svih; navedimo sada koje je to načelo. To je
načelo po kojem isto svojstvo ne može istovremeno pripadati i ne
pripadati istom predmetu na isti način..."
Četvrtasto svetlo na hektarima farme dopiralo je s prozora
biblioteke sudije Neragenseta. Sedeo je za stolom, a svetlost lampe je
padala po kopiji nekog drevnog dokumenta. Bio je označio i precrtao
protivrečnosti u stavovima koje su nekada bile uzrok uništenju tog
dokumenta. Sada je dodavao novu klauzulu njegovim stranama:
"Kongres ne može doneti nikakav zakon kojim će se ograničavati
sloboda proizvodnje i trgovine..."
Četvrtasto svetlo usred šume dopiralo je s prozora Fransiska
d'Ankonije. Ležao je opružen na podu, pored razigranih plamičaka iz
kamina, i nagnut nad listovima papira dovršavao nacrt topionice.
Henk Rirden i Elis Vajat su sedeli pokraj kamina. "Džon će dizajnirati
 j j j
nove lokomotive", govorio je Rirden, a Degni će upravljati prvom
železnicom između Njujorka i Filadelfije. Ona..." i iznenada, kada je
začuo sledeću rečenicu, Fransisko je podigao glavu i prasnuo u smeh,
kojim kao da je pozdravljao, proslavljao pobedu i novostečenu
slobodu. Nisu mogli da čuju muziku Helijevog Petog koncerta, koja je
lebdela negde iznad krovova, ali je Fransiskov smeh odgovarao
njenom zvuku. Rečenica koju je čuo izražavala je sliku koja mu je bila
pred očima, prolećno sunce na otvorenim travnjacima oko kuća širom
zemlje, svetlucanje motora, odsjaj čelika na novim oblakoderima, oči
mladih koji u budućnost gledaju bez traga nesigurnosti ili straha.
Rečenica koju je Rirden izgovorio glasila je: "Verovatno će pokušati
da mi odere kožu s leđa cenom prevoza, ali - moći ću da podnesem."
Slabašno svetlucanje koje je lagano lelujalo na najvišem
dostupnom obodu planine bio je odsjaj zvezda na pramenovima
Galtove kose. Stajao je i gledao, ne nadole u dolinu, već u mrak sveta
van njenih zidova. Degnina ruka mu je počivala na ramenu, dok im je
vetar preplitao kosu. Znala je zašto je želeo da prošeta večeras
planinom i o čemu je razmišljao. Znala je koje to reči treba da
izgovori, i da će ih ona prva čuti.
Nisu mogli da vide svet iza planina, samo prazninu mraka i stena
koji su krili ruine jednog kontinenta: domove bez krovova, zarđale
traktore, neosvetljene ulice, napuštenu prugu. Ali, u daljini, na ivici
zemlje, mali plamen je podrhtavao na vetru, prkosno istrajan plamen
Vajatove baklje, povijao se, cepao i ponovno jačao, i ništa ga nije
moglo iskoreniti ili ugasiti. Kao da je dozivao i čekao na reči koje će
Džon Galt izgovoriti.
"Put je otvoren", reče Galt. "Vraćamo se u svet."
Podigao je ruku i nad opustošenom zemljom u vazduhu ispisao
znak dolara.