Tatjana Mijatović Simanić

STAKLENI ZID
drugi deo Čardačke trilogije

Beograd, 2010.
Opasani staklenim zidovima sopstvenih strahova, žudimo
za nečim što će nas osloboditi.
 Nešto nije bilo u redu. I plašila me je tišina koja je pratila
moj hod do stakleno-metalne zgrade prema kojoj sam išla. Još
uvek usporeno i pospano jutro odbijalo se od mog vida, magleći
me umorom koji nikako nisam uspevala da oteram od sebe. Dan je
tek počinjao, a ja nisam imala snage da se nosim sa njim. Koraci
su me tuđe nosili, ljuljkajući moj pritajeni strah pred nečim što
se otvaralo ispred mene. Bilo je u vazduhu, teško i zagušljivo kao
magla koja je pokrivala čitav grad.
Usnuli Beograd. Još uvek praznih ulica i preteće pustoši
koja je krila grehe prošle noći. Mrzela sam ga. I njegove mračne
tajne, igranke velikih i bezdušnost vladara. Kolo zla se izvilo u
njemu, mrmoreći šapatom koji nije stizao do ušiju običnih ljudi.
Na njih je udarala samo nepravda i nemaština, a ono iskonsko
tamno valjalo se pred prozorima velikih igrača. Oni su otvarali
Pandorine kutije i trovali ljude. Mali bezimeni su ih pratili,
kupujući karte do pakla i gubeći se usput u gužvi. Veliki su osta-
jali nedodirljivi. Bili su iznad zakona. Ljudskih. A Božijih se nisu
plašili.
Zato su besramno pohodili crkve, glumili poniznost, ud-
varali se mantiji. Svet se prevrnuo. Krst je proplakao. A ja sam
gledala. Stvarnost iza stvarnosti, svetlost iza zidova. I želela sam
da me nema.
A onda bih se setila da je Bog poslao Čoveka na Zemlju da
bi ga kaznio. I nisam imala gde. Trebalo je izdržati.
Samo to.
 I

Tačno je šest. Otežalih i umornih ruku stojim ispred zaklju-

čanih vrata, čekajući da mi portir otvori. Njegovi teški koraci vukli
su se bolom reumatičnih zglobova, govoreći mu da ne treba da žuri.
A onda je ipak ubrzao svoj hod, ugledavši me sa gomilom knjiga
koju sam stiskala uz sebe.
‒ Tačna kao i uvek, vredna moja Mina ‒ osmehom me je
pozdravio, propustivši me da uđem. Vrata su se zatvorila za mnom,
preteći mi tihim šumom koji je kliznuo za mojim sandalama.
Okrećem se za dobroćudnim sredovečnim licem. Znam da
je njegov osmeh jedini koji će mi osvetleti dan.
‒ Dobro jutro, Mladene! Šta ću? Znate da moram.
Sležem ramenima i stisnuvši jače hrpu naslova koji prete da mi
iskliznu, prolazim kroz hol. Po velikoj modernoj zgradi čuje se
odjek mojih koraka. Mrzela sam taj zvuk. Koliko god sam se trudi-
la da budem tiha, uvek me je pratio. Savršeno sjajne ploče mermer-
nog poda i stakleni zidovi i ograde još uvek su u meni budili osećaj
hladnoće, kao i prvog dana kada sam došla na posao.
„Ledeni zamak“ ‒ pomislila sam uzdahnuvši i zauzetim
rukama jedva uspela da pozovem lift. Posle nekoliko trenutaka
čekanja, vrata su se otvorila. Kad sam zakoračila da uđem, ustuknu-
la sam iznenađeno. Unutra je već bio neko. Zastala sam, zbunjena
neočekivanim društvom koje u to doba nikad nisam imala.

9
tamisi

‒ Hoćete li da uđete ili da ja nastavim dalje? ‒ presekao me

je neprijatan glas muškarca koji me je grubo odmerio.
Ruke su me već bolele od tereta koji sam nosila, i kada sam
ipak ušla, iskliznula mi je jedna od knjiga koje sam držala. Nepo-
znati muškarac je izmakao svoju nogu, a Rečnik simbola je tresnuo
rasklopivši stranice.
‒ O, ne! ‒ jeknula sam i sagnuvši se da bih ga podigla, ne-
spretno iz naručja istresla i sve ostale koje sam držala.
‒ Jadne te knjige ‒ progunđao je neznanac iznad moje
glave.
‒ Treći sprat... Ako Vam nije teško... ‒ zamolila sam ne di-
žući pogled. Vrišteća vrelina mi je ispunila uši. „Ne bi ti ruke otpa-
le kad bi mi pomogao“ ‒ pomislila sam progutavši svoju ljutnju.
Posle nekoliko trenutaka, umirena što se ništa nije poce-
palo, uspravila sam se i našla oči u oči sa visokim, prosedim sop-
stvenikom glasa koji me je iznervirao. Lift je zastao i vrata su se
otvorila.
‒ Vaš sprat... Hoćete li da izađete ili ćete nastaviti da bacate
te knjige?
Okrenula sam se uvređeno i izašla ostavivši ‒ Doviđenja ‒
da lebdi za mnom.
‒ Kreten ‒ promrmljala sam na putu do svoje kancelarije ‒
Ureći će mi dan.
Siv zagušujuć hodnik, kao zatvorsko raskršće izgubljenih
duša. Već godinu dana sam prolazila njime. Moja jazbina je bila
sakrivena od ostalih ćelija. Kao da je to bila nekakva uteha.
Tek kada sam ušla, odahnula sam. Položila sam knjige na
sto, i izvadivši iz torbe vlažnu maramicu, počela da im brišem
korice. Zagledala sam ih još nekoliko trenutaka, proveravajući da
se ipak nisu oštetile pri padu, a kada sam videla da je zaista sve u
redu, spustila sam se na stolicu ispruživši umorne ruke.
Sumoran i sparan avgustovski dan je bio ispred mene.
Trebalo je na vreme završiti poslove. Uključila sam kompjuter i

10
 ˇ ­da­ci
Car

isključila se za spoljašnji svet. Ipak, jedna lampica je ostala da mi

svetli. Nije mi dala mira. Nešto je bilo drugačije. Trebalo mi je
nekoliko trenutaka dok nisam pronašla trag onoga što me je uzne-
mirilo.
Miris. Zavodljiv i hladan, skliznuo mi je niz jezik. Zvuk
neljubaznog glasa i podrugljiv pogled koji sam izdržala na sebi,
ustuknuli su pred golicavim daškom kojeg sam tek sad postala
svesna. „Muškarac iz lifta“ ‒ sinulo mi je. Pokušavala sam da se
prisetim kako je izgledao, ali nije mi uspevalo. U onom metežu
mojih osećanja, njegova slika mi je sasvim izmakla. Sevajući zeleni
pogled izbrisao je njegovo lice. I bilo mi je drago zbog toga. Bio je
toliko neprijatan, da nisam ni želela da ga se sećam. Još manje da
ga ponovo sretnem.

Već godinu dana radila sam kao prevodilac i lektor u jednoj

stranoj firmi, koja se bavila ulaganjima. Moje uporno učenje engle-
skog i francuskog jezika konačno se isplatilo. Bio je to moj prvi
pravi posao. Jedini takav koji sam dobila posle niza zaludnih obi-
lazaka direktorskih utvrđenja u jadnim siromašnim školama. Kao
odličan student, ostala sam u sećanju mnogih svojih predavača, a
kada sam upisala postdiplomske studije, došla sam na Institut da se
požalim kako, i pored svog visokog proseka, nikako ne uspevam da
se zaposlim za stalno. Dobijala sam samo kratke i smešne zamene,
tako da mi se radna knjižica brzo ispunila pečatima i datumima.
Moji profesori nisu mogli da mi pomognu u gradu u kome sam
živela, ali su mi vrlo brzo pronašli posao u Beogradu. Tako sam se
i preselila, našavši se bliže fakultetu i novim obavezama koje sam
na doktorskim studijama imala. Petkom poslepodne i čitavom sub-
otom imala sam predavanja, a nedeljom sam odlazila kući da bih se
videla sa roditeljima.
Profesori u penziji. Imali su mene i mog mlađeg brata, koji
je studirao mašinstvo u Novom Sadu. Već su bili na izmaku snaga
i jedva su dočekali da donesem svoju prvu platu, ili bar ono što je

11
tamisi

ostalo od nje, kako bi mogli da pošalju Nemanju da odsluša pos-

lednju godinu. Bio je dobar student. Odgovoran i vredan. Nismo se
usuđivali da razmišljamo šta će biti sa njim kad diplomira. Nije bilo
posla, samo granica koju je trebalo preći i otići negde gde će moći
da živi kao čovek. Jedino što ga je držalo bila je moja nemoć da se
sama brinem o ostarelim i bolesnim roditeljima.
Ja sam obožavala svog šest godina mlađeg brata. Iako je
bio za glavu viši od mene, još uvek sam u njemu videla dečaka
kojeg sam kao mala čuvala, dok su nam roditelji bili na poslu.
Imala sam zaštitnički stav prema njemu, ali sam naučila da budem
stroga i zahtevna sestra. Pratila sam njegove studije, i trudila se
da mu pomognem svojim savetima i platom koju sam uspevala
mađioničarski da razvučem. Meni je ostajalo tek toliko da platim
sobu na dalekoj periferiji, i da ne ostanem gladna. A sve ostalo...
čekalo je na neka bolja vremena.
Zato sam prionula na posao, znajući da moram da ga
sačuvam, a sebi ukradem vreme za spremanje ispita koji su mi
preostali. Kada sam u šest sati predveče izašla iz staklene zgrade,
požurila sam da uhvatim prvi od autobusa koji će me odvesti do
moje male i ružne sobe u kojoj sam stanovala.

12
 ˇ ­da­ci
Car

II

Novembarska noć, koju sam tog jutra ostavila za sobom,

pokrila me je maglenom teskobom. Još uvek sam se sećala slike
iz sna ‒ mračni, bezdni kanjon, nad kojim sam se našla, pretio mi
je svojim razdvojenim obalama. Skamenjena hukom vode koja se
negde duboko ispod mene valjala pršteći stene, nemoćno sam staja-
la na trošnom drvenom mostu, ne usuđujući se da koraknem. Znala
sam, koju god stranu da odaberem, završiću u ponoru.
Probuđena strahom, pobegla sam u novi dan, brišući tra-
gove sna koji je, cereći se, ostao na mome jastuku.

‒ Ledeno je! Smrzla sam se! ‒ otelo mi se kad sam ušla

u topli hol. Mladen me je zabrinuto gledao, kao da se pita koliko
dugo ću još dolaziti ovako rano, vukući teške knjige sa sobom.
‒ Košava će tek da se razduva ‒ primetio je zaključavši
vrata iza mene ‒ Popij čaj odmah, i jedi malo više voća. Kažu da
očekuju epidemiju gripa. Ne bi bilo dobro da se razboliš.
‒ Ne brinite, čuvam se... ‒ pokušala sam da ga umirim ‒
Jeste li Vi dobro?
Klimnuo je glavom, a onda pošao do svoje kabine.
‒ Ovo ti šalje moja Zorka ‒ rekao je pruživši mi kesu punu
jabuka, koju je izneo odatle ‒ Naše su, domaće sa sela. Nisu prs-
kane.

13
tamisi

Prihvatila sam poklon, zbunjeno se osmehnuvši. Davno

sam se odvikla od darovanja.
‒ Pozdravite suprugu, i zahvalite joj u moje ime.
Zamišljena, krenula sam ka liftu i pozvala ga. Kada su se
otvorila vrata, osetila sam miris koji mi se učinio poznat. Nisam
mogla da se setim odakle ga znam, ali neki prijatan osećaj uvu-
kao se u mene, izmamivši mi mazni osmeh. „Ne sanjaj, Mina!“‒
upozorila sam sebe ‒ „Sledeće nedelje ti je ispit, moraš da budeš
budna!“
Čitav dan sam žurila da očistim tekstove koje sam našla u
kompjuteru, a kada je i poslednji bio gotov, okrenula sam se svo-
jim knjigama. Iako su mi oči umorno posustajale, morala sam da
učim. To je bilo jedino vreme koje sam imala za sebe.

Tihi alarm sa telefona upozorio me je da je vreme da kre-
nem. Bilo je šest sati, i mrak se odavno spustio na grad. Pokupila
sam knjige, obukla jaknu i stavila rukavice. Znala sam da će mi
vetar išibati ruke dok budem čekala autobus. Požurila sam da ne
zakasnim.
„Ni ove nedelje ne mogu da idem kući. Opet nemam
novca za autobus... Sve što mi je ostalo od plate dala sam za pri-
javu ispita... Joj, kad će deseti...“ ‒ zamislila sam se čekajući is-
pred lifta. Zgrada je bila prazna i pusta, i kad su se vrata otvorila,
trgla sam se od njihovog zvuka. Istoga trenutka zapahnuo me
je zavodljivi miris koji sam i jutros osetila. Prepoznala sam ga
zadrhtavši od zadovoljstva, ali pogled na čoveka koji je bio unu-
tra, vratio me je nekoliko meseci unazad.
‒ Dobro veče ‒ prošaputala sam zbunjeno kada sam ušla.
Odgovorio mi je pogledavši me iznenađeno. Sada sam ga
se setila, njegove prosede kose i sekućeg pogleda. Sagnula sam
glavu, osećajući neprijatnost što sam uhvaćena na mestu na kome
mi nije bilo vreme da budem. Jedva sam čekala da se vrata pono-

14
 ˇ ­da­ci
Car

vo otvore i da izađem iz lifta. Kada smo se spustili na prizemlje,

izustila sam tiho ‒ Doviđenja – i pobegla u hol.
Uputila sam se pravo ka Mladenovoj kabini.
– Srela sam se sa nekim kad sam silazila – ispričala sam mu
zabrinuto ‒ Ne znam ko je...
‒ Nemoj da se brineš ‒ umirivao me je on ‒ Već smo se
dogovorili ‒ ako neko pita šta radiš u zgradi ovako kasno, reći
ćemo da si nešto zaboravila pa si se zbog toga vratila u kancelari-
ju... Požuri sad kući, na radiju su javili da će početi da pada sneg.
Uzdahnula sam zavrtevši glavom:
‒ Samo mi još to fali ‒ požalila sam se, a onda, mahnuvši
mu, požurila napolje.
Mirisalo je na zimu. Hladan vetar sekao mi je obraze, a ja
sam umorno koračala ka stanici gde je trebalo da sačekam autobus.
„Još samo malo“ ‒ tešila sam se ‒ „Nemanja će uskoro da diplomi-
ra... Valjda će naći nekakav posao“. Nisam smela sebi da priznam
ono čega sam se plašila. Na birou je bilo sve više nezaposlenih, a
šansa da će se baš moj brat zaposli bila je gotovo nepostojeća.
Zabrinuta i zamišljena, zakoračila sam na pešački prelaz,
zaboravljajući da pogledam svetlo na semaforu. Škripa kočnica
vratila me je u stvarnost preplašivši me. Ukopana, stajala sam
nekoliko trenutaka ispred automobila koji se zaustavio da me ne
bi udario, a kada sam videla za volanom čoveka koji me je ljutito
gledao preteći mi rukama, slegnula sam ramenima i uz pogled iz-
vinjenja, požurila da se skonim sa puta. Stisnuvši snažnije knjige
koje sam nosila, potrčala sam da stignem autobus koji je već pris-
tigao. „Još samo malo“ ‒ mislila sam ‒ „Valjda će i ovo mučenje
jednom da prođe“.

Sledećeg jutra, tačno u šest, stresala sam sa sebe sneg

čekajući da mi Mladen otključa vrata.
‒ Pada čitavu noć, i neće prestati ‒ progovorio je on kad
sam ušla ‒ Bar će se deca obradovati.

15
tamisi

Setno sam se osmehnula. Dani kada sam se radovala

snežnom pokrivaču odavno su ostali iza mene. Sada sam se plašila
mokrih čizama, gužve i zastoja u gradskom prevozu.
‒ Vidimo se večeras ‒ prošaputala sam i požurila kroz hol.
Kada sam pozvala lift, koraknula sam unazad setivši se sinoćnjeg
susreta. Zabrinuta da bih opet mogla da se sretnem sa neljubaznim
strancem, pogledala sam ka stepenicama, a onda u knjige koje sam
držala u naručju. „Nemam snage da se penjem“ ‒ priznala sam sebi
‒ „Valjda ga danas neću sresti...“
Vrata su se otvorila, a ja sam uplašeno ustuknula. Ponovo je
bio tu. Potisnuvši neprijatnost koju sam osetila, odlučno sam ušla, kli-
mnuvši mu glavom umesto pozdrava. On me je iznenađeno gledao.
‒ Šta radite ovako rano u zgradi? ‒ zaglušila me je preteća
radoznalost njegovog glasa. „Pobeći...“ ‒ pomislila sam osetivši da
se gušim u pokretnoj kutiji koja nas je nosila, odjednom tako sporo
i nečujno da mi se učinilo da ćemo stati negde između spratova.
‒ Izbegavam da kasnim ‒ odgovorila sam tiho, boreći se sa
panikom koja me je hvatala.
‒ Sat vremena ranije? ‒ začudio se odmeravajući me nepo-
verljivo.
‒ Stanujem daleko odavde, i moram da promenim neko-
liko autobusa. Dovoljno je samo da u jedan ne uđem na vreme, i
zakasniću. Zato krećem ranije, dok još nema gužve ‒ iznenađena
svojom sposobnošću da ipak progovorim, objasnila sam premešta-
jući se sa noge na nogu. Moje jeftine zimske cipele bile su mokre,
hladnoća mi se penjala uz listove, i jedva sam čekala da uđem u
kancelariju kako bih se preobula.
Muškarac je začuđeno podigao obrvu, a kada su se otvorila
vrata i ja krenula da izađem, progovorio je za mnom:
‒ Doviđenja, onda...
Smeteno sam mu odgovorila, i požurila u svoj hodnik. Još uvek
sam se tresla, ali sada sam znala da novembarski mraz i prvi sneg
nisu imali nikakve veze sa tim.

16
 ˇ ­da­ci
Car

Tog dana nisam imala puno obaveza. Nekoliko dopisa i

jedan ugovor obećavali su mi da ću ranije početi da učim. Samo da
ne dođe ništa sa napomenom Hitno prevesti. To me uvek izbaci sa
šina, a posle mi je tako teško da se vratim.

Radosna što sam uspela da pređem i poslednje pitanje sa
ispitnog spiska, pogledala sam na telefon čekajući da se oglasi alarm
za polazak kući. Imala sam još petnaest minuta, a zadovolj-stvo
što mi je ostalo samo još da se preslišam pred ispit, nateralo me je
da se osmehnem. Ustala sam i počela da raspremam kancelariju.
Zalila sam cveće koje je bilo na prozoru, i stresla se kad sam vide-
la da sneg i dalje pada. „Nadam se da ove godine putari neće biti
iznenađeni“ ‒ pomislila sam zlovoljno ‒ „Ne bi bilo dobro kad bih
morala da pešačim do stana“. Pogledala sam još jednom na telefon, i
pošto sam se obukla i natovarila knjigama, zatvorila sam za sobom
vrata.
Kada se lift otvorio, osetila sam da crvenim. „O, ne! Opet
on!“ ‒ pomislila sam dok sam ulazila ‒ „Samo da me ništa ne pi...“
‒ Opet vi? ‒ presekao je moje misli, začuđeno me gledajući
‒ Nemojte mi reći da i ovo ima veze sa autobusima!
Nemoćno sam odmahnula glavom. Izgovor koji sam spre-
mila za ovakvu situaciju, sada nisam mogla da upotrebim, jer sam
bila svesna da ne mogu dva puta zaredom da se vraćam u isto
vreme da bih pokupila zaboravljene stvari iz kancelarije.
‒ Ne, nema... ‒ prošaputala sam znajući da ću morati da
kažem istinu. Nisam imala pojma ko je taj čovek, a strah da bismo
Mladen i ja mogli imati problema ako se bude saznalo da ostajem
ovako kasno u zgradi, učinio je da mi srce snažno zalupa ‒ Ovo
ima veze sa mojom gazdaricom kod koje stanujem.
‒ Kako to? ‒ radoznalo je upitao ne menjajući izraz lica.
Zadrhtala sam izdržavši njegov zeleni pogled.
‒ Ja moram da učim, a ona je nagluva i po celi dan gleda
latinoameričke serije. Tek kasno uveče imam malo tišine i mira u

17
tamisi

svojoj sobi, ali mi to nije dovoljno da bih mogla da spremim ispite.

Zato ostajem do ovog doba u kancelariji.
‒ A šta radite u firmi? ‒ nastavio je da ispituje, iako je lift
već sišao u prizemlje. Pogledala sam vrata koja su se otvorila, nu-
deći mi put u slobodu.
‒ Ja sam prevodilac i lektor ‒ tiho sam objasnila.
‒ Bez završenog fakulteta? ‒ začudio se, strogo me
pogledavši.
Osmehnula sam se odmahnuvši glavom.
‒ Završila sam osnovne studije. Sada sam na postdiplomi.
‒ Da... ‒ promrmljao je zamišljeno ‒ A zašto se ne preselite
onda? Nađite garsonjeru negde u blizini. Siguran sam da ih ima.
I neznajući dirnuo je u moju ranu. Pocrvenela sam, trudeći
se da sakrijem koliko mi je neprijatno što o tome moram da go-
vorim.
‒ Znam da ih ima, ali ta soba na periferiji je jedino što sada
mogu sebi da priuštim.
Već smo se spustili u garažu, i još jednom sam odgledala
vrata koja se otvaraju. Želela sam da pobegnem i sklonim se od
ovog čoveka pred kojim sam se tako stidela svog siromaštva. Na
moju žalost, izgledalo je da se njemu uopšte ne žuri. I dalje me je
radoznalo posmatrao.
‒ Nije valjda da Vas ovde tako malo plaćaju? ‒ bio je pono-
vo iznenađen.
‒ Ne... ‒ prošaputala sam uzdahnuvši ‒ Moja plata zaista
nije mala, ali... pomažem roditeljima i bratu koji još uvek nije
završio fakultet. Sem toga, i moje dalje školovanje košta...
‒ Zašto ne tražite stipendiju od firme? Oni bi to mogli da
vam odobre ‒ primetio je zagledavši se u knjige koje sam stiskala
uz sebe.
Nasmejala sam se.
‒ Već sam tražila i odbili su me... Kažu da im nije potreban
doktor srpske književnosti.

18
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Je li? ‒ začuđeno se zamislio.

Zabrinuto sam pogledala u svoj telefon. Autobus kojim je
trebalo da krenem, pristigao je na stajalište. Sledeći će doći tek za
dvadeset minuta. Trebalo je da se mrznem na stanici čekajući ga.
‒ Zakasnila sam ‒ izletelo mi je.
‒ Na autobus? ‒ upitao je, a kada sam klimnula glavom,
ravnodušno je slegnuo ramenima.

U sledećih mesec dana, potpuno sam zaboravila na prose-

dog neznanca. Setila sam ga se tek kada mi je početkom januara
Mladen radosno rekao da je firma objavila konkurs za stipendije
postdiplomaca, i da požurim sa prikupljanjem papira ako želim da
se prijavim.
„Kakva slučajnost...“ ‒ mislila sam dok sam predavala sek-
retarici kovertu sa svojim dokumentima ‒ „Ko bi rekao da onako
odbojan i baksuzan čovek može da mi donese sreću?“
Nestrpljivo sam čekala da se objave rezultati, a kada mi
je stiglo rešenje kojim me iz računovodstva obaveštavaju da ću
ubuduće uz platu dobijati još po dvadeset hiljada pomoći za svoje
školovanje, radosno sam odahnula. Istog dana uzela sam oglase i
počela da tražim stan koji bi mi odgovarao. Sada sam imala dovolj-
no novca da mogu da napustim predgrađe i gluvu gazdaricu, koja
je uživala u latinoameričkim serijama.

19
 III

Vrata lifta su se otvorila, a ja sam se trgla ugledavši pred

sobom poznato lice.
‒ Vi?! ‒ izletelo mi je dok sam ulazila ‒ Dobro veče.
Stajao je ispred ogledala, zaklonivši ga potpuno svojim
širokim ramenima. Na licu mu se opet čitalo iznenađenje.
‒ Jesam li ja to poranio ili ste Vi još uvek slepi putnik u
zgradi?
‒ Nažalost, još uvek nisam napustila svoju gluvu gazdaricu
‒ odgovorila sam pomireno.
‒ Zar nisu bile neke stipendije? Čuo sam da se o tome go-
vorilo ‒ rekao je pogledavši u telefon koji je tiho zazvonio. Odbio je
poziv i podigao glavu ka meni.
‒ Bile su, ali su se u međuvremenu desile neke... ‒ zastala
sam setivši se noćnog poziva, koji mi je srušio sve planove ‒ ...ru-
žne stvari koje su me sprečile da se preselim.
Podigao je obrve, radoznalo me pogledavši.
‒ Majka mi se teško razbolela ‒ prošaputala sam.
‒ I? Šta kažu lekari?
‒ Predlažu skupu operaciju za koju mi ne možemo da saku-
pimo novac ‒ priznala sam nemoćno ‒ Ili bar lekove koji će joj pro-
dužiti život još neko vreme.
‒ Pretpostavljam da su i ti lekovi prilično skupi.

21
tamisi

Slegnula sam ramenima i okrenula se ka vratima koja su se

otvorila.
‒ Žao mi je ‒ rekao je kad sam izašla ‒ Baš nemate sreće.
Klimnula sam glavom i osmehnula se tužno. „Moja mama
nema sreće“ ‒ pomislila sam sa bolom, i uzdahnuvši krenula ka
izlazu. Znala sam da moram da zatrpam svoje misli, što pre i što
dublje, dok me nisu skroz ugušile.
Bio je lep prolećni dan i nije mi se žurilo u stan. Krenula
sam do Knez Mihailove, samo da razgledam izloge kad već sebi
ništa nisam mogla da kupim. Ostala su mi još tri ispita, i to me je
radovalo. Desetke koje sam dobila januara lečile su mi dušu i činile
da se ne osećam manje vrednom od devojaka koje su lepo obučene
hodale gradom. „Jednoga dana i ja ću imati dovoljno novca da
mogu redovno da odlazim frizeru i u kupovinu“ ‒ tešila sam sebe.
Kada sam zastala ispred jedne od prodavnica, ugledala sam svoj
odraz u zatamnjenom staklu. Videla sam pred sobom stranca, u
jeftinoj bezličnoj odeći koja me je skrivala. „Još malo i počeću da
starim“ ‒ pomislila sam ‒ „I ovo malo lepote što imam zauvek će
da nestane...“
Imala sam trideset i tri godine, i ništa od svoga života. Bila
sam toliko zatrpana obavezama i problemima, da nisam ni primeti-
la da mi je vreme donelo jedru zrelost kojom je odisala čitava moja
pojava. Tek poneki osmehnuti pogled prolaznika koji bi se okrenuo
za mnom podsetio bi me da postojim i drugačija. Onakva kakvu
sebe odavno nisam mogla prepoznati u zamagljenim i umornim
ogledalima sa kojima su se susretale moje oči.
Bila sam toliko umorna i razočarana siromaštvom u kome
sam živela, da sam potpuno zatomila svest o svojoj spoljašnjosti.
Pored svog, živela sam i životom svojih roditelja i brata, noseći na
leđima nemoć i bol što ne mogu da im pomognem onoliko koliko
sam želela. „Nemanja je diplomirao sa desetkom i ništa... Nema
posla za njega... Samo da ne odluči da krene u inostranstvo... Mama
i tata će umreti od tuge za njim...“ ‒ pomislila sam, a sledećeg tre-

22
 ˇ ­da­ci
Car

nutka začuo mi se telefon u torbi. Držeći knjige, počela sam da ba-

lansiram pokušavajući da odgovorim na poziv. Osmehnula sam se
kada sam na displeju videla ime svog školskog druga.
‒ Mina moja ‒ čula sam ga kako viče sa druge strane ‒
Slušaj, dobio sam unapređenje! Vodim tebe i Sanju na večeru!
Sredi se, hoću da mi zavide svi muškarci kada me vide sa vama!
Nasmejala sam se obradovana. Ognjen je i dalje bio lud i
nezreo kao i u osnovnoj školi. Iako je na poslu vrtoglavo napredo-
vao, duboko u sebi ostao je dečak sa kojim sam igrala fudbal ispred
zgrade. I dalje je jurio i menjao devojke, a Sanja i ja smo mu bile
prijateljice koje je ljubomorno čuvao od svojih kolega, ponašajući
se kao brat kome ni jedan muškarac nije dovoljno dobar za njegove
sestre. Radio je u jednoj od najjačih banaka u zemlji, i već je sebi
uspeo da priušti stan i dobar auto. Povremeno sam se viđala sa
njim, uvek se radujući tim susretima. Zato sam i sad požurila kući,
da bih u svom ormaru pronašla nešto u čemu ću pristojno izgledati
te večeri.

‒ Vodim vas u najskuplji restoran u gradu! ‒ uzviknuo je

kad sam ušla u njegov auto. Pasat je pojurio uz škripu guma, a ja
sam se zalepila za sedište.
‒ Ubiće nas jednog dana ‒ progunđala sam poljubivši se sa
Sanjom ‒ Kako si ti?
‒ Smoreno ‒ odgovorila je crvenokosa devojka, radosno me
gledajući ‒ Sviđa mi se ta tvoja haljina, fantastično ti stoji.
‒ Kupila sam je za Novu godinu. Bila je na sniženju, nara-
vno ‒ priznala sam nasmejavši se.
‒ Kao da je to važno ‒ primetila je Sanja uštinuvši me
nežno za obraz ‒ Ti u njoj izgledaš kao boginja.
I meni se dopadalo kako sam izgledala te večeri.
Našminkala sam se malo pažljivije nego obično, i sama uspela
nekako da se isfeniram. Dok sam se spremala, mislila sam rastu-
ženo kako li bi izgledao moj život kad bih svaki dan mogla ovako

23
tamisi

da se obučem. Žudela sam za lepom odećom, koju sam gledala u

izlozima ili na stranicama ženskih časopisa. Zamišljala sam sebe
u skupim kompletima i haljinama, maštajući o cipelama i torbama
koje bi uz njih mogle da se nose.
Moja prijateljica Sanja je sve to imala. Poticala je iz bogate
advokatske porodice, i roditelji su joj kupili stan čim je pošla na
studije. Kada je završila fakultet, ostala je na njemu kao asistent, ne
brinući hoće li joj neki od profesora ponuditi zvezdanu karijeru u
zamenu da mu bude ljubavnica. Zaštićena ugledom i novcem svog
oca, na vreme je doktorirala i sada je čekala da se uprazni mesto na
katedri kako bi mogla da napreduje.
Volela sam Sanju. Pored nje se nikada nisam osećala manje
vrednom, a znajući koliko je pametna i odgovorna, nikada mi na
pamet nije palo da posumnjam da je ono što je do tad postigla bilo
nešto drugo, nego samo plod njenoga rada.
‒ I ti si lepa, kao i uvek ‒ iskreno sam joj rekla zagledavši
se u nju. Tople smeđe oči osmehnuto su me pogledale, a ja sam
znala da uz sebe imam prijateljicu koja me nikad ne bi izneverila.
Posle pola sata vožnje kroz gradsku gužvu, Ognjen je
parkirao auto ispred restorana koji je za tu noć odabrao. Letimičan
pogled koji sam bacila na parking, bio mi je dovoljan da shvatim
kakve ću ljude te večeri videti. Uzdahnula sam nesigurno, pogle-
davši se još jednom pre nego što smo ušli kroz klizeća staklena vra-
ta. Osetivši kako me je Sanja uhvatila za ruku da bi me ohrabrila,
osmehnula sam se utešena i podignute glave pošla za Ognjenom.
Čekao nas je rezervisan sto.
‒ E pa, drage moje, nek crknu dušmani ‒ nasmejao se doma-
ćin podigavši čašu. Mi smo mu nazdravile, pogledavši se ispod oka.
‒ Je li to na poslovnom planu ili onom drugom? ‒ narugala
sam mu se, sluteći da će opet da nas obavesti o nekoj novoj lepotici
na koju je bacio oko.
‒ Ih, znate vi mene ‒ priznao je ponosno ‒ Uvek neka dina-
mika...

24
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Kakva je sad? Plavuša, crnka, udata, razvedena...? ‒ po-

žurivala ga je Sanja, znajući da jedva čeka da nam ispriča.
‒ Ništa od toga ‒ odgovorio je spuštajući zadovoljno čašu
na sto ‒ Šatirana je, devojčurak... Pripravnik kod nas u banci...
‒ Mlada manekenka ‒ nasmejala sam se ‒ Pazi da joj ne
slomiš srce!
‒ Ma, otkud... Slomila ga je ona meni ‒ pravio se lud.
‒ Baš mi tako i izgledaš... Nekako sav slomljen ‒ peckala
ga je Sanja, zavirivši u svoj tanjir ‒ Ne znam kako si mogao da
baciš toliko para za ovog San Pjera. Riba ko riba...
‒ Draga moja, postao sam najmlađi direktor i to treba pro-
slaviti kako treba. A ti, pazi da se ne udaviš nekom koskicom ‒
upozorio je mene ‒ Znam da ti se to već dešavalo.
‒ Zato si i naručio ovo, da možeš da me sahraniš – smejala
sam se, pažljivo prebirajući po mesu ‒ Bolje da sam uzela salatu od
hobotnice, sa njom bih bila sigurna.
‒ Drugi put ćemo hobotnicu ‒ tešio me je ‒ Kad vas, opet
ovde, budem izveo za rođendan.
‒ Ko će dočekati septembar? Sem toga, ko zna koji će
restoran tada biti in ‒ prebacila mu je Sanja ‒ Znaš, ti si užasan
snob. Ovde je sve do bola skupo.
‒ Ćuti i uživaj ‒ branio se on ‒ Počinješ da zvučiš kao moja
majka.
‒ I neka! Teta Jaca je pametna žena. Ne znam na koga si se
ti tako lud umetnuo ‒ dirnula sam ga.
‒ Strašno! Pored vas dve takve, meni neprijatelji nisu ni po-
trebni ‒ požalio se podižući ponovo svoju čašu.
‒ Mislio si na dušmane? ‒ bocnula sam ga, ustavši od stola
da bih otišla do toaleta.
Odmahnuo je rukom, šarajući pogledom po restoranu kao
da traži nekoga.
‒ Idem i ja sa tobom ‒ ponudila se Sanja i pošla za mnom.
Dok smo prolazile pokraj ostalih stolova, trudila sam se

25
tamisi

da ne obraćam pažnju na ljude koji su sedeli. Nije mi se dopadalo

ništa od onoga što sam videla, osećala sam hladnoću i veštačku
nameštenost mesta na kome smo se našli. „Još jedno mesto koje je
trenutno popularno, i koje će vrlo brzo pasti u zaborav samo zato
što nema dušu“ ‒ mislila sam dok smo ulazile u WC. Providni stak-
leni lavaboi su mi još više pojačali osećaj neprijatnosti, i poželela
sam da se što pre sklonimo odatle.
‒ Jesi li primetila kako te je odgledalo ono društvo iz sepa-
rea? ‒ upitala me je Sanja dok smo popravljale šminku.
Nezainteresovano sam odmahnula glavom.
‒ Odavno sam slepa za te stvari. Sem toga, ovde nema
nikoga ko bi meni mogao da bude zanimljiv ‒ priznala sam tiho
‒ Jesi li videla one parkirane džipove i skupe automobile ispred
ulaza? Država se raspada, narod gladuje, a neki se i dalje šepure
svojim bogatstvom... A zna se kako su došli do njega. Muka mi je
od takvih tipova.
‒ Tu je i onaj ministar... Onaj debeli što ne zna da kaže r...
Joj, kako mu beše ime? ‒ mučila se Sanja da se seti.
‒ Misliš na onog lekara što je ministar urbanizma i građe-
vine, ili na onog glumca koji je ministar zdravlja? ‒ narugala sam
se vrativši svoju šminku u torbu ‒ Ni jedan ni drugi ne umeju da
kažu r. Čak mislim da im je to nekakav tajni znak raspoznavanja.
‒ Ne izmišljaj, molim te. Nema takvog ‒ prebacila mi je
prijateljica, a kada je ugledala moju upitno podignutu obrvu i pogled
kojim sam je optužila, pokunjeno je priznala ‒ Dobro, dobro... Svi
su oni takvi.
‒ Jesu, svi su oni takvi, a mi nesretnici živimo u Domano-
vićevom Mrtvom moru, i čekamo da nas nekakav vođa povede u
konačnu provaliju i jednom za uvek završi sa nama ‒ istresla sam
ljutito i uzdahnula duboko.
Sanja me je pogledala sa razumevanjem, i popravivši mi
haljinu koja se malo iskrivila, upitala:
‒ Ništa za Nemanjin posao?

26
 ˇ ­da­ci
Car

Ćutke sam odmahnula glavom. Pogledala sam u svoju pri-

jateljicu i gorko se osmehnula.
‒ A za mamu?
‒ Ništa... Tvoji su jedini koji su nam ponudili novac... Niko
više nema para. Svi su u krizi ‒ prošaputala sam tužno ‒ I ovaj
ludi Ognjen... Tako nemilice troši, ne razmišljajući da će mu sutra
možda zatrebati za ne daj Bože. Nikad ne znaš kad bolest može da
naiđe...
‒ Hajde da izađemo odavde. Baš smo se zadržale ‒ pozvala
je uhvativši me za ruku ‒ Biće sve u redu, videćeš...
Dok smo izlazile iz ženskog toaleta, vrata koja su vodila u
hodnik su se otvorila i Sanja je naletela na muškarca koji se našao
pred njom.
‒ Izvinite, molim Vas ‒ osmehnula se zbunjeno, propustivši
ga da prođe.
‒ Ništa, ja sam kriv ‒ odgovorio je, ovlaš je pogledavši a
onda zastao ugledavši mene. Na licu mu se ukazao iznenađen os-
meh, a zelene oči su me radoznalo odmerile.
‒ Jedva sam vas prepoznao... bez knjiga, naravno...
Pocrvenela sam osetivši kako me gleda. Kao da je uska crna haljina
netragom nestala sa mene, osetila sam se golom i postiđenom pred
muškarcem na kojeg je moja prijateljica zainteresovano pokazivala
obrvama pitajući me Ko ti je on?
‒ Moj prijatelj slavi unapređenje, pa nas je izveo... bez knji-
ga, naravno... ‒ odgovorila sam pokušavajući da sakrijem koliko mi
je neprijatno.
‒ Sutra u šest? Ili ćete prespavati negde gde vam je bliže
poslu?
Iza njegovih leđa mogla sam da vidim opa! izraz na Sanji-
nom licu. Njen radoznali pogled jasno mi je pokazivao da jedva
čeka da ostanemo same kako bi saznala šta ja to imam sa njim.
‒ U šest, svakako... Moram da odem kući kako bih se pres-
vukla ‒ primetila sam, uvređena njegovim pitanjem.

27
tamisi

On se grubo nasmejao odgovoru koji je dobio, i klimnuvši

glavom, dobacio mi podrugljivo:
‒ Doviđenja, onda...
‒ Doviđenja... ‒ odgovorila sam i prošla kraj njega.
‒ Ko je on? ‒ dočekalo me je Sanjino pitanje čim su se vra-
ta zatvorila za nama. Širom otvorenih očiju gledala je u mene, čeka-
jući da čuje odgovor.
‒ Pojma nemam! ‒ priznala sam, odahnuvši kad smo izašle
‒ Srela sam ga nekoliko puta u liftu na poslu, i isekla sam se da me
ne prijavi zato što ostajem u kancelariji i posle završetka radnog vre-
mena.
‒ Čoveče, kako dobro izgleda! Jesi li videla kako te je gle-
dao?
‒ Odvratno! ‒ ispalila sam ljutito ‒ To je tako ponižavajuće!
Sanja se zakikotala neobuzdano.
‒ Što mene nije zatekao u liftu... Ja bih već znala šta bih sa
njim...
‒ E, onda ću ti ga poslati na fakultet, pa ti tamo vidi šta ćeš
sa njim!
Moja prijateljica se i dalje smejala, bacajući pogled preko ra-
mena ka toaletima.
‒ Možda Ognjen zna ko je on ‒ prisetila se ‒ Znaš da je pra-
va muška alapača ‒ ništa mu ne promiče.
Pomireno sam slegnula ramenima:
‒ Ne zanima me ‒ prošaputala sam i dalje uvređena ‒ Taj čo-
vek je monstrum sa velikim m. Niko pristojan ne gleda devojku tako.
‒ De, de ‒ smirivala me je Sanja ‒ Ipak bi bilo dobro da
saznamo.
Čim smo sele za sto, zaokupila je Ognjena:
‒ Slušaj: sad će jedan strašno dobar mačor da izađe iz toa-
leta i da se vrati ovamo. ´Ajde baci pogled i vidi da li znaš ko je.
‒ A kako izgleda? ‒ interesovao se ovaj, predosećajući
nekakvu akciju.

28
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Visok je i prosed... Onako, ima oko četrdeset i nešto... Ma

tip je boli glava. Skontaćeš čim ga vidiš.
‒ Ima bež odelo i tamnozelenu košulju? ‒ iznenadio se naš
prijatelj.
‒ Da, da... Taj je!
Ognjen nas je začuđeno pogledao.
– Pa zar vi ne znate ko je on?... Mina?
Pogledala sam ga zbunjeno i odmahnula glavom.
‒ To je Petar Dimitrijević. On je vlasnik IBS-a.
Pao mi je mrak na oči.

29
 IV

Ako sam išta na svetu mrzela, to su bili muškarci koji na

ženu gledaju kao na ženku. Sebično bi nam amputirali sve ono što
nam je od Boga dano, i umesto u oči gledali bi nas u dekolte dok
razgovaraju sa nama. Nekada mi je to i prijalo, ali davno, u doba
dok sam tek postajala devojka svesna svoga tela. Sada, to je bila
smrtna uvreda koja je zahtevala najstrožu kaznu. Izbrisati takvog
drznika sa spiska živih koji mogu da vam priđu i progovore sa
vama, bilo je najbolje rešenje. U ovom slučaju, značilo je izbaciti
lift iz upotrebe i krenuti u osvajanje stepeništa. Vlasnik firme u
kojoj sam radila nije bio muškarac kojeg bih smela drugačije da
odstrelim. Bila sam isuviše zavisna od plate koju sam dobijala da
bih rizikovala da je izgubim.
U početku mi je bilo zaista teško. Knjige koje sam vukla sa
sobom bile su teret dostojan bilder-majstora. Ulazila sam u kancela-
riju zadihana i preznojana, rušeći se na stolicu i grabeći vazduh koji
mi je nedostajao. Ali, posle mesec dana upornog torturisanja mojih
mišića i pluća, nekako sam se navikla, uspevši konačno da uskla-
dim brzinu penjanja sa brzinom disanja. Posle toga, sve je izgledalo
mnogo lakše.
„Vladar iz senke... Jedan od nekoliko njih u Srbiji... Kloni ga
se“ ‒ sećala sam se Ognjenovog upozorenja ‒ „Postoje stvari koje
pouzdano znam o njemu, i o čemu ne smem da govorim... I postoji

31
tamisi

ono što se priča. Ni jedno ni drugo mi se ne sviđa... Kažu da žene

troši kao papirne maramice. Ni sa jednom nije viđen duže od mesec
dana. Priča se da je direktorica moje banke poludela za njim, a kad
ju je otkačio, morala je da uzme bolovanje da bi se povratila“
„Bože sačuvaj!“ ‒ Sanja ga je zaprepašćeno slušala ‒ „Šta
je bilo sa njom?“
„Patila je neko vreme, i bogami, dobro je oslabila... Na kraju
se utešila sa jednim starijim gospodinom... dobrostojećim“ ‒ nasme-
jao se Ognjen ‒ „A Dimitrijevića je pronašla nova lepotica. Šta će
čovek, ima para da ne zna šta će sa njima, a i dobro izgleda... Kažu
da je naš najpoželjniji neženja. Eh, da mi je samo jedan dan da pro-
vedem u njegovoj koži!“
Oduvek sam se ježila takvih priča. I tih žena koje nasrću na
bogate muškarce. Postavile su novac kao osnovno merilo vrednosti,
a svoj izgled koriste kao ulaznicu u svet onih koji ga imaju. Jadno ‒
dok jedni kupuju a drugi se prodaju, ja se naivno pitam gde je nestala
ljubav.

Moje pentranje stepenicama, osim što mi je pomoglo da

izbegnem susret kojeg sam se plašila, donelo je još jednu dobru
stvar. Butine i guza su mi opet očvrsnuli, a salo koje je počelo da
mi se taloži na bokovima i stomaku ‒ istopilo se. Osećala sam
svaki mišić svojih nogu, i bila sam zadovoljna kada sam uspela da
uđem u dvadeset osmicu i zakopčam je bez mučenja. Ponovo sam
se uvukla u uske farmerice, sa uživanjem gledajući kako mi stoje.
Vreme kao da mi se vratilo unazad, vodeći me u sećanje na neke
srećnije dane.
„Mina, pozdravio te je moj brat“ ‒ rekla mi je, zadihano
dotrčavši do mene, jedna devojčica iz drugog razreda ‒ „Pitao je da
li bi izašla sa njim u bioskop večeras.“
„Neka me sam to pita, pa ću mu odgovoriti“ ‒ nasmejala
sam se tad, rastući od zadovoljstva što su sve moje drugarice mogle
to da čuju.

32
 ˇ ­da­ci
Car

„Pa... ne znam da li ima tvoj broj telefona“ ‒ zbunila se ona.

Praveći se da sam nezainteresovana, slegnula sam ramenima:
‒ „Nije klinac, neka se snađe“
Vukašin Andrejević je bio plivač, plavokos i lep, najzgo-
dniji momak naše gimnazije. Sve devojčice su uzdisale kada bi on
prošao, a ja sam maštala da se jednog dana udam za njega.
Odmahnula sam rukom, oteravši sećanja koja su me goli-
cala. „Dvanaest godina je prošlo od tad... A deset od kada je otišao
za Ameriku... Ko zna šta je bilo sa njim...“
Zagledala sam se u ekran mog kompjutera. Slova su mi
skakutala, a ja sam gubila koncentraciju. „Sva sreća pa sam posao
za danas završila. Ne mogu više da sedim zatvorena, proleće me
zove...“
Moje omiljeno godišnje doba bilo je na izmaku. Maj se kra-
ljevski raskrilio nad gradom i njegovim parkovima, mirišući moć-
nom ljubavnom pesmom, koja je budila sva moja čula. Bagrem i lipa
su me mamili, puneći mi pluća rajskim sokovima kojih sam bila
željna čitave zime. Bežala sam u senke ispod drveća, izbacujući iz
sebe sve otrove koje sam gutala sa prepunih ulica. Sanjala sam neki
svoj zeleni zid kojim bih se opasala umorna od svakodnevne gužve
i galame kroz koju sam prolazila. Želela sam da se sakrijem od svih
tih ljudi koji su besomučno žurili, ne primećujući raskošni zamah
prirode koja je bujala. Stidela sam se njihovog slepila.
„Bože, kako mrzim ovaj sivi teški grad... I kako žalim ove navijene
robote koji se kotrljaju na točkovima svojih karijera...“‒ mislila sam
koračajući usporeno ka autobuskoj stanici.
Još jedan dan je ostajao iza mene, ne donoseći mi ništa novo
ni drugačije. I to je bio sav moj život, nosio ga đavo.

Kao da me je čuo, to je baš i uradio. Te noći sanjala sam da

mi je mama umrla. Probudila sam se ugušena jecajima. Još uvek je
bio mrak, ali ja više nisam imala hrabrosti da se ponovo uspavam.
Ustala sam, nervozno šetajući po maloj sobi. Tri puta četiri baš i nije

33
tamisi

prostor koji može da vam pruži utehu kad ste pritisnuti strahom i
zlom slutnjom. Nisam znala šta ću sa sobom, pa sam, upalivši svetlo,
nervozno dohvatila neseser i počela da se šminkam. Iz ogledala su
me gledala umorne i prestrašene oči. Sakrila sam tamne kolutove ko-
rektorom a onda osenčila kapke bojom šljive. Da nisam bila toliko
tužna, možda bih sebi i bila lepa. Ovako, izgubljeno sam gledala svo-
je lice, ne prepoznajući ga. Pitala sam se ko sam ja, i čime sam zaslu-
žila beznađe i bedu koja me je pritisnula. Činilo mi se da je izvan
okvira u kome je počivao odraz moga unutrašnjeg bića nekakav za-
branjen svet u koji nikako ne mogu da uđem. Poražena, uzdahnula
sam i ustala krenuvši ka ormanu. Tu su bili dokazi mog nepostojanja.
Bela košulja koju nikad nisam obukla, jer mi se činila suviše svečana
za dan koji bi bio preda mnom, i uske crne pantalone visokog struka
koje su otkrivale savršenu liniju moga tela, kojeg sam se plašila kao
nevolje koja vreba. Odricala sam se sebe, plašeći se onog što jesam.
Suza mi je skliznula niz obraz, preteći da mi razmaže šminku. „Sve
će proći...“‒ drhtala sam oblačeći se ‒ „A ja ću ostati željna života i
ljubavi.“
Tog trenutka bila sam spremna da bacim rukavicu u lice
starome lopovu. „Uzmi me i slomi. Ja više nisam ja, i neću da
se brinem. Neka bude ono što ne može...“ Izašla sam iz stana ne
pogledavši u ogledalu kako izgledam u onome što sam ipak smogla
hrabrosti da obučem.

Kada me je tog jutra pozvala sekretarica da tačno u 15
časova dođem u kancelariju generalnog direktora, pozlilo mi je.
„Šta li ću mu ja?“ ‒ upitala sam se zabrinuto. Taj debeljuškasti
ćelavi gospodin nije bio društvo koje sam želela.
Proverila sam da li su mi zakopčana sva dugmad košulje, i
nervozno uzdahnuvši krenula u lift. Osmi sprat je bio suviše daleko
da bih se usudila da mu prkosim, a strah da ću sresti Petra ostao je
negde iza mene.

34
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Uđite, gospodin Vas čeka ‒ rekla mi je lepa žena tamno-

ljubičaste kose, zatreptavši svojim veštačkim trepavicama. „Kako
li uspeva da to nosi na očima?“ ‒ pomislila sam ljubomorno, i
pokucavši na vrata, pritisnula kvaku.
U trenutku kad sam ušla, zaslepelo me je sunce koje je uda-
ralo kroz prozor. Okrenula sam glavu, zažmurivši na trenutak, i pre
nego što sam otvorila oči, znala sam koga ću ugledati. Miris koji ga
je otkrio učinio je da moja nervoza poraste do ušiju. Osetila sam vre-
linu u obrazima, a mučnina koja me je ispunila, pretila je da me obori.
‒ Jeste li završili svoj posao za danas? ‒ začula sam težak
stakleni glas iza sebe.
Okrenula sam se gutajući strah. Nisam bila spremna za nje-
gov pogled, ma kakav on bio.
‒ Jesam ‒ prošaputala sam zatreptavši dok su mi se oči bu-
dile iz sunčanog slepila.
‒ Sedite ‒ ponudio me je ‒ Želim da razgovaram sa Vama.
„Ja ne želim“ ‒ pobunila sam se u sebi ‒ „Ne želim da budem
ovde sa tobom, ne želim da čujem tvoj sekući glas, niti da vidim te
goruće zelene oči!“
Blješteće crnilo se povuklo, otkrivajući predamnom muškarca
od kojeg sam se krila protekla dva meseca. Gledala sam kroz njega,
uplašena onoga što bih mogla videti. Odjednom, učinilo mi se da iza
njega prolazi povorka providnih lepotica, zanosno osmehnutih i zagle-
danih u moje grudi. Postiđena, prekrstila sam ruke sakrivši ih. Osetila
sam da mi bradavice bride bolno probuđene. Požurila sam da se spus-
tim u ponuđenu fotelju, složivši noge jednu preko druge. Ćutala sam
neprijatnost koja me je gušila.
‒ Ovo je Vaš dosije ‒ rekao je pokazavši debeli snop papira
sklopljen u fasciklu koja je ležala na stolu pred njim ‒ Želeo sam da
Vas upoznam.
Vazduh koji sam udahnula odjednom se rasprsnuo u mojim
plućima režućim bolom. Zakovala sam svoj pogled u tamne korice
koje su me skrivale. Usne su mi se rasklopile pitanjem:

35
tamisi

‒ Zašto?
Izletelo je iz mene uplašeno, otkrivajući ono što nisam že-
lela da se vidi.
‒ Da bih znao šta ću sa Vama ‒ odgovorio je jednostavno,
rasklopivši stranice kao da lista jelovnik.
Izbezumljeno sam ga pogledala. „Šta hoćeš od mene?“ ‒ za-
vapila sam, osećajući da mi se ruke lede.
‒ Vaše opredeljenje je književnost, a ne jezik, zar ne? ‒ upi-
tao je podigavši pogled sa papira.
Klimnula sam glavom, ne shvatajući gde to vodi.
‒ Ne želim da više radite u mojoj firmi ‒ kratko je rekao
presekavši me pogledom.
Zatreptala sam odbijajući da poverujem njegovim rečima.
„Ne...“ ‒ zacvilela sam zadrhtavši ‒ „Nije to izgovorio...“ Tražila
sam pogledom nešto što bi mi reklo da je sve to varka. „Ja nisam
ovde...“ ‒ odjekivalo je u meni.
Ćutao je nekoliko trenutaka, kao dželat koji uživa u muče-
nju svoje žrtve. Njegove snažne muške šake spustile su se na otvo-
rene stranice, dodirnuvši ih nežno kao da su ženske grudi.
‒ Uskoro će biti upražnjeno mesto na fakultetu u S. Asis-
tentica koja godinama razvlači svoj doktorat moraće da ode. Istekli
su joj svi mogući rokovi, i ja sam izrazio želju da je sklone odatle.
Taj će Vam posao mnogo više odgovarati nego ovaj koji sad radite.
Ledena jeza koja mi se do maločas spuštala niz leđa
pretvorila se u užarenu vatru, koja me je gutala. Od šoka nisam
mogla ni da se pomerim. Buljila sam u njega, osećajući kako mi se
oči pune suzama.
„Šta mi to radiš?“ ‒ jecala sam ‒ „Otkrivaš moje najtajnije
snove, dotičeš ih svojim uobraženim rečima kao da imaš prava
do rovariš po mojoj duši.“ Mrzela sam ga! O Bože, kako sam ga
mrzela što se usudio da dirne u moju skrivenu želju. Nisam mogla
da sakrijem ono što sam osećala. Prezir prema tom čoveku koji je
sedeo tako nadmoćan predamnom, zagledan u nešto što je nazvao

36
 ˇ ­da­ci
Car

mojim dosijeom, izvirala mi je iz svake kapi tela mešajući se sa

znojem koji me je oblivao.
‒ Zašto? ‒ ponovila sam osetivši kako mi se otrov slio niz
jezik.
Mora da ga je osetio, čim me je pogledao s podsmehom.
‒ Zar ga ne želiš? ‒ upitao je muklo.
Plašila sam se onoga što sam morala reći, ali nisam imala gde.
‒ Želim ‒ prošaputala sam gutajući gorčinu priznanja, a
onda iskreno dodala ‒ Ali ga ne zaslužujem.
‒ Zašto? ‒ upitao je iskrivivši usne u izraz poruge.
Pogledala sam ga prkosno.
‒ Zato što postoji toliko pametnijih i talentovanijih ljudi od
mene koji bi taj posao mnogo bolje radili.
‒ Ali isto tako postoje i oni koji su manje vredni od tebe, pa
ipak rade na fakultetu ‒ primetio je iznenađen mojim odbijanjem.
‒ Znam... ‒ priznala sam setivši se nekih svojih koleginica,
profesora i asistenata ‒ Valjda imam pravo da se razlikujem od tih
stričevića, važnih kćeri i ljubavnica.
– Pa vidiš da se razlikuješ ‒ nasmejao se ‒ Ti si previše
samokritična. Doktoriraj na vreme, i biće sve u redu. Potreban ti je
posao, zar ne?
‒ Dobar mi je i ovaj koji već imam. Ne želim ništa više ‒
odgovorila sam osećajući kipući bes u sebi. Mrzela sam taj pogled
svemoći koji me je sekao do samih kostiju mog bića, skidajući sloj
po sloj dok me nije potpuno razgoleo.
‒ Zaboravila si... Više ga nemaš ‒ podsetio me je ledeno os-
mehnut.
‒ Ali, zašto? ‒ izgubila sam strpljenje, iznervirana njegovim
rečima, koje su me uporno peckale ‒ Zar niste zadovoljni onim što
sam radila?
‒ Uopšte nije važno šta si radila, već ono što ja hoću da ra-
diš. Čeka te posao na fakultetu, i to je gotovo ‒ progovorio je muklo.
Zidovi su zadrhtali od njegovog glasa, a i ja sa njima.

37
tamisi

‒ Zašto? ‒ ponovila sam pitanje koje je uporno odjekivalo u

meni.
‒ Zato što... želim da ti dam sve ono što ti je potrebno ‒ re-
kao je ne menjajući ton.
Stisnula sam rukohvat fotelje, zarivši nokte u njega. Osetila
sam bol koja mi se penjala uz lakat do ramena, rasipajući se u vruće
blještavilo.
‒ A šta je to? ‒ upitala sam goreći od muke.
‒ Lečenje za tvoje roditelje, operacija za majku, posao za bra-
ta koji razmišlja o odlasku u inostranstvo... Porodica ti se raspada, a
ja mogu da je spasim...
„Mama... Nemanja...“ ‒ zatutnjalo je u meni povređenom
srdžbom. Nisam mogla da dišem od odjeka sopstvenog straha zbog
najdražih.
‒ Zašto ja? ‒ prošaputala sam gušeći se.
‒ Pođi sa mnom ‒ rekao je, i sklopivši korice tame ustao od
stola.
Jedva sam se podigla iz fotelje, uplašena da ću posrnuti pod
teretom onoga što je natovario na mene. Hodala sam tuđim drvenim
nogama, osećajući bol od svakog koraka koji sam napravila. Išla sam
za njegovim otrovnim mirisom koji se uvukao u mene, zarobivši me
drhtanjem i strepnjom. Nisam znala kuda me vodi, slepo sam baulja-
la po tragu koji je ostavljao za sobom, zarobljena željom da sačuvam
one koje volim.
Dvadeset minuta nakon što smo izašli iz podzemne garaže,
dovezao nas je do raskošne zgrade ograđene visokim kamenim zi-
dom. Kada je pritisnuo dugme na plastičnom privesku svog ključa za
automobil, otvorila se klizeća kapija kroz koju smo ušli u dvorište. Sa
bočne strane zgrade se nalazio ulaz u autolift kojim smo se spustili
do garažnog nivoa. Izašli smo iz auta, i pošli ka liftu koji nas je odve-
zao do poslednjeg sprata. U ruci je imao karticu koja je otvarala vrata.
‒ Zgrada je maksimalno obezbeđena ‒ objasnio mi je dola-
zeći do masivnih drvenih vrata ‒ Na svakom spratu su po dva stana

38
 ˇ ­da­ci
Car

odvojena različitim ulazima i sopstvenim hodnicima. Lift se nikad

ne otvara ako je neko već u njemu.
„Ovde te nikad ne bih srela“ ‒ pomislila sam zlovoljno, skla-
njajući svoj pogled od njegovog. I dalje sam bila omamljena miri-
som koji je ostajao iza njega, ne shvatajući kako ne mogu da ga mr-
zim kao i sve ostalo na njemu. Taj miris me je slepeo, tupeći ošticu
mog gneva. Gutala sam ga gladno ne mogavši da se obuzdam. Pre-
davala sam mu se kao nečemu bliskom i poznatom, što mi je ulivalo
poverenje i rađalo moj mir. Bežeći od njegove opasne zavodljivosti,
ponovo sam potražila čoveka koji me je vređao svojim pogledom i
glasom. Pošla sam za njim kroz otvorena vrata, uronivši u prostor
koji me je istog trenutka potopio svojom lepotom.
U prvom momentu nisam mogla da shvatim gde se nalazim.
Potpuno sam se rasplinula po toplim zidovima i mekim oblicima na-
meštaja, koji su upili sav moj bes i strah. Prostrani prozori i staklena
vrata prosipali su pogled na grad koji se sklupčao u svom pulsiraju-
ćem sivilu, pijući tamnu reku koja se pružila ispod njega. Obeznanje-
na, prislonila sam dlanove na staklo, upijajući njegovu poslepodnevnu
toplotu. Nisam mogla da utišam zadovoljstvo koje me je preplavilo.
Izviralo je iz mene u mlazevima, rasipajući se sa toplim zracima sun-
ca koje me je pojilo. Tišina je bila svuda oko mene, duboka i laka, tako
čudno strana za grad koji nisam volela. Kao da sam se našla u stakle-
nom zvonu, odsečena od svega ružnog što me je bolelo.
‒ Želim da se preseliš ovde ‒ njegov oštar glas je zaparao
tišinu, cepajući mi sluh.
Pogledala sam ga umorno, uspavana lepotom koja me je
okruživala. Nisam imala snage ni da pitam. Moje misli, reči i ruke
bile su vezane.
‒ Večeras ćeš razgovarati sa doktorom koji će operisati tvoju
majku. Objasniće ti kako ćeš je pripremiti za dolazak u bolnicu. A
Nemanja, tvoj brat, od ponedeljka počinje da radi. Sutra će ga poz-
vati na razgovor.

39
tamisi

Okrenula sam mu leđa ponovo potraživši Dunav. „Ti odu-

vek i sve znaš...“ ‒ pomislila sam pomireno ‒ „Voda nosi i pere
dušu... Valjda će i moju“
‒ Šta da kažem roditeljima? ‒ pomislila sam naglas,
osećajući kako mi se tama sliva niz leđa. Bio je to njegov pogled
koji mi je pio telo. Stresla sam se kad mi je spustio ruku na struk i
privukao me sebi.
‒ Reci da si dobila sedmicu na lotou ‒ nasmejao se grubo,
sklanjajući moju ruku sa svoje kad sam pokušala da zaustavim
dodir kojim me je vređao ‒ Petsto hiljada evra biće dovoljno da
opravdaš operaciju, ovaj stan, auto i posao za tebe i brata...
„Zar toliko vredim?“ ‒ upitala sam se s bolom ‒ „I... da li je
to mnogo ili malo?“
Dahom mi je sekao vrat, i kad mi se učinilo da je sva moja
snaga istekla iz mene, iznenada se odmakao i okrenuvši me grubo
sebi, pogledao me tako da sam ponovo zadrhtala od straha.
‒ Od sutra nemoj dolaziti u kancelariju. Biće ti otvoren
godišnji odmor. Iskoristi to da se preseliš pre nego što ti operišu
majku. Kad operacija bude gotova, doći ću kod tebe... A ti ćeš me
čekati, onako kako ja to budem želeo...

40
 ˇ ­da­ci
Car

Nisam više ni znala da li se to stidim ili žalim sebe. Brata

nisam mogla da slažem, ali mu nisam rekla ni istinu, tražeći da mi
se zakune da me nikad neće pitati odakle. Zajedno smo se pripre-
mili kako da u petak odglumimo bezumnu radost, a onda zamolili
roditelje da nikome ne pričaju o tome.
‒ Živimo u opasnom vremenu. Nije dobro da iko zna. Reći
ćemo da je Mina dobila kredit preko firme i da smo time platili ope-
raciju ‒ objašnjavao im je Nemanja.
Njegovo zaposlenje i volšebno pojavljivanje novca u trenutku
kada je bilo najpotrebnije, potpuno su ih smeli, tako da im je pro-
ma-klo da primete i začude se kako sam brzo pronašla stan i prese-
lila se.
‒ Sine moj, oduvek sam znao da si ti moja sreća, ali nije mi
na pamet padalo da možeš ovoliko srećna i sama da budeš. Sada
mogu i da umrem znajući da će moja deca ostati ovde, srećna i
zbrinuta.
Dragi tata... Da je samo znao koliko je daleko od istine.
Nesrećna i zabrinuta, prodala sam dušu đavolu i sada sam čekala da
orao sleti i počne da mi kljuje džigericu. „Barem će oni biti mirni“
‒ tešila sam sebe dok sam pakovala mamine stvari za bolnicu. Nov
tojota auris čekao me je ispred zgrade da se vratim u Beograd. „Po
mamu će sutra doći ambulantno vozilo, a ja ću je sačekati u bolnici

41
tamisi

da joj pomognem da se smesti. Nemanja će poći sa njom, a tata će

ostati da joj zaliva cveće i čuva kuću dok se ne vrati. On nema snage
da se odvoji od kućnog praga. I mamin odlazak mu je previše“ ‒ pre-
slišavala sam se milujući mamine stvari.
Plašila sam se onog što dolazi. Noć pred operaciju Nemanja
i ja smo proveli u neprekidnoj molitvi, a kada je svanulo, požurili
smo da joj budemo blizu. Nismo mogli da je vidimo. Sedeli smo u
bolničkom krugu, ispijali kafu za kafom, gutali cigarete nemilice i
čekali...
Tek predveče, kad su nam javili da je sve gotovo i da mama
spava, zaplakala sam, puštajući da suze odnesu sav strah koji je ku-
ljao u meni. „Bože, hvala ti...“ ‒ jecala sam tiho u taksiju, dok me je
Nemanja umorno držao uz sebe. Neprospavana noć i težak dan osta-
li su za nama kao otrovna magla iz koje smo tek izašli. Oboje smo
žudeli za snom koji će nas osloboditi onoga što smo želeli što pre da
zaboravimo.

Dve nedelje od mamine operacije, sedela sam u njenoj sobi
mazeći joj ruku.
‒ Sutra moram za Beograd. Uskoro će mi ispiti, moram da
se spremim.
‒ Idi ‒ nežno me je gledala umornim očima ‒ Sada sam
dobro... Tata i Nemanja će se brinuti o meni. Mogu njih dvojica da
me paze. Ti si dovoljno uradila, divna moja Mina.
Grlo mi se steglo bolom. Bilo mi je teško takvu da je osta-
vim, ali morala sam da odem. Vreme maženja je prošlo, obaveze su
me čekale. Još dve odvojene gomile pročitanih knjiga delile su me
od početka rada na tezi. Samo malo, i pesnik Jovan Ivanović Gorski
i ja postaćemo jedna sebična misao.

Nisam znala kako mi prolazi vreme ‒ dan, nedelja, jedan
ispit, pa drugi... Tek onda je sve stalo i srušilo se umorno. Stajala
sam nema kraj prozora želeći da vidim reku koja vijuga. Umesto nje

42
 ˇ ­da­ci
Car

u mraku je blještao grad obasjan bezimenim uličnim svetiljkama,

čineći me još usamljenijom nego što sam bila.
Sanju dugo nisam videla. Krila sam se od nje, ćuteći joj svoju
sramotu. „Ništa me ne pitaj. Kad budem smogla snage, pričaću ti.
Sada, samo molim Boga da mami bude dobro... A posle, videćemo...“
Ona je strpljivo čekala.
‒ Vreme je da je pozovem ‒ rekla sam naglas kao da se pra-
vdam zidovima, a onda sam se zavukla u svoju radnu sobu i držeći
ljubomorno telefon, kao da Sanju želim da sakrijem od onoga što
jesam, pozvala sam je da mi dođe.
‒ Sačekaću te ispred zgrade ‒ prošaputala sam spremajući
se da otkrijem prvu istinu o svojoj priči.
‒ Jesi li ti to dobila sedmicu na lotou? ‒ upitala me je kad
smo se liftom popele do stana ‒ Odakle ti novac za stanarinu?
Kvadrat u ovoj zgradi sigurno nije manje od četiri hiljade.
‒ Toliko? ‒ zgranuto sam je pogledala.
Raširila je ruke, zbunjeno me pogledavši:
‒ Pa... Koliko ga ti plaćaš?
Odmahnula sam glavom i teško priznala:
‒ Ne plaćam... Molim te, obećaj mi da nikome nećeš reći, ni
tvojim roditeljima ni Ognjenu... Nikome...
‒ Obećavam, draga... Niko od mene neće čuti, nikada...
Dok mi je stid kapao iz ušiju, pričala sam prijateljici ono što
nikada nije sanjala da će čuti. Gledala me je širom otvorenih očiju,
mičući usne kao da će nešto da upita, a ipak ostajala nema. Kada
sam konačno ućutala, gusta tišina se spustila između nas. Oborila
sam pogled, nemoćna da se nosim sa njenom ćutnjom. Prolazili su
prazni minuti, ispunjeni mojom sramotom. „Prodala sam se“ ‒
odjekivalo mi je kroz zagubljene lavirinte misli ‒ „Ovaj stan i auto
u garaži su moj žig. To ne mogu da obrišem“.
‒ Spasila si majku ‒ najzad je prošaputala Sanja ‒ Jedino o
tome misli... Sve ovo je nebitna priča koju ćemo složiti nekako... Ta
sedmica na lotou mogla bi da prođe... Dešava se...

43
tamisi

Podigla sam pogled ka njoj i uronila u topli sjaj njenih očiju.

‒ Mina moja, kako se život surovo igra sa tobom ‒ rekla je
dodirnuvši mi ruku. Upila sam njenu toplinu, radujući se glasu kojim
je razbila težak pokrov tišine, koji se spustio na nas.
‒ Šta ćeš sad?
‒ Ništa... Čekaću da dođe...

Čekala sam svoju kaznu u tišini rajskog zatvora koji mi je
poklonio. Umesto da me vređa, lepota prostora u kome sam se obrela,
lečila je moju sramotu. Plašila sam se trenutka koji će doći, lepeći na
sebe pločice laži koje sam iskivala. „Ja nisam ja, i ovo telo pripada ne-
kome drugome... Ne osećam i ne postojim... Samo su mir i tišina jedi-
no što me čini stvarnom... Ja sam bezimena senka prošlosti... Sutra mi
je zakopano pustinjskim peskom... Čekaću dok ga vetar oduva...“
Svake večeri, gadeći se, gutala sam anti-bebi pilulu. On je
tražio to od mene. Samo jedan telefonski poziv, koji mi je pokopao
dan, a mene učinio svesnom da sam rob njegove sebične igre.
„Ognjen je rekao da troši žene kao papirne maramice...
Koliko će proći dok mene ne oslobodi? I kako ću ikada da mu vratim
ovaj dug?“
Na posao više nisam odlazila. Prošao je mesec, i moj godi-
šnji odmor. Jun se čežnjom prosuo na grad, sluteći toplim noćima i
slatkom glađu ispunjenom njime. Zatvorila sam se u svoj svet, uro-
nivši u Gorskog i njegovu poeziju. Mračni soneti krfskog stradanja
postali su moja jedina stvarnost. Zaustavila sam vreme, zaključavši
teška drvena vrata za sobom. Tamo negde, iza staklenih zidova pro-
zora, neki ljudi su voleli i tugovali, a ja sam bila okovana strahom i
mržnjom koja me je potpuno obuzela.
‒ Mina Jakovljević? ‒ začula sam kroz slušalicu interfona ‒
Imam paket za Vas. Možete li da siđete?
Moj kratak nečitak potpis. Slova su mi izmakla kao da su
tuđa i u rukama mi se našla lagana kartonska kutija bogatih boja.
Sedela sam na krevetu ne usuđujući se da je otvorim. Prolazili su

44
 ˇ ­da­ci
Car

sati, i kada sam konačno smogla snage da je otklopim, pozlilo mi je.

Parfem i crna svilena spavaćica. Čekaj me sa ovim na sebi, večeras.
Sam ću ući.
Pobegla sam u kupatilo, i napunila kadu vrelom vodom.
Trebalo je skinuti kožu sa sebe, uništiti čulo dodira koje će biti sve-
dok predstojeće noći. „Ja ne postojim... Ovo telo je samo trošni ćup
moje duše... Proći će...“
Nisam gledala na sat, nisam ni čula njegove izdajničke otku-
caje. Videla sam samo da se spušta mrak, a providni zidovi postali
su crni i preteći. Srce je zatutnjalo užasnuto, zatopivši mi sluh. Sta-
jala sam kraj prozora, leđima okrenuta krevetu. Nisam smela da se
okrenem, znajući da ću u njemu videti svoju postiđenu golotinju.
Drhtava i gluva, čekala sam ono što se ne čeka. Vreme je i dalje sta-
jalo. „Noćas su me pohodili mrtvi, nova groblja i vekovi stari; prila-
zili meni kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari... Noćas su me poho-
dila mora, sva usahla, bez vala i pene, mrtav vetar duvao je s gora,
trudio se svemir da pokrene...“1‒ odjekivalo je hodnicima moje sve-
sti kao samrtna pesma.

Nisam čula kada je ušao, bat njegovih koraka bio je nečujan
za mene. Tek me je miris prenuo, kazujući da je tu. Razlio se sobom,
uvlačeći se u pore moje gole kože i dražeći mi strah. Ćutala sam i da-
lje zagledana u osvetljenu noć koja se prostirala pred mojom dušom.
U svilenoj spavaćici i obeležena parfemom koji je on izabrao, ličila
sam sebi na porcelansku lutku ostavljenu na ivici police. Trebalo je
samo da me dodirne i ja bih se srušila, razbivši se u hiljade komadića.
On to nije želeo. Tražio je nešto više ‒ moj pogled i dodir.
Ćutao je stojeći kraj mene, i puštao da me tišina guši. Dok sam
imala snage, pravila sam se da nije tu, a onda, kada su brane mog
očaja popustile, skliznula sam pogledom do njega. Držao je prekrš-
tene ruke na grudima, gužvajući sivu košulju koju je imao na sebi.

1 Nirvana, Vladislav Petković Dis

45
tamisi

Osetivši da sam ga okrznula svojim prisustvom, okrenuo se ka mom

licu.
‒ Otkopčaj mi košulju ‒ zatražio je glasom od kojeg sam se
stresla. Spustio je ruke niz telo, čekajući da mu priđem. Koraknula
sam obnevidela i dodirnula mu grudi kao da su kamen. U sopstve-
nom mraku pipala sam dugmad, otkopčavajući jedno za drugim i
ne trudeći se nimalo da sakrijem svoje drhtanje.
‒ Sad je svuci sa mene ‒ rekao je kad sam otkopčala i pos-
lednje.
Moje ruke su same poslušale. Pitala sam se čije su kad me
tako olako izdaju. Sivo je skliznulo sa njegovih ramena, otkrivajući
snažno muško telo, koje me je odbilo svojom lepotom. Izmakla sam
se, uplašena onim što je pogled na njega probudio u meni. Nisam stigla
ni da udahnem od iznenađenja, a on je prišao spuštajući mi ruke na
ramena. Niz leđa su mi se prosula topla zrnca strepnje. Osetila sam
kako prste zavlači pod bretele spavaćice, i obuhvativši ih spušta se ka
mojim grudima. Zažmurila sam nemoćna da zaustavim buđenje svog
tela. Drhtala sam postiđena mrzeći sebe i želju koja mi se rađala u dnu
stomaka. Miris koji me je trovao lomio mi je otpor, i pre nego što sam
stigla da sklonim pogled sa njegovih ramena, osetila sam snažni trzaj
ruku koje su raspolovile spavaćicu, ostavivši me potpuno golu pred
njegovim očima.
Jeknula sam preplašeno, osetivši tešku nabujalost grudi koje
su pretile da se rastoče pred njegovim pogledom. Podigla sam ruke
da bi ih zaklonila, ali pre nego što sam dodirnula svoje telo, ostaci
spavaćice koja je visila na meni su se zategli, i ja sam se našla vezana
pred njim.
‒ Šta to radiš? ‒ izletelo mi je u strahu. Sa njegovog lica
se slivala preteća želja, a ja sam ostala nema pred njom. Slomljena
izdajom svoga tela i njegovom muškom snagom, skopila sam oči,
umorno se predavši onome što me je plašilo.
Nisam želela da ga gledam, i dok je rukama budio moju
kožu i dahom mi toplo klizio niz vrat, okretala sam glavu od njega,

46
 ˇ ­da­ci
Car

ponižena onim što sam osećala. Ženka u meni je žudela, rasipajući

se u toplim naborima posteljine koja se gužvala pod mojim leđima.
Osećala sam kako curi iz mene, napuštajući moju svest i mržnju,
predajući se pitomo dodiru kojeg je odavno bila gladna. Meseci i
godine samoće, teškog robijanja između briga i straha kojim su bili
ispunjeni moji dani, držali su je ućutkanu i svezanu pred onim što
nije bilo njeno.
Sada je dočekala da probuđena i iskidana iz mog tela, potraži
onog koji ju je zvao dodirom. Gutala sam suze, povređena više sop-
stvenom izdajom nego njegovim milovanjem. A kada su njegove
ruke osušile moje usne i zabridele mi prste na stopalima, znala sam
da ću utonuti u mrak. Moj razum je popustio pred nagonom žednog
tela i muškarac kojeg sam tog dana čekala u grču mržnje i besa, znao
je da me je pobedio.
Tek kada mi je njegovo ravnomerno disanje reklo da je zas-
pao, iskrala sam se iz kreveta i pošla ka kupatilu. Upalila sam svetlo
i sa gađenjem pogledala svoj lik u ogledalu. Usne su mi i dalje bile
natečene i teške, a pogled mutan i tuđ.
„Ostala si gladna“ ‒ nasmejala sam se sebi ‒ „Uzeo te je
sebično i grubo, pazeći tek da te ne zaboli... I to je sve što ti je dao...
To i glad koju je probudio u tebi... Sad se ponosi svojom izdajom, jer
si me predala jednom... potrošaču ženskih tela... Uživaj sad u onome
što nudi, a ne daje, jer to je sve što ćeš dobiti od njega... Životinjo
prokleta....“
Znala sam da ne vredi da se svađam sa sobom, ali činilo mi
se da će mi biti lakše ako to kažem sebi u lice. Bila sam raspolo-
vljena, po prvi put u životu. Moj razum i telo su otišli na dve sas-
vim suprotne strane, ostavivši mi dušu u procepu, još uvek nedir-
nutu ali ogoljenu. Imala sam dovoljno snage da je branim, i znala
sam da on takav kakav je ne može dopreti do mene.
Vratila sam se u krevet, sklupčavši se na ivici svoje strane.
Miris koji je ispunjavao sobu, sada se uvukao i u moj jastuk, sebično
se nastanivši u njemu. Osećala sam ga svud na sebi, i dok sam tonu-

47
tamisi

la u san, poniženog i gladnog tela, mrzela sam jutro koje će me doče-

kati sa nepoznatim čovekom koji je postao moj gospodar.

Probudio me je dodir na leđima, topao i vlažan, i pre nego
što sam otvorila oči da bih videla da je mrak tek počeo da izmiče,
bujanje mojih grudi me je setilo na prethodnu glad. Zažmurila sam,
nemoćna da izađem iz svog tela koje me je stidelo svojom željom.
Rasla je u njemu, prateći put koji su ostavljale njegove usne i ruke
sebično ga tražeći da zadrhti. „Uzmi me... Uzmi me i idi... Samo
me ostavi da dišem...“ ‒ jecala sam u sebi, osećajući kako me obliva
gladna toplina i drhtaj koji je on pokrio svojim telom. Pritisnuta
njegovom težinom, ležala sam na stomaku, osećajući kako mi se
kapljice hladne vode slivaju niz ramena. Lomio mi je ruke, vezuju-
ći ih ostacima moje spavaćice koji su se nekako našli u krevetu.
Nisam želela da znam šta radi, samo sam se molila da što pre bude
gotovo. Zarobljenih zglobova uz lutke gornje stranice kreveta, nepo-
mično sam ćutala, sklopljenih očiju i razbuđenih čula. Miris koji
me je golicao, i kapi vode koje su i dalje padale na moja leđa, bili su
jedino što sam osećala. Povukao se sa mene, ostavljajući me sputanu
da čekam.
‒ Ne znam koliko dugo ću ti dolaziti ‒ progovorio je najzad,
svlačeći sa mene prekrivač koji me je grejao i krio. Naslutila sam kako
mi pogledom razmiče butine i miluje im unutrašnjost. Na trenutak sam
poželela da osetim njegovu ruku, a onda sam se stresla od srdžbe na
sebe.
‒ Dok bude trajalo, ne želim da se viđaš sa drugim muškarcem.
Ni ne pokušavaj, znaću sve što budeš radila. Jesi li me razumela?
‒ Jesam ‒ uvređeno sam odgovorila, i pokušala da izvučem
ruke iz sveza koje su ih držale.
Nasmejao se kada je video šta radim:
‒ Ne trudi se, neće ti uspeti... Ja ću te odvezati, kada bu-
dem hteo... U ponedeljak idi za S. Čekaće te u dekanatu profesor
koji će te uvesti u tvoj posao. Ponesi svoja dokumenta i potvrdu o

48
 ˇ ­da­ci
Car

položenim ispitima sa postdiplome. I nadam se da ćeš, za razliku

od tvoje prethodnice, doktorirati na vreme. Ne bih voleo da me
izneveriš...
Spustio je ruku na moja leđa, tražeći mesto koje će me po-
niziti drhtajem. Dok mi je klizio niz kičmu, i dalje su kapale hladne
žiške po meni. Ćutala sam, gutajući trzaje svoga tela. Otkrivao je
ono što volim osluškujući moje disanje. Kad me je izdao prvi jecaj,
zavukao mi je prste u kosu i čvrsto me uhvativši, ostavio trag na
meni. Sebično i grubo, kao i prošle noći.
Pre nego što je otišao, oslobodio mi je ruke i spustivši svoj
dlan na moju oznojanu butinu kao da miluje umornog konja, rekao je:
‒ Danas će ti stići novi paket. Odmori se malo... i čekaj me
večeras...
Čim je izašao, zavukla sam ruku pod jastuk i skopivši oči,
dozvala san. Došao je lepljiv i siv, mileći mi uz drhtave noge do
peharnog pupka, a onda se rastočio, prekrivši me celu. Petar je i
dalje bio u mom krevetu.
Spremala se oluja, letnja i moćna, ona koja lomi stoletna
stabla i odnosi krovove. Uživala sam u zvuku razdirućih gromova
i njihovim svetlećim najavama. Po zatamnjenom nebu gamizale su
trepetne munje, čikajući me svojim ima-me-nema egzibicionizmom.
Dok sam kraj odškrinutog prozora udisala prašnjavi kovitlac, gledala
sam kako se Dunav lenjo meškolji pod uplašenim gradom. Nije ga
bilo briga, ni za naš strah niti za tutnjavu koja je polegla po njegovoj
uzburkanoj vodi. Ukrao sam jedno more, isušio njegove preteće
dubine... Ispratio carstva, sahranio brojne vladare... Gledao sam
izdaje, slušao leleke pobeđenih... I još uvek ne marim... Nema sile koja
mene može da pomeri ‒ slušala sam šaputanje mutnih talasa, a onda,
uplašena njegovom bešćutnošću, zatvorila prozor i okrenula mu leđa.
Počela je da pada kiša, besomučno tukući u staklo.
Na krevetu je ležala bela prostrta haljina. Na podu otvo-
rena siva kutija, i oborene sandale visokih potpetica. Srebrne.
Vilinske. Sa mene su isparavale kapi mirisne vode. Bilo je rano da

49
tamisi

se obučem. „Koja li je njena sudbina?“ ‒ upitala sam se dodirnuvši

laganu tkaninu koja mi je zavodila prste ‒ „Hoće li i ona biti poce-
pana ili će preživeti noć?... I zašto novi parfem? Miris je obeležje
čoveka... Želi li on da ja budem neka druga?“
Senke po zidovima polako su se rasplinule u mrak, donoseći
tešku tišinu i nemir. Nisam mogla da podnesem ćutanje zidova.
Zračilo je čekanjem koje sam mrzela.
Knjige me nisu htele. Ni jedna priča se nije otvarala. Sat.
Dva. Odjeci mojih koraka slepo su se odbijali kroz stan. „Ovo je
mučenje... Kad će već jednom da dođe?“
Otrovana čekanjem, osluškivala sam pijana od umora.
Fotelja u koju sam se spustila, ušuškala me je mekim jastucima.
„Spava mi se...“ ‒ priznala sam položivši glavu na naslon.
Kad sam čula da se ulazna vrata otvaraju, uzdahnula sam
sa olakšanjem. Vreme se pokrenulo, a tišina izmakla pred poznatim
mirisom. Znala je da nisam više sama.
‒ Ne gledaš tv? ‒ upitao je začuđen mrakom u kome me je
pronašao.
Odmahnula sam glavom, gledajući ga kako svlači sa sebe
sako. Svetlo koje je upalio bolo mi je oči.
‒ Poplava je u gradu. Saobraćaj blokiran, svuda je gužva.
Tebe to ne interesuje?
Slegnula sam ramenima. I sama sam se davila, za tuđu nesre-
ću nisam imala snage. Nosio me je sebični, mutni Dunav. Proći će.
Haljina se uplašeno uvila oko mene kada sam ustala.
Pokušala sam da je utešim, nežno je razgrnuvši. Padala je niz
moje telo, trepereći sa njim.
‒ Lepo ti stoji ‒ promrmljao je kad mi je prišao. Opet je
prste zavukao pod bretele. Ustuknula sam plašeći se da je ne po-
cepa. Dopadala mi se, nežna i drhtava. Želela sam da je spasim.
‒ Nemoj ‒ zamolila sam progutavši ponos.
‒ Zašto? ‒ nasmejao se bezdušno mojoj želji ‒ To je samo
komad tkanine. Želeo sam da vidim kako ćeš izgledati u njemu.

50
 ˇ ­da­ci
Car

Sada znam, i ne treba mi više.

‒ Svejedno, nemoj. Suviše je lepa ‒ molila sam i dalje.
‒ Baš zato. Ne želim da je nosiš za druge ‒ njegov glas mi
je cepao sluh svojom sebičnošću.
‒ Ne moram da je nosim. Samo je nemoj uništiti. Daj je bilo
kome ‒ kidalo se iz mene.
‒ Kupljena je za tebe ‒ prošaputao je milujući nas obe.
Haljina se ponizno uvijala pod njegovom rukom, lepeći se uplašena
za moje telo. Gužvao ju je skupljajući je u šaku i otkrivajući moje
butine. Spustila sam pogled, ne mogavši da izdržim ruganje njegovih
očiju. Znala sam šta nas čeka, i mene i nju.

Prošlo je mesec dana. Na toaletnom stočiću u mojoj spavaćoj

sobi stražarilo je sedamnaest načetih parfema, u ostavi složene prazne
šarene luksuzne kutije, a u ormariću za cipele deset pari vilinskih san-
dala. I da sam htela da ih nosim, nisam mogla. Nikada nisam umela
da hodam na visokim potpeticama.
Haljine, spavaćice i veš i dalje je cepao sa mene. Bila mi je
čudna ta njegova mržnja. U početku. Kasnije sam se navikla, pitaju-
ći se kome se to sveti i zašto.
Prestala sam da ga čekam. Otupela sam od strepnje i stida.
Dolazio je i odlazio, budeći u meni želju i ostavljajući me poniženu
i gladnu. Pamtila sam svaku noć. On se trudio da ih ureže u mene.
Svaki put je bio drugačiji, a opet isti, sebičan i grub.
‒ Zar ne želiš da znaš zašto je takav? ‒ pitala me je Sanja
dok smo pile kafu u Knez Mihailovoj.
Sparno popodne. Užaren beton koji isparava teskobom.
Odmahnula sam glavom.
‒ Ne želim da grebem po ljušturi njegove duše.
‒ I ne zanima te zašto je tako hladan i grub prema tebi? Ni da
li je takav i prema drugim ženama? ‒ Sanja je i dalje bila radoznala.
‒ Ne ‒ odgovorila sam s osmehom ‒ Ne interesuje me ni
on, a još manje kakav je prema drugim ženama... Što ga manje

51
tamisi

poznajem, to sam mirnija. Jedino me zanima kada ću ponovo da

budem slobodna ‒ priznala sam uzdahnuvši.
A, u stvari, tvrdoglavo sam odbijala da se zapitam. Znala
sam da se niko ne rađa takav, i da je to što je imao sa mnom bilo
ponižavajuće za oboje. Ali, bila je to igra koju je sam odabrao, i
ja nisam htela da se uplićem u nju. Samo sam čekala da prođe.
‒ Ognjen je rekao da ni sa jednom ženom nije bio viđen
duže od mesec dana. Nisam sigurna da ćeš i ti biti te sreće ‒ proša-
putala je moja prijateljica, zabrinuto me pogledavši ‒ Ipak je mnogo
uložio u tebe...
Stresla sam se.
‒ Iz stana i auta uvek mogu da izađem. Svesna sam da me
to i čeka kad mu dosadi da dolazi.
‒ A onda?
‒ Ne znam... Plata na fakultetu je manja nego ona koju sam
imala kod njega. Ali me bar više ne vezuje za Beograd. Moći ću da
se vratim kući i odatle putujem za S. To je mnogo jeftinije ‒ nasme-
jala sam se.
‒ Nećeš valjda da živiš sa tatom i mamom? ‒ začuđeno
me je upitala.
‒ Neću, naravno... Odvikla sam se od toga... ‒ slegnula
sam ramenima, pomislivši na lepotu i mir stana u koji me je Petar
doveo ‒ Moraću da nađem neki svoj kutak.
‒ Biće mi žao ako mi odeš ‒ snuždila se Sanja ‒ Navikla
sam se na tebe. S kim ću da pijem kafu?
‒ Nađi nekog... ‒ narugala sam joj se.
‒ Eh, kao da je to lako... ‒ nasmejala se ona ‒ Nalazim... i
gubim... Digla sam ruke.
‒ Digle smo obe ‒ primetila sam zagledavši se u lepu devo-
jku koja je prolazila kraj nas. „Dvadest i sitno... Još uvek veruje da
je život pred njom i da je čeka nešto lepo... Zavidim joj...“ Moji ve-
kovi samoće bili su ljubomorni. Osećala sam se starom i umornom.

52
 ˇ ­da­ci
Car

Godine nisu imale nikakve veze sa tim.

‒ Hoćeš li da se prošetamo i pogledamo izloge? ‒ pozvala
me je Sanja, zavirivši u svoju praznu šolju.
‒ Sad možemo ‒ nasmejala sam se setivši se svog punog
novčanika. Mogla sam da kupim bilo šta što mi je palo na pamet,
ali čudno, ništa nisam želela. Petar je to ubio u meni.

Ključ nije mogao da uđe u bravu. Zbunjena, pritisnula sam

kvaku i vrata su se otvorila. „On je ovde... Otkud ovako rano? Nije
ni rekao da će doći...“
Oznojana stopala lepila su mi se za parket. Uživala sam u
šljis zvuku koji je ostajao za mnom.
Sedeo je na trosedu okružen papirima i fasciklama. Zastala
sam kad sam videla taj nered. Kod mene ga nikad nije bilo.
Podigao je pogled kad je čuo da sam ušla. Smrknut.
‒ Zvao sam te ‒ progovorio je zatamnjenim glasom.
‒ Nisam čula ‒ odgovorila sam i potražila telefon u rancu.
Bio je isključen ‒ Prazna baterija ‒ slegnula sam ramenima.
‒ Gde si išla... tako obučena? ‒ bocnuo me je podsmehom.
Plitke farmerice, bela sportska majica na bretele. Osećala
sam se bezbrižno i nevidljivo u tome.
‒ Knez Mihailova... Popila sam kafu sa prijateljicom, raz-
gledale izloge... Mislila sam da već znaš ‒ nisam odolela a da mu se
ne narugam. Tako obučena.
Pošla sam ka kupatilu, i okrenuvši mu leđa počela da svla-
čim mokru majicu. Bila sam sva ulepljena, i jedva sam čekala da
saperem znoj i prašinu sa sebe.
‒ Idem da se istuširam ‒ dobacila sam mu nemarno.
Čula sam ga kako se nasmejao.
‒ Je li to poziv? ‒ osetila sam kako se njegov glas lepi za
moje vlažno telo.
‒ Ne sećam se da ti je ikada trebao ‒ uzvratila sam mu
uvređeno.

53
tamisi

Papiri su šušteći skliznuli na parket, a odjek njegovih ko-

raka je pošao za mnom. „Jesam li ga zaista pozvala?“ ‒ upitala sam
se zbunjeno, našavši se u zamci ‒ „Htela sam da mu pokažem da
me nije briga što je tu, a umesto toga... Jesam li ga zaista pozvala?“
Uhvatila me je panika, ne zbog njega već od mene same. Okrenula
sam se i ugledala ga kako se svlači dok je polako hodao ka meni.
Požurila sam u kupatilo, i zbacivši farmerice i veš sa sebe, sakrila
se pod toplu vodenu zavesu. Kad su se otvorila vrata tuš kabine,
nisam želela da se okrenem. Žmurila sam pod nežnim mlazom,
čekajući da me dodirne.

Te noći, dok je umiren disao kraj mene, poželela sam da ga
vidim. Prvi put. Svetlost meseca bacala je senke na njegovo lice.
Gutajući svoju radoznalost, kleknula sam kraj kreveta nalaktivši se
na dušek. San mu je sa lica izbrisao hladnoću, a usnule oči nisu me
plašile svojim gorućim pogledom. Bio je apolonski lep, bezazlen i
tih. Njegova sedama prošarana kosa odudarala je od kože koja je još
uvek bila zategnuta i sveža. Snažan vrat usađen u široka ramena,
i trepteći odsjaj mesečine na mišicama ruku mamili su mi prste.
Po prvi put sam poželela da ga dodirnem. „Nije čudo što ga žene
progone... Ima Davidovo telo...“ ‒ priznala sam gledajući prekrivač
prebačen preko njegovih bokova. Usne su mi oticale, a grudi se
punile divljom čežnjom. Dah, topao, pun. Prinela sam svoje lice nje-
govom da bih ga disala. Bio je sve što sam u tom trenutku poželela.
I mrzela sam sebe zbog toga. Brzo sam se izmakla, uplašena da ga
ne probudim. Sledećeg trenutka se pomerio, okrenuvši mi leđa.
Odjednom mi je postalo hladno. Usamljenost koja me je pokrila, na-
terala me je da zadrhtim. Vratila sam se u postelju, progutavši svoju
tugu. „I on je sam. Sam i povređen. Zato mrzi i sveti se... Ko zna
zašto je to tako...“
Ležala sam neko vreme otežanih misli. Sivilo koje me je
zatrovalo, razmilelo se mojim udovima. Trnule su mi noge i ruke
od želje da ih ugrejem. „Spavaj“ ‒ pomislila sam tonući, a onda se

54
 ˇ ­da­ci
Car

ipak okrenula ka Petru i svila uz njegovo telo. Bestidno sam zavuk-

la ruku ispod njegove, a kada se on mrdnuo prihvativši me uz sebe,
utešena sam utonula u san.
Tog jutra je otišao, a da me nije probudio.

55
 VI

Danima smo Gorski i ja samovali u kuli staklenih zidova.

Petar je ćutao. Telefon nije zvonio, paketi nisu stizali. Iz jastuka je
izvetreo njegov miris, a parket je ostao žedan muških koraka.
Ćutala sam i ja.
„Prošlo je mesec dana njegovih dolazaka. Izgleda da sam
ipak samo jedna od mnogih... papirnih maramica. Bilo bi dobro da
spakujem svoje stvari“ ‒ mislila sam dok sam se po noći prevrtala
u praznom krevetu.
Nikad nisam volela iznenađenja. Dođu ti nekako s leđa i os-
tave te bez daha. Treba uvek biti na oprezu, spreman na sve. I tako
su moje torbe čekale. Složene kraj ormara, čiste i pune. U radnoj
sobi kartonske kutije i dva koluta široke samolepljive trake. Mrzela
sam da mi se knjige praše. Uvek sam ih sebično čuvala i uživala u
njima. Ostavila sam samo one sa priručne police. Sve ostalo je bilo
spremno da se pošalje na put. Sve osim postrojenih parfema i vilin-
skih sandala. Oni nisu pripadali meni. Petar im je bio gospodar.
I opet se u mene uselilo čekanje. Nemirno i mutno, sluteći
slobodom i strahom od nepoznatog. Dok sam stajala kraj prozora,
Dunav mi se rugao svojom lenjošću, a ja već počinjala da se svađam
sa njim. Odbijala sam da mu priznam da će mi nedostajati. I posle-
podnevne šetnje sa Sanjom, i raznobojni isprazni izlozi. O torbama i
cipelama više nisam maštala. Preležala sam ih, kao male boginje.

57
tamisi

Jul se razlio pretećim vrućinama, gušeći grad i topeći ulice.

Izlazila sam samo u svitanja. Iskradala sam se iz ohlađene sigurnos-
ti stana, i brzo joj se vraćala puneći svoj frižider i ostavu. Gorski i ja
smo mirisali narandže. On u svojoj krfskoj prošlovekovnoj samotin-
ji, ja kraj kompjutera, uronjena u njegovu poeziju. Oboje smo bili
izgubljeni i čekali da nas neko pronađe.
Nisam čula kada su se vrata otvorila. Sedela sam na kreve-
tu, nogu turski ukrštenih, s laptopom na jednoj, i knjigama na dru-
goj strani. Koža mi je još uvek bila vlažna i hladna od poslednjeg
tuširanja. Imala sam na sebi duboke bokserice, ručni sat i veliku
šnalu koja mi je držala kosu podignutu u punđu. Sve ostalo je bilo
suvišno i nepodnošljivo.
Tek me je radovanje parketa opomenulo da više nisam sama.
Ušao je u sobu pre nego što sam i stigla da se pomerim. Podignuta
obrva i usne koje se izvijaju u osmeh.
‒ Ti baš nemaš šta da obučeš! ‒ narugao mi se spustivši kraj
nogu hrpu šarenih papirnih kesa.
Progutala sam iznenađenje, kao ogromnu gorku tabletu.
Prekrstivši ruke preko golih grudi, prekorno sam ga pogledala. Prazni
dani su me odvikli od njega, i bilo me je stid što me zatiče takvu.
‒ Mogao si da se javiš ‒ prebacila sam mu ustajući da bih
se ogrnula belom košuljom, koja mi je jedina ostala na ofingeru.
Nisam je spakovala da se ne bi lomila.
‒ A gde su ti stvari? ‒ upitao je, začuđen što vidi prazan ormar.
Pogled mi je skliznuo na torbe koje su stajale kraj njega. Slegnula
sam ramenima.
‒ Mislila sam da je isteklo mojih mesec dana, pa sam se
sama spakovala ‒ priznala sam pocrvnevši.
‒ Kakvih mesec dana? ‒ pogledao me je iznenađeno.
‒ Rekli su mi da toliko traje tvoje interesovanje za jednu
ženu ‒ odgovorila sam zakopčavajući se. Košulja se zalepila za moju
kožu neprijatno me gušeći.
Ponovo je podigao obrvu i nasmejao se hladno.

58
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Nisam znao da si se i ti raspitala o meni... I... Šta si još

čula?
‒ Da trošiš žene kao papirne maramice... Tako su to defini-
sali... ‒ prošaputala sam sa gađenjem.
‒ Lepo rečeno... ‒ nasmejao se ponovo. Počeo je da otkopča-
va svoju košulju ‒ Mogla si iz toga i sama da zaključiš o kakvim se
damama radi.
‒ Bojim se da mi je to promaklo ‒ odgovorila sam
zatreptavši kada je košulja skliznula na pod ‒ Razmišljala sam više
o tome kako to tebe određuje.
‒ I? ‒ prišao mi je uhvativši donje ivice moje košulje. Navi-
knuta da cepa sa mene sve što bi dodirnuo, uhvatila sam ga za ruke
uplašeno ga pogledavši.
‒ Ovo je moja omiljena košulja. Da se nisi usudio!
Zadrhtala sam od pogleda koji mi je prošao kroz lobanju. Sagoreo
me je svojim otrovnim zelenilom, nateravši me da spustim glavu.
‒ Onda ćemo da je polako otkopčamo. Pogledaj me i odgo-
vori na moje pitanje.
‒ Šta si me pitao? ‒ zbunjeno sam ga pogledala, izbrisane
svesti.
‒ Kako me određuje to što si čula o meni? ‒ njegov glas je
milovao moju otkrivenu kožu. Belo se razmicalo pod rukama koje
su me drhtale svojim dodirom. Kapci su mi se umorno spustili, a
grudi bubrele od čežnje za njegovim dlanovima.
‒ Površan i sebičan mužjak... ‒ prošaputala sam progutavši
jecaj.
‒ I ti me prezireš zbog toga? ‒ dahnuo mi je kraj uha.
Nisam imala snage da mu odgovorim. Bila sam potpuno obuzeta
njegovom blizinom, i sustala od želje koja je provalila iz mog tela.
‒ Mina...
Njegov mukli glas se prosuo po meni kao ledena voda. Otvorila sam
oči osetivši da se odmakao. Zatreptala sam krijući strepnju.
‒ Molim? ‒ upitala sam slomljeno.

59
tamisi

Ćutao je nekoliko trenutaka zamišljeno me gledajući. Zelena

boja njegovih očiju je potamnela, a lice mu je postalo hladna maska sa
koje se ništa nije moglo videti. Uplašila sam se pijanih reči koje su mi
izletele, a opet, osetila sam olakšanje jer sam rekla svoju istinu.
‒ Raspakuj svoje torbe... I kad bude prošlo tvojih mesec
dana, odavde ću otići ja, a ne ti. Ako i jesam površan i sebičan
mužjak, nikad od žena nisam uzimao ono što sam im dao, pa neću
ni od tebe... Umoran sam. Idem da se istuširam.
Stajala sam zatrpana njegovim uvređenim rečima. Da sam
ikako mogla, sve bih izbrisala, samo da uklonim kamen koji mi je
ostao u grlu. Postiđena, podigla sam košulju koja je ostala na podu
iza njega. „Bože, kako volim taj miris“ ‒ uzdahnula sam zaronivši
svoje lice u nju. A onda, uplašivši se svog priznanja, stavila sam je
preko stolice, i počela da sakupljam knjige sa kreveta.

‒ Doneo sam nešto svojih stvari... I za tebe, u tim kesama.

Ležao je u krevetu go, sa prebačenim pokrivačem preko bokova.
Okrznula sam ga pogledom, uplašena od odjeka njegove slike u mome
telu.
– Mrzim da sa mene cepaš odeću... To je takav greh...
– Greh? – pogledao me je podrugljivo.
– Toliko je siromašnih devojaka koje nemaju novca da se
lepo obuku, a ti uništavaš ...
– Siromašne devojke treba najpre da utvrde svoj sistem
vrednosti, ako ne žele da jednog dana postanu... žene za jednokratnu
upotrebu. Takve se najlakše troše, i bez griže savesti odbacuju...
– Molim te... ‒ pobunila sam se osetivši da me vređaju nje-
gove reči – Nema tog sistema vrednosti koji će amputirati žensku
potrebu za lepom odećom...
– Ni kod tebe? A zašto onda šetaš gradom u pocepanim
i jeftinim farmericama? ‒ narugao mi se osmehom i pomerio se
tako da je prekrivač skliznuo sa njega. Okrenula sam glavu ljutito.
„Namerno to radi. Zna koliko mi je neprijatno“

60
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Nemoj da gasiš svetlo! Želim da te gledam! ‒ upozorio

me je kad sam rukom krenula ka prekidaču.
‒ Neprijatno mi je ‒ ponovila sam naglas.
‒ Treba da se navikneš na mene ‒ nasmejao se ustavši sa
kreveta. Nisam imala snage da ga gledam.
‒ Zašto mi to radiš? ‒ umorno sam upitala, osetivši da mi
svija ruke oko struka. Kao dva pitona obmotale su se oko mene,
gušeći me željom koju su budile.
‒ Uživam u tebi... ‒ prošaputao je, topeći me svojim telom ‒
Nedostajala si mi...
‒ Šta ti je nedostajalo? ‒ upitala sam braneći se porugom.
Bila sam na rubu provalije koja je pretila da me proguta. Njegov
težak i promukli glas me je vodio slepu.
‒ Sve... Tvoj stid i ljutnja kad ti prilazim, drhtanje kad te do-
dirnem, tvoj miris kad znam da si spremna da te uzmem... ‒ nasta-
vljao je da ruši brane moje svesti.
‒ Prekini ‒ zajecala sam bespomoćno ‒ Ne želim to da
slušam...
Vatra koju je upalio u mom stomaku slila mi se niz butine. Nisam
više videla upaljeno svetlo, ni njegovo telo koje me je lomilo. Utonu-
la sam u mrak svoje žudnje.

Lepljiva i tiha noć. Drhtim osakaćenih ruku, previše umor-

na da se pomerim. Slušam ga kako diše, ispražnjen i bestidan. Još
uvek se gadim dodira kojim me je kaznio. Na svako moje ne, odgo-
vorio je pokretom koji me je još više prljao. Strepim dok se pitam
gde su granice sebičnog muškog zadovoljstva i može li da uradi još
nešto što će me više poniziti i osramotiti od ovog.
Želim da se sklonim od njega i operem stid sa sebe. Ne mogu
nikud iz kreveta. Ostavio me je vezanu da ležim na stomaku i ližem
svoju glad.

61
tamisi

Probudila sam se sklupčana na svojoj strani kreveta. Miris

pržene slanine zagolicao mi je jezik. Shvativši da su mi ruke slobo-
dne, odahnula sam i ustavši pošla ka kupatilu. Sunce je pržilo kroz
stakleni zid prozora, opominjući me da sam se uspavala. Poželela
sam topli mlaz vode na sebi, i kad sam ga osetila, zadovoljno sam se
naslonila na hladne pločice. Još uvek mamurna od prošle noći, nisam
se usuđivala da dotaknem svoje telo. Natečeno i gladno, pretilo je da
se rasprsne.
Postavljen sto, onako kako ja nikad ne radim, jer nemam
živaca ni ukusa za detalje. Slanina još uvek topla, jaja neposoljena,
jogurt hladan. Napunila sam svoj želudac pre nego što mi je hrana i
dotakla jezik.
„Zašto ovo?“ ‒ pitala sam se, sklanjajući sudove. Vratila sam
red, a onda se uputila ka spavaćoj sobi. „Rekao mi je da raspakujem
torbe... Mrzim to da radim...“
U ormaru nekoliko njegovih košulja. I čiste mirišu na njega.
Ne usuđujem se da ih dodirnem. Plašim se da ne ostavim trag na
njima. Zapinjem za papirne kese koje je sinoć doneo. Iz jedne izvi-
ruje veselo šarena tkanina. Ne mogu da joj odolim. Rasklapam ha-
ljinu, nevino zavodljivu, u bojama koje najviše volim. Osmehujem
se zaljubljeno. „Tebe sam oduvek želela“ ‒ mazim joj se dok je obla-
čim. Nestrpljivo zavirujem u ostale kese. Farmerice, majice nežnih
boja, lepršave haljine. Držim sve to u rukama i sedim na krevetu
zamišljena. „Ovo je za mene kupljeno“ ‒ shvatam iznenađena ‒
„Bacio mi je šareno klupko... Šta to radi?“
Tog dana stigao mi je još jedan paket. Bela, kratka, providna
spavaćica i tamnoplavi bulgari. Sačekala sam da se rasprši vrelina,
pa sam požurila u prodavnicu. Jeo mi se sladoled. Od čokolade. Uze-
la sam veliku kutiju, ubacila još nekog zeleniša, i prošavši kraj police
sa časopisima, dohvatila Elle. Da ubijem vreme dok ga čekam.
Bolje da nisam.
Obožavam miris čiste posteljine. Leči me od umora i nesa-
nice. Kad god se okupana i sveža bacim u krevet, iščupa me iz ruž-

62
 ˇ ­da­ci
Car

nog dana koji me je mrzeo. I sada sam... u beloj spavaćici, sa bulga-

rijem na sebi. Sviđa mi se. Ne osećam ga. Kao da je deo mene.
„Večeras mu neću dozvoliti da te pocepa“ ‒ nemo šapućem
belom što me uvija ‒ „I neću mu dati da mi veže ruke... Dosta je
bilo... Muka mi je od gladi koja me ne napušta. Vreme je da se to
promeni“
Ne znam kada mi je to prvi put palo na pamet, ali se
čudnovato brzo uselilo u moje prste i dlanove. I nije ih napustilo. I
ne znam kako se uopšte nisam dvoumila oko te odluke. Jednostavno
sam je prihvatila, bez imalo pobune. Kao da sam se pomirila sa tim
da je suludo imati muškarca u krevetu, a nemati ga. Biti uzimana, a
ne uzeti.
Čekala sam ga, oslobođena svojom odlukom. Sat je meko
otkucavao vreme, a ja sam živela njegove otkucaje, stapajući ih sa
treptajima svoga tela. Nestrpljivo osmehnuta, uzela sam časopis
koji je bio kraj kreveta, i dokono ga prelistavala, zabavljena šarenim
slikama koje sam gledala. Moj pogled je lenjo klizio, od jedne do
druge haljine, sa cipele na cipelu, poznatog lica do nepoznatog. I
onda sam ga ugledala.
Najpre sam se stresla, ošinuta njegovom rukom koja je posed-
nički ležala na struku poznate francuske manekenke. Zatreptala sam
iznenađeno, približivši papir da bih se uverila u ono što su oči videle, a
moj um odbijao da prihvati. Tekst ispod slike sa nedavnim datumom i
ukusom pikantnog trača. Vilica mi je zadrhtala, a uvređeni gnev poku-
ljao iz svake pore mog tela koje ga je te večeri čekalo.
„Odvratni... odvratni skote!!!“ ‒ zavrištala sam u sebi, shva-
tivši da je iz mog kreveta odlazio njoj i opet se vraćao. Bela spavaćica
na meni se pretvorila u ljigavu mrežu, i zgađena strgla sam je sa sebe,
raskinuvši je po šavovima. Zaglušenih ušiju, pokušavala sam da sa
sebe skinem tragove njegovih dodira, dlanovima tarući kožu do bola.
Želela sam da je se oslobodim, zaprljane i ogađene prisustvom druge
žene.

63
 tamisi

Morala sam da se sklonim od sebe same, a nisam znala kako

to da uradim. U besu sam dohvatila prvu stvar koja mi se našla pod
rukom, i ne gledajući se, obukla i istrčala iz stana.

Sama na ulici u gluvo doba. Nepoznati koraci me seku stra-
hom. Bez dinara u džepu. Ne mogu ni taksi da pozovem. I ne znam
gde sam. Bes je netragom nestao, a panika naselila moj pakao. Petar
je bio kriv, i ako mi se desi neko zlo, on će me nositi na duši... A nema
je... Dvolični, sebični gad. Moja jadna stvarnost kojoj moram da se
vratim.
Na uglu policijski auto. Požurila sam da mi ne bi izmakli.
Prilazim posramljena.
‒ Izvinite...
Mladi policajac me gleda radoznalo.
‒ Ja sam se... izgubila... bez novca i telefona... Možete li da
mi pomognete?
– Mogu li da telefoniram? – upitala sam opipavši još jed-
nom svoje prazne džepove. Policajac mi je pružio telefon. Ukoče-
nim prstima sam utipkala svoj kućni broj. Samo sam njega znala
napamet. Odahnula sam kad sam čula Petrov glas.
– Mina je... Nemam ključ ni karticu. Ispred zgrade sam.
‒ Jeste li sigurni da je sad sve u redu? ‒ upitao me policajac
kad sam izašla iz belo-plavog auta.
‒ Jesam. Hvala Vam puno. Bili ste jako ljubazni ‒ reči su
mi se kotrljale niz jezik, prazneći moju zahvalnost. Momci u uni-
formama su me osmehnuto pozdravili.
‒ Sledeći put ne lutajte bez torbe i novčanika! ‒ upozorili su
me pre nego što su nestali.
Kapija se otvorila čekajući me da uđem.

Sve reči su isparile iz mene. Znale su da ne umeju da kažu

moju povređenost. Obojile su je ćutanjem. Moja tišina se ulila u

64
 ˇ ­da­ci
Car

tišinu stana. Pozdravio me je mekim odjecima umornih koraka, koji

su ostajali iza mene, a onda je utihnuo. Svetlo u spavaćoj sobi ubilo
je našu priču.
Pocepana spavaćica na podu. Onako kako sam je ostavila.
Valjda. Razbijeno veliko ogledalo iznad toaletnog stočića. Porušeni
parfemi. Neodoljivi miris bulgarija. Na mojoj polovini kreveta otvo-
rena Elle. Onako kako sam je ostavila. Sa Petrom i zanosnom ma-
nekenkom u nedvosmislenom zagrljaju. On na svojoj strani kreveta,
prekrštenih ruku i nogu, u tesnim boksericama. Da ne znam ko je,
pomislila bih da je očaravajuć.
Ćutim. Skidam se kao da sam sama, i odlazim u kupatilo.
Stopala mi bride od pešačenja. Ne pamtim da sam ikada tako zalu-
dno hodala. Mlaz vode odnosi sa mene poslednje ostatke pretrplje-
nog straha, i očišćena od nepoznatih koraka koji su me uporno pra-
tili kroz mračne ulice, u čudu vidim modrice po rukama i butinama.
„Ne sećam se odakle mi je ovo. Imam rupe u pamćenju“ ‒ prizna-
jem sebi ravnodušno, a onda se brišem. Lagano. Sve me boli.
Oblačim muške široke bokserice za spavanje. Dobila sam ih
od Nemanje. Skupile su se kad ih je mama oprala. On nije mogao da
ih obuče.
Perem zube. Dugo, bezdušno dok mi desni ne prokrvare.
Sad sam spremna za krevet.
Na drugoj polovini leži kameni David. Dobro je da ne progo-
vora. Zato i volim kipove. Ne smaraju glupostima. Uzimam časopis
sa kreveta, i otkidam njegovu fotografiju. Da je imam, čisto da me
podseti kakva sam budala mogla da ispadnem. Odlažem je u drvenu
kutiju, koja je preživela na svom mestu rušenje parfema. Neka je tu,
sa mojim jeftinim plastičnim i drvenim đinđuvama. Zadovoljna, ula-
zim u krevet i zavlačim ruku pod jastuk. Okrenutih sam leđa onome
koji još uvek ćuti, i beskrajno sam mu zahvalna na tome.
‒ Nikada ti nisam rekao da neće biti drugih žena ‒ čujem
ga kako ipak progovara. „Niko te ništa nije pitao“ ‒ odgovaram mu
u sebi, a onda naglašeno i otegnuto zevam. Zaista sam umorna...

65
tamisi

Čak mi ni upaljeno svetlo ne smeta da zaspim. Ništa, sem njegovog

upornog glasa.
‒ Kakve su to modrice po tebi?
‒ Silovali su me u parku ‒ odgovaram ravnodušno i ponovo
zevam.
Želim da utonem u prazninu ali njegove ruke mi ne daju. Grabi me
za ramena i okreće prema sebi.
Jauknula sam osetivši pritisak po bolnim mestima.
‒ Ozbiljno te pitam! Ne igraj se sa mnom! ‒ njegov režeći
glas mi para strpljenje.
‒ Ozbiljno razgovaraj sa svojom ozbiljnom javnom devoj-
kom. A sa mnom radi to što si i do sada radio, i nemoj da me sma-
raš nikakvim pričama. Umorna sam, imala sam zaista gadnu noć.
Mogao bi malo obzira da pokažeš.
Mislila sam da će me udariti. I bilo mi je svejedno. Moje
rupe iz pamćenja zahvatile su mi čitav mozak. Sad je bio sirolik.
‒ Mislio sam da i sama znaš da su sve moje devojke
mesečarke. Tako da to ozbiljna slobodno možeš da izbrišeš. A što
se tebe tiče ‒ da ‒ nastaviću da ti radim to što sam ti i do sada ra-
dio. Čim malo dođeš sebi, i oporaviš se od tih udaraca ‒ od čega
god da su ti. A ako hoćeš da ne bude drugih žena, počni da se u
krevetu ponašaš kao živo stvorenje, a ne kao krpena lutka. Verova-
la ili ne, i meni je potrebno da me neko poželi i pokaže to!
„Kako da ne ‒ zato ih i šutneš posle mesec dana... Što možda
i nije loša ideja“ ‒ zamislila sam se gledajući ga kako se ljutit oblači i
odlazi iz sobe.

Uvek sam bila oduševljena modricama i njihovom dugo-
likom prirodom. I nikako nisam mogla da upamtim redosled sme-
njivanja boja. Plavo, ljubičasto, zeleno, žuto. Čini mi se.
Petar. Opet je nestao. Verovatno u zagrljaj nekoga ko nije
krpena lutka.

66
 ˇ ­da­ci
Car

Počela sam da igram loto. Iz radoznalosti i želje da vratim

dug. Ako se ikako može.
Jednoga dana na ulici pored mene se zaustavio policijski
auto.
‒ Dobar dan, gospođice! Jeste li zalutali? ‒ začula sam kroz
otvoren prozor.
Osmehnula sam se uhvaćena. Prišla sam i pruživši ruku
mladom čoveku koji me je radoznalo gledao, odgovorila sam:
‒ Sad imam torbu i telefon. Poslušala sam Vaš savet.
‒ I ne lutajte više noću. Ono je bila opasna avantura.
‒ Ne brinite! Takvu glupost više neću ponoviti.
Mahnula sam mu, i nasmejavši se, nastavila put zgrade u kojoj sam
stanovala.
„Imala sam sreće. Ko zna šta je moglo da mi se desi te noći...“
‒ mislila sam dok sam otvarala kapiju karticom.
Modrice su se potpuno povukle. Petar se još nije vratio.
Leto je počelo da vene avgustom. Umorne lenje vrućine su
se rasplinule, a miris novih školskih torbi izmileo mi iz sećanja.
Na ulicama majke sa decom i kesama punim školskog pribora i
knjiga. Neke su moje i Sanjine vršnjakinje. Mi se pravimo da ne
primećujemo to. Vreme je relativna stvar. Zvuči utešno.
Krenula sam za S. Ne znam zašto, i ovako tamo ništa ne
radim. Još uvek. Upoznala sam buduće kolege. Ima sjajnih ljudi,
i onih koji to nisu. Njih se klonim, ali oni mene ne. Zbog nečeg
sam im zanimljiva. Znam da me ogovaraju. Čim uđem u kabinet,
prospem neprijatnu tišinu. Počinjem da žalim za mojom kancela-
rijom u ledenom zamku.
Petar se i dalje ne javlja. Počinje da me nervira njegovo
ćutanje.
Još malo, i počinje nova školska godina. Spremam se za
nastavu. Narodna književnost. Moja doktorska teza nema nikakve
veza sa njom, ali ne smeta. Tako mi kažu.

67
tamisi

Sanja je želela da odemo na koncert Jelene Tomašević. Nisam

mogla da je odbijem, iako sam bila umorna i matora za takve stvari.
Ona nije. Okupila je nekoliko naših bliskih prijateljica, neke od njih
čak otela iz kuća, ostavljajući im ucviljene muževe sa malom decom.
‒ Idemo u ženski šovinistički provod! ‒ hrabrila nas je dok
smo sumnjičave izlazile iz automobila, bockajući na visokim pot-
peticama najnovijih sandala.
‒ Šta mi je trebalo da je poslušam i obujem ovo? ‒ gunđala
sam jedva održavajući ravnotežu.
‒ Sve za lepotu, draga moja ‒ tešila me je Marija koja je bila
mnogo umešnija od mene. Doktorica. Zavodljiva plavuša, pućastih
usana i ogromnih zelenih očiju. Uhvatila me je pod ruku da bi mi
olakšala patnje. Sa druge strane, druga plavuša. Nevena. Odmerena
i stroga profesorica istorije, majka dvoje dece i supruga jednog direkto-
ra biblioteke. I treća, smeđokosa i visoka učiteljica. Sonja. Bivša odboj-
kašica i manekenka. Napustila sve, da bi se udala za svog komšiju,
slikara. Nas pet zajedno, kao odred za odstrel.
‒ Dušo ‒ Sanja je uhvatila konobara za ruku, i ubacila mu
papirnu novčanicu u džepić košulje ‒ Ova loža je vrlo zauzeta i ne
želimo da nas niko uznemirava. Ničim. U redu?
Momak je zavirio u svoj džep, a kada je shvatio o čemu se radi,
osmehnuo se zadovoljno i klimnuo glavom.
‒ Ništa ne brinite.
‒ Znači, ne donosiš nikakva pića, ne prenosiš nikakve
poruke, niti bilo koga puštaš da uđe. Samo mi i ti!
‒ Opaka Sanja! ‒ nasmejala se Marija, videvši ovaj novi
način obezbeđivanja mira i privatnosti.
‒ Ovo je najsigurnije. Od kad su nam pre tri godine nasrtljivci
uništili veče na koncertu Aleksandre Radović, ja se na vreme osigu-
ram. Sećaš li se, Sonja?
‒ Kako da se ne sećam? Pa mene je onaj siledžija, kad sam
odbila piće koje mi je poslao, pitao da li bi htela malo pod da popi-
jem! Jedva smo se izvukle.

68
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Ja zato i ne volim da izlazim. Uvek nam se neki maler

desi ‒ gunđala sam setivši se da sam tako i zapatila svoju nevolju
sa Petrom. Uska crna haljina i sudar u toaletu. Nosio ga đavo.

U našim godinama dovoljne su dve čaše pelinkovca da bismo

zaboravile da smo umorne i ne više tako mlade. Odrastale smo ludu-
jući po diskotekama, i mokre se vraćale kući stopom. Nekada. Davno.
Sada nam nije mnogo trebalo da bismo se opet vratile u to vreme.
Dve čaše gorkog bile su karta za povratak u prošlost.
Jelena je imala divan glas. I volele smo njene pesme. I znale ih
napamet. Dva sata na nogama, i gejziri pozitivne energije učinili su da
budem zahvalna Sanji što je ipak bila uporna i dovukla nas na koncert.
‒ Idemo u toalet, pre nego što krenemo kući. Bojim se da
neću moći da izdržim ‒ požalilila se Nevena kad smo odslušale po-
slednju pesmu ‒ Hoće li još neko sa mnom?
‒ Ja sam bila malopre. Čekaću vas u baru ‒ odgovorila sam
spuštajući fotoaparat u torbu.

‒ Vodu. Puno vode. Dehidrirala sam ‒ zatražila sam od kono-
bara kad smo sele za sto. Pelinkovac me je ljuljuškao.
Zapalila sam cigaretu. Nekako sam to uvek radila uz alko-
hol. Valjda zato što sam gubila pamet i oprez. I Sonja je zadimila,
iako nije bila pušač.
‒ Videla sam ti pre neki dan mamu u gradu. Odlično izgleda,
deset godina mlađe ‒ ohrabrila me je, znajući koliko smo se namučili
dok joj nismo našli spas.
„Gde li je Petar?“ ‒ upitala sam se, osmehnuvši se prijateljici
zahvalno.
‒ Sada je dobro, hvala Bogu ‒ „I Petru“‒ dodala sam u sebi.
Iza Sonjinih leđa vidim Sanju, Nevenu i Mariju. Crna trojka. Pod
se ljulja pod njihovim raskošnim koracima. Žene u najlepšim godi-
nama, svesne svoje lepote i pameti. U čitavoj onoj gužvi devojaka i
devojčica, one su bujale sjajem zrele ženske moći. Moje prijateljice.

69
tamisi

Ne skidajući mačkasti osmeh s lica, sevši za sto, Sanja mi je

tiho dobacila.
‒ Ne okreći se, sine. David je tu.
Tri ženske glave, kao privučene magnetom sa sredine stola,
okupile su se oko šapatnog pitanja:
‒ A ko je to?
‒ Smrtni neprijatelj ‒ odgovorila sam, oblivena izdajničkom
radošću.
‒ Lociraj ‒ tražila je Marija.
‒ Nikako! Ne razotkrivaj namere ‒ nasmejala se Sanja ‒
Položaj nam je već otkriven.
‒ Hoće li da napadne? ‒ Nevena je prihvatila našu staru devo-
jačku igru.
‒ Još uvek odmerava snage. Nije šala, nas je pet, a on sam... sa
njih šestoricom...
Nasmejala sam se otkinuto. Sanja je to uvek mogla da izvuče iz mene,
i bez pomoći pelinkovca kojim sam bila omamljena. „Hoće li se javiti
ili samo proći?“ ‒ gledala sam u nju, čekajući da presudi. Kada joj se
ugao usne izvio u zadovoljan osmeh, znala sam da je pošao ka nama.
‒ Dobro veče, Mina. Moje dame... ‒ osmehom je pozdravio
moje prijateljice.
Kao da je juče izašao iz mog kreveta. Besprekorno čiste sav-
esti i bezgrešan.
‒ Dobro veče... Ovo je Petar... A ovo su moje drugarice i
saučesnice u večerašnjem dobrom provodu ‒ predstavila sam ih,
jednu po jednu, gledajući ga kako ih radoznalo odmerava.
‒ Video sam to ‒ okrenuo se ka meni, osmehnuvši se kao da
mi je najbolji drug ‒ Pokušao sam da vam pošaljem piće, ali mi je
konobar rekao da ste... nedodirljive... Bilo mi je simpatično...
‒ A nama korisno ‒ dopunila sam ga i pogledala Sanju zah-
valno ‒ Loša iskustva nam donose mudrost...
‒ Idete negde dalje u provod? ‒ radoznalo je upitao, obrglivši
svih pet pogledom.

70
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Mi, majke i supruge žurimo kući, u našu milu palanku. A

devojke... One su slobodne... ‒ nasmejala se Sonja.
‒ Devojke su umorne i sanjaju svoj krevet ‒ odgovorila joj
je Sanja, ogradivši nas izgovorom.
‒ Šteta! Dugujem vam piće... Ali, umesto toga... ‒ zastao
je mašivši se za džep sakoa ‒ Ako volite balet, dobio sam nekoliko
karata za premijeru Labudovog jezera. Ja ću tad biti na putu, pa bih
voleo da ih vi iskoristite umesto mene. Može?
Pogledao me je tako šarmantno da sam se upitala ko je
čovek što stoji ispred mene. Zbunjena njegovom nesvakidašnjom
ljubaznošću, nisam mogla da odbijem kovertu koju mi je ponudio.
‒ Hvala. Sa uživanjem ćemo otići ‒ odgovorila sam ukalu-
pljeno, osećajući kako pogledi mojih prijateljica odskakuju od mene
do njega, upijajući svaki detalj koji ćemo posle do besvesti razma-
trati. Već sam mogla da čujem njihova pitanja i komentare, i poči-
njala je da me hvata panika.
‒ E pa, drago mi je što sam te video. Sa prijateljicama, nara-
vno! I što ste se lepo provele. Ponovite to sledećeg petka!
Prihvatila sam njegovu pruženu ruku, osetivši kako mi se
dlan pitomo stapa sa njegovim. Ljuta na svoju prevrtljivu kožu, sa-
čekala sam da se udalji od našeg stola, a onda sam umorno uzdah-
nula.
‒ Kakav neprijatelj ‒ prošaputala je Nevena oduševljeno ‒
Kad podižeš belu zastavicu?
‒ Joooj... Ne diraj me... ‒ zavrtela sam glavom, pokušava-
jući da izgledam bezbrižno ‒ S njim se nije šaliti.
‒ Pa ti nemoj da se šališ, nego ga ozbiljno propusti kroz
šake ‒ zakikotala se Marija ‒ Izgleda ko grom!
„I tol´ko...“ ‒ narugala sam se u sebi. Znala sam da će moje pri-
jateljice da navale, a ja sam morala da balansiram na tankoj ivici
istine. Sanja me je držala za ruku, pazeći da ne padnem.
Kada me je nakon dva sata ostavila ispred zgrade, najpre sam
se mašila za telefon. Učinilo mi se da sam čula zvuk poruke dok sam

71
tamisi

bila u autu. Misleći da bi mogla biti od Petra, nisam se usudila da

proverim dok sam sedela stešnjena između Marije i Nevene.
I bila je.
Čekam te.
„Mora da si poludela“ ‒ prebacila sam sebi dok sam se uspi-
njala liftom. Mesec dana njegove tišine učinilo je da zaboravim na
ono što mi je uradio. Ispunjena radosnim nestrpljenjem, ušla sam
u stan tražeći njegov miris. Sako prebačen preko fotelje, čaša osta-
vljena na stolu. Muškarci uvek za sobom ostavljaju nered. Valjda da
označe teritoriju koja im pripada.
‒ Stigla?... Hoćemo li pod tuš? ‒ upitao je kad sam ušla u
sobu. Raskopčane košulje, s Travničkom hronikom u rukama. Ležao
je obuven na krevetu.
‒ Ja se izuvam u predsoblju i svaki dan brišem parket.
Volim da mi je besprekorno čisto u stanu ‒ progunđala sam umesto
odgovora.
‒ U redu ‒ pomirljivo je rekao i ustao ‒ Još nešto?
‒ Dok mi budeš dolazio, neće biti drugih žena... ‒ oslobo-
dila sam svoj jezik ohrabrena pelinkovcem koji još uvek nije izve-
treo. Osetila sam njeno radovanje. Počela je da govori mojim rečima
i da me ućutkuje svojim bujanjem. Bila sam suviše umorna da bih
se nosila sa njom.
Košulja je skliznula sa njega dok mi je prilazio.
‒ Znaš šta treba da uradiš da bih to prihvatio ‒ prošaputao
je i uhvativši me za ruke otklopio mi dlanove. Gledala sam nekoliko
trenutaka svoje prste, osetivši kako se pune željom da ga dodirnu.
‒ Znam... ‒ priznala sam podigavši pogled ka njegovim
očima ‒ I verujem da me nećeš prevariti.
‒ Sigurna si u to? ‒ upitao je, iznenađeno se osmehnuvši.
‒ Ako mi obećaš, biću ‒ odgovorila je ona umesto mene.
„Odakle ti tolika snaga?“ ‒ pitala sam je dok me je obuzimala.
Bio je božanski lep dok me je držao za ruke, a ja šiparički
glupa ili pijana dok sam se topila u njegovoj lepoti.

72
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Dobro... Neće biti drugih žena dok ti budem dolazio ‒

obećavam.
‒ I večeras... ja vezujem tebe ‒ nasmejala se izvukavši moje
ruke iz njegovih.
Iznenađeno me je pogledao, kao da se pita jesam li poludela.
Ako jeste, čitao mi je misli.
– E, to ne... – odgovorio je odmahnuvši glavom.
„Tek ćeš ti da vidiš“ ‒ osmehnula se bestidno i uhvativši
ga za pojas pantalona, povela ga za mnom u kupatilo. Omamljena
sam ćutala. Njih dvoje protiv mene jedne, polovične, pijane. Bilo je
previše.
Pelinkovac čuda čini. Oslobađa robove i vezuje gospodare. I
posle pirovanja kažnjava glavoboljom. I kajanjem.

‒ Koliko imaš godina? ‒ iskralo mi se dok sam se lagano
spuštala u san.
‒ Četrdeset i sedam ‒ odjeknulo je umornim muškim
šapatom između nas dvoje.
‒ Kako to da još uvek nisi oženjen? – moja radoznalost se
provukla ispod pospane omamljenosti.
– Bio sam. Al´ kao što ti reče: Loša iskustva nam donose
mudrost – njegov gorak smeh se prosuo po mojim leđima – Spavaj,
Mina...

73
 VII

Propadala sam kroz tuđi preteći mrak. Pa i to što sam znala

da sam u snu, nije moglo da uteši lupanje moga srca. Ruke su mi
bile kameno teške, noge nepokretne. Moja moć letenja je nestala
onog momenta kada sam posegnula za njom da se spasem. Nevera u
čarobno osudila me je na bezuman strah. Šta li me čeka na dnu?
‒ Mina... Mina... Probudi se... Ružno sanjaš...
Najpre nisam mogla da shvatim gde se nalazim. „Još uvek sanjam“
‒ pomislila sam ugledavši obrise moje sobe u roditeljskoj kući.
‒ Mama? ‒ upitala sam prepoznajući joj sporo glas.
‒ Tu sam mila... ‒ mazila me je svojim prisustvom. Sakrila
sam sam se u njen zagrljaj, kao kad sam bila mala. I dalje sam bila
uplašena. Pomislila sam na Petra i njegove snažne ruke.

Subota popodne u mirnoj ulici moga grada. Vreme usporeno
teče. Ovde je uvek tako. Sedim u bašti omiljenog kafića. Fontana
ispred mene. Tišina. Na meni svetlozelena vesela haljina. „Ja ću te
oblačiti. Onako kako se meni sviđa“ ‒ rekao je donevši još jednu
gomilu šarenih papirnih kesa. Više bez njih nije dolazio. Čudila sam
se odakle mu vreme za takve stvari. Mene su kupovine zamarale.
Drugi muškarci su ih mrzeli. On nije. Nije mi smetalo, dok god ne
cepa sa mene.

75
tamisi

Posmatram prolaznike. Malo je osmeha. Usne zabrinuto stis-

nute, pogledi lutaju. Ulica je tužna. Odjekuje umorom prolaznika.
Trujem se njihovim dahom. Prazna sam. Bele vilinske sandale i
torba koja se savršeno uklapa uz njih ne raduju me. Imam sve što
sam nekada želela. I ništa nemam. Kao svetleći odsjaji svičevog
leta. Kad ga uhvatiš, nestaje.
U ponedeljak za S. Moj prvi čas. Strepim. Septembar mi se
uvukao u dušu, preteći mirisom jeseni koja se mokro prikrada. Još
malo sunca. Da uhvatim dok mogu. A onda, kišna tišina. Mrzela
sam je.
Ustajem, ostavivši novac na stolu ispod računa i pepeljare.
Haljina se ponosno uvija oko mene. Zna da izgledamo lepo. Ne sluti
da je mene stid zbog toga. Ovde nema raskoši beogradskih snobov-
skih ulica. Samo siromaštvo malog grada. Štrčim među zabrinutim
pogledima. Nedostaju mi moje stare jeftine farmerice. U njima sam
nevidljiva.
Hodam smetena. Savladala sam visoke potpetice. Upornom
šetnjom kroz stan. Petar voli da me vidi na njima. I uvek našminkanu,
isfenirane kose. Njegova sam lutka. Oblači me i svlači po svojoj volji.
I ostaje dalek i nepoznat. Ne žalim se zbog ćutanja koje nas deli.
Ostavlja nam pravo da okrenemo jedno drugome leđa kad uranjamo
u san. Ja sam i dalje željna ljubavi. Prepoznajem je u hodu plavokosog
muškarca koji mi se približava.
Samo su oči otkrile da me je prepoznao. Usne se na trenutak
razmakle kao da će me pozdraviti glasom koji sam nekad volela. A
onda su zastale. Čak ni osmeh da mu se iskrade. Visoka žena ljubi-
časte kose kraj njega. Ljubomorno ga drži za ruku, pokazujući čita-
vom svetu da je samo njen. Oštro me ošine pogledom kaznivši me
što sam oklevala da slepo prođem kraj njih. Kao da ima prava da mi
oduzme sećanja na moju prvu ljubav. Poražena usporavam, umirujući
jecaj koji se izvija iz moje tuge. „Kako si me se lako odrekao...“ ‒
šapućem mu, povređujući se svojim mislima ‒ „A nekad si plakao
kad si odlazio... I obećao da me nikada nećeš zaboraviti...“

76
 ˇ ­da­ci
Car

I nije me zaboravio. Kada je te večeri zazvonio telefon u

kući mojih roditelja, nisam ni slutila da bi to mogao biti on. Majka
mi je pružila slušalicu, osmehnuvši se setno.
‒ Vukašin... Tvoj bivši momak... Želi da te čuje...
Želeo je i da me vidi. I da mu ispričam o svemu što mi se
dešavalo od kada je otišao. I da ga čekam na našem starom mestu.
Kao nekada.
Setila sam se ljutitog pogleda one koja ga je držala za ruku i
svojim prisustvom mu zatopila usta zabranivši mu da kaže makar i
jedno obično: Zdravo. Kako si?
Prošlost se ne dira. I ne vaskrsava lažima i skrivanjem.
‒ Tvojoj se supruzi to ne bi dopalo. I sigurna sam da je voliš
i ne želiš da se ljuti na tebe. Ipak, hvala ti što si se javio, da me
makar ovako krišom pozdraviš, kad već to nisi na ulici, danas...
Želim ti svako dobro. Zbogom...
Njegovo kratko ćutanje, a onda zvuk prekinute veze. Bio bi
to ružni vampir moje prve ljubavi. Sreća, pa sam mu zabila kolac u
srce. Prošlost koja vaskrsava nikada ne vraća sreću. Groblja ljubavi
su najstrašnija mesta naših duša. Treba ih se kloniti.

Odlučila sam da se iste večeri vratim u Beograd. Plima tuge
kvasila mi je noge, i želela sam da joj umaknem.
Jesi li slobodan večeras? ‒ utipkala sam poruku i poslala je
na Petrov broj.
‒ Šta se desilo? ‒ začula sam njegov zabrinut glas posle
nekoliko trenutaka.
‒ Ništa vredno priče ‒ odgovorila sam iako ih nikada i
nismo razmenjivali ‒ Ne želim da noćas budem sama. Možeš li da
dođeš?
‒ Kasnije... Sad sam zauzet. Oko ponoći?
‒ Bilo kad. Samo dođi.

77
tamisi

‒ Ko je on? ‒ upitao je rugajući se kada je ušao u sobu,

ispunivši je treperenjem. Septembarska noć je isparavala sa njegovih
ramena i ja sam želela da je dišem.
Osmehnula sam se umorno. „Da li zaista zna?“ ‒ zapitala sam se.
‒ Može li malo određenije? ‒ izazivala sam ga, želeći da
saznam ima li moć kojom mi je pre nekoliko meseci zapretio.
Uronio je u moje oči, kušajući izazov koji sam bacila pred
njega.
‒ Hoćeš li snimak telefonskog razgovora ili fotografiju sa
ulice? Trenutak kada si zastala zagledavši se u plavokosog muškarca
čija te je žena šibnula pogledom?
‒ Ne mogu da verujem da to radiš! ‒ nasmejala sam se
očajno. Nisam znala da li da ga žalim, smejem mu se ili ga se plašim.
‒ Samo budala veruje ženama ‒ bacio mi je u lice ono što
nije moglo da me povredi. Njegove reči su se samo odbile od mog
osmeha.
‒ Obostrano je, veruj mi... Ni vi niste ništa bolji. Uostalom,
ako imaš snimak razgovora, znaš o čemu ti govorim.
‒ Znam... I... Ko ti je on?
‒ Mislila sam da znaš. Zar ga nema u onom tvom dosijeu o
meni? Bio je vrlo vrlo važan u mom životu ‒ narugala sam se, više
sebi nego njemu.
Osetio je to.
‒ Znam ko ti je bio... ‒ odgovorio je lagano, skidajući pogle-
dom moj osmeh ‒ Pitam: ko ti je sad?
‒ Više niko ‒ uzdahnula sam oprostivši se još jednom od
Vukašina ‒ Čak je i lepu uspomenu na sebe uništio...
– I zašto si mene pozvala?
– Zato što sam bila užasno sama. A ti si jedino što imam.
– Ne govori mi takve stvari. Jeftino zvuče ‒ kroz otrovni
osmeh bacio je na mene.
– Ni meni se ne sviđa da priznam – nasmejala sam se iskre-
no – Više bih volela nekoga drugačijeg...

78
 ˇ ­da­ci
Car

– Nekoga kao što ti je bio on?

– Ne, nikako – uzdahnula sam – Da je valjalo, ne bi se izgu-
bilo... Niko slučajno ne odlazi u prošlost... Niti koketira sa duhovima
iza leđa onoga ko ga voli...
‒ Dobro je da ti mene ne voliš ‒ narugao mi se.
Osmehnula sam se oprezno.
‒ Ne, ne volim te. Samo spavam sa tobom. Iz obaveze ‒ prišla
sam mu mamljena mirisom koji jesam volela.
‒ I teško ti pada?
‒ Više ne. Navikla sam se, kao i na penjanje stepenicama.
Znam da je zdravo... Jedino se plašim da se ne zaljubim ‒ priznala
sam mu, a onda, pokajavši se, dodala ‒ U nekog drugog... To bi zaista
bilo gadno...
‒ I ne znaš koliko ‒ prošaputao je, preteće me gledajući.
Nisam ga se više plašila. I njegove pretnje me nisu doticale. Ona u
meni me je naučila... Ona ga je bolje poznavala. Rekla mi je da voli
moje telo, i još više kad mu se dajem nego da me uzima. I priznala
mi je da mu je ona dovoljna, i da ja ne treba da se mešam.
Prihvatila sam to. Drugačije i nisam mogla.
Jedino sam čeznula za poljupcem.

Trčala sam kroz mračnu ulicu gonjena nečim. Saplitale su

me ruke koje su se umesto korenja drveća izvile iz zemlje pružajući
se po asfaltu. Sva svetla u kućama bila su pogašena, niko nije mo-
gao da čuje moj poziv u pomoć. Ja nisam mogla da ga čujem. Bila
sam nema. U panici sam pokušavala da pronađem svoj glas, uporno
se napinjući makar u jecaj da ga izvijem. Nije ga bilo, ni njega ni
svetla. Negde na kraju ulice, videla su se tela koja se naginju ka meni.
Bila su daleko, i nisam mogla da ih raspoznam. Plašila sam se da
će proći kao da me nema, i ostaviti me samu, zaključanu između
praznih kuća i onog nečeg neimenovanog od čega sam bežala. Znala
sam da mogu da im priđem samo na tren i samo tad da ih dozovem
iz tame. Nepoznati ljudi koji su mi već okrenuli leđa, i među njima

79
tamisi

Vukašin i Petar. Stoje i gledaju jedan u drugog. Mene ne primećuju.

Samo još tren, i nestaće. Pluća mi se cepaju puneći se vazduhom.
Samo jedan glas kad bih pustila. Samo jedan glas...
Probudio me je vrisak. Moj.
‒ Mina... Jesi li budna? ‒ začula sam Petrov glas.
‒ Jesam ‒ prošaputala sam tražeći uplašena odjek svoje
reči.
‒ Ružno si sanjala ‒ dotakao mi je čelo, sklanjajući mi kosu
sa lica.
‒ Ponovo ‒ priznala sam ‒ Već noćima me progoni sličan
san. Bojim se da se uspavam. Sanjam mrak kroz koji propadam ili
bežim, i nešto što me prati...
‒ I nikog nema da ti pomogne ‒ dopunio me je on,
privukavši me sebi.
‒ Odakle znaš? ‒ osmehnula sam se ohrabrena njegovim
rukama.
‒ Osećam kako ti srce lupa. Odjekuje kroz čitavu sobu ‒
nasmejao se kad sam mu spustila glavu na rame.
‒ Ne smetam ti ovako? ‒ upitala sam znajući da uvek spava
sam, držeći ruke uz sebe.
‒ Šta ću? Ne mogu da te ostavim tako uplašenu ‒
progunđao je iza nameštenog osmeha.
Bila sam mirna. Sakrivena njegovim snažnim rukama,
ponovo sam zaspala. Praznim nepričavim snom.

Oktobar se navukao neumoljivim sivilom nad grad. Poto-

pio me sumornom jesenjom slutnjom i snovima koji su me plašili.
Prestala sam da spavam noću, osim kada je Petar bio sa mnom.
‒ Nešto nije u redu ‒ priznala sam mu posle još jednog
mučnog buđenja ‒ Moji me snovi nikad ne lažu.
‒ Možda bi trebalo da odeš kod psihijatra ‒ predložio je
spuštajući mi dlan na leđa i hvatajući poludele udarce mog srca ‒
Ovo je veliki stres za organizam. Može da bude opasno.

80
 ˇ ­da­ci
Car

‒ A šta ako je ovo nekakvo upozorenje? Navikla sam da veru-

jem svojim snovima. Znam šta ti govorim... ‒ drhtala sam uplašena.
‒ Ja ne verujem u snove. I zaista te ne razumem ‒ odbijao je
moju priču.
‒ Petre, veruj mi... Svaki put sam znala da li ću na ispitu
dobiti deset ili devet... Imala sam san koji mi je govorio to. Nikad
nije bio isti, ali se situacija ponavljala. Naučila sam da je prepoznam
i tumačim.
‒ A šta bi ovo moglo da ti znači? ‒ upitao je rugajući se.
‒ Ne znam... Ne znam šta je ispred mene, i ne mogu da
rastumačim poruku koja mi kroz san stiže kao odgovor ili predska-
zanje... Nešto ili neko me u mraku prati... I ti si uvek u tom snu. Sve
ostalo se menja...
‒ Mina... Kada sam ti rekao da ću uvek znati šta radiš,
verujem da si postala svesna da ćeš biti pod nečijim nadzorom.
Ako si mislila da se ovako oslobodiš toga, veruj mi da se uzalud
trudiš...
‒ Daj, molim te ‒ naljutilo me je što mi ne veruje ‒ Uopšte
me nije briga za to. Možeš da me pratiš koliko hoćeš, i da prisluškuješ
moje razgovore, i bilo šta drugo. Ja nemam šta da krijem. I ako misliš
da sve ovo glumim, onda mi bolje nađi posao na filmu. Za ovo lupan-
je srca i plakanje mogla bih da dobijem Oskara!

Prošle su tri nedelje. Petar je otišao na put, a ja sam za-

menila noć za dan. Nisam smela u mraku da usnim. Umorna sam
čekala da se razdani.

‒ Jesi li videla nekada ove ljude?

Pogledala sam slike koje mi je pokazao i odmahnula glavom zbu-
njena.
‒ Ko su oni?
‒ Moji ljudi koji su te pratili. Na smenu, naravno... Osim
ovog čoveka. On nije od mojih.

81
tamisi

‒ A šta je sa njim?
‒ Jesi li sigurna da ne znaš ko je? Nikada ga nisi videla?
‒ I on me je pratio?
Petar je ćutao.
‒ Odgovori mi...
Klimnuo je glavom.
‒ Još uvek ne znam ko je ‒ prošaputao je.
‒ A, kako ste ga otkrili? I kad?
‒ To su već stvari koje nisu za tebe.
‒ Jesi li ga potražio zbog mojih snova ili si to i ranije znao?
‒ Mina... Rekao sam ti...
‒ Ništa mi nisi rekao! Ja već skoro dva meseca imam noćne
more, a ti kriješ od mene. Treba li da nagađam i pravim budalu od
sebe ili ćeš mi reći?
‒ Naravno da ti neću reći niti ću da slušam tvoja herkulpoaro-
vska nagađanja.
‒ Više volim Šerloka Holmsa ‒ odbila sam njegovu rugajuću
opasku od sebe ‒ Znaš, ja sam jedna sasvim nebitna osoba. I nema
razloga da me iko prati... Osim to tvoje mrzovoljno nepoverenje, al´
šta mu ja mogu... I ako je istina ono što se za tebe priča... da si vladar
iz senke, i da imaš toliko novca i moći... onda ovaj tip ima veze sa
tobom. Zar ne? I može da te odvede do nekoga ko je neprimereno
radoznao... Osim ako nije primetio da ste ga provalili... i sklonio se...
To se i desilo, zar ne? Tvoji trapavi lovci su se otkrili... I ti si zato ljut...
I još više zbog toga što ga ne biste ni otkrili da ja nisam digla uzbunu
zbog svojih snova...
‒ Mina... Uzmi i piši romane ‒ narugao mi se hladno ‒ I mani
se tih čaršijskih priča. Kakav vladar iz senke??? Ja sam samo neko
ko ima malo više novca, i malo više uticaja... i ništa više. Sve ostalo
zaboravi.
‒ Da zaboravim? ‒ nasmejala sam se gorko ‒ U redu... A
ti mi ostavi tu sliku. Želim da svom progonitelju iz sna dam lice.
Tako će mi biti lakše da se suočim sa njim.

82
 ˇ ­da­ci
Car

Nažalost, više ga nisam usnila. Sad kad sam imala čime

da ga razotkrijem i spalim svoj strah, on je nestao iz mojih snova.
Izgleda da su ga Petrovi lovci zaista oterali.

Uživala sam u radu sa studentima. Pripremala sam se za

vežbe, čitajući sve što sam mogla da pronađem po bibliotekama.
Prenosila sam im onu ljubav i radoznalost koju je u mene usadio moj
profesor. Istina, ni on nije imao doktorat iz narodne književnosti, ali
je bio čarobnjak. Naučio me je da izađem iz vozovskog kloparanja
deseterca i uđem u bogati svet epske poezije, koji je otvorio pred
nama. Trebalo je samo malo zagrebati po opštim mestima i dosad-
nim stilskim figurama, pa otkriti koliko su svevremene i nama bliske
teme o kojima su pevali narodni pevači. Nemanjići, kosovski junaci,
Marko Kraljević i hajduci postali su moja stvarnost. Gorski je ljubo-
morno ćutao i čekao da mu se vratim. Nisam više bila u njega zalju-
bljena. Postao mi je obaveza i želela sam što pre da ga se rešim.
„A kada će Petar mene da ostavi?“ ‒ upitala sam se zabri-
nuto. Počela sam da strepim.
‒ Hoćemo li negde na skijanje da idemo? ‒ upitala me je
Sanja kad je prvi novembarski sneg zabeleo Beograd.
‒ Ne mogu. Žurim da uradim tezu ‒ promrmljala sam uživa-
jući u toploj čokoladi. Sedele smo u Ruskom caru i gledale kroz veliki
izlog ljude kako se kližu po ledenom trotoaru. Teške krupne pahulje
pospano su lebdele pred nama. Bilo je neobično hladno. Zima je vred-
no poranila.
‒ Spavaš li ti uopšte? Umorno mi izgledaš ‒ nasmejala se
ne želeći da spomene Petrovo ime.
– Gorski me muči. Na ovog drugog sam se baš navikla.
Nedostajaće mi kada bude otišao ‒ priznala sam uzdahnuvši. Trnci
su mi skliznuli niz leđa. Već mi je sada nedostajao. Svaki put kad
bi otišao iz moga kreveta, nestrpljivo sam čekala da mi se vrati.
‒ Lice ti je savršeno sređeno. Eh, draga moja, redovan seks
čini čuda. Što se meni tako ne posreći! ‒ požalila se, mada nije

83
tamisi

imala pravo na to. Jedan Rastko je nedavno ušao vrlo burno u njen
život, ali ona nije želela da prizna to. Mislim da se plašila da ga ne
urekne. Obe smo se pravile lude, ne spominjući ga.
‒ David je tu... da mu vreme proleti... ‒ narugala sam se ‒
Mojih mesec dana rasteglo se u šest. Pitanje je kada će da pukne
‒ osmehnula sam se slegnuvši ramenima. A zapravo, nije mi izgle-
dalo tako. Pažljivo sam ga pratila. I dalje se zabavljao donoseći mi
odeću. Ormar mi je bio krcat. Torbe, cipele i čizme više i nisam
imala gde da odlažem. Morala sam da mu kažem da prestane.

‒ Znaš li da je užasan greh uzeti mače sa ulice i doneti ga u
topli stan, nahraniti ga, poigrati se sa njim... I posle nekoliko dana ga
opet izbaciti na ulicu... ‒ rekla sam mu kada se posle nedelju dana vra-
tio sa puta, unevši mi u stan ponovo hrpu velikih lepih papirnih kesa.
‒ Umoran sam malo... O kakvom mačetu govoriš? ‒ pogle-
dao me je odsutno, svlačeći se i žureći u kupatilo.
‒ O meni ‒ pošla sam za njim. Gledala sam ga kako ulazi
pod tuš, a kada je čuo šta sam mu rekla, okrenuo se i bezdušno mi
dobacio:
‒ Znaš da ne padam na tvoje priče o grehu... Sem toga, to
je moje zadovoljstvo, i neću sebi da ga uskratim. Volim da te vidim
lepo obučenu. Pomiri se sa tim. I ne diraj one kese dok se ne oku-
pam. Doneo sam ti nešto posebno, hoću da ga zajedno otpakujemo.
„Ne izgleda kao neko ko planira uskoro da ode od mene“ ‒
pomislila sam umireno.
‒ Nemam više gde da odlažem to što mi donosiš. Ni ne stižem
sve da obučem. Znaš da nigde ni ne izlazim. Ti stvarno preteruješ! ‒
bunila sam se ....
‒ Nije tačno da ne izlaziš! Putuješ u S., svaki dan trčiš u
biblioteke, išla si sa Sanjom ove nedelje u pozorište i na poslepod-
nevnu kafu... Radiš li uopšte svoj doktorat?
‒ Radim! Radim noću! ‒ iznervirao me je svojim izveštajem
‒ A to sa Sanjom će uskoro da se prekine...

84
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Zašto? ‒ pogledao me je iznenađeno ‒ Niste se valjda

posvađale?
‒ Ne, nismo! Sanja je upoznala nekog, i pitanje je kada će da
shvati koliko je zaljubljena u njega. A tada neće imati ovoliko vreme-
na za mene ‒ priznala sam, ljubomorno pomislivši na dan kada će mi
je Rastko ukrasti. „A ja ću ostati u svom staklenom kavezu, osuđena
da čekam na tvoje noćne posete.“
‒ Stvarno sam umoran. Nisam siguran da li sam te dobro
razumeo. Žališ mi se da ti je stan mali i da nemaš gde da odlažeš
garderobu, ili da ti je dosadno što češće ne izlaziš?
Pogledala sam ga zaprepašćeno. Nisam mogla da verujem da
je mogao toliko da izvrne moje reči. Odlučila sam da mu se osvetim.
‒ U stvari... Htela sam da ti kažem da bi mi dobro došla još
jedna prostorija samo za odeću i torbe ‒ pogledala sam ga upitno,
iščekujući kako će da mi odgovori.
Izašao je iz tuš-kabine obmotan peškirom.
‒ I ja sam razmišljao o tome. I meni je potrebna jedna rad-
na soba, da ne prosipam svoje stvari po dnevnom boravku. Video
sam da te to nervira.
‒ I želim da me ti izvedeš u pozorište ili na večeru – izgo-
vorila sam ukočenog jezika.
‒ To već ne mogu. Ne želim da te kompromitujem. Znaš
kakav me glas bije ‒ sebičan i površan mužjak... Ne bih voleo da i
tebe svrstaju među moje potrošne devojke.
„Poludela sam“ ‒ pomislila sam, radosno ošamućena nje-
govim odgovorom. Peškir mu je skliznuo, a ja sam stajala nemo
ga gledajući. Dlanovi su mi zabrideli željom da dotaknu njegovo
telo.
‒ Hajde da ti pokažem šta sam ti doneo. I skini one
odvratne bokserice sa sebe, ako ih slučajno imaš. Obuci neki pri-
stojan ženski veš.

85
tamisi

Stajala sam pred ogledalom u svilenom zavodljivom vešu,

ogrnuta dugom mekom sivom bundom. Njegove ruke su mi počivale
na stomaku mazeći me svojom treperavom toplotom.
‒ Nisam mogao da joj odolim. Video sam tebe u njoj, i
morao sam da ti je kupim ‒ ulivao mi je drhtaj spuštajući mi šapat
niz vrat.
Znala sam da govori o mom telu, a ne o meni. Oči su mi se
sklapale od umorne želje. Njegov dodir me je hranio usamljenošću
od koje sam bežala tražeći ga da me vidi. Mene, a ne moj odraz u
ogledalu. Bio je tvrdoglavo slep.

86
 ˇ ­da­ci
Car

VIII

Januarska snežna tišina. Vreme mračnog ćutanja i uspomena.

Praznici koji bole usamljenošću i strahom pred prazninom. Jedva sam
umakla iz roditeljske kuće, izbrisavši sliku okićene jelke koja me je
progonila.
U mom stanu nije bilo tragova starih ni novih godina.
Vreme je stajalo, mereno Petrovim dolascima i odlascima. Čudna
putanja prolaznosti. Otkriva moje nepostojanje.
‒ Kako si dočekala Novu godinu? ‒ upitao je, čekajući da
posklonim knjige i isključim kompjuter. Bila sam još uvek uspore-
na od tuge.
‒ Reci ti meni ‒ narugala sam mu se ‒ Verujem da znaš...
‒ Znam gde si bila i sa kim... ‒ rekao je uhvativši me za
ruku i kroz mrak me povukao ka prozoru ‒ I znam kakvu si haljinu
nosila...
‒ Onda sigurno znaš da sam u čitavom društvu samo ja bila
sama. Svi su se potrudili da bar za Novu godinu pronađu nekog ‒
prošaputala sam, gledajući kako iza staklenog zida pahulje zasipaju
hladnu noć. Stajao je naslonjen na mene, pritiskajući me svojom
željom uz nevidljivu granicu koja je delila moj i spoljašnji svet.
‒ To baš i nije pametno. Započeti novu godinu sa
pogrešnom, daj šta daš osobom... Nije valjda da žališ što si to pro-
pustila? ‒ nasmejao se mojoj žalbi, neumoljivo je odbacivši od sebe.

87
tamisi

Hladnoća koja se kroz osvetljen prozor uvlačila, naterala me je da

zadrhtim. Oko uličnih svetiljki rojile su se pahulje, rađajući u meni
novi talas tuge.
Bio je u pravu. Nikad nisam uzimala ono što mi se našlo pri
ruci. Uvek sam želela goluba na grani. Zato ništa nisam ni imala.
‒ Ja tebe nisam pitala sa kim si ti bio ‒ podsetila sam ga
tiho. Držao je moje dlanove naslonjene na staklo koje se maglilo od
našeg daha. Njegove snažne šake preko mojih razgonile su tišinu.
‒ Bio sam sa važnim poslovnim prijateljima. Posebna noć za
utvrđivanje hijerarhije. Nema mesta sentimentalnosti ‒ prošaputao
je naslonivši glavu uz moju.
‒ Nema je ni među nama ‒ primetila sam, pokušavši da se
izvučem ispod pritiska njegovog tela.
‒ Nemoj ‒ zaustavio me je ‒ Ovo me odmara.
Mučila sam se. Nisam želela da i dalje remeti mir moje radne sobe.
Ona mi je bila sigurni kutak za bekstvo. U njoj nije bilo mesta za
njegove želje.
‒ Hajdemo u spavaću sobu ‒ zamolila sam, pokušavajući
da spasim svoj svet. Ako ga razruši noćas svojim prisustvom, neću
imati gde da odahnem.
‒ Sviđa mi se ovde ‒ prošaputao je sebično, otimajući
mi i poslednje što sam želela da sačuvam pred njim. Ruke su mu
skliznule niz moje telo, skidajući mi komad po komad odeće.
‒ Videće nas neko sa ulice ‒ prošaputala sam gušeći se od
nemoći.
‒ Ugašeno nam je svetlo. Sem toga, napolju nikog nema.
Zar ne vidiš da smo sami?
Nismo bili sami. Sa polica su me posmatrale ljubomorne
oči Gorskog, gutajući gladno dodire koje je topla muška ruka
ostavljala na meni. Sa jedne strane telo koje me je gorelo svojom
sebičnom željom, a sa druge mrznuće prozorsko okno, koje me
je seklo stidom. Iza njega prostirao se čitav svemir zvezdanih
treperenja, koji je drhtao postiđen pred onim koji me je uzimao

88
 ˇ ­da­ci
Car

pokazujući usnulom svetu da sam njegova. Samo je noć saosećala

sa mojom nemoći, pokrivši nas svojim samilosnim mrakom.

‒ Jesi li bila nekad na Staroj planini? ‒ upitao je kad sam se
umorna uvukla u krevet.
Odmahnula sam glavom, bez snage da odgovorim. Bila
sam slomljena danom koji je ostao iza mene. Žudela sam za snom.
– Jedan moj prijatelj živi tamo. Nedavno se oženio i zvao
me je da provedem vikend kod njega. Hoću da i ti ideš sa mnom ‒
promrmljao je privukavši me sebi.
‒ Šta ću ti ja? ‒ jedva sam izustila. Bila sam iznenađena
željom koju je izrekao. Nas dvoje smo bili utamničeni svet, skri-
ven od očiju drugih ljudi. Pomisao da bi me neko mogao videti sa
njim, uplašila me je.
‒ Njegova žena je pisac. Napisala je nekakav roman...
Mislio sam da biste mogle biti zanimljive jedna drugoj.
‒ A kako se ona zove? ‒ upitala sam razbuđena njegovom
pričom.
‒ Olga... nekako... Konstantin ‒ odgovorio je.
‒ Olga? ‒ zamislila sam se ‒ Da nije Vuković? Ona je
napisala Despotovog sina...
‒ Jeste!... Čula si za nju? ‒ radoznalo me je pogledao.
‒ Pročitala sam njenu knjigu. Dobila sam je od Sanje za
rođendan ‒ odgovorila sam obradovano. Volela sam Despota. Disao
je mojom tugom.
‒ Imaćete, onda, jednu temu više za razgovor ‒ primetio je
uhvativši me za ruku. Nikada to nije radio. Niti me je želeo na svo-
joj strani kreveta.
‒ Petre... ‒ pozvala sam ga zbunena onim što je učinio ‒
Zašto?
‒ Šta zašto? ‒ odjeknulo je moje pitanje njegovim glasom.
Podigla sam svoju ruku u njegovoj – Ovo... I taj odlazak za
vikend kod tvog prijatelja... Nikada me nigde nisi vodio...

89
tamisi

‒ Ne sviđa ti se? ‒ promuklo je upitao.

‒ Plaši me ‒ priznala sam, umorno se pripivši uz njega.
Toplina njegovog tela me je tešila.
‒ Hladne su ti ruke ‒ rekao je ‒ A i ne želim da odem kod
Igora sam. Njegovoj ženi bih bio dosadan gost.
Razuman odgovor. Potpun i hladan. Ne ostavlja mesta za
druga pitanja. Ni za nedoumice. Na šta li sam mislila?

Ledeno subotnje jutro. Sneg ne prestaje da pada danima.
Dok se lagano penjemo zaleđenim putem uz planinu, ne mogu da
odvojim pogled od bajkovitog prizora. Ušli smo u neki začarani
svet. Treperim njegovom lepotom.
‒ Ovo su Čardaci, selo koje je Igor srušio i ponovo izgradio.
Mislio sam da je poludeo kad mi je rekao koliko novca će uložiti u
sve to ‒ Petrov glas me je vodio kroz snežnu mećavu iza koje su se
nazirale kameno-drvene kuće.
‒ Prelepo je ‒ prošaputala sam zanesena ‒ Kao da je iz
nekog filma iščupano. A gde je njihova kuća?
‒ Iza brda, nekoliko minuta odavde... Sa one strane je hotel.
Bio sam na otvaranju. Fantastično je urađen... I uvek je pun... ‒ nas-
mejao se, pokazujući mi rukom kroz vejavicu. Ništa se nije videlo.
Vodili su nas drveni stupci zabodeni uz ivicu puta.
Snežna zavesa pokrila je prozore auta. Bezbroj sitnih belih
kamikaza lepilo se za staklo ispred nas, topeći se pod njegovom
toplinom.
‒ Stigli smo ‒ Petrov glas me je prenuo iz omamljenosti u
kojoj sam bila. Obukla sam jaknu, i navukavši kapuljaču na glavu,
izašla ugazivši u škripavi sneg.
‒ Jeste li uspeli da se izvučete? ‒ začula sam ispred
sebe nepoznat promukli glas. Petar je već pružao ruku visokom
muškarcu koji je izronio iz prosipajujuće beline.
‒ Marko će parkirati auto u garažu i izneti vaše stvari.
Hajdemo brzo unutra. Ledeno je...

90
 ˇ ­da­ci
Car

Prihvatila sam Petrovu ruku i pošla za njim. Vetar mi je zasi-

pao lice peckavim pahuljama, terajući me da hodam poluzatvorenih
očiju. Nekoliko stepenica, i velika drvena vrata koja se otvaraju pred
nama. Tek kada sam ušla u kuću, zatreptala sam čekajući da ispari
ledena belina. Tada sam je ugledala.
Stajala je ispred mene u kratkoj pletenoj tunici, osmehnuta
mirom onoga koji je pronašao... Gledale smo se nekoliko trenutaka,
prepoznajući jedna na drugoj sopstvene oči.
‒ Ovo je Olga, moja supruga ‒ začula sam ponovo napukli
glas kraj sebe. Nisam mogla da se okrenem ka njemu. Moje oči su
me gledale pogledom koji odavno nisam videla na sebi. Mislim da
je to isto i ona pomislila.
‒ Mina, moja prijateljica ‒ prenuo me je Petrov stakleni odjek.
Dve pružene ruke su pošle jedna ka drugoj. Kad su se dodirnule, zna-
la sam zašto sam volela Despotovog sina.
‒ Brinuli smo se da li ćete uspeti da dođete ‒ Olgin teget
somot glas toplo se obmotao oko mene. Osmehnula sam se milujući
ga svojim sluhom.
‒ Plašila sam se da ćemo ostati negde usput zavejani ‒ priznala
sam ono što Petru nisam smela da kažem. Osetila sam da se nasme-jao
mom strahu, ali to mi sada nije bilo važno. Olga je stajala kraj mene.
‒ Hoćete li da popijete nešto? Mina? ‒ Igorov glas me je
ponovo zagolicao svojom neobičnošću. Okrenula sam se ka njemu,
pošavši za Petrom i Olgom.
‒ Ja bih samo čašu vode ‒ odgovorila sam iznenadivši se
plavetnilom njegovog pogleda. Spokoj koji sam ugledala na nje-
govom licu zasekao me je ljubomorom. „Ovaj čovek je srećan...“
‒ pomislila sam ‒ „Petar je potpuno drugačiji od njega... A opet,
nekako liče jedan na drugog...“.
Hodam po parketu koji pozdravlja odjeke mojih koraka.
Kao da sam već bila ovde, prepoznajem taj zvuk. Veliki dnevni
boravak, s ogromnim prozorima iza kojih tiho pada sneg. Kameni
kamin ispunjava sobu rumenom toplinom. Ispred njega fotelja,

91
tamisi

pored koje se nalazi stočić sa preklopljenom knjigom. Poslednji

Pavićev roman.
‒ Igorovo mesto ‒ čujem Olgin šapat kraj sebe ‒ Sebično ga
čuva. Hoćemo li nas dve da sednemo ovde, ispod prozora? Volim
da gledam kako pada...
Spuštam se kraj nje, prihvativši čašu koju mi njen suprug
pruža.
‒ Nas dvojica ćemo orahovaču ‒ čujem ga kako govori Petru
‒ Onu specijalnu...
Ne čujem odgovor muškarca koji me je doveo u ovaj čudni
snežni vrt. Pahulje me uspavljuju svojim belim lelujanjem i ja pro-
padam kroz njihovu priču. Olga je kraj mene. Sve ostalo je prestalo
da postoji.
‒ Volim Despotovog sina ‒ priznajem joj tiho ‒ Diše tugom
koju prepoznajem.
‒ Pisan je tugom ‒ odgovara mi ona kroz osmeh ‒ Godinu
dana je kapala iz mene... Pre nego što me je napustila.
Okreće se ka Igoru, i tiho ga otkriva pogledom. On ne odgo-
vara. Petar mu je zaokupio pažnju.
‒ Odavno čeka da mu Petar dođe ‒ šapuće mi zadovoljno
dok ih gleda ‒ Ne sreću se tako često kao nekada. On je jedan od
retkih koji mu nedostaje... Ovde vreme drugačije protiče...
‒ Ovde je sve drugačije ‒ primećujem dok me gleda očima
koje su prešle okvir mog ogledala. „Za mene zabranjeni svet...“ ‒
pomislila sam rastužena.
‒ Tuga pravi zabranjene svetove ‒ čujem je kako odgovara
na moje misli. Ne čudim se. Kao da sam očekivala to.
„Kako si se ti tvoje oslobodila?“ ‒ pitam je nemo, plašeći
se da bi Petar mogao da čuje moje reči.
‒ Ja sam svoju prelila u Despotovog sina. I prestala sam da
brojim dane... ‒ otkriva mi.
‒ Kao kamene perle. Slepo ih nižem oko vrata ‒ priznajem,
izdajnički se okrenuvši ka muškarcu kojeg nemam. Slušam ga kako

92
 ˇ ­da­ci
Car

se smeje. Po prvi put od kako ga znam.

‒ Ručak je postavljen. Možemo da pređemo u trpezariju ‒
Olgin glas me odvlači od njega. Ustajem i krećem za njom.
Osećam kako mi Petrov pogled pada na ramena. Suviše
sam umorna da bih ga nosila. Želim da odahnem.

– Hoćemo li do hotela da popijemo kafu, pa onda dalje u
šetnju? ‒ predložio je Igor kada smo izašli iz kuće. Zatreptala sam
zbunjeno. Sneg je i dalje nemilosrdno zasipao.
‒ Možda je Mini previše da pešači i do hotela, a kamoli
dalje da šeta ‒ primetila je Olga, uhvativši moju zabrinutost ‒
Vreme je baš loše. Nije pametno daleko da se ide.
‒ Nisam ni mislio daleko. Samo okolo... ‒ nasmejao se njen
suprug i zagrlio je nežno.
‒ Kod tebe je sve okolo-naokolo. I beskrajno traje ‒ odgo-
vorila mu je, lagano ga odgurnuvši.
‒ Hoćeš li moći? ‒ začula sam Petra kraj sebe.
‒ Naravno ‒ slagala sam, ne želeći da priznam da sam već
iscrpljena od puta i da bih se radije spustila u krevet.
Osmehnuo se zadovoljno i pružio mi ruku. Znam da lažeš ‒
rekao mi je pogledom, a onda mi došapnuo:
‒ Kaži kad budeš želela da se odmoriš.
Klimnula sam glavom, a onda pružila svoj korak da bih
uhvatila njegov. Sneg je škripao trnući mi zube, a ledene pahulje su
lagano posustajale.
‒ Sutra neće padati ‒ dobacila je Olga sklanjajući se sa
sredine puta da bi propustila mašinu za čišćenje snega. Ona i Igor
su mahnuli čoveku koji ju je vozio, a on im je radosno odgovorio.
„Šta dišu ovi ljudi kada su toliko srećni?“ ‒ upitala sam se
začuđeno.
Hodala sam ćuteći kraj Petra, držeći se umorno za njegovu
ruku. Kada je blještava svetlost hotela razgrnula snežni sumrak,
odahnula sam.

93
tamisi

Opijajući miris lavande. Stidljivi odjeci dečijih koraka koji

prilaze Olgi. Poverljivo šaputanje i tihi smeh. Dolaze i odlaze. Ona
ih radosno dočekuje i ispraća.
‒ Uvek imaju tajne ‒ šapuće mi ‒ Veče je vreme kad im
narastu krila pa polete. Ja moram da ih hvatam.
‒ Zar ih sve poznaješ? ‒ čudim se njenoj bliskosti sa decom.
‒ Oni su moji gosti. Vodim radionice-igraonice za njih.
Osim vikendom. To je vreme za Igora i mene.
I Petar i ja imamo naše vreme. Muklu gladnu noć. Kad koja
naiđe. Po njegovoj želji.
Ćutim.
Čuo mi je misli. Po prvi put kao krivac podiže pogled
ka meni. Igorova i Olgina nežnost se kao pošast šire vazduhom.
Razmenjeni pogledi, usputno doticanje prstiju. I ljudi koji prolaze
oboleli su od nje. Drže se za ruke, osmehuju saučesnički. „Gde smo
to zalutali?“ ‒ pitam ga uplašenim pogledom.
‒ Hoćeš li da se prošetamo još malo? ‒ pita me, shvativši da
želim da pobegnem.
Klimam glavom obezglašena od čardačke čarolije. Želim
da izađem i rashladim svoje ruke. Plašim se vatre velikog ognjišta
koja se uselila u moje dlanove. Miris pucketavih drva sluti na zalju-
bljenost. Želim da ga što pre zaboravim.
‒ Je li ti hladno? ‒ proverava da li sam dobro zakopčala
jaknu i privlači me sebi ‒ Zašto ti se ne sviđa ovde? ‒ šapuće da
Igor i Olga ne čuju.
‒ Zar ti ne osećaš? ‒ gledam ga iznenađeno.
‒ Šta to? ‒ Olgin glas se obavija oko mene.
‒ Nešto je čudno u vazduhu ‒ priznajem nemoćna da lažem
svojim očima.
‒ Znam ‒ odgovara ona, osmehnuvši se – Zato se ljudi ovde
i zaljubljuju.
Igor i Petar su se nasmejali.

94
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Oni ne veruju u to ‒ prošaputala sam iznenađena ledenim

iglicama smeha, koje su se spustile na sneg.
‒ Ne veruju ‒ Olga je odmahnula glavom, a onda se i sama
nasmejala ‒ Ali hoće, jednog dana...

‒ Zašto je Igor došao na Čardake? ‒ upitala sam Petra
kada smo te noći stajali kraj prozora, gledajući odsjaj sa ledenog
pokrivača. Oblaci su se razmakli, propuštajući mesečevu svetlost.
‒ Mislim da se umorio i poželeo da promeni svoj život ‒
prošaputao je zamišljen ‒ Pre toga je imao saobraćajnu nesreću i
čini mi se da ga je to nateralo da ponovo sagleda neke važne stvari.
Ubrzo posle toga se razveo od svoje prve supruge. Svi smo bili
iznenađeni...
‒ Zašto? ‒ bila sam radoznala.
‒ Ivana je bila izuzetno lepa žena. I danas je, naravno...
Dugo su se poznavali. Bili su u braku dve godine, i bilo mi je
čudno što nemaju dece. Kao da su nešto čekali.
‒ A Olga? Kada se sa njom venčao?
‒ Nekoliko meseci posle razvoda. Prilično brzo... ‒ nasme-
jao se tiho.
‒ Njena knjiga je bila njemu posvećena ‒ prošaputala sam
zagledavši se u belu noć.
‒ Odakle znaš? Zar ti je ona rekla? ‒ začudio se.
‒ Nije baš... – osmehnula sam se setivši se kako je pogleda-
la u svog supruga kada je govorila o tugi koja je ispisala Despota
‒ Mislim da je njihova veza počela pre nego što se on i oženio tom
prvom ženom.
‒ Otkud ti to? ‒ pogledao me je radoznalo.
‒ Izračunala sam ‒ priznala sam ‒ Znam kada je knjiga prvi
put objavljena, a Olga mi je sama rekla koliko ju je dugo pisala...
‒ Kakav je taj roman? Nisam stigao da ga pročitam...
‒ Pročitaj ga. To ti je dovoljan odgovor ‒ prošaputala sam ‒
Umorna sam. Šetnja me je dotukla.

95
tamisi

Njegove ruke su me podigle sa poda i ponele ka krevetu.

‒ Večeras si romantični ljubavnik? ‒ upitala sam
iznenađena.
‒ To još nismo probali ‒ nasmejao se spustivši me u miris-
nu posteljinu ‒ Da vidim kako ću ti se takav dopasti...
Nežnost je zaista umela da bude zarazna. Čak je i Petar
podlegao, nesvesno udahnuvši nešto od čardačke čarolije. Samo
sam ja ostala ista, zatrovana mirisom koji sam dobro znala i volela.
Držao me je budnu i opreznu, govoreći mi da su Čardaci opasno
mesto za moju dušu. Trebalo je što pre pobeći odatle. Dok ne bude
kasno.

‒ Dođi na proleće, kad april olista šumu. I nemoj na Petra da

čekaš. Samo me pozovi i kaži da stižeš. Do tada će mi stomak već
biti velik i neću imati snage za duge šetnje ‒ priznala mi je Olga,
gledajući me mojim očima. U njima nije bilo tuge ni umora. Samo
odsjaj zadovoljstva i mira.
„Hoću li i ja nekad biti tako srećna?“ ‒ upitala sam gledajući je
osmehnutu.
‒ Ljubav je tu, u vazduhu. Samo čeka da skupiš hrabrost i
pozoveš je ‒ šapnula je čitajući mi misli.
‒ A ako ne dođe? ‒ osmehnula sam se tužno.
‒ Ako je iskreno pozoveš, doći će... Ljubav na ljubav odgo-
vara, i ne ume da bude gluva... I moj plavooki anđeo veruje u to...
Ona voli priče sa srećnim krajem ‒ poverila mi se.
‒ Ko je to? ‒ upitala sam je zbunjeno.
‒ Zove se Ljilja ‒ odgovorila mi je kratko.
‒ Tvoja prijateljica?
‒ Prijateljica moje prijateljice... Još uvek se nismo srele, ali
hoćemo... Jednog dana... Znaš, oko jedne priče uvek ima puno ljudi...
Jedni je pričaju ili pišu, drugi je žive, treći je slušaju ili čitaju, i na
kraju, postoje oni koji je svojim željama ili prisustvom usmeravaju...

96
 ˇ ­da­ci
Car

Čudan je trenutak kada se sretnemo. Prepoznamo se i bez reči. Ot-

krije nas nešto zajedničko što samo mi razumemo... Mislim da znaš
o čemu ti govorim... ‒ ućutala je prekinuta Petrovim i Igorovim dola-
skom.
Nisam bila spremna da krenem. Ne još. U Olginim rečima
ostalo je nešto što me je vezalo za nju. Petar to nije znao.
‒ Kad budete dolazili u Beograd, obavezno se javite! ‒
pozdravio ih je dok smo ulazili u auto.
Igor se nasmejao i zagrlivši Olgu, odgovorio:
‒ Onda, oktobra. Vidimo se na Sajmu knjiga...
– Može i ranije... Neću se ljutiti...

‒ I ja ću jednog dana ovako pobeći od sveta ‒ rekao je dok

smo napuštali zavejane Čardake.
„Gde li ću ja tad biti?“ ‒ upitala sam se uspavano.

97
 X

Skupo me je koštala Petrova nežnost sa Čardaka. Pokajao se

čim smo stigli u Beograd. Ponovo je postao hladan i dalek, mučeći
me ćutnjom i okrenutim leđima u krevetu. Nisam se usuđivala da se
svijem uz njega, a bila sam željna topline njegovog tela. Slušala sam
ga kako diše, i znala sam kad je budan a kada u snu. Svejedno. Teška
tišina je ležala među nama, kao zloslutni treći koji nas razdvaja.
Prozori su cvileli januarskim mrazom, a mutna zimska
magla krila mi ledeni Dunav. Bila sam sama, ostavljena Gorskom da
me muči svojom ljubomorom i ranjenom krfskom tugom. Svađala
sam se s njim, pripremajući se za rastanak koji sam ispisivala. Bila
sam umorna: od ćutnje jednog i uvređenosti drugog. Trovali su me
svojom muškom mušičavošću a ja nisam znala kako da pobegnem i
spasim se.
A onda je Petar otišao sam. Otvorio mu se put koji ga je
odveo.
‒ Vratiću se marta. Verujem da ti neću nedostajati ‒ rekao
je zatvarajući vrata za sobom.
I nije. Nije mi nedostajala njegova ćutnja ni bljesak okre-
nutih leđa u hladnoj noći. I dalje sam čeznula za toplim dodirom i
onim što mi nikada nije dao.
Sanja se preselila kod Rastka. Konačno je shvatila da je on
taj kojeg je čekala. Nisam je izgubila. Dobila sam i njega.

99
tamisi

I Ognjen se umirio. Šatirani devojčurak mu je sapeo krila.

Zvala se Vanja i imala je plave oči. Peckala ga je svojim smehom i
oduzimala mu dah. Dani njegovog momkovanja su postali prošlost.
Samo sam ja i dalje samovala. Čekala sam da se Petar vrati
i nastavi naše otrovno ćutanje. Košava je ledila staklene zidove
a sneg je i dalje padao skrivajući tragove. Počela sam da sanjam
Čardake. Despotov sin mi je bio kraj kreveta. Olga mi nije izlazila
iz misli. Zašto je imala moje oči? I ko su ljudi okupljeni oko naše
priče? Kako ću ih prepoznati?

100
 ˇ ­da­ci
Car

Martovsko buđenje. Oproštala sam se od Gorskog završava-

jući njegovu priču. Ljubomorno je odlagao rastanak, mučeći me miri-
som narandža i prosute morske mesečine. Kako su strašne praznine
koje ostaju iza strošenih ljubavi...
Bila sam smalaksala od usamljenosti. Kao podmukla bolest
se uvukla u mene razarajući mi tkivo. Razjela mi je osmeh, skapala
ruke. Kao senka sam se vukla po staklenom zatvoru, udarajući tugom
u providne zidove. Da sam mogla da ih razbijem, zaklala bih sebe
srčom tuge. Iskrvarila bih pred Petrovim očima, a on to ne bi ni znao.

‒ Možeš da prestaneš da piješ pilule ‒ rekao mi je jedne
večeri, oteravši tišinu koja je dremala u krevetu.
‒ Odlaziš... ‒ prošaputala sam iznenađeno, osetivši kako
se u meni sudaraju olakšanje i tuga. Bila sam izmučena njegovim
praznim prisustvom i željom da ga pronađem.
‒ Ne odlazim ‒ okrenuo se ka meni, spustivši mi dlan na
stomak koji je još uvek podrhtavao ‒ Želim da mi rodiš dete.
Zaslepeo me je svojim glasom. Pipala sam po sebi tražeći
odjek njegovih reči.
‒ Zašto? ‒ kapnulo mi je sa jezika.
– Zdrava si, pametna, lepa i pristojna. Bićeš dobra majka ‒
zvučalo je kao presuda.

101
tamisi

Nigde reči ljubavi. „Ludim li ja?“ ‒ uplašeno sam se trgla.

Muškarac kraj mene licitirao je moje materinstvo.
‒ Imaćeš sve što poželiš. Brinuću se o tebi i detetu... ‒ govorio
je i dalje.
‒ Ja želim da volim... I da budem voljena... ‒ prošaptala sam
zadrhtavši od hladnoće koja me je ispunila.
‒ Ja to ne mogu da ti dam ‒ rekao je ne postidevši se svog
priznanja.
‒ Onda nemoj ni da tražiš od mene ‒ uzvratila sam
povređeno. Osećala sam da mi se grlo steže suzama.
‒ Tražim da mi rodiš dete, a ne da me voliš ‒ nastavio je da
me boli svojim rečima.
‒ Ja ne znam odakle ti dolaziš, ali u mom svetu deca se
rađaju iz ljubavi.
‒ Verovatno ih je zbog toga sve manje ‒ narugao mi se ‒
Jer u tvom svetu, sada je novac merilo svega. Njime se sve kupuje:
i posao, i zdravlje i ugled. Pa i ono što se nekad zvalo ljubav...
‒ To nije moj svet ‒ pobunila sam se. A znala sam da jeste.
Da nije bilo Petra, mama bi već bila mrtva, a Nemanja ko zna gde.
Tata bi venuo u svojoj samoći, a ja grcala pod krivicom. Morala
sam da priznam.
‒ Petre... Znam da si spasio život mojoj majci. I sačuvao
Nemanju da nam ne ode. I zbog toga ću biti tvoj dužnik do kraja
života. Ali ne mogu da ti dam to što traži.
‒ Zašto? ‒ njegov glas se odbio od mene nerazumevanjem.
‒ Zato štu su deca vrednost iznad nas. I rađaju se iz ljubavi,
a ne iz dugova. Ne želim da ga osudim na nesreću.
‒ Na kakvu nesreću?
‒ Moju i tvoju...
‒ Zar smo nesrećni?
‒ Ja jesam... Živim u tvojoj tišini, ni ne znam ko si. Ne
želim da moje dete raste u senci tuge, uz roditelje koji se ne vole ‒
osmehnula sam se gorčinom koja se prelila iz mene ‒ Rodiću kad

102
 ˇ ­da­ci
Car

budem našla ljubav, uz muškarca koji me voli i veruje mi. I sam

znaš da ti nisi taj.
Lice mu se okamenilo, a ruka skliznula sa mene. Ustao je iz
kreveta, i pokupivši svoje stvari izašao go, ne okrenuvši se.
Sobom je odjeknula tišina. Sa staklenog zida moje duše
slivale su se kapi prolećne kiše. Trebalo je dočekati svitanje.

Postoje reči koje leče. I one druge. Izgovorene ili prećutane,

nanose bol i truju kajanjem. Istine i laži. Teško ih je razlikovati kad
za sobom ostavljaju isti trag pustoši. Istom sivom obojene, urezane
u hodnike i obeležene danima što prolaze. Ne znamo im težinu dok
ne padnu sa jezika i razbiju tlo na kome stojimo. A onda je kasno.
Kiša je i dalje padala. April i maj zatrovani jesenjim sivilom.
Mučile su me glavobolje. Kao ekseri zakucani u moju lobanju.
Nisam imala čime da se branim. Prsti su mi bili slabi da ih iščupaju.
Nisam više čekala. Ostavljena u noći priznanja, lepila sam
svoj besmisao na mutni stakleni zid koji se baštio ispred mog kre-
veta. Sa njegove druge strane reka. Ogledalo mog oticanja. U večer-
nje sate pokrivena maglom. Sećanja.
„Odlazimo“ ‒ rekao mi je Vukašin ‒ „Nisam mogao nika-
ko da ubedim oca. Kaže da je besmisleno ostati ovde. Ništa nas
dobro ne čeka.“ Stajali smo na obali, upijeni jedno u drugo. Disali
smo jednu istu misao rastanka, darujući se u ćutanju koje nas je
spajalo. Reči koje su lebdele iznad nas, svetlele su svojom tugom.
Nismo imali snage da ih izgovaramo, povređeni otimanjem koje
nam je pretilo. Znala sam da će me zvati dok bude odlazio, slutila
sam pisma koja će mi šaputati njegovu prvu usamljenost, a onda...
Ušunjaće se zaborav, bol će utihnuti, i priču će preuzeti neko drugi.
Priče su takve ‒ ispisuju se same ili se prepuste nekome da
ih vodi. Kao i ljudi. Najteže je onima koji ostaju. Naučila sam to.
Otamničena sivilom stvarnosti čeznula sam za slobodom
snova. Ćutanjem sam obojila dane. U tišini noći, okrenutih leđa
svetu, tonula sam u tugu.

103
tamisi

Želela sam da nestanem. Sećanja su mi cedila samoću, i

već sam se gušila u njenoj oporoj gorčini. Košulje koje su ostale za
Petrom, ispeglane i mirisne, polako su venule. Nisam imala snage
da ih gledam. Klizile su u mojoj mašti sa savršenog mosta njego-
vih ramena, i spuštale se niz lukove koji su me grlili. Jecala sam
noći u praznom krevetu, gužvajući posteljinu besanim prevrtanjem
do samotnih svitanja. Tek tada, u doba kada je odlazio od mene,
mogla sam da predahnem. Do sledećeg sumraka.
Izgledalo je da nema kraja.
I više to nisam mogla da podnesem.

Počela sam da ga zovem. Najpre mekim šapatom koji
mu nikad nisam dala, uplašena da bi se mogao razbiti o njegove
kamene uši. A kad su se reči rasule, ruke su se pružile gorućim
treperenjem, koje je svetlelo sobu otkrivajući me zgrčenu nad nje-
govim jastukom. Da li je to bila samo opsena ili se njegov glas za-
ista spustio do mojih snova zasejavši ih setnom čežnjom onoga koji
ne može da ima?

Petre... ‒ iskralo mi se iz prstiju. Telefon mi je na dlanu.

Ćuti u gluvoj noći. „Još uvek si ljut...“ ‒ pomislila sam osetivši da
mi je želudac zadrhtao ‒ „Zašto ovo radim?“
Pobegla sam sa njegove strane kreveta i ućutala na svojoj.
„Učini da zaspim. Molim te“

Tihi zvuk koji me obično ne budi. Imam svoju odvratnu

melodiju za razbijanje sna. Ne traje mi dugo. Potrošim je mržnjom,
pa moram da je menjam. Uzimam telefon, a još uvek ne vidim.
Dugo ga držim pred očima. Treba mi vremena za povratak iz carst-
va leptirova. Konačno razaznajem slova. Poruka. Od Petra.
Reci, Mina...
Krilima utipkavam odgovor:

104
 ˇ ­da­ci
Car

Doktorirala sam. Nisam te izneverila.

Znam. Lepo je od tebe što si ipak odlučila da mi javiš.
Vodim na večeru?
Ne. Ne želiš da budeš viđena sa površnim i sebičnim
mužjakom
A šta želim?
Ja ne znam. Nisam taj.
Udara me mojim rečima. I ja sam njega, čim me tako osorno gađa.
Znam da nisi. Ipak, moram da te vidim.
Zašto?
Da bih saznala.
Šta?
Za nekog o kome ništa ne znam, previše pitaš.
Despotova, 38.
Šta je to?
Moja adresa. Večeras, posle osam.

Kad idete u nepoznato, najbolje je da vas vozi taksi. To što

taksista zna kuda vas vozi, možda će umiriti vašu nervozu. Moju nije.
Bila je to jedna od onih ulica. Osenčena visokim zidovima i
ogradama iza kojih se naslućuju tihe kuće skrivenih prozora.
‒ Stigla sam.
Brava je zazujala i kapija se otvorila. Pažljivo sam je zatvorila za
sobom, čekajući da škljocne.
Osvetljena staza me je vodila ka vili i vratima koja uopšte
nisu ličila na Petra. Neko je, nekada davno, ovde izgradio svoj dom.
Kraj staze, starinska klupa pod brezom. Oko prozora pletenasti stubo-
vi. Diskretni anđeoski ornamenti iznad njih. Savršeni mir lepote koja
diše vremenom prošlim. Iskorak iz naše metalne i staklene stvarnosti.
‒ Mina??? Šta radiš? ‒ Petrov glas me je prenuo iz lutanja.
Podigla sam ruku do usana.
‒ Šššš... Samo još malo ‒ zamolila sam ga, nemoćna da se
odvojim od zidova koji su me hranili svojom nestvarnom magle-

105
tamisi

nošću. Topla zelena boja je treptala odjekom mog drhtanja. Uronila

sam u mir.
‒ Čija je ovo kuća? – upitala sam kad smo ušli. Visoki pla-
foni i prostor koji se otvara toplinom.
‒ Moja ‒ odgovorio je kratko.
‒ Ti si zalutao u nju ‒ nasmejala sam se, koračajući omam-
ljena za njim.
‒ Nisam ‒ prošaputao je muklo, spustivši se u veliku meku
starinsku fotelju ‒ Pripadala je mom dedi, majčinom ocu. Uspeo sam
da je povratim. I uživam u tome.
‒ Prelepa je. Zavidim ti ‒ priznala sam postiđena. Pogledala
sam ga kako sedi, kao gospodar na svome prestolu. Poželela sam da
se svijem oko njegovih nogu. Čežnja me je mučila, a ja sam i dalje
bila njegova.

‒ Zar nećeš da sedneš? ‒ prenuo me je iz mog ćutanja.

Koraknula sam ka dvosedu koji se baškario kraj njegove
fotelje. Osetila sam poznati miris kako me grli sećanjima.
‒ Nisam te zamišljala u ovakvoj kući ‒ pokušala sam rečima
da oteram svoj nemir ‒ Više mi se uklapaš u moderna staklena
čudovišta... kao što je zgrada u kojoj je ISB.
Slegnuo je ramenima:
‒ Ne poznaješ me dovoljno...
‒ Stvarno? ‒ podsmehnula sam se ‒ Pitam se ko je kriv...
Sada se osmehnuo on, provukavši ruku kroz kosu.
„Nervozan?“ ‒ pomislila sam pre nego što sam začula nje-
gov glas:
‒ Nikad nisi pitala...
‒ Zaista nisam... Branila sam se ćutanjem ‒ priznala sam
tiho.
‒ Od čega si se branila? ‒ prebacio mi je i odmah ustao. Ni-
kada mi se nije učinio toliko visok i dalek. Počela sam da se kajem
što sam došla.

106
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Od tvoje tišine i hladnoće ‒ prošaputala sam uzdahnuvši.

‒ A, da... Zaboravo sam koliko si ti bila topla i zanimljiva...
Pravo uživanje za muškarca koji se umoran vrati sa posla ili puta ‒
grubo mi se narugao hodajući levo-desno ispred mene.
Uvređena, okrenula sam glavu i pogledala ka vratima kroz
koja sam pre nekoliko trenutaka ušla. „Šta ja tražim ovde???“ ‒ upi-
tala sam se podigavši svoju torbu na rame ‒ „Ne umem i ne mogu
da razgovaram sa ovim čovekom.“
‒ Izvini, ali zaista nisam došla da bih se raspravljala sa to-
bom ‒ odgovorila sam dok sam ustajala. „Želela sam da te vidim
i da ti kažem da mi nedostaješ... Ludača...“ ‒ prebacila sam sebi,
nameštenim osmehom krijući svoju razočaranost.
‒ A zašto si došla? ‒ presekao me je pitanjem na koje više
nisam želela da odgovorim. Ćutke sam slegnula ramenima i pošla ka
vratima. Želela sam da pobegnem, što pre i što dalje... u zaborav...
‒ Mina... ‒ niz leđa mi se slio njegov glas. Haljina na meni
je zatreperila osetivši kako me zove ‒ Jesam li ti... potreban zbog
nečeg? Mogu li da ti pomognem?
Oči su mi se ispunile suzama. Nisam se usuđivala da se
okrenem ka njemu. Stajala sam, nevidljivo zgrčena, na raskrsnici
svojih želja i strahova. Na jednom mestu dodirnuti i odmah rastav-
ljeni, pretili su kajanjem. A moraju se proći. Do Petra nisu vodili
putokazi. I nije bilo puta. Samo neizvesnost koja me je dugo bolela.
I trenutak susreta koji smo podelili pre njegovog nestanka.
‒ Potreban si mi ali ne možeš da mi pomogneš ‒
prošaputala sam poraženo i spustila ruku na kvaku. Odjednom, bez
moje volje, vrata su se otvorila i ja sam iznenađena ustuknula pred
nepoznatim muškarcem koji se našao ispred mene.
‒ Dobro veče, Petre! ‒ njegov glas je odjeknuo sobom kada
je zakoračio u nju.

Trenutak tišine, zgusnut i crn izronio je iz parketa pre nego što
je zacvileo pod koracima muškaraca čiji su se pogledi ukrstili mržnjom.

107
tamisi

‒ Boris... Šta radiš ovde? ‒ osetila sam kako me Petar hvata

pod ruku i povlači iza sebe. Ljutnja koju sam ugledala na njegovom
licu ispunila me je strahom.
‒ Došao sam da te posetim i da vidim kako si... Jelena i
deca su dobro. Hvala što pitaš ‒ narugao se iskrivljenim osmehom,
klizeći po sobi kao mračna senka. Zadrhtala sam od pogleda koji je
kipeo gnevom. „Ko je taj čovek?“ ‒ pomislila sam uplašeno. Njegova
široka ramena bila su pogurena pod teretom nečeg bezimenog. Lepo
lice izopačeno tamnim neizgovorenim rečima. Naftne oči zamućene
ljubomorom.
Iza njega su ušla još dvojica muškaraca. U crnoj odeći, sa
teškim jaknama na sebi. Iznenada, prepoznala sam lice jednog od
njih, setivši se slike koju mi je Petar pre nekoliko meseci pokazao.
‒ Znaš da me ne interesuje tvoja supruga ‒ skliznulo je sa
Petrovih usana prezirnim tonom. I dalje je stajao između mene i
pridošlice, zaklanjajući me svojim telom.
‒ Dok je bila tvoja, drugačije si govorio o njoj ‒ podsmeh se
otkinuo iz Borisovog glasa. Preteći su gledali jedan drugog.
‒ Tada nisam znao ko je ona ‒ proškripao je hladno Petar.
‒ Mislio sam da si je preboleo... Mina, zar ne? ‒ okrenuo se
ka meni vrebajući. Ćutala sam.
‒ Ona nije jedna od tvojih u nizu ‒ nasmejao se, ponovo
potraživši pogledom Petra ‒ Trajala je duže od ostalih.
‒ Zašto si došao?
‒ Ne pitaš me kako sam ušao?
‒ To me ne zanima ‒ Petrov glas je i dalje bio leden. Tihi
bes se iskrio između dvojice muškaraca ‒ Pitao sam te šta radiš
ovde.
‒ Pa, već kad pitaš... Došao sam po svoj deo nasledstva.
‒ Nema tvog dela.
‒ Ima... Potpiši ove papire i vrati mi ono što si uzeo pre
petnaest godina

108
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Uzeo sam samo ono što je moje ‒ Petar se nasmejao otro-

vom ‒ Već smo jednom prošli sve ovo.
‒ Prošli su tvoji advokati, a ja nisam imao čime da se bra-
nim. Testament je bio nepravedan.
‒ To je bila Milutinova želja. Treba da je poštujemo.
‒ Polovina je moja. To je moje pravo. Po njega sam došao.
I ti ćeš mi potpisati.
‒ Nemam ja šta da potpišem. I ne budi smešan. Ti i tvoja
majka ste već dovoljno dobili. Uništili ste mi porodicu.
‒ Otac je to uradio ‒ nasmejao se sada Boris.
‒ Ne, već tvoja majka kada je zakucala na vrata moje, sa
tobom u stomaku ‒ iz Petra se prelio prezir.
„Braća?“ ‒ prošlo mi je kroz glavu ‒ „Otkud ovolika mržnja
među njima?“ Bilo mi je teško da ih gledam. I ja sam imala brata.
Mog Nemanju.
‒ Pa dobro, desilo se ‒ narugao se Boris ‒ Neke priče se po-
navljaju.
‒ Da, kod vas koji kradete tuđe i mislite da imate prava na
svoj deo ‒ Petar je ljutito optužio.
‒ Grešiš! Jelena je već bila moja kada se udala za tebe. Nju
nisam imao potrebe da kradem. A Mina? Ne izgleda mi srećno. Ti
zaista ne umeš da usrećiš ženu!
‒ Mina nema veze sa ovim. Nje se ne tiču naše stare priče ‒
začula sam poznati stakleni glas. Pretio je.
‒ Šta? Zar ne zna ništa o Jeleni? O tome kako te je napra-
vila budalom i ostavila te. Uobraženi Petar. Mislio je da može sve
da ima. A oženio se ženom koja je mene volela, a sa njim bila samo
zbog novca ‒ pričao je sa uživanjem gledajući kako Petrova rasrđe-
nost raste ‒ Znaš li koliko te se gadila? Plakala je u kupatilu svaki
put kad je izlazila iz tvog kreveta. Bežala je meni kad god je mogla.
Za nju ti si bio jedno veliko ništa.
‒ Čuješ li ti sebe? Hvališ se nečim čega bi se normalan
čovek stideo ‒ glas se kidao iz svog stakla ostavljajući krvav trag.

109
tamisi

Mogla sam da ga vidim i osetim bol koju je kapao.

‒ Zašto da se stidim? Moja žena te je unizila. Tebe, očevog
miljenika. Rodila ti je moga sina. Ne bi to ni znao, da ti nije sama
rekla. Mrzela te je zbog onoga što si nam uradio. Još uvek nosiš
njen žig. Samuješ i ližeš svoje rane.
Okrenuo se oko sebe.
‒ Pogledaj se. U staroj kući tvoga dede, okovan svetim
uspomenama koje ti ne daju da dišeš. Vaše uobraženo predratno
gospodstvo. Mislio si da je tvoja majka bolja od moje. Ćerka pozna-
tog arhitekte!... Verovatno misliš da je i ova Mina bolja od moje
Jelene!
Njihove reči zabadale su se u moje uši, parajući ih
zastrašujućom istinom koja je siktala. Bila sam izgubljena u toj
priči koja me je razarala svojim užasom. Mogla sam da zamislim
sve tri žene, rastrzane bolom i ljubavima. Preteća pustoš njihovih
nesreća drobila je moje ruke.
‒ Mina nema nikakve veze sa nama. Ne mešaj je.
‒ Naravno da ima ‒ zapretio je Boris ‒ Ni jednu drugu nisi
doveo u ovu kuću. Ona je jedina. Na nju sam čekao godinama.
Strpljivo, kao kobac koji vreba svoj plen. Sada sam ga dočekao.
‒ Šta imaš ti sa njom? ‒ Petrov glas je zadrhtao ljutnjom.
‒ Nemam ja ništa. Ali imaš ti! Znao sam da je posebna, čim
si je onako uporno krio i pratio. Tvoji ljudi je ni na tren nisu ostavl-
jali samu. Bili su uvek oko nje, gde god da bi krenula.
Moj san je oživeo. Ponovo sam osetila teskobu svog noćnog
užasa. Izašla je iz mraka, dobijajući svoj smisao. „Ali, zašto ja?
Kakve veze imam sa njima?“ ‒ pitala sam se, osećajući da sam
upala u zamku. Bila sam bespomoćna u svom strahu.
‒ Ona je nevažna. Pogrešio si ‒ Petar mu je s porugom
bacio u lice.
‒ Je li? Ti stvarno misliš da sam ja budala? ‒ Boris je zak-
ipteo u svom gnevu ‒ Ako i jesam, onda ti ovo neće smetati. Na
kraju krajeva, i ti si imao moju ženu. Pa red je da ti to i vratim!

110
 ˇ ­da­ci
Car

U trenu se našao kraj mene, i uronivši ruke u dekolte moje

haljine raskinuo je naniže, ostavljajući me polugolu i prestravljenu.
Stajala sam sleđena bez snage da se pomerim. Nisam se usuđivala da
podignem svoj pogled ka Petru. Osećala sam se prljavom i krivom.
‒ Ovako je naš otac svlačio moju majku, sveteći joj se što
ga je odvojila od tebe i tvoje majke. Mrzeo je i mene i nju. Ti si
mu bio jedini sin, a ja niko i ništa. Pogledaj, sećaš li se? I ti si to
video...
‒ Skloni se od nje, ne diraj je svojim prljavim rukama ‒
Petrov glas se silovito raspukao, budeći me iz obamrlosti u kojoj
sam bila. Videla sam da su Borisove ruke na meni, ali ih nisam
osećala. Bila sam svesna samo poznatog glasa, koji me je odje-
dnom odvojio od muškarca koji nije imao pravo da me dodiruje.
Nisam mogla ni da pokrenem okamenjene noge, kad sam shvatila
da su se ispred mene dohvatila dva tela u očajničkoj želji da unište
jedno drugo. U magli svog straha, videla sam Petra kako udara
brata, tako besomučno i teško da mi je pozlilo. Vreme se usporilo,
ispunjeno odjekom tupih rasprskavajućih udaraca koji su mi zato-
pili uši.

Uvek sam se plašila muške snage. Sudar pesnica i tela, i

zvuk koji on za sobom ostavlja, izazvao mi je bol u želucu. Učinilo
mi se da nikad neće prestati. A onda su se Borisovi pratioci
umešali.
S leđa. Mučki. Nekoliko udaraca, da ga odvoje od Borisa.
Gledala sam kako mu ruke savijaju iza leđa i podižu ga. Niz vrat
mu se slila krv, natapajući mu sivu košulju. „Šta su mu to uradili?
Čime su ga udarili?“ ‒ zavrištala sam uplašena, konačno odvojivši
svoja stopala od poda. Povukla sam se ka zidu, ošamućena užasom
koji je tutnjao u meni. Jedva sam stajala, zgrčena od bola u
stomaku.
A onda je postalo još gore. Boris je ustao, brišući raskrva-
vljene usne, i prišao Petru sveteći mu se za dobijene udarce.

111
tamisi

Okrenula sam glavu, nemoćna da gledam kako ga udara dok ga

druga dvojica drže. Čula sam, a nisam. Tupe odjeke koji su padali
ispod mojih nogu, penjući mi se do stomaka i trujući me svojom
nepravdom. Trojica na jednog. Kukavno i podlo, bez imalo ljudsko-
sti i stida. Moj pogled se oteo izbezumljen, tražeći Petra u gomili
muških tela koja su se trzala u besu i bolu. Nisam mogla da vidim
njegovo lice, ali sam videla onog koji ga je udarao. Podmuklo i
uporno, zarivajući mu svoje pesnice u stomak, grudi, ramena. Ne
birajući gde će da poseje bol i ostavi svoju mržnju.
Nisam više mogla to da podnesem. Moje ruke, koje su
nekad gladno milovale, probudile su se pre mene. Napipala sam
slepo težak keramički ćup, koji je bio na podu kraj mojih nogu, i
podigavši ga, ponesena njegovom težinom, zaletela se ka Borisu,
razbivši mu ga o glavu.
Muk. Uzmičem od tela koje se srušilo ispred mojih sivih
antilop čizama. Vidim mrlju krvi koja se širi na svetlom tepihu.
„Jesam li ga ubila?“ ‒ pitam se obeznanjena. Drška pištolja viri mu
iz futrole okačene na kaišu pantalona. Hitro se saginjem i tuđom
rukom ga uzimam. Gledam svetleću cev okrenutu ka podu.
‒ Mina! ‒ Petrov glas mi oživljava prste. Moji su dok dotiču
hladan metal. Podižem pogled i susrećem se sa licem koje sam jed-
nom osudila da ga uništim u svom snu. Više ne razmišljam.
„Najpre otkoči pištolj i repetiraj. Usadi dršku čvrsto u dlan, obema
rukama je drži. Kontroliši trzaj, biće snažan“ ‒ odjekuju mi Vukaši-
nove reči iz prošlosti.
Pucanj.
„Ti si moja Nikita“ ‒ šapuće mi ponosno, dok mi skida
slušalice sa ušiju. Meta koju sam gađala približava se, otkrivajući
grupisane rupe u grudima iscrtanog tela. Gađala sam stomak, a
pogodila malo iznad njega. Znam da sam dobra. Oduvek nosim taj
osećaj. Moje ruke iz nekog prošlog života prepoznaju oružje. Kći
sam ratnika i seljaka. Krajišnika. Vekovi ratovanja su iza nas.

112
 ˇ ­da­ci
Car

Visok zavijajući ton zaparao mi je sluh. Ruke su poletele

ka ušima da ih poštede. Sedim na podu sklupčana uz toplu fotelju.
Sakrivena sam od svega što me je plašilo. Zvuk teških trčećih kora-
ka trese pod. Kuća se ispunjava mirisom nepoznatih ljudi i glasova.
Pomeraju vazduh svojim pokretima, govore, dotiču me... I dalje sam
slepa. Ne želim da vidim. Samo ćutim i dišem. Iskidano, u strahu.
Vreme kraj mene čuči i gleda me. Ne znamo ko sam, ni ono ni ja.

Magla se počela razilaziti tek kada je tišina ponovo naselila
kuću. Bila sam u nekoj drugoj sobi, sa Petrovom košuljom na sebi.
Tešio me je njegov miris.
‒ Otišli su. Svi. Jesi li dobro? ‒ začula sam kraj sebe poznati
glas. Odahnula sam. Pokušala sam da se osmehnem, ali usne su od-
bile. I dalje su se grčile gorčinom.

Košulja na Petru još uvek je bila krvava. Videla sam svoju
ruku kako je dodiruje.
‒ Nije mi ništa. Dobro sam ‒ odgovorio je prepoznajući moj
nemir.
‒ A oni? Ostali? ‒ setila sam se zadrhtavši.
‒ Biće dobro. Borisu je razbijena glava, a onom drugom si
raznela butinu. Dva jedan za tebe, mala moja Mina. Bila si luda i
hrabra ‒ nasmejao se uhvativši me za ruku.
‒ A treći?
‒ Pa, valjda sam i ja nešto morao da uradim... Osim što sam
glumio džak za udaranje...
Konačno sam se nasmejala. Tuđe, uplašeno.
‒ Bilo je ružno. Kukavički. Nisam mogla više da gledam ‒
priznala sam.
‒ Mogla si da nastradaš. Nisi razmišljala.
Odmahnula sam glavom.
‒ Ne, nisam. Samo sam... želela da se skloni od tebe
‒ Uspela si...

113
tamisi

‒ Boli li te mnogo?
‒ Ništa strašno. Boris je oduvek bio slabić. Ne zna ni da
udara kako treba. Proći će... Hoćeš li da prespavaš kod mene? Ne bih
voleo da noćaš budeš sama ‒ šapuće gledajući me tamnozelenim.
Topi me, kao i kuća svojim zidovima. Upijam se u njih,
zaboravljajući da postojim.

‒ Mogla sam da... ubijem... nekoga... danas... ‒ promucala
sam uzdahnuvši. Očišćena i osvešćena vodom, zavukla sam se pod
meki prekrivač gledajući Petra.
‒ Ali nisi... ‒ osmehnuo se ‒ Ne razmišljaj o tome.
„Kako da ne razmišljam?“ ‒ pitala sam se ‒ „Pucala sam u
čoveka“. A, u stvari, nisam to ni videla. Zatvorenih očiju sam povu-
kla obarač. Valjda da se sakrijem od njega. I od sebe.
Petar je ćutao. Gledala sam kako svlači sa sebe bademantil,
otkrivajući modrice koje su mu se razlile po telu. Još uvek tamno-
crveno. Pečati osvete. Namrštila sam se sluteći bol.
Oblačio je pidžamu lagano, pazeći da se ne povredi.
‒ Nikad te nisam videla obučenog da spavaš ‒ setila sam se
dok je prilazio drugoj strani kreveta.
Nasmejao se.
– Nisam imao vremena da se oblačim pored tebe. Sad
mogu. Namlaćen sam i bezazlen.
„Ali ja nisam...“ ‒ pomislila sam tražeći njegov miris. Os-
meh mi se oteo otkrivajući mi misli.
‒ Šta? ‒ upitao je dečački zbunjen.
Zažmurila sam postiđena ‒ „Šta ja to radim?“
‒ Izvini ‒ prošaputala sam ‒ Vreme provedeno sa tobom
ostavilo je trag na meni.
‒ Kako to? ‒ okrenuo se ka mojoj strani, napravivši bolnu
grimasu.
‒ Postala sam bezobzirno sebična ‒ nasmejala sam se
priznavši. Pustila sam svoje reči da teku. Više mi nije bilo važno

114
 ˇ ­da­ci
Car

gde će me odneti ‒ Razmišljala sam o svojoj želji, a ne o tome kako

se ti osećaš. Ružno je, zar ne?
‒ Pa... I ne mora da bude... Ako se potrudiš ‒ nasmejao se
bezobrazno, muški.
‒ Ne boli te dovoljno ‒ primetila sam prihvatajući njegov
smeh ‒ Trebalo je još malo da sečekam sa onim ćupom.
– Ne bi ti bilo žao? – pitao je potraživši mi ruku. Bili smo u
sivom mraku, osvetljeni rečima koje su se rojile među nama.
‒ Ne bi ‒ narugala sam mu se ‒ To ti je za onu sliku sa
manekenkom u novinama. I za moje modrice.
Privukla sam mu se pazeći da ga ne dotaknem. Svuda sam po sebi
osećala toplinu njegovog tela, i bila sam drhtavo pijana od nje.
‒ Nisi mi nikada ni rekla otkud ti... ‒ prošaputao je
spustivši mi ruku na struk.
‒ Pokazući ti jednom... Kada ti te prođu ‒ nasmejala sam
se, uživajući u dodiru koji mi je klizio niz karlicu. Toplina mi se
slivala niz butine, donoseći mi sećanja na zajedničke noći. Uhvatila
sam ga za ruku, i smestila je između nas.
‒ Ovako je bolje ‒ priznala sam ‒ ...Sigurnije... Ne želim da
te povredim.
‒ Ipak nisi dovoljno sebična ‒ uzdahnuo je okrenuvši se
na leđa. Ćutali smo nekoliko trenutaka. Ovoga puta tišina me nije
gušila. Za izgovorenim rečima je ostao svetleći trag koji je vodio
do njega. Znala sam da će da se vrati.
‒ Ono što si mi danas rekla... da želiš da me vidiš kako bi
nešto saznala... Na šta si to mislila? ‒ upitao je okrenuvši glavu
ka meni. Bio mi je blizu, toliko blizu da sam mogla da mu pijem
dah. Nekoliko trenutaka sam oklevala, osećajući kako mi se usne
rastaču žudnjom za poljupcem, a onda sam ih, odbacivši posled-
nji oprez, prinela njegovim. Samo sam lagano spustila svoju kožu
na njegovu, kao da mu prenosim nekakvu tajnu koja me je dugo
mučila, a onda sam se brzo odmakla, uplašena da je on ne izgovori
naglas.

115
tamisi

‒ Šta je to bilo? ‒ promuklo je ispratio moje bežanje.

‒ Ništa ‒ prošaputala sam ‒ Nije mu vreme.
Sada je na mene bio red da uzdahnem. Trebalo mi je nekoliko tre-
nutaka da skupim hrabrost i progovorim:
‒ Zašto ja?
Zbunjeno me je pogledao.
‒ Zašto sam ti bila drugačija od ostalih? Zašto si me odab-
rao?
Tišina. Trenutak ćutanja koji je ispunio dodirnuvši mi prsti-
ma lice. Pratio je liniju mog nosa i usana, začuđen i zatečen, kao da
me vidi prvi put.
‒ Zato što si imuna ‒ progovorio je najzad.
‒ Na šta?
Nasmejao se zagledavši se u moje oči. Uhvatio me je za
ruku i otklopio mi dlan.
‒ Nikad nisi tražila.
‒ Zar nisam?
‒ Ne... U tvojim očima nikad nije bilo onoga što sam viđao
kod drugih žena... Još, uvek su želele još... Bile su gladne... haljina,
skupih izlazaka, blještavog nakita... Ti nisi...
‒ Zar nisam? ‒ setila sam se svog siromaštva, jeftinih
mokrih cipela, iznošene jakne kroz koju me je ledila košava...
‒ Ne... kod tebe je to bio bljesak jednog trenutka. A onda,
kada sam te zatrpao skupom odećom, nestalo je.
‒ Prošlo me je ‒ osmehnula sam se setno ‒ Lepe haljine mi
nisu donele mir za kojim sam žudela. Samo su učinile da praznina
postane dublja. I da se osetim još usamljenijom nego što sam bila.
‒ Pred smrt, otac mi je rekao da nikad ne dozvolim novcu
da me poleti. „Nema varljivijih krila od onih koje ti on daje.“ To je
bilo njegovo životno iskustvo. Skupo ga je platio. „Nauči da vladaš
novcem, a ne on tobom.“
Ućutao se zagledan u svoje uspomene. Moja ruka u njego-
voj je zadrhtala. Osetila sam kako mi se talas čežnje prelio preko

116
 ˇ ­da­ci
Car

dlana, natapajući Petrovu kožu mojim mislima. Kao da je osetio

da ga zovem, podigao je pogled ka meni tražeći da progovorim.
Skupivši hrabrost prošaputala sam ono zbog čega sam i došla.
‒ Nedostajao si mi. Jako... I želela sam da saznam zašto
mi je potrebno da te vidim kada se pored tebe osećam praznom i
tužnom... I još svašta nešto...
‒ Pa, eto... Saznala si svašta nešto... ‒ nasmejao se gorko ‒
Verujem da nisi očekivala baš toliko...
‒ Saznala sam od Borisa, a ne od tebe. A to nije isto ‒
primetila sam.
‒ Kako nije? ‒ umorno je prošaputao.
– Pa nije... To su dve potpuno različite stvari – gledala sam
ga tražeći da mi se smiluje – I neću da ti objašnjavam zašto. Trebalo
bi sam da znaš.
‒ Znam... Ali i ti sada znaš zašto ti nikada ne bih ispričao.
‒ I nikada mi ne bi odgovorio zašto si sve vreme bio tako
hladan i nedostupan? Ostavio bi me da se osećam krivom i bez-
vrednom?
‒ Zašto bezvrednom?
‒ Zato što me nisi zavoleo.
‒ Jesi li ti mene zavolela? ‒ nasmejao se.
‒ Ne znam ‒ priznala sam ‒ Znam samo da mi je teško bez
tebe... kao što mi je bilo teško i dok si mi dolazio...
‒ A zašto ti je bilo teško?
‒ Zato što nisi bio sa mnom... Želela sam tebe... Tebe iznu-
tra ‒ spustila sam mu ruku nežno na grudi, plašeći se modrica koje
su bile na njima ‒ A nisam imala pojma ko si ti! Ništa nisam znala
o tebi... Ništa... Znaš li koliko je to strašno? Raspolovio si me. Uzeo
si moje telo, a dušu ostavio. Bolelo me je...
‒ Sada znaš ‒ prošaputao je obuhvativši mi ruku svojom.
‒ Ne znam, Petre, ne znam... Hoću da mi kažeš... ‒ molila
sam ga, čekajući da mi presudi. Znala sam ‒ ako bude progovorio,
spasiće me.

117
tamisi

Gledao me je ćuteći. Dugo, uporno ne skidajući svoj pogled

sa mojih očiju. Iako smo bili u mraku, znala sam da pije sa mojih
izvora. Samo nisam znala ko sam ja. Da li ona koju je on odabrao
da mu rodi dete ili ona koja se usudila da zbog njega digne ruku na
drugoga.

‒ Moj deda, Stanislav Dimitrijević, podigao je ovu kuću
kada je upoznao moju baku, Nataliju. Bio je ludo zaljubljen u nju,
i želeo je da joj pokloni čitav svet. Kada se moja majka, Gordana,
rodila, mislio je da ništa nije ravno njihovoj sreći. Sledeće godine
počeo je rat, i naslutio je nesreću koja ih čeka. Većina njegovog
novca bila je u inostranstvu. Kao arhitekta, puno je putovao i upo-
znao mnogo različitih ljudi. To ih je spasilo posle rata. Na vreme
su se sklonili odavde, ostavljajući kuću i imanja. Svoje i bakino.
Mama se jedva sećala njihovog života u Beogradu. Imala je samo
četiri godine kada su otišli, a dvadeset kad je srela Milutina, mog
oca. U Rimu, na trgu Sv. Marka. Bio je najlepši muškarac kojeg je
videla. I poželela je da se uda za njega.
On je tada bio apsolvent na građevini. Iz partizanske po-
rodice, dete palog borca. Bio je visok i snažan, spreman da se suoči
sa svetom. Siromašan, i gladan svega. Moja majka ga je opčinila
svojom nežnošću i lepotom. Studirala je romanske jezike i preko
raspusta putovala Evropom. Dala mu je svoju adresu u Americi i
počela da čeka na njegova pisma.
Milutin je požurio da završi studije. Nije mu bilo teško da
jednog dana pobegne iz zemlje, ostavljajući majku i starijeg brata
i sestru. Za njega je život bio tamo negde daleko, i nije želeo samo
da ga sanja. Želeo je da živi. Bio je pošten i vredan, i moj deda ga
je brzo zavoleo i prihvatio kao svog sina. Otvorio mu je sve svoje
veze, i pružio mu priliku da se izdigne i pokaže u svom poslu. I
Milutin je to iskoristio. Čim je napravio svoju prvu kuću, zaprosio
je moju majku i godinu dana posle toga rodio sam se ja... Moja
majka je jedva preživela porođaj i rekli su joj da više neće moći

118
 ˇ ­da­ci
Car

da rodi. To je Milutina jako razočaralo. Želeo je još sinova. Kao i

svaki zdrav srpski seljak.
Ubrzo posle toga umrli su mi baka i deda. Jedno za drugim,
iznenada. Najpre ona, a onda i on za njom. Mama mi je pričala da
je samo svenuo. Nije mogao bez nje.
Nju je to jako pogodilo. Osetila se ostavljenom. Milutin
je nije razumeo, a i nije imao vremena za njenu tugu. Radio je po
čitav dan, stičući i gomilajući svoje bogatstvo. Ničega mu nije bilo
dosta. Uvek je želeo veću i lepšu vilu, skuplji i moderniji auto.
Moju majku je obasipao nakitom i bundama, uživao je u njenoj
lepoti i eleganciji. I posle deset godina braka voleo ju je ludo i bio
beskrajno ponosan što je njegova.
Imao je sve, ali je i dalje bio sirotinjski gladan. Spustio bi
svoju ruku na sve što bi poželeo.
Verovatno je u njegovom životu i pre Borisove majke bilo
drugih žena. Mama ih nikada nije osetila. Ne bi ni ovu, da se jed-
nog dana nije pojavila na našim vratima. Sećam se samo da je bila
uplakana i sa velikim stomakom. Rekla je da je Milutinova sekre-
tarica i da je ostala bez posla. Mama me je poslala u sobu, rekavši
mi da to nisu priče za dečakove uši.
I tako je Milutin zauvek otišao iz naše kuće. Mama mu ni-
kada nije oprostila. Tražila je od njega da se oženi Borisovom maj-
kom i podiže svog sina, ili mu nikada više neće dozvoliti da vidi ni
mene ni nju.
Nisam znao šta ga je više pogodilo. Da li to što ga je tako
neumoljivo izbacila iz svog života ili što je brzo, pogođena njego-
vom izdajom, posustala i počela prerano da stari. Gledao sam kako
tuga gasi njenu lepotu, i kako Milutin drhti pred njom svaki put
kada bi došao po mene. Bezbroj puta sam sakriven iza vrata slušao
kako je moli za oproštaj, i nju, kako mu ponosno odgovara da ubije-
no ne može da oprosti. Govorila mu je da živi još samo zbog mene,
i da, ako je stvarno voli, nikad ne zaboravi da sam ja dete njihove
ljubavi.

119
tamisi

Imao sam petnaest godina kada je umrla. Ugasila se kao

sveća. Iako sam znao koliko nas je oboje voleo, nikad nisam mogao
da mu oprostim. Nikada ga više nisam nazvao ocem, i da bih mu
pokazao šta je on za mene, čim sam postao punoletan, odbacio sam
njegovo prezime i uzeo majčino devojačko. Nikada mi nije preba-
cio zbog toga. Govorio mi je da sam njegov jedini sin, najbolje što
su on i mama mogli da daju od sebe.
I bio mi je dobar otac. Dao mi je od sebe sve što je mogao
dati. Vođen i hrabren njegovom ljubavlju, postao sam ovo što jesam.
Završio sam dva fakulteta, naučio da vodim posao i zarađujem no-
vac. Kada je umro, znao da je da sve što je stekao može da ostavi
meni ‒ Petar se ućutao umoren svojom pričom.
‒ A Boris? ‒ upitala sam setivši se njegovog brata ‒ Šta je
bilo sa njim i njegovom majkom?
Petar je uzdahnuo i nastavio svoju priču.
– Oženio se Borisovom majkom onako kako je mama to
tražila od njega. To je bila najstrašnija kazna za tu ženu. Siguran
sam da i dan-danas, ako je živa, proklinje sebe što je onog dana po-
kucala na naša vrata i razdvojila mi roditelje. Milutin je od njenog
života napravio pakao. Pre venčanja se obezbedio predbračnim ugo-
vorom, i potrudio se da nakon razvoda ili njegove smrti, ne dobije
ništa od njega. Ni ona ni Boris.
Nju je mrzeo isto onoliko koliko je mamu voleo. I bio je
neumoljivo surov prema njoj, pogotovo onda kada sam ja dolazio
kod njega. Njegov prezir se pretvorio u izopačenost. Uživao je da je
muči pred njom razgovarajući sa mnom o mojoj majci. Govorio je
o njihovoj ljubavi, o njenoj lepoti i gospodstvu, o širokoj kulturi i
obrazovanju... o tome kako joj ni jedna žena nije ravna niti će ikada
biti.
Gađao je nesretnicu otrovnim kopljima svojih reči, a kada
bi ona pokušala da umakne, i sakrije se u neku od soba, on ju je
vraćao i naređivao joj da sedi sa nama i sluša o ženi koju mu je
ukrala.

120
 ˇ ­da­ci
Car

Zbog Borisa je ostajala sa njim, nadajući se da će jednog

dana bar njega da prihvati. Bilo mi je muka da ih gledam, onako
ponizne i jadne, kako se uvijaju pod Milutinovom mržnjom. Nikada
nisam majci o tome govorio. Ni ona nije želela da zna. Kada je umr-
la, Milutin ih je oboje ispratio iz svoje kuće.
Prema Borisu je ispoštovao svoju zakonsku obavezu. Nije
želeo više da ga vidi, samo mu je slao novac. Nikad ga nije ni spomi-
njao. Čak i u testamentu, za njega je rekao da je onaj drugi, bezvredni
sin svoje majke, i da ne želi da mu ostavi ništa od svoje imovine.
Mislim da je Boris tad odlučio da mi se osveti. A ja sam
bio suviše slep i naviknut da dobijem sve što poželim. I nisam
video ništa neobično u tome što me je Jelena, Borisova prijateljica
sa koledža, pozvala na piće. Devojke su me uvek volele... Bio sam
razmažen i otupljen njihovom pažnjom. I to mi se obilo o glavu.
Nisam ni mogao da pretpostavim. Kada je rodila dečaka, prosla-
vljao sam sa prijateljima. Bio sam tako srećan i ponosan što sam
postao otac.
Nakon povratka iz porodilišta, postala je ćutljiva i čudna.
Trzala bi se svaki put kad bih uzeo dete. Mislio sam da se plaši da
ga ne ispustim... I onda mi je jednog dana rekla... Da dečak nije
moj, i da želi da se vrati njegovom ocu. Ni tada nije rekla ko je
on. Saznao sam kasnije, kada su mi drugi rekli da su ih videli za-
jedno... ‒ Petrove reči su presušile. Okrenuo je glavu i potonuo u
mrak.
Ležao je kraj mene onako kako nikad nije. Kao čovek,
običan i ranjen svojom pričom. Sada sam znala, kameni kipovi ne
krvare. I ne žive u mržnji i besu. Petar je bio vlasnik razgolićenih
tajni. Ostavljeni sin i prevareni muž. Drhtala sam potopljena njego-
vom tugom. Želela sam da ga dotaknem i vratim.
‒ Petre ‒ pozvala sam ga tiho.
‒ Molim, Mina ‒ odazvao se ne okrećući se.
‒ Moraš da oprostiš svom bratu ‒ prošaputala sam, svesna
da izazivam lavinu koja može da me zatrpa.

121
tamisi

‒ Zašto bih to uradio? ‒ nasmejao se odsutno i gorko.

‒ Zato što si se ogrešio o njega ‒ priznala sam, plašeći
se svojih reči ‒ On nije kriv za svoju ljubomoru. Probaj da ga
razumeš.
Iznenađen, okrenuo se ka meni. Mogla sam da vidim nje-
gove obrve preteći skupljene iznad očiju.
‒ Čime sam se ja ogrešio?
‒ Trebalo je da kažeš majci. Sigurna sam da ona nije želela
da Boris odrasta pored oca koji mrzi njega i njegovu majku. Morao
si da ga oslobodiš tog jada.
‒ Bio sam dete... I sam sam ih mrzeo što su mi uzeli oca i
unesrećili majku ‒ priznao je.
‒ Ali Boris nije bio kriv. Nije trebalo da on ispašta zbog
greške tvog oca i svoje majke.
‒ A ja? ‒ upitao je promuklo.
‒ Znam da je sve to bilo strašno za tebe ‒ prošaputala sam
‒ Ali, sada si muškarac... I znaš da deca ne treba da budu kažnjena
ako im se roditelji ne vole. Zar ne možeš sada da ga razumeš?
Ti si imao ljubav oca, i znao si da se tvoji roditelji ipak vole, bez
obzira na to što su se razišli. A šta je on znao? Od prvog dana je
bio okružen nesrećom, i osuđen na nju. Ti si imao mnogo više od
njega.
‒ Mina, ti ne razumeš... Ti nisi preživela ništa od toga... ‒
odmahnuo je glavom i udaljio se od mene.
‒ Znam da nisam ‒ želela sam da ga zadržim kraj sebe ‒ Ni
ne mogu da zamislim koliko je sve to bilo strašno za tebe. Samo
čovek koji nešto preživi može o tome da sudi. Ja znam da ne mogu.
Ali isto tako znam da moraš da skineš to prokletstvo sa sebe. Oslo-
bodi ga se.
‒ Kako da ga se oslobodim? ‒ opet se nasmejao posekavši
me svojim glasom.
‒ Šta će sad biti sa Borisom? ‒ upitala sam gutajući svoju
povređenost.

122
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Poslaću ga u zatvor zbog provale i oružanog napada... ‒

odgovorio je zlovoljno.
‒ I odvojićeš ga od njegove porodice... Kaznićeš njegovu
decu oduzimajući im oca na nekoliko godina.. I rađajući novo ne-
prijateljstvo ‒ prošaputala sam tužno.
‒ A šta bi trebalo da uradim? ‒ okrenuo se prema meni, sa
ljutnjom koja se rađala u njegovim rečima.
‒ Nemoj da ga optužiš... I daj mu novac koji traži. Zar ne
misliš da ga je tvoj otac dovoljno osakatio?
‒ Ti si luda! Moj otac nije želeo ništa svoje da mu ostavi. Ko
sam ja da idem preko njegove volje? I zašto bih to učinio čoveku koji
me je... prevario svojom ženom i večeras mi upao u kuću i stavio ruku
na tebe! ‒ Petrov glas je preteći nasrtao na moju hrabrost.
‒ Zato što si ti stariji brat... ‒ prošaputala sam molećivo ‒ I
zato što si snažniji i bolji od njega... I zato što nikakav novac nije
vredan vašeg sukoba... Oslobodi se Borisove mržnje. Daj mu ono
što možeš da mu daš. I pusti ga neka ide...
‒ A šta ću sa svojom? ‒ upitao je promuklo, zagledavši se u
mene.
‒ Jak si ti. Izbacićeš je... Ljubavlju ‒ osmehula sam se
milujući ga pogledom.
‒ Čijom ljubavlju, Mina? ‒ narugao mi se podsmehom ‒
Rekla si da me ne voliš.
Slegnula sam ramenima. Znala sam da će biti teško.
‒ Nisi mi ni dao šansu da te zavolim ‒ nasmejala sam se
iskreno ‒ Do večeras nisam ništa ni znala o tebi.
‒ Baš ništa? ‒ bocnuo me je svojim bezobraznim muškim
pogledom.
‒ Pa, dobro... ‒ priznala sam ‒ Znala sam nešto...
‒ Šta? Sem da sam površan i sebičan mužjak? ‒ nije mogao
a da mi ne ponovi.
‒ Sam si kriv za to ‒ upozorila sam ga ‒ Tako si se
ponašao, i ne vidim zašto ti je krivo što sam ti to rekla. Istina je. I

123
tamisi

nemaš pravo da se ljutiš. Nisam se ni ja ljutila kada si mi rekao da

sam u krevetu krpena lutka. Je li tako?
‒ Nisi? ‒ izazivački me je pogledao.
‒ Ne, nisam! Znala sam da to nije istina... Uostalom, znaš i
sam...
‒ Znam ‒ nasmejao se i zavukao svoje stopalo između mo-
jih listova.
‒ To je jedino mesto koje te ne boli? ‒ narugala sam se
pogledavši u naše prepletene noge.
‒ Prvo mi reci šta si znala o meni, pa ću ti odgovoriti.
‒ Znala sam... samo to da imaš savršeno telo i da si
užasavajuće maštovit u krevetu... Eto... Sad ti... ‒ osmehnula sam
se, radosna što je počeo da se igra sa mnom.
‒ Šta? ‒ upitao je praveći se lud.
‒ Je li to jedino mesto koje te ne boli? ‒ ponovila sam,
smejući se.
‒ Ne znam... ‒ pogledao me je i počeo lagano da povlači
prekrivač sa sebe ‒ Moraćeš sama da otkriješ...
‒ U pidžami si ‒ povukla sam se od njega rugajući mu se.
‒ Znam... ‒ prošaputao je potraživši me rukama. Osmeh-
nula sam se osećajući kako se njihova zavodljiva toplina useljava u
moju hladnu kožu.

‒ Mina! Pozovi ljubav ‒ začula sam tihi somotni glas, koji
me dotakao iz ugla sobe. Okrenula sam se iznenađeno, ugledavši
Olgin svetleći odraz na zidu. Petar je nije čuo. Nije ni video. I dalje
je pogled njegovih očiju počivao na mome licu.
„Bojim se“ ‒ odgovorila sam joj mislima, zaboravljajući na
muškarca koji je ležao kraj mene ‒ „Šta ako zaboli?“
‒ Prebolećeš ‒ Olga se osmehnula ‒ Budi hrabra. Pokušaj...
Ljubav je uvek vredna rizika.
Nežna svetleća prikaza je treperila, gaseći strah koji je ku-
cao u meni.

124
 ˇ ­da­ci
Car

‒ Petre... ‒ pozvala sam ga tiho ‒ Želiš li da te volim?

Iznenađenost mu se usekla iznad obrva.
‒ Mina... Jednom sam poverovao u žensku ljubav... Loša
iskustva nam donose mudrost...
‒ Nisam tražila da mi veruješ. Pitala sam samo želiš li da te
volim... ‒ prošaputala sam utešena Olginim prisustvom.
‒ Tvoja će ljubav dozvati njegovu ‒ čula sam iz ugla glas
koji me je hrabrio. Čardačka čarolija ispunila je tmurnu beograd-
sku noć.
‒ Ti si zdrav, pametan i lep... Bićeš dobar otac mom detetu
‒ osmehnula sam se setivši se njegovih reči ‒ Želim da ga rodim iz
ljubavi...
‒ Ne traži od mene da te volim...
‒ Ne tražim... Nudim ti... Želiš li to? ‒ ponovila sam
gledajući u njegovim očima odraz Olginog odsjaja. Bila sam umor-
na od svoje samoće. I on je bio. Znala sam to.
Želela sam da ugušim njegovo ćutanje. Zatopilo mu je usne,
čekajući da se obeshrabrim i povučem. Nije znalo da je sada Olga
kraj mene. I bezbrojne reči nežnosti koje sam nosila na svome jezi-
ku, ne usuđujući se nikada da ih izgovorim Petru. Njegov miris me
je zvao. Golicao mi je kožu, mameći mi poljubac.
Kad sam stopila svoje usne sa njegovim, znala sam. Stak-
leni zid se razbio. Bili smo slobodni.

125


126
 Volim kada me sunce probudi nežnim treperenjem. Do-
taknem Petrovo rame tek da mu poželim dobro jutro, i osmehnuta
uronim u novi dan.
Iza toplih zidova zelene kuće još uvek se valja sivilo i tišina
umornog grada. Više ga se ne plašim. Znam da će me na putu do
škole u komšiluku pozdraviti nasmejana lica mojih učenika, i ja se
radujem svakom trenutku koji me čeka sa njima.
Izbrisala sam svoje ime sa spiska stričevića, nečijih kćeri
i ljubavnica. Vratila sam kartu u Pandorinu kutiju. Ponekad je
dobro ostvariti svoj san, makar i zbog toga da bi nam rekao da
nije za nas, da pripada nekome drugome. I kada me je jedan mladi
čarobnjak osvetleo svojim znanjem, i pokazao mi da studentima
može da pruži mnogo više nego ja, bio je dovoljan samo jedan
Petrov telefonski poziv i ja sam zadovoljna i laka izašla iz tuđe ba-
jke.
Dok ne otvoriš dlan da pružiš, nećeš ni moći da primiš.
I dobro je da ne poželiš ono što ti ne pripada. I da se oslobodiš
mržnje dok te ne zatruje.
Petar je oprostio svom bratu. I pogazio je očevu želju. Za
Borisa ne znam da li je uspeo da pronađe svoj mir u nasledstvu
koje je konačno dobio. I da li će ikada naučiti da novac nije merilo
svega, bar ne u našim svetovima, onim malim, čistim i svetlim koje
gradimo svojom ljubavlju za nas i one koje volimo.
Sa Čardaka me zove Olga. Sada se gledamo istim očima
koje su prešle okvire začaranog ogledala. Bilo je dovoljno da pozo-
vem ljubav i da verujem u nju.
I sada znam ‒ Bog je poslao Čoveka na Zemlju da bi ga
spasio. Treba odabrati pravi put.
Samo to.

127
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821 . 163 . 41 - 31

МИЈАТОВИЋ Симанић , Татјана , 1971-

Čardaci / Tatajana Mijatović Simanić . -
Beograd : T . Mijatović Simanić , 2010 ( Beograd
: Dijamant print ) . - 237. ; 21cm

Tiraž 1.000

ISBN 978-86-913349-0-1

COBISS . SR - ID 174085132

128
 Tatjana Mijatović Simanić
Stakleni zid

Izdavač:
Tatjana Mijatović Simanić

Lektura i korektura:
Gordana Bašović

Korice i dizajn:
Ivana Petrović

Plasman:
+381 62 579 001
tatjanamijatovicsimanic@gmail.com

Štampa:

Tiraž:
1000

129
130