Prolećna noć je postala reska, udahnem duboko miris tek procvalog drveća i

zatvorim prozor svoje sobe. Samo što krenem natrag, čujem brata kako lupa
ulaznim vratima. „LELAAAA!“, zaurla kao da nije normalan.
„HEJ!!!“, viknem dok krećem sa sprata u prizemlje. Samo što dođem do ruba
stepenica, Ivan se stvori zadihan ispred mene. Sa obe šake me hvata za ramena i
gleda pravo u oči.
„Moramo nešto da se dogovorimo, životi su nam u pitanju!“, ispali bez
upozorenja i povuče me u svoju radnu sobu.
Zaustavim dah na sekundu, jer slutim ono najgore. Iako mi nikada nije pričao
čime se bavi, znala sam da je moj brat mafijaš i kriminalac. Znala sam da ga ne
zovu po imenu, Ivane, već po prezimenu Ikona… Znala sam neke stvari, ali ne i
sve.
„Lelo, dušo moja. Noćas… sad… moraš krenuti u Sarajevo“, izvadi iz fioke
stola zapečaćeno pismo, kartice i nastavlja da vadi štosove novca.
„U Sarajevo?“, ponovim kao da sam luda. „Tek tako da krenem?“
„Slušaj, ako želiš da JA preživim, TI, moraš da odeš i sačekaš me tamo. Kupio
sam ti stan, imaš nova dokumenta, od sad više nisi Lela Ikonić, već Lejla
Halilović, jasno?“, ma trepnuo nije.
„Jasno…“, ne protivrečim, ne bunim se, na sve pristajem samo da budemo
dobro.
„Dakle, evo ti nova lična karta i pasoš, Lejla…“, pruži mi dokumenta i naglasi
moje novo ime.
„Tu ti piše i adresa stana, evo i ključevi, snaći ćeš se.“ Nasmeši se nežno.
Uzmem ponuđeno i klimam glavom, spremna na sve. „Ovo pismo!“, podiže
zapečaćenu kovertu da vidim. „Ni u mislima da nisi otvorila, jasno?“
„Jasno“, ponovim i čekam dalje.
„Do tvog stana u Sarajevu bi trebao da živi Tarik Tabaković, Tabak. Nemoj se
o njemu mnogo raspitivati, i sve dok se ne uveriš da si ga pronašla, nikom ne
pričaj odakle si i šta si, niti kome ovo pismo pokazuj. A, kada se uveriš da si
pronašla Tarika, reci mu ko si, i daj mu pismo. On će ti pomoći dok ja ne dođem

3
po tebe“, proguta sa mukom. „Ako Tarik vidi da je pismo otvoreno, oboje ćemo
najebati, jer neće verovati da si moja sestra“, dodade ozbiljno.
„A, gde ćeš ti?“, hladan znoj me oblije jer shvatam da neće odmah krenuti za
mnom.
„Dušo moja, ja idem na kontra stranu, i kada sve lepo završim, dolazim po
tebe. Lejla, sigurno godinu dana neću doći, a možda i neki mesec duže. Mora
ovako, srećo moja“, priđe mi i da pismo. Klimam glavom i uzimam i zapečaćeno
pismo. Teško udahnem i ponovo pogledam u Ivanove oči.
„Tarik je momak mojih godina, tačnije ima trideset dve godine koliko i ja,
pošten je, častan i dobar. Kada ga pronađeš i uveriš se da je to on, znaj da si u
sigurnim rukama.“
„Šta se, događa, zaboga?“, nesvesno povisim ton.
„Događa se to da moramo da bežimo kako bismo živeli i ne pitaj previše!“,
zareži. „Zakuni mi se grobovima naših roditelja da tvoja noga neće više kročiti u
Srbiju!“, iscedi stegnute vilice.
„Kunem se!“, odsečno kažem da mu lakšam posao koji ima da odradi.
„Sad, samo uzmi jaknu, obuj se, uzmi tašnu i kreći, jer ti autobus polazi za
jedan sat!“, uhvati me za ruku i vodi do moje sobe.
„Zar neću poneti nešto garderobe i svojih stvari?“, pitam zapanjeno.
„Dušo, sve ćeš tamo kupiti.“ Pokazuje silan keš koji nosi u rukama. „Imaš i
karticu, brdo love na računu, ma puna si kao brod!“, nasmeje se. „Bosanko moja
lepa!“, doda šeretski.
„Čoveče, kako si zamislio da postanem Bosanka, kad ja malo znam o kulturi
tog naroda. Niti umem da pričam kao oni!“, zamislim se.
„Izlazi u kafiće preko dana, idi u kupovinu, slušaj ih kako govore i naučićeš.
Uostalom, nakon par meseci u tom okruženju, bićeš kao i oni, samo se nemoj
previše eksponirati.“, namigne mi.
„Lejla Halilović…“, pročitam sa nove lične karte, dok Ivan u moju tašnu trpa
stvarčice. „Jesam li ja postala i Muslimanka?“, zabezeknem se.
„DA!“, pogleda me. „Provaliće me!“, zakukam odmah.
„Pa, i o njihovoj veri malo znam!!!“, userem se od straha.
„Ma, u Sarajevu te niko neće dirati, kad pronađeš Tarika, on će te svemu
naučiti!“, uze moj mobilni i stavi kod sebe.
„Vrati mi telefon!“, izbečim se od šoka.
„Nema više ovog broja, ni mog broja, mobilne bacam, ti i ja od noćas ne
postojimo. Nikoga da nisi nazvala i kad kupiš nov mobilni, Srbiju da nisi
okrenula, jasno?“, opet reži.
„Kako da se čujem sa tobom? Kako da znam gde si? Kako da znam, jesi li
dobro?“, zastanem, jer mi se Ivan osmehuje. „Kako da znaš da sam stigla? Kako
ćeš da znaš da li sam JA dobro?“, promenim taktiku.

4
 „Eto, ja ću sve znati, a ti ćeš, LEJLA, da budeš u neznanju narednu celu
godinu“, priđe mi i pruži tašnu. „Obećaj da ćeš uraditi kako sam ti rekao, jer ako
išta prekršiš….“
„Obećavam!“, viknem i prekinem ga. „Nedostajaćeš mi!“, jako ga zagrlim i
stegnem svom snagom.
„Srećo moja“, šapne i poljubi me u čelo. „Znaš da te volim najviše na svetu i
da si ti moj život, m?“
„Znam…“, šapnem. „Volim i ja tebe, brate moj i moje sve…“ Oči mi se napune
suzama jer se do sada nismo razdvajali na duže od deset dana, ali smo se čuli
telefonom, a sad… neću ga moći ni pozvati.
„Hajde da te brat isprati…“ Navuče mi tanku jaknu i povede. U, teškoj tišini
napuštam našu kuću, i kad dođem do ulaznih vrata ukopam se u mestu…
„Kada ti odlaziš?“, pogledam ga. „Za sat i ja krećem, ne brini“, nasmeši se
milo i ponovo me zagrli. „Čuvaj se Lejla i misli na sebe.“ Opet me poljubi u čelo.
„Ivane, kako ćeš se ti zvati?“, pitam, jer mi je neobično novo ime.
„Ivan Ikonić – Ikona, kao i uvek. Malo sam jači od tebe, pa mi ne treba nov
identitet“, namigne mi.
„Mnogo, mnogo ćeš mi nedostajati“, suze mi krenu od pomisli na godinu koje
me čeka.
„Hej, malena…“ Jako me stegne u svoj zagrljaj. „Jesmo li učili da nema
plakanja, da je život borba i da najjači opstaju?“
„Jesmo“, procvilim mu u grudi i uvežbano zaustavim suze.
„Šta god da se desi, kako god da bude, naučio sam te da život uvek ide dalje,
nemoj sad da me izneveriš“, odmakne me i pogleda suznim očima koje vidim prvi
put u svom životu.
„Neću te izneveriti. Nikad!“, obećam dušom.
„Tako je“, pomazi me po obrazu. „Oko moje plavo, nemaš pojma koliko sam
ponosan na tebe. A, sad kreni!“, vikne, nasmeši se ali mu suza izdajnica klizne
niz obraz.
„Ivane?“, idem unazad i gledam ga.
„PAZI!“, vikne ali kasno. Udarim na nekog iza sebe, naglo se okrenem i
ciknem prepadnuta.
„Izvinite, gospođice“, kaže njegov ortak dok preko ramena hladno nosi leš u
crnoj kesi. Pluća mi ostanu puna vazduha, jer vidim da je mrtvo žensko… Ispala
joj tanka ruka poput moje i viri kosa iste boje kao što je i moja.
„Pa… Bože“, izdahnem preplašeno.
„Kreni višeee!“, brat dođe do mene i povuče me niz dvorište.
„Ko je ono, zaboga?“
„TI!“, zareži.
„Umrla sam?“, pitam poluživa.

5
 „Da, srećo, umrla si ovde, a sad se gubi, odlazi!“, izbaci me kroz kapiju.
„I, ti ćeš noćas kao da umreš, zar ne?“, shvatim da nam lažira smrt.
„Da…“ Klimne glavom i zastane. „Ma, šta da se desi, Lejla, život uvek ide
dalje“, pokaže rukom da požurim i hvatam prevoz koji nailazi.
„Volim te, i misli na mene!“, dobacim i potrčim da stignem tramvaj.
U, poslednji minut sam stigla da sednem u autobus koji ide za Sarajevo… Niti
znam kuda sam pošla, ni šta me čeka, ni kako će biti, ali bar znam da sam
poslušala mog brata. Pogledam na sat i shvatim da je i on verovatno već otišao
na svoju stranu. Počnem u mislima da odbrojavam minute godine koja je počela,
dok se broje i kilometri koji ostaju za mnom. Razmišljam, kako sam svugde
putovala, ali, eto, u Bosni nikada nisam bila! Nisam bila čak ni na Baščaršiji, niti
sam probala njihove čuvene ćevape, ni videla radnje sa srebrom… ništa.
Ponovo pogledam u svoju novu ličnu kartu… Muslimanka sam, a ništa o veri
ne znam. Nikada nisam ni o svojoj mnogo naučila, jer su nam roditelji poginuli
kada mi je bilo deset godina. Znala sam da odem na groblje ili u crkvu, da zapalim
sveću za pokoj duše mami i tati, da zapalim sveće za zdravlje bratu i sebi, ali
dalje od toga ništa… Znali smo kada je Božić i jedino smo to obeležavali. Da li
smo zgrešili Bogu ili ne, ni sama ne znam… I, ako jesmo neka nam oprosti, jer
nije imao ko da nas uči.
Misli mi odjednom odu na mamu i tatu, setim se kako je Ivanu bilo
sedamnaest godina, a meni deset, kada su im životi ostali na asfaltu ispod
kamiona. Setim se i tetke koja nam se uvalila u kuću i trošila novac naših
roditelja, sećam se i dana kada se Ivan pojavio sa papirom u ruci da je moj
staratelj i oterao tetku u tri lepe pičke materine. Tog dana je postao punoletan i
meni jedini na svetu. Ivan moj, oči moje lepe… Nikada nije dozvolio da mi nešto
fali, uvek sam mu bila na prvom mestu. Iako sam znala da je bio kriminalac, pa
mafijaš, nisam marila, on je bio moj brat, moja krv. On se borio, kao što se i sada
bori, da živimo i da nam ništa ne fali. Nasmešim se od sećanja, kako je bio tu za
moje prve ljubavi, prve dečkiće, kako je pretio mom prvom pravom dečku, kako
me naučio da baratam sa muškarcima i da uvek ja ostavim kako ne bih bila
ostavljena i patila.
Odjednom se setim svoje diplome umetnika koju nisam ponela… A, da li bi
mi i koristila, s obzirom da nisam više Lela Ikonić, već Lejla Halilović? Teško da
bi mi koristila jer mi je promenjen i matični broj na ličnoj karti. Ostao mi je isti
datum rođenja, ali cifre ne govore da sam se rodila u Beogradu, već izgleda u
Sarajevu… Sklapam oči jer me vožnja ljuljuška i uspavljuje.
Ivan mi prilazi sav u belom. Zapanjeno gledam kako mu belo odelo stoji iako
je uvek nosio crno odelo. Ništa mi ne govori, već me samo zagrli, poljubi u čelo,
pusti me i ode… Gledam kako odlazi a ne čujem bat njegovih koraka iako stojimo
u nekom parku na popločanoj stazi. Htedoh da ga pozovem…

6
 Otvorim oči uz trzaj tela i jak bol mi ošine grudi. Udahnem duboko i zaključim
da je bol verovatno došao od nepravilnog sedenja u autobusu. Pogledam na sat…
03:33. Mislim na ono što sam usnila i ježim se. Plašim se… Onda shvatim da sam
pod stresom. Ispravim se, pa zavalim lepo u sedište. Sklopim oči i čujem u
mislima – Život uvek ide dalje. Nasmešim se na sebe i srce mi se ugreje od pomisli
na mog brata dok se pitam dokle li je on stigao?

7
 Čitam Dnevni avaz1 u maloj kafe-birtiji na uglu kod autobuske stanice u
Tarčinu, kada mi interesantan razgovor privuče pažnju.
„Tarik Tabaković je tridesetdvogodišnjak, momak nježnog lica, ali ubitačnog
pogleda i vlasnik je ovog grada. Iz priloženog se vidi koliko je mišićav i visok.
Strah i trepet ti je on ovdje kod nas.“ Prisluškujem razgovor za susjednim stolom
dviju djevojaka iza mojih leđa.
„A otkud ti to sve znaš? Mislim, čovjek zaista izgleda fantastično, ali brate
mili da jedan čovjek drži grad, to mi je malo nevjerovatno.“
„E, pa vjeruj draga moja. Takvo poštovanje i strah koji ulijeva u ljude je sve
zasluženo. Nema kod njega praznog hoda, zapravo sve rješava u hodu. Da ti ja
ispričam njegovu priču..“, izgovori jedan glas drugom, ne okrećem se jer želim
da čujem šta se priča o meni.
„Od svoje dvadesete godine je u svijetu kriminala, ali je brzinom svjetlosti
napredovao. Lik nema šta ne posjeduje, od stanova, lokala, diskoteka i klubova u
Minhenu. Svaki kapital stekao je mutnim poslovima to stoji, ali je ovu našu malu
varošicu pretvorio u pravi mali grad. Osvrni se oko sebe i koga god da ugledaš
znaj da bi primio metak za njega. Vjeruj mi, jer i ja sam među onima koji bi život
za njegov dali.“ Oštro završi glas meni iza leđa i poprilično iznenađen ostajem
usredsređen na razgovor iza sebe, ne bih li još šta čuo. „Adna, vjeruj svojoj
Arijani kad ti kažem. Sve muškarce u gradu spasio je bijede, obnovio nam školu
i lokalnu ambulantu, snadbijeva nas bolje nego država, a uz sve to bolesni ovdje
ne čekaju na milost, on plaća sva liječenja.“ S uzdahom završi, pa se uspravim u
stolici.
Sklopim novine, ustanem i okrenem se prema djevojkama iza mojih leđa.
Mlade ljepotice tek postale na ovaj svijet, dajem im svega dvadesetak ljeta. Šturo
im se osmjehnem, uz klimanje prođem pored njih dok zure otvorenih usta u mene
i platim sve račune u birtiji.
Bile su dobrano informisane to moram priznati, informacije su tačne, ali ni
približno opširne. Kapital sam stekao dilanjem jeftine droge, zatim kokaina sve

1
Dnevni avaz – Dnevne Sarajevske novine

8
dok nisam postao nedodirljiv za ostali svijet. Ne dilujem u svojoj državi, za mutne
poslove koje obavljam isključivo odrađujem na teritoriji Minhena. U Bosni
ulažem zarađeno. Skoro cijeli Tarčin je u mom vlasništvu, stanovi u Sarajevu,
Tuzli i Banja Luci, i mnoštvo poslovnih prostora širom Bosne i Hercegovine.
Uskočim u svoj bijeli Land Rover i vozim kroz Hadžiće, prema Sarajevu do
stana u kojem povremeno boravim. Kada želim da se malo pomaknem sa svog
uporišta, ja se odvezem u Sarajevo. Proteklih sedam godina živjeo sam za Tarčin
i ljude u njemu, napravio sam od njega malo carstvo u kojem sam kralj bio lično
ja. Volio sam ljude u njemu, iako im to nikada nisam govorio, moja djela su
pričala za sebe, zato i znam da bi sve i jedna osoba primila metak umjesto mene,
jer sam to zaslužio. Kako od milja zovu našu malu čaršiju svaki put mi iskrivi
usne u osmijeh ‘Tabak čaršija’. Pa, kako da čovjeku ne bude drago.
Za četrdeset pet minuta sam već u stanu, otključavam ga, i imam osjećaj kao
da me neko posmatra, okrenem se kao da tražim nešto po džepovima i tada
primjetim kako se špijunsko okno na vratima preko puta moga stana zatamni, pa
osvijetli, što znači da imam susjeda. Godinama unazad pokušavao sam ući u trag
vlasniku stana kako bih ga kupio, ali uvijek bih završavao u ćorsokaku, a sada
izgleda da imaginarni vlasnik ipak postoji.
Otvorim vrata i uplovim na teritoriju mog duhovnog mira, potisnem misli o
komšiji, pa u uglu, kod šanka sa pićima natočim sebi viski i smjestim se u kožnu
garnituru upijajući slike sa zidova koje zure u mene.
„Moja Hana!“, osmjehnem se uzvraćajući zurenje u slike. Posmatram se sa
nasmijanom djevojkom koja mi krkače sjedi na leđima i smije se u objektiv, dok
joj vjetar mrsi kosu. „Volim te Hano moja.“ Otpijem gutljaj ćilibarske tečnosti,
pa skupim usne u tanku liniju.
Sjećanja kao i uvijek ne daju mi mira, moja Hana ni nakon toliko godina me
ne napušta i zahvalan sam svakog dana Bogu što njene slike u mom umu ne
blijede, što živi kao i davno prije iako ne šeta među živima.
Deset godina živim bez svoje polovice duše, deset turobnih godina od kako
sam prvi put spustio bijelu ružu na njen mezar. Hana je bila moja sestra
bliznakinja koja je umrla od teške, zle bolesti.
Radio sam i tada, trudio se svim silama da zaradim novac za njeno liječenje,
a kada sam konačno to i postigao sa kešom u rukama, nadom u grudima, stigao
sam na njenu dženazu.
Majka Hidajeta rodila nas je u dvadesetoj godini svog života, mladost nam je
svoju dala kada se posvetila našem odgajanju i služenju suprugu alkoholičaru.
Stegnem Kristal u rukama skoro do pucanja, ali ipak salijem preostalu tečnost
niz grlo i puštam da me prži na putu do želuca, kao što me prži bol već godinama.
Sjećam se oca alkoholičara koji je znao da ima savršenu ženu, ali ga to nije
spriječavalo da joj na svako njeno dobro uzvrati šamarom. Sjećam se tog stvora

9
koji se naziva mojim ocem koji je znao da ima bolesnu kćerku, ali je svaki dinar
trošio na piće i kafane. Sjećam se, da često nismo imali šta ni da jedemo zbog
njegove rakije. Sjećam se, grubih riječi kojima nas je častio, razbijenih tanjira i
teške ruke svaki put kada bi mu se šaka sastavila sa majčinom, sestrinom ili
mojom čeljusti.
Bio je grub, bio je zao, ali ja sam se prekrstio jednog dana u devetnaestoj
godini i ubio Boga u njemu. Od tog dana ga više nikada nismo ni čuli, ni vidjeli.
Nikada se nisam pokajao, kao što se nisam kajao zbog svakog narednog
postupka u svom životu izuzev... Sjećanja naviru poput rijeke nakon kiše, udaraju
me nespremnog, pa ih jednostavno puštam da me danas lome, jer kao i uvijek
sutra je novi dan.
Sa svega devetnaest otišao sam u Loznicu kod nekog usputnog prijatelja i
počeo da dilujem. Ne droge, već benzin i naftu iz Bosne. Povezavši se sa
graničarima i kada sreća hoće, tada upoznam Ikonu, mog brata u zločinu Ivana
Ikonića. Moj vršnjak, moj brat tada je bio moj najbolji kupac, otkupljivao je
količine koje ponekad nisam mogao ni da nabavim, za nekog opasnog
Beogradskog šefa za kojeg je radio. S vremenom, postao mi je najbolji prijatelj,
brat, pa sam sa Ikonom otišao za Beograd.
Svega godinu dana bilo je potrebno da stupim u klan njegovog šefa i tada
počinje moje prvo dilovanje droge, rame uz rame sa Ikonom. Skupljao sam novac
za jednu djevojku, za jednu mladost koju sam trebao da spasim, ali sam šutio i
nikome se nisam žalio. Imao sam jedan cilj i želio sam da ga ispunim.
Međutim kada ni nakon dvije godine nisam uspio da skupim potrebnu cifru,
a bolest moje Hane uznapredovala je do kritične, morao sam razvezati jezik i
posuditi ostatak novca od Ikone. I, danas se sjećam njegovih riječi.
„Brate moj, za tebe i krvi ako treba. Uzmi ovaj novac, požuri da spaseš svoju
krv, požuri da zagrliš svoju sestru.“
Otišao sam istog dana, ni osvrnuo se nisam, ali kada sam stigao na sestrinu
dženazu nešto se u meni zaledilo. Pola moje duše umrlo je sa mojom
bliznakinjom. Zakopali su dio mene skupa sa njom dva metra ispod crne zemlje.
Ostao sam tada u Tarčinu, poljubio zemlju kojom su je prekrili i obećao da ću
se vratiti da pomognem svima onima koji nisu u stanju spasiti svoje voljene, baš
kao što to nisam uspio ni ja.
Prije polaska odlučim obići majku, ali i tada je čak Bog odlučio da mi je boli
malo, pa me počastio sa još jednim turobnim. Našao sam majku na bračnom
krevetu sa mojom i Haninom slikom u ruci i praznom bočicom od lijekova. Bilo
je kasno kada sam stigao, ništa nisu mogli učiniti, pokopao sam je pored sestre i
sjeo u prvi autobus za Njemačku.
Iz Njemačke, tačnije iz Minhena, pošaljem Ikoni poruku da će mu novac biti
vraćen prvom prilikom, prešutim svoju tragičnu sudbinu, ali se i ne vraćam za

10
Srbiju, a kada mi uzvrati porukom, znam da sam svoj život stavio na kocku i da
tek slijedi borba.
“Jarane moj, znaš da šef ne oprašta, vratiti se moraš!! Za pare ne mari…”
Nisam se tada obazirao na njegovu poruku, sa kešom u rukama, sam i bez
ikakvog poznanstva hodao sam Minheškim tlom. Jedino što me u životu održavalo
bio je moj talenat za posao, tako sam sjedeći u Noćnom klubu pikirao starijeg
čovjeka, ugodnog lica, skupog odijela i prozrivih očiju. Nisam pogriješio, jer
danas sam čovjek koji vlada njegovim carstvom, naslijedio sam njegov tron.
Sa dvadeset i pet godina postao sam kralj kokaina, zarađivao munjevitom
brzinom i konačno vratio Ikoni dug. Putovao sam relacijom Minhen-Tarčin i malo
po malo od obične varošice stvarao svoje malo carstvo. Sve momke iz Tračina
dovodio sam u Njemačku i davao im hljeb u ruke.
Stresem se kada se prisjetim svog prvog odlaska nakon osam godina u
Beograd.
Bilo mi je svega dvadeset i sedam godina, ali sam morao da odem po brata,
da ga izbavim iz ralja Beogradske mafije. Želio sam da rame uz rame vladamo…
Međutim kada me buraz otpili kao posljednje govno bijesan ga napadnem, na
što mi uzvrati.
„Pičko jedna!!“, urlao sam bijesno. „Došao sam po tebe. Idemo!“, molio sam
režeći.
„Ne idem ja nigde!! Gubi se jarane, ovdje više nema ništa za tebe.“ Vrijeđale
su me njegove riječi, ali mu ipak nisam zamjerao. Okrenuo sam se i otišao, a kada
me je nakon petog dana bijes konačno popustio odlučio sam se ljudski pozdraviti
sa čovjekom koji me nazivao bratom. Ni slutio nisam da će me moj buraz , skupa
sa Rifatom uhvatiti i odvesti, po naređenju šefa, da me ubiju.
Rifata nisam poznavao, ali sam znao da je u krvnom srodstvu sa Ikonom, ipak
bavio sam se bolom u grudima koju mi je njegova izdaja načinila.
Po dolasku u mračnu halu Ikona sa svojim momcima ne trepne kada klimne i
počne zaglušujuća paljba. Nakon, čini mi se, cijele vječnosti pogledam niz tijelo i
shvatim da sam još živ, a da samo Ikona stoji ispred mene, dok nas mrtva tijela
opkružuju.
„Jesam li TI rekao da odeš? Budalo bosanska, a sada beži! Što dalje to bolje!“,
zagrli me, pa se odmakne i ispali metak sebi u nogu, zatim i u ruku, i pogledom
mi pokaže na vrata.
„Dugujem ti život! Potraži me u Minhenu…“, kažem i odem iz hale.
Sjednem u Ikonin džip i bez osvrtanja napustim Beograd.
Stresem se od prošlih sjećanja, pa spustim kristalnu čašu na stolić pored
garniture. Priđem zidu sa stotinjak Haninin slika, svaki dan zahvaljujem Bogu
što je voljela da se slika, zglobovima prstiju pređem preko slike, na kojoj se Hana
ruga, pa mi srce u grudima zadrhti.

11
 „Hano moja…“, uzdahnem. „Sa trideset i dvije tako sam sam, fališ mi ti, fali
mi moj brat, falite mi svi…“ Izvučem ključeve iz džepa, navučem masku Tabaka,
pa izađem iz stana, iz zgrade i zaputim se u Minhen.
Ja sam već godinama Tarik Tabaković-Tabak, živim sto na sat, provod, ludilo,
kurve. Nema više mjesta za ljubav u mojim grudima, jer sve koje sam volio nestali
su, uzela ih sudbina….

12
 26. aprila 2010. godine, sam osvanula na autobuskoj stanici u Sarajevu… U
svojih dvadeset pet godina po prvi put u životu sam zastala i osetila nemoć, ali
brzo sam se trgnula i pokrenula.
Koračam lagano, gledam narod kako ide, i ne znam koga bih pitala za adresu
svog stana? Saberem se, pa biram dame srednjih godina.
Nervozno rukom prolazim kroz kosu, dok pitam jednu damu gde je ulica koja
meni treba i ona me uputi, dublje prema centru.
Hodam lagano, gledam grad i sve mi je nepoznato… Nemam onaj osećaj
uzbuđenog turiste već osećaj straha i gladi.
Zastanem pored pekare kada me opije miris peciva, i ne mogu dalje. Ulazim
i lagano gledam šta bih to mogla pojesti. Slušam narod kako govori, sve razumem,
ali da li ću se ikada uklopiti u taj tečan dobronamerni i topao govor. Plašim se da
ne ispadnem gruba sa svojim naglaskom, ali sam pred svršenim činom.
„Dobro jutro. Izvolite?“, prodavačica mi se radosno osmehne.
„Daćete mi ovo“, prstom pokažem na neku pitu, lepo mi izgleda.
„Krompiruša“, kaže devojka. „Ovdje ili za ponijeti?“
„Ovde ću…“, tiho kažem i nekako se sva istopim od miline.
Odaberem prazno mesto u samom uglu, i na prvi zalogaj pite, umalo glasno
ne uzdahnem od zadovoljstva. Sav grč koji sam imala u stomaku, sav naboj
nestaje kao rukom odnešen dok lagano jedem.
Stomak mi je pun ukusne pite, duša nekako smirena jer vidim da se izgleda
ovde mogu lako uklopiti, ali misli mi prekine mlada žena.
„Je li slobodno?“, rukom pomače stolicu.
„Naravno, izvolite“, osmehnem se dok stavljam poslednji zalogaj pite u usta.
„Lijepa si cura, ali, nisi naša?“, zagleda se crnokosa žena u mene.
„Došla sam kod drugarice“, slažem je i bude mi neprijatno.
„Ako si došla, dobro nam došla!“, nasmeje se od srca. „Sviđa li ti se Sarajevo?“
Odmah koristim priliku i lažem kako sam sinoć stigla, pa kako sam pre sat
vremena izašla iz stana, pa tako malo blejala i malo se izgubila, a onda je pitam
za adresu.

13
 Konstatuje ona kako sam prava vrednica jer rano ustajem, i smeje se slatko
jer je zgrada dijagonalno od pekare u kojoj sam.
Sunce mu poljubim, pa mogu li biti gluplja, pomislim u sebi.
Smejem se i ja, lažem kako sam sa druge strane obišla, pa ETO, kao sam se
zanela jer mi je sve novo!
Uzgred zahvalim se ženi, pa krenem u svoj novi stan.
I, mila majko, zgrada visoka, a ja se pomolim Bogu da nisam na nekom
desetom ili višem spratu. Ulazim i gledam gde piše Zijad Halilović… Nađem i
shvatim da sam na petom spratu. Onda pomislim kako je moj brat verovatno
postao taj Zijad, sunce ga grejalo. Nasmejem se, i pitam se koliko bi dao sad da
me vidi kako se snalazim ovako gurnuta na prepad među tuđe, a zapravo svoje…
Ja sam sad Lejla Halilović.
Dolazim do stana, otvaram vrata, ulazim u veliko predsoblje… malo mi je
zagušljivo ikako osećam miris novih stvari. Prvo priđem prozoru na trpezariji i
otvorim ga, pa duboko udahnem svež vazduh. Onda razgledam kako je stan lepo
uređen… Velika kuhinja povezana sa trpezarijom, a sve spojeno sa dnevnim
boravkom. Nameštaj po poslednjoj modi u stanu, ali prašine tona! Odem da vidim
šta je iza još četvora vrata, i kad ugledam spavaću sobu bele boje sa ogromnim
krevetom, dođe mi da se bacim na njega i spavam, ali NE! Obiđem još jednu sobu
koja je crne boje, pa zaključim da je bela ipak moja! Kupatilo veliko, ostava velika
i prazna… Pa, svašta nešto mi treba.
Gledam i ne znam, da li prvo da kupujem čiste gaće, ili sredstva za ribanje,
ili hranu…?
I, kako kod da okrenem, moram u kupovinu i to više puta do kraja dana. Sto
kurčevih sitnica mi treba, tako da je spisak suludo praviti! Ma, šta god da kupim,
trebaće mi!
Uletim u stan sa nekom radošću, brdom kesa po koji put, izuvam se u
predsoblju, spuštam ključeve na cipelarnik pored vrata, pa skinem i jaknu. U
trenutku kada je okačim začujem tupi škljocaj iz hodnika. Brzo, ali tiho pogledam
kroz špijunku i ugledam krupno muško telo ispred Tarikovog stana i pitam se da
li je to on??? Pomaknem se od vrata, ali mi đavo ne da mira, pa se ponovo
propnem na prste da bih ga malo bolje osmotrila. Kada shvatim da gleda u moja
vrata, kao upucana odmaknem se od tog pogleda koji osetim kroz drvo. Primirim
sve dok ne čujem otvaranje, a zatim i zatvaranje vrata susednog stana.
U, pičku materinu, krijem se od čoveka kome treba da kažem ko sam, a da li
je to uopšte on???
Noć me zatekla u ribanju stana… Kolena su mi prsla od klečanja, jer je od
briskanja bila slaba vajda. Ne znam samo kada je moj brat kupio ovaj stan i
opremio ga, ali sam sigurna da godinu dana niko u njega nije ušao. A, možda i
sto godina!

14
 Poslednjim atomima snage sam uspela da se istuširam i nekako dovučem do
kreveta, a zatim srušim kao presečeno deblo.
Kroz misli mi prolaze sve kupovine od danas, ljubazni trgovci, njihov govor i
dijalekt, i nasmejem se pre padanja u nesvest jer su svi, koji su došli u kontakt
sa mnom, odmah videli da nisam Bosanka. Jedino ja nisam došla u kontakt sa
Tarikom Tabakovićem, jer ne znam ni kako izgleda, ali se uzdam da ću narednih
dana povezati ko je.

Sedam dana prolazi u mojim kupovinama, od igle do lokomotive, sve mi živo

treba! Bog živeo moje fine komšije koji mi pomognu sa brdom kesa, težih od
mene, kad ulazim u zgradu. Odnesu ih sa mnom do lifta, pa iz lifta do vrata stana,
ali nijedan od njih se ne zove Tarik, što mi nikako nije bilo od one veće pomoći
koja mi je trebala. Bila sam više puta u iskušenju da nekoga od njih pitam za
Tabakovića, ali sam odustala setivši se Ivanovih reči, da se o njemu ne raspitujem
mnogo.
Sedmi dan prolazi, a ja i dalje ribuckam stan i kupujem sitnice i garderobu.
Predveče odem do one pekare, željna pite krompiruše, a nešto mislim da su
me po toj piti sve prodavačice zapamtile! Nije bilo dana da mi krompiruša nije
bila jedan od obroka.
„Lejla, gdje si ti nama?“, osmehne se cura.
„Evo me, pošla da večeram!“, nasmejem se onako od srca.
„Vidjela sam te juče kako pazariš u marketu, ali ne javih se jer sam žurila
kući.“
„Mogla si me videti na sto mesta, nema šta nisam kupovala!“, pošto kažem,
dođe mi da se opaučim po glavi.
„Silna kupovina?“, izdigne perfektno oblikovane obrve dok mi pakuje pitu.
Više me i ne pitaju šta želim, znaju kako me vide da ću krompirušu.
„Pa… Odlučila sam neko vreme ostati ovdje i …“, i kad shvatim da sam rekla
reč kao i oni, oduševim se samoj sebi.
„Tvoji su odavde, je li tako?“, nastavlja.
„Deda i baba, tatini roditelji su odavde“, brzo sklapam priču.
„Tata ti nadjenuo ime!“, cikne dok joj plaćam pitu. „Lejla naša, lijepa!“, doda
sa sve pitom.
„Hvala!“, nasmejem se i krenem lagano.
Iza sebe čujem: „Đe si baaa!“

15
 Nasmejem se pri izlazu jer me narod i okolina čini srećnom. Jedino još tog
Tarika nisam pronašla, ali vrata njegovog stana jesam iz prve. I, džabe mi vrata,
kad ni jednom do sada nisam videla da se otvaraju, sem prvog dana kada sam
došla u Sarajevo, a sigurno sam jedno milion puta do sada prošla pored njih.

Sastavila sam skoro dve nedelje u Sarajevu, ali i dalje sam tu, nisam pobegla,
uklapam se. Svaki dan napredujem! Izlazim i vraćam se u stan po sto puta
dnevno, ali uspešno! Mogu da odmaknem čitav kilometar i ne izgubim pojam o
lokaciji. Sve preko tog kilometra se ispostavilo kao rizično! Toliko rizično da sam
raju morala pitati za adresu. I, opet se nasmejem od pomisli na svu raju koju
viđam, pa odem u kafić preko puta zgrade jer mi se baš sviđa. Tu imaju onu finu
kavu iz bakrenih šolja i džezvi…
Pijem kafu, i opet mislim na Tarika kome ni lice ne znam. U stanu preko puta
mog, nema nikog koliko sam zaključila. Za ove dve nedelje sam milion puta
prodefilovala zgradom i imam osećaj da sam sve žive srela osim Tabakovića.
Pogledam oko sebe u vesele Sarajlije i srce mi se razveseli dok ih slušam kako
pričaju
I, sve Sarajevo ima! Ima dušu, ima divan narod, ima srce, ali ja shvatim da
nemam nikoga…
Sama sam bez igde ikoga svog, a to sada uzima danak. Dok sam rintala oko
stana i sređivala ga, kupujući za sebe i za brata svašta nešto, misli su bile
posvećene tome, a sada me lagano obuzima nelagoda.
Pomislim i na mog Ivana i pomolim se u sebi Bogu za njega.
Onda pomislim na tog Tarika koga još uvek nisam srela, i pitam se da li uopšte
postoji, sunce mu jebem? Možda je trebalo pre dve nedelje da izletim iz stana i
nekako se upoznam sa onim mišićavim, visokim, dečkom što je ušao u taj stan,
ali, jebi ga sad, kad nisam!
I, kako bilo da bilo, još jedan dan se izvlačio, a ja sam otišla u knjižaru i
kupila sebi blokove olovke i ostalo da se malo bavim svojim poslom. Da skrenem
misli od svega, crtanjem i slikanjem, jer to najbolje radim.
Po povratku, zastanem ispred svog stana i dok otključavam svoja vrata,
pogledam u Tarikova… Bože, ko li je uopšte dolazio u taj stan pre dve nedelje,
kad nikog živog više videla nisam da tu ulazi ili izlazi.
Ni slutila nisam da je Tabak lično bio u svom stanu…

16
 Dvije nedjelje izbivanja donijele su mi brdo love, seksa i odličan ugovor za
naredni period. Ležim u krevetu pored nagog ženskog tijela i pušim treću
cigaretu za redom, mislim se kako da kulturno izbacim ženu pored mene. Postoji
li uopšte kulturan način izbacivanja ljudi iz stana?
Sreća moja da je stan klasični jebarnik u koji dovodim sve žene sličnog kroja,
stoga ugasim opušak, pored prethodna dva, u kristalnu pepeljaru, pa tako kao od
majke rođen odem u kupatilo da saperem slatki ženski miris sa tijela.
Na moje iznenađenje kada se vratim u sobu sa peškirom oko bokova,
zateknem obučenu djevojku kako sjedi na rubu kreveta, dok vraća svoj mobilni
telefon u malenu torbicu. Ispruži ruku u mom pravcu, što me natjera da se
namrštim. Kada to shvati promuklo izgovori lošim njemačkim.
„Geld bitte.“2 Kurvinsku joj majku jebem!!! Pa ona želi pare!
Toliko poniženje u životu osjetio nisam!
Ja ne plaćam za seks! Nikada!
Otvorim ladicu noćnog ormarića, zgrabim novčanik i izvučem sto evra, bacim
ih na krevet. Krajičkom oka vidim kako kupi novac drhtavim prstima i njeno
traženje novca mi nikako ne ide uz njeno ponašanje prethodne noći. Niti jednog
trenutka nije mi dala do znanja da je prostitutka, što me još više ljuti. Okrenem
joj leđa jer čak ne mogu ni da je gledam, ali me njen piskavi glasić ipak natjera
da je pogledam.
„Nisam prostitutka..“
„O, vid’ molim te cura zna bosanski parlati..“,3 zajedljivo kažem sužavajući
oči kako bih joj emocije pročitao sa lica.
„Treba mi novac, ovdje sam na razmjeni, a moja majka kući je bolesna i imam
samo još deset dana da nađem način da zaradim još petnaest hiljada.“
„Pa, Boga mi će još kurca kroz tvoju macu proći za tih petnaest hiljada!“,
narugam se, ali me bol na njenom licu opomene da sam pretjerao.

2
Geld bitte – Novac moliću
3
Parlare ita. – Pričati, govoriti

17
 „Zaista mi nije bila namjera da te uvrijedim…“, iskrenost u tim riječima me
natjera da uradim ono za šta živim. Da pomognem još jednom bolesnom insanu
pod ovim nebom, a samim tim i ovu djevojku spasim ponora u koji je spremna
kročiti za svoju majku.
„U pičku materinu!“, opsujem i priđem djevojci. „Kako se zoveš?“, pogleda
me uvrijeđeno, ali ja imena ne pamtim.
„Kaća, mislim Katarina, ali svi me zovu Kaća..“, kada shvati da je počela
nervozno brbljati, naglo ušuti.
„Slušaj Kaća.“ Spustim joj ruku na rame. „Imaš sreće što si naletjela na mene,
jer ne želim ni da pomislim šta bi se desilo da si ovako nešto uradila nekom od
ljudi koje poznajem.“ I zaista sam to mislio, da je bila sa bilo kim iz kruga ljudi u
kojem se krećem, sada bi joj tijelo mrtvo plutalo u nekoj prljavoj rijeci. „Platiću
liječenje tvojoj majci, a ti ćeš zauzvrat spakovati svoje stvari i još danas vratiti
se odakle si došla.“
„Ali, ja.. ne znaš.. kako? Zašto?“, mucala je.
„Vjeruj mi. Napiši mi sve svoje podatke i odi svojoj majci, ne brini za novac
za dvadeset i četiri sata sve će biti uplaćeno za liječenje, samo mi napiši sve svoje
tačne podatke.“ Izvukla je iz svoje malene tašne olovku, osvrnula se oko sebe, a
kada je ugledala kovertu na komodi pored vrata, zgrabila ju je i brzim pokretom
ruke na poleđini ispisala podatke, adresu, ime i prezime, grad…
Otišla je gledajući me preko ramena i tiho napustila moj stan. Posegnem za
telefonom na noćnom ormariću i pozovem Adnana, jednog od momaka koji je za
mene radio u Minhenu, a kojeg sam doveo iz Tarčina.
„Ada brate!“
„Recite veliki šefe!“ uzvrati.
„Ne jebi zjale i ne zovi me tako. Imam za tebe jedan pos’o. Dođi u moj stan
ovdje, kod U-bahna,4 na komodi u spavaćoj sobi naći ćeš kovertu sa podacima.
Pronaći ćeš mi tu ženu na Balkanu i obavijestiti me koliko treba da uplatim za
liječenje toj porodici.“ Završim hladno.
„Još jedna bolesna osoba. Znate da ne možete spasiti sve bolesne ovog
svijeta?“, tužno upita.
„Mogu! Ako ne sve, bar većinu.. i to nije tvoja briga!“, ledeno ga opomenem.
„Ok Taba, ok. Biće sve sređeno.“ Prekinem bez daljnje konverzacije, obučem
se, pokupim novčanik, telefon i ključeve. Sav potreban posao za sada sam obavio
u Minhenu, pa je vrijeme da se vratim u Sarajevo.
Stigao sam pred samu zoru u svoj stan, u Sarajevu, pa sam ukočen, umoran i
pospan zaspao na garnituri u dnevnom boravku.

4
U-bahn – podzemna železnica u Minhenu

18
 Otvorim oči i shvatim da sunce zalazi, proveo sam dan spavajući i sada se
osjećam kao govno, ni malo odmorno i naspavano. Umjesto da jedem, naspem
sebi viski iz bara sa alkoholom, pa strusim ljutu tečnost niz grlo i odmah se
osjećam puno bolje.
Sjetim se kako u stanu prekoputa sada neko živi, pa odlučim pokucati na
vrata. Izađem iz stana, pozvonim i sačekam, ali kada niko ne otvori odlučim sići
do obližnjeg kafića u kojem često pijem kafu kada boravim u stanu.
Čim sam kročio u stan pažnju mi je privukla neobična boja kose boje cigle,
odvažan kakav i jesam priđem stolu.
„Je li slobodno?“, upitam, a imam sreće što je svaki sto zauzet u malenoj
unutrašnjosti.
„Mm, molim?“, pogleda me morsko plavim očima, pa zatrepće. „Da, jeste,
samo izvolite.“ Pokaže na stolicu prekoputa i ja se smjestim.
Mahnem rukom da mi donesu uobičajeno, jer me zaposlenici poznaju, ali se
ponovo okrenem prema ljepotici sa kojom dijelim sto. „Šta ćeš popiti?“
„Ja, ne.. hvala neću ništa, već imam svoju kafu.“
„Kafu?“, upitam veselo, a njeni obrazi se zacrvene, osjećam nelagodu kako
joj izbija iz svake pore. „Nisi odavde?“
„Ne.“ Kratko odgovori dajući mi do znanja da ne želi razgovarati, ali neka
neobična privlačnost me mami na razgovor, pa jednostavno iskuliram njen
naglasak. Kita mi se po prvi put trza na žensku kosu i oči, nije da mi se inače ne
diže na dobru djevojku, ali daleko od toga da će se i pomaći, morale su upotrijebiti
rukice da ga ožive, a ova djevojka, uhh! Bogo!
„Možda kolač?“, pogleda me kada nastavim s pitanjima.
„Zašto navaljuješ dečko?“
„O, lutkice ja sam sve, samo ne dečko.“ Podigne obrve visoko na čelu, pa se
nasmiješi.
„Tako kažeš?“
„Tako kažem.“ Uzvratim, a u tom trenutku konobarica spusti moju produženu
kafu sa hladnim mlijekom, pa mi navalentno gurne sise pred oči. „Hvala.“
Odsječno kažem i ponovo svoju pažnju usmjerim na ljepoticu za stolom.
„Mogu bar da znam kakvo ime nosi ljepotica poput tebe?“
„Lel…“ Nakašlje se. „Lejla.“ Pruži mi ruku, smjestim svoju ruku u njenu i
jebem ti pleme kakva me ovo struja drma?
„Tarik. Zadovoljstvo mi je.“ Čim sam izgovorio svoje ime, povukla je svoju
ruku i usredotočila svoju pažnju na novine na stolu.
„Nisam gubav lutko…“
„Nisam ni rekla da jesi.“
„Tako se ponašaš.“
„Slušaj! Ti si taj koji je seo za moj sto…“

19
 „A ti si mi to dozvolila ljepoto.“ Prekinem je.
„Ne zovi me lepoto! Ja sam samo dovoljno kulturna da ustupim mesto u
prepunom kafiću… dečko.“ Sarkastično završi. Prija mi ton njenog glasa, oči
kojima mi pali kožu i pomislim kako bi mi šaputala dok sam zariven duboko u
njoj.
„Lepoto…“ Naglasim ekavicom. „Ako mi je kurcu ćef zvaću te i sovom, ako
želim…“ Iskrivim usne u neki poluosmjeh, pa otpijem gutljaj kafe.
„Sova?“, iznervirano otpuhne. „Hoćeš reći da ličim na sovu?“, kipti od bijesa
i ustaje od stola. „Ti… ti… ufff.“ Frkne i prođe pored mene, čujem kako se vrata
kafića zalupe za njom i ne okrećem se, već se cerekam sam sebi dok mislim kako
bi ti meni samo tako glumila sovu. Čitavu noć bi bila budna, a danju skupljala
energiju.
Ponesen Lejlinom energijom, kafa mi je iznimno prijala, pa u povratku
odlučim zakucati na vrata svog prvog komšije Zijada Halilovića. Pozvonim i
ponovo čekam, ali ovoga puta čujem kako se ključ u bravi okreće i jebem ti
pleme!!!
Na vratima, ni manje ni već Lejla!
„Ti?“, drekne. „Šta tražiš na mojim vratima?“, izađe ispred vrata i dok ona
bjesni ja posmatram vrata koja se polako zatvaraju iza njenih leđa. Znam da kada
se zatvore, ulaska joj bez ključa nema, pa se bezobrazno cerekam i počnem slušati
kako pjeni. „...pratio si me, zar ne? Šta si ti, neki manijak?“, prekrsti ruke ispod
grudi, gurajući dvije savršene polutke u prvi plan.
„Ja sam samo komšija koji je ostao bez šećera.“ Zajebavam je, jer je mnogo
slatka kada je ljuta. Oči joj bjesno svjetlucaju, obrazi su rumeni, a kosa sa svakim
pokretom pada poput slapova vode. „Je li to tvoj stan?“
Gleda me bjesno, pa otpuhne kao da mi popušta. „Nije. Stan je mog brata
Zijada…“
„Halilovića.“ Dovršim, pa klimne potvrdno.
„Ti si znači Lejla Halilović.“ Previše se obradujem.
„Jesam.“ Ovaj put ljubazno potvrdi. „Ako si ti moj komšija, znači da si ti Tarik
Tabaković?“
„Aham, jesam.“ Pokažem na vrata iza leđa. „Moj stan.“
Zaledi se na moju konstataciju da sam baš ja njen komšija i vidim kako se
izgubila u svojim mislima. Nije mi baš jasno zašto je odjednom drugačija,
posmatra čas mene, čas vrata moga stana.
„Želiš li da uđeš?“, ljubazno upita.
„O ušao bih ja rado…“ Zacerekam se.
„Ej dobro si bezobrazan…“

20
 „Ne, ne razumiješ. Ušao bih ja da ti se vrata stana nisu zatvorila iza leđa i
ako nemaš ključ kod sebe nećeš moći da uđeš.“ Raširi oči panično, okrene se
prema stanu drmusajući krug na vratima.
„U pičku materinu!“, okrene se. „Šta ću sada?“
„Ja imam ključeve svoga stana…“ Izvučem bunt ključeva i zazveckam joj
ispred lica. „Dođi. Idemo kod mene popiti... nešto.“ Kažem, jer kave u stanu
nema, soka zagarantovano, ali zato alkohola ima na izvoz. „Riješit ćemo problem
sa vratima, ne brini.“ Obavještavam je i već pozivam svoje momke da riješe
problem moje nove komšinice.
Propustim je u stan i posmatram kako upija okolinu, stidno se smjesti na
ćošak moje kožne garniture i ne znam zašto pomislim kako joj je baš tu mjesto.
Gledam kako joj pogled luta prema slikama na zidu, vidim kako proučava svaku
sliku i kao da shvata, tužno izdahne. Da li je moguće da zna i ono što joj nisam
rekao. Pogleda me sa nekom sjetom u očima, ali prije nego progovori, progovorim
ja prvi.
„Nemam kave, nemam soka, ali možda nešto ljuto?“, na moje čuđenje klimne
potvrdno, pa podigne noge na garnituru.
Dok se momci bave Lejlinom bravom, mi ispijamo već treći viski za redom.
Vidim kako joj se oči polako cakle od alkohola, pa ohrabren njenim prodornim
pogledom zadjenem joj jedan odbjegli pramen za uho. Vidno zadrhti i obliže
zavodljivo usnice.
„Imaš tako lijepe oči, Tariče…“
„Ne ljepše od tvojih…“ Primaknem se bliže i spojim usne sa njenim.
Ima ukus karamele i viskija, kliznem jezikom u unutrašnjost kada me rukama
zgrabi za ramena. Ljubimo se kao da nam život zavisi od tog poljupca, kada u
tišini stana, naš poljubac prekine zvono sa vrata. Odmaknem se, pa palcem
pređem preko njenih krvavo crvenih usana, od poljupca i prošapćem. „Ne miči
se…“
Otvorim vrata, a Edis mi sa majstorom pruža tri para ključeva i obavjeste me
da su promijenili kompletnu bravu, platim i zalupim vratima. Zastanem na pola
hodnika, skinem jedan od ključeva sa privjeska i stavim u džep, a sa druga dva
pođem u boravak.
„Brava promijenjena, ključevi spremni.“ Obavještavam je i vidim kako
izbjegava moj pogled, nelagodno se meškolji na mjestu, pa odlučim da ne
navaljujem.
„Pa hvala.“ Ustane trljajući rukama o bokove. „Mislim da trebam sada ići,
počela sam tamo, u stvari pokušavala sam da napravim krompirušu i sve mi je
tako ostalo u kuhinji, haos i…“ Uzdahne. „Brbljam zar ne?“, pita dok mi prilazi.
„Aha.“ Pružim joj ključeve i ne zadržavam je dok prolazi pored mene i odlazi
iz mog stana.

21
 Dohvatim flašu viskija s bara, pa se smjestim na ono isto mjesto gdje je Lejla
sjedila, pa nagnem i povučem jedan dobar gutljaj. Za moje trideset i dvije godine
nikada me niti jedna žena nije privukla kao Lejla. Iako sam se zakleo da nikoga
više voljeti neću, da to sebi ne smijem dozvoliti, ne mogu da se otresem osjećaja
da je Lejla neko ko bi mogao da mi vrati vjeru u život.
Njena neobična boja kose u kombinaciji sa tamno plavim očima, daruju mi
neku toplinu, neki osjećaj mira u ludilu moga života.
Potegnem još jedan gutljaj viskija, pa se nasmijem na sav glas. Gledam u
Hanine nasmiješene slike, pa ne mogu da se ne zapitam, da li bi se njih dvije
slagale?
Duša me zaboli za mojom sestrom, pa podignem flašu u vis kao da
nazdravljam s njom. „Sviđa li ti se seko?“, bolno otpijem još jedan gutljaj. „Tako
sam sam sestrice, brat ti je usamljen i po prvi put neko sunce me iznutra
zagrijalo. Kao da je vatra odlučila da otopi sav moj unutrašnji led.“ Pijem i dalje.
Želim da se obeznanim, da umrtvim tijelo, um i ovu bol koja godinama ne prolazi.
„Želim malo njenog šećera da mi poteče venama Hana!“ Popijem i posljednje kapi
s dna flaše. Muti mi se vidi i na teturavim nogama, dok se nedefinisanim
pokretima skidam kroz hodnik, mrmljam „Sunce imena Lejla…“ Padnem kao
letva na krevet i utonem u duboki san.

22
 Podne me zateklo u krevetu.
Ustanem, pa počnem da se sređujem, a Tarik mi ne izlazi iz glave. Dlanovi mi
zadrhte kada se setim kako me poljubio, a utroba mi se bolno stegne od sećanja
na malo vremena provedenog sa njim.
Pogledam u sebe kako sam obukla samo haljinicu. Dok češljam kosu pred
ogledalom u misli mi dođe kako je sinoć zamrsio svoju veliku šaku u moje vlasi.
Sva se stresem kao da me prodrma struja.
Nervozno odlazim u kuhinju, kuvam kafu i dlanovi mi se znoje, mislim i na
stotine slika njegove sestre koje drži na zidu, neverovatno je koliko liče, samo je
ona mlađa, ili je bila mlađa kada je umrla. Ali ostale su mi njene zelene oči i
anđeoski osmeh u mozgu. Ma, sigurna sam da nije među živima jer je isuviše
slika na tom zidu. Protrljam srce zbog te devojke, pa se Bogu pomolim da mi brat
što pre dođe…
Setim se da sam sinoć samo savila pitu krompirušu, ali da nije bilo šanse da
je ispečem.
„O, jebem ti sunce i sve redno!“, opalim sebe po čelu, jer se setim da nisam
Tariku dala novac za majstore koji su zamenili bravu. „Pa, Lela, budalo!“, grdim
se. „LEJLA!“, opomenem se na ime.
Sednem, malo grickam palac, malo pijem kafu, majski dan odmiče, skoro sat
se izvukao, pita umalo da mi se zapali, jer mi je mozak ostao u stanu preko puta
mog! Jeza me podilazi od pomisli da je to Tarik kome treba da dam bratovljevo
pismo, i jebeno ne mogu da se sastavim, a već počinjem i da podrhtavam.
Skočim na noge, udahnem duboko i krenem da ga pozovem kod sebe na kafu
i pitu, a ujedno da mu i dam novac za bravu i majstore, i vidim kako ću dalje.
Nije da sam bila svesna putanje do vrata njegovog stana, dok prebiram po
šupljoj glavi šta da mu kažem, moja ruka kao da nije pod mojom kontrolom
pritiska zvono.
I, kad čujem kako otvara vrata, dah mi zastane…
„Ljepotice?“, udari me njegov zelen pogled kao đule od sto kila i jedva
ostanem na nogama.

23
 Oblizujem usne i nikako da progovorim jer je samo u boksericama, i od
gomile mišica pred sobom gutam sa mukom.
„Lejla, je l’ tebi dobro?“, zatrepće, pa se smrači a taj pogled postaje ubitačan.
„Jeste!“, kao iz topa opalim. „Jebem mu sunce, skroz sam zaboravila sinoć da
ti dam novac za majstore i bravu“, izbrljam u sekundi, sa sve psovkom.
„I, zato si riješila da me probudiš?“, izdigne obrve, a krajem usne se nasmeši.
„Hoćeš kafu da popijemo, ima i vruća pita krompiruša…“, zadržim dah od
nekog straha i uzbuđenja.
„Cijelu noć si pravila pitu i tek sad je napravila?“, nasmeje mi se u lice.
„Tarik… Malo pre sam ispekla pitu…“, muka mi pripadne. „Molim te, dođi
kod mene“, zamolim poraženo.
„Kava, pita…“ Podigne dva prsta. „Šta dobijam treće ako dođem?“, nasmeši
se nekako slatko.
„Pa, novac za bravu!“, prasnem a svašta bih mu dala koliko je lep.
„Neću, novac“, malo se uozbilji. „Jebeš novac, ljudima u nevolji treba
pomoći“, doda.
„Treba…“ Hladim se i gutam ciglu. Trebalo bi da mu kažem ko sam, ali se
plašim.
„Sunce, šta ti je?“, položi šaku na moje skoro golo rame. „Lejla?“, pozove me
grubim glasom.
„Idem da nam skuvam kafe, ostaviću otvorena vrata, a ti dođi ako želiš“, idem
unazad i kad spadne njegova krupna šaka sa mog ramena kao da mi odjednom
fali deo tela.
„Vidimo se za desetak minuta“, namigne mi i konačno nestade sa svojih vrata.
Ali, ja, zato jedva pogodim da uđem kroz svoja vrata, nekako uspem da
skuvam kafe drhtavim rukama, spustim šolje na sto, izvadim i tanjire, pitu…
„Dobar dan i ovde!“, čujem njegov hrapav glas koji mi zagolica nerve.
„Izvoli“, kažem pošto mi uđe u vidno polje, a dlanovima se držim za ivicu
stola da se ne sručim pod isti.
Seda Tarik, posmatra me, mršti se, malo gleda oko sebe…
„Gde ti je brat?“, lako pita dok otpija malo kafe.
„Neće biti ovde cele godine, poslom je odsutan“, brzo kažem i nekako spustim
dupe na stolicu vodeći računa da ne tresnem istim.
Tarik samo klimne glavom, a ja uhvatim sebe kako zevam u njegove jake ruke
i telo uz koje se crna majica prilepila kao da je mokra.
„Da ti platim!“, nekontrolisano viknem i brzo dohvatim novčanik sa kraja
stola.
Samo što ga otvorim, Tarikov dlan prekri obe moje šake… Sto jebenih jeza mi
prođe telom u sekundi.

24
 Usudim se da ga pogledam i zaustavi mi se dah od njegovog čeličnog pogleda.
Ledi me strah u trenu, jer sa tim zelenim očima nema zajebavanja…
„Diši, Lejla…“, tiho naredi. „Vrati taj novčanik gde je bio.“
Udahnem duboko i zavrti mi se u glavi. „Stvarno odbijaš novac?“, pitam pošto
dođem sebi.
„Uzeću pitu“, sporo obliže pune usne ne sklanjajući oči sa mojih, ali zato
skloni svoju šaku i takva zima mi ošine dlanove da ni sama ne mogu da shvatim
kojom energijom Tarik zrači.
„Služi se“, nekako se nasmejem, pa uspem i tanjir da mu primaknem.
„Hvala, Lejla“, prigušeno se nasmeje dok uzima parče.
Uzmem i ja jedno za sebe, nije mi do kafe uopšte. Em sam pila sinoć, em sam
gladna legla, em sam mislila na njega celu noć, em mi sad sedi tu i miriše kao da
je iz raja došao. Samo mi fali da se od svega još i onesvestim pred njim.
Jedemo pitu i pred sam kraj shvatim da ne osećam ukus…
„Pa, ni upola mi nije lepa kao ona što kupim u pekari na uglu…“ Pogledam u
Tarika.
„Meni je odlična!“, zadovoljno će dok jede i drugo parče.
„Ma… fali joj nešto“, pogledam u svoj tanjir.
„Ništa joj ne fali.“
„Lepo je od tebe što me hvališ, ali nema mi onaj ukus koji treba da ima!“,
skoro se iznerviram. „Nešto nisam uradila kako treba!“
„Biber joj fali, ali meni ne smeta.“
„Jao, Boooožee!“, opalim se po čelu. „Ne mogu da verujem da sam zaboravila
biber!“, pogledam u njega kao da će on da razume da mi je mozak od onog
poljupca ostao ne njegovoj garnituri. „Pa, dobro nisam zaboravila i krompir da
stavim, sunce mu poljubim!“
Tarik se zasmeje punih usta, dlanom prekrije usne i jedva proguta zalogaj. A,
ja počnem, protiv svoje volje da gutam njega.
„Jesi li riješila da me udaviš ili da me nahraniš, m?“, sa osmehom me počasti.
„Htela sam da te nahranim, ali eto, očajna sam domaćica“, nasmejem se i ja.
„Ali si zato toliko lijepa da čoveku prosto dođe zanemarljivo kakva si
domaćica“, uzme čašu sa vodom i ispije je do dna.
Popijem i ja vode da dođem sebi. Stalno su mi udeljivali komplimente da sam
lepa, ali to prvi put radi Bosanac, pa mi sve što sleti sa njegovih usana bude slatko
kao med.
Pogledam ga krajem oka, osećam da mi obrazi gore, smešak mi se pravi licem
i nemoćna sam pred njim da išta učinim po pitanju sebe. Ogoleo me do kostiju…
„Lejla…“, pruži svoju ruku i uhvati moju. „Lijepa Lejla“, ponovi baršunasto
dok me vuče da ustanem.
„Mmm?“, izdahnem jer stojim ispred njega.

25
 „Moram sad da se zasladim ili da umrem, nema mi druge“, reče dok ustade.
U jednom trenu ga zbunjeno pogledam, a već u drugom me Tarik ljubi…
U glavi mi se manta, i rukama ga zagrlim oko vrata, dok on moje telo privija
uz svoje krupnim šakama. Otme mi se uzdah, kada mi zubima zadrži donju
usnicu.
„Slatko moje“, promrsi i nastavi nežno da me ljubi od brade po viličnoj kosti,
pa po vratu, a dlanom mi pridržava glavu kao detetu.
„Tarik“, dahćem i drhtim od ludila u koje me ubacio.
„M?“, vreo dah mu osetim na svom uhu i noge me izdaju.
„Fatalan si…“, zacvilim jer mi zasisa ušnu resicu.
„Ššš…“, nežno me ljubi preko obraza do usana.
Borim se za vazduh i željno čekam da osetim njegov jezik na svom, ali on se
malo odmakne i pogleda me pravo u oči.
„Ili stajemo ovde, ili nema nazad“, spusti jedan vreo, ovlašan poljubac na
moje usne.
„Želim te“, šapnem skoro bez glasa.
„Vidim“, nasmeši se uglom usana i jebeno me raspoluti. „Osećam da me
želiš“, promrsi i spoji usne sa mojima.
Ljubi me jako i vrelo, njegov jezik u mojim ustima raspaljuje već nastao
požar, dok ga navodim da se pomeramo prema sobi. I, nisam morala previše da
se trudim, mislim da je znao raspored prostorija jer ima stan preko puta mog,
isti, sa rasporedom kao da se gledamo u ogledalu.
Jedina smernica koju je uvažio je bila ta kada sam se zaustavila pred vratima
svoje sobe, skoro je plesao sa mnom u naručju do kreveta, divlje ljubeći me.
Njegove šake se olako nađu pod mojom haljinom, klizi naviše dok mi njegovi
dlanovi dodiruju vrelu kožu i telo koje drhti. Odmakne se od mene dok mi svuče
haljinu preko glave i zelenim pogledom pređe preko mog tela u belom čipkastom
vešu…
Hvatam ga za pojas farmerica, da se ne srušim, pa onda lagano kliznem
dlanovima pod usku crnu majicu, da otkrijem ono što sam videla da ima. Ali,
đavola, niža sam od njega za čitavu glavu i nema šanse da mu svučem majicu, sve
i da se propnem na prste.
„Nestrpljivo moje“, na pola glasa kaže, a meni od tih reči srce zalupa kao
ludo.
Glatko, jednom rukom svuče majicu i baci je preko moje haljine.
Hvatam vazduh i podsećam sebe da dišem dok mu otkopčavam farmerke, ali
tresu mi se ruke i ne mogu ama baš ništa da uradim…
I, Bože slatki, kad svojim vrelim dlanovima preklopi moje i malo ih skloni
kako bi se oslobodio pantalona, na ivici sam da svršim. A, kad se nađe ispred

26
mene skoro go, oblizujem suve usne, i tako duboko i brzo dišem da me blaga
nesvestica hvata.
„Kako si lep…“, otme mi se kad dlanove spustim na njegova široka ramena.
„Samo lijep?“, nasmeje se bez glasa i posmatra me.
„Reci mi da si dobar čovek, reci mi da me osećaj ne vara…“, klizim dlanovima
niz jake mišiće grudi do uskog struka i zadenem prste u rubove bokserica.
„Ne vara te osjećaj…“, šapne.
Primaknem glavu i poljubim ga iznad srca, želeći usnama da mu ga i
dodirnem. Osetim kako se trzne, i svoje šake zamrsi u moju kosu, zadržavajući
mi glavu u mestu.
Ne pomeram se. Drhtim, osećam da mu je duša čista kao pamuk i dobra,
osećam da će mi pomoći kada mu kažem ko sam i dam mu pismo… ili sam postala
toliko jadna od samoće u tuđem gradu da želim da osećam kako je u njemu sami
anđeo.
Kako mi utisne poljubac u teme, tako se trgnem i stresem. Obgrlim ga rukama
oko struka i stegnem, jako.
„Lejla, sunce moje lijepo, šta mi radiš…“
Ne znam da li me pita, ili mi stavlja do znanja da je i njega obuzela neka
magija, ali me odmakne od sebe i jednim potezom otkopča brus… U, drugom
potezu ga skine… Obgrli me rukom oko struka, drugom zgrabi za kosu i povuče
me unazad. Izvijena sam mu u naručju, dok mi pustoši grudi kao niko nikada pre.
Strast me zapalila, strah me hvata jer je dominantan i meni nepoznat, ali
njemu se ne može odoleti.
Poleže me na krevet, osećam kako mi svlači gaćice dok se uvijam i usudim se
pogledati ga.
I, nag je…
Gledam mu u ud i gutam kamion cigli, prvi put vidim ud bez viška kožice…
A, i, pitam se gde će da mi stane? Mnogo je veliki i širok… i obrezan je što me
zadivi i uplaši u isti mah.
„O, nisi do sada bila sa…?“ Tarik me zabavljeno pita.
„Pa… ja… nisam… izvini…“ Pogledam ga u lice, a on se smeška. „Nisam htela
da te uvredim“, ma i glavom mlatim.
Zaškilji pogledom. „Tako dakle, prvi sam ti“, lagano naleže na mene.
„Nisi…“, pošto kažem, zatvorim oči od sramote. „Jesi prvi…“, poželim da se
ispravim, a napravim gore.
„Nisam ili jesam?“, zavuče prst u mene a ja samo što ne vrisnem od
uzbuđenja. „Nisam ti prvi“, kaže oštro. „Ali, ti 'ovde' jesam prvi“, doda dubokim
glasom.
„Ahhhhh!“, izdahnem glasno pošto napravi krug prstom. „Tarik…“ Stegnem
mu mišice ramena.

27
 „Molim?“, zastane i lice primakne mom.
„Molim te…“ Progutam sa mukom. „Molim te, budi nežan“, zadrhtim toliko
da nemam kontrolu nad telom.
„Nijedna do sad mi se nije žalila“, nakezi se bezobrazno.
Dah mi ostane u plućima koja gore, a ja planem kad mi pomene te 'druge'.
„Sigurna sam da si savršen, ali ja te se plašim“, ispalim prestrašeno.
„Lejla, sunce milo… Neću te povrediti…“, nežno spusti usne na moje i ljubi
me meko i puteno.
Ljubi me lagano, nežno… Nema one siline kao sinoć od koje su mi usne
utrnule pa natekle. Sve što radi, radi polako. Dodiruje me vrelim dlanovima, mazi
me i opuštam se nakon ko zna koliko.
„Uzmi me…“, prosto ga zamolim.
„Nežno, m?“, šapne na uglu mojih usana.
„Daaaa“, dahom izgovaram dok ga osećam kako prodire u mene.
Zagrlim ga oko vrata i nokte zarijem u glatku kožu jer me zaboli njegova
širina, a još me nije ispunio.
„Opusti se, Lejla… Stegnula si se, boleće te“, dahom mi prži obraz.
„Hoću, ali ne… ne… ne mogu“, kažem između udaha.
„Pogledaj me“, nežno naredi i osloni se na jedan lakat.
Gledam ga pravo u zelene oči, u zenice kako mu se šire toliko da se ogledam
u njima… hipnotiše me i odjednom osetim kako me ispuni do kraja. Gledam kako
se namršti, pa obori čelo na moje.
„Šta radiš, Lejla… Znaš li šta mi radiš“, kroz stisnute vilice zareži.
Ne pomera se… U meni je… Ostaje tako dok duboko i oštro diše kao da se
svim silama kontroliše da me ne pokida na milion delića.
„Vol…“, umuknem. U toj sekundi se zapitam da li sam normalna, jer mislim
da ga volim. A, mislim jer sam jadna i sama već dve nedelje. A, bez muškaraca
sam mnogo duže…
I, kao da mi čita misli. „Kad si poslednji put imala muško? Umreću koliko si
tesna“, zareža.
„Pre… više… od… godinu… dana… skoro dve…“, sabiram se, kao da je tačan
odgovor od neke pomoći u ovom ludom trenutku.
„Lijepoto…“, izusti i počne da se pomera.
Iako se lagano pomera na mom telu, iako osećam da se suzdržava, boli me
par minuta, ali nakon toga, kada počne da me ljubi i vodi ljubav sa mnom u isto
vreme, nema bola… Sve prelazi u takvu strast kakvu u životu nisam doživela.
Osećam kako pojačava tempo, kako ubrzava, postaje malo i grub, ali mi ne
smeta… Naprotiv, ne znam u kojoj sekundi orgazam počinje tako da me lomi, a
ja ga grebem po leđima dok režim njegovo ime i izvijam telo. Dah mi se zaustavio
i na kraju sam ga izbacila iz grudi kao zagrcnut krik.

28
 Onda osetim kako se naglo izvuče iz mene, toliko naglo da me zaboli
razdvojenost, ali me stegne i priklješti svom težinom svog tela. Reži u moj vrat,
dok se vrela tečnost razliva mojim stomakom…
Grlim ga, i ne dam da se odmakne od mene. Treba mi da me uteši, da mi kaže
da će sve biti u redu, da me voli…
„Srećo, popusti malo… Nemam vazduha…“, čujem ga u svom vratu.
Nerado sklonim ruke i dozvolim mu da se pomeri sa mene. Gledam kako
uzima ugao čaršava na kom ležimo, zavrne ga i obriše me…
„Lezi malo pored mene, molim te“, na pola glasa zamolim.
Pogleda me upitno i prosto mu se telo ukoči.
„Samo malo, molim te“, ponovim tiho. „Jedan zagrljaj mi daj, samo jedan…“,
osećam kako me oči peku i suzdržavam se.
Tarik udahne i legne pored mene…
Iako osećam da to nevoljno radi, okrenem mu se telom i sakrijem lice u
njegove grudi.
„Zagrli me… mol…“
„Hajde, malo ućuti, molim ja sad tebe“, oštro me prekine, ali prebaci ruku
preko mojih leđa.
I, pogodi me njegov hladan ton toliko da mi neme suze kliznu niz obraz. Nemo
plačem, jer nikada nikoga nisam molila za malo nežnosti, nikada nikoga nisam
molila za malo pažnje, ali nikada se nisam ni ovako osećala. Odjednom se setim
brata i pitam se šta sam upravo napravila?
Dala sam se čoveku kome sam trebala reći ko sam, i zamoliti ga da mi
pomogne u ovom gradu. Dala sam se bez trunke razmišljanja, ali i bez kajanja…
Dok njegovi vrhovi prstiju nervozno klize po mojim golim leđima, shvatim da
sam sve uprskala…
„Trebao bih da idem“, kaže i u trenu ustade sa kreveta.
Takva hladnoća me ošine i stignem dlanovima preklopiti lice da mi ne vidi
suze. Osećam se iskorišćeno.
„Lejla?“, čujem ga. „Šta ti je?“, grubo pita, pa me još i uhvati za lakat.
„Odlazi!“, istrgnem ruku iz blagog stiska ne sklanjajući dlanove sa lica.
„Zašto plačeš?“, ljutito će.
„Idi, odlazi!“, ponovim. „Dobio si šta si hteo, opali crtu iznad svog zaglavlja
kreveta i slavi!“, zarežim od bola.
„Opaliću ja tebe po tom dupencetu, zašto plačeš?“
U, trenu me takva ljutnja spiči, pa kao da mi je neko odvalio šamarčinu,
skočim u sedeći položaj i pogledam ga. „Nisam dobila ni pet minuta nežnosti
nakon seksa, sram te biloooo!“, viknem.
„Dobila si ti mnogo više nego što misliš, i zato se stišaj!“, otrese mi i oblači
se.

29
 Gledam ga i ne verujem šta mi je rekao! Dok se ja saberem da sam bila jebana
po svojoj želji, on se obukao.
„ODLAZIIII VIŠEEE!“, dreknem toliko da se i trgnem.
Samo je odmahnuo glavom i kao metak izleteo iz sobe ostavljajući otvorena
vrata, ali je zato zalupio ulazna vrata za sobom toliko da sam se trgnula.
Bacam se natrag na meki dušek, grlim jastuk zamišljajući kako je to prokleti
Tarik, i plačem… I, ne znam zašto plačem, ne znam šta sam očekivala, ne znam
zašto sam pomislila kako je poseban i kako ima rajsku dušu, ne znam kako sam
se tako prešla, jer je očigledno bio jedan od onih koji lako ženu opale i odu… Ja
sam ostala kao dokaz, opaljena njegovim dobrim kurcem i još bolje ostavljena.
Ljutnja me zaposedne i prestanem da plačem, pa otrčim u kupatilo da sperem sa
sebe sve njegove dodire, lažne poljupce, njegov parfem, i nevidljivi trag njegovog
tela kojim me obeležio svršavajući po mom stomaku! I, niko mi nije kriv, jer sam
pala na njega još sinoć kada je seo za moj sto u kafiću!!!

30
 Čim sam zalupio vrata njenog stana, tako se nešto slomilo i u meni samom.
Otključam svoj stan, pa bacajući ključeve negdje pored vrata i pojurim prema
baru da sipam sebi viski. Gledam u onu ćilibarsku tečnost kako se presijava u
čaši.
„Ništa nisam bolji od svog oca alkoholičara…“, kažem zlatnoj tečnosti u čaši,
pa je iskapim iz čaše i tresnem njom o šank malog bara u mom stanu. Dok rukom
brišem kapi sa usana, drugom posežem za flašom i točim novu dozu.
Ponesem čašu sa sobom, pa se smjestim na garnituru, tako da imam savršen
pogled na slike moje sestre. Pitam se da li bi se njoj svidjeo brat ovakav kakav
sam postao? Klizim pogledom po svakom ramu iz kojeg se smiješi moja jedna,
jedina sestra koje više nema...
Vraćam film unazad i ne mogu da se otresem Lejline nelagode, njenog
zamišljenog pogleda u par navrata i što je nagore ne mogu da se otresem osjećaja
da me laže, da mi nešto krije. Zbog tog osjećaja, distancirao sam se, bio je to samo
fantastičan seks. Oboje smo tjelesno uživali, podjelili smo na obostranu želju
naša tijela i kraj priče, pa da ga jebeš ne znam što me onda mori ovaj osjećaj u
stomaku. K’o da sam grdno pogriješio...
Posegnem za telefonom, pa okrenem Abaza.
„Siđe buraz!“, pozdravi me veselo. „Đes’ ti ovih dana?“, pita.
„Abaz trebam neke informacije.“ Turobno kažem, bez pozdrava.
„Dobro ba, mojne meni tu šefovat’. Nismo mi zajedno ovce čuvali Tabak.“
„Nismo! To je tačno, al’ sve dok od mojih para živiš imam pravo šefovat’! zar
ne?“, završim sarkastično.
„Dobro, dobro. U pičku materinu! Izgleda si u nekom svom mračnom
raspoloženju. Pucaj!!!“, veselo kaže.
Abaz je jedan od malobrojnih prijatelja iz Sarajeva, jedan od onih
povjerljivih. Zna kada se možemo zajebavati, ali i kada treba povući ručnu.
„Istraži mi Halilović Zijada i Lejlu.“ Kažem.
„Opa, da se neš’ ženit’, pa da im istražim porodično stablo?“, ne može taj da
ne podjebava.

31
 „Ne seri Abaz u vražiju majku. Trebaju mi sve informacije do kojim sam
nisam uspjeo doći…“
„Dobro, dobro kurvišu daj mi sat.“
„Pola!“
„Čega pola?“, pita me.
„Pola sata!“
„Aha! Hoš’ šta i pojest’?“, sarkazam mu pršti sa svakom rječju.
„Pola sata…“, zarežim i prekinem.
Kada dobijem poruku bez, faktički, ikakvih informacija. Ništa što već nisam
znao, glavni čovjek u Sarajevu nije uspjeo otkriti, to dovoljno govori da je vakat
za uzbunu u mojoj glavi. Popijem još viskija, pa potražim ključ koji sam uzeo od
njenih vrata.
Za tri minute nalazim se u njenoj bijeloj spavaćoj sobi, posmatram njene
bakarne vlasi kako raspuštene leže na bijelom jastuku. Promijenila je posteljinu,
očito je bacila dokaz da sam bio tu. Cijela soba miriše na njenu svježinu, ali i na
neopisivu tugu koja me probada poput milion noževa kroz grudi.
Šta mi se dešava?
Pomaknem joj jedan pramen s lica, zbog čega se u snu promeškolji i protisne
kroz tiho mrmljanje „Odlazi.“
Zaledim se u mjestu, pa je bolje osmotrim, ali ona spava čvrstim snom i samo
sanja, čak me i u snu tjera od sebe. Stisnem vilicu bolno, pa se smjestim na pod,
oslanjajući se na ormar iza leđa. Naslonim i glavu na bijelu površinu, pa se
zagledam u plafon i pitam se u kakvu sam se priču upleo sa Lejlom. Razmišljam
o njenoj pojavi, iznenadnom boravku i tom akcentu, koji me tako podsjeća na moj
prošli život, na moje početke u kriminalnom svijetu.
Podignem jedno koljeno, pa se nalaktim na njega i posmatram djevojku na
krevetu, ne vjerujem sam sebi kada sam u njenoj blizini. Prestravljuje me
činjenica da nisam ravnodušan i baš u trenutku, dok sam zagledan u njene gole
ruke, njen glas prekine tok mojih misli.
„Šta radiš ovde?“, uspravi se hitro uz uzglavlje kreveta, pa povuče jorgan pod
bradu. „Kako si ušao?“ panika u njenim očima pokrene me, pa brzo ustanem.
„Imam ključ.“ Jednostavno kažem.
„Imaš ključ mog stana???“, raširi oči. „Zašto jebote imaš ključ od MOG
STANA?!“, urla na mene i tako ljuta jednostavno ustane na krevetu, ogolivši svoje
golo tijelo.
„Jebem ti sveca!!!“, dreknem, zbog čega se još više razbjesni.
„Slušaj me ti Tariče!“, uzvraća urlanjem. „Dobio se šta si tražio, ostavi MOJ
ključ i gubi se!“
„Polahko lijepa Lejla, polahko.“ Progutam teško, dok mi se kurac bolno
zategne, jer je još uvijek gola ispred mene. „A da se obučeš, pa ćemo razgovarati.“

32
 Cikne na moje riječi, pa se rukama obgrli, skoči sa druge strane kreveta,
dajući mi odličan pogled na njenu savršenu zadnjicu. „Zažmuri!“, otpuhne
„Moram s te strane proći i obući se, pomakni se i jebeno zažmuri…“, završi
gledajući me preko ramena.
„Pa, meni je baš lijepo gledat’ te.“ Naslonim se na ormar, pa obližem usne.
„Molim te?“, upita nesigurno, pa se nasmiješim i pođem prema vratima,
zastanem na kratko i kažem bez osvrtanja. „Čekam te u kuhinji, moramo
razgovarati.“
Nestrpljivo cupkam nogom, dok oslonjen na radnu površinu kuhinje čekam
da se pojavi. Dvadeset minuta kasnije izlazi u šarenom dijelu pidžame i bijeloj
pamučnoj majici, ispod koje se naziru uzdignute bradavice. A, u kurac! Odlučila
je da me muči izgleda.
„Koliko ti je trebalo, rek’o bi čovjek da se spremaš za bal.“ Ispalim odmah.
„Čuj?“, uzvrati, križajući ruke.
„Čula ne čula, tako je!“, slegnem ramenima.
„Vi bosanci i vaše fore.“ Zakoluta očima, prođe pored kuhinjskog otoka i
otvori jedan od visećih dijelova.
„Zar nisi i ti bosanka?“, pitam iako ne mora da mi otkrije, ja već znam.
Posmatram kako joj se ruka zaledi u zraku, zadrhti i kao da se u sekundi pribrala
dohvati rukom dvije velike šolje.
„Nes?“, promijeni temu, ali se i ne okreće.
„Može.“ Puštam je da se malo sabere, prije nego je pritisnem da mi kaže
istinu.
Pogledom pratim svaki njen pokret, sve dok dvije šolje ne spusti na otok i bez
riječi mi je ponudi. Uzmem šolju u ruke i jednostavno je posmatram bez riječi.
Kada umorno uzdahne, znam da sam blizu da mi se otvori.
„Dobro, zašto si tu?“, upita blago.
„Prvo izvini za moje šupačko ponašanje. Drugo lažeš me.“ Na moje riječi se
ukoči i sklopi oči.
„U pravu si.“ Kaže, pa otvori oči. „Sačekaj.“ Odmakne se i ponovo ode u sobu,
ali se brzo vrati sa bijelom kovertom u rukama i pruži mi je.
Nelagoda mi prostruji tijelom kada pružim ruku i uzmem kovertu u ruke. Ne
trepćem, gledam Lejlu u oči i vidim joj ogromnu bol u očima. Spustim pogled na
veliku kovertu, a tamo dobro poznatim rukopisom stoji ’Za Tarika Tabakovića-
Tabaka, od Ivana Ikonića-Ikone’.
Pogledam u Lejlu zbunjeno, pa prođem pored nje u dnevni boravak, pa
sjednem na stranicu njenog bijelog trosjeda, okrećem kovertu u rukama, jer me
strah paralizovao, osjećam kako nešto nije u redu.

33
 „Otvori ga.“ Tiho prošaputa pored mene i spusti ruku na moje rame,
posegnem rukom i spustim je na njenu. Noge su mi se odsjekele, kako kod nas u
Bosni kažu, pa udahnem duboko prije nego otvorim zapečaćenu kovertu.
Lejla se smjesti na stranicu dvosjeda tako da me može direktno gledati i šuti,
ali iako nije rekla ni riječi, njena bol je skoro opipljiva i polako me preplavljuje,
zbog čega me strah još jače stisne za gušu.

Druže, prijatelju i brate moj… Jarane!

Tabak, zadrži mirno lice ako si sad sa Lejlom, kao nekad u dobra stara
vremena što smo umeli da ih zadržimo satima kada je trebalo. Ni sam ne
znam odakle da počnem da sastavljam pismo, jer mi gori pod nogama, a
noćas će konačno i dogoreti. Danas je 25. april, 2010. godine.
Evo me sedim za radnim stolom još uvek živ, ali brate moj, kada ti
budeš čitao ovo pismo, moje srce neće kucati i ne znam gde će mi telo
završiti. Da ne dužim, noćas, oko tri iza ponoći, ja ću biti ubijen i nema mi
spasa. Devojka koja ti je dala ovo pismo je moja rođena sestra Lela Ikonić,
a koliko noćas će biti Lejla Halilović.

Pogledam na kratko u Lejlu, sabirajući informacije u glavi, pa sa tugom u srcu

nastavim u sebi čitati.

Još pre godinu dana sam kupio stan do tvog u Sarajevu, pod imenom
Zijad Halilović, dokumenta su u koverti i molim te prevedi stan na Lejlu.
Znam da si mi, poslednji put, kada smo se videli, rekao, da mi duguješ
život…
Neću, brate da se pozivam na te reči jer ja više ne postojim, i nije mi žao
što će me izrešetati, već mi je žao moje sestre što ostaje sama na svetu, pa
te molim i kumim, da joj se nađeš samo toliko koliko je potrebno da dobije
pristojan život za koji sam se borio.

Protrljam se po grudima, na onoj strani gdje mi se srce još jednom lomi zbog
nekog koga sam volio.

Na ovoj kartici, koja je u pismu, su milioni. Uzmi koliko god da treba,

ma uzmi sve, samo joj obezbedi sledeće: Diplomu slikarke, jer je u
Beogradu završila Akademiju Lepih Umetnosti. Kupi joj lokal na finom
mestu, oduvek je želela da ima svoju radnju slika. Reci joj, jarane moj, da
sam ubijen 26. aprila 2010. oko tri sata iza ponoći, jer ona to ne zna. Slagao
sam je, jarane, da sam pobegao suprotno od nje i da moramo da se

34
 razdvojimo kako bismo se ponovo sreli za godinu dana. Slagao sam je,
brate moj, da ću doći po nju…
I, Tabak, ono što treba da znaš je, da je Lela Ikonić tu noć ubijena
zajedno sa mnom. Ukrao sam leš slične devojke iz mrtvačnice, iscenirao
sam njenu smrt, ali svoju nisam mogao. Ona ne sme kročiti u Srbiju dok je
živa!
Znam te!

Opsujem blesavo, pa se čak i osmjehnem. Moj brat! Moja nerođena polovica

duše. Tako dobro me je poznavao i zna da sada proklinjem svaki kamen, što mi
sudbina i njega uze.

Ne kuni me sad i ne proklinji što te nisam potražio, i što nisam tebi

došao, ali veruj mi, namešteno mi je i došao je kraj, a ja sam kasno saznao
da bih se spasao. Moj klan je meni iza leđa ukrao dijamante od Crvenog
Pira, ne moram ništa više da ti kažem. Znaš da on krađu ne oprašta i sve da
mu vratiš duplo. Ali, dosta o meni, jarane moj!
Lejla, oko moje plavo, moja duša i moj život… Da ne pričam koliko je
volim, jer i ti imaš svoju ranu, svoju Hanu, svoju sestru bliznakinju, a ja
moju mlađu sestricu kojoj ostatak života zavisi od tvoje dobre volje. A, ja
znam kolika ti je duša i kakvo ti je srce, pa ću noćas miran poleteti ka nebu,
jer ćeš se, znam, pobrinuti za ono što je od mene ostalo. Ne znam kako ćeš
joj sve ovo objasniti, ali nemoj ništa kriti. Lejla ume da ćuti i sluša, možeš
joj reći da si i čoveka ubio, ta će ti pomoći da sakriješ mrtvog, ali ako je
naljutiš…
Seti se, ume da sakrije mrtvo telo. Zadnji pozdrav od mene, brate moj…
IKONA

Uzdahnem drhtavog glasa i osjetim kako mi se jedna suza spušta niz obraz,
za dušu čovjeka koji mi je spasio jednom davno život.
„Počivaj u miru brate moj…“, kažem i automatski požalim kada se zaglušujući
vrisak razlegne stanom...
„Lejla!“

35
 „Počivaj u miru brate moj...“, Čujem sa Tarikovih usana i srce mi pukne od
jada!
Mrtav je…
Moj brat je ubijen!
Krik koji mi se otme iz grudi skoro da ne čujem, jer mi se muti u glavi.
Ustajem…
„Lejla!“, Tarik uzviknu moje ime.
Pođem prema sobi, ali me noge izdaju i srušim se na kolena kao pokošena.
Vazduh mi se negde gubi, pluća se stežu, bol mi seva telom, lomi me istina
koje sam trebala biti svesna…
„Jooooj, Ivaneeeee, oko mojeeee!“, zakukam od jada i čemera. „Brate, kud ću
bez tebe!“
„Lejla!“, opet čujem Tarika. I, što ga čujem, još me i hvata sa poda da me
podigne.
„Nemoj!“, zakukam. „Samo me pusti!“, zaplačem. „Eh, da mi je zemlja da me
sad proguta…“
„Lelo moja, nemoj mi se otimati“, podiže me sebi u naručje i nosi. „Znam
kako je. Znam…“
„Znala sam! Znala, znala! Osetila sam i nisam verovala!“, jecam dok me
spušta na krevet i leže pored mene.
„Šta si znala?“, sklanja mi kosu sa lica, briše mokro lice…
Pogledam ga, i kroz maglu suza mu vidim patnju na licu i pitam se, zašto on
pati? Nije Ivan njegov brat!
MOJ JE!!!
„Šta si ti njemu, Tarik?“, pitam ljutito. „A, šta si mu ti, kada me tebi poslao?“
„Bili smo kao braća. Spasio mi je život i dugujem mu ga…“, tiho kaže.
„Ne duguješ mu ništa!“, otresem. „Ikonići, sve što urade, urade zato jer tako
žele, a ne zato da bi im se dugovalo i vraćalo!“, skoro da vrisnem od ljutnje.

36
 „Lejla, prestani! Ne vrijeđaj sad!“, uhvati me za dlan i steže ga. „Znam da si
ljuta i bijesna… Znam da i Boga svog sad proklinješ jer ti je uzeo polovicu duše,
ali…“
„ALI, ŠTA?!“, dreknem, pa se gorko zaplačem. „A, možda je živ?“, zajecam sa
nadom u grudima.
„Nije…“ Tarik odmahnu glavom. „Jer da jeste, pismo ne bi stiglo do mene,
već bi on stigao ovdje za tobom koliko sutradan“, udahne teško. „Veruj mi, radili
smo zajedno…“, šapne.
„Pa, Bože…“, procvilim i pustim suzama da mi teku.
„E, Lelo lijepa…“ Tarik se okrene prema meni i zagrli me. „Znam da nemaš
ni roditelje, znam da su poginuli… Znam da te je brat čuvao od svega i svakoga…
Iscenirao je tvoju smrt, piše da je ukrao leš iz..“
„ZNAM!“, dreknem, ne bi li ućutao. „Videla sam taj leš… unosili su je u našu
kuću kada sam izlazila…“, sećanja počinju da mi naviru, sve Ivanove reče te
večeri. Iako ih tu noć nisam baš najbolje shvatila, sad mi je svaka rečica jasna i
ima smisla. „Život ide dalje ma šta da se desi“, izustim i srce mi se raspadne.
„Uvijek ide dalje… To sam tvom bratu odgovarao kad bi mi to rekao…“
Plačem… zamišljam Ivana, a samo mi je naš rastanak u glavi, svaka njegova
reč, kako me isterao iz kuće, kako sam otišla… Vreme ide i ne znam koliko prolazi,
a suze staju. Staju jer sam rođena kao Ikonić…
„Sanjala sam ga tu noć kada smo se rastali…“, tiho se oglasim.
„Šta si sanjala?“, pita me i osećam kako me mazi po kosi.
„Bila sam u autobusu, na putu za Sarajevo, kada sam sanjala kako mi je prišao
u belom odelu, zagrlio, poljubio u čelo i otišao betonskom stazom, a bat koraka
mu se nije čuo… Probudio me oštar bol u grudima…“ Uzdahnem. „Negde u
podsvesti sam znala da je umro, ali nisam želela da verujem… Na satu je bilo 03
i 33 minuta…“
Tarik se ukoči i malo me odmakne kako bi me u oči pogledao… „Znao je da će
oko tri iza ponoći biti ubijen…“, fiksira me pogledom, a dlan nežno položi na moj
obraz.
„Pa, kako? Kako, dođavola?“, pitam napuklim glasom.
Ćuti i samo me posmatra, miluje mi obraz i vidim da razmišlja šta da mi kaže.
„Znam da je bio mafijaš!“, povisim ton. „Nisam, bre, glupa!“, skoro se
vređam. „Znam da većina njih završi sa metkom u čelu, ali nadala sam se da moj
brat neće tako završiti…“ I, jesam se nadala. Kao da mi je život malo uzeo kada
sam imala deset godina, pa sa dvadest pet godina je Bog rešio samu da me ostavi.
„Lejla, uradio je sve da tebe spasi, i poštujmo njegovu volju. Ti ćeš živjeti…“,
Tarik nastavlja svoje.
„Pitala sam te, KAKO JE UBIJEN?“, zarežim na njega besno, kao da mi je on
kriv za sve.

37
 Tarik udahne duboko. Počne da mi priča kako je Ivanov klan ukrao neke
dijamante Crvenom Piru, da je kasno saznao da će biti likvidiran… Onda mi i
objasni da tu nije bilo spasa, i da bi i on isto uradio da spase svoju sestru, da bi
mirno sačekao sat svoje smrti, jer je Ivan sigurno dobio dojavu kada će biti
napadnut, a klan mu se povukao. Ostao je sam...
„Kako ti se zvala sestra?“, menjam temu. Ne znam zašto, ali je menjam.
„Zvala?“, ponovi i podiže jednu obrvu kao da me stavlja na test.
„Po fotografijama u stanu, znam da nije među nama živima… Stotine slika
njene lepote su na tvom zidu…“
„Bila je bolesna i umrla je prije deset godina…“
„Koliko je imala godina?“, nastavljam. Želim da mi skrene misli sa mog bola,
a vidim da ga guram u njegov bol.
„Imala je dvadeset i dvije godine…“, šapne. „Zvala se Hana…Moja lijepa
Hana…“, izdahnu bolno.
„Oh…“ Dah mi zapne u grudima. „Bliznakinja?“, zaključim, jer mi je Ivan
rekao da mu je Tarik vršnjak.
Samo klimne glavom i na tren sklopi oči… „Moja polovica duše…“, bolno
doda.
I, kad čujem te reči… polovica njegove duše, suze mi ponovo kliznu niz
slepoočnice… „Bila je prelepa… Anđeo, dragi…“, dodam uz jecaj. Žao mi je Hane,
žao mi je i moje polovice duše…
„Ššš… Nemoj više plakati…“ Briše mi suze, guta teško a ja se raspadam.
Ponovo se okrenem prema njemu, sakrijem glavu i počnem da pričam svoj
život… Pričam mu kako smo ostali bez roditelja, kako nas je tetka koristila, kako
se Ivan izborio da mi bude staratelj, kako sam završila Akademiju Lepih
umetnosti, kako sam tek diplomirala… I, ne znam zašto mu sve to pričam jer on
ćuti, kao da sve to već zna. Kada ja zanemim… ništa… Tarik i dalje ćuti…
Borim se sa mislima, sa bolom, sa suzama, i ne znam kolko prolazi, a Tarik
ustaje.
„Brzo ću se vratiti…“, kaže pre nego što me ostavi.
Ne znam šta je brzo, ni šta je sporo… Obamrlo ležim i pojma nemam šta
čekam dok se tama uvlači u sobu. Proklinjem sebe što sam mu dala pismo… Pismo
koje mi je ubilo svaku nadu da će se Ivan pojaviti.
Glava me zaboli jer me brat zakleo grobovima roditelja da u Srbiju ne kročim,
a ja bih da odem i nađem ono što je ostalo od mog brata… Ja bih da ga
dostojanstveno sahranim do roditelja, ja bih da imam to mesto na koje mogu otići
i zapaliti im sveće… Ali, pusta zakletva me obavezala da odavde nema mrdanja.
„Hajde da večeramo…“ Trgnem se na Tarikov glas i na svetlo koje ispuni sobu
jer stoji na vratima.
„Nisam gladna“, zagrlim jastuk.

38
 „Znam da nisi, ali moraš jesti…“ Krevet se ulegne kada sedne do mene. „Lelo
lijepa“, šapne i još me pomazi po kosi.
„Od kad si TI nežan, majku mu jebem, baš!?“, trgnem se i u sekundi sednem.
„Lejla, nemaš ovdje nikoga ’sem mene. A, zanima me, je li iko vidjeo kako
napuštaš kuću?“
„Na pitanje, odgovaraš pitanjem! Bosanac si od glave do pete!“, viknem.
„Jesam li loš zato što sam Bosanac?“ ljutito uzvrati.
Huknem od sve muke, jer se pitanja nižu jedno za drugim. A, odgovor ni jedno
ne daje.
„Da sam znao šta se mom bratu Ikoni sprema, vojsku bih poslao da ga brane,
a ja bih bio u prvim redovima.“ Ustade kao opržen i izađe iz sobe.
Te sekunde shvatim da sam preterala, te sekunde mi bude još gore jer vidim
da sav bes iskaljujem na Tariku. Na Tariku, kog sam zavolela u roku od tri sata…
Na, njemu se istresam, a vidim da nema veze ni sa čim što se desilo. Posmatrala
sam ga dok čita prokleto pismo, i ona suza koja mu se iskrala rekla mi je sve.
Ništa nije bilo do njega, sve je bilo do mog ponosnog brata… Ponos Ikonića, koji
ga je života koštao.
Ustanem, pa odem da se prvo umijem, onda zateknem Tarika kako sedi za
stolom i posmatra hranu serviranu u dva tanjira.
I, ne mogu da budem ljuta na njega…
Ne mogu, jer ga volim…
Ne mogu jer me još one prve noći u njegovom stanu ganula ljubav koju ima
prema pokojnoj sestri.
Priđem mu sa leđa i zagrlim ga. Obavijem mu ruke oko nedara, a on svoju
šaku stavi preko mojih dlanova. Udahnem duboko njegov miris koji mi tera sav
bol.
„Oprosti mi“, zadrhti mi glas. „Ne znam ni sama kako se osećam… Ljuta sam,
besna, tužna, boli me…“ Ugrizem se za usnu da ne bih ponovo plakala, ali ga
poljubim u vrat i naslonim glavu na njegovo jako rame.
„Sve znam… Hajde da jedemo…“, blago kaže ili naređuje, nemam pojma.
Odvojim se od njega i sednem za sto, pa pogledam u ćevape… „Hvala“, tiho
se zahvalim.
„Nema na čemu…“ Jedan njegov sažaljiv pogled na mene me dotuče i kako
uzmem zalogaj, tako mi ga suze zaliju.
Ja jedem… a, moj brat…?
Gutam zalogaje, a oni zapinju u grlu, i kad pojedem pola, odustanem…
Pogledam u Tarika, a on je pojeo sve ko zna kad i strpljivo sedi. Pošto odmaknem
tanjir, i popijem malo soka, gledam ga kako uzima cigaretu, pali je i duboko uvuče
dim, zadrža ga pa otpuhnu u vis.

39
 „Video me je njegov ortak Branko, kako napuštam kuću…“ Odgovaram na
pitanje postavljeno pre čitavog sata. „On je unosio leš, dok sam odlazila.“
„Bandža?“, pogleda me Tarik.
„Da, Bandža…“, klimnem glavom.
„Zna li da si sa milionima evra otišla iz Srbije?“
„Ne znam…“ Slegnem ramenima. „Dao mi je Ivan tu noć dosta keša i jednu
platnu karticu na ime Lejla Halilović…“
„Imaš i jednu karticu na ime Zijad Halilović, bila je u koverti, i na njoj imaš
ko zna koliko.“ Izvadi je iz džepa i stavi na sto.
„Ako je bila u koverti, onda je sav taj novac za tebe“, nije teško zaključiti, jer
Ivan je bio MOJ brat. „Ne znam šta ti je tražio, ali…“
„Sve što je tražio, ti ćeš dobiti i bez ove kartice. To je najmanje što mogu da
učinim za tebe. A, sutra ću se postarati da sav novac sa njegove kartice bude
prebačen na tvoju karticu.“
„Nemoj!“, oštro ga opomenem. „Uzmi sve, ako treba, samo mi reci šta je
tražio ili mi daj pismo da pročitam…“, skupim hrabrost.
Pogleda me Tarik i iz džepa pantalona vadi pismo. „Dajem ti samo zato, što
mi je napisao da budem iskren prema tebi…“ Pruži pogužvan, ali savijen list.
Bez razmišljanja otvorim pismo i čitam…

Posmatram je kako čita poslednje riječi svoga brata upućene meni… Morske
oči počinju da liju suze u talasima, na licu joj je bura osjećanja. A, ja se živ jedem
jer sam kresnuo sestru svoga 'brata'… I, da me bar ne poljubi taj dan tik iznad
srca, pa da sve odbacim i zaboravim. Nego me taj poljubac preko kože iznad srca
dotakao kao elektrošok i oživjeo me poslije čitave decenije.
Lela moja, moja lijepa Lejla… Gledam je kako plače, nemoćan da išta učinim.
Jasno vidim da se bori da bude jaka, vidim u njenim pokretima Ikonu…
Spusti pismo tankom ručicom i polahko ga gurnu prema meni, nalakti se na
sto i čelo osloni na oba dlana… Gleda negdje u prazno i znam da razmišlja o
svemu što je pročitala…
Nervozan sam, vadim cigaretu, palim je i uvlačim dim duboko u pluća,
čekajući je da progovori, pa da se dam u bitku, jer Ikonina je to krv, a ja znam
kakva je to krv. Krv od riječi, krv od časti i krv odanosti… Zato sam ga i smatrao
svojim bratom.
„Nemoj trošiti svoj novac na mene, uzmi njegov novac kako ti je i napisao.
Treba mi diploma na ime Lejla, prevedi ovaj stan na mene, a lokal neka čeka…“,
kaže nakon čitave vječnosti.

40
 „Uradiću onako kako JA smatram da treba…“ Držim do sebe i ne popuštam.
„Uradi onako kako ti je rečeno!“, zareži na mene.
„Lejla, pazi kako mi se obraćaš!“, povisim i ja ton. „Znam da je Ikona tebi bio
rođeni brat, ali i ja sam ga volio kao brata, zato imaj malo poštovanja jer i ja
osećam gubitak bez obzira što Ikonu nisam godinama vidjeo i čuo, mislio sam na
njega!“ Ne mogu više da joj šutim i da joj puštam da se na meni istresa, jer ja
trenutno nemam na kome da se istresem, a rado bih nekog samljeo da mogu!
Provuče šačice kroz kosu boje cigle, ustade i ode u kupatilo, a ja palim još
jednu cigaretu… razmišljam se kako bih sad ljuštio viski, otišao u tri lijepe pičke
materine i ubio se od pića, ali jebi ga… Ne mogu Lejlu da ostavim samu.
Minuti mi nekako prolaze i nisam ni svjestan kad sam popušio cigaretu, a
palim još jednu, kad vidim kako Lejla obmotana peškirom ode u svoju sobu.
Jebem joj pleme, pa koliko puta dnevno se tušira? Je l’ svaki moj dodir riješila
da spere sa sebe? E, nećemo tako, neće moći Lelo!
Ugasim pola cigare, pa zapalim u svoj stan da se opustim pod tušem.
Nakon svega, kada se vratim kod nje, zateknem je kako bezglasno plače i grli
jastuk. Sjednem na krevet i pomazim joj rasutu kosu, koja mi svileno miluje
dlanove. Cijepa me nešto u grudima, polovi me poput uragana na komade.
„Želiš li da ostanem ovdje?“, pitam je jer ne znam šta ja želim… A, grudi me
peku od želje da je privijem uza se, zagrlim i utješim.

„Želim…“, odgovorim mu slomljena.

Osećam kako legne iza mene i prebaci tešku ruku preko mog struka. „Lelo…
Možeš plakati danima, ali to ti neće pomoći…“
„Znam da neće, ali…“ Ućutim i zagrizem usnu da ne bih i jecala, a telo mi se
zatrese.
„Ššš…“ Tarik me jako privije uza se.
Podvuče ruku pod moju glavu tako da mi jastuk bude njegov mišić, pa je savije
u laktu preko mojih grudi, i još jače me pribije uz svoje telo.
Malo plačem, malo ćutim, osećam kako me Tarikovi prsti maze po ramenu,
osećam mu i dah u mojoj kosi, ne spavamo, samo tako ležimo dok se noć izvlači.

Puštam dane da mi prolaze…

41
 Dozvoljavam sebi da tiho patim, dok se Tarik mota po mom stanu. Donosi
doručak, ručak, večeru, i ispoštujem njegov trud, jedem koliko mogu… ali, ne
pričamo previše. Imam utisak da ne pričamo uopšte već da se samo gledamo.
Nisam posle one noći tražila da više legne pored mene jer sam dobila
menstruaciju, a on se nije ni nudio. Ostajao je u mom stanu da spava, ali u drugoj
sobi. Mrzela sam činjenicu da sam mu postala obaveza, i da je tu da se uveri da
sam iole dobro.
I, jede me prokleta tišina kao rak telo. Nemam koga da pozovem niti smem.
Nisam čak kupila sebi ni mobilni, a i da ga kupim, ne znam za šta bi mi služio kad
sam sa životom i svima poznatima u Srbiji završila preko samo jedne noći. A,
završila sam tako, jer sam tamo umrla kako mi je Tarik i potvrdio… Rekao mi je
kako je opština sahranila brata i mene do naših roditelja, ali da nemamo
spomenik. Jede me i misao o tome da li je moj brat dobio opelo kakvo dolikuje,
ko nam je bio na tim sahranama, šta se o nama priča?
Milion pitanja, a odgovora niti jedan...
Ovog jutra je bilo dosta… Krv Ikonića nije dozvoljavala da patim više. ŽIVOT
UVEK IDE DALJE MA ŠTA DA SE DESI! Kao zapovest mi se ispiše pred očima i
tako je. Sve ide dalje… Obučio me brat da nema plakanja i tugovanja, da je život
borba i da najjači opstaju. A, ja sam jaka! Možda ne koliko moj pokojni brat, ali
sam jaka! Deseti dan sam stala na svoje noge i prkosno isturila bradu svom
odrazu u ogledalu. Ako je Ivanova želja bila da živim, ima da ŽIVIM I TAČKA!
Sedam za sto, uz jutarnju kafu uzimam olovku i počinjem da crtam, i senčim
po papiru neki ženski lik iz svog sećanja, malo po malo i gledam u devojku…
Poznata mi je, ali ne mogu da shvatim odakle.
„Hej“, čujem Tarika, a onda ga i vidim naspram sebe.
„Novac je na tvojoj kartici. Stan se vodi na tebe“, spusti prvu fasciklu na sto.
„Evo i diploma da si diplomirana umjetnica…“ Spusti još jednu fasciklu. „A, ovo
je za tebe…“ Manja kutija mi uđe u vidno polje.“Umjetnice lijepa...“
„Jesi li uzeo novac za sve to?“, prvo pitam.
„Jesam!“, otrese.
I, osetim kako me slaže… Ali, naučila sam za ovih deset dana da sa njim nema
rasprave oko novca.
„Šta će mi mobilni?“, pogledam ga pošto ustanovim šta je ispred mene.
„Nemam ja koga da pozovem.“
„Imaš mene“, drsko kaže. „Treba da pratiš svoj račun u banci, jer ima i
mobilno bankarstvo. Broj sam ti kupio, sve sredio, tvoje je samo da ga koristiš po
potrebi!“, naglasi poslednju reč.
Pogledam ga u zelene oči čiji pogled trenutno ubija, pa se štrecnem. Reče on
meni kako imam njega… Ne znam samo za šta ga imam, kada me nije dotakao

42
danima, samo me posmatra, mota mi se po stanu, ide, dođe i jeb’o ga pas, ne
znam šta hoće više kog kurca?!
„Šta si to nacrtala?“, zine u papir ispred mene.
Ćutim, pa i sama pogledam u lik devojke…
Hanu sam nacrtala!!!
„Auuuuh… pa…“, zinem i ja pošto se odjednom setim da sam tu fotografiju
videla na njegovom zidu. „Hana…“ Prstom joj pređem preko anđeoskog lika.
Tarik lagano uzima papir, guta sa mukom, a ona pogleda u moj crtež.
„Samo što ne progovori…“, krajem usne se nasmeši. „Koliko tražiš?“ miluje
joj lik na papiru.
„Molim?“, izbečim se.
„Za crtež, koliko para? Želim ovu sliku…“, hladno će kreten.
„Čoveče, uzmi je…“, ustanem od stola i prođem prstima kroz kosu. „Daj da i
ja nešto tebi poklonim.“
„Ima i tvoj potpis… Lejla H.“, pročita sa dna slike.
O, jebem mu sve, kako me muči! Obiđem sto, stanem ispred njega i pogledam
ga…
Odlaže lagano sliku na sto, pa se zagleda u moje oči. „Crtaš po pamćenju?“,
nežno pita.
Klimam glavom, jer je očigledno.
„Stvarno si umjetnica“, nasloni dlan na moj obraz, pa mi palcem pređe preko
usne i sva se stresem.“Lijepa Umjetnica Lejla...“ šta je, bre s njim i sa tim lijepa
ispred svega?
Sklopim oči i čekam da me napokon poljubi, ali ništa! Pomazi me po obrazu,
uze sliku i ode!
Dohvatim kutiju sa stola, uzmem mobilni i uključim ga, uđem u imenik i samo
jedan broj imam. Piše ’TARIK’, i to sve velikim slovima kao i njegov ego!
Pogledam u aplikaciju banke, uđem… sa kartice ukucam svoj pin i kad vidim cifru
umalo ne zinem!
„Pa, Ivane, brate, čime si se bavio i šta si radio?“, pitam se i to na glas.
I, jebali ga svi novci ovog sveta kad njega više nema. A, ja više nemam ni
suza! Prokleta tvrda krv Ikonića mi šiba venama i tera da se pokrenem. Ne da mi
mira genetski zapis, pa to ti je! Znam da sam negde postigla rekord u plakanju za
Ikoniće, ne znam da li je ijedan Ikonić plakao više od deset minuta, a ja sam
plakala deset dana.
Počne da me kopka Tarik… Tabani me svrbe i ne mogu mirna, ne mogu!!!
Krenem kod njega.
Izletim iz mog stana, stanem pred njegova vrata, pozvonim, jer ja nemam
ključ kao što on ima moj koji neće da mi vrati!
Ne otvara mi… Zvonim ponovo i ništa!

43
 Uhvatim za okruglu bravu, kad ona otključana… može slobodno da se uđe, pa
stoga i uđem u njegov stan.
Samo što sam htela da se oglasim, vidim ga kako sedi na ćošku garniture, u
delu bez naslona. Drži sliku Hane u jednoj ruci dok drugom pije viski.
Prilazim mu lagano sa leđa…
„Hano moja, vidi… došla ona što te nacrtala običnom olovkom…“
„Tarik…“, šapatom izgovorim jer me plaši. Pripit je, ako ne i pijan.
Stanem mu tik iza leđa i naslonim dlanove na njegova snažna ramena, pa
gledam u svoj crtež koji mu je u rukama.

Osjetio sam je čim je kročila u moj stan, tijelo mi je obamrlo od alkohola, ali
su mi i srce i duša zadrhtali kada sam joj začuo glas…

44
 Uživam u njenom dodiru koji mi pali kožu, a ujedno me i smiruje. Sklopim
oči da ne gledam moju Hanu kako me veselo posmatra sa papira. Oživjela ju je
olovkom, dala mi je djelić moje sestre, nacrtala ju je u svojoj boli i ponovo me
ganula duboko u moju srž. Taknula me tamo gdje već odavno niko zalazio nije,
tamo gdje su se prašina i paučina već odavno udomile, tamo gdje ljubav spava...
Oživljava me sa svakim pokretom, sa svakim pogledom, sa svakim dodirom...
Iako sam u pripitom stanju, nisam pijan. Spustim nacrtani portret svoje
sestre, a njene ruke skliznu s mojih ramena, zbog čega osjetim neku hladnoću
bez njih. Nagnem se naprijed, spustim čašu na sto, pa sklopim oči, a zatim se
pokrenem suviše brzo i prepadnem Lejlu iza svojih leđa. Svučem majicu preko
glave i samo je gledam nekoliko sekundi.
Potrebna mi je, trebam je kao lijek da mi odagna bol. Želim je tako jako da
gubim dodir sa stvarnošću, prestajem da glumim i pomilujem je zglobovim desne
ruke po obrazu, dok drugu provlačim pored njene ruke oko struka. Haljina joj
veselo zaleprša kada je privučem uz svoje tijelo.
„Lijepa Lejla.“ Prozborim tiho, pa protrljam nos o njen. Sklopila je oči i upija
moje dodire, osjećam njenu želju duboko u kostima. I njoj je potreban bijeg od
boli i njoj sam potreban ja da joj budem lijek za bolno srce.
Poljubim je u obraz, pa tiho, najtiše promuklo progovorim na njeno uho,
„Dođi...“
Bez riječi me pušta da je vodim za ruku, do moje sobe. Uvedem je u tamu, ne
paleći nikakvo svjetlo, dovoljna je mjesečina koja dopire iza zavjesa kroz prozor.
Nestvarno je lijepa, toliko da me oči bole od njene ljepote.
Plave oči na kratko zasvjetlucaju kada joj mjesečina obasja lice, okupane
željom i požudom, dok me netremice posmatra. Kosa poput bakra miriše na med,
pa dohvatim jedan pramen i obmotam ga oko prsta. Gledam kako izvija vrat
dajući mi slobodan put. Ne gubim vrijeme sagnem se i liznem osjetljivo mjesto,
tamo gdje je žila kucavica, koja kuca brže od normalnog. Osmjehnem se, ali ne
progovaram ni riječ, slušam naše duboke uzdahe kako narušavaju tišinu.

45
 Rukom joj smaknem naramenicu haljine, pa nježno zagrizem ostavljajući tek
malen trag svojih zuba, a kada joj se jecaj otme iz grla bezobrazno se nasmiješim
i poljubim isto mjesto koje sam netom prije zagrizao.
Kurac prijeti da mi eksplodira, pa ga namjestim u hlačama, jer prijeti da ih
probije. Gubim kontrolu, strpljenje mi izmiče, pa rukama posegnem za
ovratnikom haljine i rasparam je po sredini.
Lejla uzdahne kada joj prohladan zrak ošine golo tijelo, zbog čega su joj se
bradavice ukrutile. Ruke su joj u mojoj kosi kada se sagnem da joj zasišem
bradavicu preko grudnjaka. Stenje i čupa me u mahnitim drhtajima, pa rukom
skliznem u njene gaćice.
„Spremna...“, izdahnem, pa protljam njen nabrekli splet živaca prije nego
jedan prst spretno smjestim u njenu unutrašnjost.
„Ahhh…“, sva zadrhti. Spremna je da spremnija ne može biti.
Kada joj se tijelo zatalasa obujmim je oko struka, pa još jače zasišem njenu
bradavicu zbog čega cikne i ukruti se. Jednom prstu, dodam dva, pa manično
pumpam i podignem glavu da posmatram njeno lice dok svršava u mojim rukama.
Prste je ukopala u moja ramena, očito nesvjesna da mi guli kožu do krvi, ali ne
marim puštam je da mi daje svoj užitak.
Tračak grižnje savjesti pokuša da dopre do mene, ali jednako brzo, kako je
došla nestaje pod njenim prodornim pogledom kojim me pogodi kada me pogleda.
Oči su joj zamućene od orgazma, lijeni smiješak odaje zadovoljstvo, uzvratim joj
jednako, pa spojim njene medene usne sa svojim. Ljubim, je lickam i grickam
polahko. Dajem joj do znanja da je osjećam, da joj se predajem na nekom novom
nivou za mene, ogolijevam se pred ovom lijepom djevojkom ispred sebe.
Pribijem je uza zid, pa se naslonim na njeno ustreptalo tijelo ne odvajajući
usne od njenih. Polahko izvučem ruku iz njenih gaćica i bezobrazno poližem
vlažnost sa svojih prstiju, probavši je sa užitkom. Obrazi joj automatski planu
kada je pogledam, a mene neka milina obgrli od tog prizora.
Rukama mi obujmi obraze, pa preuzme inicijativu spajajući naše usne u
gladnom poljupcu koji nam mrvi usne, dok nam se zubi zvonko sudaraju.
Podignem ruke do njenih, pa ih sklonim sa svog lica što se odrazi panično na
njenom licu.
„Tarik...“, promuklo me oslovi.
„Ššš..“, prekinem je, pa niz ramena spustim poderane strane haljine da kliznu
na pod.
Upijam je u grudnjaku boje zlata od satena, koji je u paru sa gaćicama. Na
tren zastanem iznad njenih grudi razmišljajući se da li da ga raskinem, ma ko ga
jebe pomislim, i rastrgnem ga ne razmišljajući više.
Zgrabim joj obje dojke u ruke i zastenjem skoro bolno, kada mi se kurac
pomakne iza grubog džinsa mojih farmerki, a niti jednog trena ne sklanjam

46
pogled sa njenog. Želim da vidi da mi znači više od brze ševe, želim da joj se
izvinim jer sam je zadnji put prestravljen ostavio ranjenu da plače.
Spustim ruke na njene oble guzove i podignem je uvis, ruke joj se automatski
nađu oko moga vrata, a noge oko moga struka. Nosim je prema krevetu i nježno
je spustim sve dok joj cijelo tijelo ne leži na krevetu, ne puštam je.
„Lijepa Lejla.“ Izrecitujem dok je posmatram, nalakćen na jednu ruku i
mazim njene vrele obraze.
„Tarik...“, zadrhti, pa jače utisne prste u moj vrat, „Molim te.“
„Šta lijepa, šta me moliš?“, nacerim se, pa poljubim vršak njenog nosa.
Uzdigne karlicu trljajući se preko tkanine, dok mi kurac bolno pulsira.
„Uzmi me…“, skoro da zajeca.
„Jebem mu...“, opsujem, pa se uspravim smješten između njenih bedara,
otkopčam dugmad farmerki i svlačeći ih zajedno sa boksericama. Nemam snage
volje više čekati niti jednu sekundu, dok je gledam kako rukama uvrće svoje
vrhove na grudima. „Jebem mu Lelo, jebem mu…“, psujem i brzim pokretima
mičem njene gaćice u stranu zarivajući se u jednom pokretu zbog čega se Lejlino
tijelo ispod mene izvije u vis, dok mi se otme režeći zvuk iz grla, a njoj slatki
jauk.
Poljubim je u čelo, pa upitam: „Jesi dobro Lelo?“, bojim se da je ne
povrijedim, da je ne prestravim, pa drhtim čekajući njen odgovor, jedva se
suzdržavajući od pokreta.
„Dobro sam, samo... molim te...“, nasmijem se i počnem se kretati noseći nas
prema vrhuncu.
Kada osjetim da sam veoma blizu, povučem ruku do njenog klitorisa trljajući
ga kružno zbog čega cikne i svrši jako i glasno, uzvikujući moje ime. Kada mi
tijelo počne drhtati izvučem ga brzim pokretom i počnem se prosipati po njenom
drhtavom stomaku, a njena ruka se nađe na korijenu mog kurca trljajući ga i
produžavajući moj vrhunac.
Oslonjen na njeno čelo pokušavam udahnuti prijeko potreban zrak, milujem
je nosom i prošapćem. „Moja lijepa Lelo…“
Oči joj se zacakle na moje riječi i prije nego se okrene glavu ugledam blistavu
suzu kako joj klizne niz sljepoočnicu. Ne progovaram, povučem ruku bliže, pa
palcem obrišem trag suze i poljubim je u oko.
Legnem pored nje, povučem je bliže sebi, ali ona frkne, „Sva sam ljepljiva.“
Ipak je šutke samo povučem. Ležimo nekoliko sekundi potpuno ukočeni jedno
pored drugog, ali kada se njena ruka drhtavo spusti na moj stomak izdahnemo
zajedno, pa se zasmijemo s razumijevanjem i opustimo zagrljeni.
„Pocepao si mi odeću, zlotvore moj slatki.“ Prstima kruži oko mog pupka, dok
moja ruka pravi pletivo sa njenom kosom.

47
 „Imaš dovoljno miliončića da kupiš drugu.“ Ugrizem se za unutrašnjost
obraza, a kada me lupi rukom po stomaku zastenjem glumeći bol.
„Jooj izvini, imam tešku ruku.“ Protrlja mi stomak.
„Ništa, Lelo moja, samo udri“, nasmijem se.
Zagleda se ona u mene dok je mjesečeva svjetlost miluje koliko i ja… Malo se
pomjeri i opet me poljubi tik iznad srca, pa sklopim oči jer ništa ljepše u svome
životu nisam osjetio.
„Srce moje…“, šapne i vrati glavu gdje je bila. „Da idem…?“
„Da se makla nisi“, udahnem od nekog olakšanja, pa protegnem ruku i
prebacim pokrivač prijeko nas.
„Znaš… Uflekala sam ti postelju, a ti si kriv za to.“
„Briga me, Lelo“, obavijem je bolje svojim rukama i tako mi paše dok leži uza
me. „Smeta li ti fleka ili tražiš izgovor da mi odeš?“, poljubim je u kraj čela jer
mi je kod usana.
„Radije bi da imam izgovor i ostanem ovako čitavu večnost“, šapne.
„Ne treba ti izgovor… Jednostavno ostani i spavaj, lijepa moja…“, počastim
je komplimentom i kad osjetim kako se topi, srce mi zatreperi od sreće.
Ležimo tako u tami sobe, prsti mi pletu njenu kosu, usnama joj dodirujem
čelo i kad ona prestane da me mazi po stomaku, znam da je zaspala. Zaspala je u
mom naručju. Osjetim kako joj se tijelo opusti, i kao da je uplovila u miran san.
Sklapam oči željan mira koji zrači iz nje, željan svega što mi pruža…

Budim se, kako sam i zaspao… Ali nešto je novo i drugačije, Lejla mi je
spavala u zagrljaju cijele noći tako da se pomjerila nije.
Osjećam potpuni mir i opuštenost sa ovom djevojkom, ljubim joj čelo, mazim
kosu i jednostavno udišem njen miris. Za mene je sve novost, ja se ne mazim
nakon seksa, ja ne razmjenjujem nježne poglede, niti sladunjave riječi, niti
spavam pored nekog... a zatim me poput šamara ošine istina.
Ja sam vodio ljubav, ja je gledam nježno bez glume, ja joj tepam jer želim da
joj osmjeh lice krasi, ja nakon dugo vremena ponovo osjećam.
Lejla je obrisala prašinu sa dubokog mračnog mjesta na kojem ljubav spava...
Ili je spavala.
Još više se opustim i zagledam u plafon, čvršće joj privijem tijelo uz svoje,
uplićem njene vlasi među prste, pa dođem do fantastične ideje.
„Lelo, budi se“, malo je pomjerim.
„Mmmmm?“, otvori svoje plave morske oči. „Jutro…“, promrsi sanjivo.

48
 Uspravim se vukući je sa sobom u zagrljaju. Tako mi pristaje, tako mi
odgovara, baš poput moje druge polovice koja mi je čitav život falila.
„Idemo da se okupamo.“ Poljubim joj crvene usnice, „Lijepo obučemo.“
Poljubim joj vršak nosa. „A, zatim idemo u moje malo utočište.“ Namršti se na
moje riječi, pa je poljubim u čelo.
„Međutim!“, kao značajno objavim, „Prvo te vodim na Baščaršiju, a zatim
kući.“ Pogleda me s radošću, pa upita začuđeno.
„Tvojoj kući?“
„Da, mojoj kući.“ Potvrdim bez objašnjena i povučem je na noge da se idemo
kupati.
Bilo je vrijeme da i mene sunce malo ogrije, pod morem crnih oblaka...

49
 Pakujem stvari u malu putnu torbu i sva treperim od neopisive sreće koja me
obuzela. Tarik me vodi svojoj kući, i od pomisli na još jednu noć pored njega, sva
se raznežim. Bacim kratak pogled na njegovu majicu koju sam pozajmila kako
bih prešla u svoj stan jer mi je moj slatki zlotvor sinoć sve pocepao, a vala i mene
je raspolutio koliko je dobar ljubavnik. Stomak mi se stegne od pomisli na
prethodnu noć i kako smo vodili ljubav, koliko me samo potresao nesputanom
željom kada me dograbio i uzeo onako muški.
„Oko moje lijepo, jesi li spremna?“, uđe u moju sobu i tako sve zamiriše na
njega da se opijem.
„Spremna!“, nasmejem se široko i pogledam ga.
„Lelo moja, lijepa…“, priđe mi i poljubi mi usne nežno, a onda i pomazi po
obrazu. „Jesi li bila na Baščaršiji?“
„Nisam nikada“, slegnem ramenima dok on uzima moju torbu.
„Od kako si došla, ni jednom nisi otišla a pred nosom ti?“, nasmeje se dok
krećemo.
„Tarik… Ja, nemam pojma gde je. Znam samo kilometar oko ove zgrade da se
krećem i ne izgubim se, a poslednjih deset dana nisam nigde ni izlazila“, skoro
šapućem.
„Na četiri kilometra od nas je Baščaršija i dakle, imam tu čast da te ja tamo
odvedem prvi put?“, okrene se i nežno me pogleda.
„Tvoja sam, pa…“, skupljam usne jer mi blesav osmeh ne silazi sa lica.
„Nasmij se…“, tiho naredi.
I, nasmejem se kao od srca.
„Tako…“, klima glavom. „Lelo moja, da znaš koliko je lijep taj osmjeh na tvom
licu ne bi ga nikada skidala“, pruži mi ruku.
Hvatam ga za dlan i osećam kako mi obrazi gore dok me vodi sa sobom.
Dođemo do belog land rovera, Tarik ubaci moju malu putnu torbu pozadi, a
onda mi otvori vrata.
„Mnogo si mi lijepa“, odmeri me i osetim na svojoj koži taj dodir pogleda.
„Koliko haljina imaš?“, pita zabavljeno.

50
 „Je l’ pitaš zbog cepanja ili što te stvarno zanima, zlotvore?“, zagrizem donju
usnu.
„Pitam zato što od kako sam te upoznao samo haljine nosiš i nevjerovatno je
kako umiješ da ih nosiš…“, oči mu bljesnu, a to me zabrine.
„Tarik…“ Zatrepćem „Ova mi je omiljena, molim te, nemoj mi je pocepati.“
„A, meni nije omiljena, sve ti je sakrila!“, frkne. „Do koljena, sa tim širokim
bretelama, i ravnim krojem preko grudi… samo prati liniju tjela, nije ni uska… “,
žalosno će.
„Ali je zato tvoja bela majica, uska toliko da ti svaki mišić stoji na izvol’te.“
Pomerim se malo. „Pa, i farmerke su ti na dupetu zategle, tako da imaš čime da
se hvališ, zlotvore!“, zasmejem se.
„E, da su mi farmerke samo tu zategnule...“, prevrne očima.
„Zlotvore…“, zapevušim, pa sednem u džip.
Posmatram ga kako se smeje, obiđe oko land rovera i sedne za volan. Olako
krene i uključi se u saobraćaj. Priča mi kuda idemo i trudim se da pamtim, gledam
narod i sve mi je lepo. Za nekih desetak minuta vožnje se parkira.
„Stigli smo, lijepa moja.“
Nasmejem se i istopim iste sekunde. I, to topljenje kao da nije bilo dovoljno.
Krenem pored njega, ali sam nesigurna pa ga uhvatim za dlan i odmah se osetim
bolje. Tarik, lagano podiže svoju ruku do usana i poljubi mi nadlanicu, e tu se
topim i topim, dok mi milion slatkih trnaca prođe od mesta poljupca kroz celo
telo.
Hodamo, a on mi priča o Baščaršiji…
I, kad vidim radnje i suvenire i šareniš, skoro da ciknem od sreće. Sa jedne
strane suveniri, sa druge kujundžiije kuckaju o bakar, bar mi je tako Tarik rekao.
Kao omađijana posmatram kujundžije i uživam u svakom kucanju koji odjekuje
ulicom. Skoro padnem zapinjući zbog kamenog tla, ali me Tarikove ruke spretno
dočekaju, dok mi oči vršljaju po izlozima. Srebro i bakar, džezve, fildžani i
poslužavnici mi odmah privuku pažnju.
„Ja moram da kupim, moram!“, kao malo dete se oduševim.
„Samo izvoli lijepa.“ pušta mi dlan i osmehuje se.

Sa nekom radošću je posmatram kako prilazi prodavcu. Gledaju moje oči

plave, šta to da kupe, nježne ruke biraju, a ja se sladim sa tri metra udaljenosti.
Ali, kad shvatim, da joj se prodavac nabacuje, mentalno se opomenem da sam
napravio grešku što sam je samu pustio i ta tri metra. Bojim se ako počne da joj
dijeli komplimente, da će pasti na njega!

51
 Posmatram dripca kako joj se kezi, puštam korak a onda ga i čujem, “Lijepa
curo, kakve oči samo imaš…“ A, ti ih nećeš imati, jebem li ti pleme! Pomislim u
sebi.
Na moje olakšanje, Lejla mu se vještački osmjehnula i odvojila šta želi.
„Šta je odabrala moja cura?“, stanem do nje, pa joj ruku prebacim preko
ramena da se zna čija je. Ma, da mogu zalijepio bih joj na čelo da je moja. Da
sam to ja za sebe rezervis’o.
A, jeb’o me svak’! Protrljam se slobodnom rukom po prsima kad me ošinu
neki čudni osjećaji u grudima.
„Odabrala je najljepše!“, kreten će meni dok gleda u nju, jebo li ga patak!!! I
on liči na patka.
Kva!
Kva!
Oj, sunca mu, pa šta mi je?? Posegnem za novčanikom i mašem sam sebi
glavom.
Dok vadim novčanik, kažem: „Cura zna šta valja i samo najbolje bira“, dam
mu do znanja da mislim na sebe.
„Hvala, lijepa moja!“, čujem i kad pogledam ona platila, i hvata me za ruku.
„Hvala, vama“, reče mu reda radi na moje olakšanje. „Idemo, ljubavi…“
Osmjehne mi se.
Hteo sam da je izgrdim jer sam želeo da platim, ali mi to njeno ’ljubavi’
zapušilo usta, jebem mu!
Hodamo dalje i nema meni odvajanja od nje, jer vidim da većina momaka
gleda u kosu boje bakra, a ta kosa pripada meni.
Samo meni!
Poput pijetla, ponosno se šepurim pored nje, dok je grlim i privlačim bliže
sebi. Neka milina me obuzme svaki put kada mi se osmjehne.
Lijepa, a moja.

Smeškam se Tariku, jer vidim da je po malo ljubomoran, a nema razloga. Ma

i divim mu se jer već čitav sat sa mnom razgleda radnje i tezge ispred istih.
Zapravo ja razgledam robu, a on strelja zelenim očima momke koji me pogledaju.
I, prija mi, dođavola! Osećam da mu je stalo, osećam da sam ja TA koja mu treba,
a oseća li on koliko sam ga samo zavolela…?
„Lelo moja, hajde da jedemo, mnogo sam ti gladan“, kaže mangup i vodi me
prema obližnjem stolu, a iznad velikim slovima piše ’Hodžić’.
„Srce moje, ogladnelo?“, pogledam ga i dah mi zastane koliko je lep.

52
 „Noć me svog iscrpila, jedna mala šućmuraste kose se sladila sa mnom“,
nasmeje se pa me poljubi u teme. „E, ovde su ćevapi najbolji!“, izjavi, pa mi
odmakne stolicu da sednem.
„Ovde je prelepo i…“, i ne završih do kraja.
„Jeste, svi te gledaju i pogledom skidaju“, sede bliže meni.
„Tarik…“, nežno ga pozovem.
„Ha?“, pogleda me napokon.
„Mogu da me gledaju do sutra i to me ne brine, više me brine što me ti ne
gledaš..“, skupljam usne da se ne nasmejem.
„Lelo moja, na mukama sam ti. Ni sanjao nisam da ovoliko pažnje
privlačiš…“, protrlja rukama lice.
„Izvolite?“, mlada konobarica zinula u Tarika, pa samo što ne zabalavi, sunce
joj jebem.
Naručuje on hranu, a ja gledam kako mu sise istura u prvi plan, a on se pravi
kao da to ne primećuje.
„Opasne ove Bosanke“, kažem pošto ode sisata.
„Čuj, opasne!“, zacereka se.
„Pa, samo što ti nije sise u lice nabila“, dodam.
„Može gola da mi se skine, džaba joj sve“, zagleda se u mene, pa zaškilji
pogledom. „Ljubomorna si Lelo“, opet se nasmeje.
Prevrnem očima, više za sebe.
„Oči moje lijepe… Nemaš razloga da budeš ljubomorna, jer ja 'ove' i ne
primećujem, odavno Lejla moja nisam primećivao ništa dok nisam one noći sjeo
za tvoj sto i vidio te morsko plave oči…“
I, gane me toliko da uzdahnem. „Jao, kako si mi bre našao slabu tačku i vrtiš
me oko malog prsta, zlotvore slatki“, skoro da zakukam nad istinom.
„Lijepa moja…“ Namigne mi.
„Tarik…“ Pogledam ga jadno. „Zezaš me sad i to namerno radiš“, ma pod kožu
mi se uvukao kao niko do sada.
„Slatko moje…“
„Prestani“, pokušavam da pretim ali nema šanse.
„Neću da prestanem, sve dok se tako osmjehuješ na moje riječi neću prestati,
jer želim da se smiješ, Lelo moja“, uozbilji se za divno čudo.
„Evo Bosanski ćevapi!“, zakrešta konobarica.
„Hvala!“, oglasim se prva i samo je gledam šta radi pored mene žive.
Dok ona sve stavlja ispred Tarika, prsi se, kurči se, ja shvatim da Tarik ne
skida oči sa mene. Nalaktio se na sto i posmatra me.
„Prijatno!“, vikne cura.
„Hvala“, Tarik odgovori, a da je ni ne pogleda.
Gotovo se zasmejem mom zlotvoru.

53
 „Vid' sad! Šta je smješno?“, trzne se. „Ni pogled’o je nisam“, kaže zabavljeno.
„Koji si ti ludak!“, ma zasmejao me do suza.
„Došlo i mojih pet minuta da poludim“, namigne mi i uzima pribor za jelo.
„Prijatno, Leki…“
Jedemo lagano, ja posmatram narod koji cirkuliše, a Tarik posmatra mene.
Usredsredim se na njega, smešim se i jedem.
„Joj, kako su dobri…“, kažem pošto se prejedem.
„E, dobro je da si počela jesti.“
Izdignem obrve dok pijem sok, jer nisam baš najbolje shvatila.
„Deset dana, nema šta nisam kupovao i donosio ti, a ti samo onako radi reda
uzmeš, prezalogajiš i gotovo“, namrači se, a to me uplaši.
„Jela sam…“, tiho kažem. „I, hvala ti na svemu što…“
„Pssst Lejla“, stavi svoj dlan preko mog. „Šuti i uživaj.“
Odatle krenemo dalje. I, kad dođem do mesta gde su golubovi, oduševim se.
Polete, pa slete, priđem jatu i ne verujem kako mi šetaju oko nogu…
Pogledam u Tarika sva ushićena, a on izvadio mobilni i slika me. Osmeh mu
krasi lepo lice, oči mu se cakle i jebem mu život, koliko mi taj čovek znači.
Krenem prema njemu, golubovi polete, dok on pogleda šta se dešava, ja sam
mu već obavila ruke oko vrata.
„Volim te…“, izleti iz mene kao dobar dan, pa se ukočim.
„Lelo moja lijepa“, uzdahne i zagrli me jednom rukom, pa me poljubi nežno.
„Hoš' još da šetamo, dođi ovamo“, povede me sa sobom. Zaboli me na tren
njegovo menjanje teme, ali se ugrizem za jezik, navučem najlepši osmeh i
klimnem mu potvrdno.
Napravimo još jedan krug po radnjama, jer me to veseli, a Tariku ništa teško
nije. Dan nam se izvlači i sunce prelazi zenit hrleći ka zapadu.
„Šta da kupim tvojim roditeljima?“, pitam ga jer znam da posle idemo
njegovoj kući. „Želim nešto lepo da im kupim, pomozi mi.“
„Lejla…“, zaledi se, pa me pogleda sa ogromnim bolom u očima „Nemam ti ja
roditelje…“, tiho izusti.
„O…“, krv mi se sledi u sekundi. „Izvini, stvarno nisam znala… Ja… mislila
sam…“, oborim pogled postiđena.
„Lelo moja, nemoj se uzrujavat, jer nema potrebe za tim. Hoćeš da
krenemo?“, zagrli me jednom rukom.
Klimam mu glavom potvrdno, jer me moć govora napustila zbog njegovog lica
na kom se u jednoj sekundi smeniše ljutnja i bol.
„Kad god poželiš da dođeš na Baščaršiju, samo mi reci i opet ćemo doći
ovdje“, jače me prigrli dok hodamo. „A jednom moramo i uveče doći da vidiš kako
je po noći.“

54
 „Hvala ti što si me doveo i šetao sa mnom. Izvini, ako sam te smorila sa
razgledanjem radnji“, zbrzam.
„Ma, šta god da poželiš, samo mi kaži i biće.“ Nasmeje se.
Idem zamišljeno pored njega, i shvatim da od svega, ja samo znam da mu je
sestra bliznakinja umrla, a on o meni zna skoro sve. Iz misli me trgne, kad
zastane pored svog land rovera, i uhvati me za dlan.
Na zglob ruke mi prikači masivnu srebrnu narukvicu sa dodatkom roze
sedefa…
„Da pamtiš prvi izlazak sa mnom na Baščaršiju“, zadrži mi dlan u rukama.
„Prelepa je…“ Pogledam ga u zelene oke kako sijaju. „Šta da ti kažem sad?“
„Da me voliš?“, zacereka se.
„Joj, kako si bezobrazan!“, pljesnem ga dlanom po ramenu. A ja sam njemu
kupila jedan bakreni komplet za kafu, ali moram mu kupiti i kafu jer je nema u
stanu.
Zastenje, hvata se za rame kao da sam ga stvarno udarila, a i da ga opalim iz
sve snage čisto sumnjam da bih ga za centimetar makla sa mesta.
„Da ljubim, da prođe“, sklonim mu ruku i poljubim u rame. „Bolje?“, pitam
zajedljivo.
„Izliječen sam“, nasmeši se, pa mi otvori vrata džipa da sednem.
Odatle krenemo dalje.
Tiha muzika ispunjava prostor. Tarik vozi, malo se i javlja na mobilni jer ga
zovu. Čujem kako priča i na nemačkom, ali isuviše sam zauzeta gledanjem
okoline pošto napuštamo gradski deo.
Nije dugo prošlo, možda oko pola sata, kada ulazimo u naselje gde ugledam
drvenu tablu na kojoj piše -Tarčin-.
„Stižemo?“, pitam veselo.
„Stižemo, Lelo“, nasmeje se.
Ostajem zapanjena jer u tom naselju nema čoveka, žene i deteta koji mu ne
mahnu ili ga pozdrave dok prolazimo. Maše i Tarik njima, ponekom i svirne,
smeši se. A, kad vidim kuće, ostajem bez daha… ne zna se koja je od koje lepša,
nisu ogromne, taman su i savršene.
„Ti sve ovde poznaješ?“, pitam jer se bukvalno svima javlja.
„Svi se ovdje poznajemo“, odgovori i ulazi popločanom stazom u veliko
zeleno, besprekorno sređeno, dvorište.
Izlazim iz džipa i udahnem duboko svež vazduh, a sve mi zamiriše jer cveća
ima koliko ti duša želi. Pogledam u kuću i ne mogu sebi da dođem…
„Sviđal’ ti se?“, osećam kako je Tarik stao iza mene i obgrli me rukama oko
struka.
„Prelepa je…“, nema prideva da je opišem. „Mislila sam da je ovo neko malo
mesto, kao seoce, onako rustično, ali…“, zanemim.

55
 „A, ono sve po poslednjoj modi u mojoj čaršiji“, doda kroz smeh, ali mi ne
promakne kako je nonšalantno nazvao svojom.
Gledam u prizemnu veliku kuću koja ima potkrovlje i terasu ispred. Sačinjena
od sivog krova, sive cigle da malo dodatka boje bukve i jebeno oduzima dah koliko
je savršena.
„Tarik, ovde su sve kuće nove?“, pogledam ga i kad vidim ponos na njegovom
licu, nije baš da shvatim, ali mi se sviđa to lice.
„Ovdje su vrjedni i dobri ljudi“, kaže sa poštovanjem.
Klimam glavom jer šta da kažem kad sem Tarika nikog drugog ne znam.
„Bila je ovde, Lelo moja, mala trošna kućica sa tri odjeljka, tu sam odrastao…“
Setno uzdahnu. „Onda sam se vratio svom imanju i od te male trošne kuće
napravio sebi kuću kakvu sam želio da imam.“
„Volim što si skroman“, kažem sa poštovanjem. „Tako je uredna, nije
napadna… ni mala, ni velika, već taman…“, zaključim.
„Oči moje lijepe vide i ono što ne kažem“, nasmeje se i uhvati za dlan pa
povede dok u drugoj ruci nosi moju torbu.
Čim uđemo u kuću, tako otvorim svoju torbu i pažljivo izvučem fasciklu, a
onda i još jednu sliku rađenu mojom rukom. Setim se kako sam je crtala i ne
znajući da crtam Hanu… Pa, bar desetak njenih portreta sam nacrtala dok sam
patila za svojim bratom.
„Izvoli, ovo je za tvoj dom…“, tiho kažem.
Bez reči uzima tvrd papir i gleda. „Hana moja…“, onda me pogleda. „Ništa mi
ljepše nisi mogla pokloniti.“ Zagrli me jednom rukom i poljubi.
Zadrži me tako u zagrljaju neko vreme, a onda pusti. Posmatram kako odnese
sliku i namesti je na zidani kamin da stoji uspravno. Posmatra je neko vreme, a
onda se vraća do mene.
„Tarik…“, pročistim grlo.
„Reci lijepa moja?“, osmehne mi se.
„Želela bih da odem na Hanin gro… Ovaj…“, protrljam lice jer ne mogu da se
setim naziva. „Na mesto…“, pogledam ga i zanemim.
„Mezar…“, tiho kaže i oči mu se zacakle.
„Hanin mezar“, potvrdim.
„Zašto?“ Priđe mi bliže i zglobovima prstiju počne da mi mazi obraz.
„Želim da me odvedeš… Želim da me Hana vidi…“, šapnem.
„Ići ćemo onda“, nasmeši se blago.
„Šta da ponesem? Nešto slatko, cveće, da spremim neko jelo? Šta je volela?“,
izgubim se totalno.
„Samo ti treba jedna marama ako je imaš da pokriješ kosu i ništa više.“
„Kako ništa?“, izbečim se. „Roditeljima sam svega nosila kad krenem na…“
Umuknem jer mi se Tarik smeška.

56
 „Ti hoćeš, a ne znaš kako, je li?“ Nakrivi glavu i kao da me proučava.
„Ne znam kako vi idete na mezar. Neću da te uvredim, ali ne znam“, dođe mi
da zaplačem od muke.
„Jednostavno odemo i to je to… proučimo Fatihu…“
Gledam ga… „Ne znam ni šta je Fatiha…“, poraženo priznam
„Ono što vi zovete molitva, to je nama Fatiha“, objasni.
Klimam glavom. „Imam šarenu ešarpu!“, odmah kažem. „A, ova haljina? Da
obučem nešto drugo?“ Odjednom sam se uplašila jer ništa ne znam.
„Lelo moja, samo uzmi maramu, pristojno si obučena i nisi ti naše vjere pa
da možeš sve znati ili morati.“
„Ponela sam tuniku i neke letnje pantalone“, vadim već stvari.
„Tebi je baš zapelo da ispoštuješ sve?“
„Želim da se uklopim, a ne znam kako…“ Nemoć neznanja me slama. „Hoćeš
li mi pomoći, naučiti me?“
„Hoću ako želiš…“
Osmehnem mu se i lakne mi.
Uzme moje stvari i povede me u sobu, a onda ostavi da se presvučem. Kada
izađem, prvo mi maramu skine sa glave i stavi oko vrata.
„Namjestićemo je kada stignemo“, poljubi me u čelo. „Lejla lijepa.“
Sva zadrhtim od njegovih reči i nežnosti koju mi poklanja, ma toliko me
potrese da me u grlu stegne.
Pošto nije daleko ispuni mi želju da prošetamo. Držim ga za ruku i gledam
predeo koji je tako opuštajući, priča mi o mestu i ljudima, a onda se približimo
odredištu.
Zastanem da namestim maramu, a Tarik mi je ovlaš prebaci preko kose.
„Tako…“, šapne.
Osmehnem se i napravimo još nekoliko koraka kada se nađemo ispred dva
mezara.
„Hana… i Hijadeta, moja mater…“
Dah mi zastane i progutam sa mukom.
„Moja lijepa Lejla je poželjela da vam dođe, da je vidite“, nežno im se obrati.
Gledam kako namesti ruke i dlanove okrete ka nebu, pa činim isto… Ispod
oka virnem jer ništa ne čujem, ali vidim da mu se usne pomeraju pa se
usredsredim na fatihu.
Kad to završi, priđe i dodirne bele mezare, pa činim isto… Tarik me pogleda
sa tužnim smeškom i staklastim očima od kojih me srce zaboli.
„Je l’ nisam pogrešila?“, usudim se da pitam.
„Nisi…“ Odmahne glavom. „Idemo, srećo moja“, pruži mi dlan i povede me
natrag.

57
 Kada malo odmaknemo, stane i skine mi maramu, a onda poljubi u čelo,
sklopim oči na tren, i nisam u stanju da zadržim suzu žalosti koja mi pomilova
obraz.
Nežno mi palcem obrisa suzu i poljubi u oko. „Nemam dovoljno dobru riječ
da ti opišem koliko sam zahvalan što si željela da posjetiš mezar moje majke i
sestre.“
Ne mogu da progovorim od osećanja koja me lome, samo ga zagrlim oko
struka i poljubim iznad srca dok me oči peku od ne prolivenih suza.
Kako se vratimo kući, tako mu svrati komšija koji donese večeru… Slušam ih
kako lepo razgovaraju, i uhvatim sebe kako upijam Tarika koji je divan prijatelj
i sused.
„Ovo je moja Le…Lejla“, trgnu me njegove reči pa se pokrenem, jer je red da
se upoznam sa komšijom.
„Mirza.“, čovek srednjih godina pruža šaku.
„Lejla Halilović, drago mi je“, kažem mu dok se rukujemo.
„Drago mi je i dobro nam došla u Tarčin.“
„Hvala, bolje vas našla!“, osmehnem se jer je veoma prijatan iako moj govor
nije kao njihov.
„Moja žena vam je poslala večeru“, kaže „Odmorite se i uživajte“, kreće.
Gledam kako ga Tarik prati, a onda se vrati pošto Mirza ode.
Večeramo dok slušam Tarika kako priča o Tarčinu… Sav narod im je vredan,
skoro svi muški rade u Nemačkoj i vode računa o svojim porodicama.
Oduševljavam se slogom koja vlada u Tarčinu, i poželim da ostanem sa Tarikom
zauvek u ovoj kući od snova, daleko od svakog jada i bola koje nosimo na plećima.
Noć nas je odvela u krevet… Postelja je gorela od sirove strasti koja je bila
osetna. A moje srce je počelo da kuca samo za Tarika. Ležim iscrpljena na
njegovom ramenu dok me mazi i tepa mi, žao mi da zaspim jer nikada me niko
nije pazio kao on. Misli mi muči pitanje njegovih roditelja, Hanine smrti, ali
ćutim… sve se nadam da će sam otvoriti kada bude spreman da podeli sa mnom
njegov život. Ne znam šta mu je sa ocem, spomenuo ga nije, a mezar nema. I,
misli mi se odvlače sa svakim pokretom Tarikove šake u mojoj kosi. Ostajem
zalepljena uz njegovo telo, i tako tonem u san… u miran san.

Mrsim joj kosu rukom, privijam joj tijelo bliže svom i samo jedna misao mi
se mota po glavi.
Volim je.

58
 Budim se na jedinom mjestu koje nazivam domom, a uz sve to, budim se sa
najljepšom kosom rasutom po mojim prsima. Da ga jebeš nakon dugo vremena
probudio sam se bez onog tereta čistog bola, koji nosim sa sobom. Tu je bol,
nikada otići neće, ali je sada zamotan pod leptirova krila, nježno poput najfinije
svile drži se za bol pretvarajući ga u nešto nejasno, ali veoma prijatno.
Polahko joj spustim glavu na jastuk i izvučem se iz kreveta, osvrnem se preko
ramena da je pogledam, a ona potrbuške leži, podvuče ruke pod jastuk i sneno
nešto nerazgovijetno promrmlja. Rukom joj sklonim kosu s lica, pa se sagnem da
je poljubim u rame i navučem pokrivač uz njena leđa. Navučem bokserice i
uputim se iz sobe.
Siđem niz stepenice u predsoblje, pa produžim do kuhinje. Pristavim kafu,
jer je ovdje imam, hvala Bogu. Dohvatim fiksni telefon, pa okrenem Mirzin broj.
Mirza je čovjek čijeg sam sina poslao na liječenje u Tursku prije dvije godine i od
tada njegova žena kuha i brine se o mojoj kući. Nisam ih odbijao, znao sam da im
je to potrebno kako bi se koliko toliko odužili za moj gest, a nisu znali da sam to
uradio srcem, ne da bi ih zadužio. Međutim ipak ih nisam želio uvrijediti, pa kada
su mi došli sa tom idejom, nisam se usprotivio, ali im se odužujem finansijski i
tako smo uvijek u nekom beskonačnom krugu, jedan na jedan.
„Jutro Mirza.“ Pridržim slušalicu između ramena i uha, dok zasipam
bosansku kafu koja zamiriše cijelu kuhinju.
„Jutro šefe..“
„Ej, mani mi se tog šefa. Koji ti je taj? Jebem mu pleme, jesam rek’o da sam
Tarik?“, opomenem ga, nije mi jasno zašto ljudi imaju potrebu nazivati me
gazdom, šefom ili sličnim epitetima kada imam svoje ime.
„Dobro, dobro Tabak.“ Nasmije se veselo.
„Eh! Ja sam taj, sad možemo razgovarati.“ Uzvratim, „Nego, čuj trebam
doručak za dvoje i pošalji mi Neru i Cileta do mene.“
„Saliha je već spremila doručak, samo da znaš zvoca ima pola sata da ti ga
nosim. A, momke ću usput pozvati.“ Smije se previše veselo i znam šta im svima
prolazi kroz glavu.

59
 Tabak ima ženu.
„Dobro, dobro… hajde pohitite.“ Prekinem.
Sipam kafu u dvije velike šolje. Lično pijem crnu sa puno šećera, a pojma
nemam kakvu pije Lejla. Pije li kafu uopšte? Da ga jebeš sa mnom će popiti.
Osvrćem se po kuhinji u potrazi za kakvom tacnom, ali je ne pronađem. Uzmem
neki plitki tanjir, stavim šolje na njega i nekoliko kocki, tetrapak sa mlijekom
izvučem iz frižidera, pa ga stavim pod mišku i to sve ponesem na sprat.
„Lejla…“, pozovem je blago kada uđem u sobu, spustim tanjir, a zatim i
mlijeko na komodu u ćošku, pa sjednem na krevet i pomilujem je po leđima
svlačeći prekrivač do ruba njenih guzova.
„Mmmm…“, lijeno se javi, pa podigne na laktove okrećući glavu da me
pogleda preko ramena. „Ćao lepi.“
„Ćao lijepa.“, zapredem. Povučem prekrivač otkrivajući njeno golo tijelo, pa
je pljesnem po jednom guzu zbog čega cikne, ali bezobrazno isturi guzove u vis.
„Lijepa donijeo sam kafu“, pokažem na stolić i ne potrudi se pogledati, oči joj
bljeskaju željom dok me proždire pogledom. Pa, jebem mu!!!
Mentalno se opomenem da Mirza i momci stižu za najviše deset minuta, ali
ipak njen molećivi pogled tjera da ih ostavim da čekaju dok je ne zadovoljim.
Opsujem sebi pod bradu, pa kliznem rukom među njene guzove, a kada dahne
čim joj grubo skliznem među mehke nabore kurac mi se automatski ukruti do
pucanja.
Deset minuta kasnije, zadovoljena nakon tri brza orgazma leži opružena u
polusvjesnom stanju i smiješi se, kada se iz prizemlja začuje Mirzin glas.
„Tabak stigli smo!“
„Stižem!“ dreknem, sam sebe iznenadim. Pogledam međunožje, pa opsujem
i odem do plakara u potrazi za crnom širokom trenerkom. Navučem je, okrenem
se da poljubim Lejlu. „Obuci se i siđi dole.“ Na vratima zastanem, pa se okrenem.
„Nemoj piti tu kafu, dole ću nam napraviti drugu.“
„Dobro zlotvore.“ Naceri se i uhvati zubima gornju usnu.
Čim uđem u kuhinju momci i Mirza me gledaju, ali im osmjesi titraju na
licima. „Ni jedne!“, podignem prst da im zaprijetim, prođem pored svo trojice
koji su se nalaktili na šank poput zaljubljenih djevojčica. Zamislite dva grmalja i
čovjeka u srednjim godinama kako bulje u mene k’o da igra mečka. Okrenem im
leđa, a onda začujem tri iznenađena uzdaha. Kao oparen se osvrnem i shvatim da
i dalje imaju one blentave poglede dok mi bulje u leđa. A, znam i zašto, izgreban
sam do ljutih ranica, pa samo slegnem ramenima i otvorim frižider.
Izvadim jednu svježu i opranu mrkvu, naslonim se na vrata kada ga zatvorim
i mljackavo zagrizem mrkvu i podignem upitno obrvu kada se momci stresu.
„Mirza, doručak?“

60
 „Na stolu je“, pokaže rukom na sto postavljen tako savršeno, sa sve ružom na
sredini, pa se pitam koliko dugo su već tu?
„Dobro drug. Možeš sada ići.“ Priđem mu i potapšem ga po leđima, prateći ga
do vrata. U povratku čujem tuš sa sprata, blesavo se osmjehnem i cerekam.
Osmjeh mi nestane s lica kada primjetim da se Cile i Nera suzdržavaju da ne
prasnu u smijeh. Da ih pipnem pukli bi ko balon.
„Trebate mi za jedan pos’o.“ Čim mi riječi pređu preko usana obojica se
mrtvački uozbilje. „Morat ćete do Beograda, da pronađete jednog lika. Zovu ga
Bandža, ali…“, dramski utihnem. „Prije toga ja moram u Minhen, a vi ćete da
dadiljate.“ Podignem obrve veselo, pa zagrizem mrkvu.
„Tarik…“, otegne Nera „Buraz ba, može sve, ali je l’ ti mi života ti ličimo na
dadilje?“, uvrijeđeno pokaže na sebe i Cileta. Pravim se da ih zagledam, pa
jednostavno klimnem.
„Jes’ ba’ Tare nemoj nas zezat’ hljeba ti.“ Zacvili Cile.
„Pa majke vam samo što ne puknete tu, suzdržavate se da se ne nasmijete, a
ja vas zezam? Ha? Ko sad koga malo..?“, prođem pored njih i smjestim se za sto,
znam da će Lejla uskoro sići.
„Večeras putujem budite u blizini, trebate mi da ostanete nadzirati kuću i...“,
ne završim, a Lejla svojom pojavom u ružičastoj haljinici uđe u kuhinju i obasja
je cijelu.
„Ćao…“, tiho prozbori i mahne momcima, vidim da joj je nelagodno, pa
požurim ispratiti momke. U prolazu joj obojica uzvrate pozdrave, pogledavajući
u mene iznenađeno.
„Momci budite u blizini dogovorit ćemo se sve kasnije, ja moram da
doručkujem sa ovom ljepookom.“ Autoritativno im kažem.
„Ali ti ne doručkuješ…“, otegne Nera.
„Šta ti znaš!“, požurim ih da izađu, pa se vratim i zateknem Lejlu kako sjedi
za stolom i nasmije se kada me ugleda.
Poput predatora prelazim razdaljinu između nas, gledam kako diže glavu sa
svakim korakom dok joj prilazim, sve dok joj glava nije zabačena unazad kako bi
mogla da me gleda. Spustim se i uzmem njena mehka usta, ljubim je kao lud,
želim da je spojim sa samim sobom, da zauvijek postane dio mene.
„Šta je to bilo?“, upita milujući tankim prstima crvene usne, kada se
odmaknem. Sjednem za sto s njene lijeve strane, slegnem ramenima i samo
pokažem na postavljen sto pred nama.
Jedemo u prijatnoj tišini, a zatim ustanem da nam napravim kafu. Njene ruke
obgrle me s leđa, pa joj ih preklopim nisko na stomaku.
„Dozvoli meni da ti skuvam kavu.“ Kaže i prođe ispred mene.

61
 „Samo izvoli, osjećaj se kao kod kuće.“ Pokažem na radnu površinu, a zatim
se vratim na mjesto i upijam njenu pojavu u kuhinji dok traži sve što joj je
potrebno.
Gledam je i želim da tu ostane zauvijek, tako je normalno da je tu, uklapa se
u moj život poput ljepše polovine mog tamnila. Iako nikada nisam želio da me
kroz život prati žena, sa njom osjećam nešto potpuno drukčije. Nju želim u svom
domu, životu, nju želim zauvijek u srcu. Život pored mene je težak, nositi se sa
svim mojim teretima nije lahko i samom mi je nekada previše, ali koliko god da
mi je teško, moje je i živim s tim, ali da li je i ona dovoljno snažna da rame uz
rame ide kroz život sa okorjelim mafijašem?
„Moram večeras na put.“ Izjavim iznenadivši samog sebe. Gledam kako su joj
se ramena ukočila, kako joj ruke stežu radnu površinu kuhinje i njen strah se
osjeti poput guste magle koja vam ne da disati. Samog sebe mentalno opsujem,
ali stisnem zube. „Ponesi kafu, sjedi.“ Sa potpunim autoritetom kažem. Bez riječi
me posluša, dok joj se tacna trese u rukama. Pitam se gdje je nađe?
Točim nam kafu u šolje iz džezve i osjetim njen pogled. Promiješam nam kafe,
pa njenu spustim pred nju, a svoju odmah otpijem, potrebna mi je bar kap kofeina
za ovaj razgovor. Osjetim koliko je prestravljena, a to je nešto što trenutno želim
najmanje.
„Lejla pogledaj me.“ Previše tužno me pogleda, a srce mi se napuni tugom.
„Ne ostavljam te Lelo“, tješim je. „Imam posao, moram da ga obavim i vratit ću
se.“
„Ne želim da odeš.“ Protisne, „Nećeš se vratiti.“ Ubjeđena je u svoje riječi.
Pomilujem je rukom po obrazu, pa jedan pramen bakra, koji se sija, zadjenem
joj za uho. Ne sluša me, a znam taj osjećaj kada se bol i strah prepletu. Trenutno
sve što želi jeste da ima nekog pored sebe, da ne bude usamljena, da ne ostane
sama.
„Vratiću se, nego šta.“ Obujmim joj rukama obraze, pa poljubim u oko, „Sada
imam razlog da se uvijek vratim.“
Bistra suza joj klizne niz obraz, pokupim je palcem i razmrljam po usnama, a
zatim poljubim njena medna usta skidajući okus slane suze.
„Povedi me sa sobom.“ Plačno kaže. Poveo bih je, ali ne želim da je uvodim u
svoj svijet koji vodim preko grane. Ako je njen brat smatrao da joj nije mjesto
među mafijom bio je u pravu, ja to isto tako ne želim. Ako je mogao on u sred
Beograda da je zaštiti i sakrije, mogu i ja.
„Ne mogu lijepa, ne mogu.“ Pomilujem je, ali mi skloni ruke sa lica i živčano
ustane.
„Zašto?“, pita, a u trenu kada zaustim da joj odgovorim, prekine me, „O,
čekaj! Oženjen si i imaš decu!“, klima sama sebi, dok mlatara rukama po zraku.
Neka čudna navala smijeha me pogodi, pa se grleno nasmijem, što je još više

62
naljuti. „Nemoj mi se bre smejati!“ drekne, pa odglumim da sam se uozbiljio
podižući ruke kao da se predajem.
„Dobro nisi oženjen. Deca?“
„Ne! Još.“ Kratko odgovorim.
„Dete je na putu? Sa nekom devojkom?“, otpuhne i vidim kako je bol šiba, pa
brzo ustanem da joj lude ideje izbijem iz glave. „Ne!“, zaustavi me. „Ne prilazi
mi lažovčino. Imaš devojku i dete na putu! Znala sam da je previše dobro da bi
bilo istinito.“ Zajeca i otrči na sprat.
Šta se upravo desilo?!
Je l’ ja to imam djevojku sa nekom ženom, pa čak i dijete na putu. E, jebem ti
ženski mozak, pa ni Drina me sad oprati neće!
Paralizovan zurim za njom, pa se trgnem iz šoka i potrčim uz stepenice.
Zateknem je u sobi kako mahnito trpa stvari u svoju torbu.
„Lejla ne slušaš me.“ Polahko joj priđem.
„Ne želim da te slušam!“, dere se, „Ja sam kriva. Ništa nisam pitala, ali luda
glava poletela da ti raširi noge. Ko mi je sada kriv? Niko!“, sama postavlja pitanja,
sama odgovara, konfuzija mi je u glavi, pa joj otrgnem majicu iz ruku i okrenem
prema sebi.
„Jebem mu mater!“, opsujem preglasno, „Saslušaj me!“, urlam joj u facu.
„Koji ti je Bog?! Ništa što si rekla nije istina, jebote ne znam ni odakle si to
izvukla!!“, otrgne mi onu istu majicu iz ruku i strpa je u torbu, zatvori je i prebaci
preko ramena i samo prođe pored mene.
„Lejla!!!“, proderem se za njom što je ukopa u mjestu, „Ne okreći mi leđa!“
„Ili šta? Hm?“, okrene se i gleda me prkosno, „Šta, Tarik?!“, provokativno
upita, što me razbjesni. Povukla mi je živac iz petinih žila svojim ponašanjem i u
tom trenu nemam volje za raspravu. Čitav život slušao sam oca i majku kako su
se svađali, samo što je otac pravio scene umjesto majke, ona je ta koja se uvijek
pravdala, baš kao što to ja pokušavam učiniti.
Podsmjehnem se, pa prekrstim ruke na prsima i kažem zajedljivo, „Znaš šta?
Idi!“, pokažem joj glavom na vrata, „Otiđi ako mi ne vjeruješ.“ Potpuno smireno
govorim iako se u meni sve ruši poput kule od karata.
Gledam kako joj se oči pune suzama, trepavice drhture iznad plavih valova,
ali stojim mirno pred njom i čekam njen sljedeći postupak. Obliže usne, dok joj
brada drhti jedva protisne, „Vrati me u stan…“
„Dobro.“ Boli me što je ne zadržavam, ali sve dok me ne bude slušala šta
pričam nećemo moći razgovarati, „Neko od momaka će da te odvuče.“ Ledeno
progovorim, iako mi se grlo stisnulo poput najtanje slamčice. Podignem slušalicu
fiksnog telefona pored kreveta i obavijestim Neru da je odvuče za Sarajevo.

63
 Kada mi okrene leđa i nestane iz vidokruga srce mi napukne od praznine koja
za njom ostane. Protrljam rukama lice, pa bijesno srušim tanjir sa šoljama.
Tamne mrlje razlete se po krevetu, plakaru i svjetlom tepihu.
Slušam pucanje tanjira i šolja kako ne bih čuo topot njenih nogu, dok silazi
niz stepenice i odlazi…
„Lijepa Lejla…“

64
 Stojim u njegovoj spavaćoj sobi, grčevito stežući ručke male putne torbe,
nespremna da krenem i ostavim njega i njegovu kuću od snova iza sebe. Dođe mi
da vrisnem – Nisam ti ja glupača!!! A, Tarik priča Neri da dođe po mene i 'odvuče'
me u Sarajevo!
Srce mi se raspadne kako završi razgovor, brzo mu okrećem leđa i izlazim jer
ako mu vidim lice, poginuću bez ijednog metka! Ma, zadaviću ga i sve mu po kući
polomiti koliko sam besna, jer nije pokušao na moje provokacije da uzvrati onim
čime je trebalo!
Ljutnja me nosi, pa trčim niz stepenice dok čujem zvuk razbijanja u sobi iza
sebe. Ukopam se na tren, grizem se za jezik jer suze naviru… Lomim se, vratila
bih se natrag i ne bih… Vratila bih se i režala - Znam ja da takvi kao TI nemaju
nikog! Znam ja, da takvi kao TI, ne žele nikoga! Znam ja, da takvi kao TI, u svakom
jebenom gradu imaju po jednu 'Lejlu' za jebanje i zajebavanje, ali ženu i decu NE!
Znam ja sve, jer sam živela sa jednim takvim, samo što sam tom jednom, JA, bila
zenica oka i svetinja, a sve ostale su mu služile za sprdnju! – Ivanu sam bila
sestra, a Tariku…? Pa, lutkica za igranje! Igrali smo se ljubavi!
Ne vraćam se!
Nema vraćanja čoveku koji ne želi sa mnom da podeli svoj život i koji ćuti o
sebi dok o meni skoro sve zna!
Nema nazad, jer sam sve od sebe dala da mi veruje, ali ne vredi!!!
I, ne želim nazad jer više nemam snage da gubim…
Ostavljam da ne bi bila ostavljena!
Nastavljam dalje, izlećem iz kuće i ostavljam iza sebe sinoćni propali san. San
u kom sam majka njegove dece… San u kome je on moj muškarac i moje sve na
ovom svetu… San u kome sam žena od poverenja i čvrst oslonac jakom muškarcu.
„Gospođice! Stanite!!!“, ispreči se ispred mene momak.
„Šta hoćeš?“, zarežim.
„Taba je rek'o da vas odvezem u Sarajevo!“, vikne dok mi hvata torbu.
„Taba?“, ponovim
„Tarik, bona…“ Pogleda me kao da sam luda.

65
 „Ma, je l’ rek'o?“, zatrepćem i na ivici sam da raspalim Neru iako nije kriv.
„Pa, jes rek'o!“, preteći će. „Hajde u džip da vas odvezem!“, vuče on mene
prema crnom audiu.
„Vozi me u tri materine!!!“, dreknem besno. „Zapravo, odvuci me kako je
Taba rekao!“
Ne čekajući Neru, otvorim zadnja vrata i sednem. Ne pada mi na pamet da
sedim do njega, jer mi ne pada na pamet da pričam sa njim.
Pogledam u momka koji lagano uđe u svoje vozilo, spusti moju torbu na
suvozačevo sedište i krene.
Dišem duboko da se smirim, ali mi ne ide. Bol, strah i ljutnja mi se smenjuju
u sekundama, ali ljutnja prednjači! I, jebeno znam da sam najebala kad me ljutnja
i bes budu popustili! Kad to ispari iz moje krvi, bol i strah će me živu ubiti.
„Jeste l' dobro?“, preseče mi misli.
„Nikad bolje, veruj mi“, huknem i to glasno, pa pogledam u retrovizor. Dva
para crnih zabrinutih očiju me posmatraju.
„Nije moje da se mješam, ali Tarik je čovjek u moru ljudi, i…“
„Joj, Nero, molim te, mani me Tarika“, dajem sve od sebe da budem fina.
„Volim ga k’o brata“, kaže ubedljivo. „Ne znam šta si uradila, ali njega nikad
nismo vidjeli onako sretnog, on nikad i ne doručkuje!“, vikne ludak da ga čujem.
„Nisam ja uradila ništa, veruj mi.“
„Naljutila si ga, ženo! A, bio je na devetom nebu, pa vidio sam svojim
sopstvenim očima!“, nastavlja on i to ti je.
„I, je li tebi sad žao što sam ti Tarika naljutila?“, grizem donju usnu do krvi.
„Kako mi nije žao!“, još me na tren pogleda preko ramena. „A, curo, pa jedina
si koja je spavala u njegovoj kući!“, zapanjeno će.
„Ako bih ja sada rekla da me vratiš njemu, šta bi ti uradio?“, počinjem svoje
igre.
„Hoš' da se vratimo?“, zakoči kreten toliko da umalo ne preletim napred. „Ja
ću sa tobom ući kod njega, ako treba!“, okrenuo se i gleda me. „Da se vratimo,
ako ga voliš?“, kao iz topa će, sunce mu jebem ludo.
„Nero…“ Pročistim grlo. „Možemo da se vratimo samo ako mi kažeš, ko je
Tarik, gde posle ide, kojim poslom ide, čime se bavi i šta radi?“, na tren izdignem
obrve jer Nero bledi.
„Tarik je čovjek u moru ljudi… Nemam ja više šta tebi da kažem…“, proguta
ciglu.
„Tarik je mafijaš, i nemoj mene da farbaš“, zarežim. „A, sad nastavi prema
Sarajevu“, iscedim ljutito.
„Čuj, mala, ne možeš ti tako o Tabaku pričat’! Em nisi naša, em si noćila kod
njega u kući, em si ga i naljutila! Šta misliš, da smo ti mi…“

66
 „Dosta!“, odsečno ga presečem i pogledam tako da stvarno umukne. „Nisam
vaša…“, usna mi zadrhti i osećam kako mi se oči napune suzama, pa udahnem i
saberem se. „Uostalom zar je bitno ko sam i šta sam… Mi se ionako više nećemo
videti.“ Vratim se unazad i naslonim u sedište.
„Samo da znaš, da si bila u kući kod najvećeg čovjeka kog Bosna ima“, još i
klimne glavom.
„Molim te, vozi me gde ti je rečeno, jer sam ja najniži stvor kog svet ima“,
sarkastično završim razgovor.
„Nisam rek'o da si loša!“, vikne. „Ne možeš biti loša, ako te Tarik doveo u
Tarčin!“, zapeni kao lud.
Dlanovima umijem lice na suvo i gutam što se progutati može, jer jebenu
predstavu nemam šta tačno hoće da mi kaže.
„Tarčin je njegov…“, nastavlja, grom ga ubio. „Sve je tamo njegovo, pa i mi…
Šta si, bona, uradila?“, zagleda se u mene.
Ćutim jer je tako najbolje za sve.
„Cijeli života ga znam, nikad ga nisam vidio sretnog kao jutros!“
„Vozi me u stan…“, šapnem.
Odmahne glavom i napokon odustane od pitanja. Nastavi kretanje, a ja
nastavim da mislim…
Brat me poslao Tariku, bez da mi je išta rekao o njemu, da ne računam
podvlačenje da budem oprezna i ne raspitujem se mnogo o njemu. I, znala sam
da je u pitanju neko opasan, mislila sam čak da je neko gadno opasan, jer mi je
Ivan podvlačio da pismo ne smem otvoriti dok se ne uverim da sam našla
Tabaka… A, moj veseli brat je za svoga života sve smišljeno radio, ma taj je
smišljeno i iz kreveta ustajao!
Setim se večeri kada sam upoznala Tarika u kafiću, i kako me naljutio, pa
poljupca u njegovom stanu, onda seksa koji smo imali sutradan… i da me ponovo
jebe, nije mi delovao ni upola opasan kako ga je Ivan predstavio. Zastrašujući na
momente jeste bio, ali opasan ne toliko. Onda povežem da me je Ivan zastrašio
da ne bih otvorila prokleto pismo sama i saznala istinu. Hteo je da se osigura da
neću biti sama kada mi saopšte da je ubijen… Nasmejem se ljutito za sebe, pa mi
dođe nebu da pokažem srednji prst! A, onda se setim i kraja pisma gde moj brat
piše Tariku da mi može reći i da je čoveka ubio, da bih mu pomogla da sakrije
mrtvo telo, ali ako me naljuti da ima na umu da umem da sakrijem mrtvo telo.
I, ne! Tarik nije shvatio šta to znači! Nije povezao da ako sa mnom želi više
mora biti iskren…
Trznem se, jer me strah obavije kao crni plašt. Želim li ja uopšte da budem
sa nekim kao što je Tarik? Želim li da živim u strahu da ću ponovo na najbolniji
način biti ostavljena, da se neće vratiti sa 'puta', ili da će mene poslati na put bez

67
povratka kao što je to uradio moj brat? Želim li biti skupa igračka mafijašu koji
ima devojaka koliko želi i na način koji to želi, i kada to poželi, i koju poželi?
Ne želim…
„Stani ovde!“, viknem Neri, jer vidim da smo blizu mog stana.
„Ovdje?“, zaustavi se na trotoaru. „Zar ne bi trebalo još niže da idemo?“
„Sačekaj me, samo nešto da uzmem!“, izlazim iz džipa ostavljajući Neru da
mrmrlja sto pitanja.
Odlazim pravo do bankomata, brzo sabiram koliko je novca Tarik mogao
potrošiti za diplomu, prenos stana i onih deset dana dok je sve kupovao i donosio
mi, pa podižem i malo više za svaki slučaj. Uzmem gomilu novca, vratim se do
džipa i otvorim suvozačeva vrata.
„Ovo ćeš da daš Tariku“, uzmem svoju torbu, a novac spustim na sedište.
„Jes' luda!“, trgne se. „Nije rek'o nikakve pare da uzmem!“, vikne uplašen.
„Dugujem mu, veruj mi“, mirno kažem.
„A?“, zine čovek i ukoči se.
„Reci mu, da Lejla Halilović više nema snage da sahranjuje mrtve već samo
žive.“
„KAKO?“, prebledi u licu i grabi mobilni.
Zatvorim vrata i uputim se prema stanu ostavljajući jadnog Neru da se pita
šta ga je snašlo…

Nižu se dani, a ja trpim bol kao ker glad.

Dostojanstveno podnosim sve svoje gubitke u životu, ali gubitak Tarika me
guši sve jače i jače. Uhvatim sebe kako danima nesvesno crtam, Ivana, Hanu,
Baščaršiju i Tarika… Vrtim te četiri iste, a različite slike u krug i to je sve! Nema
jebene šanse da nacrtam nešto bolje, nešto što nisu oni, nešto što me ne podseća
na sve moje patnje i boli.
Odmaknem se od stola za crtanje i pogledam kroz prozor kako veče pada…
Obaram glavu a pogled mi padne na masivnu srebrnu narukvicu koji mi je Tarik
kupio na Baščaršiji. Sevne mi bol u grudima kao munja, tako silno, da ostanem
bez vazduha.
Znala sam!
Kad ljutnja prođe, dođe tuga!
Izletim iz stana grabeći jaknu pored vrata i odem da izduvam tugu, ali kada
shvatim da mi to ne pomaže, poraženo se vratim. Otključam bacajući ključeve
negde pored komode i uletim kao tornado u sobu.

68
 Okrećem se i gledam u muzički plejer koji sam kupila kada i sto za crtanje…
a kupila onog dana kada sam se vratila iz Tarčina, rešena da na sve stavim tačku
i posvetim se slikanju uz muziku…
Skočim sa stolice i prođem rukama kroz kosu tako jako da se počupam jer me
tuga lomi. Bol u meni narasta danima i sad ću pući kao bomba i razneti sebe na
deliće…
Okrećem se i pogledam na kalendar… Sedma noć dolazi kako sam bez
Tarika… Uzmem mobilni i vratim ga na svoje mesto. Držim ga ugašenim i ne…
neću da ga palim, a jedem sebi svaki nerv jer ne znam da li me je bar pozvao.
Naviru mi sećanja kako sam Tarika napala da ima ženu i dete, ili devojku i
dete na putu… Napad kao odbrana i napad kao provokacija da mi se više otvori i
kaže nešto o sebi, ali neeee…
Pomislim da možda tamo gde ide ima jednu ovakvu kao ja, kojoj slatko priča
i koja pada kao pokošena pred njegovim pogledom i slatkim tepanjem.
„Jebi se, Tarik!“, viknem, pa iz mini bifea izvučem Burbon.
Otvaram flašu teške žestine jer mi sad treba! Treba mi iz milion razloga, treba
mi sve da prežalim noćas, da izbacim iz sebe, i brata, i Hanu, i Tarika, i samoću
koja me ubija.
Svaki dan sam sebe terala da izađem u šetnju, tri puta sam odlazila na
Baščaršiju i kuda god stopalo da mi kroči imam samo jedan osećaj – hodam po
Tarikovoj zemlji…
Sipam sebi piće, pijuckam, mrštim se… Nikad nisam bila ljubitelj jakog
alkohola, ali sad… ili ću se opiti i istresti iz sebe sva sranja ili ću pući!!!
Kad osetim da me Burbon drma, uzmem mobilni, uključim ga, nabodem
nekako blutut i povežem se sa plejerom. Zanemarujem poruke koje stižu, vidim
da je prvih par od banke jer koristim karticu, pa dalje i ne gledam da se ne
razočaram. Puštam muziku koju sam skinula i pojačavam da trešti.
U jednoj ruci držim čašu a drugom uzimam slike i bacam po podu da lete…
I, kad registrujem refren, a ja se setim brata pa zapevam: „Godinu će za
mnom žaliti, druge moje pisma spaliti, a godine treće setiti se nećeeee! Godinu
će za mnom lutati, druge će se srećno udati, a godine treće setiti se nećeeee!“
Zateturam se malo, ali ostajem na nogama.
Ide muzika, kida me, a ja sipam sebi i pijem… I, majko moja, pa Lukas kao da
me vidi i peva mi sledeću pesmu.
I, imam jebeni osećaj da me stvarno neko gleda.
Pogledam u Tarikovu sliku na podu, „Živeli, Tare-Care!“, nazdravim čašom i
pijem, a onda zapevam „Na stolu ostavi mi cvet, da mi na tebe miriše, kartu za
let na onaj svet, i punu šaku olova, i nešto protiv bolova! Na podu suzu ostavi, da
me na minut prevari, da odlaziš iz ljubavi, i punu šaku olova i nešto protiv
bolova!“

69
 Igram sama za sebe, smejem se, pijem, gledam u slike na podu, i pogled mi
ostane na Ivanu… „A, jebem ti!“, opsujem. „Na putu sam za pakao, sa kartom
prve klase!“, pokažem čašu. „I, to u jednom smeru, brate moj!“, dodam veselo.
„Prečicom do pakla, vidiš!“, ma nasmejem se mom Ivanu. „U, pičku bre lepu
materinu, sad sam ista TI!!!“, otresem mu. „Samo si ti ovako benavio po
kafanama, ali ja bar benavim sama u stanu, ne brukam se javno!“, pojasnim.
Pijani pogled mi padne na Hanu, pa jedva dohvatim sliku sa poda… Gledam
je kako je lepa.
„Šta je to sa tvojim bratom?“ Otpijem malo alkohola. „Ja ga volim, ma i tebe
volim iako te nema!“, kažem joj. „Grozna sam znam, ali me boli! Boli me Hano
jer me tvoj brat ne voli…“, krenu mi i suze.
Teturam do stola, spustim sliku, pa sipam još jednu čašu… Pogledam u flašu,
trećinu sam popila i opilaaaa seee kao dupeee!
Gledam po patosu gde je Tarik…
„Gde si, sunce ti jebem, nacrtala sam te bar sedam puta za ovih sedam dana!“,
grdim i nađem sliku pa je dohvatim. „Skote!“, viknem mu. „Ma, je l’ ti išta značila
moja ljubav? Je l’ ti išta značilo to što sam ti se dala kao nikome nikada do sada?“
Posmatram njegov smešak crtan mojom rukom.
„Vidiš, sad je gotovo!!!“, dreknem mu. „Ispraću te ovim alkoholom, zlotvore!
Ispraću te i završiću sa tobom za vjek i vekova!“
Pažnju mi privuče refren i trgnem se na reči…
-Kupi mi kartu u jednom smeru… Al' uvek imaj u ljubav veru… Ne zatvaraj
za mnom ni srce, ni vrata, poželi mi sreću i ništa drugo, ne plači, za mnom ne idi,
neću dugo…-
„Zašto me ne voliš… oko moje lepo“, zaplačem se. „A, samo nek si mi živ i
zdrav, ma gde bio!“
Iz ruku mi ispadnu i slika i čaša koja se razbi u komade. Dlanovima prekrijem
lice jer plačem kao malo dete, puštam da ljubavni čemer izlazi na oči i olakša mi
dušu.
Napravim korak, zgazim na staklo koje me ubode…
„AAA, Božeee!“, zakukam i padnem. „Nemoj, Bože da dozvoliš da mu se desi
isto što i mom bratu, molim te!“, iz duše zavapim i strah me uhvati nakon tuge.
I ne boli komad stakla u tabanu koliko boli strah za Tabakov život u mom
srcu.

70
 U trenutku kada je Nera odvezao Lejlu kući, ujedem se za jezik, jer sam želio
da kućom naziva ovu kuću, da se skrasi pored mene, u mom krevetu, baš kao što
se uvukla u moje srce.
Izjurio sam za njima, uskočio u svog džipa i raspalio bez stajanja do Minhena.
Uzaludno je bilo pozivati jedan broj, govorna pošta je bila dežurna, poruke
sam slao, ali odgovor ni na jednu nisam dobio. Jebem joj pleme i telefon!!!

Sjedio sam u noćnom klubu, okružen poslovnim saradnicima, gdje se

sklapaju poslovi k’o da se prodaju bombone, dok se striptizete uvijaju na
podijumu. Kako to obično biva na kraju nazdravimo ljutom tečnošću i uz mig nam
dovode ’plesačice’ za sto. Plešu nekima u krilu, nekima pored fotelja, a ja samo
što ne povratim od njihovih tijela.
Pet dana nisam okusio usne sa okusom meda i kada uz još jednu potvrdu
utvrdim dogovor, jednostavno napustim društvo. Povučem neku brinetu sa
sobom koja veselo trčkara za mnom, ali čim stupimo na svježi zrak pred klubom,
zaustavim taksi i počastim je sa sto evra, ispraćajući je pogledom dok svjetla
taksija ne zamaknu za ugao.
Ispušim cigaru, pa uz glasan izdisaj i s Božijom pomoći krenem put Bosne.
U svoj stan sam se pred zoru ušunjao k’o provalnik. Uspio sam malo odspavati
i podne me zateklo kako virim kroz špijunku u Lejlina vrata stana. Imam osjećaj
da je u njemu i smišljam kako da je iznenadim, kako da joj kažem da mi je žao
zbog svega, kako da joj priznam da je volim, a da je ne rastužim. U tom vidim
desnim okom kako izađe i negdje odlazi!
„E, tako lijepa, sad je na mene red!“, krenem preko puta, kad se uvjerim da
je nema u hodniku.

71
 Čim uđem u njen stan, pažnju mi privuče novi stol za crtanje do prozora.
Zastanem i prelistam slike, ledi mi se krv u žilama, jer gledam Hanu, Ivana, sebe
i dijelove Baščaršije…
„U pičku materinu, šta ti se desilo za sedam dana, Lelo moja?“ Gadan osjećaj
mi propara tijelom i sklonim se u njenu sobu. Ostavljam malo odškrinuta vrata
da mogu da posmatram boravak sa dijelom trpezarije.
Kad joj čujem korake, znam da se vratila od nekud. Gledam kako sjeda za sto
i crta. Upijam je pogledom i ne znam koliko prolazi, ali me tama sobe okružila.
Procjenjujem šta se dešava sa njom, i da je momenat da se pojavim, ali ona ustaje
od stola i prođe šakicama kroz svoju bakar kosu, pa samo što je sebi ne počupa,
dođavola!
Htjedoh da napravim korak, međutim kada je pustila muziku, dohvatila flašu
burbona iz bara, onu istu koju sam lično ja kupio i stavio da se nađe, pa još i slike
bacila oko sebe na pod, ostajem miran da vidim šta će biti.
Pije i ponavlja tekst pjesama, a svaki njen bolni krik trga mi utrobu na
dijelove.
Ovo sam ja uradio, ovo sam ja podstakao, ovu bol sam joj načinio. Stiskam
pesnice u tami njene sobe i samo je posmatram kroz odškrinuta vrata.
Jedem se što sam joj pored bola koji joj je sudbina nanijela, dodao da je boli
još više. Ona je samo žena željna ljubavi, shvatio sam to još na pola puta za
Minhen, ali mi je bila potrebna potpuno hladna i trezvena glava kada se pojavim
pred njom.
Gledam je kako uzima sliku sa poda na kojoj je moj lik i zaustavim disanje…
Kao da mi je do sad bilo malo gledati kako je pričala sa bratom, pa sa mojom
Hanom, kao da mi je malo bilo slušati riječi koje me sjeku poput sablje, kojima
izgovara kako završava sa mnom, kao da mi je malo boli… Ne dišem, a ona zavapi
„Zašto me ne voliš… oko moje lepo“, zaplaka se kao malo dijete. „A, samo nek si
mi živ i zdrav, ma gde bio!“, kaže i duša mi zadrhti. U, isto vrijeme ispusti list
hartije sa mojim likom i čašu.
Trznem se na zvuk razbijenog stakla, pa izađem iz tame i pođem prema njoj,
kada još jednom bolno vrisne i stropošta se na pod pored krhotina u koje je
ugazila. Čujem njen vapaj bola „AAA, Božeee! Nemoj, Bože da dozvoliš da mu se
desi isto što i mom bratu, molim te!“ U, tom trenutku čučnem pred nju da joj
pogledam ranu.
Trzne se od moje pojave i samo me netremice gleda, dok ja gledam njeno
stopalo, koje je srećom samo okrznuo djelić stakla. Tako je prirodno, tako
normalno da sam tu i znam da to i sama shvata, pa kada je pogledam oboje u isto
vrijeme izustimo, „Izvini...“
Lice joj je umrljano tragovima od suza, obraze joj obuhvatim dlanovima,
palcima brišući bezbojne suze.

72
 „Lejla...“ smješkam se, „Lijepa Lejla.“
„Zašto si došao!?“, gleda me, a oči joj se zacakle od novog vala suza. „Šta sada
hoćeš?“, skloni mi ruke sa lica, „Idi tamo gde si bio sedam dana.“ Odbrusi i
ustane. Na jednoj nozi odskače u dva skoka do trosjeda i sjedne ostavljajući me
da čučim.
Stežem vilicu, jer nije vrijeme za bijes. Sa njom moram polahko, moram je
pustiti da vodi, moram joj dati kontrolu koja joj je potrebna, moram joj dati do
znanja da je voljena iako me strah paralizuje od te spoznaje, ipak potrebno joj je
to.
„Jesam rek’o da se imam kome vratiti?“, podignem se iz čučnja, „Ti si moja
karta za povratak.“
„Karta?“ Podsmjehne se, „Ja ne želim biti nikakva karta, nikakav izgovor, ja
želim...“, ušuti.
„Šta? Reci to!!“, dreknem, „Šta želiš?“
„Ništa!!! Ne želim ništa!!!“, uzvrati drekom, a bjes mi zavri u venama krv.
„U pičku materinu!!!“, urlam „Je l’ moraš biti toliko teška?“ Jebem joj pleme
pijano, pa da li je svjesna da sam je posmatrao, da li je svjesna šta sam sve vidio?
„Ja teška? Ja?!“, rukama dodiruje svoja prsa „Pogledaj sebe!“, pokaže na
mene.
„Znam ja dobro kakav sam, a s obzirom ko ti je bio brat, trebala bi i ti da
znaš!“, znam da se opet okrećemo svađi, da nam ovo nije potrebno. Želim da je
ljubim, da je grlim, da joj pokažem koliko mi znači, jer ona je moj šećer i želim
da mi taj šećer poteče venama.
„Znaš šta, nisi se trebao vraćati, a sada te molim da odeš.“ Smireno kaže iako
vidim da je moja pojava dijelom otrijeznila.
Vidim da joj je teško, pa gledao sam je koliko pati, a sada mi tu glumi
nedodirljivu. Sjednem na trosjed pored nje i uzmem je za ruku. Ne opire se, pa
je milujem po zglobovima i pređem preko narukvice koju sam joj poklonio.
„Prestani Lejla, nemojmo se lagati.“ Počnem, „Znam da si svjesna svega i da
znaš ko sam.“ Uzdahnem, „Ne znam zašto imaš potrebu da ti to ja kažem...“
„Baš zato.“ Prošapta, „Želim TI da mi kažeš.“
Podignem pogled do njenog lica i klimnem s razumijevanjem, „Ali, ne večeras
lijepa.“ Sklopi oči s razumijevanjem, pa podignem ruku i uvučem je u svoj
zagrljaj.
„Mrzim te gledati da plačeš.“ Poljubim je u tjeme, „Ja ću uvijek biti tu Lejla,
htjela ti to ili ne.“
„Znam“, kaže tiho.
„Napravila si popriličan haos.“ Pokažem na razbacane slike.
„Tako se i osećam.“
„I, ja Lelo, i ja...“

73
 Ustanem povlačeći Lejlu sa sobom, a kada se lecne podignem je u naručje i
ponesem u njenu bijelu sobu. Polegnem je na krevet i puštam da me gleda dok se
svlačim, a zatim pređem na njenu odjeću. Svučem je do gola i smjestim se iznad
njenog tijela i vidim kako drhti ispod mene, kako me je željna baš kao što sam i
ja nje željan.
„Lijepa moja“, zadjenem joj pramen bakra za uho i poljubim u oko. Spustim
glavu u prevoj njenog vrata i liznem joj tačno ono mjesto gdje joj žila kucavica
kuca brže nego ikada. Spuštam se niže ostavljajući mokre tragove na putanji
prema njenim grudima. Prije nego joj zasišem ukrućeni vrh kažem, „Sve što treba
jeste da mi vjeruješ…“, pa grubo zasišem bradavicu, lickajući i sisajući, mameći
njene jecaje.
„Nisam te čuo.“ Podignem se i poljubim u bradu.
„Da Tarik, da...“, zastenje.
„Šta da, lijepa?“
„Verujem ti.“ Protisne i rukama me jače stisne za ramena.
„Dobra djevojka.“ Nasmijem se, pa isto ponovim sa drugom bradavicom i
nalaktim se na jednu ruku, dok drugom klizim po njenim rebrima, prema
stomaku, do njenog skliskog brežuljka.
„Aaaah!“, otme joj se uzdah kada gurnem dva prsta u njenu vlažnu
unutrašnjost, pa bokovima još raširim njena bedra.
Klizim unutra i van, tjerajući njeno tjelo da drhti iz prodora u prodor, sve dok
joj se noge ne počnu nekontrolisano tresti, a nokte ukopavati u moja ramena.
„Tarik!“, vrisne glasno i počne svršavati po mojim prstima, a kada se počne
smirivati zarijem se u jednom pokretu kitom duboko u njenu unutrašnjost,
produžavajući njen vrhunac.
„Volim te...“, prošaputa kada smjestim glavu u prevoj njenog vrata. Zagrizem
joj rame na njene riječi, pa liznem preko tragova.
„Uvijek ću biti tu.“ Zarivam se duboko sa svakim njenim željnim dahtanjem,
„Nikada te neću ostaviti.“ Poljubim je gladno i žedno jureći naše vrhunce, a kada
joj pustim medna usta sa okusom burbona, oboje smo zadihani, pa se vratim
pustošenju njenih usana kojih sam željan danima.
Spustim ruku između naših tijela, protrljam njen nabrekli splet živaca i
osjetim kako me stiska i uvlači još dublje, dok joj tijelo potresa vidno razarajući
orgazam. Izvučem se iz njene užarene unutrašnjosti i prospem se po njenoj
glatkoj pičkici.
„Živjeo bih u tebi.“ Kažem cerekajući se, pa je poljubim u oko, prije nego
legnem pored nje vukući je u zagrljaj.
„Trebaš mi da te imam.“ Začujem je kako promuklo šapuće.
„Imaš me.“ Kažem, ali zauzvrat dobijem samo tišinu. „Jesi čula Lejla? Imaš
me!“

74
 „Obećavaš?“, skoro plačno upita.
„Ne. Ne obećavam.“ Glava joj se trzne, uspravi se da me pogleda u oči.
Pomazim joj rumeni obraz i zadjenem onaj nestašni pramen za uho, pa spustim
prst na njene usne. „Kunem ti se.“
Nasmiješi se pod mojim prstom, pa ga poljubi.
„Kuneš se?“
„Kunem se?“, klimam.
„Zašto?“, jedna suza joj klizne niz obraz.
„Jer te volim.“

75
 Glava mi breca u ritmu otkucaja srca dok otvaram oči. Osećam njegov miris,
njegov dodir dlana kako klizi po mojim golim leđima.
On je tu!
Osećam to toplo telo koje je delom ispod mene.
Podignem se i oslonim na laktove, dok ležim na stomaku, pa se usudim
okrenuti glavu prema njemu.
Zeleni pogled me pogodi kao pesnica po sred čela, pa zatrepćem da dođem
sebi i prizovem se pameti.
Ćuti, gleda me toliko zabrinuto, dok i dalje dlanom opisuje nežne krugove po
mojim krstima.
Setim se – Burbon, bol, pesme, tuga, jad, čemer, razbijena čaša, razbacane
slike, njega kako se pojavio niotkuda…
„Ja sam grozna“, promuklo šapnem pošto sastavim sliku u glavi od sinoć i
postajem svesna šta je video.
Tarik upitno izdigne obrvu, ali ne progovara.
„Sve ono sinoć…“, progutam sa mukom. „Sve si video?“, umesto da se izvinim
i zahvalim se što je tu, ja pitam totalnu glupost.
Tarik samo sporo klimne glavom, ali i dalje ćuti. Posegne rukom i počne da
mi gladi kosu, nameštajući pramen po pramen iza uha.
Joj, onda se sve odmota… On, ja, razgovor, njegovo – volim te, moja predaja,
vođenje ljubavi… Milion nemih priznanja.
„Izvini…“, udahnem, pa sporo izdahnem vazduh. „Nije mi navika da pijem i
budalim se, ali…“ Ne znam šta da mu kažem i kako da objasnim.
„Izvinili smo se jedno drugom sinoć za sve“, tiho kaže. „A, to budalasto
pijančenje i pjevanje sam već vidio“, krajem usne se nasmeši. „Tvoj brat, isto je
tako znao da istresa iz sebe sve boli i ujutru bi bio kao nov…“, šapatom završi.
„Pa… ja se nešto osećam bedno i sramota me je…“, priznam i sklopim oči od
pogleda punog razumevanja za moje nerazumno ponašanje.
„Lelo moja, nema čega da te bude sramota preda mnom“, osećam kako mi
prstom prelazi preko obrve, a onda dlan položi na moj obraz. „Prošli su dani i

76
razmišljao sam o tebi, o nama. Ja te razumijem, znam šta ti je potrebno i dajem
ti, jer i ti meni trebaš…“, šapatom mi govori.
Otvorim oči i gledam ga dok mi se srce slama a ne znam zbog čega. „Volim
te…“, usna mi zadrhti i krenu mi suze.
„Hej!“, brzo se uspravi i uhvati me u zagrljaj. Nasloni se na zaglavlje kreveta
držeći me u naručju. „Nemoj mi plakati…“ Nežno mi briše suze, a meni još gore.
„Znaš da…“
„A, ćuti!“, zajecam. Grabim ga za ramena, uspravljam se malo sve dok ga jako
ne zagrlim i ne sakrijem lice u njegov vrat. „Izgrdi me, reci nešto ružno…“,
plačem kao kiša.
„Lelo…“ Jače me stegne uza se. „Ne mogu te grditi, jer sam i ja dodao so na
tvoje rane. I, ja sam kriv što si sinoć pila. Nisam sretan zbog toga, ali rekao sam
ti sinoć – volim te…“, šapne mi u kosu i ljubi me.
Potrese me do srži i stežem ga jako dok se gušim u plaču i bolu. Niti znam
zašto plačem, niti znam zašto me duša boli, ali znam da njega volim i više od
sebe.
Osećam da ga mučim, osećam da ga moje suze bole i više nego mene, osećam
i znam jer mu srce bije o grudni koš tom jačinom da ga osećam. Tarik me grli,
teško diše, ljubi u kosu, mazi i trpi sva moja sranja… I, prokleta da sam, pa, on
je zadnja osoba na ovom svetu koju bih želela da povredim, a mrvim ga svojim
bolom.
„Izvini, za sve izvini!!!“, zagrcnem se, stisnem usne a telo mi se trese.
„Smiri se, molim te…“, Odvaja me od sebe, ja nisam spremna da ga pogledam
u oči. „Lelo moja“, kaže pošto me ipak odlepi od sebe. „Nemoj…“ Naslanja čelo
na moje. „Sunce moje milo, dosta je…“ Nasloni svoj obraz na moj mokar od suza.
„Samo da znaš da te životom volim i da si mi sve na ovom svetu“, izustim
nekako.
„Znam… Osjećam… Ne moraš mi se pravdati…“ Odmakne mi glavu i
dlanovima obujmi moje mokre obraze. „Nastaviš li da plačeš, srce će mi pući“,
namršti se, i taj pogled me opomene da sam preterala.
Jako zatvorim oči, stisnem ih, ujedem se za usnu, zaustavljam suze i dajem
sve od sebe da prestanem.
„Idemo pod tuš!“, naglo ustade i ponese me sa sobom u naručju.
Spusti me u kadu, pa stane ispred mene, namesti tuš i pusti vodu da pada po
nama. Onda me zagrli i privije uz svoje čvrsto telo, a ja ga ljubim u srce od zlata.
Zaustavi dah na kratko od tog poljupca…
„Svaki put kad to uradiš, život mi zaustaviš, znaš?“, pita grubo.
„Svaki put kad te u srce poljubim, znaj da sam nemo rekla ’volim te, živote
moj jedini…’“, prevedem mu da zna.
„Voliš li me dovoljno da me sad počastiš sa jednim osmjehom, lijepa moja?“

77
 Zabacim glavu unazad da ga pogledam, uprkos vodi koja mi pada na lice,
nasmejem iz duše na njegove reči koji mi znače više od vazduha.
„Pijano moje…“, šapne i namigne mi.
„Tarik… Ne podsećaj me,“ odmaknem se malo od njega. „Bezobrazno
moje…“, dodam uz smešak.
„Zar ja ono nisam tvoj slatki zlotvor?“, uhvati me za zadnjicu i podiže.
Obmotam ga nogama oko struka, i jako rukama zagrlim oko vrata. Okrene me
i nasloni uz hladne pločice.
„Zlotvore moj najslađi“, obližem usne željna njegovih.
„Tako, budi dobra djevojčica“, nasrne usnama na moje tako silno da mi izbije
dah.
I, Bože, dragi koliko mi je samo falio. Koliko su mi falile te meke usne, grubi
poljupci, nežan ujed na ramenu a onda poljubac preko istog… Koliko su mi
nedostajale te ruke da me grle i nose, zelene oči da me gledaju, nežne reči koje
me tope, čvrsto telo koje treba moje… I, kad ga osetim duboko u sebi, nije to samo
primitivna potreba za seksom, to je naša potreba da pokažemo koliko jedno
drugom značimo, kako jedno bez drugog ipak ne možemo.
Nakon kupanja i dobra dva orgazma, bila sam puna elana i želje da učinim
nešto lepo za Tarika. Vreo julski dan nije bio ni malo prijatan da negde idemo, a
ja nisam ni želela da igde idemo. Zapravo želela sam da se pokažem kao
domaćica. Dok sam ja na brzinu otišla do prodavnice, sačekala me skuvana kafa…
Pristavila sam ručak, dok sam sa nogu pijuckala kafu, a krajem oka posmatrala
Tarika kako čita novine i pije kafu. Onda je ničim izazvan rekao da je bio u
Minhenu, počeo da nabraja šta sve poseduje u svom vlasništvu i priča je vodila
ka epicentru…
„Ne želim dalje da znam“, tiho ga prekinem.
Ućuti i pogledom me sreže. „Mislio sam da te sve zanima.“
„Zanima me samo da budeš dobro, da se čuvaš i pametno radiš to što radiš“,
pročistim grlo. „Zanima me ako se desi nešto što bi te ugrozilo, da to na vreme
podeliš sa mnom, a ne da mi ćutiš. Nisam od onih žena kojima treba da polažeš
račune… Da, želim da sa mnom otvoreno pričaš o svemu, ako to želiš, ali nemoj
pričati detalje da bi mi udovoljio.“
Tarik me prozrivo posmatra dok palcem trlja ugao usne.
„Nemoj da dozvoliš da opet prođem kroz isto, jer neću preživeti…“, ućutim
jer sam mu upravo sve rekla.
„Znam da se plašiš, nisam glup. Znam i kroz šta prolaziš, a ono što ne znam
mogu da osjetim“, zaćuti na kratko kao da smišlja šta da kaže. „Lelo, ja ne mogu
da se mijenjam. Ja, sam na tronu…“, kaže kratko.
Klimam glavom jer znam šta znači biti na tronu. Nisam ni malo srećna, jer to
mesto se preuzima ubijanjem kralja. „Dovoljno si ti pametan da znaš kada treba

78
sam da se ’penzionišeš’, a ne da te neko drugi otera bez ’penzije’…“, kažem
završnu.
Ne trepće dok mu lukav smešak ukrasi lice i samo jedva primetno da mi
klimnu glavom.
Dok postavljam sto, znam da me Tarik savršeno i jasno shvatio. Ništa što on
ima mene ne zanima, samo me zanima njegova bezbednost i intuicija da izbegne
opasnost ako se pojavi. Da, možemo o svemu da pričamo ako to želi, ali ja ne
želim da ga pritiskam da mi se poverava, ukoliko sam ne oseti potrebu da sa
mnom podeli detalje svojih poslova.
„Supa, teleće šnicle u sosu od pečuraka i pire krompir“, pokažem na sto i
nasmešim mu se.
„Lelo, ko bi rekao da si žena domaćica“, nasmeje se.
„Znam da se sad sećaš one krompir pite bez bibera, ali hajde, evo popravni…
Daj mi šansu“, našalim se. Onda se setim, „Ja ni ne znam koja su ti omiljena jela?“
Tarik me nežno uhvati za dlan. „Nisam probirljiv, lijepa moja. Šta god da mi
daš ja ću pojesti“, prinese dlan svojim usnama i poljubi mi nadlanicu. „Hvala,
milo moje“, osmehne se.
„Nema na čemu“, jedva izustim i sednem za sto.
Jedemo i stvarno mi je sve ispalo i više nego ukusno. Posebno se obradujem
kad vidim da Tarik dobro jede, a kad mi još i potvrdi da sam prava domaćica,
hladno porastem za čitav metar. I, šta je ljubav… Želim da mu ugađam, želim da
se osećao kao car, da ga mazim i pazim, da mu spremam omiljena jela, sve…
Pošto ručamo, oteram ga u dnevni boravak, pospremim sto, serviram
sladoled u činijice i pridružim mu se. Umesto da sednem do njega, on me uhvati
i smesti u svoja krila. Jednu ruku proturi oko mojih leđa i uze moju cinijicu, a
drugom uze kašičicu.
Nasmešim se jer je rešio da zajedno, jednom kašičicom jedemo sladoled. Prvo
da meni, pa me poljubi, pa uzme on… zagrlim ga jednom rukom oko vrata i kad
sve pojedemo, poljubim ga u slepoočnicu, pa malo zadržim usne na toj mekoj
koži.
„Mazo moja“, nasloni se i malo zavali sa mnom u naručju. „Ko te razmazio?“,
pita, dok me i sam mazi.
„Nije imao ko da me mazi, pa sam ostala željna…“, tiho kažem.
„Lelo moja, evo me, rođen sam da te razmazim“, poljubi me u čelo.
„Mogu li nešto da te pitam, ne moraš mi sada reći, ako ne želiš, ali da znaš
da me zanima, pa…“
„Pitaj“, kratko preseče moje brbljanje.
„Hana… Hijadeta i tvoj tata…“, izdahnem od nelagode.
„Nemam ja više šta da krijem od tebe, samo je to malo duga priča…“

79
 Uspravim se, pa ga opkoračim i stavim mu dlanove na ramena. Gleda me
sneno i tužno se nasmeši…
„Lelo moja… lijepa moja…“, kaže na onaj svoj način od kog mi lice dobije
osmeh. „Kako se dobro osjećam kada te nasmijem“, i sam se nasmeje.
„Dakle, želiš da čuješ moju prošlost?“, uozbilji se.
Klimnem glavom…
Samo što je otvorio usta mobilni mu zvoni…
„A, gdje me sad nađe“, nagnu se, pridržavajući me i dohvati telefon.
„Pričaj!“, kaže sagovorniku. „Jesam, ali preko puta… Sačekaj, evo me
izlazim!“, pomera me sa sebe.
Gledam ga i ne znam gde će.
„Samo nešto da uzmem od Nere, svratio je da mi donese“, kaže dok izlazi.
Ostajem na trosedu i gledam u plafon bez nekih misli, a onda čujem jači bat
koraka, pa ugledam Tarika koji mi priđe sa novcem u rukama. Ima onaj ubitačni
pogled koji ne skida sa mene.
Ustanem lagano jer mi nije jasno šta se desilo u roku od pet minuta…
„Nero mi je dao ovaj, tvoj, novac“, ledeno kaže. „Poruka glasi – reci Tariku
da ja više nemam snage da sahranjujem mrtve već samo žive!“, zareži.
„Dala sam mu novac, da tebi da…“, progutam sa mukom, jer se setim.
„A, za šta je ovaj novac, Lejla?!“, povisi ton.
„Za prenos stana, za diplomu koju si mi nabavio i… za onih deset dana kada
si trošio svoj novac i brinuo o meni…“, ohladim se u trenu jer Tariku vene iskaču
po licu i vratu.
„Plaćaš moju brigu za tebe?“, tiho pita.
„Samo nisam želela da te koštam“, zadržim dah.
„Tarik Tabaković u svom životu nije naplatio svoju brigu za nekog!“, drekne.
„Moja briga niti se kupuje, niti se plaća, Lejla!!!“
„Izvini, nisam mislila…“, uplašim se.
„Uvrjedila si me!“, kroz zube iscedi. „Moju želju si oskrnavila ovim
novcima…“ Podiže dlan da vidim štos novčanica, pa ih pusti i razlete se oko nas
padajući na tlo. „Sve što sam za tebe tada učinio i uradio bilo je iz srca!“
Zaledim se jer vidim da sam ga uvredila do besa…
Okrete se i jednostavno ode iz mog stana.
„TARIK!“, dreknem, ali uzalud.
Tresak mojih ulaznih vrata, kaže da je izašao.
Drhtim od straha koji me obuzeo…
NE! Ne želim da ga izgubim, pa potrčim za njim.
Pošto stanem pred njegova vrata, posegnem za okruglom bravom i zahvalim
svim bogovima, jer je ostala otključana da mogu da uđem. Ali, ne, ne ulazim kao

80
dama, već ulećem kao uragan i kočim kad vidim kako Tarik sedi na garnituri
nalakćen na kolena i gleda u pod.
„Zašto se ljutiš, zaboga?“, priđem lagano i kleknem ispred njega. „Tarik?“,
uhvatim ga za dlanove, ali otrže svoje šake iz mojih.
„Kome sam sinoć rekao – Volim te?“, zareži, a zelene oči zakrvavile su se od
besa.
„Meni…“, počnem da ga se plašim ali se ne pomeram, klečim po cenu da me
pregazi.
„Kome sam poslao milion poruka iz Minhena – javi se lijepa moja? Koga sam
pozvao milijardu puta, a čuo samo govornu poštu?“
„Meni?“, pitam jer mobilni nisam ni pogledala.
„TEBI!!!“, drekne
Trgnem se, ali ne odustajem.
„Koga kod da sam upoznao, a da mu je pomoć bila potrebna, pomogao sam!
I, tebi bih pomogao bez da sam znao da si Ikonina sestra! A, ti se drznula da platiš
moju dobru volju!!!“, vikne ljutito.
„Oprosti mi, molim te!“, ruke sklopim da molim jer vidim da je na ivici nerava
zbog mene. „Mislila sam da smo završili, mislila sam da je kraj… Nisam želela da
ti ostanem dužna…“ Ne znam više ni šta pričam jer Tarikov pogled ubija, a steže
pesnice toliko da mu vene iskaču po rukama.
„A, jesi li se, Lejla, zapitala, kako mi je bilo da te gledam deset dana, kako
živa umireš za bratom, kako pojedeš po par zalogaja hrane? Kako šutiš, kako mi
se sklanjaš? Jesi li pomislila i jedne sekunde, – hej, pa ovaj čovek se ne odvaja od
mene, spava u mom stanu, stalo mu je, radi to zato što želi?“, sevnu mu zelene
oči čiji me pogled ošine poput biča.
„Mislila sam da radiš sve to zbog Ivana…“ Izdahnem vazduh koji sam
zadržavala u plućima.
„Da me je bolio kurac, uradio bih samo ono što je Ikona od mene tražio u
pismu, i dao petama vjetra!!!“, zadere se i uhvati me za ruke, pa ustane vukući
me dok ne stanem na noge.
„Tarik…“
„Šta ’Tarik’?“, drekne mi u lice. „Mene si htjela živog da sahraniš, da me
zaboraviš, je l’? Mene, koji sam te odveo u svoju kuću? Znaš li da si jedino žensko
koje je spavalo u mojoj kući sa mnom, u mom krevetu?“, bes ga i dalje ne popušta.
„A, šta sam tada o tebi znala?“, otrgnem svoje ruke iz njegovih. „Volim te kao
što nikada nikog volela nisam! Zabolelo me jer mi nisi verovao, i htela sam da
završim sve!“, viknem. „A, znam da nekog kao tebe ne bih prebolela dok sam živa,
jer nikog nikad nisam zavolela u roku od tri sata!!!“, vičem da me čuje.
„Šta ćemo sad, Lejla?“, zareži kao besan ker. „Šta ćemo sad?“, ponovi.

81
 „A, joj, Bože…“ Noge me izdaju i padnem na kolena. „Ko je imao čemu da me
nauči, pa da znam da prepoznam dobru volju… Kad te molim, ne ljuti se“, sklopim
ruke dok klečim pred njim i suze mi krenu. „Oprosti mi, kad te molim… Možda
ja nisam ni dostojna tvoje ljubavi, i tvoje brige. Ne znam toliko toga, mislila sam
da je ispravno da ti vratim novac…“, na izmaku sam snage od bola i straha da je
sada stvarno gotovo.
„Jebem ti!!!“, zaurla, pa me zgrabi i podigne na noge. „Nemoj mi tu klečati i
moliti!“, oči mu se zacakle. „Niti sam Bog, niti Poslanik, pa da se moliš!!!“, otrese.
Stojim dok me pušta, pa gledam kako se odmakne, ode do prozora i stane.
Gleda negde i po leđima vidim kako duboko i nemirno diše.
„TI!“, naglasi, ali me ne gleda. „Prva djevojka koja me ogrijala kao sunce,
prva koju sam uhvatio za ruku i ponosno šetao Baščaršijom, prva koju sam odveo
svojoj kući da joj dam do znanja da mi je postala sve na ovom svijetu. Ti, da platiš
moju brigu, sram te bilo!“
„Kako sam mogla da znam da ti značim toliko“, priđem mu lagano i obavijem
ga rukama oko struka, naslonim obraz na njegova leđa. „Sada znam…“, šapnem.
„Cijeli jebeni život sam slušao roditelje kako se svađaju. Pijanog oca kako
napada mater, nju koja se pravda, pa ni sama ne zna za šta… Gledao sam svoju
polovicu duše kako umire, dok je otac sve pare na rakiju trošio, a nas pijan
tukao…“
„Oh…“ Sledim se i srce mi se slama, jače ga stegnem.
Ali, on raskrsti moje ruke, pa se okrene prema meni i pogleda me. „Hoćeš da
znaš moj život… Bili smo više gladni nego siti, Hana bolesna, majka mučena…
Jednog dana sam prebio oca, jer više njegove batine nismo mogli da trpimo, i on
je otišao. Nikada ga više nismo vidjeli.“ Zagleda se u mene, pa proguta sa mukom.
„Otišao sam od kuće očajan i otisnuo se u svjet kriminala da skupim novac i
pošaljem sestru na liječenje…“
Slušam ga šta mi priča, srce preti da mi prsne, u glavi mi se vrti jer čujem
kako je sa skupljenim novcem stigao na Haninu dženazu i gorko se zaplačem. A,
on nastavlja kako mu je moj brat pomogao i dao novac za Hanu, ali da je on otišao
u Minhen, pa kako se vratio u Srbiju da nađe Ivana, i kako umalo nije bio ubijen…
Setim se brata tad, kako je bio ranjen u nogu i ruku, a sad saznam da je sam
sebe upucao kako bi Tarika spasao. I, kao da je malo svega, Tarik se vrati na
detalj, da je posle Hane zatekao majku na bračnom krevetu mrtvu sa njegovom i
Haninom slikom u rukama… Ubila se lekovima…
Noge me izdaju i posrćem unazad.
„Lejla!“, oštro me pozove.
„Joj, Bože“, izdahnem od jada jer je njegov bol i moj, osećam sve to duboko u
sebi.

82
 Odjednom me zgrabe njegove ruke i zadrže, pa shvatim da umalo nisam pala
kao pokošena.
„Volim te…“, kažem mu. „Žao mi je… Tako mi je žao…“
„Ako me voliš, onda mi daj sunce da me ogrije, jer me je život šibao otkako
sam se rodio“, šapne. „Daj mi malo šećera, ne nudi mi otrov…“
Širim ruke, i propinjem se na prste da ga zagrlim oko vrata, i konačno zagrli
i on mene oko leđa.
„Život bih ti dala“, kažem mu, i to i mislim.
Ostajemo neko vreme tako u zagrljaju, držimo se jedno za drugo… Osećamo
se, spajamo se na nekom višem nivou…
„E, Hano moja, ona me voli“, kaže.
Odmaknem se malo i vidim da gleda u njene slike, pa se nasmešim jer se i
ona smeje sa zida.
„Volim ja, Hano i tebe“, promuklo dodam.
„Nemoj mi više zadavati, brige, molim te“, pogleda u mene i nasloni čelo na
moje. „Treba mi mir koji umiješ da mi pružiš. Treba mi ljubav koje nisam imao
dovoljno, a ja sam ti se zakleo sinoć na nešto“, podseti me.
„Reč ti više neću reći za prokleti novac. Jebem ti novac!“, opsujem ali i
odahnem.
„Ne psuj“, zasmeje se.
Pogledam ga u čudu.
„Smješna si kad psuješ, a slatka kad se naljutiš, ali si mi najljepša kad se
smiješ“, poljubi me nežno i dugo.
„Molim te, hajde da malo prilegnemo, mislila sam da ću umreti…“ Huknem.
Odmahne nezadovoljno glavom i u jednom potezu me uhvati i ponese do svoje
sobe. Nežno me spusti na krevet i legne do mene.
Prilepim se uz njega, kao da mi život od toga zavisi. Glava mi na njegovom
ramenu, ruka preko njegovog stomaka, i malo mi, pa i nogu prebacim preko
njegovih.
Vadi mobilni iz džepa, tipka i odloži ga iza sebe. „Navio sam alarm, i kad
odspavamo idemo na Baščaršiju da večeramo“, zagrli me napokon.
„Šta god želiš…“, šapnem.
„Tebe želim“, poljubi me u čelo.
Kasnije, kada nas je alarm probudio, sredili smo se i stvarno otišli na
Baščaršiju. Malo šetali zagrljeni, večerali, onda se vratili u moj stan. Pili smo
zajedno kafu, gledali film, pričali o nekim običnim stvarima, smejali se…
Jedan težak dan je ostao iza nas, i ma koliko bio težak, osećala sam da je naša
ljubav jača od svega.

83
 Dan za danom teku poput bistrog izvora i ne mogu da se žedan ne napijem.
Ako je lijepo podrazumijevalo Lejlu u mom životu onda se moram u
potpunosti složiti. Moj život, nakon dužeg vremena, opet ima smisla. Ima svrhu.
Sve što je lijepo kratko traje, tako bar kažu, pa valjda tako i mora biti.
Gledam u Lejlinu pojavu na balkonu kako se sunča na jednoj od ležaljki i čita
knjigu. U posljednjih petnaestak dana naš boravak je isključivo u Tarčinu,
ponekad skoknemo do Sarajeva, ali se ne zadržavamo duže od dva sata. Zazvoni
mi telefon u radnoj sobi, onaj isti koji koristim isključivo za svoje momke, trzne
me iz savršenog dana, pa požurim prema sobi.
„Reci!“, javim se hladno.
„Taba, nisam ga našao, ali…“ zastane, „Saznao sam da je prije deset dana
otišao za Bosnu. “ izgovori Cile u jednom dahu.
„Dobro. Vrati se.“ Završim razgovor i sjednem na stolicu, prislonim telefon
na usne i razmišljam.
Bandža je Ikonin najbolji drug bio, bar u ono vrijeme kada sam i ja bio u
Beogradu. Koliko znam iz Lejline priče, to prijateljstvo je opstalo i svih onih
godina dok mene nije bilo. Ipak neki trun sumnje ne da mi mira. Znao sam da ga
moram držati na oku. Ako je Ivan imao više povjerenja u mene, kojeg godinama
vidjeo nije, nego u svog najboljeg prijatelja, znači da mu nije vjerovao dovoljno.
Pare su kurva, a ja dobro znam, da ma koliko dobra možeš činiti s njima, isto
tako oni koji ga nemaju, u njima budi pohlepu za moći da ga imaju. Opsujem
sočno i nazovem Neru.
„Šef…“
„Jebaću ti sve ako me nazoveš šefom.“ Prekinem ga.
„Taba.“ Nasmije se, „Nešto si neraspoložen?“
„Jesam! Dovuci guzicu do moje kuće.“ Kažem sa dozom autoriteta.
„Dolazim!“ kratko uzvrati, na što prekinem vezu.
Što više razmišljam o Branku, takozvanom Banži, sve sam sigurniji da je sa
razlogom došao u Bosnu, a taj razlog je djevojka koja se sunča na mom balkonu,
moje kuće.

84
 Nedugo, na vrata kancelarije pokuca Lejla i proviri glavom. „Hej, smetam li?“
„Nikad lijepa.“ Spustim telefon na sto i pogledam je u malenom šorcu od
džinsa i majici bez naramenica. „Uđi.“ Pozovem je. Nesigurnim korakom uđe i
razgleda po sobi.
Skoro dvije sedmice boravimo u mojoj kući, ali još niti jednom nije provirila
u moju radnu sobu. Nije da je imala bogzna šta ni vidjeti, ali naše odredište se
uvijek završavalo u spavaćoj sobi na kraju dana.
„Lepo ti je ovde.“ Nasmiješi se i stavi ruke u džepčiće malenog šorca.
Potapšem jednu nogu pozivajući je u krilo. Oči joj istog trena potamne, usnu
zagrize i lijenim korakom, njišući bokovima, dođe do mene. U jednom pokretu je
zgrabim za bokove i smjestim sebi u krilo, tako da me opkorači sa obje strane.
Koža joj je još topla od sunca, miriše na limun, a kosu je skupila na vrh glave,
ostavljajući mi slobodan put do njenog vrata. Liznem je po vratu, duž vilice, sve
do uha i gricnem blago ušnu resicu. Ruke joj se ukopaju na mom potiljku i drži
me čvrsto kako se ne bih pomakao sa svoje putanje. Uzdahne kada joj jezikom
pređem po uhu i izmakne se u jednom brzom pokretu, spajajući svoje usne sa
mojim. Kada se odmakne oči joj se cakle požudno i vragolastu, ali se obliže i
poljubi me u obraz šapćući: „Nera je tu.“
Pogledam je ne shvatajući, a onda mi se sve zamrači. „Nije te tako obučenu
vidjeo, zar ne“, zarežim.
„Pa, neko je morao vrata da otvori.“ Napravi grimasu.
Skinem je s krila, ustanem u punoj visini, nadvijajući se nad nju. Sa svakim
korakom koji napravi unazad, ja napravim jedan naprijed, sve dok joj se leđa ne
sudare sa zidom. Grudni koš joj se diže i spušta od dubokih uzdaha. Znam kako
zastrašujuće mogu izgledati, a trenutno sam u strašnoj ljubomori i nadam se da
to vidi.
„Plašiš me Tarik.“ Glas joj zadrhti. Stavim jednu ruku pored njene glave, a
drugom pomazim njene male usnice.
„I, trebaš se plašiti lijepa. Što je moje, moje je i niko te golu vidjeti neće.“
„Nisam gola!“, naljuti se.
„Te dvije krpe na tebi čine kao da jesi.“ Protisnem, jače joj trljajući usne
svojim grubim palcem. „Ne izazivaj me Lejla.“
„Jebi se!“, pokušava me odgurnuti od sebe, ali joj to ne polazi za rukom. „Neće
me jebati!“
Naljutim se na njene riječi, pa joj usnama začepim usta kako ne bi kiptila i
dalje, jer kada počne ne zna stati.
„Samo me malo poštuj Lejla“, kažem kada joj pustim usne.
„Ali…“
„Šššš, ne tražim puno.“ Poljubim je u oko i izađem iz radne sobe, ostavljajući
iza sebe ustreptalu Lejlu, zalijepljenu za zid.

85
 Koračam na putu prema boravku, namiještam svoju muškost u gaćama prije
nego se suočim sa Nerom. Kada Bog hoće, moj drugi telefon zazvoni mi u
pantalonama. Izvučem ga baš u trenutku kada uđem Neri u vidokrug. Zaštićen
broj. Pokažem Neri prema hodniku, ne moram mu dva puta reći da treba čuvati
stražu i javim se dobro utreniranim, hladnim glasom.
„Da!“
„Tabakoviću ti si?“ Prepoznam Bandžu istog trena.
„Ja sam!“, odgovorim nezainteresovano.
„Gde si , bre, jarane!“, zacvrkuće sa druge strane, a meni se stomak okrene
naopačke, „Branko je.“ Šutim, puštam ga da se koji sekund koprca, „Bandža.“
„Ma čuj, čuj. Gdje si Bandža? Od kud tebe?“, glumim radost.
„Slušaj!“ Napnem se istog trena, „U Sarajevu sam i imam neki poslić.“
Stegnem rukom telefon na uhu, „Lak posao za tebe i mene, a lova brza kao brzi
voz“, bifla, a ja tačno znam šta će sljedeće izgovoriti i već se mentalno kunem da
mu metak u čelo ne gine.
„Da čujem“, kažem kao da me zanima.
„Jesi li čuo za Ikonu?“, upita.
„Šta?“, uzvratim pitanjem.
„Ubili su njega i sestru.“ Uzdahnem i stisnem zube.
„Nisam.“ Lažem savršeno.
„Jaro ubili su ih, ima dva meseca, ali…“, zašuti na kratko, a jeza mi tijelom
prozuji jer znam kuda ide, „Ja znam da je Lela živa. Negde je u Sarajevu, kod nje
je opasna lova jarane. Milioni evra!!!“, veselo završi, dok mi bijes sa druge strane
šiba tijelo.
„Ma šta mi kažeš?“, navlačim ga.
„Slušaj, hoćeš li da nađemo malu, ipak je na tvom terenu, da lepo uzmemo
pare i podelimo kao braća? Ha?“
Braća moj kurac!!! Lupao bih šakom o betonski zid, ali ipak hladno
odgovorim.
„Druže nije Sarajevo malo selo sa tri raskrsnice, pa ću ja pucnut prstima i
naći tu malu.“ Jebem mu mentalno sve po spisku i molim se da ga se moje šake
prve dokopaju. „A, i, šta ćemo sa njom kada je nađemo?“, navlačim ga i dalje.
„Nama lova, a maloj tvoja Miljacka. Bacila se sa mosta od tuge, znaš već kako
to ide.“ Zacereka se krmak.
„Ja ti ne znam ni kako ona izgleda.“
„Znam ja. Riđa kosa, plave oči, dubok pogled, a pamet plitka.“ Jebem li mu
rod i majku, bijes mi sve više muti vid. Pogledavam prema Neri koji me posmatra
zabrinuto, pa mu odmahnem glavom i usredsredim se na razgovor.
„U tom slučaju Bandža, druže, dođi pa ćemo je naći“, kažem.
„U Sarajevu sam, a ti?“ Kao da je sve već gotova stvar raduje se.

86
 „Nisam u gradu. Vraćam se do kraja sedmice, porukom mi pošalji broj
telefona da te mogu kontaktirati.“ Još uvijek glumim.
„Dobro, dobro Tabakoviću, čekaću tvoj poziv. Drago mi je što ćemo ponovo
biti ekipa“, smije se.
„Čujemo se“, protisnem i prekinem.
Istog trena stigne mi poruka sa bosanskim brojem mobilnog telefona. Snimim
broj i gurnem telefon nazad u pantalone.
Nera mi daje znak i znam da Lejla dolazi, udahnem duboko, pa mu pokažem
rukom da izađe. Najmanje mi sada treba još jedan ljubomorni ispad i Nera da
bulji u moju Lejlu. Prestravio sam je malo prije, svestan sam toga i mrzim sam
sebe što sam ljubomoran. Znam da Lejla vidi samo mene, ali ipak, posesivan sam
prema njoj.
Kada Nera izađe na zadnja vrata iza mojih leđa, Lejla uđe na vrata boravka.
Na sebi ima dugu majicu bez rukava koja joj prekriva mali šorc i topić u kojem je
bila. Odahnem, jer je ipak uslišila moj zahtjev, a zatim se zaledim od pogleda u
njenim očima. Tužna je…
„Išla bih kući danas, Tarik.“ Nasmiješi se, ali joj osmjeh ne dopire do očiju.
Ustanem i krenem joj u susret. Zadjenem pramen kose za uho, pa poljubim plavo
oko.
Oči koje volim tužne su, uzburkalo more koje podiže valove u vis, te ih pušta
da udaraju bolno od ivice, puneći njene magične oči slanom vodom. Pogladim joj
lice zglobovima prstiju i zagledam se iznad njene glave, proklinjući trenutak.
Obgrlim je rukama tako jako, da osjetim kada skoro bolno uzdahne i ljubim joj
sljepoočnicu.
„Uđi u mene. Stopi se sa mnom Lejla.“ Šapćem joj uz kosu, dok mi
unutrašnjost drhti od straha.
Ne želim ni da pomislim šta bi se dogodilo da je Bandža došao do nje prije
mene, mentalno sebi zapišem da zahvalim Bogu i svim svecima što je prvo doveo
na moj put.
„Gušiš me...“, zastenje mi u naručju i prekine tok mojih misli, malo popustim
stisak i odmaknem je od sebe.
Bistre suze klize joj niz lice. Ni glasa ne pušta dok me gleda i pogledom miluje,
srce mi se uvrće poput mokre krpe i osjećanja se cijede u mlazovima. Volim ovu
ženu do te mjere da bih joj život dao, a ako bude potrebno i život ću dati da je
spasim od svakog zla na ovom svijetu.
Poljubim joj oko, skupljajući mokre tragove sa trepavica, „Ne plači Lejla.“
Milujem je palcima, „Za jednu tvoju suzu ja bih cijeli svijet zapalio“, kažem, pa
je ponovo uvučem u zagrljaj.
Primjetio sam da mi ne uzvraća, da i dalje tiho plače, a zatim joj se ruke nađu
na mojim leđima i red je da ja odahnem.

87
 „Ne krivi me što sam ljubomoran…“, priznam, a ona žustro klimne i nasmije
se da je čujem.
To je taj smijeh koji me oživi, koji me iz mraka vrati na svjetlo, to je taj zvuk
koji je mehlem za moje rane.
„Ogroman si.“ Zasmije se, na što se i sam nasmijem.
„Nekada sam se bavio bodibildingom.“ Povedem je prema uglu da sjednemo.
„Jesam li te povrijedio malo prije?“, smjestim je sebi među noge.
„Nisi, samo si me prestravio.“ Uzdahne, stegne mi ruku i nasloni se na mene.
„Nikada te nisam videla tako... tako mračnog i ne znam...“, strese se, a meni se
srce strese u grudima.
„Lelo, nikada nisam rekao da sam cvjećka.“ Klizim joj dlanovima po rukama,
upijam kako mi pristaje dok je oslonjena leđima o moja prsa. „Nemoj me se
bojati, to ću uvijek biti ja i u najmračnijim raspoloženjima. Ne znam kako da se
nosim sa ovim što osjećam. Ne znam ni šta me obuzme kada samo pomislim da
te drugi muškarci gledaju. Ali, nikada! Nikada nemoj da me se plašiš, jer ma šta
da se desi ti si moje uporište i moj spas kada posrnem.“ Obgrlim je rukama i
poljubim u prevoj vrata. Nikada nisam toliko rečenica za redom izgovorio, ali ona
treba da zna. Mora da zna! „Volim te… Čak mi se čini da ovo nije ljubav, jer ja te
volim više i od tih riječi.“
„Tarik…“ glas joj zadrhti, „Ipak želim kući.“
Njene riječi me zabole. Zar ona ovu kuću ne smatra domom, zar ona ne želi
isto što ja? Prije nego razmislim osorno kažem, „Ne može.“ I sklopim oči u
shvatanju šta sam rekao, kada mi se otrgne iz naručja i ustane.
Uperi prst u mom pravcu, a varnice joj sijevaju iz plavih očiju. „Tarik! Ne
možeš mi govoriti šta mogu ili ne mogu. Ne možeš, bre, da mi naređuješ!“, dere
se i prijeti mi prstom.
Zavaljen na uglu sjedim, protrljam palcem donju usnu i samo je značajno
gledam, puštam je da se ljuti. Možda je tako bolje, možda tada ne primejti koliko
sam zabrinut.
„Makni mi taj prst ispred lica Lejla!“, dreknem, „Ne zajebavaj se sa mnom!“
„Ma, ne zajebavaj se TI sa mnom!“, uzvrati.
Ustanem umoran od emocionalnih udara koji me šibaju, prođem pored nje i
potražim u kuhinji čašu za alkohol. Iz malog hladnjaka za pića izvadim viski i
naspem sebi oko dva prsta, iskapim u jednom gutljaju, tresnem čašom o radnu
površinu kuhinje, pa ponovim postupak još dva puta. Kada i treći put posegnem
za čašom njena mala šaka je istrgne iz moje i zafrljači prema portalskom prozoru.
Čaša se razbije u milion malih komadića, a Nera uleti na zadnja vrata k’o bez
duše.
„Taba, jel’ sve ok?“

88
 „Ma sve je savršeno!“, uzvrati Lejla ne skidajući pogled s mog lica, „U stvari
Nera, želim da me odvezeš u Sarajevo“, kaže mu naredbodavno.
„Nema jebene šanse!“, uhvatim je za zapešće ruke, napravi grimasu od mog
stiska, ali prkosno podigne glavu.
„Idem! I ti mi to zabraniti ne možeš.“ Reže me pogledom.
Znam da je tvrdoglava, da popustiti neće. Pustim joj ruku i uhvatim za vrat,
pribijajući je uz tijelo, a usne su nam samo jedan dah odmaknute.
„NE. IDEŠ. JEBENO. NIGDJE!!!“, naglasim svaku prokletu riječ, pa je poljubim
kao da je kažnjavam. Uzvraća mi jednakom mjerom, grebe me i stiska, ali mi
poljubac uzvraća.
„Ja ću otići“, kažem pošto se odmaknem od nje, „TI ostaješ ovdje!“ Prođem
pored nje i zaustavim se pored Nere, „Ti si njena sjenka od ovog trenutka!“ Znao
je šta to znači, nisam morao da mu objašnjavam.
Brzim koracima odmarširam prema ulaznim vratima, usput grabeći ključeve
auta , a iza leđa čujem kako me doziva.
„Tarik! Tarik šta se dođavola dešava?!“ Pametna je i već je shvatila.
Zalupim vrata tako jako, da šarke zaškripe, pa uskočim u auto, paleći ga istog
trena, a u retrovizoru je vidim kako izjuri napolje, dok je Nera grabi i smiruje,
pa protisnem bolno, „Žao mi je zlato...“

89
 Gledam kako Tarik odlazi munjevitom brzinom dok me Nera odiže od tla i ne
dozvoljava da trčim za belim land roverom.
I, jebem mu život!!!
Dve nedelje mira, dve nedelje ljubavi, dve nedelje dajem sve od sebe da se
prilagodim Tarčinu, ljudima, svemu čemu i Tarik pripada, i ne vredi! U trenu se
zakačimo jer sam oskudno obučena otvorila Neri vrata… U drugom trenu, crknem
od straha, od Tarikovog pogleda i poželim da bežim. U trećem trenu, izjavi mi
ljubav tako jako da se umalo ne onesvestim… I, pripreti mi tako silno, zatim ode…
„Gde je otišao?“, viknem iz petnih žila pošto me Nera spusti u kuću.
„Ne znam, bona, smiri se, šta ti je?“, saspe u trenu.
„Šta mi je?“, dreknem na gromadu. „Ti, mene pitaš šta mi je!!!“, ma vrištim
od straha i ljutnje.
„Ma, otiš'o do prodavnice, sad će!“, viče da ga čujem.
„Koje prodavnice, sunce ti jebem!“, dohvatim poslužavnik sa šanka i opalim
Neru po glavi,
„ŠTA TI JE?“, vikne prepadnut.
„Pričaj, gde je?“, tresnem ga opet. „Pričaj, šta se dešava?“, opalim ga još
jednom, iako je glavu sakrio rukama.
„A, jesi luda, matere mi! Ne znam gdje je!“, otme mi poslužavnik iz ruku.
„Ne znaš?“, viknem.
Ma, kako odmahne glavom tako mu pesnicu nabijem u oko.
„Aaaj, Lejla!!!“, Nero ispusti poslužavnik koji zatandrče, i hvata se za oko.
„Ubiću teee!“, bijem ga pesnicama po jakom telu. „Šta se desilo?“, ne
odustajem.
„Joj, matere ti, daj, prestani!“ Uhvati me za ruke. „Ne znam ludo luda!“,
drekne mi u lice.
„Pusti mi ruke!“, derem se jer me savladao.
„Kako da te pustim kad me tučeš!“
Zatrepćem i misli odlutaju na trenutak, a onda pretrnem od straha, jer
znam… Prokleto znam da se nešto desilo!

90
 Vidi Nera da sam se smirila, pa me lagano pušta, „De, hljeba ti, budi malo
normalna. Hoš' jednu kafu? Evo ja ću pristaviti.“, nudi primirje.
„Hoću da znam gde je?“, kažem i brzim korakom dođem do tašne i uzmem
mobilni.
Pozivam Tarika, telefon mu zvoni, ali on se ne javlja… Zovem, zovem i zovem,
ali ništa…
Nera nam i kafu doneo, gleda me zabrinuto i zagleda…
Čitav sat prolazi, kafu sam popila, Tarika neumorno zovem i odjednom je
nedostupan!
„Pa, jebem li ti ono sunce što te greje!“, umalo ne razbijem mobilni.
„Lejla?“, Nera se izbeči.
„Joj, breee!“, iznerviram se. „Misliš li da sam glupa?“, pitam ga. „Misliš li da
sam maloumna, jebote! Pa, jedan ovakav kao što je Tarik me odgajio!“, viknem.
„Šuti, Lejla… Hajde, šuti!“ Protrlja oko koje mu modri. „Vratiće se do
mraka…“, doda ubedljivo.
„Auuu“, zagledam Nerinu kratku kosu. „Imaš čvoku…“, namrštim se.
„Je l’?“, protrlja glavu pa se namršti. „Ko te naučio tako da udaraš?“, zagleda
se u mene.
„Brat!“, nasmejem se. „Idem po hladan peškir…“ Ustanem i krenem na sprat.
Nakon tuširanja, i večere, i još jedne kafe, ponoć se bliži a Tarika nema!
Grizem palac, držim mobilni, a Nera drži peškir na delu glave i preko oka…
Sedimo u dnevnom boravku i svako u svojim mislima. Jedem se, kidam se, plašim
se, i živa nisam… Ali kada začujem zvuk džipa ispred kuće utrnem od novog
naleta straha. Ma, disanje mi se zaustavlja…
„Evo ti ga!“, Nero će veselo kako Tarik kroči u kuću.
Naježim se kad ga vidim kako nam lagano priđe i stane da nas posmatra.
Odahnem jer je živ, a userem se od njegovog pogleda koji ubija na mestu!
„Rek'o sam ti da će doći, a ti sve živce pogubila“, Nero priča svoje i ustane.
„Šta ti se desilo?“, Tarik ga pita.
„Čuj, šta mi se desilo?“, zasmeje se, pa pogleda u mene. „Zapeo za stolicu pa
pao!“, skine onaj peškir sa glave i baci ga meni.
Stignem da ga uhvatim i gledam šta će da bude.
Tarik pogleda u mene, pa u Neru. „Ne jebi me“, tiho kaže. „Lejla te udarila“,
zaključi.
„Pa, ono… jes’, malo me zakačila… Nije strašno“, Nero će veselo.
„Oko ti je modro, na glavi ti raste još jedna glava…“ Zagleda ga. „Ruke su ti
malo izgrebane…“ Onda pogleda u mene, „Kako izgleda kad nekog stvarno
prebiješ?“, namršti se.
„Rado bih ti sad demonstrirala“, zarežim, jer ne znam da li da ga bijem ili da
ga ljubim, ali ne mrdam jer me ledi pogledom.

91
 „E, odo ja, da ne budem demonstriran!“, Nero beži iz kuće.
„Trojica oko kuće, noćas!“, vikne mu Tarik.
„Dobro šef…“
„Nera!!!“, Tarik zareži.
„Dobro, Taba, dobro, tri komada!“, Nero nesta, ispari čovek.
Tarik seda preko puta mene i samo me posmatra.
Obuzima me nelagoda, jer dok je Nero bio tu i Bože pomozi, sad već počinjem
da drhtim… A, prokleto srce mi bubnja od sreće jer mu se ništa nije desilo.
Tarik se odjednom nasmeje, a ja pretrnem jer pojma nemam koji mu je đavo.
„Kad sam bio u Beogradu“, počinje da priča. „Čekam Ikonu u restoranu, rano
jutro, pijem kafu, kad on stiže. Skida naočare a oko mu modro. Pitam ga, šta mu
se desilo, a on kaže – Sestra me ubila od batina, jarane. Priča kako te otjerao u
Veneciju jer smo imali neka posla, a tebi kraj školske godine. Tad sam prvi put
čuo da postojiš.“ Osmehne se milo.
„Joj, Bože“, nasmejem se, jer se setim te scene. „A, ludak jedan. Ja se spremila
da popravim ocene u osmom razredu, Ivan došao i kaže – pakuj se, putuješ deset
dana u Veneciju. Mislim se, koja Venecija, ide mi i prijemni za srednju školu. Tu
se posvađamo i pobijemo se…“ Zasmejem se od sećanja. „Zapravo, ja sam njega
tukla, a on mene nije.“ Progutam sa mukom.
„A, zašto si Neru tukla? Nemaš sad ništa da učiš“, namršti se i uozbilji.
Ćutim i odmahnem glavom…
„Umjesto da si ga ponudila da nešto pojede, ti mu napravila čvorugu na glavi
i zatvorila oko.“
„Umesto da mi kažeš šta se dešava, ti me ovde držiš kao robinju!“, otresem
nezadovoljna.
„Jesi li večerala?“, promeni temu i zbuni me.
Klimnem glavom da jesam.
„Onda, laku noć“, tiho kaže. „Pravac, soba!“, vikne, i još prstom pokaže
pravac.
„Tarik!“, skočim kao oprljena. „Brinula sam za tebe! Živa nisam bila dok se
nisi vratio!“, sručim mu i osetim kako mi oči suze.
„Lejla, u sobu“, ponovi onim tonom od kog mi se krv zaustavi.
Uprkos strahu koji mi tera u kosti, uprkos pogledu koji opominje, prilazim
mu i drhtavo spustim dlan na njegovo rame. „Ja te volim… a, ti tako…“, srce mi
se pokida.
Zgrabi me za ruku i tako cimne, da pomislim kako ću se razbiti o pod, a
završim u njegovom naručju. Stiska vilice, duboko i teško diše, a očima prodire
u moje.
„Šta je značilo ono danas – ja bih ipak svojoj kući?“, zareži tiho. „Je l’ ovo nije
kuća, Lelo?“, pogledom opiše oko nas.

92
 „Ovo je tvoja kuća…“, nekako izustim.
„A, čiji sam JA, Lejla?“, povisi ton. „Kome sam se dao?“, vikne. „Kome si
obećala da ćeš mu vjerovati?“, drekne i jače me stegne.
Ubrzano dišem jer me pali, a i plaši. Otimam se da ustanem, ali me ne pušta.
„Ne muči me više!!!“, zakukam i zaplačem se u isti mah.
„Jebem mu, Lelo!“, skoči na noge, noseći me u naručju.
Čini mi se da smo se u tren oka našli u sobi, i kad pomislim kako će me baciti
na krevet, on me nežno spusti, pa legne na mene…
„Sitna i obična posla imam“, tiho kaže. „Ništa što bi trebalo da te brine…“
Poljubi me u oko i sva se stresem. „Obični sastanci, ali ne želim da nas neko od
saradnika vidi da smo zajedno, valjda razumiješ“, nosom protrlja moj.
„Zašto mi to danas nisi rekao, zašto si onako otišao?“, prestanem da plačem
jer mi lakne.
„Naljutila si me. Kada smo sami, gola mi se šetaj, ali kada nam neko dolazi,
obuci se pristojno… Što je moje, MOJE JE!“, silovitim poljupcem me spreči da išta
kažem.
I, kao da ga nije bilo sto godina, toliko sam ga poželela. Rvemo se i skidamo,
i kad se oslobodimo garderobe, grabim ga rukama samo da mu ljubim usne. Ali,
kad se bez upozorenja nabije u mene, kriknem od bola i olakšanja u isto vreme.
Ostane tako zariven dok divljački diše, i osećam da će me razvaliti, da će me
naterati da svršavam dok u meni svesti ima, jer to je naš način mirenja… To je
ono što smo mi...

Ujutro sam zatekla prazan krevet… Ali, kuhinju je ispunio Nera u svoj svojoj
veličini, sa čvokom na glavi i modricom oko oka.
„Đe s’ bona!“, nasmeje se kada me vidi.
„Izvini još jednom za juče“, bude mi krivo što sam ga mlatila, jer je dobar kao
hleb.
„Šuti, dobro je. Ho’š kafu?“, odmah pita.
„Ja kuvam kafu, a posle idemo u kupovinu“, nasmešim se.
„Kupovinu?“
„Senko moja, ovoj kući trebaju namirnice. Koliko znam ima trgovina u centru
čaršije.“
„Ono, jes… sjenka sam ti. Taba je rek'o, da dolazi večeras, da ne brineš i da
ga ne zoveš“, tiho će.

93
 Klimam glavom poslušno, a ujedam se za jezik jer mi se ovo nikako ne
dopada. I, šta ću kad sam zavolela mafijaša… Trebalo je da znam šta me čeka.
Dani neizvesnosti, sati brige, minuti bola, sekunde od olova, stotinke strepnji.
Sve to sam negde i znala, ali jebena nada, da neće biti tako nikad ne umire.
Noć je, Neru i mene zatekla u kuhinji. On za šankom jede sve što mu stavim
u tanjir, a ja sam ceo dan spremala nove recepte koje nađem na internetu. Kako
sam uspela da ubijem vreme ni sama ne znam, ali znam da nisam u stanju da
slikam… Zato sam u stanju da silujem šporet i rernu do besvesti!
Brbljamo Nera i ja o jelima, šta ko voli, šta ko jede i nikako ne jede, dok vadim
zapečene palačinke, koje zamirišu tako da se oduševim na tren. Osetila sam ga i
pre nego je progovorio.
„Vid' majke ti, je l’ restoran otvarate?“
Okrenem se na glas, pa se nasmejem jer je Tarik stigao.
„Probaj, buraz, da vidiš kako je spremila!“, Nero će veselo. „Cjeli dan jedem
i dobro da sam živ!“, odmah skače da beži.
„Ponesi ovo kući!“, pružim mu korpu spakovane hrane.
„Hvala, Lejla“, kaže milo, uzme i ode.
Tarik ga isprati, onda se vrati nakon par minuta i stane do mene…
„Kako si mi nedostajao!“, zagrlim ga oko struka i poljubim u srce.
„Lijepa moja“, duboko udahne miris moje kose i poljubi me u teme. „Volim
te…“, šapne.
„Najviše…“, dodam, pa zabacim glavu da ga pogledam. „Jesi li gladan?“,
osmehnem se.
„Tebe nikad nisam sit“, poljubi me tako da ne znam kako se održim na
nogama.
„Zlotvore, na hranu sam mislila. Vidi kako sam bila vredna…“, rukom
pokažem na pet jela i palačinke.
„Ti i Nera ste cijeli dan kuhali?“, zacereka se.
„Ja sam spremala, a Nera je jeo!“, ponosno istaknem.
„Voli Nera da jede, ali je stidljiv“, namigne mi. „Slobodno mu ti sipaj u tanjir,
sve on pojede, vidjećeš.“ Odjednom se štrecne i zagleda se u mene. „Ti nisi ništa
jela!“, provali me.
„Čekala sam tebe“, tiho kažem, a do jela mi uopšte nije ni bilo.
„Lijepa… Ne može tako, moraš jesti“, poljubi me u čelo i sklopim oči na tren.
„Jesi li sutra kući?“, pitam sa puno nade dok se odvajam od njega da postavim
sto.
„I sutra imam posla, ali uveče dolazim“, uzme dve činije i krene za mnom.
„Nemoj da brineš Lelo, tu sam ja“, osmehne se nežno.
Večeramo dok sluša kako sam provela dan. Jede tako lepo, da se sva topim, a
još kad me pohvali, pa nema mi kraja.

94
 Naredna dva dana ide ista priča… Budim se bez Tarika, Nero me čeka u
prizemlju, ja spremam tone hrane dok Nero jede, usput mi čita recepte, pa i
objašnjava nepoznate mi reči, i tako preguram dva dana… Isto tako se i ovaj treći
izvlači dok čekam Tarika da se pojavi. A, čekanje mi kida nerve i samo me lomi…
Ali, Bože, dragi kada se pojavi sa osmehom, pa kao da me hiljadu sunaca
ogreje. Doduše, poslednje dve večeri i Neri kao da lakne kad vidi Tarika… Valjda
mu je preko glave da mi bude dadilja, ali ne žali se. Lepo se slažemo i čak jede
sve što mu stavim u tanjir.
„E, Lejla“, izbeči se na tanjir ispred njega.
„Hajde, da jedeš i da mi kažeš da li valja?“, nasmešim se dok pijuckam kafu
sa nogu.
„Joj, pa cijeli dan jedem“, pogleda u jela koja su iza mene.
„Služi se!“, skoro da mu naredim jer mi je Tarik rekao da je stidljiv.
„Dobro…“, otegne, uzdahne i počne da jede.
I, kad vidim kako je počistio prvi tanjir bude mi drago, pa kako jede i sledeće
jelo, još me i hvali, ma rastem od miline. Čujem zvuk otvaranja vrata i tako
poznat bat koraka od kojih mi srce zatreperi, a onda ga i ugledam kako se
osmehuje dok mu zelene oči bljesnu od pogleda na mene.
„Prijatno, buraz!“, pljesne Neru po ramenu dok prolazi pored njega.
„Hvala. Hoš' malo, života ti!“, Nero se izbeči.
„Ne, ne. Samo ti jedi, ja ću malo kasnije“, Tarik se smeška i kad stane do
mene, prebaci ruku preko mojih ramena. „Ti si baš rješila sve da naučiš i
spremiš“, pogledom pređe preko hrane.
Klimnem mu glavom i poklonim osmeh, za koji sam sigurna da najviše voli
da vidi, a u moje vidno polje uđe tanjir koji Nero pruža preko šanka.
„Probaj, buraz… Znaš kako je spremila jagnjetinu!“, vikne, nudeći Tariku svoj
tanjir.
„Koliko vidim to je za tebe, ja ću poslije sve redom da jedem“, Tarik steže
usne da ne prasne u smeh.
„A, jesi neki!“, Nero otpuhne, pa nastavi da jede.
„Hoćeš još da ti naspem?“, odmah dohvatim pleh jer mota rebarca kao
mašina.
„A, Lejla draga, umrjet ću ti!“, zakuka.
Tarik prasne u smeh…
Ja ostanem ukočeno i gledam u čemu je fora?

95
 „Reci joj, buraz, molim te, reci joj!“, zakuka Nero. „Svaki dan dobijam
doručak, užinu, ručak, užinu i večeru, i još ponesem kući!“
„Neću da joj kažem“, crče Tarik od smeha.
„Hoš’ da umrem ba? Pa, pet kila sam za četiri dana dobio!“, Nero samo što ne
zaplače.
„Šta da mi kaže?“, pogledam u Neru koji briše znoj sa čela.
„Joj, Taba, života ti, što mi ovo radiš?“ Nero kuka, ali jede. „Već četvrti dan
prolazi!“
„Je l’ ne valja hrana?“, pogledam u Neru.
„Valja, bona, valja!“, zamumla.
„Pa, šta je onda?“, pogledam u Tarika koji briše suze koliko se smeje.
„Ništa, ništa!“, Tarik odmahuje rukom, ali sebi ne može da dođe.
„Taba, brate, ne mogu više, pa, pući će šta u meni!“, Nero pojede rebarca i
uzima tanjir sa tri baklave. „Aaa, umrijeću do zore!“
„Jedi, slobodno, nemoj da stidiš“, kažem mu blago.
„Ko se stidi?“, Nero se trgne. „Nisam stidljiv!“, vikne.
Pogledam u Tarika koji ostaje bez vazduha, ma zacenio se od smeha.
Nero ga gleda punih usta, pa brzo zvaće proguta, „Reci joj više!!!“, drekne
kao lud.
„Šta da mi kaže?“, iznerviram se, jer mi ništa nije jasno.
„Što joj ti ne kažeš?“, Tarik će kroz smeh.
„Kako, ja?“ Prasne Nero. „Neću da je uvrjedim, a ona ne zna! Ha, ubiće me iz
neznanja, pa kilo sode pijem svaku noć, ne mogu ba više!“
„TARIK!“, dreknem, jer očigledno nešto ne znam. „Prekini!!!“, otresem ne bi
li prestao sa smehom.
„Mmm?“, pita me, dok briše oči.
„Šta treba da znam?“, izbečim se na ludaka.
„A, reci joj, ne bilo te! Umrjeh!!!“, Nero smota i poslednju baklavu iz tanjira.
„Može još?“, ponudim ga.
„BURAZ!!!“, Nero toliko vikne da odskočim.
„Lejla“, Tarik se malo uozbilji. „Nera je vaspitan da sve što mu staviš u tanjir
pojede do kraja i koliko god da mu staviš jela, ako su za njega, poješće da te ne
bi uvrjedio.“
„Jeboteeee“, izdahnem jer sam Neru hranila pun gas.
„Oh, jebem ti, neću zoru dočekati!“ Nero jedva ustane sa stolice i trlja stomak.
„Izvini, molim te, nisam znala!“, zakukam od srama. „Tarik mi je rekao da
voliš da jedeš, ali da se stidiš, pa…“
„Buraz!!!“, Nero odskoči kao oprljen. „A, jesi bezobrazan!“
„Moraš da joj kažeš, jer ona ne zna“, Tarik nastavlja da se smeje.

96
 „Što joj ti nisi rek'o, Haa, joj…“, Nero krete teškim korakom. „Rek'o sam ti
da joj kažeš, još prije tri dana!“
Ispratim pogledom jadnog Neru kako se odvuče, pa pogledam u Tarika koji
se i dalje kezi. „Zloćo!“, opalim ga po ramenu. „Zašto mi nisi rekao, mogla sam
ubiti čoveka!“, dreknem.
„Koliko su mi sipala?“, pita.
„Sve po duple porcije!“
„Haaa jaooo!“, Tarik vrisne i urla od smeha.
„Sve mislim, mučenik gladan, žao mi ga… Jede redom, i…“, zabrinem se za
Neru, pa odmahnem glavom.
„Al' si ga nahranila, svaka ti čast!“ smeje se on. „Mogu samo da zamislim
koliko je jeo, a posle pio sodu da svari hranu.“
„Ti si bre, budala!“, otresem. „Zašto si me bre slagao da čovek voli da jede, a
da se stidi?“
Pogleda me i blesavi osmeh mu ne silazi sa lica… Onda me zagrli, i zadene mi
pramen kose iza uha. „Lijepa moja…“, šapne.
„Daće tebi 'lijepa tvoja' po dupetu!“, zapretim.
Bez reči me poljubi. „Daj, šta daš… Od tebe ništa ne odbijam“, šapne.
Nasmejem se i naježim u isto vreme. „E, jesi zlotvor…“ Poljubim ga u srce.
„Ma, samo kad si ti meni došao“, šapnem mu u grudi.

Budim se suvih usta, toliko žedna, da ustajem iz kreveta i tumaram po mraku

jer još nije svanulo. Samo što lagano izađem iz sobe, čujem Tarika…
„Našao sam je, znam gde je…“
Oslonim se na zid jer priča sa nekim na telefon i jasno ga čujem dok silazi niz
stepenice.
„Bandža, brate, ne može tako!“
Dah mi se zaustavi kad čujem nadimak koji izgovori.
„U Sarajevo stižem za pola sata, čut ćemo se… Rekao sam ti da sam našao
Lelu Ikonić“, zareža.
Srce mi stane, pa preskoči, pa se uzlupa… Vazduha mi ponestaje a čujem
glasove iz prizemlja jer je Nero stigao da dadilja!
Vraćam se lagano u sobu, čekam dok ne čujem džip kako se udalji, pa onda
uđem u kupatilo. Tiho pustim vodu, prvo se napijem, a onda se umijem da dođem
sebi… Bože, pa šta petlja sa Bandžom oko mene? Znam da me Tarik voli… Znam

97
da me voli… Ali, šta sa njim radi? Zašto mene spominju? I, kako je dođavola
Bandža saznao gde sam? Da je to iko znao, Ivan bi mi rekao…
Pritajim se i sačekam da svane smišljajući kako da pobegnem iz Tarčina…
Čim je svanulo, obučem se malo bolje, pa teturavo, skoro jedva se dovučem
do prizemlja. Nero kako me ugleda skoči.
„Šta ti je Lejla?“, krene prema meni, jer ja samo što se ne srušim.
„Moram kod lekara“, procedim.
„Idemo u ambulantu!“, povuče me za sobom.
„Nero, moram kod specijaliste“, režim kao da umirem od bolova.
„U Sarajevo?“, izbeči se.
Klimam glavom, i prenemažem se što bolje mogu.
„Imamo doktora i ovdje!“, vikne dok me vodi.
„Nero, treba mi ginekolog!“, naglasim.
„Hjoj, pa… Uh…“ Prebledi i stane.
„Slušaj, i pre mi se ovo dešavalo, i moram kod ginekologa inače ću se
onesvestiti“, izdišem što bolje mogu.
„Ček, bona da pozovem Arijanu, da ide sa nama“, vadi mobilni. „Moram i
Tabu nazvati.“
Klimam mu glavom dok sedamo u njegovog džipa jer je naseo.
Skupim se na zadnjem sedištu, grčevito stežem svoju tašnu, malo režim kao
da me nešto boli, ali uspevam. Na putu smo za Sarajevo sa sve Arijanom koja
samo što ne kuka kako me pogleda.
Živele ženske muke, pomislim u sebi. A, živelo i trenutno stanje jer Nero ne
može da dobije Tarika! Nedostupan je!
Kako stignemo pred bolnicu, tako me povedu jer foliram kako ne mogu da
hodam. Kad Nero vidi odeljenje ginekologije, ostaje ispred, baš kako sam i
očekivala.
Uđem sa Arijanom, sestra reče da pričekamo i da će me doktor ubrzo
primiti…
„Moram u toalet…“, izdahnem Arijani.
„Hajde polahko“, povede me devojka.
„Moraš sa mnom, ne mogu sama“, ma zakukam.
Klima ona glavom, pomaže mi, i kako uđemo, tako zatvorim vrata i pogledam
je.
„Slušaj me sad dobro“, uozbiljim se. „Ili ćeš me pustiti da pobegnem ili ću
morati da te onesvestim, biraj?“
„Lejla…“ Devojka prebledi. „Ubiće me Nera… pobiće nas Tarik…“
„Kad se probudiš, seti se da sam rekla izvini!“, zgrabim je za glavu i otresem
o zid. „Jebi ga!“, opsujem jer padne držeći se za čelo. Gleda me sa poda i ne zna
šta ju je snašlo.

98
 „Oprosti mi, molim te“, kažem joj.
Izletim iz kupatila, pa pravo pretrčim u otvorenu ostavu. Brzo obučem
uniformu hirurga preko odela, sakrijem kosu pod kapu i krenem pognute glave.
Olako prođem pored Nere koji sa nekim priča na mobilni i bežim koliko me noge
nose.
Ma, kako izađem iz kruga bolnice, rastrgnem uniformu, skinem kapu i uletim
u prvi butik da kupim novo odelo i neki kačket.
I, da me Bog pita gde sam pošla ne znam, ali znam da me je Tarikovo ćutanje
zabolelo duboko u kostima. Niti znam šta radi, niti znam šta se meni sprema, ali
znam da mi je potrebno negde da se sklonim kako znam i umem. Potrebno mi je
da budem sama, da dobro razmislim o svemu…
I, dok gledam u hotel, i mislim da se tu pritajim, pomislim na Tarika i pitam
se zna li ko je Bandža? Zna li kakav je to prevrtljivac… Dođavola, moram Tarika
naći pre Bandže! Moram ga naći dok ne bude kasno, jer ako mu je servirao priču
kako me traži zbog brata, Tarik će nastradati, a meni i onako spasa nema. A, ja
ne želim da bilo ko, a posebno ljubav mog života nastrada zbog mene.
„Nisi trebao da mi ćutiš, jebote…“, tiho zarežim i krenem prema stanu.

99
 „ŠTA??!!“, dreknem u praznoj kući, u Tarčinu, „PONOVI!!“, bijes mi muti vid,
pa se nagnem na zid u hodniku.
„Taba, ja.. previjala se od bolova. Sa Arijanom sam je odvukao doktoru i ..
jebi ga!! Pobjegla nam je...“, Nera zastenje oporo.
„Prevrni Tarčin da je nađeš!“, naredim.
„Ali.. Taba..“, zamuca.
„Šta je sad?!!“, dreknem ponovo.
„Mi smo u Sarajevu...“, krv mi se zaledi u venama, bijesno stisnem slušalicu
fiksnog telefona, pa sočno opsujem, „U pičku materinu!!“ Prođem slobodnom
rukom kroz kosu, pa zasiktam u slušalicu, „Sve ću vas pobiti ako joj se nešto
desi!“, bacim slušalicu, udari o zid i razbije se u milion komada, leteći na sve
strane.
Posegnem u džep za mobitelom, palim ga u hodu, izlijećem kao furija i
ulijećem u džipa. Psujem i mrmljam bijesno dok vozim i listam govornu poštu i
poruke. Svaka je od Nere koji mi javlja o njihovom odlasku doktoru i kako Lejla
nije dobro. Okrećem par brojeva, izdajem naređenja i dajem smjernice.
Bacim telefon na suvozačevo mjesto, stegnem volan i udarim po gasu vozeći
prema Sarajevu. Tačno znam gdje će biti, a umjesto da Bandža uleti u moju
zamku, Lejla uleće njemu u zamku.
„Eh, moja luda glavo! E, Lejla!!“, lupam dlanovima po volanu, a u ušima mi
šumi od straha koji mi se miješa sa bijesom prema ženi koju volim.
Za nepunih trideset minuta sam stigao na Kovačiće pred našu zgradu,
pogledam na sat i opsujem sve što po zemlji hoda. Vrijeme sastanka s Bandžom
je prošlo, a ako je Lejla otišla u stan uletjela je ravno u zamku i Bandži u ruke.
„Bože!!!“, zalupim vrata džipa za sobom i trčećim korakom uletim u haostor.
Ne čekam lift, previše sam živčan da bih čekao, pa preskačem po dvije stepenice
na putu do petog sprata.
Bez daha stignem pred njen stana, vrata su širom otvorena i čuju se nečiji
glasovi. „Jebem ti!“ otpuhnem.

100
 Otključam tiho vrata svog stana, iz komode pored vrata izvučem tetejac i
prigušivač, navrćem ga i krećem prema njenom stanu.
Nosim pištolj pored bedra, sa prstom na okidaču i navučem lažni cerek na
lice kada zakoračim u boravak. Iako mi se lice smiješi srce mi je preskočilo
otkucaj od prizora ispred mene.
Lejla je svezana za svoju trpezarijsku stolicu, sa rukama iza leđa, dok joj iz
obrve kulja krv. Stegnem pištolj jače u ruci, ali ipak uspijem klimnuti u
Bandžinom pravcu, uzvrati mi zlobnim osmjehom, pa mi priđe. Pljesne me po
ramenu kao da smo najbolji prijatelji, očito mi vjeruje više nego što sam ja njemu,
pa je debil došao sam.
Lejla, raširila oči i posmatra nas obojicu ispred sebe, pogled joj leti od mene
do Bandže, vidim da je prestravljena. Skiči ispod trake na ustima, odmahuje
glavom tako žustro da joj se bronzani pramenovi kose kače o trepavice i lijepe po
mokrim obrazima. Plakala je…
Obećao sam joj zapaliti svijet za samo jednu njenu suzu, pa vrijeme je da
ispunim to obećanje. Obgrlim Bandžu lijevom rukom oko vrata, pogledam ga sa
zlobnim osmjehom, ali budaletina ne shvata, ceri mi se za uzvrat.
„Bandža, mislim da je vrijeme da zaključimo ovaj pos’o.“ Stisnem ga jače.
„Alal ti vera brate!“, kezi mi svoje ravne zube u facu.
Podignem desnu ruku, prislonim mu pištolj pod bradu, a oči mu se rašire k’o
fildžani.
„Šta.. šta.. to radiš, bre… koji, kurac?“ zamuckuje i ukoči se.
„Zaključujem pos’o. Jebo si zeca u leđa kad si pomislio da ruku spustiš na
Lelu.“, naglasim njeno ime. Čujem je kako cvili, ali ne želim da je gledam, neću
da vidi ovog čovjeka. Beskrupuloznog i hladnog. Ipak situacija je takva da će na
najgori mogući način upoznati moje drugo ja.
I, ne! Nikada nisam lično ubio čovjeka, ali za nju ću pokucati i na ta vrata
pakla…
Primaknem usne tako blizu Bandžinom obrazu da mi može dah osjetiti, „Ona
je moja!“, s tim riječima ispalim metak.
Osjećam kako me vrela krv zapljusne po licu, zid iza njegove glave ostaje
obojen je u milion crvenih tačkica, a klonulo tijelo mu pridržavam i pustim da
mlohavo padne niz zid. Gleda me svojim mrtvim očima i znao sam da će me te
oči boje pepela, proganjati sve dok sam živ.
Iz hodnika se začuju glasni koraci i znam da je Abaz stigao kako sam
zahtevao. Sekunde su poput sati, kao da je život stao u trenu, čujem otegnuti
vrisak koji dopre do mene, secira me na komade, ali se ne osvrćem. Skamenjen
stojim iznad Bandžinog tijela, dok mi krv kapa sa lijeve ruke, desnom još uvijek
stišćem pištolj.
„Gazda.“ Abaz me potapše po ramenu.

101
 Trznem se iz transa, osvrnem oko sebe i pogledam u one jedne oči koje me
više nikada neće gledati na isti način.
Zaprepaštenje na njenom licu i suze koje lije, znak su za povlačenje. Ledenog
držanja, hladnog glasa protisnem, „Izvedite Lelu iz stana.“ Pogledam u svakog
ponaosob.
Rukom kojom držim tetejac tako čvrsto da su mi nokti pobijelili, obrišem
lijevu stranu lica. Znam da ma koliko brisao i prao, zauvijek ću tu krv osjećati na
licu. Obilježio sam se za čitav život i ne žalim. Nikada!
„NEE!“, njen vrisak zaustavi me u mjestu kada pođem izaći, „Ne, Tarik!!!“,
zajeca, otrgne se iz Abazovih ruku, jer ju je on pustio, pa me obgrli sa strane oko
struka. „Nemoj da ideš! Volim te! Bože tako te volim, oprosti mi!!!“
Oči me zapeku od ne isplakanih suza, pa izvučem ruku i obgrlim je, tako jako
je stišćem uz sebe. Treba mi. Želim je. Ona je moja. Lijepa Lejla.
Zagledam se u njene plave oči, pa je poljubim u čelo. Crvena krv razmaže joj
se po čelu, a mene pola duše zaboli. Teturavo se oslonim na zid. Ipak njen panični
pogled me zbuni i zašto odjednom ona ostaje iznad mene, a ja se spuštam sve
niže i niže. Njene ruke grabe mi lice, dok sa jednakom panikom traži pomoć oko
nas. Zajeca na glas kada me pogleda niže, ali nisam u mogućnosti gledati išta
drugo osim u njeno lice. Klizim nemoćan niz zid, a zatim me reska bol opali po
dnu leđa kada udarim o tlo.
„Jesi dobro?“, kontrolisani Abazov glas me upita.
Klimnem iako me boli k’o sam đavo. Tek tada osjetim da me užasno boli lijeva
strana iznad boka. Pružim Abazu pištolj, pa posegnem rukom za leđa, namrštim
se od bola, a onda napipam nož zaboden u svom tijelu.
Jebeni kreten mi je zabio nož!
„Lejla“, pozovem je, jer je izbezumljena od straha, „Dobro sam svilo moja.“
Grčevito me drži za obraze i ne pušta.
„Ne smeš da me napustiš. Čuješ?“, zaplače se još jače, „Umreću bez tebe
Tarik.“
Uhvatim je šakom za zglob ruke i stisnem tako jako, znam da će joj ostati
modrice, „Ne idem nigdje ludice, čuješ li ti mene?“ Trznem je i kao da se vrati iz
transa počne žustro klimati glavom.
„Tarik, morate izaći da počistimo.“ Abaz me obaviještava, dok momcima
maše i samo pokretima ruku objašnjava šta koji da čini. „Skidajte se“, naredi
nam.
Smrknuto ga pogledam.
„Nemoj me gazda sad jebat’“, otpuhne. „Dokazi su na vama, skidajte se“,
rukom pokaže da požurimo, „Poslaću doktora kod tebe.“
Drhtavim prstima Lejla se skine do gaćica i grudnjaka, iako mi Abaz na živo
izvlači nož iz tijela, više me boli pogled na nju polugolu u stanu punom

102
muškaraca. Skinem se brzo, pa onoliko koliko sam u mogućnosti, oslonim se na
njeno krhko tijelo i vodimo jedno drugo prema mom stanu.
Hodamo po najlonom zastrtom hodniku do mog stana, a kada uđemo u
unutrašnjost, konačno odahnem.
„Krvariš previše.“ Plačno mi kaže i strese se kada mi pogleda ranu.
„Izgleda gore nego što jeste, vjeruj mi“, pomilujem joj obraz, a moji krvavi
prsti joj ostave crvene tragove na licu. „Treba nam tuš“, brzo kažem i šutke idemo
u kupatilo.
Lejla pušta vodu u tušu, oslonim se na mermernu ploču oko umivaonika i
čekam. Otvara manično vrata u kupatilu i kada nađe prvu pomoć spusti je pored
mene na mermer. Panično zakači kosu za uši, pa izvadi tečnost za dezinfekciju i
gazu, natopi je, i tugaljivo mi bez riječi zatraži dozvolu.
Stisnem zube tako jako kada me tečnost ujede za ranu, prstima bih iščupao
mermer iz zida, čini mi se, ali ipak držim jezik za zubima, jer je i tako
prestravljena i bez mog zvuka bola.
Zalijepi mi čistu gazu kada mi dezinfikuje ranu, ali kada se pojavi crven krug
na gazi pogleda me sa suzama u očima.
„Previše je krvi, Tarik.“
Pogledam u gazu, „Biće dobro dok doktor ne stigne. Moramo se okupati
Lejla.“
Oboje uđemo u tuš kabinu, dohvatim šampon i spužvicu, „Dozvoli mi.“
„Jedva stojiš Tarik, pusti mene sada.“ Odmahuje glavom.
Nemam snage da se prepirem sa njom, pa samo uz bolnu grimasu protisnem,
„Molim te.“
„Dobro, dobro“ , klima brzo, i uzme šampon istresajući mi ga na ruke, nagne
glavu pod tuš da natopi kosu, pa mi povuče ruke na više i ja uplovim u njenu
svilu. Mazim joj tjeme, posmatram sklopljene oči i rasječenu obrvu iznad oka.
Pomazim je palcem, na šta se lecne, zaplače, ali ne otvara oči.
„Tako mi je žao Lelo, tako mi je, jebeno, žao…“, šapućem joj.
Kada sam dovoljno pažnje posvetio njenoj kosi gurnem je lagano pod tuš da
joj voda ispere pjenu, svučem naramenice njenog grudnjaka, klizne joj niz ruke,
pod naše noge. Posmatram kako je voda crvena u kabini, pa zagrizem
unutrašnjost obraza da ne bih vrištao na sav glas.
„Volim te…“, natjera me da je pogledam. „Volim te bez obzira na sve. Uvek
ću te voleti!“
Njene ruke posegnu za šamponom pa ona učini isto meni, pazeći da ne
dohvati gazu kada joj ruke kliznu niz moje tijelo. Svuče mi bokserice, a zatim i
svoje gaćice.
Njena usta istog se trena nađu oko moje kite. Tijelo mi zadrhti od tog
kontakta, zgrabim je rukom za kosu povlačeći je unazad, „Šta radiš dušo?“

103
 „Ššš, treba ti distrakcija Tarik“, odmahujem glavom na njene riječi, ali me
preduhitri, „Meni treba Tarik. Meni treba da te imam… Daj mi sebe.“
Vrele suze nakupe mi se u očima, puštam ih da klize, neka ih vidi… Vidjela
me cijelog, ogoljenog, dajem joj srce na dlanu…
„Lejla...“, zarežim, kada joj se usne ponovo nađu oko moje kite.
Izvlači duboke uzdahe iz mog grla, tjera me da zaboravim i uspjeva u tome.
Svršim takvom silinom da mi koljena zaklecaju, pa se pridržim o pločice.
Povučem je jednom rukom da noge i ljubim njena vrela usta. Ukus samog sebe
osjetim na njenim usnama i to me zapali do temelja.
Saperemo se mlakom vodom, posmatram je kako me peškirom suši, pazi na
moju ranu, a zatim mi drugim peškirom obujmi kukove i zakači da ne spadne.
„Nasloni se da ti promenim gazu“, gleda me sa ogromnom željom u očima.
Gola i rumene kože promijeni mi gazu mrmljajući da i dalje puno krvarim. Brzo
se posuši, pa uzme veliki plavi peškir i obmota ga oko svog tijela.
Oboje pođemo prema spavaćoj sobi, a u hodniku jedan od momaka sa kojim
je Abaz stigao nas čeka.
„Trebam ostatak vaših stvari“, služeno izrekne, pokažem mu na kupatilo iza
nas i pratim Lejlin pogled kojim odmjerava njegovu najlon odjeću, preko pravog
odela i crne rukavice, poput crne vreće, na njegovim rukama.
„Dođi“, povučem je. Nisam mogao ne primjetiti njen drhtaj tijela, strah se
vraćao polahko. „Biće sve dobro“, mrmljam joj utješno, prije nego ugledam
starog doktora na vratima svoje sobe.
Klime službeno u znak pozdrava i pokaže rukom na krevet iza sebe.
Spustim ruku sa Lejlinog ramena i sporih koraka legnem na stranu na
krevetu. Grizem unutrašnjost obraza sa svakim ubodom doktorove igle, sve dok
mi ne zašije ranu. Čini mi se da je trajalo čitavu vječnost prije nego je završio.
Na boku se povučem uz uzglavlje i odahnem kada ga ugledam kako skida bijele
hirurške rukavice.
„Imali ste sreće gospodine Tabakoviću. Jedan centimetar dublje i moglo je
biti kobno“, blago pogleda u mene, zatim u Lejlu. Izvadi iz crne torbe blok za
recepte, kratko nešto napiše i pruži Lejli. „Trebaće mu ovi antibiotici.“
„Dobro doktore. Je li on sigurno dobro?“, upita strašljivo.
„Biće dobro.“ Veselo će doktor, „Jaka je to mrcina“, namigne mi preko
ramena, a zatim se uozbilji. „Čuvajte ga gospođice. On je jedan rijetki dragulj na
ovom svijetu.“
„Znam ja to doktore“, pogleda me, „O, kako ja to znam...“, završi šapatom.
„Hvala Vam doktore!“, oglasim se.
Doktor Sloba bio je doktor moje sestre prije deset godina. Toliko je volio moju
sestru da joj je u vrijeme očevih pijančenja lično plaćao, tada, potrebne terapije.
Međutim stari doktor nije imao dovoljno da moju sestru pošalje za London, iako

104
se trudio. O, kako se taj čovjek samo trudio, više nego naš rođeni otac. Ja mu to
nikada nisam zaboravio, našao sam ga par godina iza Hanine smrti. Sjećam se
kako smo plakali jedan drugom u zagrljaju, on kao otac mojoj Hani, iako to nije
bio biološki. Ja, kao brat, kao što to i jesam.
„Čuvaj se sinko“, poklonio mi je još jedan blag pogled i stisnuo za rame.
Ispratio sam ga pogledom, potapšao praznu stranu kreveta da mi se Lejla
pridruži.
„Prvo da se obučemo“, promeškolji se u mjestu.
„Ništa nam ne treba“, promuklo kažem i ponovo je pozovem rukom.
Smjesti se pored mene, povuče pokrivač sa dna kreveta i prekrije nas tankom
tkaninom.
„Izvini“, nalakti se na ruku, gleda me svojim plavim ponorima direktno u oči,
i vidim koliko se kaje. Zadjenem joj, sada već, vlažni pramen za uho. Pomislim
šta bi se desilo da sam je izgubio, pa se stresem na samu pomisao.
„Nemoj više da bježiš Lejla.“
„Neću“, uhvati me za ruku, pa nasloni svoj obraz na moj dlan. „Tako mi je
žao Tarik. Volim te“, oči joj se pune suzama, „Tako te puno volim i…“
„Znam lijepa moja, znam. Ja tebe volim više i od ‘volim te’“, poljubim joj oko,
pa povučem u zagrljaj, koliko je to moguće.
Ležimo jedno drugom u zagrljaju sve dok naš sprat potpuno ne utihne, koraci
nestanu i šuškanje najlona prestane.
Sami smo u tišini. Vjerovatno smo jednu turu i odspavali.
„Tu negdje mi je sigurno telefon“, kažem. Abaz misli na sve, znam da mi je
negdje spremio lične stvari. Lejla uspravi glavu, pogleda na noćni ormarić sa
svoje strane, pa sa moje i dohvati mi ga.
„Izvoli. Jesi dobro?“, zabrinuto me posmatra.
„Dobro sam“, a zatim joj uhvatim pogled kako zuri u nešto iza mojih leđa,
„Šta gledaš?“
„Antibiotici su na natkasni“, osvrnem se preko ramena i klimnem kratko.
„Abaz ih je sigurno dostavio“, umirim je. To su moji ljudi koji rade i ono što
im ne kažeš. „Ne brini se više.“
„Bojim se“, podigne se uz uzglavlje kreveta.
„Nemoj“, pratim je pokretima, „Ti si moja snaga, trebaš mi jaka“, poljubim
je u sljepoočnicu. „Daj mi sada da popijem antibiotik, da se riješimo ovih fortirnih
prepreka sa tijela i da te privijem uza se“, želim da joj skrenem misli, želim da
sebi skrenem misli sa mrtvih očiju koje me proganjaju u umu.

105
 Tri dana su prošla od strašnog događaja…
Treća noć prolazi, a ja ležim pored Tarika i ne mogu da zaspim.
Nisam mu rekla zašto sam krenula u stan, nisam mu rekla da sam pošla njega
da spasem od prevrtljivog Bandže. Nisam mu rekla da se ne bi ljutio na Neru,
slagala sam kako sam jednostavno htela da pobegnem. I, sad se nosim sa teškim
posledicama neiskrenosti... Nera skoro da očima ne može da me gleda jer je
ubeđen da sam kriva za ranjavanje Tarika. Arijana je celom Tarčinu rastrubila
kako sam joj glavu razbila... i ne krivim je. Jesam joj glavu otresla o zid, ali niko
ne zna istinu...
Pogledam u Tarika kako spava pod svetlošću mesečine i mršti se... Eh, kad bi
znao, kad bi samo znao da sam poletela da te nađem pre skota, kad bi samo znao
da sam precrkla kada sam te videla kako ulaziš u stan, kad bi samo znao da sam
bila spremna za tebe da umrem, „Živote moj...“, šapnem i nežno ga pomilujem
po kosi.
Tri dana su nam proletela ni u čemu. Oblećem oko njega, oko ljudi koji dođu
da ga obiđu, vodim računa da pije antibiotike, spremam hranu, previjam ranu i
trpim po koji prezriv pogled gostiju. I, ceo Tarčin može da me mrzi ako želi, ne
zameram im, ali to što nikako da popričam sa Tarikom, e to me razara. Razaram
ja samu sebe, jer ko bi sad verovao gde sam pošla i zašto... Znam da Tarik misli
kako sam htela u svoj stan, a ne zna da sam čula kada je pričao sa Bandžom na
mobilni i da je to bio okidač mog pokretanja.
Zagledam se negde u prazno prizivajući san i dok sklapam oči, čujem kako
Tarik škripa zubima...
Okrenem glavu, a on steže pesnice, cvili, ubrzano diše...
„NEEE!“, drekne toliko da odskočim od dušeka.
„Tarik!“, poderem se preplašeno, jer je naglo seo i nabio lice u dlanove.
Brzo se uspravim, dlanovima mu kliznem po leđima mokrim od znoja i
progutam sa mukom. „Dušo...“, šapatom ga pozovem. „Jesi li dobro?“
Okrene se i pogleda me, a disanje nikako da mu se ujednači. Ne progovara,
napetih mišića se vrati u ležeći položaj.

106
 „Ružno si sanjao“, primaknem mu se i nalaktim do njega.
„Ne znam šta sam sanjao“, udahne duboko i ispusti vazduh. „Spavaj, Lelo...“
Prstima mu prolazim kroz vlažnu kosu i ćutim... Nisam ga pitala šta je sanjao,
ali svojim očima vidim da ima košmar. Srce mi zadrhti od brige i straha, ali ga
nežno mazim, pa ga poljubim u kraj čela, malo zadržavajući usne.
Čujem kako proguta sa mukom, pa se odmaknem. „Hoćeš vode?“, šapatom
pitam.
Samo odmahne glavom...
„Hoćeš da pričamo?“, zagrizem usnu da mi ne krenu suze.
„Lejla, noć je... Spavaj...“, promrsi i okrene se na bok prema meni.
Pođem ruku da prebacim preko njega, pa je vratim jer se plašim povrediću
mu ranu. I, dok mi se duša kida, on kao da oseti, pa uzme moj dlan, prinese svojim
usnama i utisne jedan poljubac da me uteši kako je sve u redu. Da me nemo slaže
kako je sve ostalo iza nas i da ne mari...
Spustim glavu na jastuk i posmatram ga dok u meni snage ima.

Celo prepodne, Abaz i Cile su sa Tarikom u radnoj sobi, a ja spremam sve i

svašta u kuhinji... Zvuk vrata me trgne iz nekih misli i okrenem se.
„Zdravo Nero“, javim mu se po četvrti dan za redom, a on meni samo klimne
glavom. „Uzmi kolač, posluži se“, pružim tanjir prema njemu.
„Neću, hvala“, zastane.
Ruke počnu da mi drhte kad čujem šta mi reče. Odbi me kao poslednju
zakrpu... Udahnem, pa se zagrizem za usnu da mi ne krenu suze, ali ne mogu više.
Osetim kako mi dva potoka raseku obraze, i gorko progutam.
„Hoćeš istinu da čuješ?“, procedim.
Nero me samo gleda i mirno stoji.
„Ono jutro sam čula Tarika kako priča sa Bandžom na mobilni. I, da, jesam
smislila kako da pobegnem, ali čim sam vam umakla krenula sam da nađem
Tarika i kažem mu koji je Bandža prevrtljivac. Jer, ja to znam!“, naglasim. „A, ti
ne znaš!“, dodam i spustim onaj tanjir na šank.
„Uvalila si me“, tiho kaže.
„Tebi sam rekla istinu, a Tarika sam slagala da sam se dala u beg!“, otresem.
„Pa, ti vidi sad koga sam uvalila.“
„Što mu nisi rekla istinu?“, primakne mi se za jedan korak.
„Pa, da gledam kako spaljuje tebe i Arijanu, je l’?“, frknem.
„Što si tako teška, matere ti?“, prekrsti ruke preko grudi i namršti se.

107
 „Nemam ja ni mater, ni oca, a ni brata...“ Okrenem mu leđa jer me duša
zaboli. „Imam samo jednog čoveka kog volim, a sve mi se čini kako ga gubim.“
„Lejla...?“, čujem Neru, i samo mu odmahnem rukom da ide kuda je pošao.
„Jaranice, lijepi su ti kolači.“ I kad to čujem okrenem se i vidim ga kako jede
kolač. Kao blesava se nasmejem i obrišem suze. „Moraš mu reći kad-tad, jer on
to treba da zna, a ne brini, neće Taba spaliti mene i Arijanu.“ Uzme još jedan
kolač i ode prema Tarikovoj radnoj sobi.
Nije prošlo ni tri minuta i čujem Tarika kako se cereka, „Sad ćeš da vidiš ko
će da dobije kolače!“, dobaci iza sebe dok se pojavljuje u mom vidnom polju.
Ukočim se i disanje mi se ubrza, a Tarik kako mi prilazi tako gubi osmeh, pa
se mršti sve dok ne stane tik uz mene. Prstima mi obuhvati bradu i podiže da se
pogledamo.
Progutam ciglu.
„Zašto si plakala?“, tiho pita.
„Nisam...“, osmehnem se što bolje mogu.
„Ne laži me, Lelo“, zaškilji pogledom. „Jesam li rekao da bi za jednu tvoju
suzu zapalio cijeli svijet?“
Klimnem da jeste.
„Koga sad da zapalim zbog 'mojih' uplakanih plavih očiju?“, sa oba dlana mi
objumi lice.
„Stara sećanja“, slažem ga.
Pritisne usne na moje čelo, pa utisne takav poljubac da mi se zavrti u glavi.
„Pričat ćemo kasnije“, šapne, a njegov vreo dah osetim po koži.
Ostajem tako da stojim dok on uzima tanjir sa kolačima i odlazi...
Veče je došlo, i noć je zagrlila Tarčin, a Tarik nije imao vremena da pričamo
jer je u kući bilo kao na autobuskoj stanici! Umorna, emocionalno napeta i
nervozna jedva sam dočekala da se istuširam i izvalim na krevet, čini mi se da mi
je ove noći glava letela ka jastuku i da sam u tom letu zaspala.
„NEEEE!“, prolomi se u sobi.
„Tarik!“, sednem iste sekunde, i pogledam ga.
Pesnicama odupire o dušek, bolno se grči, stenje, reži...
„Budi se!“, uhvatim ga za ramena. „Budi se, Tarik. Sanjaš!!!“, uzviknem.
Uz jak trzaj tela otvori oči i gleda u mene nekoliko sekundi bez da diše.
„Dušo“, uplašeno ga pozovem. „Jesi li dobro?“, nalaktim se do njega i
pomazim po kosi mokroj od znoja.
„Jesam...“, promuklo će.
„Nešto mnogo gadno si sanjao.“
„Ne sjećam se“, hladno me opet slaže.

108
 Bez reči se nadvijem nad njim i počnem da ga ljubim, ali on mi odsutno
uzvraća, pa se istog trena uverim da me je slagao kako se ne seća košmara. „Znaš
li koliko te volim?“, izdahnem mu na usnama. „Znaš li koliko mi trebaš?“
„Šššš...“ Zgrabi me šakom za vrat i nastavi da se ljubi sa mnom, ali ovaj put
prisebno.
I, kad osetim da me treba, tako se prepuštam i opuštam u njegovom naručju.
Uzima me polako sve dok ne uđe u moje telo, a onda me uzima grubo, toliko grubo
kao da me za nešto kažnjava... I, ne mogu da se ne zapitam šta se dešava?

Budna sam zoru dočekala, nisam oka mogla da sklopim posle grubog seksa...
Nisam mogla da se otmem utisku da sam kažnjena za nešto. A, kako dan odmiče,
tako moje misli divljaju, i srce mi mira ne da, jer Tarik drugu noć za redom ima
košmare... Setim se prethodnih noći da me je nešto budilo, ali mislila sam da sam
napeta i da se budim na Tarikovo okretanje u krevetu, sad već nisam sigurna da
je to bio uzrok.
Samo što se Tarik vrati iz čaršije, i samo što se sredim u glavi da počnem
razgovor sa njim, dođe Nera... Vidim da odlaze u radnu sobu i ni sama ne znam
kada će iz nje izaći, a veče samo što ne padne. U, svom tom očaju, odlučim da
odem na Hanin mezar. Presvučem se, uzmem maramu i jednostavno izađem iz
kuće. Hodam sa svojom mukom i teretom sve dok me noge ne dovedu pred Hanu
i Hidajetu...
Zagledam se u beli mezar i krenu mi suze. Idu niz lice kao reka i bol se samo
izliva... Ide i vreme a ja plačem li plačem...
Ne znam šta mi bude i noge me izdaju pa padnem na kolena.
„Hano...“, zajecam. „Ni Fatihu ne znam da proučim a došla sam ti...“
Udahnem malo vazduha. „Oprosti mi molim te...“, zaplačem se jer se osećam kako
sam je uskratila za nešto bitno. „Hano moja, gubim ga... a volim ga, kunem ti se“,
piskavo joj kažem. „Pomozi mi, jer ti si njegova polovica duše...“
Dlan koji mi padne na rame me toliko prestavi da ciknem, ali prepoznam ruke
pošto me uhvate pod pazuhe i podignu na noge. Leđima se oslonim na njegovo
telo...
„Lijepo moje...“, šapne i poljubi me u rame. „Ti si druga polovica moje duše.“
Stresem se, jer osetim te usne preko tanke bluze.
„Hano, ja sam pored nje, ne brini“, tiho se obrati sestri.

109
 Uzme moje dlanove sasvim nežno, podigne ih, i okrene ka nebu, pa i svoje
tako namesti ispod mojih. Stoji iza mene, čujem ga kako šapuće, ali ni reč ne
razumem. I, šta god da priča, opušta me... Smirujem se.
Kad završi, uhvati moje dlanove, prislonih ih na moje lice kao da me umiva,
spusti ih, pa zajedno priđemo mezarima, pomazimo ih i onda me bez reči povede.
„Morala sam da joj odem“, šapnem da prekinem tišinu u kojoj stižemo do
kuće.
„Lelo moja, šta te muči?“
„Brinem se za tebe. Danima si zauzet, osećam se usamljeno, skoro da ne
pričamo...“
„Sad ćemo da pričamo“, uhvati me za dlan dok ulazimo u njegovo dvorište.
Pod velom tišine uđemo u kuću. Tarik me navede da sednemo na garnituru i
zagleda se u mene.
„Šta mi nisi rekla, Lelo? Šta mi šutiš?“, nežno pita i svuče mi maramu sa
glave, na koju sam zaboravila.
Oborim pogled jer shvatim da mu je Nera rekao ono što ja nisam... „Čuo si,
zar ne?“, šapnem.
„Čuo od drugoga, a ne od tebe. Bez obzira šta si čula to jutro kako sam pričao
sa Bandžom, trebalo je da mi vjeruješ. Tražio sam ti da mi vjeruješ i ti si mi TO
obećala...“, dlanom me pomazi po obrazu do brade i podigne mi glavu da ga
pogledam.
„Bandža je prevrtljivac. Pomislila sam da možda traži da me vidi, i nisam
mogla da dozvolim da stradaš...“, jedva prevalim preko usana.
„Šta ti je uradio?“, Tarik stegne vilice toliko da mu vene po vratu iskoče.
„Muvao me je Ivanu iza leđa, pratio me je neko vreme i jednom je došao kod
nas kući iako je znao da mi brat nije tu...“ Progutam teško. „I, pokušao je da...
da... imamo seks, ali ja nisam htela i tako je počeo da me mrzi“, udahnem duboko
jer mi pripadne muka. „Nisam smela da kažem Ivanu, da se ne bi poubijali...“,
dodam.
„O, jebem li mu pleme...“ Tarik me nežno privije na svoje grudi i poljubi u
teme. „Nikada, ali više nikada, da se ovakvo nešto nije ponovilo. Tačno da me
čuješ kako kažem nekom da ću te prodati, ne vjeruj mojim riječima već mom srcu.
Vjeruj, Lejla, meni...“, jače me stegne i umiri me. „Vjeruj u moju zakletvu, sjeti
se da sam se zakleo da ti pripadam.“
„Izvini...“
„Luda moja glavo, pola života si mi skratila...“, uzdahne.
Odmaknem se da ga pogledam i zabrinut je. Oči mu se cakle, a usne prave
jedva vidljiv smešak.
„Oko moje lijepo“, šapne. „Sunce moje milo...“
Nasmešim se od srca, pa progutam suze.

110
 „Radosti moja...“ Namigne mi i vrhom nosa protrlja moj.
„Volim te...“, šapnem mu dok tražim njegove tople usne.
I, kad me poljubi, onako duboko a nežno, kako samo on to ume, zagrlim ga
oko vrata i ne puštam. Klizi šakama po mom telu, lagano me skida, lagano i ja
njega skidam. Onda pogledam ranu iznad desnog boka koja nosi moje ime...
Skinuli mu konce a ožiljak ostao, sagnem sa pa poljubim to mesto u želji da
izbrišem svu bol, u želji da ga sve prođe. Ali, Tarik me hvata i sudara usne sa
mojima, dok ponovo seda na garnituru navodeći me da ga opkoračim. I, kad me
privije uza se, onako jak a nežan, sva zadrhtim. Ljubi me i prstima obrađuje sve
dok ne svršim, a onda me ispuni do samog kraja. Stežem ga i nogama, i rukama,
a on me lagano odiže i spušta na sebe... Kiša počinje da dobuje i jako pada, a nas
dvoje vodimo ljubav, onako natenane, sporo i lagano, jer nam tako prija. Osetim
koliko mu noćas treba nežnosti, i ljubim ga, ljubim ga srcem i dušom, ne samo
usnama...

Pred samu zoru, Tarikov grub krik zapara sobu i gotovo skočim iz kreveta.
Opet sanja, opet trpi sto muka. Hvatam ga za ramena, drmusam, vičem i kad
otvori oči, glasno izdahne.
„Tarik, zaboga...“ Do daha ne mogu da dođem koliko sam se uplašila.
„U pičku materinu!!!“, ljutito opsuje i sedne.
„Šta se dešava?“, zagrlim ga, a on sav u znoju. „Šta te muči?“, tiho pitam.
„Ništa, Lelo, dobro sam...“ Zagrli me i vrati nas u krevet.
„Nisi dobro, ne laži me“, Okrenem se i nadvijem nad njega. „Tarik...?“, dlan
mu položim na hladan obraz.
Samo sklopi oči, i diše duboko...
„Živote moj“, poljubim ga u čelo, malo zadržavajući usne. „Treću noć za
redom se budiš i...“
„Lejla, molim te“, prekine me.
„Zar ja nisam – tvoja Lela?“, šapnem.
Jako zažmuri, stisne vilice i vidim kako mu suze skliznuše niz slepoočnice.
Nežno ih obrišem i srce mi se slomi.
„Pričaj sa mnom“, promuklo molim.
Ćuti, proguta, obuzda se i otvori oči... Nema suza, dve zelene poljane su
zamagljene od bola.
„A, sa kim ćeš bol da podeliš, ako sa mnom nećeš?“, prelomim. „Ti si moje
sve i više od toga...“

111
 „Sanjam ga Lelo, kako te otima od mene, pa kako ga ubijam... Progone me
njegove sive oči...“, ledeno dubokim glasom kaže.
„Tabak“, spremno izgovorim, a on se trzne. „Koliko života si spasao? Zar
ćemo da dozvolimo jednom ubici da te proganja?“, ledena sam i ja. „Ne dam da
te ON proganja. Ne dam, jer nije bio čovek. Ne dam, jer sam čula koliko si života
spasao. Ne dam, jer te volim. Ne dam, jer dišem zahvaljujući tebi!“
Uspravlja se na zaglavlje kreveta i samo me posmatra, skoro da i ne diše.
Opkoračim ga i zarobim.
„Ko je ON, da tebi remeti miran san?“ Približim lice Tarikovom. „Ko je ON da
upravlja tvojim životom?“, pomazim ga po obrazu pa zadržim dlan. „Nikada mu
neću oprostiti nož koji je čuvao za tebe i zario ti ga u telo pre nego što si uperio
pištolj u njega. Kako nisi shvatio što sam vriskala zalepljenih usta i očajnički
odmahivala glavom, bečeći i oči da ukapiraš šta ti se sprema.“
„Misliš da me je bilo briga.., adrenalin me je mahnito udarao...“ Zagleda se u
mene. „Samo sam razmišljao kako da te spasim, po cijenu da poginem.“
„DA TO VIŠE NISAM ČULA!“, vrisnem, toliko da se i Tarik trgne. Sa obe šake
ga jako uhvatim za ramena. „Meni trebaš ŽIV! Hoću te živog! JASNO,
TABAKOVIĆU?“, urlam na njega. „Je li jasno!?“, ponovim jer ćuti.
„Lelo... Sve mi je jasno“, izbeči se. „Samo mi nije jasno zašto urlaš?“, kraj
usne mu pobegne u smešak.
„Ne zajebavaj se sa mnom!“, zarežim.
„Lelo, grebeš me do krvi“, šapne.
Naglo sklonim dlanove i vidim crvene tragove mojih noktiju na njegovim
ramenima. „A, jebi ga...“, protrljam lice. „Ti baš umeš da me iznerviraš!“,
udahnem duboko da se smirim, „Ti baš umeš da me mučiš i jedeš“, tiho dodam.
„Molim?“, Tarik me izbečeno pogleda.
„Misliš da meni nije otišlo pola života kada sam videla kako te ubo nožem a
ti ništa. Jebote, mislila sam da te rasparao, da si gotov, a ti na nogama stojiš i još
krenuo od mene. Znaš li bre kako mi je bilo kad si kliznuo niz zid do poda? Znaš
li Tabakoviću da mi je srce stalo, a ne mogu od straha da progovorim – ranjen
je?“
„Prekini“, protisne, pa me zgrabi sa obe ruke i jako zagrli. „Šuti...“, bolno
šapne.
Sakrije glavu u prevoj mog vrata i tako me drži. Osećam kako zadrhti pa ga
jače stegnem, a onda mi se srce raspadne jer njegove suze klize po mojoj koži.
„Tarik“, zavapim od jada.
„Ššš...“, udahne duboko i sav se zatrese. „Svaki dan se zahvalim Bogu što te
imam...“, napukne mu glas. „Niko me nije volio tako jako kao ti“, šapne.
Krenu mi suze jer me zaboli... „Nemoj... plakati...“, jedva izustim.

112
 Skupim snagu, pa se odvojim od njega i dlanovima mu podignem glavu da ga
pogledam. Oči zelene bistre od suza i za sada oslobođene magle bola. Poljubim ga
u jedno pa u drugo oko, skupljajući suze, baš kao što je on to isto i meni radio.
„Volim te...“, šapnem mu. „Trebaš mi...“
„Imaš me...“, izdahne sa olakšanjem
Pomerim se sa njega, i vučem ga sve dok glavu ne položi na moje grudi. Sa
obe ruke ga zagrlim i počnem da mazim po kosi, ramenima, leđima... Nežno
prelazim prstima, pa dlanovima sve dok se ne opusti i ne zaspi. Ja ostajem budna
da bdim nad njegovim snom i svojom ljubavlju ga čuvam od demona.

113
 Zaspao sam na Lejlinim grudima, sanjao sam morske valove kako se
prelamaju u njenim očima, mrsio sam joj kosu boje bakra prstima. Udisao sam
miris meda sa njenih usana i čvrsto se utiskivao u njeno tijelo, sklopio sam oči
čak i u snu, da je osjetim. Kada sam otvorio oči ugledao sam njeno lice umrljano
krvlju, kosa slijepljena istom bojom, a oči su puštale suze crvene boje. Neke
krupne ruke otrgnule su je iz mog naručja, a njena usta bezglasno su vrištala
moje ime. Što sam više trčao za njom, to mi je više uzmicala, pao sam na koljena
i zagledao se u svoje ruke, bile su krvave. Još jednom ustao sam, potrčao sam za
njom, ali bila je tek malena tačkica u daljini. „NE!“ vrisnuo sam, ali su se jedne
oči boje pepela pojavile skupa sa zlobnim osmjehom koji mi je uzlupao srce u
grudima.
„NE!“
„NE!“
„Tarik!“
„Tarik“ čuo sam je, vratila se.
„Tarik, probudi se!“
Trznuo sam se iz sna tako naglo da sam spustio noge pored kreveta i pogrbio
se hvatajući prijeko potreban vazduh. Rukama sam stezao okvir kreveta pored
butina, dok mi se tijelo ježilo zbog znoja koji se hladio.
Tople ruke pogladile su me po leđima, umirujuće sam popustio stisak i disao
sve lakše. Moja Lejla. Utisnula mi je poljubac u rame, obgrlila oko struka, a noge
raširila iza mene. Moja Lejla. Naslonila je svoj topli obraz u udubinu mojih leđa,
na kralježnicu. Disala je sa mnom duboko i teško sve dok nismo uspostavili
jednoličan ritam. Moja Lejla. Preplela je prste na mom stomaku, stiskala me bliže
svoj tijelu, osjetio sam joj vrele grudi na leđima. Moja Lejla.
„Jesi dobro?“ prošaputala je nježno.
Nisam odgovorio, preklopio sam joj ruke na stomaku i samo stisnuo. To je
moja Lejla.
Moj mir u nemiru.
Moj raj u paklu.

114
 Moje sunce u oluji.
Moj zadnji dah.
Moje svitanje.
Moja oaza u pustinji.
Moj cijeli svijet.
Moja Lejla!

Udahnem duboko, razdvojim joj ruke , ustanem i stanem pored kliznih vrata.
Nemam snage da razgovaram, ne dok je mjesec još uvijek na nebu. Čujem je kako
dolazi, kako posteljina šuška dok silazi sa kreveta, pali visoku lampu u ćošku, ali
samo odmahnem glavom, pa je brzo ugasi. Posmatram je u odrazu stakla, stoji
pored mene poput mene i šuti. Potrebna mi je čak i njena tišina, potrebno mi je
da me voli čak i kad šutimo, a baš to čini. Moja Lejla. Rukom dohvatim njene
prste, brzo ih preplete sa mojim i stisne snažno. Podignem naše spojene ruke do
usana, pa poljubim njene prste što vire između mojih. Stane ispred mene, nasloni
se na staklo i samo me gleda svojim plavim vodama. Pokrene se i spusti usne tik
iznad moga srca. Kao i prvog puta tijelo mi odreaguje, srce se ubrza i stisnem je
tako jako da je poželim zalijepiti za sebe, da zauvijek ostane tako.
„Trebaš li nešto Tarik.“ Pita tihim glasom, kao da se boji da me ne slomi.
„Samo tebe Lelo, samo tebe...“, odmaknem se za korak. Zadjenem joj, kao i
uvijek onaj jedan pramen za uho. „Hajde, lezi“, pokažem glavom na krevet.
Sluša me bez pogovora, pušta da je ušuškam kao dijete, ljubim je u oko, pa u
čelo, navučem tanki prekrivač preko njenog tijela i pođem pored kreveta, prema
vratima, kada me njena ruka uhvati za ruku.
„A ti?“, zatrepće kada je pogledam.
„Treba mi piće Lelo.“, kažem, a u stvari ne želim da spavam. Bojim se da ne
sanjam kako je gubim.
„Idem dole sa tobom.“, klekne na krevetu, prinesem njenu ruku do usana i
odmahnem glavom.
„Nemoj Lejla...“, bole me njene neisplakane suze u očima, boli me kako
skuplja usne dok guta knedlu u grlu, boli me čak i kada klimne sa
razumijevanjem. Boli me čak i kada joj pustim ruku, a ona mrtvo klone na njeno
bedro.
Priđem stolici na kojoj je moja odjeća, uzmem je u ruke i izađem iz sobe. Ne
zatvaram vrata, želim da zna da ne idem nigdje, da ma koliko mi je potrebna,
potrebno mi je i da raščistim sam sa sobom.
Siđem u prizemlje, uđem u mračnu kuhinju, dohvatim široku čašu, pa iz
frižidera izvučem votku. Sa flašom u jednoj, i čašom u drugoj ruci, sjednem za
trpezarijski sto i sipam prst po prst u čašu. Kako sipam tako i pijem.
Ne, ne pijem. Ja se naljevam.

115
 Nisam još pijan da ne bih mogao stajati na nogama, ali sam na dobrom putu.
Svaki put kada pijem gadim se sam sebi, podsjećam se na oca, koji mi to nikada
bio nije. Ustanem sa pićem u rukama, odem u boravak i sjednem na ugao.
Dohvatim daljinski sa stola, palim tv, biram opcije za jutub, pa pustim Adila ubicu
da zapjeva.

Traži! Kupiću ti svet

Ti si mi na duši cvet
Mane znaš mi napamet
I što se ljutiš sada
Traži! Stvoriću za tren
Stobom ja sam pronađen
A sve pre tebe nevazne. Da, da!
Jedna pa druga u glavi ljulja
I ne znam kad se prekinuo film
Znaš da sam uvek ja brat za druga
Nije da na tebe ne mislim

Osjetio sam je, nije morala ni da mi priđe. Osvrnem se preko ramena i

osmjehnem se, pa je pozovem rukom da mi se pridruži. Zapjevam grubo refren
pjesme kada sjedne pored mene, što je razveseli, a oči joj veselo se ozare.

Srećo jedina, srećo jedina

Biće beli veo, truba vagon ceo, 300 svatova
Srećo jedina, moja najbolja
Nije sa mnom lako, ali ko ovako, voli te ko ja?!

Pružim joj čašu sa prozirnom tečnošću, otpije gutljaj, pa se strese. Nasmijem

se, posegnem dobar gutljaj iz flaše, u pičku materinu spali mi utrobu. Tresnem
flašom o klub sto ispred nas, Lejla iskapi ostatak iz čaše, pa pored flaše, tresne
čašom o sto.
Smijemo se blentavo, a onda se naglo uozbiljim, zakrenem se prema njoj,
rukama obujmim njene obraze i poljubim je žestoko. Jezici nam se pletu, miluju
unutrašnjost naših usta i napaljen sam u sekundi. Nevoljko odlijepim usne od
njenih i zagrlim je jako. Volim da je grlim, tako se uklopi uz moje tijelo kao da
sam čitav život čekao da je primim u zagrljaj.
I, jesam. Nju sam čekao.
„Lelo..“
„Hmm?“
„Obećaj mi u dobru i zlu.“ Šapnem joj na uho.

116
 Naglo se izvuče iz mog zagrljaja i zagleda se u moje lice, tražeći ko zna šta.
„Je li to ono što mislim da jeste?“, upita.
„Ne znam šta je to što ti misliš, ali ako je ono što ja mislim, onda jeste.“
Namignem joj, jer je sve zbunjenija.
„Ti si pio, ali sam ja izgleda pijana.“ Stavi ruku na usta.
„Nudim ti prezime Lelo.“
„Jebo te Tarik!!!“ Uzdahne, ne skidajući ruku sa usta. „Znaš li pitati onako
kako to rade na filmovima?“, nasmijem se grleno.
„Rodi mi djecu“, nastavim.
„Zagospodari ovim čovjekom... Voli me do smrti... Obećaj mi zauvijek...“,
utisnem joj poljubac na obraz, ali se ne odmaknem. Prislonim obraz na obraz i
kažem joj na uho, „Udaj se za mene.“
„Bože!!!“, otme joj se u jecaju, skoči mi u krilo i zagleda mi se u oči, „Moraš
da me pitaš zlotvore. Ti naređuješ.“ Zacereka se.
„Udaćeš se za mene svakako, pit’o ja il’ ne pit’o“, uzvratim joj osmjehom.
„Hoću! Jebeš pitanje, tvoja sam od kako sam te prvi put ugledala. Želim da ti
rodim decu, da nosim tvoje prezime, da te volim do smrti…“, zastane, poljubi me
kratko u usne, prstom prođe po mojoj obrvi i jednostavno kaže, „U dobru i zlu,
zauvek!“
„Zauvijek!“, potvrdim.
Legnem na leđa, povučem je na sebe i posmatram kako se rađa novi dan dok
joj kosu milujem.
Youtube i dalje je vrtio pjesme kada sam otvorio oči. Zaspao sam sa Lejlom u
naručju, glava joj počiva na mojim grudima, ali joj je tijelo skliznulo između mog
tijela i strane ugla. Nije bilo noćne more, spavali smo koji sat potpuno mirno.
Rukama joj mrsim kosu i pozovem, „Lejla…“
„Molim“, sneno progovori.
„Hajde buduća ženice kafu da mi skuhaš. Ako budeš znala kafu napraviti
možeš se udati“, zagolicam je po rebrima.
„Znala ne znala, nema ti sada vrdanja“, promuklo uzvrati, pa protrlja nos o
moje grudi.
Stisnem joj rukom guz, cikne i odigne se na lakat. „Zlotvore!“
„Hajde ustaj. Dan se neće sam sjebati“, i dalje je zezam.

117
 S obzirom da smo spavali do podne, dan je skoro proletio. Nera i Cile dolazili
su i odlazili. Lejla je izdavala naredbe, a ja sam se kezio kako se ponašaju poput
poslušnih kučića. Volio sam ove momke.
Listam zanimljivosti na tabletu kada mi Nera priđe za stolom u kuhinji.
„Taba neka djevojka te treba.“
Pogledam ga, podignem obrvu i čekam da nastavi. Niko nije mogao kročiti
blizu moje kuće, naročito nakon incidenta sa Bandžom, a da ga nisu pretresli.
„Kaća joj je ime, čista je. Kaže da se došla zahvaliti.“
Vrtim po glavi ime, ali se ne sjećam.
„Poznajete se iz Minhena, reče da si joj materi platio liječenje…“
„Nemoj srat?!“, ustanem kada shvatim o kojoj Kaći priča. Samo mi je ona
falila ovdje, pored moje impulsivne Lejle, koja nevolju namiriše iz aviona.
„Odvedi je u radnu sobu, sad ću ja.“
„Koga da odvede u sobu?“, znao sam! Lejla se pojavi iza Nerinih leđa.
„Neka Katarina došla da se zahvali Tabi, kaže platio liječenje njenoj majci.“
Nera izbrblja prije nego i usta otvorim. Lejla me pogleda blago kada čuje šta Nera
kaže, pa se okrene prema Neri i korakne mu u susret, zbog čega jadničak ustukne
od njenog pogleda.
„Reci joj Nermine da je čekamo u kuhinji.“, nasmije mu se izvještačeno, a
grmalj poput njega samo klimne i izađe.
„Boji te se“, nacerim se.
„Ko je Katarina?“, pita me tako da zamalo i sam ustuknem. Jebote!
Ljubomorna je!
„Dobar dan“, piskavi glasić ispuni kuhinju, Lejla se okrene i odmjeri vidno
Kaću od glave do pete. Ego mi naraste kada je vidim kako posesivno spusti ruku
na moje rame.
„Dobar dan Kaća“, ustanem i pružim ruku djevojci koje se nikada ne bih sjetio
da se nije pojavila, a iza leđa začujem jedno upitno, režeće ’Kaća?’. Mala Kaća
skida me pogledom.
„Upoznaj moju djevojku Lejlu“, pokažem, rukuju se oprezno. „Izvoli sjesti“,
ljubazno joj se obratim.
„Ne bih, hvala. Možemo li razgovarati negdje... nasamo“, sa posljednjom
rječju pogleda u Lejlu koja samo što ne eksplodira. Nosnice joj se šire, dok
ubrzano diše.
Priđem joj, uzmem za ruku i poljubim ovlaš u usta, „Brzo ću.“ Kažem kada se
odmaknem i pomilujem je zglobovima prstiju po obrazu.

118
 „Izvoli Katarina.“ Usmjerim je prema vratima, a zatim iz hodnika prema
radnoj sobi.
Čim uđemo u radnu sobu Kaća mi priđe previše blizu, „Želim da ti se zahvalim
Tarik“, zagrli me.
’Dobroooo’ pomislim u sebi, ovo je neugodno. Protrljam je po leđima, pa je
odmaknem od sebe.
„Nadam se da je mama dobro?“
„Je, je. Mama je sada dobro. Oporavlja se. Ja.. ja sam…“, izvadi sto evra iz
torbice i pruži mi ih. Cura zvanično ima problem u glavi.
„Koji kurac mi daješ pare?“ Zasiktam.
„Onaj dan… dao si mi da imam , da se vratim…“, muca „Želim da ti ih vratim,
ja Tarik, ja... stalno mislim na tebe i molim te...“, pogleda me požudnim
pogledom, a meni se dignu dlake na vratu od gađenja „Dozvoli mi da se odužim.“
„Prestani!“, dreknem „Ja ne tražim ništa zauzvrat kada nekom pomognem.
Ako si to došla čuti od mene, prevarila si se! Možeš ići!“
„Ne. Ne. Ne razumiješ…“, možda previše grubo, uzmem je za pazuh i otvorim
vrata, povedem je niz hodnik prema ulaznim vratima, pa i njih otvorim. Pustim
joj ruku, udahnem duboko da se smirim. „Samo idi. Ništa mi nisi dužna, slo...“
Prekinu me njeni prsti na usnama, zgrabim je za ruku i unesem se u facu,
tako da sam se morao saviti da budem u ravni sa njenim očima. „Šta ti jebote nije
jasno?!“, režim joj u facu, „Gubi se?!“
A onda se desi nešto što se nikako nije smjelo desiti, njene usne zalijepe se
za moje. Slobodnom rukom zgrabi me za potiljak i uspije zadržati nekoliko dugih
sekundi, a kada je bijesno odgurnem od sebe, prije nego progovorim Lejlin glas
iza leđa me prekine.
„Tarik…“, drhtavo protisne, okrenem se i gledam kako joj se jedna suza
otkida iz oka.
Ne!
Bože ovo se ne dešava!

119
 Spazim kako Tarik odvuče Kaću prema ulaznim vratima i krenem da vidim
šta se dešava jer mi se mala uopšte ne sviđa! Gleda u MOJE, kao da je njeno!
Samo što priđem, vidim kako Kaća zgrabi Tarika za potiljak i poljubi ga!
LJUBI GA! Ona ga ljubi pored mene žive, jebem li joj sve po spisku.
Tarik se odmače i zagleda se u nju...
Srce mi se cepa, bol mi sevne, oči mi se napune suzama...
„Tarik...“, drhtavim glasom ga pozovem.
Okrete se prema meni i osećam kako mi gleda u suzu koja klizi niz obraz.
A, nećemo tako, pomislim u sebi, pa žustrim pokretom dlana obrišem oči, i
pružim korak.
„Lelo“, Tarik me uhvati za nadlakticu pošto stanem ispred Kaće koja mi se
smeška.
„Marš iz moje kuće!!!“, dreknem joj u lice.
„Nije ovo tvoja kuća“, ona će meni bezobrazno, ceri mi se u facu i želim joj
taj smešak skinuti sa lica.
„Ma, jebem li ti sve redom!“, opalim joj šamarčinu i dok se ona hvata za obraz
i vraća glavu jer sam je oduvala, ja nastavim, „Imaš tri jebene sekunde da odeš
ili ću te polomiti!“, zarežim.
Tarik me hvata i viče Neri koji trči kao bez duše.
„On je bio sa mnom!!!“, vrisne Kaća dok je Nero hvata.
„BIO – prošlo vreme!“, naglasim.
„Lejla!!!“, Tarik me uvuče i zatvara vrata, „Smiri se!“
„Ma, pusti me!“, otrgnem se od njega krenem do kuhinje, a on ide za mnom.
Stanem kod šanka i pogledam ga. „Pričaj!“, udahnem duboko.
„Nema šta da se priča, ona je nebitna.“
„Nema, je l’?!“, prekinem ga, pa dohvatim činiju i tresnem je o pod, a staklo
se razleti. „Je l’ nemaš još uvek ništa da mi kažeš?“, dohvatim i čašu pa je
zveknem Tariku pred noge da se razbije.
Srča ga natera da se odmakne dva koraka od mene, a onda izbeči oči.

120
 Želim da shvati kako se osećam, želim da mu pokažem kako polako pucam iz
dana u dan, čaša je i tako bila puna, a Kaća je samo kap koja ju je prelila.
„Mene prosiš, a nju ljubiš, jebem ti... UH!“, strgnem sve sa šanka na pod.
„Pričaj, ili ću ti kuću zapaliti!“, krenem polako prema njemu.
„Lelo, života ti...“, otegne, pa se počne smejati ludak dok obilazi oko
trpezarijskog stola.
„Aghhh! Pa sad ću da te ugazim!“, viknem, dohvatim vazu sa stola i gađam
ga.
Tarik se pomeri i pogledom isprati kako vaza puče o zid iza njega.
„Bio sam sa njom prije tebe!!!“, vikne. „Jednu noć!“, zaurla besno.
„Jesi li?“, zastanem. „U Minhenu, ono kad sam ti tražila da me vodiš a ti nisi
hteo, je l’?“, hvatam ivice stola i kuljam u sebi.
„NE! Prije. Prije nego što smo se i upoznali u kafiću!“, naglasi svaku reč.
„Kad si me nazvao sovicom!“, setim se.
„Sovice moja lijepa, smiri se“, zacereka se hladno.
„Kako si mogao da je poljubiš, jebote!?“, vrisnem i potegnem sto za ivice, pa
ga oborim, a stolice padnu.
Tarik se još udalji i izbeči, „Lejla...“, zine od čuda.
„Šta Lejla?“, krenem prema njemu obilazeći sto. „Zašto si dozvolio da te
poljubi?“, ispravim sebe jer sam videla šta je bilo, ali svejedno sam besna.
Nije mi baš svejedno gledati drugu ženu kako ljubi mog muškarca, taman iako
on nije kriv. Ljubomorna sam ko pas.
„Da sam znao da je htjela da me poljubi, ja se ne bih sagnuo da je otjeram
odvade!“, vikne.
„Koliko 'Kaći' imamo, Tarik?“, stanem ispred njega.
„Molim?“, zbuni se.
„Koliko imamo cura koje si kresao, a onda im pomogao? Koliko će njih još
ovde doći da te ljubi pored mene žive!!!“, zaderem se iz petnih žila.
„Bila je obična k... samo još jedna u nizu, jebote...“, izdahne. „Lelo, to je bila
samo neka djevojka kojoj sam eto i pomogao...“
„A, ko tebi pomaže?“, nešto počne da me lomi u grudima. „Ko se kida zbog
tebe? Ko noćima ne spava zbog tebe? Ko misli na tebe i brine se čak i kad odeš do
prodavnice? KO?“, pisnem i suze mi krenu mimo moje volje.
Znam da sam sebična, znam da ga teram na ivicu, ali trenutno ne mogu da
zaustavim ludilo koje me hvata.
„Nemoj“, dlanovima mi obujmi lice i palčevima briše suze.
„Ko te čuva kao zenicu oka?“, šapnem. „Ko danima bdi nad tobom kao
senka?“, noge me izdaju i padnem na kolena.
„Lejla!“, Tarik klekne ispred mene. „Šta ti je?“, zagleda me i mazi po kosi.

121
 „Ništa mi nije...“, kažem promuklo. „Malo sam... sve mi se više skupilo“,
dodam.
„Ne, ne, ne...“ Privije me sebi u zagrljaj. „Ti si moja snaga, ne smiješ da se
slomiš“, šapne mi na uvo.
„I, najjači padaju, Tarik...“, progutam sa mukom. „Kako bi tebi bilo da sad
ovde dođe neki muškarac da mi se zahvali i poljubi me na tvoje oči?“, pitam.
„Lejla“, zareži. „Ne govori mi to!“, naredi.
„Ooo...“, pogledam ga kako je dobio onaj ubitačan pogled. „Ti ne možeš sa
tim da se nosiš ni u mislima, a ja moram sa tim da se nosim u stvarnosti.“
„Prekini...“ Uhvati me jako za ramena. „Ona mi ništa nije značila, niti mi je
bilo koja žena bila išta više od puke fiziološke potrebe da imam seks.“ Udahne
duboko. „TI... Ti si više od života. Sa tobom se ljubim, mazim, volim, vodim
ljubav... Sa tobom živim... Zbog tebe sam ubio, a i umro bih ako treba bez
razmišljanja.“
Preseku me reči na pola, pa kao da me neko sabljom raspolutio, nemam
vazduha...
„Lejla, šta ti je, dođavola?“, Tarik me podiže na noge, a meni se sve vrti.
„Diši...“, naredi nežno.
U, sledećem trenutku me drži nad sudoperom i kvasi vodom...
Dođem sebi i shvatim da sam se emotivno preforsirala i pukla. Da sam toliko
iscrpljena od svega da više ne mogu na nogama da stojim... „Vodi me u sobu“,
izustim nekako.
„Treba li doktora da pozovem?“, zgrabi me u svoje naručje i podiže.
„Ne... Treba mi krevet i mir...“
Osećam kako me Tarik nosi, kako me polako spusti na krevet i legne do mene.
Nalaktio se, posmatra me i prolazi prstima kroz moju kosu dok ja gledam u
plafon. Gutam, i gutam, ali mi ipak iz uglova očiju krenu suze...
„Za mog života nisam prolila ovoliko suza koliko sam prolila otkad sam sa
tobom.“
„Lelo, pogledaj me“, nežno me pozove.
Okrenem glavu prema njemu i kad mu vidim oluju u očima, duša me zaboli.
Pružim dlan i pomazim ga po mekom obrazu. „Volim te...“, šapnem.
„Lomim te...“ Pogledom prodire u mene. Gledam kako škrguće zubima, kako
se kontroliše.
Okrenem se prema njemu i zagrlim ga, bez reči... Znam da oseća šta mi treba,
znam da oseća koliko sam sad slaba, znam... Jer i ja osećam koliko ga je moj slom
zaboleo.
„Nije sve do tebe“, počnem. „Sve se valjda skupilo... Ivan, novi grad, drugi
život... ti...“ Ne moram da nastavim jer znam da zna na šta sve mislim.

122
 „Ššš... smiri se...“ Dlanom mi nežno trlja leđa. „Znaš da si ti moja snaga, ti si
moj razlog da živim. Ti si moja karta za život.“ Trgnem se na te reči koje mi uliju
malo života i podsete.
„Lelo moja...“ Poljubi mi usne.
I leči me, on me leči... Ljubimo se lagano, miluje mi usne svojima, pa
zastenjem od želje da me ima. Meškoljim se, podvlačim ruku pod njegovu majicu
i dlanom klizim po mišićima koji se grče i opuštaju pod mojim dodirom. Sva
zadrhtim kada me uhvati pod svoje i skida, oslobađa me odeće, pa se i sam
oslobodi svoje. Pažljivo legne na mene i spoji usne sa mojima, dok me prstom
priprema za sebe. Dolazim sebi, i počnem da uzvraćam poljupce, grlim ga i nokte
zarivam u njegov vrat dok me ispunjava. Zastenjem kad me celu ispuni i umiri se
tako. Zadjene mi onaj samo njemu znan pramen kose za uho, palcem mi miluje
rub oka.
„Želim bebu, Lejla...“, šapne. „Našu bebu...“ nasloni čelo na moje.
„Malog Tarika...“, izdahnem od miline koja me obuzima.
„Nije mi bitno, samo želim da imamo bebu...“, obraz protrlja o moj.
„Daj mi bebu“, jače ga zagrlim. „Trebaš mi...“
„Imaš me“, spoji usne sa mojima. „Zauvijek tvoj.“ Promrmlja mi na usnama.
Talasa telom u nekom laganom ritmu, ali se zariva duboko, toliko duboko da
svaki put kada mi dodirne matericu, ciknem od zadovoljstva koje mi prostruji
telom. I ne staje, ne zaustavlja se dok me vodi na putu do vrhunca. Da li je
tempirao ili ne, ne znam, ali oboje svršimo u isti mah, tako silno da bez vazduha
ostajem, ali osećam kako se njegova vrelina razlila duboko u meni...

Tri meseca kasnije

Budim se u stanu, u Banja Luci...

Znam da je podne prošlo, jer smo pred zoru zaspali. A, znam da je i Tarik
ustao pre mene.
Gledam kroz prozor kako pada sneg, dok rukom obrćem svoj verenički prsten
na ruci. Zabelile su se ulice i obližnji park, drveće je posuto belim pahuljama, sve
je u toj nekoj prazničnoj atmosferi, sve miriše na sreću, samo ja bolujem. Strah
me je da ustanem iz kreveta, strah me je da ću se ponovo razočarati kada odem
u kupatilo... Već tri menstruacije sam dobila, a i sada mi kasni dva dana. I, prošli
mesec mi je kasnilo dva dana, ali treće jutro se crvena mrlja sa mog veša rugala
’nisi trudna’ i tako već tri puta za redom.
Prisetim se, onog prvog puta kako sam se razočarala. Kako sam izašla iz
kupatila i rekla Tariku – nisam trudna.
„Lelo moja, bićeš trudna, nemoj mi se sekirati“, prišao je i zagrlio me.
„Želim bebu“, rekla sam i zaplaka se. „Tako sam se nadala...“

123
 „Ššš... Oko moje lijepo.“ Odmakao me od sebe i brisao mi suze. „Gdje želiš da
idemo? Samo reci koji grad, koja zemlja i idemo odmah.“ Odvraćao mi je pažnju.
„Da idemo?“ Sećam se kako sam pogledala u zelene oke pune razumevanja.
„Treba nam da idemo negdje, da putujemo“, nasmešio mi se milo. „Pariz,
London, Rim... Gdje želiš, Lelo moja? Samo reci i idemo.“
„Želim da obiđem Bosnu...“, rekla sam mu.
Nasmešim se kada se setim njegovog upitnog pogleda, koji je jasno rekao –
nudim ti svet, a ti bi po Bosni da te vodim. I da, želela sam da vidim zemlju koja
je njegova, koja je postala i moja, zemlju koju sam zavolela zbog Tarika.
Tog dana smo se spakovali i krenuli... Mislim da nije bilo mesta gde me nije
odveo i proveo sve da vidim, pričao o istoriji... Ništa ga nije mrzelo, sve je radio
iz srca i što je želeo. Sve je radio da mi skrene misli, ali kad sam dobila i drugi
mesec, morao je da se nosi sa mojim suzama. I, ne, Tarik nije odustao od našeg
putovanja Bosnom, gurao me je napred još jače, nije dozvoljavao da tonem, nije
dozvoljavao da patim. Treći put kada sam dobila, bilo je strašno... Nisam htela iz
kupatila da izađem, niti sam htela vrata da mu otvorim pa ih je razvalio. I, Bože,
kad se setim njegovog uplašenog pogleda i reči...
„Lejla, tvoje suze će me ubiti...“, tada je kleknuo ispred mene i samo me
zagrlio.
Sećam se da sam plakala kao kiša i kukala što ne mogu da ostanem trudna i
rodim nam dete, htela sam kod lekara, htela sam na silu, ali ne... Tarik to nije
dozvolio. Jednostavno je rekao da sačekamo da prođe Nova Godina i da ćemo otići
u Beč na neku kliniku. I, htela sam da odustanem od našeg putovanja, ali kad je
rekao da nam je u Banja Luci uplatio doček Nove Godine, i kada me pogledao
očima punim bola, bola koji sam mu ja nanela svojom mukom nerotkinje, skupila
sam snagu da nastavimo dalje.
Negde smo bili sedam, negde deset dana, a u Banja Luci smo već dve nedelje.
Tarik nam je uveo i noćne izlaske, sve je radio samo da mi vidi osmeh na licu.
Puna bešika me trgne iz sećanja, pa lenjo ustanem iz kreveta i krenem hrabro
u susret još jednom razočarenju.
Uđem u kupatilo, naglo svučem pidžamu sa sve gaćicama... ali, nema crvene
mrlje da mi se ruga. Zatrepćem, pa se usudim da uzmem test za trudnoću. Ipak
se spremim da vidim jednu crticu, jer sam prethodnih puta kada mi i dan zakasni
gledala u tu jednu prokletu crtu. Nekako sam već unapred znala da mi je ta jedna
crtica namenjena.
Stojim i gledam u tračicu na štapići kako upija urin i dobija roze boju, kako
se pojavljuje jedna crta i to je to... Gledam i pitam se, kada ću doživeti da budu
dve, kada ću ostati...
DRUGA CRTA SE UKAŽE NA TESTU!
Ukočim se.

124
 Zadrhtim.
Trepćem.
Ne verujem.
Bože!!!
Vadim još jedan test, brzo kapam urin iz čašice, gledam, čekam, a minuta kao
godina, kad i na njemu dve crte.
„Lelo, gdje si“, čujem Tarika u sobi.
„U, kupatilu!“, viknem i brzo sakrijem testove i sve rasklonim. Srce mi bubnja
tako snažno da preti da mi izbije sav zrak iz pluća. To je taj osećaj, to je to
smirenje za dušu. To se zove kompletna sreća.
„Milo moje“, Tarik uđe i zagrli me, pa poljubi u prevoj vrata tako da sva
zadrhtim. „Skuhao sam nam kafu spavalice moja“, nos protrlja o moj.
Odjednom povežem da poslednjih sedam dana spavam više nego uobičajeno...
„Hej, šta ti je“, Tarik mi se zagleda u oči. „Lejla?“, počinje da se mršti i
osećam kako broji dane u glavi i kako se sprema na moj plač.
„Nisam se razbudila, treba mi tvoja kafa“, nasmešim se.
„Kafa te čeka“, dohvati moj bade mantil i pridrži mi da ga obučem.
Izlazimo zajedno, a kada dođemo u dnevni boravak Tarik sedne na garnituru,
pa me povuče sebi između nogu i rukom navede da oslonim moja leđa na njegova
prsa.
Gledam kako sneg sve jače veje, skoro da prelazi u mećavu, a Tarik me mazi
dok pijuckamo kafu.
„Ne ide mi se na doček Nove godine“, proglavim nekako.
„Daj, nemoj me zezati“, okrene me malo da se pogledamo. „Pa, sve sam nam
sredio i najbolja mjesta nam rezervisao...“
„Meni je najbolje mesto pored tebe“, naslonim mu glavu na rame.
„Idemo večeras i tačka“, podvuče. „Ne pamtim kada sam bio na dočeku i želim
da se opustimo. Da se TI opustiš.“
„Opuštamo se tri meseca u noćnim provodima i izlascima širom Bosne. Ja bih
noćas da ostanemo u stanu.“
Gleda me jedan dug trenutak, a zatim s razumevanjem protisne „Razumijem“,
i klimne glavom. „Ostajemo ovdje onda“, poljubi me u čelo.
Osetim ga kako je povezao da mi opet kasni, osetim kako mu briga u talasima
izbija iz tela, ali ćutim. Mazi me, ljubi, nemo teši i znam da moli Boga da mi ne
vidi suze. A, znam da jasno vidi da sam zamišljena i odsutna, ali ne zna pravi
razlog. Predloži šetnju koju oberučke prihvatim.
Sneg je malo utihnuo, izašli smo u šetnju, pa na ručak i sve mi je bilo lepo
osim osećaja kako nas neko posmatra, taj osećaj me povremeno pratio i izazivao
nelagodu, ali se setim da nas Tarikovi momci prate, pa se umirim. Zanemarim

125
pogled koji povremeno osetim na svojim leđima. Osvrnem se svaki put, ali oči ne
pronađu ništa sumnjivo, ipak nečije oči me peku...
Uveče smo se vratili u stan, čula sam Tarika kako nam naručuje večeru i
ostalo dok sam crtala sliku... Oživljavala sam na papiru šetalište Banja Luke, kao
što sam olovkom oživljavala svako mesto u kom smo bili do sada. Mislio je na
sve, u svakom gradu, u svakom stanu imala sam pribor za slikanje.
Vreme se izvuklo da osetila nisam, i ne bih se ni makla da mi Tarik nije prišao
sa leđa gledajući sliku koju sam završavala.
„Lijepa moja umjetnica“, sagne se, obgrli me i poljubi u obraz. „Sve te slike
ću da uramim, sve ih želim...“, šapne.
„Od kuće ćeš da napraviš galeriju?“, pogledam ga u zelene oke. „Preko
trideset slika sam nacrtala za ovo vreme.“
„Volim da te gledam dok crtaš, volim jer znam da si tada srećna... Volim te,
Lelo moja.“
Okrenem se i poljubim ga tako jako, i ne puštam ga dok ne zamumla i ne
zasmeje se.
Odem do sobe, malo da se sredim za njegove oči, jer se ponoć bliži a večera
postavljena. Sva zatreperim od sreće dok se posmatram u ogledalu. Tamne
hulahopke u boji trule višnje grlile su mi noge, izdužene u visokim štiklama.
Zagladim dužu bež tuniku niz bokove, uzmem test, stavljajući ga u džep od tunike.
Klimnem sama sebi u ogledalu, jer jedva čekam da ga obradujem, da ga
iznenadim, da oseti ovu sreću koju osećam i sama. Kada se vratim u dnevni
boravak, zateknem Tarika kako je pustio tihu muziku i kako mi pruža ruku da
zaplešemo. Utonem u njegov zagrljaj, stopim se sa njim i poželim da uđem u
njega, da se utisnem za sva vremena.
Ne znam koliko prolazi dok se zagrljeni lagano pomeramo, ali nas zvuk
vatrometa prekine.
Tarik me pusti iz svog zagrljaja, pogleda sa toliko ljubavi da mi oči zasuze od
emocija.
„Milo moje, sretna Nova.“ Izvadi iz zadnjeg džepa kutijicu. „Ovo je za tebe...“
Nežno me poljubi.
„Srećna i tebi Nova Godina...“, promrsim mu na usnama.
Prvo otvorim svoj poklon i kad me zabljesne ogrlica od dijamanta, nasmejem
se. „Ovo je preterano, ali mi se sviđa.“ Zagrlim ga i poljubim još jednom. „Hvala“,
nasmešim se.
„Slaže ti se sa prstenom“, namigne, pa uzme ogrlicu i nežno mi je stavi oko
vrata. Zakopča je, pa baš na tom pršljenu me dodirne usnama i naježim se.
„Tarik...“, drhtavim glasom od želje ga pozovem. „Imam i ja poklon za tebe“,
udahnem duboko vadeći štapić iz džepa.

126
 „Lelo moja... Ti si moj poklon i moje sve“, nežno mi kaže dok mu pružam
plastiku, a i ne vidi šta uzima. Uzme ga u ruke i sa štapićem obujmi moje vrele
obraze, a onda se ukoči.
Odmaknem se za korak da mu vidim lice, pošto gleda u test i ne miče se.
„Živote moj, volim te najviše na svetu...“, šapnem a suze mi udare na oči od
sreće. „Ti si moje sve, znaš...“
„Lejla...“, izdahne i pogleda u mene. U, neverici je i ukočen je, sleđen.
„Trudna sam...“, nasmejem se i zaplačem u isto vreme.

127
 „Trudna sam.“ U mom umu odzvanjaju te dvije riječi.
Trudna je… gledam u dokaz u svojoj ruci, pa svrgnem pogled do njenih očiju.
Ona plače!
Danima gledam kako se sjena tuge navukla na njeno lice, kako je bol trga sa
svakim razočarenjem kada test pokaže da je negativan, ali evo je opet plače. Ali,
ovaj put od sreće.
„Jebem ti!“, protisnem ne vjerujući. Nisam gubio nadu, ali ipak je iznenađenje
djelovalo na svaki moj nervni završetak.
Pokrenem se i uhvatim je oko struka, podignem u zrak i zavrtim sretno u
sobi. Pridržava se za moja ramena i smije se iskreno, od srca dok joj se bakrene
niti oko glave presijavaju na jakoj svjetlosti koja dopire s lustera u dnevnom
boravku. Napolju vatromet obasjava nebo, baš kao što sreća obasjava naše živote,
baš kao što njen smjeh grije moje srce.
Ona je pola duše, baš kao što je moja. Izgubili smo svoje polovice, ali smo
našom ljubavlju načinili jednu cjelinu. Moja lijepa Lejla.
„Volim te!“, kažem joj i zaustavim se. Još je iznad mene, ne puštam je, gleda
me s visine u mom naručju, a osmjeh joj krasi prekrasno lice. Poljubim je tik
iznad lijeve dojke, tamo gdje joj srce jako dobuje. Ljubim je na isto mjesto gdje
je i ona mene konstantno ljubila. Zavuče mi ruke u kosu na potiljku, pa utisne
svoje mehke jagodice drhtureći u mom naručju.
Spustim je polahko, tako da klizi niz moje tijelo, sve dok joj se oči ne nađu u
ravnini s mojima, I dalje je odignuta od poda, ali su mi sada njene usne na
usnama. Ljubim je polahko, nježno, dajem joj se iznova i iznova. Moja buduća
žena…
Pustim da joj noge dotaknu tepih pod našim nogama, pa rukama klizim niz
njeno tijelo, dok se spuštam na koljena.
„Šta radiš ljubavi?“, čujem je kako tiho upita.
„Ššš…“, drhtavog glasa uzvratim.

128
 Emocije su mi na vrhuncu, ako sam i mlakonja, neka sam. Pristajem na sve!
Za nju živim, za nju sam se rodio, samo sam je dugo čekao, predugo sada mi se
čini. Ova sreća falila mi je u životu, a sada je konačno imam.
Obgrlim je oko butina, pa obraz naslonim na njen stomak, slušam je kako
ubrzano diše. Osjetim joj ruke kako me stišću za ramena.
„Hej maleno...“ Protisnem jedva, „Tata je, ne znam da li me čuješ…“, čujem
kako Lejla jeca iznad mene, pa je stegnem jače.
„Bože kako te volim…“, svladan emocijama kažem i poljubim njen mehki
stomak. „Volim te već sada malo moje, baš kao što volim tvoju mamicu. Tata će
te čekati da te vodim kroz ovaj ludi svijet napolju“, pustim jednu suzu radosnicu,
onu mušku, jaku, najjaču.
Odmaknem se i pogledam u svoju Lejlu koja me gleda uplakano, sa ogromnim
osmjehom, ljepša nego ikada. E, to se zovu suze radosnice. Sagne se u struku i
spoji usne sa mojim, ljubim je gladno i žedno dok se uspravljam. Bez daha smo
oboje kada joj pustim ruke.
Njene ruke stiskaju moju bijelu majicu, na grudima dok joj rukama milujem
lice, kosu, usne, oči i sve tako po nekoliko puta u krug, sa jednom željom – da
naše dijete liči na nju.
„Tarik toliko te volim da će mi srce pući“, osmjehnem se na njene riječi, jer
baš tako se i sam osjećam.
„I ja Lejla imam isti osjećaj“, poljubim je u oko, kao što sam običavao uvijek
činiti. „Ova 2011-a je naša godina Lelo“, sjetim se da smo u novoj godini.
„Nadam se da jeste“, kaže, a oči joj se zacakle sretno.
„Ne nadaj se Lelo. Vjeruj!“, ubjeđujem je. „Ja vjerujem, a vjerovat ćemo
skupa.“
Klima glavom i prozbori mednim usnicama, „Vjerujem. Vjerujem tebi“,
poljubi me u bradu.
Ne znam kako smo stigli do kreveta, ali znam da sam obljubio svaki
centimetar njene kože, da sam pomilovao svaki pramen njene kose. Vodio sam
ljubav sa svojom ženom, šaputao joj nježne riječi i upijao njen promukli kikot
svaki put kada bih prešao usnama preko njenih rebara.
Volim je više od života. Volim ih više od života.
Dočekali smo novo jutro prepletenih udova, probudili smo se sa osmjesima
na licu, a zatim popili najslađu kafu na svijetu. Sjedili smo jedno nasuprot
drugog, na garnituri.
Snijeg je tokom noći napadao još više, prekrio je bilo koji trag života na
svijetu, imao sam osjećaj kao da smo samo ona i ja boja u svom tom bjelilu, živi.
Posmatrao sam je preko šolje sa kafom i smješkao se svaki put kada bi joj se oči
zakucale za moje.
Ona je moja.

129
 Oni su moji.
„Vraćamo se u Tarčin“, kažem joj bez uvoda.
„Danas?“, pogleda me zaprepašteno.
„Ne lijepa, ne danas.“ Nisam lud da vozim pustim ulicama, prekrivenim
snijegom. Sada moram tri puta da razmislim prije nego krenemo na put.
„Uskoro.“
„Pa, dobro. Naravno da ćemo se vratiti.“ Slegne nevino ramenima.
„Imamo puno posla, moramo se vjenčati. Moraš otići odmah doktoru, ali to
možemo i ovdje obaviti. Napraviću malo slavlje, moram u Minhen, i – “
„Prestani!“, prekine me. Spusti svoju šolju na stolić sa svoje strane, pa mi se
popne u krilo, uzme moju šolju iz ruku, pa je spusti na stolić sa moje strane.
„Prvo ćeš mi reći koliko me voliš…“, poljubi me kratko.
„Više od života.“ Kažem odmah.
„Onda mi kaži kome ćemo prvo reći?“, pita, a ja se zaledim.
Kome da kažem? Koga da još obradujem?
Sestru?
Ali, nje više nema…
Majku?
Ni nju više nemam…
Ikonu?
Čak i njega uzeo je Bog…
Stegnem je jako, ne progovaram, ali ona shvata. Ona me je od prvog dana i
shvatala. Obgrli me rukama oko vrata i spusti čelo na moje.
„Prvo ćemo posjetiti Hanu i Hidajetu…“, osmjehne se, a srce mi preskoči
otkucaj. „A zatim ćemo pustiti niz reku jedan beli cvet za moga brata…“, glas joj
zatreperi. „Znaće Ivan šta mu poručujemo.“
„Lejla…“, bolno izustim.
Mogao bih da je slomim koliko jako želim da je stisnem.
„Ovo je njihov dar nama Tarik, oni nas gledaju ma gde god da su sada…“
Ne odgovorim joj, nemam snage da pričam, jer bih se mogao slomiti. Zato je
samo polahko poljubim, a zatim i produbim naš poljubac.
Ona je moja nada, moja ljubav, moja snaga, moja radost, moj spas, moj cijeli
svijet…

130
 Po dolasku u Tarčin odmah smo započeli pripreme za predstojeći dolazak
moga sina ili kćerke. Lejla je samo vrtila glavom zabavljeno i govorila da previše
žurim, ali ja sam samo želio da sve bude spremno za njen ili njegov dolazak.
Obišli smo mezare moje majke i sestre, I spustili jednu bijelu ružu za njenog
brata, za moga brata u rijeku Bosnu.
Sjedim u radnoj sobi, kucam na svom laptopu i završavam onoliko poslova
koliko je uopšte moguće završiti preko imejlova. Riskirao sam, mnogo, jer sam
primoran na daljinu voditi posao, ali bar još neko vrijeme nisam želio da je
ostavim samu u Tarčinu, a morat ću.
„Tabak!“, Nera uleti k’o tajfun u radnu sobu.
„Pa, dobro ba Nera, jebem mu mater! Kucaj bar jednom u životu“, pravim se
da sam iznerviran.
„Dobro, dobro. Hoću.“ Izađe budala, zatvori vrata za sobom i pokuca na njih.
Gledam i ne vjerujem svojim očima, kada ih otvori i glava mu se pomoli. „Et’ vidiš
ja kad kucam ti nikad ne kažeš da uđem.“ Mrtav ozbiljan uzvrati. Volio sam ovog
momka, gledao sam na njega kao na mlađeg brata, iako se nerijetko ponašao kao
luđak.
Nasmijem mu se, pa pokažem na stolicu pred stolom. „Izvolite gospodine
Nermine, šta mogu učiniti za vas.“ Zajebavam ga mrtav ozbiljan.
„Hajd’ me sad nemoj jebat’ tu.“ Naljuti se k’o malo dijete. „Ja doš’o malo
‘nako, a ti tako.“ To je bio Nera, zbuni vas u tren.
Pomaknem laptop u stranu, zagledam se u ovog naočitog momka. Lijep je na
sebi svojstven način, mamio je ženske uzdahe, ali kao da nije mario, nije shvatao.
Spustim ruke na sto i prepletem prste, pa se nasmješim.
„Ti znaš da te ja volim Nera?“, upitam ga, a on se ukoči. Vidim kako mu je
neprijatno, ali ne odustajem. „Ja sam možda tvoj šef, dajem ti platu, ali se isto
tako sjećam kada sam te kao klinca od sedamnaest uzeo pod svoje.“
„I nikada ti se ne mogu zahvaliti zbog toga.“ Tiho uzvrati i zagleda se u moje
ruke.
„Sada si dvadesetpedogodišnjak koji se ponekad ponaša k’o kreten.“ Moje ga
riječi nasmiju. „Ali, ja znam da ispod sve te fasade boli-me-kurac je u stvari onaj
isti sedamnaestogodišnji Nermin, kojeg sam pokupio sa gradskog mezarja, dok
je oplakivao svoju majku.“
Brada mu zadrhti na moje riječi, ali me ne pogleda. Znam da ga još boli
gubitak majke, znam da se još uvijek krivi za njenu smrt. Doživjela je infarkt

131
kada su ga sa samo petnaest uhapsili i odveli u popravni dom. Kada sam ga našao
bio je to njegov prvi susret sa majkom nakon dvije godine, samo što je ona bila
dva metra pod zemljom.
„Tarik…“, hrapavo, jedva progovori i pogleda me svojim očima boje lješnjaka,
koje se presijavaju ispod neisplakanih suza.
„Volim te Nermine.“ Kažem jednostavno. Bilo je vrijeme da bitnim ljudima u
svom životu, kao što je Nermin, dam do znanja da ih volim, baš kao što su oni
mene voljeli svih ovih godina, čuvajući mi leđa.
„O, brate. Jebem mu!“, zaškripi. „I ja volim tebe.“ Nasmije se, pljesne rukama
o butine i znam da smo razgovor završili, da se opet zatvorio. Nermina je
zaključao, a Nera stupa na scenu.
„Što si ba pičkica, šta mi cmoljiš tu. Imaš curu, a meni izjavljuješ ljubav.“
Kezi se blentavo, a ja samo odmahnem glavom kriveći ugao usana.
„Ko kome izjavljuje ljubav?“, upita Lejla sa dovratka.
„A ovaj tvoj hairlija samo melje koliko te voli. Lejla ovo, Lejla ono. Znaš šta
Lejki pusti mu, ba, malo ta muda. Pretvoriće se u curicu.“ Ustane i poput munje
se stvori pored Lejle, poljubi je u obraz i izleti napolje. Grleno se nasmijem,
rukom potapšem krilo, Lejla se istog trena stvori u mom krilu.
„Jesi spremna?“, upitam, jer smo imali zakazano kod ginekologa.
„Uvek.“ Dvosmisleno odgovori. Vazduh mi je izbila iz pluća kada me je
pogledala svojim plavim očima.
A ni slutili nismo kakav nas šok tek čeka…

132
 Nepunih devet meseci kasnije

„Ogromna sam!“, kukala sam u kuhinji za šankom, a ipak sam i dalje jela
treću krofnu za redom.
„Tarik! Čuješ li ti bre mene?“
„Čujem Lejla, čujem te. Nisi ogromna ljubavi, nego trudna.“ Ustao je sa ugla
iz dnevnog boravka i zaputio se prema meni.
Prišao mi je i nagnuo se preko šanka da zagrize komad krofne, a zatim me
privukao i liznuo rub usnice, skidajući mi čokoladu.
„Vas je troje bebo, tolika si kolika trebaš biti i nevjerovatno si seksi.“ Zareži
i pogleda me požudno baš kao i uvek.
Namrštim se od tupog bola po dnu stomaka, ali je to posljednja dva meseca
bilo sasvim normalno, bar me je doktor uveravao svakog puta u to. Dva dana su
od kako sam ušla u deveti mesec i iako smo se oboje ponašali nonšalantno,
napetost se osetila u vazduhu.
Zagrizem krofnu i zastenjem od ukusa čokolade u ustima kada se ujedem za
jezik i ciknem.
„Šta je bilo?“, Tarik skoro preskoči šank i dođe do mene.
„Ujeda dam de da jedik...“, mumljala sam punih usta i bolnog jezika.
„Šta?!“, prepadne me kada se prodere, „Lejla šta ti je? O, moj Bože pomozi
mi“, gledao me panično, pa sam brzo žvakala da progutam zalogaj. Nije bilo šanse
da ga pljunem. „Je l’ počelo? Porađaš se?“, bombarduje me pitanjima, a zatim se
osvrne prema vratima i prodere glasno. „Nera!!!“ Kuća odzvoni od njegove dreke.
Konačno progutam zalogaj i kažem mu, „Ujela sam se za jezik, ne porađam
se čoveče!“, spustim mu ruku na rame kada se zadihani Nera pojavi na vratima
kuhinje.
„Đe gori?“, pita bez daha.
„Lažna uzbuna.“ Tmurno će Tarik.
„E, vala, ako me niko ne ubije… Vas dvoje hoćete“, kaže Nera i odmahuje
glavom dok odlazi.

133
 Zasmejem se na prizor pred sobom kada me nesnosna bol udari, po dnu
stomaka, jača nego ikad. Zarijem nokte u Tarikovo rame, zbog čega začujem
njegov vrisak.
„Aaagh ženo, šta ti je?“, savije se od bola pod mojim prstima, ali savijem se i
ja.
Nemam snage da mu odgovorim, ali kada me ugleda kako sam se savila
izbezumi se, pa ponovo se prodere. „Nera!!!“
Ne reagujem ovog puta na njegov krik, usredsređena sam na bol koji me reže
na pola, a strah zaplahne kao talas.
„Tarik boli me!!!“, vrisnem i suze mi poteku.
„O, jebem mu. Lijepa moja, drži se“, čučne ispred mene da mi pomiluje obraz
jednom rukom, dok mi drugom miluje ogromni stomak.
„Ej, nemojte me sad jebat’. Ako i sad bude lažna…“ Nera zastane u pola riječi
kada nas ugleda u kuhinji. „O, sunce ti... počelo je!“, počne da hoda dole gore po
kuhinji i da kuka. „Tarik vidi kako je boli, joooj Tarik pomozi joj.“
Tarik se istog trena smirio i disao ravnomerno gledajući me direktno u oči,
polako sam zaboravljala na bol gubeći se u njegovim zelenim rajskim livadama.
Strah koji me obuzeo, sada je počeo da nestaje. Bio je dovoljan taj njegov pogled
da shvatim da je počelo i da sad nema nazad, da snagu moram čuvati za napred.
Nije prekidao kontakt očima kada je rekao, „Nera idi u džip, upali ga i čekaj.“
„Jooj Bože.. moja Leločka, boli li te?“, nisam mogla da skrenem pogled sa
Tarikovih očiju, ali bih se mogla zakleti da Nera plače, pa sam se blago
osmehnula.
„Nera!“ Tarik ga oštro opomenu.
„Dobro. Dobro.“ Nera zastane pored mene, pomiluje me po leđima, poljubi u
kosu i izađe iz kuhinje.
„Hajde lijepo moje.“ Uspravila sam se uz Tarikovo telo kada se i on uspravio.
„Kaži mi, boli li te?“
„Ne boli sada“, šapnula sam i odahnula.
„Dobro. To je dobro, jer je prošlo sedam minuta a nisi imala drugu
kontrakciju.“ Pogledala sam ga iznenađeno. Moj muž je očito bolje sluša na našim
zajedničkim predavanjima za trudnice. „Idemo te okupati i opustiti, a onda ćemo
u bolnicu“, kaže tako staloženo.
Klimnem mu glavom nesigurno, ali dolazim sebi jer je on uz mene.
„Vjeruj mi“, reče dok me vodio prema kupatilu u prizemlju.
„Verujem ti.“ Protisnula sam.
I verovala sam mu kao i uvek… On je bio moj život, moje sve. On je tu kada
ja posustanem da povuče sve napred. On je tu kada se ja uplašim da sav strah
otera od mene. On je tu uvek kad treba... On svih devet meseci brine, ide na
predavanja sa mnom... Pomislim, kako bih sada dobila napad panike da nije

134
njegove mentalne snage da me umiri, i sad tek razumem njegove reči – Lelo ti si
moja snaga. Jer sad, kada ne znam šta me čeka, on je moja snaga. On! Njemu
verujem... Njegovom pogledu koji mi daje snagu i hrabrost da pregrmim porođaj.
Kupa me lagano i umiruje moje napeto telo svojim nežnim dodirima, i samo
što završimo, mene opet sveže bol do te mere da moram da se savijem.
„Lelo, diši...“ Tarik je u trenu do mene. „Pogledaj me, Lelo“, nežno naredi.
I kako ga pogledam u rajsku livadu, tako mi lakne jer mi daje snagu...
„Joj, kako boli“, zacvilim i stisnem se.
„Diši... Samo diši, polakho ćemo, važi?“, sabran je za razliku od mene.
„Plašim se“, priznam kada prođe nalet bola.
„Ja sam tu.“ Obujmi mi lice dlanovima. „Nema straha, Lelo moja. Pripremali
smo se za ovo, i zajedno ćemo izgurati sve“, utisne mi poljubac na usne, pa
odjednom dobijem snagu, odjednom poželim da vidi koliko sam jaka.
I, koliko možeš da budeš jak, kad bolovi krenu da lome, a svaka kost u telu se
rastavlja...
Preznojavam se u bolničkom krevetu. Ležim na boku držeći Tarika za dlan,
dok mi drugim masira krsta sve dok me bol ne popusti.
„Joj, Božeee“, izdahnem i oblizujem suve usne.
„Najbolja si“, šapne mi pa me pomazi po kosi, jureći onaj pramen da mi ga
zadene za uvo.
„Evo ga opet!“, ciknem i stisnem se jer počinje da me razara.
„Lelo, diši, kako smo učili“, opominje me po koji put da kontrolišem bol
koliko je to moguće.
I, kad počnem da dišem onako kako smo na predavanjima učili, čujem ga,
„Tako, lijepo moje... Diši...“
Sve sam nekako pregrmela ali kada je došao trenutak da nas razdvoje jer sam
morala u salu, srce mi je zalupalo od straha.
Držim Tarikov dlan tako jako, da ga ne puštam, a on dalje ne može.
„Lelo, vjeruj mi...“, pogleda me tako duboko da mi srce dodirne.
Puštam mu dlan jer sam dobila snagu... „Veruj ti meni...“, kažem jače nego
ikad.
Klima glavom dok se razdvajamo, gledam kako ostaje da stoji i vidim ga da
obrisa oči, a onda povika „Tu sam ja odmah na metar od srca Lejla.“
„Deco, budite brzi, tata se brine, ne dozvolite da predugo čeka...“, šapnem
obema rukama milujući stomak, dok mi njegove reči odzvanjaju na-metar-od-
srca.
Kada me nameste, usredsredim se na lekare i babice. Sklopim oči da bih kasno
pred svojima videla njegove zelene livade koje su polje moje snage, mog života i
moje sreće. Slušam šta mi govore, napinjem se, guram iz sve snage, sarađujem i

135
ne dam se, a salom se razlegne najlepša muzika... Prvo sam rodila, pomislim u
sebi, sad još jedno!
Nastavljam, drhtim i na izmaku snage sam, više ni bol ne osećam, samo se
borim da ostanem svesna i što pre rodim i drugu bebicu kada začujem plač,
odahnem...
Mamina sunca u duetu pevaju!
Zasmejem se i pogledam u svoje blizance. „Uspela sam“, promuklo kažem i
obližem usne. „Gde mi je muž?“, pitam babicu dok mi na grudi spušta bebe.
„Sad ćemo da ga pustimo, samo pst...“, namigne mi.
Nasmejem se i znam da se taj izborio da uđe pre vremena, znam ga, u dušu
ga poznajem.
Kako ga ugledam u zelenom mantilu i sa kapom na glavi, smejem se i plačem
u isto vreme.
„Vidi ih... Vidi kako su savršeni...“, pokažem na svoje grudi, na dva mala
pileta.
Tarik, mene prvo poljubi, pa onda našu decu, a kad odmakne glavu suze mu
kliznu niz obraze. „Srećo moja...“, protisne.
„Dobro sam“, odmah mu kažem. „Ništa me ne boli, sad sam dobro!“
Bez reči me mazi i ponosno klimnu...
Osetim kako mi nemo odade čast, kako mi bez reči govori da sam najjača žena
na svetu...
I, jesam najjača, jer je on moja polovica duše.

Mjesec dana kasnije

„Ne mogu da verujem da im je danas mesec dana.“ Stajali smo ispred velikog,
duplog krevetića.
„Ni ja...“, potvrdim. „Kao da je juče bilo kada nas je doktor šokirao.“
Nasmijem se svojoj ženi u vrat. „Gospođo čestitam imat ćete dvojke“, imitirala je
starog doktora koji nam je saopštio vijesti.
„Stvarno je ova godina bila naša.“ Prozborim joj uz mehku kožu.
„Da znaš da jeste“, potvrdila je.
„Lejla Tabaković. Bože koliko te volim, više od života.“ Obgrlim je oko struka
i naslonim obraz na njen s leđa i spustim ruke sa obje strane njenih na ogradicu.
„I, ja volim tebe Tariče Tabakoviću.“ Cmoknuo sam je zvučno u sljepoočnicu.
Hana i Ivan spavali su u duplom krevetiću, dok smo se oslanjali rukama na
ogradicu iznad njih. Nismo mogli prestati da ih gledamo.

136
 „Sad će akšam Tarik, dolazi li hodža uskoro?“
„Rekao je prije akšama doći.“ Potvrdim.
Lejla me je iznenadila jednog dana kada je izrazila želju da pređe na islam.
Nisam imao problem s tim što nije bila moje vjere, ni sam nisam bio veliki
vjernik, ali njena želja bila je neosporna i nisam mogao da je ubjedim da ostane
kako jeste. Sjećam se tačno njenih riječi – Želim da ti u svakom pogledu
pripadam, želim da budem tvoja pred Bogom i narodom. – Nisam uspjeo da je
ubjedim u drugačije, da mi je pristajala baš takva kakva jeste. Moja lijepa Lejla.
„Nadam se da će brzo.“ Nagne se još više leđima na moje grudi.
Čekali smo hodžu da bi našim pilićima proučio ezan na uho i nadjenuo imena.
Ne znam kako će taj isti hodža reagovati na ime mog sina, ali mi nije padalo na
pamet da promijenim svoju namjenu. Prije rođena naših blizanaca , kada nam je
doktor saopštio da su dvojke u pitanju, obećali smo jedno drugom da će ona
nadjenuti ime djevojčicama, a ja sinovima. Bog nam je dao i jedno i drugo.
Sjećam se kao da je juče bilo kada sam ih dovukao iz bolnice…
Lejla je ležala na bračnom krevetu sa desne strane, ja sam bio sa lijeve, dok
su naši pilići poput dvije male štruce hljeba ležali između nas.
„Koje ime si smislila?“, upitao sam je tada.
„Jedno predivno, meni najdraže.“ Bila je tajnovita. „A ti?“
Nasmijao sam se posmatrajući je bez šminke na licu, sa svezanom kosom na
vrh glave i žutoj tviti spavaćici. Bila je prekrasna. Bila je moja.
„Hajde da sada uradimo nešto.“ Rekao sam, „Oboje ćemo u isti glas reći
imena, tako da ćemo u isto vrijeme saznati.“
„Može.“ Nasmijala se.
Rukom sam pokazao tri prsta, a zatim sam savio jedan, pa još jedan i oboje
smo progovorili,
„HANA!“
„IVAN!“
Dugo smo se posmatrali bez teksta i razumjeli smo se. Bez i jedne riječi…
Iz misli me trgnulo zvono sa ulaznih vrata, pošao sam prema vratima, ali me
Lejlina ruka zaustavila. „Ja ću da dočekam hodžu, ti budi sa njima.“ Poljubila me
je ovlaš i napustila sobu.
Nadvio sam se nad krevetac, blizu svojih malenih pilića i utisnuo po jedan
blagi poljubac na klupko u roze dekici i klupko u plavoj dekici.
Moja djeca.
Užasni krik dopreo je do mene iz prizemlja, pa sam se poput munje sjurio za
istim. Pomislio sam da se Lejli nešto desilo, ali kada sam ugledao čovjeka na
vratima zanijemio sam.
Glavom i bradom ispred nas stajao je…

137
138