Народна ношња у региону Западне Србије: области Ваљевске Подгорине, Колубаре,

Тамнаве, Јадра, Рађевине, Азбуковице и Рачанске области

Народна ношња половине 19. века, или мало раније, јесте најстарије сачувана која се може
пратити у овим областима. Мешавина је ношње тзв Динарског краја: области Црне Горе,
Бсне, Херцеговине, са присутним елементима Ваљевске ношње, тј из Југозападне Србије
(области Ужичког и Старовлашког краја), са елемензима Панонске ношње. Настала је као
последица миграција становништва тих крајева овамо, и потискивања староседелаца, у
периоду од 16. века па све до половине 19. века, а и као последица тога што је регион
Западне Србије био гранична област преклапања два типа ношње- Динарске и Панонске.
Одећа Динарског типа обухвата области Југозападне Србије (Ужичко-Старовлашки крај),
Рачанску област, Ужичко-Црногорску област, Драгачевску област. Одећа Панонског типа
обухвата области Северозападне Србије и Централне Србије, као и региона северно од
ових области.
Одећа је домаћаће израде, најчешће од кудељи, сукна и лана, материјала највише
доступних у овоме крају. Првенствено је била бела, а од половине 19. века, коначним
ослобођењем од Османлија јављају се и тамније боје, а и украси постају сложенији, па и
материјали финији- увозни, индустрисјки.

Женска ношња

Жена са конђом, и девојка, фотографија из Подгорине, 1890.

 Вањевка на београдској пијаци, Карол поп де Сатмари

Чешљање главе- Девојке и удате жене су косу чешљале на исти начин. Делиле су је по
средини и сплитали у две витице, које су обавијале око главе. Жене су одмах по удаји,
покривале главу. Девојке су ишле гологлаве, до удаје.
Покривање главе- У погледу покривања главе била су присутна два вида. Први је била
конђа са убрадачем, Динарског порекла. Други је био фес са шамијом, Југозападног
порекла.
У погледу првога, имамо косу подигнуту у виду конђе, пунђе и преко тога се убрађивало
белим платненим убрадачем. Основу конђе чини обруч од липовог дрвета, пречника од 7
до 17 цм. Обруч је по ивици избушен да би се обложена тканина, тзв начевље, лакше
причврстила. На делу обруча који стоји према потиљкупричвшћен је јастучић, тзв
ушиватак. Преко овако целе конђе, ставља се и једним делом зашива танка марама,
црвене или неке друге боје, тзв крпа. Преко крпе, постављасе и учвршћује иглама са
жутим главићима, пешкир/платно од танког памучног платна, тзв убрадач/обрадач.
Широк је око 50 цм, а дуг око 150 до 200 цм. Обично је порубљен, са или без везених и
чипканих украса. Конђа се стави на средину темена и намакне мало према челу, а помоћу
тзв кумоша (две траке које полазе са страна обруча) причврсти испод браде. Кумош се за
свечане прилике украшавао везом или новцем. Онда се убрадач обавија око главе: Најпре
се краћи крај (уз саму конђу) закачи за кумош, па се други крај, тј готово цео пешкир
слеве стране пребаци овлаш испод браде на десну страну и подигне поред увета на теме,
тако да се крај украшен чипком, пошто се заобиђе конђа, закачи за начевље у делу изнад
леве слепоочнице. Позади се убрадач, ако је дужи, набере у шест набора и прикачи са
четири игле за ушиватак. Тако је потпуно забрађивао главу.

Ваљевска конђа, по цртежу Тителбаха из 1887.

Конђа са убрадачем

Начин убрађивања свечаног и стајаћег је био исти, осим што је свечана конђа код млађих
жена, истицана лешим и финијим материјалом, а китила се и накитом, нпр дукатима. За
разлику од осталих области где је конђа била 8 до 10 цм пречника, Ваљевска је била
знатно већа.
У погледу другога, имамо малу капицу, фесић од домаћег сукна, обојен у броћу. Око ње
су витице обавијене, Преко капице је забрађена танка шамија, најчешће бела, чији су се
крајеви укрштали испод браде и везивали на потиљку. Носио се у мањој мери у овом
крају.

Фес са шамијом, по цртежу Тителбаха из 1887.

Фесић из Косовске Митровице Бела шамија из Крушевца

Доње хаљине- Прва доња хаљина била је кошуља тзв рубина, цјелача, клинара. Кројена је
изједна, из четири и по платна (поле, комада, постава, безови). Допире до чланака. Беле
боје. Спреда и позади је по једно платно, а друга два се умећи између њих са стране целом
дужином све до рамена. Пети, онај по пола, умеће се на саставу полеђине и спољних
платана у виду клинови, ради постизања веће ширине скута. Рукави су прави, широки,
дуги и углављени у пределу рамена. Сваки рукав је кројен од једног и по платна. Око
вратног изреза је поруб, тзв вењача. До половине груди је разрез, који се испод врата
сапињао сапињачама, узицама од кудељног или ланеног конца. Око разреза, на недрима
су ситни поруби тзв кањерићи, преруби. Испод свакога рукава уметнут је четвртасти
комад платна тзв латица. Кошуља свакодневна је најчешће од кудељи, а свечана од лана.
Свечана кошуља има шаре и по дну рукава. Украшаване су и тзв ћесмом- шупљикавим
белим везом, на грудима дуж разреза, и на дну рукава. Често се по ивицама стављала и
чипка.

Бела кошуља

Преко кошуље је опасиван појас тзв тканица, ткан у две или четири нити, од разнобојне
вуне, памука, са разним шарама. Имали су два лица. Са једне стране су шаре у облику
словца (ситни ромбићи), а са друге у облику стилизованих крстић. Био је широк око 6 до
8цм и дуг око 2 до 2,5м. Свечани су били од финијих материјала, а девојке или млађе жене
су се свечаним приликама опасивале тзв коланом, опашајем, који је био краћи, а са предње
стране се закопчавао металним копчама тзв пафтама. Био је занатске израде.
Са предње стране, преко кошуље, девојке и жене су опасивал предњу прегачу тзв бошчу,
стрекачу. Ткана је у две нити, од црне и мрке вуне. Уткане шаре су у виду разнобојних
водоравних пруга, наизменично се смењују са ширим тамним једнобојним пољима.
Свечане су украшаване везом у виду цветних шара од разнобојне вунице и златне срмене
жице, а по ивици се пришивала и црна вунена, понекда и памучна, чипка. После венчања
су жене опасивале још и задњу прегачу тзв кецељу, преко задње дела кошуље. Горњи део
ове прегаче је од провидне црне вунене тканине (ткано ретко, танко упредена вуна), а
доњи од густе црвене вунене тканине (ткано сабијено тј густо, сабијено упредена вуна).
Испод и изнад црвеног поља су шаре у виду геометријских биљних мотива. Обе ове
прегаче дужином су допирале до саме ивице кошуље, а при дну су понеке, по узору на оне
из Југозападне Србије, биле украшене и ресама. Ширина им је била око 45цм, а дужина
око 1м. У појасу се везивале вуненим узицама.

Предња прегача- Бошча Задња прегача- Кецеља

Горње хаљине- Преко кошуље се одевао тзв гуњић, пршњак, прслук, кратка горња хаљина
без рукава, дуг до изнад струка. Имао је широк изрез на недрима, који се није преклапао,
нити копчао. Био је првобитно од белог, а касније од црног сукна. Украшен је црним или
црвеним вуненим гајтанима по ивици у 2 или 3 реда. Свечани је био украшен и у више
редова. Ношен је преко целе године.

Гуњић
Преко гуњића или уместо њега, носио се тзв зубун. Био је од белог сукна, без рукава,
спреда изрезан целом дужином и није се закопчавао, дуг до колена или до испод колена.
Када је хладно, могао се носити преко гуњића. Између право кројених леђа и предњих
платана уметнут је по један шири клин. Ивице се украшене са по два реда црвеног и црног
гајтана, поред којих је низ кружно савијених гајтана, такође вунених, црне боје.

Зубун, предња и задња страна

Ако је зубун био украшен на леђима са два крупна кружна орнамента, два стилизована
цветна мотива, а при скутама нема украса, онда је то тзв гранаш, Динарског типа. Ако је
зубун украшен на леђима, односно густо прекривен , црним вуненим везом или
пришивеном црном тканином, а на скутима су шаре од мрке вуне, онда је то тзв
беловачки, Југозападног типа.
 Зубун беловачки, са кројем испод Зубун гранаш, са кројем изнад

По хладнијем времену, облачен је гуњ. Био је најпре од белог, а потом од црног сукна.
Дугих рукава, и допирао је до изнад колена. Изрезан са предње стране, незнатно се
преклапао. Око врата и дуж ивица предњих платана, као и при дну рукава, пришивана су 2
до 3 реда црних вунених гајтана. Облачио се поврх свег одела. Носила се и са гуњем или
место њега и тзв хаљина, аљина, хаљиница, биљача, бељача. Била је од белог сукна, дуга
до изнад или испод колена, широких дугих рукава. Носила се испод зубуна, а преко
гуњића. Кројена је равно са клинастим проширењима при дну. Спреда је разрезана и
закопчавана петљама и копчама, које су биле занатске израде. Украшена исто као остале
горње хаљине. Динарског је порекла.
 Гуњ

Обућа- На ногама су ношене најпре чарапе, које су се плеле најпре од беле вуне, а после
од вуне црне, мрке, модре, зеле, црвене боје. Уплетене и везене стилизоване биљне шаре
су изведене од разнобојне вуне. Чарапе девојака и млађих жена су богатије са уплетеним и
увезеним шарама, и светлије су боје. Код старијих жена и мушкараца су мање или скроз
без шара шарене и од црне вуне, тзв мрчуље. Делови чарапе су напрстак (прсти), пета,
преглавак, грло. Зими се преко чарапа носиле назувице, рађене исто. Преко свега се носили
опанци прешњаши, прављни од пресне говеђе коже.
Накит- Осим накита за конђу (главичасте игле, перишани- игле са привесцима, нанизи
новца за начевље), копчи за појасеве- пафти, од месинга и србра, као украс су коришћени
и тзв ђердани. То су били нанизи од разнобојних ђиђува и перли, и куповали су се. Били
су и у виду нзова талира и цванцика, ређе дуката. Девојке су их носиле око врата, а жене
око врата и около подбрадника. Могли су се носити и као наруквице. Као наруквице су се
носиле и тзв белензуке, наруквице од месинга и сребра. Било је и наруквица иплетених и
од црне вуна, са шарама. Наруквице сус е носиле на обема рукама, у пределу изнд шака, а
испод кошуље.
Ношња младе- Млада се на дан венчања одевала и китила као девојке о свечаним
приликама, за празнике. Значи одећа је била лепша, финија. Осим тога додавала је извесне
хаљине које су је сврставале међу жене. Најпре је на главу стављала раније поменуту
конђу са убрадачем, или фес са шамијом. Преко се стављао венац са тзв дуваком,
авлимарамом, белом, прозирном тканином, која је покривала лице, а падала је до појаса и
скроз низ леђ. Носила је само на дан венчања, астављала је пре него што је изведу из куће.
Опасивала се појасом са пафтама, као и задњом прегачом, тзв кецељом.

Мушка ношња

Чешљање главе- Када се особа замомчи, пуштала је косу и везивала у тзв перчин. После
устанка перчини нестају, и коса постаје кратка. Брада се бријала, а носили су се само
бркови, а старији и угледнији, су пуштали и браду. Бркови су веома цењени и у њих су се
и заклињали. Ћосави њуди нису били цењени.
Покривање главе- Као свакодневна капа, целе године, носила се шубара, коју су жене
плеле од мрке, или црне вуне. У планинским крајевима су је увек носили. Ово је из
Динарског краја. Носио се и тзв вес, фес, капа- мала капица вишњацрвене боје, по угледу
на Југозападну Србију. По хладнијем времену, око феса је обавијан тзв чалма, вунени
шал, црвене боје. Поједини су и лети обавијали фес, али тада белим пешкирима. Фес је
Југозападног порекла, а шубара вероватно Динарског.
Доње хаљине- Прва доња хаљина биле су тзв гаће, врсте панталона, чије су ногавице
кројене из једног и по платна и између којих је уметну тзв тур. То је четвртасти комад
косо исеченог платна. Око паса је вењача са свитњаком. Од истог материјала као и
кошуља. По хладном времену би облачили и по двоје гаћа.

Гаће

Преко је ношена кошуља тзв рубина. По кроју и материјалу као женска. Од женске се
разликовала по томе што је најпре имала тзв колијер. То је сука крагница, око вратног
изреза, ширине 3 до 5цм. Допирала је до изнад или испод колена, а понегде и до половине
листова.
Кошуља се опасивала вуненим појасом, тзв тканицом, ширим од женског, између 9 до
16цм, а исте дужине као женски. Ткан је од разнобојне вуне, са ширим и ужим пругама.
Свечани је био са шарама. Преко овога појаса носио се у свечаним приликама, преузет из
Југозападне Србије тзв силав, кожни појас са преградама за оружије, прибор за пушење,
кесу са новцем. Био је занатске израде.
 Појас Силав

Горње хаљине- Преко кошуље се одевао тзв гуњић, зубунић. Прављен је најпре од белог, а
потом од црног и мрког сукна. Био је без рукава, допирао до појаса, разрезан напред
овално, да се виде прса. Носио се целе године, а када је хладно, носио се преко гуња. Био
је украшен по ивицама са 1 до 2 реда црних вунених гајтана, а свечани са више редова
гајтана. Није се опојасавао. Имућнији су носили на предњим полама гуњића металне
облоге, украсе, тзв токе. Ови украси су били израђене од сребрног лима и позлаћени, а
вегетабилни орнаменти на њима су рађени техником искуцавања. Били су занатска роба,
Динарског порекла.

Гуњић, предња и задња страна

 Гуњић са гајтанима

По хладнијем времену, облачен је гуњ. Носио се свакодневно, испод гуњића. Прављен је

најпре од белог, а потом од црног и мрког сукна. Дугих рукава, дужине допире до испод
појаса, покрива бокове, а разрезан је напред па се предње поле преклапају, а могао је и да
се закопчава гајтанским дугмадима и петљама. Украшен је црним вуненим гајтанима у 1
или 2 реда. Није се опојасавао.

Гуњ

Преко ових хаљина, по хладнијем времену и по киши, огртали су се кабаницом, преузетом

из ЈУгозападне Србије. Била је полукружна, од црвеног сукна, са капуљачом, тзв. јака,
јакуљица. По ивици украшена црним вуненим гајтанима. Динарског порекла.
 Кабаница

Носиле су се и рукавице, плетене од вуне и шаране разнобојним плетивом

Обућа- На ногама су, преко ногавица гаћа, ношене најпре чарапе, исте као и женске, али
нешто краће. Преко чарапа су се могли носити и тзв тозлуци. Они су најпре од белог
сукна, а са променом боја чарапа и они су од црног сукна. Ношен и су да покривају ноге
од чланака до колена, а са стране су се закопчавали металним копчама. Гајтански украси
су црни. Ипод колена су се тозлуци подвезивали вуненим и памучним подвезима беле и
црвене боје, који су на крају имали кићанке. Тозлуци нису при днуимали продужетак у
виду капка (пачалуци). Зими се преко чарапа носиле назувице, рађене исто. Преко свега се
носили опанци прешњаши, прављни од пресне говеђе коже.

Бели сукнени тозлуци

Ношња младожење- Младожења се на дан венчања одевао као и за празнике, свечано.

Значи одећа је била лепша, финија.

Дечија ношња
Дечијем оделу се мало поклањало пажње. За новорођенчад се нису користиле пелене и
повоји, већ су их повијали у комаде платна. Када дете прохода, облачи му се кошуља, дуга
до чланака, дугих и правих рукава, и са клиновима испод пазуха. Преко се опојасавало
узаним тканим појасом. Од шесте или седме године, добијају остале делове одеће. Деца су
увек боса, а када је хладно носе чарапе, назувице и опанке. До пете или шесте године, децу
шишају до главе. После тога, дечаци носе кратку косу, а девојчице пуштају дугу, у две
витице, кике, које падају низ леђа. Када се двојчице задевојче косу подижу око главе и
опасују предњу прегачу- кецељу. Када се дечаци замомче, пуштају бркове и носе капу.

Укопна ношња и ношња у жалости

Човек је укопно одело спремао за живота, и то је обично било свечано одело. Укопавао се
без опанака, а жене и без зубуна, јер је био скуп. Девојке и младићи су укопаван у
венчаном оделу, а девојке и без невестињског венца. Накит се није укопавао. Испод
умрлог се стављала аљетка, шареница или ћилим.
Жалост за умрлим траје годину дана. Највише се жали за млађим особама (момци и
девојке), за старијима мање, аза децом најмање. Жене су за најближима шест недеља биле
гологлаве, расплетене косе, а мушки се нису бријали. Годину дана није се носио накит,
мушки су око врата везивали црну пантљику, а жене преко убрадача или шамије повезују
црну повезачу. Горње хаљине су се носиле преврнуте

Никола З. Поповић