Zoran Stanojević

SLIČICE IZ PRIRODE I DRUŠTVA

Sa balkona vidim podzemni prolaz u koji utrčava zena izbezumljenog lika, a sa druge strane
prolaza - bliže meni, koji to posmatram sa osećanjem da nisam u istoj priči zato što sam dva sprata
iznad tog događaja - sa druge strane istrčava ćuran, takođe izbezumljen, i kroz živu ogradu nestaje u
susednom dvorištu... Šta je to? Neka čudna metamorfoza? "Tajna podzemnog prolaza"? "Žena –
ćurkodlak"? Moguće je čak i "Preterivanja u promeni pola – ženska žena postala muški ćuran".
Međutim, za ćuranom istrčava i ona žena - nije uzalud rečeno cherchez la femme - , i time daje ćuranu
kontekst. Čak i čoveku bez mašte događaj biva jasan: ćuran se oteo i slobodarski beži, ne bi li spasao
svoj jadni ćureći život, u cilju da i dalje dosledno puć-puruć, a žena - u čiji je lik život, tim događajem,
urezao još jednu crtu gorčine - bespoštedno i samopregorno juri drsku pokretnu namirnicu koja nema
razumevanja za njene potrebe nego ide za svojim. Sve je to još jedna sličica iz Prirode i Društva, ali taj
detalj nekako ne pokreće pisca na akciju. Tim pre što, dok se sve ovo dešava, ulicom prolaze, očito bez
ikakve veze sa tim slučajem, jedan starac koji u ruci nosi paklicu butera, a sa njim dečak koji iz ruke u
ruku prebacuje vruću mekiku, i opreznim mikro-ugrizima otkida komadiće sa nje... Piscu je čitav
događaj nekako previše sirov, zamršen, nedograđen... Da je o tome bilo u novinama, bila bi to već
druga stvar; čim se nešto pojavi kao novinski tekst - čovek ima čemu da se smeje... Pisac bi neku
uverljivost, a van novina je još gore; napolju događaji, većinom, nisu samo neverovatni nego i
nemogući, dok se ne dese... Mada bi to mogao da napiše kao tekst za novine, kao lažni novinski članak,
pa da mu stavi podnaslov "Ovo nije nužno istina, ovo je samo nešto što piše u novinama..."
Izlazim i pitam se da li je danas vrućina... Pa, čini mi se da jeste, ali neću da prejudiciram;
pogledaću sutra u novinama kako je bilo.
Pred jednim od otmenijih lokala stoje kelneri skrštenih ruku; niko ne ulazi, niko ne ometa
osoblje; ispred lokala istaknut je cenovnik koji sve to objašnjava - najzad smo dobili lokal toliko
ekskluzivan da tamo ne ulazi baš niko, a to ni Pariz nema, da ne ulazi ni Aga Kan.
Trolejbus... Ispod besmislenog šešira stoji besmislen čovek iz koga štrči besmisleno uvo koje je
sasvim lepo moglo da bude i na nekom drugom mestu.
Vozila su se usavršila, svaki ulaz je i izlaz, a neki ipak tvrde da nema izlaza.
Malodušnost je najzad postala toliko besmislena da je sebi dopuštaju još samo najhrabriji.
Iz knjižare izlazi žena sa pišlom rotkvica i gnevnim izrazom lica...
Kako objasniti sve te višeslojne sadržaje koje tako obilato nudi život?
Odlučujem da otkrijem o čemu je reč i imam sreće jer ona ulazi u samouslugu koja je odmah do
knjižare. Idem za njom... Na kasi se ispostavlja da joj je naplaćena i jedna rotkvica koja se otkinula i
ostala uz kasirku, a žena je omaškom, u toku preživljavanja pravednog gneva, pobrkala radnje i taj
nečovečni postupak reklamirala u knjižari, gde su joj se smejali.
Život dakle može biti i razumljiv, treba samo naći kontekst, mada su je na kasi u samousluzi
optužili da je sama otkinula tu rotkvicu, pa sada to pokušava da podmetne samousluzi; znaju oni takve.
Očigledno, treba najhitnije doneti neke izmene i dopune opšteg i svih posebnih zakona i
podzakonskih akata o rotkvicama, da se ne bi narušavala pravna sigurnost građana.
Žena je izgovorila nekoliko veoma materinskih reči i onda je zauvek izašla iz mog života i
otekla nekud niz svoju sudbinu, a ja sam, pre izlaza iz samousluge, video samo još jedna zvanična vrata
na kojima je pisalo šef odeljenja i u njima je stajao čovek sa pločicom na grudima, a na njoj je iskreno
pisalo Šef Odeljenja...
To nam pokazuje da se sve ipak savršeno uklapa, i neka nam to ovog puta bude tačka oslonca.