Professional Documents
Culture Documents
Ephraim Kishon-Pomozi Svetu Na Svoju Štetu2
Ephraim Kishon-Pomozi Svetu Na Svoju Štetu2
Превео
Златко Црнковић
ИП ВООК
МАRSO
1997.
Наслов оригинала
Еphraim Kishon
UNDANK IST DER WELTEN LOHN
Copyright © by Ephraim Kishon
Copyright © za Jugoslaviju IP Book - Marso
obrada : Lena
www.balkandownload.org
„ Комунизам је величанствена теорија. Несрећа је у томе што је био остварљив. ”
Е.К.
Ова књига није анализа велике демократске револуције која је задала смртоносни ударац
комунистичкој империји. Исто тако, није јој сврха ни да објасни зашто је до тога морало
да дође.
Међу нама речено, до тога није ни морало да дође. Било је то право чудо.
Ја дакле описујем како је уопште та немогућа револуција била могућа. А то не чиним зато
што бих ја можда био један од оних совјетолога који су се грдно обрукали, него зато што
сам био сведок догађаја.
Међутим, ко од мене очекује нова пророчанства, боље да не чита ову књигу. Чак ни
делфијско пророчиште не би могло поуздано да предвиди да ли ће Горбачов ући у историју
као Месија или само као смешни чаробњаков ученик. Већ се увелико прича да се у ери
Брежњева чекало петнаест минута мање у реду за шаргарепу...
За мене је Михаил Горбачов ипак импозантна личност, макар шаргарепе потпуно нестало
са руског тржишта. Његова револуција која је потресла свет својеврстан је one-man-show,
он ју је сам извео. Мојсије је имао брата Арона, Маркс је имао пријатеља Енгелса, а
Горбачов је има само бриге.
Моментално сам ипак исто толико збуњен као и сви остали.. Зар је све оно ипак била само
ноћна мора, трећеразредни филм страве и ужаса? Зар су они генерали, фосили без лица, с
безбројним блиставим одликовањима, заиста били господари свемира? Зар је у Румунији
заиста постојао крволочни гроф Дракула? Зар је онај осредњи агент осигуравајућег
друштва Ерих Хонекер заиста био тиранин од кога су сви стрепели?
Зар је све то био само лош виц?
У овој књизи писаћу дакле само о оним догађајима који већ спадају у прошлост и које више
нико не може да измени. Осим, наравно, совјетских историчара.
Ја сам члан једног од најексклузивнијих клубова на свету, Савеза писаца дисидената
којима је пошло за руком да побегну из стаљинистичког Алказара. Одувек смо се слагали са
мишљењем нашег председника Александра Сољженицина да је коначна победа комунизма у
свету само питање времена.
То мишљење било је логично. Свет је подељен на два велика блока, говорили смо једни
другима. У слободном свету на Западу, нарочито у Европи и међу њеним интелектуалцима,
све више преовлађују комунистичко-социјалистичке идеје. Насупрот томе, у Совјетском
Савезу и његовим сателитима ствара се борбени антикомунистички покрет. Али како су
могућности Запада много разноврсније од могућности совјетског блока, нема сумње да ће
комунистичке масе са Запада једног дана кренути на јуриш и освојити антикомунистичке
бастионе на Истоку...
Ово можда данас звучи као јефтин виц, али пре четрдесет година, када сам бежао из
стаљинистичке Мађарске, то није било ни мало смешно. Половина Европе била је црвена.
Готово да нисам срео писца, уметника или професора на Западу који није припадао
антиамеричкој новој или старој левици. Блажени академици нису крили уверење да
будућност припада црвенкастом социјализму. Они су на сав глас сањарили о систему који је
у људском, социјалном, економском и сваком другом погледу тотално омашио.
Са сигурне удаљености хвалили су режим који је веровао да се боље разуме у уметност од
самих уметника, који је своје грађане сматрао одговорним за порекло својих родитеља,
нељудски режим који је своје границе начичкао минским пољима, осматрачницама и
дресираним псима.
Али нису црвену будућност предвиђали само интелектуалци. Када сам се илегално
пребацивао из Италије у Израел, у Бриндизију ме упозорио један забринути италијански
морнар:
– Па ви сте луди, Црвена армија ће за три недеље стићи у Палестину.
– Знам одговорио сам му али се исплати и за те три недеље.
Убрзо сам схватио да постоји само један сасвим безопасан начин живота живети као
комуниста на Западу. На жалост, ја више нисам могао да живим тако, био сам заувек излечен
од тога. Међутим, зато сам био и кажњен на одговарајући начин. Током ових дугих четрдесет
година ни један новинар са Запада није пропустио прилику да ме запита како је могуће да ја,
за разлику од већине мојих хуманих другова по перу, не припадам табору левице.
А како би човек с толиким тиражима књига могао да буде социјалиста? покушавао сам да
се нашалим, али се ни један од њих није никада насмејао на ове моје речи. Ту и тамо понеки
окорели напредни елементи настављали су да ме преслишавају:
– Ако нисте социјалиста, шта онда мислите који је друштвени поредак најправеднији?
– Мени је добар сваки поредак који ми дозвољава да се иселим.
Пуних четрдесет година оптуживали су ме да сам непоправљиви црни реакционар. Па
ипак, сада када је први пут у историји човечанства победила ћутљива већина, и кад табор
левице стоји пред нама у гаћама, не осећам велико задовољство.
Ја нисам био паметнији од својих колега. Само сам био на месту догађаја.
Када се добро размисли о свему, чињеница је да је прича о Совјетском Савезу прича о
суштим успесима. Стаљину је, у крајњој линији, пошло за руком оно о чему су руски цареви
могли само да сањају. Пропала је само идеологија, марксизам. Русија је додуше постала
велесила, али не захваљујући комунизму, него упркос њему.
Јер све је, на крају крајева, била само лаж.
Снажним ударцем ноге развалио је подрумска врата и упао унутра. Показао сам му своја
брижљиво фалсификована документа, али он на њих уопште није обраћао пажњу. Било је
очигледно да није пријатељ бирократије.
Био је обичан војник, не више особито млад, лице му је било округло а нос црвен. На
угојеном телу носио је отрцану блузу украјинске армије, а на ногама јахаће панталоне
румунске коњице. У десници је држао руски аутомат са округлим оквиром за муницију, а у
левици кесу пуну лука, кобасица и колоњске воде.
Нисам могао а да не заплачем од радости. Никада пре тога нисам видео заноснији призор
од тог запуштеног човека у два дела различитих униформи. Рекло би се да сам целог живота
чекао само тог Украјинца црвеног носа...
Био је врло љубазан. Спонтано је поделио са мном своју кобасицу и почео је халапљиво да
је гута мљацкајући на сав глас. С времена на време провирио би кроз рупу и испалио из свог
„калашњикова” рафал, тек толико да стави до знања да је ту. Његово надмоћно спокојство
уливало ми је дубоко поверење.
– Немци, Дојче, капут! – објашњавао ми је. – Берлин рускиј.
– Да, да – климао сам главом пресрећан, а онда сам спонтано додао: – Ја велики комунист.
– Ја њет – одвратио је војник и показао своје прилично неговане руке. – Ја буггалтер –
упро је поносно прстом у себе. Књиговођа.
У тим историјским тренуцима први пут сам схватио да и најстрожи тоталитарни режим
има своје границе – Руси још увек не могу да изговоре глас „х”. Тада ми је то изгледало
необично симпатично па сам хтео нешто мало да испричам човеку о себи. Ударио сам се
шаком у груди и рекао: – Жидов – претпостављајући да је то руска реч за Јеврејина.
– Часи, ура – одговорио ми је мој новопечени пријатељ док ми је, широко се осмехујући,
скидао сат с руке како би га сврстао међу своје благо. Лева рука била му је све до рамена
украшена десетином сатова.
– Давај! – рекао ми је затим. – Мало на работу.
То је значило: „Мало ћеш на рад, прикане, али то је час посла.” Тек сам после сазнао да је
та мала колегијална помоћ у просеку трајала по четири-пет година...
Тада ме мој ослободилац одвео иза линије фронта, у импровизовани заробљенички логор.
Био сам уверен да је реч о пуком неспоразуму, па сам се обратио руском заповеднику логора:
– Ја Жидов, никс солдат. Ја антифашист, никс нацист. Ја Јеврејин.
Заповедник логора климао је главом одобравајући и запитао ме немам ли можда сат.
– Немам, на жалост – одговорио сам му и заврнуо оба рукава – све сам их већ поклонио.
Ускоро се видело да међу логорашима има поприлично Јевреја. С једне стране било ми је
драго што су неки од њих преживели, али с друге стране...
С друге стране, маршал Малиновски јавио је неколико дана пре тога генералисимусу
Стаљину да је заробио осамдесет хиљада немачких војника, мада је заправо могао да му
испоручи само четвртину тог броја. Стога је похватано шездесет хиљада цивила који су на
улицама Будимпеште одушевљено клицали ослободиоцима. За непуна двадесет и четири
сата победничкој Црвеној армији пошло је за руком да похапси све комунисте,
социјалдемократе, Јевреје и илегалце и да их хитно транспортује у Белорусију. Једини
мушкарци који су после те акције остали У Будимпешти били су, логично, фашисти и
колаборационисти који се нису усуђивали да изађу на улицу...
Ако је то била лудост, у њој је било система. Ако је то био систем, свакако је био луд. Али
у оној еуфоричној фази ослобођења ми једноставно нисмо могли да замислимо да
победници над нацистима не представљају нешто супротно нацистима. Као и сви остали,
избрисали смо из сећања пакт о пријатељству склопљен између Молотова и Фон Рибентропа
1939. године.
И тако сам се нашао на најбољем путу да завршим у Белорусији.
Путем је један заробљеник покушао да побегне из колоне према Словачкој. Док је бежао,
један га је руски водник ранио. Одмах затим тај се исти водник нагнуо над рањеником,
превио му рану и поклонио му две јабуке и пољски дурбин.
Било је то парадоксално хумани народ у нехуманом поретку!
Предвече смо стали код једне опљачкане бакалнице да се у њој мало одморимо. После
десетак минута стражар је наредио да кренемо даље. Сви су поустајали и наставили да
пешаче. Сви осим једног. Ја сам остао да седим сам на поду. Претварао сам се да спавам.
„Ако ме открију, бар имам изговор,” рекао сам себи покушавајући да се присетим молитви
из детињства...
Колона је наставила даље. Без мене.
После неколико година сазнао сам од једног од оних који су имали срећу да се врате како
је тек на мађарско-пољској граници примећено да ме нема. Колони је одмах прикључен
први пољски сељак који је наишао јер је број заробљеника морао да буде тачан.
Тако је дакле изгледало моје ослобођење. Вратио сам се пешке у разорену Будимпешту и
утврдио да ствари не стоје баш онако како то изгледа на први поглед.
Ову сам епизоду заборавио релативно брзо јер смо моји родитељи и ја преживели рат и из
свег срца смо желели да верујемо да ће нам ослободиоци донети хуманији облик владавине и
праведнији друштвени поредак. Наду су нам потхрањивали шарени плакати руских власти:
„Човек је наше највеће богатство! Стаљин.” Да, сасвим једноставно: Стаљин. Без титуле. Без
икаквог додатка. Без икаквих скрупула. Стаљин.
Тог једноставног човека видео сам и у биоскопу, у филмском журналу. Очински је изљубио
плавокосе девојчице које су му на незаборавној прослави Првог маја предале букет црвених
каранфила. Шта ту још да се каже, био сам дирнут. А пошто сам још у Будимпешти видео
наступ дивног „Хора Црвене армије” и присуствовао заносној представи Бољшог театра, за
мене више није било ни трачка сумње да сваки колико-толико нормалан човек мора да буде
комуниста.
Чудан обичај руских војника да недужне пролазнике усред ноћи натерају да се свуку па да
њихову одећу сутрадан ујутро продају на црној берзи, тумачио сам сам себи као пубертетске
испаде.
Није ми много сметала ни чињеница што је политички утицај малобројне Комунистичке
партије под вођством кадра „made in Moscow” из часа у час растао. Поготово што су
представници опозиционих странака један за другим нестајали без трага. Овај је политички
трик после постао популаран под називом „тактика сечења саламе”.
Али, међу нама речено, ко не воли мађарску саламу?
Када сам се вратио кући са „мале работе”, имао сам свега 35 килограма, у ципелама без
ђонова. То ме ипак није спречило да се одмах упишем на Академију ликовних уметности, на
одсек скулптуре у металу. За мене је то био природан наставак моје славне прошлости
златарског шегрта. Додуше морао сам да студирам три године, али ми је после тога припала
част да спретност својих руку ставим на располагање комунистичкој власти. Мој задатак је
био да креирам службена одликовања за уметнике који су се истакли у уметности и Партији
– нарочито у овој последњој...
Међутим, да није било тетке Анушке, ова би се књига на овом месту завршила.
Та моја тетка с мајчине стране нашла је у некој фиоци хартије на које сам већ заборавио,
хартије на којима сам у подруму са соком од парадајза окрајцима оловака нажврљао
памфлет против совјетске завере ћелаваца. С наивним одушевљењем какво може да обузме
само једну стару тетку према њеном нећаку, Анушка је села за писаћу машину и једним
прстом откуцала мој роман. Затим га је тајно послала највећем мађарском недељнику за
књижевност.
Да скратим причу – освојио сам прву награду на књижевном конкурсу тог недељника.
Свакако ће бити оних који ће то сматрати пуким случајем. Па и ја сам један од њих.
Како било да било, преко ноћи сам се прочуо у књижевним круговима. Роман ипак није
угледао светлост дана, напротив, закопан је дубоко у земљу зато што је тадашњи
комунистички диктатор у Мађарској, који је био страх и трепет, Маћаш Ракоши, био потпуно
ћелав, као зимски пејзаж на Месецу. Међутим, популарни сатирични часопис „Лудаш Маћи”
понудио ми је посао у уредништву. После дугог оклевања да ли да стварно напустим свој
омиљени вајарски атеље, прихватио сам понуду.
Нисам приступио Комунистичкој партији. Боље рећи, нисам се усудио да поднесем молбу
за учлањење зато што сам, на крају крајева, дошао на свет као копиле – отац ми је био, Боже
ме прости, банкар! Али, мада сам био рођени класни непријатељ, нису ме узнемиравали ни у
уредништву ни у позориштима где су почеле да се приказују моје представе.
Нисам знао да самом себи тачно објасним ту великодушност све док ме уредништво није
коначно упутило на стаљинистичко-лењинистичко-марксистички семинар. Добровољно
похађање било је обавезно за све чланове уредништва. На семинару ми је један стручњак
коначно разјаснио да ме друг Лењин лично штити својом руком. Наиме Лењин је
својевремено прописао да Партија на све кључне положаје мора да постави праве правцате
пролетере, уз један једини изузетак – хумористе.
– Нема пролетерског хумора – туробно је утврдио друг Лењин – постоје само они проклети
буржоаски хумористи.
Матори је, доврага, био у праву! Показало се да су очеви готово свих чланова уредништва
били у најмању руку трговци на велико. Управо је због тога неопходно да се преваспитате,
рекла је на свечаном отварању семинара руководилац, другарица Вајс. Дакле, писац ових
редова је дипломирани бољшевик. Најмање три године пузао сам пред другарицом Вајс и
научио историју Комунистичке партије напамет. Трудио сам се да се непријатеља Партије,
другим речима друштвеног шљама, гнушам са спонтаном класном мржњом и да заволим
Великог брата колико год могу. Да, настојао сам свом снагом да симпатишем друга
Стаљина, али ми некако није ишло. Можда ми је сметало то што се од свих нас у уредништву
тражило да сваког дана отпевамо псалм у славу сунца свих народа. „Стаљин значи рад,
Стаљин значи мир,” певали смо у хору сваког јутра ја и потомци трговаца на велико и
индустријалаца. То ме је заиста нервирало. Човек је или хумориста или верник. То двоје
обично не иде заједно.
Моји школски другови били су истог мишљења, али се нико није усудио ни да писне јер
нисмо знали ко је међу нама дежурни доушник. На семинару другарице Вајс седеле су
најумније главе у Будимпешти, које су на лукава и подмукла питања другарице Вајс
одговарале као издресирани папагаји:
– Реците ми, драги другови, али заиста сасвим искрено, да ли вас неко тера да код мене
стичете идеолошко образовање?
– Нипошто, другарице Вајс – одговарали смо једногласно. – Коме би уопшге пала на памет
таква идеја?
Ипак нам није било до смеха. Једном нас је при крају часа другарица Вајс упитала колико
је сати. Један од нас, карикатуриста у годинама, није могао да се обузда а да јој не одговори
необично удворички:
– Друг Лењин је рекао да је осам и тридесет.
Другарица Вајс се захвалила, прибележила нешто у нотес и наместила сказаљке на свом
сату. После недељу дана стари карикатуриста је нестао – послат је у неки далеки колхоз на
преваспитавање...
Не, одавно се више нисмо смејали. Нико се није смејао. Једну нашу комшиницу,
осумњичену за социјалдемократска застрањивања, одвукли су из стана усред ноћи. После два
месеца њена породица примила је поштом пакет од непознатог пошиљаоца. У њему је било
само њено крваво рубље. Ситуација је постала крајње озбиљна. У мучилишту нема ни трага
од весеља.
Док сам седео на семинару и напето пратио како се мичу усне другарице Вајс, имао сам
довољно времена за размишљање. Мало-помало бивало ми је све јасније да ја читавог
боговетног дана не радим нишга друго него ударам џиновске лажи у бубањ и разглашавам их.
Синуло ми је да сам постао члан најпослушнијег марионетског позоришта на свету.
У нашем позоришгу лутака другарица Вајс тумачила нам је челична начела комунистичког
учења, на пример како дијалектичко мишљење изискује трезвено одмеравање свих могућих
политичких односа. Рекла је да сељака у Кини не можемо да ослободимо докле год не
ликвидирамо румунске шпекуланте нафтом. Из разумљивих разлога нисам јој признао да је
мени блискији румунски шпекулант нафтом него кинески сељак...
Негде при крају прве године мог социјалистичко-лењинистичко-марксистичког семинара
установио сам да више не осећам безгранично поштовање према народној власти.
„Друже Кишон,” рекао сам сам себи кад никога није било у близини, „овај режим није
ослободио човека његових проблема, већ је те проблеме само институционализовао.”
Нисам више волео Великог брата, мрзео сам га као и сви други. Често сам се присећао оног
филмског журнала и очинских пољубаца које је на незаборавној прослави Првог маја
Стаљин делио малим Лолитама. Одатле сам извукао следећи закључак: ко год види онаквог
срдачног човека у униформи окруженог слатким девојчицама, не сме оклевати ни часа да га
уклони са лица земље пре него што он нама дође главе.
Наравно да су те моје мисли биле сасвим теоретске природе. У пракси сам стајао у строју
са својим колегама и с њима углас певао свакодневни псалм нашем оцу у Москви, као што је
био ред. Одушак свом очају и разочарењу давао сам на једини начин који писцу стоји на
располагању – писањем.
У тихим ноћима, између три антиколонијалистичка прилога за своје уредништво, писао
сам кратке приче о стаљинистичкој стварности, приче које су некако увек испадале
предугачке. На моју велику жалост, те новеле нису ни хумористичке ни сатиричне. Оне
описују само голу стварност. Али и то је већ нешто.
СЕМИНАР
Да бих отклонио све неспоразуме, хтео бих овде да напоменем да ова прича није
аутобиографска него само истинита репортажа. Уосталом, комунистички режим није ме
ништа мање размазио него и сваког другог писца, сликара или новинара који је био
употребљив за партијску ствар. Редакција нам је чак дала и легитимације украшене лепом
црвеном звездом. Уз помоћ те важне исправе могли смо бесплатно да користимо јавни
саобраћај и да пролазимо – каквог ли луксуза! – кроз све полицијске блокаде. Чак смо били
ослобођени пореза, и смели смо да станујемо сами у својим становима.
Шта би човек још могао да пожели?
Писац ових редова био је дакле у то доба „млади књижевник који много обећава”. То је
ишло чак тако далеко да је тадашњи министар просвете лично наручио од мене педагошки
мјузикл у коме ће се „одразити водећа улога индустријског пролетеријата”. Тако се дословце
изразио. Ја сам том моћнику одговорио онако како ми је налагало добро васпитање:
– Величанствена идеја, друже министре! Дубоко сам вам захвалан на указаном поверењу.
У таквим дирљивим тренуцима јавила ми се први пут у дубини срца помисао да ћу кад-тад
морати да одем из те земље.
Често сам у својој свакодневној радној монотонији у чуду гледао око себе и питао се да ли
сам то ја у вртићу тетке Вајс или у лудници стрица Орвела. Моји некадашњи школски
другови, иначе све сами одрасли људи из добрих породица, говорили су ми чврстим гласом
не трепнувши: „Растом производње наше привреде надмашићемо срамне остатке
колонијалног империјализма”, или нешто томе слично. Мој одговор је редовно гласио:
„Свакако!” Истовремено сам се клонио тих својих пријатеља што сам више могао. Ко зна не
мисле ли они то са империјалистичким колонијализмом озбиљно. Ипак, у нешто сам био
сто посто сигуран – што се Комунистичка партија, уз снажну подршку совјетских
окупационих снага, више петља у скоро сва подручја свакидашњице, то се више људи
својски труди да верује у праведност комунистичког уређења. Није их поколебала
стварности. Нису веровали у оно што виде, него само у оно што су прочитали у својим
књигама. И то упркос чињеници што нам је свима дијалектички материјализам, или у парне
дане материјалистичка дијалектика, била толико неразумљива и нејасна да је према њој
свако наклапање о модерној уметности било јасно као сунце.
Човек је способан да о свему има своје мишљење, али изгледа да људи нису.
Уосталом, баш сам недавно прочитао једну занимљиву причу о вери. Догодило се то у
Енглеској пре много година, када су католици и протестанти једни другима разбијали главе.
Та активност је тада нервозним људима била једна од ретких могућности да поново стекну
душевни мир. И тако је једног лепог дана један протестант мирно шетао када је изненада
наишао на групу ратоборних разбијача. Један од њих, са батином у руци, осорно га је
запитао:
– Хеј, ти тамо! Да ли си католик или протестант? Које си вере?
Тада се још нису носиле страначке ознаке па наш протестант није знао са ким има посла.
Зато је уљудно одговорио:
– Ја сам вам, господо моја, исте вере као и овај симпатични господин са батином.
Е да, батина је одувек била моћно средство уверавања. Узмимо, на пример, демократију у
коју већина људи верује, али која се нерадо брани силом, и супротставимо јој режим којим
управља мали број људи који, међутим, витлају дебелом батином...
Зато је и мене све више хватала паника док сам гледао како омражени режим слави победу
и ван нове совјетске империје. Тај незадрживи процес почео је 1946. године капитулацијом
Француза у Дијен Бијен Фуу а није завршио ни кад је Чанг Кај Шекова Кина покопана на
густо насељеном гробљу савезника Сједињених Држава. На изборима у Француској и
Италији комунисти су постигли изванредне резултате, у Сједињеним Државама
несимпатични ловац на комунисте, сенатор Макарти прибавио је Русима велике симпатије,
а на Куби је Фидел већ чекао на хитац стартног пиштоља...
Коначно се Стаљин домогао и атомске бомбе.
Тада је Запад бацио пешкир у ринг. Није више било реч о батини него о буздовану.
Слободни свет није више могао да се ослободи муцања. Он је за преговарачким столом
недвосмислено био на страни губитника.
Ми смо у Мађарској, срећом, били на страни победника, иако је тај наш савез на махове
био опасан по живот.
Ја сам се, на пример, једном нашао страховито близу дијалектичког понора. Један од мојих
тада најважнијих послова у редакцији био је да смишљам духовите коментаре уз карикатуре
на насловној страни. Тог кобног дана сам за једну карикатуру на оријенталну тему
предложио следећи кратак текст:
„Бадаваџије, ево вам муфтије!”
Али шта је тада урадила моја реакционарна подсвест?
Управо када смо се спремали да предамо прву страну у штампу, стигао је из ЦК курир са
узбудљивом вешћу да за који дан у Будимпешту долази маршал Тито, један од најзначајнијих
комуниста 20. века. Другови су замољени да високог госта поздраве како доликује.
Било је већ касно јер је недељник сутрадан ујутру морао да изађе. Зато сам пронашао у
архиви велику фотографију пресветлог југословенског госта, налепио је на прву страну и
изнад ње ставио натпис: „Добро нам дошао маршал Тито!”
После тога сам лепо отишао кући.
Сутрадан ујутро затекао сам целу редакцију у стању парализованости, није била у стању
чак ни да запева обавезни јутарњи псалм Стаљину. У руци заслужног комесара редакције
тресао се нови број недељника који је већ био у продаји. Није тешко погодити да је мој
срдачни поздрав ресио племенито лице маршала Тита, а да је испод његове слике било
одштампано крупним словима: „Бадаваџије, ево вам муфтије!”
Наметнуло се питање ко ће да сноси страшне последице тог гафа – само ја или цела
редакција? Већ сам био спреман да саставим тестамент, само што нисам имао шта да
оставим за собом. На моју неописиву срећу, наш главни уредник био је добар пријатељ
Маћаша Ракошија још из лепих старих московских времена. Спреман па најгоре, одјурио је у
лављу јазбину и вратио се тек касно по подне тотално исцрпљен. Скљокао се на столицу и
прошапутао:
– Све је у реду, синко. Маћаш је зауставио тајну полицију...
А ја сам се по други пут родио.
IIIто се тиче маршала Тита, он се после неколико месеци дрско супротставио Стаљину и
забранио Црвеној армији да пређе југословенску границу. Због тог свог безобразлука сместа
је кажњен искључењем из срећне породице марксистичких земаља.
Пет минута после доношења те одлуке стигао је у нашу редакцију курир из ЦК и донео нам
нове инструкције: име те балканске гњиде мора убудуће увек да буде пропраћено епитетима:
„крволок из Загреба” или „смрдљиви пацов”.
Бадаваџије, ево вам муфтије!
У редакцији су почели да цене мој пророчански дар и мени је нагло порастао углед.
Тада нам је исказана још једна посебна част: совјетски праволинијски сатирични
недељник „Крокодил” позвао је све чланове наше редакције да дођу у Москву на прославу
Нове године.
Тај позив је у ствари био нека врста мита јер су нас совјетски другови истовремено
замолили да наш будимпештански дневник „Лудаш Маћи” престане да се штампа у пет боја,
с обзиром на то да се московски „Крокодил” штампа само у четири.
Покорили смо се том захтеву. Ипак, одлучили смо да се због овог неколегијалног мешања у
наше послове осветимо елегантно али окрутно. Ја лично сам сваке недеље бирао најлошије
вицеве из „Крокодила” и објављивао их на почасном месту у нашем недељнику. Додуше ту и
тамо бих ухватио скептичан поглед нашег заслужног комесара, који није могао ни у сну да
помисли да водећи совјетски часопис не објављује само најбоље вицеве...
На крају године цела редакције отпутовала је у Москву. Осим мене.
У ствари у то време ходочашће у Москву није било ништа посебно, јер су са свих крајева
света тада нагрнуле напредне делегације у колевку социјализма.
Радна стратегија социјалистичког лагера била је једноставна и практична – са Запада су се
позивали револуционари без револуције, стаљинисти без Стаљииа и шачица напредних
професора, којима су се придруживале фрустриране жене и неколицина лево оријентисаних
новинара. Том ексклузивном друштву потом би се упутио позив следећег садржаја:
„Врховни совјетски одбор за мир у свету, у сарадњи са Државним циркусом у Москви, има
част да вас позове на крстарење по Совјетском Савезу како би се на Западу подигао углед
комунистичког режима, обманула духовна елита слободног света и наљутили Американци.
Тамно одело и откопчана крагна пожељни.”
Срећни чланови делегације читали су скривене алузије између редова и паковали четкице
за зубе и најтамнија одела. У себи су мислили: „Другови у Москви ваљда мисле да могу да
нас купе једном бедном визом. Али, кад једном будемо тамо, скресаћемо им у лице све што
мислимо.” И заиста, већ после првих сусрета са најнижим функционерима московске елите
и после незаборавне панорамске вожње кроз Лењинград, чланови делегације су устајали и
довикивали измученим совјетским народима оно што им се током година било наталожило у
души:
– Живео победнички социјалистички лагер!
– Живео вечни савез индустријског пролетаријата и поштене интелигенције!
– Руку под руку корачамо за великим Стаљином!
Да, оно што је члановима западних делегација на уму то им је и на језику. Додуше, могли
су евентуално да спомену и двадесет милиона људи на присилном раду и пет милиона
изгладнелих сељака, али о таквим деликатним стварима радије су разговарали у четири ока
са циркуским редарима. Уместо тога, делегати певају сузних очију „ Интернационалу” на
добро организованим масовним митинзима.
Заслужили су сваку рубљу коју су организатори уложили у њих! Ипак, када се врате кући,
причају мало другачије:
– Драги пријатељи – извештавају они своје другове жалостиво се смешећи – да смо
случајно јавно начели нека шкакљива пигања о Гулагу, сместа би нас шутнули...
Што се тога тиче, били су потпуно у праву, јер да нису били на том крстарењу, не би код
куће могли ништа да причају о крстарењу. И тако су делегације са Запада, једна за другом,
путовале у узорни социјалистички лагер, у коме су могле да виде све осим онога што нису
хтели да им покажу.
Док су моје колеге из редакције падале ничице у свечаној сали у Кремљу пред ноге
комесару за културу другу Жданову, ја сам се на брзину пребацио у империјалистички табор.
Године 1949. побегао сам са својом првом женом у њен завичајни град Беч. Није било
другог избора. Јасно сам осећао како се с годинама претварам у плаћеника режима који
мрзим из дна душе.
Главни уредник позвао ме је мало пре тога на страну и шапнуо ми да морам што пре да
ступим у Партију. Као московски ђак, знао је да се спремају монтирани процеси и хтео је да
ме сачува од мрачне будућности. Мислим да сам му био симпатичан. Био је и он мени.
Сигурно није потребно да описујем осећања човека који напушта своју домовину, или
писца који се одриче матерњег језика. Једино комунизам може да натера писца да остави
све за собом и само са одећом на себи побегне негде где неће морати да лаже од јутра до
сутра.
Бекство нам је омогућила моја књижевна репутација. Као љубимац мађарског државног
руководства, уживао сам нечувену повластицу: дозволили су ми да са женом отпутујем у
иностранство. Наравно да нас нису пустили на Запад, него на Међународни сајам у Праг.
Али то је нама било довољно да се одважимо на велики скок.
На путу за Праг, сишли смо у Братислави с воза и обратили се за помоћ тамошњој
јеврејској општини. Рабини су били неповерљиви према мени због моје аријевске
спољашњости. Тутнули су ми у руке хебрејски молитвеник и затражили од мене да се
помолим. Умало да ме нису избацили на улицу јер сам молитвеник држао наопако. Нисам
још знао да дешифрујем хебрејска слова.
У подруму јеврејске општине провели смо ноћ какву бих само највећем непријатељу могао
да пожелим. Сутрадан рано изјутра пробудили су нас изасланици новорођене јеврејске
државе. На брзину и без речи одвели су нас до железничке станице, где су нас сакрили под
сламу у вагону за стоку. Вагон су закључали и после бескрајно дугог путовања поново га
отворили:
– Шалом! – поздравио нас је неко. – На слободном сте тлу.
Бризнули смо у плач. Клекнуо сам и пољубио прљави асфалт на бечкој Западној станици.
Од тог тренутка осећао сам се као човек.
Могли смо додуше да се иселимо у Америку код богатих рођака, али смо се радије
одлучили за пустињу. Дубоко у мени тињао је гнев који је вукао порекло из димњака у
Аушвицу.
У младости сам био поносан Мађар, али су онда Мађари успели да ме увере да сам
Јеврејин.
Па добро, рекао сам сам себи, ако већ сви тако тврде, онда идем кући, у јеврејску земљу.
Те године било је скоро милион Јевреја на листи чекања за Израел, а није било чак ни
сплава да се њиме пребаце преко Средоземног мора. Моја жена и ја становали смо у Бечу
код њених родитеља, чекали и чекали. Прошла је прва радост, а на њено место у нас се
уселила сумња. Нова земља, нови народ и језик на коме се пише у супротном смеру...
Међутим, једна читуља у службеном гласнику Комунистичке партије Мађарске распршила
је зачас све моје сумње:
„Кукавички дисидент Ференц Кишонт издао је градитеље социјализма у својој земљи и
пребегао у корумпирани капиталистички свет. Испраћен је презиром и мржњом слободног
мађарског народа, сељака, радника и поштене интелигенције.”
Та вест је додуше била објављена у црном оквиру који је требало да истакне страхоту моје
издаје, али је у мени изазвала радост. Дохватио сам се пера и одмах написао причу о
слободном мађарском народу који ме је наводно испратио презиром и мржњом.
Било је то последње дело које сам написао на свом матерњем језику. Уједно је то и
последња дуга кратка прича у овој књизи. Ипак, ко на овом месту удахне ваздух и не уплаши
се броја страна ове књиге, можда ће на крају да схвати зашто ја и дан-данас сваког јутра
захваљујем свемогућем Богу речима старе библијске молитве: „Хвала Теби, Господару света,
што си нас извео из земље ропства.”
ШТРАЈК
Овом једноставном причом хтео сам да покажем како под диктатуром пролетаријата
највише од свих трпе сами пролетери. Ову причу нисам написао за фиоку. Прво, зато што
сам већ био у земљи у којој се није кажњавало слободно изнето мишљење, а друго, зато што
више уопште нисам имао фиоке. Кад сам напустио домовину, имовина ми се састојала од
коришћена четкица за зубе – додуше, са женином четкицом, било их је две. А ипак смо били
неизрециво срећни.
То чудо беше заслуга комунизма.
Тако сам мање-више раскрстио са мировним покретом. Одрекао сам се свакидашњег
хвалоспева јутарњој звезди рада и мира – али још нисмо били сасвим умакли њеним
пипцима. Наиме, кад нас је тајна израелска организација пребацивала у Италију, морали смо
да прођемо кроз обруч Црвене армије око Беча. Возили смо се некаквим дрндавим
теретњаком крцатим уплашених избеглица.
– Шта ћемо сада? – упитао сам нашег израелског пратиоца.
– Будите без бриге! – умиривао нас је човек и показао на сандук пун флаша вотке до
возачевих ногу.
Све је било тако лукаво испланирано да нисмо морали ни да се задржавамо на совјетском
граничном прелазу. Две флаше вотке биле су довољне да стражари заузму став „мирно” и да
нас пропусте исказујући нам све војне почасти.
Са лепог италијанског Југа јавио сам се колегама у редакцију разгледницом: „Слободној
Мађарској срдачан поздрав од слободног Кишонта”.
И то је било то.
Брод којим смо се љуљали преко Средоземног мора био је тако трошан да смо се ми
исељеници прибојавали да ћемо морати да весламо као робови на галији у филму Бен Хур.
Шушкало се да гонич на галији очекује од нас напојницу кад стигнемо у Хаифу...
Око поноћи допловили смо ипак живи и здрави у луку, где нас је дочекао постарији
чиновник са наочарима са рожнатим оквиром седећи мртав уморан за писаћим столом. Није
се ни најмање устручавао да прецрта слово „т” у мом презимену и да му дода име „Ефраим”.
На мој бојажљиви приговор да ми је име Ференц, мој нови кум је одговорио:
– Таквог имена овде нема. Следећи, молим!
Од тада се зовем Ефраим.
Међутим, ја нисам хтео у овој књизи да пишем о себи него о социјализму. Само ћу укратко
да испричам шта је даље било са мном. Моја жена и ја животарили смо неколико месеци у
приватном логору, који се звао и „пролазни” иако није никуд водио.
На том тужном месту изгубио сам извесно време и смисао за хумор. Али судбина је хтела
да ми га поново врати јер је мене, који сам побегао од Стаљина, бацила на
најкомунистичкије место на свету – у кибуц!
За оне ко ји први пут чују за тај појам – пољопривредно насеље кибуц у ствари је јеврејски
колхоз. Једина разлика је у томе што се у кибуцу живи добровољно, што се за колхоз не би
м о гл о а приори рећи. И тако смо ми неколико година провели у изразито лево
оријентисаном кибуцу „Кфар Хахореш” код Назарета поштено се трудећи да остваримо
марксистички идеал: „Рад према способностима, плата према потребама”. Моје прво питање
је било: „А шта онда ако су моје потребе врло висока плата?” Одмах су ме строго упозорили
да не збијам шале са тако светим појмовима као што је апсолутна једнакост. Ипак сам морао
да признам сам себи да се у том добровољном комунизму не осећам лоше. Моја жена је
радила у обданишту јер у кибуцу деца живе одвојено од родитеља како би остала нормална.
Па и родитељи.
Ја сам радио у коњушници јер коњи једини осим мене нису знали хебрејски. Ипак, све
своје слободно време проводио сам учећи слова која се пишу у супротном смеру од свих
међународних саобраћајних прописа.
Већ после пола године интезивног учења савладао сам језик својих предака у тој мери да
сам сваког пролазника могао да упитам без трунке дијалекталног изговора:
– Реци ми молим те колико има сати. Али на енглеском.
Нисам поседовао никакав речник јер је у кибуцу тада врховни закон био да нико не сме
ништа да назове својим приватним власништвом ако то не поседују и остали чланови. А то је
била суштина комунизма, крајњи циљ марксистичке еволуције. Или је сваки члан кибуца
имао мачку или је није имао ни један. Или је свакоме стајао на располагању један
транзистор или никоме. Другим речима, у кибуцу није било ни транзистора ни мачака.
Мени је напокон у кибуцу одзвонило кад сам на годишњој скупштини затражио реч и рекао
промуклим гласом:
„Драги другови, добио сам грип. На основу нашег светог начела апсолутне једнакости,
захтевам од свих чланова да се сместа заразе од мене. Хвала вам, другови, на пажњи.”
Сео сам мртав озбиљан, а ускоро сам добио и рачун за тај свој иступ. Сутрадан ми је
секретарица кибуца саопштила опште мишљење да ја очигледно нисам – ваљда због својих
материјалистичких склоности – кадар да се уклопим у колективни живот. Према томе, ако
ми се више свиђа тужни живот „тамо напољу”, нема разлога...
Заиста није било разлога. Опростио сам се с коњима и напустили смо кибуц са
пријатељским осећањима које смо до дана данашњег сачували. „Кфар Хахореш” живи данас
од богатих, америчких туриста који одседају у његовом феудалном хотелу. А сваки кибуцник
има свој стереоуређај.
Што се тиче живота „тамо напољу”, био је тако тужан да не вреди о њему ни говорити.
Бубао сам хебрејски, заменио једну најбољу жену другом, направио троје хебрејске деце и
седам филмова. Ничег другог се не сећам.
Фииију!
Ваздухом је фијукнула секирица и забила се у зид тик до моје главе. Заслужни радник који
ју је бацио заурлао је од беса и разочарења.
Милиција, увек спремна да притекне у помоћ, морала је да употреби сузавац како би
донекле умирила до суза узнемирени народ.
Пошто је мир колико-толико поново успостављен, председник народног суда упитао ме је
сажаљивим гласом:
– Оптужени Кишон-Хофман Ефраиме, имате ли можда последњу жељу?
– Имам, часни суде. Молим вас за милост да се пробудим.
Испуњена ми је последња жеља. Пробудио сам се у свом кревету на Блиском истоку. И
отада могу најзад опет да спавам.
Догађаји у стварности нису били тако смешни као у овом судском извештају. Мени је, као
и свима онима који су преживели нацистички режим, било тада јасно да се у совјетској
империји спрема нешто страшно. Исто тако ми је било јасно да се то ничим не може
спречити, осим ако се светска јавност не пробуди. Али није се пробудила. Никаквих критика
није било, никаквих примедби, ничега. Запад је био сав заокупљен бурним демонстрацијама
против Франковог режима.
Комуниста са дна бурета из нашег комшилука, Феликс, кога су сви звали „Црвени Чекић”,
ипак није одступио ни за педаљ од своје непоколебљиве вере у социјализам:
– Капиталистичка наклапања занимају ме колико и претпрошли снег – обавестио нас је. –
Подлим злочинцима поштено се суди. Својим признањима олакшавају само себи савест. То
је све.
А зашто су онда ти подли злочинци скоро сви одреда Јевреји као и он сам, упитао сам га.
Прожет класним поносом, Феликс Чекић одговорио ми је да се прави комунисти
једноставно не баве таквим буржоаским трицама. Иначе је наш леви комшија сувласник
бензинске пумпе која добро ради, а успут се успешно бави увозом и извозом француских
козметичких препарата. То је све.
После неколико недеља догодило се оно што се могло очекивати.
Једна непозната руска докторка открила је у последњи час срамну заверу лекара Јевреја. Те
крволочне хијене радиле су о глави човеку чије је само име било мелем за све потлачане
народе на свету. Ти презира вредни медицинари, агенти ционистичко-империјалистичке
организације познате у САД под називом „ Joint”, признали су да су ковали злочиначку
заверу против Стаљина, а њихова јеврејска имена одмах су затим објављена у „Правди”.
Храбра докторка, која је открила то змијско легло, одликована је највишим одликовањем
које додељује Врховни совјет, Орденом Лењина. Исплати се дакле бити добар.
– О да – рекао је и Феликс – тој жени би требало изљубити ноге.
Мање напредним људима било је јасно као дан да је посреди наставак Прашких процеса и
да је генералисимус организовао свој први велики погром против три и по милиона Јевреја у
својој империји. То су одмах запазили студентски поборници мира на Западу па су појачали
демонстрације против Франка. Неке врло храбре новине у слободном свету ишле су чак тако
далеко да су објавиле по који чланак о „процесу јеврејским лекарима”. Ипак су се и те како
добро чували да из тога изведу било какве закључке, јер народ који је колико јуче наговорио
сиротог човека по имену Понције Пилат да разапне Исуса, кадар је на крају крајева свашта
да учини. Енглези би у таквој замршеној ситуацији рекли: „Stalin has the benefit of doubt.”{1}
Уосталом, то су и рекли.
Совјетски Савез је зачудо и даље одржавао сибирски хладне дипломатске односе са
јеврејском државом. Совјетске дипломате не само што су се састајале са представницима
израелске владе него су у тим приликама производили и људске гласове. О тим отменим
разговорима могли су се у новинама прочитати овакви извегигаји:
„На пријему одржаном поводом годишњице Октобарске револуције развио се међу
присутнима живахан разговор. Господин Шварцбергер, шеф Одсека за руске Јевреје у
Министарству спољних послова, поставио је совјетском амбасадору, његовој екселенцији,
поштованом господину Абрамову, питање да ли је и у Совјетском Савезу зими хладно. Други
секретар амбасаде одговорио је на питање господина Шварцбергера потврдно. Затим се
господин Шварцбергер поново обратио његовој екселенцији, поштованом господину
Абрамову, питањем да ли је добро путовао, на шта је амбасадор одговорио на руском:
– Да.
После тога је трговински аташе приупитао господина Абрамова да ли се добро осећа.
Његова екселендија није одговорила на ово питање. Уместо њега је трећи секретар амбасаде,
господин Пјотр Солчкинов, напоменуо да је совјетски циљ позитиван допринос развоју
пријатељских односа међу свим народима света. Господин Шварцбергер захвалио је на овој
напомени, коју није оценио неважном, на шта је његова екселенција, поштовани господин
Абрамов, климнуо главом. Када је пријем око 20 сати и 15 минута био већ при крају,
постављено је питање амбасадору да ли можда жели да се одвезе службеним колима.
Четврти секретар, господин Владимир Фрошченко, одговорио је да ће на ово питање да
одговори писменом нотом.” (Reuter)
Да, совјетска влада нерадо се меша у унутрашње послове других држава, али то исто
очекује и од друге стране. Поготово кад се совјетска влада спрема да изврши погром у целој
земљи. Судећи по свим знацима, требало је да руски Јевреји буду прогнани, као некада
Поволшки Немци, у далеку Монголију. Требало је да ти паразити тамо изграде барем градове
и бране за совјетски радни народ. Станове и имовину прогнаних заплениле би затим
надлежне власти и поделиле их родољупцима према заслугама. Савршен социјалистички
план који је управо вапио за остварењем.
Ипак, изненада се догодило нешто што се у историји Јевреја може сматрати јединственим.
Непријатељ Израелаца отишао је са овог света пре него што је спровео своју намеру у дело!
Не, тако нешто заиста се још никад није догодило. Израелци су, као што је познато,
изабрани народ који има одређене привилегије. Стога се Свемогући одувек клонио мешања у
јеврејске послове. Али овај пут се ваљда на небу десила нека зврчка јер је друг Стаљин мало
прерано позван горе. Свега неколико дана пре операције „Монголија”...
Грешити је људски.
Совјетски челници су се још неколико дана надали да ће генералисимус ипак да се врати у
живот. Најзад су, окупани сузама, прихватили чињеницу да је вољени вођа једном засвагда
испустио душу. Над Русију се надвила дубока жалост. Обични грађани у фабрикама, у
колхозима и у концентрационим логорима ридали су од јада кад су чули за тај страшни
губитак. Чак је и слободном свету застао дах, а и они малобројни Стаљинови непријатељи
међу европским интелектуалцима признали су на крају значај покојника као мирног човека
и обзирног вође. Феликс Црвени био је скрхан болом, док сам ја прилично добро савладавао
своју жалост.
Државна сахрана у Москви остала је свима у сећању као незабораван догађај. Ветерани
комунистичког покрета носили су тело на својим плећима: Ворошилов, Берија, Микојан,
Булгањин, Маљенков, Хрушчов – сви су били ту. У очима старе гарде беше поврх терета тела
исписана бол. Берија је чак и плакао. Уосталом, он је врло брзо после сахране погубљен.
Представници Запада пренели су колективном руководству искрено саучешће и дубоко
разумевање својих влада. Па и ја сам одмах саставио алегоријско-поетични некролог, као
што доликује државнику таквог формата.
СМРТ СУРОГ ОРЛА
У великом и широком свету има много земаља, а у земљама много градова, а у градовима
много зграда, а у зградама много радњи. А у једној радњи, у једној малој антикварници, беше
тушта и тма мува. Муве су зујале, играле, уживале, али антиквар, оснивач фирме, није се
уопште освртао на њих, јер је сасвим нормална ствар да у таквој радњи све врви од мува.
Али међу мувама беше једна која је нешто постигла. Била је већа од других, можда и
највећа од свих. Док су све друге остале да висе у пауковој мрежи, она, највећа од свих, није
остала да виси. А када је једном ипак пала у мрежу, извукла се из ње. Беше то једна од
најјачих мува. Није зато чудо што су је сви обожавали. „Ти си дивна, ти си прави гигант,”
говориле су јој друге муве у антикварници. „Ти ниси мува, ти си прави правцати орао.”
Велика мува слушала је те ласкаве речи и топила се од милине, јер муве то могу када им се
каже да су нешто више од мува. Поготово што је и сама после неколико недеља поверовала
да није обична мува, па је покушала да организује муве у антикварници. Ковала је свакојаке
планове, ликвидирала унутрашње непријатеље и победоносно привела крају рат против
Краљевства мушица. Изјавила је за саму себе да је сунце и да се не боји ни свог највећег
ривала, антиквара главом и брадом. Једном, када је антиквар хтео да је истера, заиста му
није пошло за руком да је ухвати. Зато је мува мислила да је јача и од антиквара и ишла је
чак тако далеко да је утврдила да антиквар уопште не постоји. Онда је једног дана дошла
зима и велика мува се смрзнула и пала на под. Антиквар је није убио већ се догађа да муве
зими падају мртве на под. А што је још жалосније, антиквар није ни знао да је баш највећа од
свих мува пала мртва на под, јер је она за њега била обична мува као и све друге. И то је био
крај највеће муве у малој радњи у једној кући у једном граду у једној земљи у великом и
широком свету.
Ипак је угинуће те муветине имало и позитивних последица. Ново руководство, на челу са
гојазним другом Маљенковим, прогласило је општу амнестију, иницирало мировне
преговоре у Кореји и привремено замрзло планирани погром. За време националне жалости
чак су и јеврејски лекари ослобођени тешких оптужби. То је опет довело до тога да је она
подмула руска лекарка са орденом Лењина разоткривена као плаћеница америчког
империјализма која није презала ни од тога да оклевета елиту совјетске медицине.
Феликс звани Црвени Чекић био је врло задовољан таквим развојем догађаја.
– А шта, сад ћутиш, филистре један? – довикнуо ми је са друге стране улице, опијен
победом.
– Јесам ли ти лепо говорио да социјалистички суд никад не греши? А ако му се случајно
ипак поткраде грешка, онда је одмах призна и исправи.
Шта сам могао да му одговорим? Социјалистичко племе је увек у праву. Једино што нисам
никад, ни пре ни после, извео начистац, то је како су момци успели да смакну Лаврентија
Берију, шефа тајне полиције.
То могу само да нагађам.
КО ТО ЗВОНИ ТАКО КАСНО НОЋУ И ПО ВЕТРУ...
Те ноћи без звезда, тачно у три сата, пренула се другарица Берија из сна и продрмала мужа
који је спавао као заклан.
– Лаврентије – узрујано му је шапнула – неко звони.
Лаврентије се покрио ћебетом преко главе.
– Зар сада – забрундао је – усред ноћи, па ти ниси при себи?
Опет је звонце зазвонило, овај пут јасно и гласно.
– Иди отвори – рече Берија жени. – Сигурно су комшије, хоће ваљда да позајме топломер
или тако нешто.
– Лаврентије – зајеца другарица Берија – ја имам некакав предосећај да је то... да је то
тајна полиција...
– Којешта – шапне Берија, али ипак седе у кревету. – Шта би полиција хтела од мене? Па ја
нисам ништа учинио.
– Код вас пајкана то се никад не зна – јадиковала је жена. – Нису ти још опростили ни
процес лекарима. Ја сам ти то одмах лепо рекла, када нису споменули твоје присуство на
оперској премијери. Сигурно си у канцеларији опет извалио неку глупост...
Звонце је поново зазвонило.
– Смири се и отвори та врата!
– Отвори ти, Лаврентије, ја се бојим...
Берија огрну кућни мантил и пође тапкајући кроз мрачни ходник. Жена се шуњала за њим
немо плачући.
– Престани већ једном да цмиздриш – обрецну се муж на њу и одшкрину врата. Пред
вратима су стајала два мушкарца у сивим кабаницама. Један од њих одмах је подметнуо ногу
између врата и прага, а други се машио за џеп.
– Лаврентиј Берија?
– Ја сам.
– Ухапшени сте. Пођите са нама.
Берија се наслони на зид.
– Боже свети – изусти уздишући – тајна полиција...
Жена му паде на колена дрхтећи и кукајући:
– Ја сам знала да ће ово да се догоди, ја сам ти одмах лепо рекла да оног дебелог на време
ликвидираш, али ти мене никад не слушаш...
Берија се усправи и затражи од агената налог за хашпење. Један од оне двојице пружи му
папирић. Берија летимице погледа и пребледе.
– У реду је – прошапута. – Ово сам ја потписао. Идемо, другови.
У вези са овим драматичним догађајима питао сам се шта је најтеже на свету. Сећи дрва у
Сахари? Освојити Монт Еверест? Пливати уз Нијагарине водопаде? Вратити државни дуг
Мексика? Не, Ефраиме, рекох сам себи, најтеже на свету је издавати совјетску
енциклопедију.
Са јадницима који су се прихватили тог задатка најдубље саосећам. По мом мишљењу,
просто нема безнадежнијег посла од састављања једне савремене енциклопедије.
Деценијама нису одмакли даље од слова „Б”. А зашто? Због издајица. Увек када је у штампи
нови том, догоде се неки жалосни политички неспоразуми. Као на пример када је она узорна
совјетска лекарка у првом тому енциклопедије слављена као „вила која револуцији доноси
срећу”, а одмах после изласка истог тома разоткривена као „сексуално болесна птица
грабљивица”.
И шта сад? Како ствар може да се спаси?
Врло једносгавно. Заплени се цело издање и казне они који су већ набавили по један
примерак. Сви заплењени примерци се спале, пепео се проспе на све стране и штампа се
нови том.
Тhat`s all folks!{2}
Али шта ради друг Берија?
Он допушта да га ликвидирају управо онда када се појавио нови том, у коме је приказан
као „оличење људске доброте и неосвојива тврђава социјализма”.
На сву срећу, недавно је либерално колективно руководство пронашло једно ново,
достојније решење. Више се на спаљује скупоцени папир, него се по узору на Запад умеће
папирић са исправкама. И тако се уз одредницу „Берија” појавила ова исправка:
Ред 3: уместо „...велики син радничке класе” треба да стоји: „...гојазно копиле
фашистичког трговца коњима...”
Ред 5: уместо „...јунак Службе унутрашњих послова...” треба да стоји: „...један од
најподлијих доушника страних агената...”
Ред 7: уместо „Његово ће име вечито остати у нашим срцима...” треба да сгоји: „Црк’о
дабогда и био проклет за сва времена. Фуј!”
Беријин крвник, друг Маљенков, који је у своје слободно време био Стаљинов секретар,
остао је на челном положају дуже него што се очекивало. Неколико дугих месеци био је на
самом врху и борио се као лав против оживљавања култа личности, све док једног лепог дана
његов колега, друг Никита Сергејевич Хрушчов, није узео реч пред Врховним совјетом и
резимирао велике успехе колективног руководства.
Ево мог тајног записника са тог чувеног скупа:
КРАЈ КУЛТА ЛИЧНОСТИ
Недеља. Др Фидел Кастро одржао је говор на телевизији у коме је изнео своје гледиште о
осетном захлађењу односа са САД због његовог јучерашњег говора на телевизији.
Председник је упозорио Американце да Кубанци нису додуше народ великих речи, али да то
нипошто не значи да ће подвити реп пред империјалистима. Емисија је трајала непуних
шест сати и телевизијски пријемници старијих година масовно су отказивали послушност.
После емисије одржане су пред ТВ студијом ноћне антиамеричке демонстрације. Др Каегро
је узео реч и одржао на месечини подугачак говор, у којем је разоткрио мрачну америчку
администрацију као јединог кривца за беспарицу на Куби. Том приликом је др Кастро
обавестио демонстранте да сутра рано ујутру могу на радију да слушају његов говор, који ће
се емитовати уместо емисије о аеробику.
Понедељак. Говор који је био испуњен антиамеричким отровним стрелицама прекинут је
сасвим неочекивано у 16 сати и 30 минута. Радио се нашао у врло непријатном положају
зато што нису биле предвиђене никакве друге емисије.
Уторак. Др Кастро је позвао америчког амбасадора и упозорио га да ће се САД провести
као бос по трњу ако се буду и даље тако немогуће понашале. За време дебате, коју је иначе
телевизија уживо преносила, амбасадор је питао председника о чему је у ствари реч. Др
Кастро му је објаснио шта је посреди опширним историјским прегледом, у коме није било
много симпатија за САД и њиховог излапелог председника. После тог реферата амбасадор је
превезен колима хитне помоћи у своју резиденцију, одакле је телеграфски затражио хитан
премештај из здравствених разлога. Због јаке југовине обновљене су антиамеричке
демонстрације на југу земље.
Среда. Телевизија је објавила да др Кастро данас неће одржати ниједан говор, али да нема
разлога за забринутост. Др Кастро лично је потврдио то саопштење у живахном наступу на
телевизији (од 10.15 до 21.00), у коме је, између осталог, оптужио САД за антикубанску
хајку којој нема краја.
Четвртак. Како се дознаје из поузданих извора, др Фидел Кастро преселиће се у зграду
Кубанске радио-телевизије како би могао да непрекидно буде у непосредном контакту са
својим народом. Председник је искористио прилику да се у „говору за ранораниоце” обрати
нацији и да оштро нападне САД што се мешају у суверену совјетску ракетну политику на
Куби. После тог говора кренула је одушевљена бакљада до америчке амбасаде и поразбијала
све прозоре на њој громогласно скандирајући: „Доле Амери који су измислили телевизију!”
Петак. Америчка влада смањила је економску помоћ Куби. Директор телевизије саветовао
је народу да се снабде већом залихом „кокица” за дуге вечери уз телевизоре.
Свакако да освајање света није дечја игра. Увек може да се догоди да се понешто изјалови.
Понеки терориста умакне из полицијских шапа, понеки тајни агент упадне у клопку, или
контрареволуционарни устанак реакционарних народа угрози развој који је много обећавао.
Најбољи пример за ово последње је вероватно мађарски устанак 1956. године, који је, као
што је познато, завршен победом социјализма на тенковским гусеницама.
Упркос просторној удаљености, пратио сам са великим интересовањем шта се збива у
мојој старој домовини. Међутим, извештаји су били толико противуречни да сам на крају
могао да се ослоним само на службени орган коме сам одувек потпуно веровао, на „Правду”.
Према извештајима совјетске новинске агенције ТАСС, мађарски устанак је овако некако
текао.
Реч је у ствари била о побуни безначајне полицијске јединице коју је предводила шачица
контрареволуционара. Мађарски народ помогао је свим силама совјетској армији у њеним
напорима да угуши устанак мађарског народа!
Похватани мађарски контрареволуционари већ су обновили своје уобичајене радне
активности у Сибиру. Бивши мађарски председник владе Имре Нађ био је присиљен да
замоли совјетске војне власти да га прокријумчаре у иностранство како би избегао гнев
радничке класе. Захтев Организације уједињених нација да упути двојицу својих посматрача
у Мађарску представљао је грубо мешање у унутрашње, суверене послове Црвене армије.
Тако је отприлике о збивањима у Мађарској писала „Правда”, што иначе значи „Истина”.
Хуманитарна војна акција „Пропаст Будимпеште” изведена је сасвим у складу са
марксистичко-лењинистичко-хрушчовљевском доктрином: „У доба у коме поробљени
народи теже за ослобођењем од окова, мора се челичном песницом у зачетку осујетити сваки
покушај ослобођења од окова.”
Према том начелу, тенкови из Монголије прегазили су у најкраћем могућем року мађарски
устанак. При томе су сравњени са земљом читави квартови Будимпеште, једног од
најлепших и најстаријих градова Европе. Запад није ни прстом мрднуо, а није показао ни
трунке гриже савести. Уосталом, није Запад ни молио Мађарску да диже устанке кад јој се
прохте. А монголске возаче тенкова болело је уво за све заједно јер ионако нису имали благе
везе где се налазе. Код куће су им рекли да морају да угуше устанак нацистичке Немачке
против Монголије, и тиме је њихова радозналост била задовољена.
Битно да је социјализам опет славио победу. Неке изразито десничарске новине у Европи
осудиле су додуше бруталност којом су угушени немири у Мађарској, а студенти су и даље
демонстрирали против Франка, али светски медији нису баш много марили за слободу малог
чешког народа. Они су имали пуне руке посла око технолошког достигнућа века – совјетског
Спутњика.
Да, класним непријатељима као што сам ја овог пута заиста није било лако. Совјетски
успех био је стварно фантастичан и довео је у сумњу техничку и електронску надмоћ
слободног света.
Постојала је додуше одређена сумња да Спутњик није само плод рада совјетске науке. Он
је у првом реду био најбољи доказ која је од две велесиле имала ефикаснији технолошки
потенцијал да у потребним количинама придобије за себе бивше нацистичке ракетне
експерте. Осим тога, појава Спутњика дала је свим задртим комунистима прилику да се
избезуме од радости.
– Кружи – урлао је и Феликс звани Црвени Чекић ужарених очију, еуфорично упирући
прстом у свемир – кружи тај мали ђаво, кружи!
Био је ван себе. У последње време био је већ мало разочаран комунизмом а lа СССР.
Почело је то напрасном смрћу генералисимуса, наставило се галантном продајом совјетског
мировног оружја земљама на Блиском истоку и завршило драстичним смиривањем
побуњене Мађарске. Начас је заиста изгледало да ће Феликс звани Црвени Чекић прећи у
мој, империјалистички лагер. Али тада је изненада засијао тај вештачки сателит на
небеском своду као кажипрст судбине који показује да је правда ипак на страни моћног
социјалистичког лагера.
А ја сам поново могао да се уверим да историјска правда није ништа друго него
демонстрација силе.
То ме је подсетило на гледаоца у биоскопу који ми је за време пројекције филма
приговорио да се врпољим на седишту као да имам буву у гаћама. Осетио сам се погођен тим
његовим речима. У паузи сам дакле устао, примакао му се и замахнуо руком да га ошамарим.
Тада је и он устао. Ни дан-данас ми није јасно како је тај див могао да изгледа на седишту
онако ситан. Рекао сам му:
– Па добро, нећу више да се врпољим на седишту као да имам буву у гаћама. Молим вас да
ми опростите.
Одједном сам се уверио да је човек у праву. У ствари мушкарци преко два метра увек су у
праву.
Тако смо и нас двојица, Запад и ја, стајали зачуђени и уплашени пред зачуђујућом
величином Совјетског Савеза. Али ни то још није било све. Док је моћни социјалистички
лагер слао у свемир већ и лабораторије и радионице, западни медији су америчке спутнике
кржљавих крила поспрдно називали „капутници”. Сваког дана су из Пентагона стизала
службена саопштења: „Старт нове пробне ракете. Стоп. У лету експлодирала. Роџер.” Какви
глупаци! Ко их је терао да своје неуспехе оглашавају на сва звона? Зар нису једноставно
могли да држе језик за зубима? Ма какви, они су са дирљивом наивношћу демократских
друштвених уређења морали увек изнова да трубе на све стране: „Опет се један срушио.”
Ипак, мени се та сувишна честитост баш свиђа. Чак бих се усудио да тврдим да та наивност
сведочи о снази.
Али шта ми је вредела ова лепа теорија кад је у пракси Спутњик, тежак 50,83 килограма,
преваљивао удаљеност од миротворног Дамаска до милитантног грешног Вавилона Тел
Авива у рекордном времену од седам секунди? За нас су те чињенице биле као со на рану,
поготово што нас је Црвени Феликс по три пута дневно извештавао о тим совјетским
успесима. Зрели људи у компшлуку плакали су као мала деца кад је Месец моћног
социјалистичког лагера емитовао са неба веселе пискутаве звуке док су амерички капутници
пузили по песку Мајами Бича као хроме корњаче.
Нама реакционарима није преостало ништа друго него да стиснемо зубе и надамо се чуду.
И тада, заиста, тог славног поподнева, радио је јавио да смо овог пута успели, да је амерички
спутњик најзад остао горе, на небу.
Појурио сам и сударио се са Феликсом.
– Кружи тај мали ђаво, кружи – клицао сам. – Живео први слободни спутњик! А Хрушчов
је био и остао ћелавац.
– До ђавола – прогунђао је Црвени Чекић – свега 15 кила, па зар ви то називате сателитом?
Али ми се нисмо дали поколебати:
– Тежина није важна – узвикнули смо углас – најважнија је висина. Наш сателит кружи око
Земље на баснословној удаљености од 2700 километара, а она бедна руска чигра мучи се на
смешној висини од једва 1700 километара...
Феликс се на наше очи усукао и отрчао на исток. Из задњице су му избијали дивљи
пламенови и осветљавали далеки хоризонт.
Наша је радост ипак била краткотрајна. Убрзо пошто је Американцима пошло за руком да
лансирају своје ананасе у свемир, полетео је и други совјетски Спутњик – овог пута са
живим псом. Тај први четвороножни космонаут звао се Лајка. Ми, црни легионари, морали
смо да се помиримо са сазнањем да тамо негде далеко, у неизмерном пространствту, лети
око нас један мали комунистички пас.
Истовремено са том сензацијом, западни свет је био изненађен политичким новостима.
Јунак другог светског рата, који је Хрушчову помогао да се дочепа власти, од свих
поштовани маршал Жуков, као да је у земљу пропао. На истоку се нису због тога много
узбуђивали јер су из искуства знали да у политичком рулету моћног социјалистичког лагера
свако може без икаквих објашњења изненада да се појави и нестане. На Западу је случај
Жуков чак и најмеродавнијим совјетолозима остао тајна са седам печата.
Данас најзад могу да вам одам шта се у ствари догодило.
ЛАЈКА НИЈЕ ЛЕТЕЛА САМА
Пошто је први пас облетео Земљу, и први човек је доспео у свемир, и то совјетски
космонаут Јуриј Алексејевич Гагарин. Добро сам упамтио то име зато што је Феликс Чекић
дао својој кћеркици име по њему. Али то је био тек почетак Пошто је Гагарин изашао из свог
сателита и пред очима целог света урадио јутарњу гимнастику у свемиру, СССР је опет
изненадио свет у смислу оног шлагера „Еverything уои сап dо, I сап dо better” („Све што
можеш ти, могу ја још боље”) првим атомским ледоломцем на свету. Ново чудо пробило је
себи пут до срца Северног пола и забило тамо у лед заставу са српом и чекићем.
„Боже драги на небесима,” стењала је Европа суздржаног даха, „ко ће да заустави руског
медведа?”
Драги Бог је чуо ту молитву, а како је од самог почетка одбио да успостави дипломатске
односе са комунистима, предузео је потребне мере.
Понекад заиста треба доста времена да човечанство схвати ко су му прави доброчинитељи.
Узмимо само, на пример, једног од првих светских научника, Галилеа Галилеја, који је
случајно открио да се ми вртимо око Сунца, а не Сунце око нас. Цео свој живот носио је
главу у торби, а тек кад је своју јеретичку заблуду признао пред судијама свете Инквизиције,
призната му је теорија.
Па и Маркс је мртав. Није му било дато да види како његове присталице ослобађају човека
од окова. А да и не говоримо о Мојсију који је, као што је познато, четрдесет година узалуд
чекао на визу.
Једини срећковић међу овим пророцима био је Мао Це Тунг. Велики председник још за
живота постао је идол кинеске омладине, а слава на Западу није му потамнела све до смрти.
У педесетим и шездесетим годинама постигао је незапамћане успехе чак и на књижевном
пољу.
Наиме тада је његова црвена књижица, збирка изрека и мудрости, изашла на глас као
саветник за скоро све животне ситуације.
Између безброј доказа магичног деловања црвене књижице које је тада нудила Нова
левица, навешћу само причу једног младог кинеског пилота. Тај млади кинески пилот
установио је згрануто за време лета да је авион изненада почео да му губи висину. Пилот се
ипак није дао збунити него је брже-боље извадио из левог џепа на грудима црвену књижицу,
отворио је на 101. страници и прочитао: „Гладан човек једе, жедан човек пије, али
комуниста увек остаје комуниста!” И гле, авион је почео опет да се успиње, мотори су опет
беспрекорно прорадили и лет је нормално настављен. Чудо? Чаролија? Легенда? Ништа од
свега тога, него обична лаж.
Па онда она прича о старој Кинескињи која никако није могла да заспи. Лекари нису више
знали шта да раде, све док старица није једног дана почела да чита мудрости великог
председника Маоа. Од тада једва да су могли да је пробуде...
Све ово би свакако било још много забавније да велики председник није био владар непуне
милијарде потпуно аутоматизованих људи. На незаборавним првомајским прославама масе
његових обожавалаца, сваки од њих са црвеном књижицом у руци, корачале су у поворци
којој није било краја. Последњи учесник стизао је до почасне трибине обично тек Првог
маја следеће године. Маоу је то коначно досадило па је отишао кући и задубио се у читање
црвене књижице: „Лифт се пење и лифт се спушта. Хајде, другови, да га заједно
зауставимо!”
На смемо да заборавимо да је велики председник примио позамашан хонорар од кинеских
издавача. Прво издање црвене књижице штампано је у 300 милиона примерака, а за друго су
већ имали готов оловни слог.
Ако неко пак мисли да се ја шалим на рачун великог председника, једноставно нема,
другови, потребне дијалектичке способности мишљења. Тај човек рата је, по мом мишљењу,
очувао свих оних година свет од најужаснијег ратног сукоба.
Уверен сам, штавише, кладио бих се да би без Маоа моћни социјалистички лагер био већ
одавно изазвао атомски рат. Маоу је на неки мистериозан начин полазило за руком да
кремаљској елити утуви у главу толико мудрости да увек изнова успоставља дијалог са
Американцима. Велики председник био је живо оправдање коегзисгенције САД и СССР-а,
он је био једини залог трајног светског мира.
Ја мислим да би сваки град на Западу који иоле држи до себе морао већ одавно да има
најмање један булевар са именом Мао Це Тунга.
Спор између две марксистичке велесиле започео је непосредно пошто је Стаљин позван
Богу на исповест, па је Мао Це Тунг остао сасвим сам као дежурни револуционар. Чим је
Никита Хрушчов почео да баљезга о „мирној коегзистенцији” и сличним малограђанским
будалаштинама, Народна Република Кина ставила је свима јасно до знања да јој је преко
главе тог дилетанта.
Дискусија између две велесила заоштравала се из године у годину, поготово пошто је
Хрушчов у последњи час прихватио ултиматум председника Кенедија и повукао своје ракете
са Кубе. Мао га је презирао због тог кукавичлука цитирајући Лењина: „Оружана борба
против капитализма била је и остала једино решење за проблеме засране народне привреде”,
или тако некако.
– Лако је вама Кинезима да причате – јадао се Никита код свог великог супарника. – Ви
имате милијарду становника и после атомског рата остало би вас најмање још осам хиљада.
А нас највише ако би остало шездесетак.
– Заједно би нас дакле ипак остало осам хиљада и шездесетак – одговорио је Мао. – Маркс
би рекао да је то у овом нашем тужном свету довољан потенцијал за изградњу социјализма
без проблема.
Али Никита није хтео ни да чује за то. Тада је у Русији већ било колачића са чоколадним
пуњењем, па Никита није имао ни најмање воље да се претвори у облак. Стога се вратио
кући и постао за маоисте и на Истоку и на Западу ништа друго него скроз-наскроз
корумпирани ревизиониста.
Шта је опет Хрушчов мислио о Маоу, могу само да нагађам, јер Никита као прави
Украјинац није одржавао односе са ционистичким агентима као што сам, рецимо, ја. Ипак је
био вољан да позове делегацију напредних израелских елемената како би показао
Американцима да је његов антисемитизам сасвим умерен. Истовремено је успео да спречи
сваки контакт између ционистичких агресора и руских Јевреја.
Тако се догодило да је и Феликсов син, исто тако задрти комуниста као и његов ћале,
позван са лево оријентисаном израелском фолклорном групом на гостовање у Москву. После
повратка напредни јуноша ми је одушевљено причао о незаборавним доживљајима у земљи
реалног социјализма.
– Штета што нисам писац – закључио је млади Чекић свој извештај. – Како бих волео да
могу да изнесем своје утиске у књизи за будуће генерације!
– Не брини – покушао сам да утешим симпатичног јуношу. – Урадићу то уместо тебе.
ДОБРО ДОШЛИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЛАГЕР!
Историја има своје законе, поготово, другови, ако дијалектички размишљамо. Тако после
дестаљинизације логично следи „делиберализација”. Управо се то и догодило у моћном
социјалистичком лагеру у доба колективног Никите.
Када се подигла завеса изнад нове сцене, могли су да се чују и нови гласови. После
Солжењицинових открића, објављене су у књижевним часописима и две-три тако
бриљантне сатире на рачун цензора да овима није ништа друго преостало него да сместа
забране сатире заједно са сатиричарима.
Ситуација је постала посебно шкакљива кад је Борис Пастернак за свој забрањени роман,
зачудо, добио Нобелову награду за књижевност. Та исувише провидна капиталистичка
провокација управо је вапила за хитном реакцијом совјетских трудбеника. У том смислу
обављено је неколико кратких телефонских разговора и помно претражено неколико
станова, све док Борис Пастернак није коначно одлучио да се из личних разлога и без
полицијског саслушавања добровољно одрекне награде.
Највећи апсурд је у томе што је руски цензор могао мирне душе да одобри додељивање
награде и обелодањивање књиге – не би се изложио ама баш никаквом ризику.
ТРАГЕДИЈА ДОКТОРА ЈУРИЈА ЈУРИШКЕ АНДРЕЈЕВИЧА ЖИВАГА
Наш интелектуални кружок састао се у суботу код вајарке. Док је домаћица точила гостима
прави руски чај, свакако да смо током разговора дошли и до Доктора Живага.
– Каква књига! – уздахнуо је млади архитекта.
– Какво неизмерно обиље живописних реченица!
– Изванредно оцртани ликови, јединствени у савременој књижевности – утврдио је
професор Билицер. – Тако руски а опет тако универзални!
– Рафинирана литература – убацила је домаћица – посебно оно псеудоисторијско
поглавље.
– Каква снага израза! – напоменуо је Бен-Цион Циглер. – Човек просто не може да остави
књигу док је не прочита.
– Ја чекам оригинално издање на енглеском – признао је инжењер Глик и поцрвенео. –
Само због тога још нисам прочитао књигу. А о чему је у ствари у њој реч?
– О доктору Живагу – одговори млади архитекга.
– Да ли се сећате првог поглавља у коме је он тако заљубљен а све је против њега? –
приупита Бен-Цион Циглер. Трудили смо се да га уверимо да се сећамо, дабоме, како би
човек могао да заборави једно такво поглавље!
– Које је то поглавље? – запита Глик.
– Величанствено – потврдих ја – заиста изванредно поглавље.
– Управо тако – потврди моје мишљење професор – често мислим на оно трагично
путовање онога, како се оно зове, Ларисе.
– Опростите – укључи се Бар-Хониг у разговор – али зар Лариса није женско име?
– Јесте – потврди домаћица – она је, уосталом, сестра Кује Николајевича Водњапина.
– Ма немојте! – расрди се Бен-Цион Циглер. – Куја Николајевич Водњапин у ствари је ујак
Ане Ивановне Александровне Чупчик.
– Полако – простење Глик – молим вас, мало лакше!
– Опростите, молим вас – ражести се одједном млади архитекта – али ви стварно немате
појма. Ана Карењина Наташа Чупчик у ствари је мајка Павла Павловича Јосифа
Комсомолске Правде...
– Слушајте – пресекох га усред речи – да ли сте ви уопште прочитали ту књигу?
– Ха! Најмање три пута, пријатељу!
– Па о чему је онда реч у књизи? – поново ће Глик. – Реците ми већ једном!
– О Живагу.
– Па добро, али шта се догађа том Живагу?
– Боље питајте шта му се све не догађа.
– У реду. Шта му се не догађа?
– То не може само тако да се исприча – објасних му ја.
– Али у чему је суштина ствари? (Глик)
– Свашта.
– Доктор Живаго је тако рећи симбол.
– Симбол чега (Г.)
– Сасвим симболично...
Мени се одједном завртело у глави, руке су ми задрхтале и пребледех као крпа.
– Пријатељи – обратих се свима промуклим гласом – ја више не могу овако. Ја сам почео
да читам Доктора Живага али сам негде у средини одустао. Једноставно нисам могао да
попамтим сва она имена. Ето, сад знате све. Радите са мном шта хоћете. Мени је свеједно.
Доктор Живаго није лака ствар.
Наш интелектуални кружок притиснула је тешка тишина.
Глик се први предао.
– Ни ја не чекам енглеско издање – простењао је. – Па ја и не знам енглески. Почео сам да
читам књигу... и дошао сам до 14. стране... до Ивана Ивановича Џугашвилија, ако се не
варам... и онда... и онда сам заспао...
– То и није тако лоше – прошапута професор Билицер оборивши очи. – Ја сам, надљудским
напорима, догурао само до Игора Сергејевича Каспарова.
– А ја до Пјотра на 3. страни – признаде архитекта.
– А ја само до насловне стране.
Затим смо сасвим опуштени наставили књижевну дискусију и заиста смо уживали у
разговору. Требало би коначно мало поразговарати и са члановима комисије за Нобелову
награду. Да ми је знати до које стране су они дошли!
***
Леви интелектуалац обичио је правник, режисер, понекад сликар или неко пискарало, а
може да буде чак и глумац, професор или гинеколог аматер. Пошто је одбацио
малограђанштину, осећа се у друштвеном животу лепих и богатих као риба у води. Због
својих уметничких склоности, и међу боемима је радо виђен гост. Иако се у друштвеном
погледу одрекао много хваљеног једноставног живота, од своје идеологије није одступио ни
за корак. Остао је оно што је одувек био, левичар. Леви интелектуалац.
Није комуниста. Можда је некада и био, али то није услов. Било како било, годинама већ не
прича о томе. Међутим, у приватним разговорима никад не иде тако далеко да једнострано
осуди Стаљина. И даље је привржен Трећој интернационали, иако је ова распуштена пре
скоро педесет година. Кад се у салону његове виле окупе високи гости па се поведе разговор
о језивом сиромаштву у Совјетском Савезу, тада он само замишљено ћути или убаци понеку
јетку примедбу о бедном животу Црнаца у Харлему. Истовремено је бескомпромисни
противник атомских централа у близини свог пребивалишта, па је већ потписао и две
петиције против њих.
Грози се шовинизма и осуђује рат као нешто сасвим сувишно. Ожењен је али живи сам.
Има две кћери, Хајделинде и Ко, које похађају школу у Њу Орлеансу.
У нечему ипак не зна ни за какав компромис, а то је – незаборавна првомајска парада. Чак
и на коктел-партијама свога таста милионера, он не крије да је њему највише стало до
међународне радничке солидарности. Досад још никад није пропустио да за Први мај стави
црвену заставицу на браник свог мерцедеса.
Сваког месеца пре пута у Њујорк, пута који финансира Рокфелерова задужбина, има таман
толико времена да потпише још неколико петиција којима се тражи да се сместа пусте на
слободу сви терористи заточени на Западу, па и убица Роберта Кенедија, за чије мотиве он у
ствари има разумевања.
Левичар увек остаје левичар. И дан-данас су на његовој одећи јасно видљиви пролетерски
трагови. И чистачица и шофер могу код куће да га зову Мајк. Он је са својом интелектуалном
одлучношћу против империјализма. На отварању ноћног бара, чији је он тајни сувласник,
изјавио је сасвим отворено пред новинарима да је он заклети марксиста и да је његов
животни циљ одувек било укидање свих класних разлика. „Ја стојим на том становишту и
нико не може да ме поколеба у мом уверењу,” објавио је свима заинтересованима. Када је
због утаје пореза морао на суд, послао је свог мајордома на прославу Првог маја да маше
заставицом. Пре тога је морао да отпусти шофера јер му је истекао пробни рад. Уместо
договорене плате, могао је после тога да финансира нове петиције.
Никита Хрушчов могао је мирне душе да упише у своје заслуге значајне успехе у развоју
атомских ракета и у муњевитом гушењу националних устанака. Али совјетски народ је и пре
и после њега стајао у редовима пред празним продавницама, а ни капитализам са оне стране
гвоздене завесе није још био сахрањен.
Све је то било мање-више у реду, али онда је Никита направио највећу омашку коју може да
направи један прави комуниста, а то је да је потценио своје другове.
После његове десетогодишње колективне самовољне владавине поставило се дакле хитно
питање: када би, где, како и под којим изговором било најзгодније уклонити Никиту? И ко
ће да преузме његово место колективног руководства од једног човека?
Нема сумње да су се амерички кремљолози и овог пута нашли у незавидном положају. Али
ја сам водио записник и на том тајном састанку у Белој кући.
КАКО СЕ РАЗБИЈА ШИФРА ИЛИ СИСТЕМ ЈАРИЋА
Убрзо пошто је колективни Леонид врло дискретно поново увео култ личности, ступила је
на снагу и Брежњевљева доктрина. Једино идеолошко значење те доктрине било је у томе
што је свечано потврђено морално право и света дужност социјалистичког лагера да сваки
покушај побуне у колонијама угуши бруталном војном силом, другим речима да се совјетска
освајања благослове на вијеки вијекова.
Устанак у Чехословачкој 1968. године пружио је идеалну прилику да се доктрина провери
у пракси, па се тако „Прашко пролеће” на брзину претворило у „Московску зиму”.
На велику жалост немоћних посматрача из целог света, Чеси и Словаци су имали пех што
је на челу њиховог храброг устанка стајао плашљиви Александар Дубчек.
У току те мрачне чехословачке епизоде Руси су мимо обичаја рекли истину кад су
утврдили да је „либерално пролеће” било само изговор. Културни чешки народ није желео
никакав „комунизам с људским лицем”, између осталог и зато што таквог комунизма просто
нема. Њима су дозлогрдиле све оне лажи и они су хтели да побегну од њих на Запад, где су
се одувек осећали као код куће. Руси су то знали, Чехословаци су то знали, па и Александар
Дубчек је то знао. Ипак, када су мировни тенкови Варшавског пакта нагрнули са свих
страна, друг Дубчек није могао да се начуди:
– Зашто су нам наши комунистички другови то урадили?
Баш као да је заборавио шта се догодило у Мађарској. Баш као да има затвора без решетака,
пакла без ватре. Уместо да је свој народ још на време мобилисао, сироти Дубчек је покушао
да надмудри мајсторе обмане. Када су сахрањивали слободу у Прагу, он је корачао на крају
погребне поворке и жалосно се руковао са својим крвницима. Затим је отишао на нову,
шумарску дужност и чекао да се појави Горбачов...
Не, Александар Дубчек није, на жалост, био никакав словенски Христ прибијен на краке
црвене звезде. Он је био само погрешан човек на правом месту.
Овде бих хтео да бацим поглед на наличје медаље.
Можда сам ја стварно богохулник, али никако не могу да се загрејем за успомену на
легендарног Че Гевару.
Некада смо се једнодушно дивили том народном идолу, онда док се још борио против
тираније, а не за њу, док је у кубанским брдима још војевао против сиромаштва, а не против
својих политичких противника. Међутим, касније легендарни Че Гевара није сматрао људе
ничим другим до стоком која је добра само за гулаге. Као светски револуционар, желео је да
цело човечанство стрпа у логор под знаком црвене звезде. У току тих својих покушаја био је
мањевише случајно убијен.
У западном свету он је још увек некакав јунак који се борио за слободу. И дан-данас се
полажу ловорови венци на његов непознати гроб. Легенда о том црвеном Робину Худу
преноси се са колена на колено, о том Робину Худу који се до последњег даха борио за
режим мучилишта...
Рез!
Камера се окреће према Москви. Кад је Чехословачка била прегажена, ни светске велесиле
нису се усудиле да подигну свој глас. Свеколико човечанство није ни писнуло. Једино се на
Црвеном тргу окупила гомилица људи с транспарентом: „Слобода чешком народу!”
Тај дирљиви призор потрајао је тачно три минута. Човек који је играо солистичку улогу
савести човечанства, Павел Литвинов, био је, наравно, сместа ухапшен и заједно са својим
помагачима изведен пред социјалистички суд.
Павел Литвинов стајао је уздигнуте главе пред судијама.
– Знам шта ме чека – рекао је – али нисам могао да ћутим.
И придружио се безбројним безименим логорашима у Гулагу.
Тај Литвинов је бесмртан јунак. Он је оличење свега оног доброг, лепог и племенитог у
човеку. За њега није нико демонстрирао. Али за Чеа...
Писац ових редова питао се безброј пута у ових последњих четрдесетак година: „А зашто,
побогу, зашто никад не демонстрирају против прогонитеља Солжењицина и Сахарова?
Против крвника Чехословака и Мађара? Против антисемита? Против убица људских душа?
Зашто?”
Чини ми се да постоји нека строго чувана тајна, завера интелектуалног естаблишмента,
чија основна правила мој разум не може да докучи. Не могу да се отргнем утиску да је јавно
мнење слободног света у овом веку било слепо на лево око.
С обзиром на огромне успехе тих кинеских малолетника који су знатно проредили редове
старих нараштаја у Кини, желео сам коначно и сам да упознам Маов оригинални опус.
МАОВО СВЕТО ПИСМО
Испред мене је згодна, практична књижица црвених корица чији је наслов Изреке
председника Маоа. Нећу да вам одам тајну како је оригинално издање народне штампарије
из народног Пекинга доспело у моје народне руке. Било како било, на црвеним пластичним
корицама кочопери се звезда петокрака, а на другој страни је портрет усиљено насмешеног
великог председника. Тим смешком је председник узвратио на спонтане овације VIII
конгреса Комунистичке партије Кине. Овације су трајале четрдесетак минута, потпуно у
складу са сентенцом коју је Мао изрекао на том конгресу:
„Само упорношћу се може напред”. (Страна 237. Маове Библије.)
А то је само једна од многобројних мудрих изрека које ћу још дословце наводити.
Ако ме памћење не вара, својевремно је председнику Лин Пјаоу припала част да напише
предговор књизи којом се у светској историји највише махало. „Кад проучавамо дело
великог председника Маоа,” написао је друг Лин Пјао пре него што је покушао да убије
председника Маоа а затим био сам ликвидиран, „морамо увек да имамо на уму конкретан
проблем на који се изреке председника Маоа могу стваралачки применити. Проучавање
треба дакле повезати са праксом, то јест прво треба изучити шта применити, а онда
применити оно што смо научили. На тај начин ћемо за кратко време постићи најбоље
резултате.” Друг Лин Пјао је, ако се не варам, после неуспелог бекства авионом био свечано
обешен.
Што се мене лично тиче, ја се данас трудим да се придржавам упутства покојног Лин
Пјаоа, то јест изреке председника Маоа истовремено проучавам и примењујем. И не могу да
порекнем чињеницу да сам отада задовољнији и срећнији.
Када нам код куће искрсне неки проблем који не можемо одмах да решимо, узмемо у руке
црвену књижицу и прелистамо је као поменути бивши висећи потпредседник, док не
наиђемо на прикладну изреку председника Маоа, па је проучимо и применимо у пракси.
Није нас нимало поколебало то што је велики марксистички учитељ тренутно изгубио
нешто од своје популарности. Ако га садашње кинеско руководство назива крволочним
старим мамлазом, то је њихова ствар. Ја лично остајем верни присталица његове практичне
мудрости.
Да наведем само један пример. Када је најбоља од свих жена једном мало предуго седела
пред телевизором, у кухињи нам је изгорела вечера и претворила се у угљенисану масу која
није могла да се једе. Моја жена се избезумила, а за њом и ја, глад нам је начела утробу и
деца су се расплакала. У тој очајној ситуацији посегнули смо за црвеном књижицом и нашли
на 267. страни цитат из говора председника Маоа „О путевима народно-демократске
диктатуре”, говора који је одржао 30. јуна 1949. На IV конгресу Партије: „Тешко је избећи
грешке, али зато треба што мање грешити,” рекао је председник, и наставио: „Ако смо већ
погрешили, онда треба грешку исправити, што темељније то боље.”
Ова дубока филозофска спознаја великог председника улила нам је нову животну
борбеност. Проучили смо је и применили у пракси, то јест пренели смо телевизор у кухињу.
И дан-данас је тамо. Сад код нас више нема изгорелих вечера и глади. Захваљујући Маоу.
Исто тако нећу никад да заборавим ону судбоносну ноћ када сам, играјући покер код
Селигових, изгубио већ цело богатство. Када сам био на самој ивици банкрота, пала ми је на
ум спасоносна идеја. Отворио сам испод стола црвену књижицу и после краћег листања
нашао у њој изреку која се у потпуности могла применити на моју ситуацију:
„Буди одлучан, не бој се никаквих жртава и савладај све потешкоће, па ћеш да успеш у
својим намерама.” (Из Одабраних филозофских дела, свеска трећа, страна 182.)
Одмах сам ставио 15 фунти на пар краљева, блефирао власника трилинга и на крају
партије не само што сам вратио све своје губитке него сам још и добио четири фунте.
Важно је да вам црвена Библија буде у свако доба надохват руке. Ја се ни дан-данас не
одвајам од ње, носим је са собом у кревет, стављам у касету за рукавице у колима. И моја
жена је има увек уз себе када иде у пореско одељење или кад свира клавир. „При свирању
клавира свих десет прстију је у покрету. Није довољно померати само неколико прстију, али
ни истовремена употреба свих десет прстију није препоручљива. Да би се произвела складна
мелодија, прсти се морају ритмички померати и координирати у складу са прописаним
нотама.” (Из говора „О методологији рада у Централном комитету” одржаног 13. марта
1959.)
Није дакле никакво чудо што се више ни за тренутак не можемо одвојити од тог
црвенозлатног извора мудрости. Понекад је заиста невероватно како упутства великог
председника после ваљаног изучавања могу лако да се примењују у пракси. Чак ни мало дете
не може да одоли њиховом дејству. Тако је, примера ради, наша кћеркица Ренана имала
обичај да све што узме у руку испусти на под па да се онда расплаче. Једног дана, када јој је
стварно много тога испало из руку, моја жена је дохватила црвену књижицу и села уз Ренану
да јој прочита овај цитат из Маових Сабраних дела, свеска четврта, страна 110: „Све треба
чврсто зграбити у своје руке. То значи да није довољно да Цетнрални комитет само нешто
зграби у евоје руке него треба да то чврсто зграби. Тек када нешто чврсто зграбимо у своје
руке држимо то нешто чврсто у својим рукама. Ако не зграбимо то нешто чврсто у своје
руке, то је исто као да га и не држимо у рукама. Отвореном шаком не може ништа да се
зграби тек када се шака стисне, као када се жели нешто зграбити, може стварно нешто и да
се зграби. Али шака мора чврсто да се стисне јер иначе њоме не може ништа чврсто да се
зграби. Све зависи о том чврстом стиску.”
И шта се догодило? Наша kћеркица Ренана слушала је речи председника Маоа и заспала. И
ништа јој више није испало из руке све док се није пробудила.
Мао је волео омладину. „Млади људи морају да уче и да раде. Зато њихово учење и њихов
рад треба врло пажљиво посматрати.” (Из говора на пријему Одбора за рад и учење на II
народно-демократском омладинском конгресу 30. јуна 1953.)
Није потребно истицати да је велики старац знао све и о рату и да се од њега може и у том
погледу много научити. Када би чланови генералштаба НАТО-а били паметни, озбиљно би
схватили следећу реченицу из „Манифеста упућеног ослободилачкој војсци кинеског
народа” у октобру 1947. године: „Сви официри и војници морају се и даље образовати како
би храбро кренули у борбу и извојевали победу”.
Својим читаоцима могу само најтоплије да препоручим да набавне Маову Библију у некој
антикварници и да у тренуцима немоћи, очаја или пуке зловоље дохвате лековиту црвену
књижицу. Само нека је чврсто зграбе!
За Кинезе је Леонид Брежњев био подли издајник свете марксистичке науке. Када се
састајао са представницима буржоаског капитализма, грлио је све могуће америчке
председнике и често говорио, као и издајица Хрушчов, о детанту, то јест о условној
коегзистенцији.
Да, Брежњев није презао чак ни од тога да са САД, Канадом и 35 европских држава
потпише „Хелсиншки споразум”, којим је хладни рат између земаља учесница једном заувек
стављен на лед. Тим важним међународним актом друг Брежњев се чак обавезао да ће да
штити људска права грађана СССР-а и становника совјетских колонија. Сем тога,
Хелсиншким споразумом загарантовано је свим грађанима Источног блока право да се иселе
у коју год земљу на свету желе. Под условом да остану унутар „гвоздене завесе”.
У току ове галопирајуће либерализације интензивирали су се и трговачки односи између
моћног социјалистичког лагера и слободног света. Запад је испоручивао Совјетима високу
технологију, а СССР је заузврат продавао јеврејски људски материјал по посебним ценама.
Та згодна навика да се за Јевреје присваја новац, како би смели да напусте поприште
потенцијалних погрома, то хумано решење дубоко је укорењено у социјалистичком начину
мишљења. Висина откупнине варирала је у зависности од квалитета јеврејског људског
материјала и од става америчког Конгреса. Преминули румунски вођа Чаушеску, на пример,
одредио је јединствену цену по јеврејској глави, коју је требало дозначити на један од
његових рачуна у банкама Швајцарске. Напротив, друг Брежњев радије је одређивао цену
према броју завршених школских година сваког појединца. За једног издајицу са завршеном
основном школом добијало се дакле знатно мање него за јеврејског академика. Из овога
можемо да закључимо да социјалистичкој револуцији никад не недостаје идеја, и да увек
тражи нове путеве и оригинална решења.
Јевреји су се у Брежњевљево доба продавали полако али сигурно. Међутим, мере против
„расистичких” циониста ишле су тако далеко да су изгледи да писмо из Израела стигне до
примаоца у Совјетском Савезу били мањи од нуле. Као опасан ционистички шпијун, ја сам,
наравно, за совјетску империју био реrsona non grata. Само у Румунији би ми изашла овде-
онде по која књига. Прво издање обично би било разграбљено за сат времена. Друго издање
не би никад изашло јер на одобрење за штампу у социјалистичким земљама требало је
обично да се чека по пет-шест година, под условом да издавач има добре везе са Партијом.
Овде бих хтео да напоменем да се недостаци од којих пати социјалистичка штампа
запажају и на другим подручјима свакидашњице. Социјалистичка пошта доставља пошиљке
у року од месец дана или два, а социјалистички лифтови најчешће не иду даље од приземља,
ако случајно у згради не станује неки члан Централног комитета...
Уопште, чланство у ЦК доноси са собом одређене привилегије. Као што сам већ поменуо,
за време моје прве посете Загребу цела Југославија је била без девиза и електричног светла.
Међутим, пошто је наш хотел имао свој генератор, отишли смо увече у ресторан.
Седели смо скоро сами у раскошно осветљеној сали. У њој је поред нас била само весела
група мушкараца и жена који су безбрижно певали хрватске народне песме уз пратњу правог
правцатог циганског оркестра. Мени је било помало необично што је ту унутра група
домаћих људи тако добро расположена док је напољу цео град у мрклом мраку. Зато сам
приупитао конобара ко су у ствари ти људи.
– Па ко би били? – просиктао је конобар. – Централни комитет!
Али тако нешто може да изненади само неког ко још никад није био у социјалистичкој
земљи. Има ту безброј варијанти. За време наше прве заједничке посете Будимпешти, на
пример, најбоља од свих жена критиковала је на сав глас у нашој соби на то „срање од
хотела”.
– Лампе не горе, топла вода је ледена а ролетне не могу ни да се помере. Какав је то режим
који трпи овакав јавашлук?
Ја сам јој без речи тутнуо у руку папирић на коме сам написао:
„Потпуно си у праву, срце, само што имају и савршене прислушне уређаје.”
Најбоља од свих жена схватила је ситуацију у трен ока:
– Али морам да признам – довикнула је лустеру – да све остало сјајно функционише. Ама,
стварно, ти комунисти знају свој посао, свака им част!
Ипак, крајње је време да милостивог читаоца упознам и са социјалистичким клозетима.
СОЦИЈАЛНА ХИГИЈЕНА
Молим вас да ми опростите што своје погледе на тако осетљиву тему као што су
социјалистички клозети износим у једној овако озбиљној књизи. Ову отвореност треба
приписати мојим професионалним почецима у златно пионирско доба. Ма колико
невероватно звучало, негде на почетку педесетих година био сам кратком али свечаном
церемонијом крунисан за „клозетског краља Галилеје”.
Наиме, већ као новопечени кибуцник открио сам да је место чувара клозета у ствари диван
посао. Клозети могу да се ујутро за само пола сата потпуно очисте па дежурном чувару
остаје цео боговетни дан да буба хебрејску граматику. Зато сам у секретаријату кибуца
покорно изразио жељу да останем доживотни чувар кибуцког клозета. Тај омрзнути посао
обављао сам после тога месеце и месеце. Колико знам, то је случај без преседана у историји
пољопривредног задругарства.
Зато сам дакле сачувао одређену наклоност према тој осетљивој теми. Познато је да
ислужени професионалци изгубе сваки осећај за меру кад је у питању њихова струка. Ни ја
нисам у томе никакав изузетак.
Толико за почетак. Велики друштвено-социолошки доживљај који овде желим да опишем,
потиче из времена пре мог бекства из Мађарске, док сам био гост редакције једног великог
мађарског дневника.
Редакција ме је позвала у госте по чисто синдикалној линији. Једна делегација шведског
синдиката графичара на високом нивоу дошла је те зиме у добровољну обавезну посету
мађарским друговима. Све је било организовано на најнапреднији начин. Ипак су домаћини,
са изоштреним пролетерским инстинктом, наслутили да би им у таквој свечаној прилици
добро дошао и један хумориста.
Почело је да не може боље. Гости из Скандинавије били су одушевљени социјалним
тековинама у штампарији и редакцији, кошаркашким игралиштима, радничком кантином,
марксистичко-лењинистичком библиотеком и осталим стварима. Тако је било све до
тренутка када је неколико шведских другова осетило одређену сасвим природну потребу.
Секретар редакције великог дневника помало се сметено осмехнуо, извадио зарђали кључ из
фиоке и промрмљао на лошем енглеском:
– То вам је е литл компликовано, другови. Изволите за мном, плиз...
Мала група је кренула у затвореној формацији на пут. Прошла је кроз чисте ходнике и
преко беспрекорно очишћених одморишта на степеништу изашла кроз грађевински довршене
пролазе на задња враташца у двориште, у коме је била приређена импозантна изложба
биране старудије. Ту је лежао, допола у блату, кадавер старе штампарске машине, тамо трула
картонска кутија уз одбачене аутомобилске гуме, празне флаше и пирамида пожутелих
новина, а усред свега тога беше укосо пободена избледела табла на којој је писало:
„Другови! Пазите на чистоћу у дворишгу!” Блато је пак било природна последица кише која
је непрестано лила, а због хиљаде барица које су се пресијавале на светлу двориште је
личило на скандинавску језерску област.
Тражени објект налазио се на супротној страни дворишта, са оне стране брда папира, у
окреченој рушевини. До њега се долазило стазом која је водила преко цигала у цик-цак
линији. Секретар редакције задигао је прстима ногавице и – хоп, хоп, хоп – показао
елегантним скоковима нордијској синдикалној организацији пут којим би требало да пређу
по циглама кад...
... кад са друге стране поче саобраћај у супротном смеру.
Одједном је у дворишту било више ногу него цигала. Киша је и даље падала. Лепо
васпитани гости стајали су с овлаш задигнутим ногавицама сваки на свом приватном
острвцету, а судбоносно питање висило је неизречено у ваздуху: „Ко ће први да загази у
блато?” Секретар, који је по свему судећи био добар шахиста, ипак није изгубио присебност
духа него је узео режију у своје руке:
– Плиз, ју друже председниче пређи на ону циглу... а ју, друже, дођи на моју циглу... друг
потпредседник нека плиз скокне на ону слободну циглу позади... вери гуд, Сер...
За непуних петнаест минута било је све успешно обављено. Страни гости одиграли су
упечатљиву балетску тачку. Пљас, пљас, пљас – скакутали су напредни шведски другови до
извесног места и излазили после неког времена из њега упрљани маховином, али иначе
сасвим добро расположени. Другу председнику остала је додуше у шаци квака са неких
непознатих врата, али такве ствари се понекад догађају у народној привреди.
Секретар редакције објаснио је гостима да је реч о импровизованом решењу због радова на
инфраструктури, и обећао да ће у оквиру петогодишњег плана, до њихове следеће посете,
бити обновљене цигле у дворишту.
На те ствари, другови, треба гледати овако – социјалистички клозети, тушеви, лифтови, све
то у ствари представљња одређене сметње у беспрекорном функционисању народне
привреде и стога иде на живце само тамошњим грађанима. Реч је дакле о потпуно
унутрашњим стварима сваке земље.
Јер, што се иностранства тиче, ту су другови просто ненадмашни. Кад московски државни
циркус дође на Запад, или руско марионетско позориште, или балет Киров, онда они без по
муке засене све тамошње конкуренте. А у висок квалитет совјетских спортиста који још нису
пребегли на Запад, сумњају евентуално само они стручњаци који ни после толико
Олимпијских игара још нису научили напамет химну ДДР-а...
Успеси совјетског спорта стварно су импресивни. Свако гостовање неке руске екипе у
иностранству доноси режиму прегршт признања и гомилу награда. Незгодно је једино када
нека западна екипа дође у Совјетски Савез. Тада страни спортисти наиме виде бескрајне
редове који се стварају где год се нешто продаје...
Посебно је незгодно када је реч о израелским спортистима. Ако случајно победе, руски
Јевреји могу одатле да извуку погрешне закључке.
Али будите без бриге, дијалектички начин мишљења већ је предвидео сличне могућности
па унапред предузима одређене мере. Пре неколико година, уочи гостовања тадашњег првака
Европе у кошарци Макабија из Тел Авива, совјетска штампа објавила је упозорења упућена
првенствено совјетским грађанима мојсијеве вере. Требало је на сваки начин спречити
Јевреје да навијају за ционистичку екипу. Овако, на пример:
ДРСКА СПОРТСКА ПРОВОКАЦИЈА
Тек што су откривене хушкачке активности израелских агената међу совјетским грађанима
јеврејског порекла, Московљани су сведоци још једне ционистичке провокације. Под
фирмом спортског такмичења, покушавају да се распире шовинистички и националистички
осећаји међу грађанима.
Израелска фашистичка влада, која не бира средства да заведе мојсијеве грађане совјетске
вере, упутила је своје преко два метра високе агенте у нашу земљу са више него провидном
намером да замаже очи совјетским грађанима јеврејског порекла пред чињеницом да им
земља трпи глад и сиромаштво и да грађане поменуте вероисповести наведу да издају и
напусте своју домовину.
Лажна фасада наводне спортске манифестације треба да прикрије издајнички план да се
на рафиниран начин шири гнусна ционистичка пропаганда. То представља грубо мешање у
унутрашње послове СССР-а. (ТАСС)
Такво је дакле било упозорење совјетске штампе. За пријатеље кошарке међу мојим
читаоцима само ћу још да напоменем да је Макаби наступио против екипе Црвене армије у
необично малој гимнастичкој сали и победио. У совјетским новинама сутрадан је писало да
је израелска екипа изгубила утакмицу против Италијана.
Морам да признам да су ми још и те како у добром сећању они дани када сам са
неколицином својих совјетских пријатеља разматрао одређене аспекте, чијем је изношењу
недостајала отвореност са којом бих хтео овде и сада да проговорим о нашим односима са
нашом драгом пријатељицом, совјетском велесилом, и то у оквиру дијалога који се, како ми
се чини, не води више тако јасно откако су наши драги пријатељи силом прилика напустили
Египат, како због идеолошког вакуума на који сам се позвао на почетку ове реченице, иако
она због своје дужине није више сасвим разумљива, што је опет у природи сваког уводника
који, на жалост, мора сваке недеље да испуни читаву страну, и то још на чистом књижевном
арапском језику.
Ух!
Постоји дакле одређена напетост. О да, усудио бих се чак да кажем да се данас може јасно
уочити одређена напетост у односима са нашом драгом пријатељицом. Можда је то тек нека
пролазна напетост, али свакако остаје чињеница да је напетост. Да, недвосмислена
напетост, ако ћемо право.
Ипак, египатско-совјетско пријатељство исувише је дубоко утемељено за једну такву
напетост. То дубоко укорењено пријатељство датира још од фараонских времена и провлачи
се као црвена нит кроз историју оба братска народа. У том смислу хтео бих да кажем јасно и
гласно свима онима којима и иначе упућујем ове речи, како се надамо да ћемо једног дана са
својом совјетском браћом по оружју повести раме уз раме свети рат, при чему ће наши
совјетски пријатељи ставити на располагање своју војну опрему и људски потенцијал, а ми
своју врхунску технологију.
Дозволите ми да на овом месту у својству главног уредника посведочим да је египатски
народ већ поднео знатне политичке жртве за ту стратегијску сарадњу. Нека ми моји цењени
совјетски пријатељи опросте што ћу са свега неколико бираних и једноставних речи да их
подсетим на чињеницу да је египатски народ био спреман да за то традиционално
пријатељство без речи упрти на своја плећа бреме социјалистичког уређења, иако тај
поредак, уз све најдубље поштовање наших уважених совјетских пријатеља, важи као
наусранији поредак на међународној сцени. Осим тога, нека ми буде дозвољено да додам да
су огромне количине свиња, вотке и колоњске воде које су завршиле у незаситим желуцима
наших драгих совјетских пријатеља за време њиховог боравка у Египту, ипак поприлично
обележиле дубоко пријатељство које никако не може да се заснива на обостраном
поштовању два народа.
Нипошто не бих хтео да се огрешим о то дубоко укорењено пријатељство, али ћу себи да
дозволим да оне малобројне совјетске пријатеље који још увек, на жалост, бораве међу нама,
упозорим на чињеницу да су исувише бројни ударци ногом у дупе које су наши цењени
пријатељи, совјетски стручњаци, упутили египатским војницима, често оставили модрице
на осетљивим местима египатске народне душе, поготово с обзиром на чињеницу да су наши
совјетски пријатељи за своје вредне услуге били обилато награђени чврстом валутом, а они
су и због најмањег кашњења у плаћању, уколико ме моје памћење не вара, пленили све
употребљиве клозетске шоље по касарнама.
Ја ипак сматрам да све ове ситнице не могу да помуте дубоко пријатељство итд. и сл, а
иначе се не сме придавати пажња изјавама неколицине египатских грађана да би по кратком
поступку требало обесити све комунистичке стручњаке, јер наша влада нема законска
овлашћења да удовољи тој општој жељи.
Пролазна напетост која је дакле настала између итд. и сл, и према којој сам ја, ако се не
варам, већ на почетку горњег вишезначног текста заузео став, бејаше, колико ја знам,
геополитички разлог што пријатељски односи између та два народа нису показали трајни
карактер. На основу ових сазнања гарантовано ће сви моји совјетски пријатељи да схвате да
се председник Садат осетио позван да, у уобичајеној, пристојној форми међу старим
друговима, каже: „МАРШ НАПОЉЕ!” и да тако свим оним црвеним вепровима да дискретан
знак да се лепо покупе кући.
Неочекивано иступање Египта из савеза мало је ослабило моћни социјалистички лагер, али
се за утеху убрзо после тога остварио сан сваког агресивног режима – у непријатељском
лагеру изабран је за председника либерал.
Председник Џими Картер, симпатичан, хуман и мирољубив човек, био је за Леонида
Брежњева заиста прави дар са неба. Џими је имао добро срце и умилан смешак (због тог
смешка је, на крају крајева, и био изабран), а својим пресудним доприносом израелско-
египатским мировним преговорима у Кемп Дејвиду уписао се у историју јеврејског народа.
Никада не треба доводити у питање племените намере једног либерала. Он верује у човека
као таквог. Либерал се труди да схвати чак и најподлијег злочинца и да врати у крило
људског друштва чак и вође мафије. Ипак, судбина жртве га мање занима. Опљачкане и
силоване не треба враћати у крило друштва, они су већ у њему, лежећи по болницама или у
операционим салама.
Либерални авионски путник написаће својом крвљу на зиду авиона пре него што га
терористи дигну авион у ваздух: „Захтевамо фер судски поступак за борце за слободу!” А
затим ће му прочишћена душа одлетети у вечност.
Племенити либерал тврди да је смртна казна за убицу равна убиству, а да демократија, на
жалост, само онда може бити трајна ако његова деца постану зависна од дроге и ако он сам
не сме, чим падне мрак, да изађе на улицу.
„То је просто цена слободе,” каже слободни мислилац благо се смешећи. И то је сасвим у
реду док такав мислилац не постане председник Сједињених Држава.
Штета коју је Џими Картер за време свог кратког мандата нанео свету на међународном
плану, биће довољна да се њоме бави више генерација политичких научника. Није му било
довољно што је помогао дичном ајатолаху Хомеинију да се попне на шахов престо, него је
још забранио америчкој тајној служби ЦИА да предузме мере које би на било који начин
биле у супротности с међународним правом, Женевском конвенцијом или кућним редом
мајке Терезе.
Није потребно ни помињати да сам и о томе саставио тајни записник.
КАРТЕРОВА ДОКТРИНА ИЛИ ПОБЕДА ВРЛИНЕ
***
И тако њих двојица корачају руку под руку стазом врлине у сусрет либералној будућности.
Хор Црвене армије дотле пева Шубертову Ave Maria. На тамноплавом небу лете совјетски
голубови мира са атомским бојевим главама према Авганистану.
У Ирану, који је коначно ослобођен шаховог крвавог режима, котрља се дотле сваког дана
просечно по 100 до 115 људских глава. Убрзо пошто је ајатолах такође добио са неба дар у
облику либералног праведничког фанатика на месту америчког председника, дао је ајатолах
револуционарним студентима зелено светло да крену у јуриш на америчку амбасаду и да
целокупно особље са целокупном имовином узму као Мухамедове таоце.
Скоро две године је америчка велесила тупо буљила у Техеран а да није ни прстом
мрднула.
Једном је додуше послала у Персију осам војних хеликоптера не би ли ипак тамо нешто
предузели, али су се хеликоптери сударили у ваздуху па се екипа командоса вратила
олакшана у своју базу у Калифорнији. Ја све мислим да се председник Картер свему томе
лудо радовао, јер се неуспела спасилачка акција несумњиво косила са међународним правом.
Дотле је моћни социјалистички табор све то злурадо пратио. Да су они били на месту
Американаца, већ би одавно претворили Техеран у једну огромну, џиновску рушевину...
Пошто се ни после две године од узимања талаца ништа није урадило, ја сам проценио да
ће се карневал у Техерану отегнути унедоглед.
Зато сам о томе написао утопистичку сатиру, која је иначе објављена у нескраћеном
облику у „Њујорк тајмсу”.
ПЕРСИЈСКО ГОСТОПРИМСТВО У ХОМЕИНИЈЕВОМ СТАРАЧКОМ ДОМУ
Било је гадно. Отети авион слетео је пре неколико минута на аеродром у Тел Авиву,
терористи су саопштили своје захтеве радио-везом и на крају обнародовали да ће, ако
њихови захтеви не буду испуњени, да активирају припремљени експлозив. У контролном
торњу на аеродрому заседао је кризни штаб разматрајући шта треба предузети:
– Постоји само један излаз, банду треба исцрпљивати. Треба их изнурити до крајњих
граница, довести до ивице нервног слома.
– Све је то лепо и добро, само како то извести?
– То може да изведе само један човек: друг Шултхајс.
После десетак минута стигао је колима шефа генералштаба, у поворци аутомобила са
плавим сигналним светлима, Зекил Шултхајс, звезда бирократског крема нашег радничког
покрета. Дошао је право из болнице, у којој је преговарао са вођама пекарског синдиката о 2
3/8 посто повишице. Преговарао је непрекидно три дана и три ноћи. У току преговора
допремљени су мало-помало сви пекари у болницу са тешким симптомима исцрпљености,
само Шултхајс, јунак социјалистичког рада, није изгубио ништа од своје свежине.
У случај отмице авиона упутио га је министар одбране лично:
– Ако не будемо могли да ослободимо путнике, разменићемо их за затворене терористе.
Ви, Шултхајс, имате потпуно одрешене руке у преговорима са отмичарима. Послужите се
уобичајеним синдикалним методама. Поступајте са тим типовима као са нашим пореским
обвезницима.
– У реду – рекао је Шултхајс, поручио чај с лимуном и позвао телефонисткињу из своје
канцеларије.
Пошто је Илана села за радио-уређаје, успостављена је веза са авионом.
Из авионске кабине зачуо је дубок мушки глас:
– Смрт Јеврејима! Овде организација Црни септембар. Слушајте моје налоге.
– Само тренутак – упао му је Шултхајс у реч. – Не чујем вас добро. Шта је црно,
организација или септембар?
– Држите језик за зубима и слушајте...
– Извините, али ко сте ви у ствари?
– Како то мислите, ко сам?
– Како могу ја да знам да ли сте ви стварно терориста? Можда сте обичан путник.
– Па зар бих онда сад са вама разговарао?
– Можда вам неко држи цев револвера уперену у слепоочницу?
– Па шта?
– Тиме би се ситуација из основа променила. Онда ово не би били директни преговори
него посредни.
– А у чему би била разлика, до ђавола?
– Огромна разлика, господине. Када би то било само посредовање, морао бих да укључим
једну другу инстанцу. Ја имам најбољу намеру да сарађујем са вама, али морам да се
придржавам прописа. Молим вас, како се зовете?
– Капетан Џамал Рафат.
– Са словом „к” у средини?
Чуло се неко промукло кркљање, а онда се јавио капетан авиона:
– Уверавам вас да је он вођа групе.
– Прихватићу вас као привременог сведока. Број вашег пасоша?
– 75 103/970 381.
– Када и где је издат?
Тада је капетан Рафат поново дохватио микрофон.
– Ако преговори не почну у року од двадесет секунди, дићи ћемо авион у ваздух.
– Двадесет секунди од ког тренутка?
– Како то мислите?
– Мислим, када почиње тих двадесет секунди?
– Почињу сад одмах, овог момента.
– А колико је код вас тачно сати?
– 11 и 29, до ђавола све заједно!
– На мом сату је тек 11 и 22, проверићу тачно време. У оваквим ситуацијама свака секунда
може да буде пресудна. Молим вас да мало причекате.
– Хало! – заурлао је капетан Рафат, али је веза већ била прекинута. Прекид је трајао три
минута. Тада је капетан Рафат поново успоставио везу са контролним торњем. Прво је зачуо
Иланин глас:
– А ко вам је рекао да сам изашла са Тибијем? Дудик лаже. Па знате ви Дудика... Но,
коначно. Већ смо вас тражили. Изволите.
Капетан Рафат поново проговори:
– Захтевамо да одмах пустите 390 бораца за слободу који су код вас у затвору. Ево њихових
имена...
– Молим вас, немојте преко телефона – рече Шултхајс. – Сем тога, 390 затвореника много
је више од одобрене квоте. Немамо ни превозних средстава за толико људи. Ја сам мислио
на свега шесторицу-седморицу, највише осморицу.
– 390.
– Деветорицу. А још један од њих има и грип!
– Ја не намеравам да се с вама погађам!
– Па добро, онда, десеторицу. Шесторицу ћемо да ослободимо у тренутку ступања на снагу
споразума, тројицу 31. октобра, а...
– Све сада одмах!
– Сву десеторицу?
– 300.
– Једанаесторицу, без признанице.
– 250. Ово је моја последња реч.
– Дванаесторицу. Па и мене више коштају.
Поново је прекинута веза између пилотске кабине и контролног торња. Пошто је наново
успостављена, допрле су у слушалице на глави капетана Рафата загонетне испрекидане речи:
– Галилеја експорт-импорт... Шектер, Гуревич, Мисрачи... сви су отишли... овде више нема
никога...
Тада се капетан авиона опет укључио у разговор узбуђеним гласом:
– Пажња, контролном торњу! Отмичари се спремају да активирају експлозив. Дају вам рок
од тридесет минута. Они то мисле озбиљно, за име бога. Пажња, контролном торњу! Да ли
сте ме разумели? Рок од тридесет минута!
– Разумем вас – одговори Шултхајс. – Ипак, потребно ми је све то написмено. Морам за
сваки случај да се осигурам пред својим претпостављенима. Реците тим људима нека на
писаћем папиру авионске компаније лепо напишу овако отприлике: „Ми, долепотписани
терористи, адреса та и та, овим изјављујемо да смо минирали експлозивом авион који стоји
на аеродрому том и том,” и тако даље, и томе слично. На три језика. На хебрејском,
арапском и јидишу. Пожељне фотографије за пасош.
Капетан авиона није ништа одговорио. Уместо њега, јавио се опет Рафат и затражио
амбулантна кола Црвеног крста.
– То се код нас зове Црвена Давидова звезда – поучи га Шултхајс.
Рафат је пречуо његове речи:
– Да се кола приближе авиону са белом заставом – завршио је тешко дишући.
– Које величине?
– Шта, које величине?
– Колика да буде застава?
– Мени је све то исто срање, будало једна! Нека буде мала застава.
– Имамо две заставе, једна је 78 пута 45, а друга 75 пута 30, али је та на прању. Ако вам је
она прва превелика, могу из Хаифе да наручим неку мању.
Из грла вође терориста отело се потмуло јечање:
– Дођите без заставе.
– Ја или кола за спасавање? Молим вас да одлучиге. Иначе не знам шта да унесем у
записник. Хало? Хало?
На другој страни завладао је мук. Затим су отмичари авиона јавили да ће да ослободе таоце
у замену за 25 затворених Палестинаца, под условом да више не преговарају са Шултхајсом.
Шултхајс је предложио да се формира мешовита комисија састављена од једног
акредитованог терористе из појаса Газе, једног ванстраначког судског службеника и
секретара синдиката пилота авиона.
Капетан Рафат упитао је да ли би могли да му успут пошаљу и лекара. Глас му је звучао
некако шупље и потмуло.
Па и његов заменик, који је од њега преузео микрофон, показивао је јасне знаке нервне
растројености. Изјавио је да је екипа командоса која је отела авион спремна да одлети у
неку другу земљу чим се авион снабде горивом.
– Спојићу вас са нашим складиштем горива – рече Илана и причека да сви присутни чују
следећи дијалог:
Зива (телефонисткиња у складишту): Жао ми је, али шеф складишта није ту.
Рафат: Када се враћа?
Зива: Немам појма. Вероватно је отишао на доручак.
Рафат: Отворите складиште или ће се десити велика несрећа.
Зива: Али кључеви су код Моде.
Рафат: Бројим до три. После тога моји људи дижу авион у ваздух. Један... два...
Шектер: Хало, овде Шектер, Галилеја експорт-импорт. Изволите?
Рафат: Овде... Црни... хоћу да кажем... Црни септембар... Желимо да одемо одавде...
одемо... одемо...
На овом месгу у разговор се поново укључио Шултхајс:
– Капетан Рафат? Све је у реду. Цистерна са горивом ускоро креће према авиону.
И климнуо је главом министру одбране. Министар одбране климнуо је главом вођи екипе
командоса. Све остало познато је из репортажа новинских извештача, који су у том вртлогу
догађаја превидели само једну ситницу. Наиме, требало је да на крају додају још и ово:
„Пошто је успешно испунио свој задатак на аеродрому, друг Зекил Шултхајс вратио се у
болницу, где је наставио преговоре са синдикатом пекарских радника.”
Када сам осетио да ме снага мало-помало издаје, позвао сам своје наследнике да се
опростим са њима. Стајали су у полукругу око мене, представници народа, и нестрпљиво
слушали моје последње речи. Била је поприлична гужва. Убирач државних прихода, на
пример, дошао је са колицима, а др Ернст Наврхвођа из Социјалистичке странке повео је са
собом носача намештаја. Шеф уједињених сабирних акција непрестано је покушавао да са
мене стргне покривач. Али нисам му га дао.
– Крај се ближи, велики косац стоји пред вратима – прошапутао сам слабашним гласом
својим наследницима. – Није ми остало много времена... хтео сам свима да захвалим... на
срећи коју сте ми поклонили за живота...
– Ама, нема на чему – бранио се благајник градске скупштине – ми смо само вршили своју
дужност.
– Не, не – наставио сам – посебно ми је драго што знам да моја породица неће да списка
моја скромна овоземаљска добра, него да ће та добра бити враћена тамо одакле су потекла, у
крило народа.
Порезник ме је помиловао по руци и по ручном сату. Поред врата је стајала најбоља од
свих будућих удовица са децом, сви су ми махали рукама. Ипак их нису пустили до мене јер
нису били представници јавности. Два инспектора градске скупштине пазила су да ми жена
и деца не мазну ништа у кући. Замолио сам све присутне за тишину:
– Све своје некретнине желим да оставим синдикату како би индустријски пролетеријат
могао те делове земље да назове својим – објавио сам тихим гласом. – За мој аутомобил нека
министри коцком међу собом одлуче коме ће да припадне. Своје слике, наравно, остављам
шефу државе.
– Извините – љубазно ми упадне у реч председник Скупштине – а да ли можемо да
рачунамо и на нешто готовине?
– Ма наравно – одговорио сам – сви моји рачуни у банкама припашће Фонду за путовања
скупштинских представника. Али своје хартије од вредности – додао сам – желим да
оставим царинским властима.
– Хвала вам – климнуо ми је главом шеф царине. – Да ли бисте нам можда оставили и
нешто намештаја?
Из гардеробног ормара допирали су пригушени повици. Представник електропривреде
натезао се у мраку са представником водовода око мојих панталона. Шеф полиције морао је
лично да интервенише и заплени сву моју гардеробу као доказни материјал. Замолио сам га
да ми скине с врата моју сестру која је непрестано покушавала да се прогура између
наследника. Положио сам руку на главу министру финансија који је побожно клечао уз мој
кревет.
– Вама, господине министре – промрмљао сам – вама остављам своју пензију под условом
да њоме санирате нашу текстилну индустрију. Моја кућа са предивном баштом, коју сам за
живота пожртвовано неговао, нека буде одмаралиптге, нека врста „даче” за чиновнике
извршне службе.
Разлегао се спонтан пљесак. Срце ми је испунио дубоки социјални мир какав још никад
нисам осетио.
„Да,” рекох сам себи, „о, да, ради овога се заиста исплатило целог живота стављати сваки
грош на страну, радити ноћима, годинама се одрицати одмора, да, за овај дивни, узвишени
тренутак када коначно могу плодове свог рада да предам у руке својој влади и њеним јавним
установама.”
Шефа сабирних акција клепио сам по руци јер је опет покушавао да стргне са мене
покривач.
– Моје тепихе нека поделе Министарство иностраних послова и Завод за статистику –
одредио сам – како се после моје смрти не би међусобно почупали. Своју библиотеку
остављам Фудбалском савезу. То би било све. Оно што сам заборавио да набројим иде,
наравно, у благајну странке...
Др Наврхвођа застао је начас при паковању телевизора и, дирнут, стиснуо ми руку.
Представници јавне службе за превоз нису више могли да задрже сузе. Придигох се на својој
постељи и објавих:
– Истини за вољу, сад када је све враћено онима од којих је цело богатство у ствари и
потекло, осећам се већ много боље. Можда ћу чак и да оздравим, па вас зато најљубазније
молим за разумевање...
Сви присутии нашли су се у чуду. Представник здравственог осигурања нервозно је
погледао на сат. Моје жена и деца поново су дошли к себи и махнули ми рукама не би ли ме
охрабрили. Смучило ми се како су својим асоцијалним понашањем похлепно рачунали да ће
на лак начин доћи до наследства. Ништа ви нећете добити од мене, помислио сам, ама баш
ништа, радије идите да радите као што ради власт. Уосталом, жени је егзистенција, с њеном
породичном пензијом од 94 фунте и 83 гроша, ионако осигурана.
Устао сам и обукао се.
– Има ли међу вама правника?
Државни тужилац прокрчио је себи пут кроз гомилу.
– Предомислио сам се – рекох му. – Одлучио сам да своју имовину још за живота оставим
јавности. Најпреча ми је жеља да спречим своју реакционарну родбину да којекаквим
триковима преотму представницима народа њихово законито наследство.
Уосталом, то заиста није била лоша идеја. Сигурно је сигурно. Човек треба још за живота
да остави своју имовину вољеној држави. Али, када добро размислим, у пракси је, у ствари,
већ одавно тако.
Исходиште мог интереса беше огледало у купатилу које је из чиста мира, док сам се бријао,
пало на под и разбило се у парампарчад. То огледало је наиме било причвршћено на зид по
чисто социјалистичким критеријумима, то јест једним и по завртњем уместо са четири.
Огледало је, како рекох, треснуло на под. Измерио сам његове некадашње димензије и
упутио се у град, у угледну радионицу, да наручим ново огледало.
У радионици се чуло весело зујање више машина, а вредне руке нежно су брусиле велике
стаклене површине. Поздравио сам се са власником радионице, господином Таненбаумом,
рекао му да ми се разбило огледало, а он је обећао да ће ускоро да ми направи ново.
Било је то у петак.
У понедељак сам се машио за телефон и упитао господина Таненбаума да ли могу да дођем
по огледало.
– На жалост, још није готово – одговорио ми је Таненбаум. – Морате да знате да сам овде
сасвим сам. Јутрос ми није дошао ни један једини радник на посао.
– Како то?
– Понедељком радници најрадије остају код куће – објасни ми Таненбаум. – Данас се ни
један није појавио.
– И шта ћете сад?
– Један од њих не станује далеко одавде. Отићи ћу до њега да поразговарам. Ако успем да
га наговорим, одмах ћу да га доведем овамо. То ми је већ више пута успело. Молим вас,
господине, да ме назовете опет сутра у ово исто време.
Било је то у понедељак. У уторак сам га опет позвао.
– Стварно ми је жао – извињавао ми се господин Таненбаум – али још увек сам сам у
радионици.
– А онај радник о коме сте ми јуче причали, који станује недалеко од ваше радионице...
– Звонио сам му на врата, али није хтео да отвори.
– А да ли сте сигурни да је био код куће?
– Наравно, па чуо сам како је забранио жени да ми отвори врата.
– А остали радници?
– Један од њих има телефон па сам га назвао. Његова мајка ми је рекла да јој син управо
размишља о томе да ли би више зарађивао као незапослен. Зато сам отишао до другог
радника који станује на периферији, али мора да му је неко јавио да долазим, јер је побегао
из куће преко кровова. Да ли бисте могли, господине, да ме назовете опет сутра у ово доба?
– Зашто?
– Имам адресу још једног свог радника који станује мало даље. Послаћу му телеграм.
Било је то у уторак. У среду сам поново назвао.
– Заиста ми је непријатно – рекао ми је господин Таненбаум – али још сам увек сам.
Глас му је звучао помало уморно.
– Господине Таненбаум – упитао сам га – да ли бисте могли да ми објасните зашто вам
људи не долазе на посао?
– Зато што су уочи викенда добили плату. Или, боље рећи, оно што им је после одбитка
пореза и осталих дажбина уопште још остало од плате. Увек је, на жалост, тако. После
исплате тих мршавих примања нестану на неколико дана, изгуби им се сваки траг.
– А кад се опет врате на посао, да ли их питате зашто нису долазили?
– А што да их питам? Да експлодирам од беса? Потпуно сам се одвикао да их тако нешто
питам. Кад људи дођу, онда су ту. Затим их опет нема недељама, па онда опет дођу. Ја њима
ништа не говорим, они мени ништа не говоре. Тако вам је у свим радионицама у овом нашем
крају. Сваког јутра овде вам је као лутрија. Колико ће радника да дође, колико неће? Већ сам
се навикао да хитне послове одлажем до дана исплате плате.
– Па зар су сви такви?
– Нису, имао сам неког особењака који је долазио на посао и понедељком. Али онда,
једног дана, купио је канаринца и од онда га више нисам видео. Пре две године дошао ми је
предрадник и замолио ме да му вратим папире и унапред исплатим новац за годишњи одмор
зато што одлази на две недеље у Америку. До данас се није вратио. Да ли бисте, господине,
могли да ме назовете опет прекосутра? Можда ће ипак неко од њих да се појави!
Било је то у среду. У петак сам га поново назвао:
– Да ли вам је дошао неки радник на посао?
– Јесте, синоћ је један дошао – обавестио ме је господин Таненбаум. – Када је видео да
нема ни једног од колега на послу, одмах је затражио повишицу од сто посто испод руке. Ја
сам га онда упитао да ли је то ултиматум, а он ми је одговорио: „Свакако”.
– И шта сте онда урадили?
– Рекао сам му да ћу да затворим радионицу.
– А он ће на то?
– Рекао је: „У реду” и отишао. У међувремену сам отказао радњу и обавестио социјално
осигурање да после 35 година затварам радњу. Осим тога, имам чир на желуцу.
– А моје огледало?
– Жао ми је, господине, али нећу моћи да вам га урадим.
Било је то у петак. У понедељак је лабуристичка влада одлучила да се повиси новчана
помоћ за незапослене. Изборни одбор странке објаснио је да је та мера била нужна како би
се сузбила све већа незапосленост.
Када је реч о социјалдемократији, никако се не сме испустити из вида други део тог појма.
Насупрот источном брату, социјализам слободног света смеш да грдиш јавно, па чак и преко
мегафона, без страха од било каквих последица. Али оно што је најважније – од њега можеш
да побегнеш. Слобода ублажава бес. Човек се не може озбиљно љутити на режим који има
две леве руке кад је и сам режим спреман да се грохотом смеје на свој рачун.
У дугим разговорима са социјалистичким руководиоцима своје земље увек сам се некако
добро осећао. Ма какве неправде иначе чинили, обично су ме врло пажљиво слушали и често
се слагали са мном, иако никад ништа нису предузимали.
Још ми је и сад, на пример, у живом сећању отворени разговор који сам пре неколико
година водио са нашим министром финансија о порезу на доходак, у време када је тај порез
премашио осетљиву границу од сто посто.
– Господине министре – рекао сам му смерно – у нашој земљи има грађана који плаћају
више пореза него што зарађују.
– Реч о разлици од највише два-три посто – одговорио ми је министар. – То још ни
издалека није пропаст света.
– Можда. Али, ако је тако, зашто би онда човек уопште радио?
– Да прехрани своју породицу, пријатељу.
– А на који начин?
– Повећањем продуктивности.
Објаснио сам свом саговорнику како је такав систем опорезивања у општој супротности са
мојим реакционарним начелом. Тада ме је министар финансија одвукао у миран кутак и
изрекао дирљиво признање:
– Па зар ви, пријатељу, можда мислите да сам ја задовољан оваквим системом? – шапнуо
ми је.
– Приватно, и ја наравно сматрам да наши грађани не би смели да плаћају више пореза него
што зарађују. Ради тога бих чак ишао и на барикаде. До последњег тренутка борио сам се
рукама и ногама против тога да највиша пореска стопа буде већа од деведесет и девет посто.
Али шта се онда догодило? Генерални секретар синдиката запретио је генералним штрајком
уколико се одмах не побринем да и богаташи понесу на својим плећима национални терет.
Реците ми, молим вас лепо, шта сам тада могао да учиним?
Стварно нисам знао шта да му одговорим јер моји злогласни социјални ставови не вреде
ни пребијене паре. Ако ћемо право, спремност секретара синдиката да организује штрајк
била ми је такође некако разумљива. И ја сам ту и тамо, на предлог Друштва новинара,
штрајковао, и морам да признам да сам у томе лудо уживао.
Наиме, као и у многим другим областима живота, само први штрајк човеку тешко пада. По
својој природи радни човек се боји непознатог, сукоба са послодавцем, друштвеног бојкота и
других апсурдних визија. Али, чим једном скочи у хладну воду, убрзо установи да се у њој
сасвим добро осећа. Нема ни трага од компликација или друштвеног притиска, а односи са
послодавцем постају чак и некако приснији. Једино тако могу да се објасне незгодни, па чак
и мучни осећаји који обузму пред штрајк раднике у слободном свету, који још никад, из
неких необјашњивих разлога, нису учествовали у штрајку.
Постати звезда – сасвим је легитимна жеља. Главна глумица у представи упада у
канцеларију управника позоришта и диже дреку:
– Публика долази у позориште само ради мене, прикане, а не ради вас. Ако ја вечерас не
наступим због изненадне упале средњег ува, моћи ћете мирне душе да затворите то своје
усрано позориште. Зато захтевам од вас дуплу плату и халогене сијалице у боји у клозету!
Жеље су јој испуњене. Ушла је у собу управника као глумица, а изашла је из ње као
примадона, а да и не зна да је управо успешно окончала двоминутни штрајк. Реч је о сасвим
истом процесу кроз који је прошао Јозеф Гинсбург, подсекретар синдиката, када је изненада
схватио да он у ствари може да паралише целу земљу. „Благи Боже,” рекао је Гинсбург у
себи, „Гинсбург, па ти си постао права звезда!”
Некада је Гинс био обичан радник као и сваки други, можда тек нешто мало напраситији и
промуклији од других. Данас је председник Радничког савета и седи у потпуно
климатизованој соби, са секретарицом у црвеним чизмицама. Као активни синдикални
функционер зарађује, наравно, три пута више од сваког радника. А зашто зарађује три пута
више? Зато што је он тај који организује штрајкове. Јесте, два пута годишње Гинс мора
свима да пружи доказ да њега не могу да подмите газде експлоататори, па се неустрашиво
заузима за интересе радничке класе. Иначе не би у фебруару био поново изабран на своју
функцију. Шест недеља после поновног избора Гинс почиње тихо да куцка, после три
месеца позове раднике на штрајк, а за две године дигне фирму у ваздух. Гинс је бомба са
сатним механизмом.
Моћни синдикат са својим многобројиим чиновницима обавља на Западу двоструку
функцију. С једне стране, његова је дужност да подржава раднике у њиховим штрајковима, а
с друге стране социјалистичка влада очекује од њега да сузбије талас штрајкова. Синдикат
успешно обавља обе функције, све док Гинс једног судбоносног поподнева не установи да су
синдикати сасвим бескорисни, да у ствари наносе више штете него што користе и да се може
и без њих. Тада долази до „дивљег штрајка” који је одувек забрањен. Међутим, апели
синдиката код разуздане млађарије вреде отирилике колико и папирна екскомуникација
„Црвених Кмера”. Гинсбурга исто тако баш брига за рок упозорења од шест недеља.
Напротив, користи се ефектом изненађења.
А сад да се мало позабавимо питањем како уопште може да дође до тога да пампур кошта
долар и тридесет центи.
КАКО СЕ ОРГАНИЗУЈЕ БАНКРОТ
Фирма „Плута” која је основана тек пре неколико година убраја се данас међу
најуспешнија предузећа у нашој привреди. Не само што покрива домаће потребе за плутом
него је освојила и кипарско тржиште.
Наравно да власти иду на руку фирми и да јој за сваки долар извоза исплаћују субвенцију
од 165 посто. Али треба узети у обзир да фабрика увози сировину из Нигерије и да раднике
ангажује преко синдиката.
Како било да било, „Плута” је изванредно вођено и рентабилно предузеће, које ће још
много успешније да послује када се једном укључимо у Европску економску заједницу.
Тачно се зна дан када је избила криза. Било је то 27. септембра.
Тог дана је господин Штајнер, оснивач фирме и председник Пословодног одбора, позвао
председника Радничког савета и представника синдиката у њему, Јозефа Гинсбурга, и
обратио му се овим речима:
– Фабрику, Гинс, ноћу нико не чува. То додуше није у вашој надлежности, али вас реда
ради обавештавам да смо одлучили да ангажујемо ноћног чувара.
– А по чему то није у мојој надлежности? – приупитао га је Јозеф Гинсбург.
– Свакако, Штајнер, да је то у мојој надлежноети. Раднички савет мора тек да одобри
предузимање те мере.
– Мени не треба никакво одобрење од вас, Гинсбург – рече Штајнер. – Али, ако вам је баш
стало до тога, молим лепо.
Показало се да је ова препирка била сасвим сувишна. Раднички савет једногласно је
одобрио да се постарији фабрички радник Требич постави на место ноћног чувара, под
условом да добије одговарајући додатак за ноћни рад и трећину плате без пореза, па нека
новинари пишу шта хоће! Пословодни одбор је пристао на ове услове и стари Требич је
почео да обавља своју ноћну дужност.
Сутрадан је дошао код председника Радничког савета и рекао:
– Гинс, ја се бојим. Када сам тако целе ноћи сам самцат, мене једноставно спопадне страх.
Гинсбург је одмах о томе обавестио власника фабрике, који је пружио још један доказ свог
непријатељског става према радницима.
Предложио је да се Требич, ако је за место ноћног чувара престар, сувише плашљив или из
неког другог разлога неспособан, врати на своје старо радно место.
Али тада је чуо свог бога од Јозефа Гинсбурга:
– Шта ви у ствари умишљате, Штајнеру? Не можете ви једног човека да бацате тамо-амо
као комад плуте. Осим тога, већ смо на Требичево радно место поставили другог човека;
нећемо ваљда сада да га отпустимо само зато што сте ви асоцијалан тип. У интересу ваших
добрих односа са запосленима, саветујем вам да не остављате старца ноћу самог и да
запослите још једног ноћног чувара.
Штајнерови трошкови производње били су релативно ниски, око 30 центи по пампуру, и
није му било у интересу да погоршава добру радну атмосферу. Следеће ноћи су у малој
просторији, која је дању служила за одлагање робе спремне за отпрему, седела два ноћна
чувара.
Гинсбург је сутрадан питао Требича да ли је сад све у реду.
– За сада није лоше – одговорио је Требич. – Али, када целе ноћи тако седимо, помало и
огладнимо. Требала би нам ноћна кантина.
Овог пута је сукоб између Штајнера и председника Радничког савета попримио озбиљније
размере. Пословодни одбор је још био расположен да запосли куварицу која ће да кува топлу
супу за оба ноћна чувара, али чињеница је да је Гинсбург поврх свега тражио да се запосли и
електричар који ће увече да упали светло а ујутру да га угаси. То је ипак било превише.
– Шта ћете још хтети? – ражестио се Штајнер.
– Зар два ноћна чувара не могу да се побрину за један прекидач?
– Прво, Штајнер, немојте да се дерете на мене јер вам то код мене не пали – одвратио је
Гинсбург са себи својственом хладнокрвношћу. – Друго, свакако да два ноћна чувара могу да
се побрину за један прекидач јер нису мала деца. Ипак, укључивање и искључивање
електричних уређаја представља додатни радни напор који изискује запошљавање
школоване радне снаге за то радно место. Ако управа жели да запосли два ноћна чувара,
Раднички савет нема ништа против тога. Али ниједан ноћни чувар није дужан да ради још и
као електричар.
– Гинсбург – рекао је Штајнер – о тим стварима одлучује једино управа фабрике.
– Штајнер – одвратио је Гинсбург – онда ћемо морати да изнесемо овај случај пред
арбитражну комисију.
Тако је и било. Као што се могло очекивати, обе стране су се позвале на члан 27.
Колективног уговора који гласи: „Послодавац има право да у погону предузме све техничке
мере уколико се њима не мењају радни услови”.
– Ето видите, Штајнер – рекао је Гинсбург. – Променили су се радни услови!
– Нису, Гинсбург.
– Јесу!
– Нису!
Пошто је расправа потрајала 36 сати, Гинс је предложио синдикату компромис који неће
занемарити интересе радника, а уједно ће омогућити „Плути” да спаси образ. Другим
речима, запослиће се и куварица за ноћну кантину и висококвалификовани електричар за
осветљење, али у ствари неће електричар да пали и гаси светло, него куварица, а електричар
ће само да врши технички надзор.
После свечаног потписивања уговора, секретар синдиката који је посредовао у
преговорима рекао је:
– Ја се искрено надам и верујем да на овом важном сектору наше домаће индустрије неће
више долазити ни до каквих неспоразума и да ће све наше стваралачке снаге убудуће моћи да
се посвете узвишеним циљевима наше нове економске политике, предвиђеној стопи раста
производње, замрзавању личних доходака...
На овом месту Гинсбург га је прекинуо у говору и церемонија је била завршена.
Идућа два дана протекла су без икаквих проблема.
Трећег дана председник Пословодног одбора поново је позвао председника Радничког
савета и дочекао га машући великим листом папира.
– Шта је сад опет ово? – просиктао је. – Шта вам ово значи?
– Ултиматум – одговорио је Гинсбург. – Зашто питате?
На папиру који је Штајнер држао у руци били су изложени захтеви ноћних радника, који су
изабрали Требича, као најстаријег, за свог представника. Ево најважнијих тачака:
1. Запошљавање квалификованог портира који ће да откључава и закључава врата
ноћној смени;
2. 15% повећања оног дела плате за који не знају пореске власти, при чему се начин
књижења кроз пословне књиге препушта управи;
3. Куповина младог, снажног пса чувара;
4. Пензије и осигурање;
5. Набавка довољних количина ћебади и душека.
Нисам споменуо још један мали детаљ у овој причи. Увозни јапански пампур кошта пет
центи по комаду, дакле, нешто је јефтинији од нашег. Пре него што ми љубазни читалац не
упадне у реч: „Чудна ми чуда, уз оне бедне наднице у Јапану!” морам, на своју велику
жалост, да признам да радници у земљи излазећег сунца зарађују исто толико колико и
радници, рецимо, у Немачкој, само што азијски радник не ради 30 сати недељно, него
двоструко више.
Јапан нема никакво рудно богатство ни изворе нафте, нити у њему цвета туризам. Тајна
вртоглавих јапанских успеха лежи у слабим синдикатима.
Гинс не зна јапански. У Јапану нема штрајкова.
Код нас их има, и то колико! Напредне власти аутоматски подржавају сваки штрајк на
свету. Смрад гомила ђубрета у Лондону, полумртви путници који леже на поду италијанских
аеродрома, парализовани метро у Паризу, затворене болнице у Израелу – све то спада у сиву
свакидашњицу, као и јутарње прање зуба.
Ма да, то је просто цена...
Овде се намеће једно необично актуелно питање. Ако је заиста било све тако страшно, како
су, молим вас, социјалдемократе могле да остану тако дуго на власти у Европи?
Питање је без сумње на месту. Али, да бисмо на њега могли да одговоримо, морамо
претходно да објаснимо неколико основних политичких правила.
ГАМБИТ ДРЖАВНОГ ДУГА
Пре свега, постоји један древни закон који каже да сваки демократски изабрани политичар
настоји да све до своје смрти, па и после ње, ако је икако могуће, буде поново изабран на
своју функцију. Стога током свог мандата мора да се клони сваког непопуларног корака. Од
таквог би корака додуше могла да оздрави привреда земље, али би такав корак могао да
иритира бираче. Са гледишта политичара, дакле, сврсисходније је иритирати привреду него
бираче.
Како политичар то ради?
Сасвим једноставно, тако да на вештачки начин ствара економско благостање у коме може
да ужива што више његових земљака, легално или илегално. У недостатку бољих идеја, то
чудо се обично постиже посредним путем, иностраним кредитима.
Одговорни државни главешина резонује отприлике овако:
„Имам 65 година, дакле још сам млад политичар,” каже премијер сам себи. „Ако се ништа
непредвиђено не догоди, могао бих још 15 година да обављам своју високу функцију. Према
прорачунима стручњака, наша економија ће тотално да крахира тек онда када државни дуг,
заједно са каматама и са каматама на камате, достигне суму од, рецимо, 45 милијарди
долара. То значи да ја током своје преостале петнаестогодишње владавине могу од банака,
Американаца и барона Ротшилда да позајмљујем по три милијарде годишње и улажем их у
своју популарност. Према томе, наша ће економија најраније два минута после завршетка
моје успешне владавине, дакле тек после преузимања од стране мог неспособног
наследника, да се сруши уз заглупљујући тресак...”
Тако дакле гласи одговор на постављено питање: ако је социјализам тако лош, зашто је
ипак тако добар?
То је дакле тај популарни гамбит државног дуга. Предузеће „После нас потоп”.
Свакако да је данас лако причати о томе. Свуда се пред зачуђеним очима света руше куле
од карата, и од сто година марксизма не остаје ништа сем руске вотке, еколошких
катастрофа и крвавих сукоба између Јермена и Узбека.
„Где год се теше, лети иверје,” наводио је некад Стаљин познату пословицу као алиби за
своје злочине. Али сигурно није при томе мислио да ће после четрдесетак година његови
партријски другови ишчупати све дрвеће из корена...
Левичарима у слободном свету не преостаје више ништа друго него да цитирају Феликса
званог Црвени Чекић:
– У божју матер, како да се води класна борба без класа?
Да, то је горка истина. Кад више нема противника, ствар није интересантна. Левичари у
слободном свету тренутно се држе по страни. А и шта ће друго? Витезови напредног лагера
изгубили су битку на свим фронтовима.
Осим у јавним медијима.
ФЕР-ПЛЕЈ ЈЕ ФЕР-ПЛЕЈ
Да, велики потрес је смањио и неке супротности. Нема више „смрдљивих комуниста” ни
„капиталистичких ратних хушкача”. Живот је постао једноличан. Ближње можемо данас у
најбољем случају да поделимо на две категорије, на напредне као што је читалац, и на
реакционаре као што сам ја.
У чему је разлика?
Напредњак може да се препозна по томе што пред папирнатом салветом коју је ишарао
Пикасо пада у екстазу, што је за повећање непосредних пореза и што пуши цигарете без
филтера.
Реакционару се, напротив, повраћа при погледу на модерна уметничка дела, он је за
повећање посредних пореза, а ако уопште пуши, онда пуши само цигарете с филтером.
Јаз је дакле непремостив. Једино је донекле утешно што су у демократским земљама
могућности утицаја оба табора праведно расподељене. Радио, телевизија, новинске
редакције, уметничка критика и додељивање награда остаје чврсто у рукама крајње левице,
али зато левичари на изборима на једвите јаде освајају два до три посто гласова.
Реакционари, напротив, освајају изборе, али никад не освајају књижевне ни ликовне
награде.
И тако сигурно уопште не би било проблема кад се не би ту и тамо на државним радио и
ТВ станицама састала неколицина пустоловно расположених интелектуалаца за такозваним
округлим столовима.
Наиме, неписани закон захтева да у таквом дебатном клубу буду заступљене све духовне
тенденције. Фер-плеј, што би се рекло. Иначе би могла да буде поремећена законом
прописана равнотежа.
То је тренутак када се на малом екрану појављује Томас М. Шпицер.
Томас М. је бивши функционер неодређених година. Наводно је некада давно био чак и
скупштински посланик или тако нешто. Било како било, није непозната фаца, иако нико не
зна по чему је у ствари познат. Није посебно атрактиван, али је зато врло нервозан. Међутим
битно је да заступа суперреакционарне идеје и да муца. У ствари и не муца, напротив,
говори толико брзо да му се речи у устима преврћу преко главе, а последица тога је да га
човек једва разуме. Ипак га некакав неодољив нагон тера да износи своје десничарске идеје
пред најширу јавност. Он тачно зна како треба започети реченицу, али ретко кад успева да је
доврши. У међувремену се дере на сав глас, а у посебно драматичним тренуцима и пљуцка.
Укратко, Томас М. Шпицер кудикамо је најслабији говорник данашњице, а сигурно је
најсмешнији и најреакционарнији.
У томе се у ствари и крије тајна његове каријере. Кад год телевизијска мафија напредне
левице бира друштво за дебату или округли сто, нема никаквих проблема при избору
учесника.
Позива најумније главе из свог табора, дијалектички школоване дискутанте с пребогатим
речником, а уз њих, равнотеже ради, и Т. М. Шпицера, реакционарног муцавца.
Тако телевизија постиже изванредне резултате. С једне стране, не може нико да јој
приговори да је пристрасна, а с друге стране избалансирани политички разговор претвара се
за неколико минута у јавно мрцварење жртве.
– ... С обзиром на гледишта која су овде изнета – течно говори неки леви мислилац – нема
сумње да ће социјалнополитичка слика будућности, упркос у подсвести народа нагомиланим
емоционалним и рационалним отпорима, за које бих скоро рекао да су иманентни систему,
морати да садржи у сваком мирном решењу и јасно антикапиталистичко и антиамеричко
језгро.
Водитељ му упада у реч:
– Овај необично интересантан аспект питања не би смео да остане без одговора супротне
стране. Господине Шпицеру, шта ви мислите о овом питању?
– Ја... ја имам сасвим другачије мишљење о томе... боље рећи, и уопште, шта уопште значи
антиамерички... то је сасвим ирелевантно што он каже... шта то уопште треба... хоћу да
кажем, не само што је ирелевантно, него то што он хоће... ама, то је сасвим иреве... иреле...
иревеле...
Водитељ ће затим брже-боље:
– Хвала вам лепо на вашим објашњењима, господине Шпицеру, добро је што смо чули и
аргументе десног табора. Наше време је истекло, до виђења за недељу дана у исто време.
Тако се догађа да многи гледаоци који су пред телевизор сели као реакционари устају
после Шпицеровог наступа као осведочени напредњаци.
На тај начин је Т. М. Шпицер постао управо незаменљив на свим округлим столовима. Док
је год десничар и док год муца, док год има довољно снаге да са развијеним заставама и
заплетеним реченицама јури од једне јавне дискусије до друге, на малим екранима му је
загарантована будућност.
С друге стране, у његовим многобројним јавним наступима крије се и одређена опасност.
У последње време запажено је наиме да напредује у вештини изражавања. Неки гледаоци
чак тврде да је Томас М. недавно успео да повеже две реченице у јавној дискусији.
Ако настави овако да се развија, напредњаци ће морати да потраже неког другог
реакционарног муцавца.
У социјалистичком лагеру је дотле све ишло својим уобичајеним током. Током година у
совјетским грађанима су се збивале неке генетске мутације, тако да су већ били способни да,
стојећи по читав дан у редовима за пола ролне тоалетног папира, дремају на ногама.
Генералисимусу Брежњеву подигли су дотле више мермерних палата, а народни вођа је једну
од њих чак почастио и личном посетом, која је потрајала пуних петнаест минута.
Та његова суздржаност се објашњава тиме што он у последњим годинама своје владавине
није због болести могао више много да путује, па чак ни да шета. Када су му за 75. рођендан
у Врховном совјету непрекидно аплаудирали 35 минута, није због поодмакле глувоће ништа
од тога чуо. Ипак је могао барем да ужива гледајући како се делегатима руке ритмички
покрећу, само да није био и напола слеп. Чак се прича да је био и неколико недеља мртав
пре него што је то његова околина приметила...
После државне сахране састали су се високи свештеници Политбироа да међу собом
изаберу новог председника, и то у складу са последњим чланом Брежњевљеве доктрине:
„Совјетски вођа мора да буде стар и болестан”.
Обе ове предности неоспорно је поседовао Јуриј Андропов, иако се мало тешко држао на
ногама. Није било чудо што га је после неколико месеци заменио један други фосил.
Константин Черњенко завидео је свом претходнику на помпезној државној сахрани па је пре
времена прекинуо свој пробни рок и преселио се на брзину у вечност.
Исцрпљеним члановима Политбироа дојадили су ови шокови па су направили животну
грешку. Неопростиво лакомислено, не обазирући се на доктрину, изабрали су младог,
снажног и нормалног вођу Михаила Горбачова.
О овој грешци пише у Библији: „Зло и наопако свим будућим комунистичким
поколењима!”
Ту човек ипак мора да се упита: како су уопште, побогу, задрти комунисти са
дугогодишњим искуством у систематичном тлачењу народа могли да дођу на трипер-идеју да
повере вођење империје момку који тежи за тим – молим вас да се не смејете! – да подигне
животни стандард у својој земљи а не да огњем и мачем шири комунизам у Анголи.
До Горбијеве прекретнице није дошло преко ноћи. Требало је неколико година да се на
малом екрану историје појави реч „Крај”. Али коначно се појавила.
Свеж, опојни ветар који је задувао из Кремља срушио је затим и препреке које су биле
подигнуте међу људима као што сам ја и оног дела света из кога сам потекао. Дотле су,
четрдесетак година, односи између совјетских колонија и моје маленкости били мало
поремећени.
Све до шестодневног рата 1967. године могли су још како-тако да се одржавају односи
између једног израелског писца и моћног социјалистичког лагера. Често би већ после два-
три месеца примио одговор на своја многобројна писма, а људи су ме ту и тамо потајно
поздрављали преко заједничких пријатеља. Међутим, када је увређени друг Брежњев пуцнуо
прстима, оштрица гиљотине челичне завесе пала је на наше главе и Израелци су за
социјалисте који су вапили за арапском нафтом постали нешто као губавци.
Када сам на Сајму књига у Франкфурту сусретао источноевропске издаваче са којима сам
се случајно зближио, они су нервозно зверали око себе, приносили дрхтави прст устима и
показивали некуд горе – опрез, да нас не чује Велики брат!
У то време је почело да ми бива јасно да држање народа и влада према јеврејској држави и
њеним грађанима није никакво политичко ни дипломатско питање, него је пре морални
топломер у правом смислу те речи. Чим би се нека колонија барем малчице удаљила са
пушкомета Црвене армије, њен први корак би био да кришом успостави везу са Израелом. То
је функционисало тако поуздано да би могло мирне душе да се назове „Гајгеровим бројачем
комунизма”. Кад ме је, на пример, својевремено чехословачка издавачка кућа „Млади
фронт” изненада обавестила да ће ускоро да преведе једну од мојих књига у Прагу, ја сам
одмах ступио у везу са Одсеком за Источну Европу у нашем Министарству иностраних
послова и јавио:
– Момци, у Чехословачкој се нешто догађа.
И заиста, догађало се „Прашко пролеће”.
Потом је Црвена армија упала у Чехословачку, ухапсила Дубчека и запленила све примерке
моје књиге. Баш тим редоследом. И данас још труну моје књиге тамо у неком подруму или су
већ одавно прерађене у нову хартију.
После „плишане револуције” примио сам допис од чехословачке ауторске агенције, која ми
се извинила: „Добили смо изричити налог да не штампамо и не објављујемо ауторе који су
некад критиковали комунистички режим. Молимо вас да нам опростите”.
За ових двадесетак година екскомуникације више пута сам чуо за ту црну листу.
– Па, ја се шалим на рачун свега на свету – правдао сам се пред мени наклоњеним
издавачем из ДДР-а – па зар да штедим само комунизам?
– Да.
Ипак, мора се признати да су издавачи у ДДР-у били у посебно тешком положају. С једне
стране, моје књиге на немачком масовно су се кријумчариле у ДДР, а с друге стране у
центрима за образовање друга Хонекера масовно су се образовали арапски терористи. Када
издавачка кућа „Volk und Welt” није више могла да се уздржи да не објави моју прву књигу,
послужили су се изговором који је био могућ само у књижевном свету моћног
социјалистичког лагера. На омоту моје књиге написали су да сам ја додуше скроз-наскроз
националистички и реакционарни тип, али да, на њихову жалост, нисам лош хумориста...
Кад овај мој дневник буде објављен, његов садржај ће већ да припада историји. Лице света
потпуно се изменило. Социјалистички лагер је малаксао и није више тако моћан, али му је
зато лице постало утолико хуманије. Понекад ме спопадне осећај да је можда дошло време
Месије, када ће вук да лежи уз јагње а ја уз комунисту. Руски Јевреји смеју коначно да
емигрирају у Израел, а ја сам – можда зато да оном источнонемачком издавачу докажем
како се стварно шалим на рачун свега и свачега на свету – написао о томе једну малу сатиру
с пролетерском самокритиком за кућну употребу.
РУСИ ДОЛАЗЕ
– Дозволите ми да будем први који вам доноси добру вест, из кругова блиских влади. Праву
сензацију.
– Долазе нам досељеници из Русије?
– Тако је! У оквиру акције да се окупе растављене породице, долазиће по 20.000 особа
месечно у Израел. Први транспорт очекује се већ у четвртак.
– Коначно! Коначно! Најрадије бих вас загрлио.
– Само изволите. Бог вас благословио. Вама је ова ствар одувек била при срцу.
– То стварно може слободно да се каже. Није било петиције коју нисам потписао, ни скупа
на коме нисам устао да захтевам повратак наше браће која у Русији гину од чежње за нама.
– Ви сте руског порекла?
– Нисам. Ја сам само симпатизер. Какав је то првокласни људски потенцијал! Високи,
снажни, здрави, радо једу, радо пију, радо добро живе.
– Да, то су дивни људи.
– Треба их само видети како играју. Или чути како певају. Очи чорније, очи красније. И,
што је најважније, свака породица има најмање троје-четворо деце.
– То је наша будућност! Вредни, дисциплиновани људи. А пошто су одрасли под
комунистичким режимом, навикли су да устају у зору и да напорно раде. То је пионирска
генерација. Последице тог фантастичног догађаја за развој наше земље не могу уопште да се
сагледају.
– Три милиона нових људи!
– И то каквих људи!
– Поздравите их у моје име!
– Па, моћи ћете и сами да их поздравите.
– Нећу, на жалост. Кола су ми на поправци.
– Не требају вам кола. Они долазе овамо.
– Ко долази овамо?
– Руси.
– Код кога?
– Код вас! Наравно, не сва три милиона. Само једна породица.
– Али ја немам породицу у Русији.
– Нисам ни мислио да имате. Свака израелска породица примиће једну руску породицу. А
ја сам дошао да вам то јавим.
– Да ли је то законом прописано?
– За сада још није. Прво ћемо да покушамо на добровољној бази.
– Па, шта вам онда значи оно да ми то „јавите”? Прво сте ваљда морали да ме питате.
– После оног вашег излива радости мислио сам да је то у ствари сувишно.
– Излив радости, излив радосги... Свакако да се радујем. То је бар јасно. Не морате сада ви
да ме подучавате чему треба да се радујем. Врата моје куће увек су отворена снажној бујици
совјетских Јевреја. Само...
– Само?
– Двора свира.
– Не разумем...
– Одмах ћу вам објаснити. Једина слободна просторија у нашој кући је соба за госте. А у
соби за госте је клавир. И ту моја кћерка Двора три пута недељно узима приватне часове код
госпође Пресбургер. Госпођа Пресбургер предаје и на конзерваторијуму. Морали смо
годинама да чекамо да пристане да држи часове Двори. Не могу сад од свега тога тек тако да
одустанем...
– Можда би клавир могао да се премести у неку другу собу?
– Мислили смо већ на то, али где? Моја радна соба је исувише мала, трпезарија је
пренатрпана, уопште, није баш лако преместити концертни клавир.
– Али само на одређено време...
– Е, да сте дошли пре две недеље, пре него што је Двора почела да учи да свира на клавиру,
ја бих радо учинио нешто за нашу руску браћу. Али сада је касно. Да ли сте се већ
распитивали у комшилуку?
– Јесам.
– И?
– Ваше комшије су све сами музикални људи. Сви одреда. Свирају на виолини. На труби.
На кларинету. На алпском рогу.
– Да, тако вам је то. Људи су се тек недавно извукли из почетних тешкоћа. Па ето, и ја –
шта сам ја добио када сам дошао овамо?
– Трособни стан.
– Само двоипособни, молим лепо. А ти ваши Руси навикли су на савим другачије стамбене
прилике. Одрасли су у највећој немаштини и у тешким условима, то је општепозната ствар.
– Не можете дакле ништа да учините?
– То нисам рекао! Ја сам увек спреман на жртве, кад год је то неопходно потребно. Чекајте
мало. Имам ту негде срећку. Главна награда је 12 милиона фунти. Ево, да видите какав сам ја
човек, одричем се ове срећке. Дајте је Русима.
– А у међувремену?
– У међувремену волео бих да имам бар мало мира у својој кући. Ти људи устају у рану зору
и праве страшан русвај око себе. Знам ја њих. Ништа друго не раде сем што играју, певају,
очи чорније, очи красније, просто да полудиш! И сви имају по троје-четворо деце. Ипак они
долазе из једног другог света, ту се ништа не може.
– Па шта ћемо онда?
– Ех, то је стварно тежак проблем. А да ли се добија неки додатак ако се ти људи приме?
– Не.
– Онда заиста не знам шта да вам кажем.
– Да их пошаљемо назад?
– Не знам...
– Штета. Стварно штета.
– Али то је само привремено. За неколико година моја кћерка ваљда неће више узимати
часове клавира. Или ће госпођа Пресбургер да оде у пензију. Е, сад сам се сетио, госпођа
Пресбургер има огроман стан а живи сасвим сама. Да ли хоћете њен број телефона?
***
Другови и другарице! Ветерани покрета и сви они који би хтели да га напусте! Народне
масе! Партијски функционери! Драги моји читаоци!
Данас смо се овде окупили да последње догађаје подвргнемо самокритичкој анализи, као
што и доликује марксистичкој доктрини која је ипак седамдесетак година владала
половином земаљске кугле. Можда је у историји било облика владавине који су се и дуже
одржали, као на пример фараонска држава која је трајала пет хиљада година. Ипак су мудри
Египћани увек пазили да им фараони не буду истовремено председници партије и шефови
држава.
Било како било, драматичне промене које се ових дана дешавају у социјалистичком лагеру
нипошто нису последица смене руководства, него неких ситних неспоразума до којих је
случајно дошло у марксистичкој пракси.
Да, другови, хајде да другарски отворено признамо да у политичком систему у коме је пет
несрећних генерација остало на пролетрском нивоу, ипак нешто не ваља.
Узмимо само нашу водећу совјетску пољопривреду која се одувек ослањала на
марксистичко-лењинистичка и не знам каква начела: „Колхоз припада вама, другови
сељаци, обрађујте земљу у своју корист!” Другим речима, поља, куће, стока, дугови – све је
то припадало искључиво члановима пољопривредне задруге. Било је само неколико
небитних ограничења, на пример да колхоз не може да се прода, да жетва не припада
сељацима него Партији, и да сељак не сме никад да напусти колхоз. Али то је било све.
Ипак, драги другови, колективна пољопривредна делатност само је донекле успела.
Комунистичка пољопривреда успевала је да произведе тек половину жита коју је
производила пољопривреда у доба оних проклетих царева.
Другови се сад сигурно питају који је узрок том неуспеху. Одговор је јасан: „Временске
прилике!”
Да, другови, све те тешкоће су биле изазване ћудљивим временским приликама и
неприликама. Стварно, крива је само та луда клима. Ипак, морам комунистички отворено да
признам да је међу нама било „стручњака” који су заступали и другачија становишта, али су
побијени. Стручњаци, молим, не становишта.
Временом смо, другови, открили дијалектичку истину да човек ипак боље ради ако му се
не одузимају плодови његовог рада. Ово сазнање је зачуђујуће, потресно, чак и одбојно, али
свеједно неоспорно. То су црно на бело потврдила опсежна дијалектичко-материјалистичка
истраживања меродавних партијских институција.
У оквиру првог експеримента којим се у пракси проверила истинитост тог сазнања,
Партија је одобрила да колхозници гаје на окућници шта год желе, а да оно што произведу
продају на слободном тржишту, под условом да површина тих окућница не буде већа од једне
десетине колективно обрађиване земље.
Данас, драги другови, можемо слободно да кажемо да је тај експеримент потпуно успео.
Мали повртњаци на окућницама показали су се десет пута плоднији од укупног колективног
земљишта.
Зашто?
То нико жив не зна. Много је теорија изнето, између осталог: пуки случај, невероватна
срећа, предност домаћег терена. Неки су говорили чак и о верском чуду, али је прави одговор
остао тајна.
И као да то још није било доста, уз ту натприродну појаву збило се исто тако необјашњиво
чудо у Мађарској.
Ти немогући Мађари, који су већ свету поклонили гулаш и неколико врсних хумориста, ти
Мађари су открили нешто што је просто запрепастило све поборнике колективизације.
Мађари су се наиме запитали на свом неразумљивом, немогућем језику: „Зашто би тако
било само у пољопривреди? Зар не би било поштено да се свим људима пружи шанса да
уживају у плодовима свог рада?”
Била је то, другови, права идеолошка бомба. Нема боље речи за то. Испрва је било
одобрено само малим погонима са највише 8 запослених да греше на бази приватне
иницијативе. После неког времена тај број је повећан на 16. Када се показало да је мала
привреда остварила већ једну трећину бруто националног дохотка, та квота је повећана на 32,
па на 64, па на 128, и на крају, 256 запослених. Предвиђен је већ и следећи дијалектички
скок: 512, ако се не варам.
Шта дакле можемо да научимо из тог лудо смелог мађарског експеримента? Веровали или
не, драги другови, можемо да научимо да пољопривредни поседи, радионице и фабрике
производе знатно више кад не припадају пролетерским масама у целини, него само
појединим пролетерима. Или њиховим породицама, или групи људи који су лично
заинтересовани за ствар.
Усудио бих се, другови, да утврдим да је ово сазнање после рајсфершлуса најзначајније
човеково достигнуће.
Али свакако да се та појава нипошто не сме тумачити као неуспех социјализма, бар што се
тиче наших настојања да човека преваспитамо на тај начин да окрене леђа корумпираном
материјализму и проклетом новцу као једином животном циљу.
Марксистичко-лењинистичко и не знам какво васпитање успело је у последњих пет
генерација да васпита новог совјетског човека коме новац није све. Нови совјетски човек
воли додуше и злато, дијаманте, спортске аутомобиле и видео-камере, да наведем само
неколико примера из широког спектра његових интереса. Совјетски човек ни у чеми не
заостаје за потрошачем у слободном свету, исто тако се добро сналази – ако не и боље – на
црној берзи. Интеграција тог новог типа човека у реорганизовану социјалистичку народну
привреду, која се углавном ослања на западне кредите, органска стопљеност тих елемената
гарантује светску победу примењеног марксизма.
Драги другови, дошли смо до сржи ове моје дијалектичке анализе. Прионите на посао да
изградимо ново, бескласно, социјалистичко друштво на темељу класичних капиталистичких
принципа!
{1}
Стаљину треба радије веровати него неверовати.
{2}
To je све, народе! (енгл.)