SOKRAT

Najznačajniji Sokratovi doprinosi filozofiji i obrazovanju su Skoratovski metod poučavanja i

shvatanja obrazovanja kao moralnog usavršavanja ličnosti.

Sokratovi prethodnici su shvatili da je priroda sve ono što postoji i ono što je zajedničko
svemu onome što postoji. Za razliku od njih Sokrat u središte svog saznajnog interesa stavlja
čoveka i probleme koje donosi život u zajednicama. Filozofski oblik duha relaltivnosti je
sofistika. Sofisti su bili putujući učitelji mudrosti koji su za novčanu naknadu prenosili
znanja o društvu i prirodi.

Najpoznatiji stav Protagore čovek je mera svih onih koji jesu da jesu a onih kojih nisu da
nisu- postavlja moralni i saznajni problem koji je Sokrat nastojao da reši. Smatrao je da bi iz
takvog mišljenja proizilazilo to da svako ima pravo na svoju ličnost i svoj lični moral koliko
god drugima bilo očigledno da taj neko nije u pravu. Sokrat je temeljno odgovorio na pitanja
svog vremena – postoji li nešto što jednako važi za sve ljude i što bi moralo da posluži
kao temelj skladnog zajedničkog života.

U ovom Sokratovom odgovoru nalaze se njegovi doprinosi filozofiji u obrazovanju. Sokrat

rešenje moralnog problema nalazi u znanju, a zato što izjednačava moralnu vrelinu i znanje u
njoj, Sokratovo stanovište naziva se etički intelektualizam. Prema tom shvatanju morala i
njegove suštine čovekovo blagostanje i sreća zavise od njegovog znanja o tome šta je
ispravno a šta nije- svako ko postupa nemoralno, to čini i zbog neznanja. Sokratovo
pokretačko uverenje je stav da se ispod površine različitih pojedinačnih mišljenja krije ono
zajedničko svim ljudima a to je ISTINA. Tvrdi da je obrazovanje postupak pronalaženja i
razvoja istina u čoveku. Pošto je istina zajednička svim ljudima, obrazovanje je zajednička
potraga za istinom sa ciljem moralnog usavršavanja pojedinaca.

Zamisao obrazovanja kao zajedničke potrage za istinom stavlja pred Sokrata problem načina
na koji ta potraga treba da se vodi. Sa jedne srane, ako se istina nalazi u pojedincu:

1) Potraga za istinom mora da se sastoji od ispitivanja pojedinačnih mišljenja.

2) Pojedinac mora samostalno da traži istinu zato što samo on može saznati istinu o sebi.
3) Istina se može saopštiti kao pojedinačno mišljenje.

A sa druge strane napetost između pojedinačnog oblika i zajedničke sadržine pojma istine
stvara paradoks obrazovanja. Paradoks se sastoji u tome što je obrazovanje zajednički proces
cilj je cilj da spolja utiče na pojedinca tako da on samostalno saznaje istinu o sebi. Paradoks je
u tome što obrazovanje kao zajednički ostvaren spoljni uticaj isključuje pojedincu
samostalnost i obrnuto. Tako se napetost između pojedinačnog oblika i zajedničkog sadržaja
istine pretvara u napetost između cilja i metoda obrazovanja.

Sokratov drugi doprinos filozofiji u obrazovanju je rešenje paradoksa obrazovanja. Razgovor

rešava Sokratov paradoks obrazovanja jer je on zajedničko delovanje pomoću kog
pojedinac istakzuje sopstveno mišljenje o tome šta je istina. Prema tome, razgovor je Sokratov
metod. Prema Sokratu, najveća sreća za čoveka je da svaki dan vodi razgovore o vrlini i
ostalim pitanjima i da život bez takvog ispitivanja nije vredan da se živi. Na osnovu toga
zaključujemo da obrazovanje za Sokrata nije sredstvo za ostvarivanje životnih ciljeva, već da
je ono životni cilj.

Prvi deo njegovog metoga je ironija. Njegov metod se sastojao od postavljanja pitanja a ne
davanja odgovora. On je postavio pitanja svojim sagovornicima, koji su smatrali da znaju
odgovor iz nekog prošlog iskustva. Nakon što bi sagovornik odgovorio, sledi deduktivni deo
ironijskog postupka- razgovor se kretao od opštih stavova prema pojedinačnim zaključcima
tako što će uvideti neistinu svog početnog odgovora. Kada bi prepoznao sopstveno neznanje,
sagovornik bi bio spreman da nastavi traganje za istinom.

Drugi deo Sokratovog metoda je majeutika-babicki postupak (induktivan i pozitivan).

Induktivan postupak je razgovor kada razgovor teče od pojedinačnih ka opštim određivanjima
predmeta. Pozitivan jer se Sokrat nije zadovoljavao negativnim ishodom ironije, nego je težio
saznanju istine. Zaključni deo je sam način kada od pojedinačnih mišljenja nastaje ono
zajedničko što zapravo čini istinu o predmetu.

Sokratovski metod danas ima poseban značaj, a to je da clj obrazovanja ije puko usvajanje
novih podataka ili veština, već je njegov zadatak da se učenik osposobi za samostalno
razmišljanje.

PLATON
Je prvi koji je razvio teoriju obrazovanja. Svoje ideje izlagao je u obliku dijaloga koji se ne
smatraju samo filozofskim, već i književnim remek delima. Pitanja kojima se Platon bavio su:
etika, razmatranja o suštini važnosti znanja, prirode, politike, ljudske duše i
obrazovanja. Izgradio je sveobuhvatni filozofski sistem tako što je smatrao da se na pitanje
koje je Sokrat postavljao (šta je pravda, vrlina i hrabrost) može dobro odgovoriti samo ako se
prethodno razume svet u kome čovek živi. Sokrat je čvrsto verovao da je moralna vrelina
objektivna, što znači da je ista za sve ljude – ono što je dobro, hrabro i pravedno, dobro je,
hrabro i pravedno za svakoga, svuda i uvek.

Takav stav se razlikovao od stavova sofista koji su smatrali da se moralna stanovišta razlikuju
od pojedinca do pojedinca na prvi pogled reklo bi da se da svakodnevno iskustvo potvrđuje da
su sofisti u pravu, jer se ljudi često razlikuju u svojim moralnim shvatanjima, samim tim
Sokrat nastoji da pruži odgovor šta je to što čini sve stvari na svetu takvima kakve one zaista
jesu, uključujući i moral.

Platon je odgovorio razdvajajući suštinu samih stvari od njihove čulne pojave. Suštinu čitave
stvari čine ideje (eidos što znači lik, oblik, forma, uzor).

Smatra da sve što je dobro i sve što postoji, uključujući i same ideje, postoje zahvaljujući
najvišoj od svih ideja, ideja svih ideja a to je ideja dobra. Platonova metafizika izražena je u
njegovoj teoriji ideja:

a) Daulistička- zato što ustanovljava postojanje dva osnovna dela ili sloja stvarnosti,
materijalnog i idealnog.
b) Idealistička- zato što se trudi da idealni svet ideja čini istinsku stvarnost. Da bismo
znali da je nešto lepo ili je neko hrabar, moramo da prethodno znamo šta je ta lepota i
hrabrost.

Težnja saznanju ideja je najviša svrha obrazovanja. Dijaletkita je za Platona filozofski

postupak koji čini:

1) Ispitivanje pretpostavki o suštini neke stvari ili pojma kroz izvođenje njihovih
posledica.
2) Utvrđivanje međusobnog odnosa između tih posledica, njihove logičke usklađenosti ili
neusklađenosti.

Platon je smatrao da čovek nije samo razumno biće, i zbog togaje dušu podelio na njen umni i
neumni deo (voljni i požudnji). Biljke imaju požudnji deo u duši, dok duša životinja sadrži i
požudnji i voljniji, a samo ljudska duša ima 3 dela: umni deo-koji voli istinu, voljni-koji voli
pobedu i čast i požudnji- koji želi hranu, piće i seks.

Razlikuje 4 osnovne vrline:

 Mudrost- vrlina umnog dela duše

 Hrabrost- vrlina voljnog dela duše
  Umerenost- vrlina požudnog dela duše
 Pravednost- ove tri vrline se spajaju u pravednost.

Ljudi se razlikuju po tome koji deo duše u njima dominira.

Ono što je potrebno da bi državu građani prepoznali kao pravednu je obrazovanje. Ono je
suštinski državna, a ne privatna delatnost. Prema Platonu, obrazovanje je oslobađanje ljudi
od robovanja lažnom svetu čulnih pojava i usmeravanje duše prema istinskom svetu ideja.
Matematika je za Platona važna kao i priprema i vežba duša za saznanje ideja. Smatrao je
da je obrazovanje neodvojivo od etike i da je njegova svrha određena zahtevima moralnog
života. Najveća Platonova zasluga je to što je Skoratovu ideju dalje razvio u svoju
zamisao obrazovanja koja povezuje brigu o blagostanju pojedinca sa brigom o dobroti
zajednice. Smatrao je da osnovno obrazovanje treba da bude dostupno svima, i muškoj i
ženskoj deci, nezavisno od društenih položaja njihovih porodica.

ARISTOTEL

Proučavao:
  estetiku
 etiku
 politiku
 epistemologiju
 logiku
 metafiziku

Svoje spise delio je na:

 popularne
 lakše razumljive
 stručne- koristio ih je tokom nastave

Njegova dela dele se na:

 logička
 prirodnjačka
 psihološka
 filozofska

Smatrao je da je stvarnost jedna i jedinstvena, ona koju opažamo čulima, a da je znanje

detaljno proučavanje fizičkog sveta u kom mi svakodnevno živimo.

Prema Aristotelu postoje 4 uzroka koji određuju da li je nešto materijalni, formalin, delatni
ili svrhoviti uzrok. Primer: Vaza- njen materijalni uzrok je glina, zato što je napravljena od
gline. Njen formalin uzrok ili ideja je idealni oblik vaze, zato što načinom oblikovanja
materije čini vazu a ne neki drugi predmet (npr. šolju). Njen delatni uzrok je ljudski rad, zato
što je napravio čovek, a ne priroda, s obzirom da ju je napravio čovek, njen svrhoviti uzrok tj.
Razlog njenog postojanja je njena praktična upotreba.

Prema Aristotelu svrha prirodnih bića je da ostvare svoju prirodu radeći u skladu sa njom, a
ostvariti svoju svrhu je isto što i posedovati vrlinu.

Znanje u ljudima nije urođeno, nego počinje sa čulnim opažanjem. Prvo opažamo pojedinačne
stvari i događaje odakle nastaju sećanja na njih. Od više sećanja na neki predmet nastaje
iskustvo, koje se tiče zajedničkih svojstava njegovih tazličitih primeraka. Iz mnogo
iskustvenih predstava nastaje opšti sud o predmetu, koji se primenjuje na sve slične slučajeve.
Ovaj naučni metof zove se indukcija i ona vodi od pojedinačnih opažanja ka opštim
zaključcima. Zadatak učitelja je da pomogne učeniku da osmisli mnoštvo različitih iskustava,
da ih u svom umu formira u složnu celinu.
Aristotel je tvrdio da su ljudska bića spoj forme i materije- ljudsko telo je materija, a duša
forma. Smatrao je da duša nije odvojiva od tela. Razložio je ljudsku dušu na tri dela:

 Prvi (najniži)- vegetativni: odgovornost za ishranu i rast

 Drugi- čulni: odgovoran za opažanje i kretanje.
 Treći- razumni: javlja se u dva oblika:
1) sposobnost naučnog saznanja nepromenljivih istina o svetu
2) sposobnost rasuđivanja u promenljivim okolnostima svakodnevnog života.

Svrha ljudske duše, prema Aristotelu, je sreća ili blaženstvo, shvaćeno kao trajno, a ne
privremeno stanje duše. Smatrao je da put ka sreći vodi od usavršavanja onoga što je najviša
vrlina ljudske duše, a to je um. Razlikovao je dve vrste vrlina: intelektualne i moralne.

Čovekovo blagostanje i vrline duše zavise od obrazovanja.

Prema Aristotelu, svrha politike je da omogući ljudima da žive najboljim mogućim životom,
zato uspeh jedne države zavisi od toga da li su njeni građani sretni.

Obrazovanje mora biti javna briga kao najvažniji zadatak čitave zajednice.

Razlikovao je 3 etape obrazovanja:

1) Prva u najranijoj dobi do 7. Godine deca su porodična briga. Fizičko blagostanje je

prioritet, a učestvovanje u raznim igrama je priprema za buduće učenje.

2) Drugu čini obrazovanje koje traje do 21. Godine. U tom delu Aristotel je predvideo
čitanje, pisanje, gimnastiku, muziku, crtanje i računanje.

3) Etapa koja traje čitav život, čovek se obrazuje da vodi smislen život.

Za filozofiju obrazovanja značajan je Aristotelov empiristički model učenja kao i njegovo

objašnjenje moralnog razvoja deteta.

OBRAZOVANJE U DOBA RENESANSE

Renesansa je istorijska epoha koja je trajala od 14. do 17. veka – prelazni period između
srednjeg i novog veka. Renesansa znači preporod. Istorija je od 5. veka utonula u period
hiljadugodišnjeg mraka koji je u renesansi doneo ljudima samo patnju i nazadovanje. Zbog
presudnog uticaja crkve u domenu duha, istraživanje prirode ostalo je tamo gde ga je Aristotel
ostavio. Frilozofija je odsečena od konkretnih pitanja ljudskog života i pretvorena u sluškinju
teologije (sredstva za vođenje sporova oko toga kako treba razumeti biblijska učenja). Što se
obrazovanja tiče uglavnom se odvijalo pod strogim nadzorom crkvenih vlasti.

U 14. Veku pre početka renesanse, svega 5% stanovništva je znalo da čita i piše. Oni koji su
znali najčešće su bili iz viših društvenih slojeva. Učili su i crkvenim školama, gde je najveća
pažnja bila posvećena gramatici latinskog jezika, logiki i retorici.

Važno mesto u srednjovekovnom obrazovanju imala je Aristotelova logika proučavanja kao

apstraktan sistem pravila za zaključivanje i osnov za vođenje ljubavi suvoparnih, formalno-
logičkih sporova.

Humanističa ideja renesanse bila je to da najvažniji cilj obrazovanja čini razumevanje ljudi i
njihovih međusobnih odnosa. Gramatika i retorika proučavane su zato što omogućavaju i
pomažu međuljudskoj komunikaciji.

Da bi naučili kako da saopštavaju i prenose sopstvena i tuđa iskustva, učenici moraju naučiti
da govore i pišu po ugledu na klasičnu grčko-rimsku literaturu.

OBRAZOVANJE I RELIGIJA

Religija kao sistem ideja, vrednosti, predstava, verovanja i obredne prakse, predstavlja
višeslojan fenomen koji podrazumeva nekoliko aspekata: metafizički, moralni i psihološki.
Kroz religiju bili su dati odgovori o svetu, o smislu ljudskog postojanja, o načinima vođenja
ispravnog života, o ljudskoj sudbini nakon smrti. Kao faze transformacije religijske svesti
kroz istoriju (u šta su i ljudi, u različitim istorijskim periodima verovali) najčešće se navode:
  Animizam- verovanje u nežive stvari
 Totemizam- verovanje u totem koji je mogao biti životinja ili biljka
 Politeizam- verovanje u više bogova
 Monoteizam- verovanje u jednog Boga. Pravila monoteističkih religija iskazana su
kroz svete knjige (biblija, kuran).

Crkva je zasnovana na pravilima kako bi se vernici trebali ponašati. Tokom poslednjih vekova
u evropskoj civilizaciji jačala je svest da se mora omogućiti pravo na slobodu vere, što se
ostvarivalo preko procesa sekularizacije. Proces sekularizacije podrazumeva:

 Oduzimanje crkvene imovine

 Razdvajanje državnih i crkvenih nadležnosti
 Laizacija* obrazovnog procesa.

* laizirati- lišiti svešteničkog čina, vratiti sveštenika u položaj svetovnog lica.

DŽON LOK

Smatra se jednim od začetnika građanske pedagogije. Njegov doprinos filozofiji obrazovanja i

pedagogiji je veoma velik. Smatra se i jednim od utemeljivača ideologije liberalizma.
Liberalizam podrazumeva naglašavanje važnosti individualne slobode. Lok kao jedan od
najvažnijih zadataka vaspitanja definiše pravilno vaspitanje džentlmena- čoveka koji će
posedovati zdrav razum i imatismisao za obavljanje praktičnih poslova i ciljeva.

Vrednosti koje Lok izdvaja su:

  Individualna sloboda
 Pravilna upotreba razuma
 Lična sreća
 Važnost vaspitanja
 Značaj marljivosti i rada.

Vaspitač mora, pre svega, biti vaspitan i upućen u svaku vrstu ponašanja i imati meru prema
svakome, svakom dobu i mestu. On treba dovoljno da poznaje način življenja, karatktere
ljudi. Umeće vaspitanja, prema Lokovom mišljenju, zahteva sistematičnost i kreativnost,
umeće ne sme biti prepušteno slučaju. Proces učenja može se pretvoriti u igru i zabavu i da se
deca kroz igru mogu navesti da zavole učenje. Radoznalost se mora podsticati i razvijati. Ne
treba insistirati na mehaničkom učenju, nego razviti moć razumevanja, povezivanja činjenica.
Blago ubeđivanje pomoću rasuđivanja predstavlja najbolji metod.

Lok se smatra osnivačem teorija saznanja kao posebne filozofske discipline koja se naziva
gnoseologija. Sve ideje, čitavo naše iskustvo svesti, nastaje putem čula i formalnog
pojedinačnog iskustva. Prema Loku, dete se rađa bez urođeenih ideja, kao neispisana ploča, a
vaspitanjem se ta ploča popunjava saznanjima spoljašnjeg sveta i pronalaženjem načina
funkcionisanja u njemu.

Za pedagogiju i filozofiju ovrazovanja, posebno je važno Lokovo delo “Misli o vaspitanju”.

Engleski mislilac naglašava da ljudi nemaju jednake sklonosti I spospobnosti.

Ističe da u radu sa decom treba polaziti od toga da su ona razumna bića I da sa njima tako
treba I postupati. Greške treba popravljati lepom rečju a ne kaznom. Tada dete rado traži
pomoć, čime se razvija trajno poverenje.

Dobrim primerom se postiže mnogo vise nego samo rečima.

Realizacija cilja vaspitanja podrazumeva konkretne mere, jedna od presudnih je negovanje

discipline kod dece.

Stogo postupanje, obuzdavanje I ponižavanje dece uništava njihovu kreativnost I stvara otpor.

Kazne moraju biti pravedne I moraju izazvati osećanje stida I srama I ne smeju zbog čestog
ponavljanja postati obične stvari.

Lok ukazuje I na važnost nagrade I pohvale u procesu vaspitanja, njih treba isticati javno I u
prisustvu drugih I treba da budu motivacija za vaspitanika.

Važna je I saradnja sa roditeljima.

Mana vaspitanja dece u porodici je to što roditelji propuštaju pravovremeno I odlučno

reagovanje kada je to potrebno.

Lok smatra da se prema deci treba ponašati racionalno I nepopustljivo u suvišnim

potrebama I hirovima. Dok deca ne steknu moć slobodnog I racionalnog razmišljanja, prema
njima treba biti strog I nepopustljiv.
U procesu vaspitanja Lok preporučuje stvaranje navike lepog ponašanja prema ljudima
slabijeg imovinskog stanja u odnosu na vaspitanika.

Razlikuje 3 vrste vaspitanja:

 Intelektualno
 Telesno
 Moralno- smatra nekorisnim poučavanje dece putem moralnih pravila I propisa, jer ih
deca često ne shvataju I lako ih zaboravljaju. Deci u procesu moralnog izgrađivanja
treba usaditi dobre I pravilne navike.

Lok smatra da u vaspitnom procesu nema sitnica jer je loša navika krupna stvar.

RUSO

Bavi se problemom čovekove slobode. Pitao se kako obezbediti slobodu pojedinca u okolnostima
modernog sveta, kada su ljudi prinuđeni za zavise jedni od drugih u zadovoljenju osnovnih
materijalnih i psiholoških potreba.
Čvrsto je uveren da savremeno društvo kvari izvornu dobrotu čovekove prirode. Istraživao je dva
načina da se pojedinac zaštiti od štetnih uticaja:
1) Izgradnja političkog uređenja koje će omogućiti život slobodnih i jednakih građana u zajednici
gde su oni sami izvor i nosioci vlasti.
2) Izgradnja svoje ličnosti kroz obrazovanje koje će podsticati dečiju samostalnost, a sprečavati
razvoj sebičnosti.

U svom prirodnom ili pred-društvenom stanju, čovek je biće koje kroz život vodi njegov osnovni
nagon za samoodržavanjem, koji Ruso naziva Amoru desoi-ljubav prema sebi.
Sam po sebi, čovek je sposoban da bez ičije pomoći zadovolji svoje najvažnije biološke potrebe za
hranom, skloništem i toplotom zahvaljujući delovanju nagona. Čovek koji počne da se upoređuje sa
drugima, da teži što višem društvenom statusu koji će potvrditi njegovu ličnu vrednost, a tuđa
mišljenja, umesto njegovog prirodnog interesa za nezavisnošću, postaju za njega jedina životna narav.
Suštinsko svojstvo društvenih odnosa da podrazumeva nedejnakost među ljudima dolazi do punog
izržaja onda kada zemljoradnja postaje osnovni način materijalne reprodukcije zajedničkog života.
Razlog je to što je ukorenjivanjem prvih stabilnijih oblika društvenog života u zemljoradnji između
onih koji imaju zemlju i onih koji je nemaju. Ruso smatra da čovek gubi svoju slobodu i samosvojnost
u borbi za opstanak u društvu zato što je uspeh u njoj uslovljen prihvatanjem pravila igre, a to su:
prihvatanje nejednakosti, zavisnost od drugih ljudi i svojevoljno potčinjavanje onima koji raspolažu
privatnom imovinom i društvenom moći.
Čovekova ljubav prema sebi prelazi u taštinu, zavist, ljubomoru i sebičnost, dok neprestano
takmičenje među ljudima rađa slugeransku teskobu zbog presudnog uticaja moćnijih na njihovoj
sudbini, strah od neuspeha i gubitka onoga što se ima, ali i pohlepu i ambiciju da se ima više nego što
se već ima, A sam razum, umesto da bude kruna slobodnog ljudskog života, postaje glavno sredstvo u
toj borbi. Čovek se kroz istoriju kvari i otuđuje od svoje izvorno dobre prirode zato što ga oblikuje
društvo zasnovano na materijalnoj nejednakosti, koja dalje proizvodi političku i kulturnu potčinjenost
siromašne većine građana.
Prema Rusou, da bi se rešili neizbežni sukobi među ljudima oko opravdanja i prenošenja privatnog
vlasništva, neophodno je iz korena promeniti pravila zajedničkog života i uskladiti ih sa čovekovom
istinskom prirodom. Pitanje je kako uticati na razvoj deteta, a da se pri tome ne ugrozi njegova
samosvojnost? Kako da se i samo obrazovanje ne pretvori u pripremi za učešće u društvu, gde
učitelj preuzima ulogu izvora zavisnosti, nejednakosti i potčinjavanja?
Obrazovanje mora da izvire iz dečije prirode, koja je pre svega čulna. Zbog toga, obrazovanje treba
da bude zasnovano na iskustvu, a ne na knjigama ili učiteljevim predavanjima.
Dete bi trebalo da uči o posledicama svojih postupaka dolazeći u aktivan kontakt sa prirodnim
okruženjem, vežbajući svoje telo i svoju čulnost.
Posao učitelja je da se što manje meša u prirodni tok detetovog razvoja, i da u vaspitaniku ne vidi
dete, već mladog odraslog čoveka kojeg pokušava da spremi za ozbiljan život, buduće zanimanje ili
društvenu ulogu.
Po Rusoovom mišljenu, postoje 3 faze u razvoju deteta:
1. Faza nužnosti ili doba prirode – traje od rođenja do detetove 12 godine. U ovoj fazi dete treba
da provodi vreme u prirodnom okruženju, slobodno se krećući i igrajući. Dete će najbolje
razviti svoja čula i telo savladavajući razne prirodne prepreke. Tada dete uviđa granice svojih
fizičkih mogućnosti, uči da njegovi postupci imaju posledice, uči da bude strpljiv, smiren čak i
onda kada ne dobije ono što želi.

2. Adolescencija ili faza koristnosti – traje od 12-15 god. Kada dete dostigne odgovarajući stepen
telesnog i čujnog razvoja, može da počne nastava iz prirodnih nauka, matematike, umetnosti i
poznavanja društva.

3. Faza moralnosti ili mladost doba – dete otkriva svoju seksualnost. Traje od 15-20 god.
Najvažnije je pravilno oblikovanje detetove prirodne ljubavi prema sebi. Dete upoznaje sebe
kroz kontakt sa drugim ljudima, tako što sa njima razmenjuje priznanje i odobravanje,
odbacivanje. Zadatak učitelja je da se pobrine da prilikom ulaska u društveni svet dete
 upoznaje one pojedince koji su vredni njegove pažnje, koji će priznati njegovu vrednost tamo
gde postoji, i koji će mu pružiti istinsku sliku njegove ličnosti. Ruso je smatrao da mladić ne
treba da stupi u odnose pre 20-te godine. On prvo treba da provede nekoliko godina putujući
po svetu, pa tek onda da stupi u brak. Međutim, žene se razlikuju od muškaraca- one se ne
spremaju za svoju nezavisnost i slobodu, već za život sa muškarcem. On je postavio temelje
stavom da obrazovanje treba da prati detetove razvojne stadijume.

KANT

U središtu Kantove filozofije, koju je nazivao transcedentalnim idealizmom, nalazi se ideja

autonomije ljudskog uma. Revolucionarnost Kantove filozofije sažima stav da je svet u kome
živimo ljudski svet, što znači da su opšti zakoni prirode i zakoni morala slobodnog delovanja
ljudskog uma.
Moderna nauka koja je nastala tokom 17. I 18. Veka bila je uzor koji je doprineo rađanju
suštinske prosvetiteljske ideje. Tu ideju razlažemo na sledeći način: čovek može da utvrdi
zakone po kojima se odvijaju događaji u istorijskom i društvenom svetu, Ti zakoni moraju biti
delo slobodnog ljudskog razuma, Zatečena predprosvetiteljska pravila života su ništavna zato
što nemaju autoritet razuma iza sebe, Čovečanstvo ima pravo i obavezu da iz korena promeni
svoj društveni svet i da ga uredi u skladu sa vrednostima slobode.
Kant prosvećenost tumači kao čovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv. Prema
njegovom sudu stanje maloletnosti ogleda se u čovekovoj nesposobnosti služenja vlastitim
razumom bez nečijeg vođstva.
a) Suprotnost prosvećenosti- pod maloletnošću Kant misli na nezrelost odraslog čoveka
koji se ne služi svojim razumom.
 b) Uzrok maloletnosti su lenjost i kukavičluk- to znači da je maloletnost moralni
nedostatak. Pojedinac je neprosvećen zato što mu nedostaje moralna snaga da
samostalno razmišlja i odlučuje. Odbacuje odgovornost za sopstvene postupke zato što
mu je lakše da druge okrivi za sopstveno stanje.
c) Kant ne suprotstavlja pojedinca i društvene autoritete u potpunosti. Ni jedan
autoritet ne smemo prihvatiti samo zato što on važi za autoriteta. Naša obaveza je da
samostalno razmislimo i odlučimo da li ćemo, na osnovu razloga i dokaza prihvatiti
važeće autoritete.
d) Pojedinac je sam kriv za sopstvenu maloletnost. Kant smatra da svaki pojedinac za
sebe može da odgovara za svoju maloletnost jer je svakom čoveku data prirodna
mogućnost da samostalno razmišlja i odlučuje.
e) Prosvećenje je lična moralna odluka koju svaki čovek može i mora da donese u
vlastio ime. Problem prosvećenosti se tiče toga kako saznajemo, samostalno ili ne, pa
tek onda šta saznajemo. Do prosvećivanja može se doći samo postepeno unutar
poretka koji dopušta slobodu ograničenu na javnu upotrebu uma.

RAZLIKA IZMEĐU PRIVATNE I JAVNE

UPOTREBE UMA

Privatna upotreba uma je ona koju pojedinac vrši u okviru odr. građanskog nameštenja ili
službe koja mu je poverena. Ova upotreba uma može biti slobodna
Javna upotreba uma je ona koju neko kao naučnik vrši pred celokupnom čitalačkom
publikom. Ona mora biti slobodna.
Kant slobodu određuje kao čovekovo pokoravanje zakonima koje je on sam doneo.
Moralnost je postupanje u skladu sa tim zakonom. Kant smatra da je čovek prirodno i
potencijalno moralno biće. Čovek samo vaspitanjem može postati čovek. On nije ništa drugo
nego ono što od njega načini vaspitanje. Obrazovanje treba da posluži kao most između
prirode i morala. Ono je pre svega izgradnja moralne ličnosti. Smatra da je cilj obrazovanja
naučiti decu da misle samostalno i tako postanu slobodni ljudi i slobodni da moralno
postupaju. Kant deli procese obrazovanja na:
 Fiziču negu- o detetu se brine isključivo kao o prirodnom biću koje niti ume niti ima
potrebu da se služi svojim razumom.
  Razvijanje discipline- detetove prve školske godine. (dete uči da čita, piše, pliva, lepo
se ponaša, stiče veštine potrebne za ostvarivanje različitih ciljeva)
 Kultivisanje- Kako kultivisati slobodu pri primoravanju?
1) Detetu moramo od ranijeg doba dati slobodu pod uslovom da ne ugrožava ni sebe
ni druge.
2) Detetu treba pokazati da svoje ciljeve može da ostvari jedino ako omogući
drugima da ostvare svoje.
3) Treba mu dokazati da prinuda razvija njegovu slobodu da se kultiviše u slobodno
biće koje ne zavisi od drugih.
Kultivisanje moralnosti je poslednja etapa obrazovanja zao što poriče da postoji klica
moralnosti koja je čoveku urođena. To znači da moralnost i sloboda nisu rezultat prirodnog
razvoja. Jedino dete samo sebe može da dovede do moralnosti i slobode.

POJAM AUTORITETEA ( AUCTORITAS = UGLED,

UZOR, DOSTOJANSTVO, VOLJA )

Jedan od ključnih pojmova u obrazovanju. Ovaj pojam ima mnogo značenja, u zavisnosti od
oblasti u kojoj se javljaju (nauka, obrazovanje, politika, umetnost, sport).
Razlozi zbog kojih se neko smatra autoritetom mogu biti vezani za nečiji istaknuti položaj u
društvu ili za dostignuća u ekonomskoj, pravnoj, političkoj ili nekoj drugoj sferi života.
Značenje autoriteta se menjalo kroz istoriju (npr. postoji velika razlika između uloge oca u
rimskoj porodici i uloge ovca u modernoj porodici). Moderno doba je shvatanja da presudni
tipovi autoriteta moraju biti opravdani razumom i tako pokazati svoj smisao.
U tekstu “Autoritet” Deni Didro ističe da niko po prirodi nema prava da drugome zapoveda.
Autoritet kao zapovedanje može nastati nasiljem I legitimno društvenim ugovorom.
Prosvetitelji smatraju da ispravna upoteba razuma vodi ka izgradnji progresivnog društva.
Nemački filozof Fihte smatrao je da se rešenje odnosa razuma I autoriteta, tj. napetosti koja
se među njima javlja, mora ostvariti tako da se razum mora smatrati autoritetom- ono što je
racionalno opravdano, a ne mehanički preneto tradicijom.
Konstruktivan tip autoriteta karakterističan je za osobe koje svojim znanjem, ponašanjem, I
dobrim rezultatima unapređuju parametre nekog društva ( razvija vrednosti poput humanizma,
morala, znanja ).
Destruktivan tip autoriteta zasnovan je na sili, raznim tipovima manipulacije, a od ljudi traži
pokoravanje, ne uvažavajući njihovu individualnost ( npr. Fašizam ).
Prema Fromovom mišljenju autoritet crpi snagu iz različitih izvora ( strah, poštovanje,
divljenje, poistovećivanje sa roditeljima ). On analizira uticaje navedenih faktora, posebno
onih koji utiču na razvoj ličnosti deteta. Ukazuje na uticaje čiji efekti mogu biti izrazito
negativni.

POJAM INDIVIDUALIZACIJE ( Od lat. Reči

INDIVIDUUS - NEDELJIVI )

Individualizacija je priznatost kompententnosti svake osobe u slobodnom odlučivanju i

kreiranju života- da u najvećoj meri samostalno i slobodno upravlja vlastitim životom u svim
njegovim bitnim segmentima.
Ideja individualnosti podrazumeva raznovrsne forme zaštite prava pojedinca- ekonomskih
prava, zaštite slobode izbora (stil života), sloboda obrazovanja itd.
Razvoj individualnosti podrazumevao je slamanje tradicionalnih feudalnih, socijalnih veza
koje su onemogućavale radikalnije shvatanje pojedinca kao individue (ličnosti). Tada dolazi
do progresivnog razvoja različitih formi ekonomske, političke, pravne i moralne slobode.
U ekonomskom smislu idnividuum je vlasnik sopstvene radne snage, nije više rob ili kmet. U
političkom smislu on je politički subjekt koji ima pravo glasa, pravo političkog udruživanja.
U pravnom smislu je pravna osoba, a u moralnom ima status moralnog subjekta (ima pravo
da slobodno formira i iskazuje svoja moralna uverenja i izbore). Npr: Biračko pravo je
postepeno kroz istoriju postajalo dostupnije velikom broju ljudi i tako prestajalo biti
privilegija samo uskog kruga povlašćenih ljudi.
Isticanje vrednosti individualnosti podrazumeva da se u procesu obrazovanja i vaspitanja na
sistematičan i pedagoški promišljen način uvaži posebnost neke jedinke. Potreba za
uvažavanjem dečije individualnosti je jedan od uslova razvoja tj. dosezanja zrelosti u
emotivnom, fizičkom, moralnom i duhovnom smislu.
Ciljevi modernog obrazovanja vezuju se za prava na sticanje znanja i različitih
intelektualnih veština, razvijanje kritičkog mišljenja i kreativnosti, jačanje samosvesti i
tolerancije, razumevanje potencijala i odgovornosti u savremenom društvu.
Fihte smatra da pojedinac ne može biti pasivno obrazovan poput gline, kao “bezdušni
instrument” koji treba samo da “posluži” u određene svrhe daleko od njegove volje I interesa.
Važna je dostupnost I korišćenje različitih izvora znanja bitnih za svestrano razvijanje
ličnosti.
Humbolt smatra da obrazovanje predstavlja poslednji zadatak našeg postojanja, da
obrazovanjem čovek treba zahvatiti što je vise moguće sveta I sa njime se povezati. Zalagao
se za opšte, a ne usko specijalizovano obrazovanje, da škole treba da budu dostupne što
većem broju ljudi (Berlinski univerzitet-osnivanje).
Kroz koncepciju Bildunga (oslobađanje uma od tradicionalizma I sujeverja) od njenog
nastanka zagovarane su ideje o samoodređenju, samoobrazovanju, samorazvoju (formiranje
karaktera), samousavršavanju I samoispunjenju individue.
Osnovni kriterijumi na osnovu kojih se meri obrazovanje su: efikasnost, isplativost, rezultat,
procena kvaliteta, strateški planovi…

OBRAZOVANJE I LJUDSKA PRAVA

Smisao ljudskih prava vezan je za uvažavanje I unapređivanje vrednosti slobode, jednakosti,

pravde I mira. Poštovanje ovih vrednosti omogućava pojedincu I zajednici da se što potpunije
razvijaju. Sa usponom građanske epohe određena ljudska prava ostaju ista za sva ljudska bića
bez obzira na njihovu rasu, pol, veru, političko uverenje, nacionalno ili socionalno poreklo.
Ljudska prava su zagarantovana svakom čoveku na temelju njegovog postojanja kao čoveka.
Nikome ne mogu biti oduzeta u potpunosti, univerzalna su “Svi ljudi rođeni su slobodni sa
jednakim dostojanstvom I pravilima”- 1. član opšte deklaracije o ljudskim pravima.
Neka od ljudskih prava su:
 Sloboda mišljenja
 Pravo na razvoj ličnosti
 Jednakost pred zakonom
 Sloboda kretanja
 Pravo na nasledstvo
 Sloboda rada...
Pravo na obrazovanje i prava vezana za obrazovanje odnose se na poštovanje integriteta
pojedinca i njegove mogućnosti da se obrazuje. Obrazovanje ne sme biti privilegija jednog
povlaštenog sloja društva.
Ljudska prava predstavljaju standarde čiji je osnovni smisao da se omogući dostojanstven,
slobodan i civilizovan život.
Preporučeni ciljevi koji se odnose na obrazovanje za ljudska prava, podizanje svesti o njima:
 jačanje poštovanja ljudskih prava
 razvijanje svesti za vlastito samopoštovanje i poštovanje drugih
 razvijanje stavova i ponašanja koji vode poštovanju prava drugih
 razvijanje stavova i ponašanja koji vode poštovanju prava drugih ljudi
 rad na osiguranju polne jednakosti i jednakih mogućnosti za ženu u svim sferama
 rad na promovisanju poštovanja i razumevanja kulture različitosti
 promocija vrednoszi demokratije, socijalne pravde, tolerancije, solidarnosti i
poštovanja među nacijama.

Ljudska prava se dele na 3 glavna područja:

1) Promovisanje svesnosti i razumevanja tema koje se odnose na ljudska prava kako bi
ljudi bili osposobljeni da prepoznaju kršenje ljudskih prava.
2) Razvijanje sposobnosti neophodnih za odbranu ljudskih prava
3) Razvijanje stava poštovanja ljudskih prava i njihovog doživotnog proširivanja.
Potrebno je da pojedinac stekne znanje o svojim pravima i obavezama jer su ona osnov života
kao života slobodne osobe- građanin. U ime razvoja ljudskih prava usvojen je čitav niz važnih
pravnih akata:
 Povelja ujedinjenih nacija
 Opšta dekleracija o ljudskim pravima
 Deklaracija o pravima deteta
 Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije
 Međunarodni paktovi o ljudskim pravima
 Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena
 Konvencija protiv mučenja i drugih okrutnih postupaka ili kazni
 Konvencija o pravima deteta.

Najvažniji segmenti konvencije o pravima deteta:

1) Sva deca i mladi imaju ista prava. Ni jedno dete ne sme biti oštećeno zbog svog pola,
boje kože, jezika ili religije.
2) Deca i mladi imaju pravo na najveću moguću meru zdravstvene preventive i
medicinske brige.
3) Deca i mladi imaju pravo na besplatno osnovno obrazovanje.
4) Deca i mladi imaju pravo na odmor, slobodno vreme, igru i učešće u kulturnim i
umetničkim manifestacijama.
5) Deca i mladi imaju pravo da se informišu, da slobodno kažu svoje mišljenje i da budu
saslušana.
6) Roditelji i vaspitači ne smeju primenjivati silu ili zloupotrebu, zlostavljanje dece je
zabranjeno.
7) Deca i mladi imaju pravo da u ratu ili bekstvuprime posebnu pomoć i zaštitu.
 8) Deca i mladi imaju pravo na zaštitu od rada kojim bi bili iskorišteni, kao i zaštitu od
svih oblika seksualnog i drugog zlostavljanja.
9) Deca i mladi imaju oravo da žive sa svojim roditeljima i da imaju kontakt sa oba
roditelja ukoliko oni žive razdvojeno.
10) Deca i mladi invalidi imaju pravo na posebnu podršku i unapređenje kao i na aktivno
učešće u društvenom životu.

OBRAZOVANJE I MORAL

Moral je oblik regulacije ljudske prakse u okviru kojeg nastaju određene predstave dobra i zla,
tj. pozitivno i negativno vrednovanog ponašanja vezanog za društvenu interakciju. Sfera
morala podrazumeva formiranje specifičnih sistema vrednoszi, stavova, uverenja, normi koje
usmeravaju ljudsko ponašanje.
Moral predstavlja oblast praktičnog delovanja koja je usko povezana sa vrednostima dobrog,
ispravnog i pravednog. Vezan je za opštu čovekovu sposobnost da spoznaje i menja svet, da
upoznaje sebe i druge ljude. Društveni život podrazumeva brojne napetosti i konflikte koji
nastaju zbog različitih interesa, vrednosti, a jedan od načina regulisanja je moral.
Moralnost je neodvojiva od individualnosti tj mogućnosti da čovek samostalno odredi svoje
postupke na osnovu svoje moralne samosvesti i uverenja. Rađanje moralne samosvesti vezuje
se za Sokrata. On je snatrao da inercija tradicije i njihova samorazumljivost ne može biti
vrhovna mera društvenog života.
Posle Antičkog perioda za etiku je od važnosti ono što se dogodilo u religijskoj sferi sa
pojavom Hrista. Hrist se suprotstavlja jevrejskoj običajnosti smatrajući da je u okviru nje vera
ponižena i pretvorena u formalizam obrade i običaja pa i u trgovini.
Moral je primarno polje etičke refleksije- etika se bavi proučavanjem moralnog delovanja i
predstavlja jednu od najstarijih filozofskih disciplina. Osnovna pitanja kojima se ona bavi su:
 Problem izvora moralnosti
 Problem uspostavljanja moralne (samo)svesti
 Problem oblika moralnosti
 Problem svrhe i smisla moralnosti
 Problem izgradnje moralne hijerarhije vrednosti.
Osnovni elementi strukture moralnog delovanja:
 Opšti moralno etički principi
 Moralna uverenja i motivi
 Svest o izvršenom delovanju tj moralno ocenjivanje: moralna krivica, moralna
sankcija, moralni stid, kajanje...
 Savest.
Svi navedeni elementi su moralnog karaktera.

Običaji – moral
Običaj je pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem u društvu. To je tradicijom ustanovljen
način ponašanja koji je karakterističan za sve pripadnike jedne etničke zajednice ili kulture.
Nepoštovanje običajnih normi često je vodilo i surovom izopštavanju zajednice.

Pravo – moral
Pravna sfera zasnovana je na sistemu pravnih normi i predstavlja temeljnu sferu zaštite
slobode građana. Za pravne norme se može reći da su formalnije od moralnih. Pravna i
moralna sfera su isprepletene na mnogo načina, jer se obe tiču pitanja regulacije ljudskih
odnosa, očuvanja i unapređenja ljudske slobode. Osbe sfere, svaka na svoj način, posreduju
određene vrednosti. Jedna od razlika privatne i moralne sfere ogleda se u različitim tipovima
sankcija. Dok iza pravnih sankcija stoji realna moć države- pravne prinude, moralne su,
neformalnije.

Politika – moral
Za sveru politike se često vezuju negativne asocijacije, jer se smatra delatnošću koja je krajnje
problematična po svojoj pojavnosti i smatra se izrazito nemoralnom.

Ekonomija – moral
Osnovna svrha sfere ekonomije je sticanje profita. U sferi ekonomije se rađa čitav niz
problema koji mogu imati moralno-etičku konotaciju.

Obrazovanje – moral
Jedan od osnovnih zadataka vaspitanja i obrazovanja je značajno povezan sa moralnim
usavršavanjem. Reč je o procesu obrazovanja vaspitanika kako bi se smanjili loši efekti
nagonskog, samovoljnog i egoističnog načina ponašanja. Proces obrazovanja i vaspitanja
donosi čitav niz pitanja i problema koji uključuju moralnu dimenziju. Ovaj proces poštovanje
pravnog i moralnog integriteta njegovih učesnika.

AUTORITARNOST

Je forma ljudskog ponašanja i vrsta društvenog odnosa čija je osnovna karakteristika

(straho)poštovanje. Poštovanje u odnosu na autoritet vlasti.
Pored politike, autoritarnost se može javiti i u drugim značajnim sferama društvenog života,
gledajući ih kao pasivnu masu. Autoritarnost se zasniva na sistemu odnosa koji potencira
ogroman uticaj moći i manipulacije (Najčešće su to političke stranke, verske grupe, određeni
tipovi obrazovanja).
Autoritarnost nije isto što i autoritativnost.
Autoritativnost kao način ponašanja podrazumeva da neko nastupa sa pozicije autoriteta.
Autoritarnost je udvojeno ponašanje, na jednoj strani je podaništvo a na drugoj agresivnost.
From je zapazio da je autoritarna ličnost onesposobljena za istinsko i aktivno učešće u
društvenom životu. Takva ličnost ispoljava kukavičluk tamo gde bi trebalo da se bori za svoj
život i dostojanstvo.
Primer:U autoritarnoj porodici koja je strogo hijerarhijski organizovana stariji zapovedaju,
mlađi slušaju. Vlada anti-demokratska atmosfera i duh netolerancije a odnosi između roditelja
i dece su sasvim neravnopravni- roditelji imaju sva prava a deca gotovo nikakva.
Porodica ovakve formirane ličnosti može svoju potisnutu mržnju i agresiju , proisteklu iz
nametnutog podaničkog položaja, lako okrenuti ka nezaštićenim grupama (nacionalnim,
verskim, rasnim, seksualnim manjinama, duševno obolelim osobama).
Autoritarnu ličnost odlikuje antidemokratičnost kao i podanički odnos naspram onih koji su
joj nadređeni a često i mržnja i nasilje prema onima koji su niže u društvenoj hijerarhiji,
slabima i nemoćnima.
Teodor Adorno u delu “Autoritarna ličnost” gradeći nizom psihometrijskih istraživanja I
ispitivanjima svoju poznatu F-skalu. Njome je pokušao da utvrdi osnovne karakteristike
tendencija koje leže relativno duboko u samoj ličnoti I koje stvaraju dispoziciju da se u
odgovarajućoj prilici izraze fašističke ideje ili da se podpadne pod njihov uticaj.fašističke
ideje ili da se podpadne pod njihov uticaj.