Стари и Нови Адам у антропологији апостола Павла

(Есхатолошке димензије антрополошких појмова код Павла )

Као што је христологија ап.Павла у исто време и сотириологија, тако је и његова теологија
истовремено и антропологија тј. теолошка антропологија. Свако његово тврђење о Богу је
уједно и тврђење о човеку. Нови човек није потпуно независтан од старог, већ је стари
човек обновљен Христовом благодаћу. Његова теолошка антропологија је у зависности и
органском јединству са његовом христологијом.

Као што је Адамовим преступом дошла осуда на све људе, тако и Христовим оправдањем
на све људе дође оправдање живота. Први човек Адам постаде душа жива, а последњи
дух који оживљује. Први је од земље, а други Господ са небеса. И као што носимо слику
земљаног тако ћемо носити и слику небеског.

Први Адам је стари човек, а Последњи, Есхатолошки и Други Адам је Нови и Савршени
Човек. Он као такав представља прототип и парадигму Новог човека. Само у Њему онај
први Адам налази своје спасење, назначење и циљ тј. своје истинско постојање, пуноћу и
савршенство.

Дакле, није реч о повратку на првобитно стање.Јер није нам Христос донео користи
онолико колико је Адам направио штете, већ је донео изобиље благодати. Јер смо казне
ослобођени, зло скинули са себе, поново смо рођени, васкрсли смо, пошто је стари човек
сахрањен, искупљени смо, освећени, доведени у синовски однос са Богом.Постали смо
браћа Јединороднога, наследници и сутелесници и сачињавамо Тело Његово (Цркву), и
сједињени смо с Њиме.Све то Павле назива изобиљем благодати јер да нисмо добили
само лек већ и здравље, лепоту,част, славу, достојанства која далеко превазилазе нашу
природу. У Христу је наша људска природа уздгнута до божанских висина и димензија и
то је оно што бисмо назвали хришћански антрополошки максимализам који човештву
пружа неограничене могућности.

Ради Новог човека створена је у почетку човекова природа, ум, душа, разум које смо
примили да би спознали Христа, жељу да би ка Њему жудели, памет да би га држали у
сећању,јер кад смо стварани Он је био Праобраз.
Ако се и каже некад да је Нови Адам рођен по подобију старог, то је због пропадљивости
коју је стари увео, а Нови наследио. Стари Адам је створен према Његовом лику и образу
али га није сачувао у себи тј. похитао је ка том образу, али га није стекао. Стари је рекао Не
Богу, а Нови Да.
Зато Павле каже да треба да се од старог човека обнављамо у новог. Да се преображавамо
обновљењем ума свог. Зато све чинимо ради Христа, са Христом и у Христу, јер Христос и
јесте први Истински , Нови Човек, Савршени- Богочовек. Човек је човек само у Христу. Ако
је сједињен са Богом у Христу, Духом Светим.
Оскар Кулман- Бесмртност душе и васкрсење мртвих

Према библијској вери, смрт и болест тј. све оно што је супротстављено животу, потиче од
греха. Зато је свако исцељивање болесника које Христос чини, не само потискивање
смрти, већ урушавање ,,стварности“ греха. Свако исцељивање је већ делом васкрсење,
својеврсна победа живота над смрћу. Према јелинском схватању, болест тела се
објашњава тиме да је тело по себи лоше и одређено за уништење. Али тело није зло ни
тамница већ храм Духа Светога по Павлу. Нвз антропологија није јелинска већ се
надовезује на јеврејску. Нвз наравно познаје разлику између тела и душе или, како то
Павле каже, између спољашњег и унутарњег човека. Унутарњи без спољашњег нема
истински аутентичан начин постојања. Потребно му је тело. Он додуше може постојати без
тела као сенка, слично мртвима СТЗа у шеолу, али то није стварни живот. Код јелина пак,
душа управо без тела достиже потпуни процват живота.

Плот и дух у НВЗ су две трансцендентне, активне силе које споља улазе у човека и ту
динамички делују. Али не припадају човечјем бићу као таквом. Ова антропологија је
супротно јелинској, и темељи на историји спасења.Плот је сила греха која је као смрт
Адамовим грехом ушла у целокупног човека. Обузела и тело и душу али тако да је сада
плот у једној далеко ближој вези са телом, него са унутарњим човеком. Тело је такорећи
његово седиште из кога делује на целокупног човека. Дух је велики супарник тела, али не
као антрополошка датост, већ као сила која је споља ушла у њега. Дух је Божија стваралчка
сила. Он је животворна сила, чинилац васкрсења, као што је плот сила смрти.
Преображење ,,плотског тела“,предодређеног за смрт у духовно тело десиће се тек на
крају. Тек тада ће васкрсавајућа сила Св.Духа у целини обузети тело и преобразити, као
што већ сада из дана у дан преображава унутарњег човека. Спасење је спасење и душе и
тела које је Бог изворно створио добрим. Преображење плотског тела у васкрсло
наступиће онда када целокупна творевина буде обновљена Духом Светим, када више не
буде смрти. Онда суштина тела више неће бити плот, већ дух. Према Павлу , постојаће
духовно тело.
Христос васкрсе- то значи да смо већ закорачили у ново доба у коме је смрт побеђена
Духом Светим, у којем више нема пропадљивост. Будући да већ стварно постоји једно
духовно тело које је произишло из једног плотског тела , онда је сила смрти уништена.
Христос-прворођени из мртвих тј. прво духовно тело.

Према НВЗ ми се заправо налазимо у међу-времену тј. између Христовог васкрсења које се
збило и нашег које ће се збити на крају века. Али то исто значи да сила живота , Дух Свети,
већ сада делује у нама.Зато Павле истовремено користи исти израз апархи-првенац, за
Св.Духа и за Христа. Већ сада постоје елементи васкрсења који претходе самом васкрсењу.
И то на двојак начин: наш унутарњи човек обнавља се из дана у дан Духом Св., а Дух
Свети је такође обузео и тело, иако плот још увек у њему има своје одређено место.

Све постојеће биће обновљено Духом Светим.Плотска материја постаће духовна тј. уместо
пропадљиве ступа непропадљива.То не треба схватити у смислу јелинског поимања духа, у
смислу бестелесне идеје. Реч је о једном новом Небу и једној новој Земљи.
Павле верује у васкрсење тела, а не плоти.Плот је сила смрти која мора бити уништена.
Смрт је побеђена али ће тек на крају бити уништена.
То што мртви живе (спавају) код Христа условљено је Божјим даром: смрћу и Васрсењем
Христовим, Св.Духом који још у земаљском животу васкрсао унутарњег човека својом
чудотворном силом. Чекају свеопште васкрсење као и ми.Међустање, међувреме.

Душа је, по учењу отаца, бесмртна у односу на тело. Јер је душа проста (несастављена) а
тело је сложено (састављено из делова). Оно што је просто не може се делити (смрт је
овде свакако схваћена као распадање сложеног). Оно што је сложено дељиво је, односно
смртно је. Такво значење има бесмртност душе.
Са друге стране бесмртност  човека значи јединство душе и тела, те бивање тог јединства у
заједници љубави са Богом и ближњима. Жив, бесмртан човек је, дакле, онај који је
састављен из душе и тела и који има свој идентитет (личност), потврђиван у заједници са
Богом и ближњима. Бесмртан човек је обожена личност. Та бесмртност и то бивствовање
је нешто сасвим друго од појма бесмртности када је душа у питању. Зато је могуће
говорити да је душа у исто време бесмртна али да може вечно умирати. Прво се односу на
њену простоту, на тврдњу да она као таква неће ишчезнути, а друго на душу као део
човека, на личност.

Атанасије Велики
Увод.
Бог је све створио из небића. Бог Отац кроз свога Логоса све усклађује, покреће и свему
даје живот. Кроз Логоса је Отац саздао твар, па је кроз Логоса и обнавља. Логос, кроз кога
је Отац саздао твар, такође остварује и њено спасење.

Први разлог очовечења: враћање бесмртности изгубљене појавом греха.

Иако су створени по образу Божјем и примили силу Логоса, људи су пали у грех. Од
вечног, окренули су се пропадљивом,те су и сами постали узрочници своје пропадљивости
која долази са смрћу. Наравно по природи они јесу пропадљиви , али су имали могућност
да, благодаћу Божјом и заједничарењем у Логосу, избегну оно што је природи својствено.
Али пошто нису живели у складу са врлином, пали су , а последица тог пада била је
пропадљивост сваке личности, као и етичка, друштвена и природна посрнулост. Зато Логос
долази да би опет оживео људе.
Други разлог очовечења: познање Бога
Први људи су поседовали две непроцењиве вредности: бесмртност и образ Божји.
Очовечење има има на уму васпостављање и једног и другог. Због антитезе између
нествореног и створеног, ово друго не може да појми прво- човечанска природа не може
сама од себе да појми свог Творца. Стога је Бог даровао Свој образ тј. Логоса. Али човек је
падом помрачио даровани му образ тј. икону.
Пошто је Логос узео на Себе да излечи људе, природно је било да и сам постане Човек.
Његовим очовечењем човеку је омогућено да Га позна, а кроз Њега и Оца.
Његова дела су показивала Његово Божанство.
Тело Христово је умрло као пропадљиво,али је присуством Логоса избегло пропадљивост.
Смрт је са једне стране деловала на Његово тело, а са друге је нестала. Од тада у човеку
више није присутна таква смрт. Дотад је смрт, као последица божанске осуде, била стални
човеков пратилац,али после Христове крсне смрти престаје осуда, а смрт поприма само
привремени значај, и то као последица природног тока ствари. Умиремо да би доспели до
васкрсења.
Христос је умро и био погребен да би се смрт јасно показала, а после три дана је васкрсао
да би се показала непропадљивост Његовог тела. Пре него што поверују у Господа људи се
плаше смрти, а после је презиру.
Он се очовечио да бисмо се ми обожили. Открио се у телу да бисмо ми познали
невидљивог Оца.

1. Какав је човек по својој природи?

2. Разлози очовечења Бога Логоса ?

Први разлог очовечења Логоса: да уништи људску пропадљивост.

Бог је све створио екс нихило. Бог је извор доброте и никоме не завиди на постојању зато
може и другима да да постојање.
Човек је по природи смртан јер је створен ни из чега. Човек није у стању да се задржи у
стању у каквом је створен. Створен је по икони и дата му је сила Логоса да би био
словестан, рационалан,логосан.Зато је он могао да пребива у блаженству, рајском животу.
Својом словесношћу човек заједничари у Логосу. Пошто је у човеку присутан Логос,
природна пропадљивост га се не дотиче.
Али човек има могућност да тежи на две стране. Човек је требало да остане у рају ако
задржи благодат, а ако постану рђави претрпеће трулежност и смрт.
Атанасије сматра да се Логос не би Оваплотио да није било пада. Преступање Божје
заповести довело је људе да не буду у стању блаженства већ у стању по природи. Природу
им Бог даје ни из чега тј. из небића. И они постоје тако што су призвани Логосом. Када
изгубе тај појам о Богу они се враћају у небиће.
Али природну пропадљивост може одагнавати (не умрети) по сличности са Богом. Ту
сличност сачувава размишљањем о Богу. Значи, не мора умрети ако мисли на Бога.
Сећањем на Бога спасава се своје смртне природе. У заједници са Логосом могли су да
надвладају природну пропадљивост, која онда није активна, не делује. Не може нам
ништа јер смо у заједници са Логосом.
Када су људи згрешили завишћу ђавола почели су да умиру (значи он држи да људи нису
умирали иако су по природи били смртни).Раскинули су заједницу и нису се лако
зауставили у грешењу и то се проширило. И људска смртност почела је да овладава над
људима. Кад је човек преступио заповест морао је да буде испуњен закон који је Бог дао
(умрећеш ако заповест тј. закон не испуниш). Било би неприлично да не умре јер је
прекршио заповест, али било би неприлично и да умру јер их је ђаво обмануо, а створена
су да буду у заједници са Богом.
Закон о смрти-тако Атанасије зове закон који им је Бог дао у рају.

Атанасије мисли да покајање није довољно. Кад би постојало само сагрешење било би
довољно. Али сагрешење има последицу, а главна последица је пропаст. Покајање не
може да те ослободи из стања смрти.( Аналогија- отров. Ти му дајеш опроштај, али га то не
ослобађа од смрти).Не отклања последицу. Да би се и последица отклонила требало је
Оваплоћење.
Логос који се оваплотио у Исусу није ни раније био негде далеко. Он све собом испуњава.
Али се оваплотио да не би нестало оно што је Бог створио. Нема другог начина да смрт
буде уништена доли смрћу Логоса. Али Логос не може да умре јер је по природи
бесмртан. Зато мора да узме тело, јер оно може да умре. Тада то тело може да умре за све
и да остане непропадљиво јер у њему живи Логос.
Узевши људско тело Он се присајединио свим људима и тиме их оденуо у
непропадљивост. Јер се настанио у тело које је исто са телом свих других. Аналогија –
Цар.Смрт не сме ни другима ништа јер је Христос постао човек. Отада људи не умиру као
осуђеници већ са надом на Васкрсење.
То своје тело Логос је предао смрти, односно принео Оцу у име свих, да би, пошто сви у
њему умру, благодаћу његовог васкрсења био уништен закон смрти.

Други разлог очовечења Логоса: да врати људима познање Бога.

Људска природа, као несавршена, сама по себи не може чак ни да стекне појам о
нествореном бестелесном и савршеном Богу. Човек би био бесловестан ако би га Бог
лишио познања. Зашто би Бог стварао човека ако не жели да га човек спозна?
Бог је створио човека по свом образу и подобију да би тим даром познавши образ, тј.
Логоса, био у стању да појми самог Оца.Значи да га преко слике (Логоса) упознају.
Суштина је да је Син икона Оца, а човек икона Иконе.

Начини на које човек може спознати Бога:

1.Довољно је што је човек створен по икони да би преко Логоса спознао Бога
2.Кроз дела Божја
3. Преко Пророка и Закона
4. Оваплоћења

Било је потребно да буде обновљено оно што је по икони, да би људи опет били у стању
да познају Бога. А то је могло да се догоди једино доласком саме Иконе Божије, тј. Логоса,
који је дошао да пресазда човека. Наметнуо је себи тело да би људе и чулно усмерио ка
себи.
Логос узима људско тело, да би људи кроз дела која он чини путем тела могли схватити
истину, а кроз само Тело Господње могу замислити Оца.Својим делима (пре свега
изгоњењем демона и васкрсењем) засенио је све што су људи икада чинили.
Својим очовечењем је одагнао смрт од нас и обновио нас, а кроз своја дела открио је Себе
и показао нам да је Он Логос Очев, Цар свега.

Човек душом тј. умом који је у њој спознаје Бога. Али ако не може преко душе, јер
спољашње ствари замагљују ум, онда је знање о Богу могуће стећи из свега што можемо
видети. Јер творевина својим поретком и својом складношћу као речима говори и
објављује свог Саздатеља.
Средства за остварење циља:

1. чуда којима показује власт над тварју, враћајући људима познање Бога
2. смрт и васкрсење којима уништава људску пропадљивост

1. чуда којима показује власт над тварју, враћајући људима познање Бога
Суштином је изван свега, а енергијама Логос је у свему. Све у себи садржи, а Њега нико не
садржи осим Оца. Није спутан телом већ је свугде где хоће. Као тело смртно је умро, али је
као храм живота васкрсао.
Кроз слабости Логосовог тела видело се да је он заиста човек, док се кроз дела која је
чинио видело да је Син Божији. Рађање без мужа говори да је онај који се рађа Творац.
Промена суштине воде у суштину вина говори да то чини Творац тих суштина. И у свему
другом показује власт над тварју: хода по води, са мало хране храни мноштво, изгони
демоне, исцељује болести, надопуњује урођене недостатке, васкрсава мртве. И сами
демони га исповедају као Сина Божијег. На крсту га исповеда целокупна твар. Све то да би
кроз његова појединачна чуда људи познали да он управља свиме.

2. Смрт и васкрсење којима уништава људску пропадљивост

Логос је прихватио смрт да би је уништио. Али, он није прихватио било какву смрт, него
баш крсну. Да је умро на одру, мислило би се да је умро као и сваки човек, по слабости
људске природе. Његово тело, иако смртно, није било подложно пропадљивости, зато што
је било тело самог Логоса. Слабости Логосовог тела нису чиниле да оно пропада. Он је
смрт примио не од себе (од свога тела), него од других. Он прима смрт коју су му други
наметули, како би показао власт над сваком смрћу. Његова смрт је била јавна, да би имао
ко да је посведочи. Била је на крсту, да би раширеним рукама призвао Јевреје и
незнабошце, да би узео проклетство („Проклет који виси на дрвету“), и да би очистио
ваздух од демона.
Затим васкрсава, обзнањујући тиме победу над смрћу. Господ је васкрсао после три
дана. Није васкрсао раније, јер би неко могао да помисли да уопште и није умирао. Није
васкрсао касније, јер би неко могао да помисли да је узео на себе друго тело.
Доказ да је смрт уништена су мученици, који је презиру, многи обраћеници и
покајници, као и чуда слична Христовим, која се догађају у Цркви.
Логос је могао простом заповешћу да одагна смрт. Али тиме не би била уништена
пропадљивост. Зато се Логос, који је Живот, оденуо у тело, тако да се тело више не плаши
смрти, будући одевено у Живот, чиме је нестала пропадљивост.

Шта представља икону Божију у човеку по св. Григорију Ниском?

Учење св. Григорија Ниског о човеку веома је разноврсно. Ниски сасвим јасно учи да Бог
ствара човека по икони и подобију услед преобиља своје љубави да би постао причасник
божанских добара и живота вечног.
Својство човекове природе је окретање ка Богу и то стремљење не само да га одржава већ
га и развија и изграђује.
Стварању човека претходио је савет, док су све друго створено одједном. Он је круна
стварања. Он је микрокосмос у смислу да представља граничник који спаја чулну и
духовну категорију постојања (након пада ти елементи су раздељени).Али још битније је
да он може да шири своју ипостас изван категорија простора и времена, да стигне до
трона Божјег.Ниједно друго биће се не уподобљује Богу. А највеће достојансто је што је
створен по икони и подобију. Икону тражимо у умној природи. То су сва божанска добра
којима је човек причастан.
Од свих тих добара најбитнија су: ум, слободна воља, љубав, личност.
Ум – човекова духовна, умна природа. Тело због своје материјалности то није у
могућности будући да је и сам Бог духован и бестелесан. Ум је орган помоћу којег човек
учествује у добрима Архетипа. Видимо да је икона динамички фактор који се повећава и
умањује. Икона је јаркија, интезивнија што се човек више уподобљава Богу. У извесном
смислу бити икона значи живети у Богу.
Слободна воља -самовласност
Слобода означава неусловљеност природном силом. Врлина је добровољна и њен
неопходни услов је слобода. Врлина је лични одговор на позив на уподобљавање. Наш
подвиг бива у слободи и љубави. Ако је Бог пуноћа добара онда и човек као Његова икона
треба да буде преиспуњен сваким добром.
Бог је створио човека да би могао да учествује у свим његовим добрима и зато је начинио
човекову природу причасну сваком добру од којих слобода и самовласност најбоља.
Слобода је суштински део иконе. Без слободе човек не би био налик Богу. У палом стању
слобода се пројавила као избор између више могућности. Међутим, првенствени смисао
слободе је у њеном онтолошком садржају. Та онтолошка слобода подразумева да је
постојање човека вечно и израз је његове слободне воље тј. да није условљен ни
природним ни божанским законима. Без слободе човек би се удаљио Бога. Слобода
(самовласност) је ствар равнобожанска и поседује силу да учини човека боголиким.Кад
престане да дејствује слободно, разумна природа губи дар разумности тј. дар
разликовања и просуђивања.
Љубав је најсавршенији однос Бога и човека. Tо је главно обележје иконе Божије. Без ње
се мењају све црте иконе.
Личност- Бог је личност и човек је личност створен по икони и подобију Трију Личности.
Бог је једна природа а три личности ,а човек једна природа али мириоипостасна
(бесконачно много ипостаси=личности).
Икона и подобије
Основна карактеристика ,,иконе и подобија“ јесте заправо непрестано слободно из
љубави кретање, покрет, двиг и стремљење човека ка напредовању, усавршавању и
уподобљавању у Богу. Управо то представља непрестано остваривање ,,подобија“.
Икона се одржава и узраста кроз уподобљавање
ГРИГОРИЈЕ НИСКИ – О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА

Кроз стварање, природа је постепено ишла напред ка савршенству. Најпре Бог ствара
неживу природу, затим биљке, па животиње, и коначно човека. Човек, дакле, има све три
природе – тело (животни принцип), душу (чулни принцип) и дух (словесни принцип).
Иначе, душа у правом смислу речи јесте само умна, словесна душа. Бесловесна душа је
само животна енергија бесловесних која се може условно назвати душом.
Бог је човека створио да буде посматрач његових чуда и да постане господар света,
који ће кроз наслађивање познати дародавца. Зато је створен последњи, као цар који се
зацарио над већ постојећим царством.Даје му двоструку основу – земаљску и божанску,
да би се могао наслађивати и Богом и земаљским добрима (захваљујући њима сродним
чулима). Тело и душа су створени истовремено. У супротном би се чинило да
Створитељева сила није савршена, не могући да створи оба одједном.
Целокупан свет Бог је створио у једном тренутку. Међутим, стварању човека
претходио је савет. Бог унапред одређује какав ће бити човек – да ће бити по икони и
подобију и да ће владати над творевином. То да је човек икона Божија значи, између
осталог, и да је људска природа царска. Она је и душом, па чак и телом, онаква какву
захтева царевање. Царско достојанство душе огледа се у томе што је самовласна, тј.
слободно располаже својим хтењима. Једност која указује на иконичност у односу на Бога
видимо у уму, који, иако делује кроз многа чула, ипак је један и нераздељив.
Облик тела- човек је лишен природних покривача и оружја. Животиње природно
имају неку силу за одржање у животу. Једино је човек по природи слаб и незаштићен. Ово
је само привидно недостатак, који је, заправо, повод за њено владање над потчињенима и
за обрађивање природе. Наше животне потребе су расподељене међу онима који су нам
подређени.
Човеков положај је усправан, тако да стреми ка небу и мотри ка врху. Тиме се
означава његово старешинство и царско достојанство. Док су код свих осталих предњи
удови ноге, код човека су то руке. Примарна улога руку је улога у говору. То се не односи
најпре на писање – мада се и на то односи – него управо на способност изговарања.
Наиме, руке су преузеле улогу храњења, што је омогућило да уста постану префињенија и
способна за говор. Дотичући органе за говор, ум кроз њихове артикулисане звукове
открива скривене мисли.
Ум, делујући преко чула, по својој природи је нешто друго у односу на чула. Ум, као
највиши део душе, није везан за неки одређени део већ се дотиче сваког дела тела. Ум је
једноставан и несложен. Његова природа је несагледива, као што је и природа Бога.
Дакле, ум и несагледивошћу своје природе иконично осликава Бога.
Како настаје зло. Ум је икона Бога, а тело је на неки начин икона иконе .Пребивајући у
красоти, ум украшава и ону природу којом управља.. Међутим, уколико се нађе ван
подобија, ум бива обнажен од красоте. Кад природа превагне над умом она му предаје
своју изопаченост , и Ум следи природне нагоне и постаје им слуга, тражећи начине за
њихово задовољење. Тада ум ствара ликове супротне од добра, чиме настаје зло. У
природном стању, умом управља Бог, а ум управља материјалном природом; удаљивање
од природе значи отуђивање од умне енергије.
Снови. Ум је повезан са природом: када је она будна и он јој садејствује; када је она
ослабљена сном и он остаје непокретан. Сан није деловање ума, него бесловесног дела
душе, који бледо подражава дејства душе. Доказ за то су бесмислени снови који не би
били могући када би душу у том тренутку управљао разум. Памтећа сила душе у сну
одражава представе разних врста које је сакупила у будном стању, или пак одражава
потребе тела.
Икона и подобије. (Код Ниског су икона и подобије скоро синоними, с тим што се
донекле назире каснија подела на „дато“ и „затадо“, кроз тврдњу да се икона одржава и
узраста кроз уподобљавање). Икона је заиста икона уколико има сличност (подобије) са
прототипом. Ако је, пак, икона далеко од оног што подражава, онда она није икона.
Људска природа је средина између две крајности, између божанског и бесловесног
живљења. У људској грађи божанска је словесност и разумност (= умни принцип).
Бесловесно је телесно устројство, раздељено на мушко и женско. У чему се састоји
иконичност човека у односу на Бога? У томе што је он причастан сваком добру. Бог је,
наиме, пуноћа свих добара. Тај низ добара не може се обухватити бројем. Зато се он
изражава једном речју – да је човек створен по икони Божијој.
Икона, међутим, није у свему подобна (слична) са прототипом, јер када би била,
онда више не би била икона, него истоветност. У чему је разлика ума од Бога? Бог је
нестворен, а ум је створен; Бог је непромењив, док ум не може да постоји без промене.
Целовитост стварања; полност и размножавање. Стварање човека је двоструко.
Речи „Створи Бог човека“ значе стварање целокупне људске природе. У том првом
стварању је обухваћено целокупно човечанство.За Бога нема ничега неодређеног у ономе
што је створио, него је свему одредио границу и меру. Разликовање, пак, на мушко и
женско – што је друго стварање – није елемент иконичности, него веза са бесловесним.
Иконичност се односи на целокупно човечанство.Сви имају ум, слободну вољу...
До пада живот је био анђелски (као што ће и васпостављање свега на крају бити
враћање у анђелски живот). Да није било пада, људи би се размножавали као анђели.
Какав је то начин – не знамо; знамо само да међу анђелима непрестано постоји. Међутим,
предзнајући да ће људи отпасти од анђелског живота, Бог усађује у људску природу
„животињски и бесловесни начин наслеђивања“, „болесно рађање“.
Узевши нешто од бесловесне природе, човек је постао заједничар и осталог. Оно
чиме се бесловесни користе ради опстанка, то се у људској природи, претворило у страсти.
У људским прегрешењима страсти су нарасле, стварајући мноштво грехова који се не могу
наћи код бесловесних. Ако, пак, разум преузме власт над страсним кретањима, свако од
њих постаје један вид врлине (гнев постаје храброст, страх -послушање).Међутим, с
обзиром да је тежња греху тешка и вуче на доле, лакше се владајући део душе привлачи
доле, него што се тешко и земљано уздиже висином разума.
Исхрана у рају
Овдашњу, пролазну и пропадљиву храну не треба повезивати са рајским обитавањем.
Забрањени плод је помешан од супротности.Зло би било сасвим неделатно када се не би
украсило неким добром, те као привидно добро привукло човека. Зато жељу за злом
помешаном са жељом за добром Писмо назива познањем (спајање) добра и зла. Истинско
добро је, пак, једноставно и неповезано са злом. Зло је разнолико и мења изглед како би
га сматрали за једно, док би искуство показало друго.
Познање зла (његово искуствено прихватање) је почетак смрти и пропадљивости. (У
погледу дрвета познања добра и зла стиче се утисак – мада то Ниски експлицитно не
говори – да је оно ђавоља творевина).
Васкрсење и апокатастаза. Зло не може да победи добро. Неће га бити у Царству
Божјем. Људска природа је променљива и непостајана како у добру тако и у злу.. Људска
природа се по природи увек и неминовно креће. Ако се креће ка добру, то кретање је
неограничено. Али, природа зла је омеђена границом и ако се креће ка злу, нужно ће
усмерити своје кретање ка добру. Умудрена искуством зла,она бежи од пада у поновно
ропство.
Кад се оконча рађање људи, тада ће и време доћи до краја, и доћи ће до васпостављања
свега. Човечије ће се изменити од пропадљивог у вечно.
Обновљени рај неће бити началствовање ни над чиме од онога што је сада
потчињено људима због животних потреба, него ће то бити неко друго царство, које за
сада остаје у сфери неизрецивог.
Васкрсење и преображење ће наступити када се испуни предодређени број
људских бића. Тело и душа остављају једно на другом траг, тако да ће при васкрсењу свака
душа пронаћи своје тело. Преображено тело неће бити повлачено тежином на доле,
захваљујући чему ће се узнети у ваздух и полетети. Када ће наступити то време, није наше
да знамо и штетно је да истражујемо.С обзиром да је свет имао почетак, нужно ће имати и
крај.

О природи ума (и о месту владајућег дела душе) по св. Григорију Ниском?

( ,,О стварању човека“, а то се налази у књизи ,,Господе, ко је човек?“)

Ум сам себе раздељује у чулним способностима и кроз њих задобија познање о

постојећем. Значи, делује преко чула, али је по својој природи је нешто друго у односу на
чула. Ум, као највиши део душе, није везан за неки одређени део већ се дотиче сваког
дела тела. Ум је једноставан и несложен. Његова природа је несагледива, као што је и
природа Бога. Дакле, ум несагледивошћу своје природе иконично осликава Бога.
Постоје различита мишљења о томе где је смештен ум, тако тврде да се налази у:
1. срцу - јер срце заузима средишње место у телу, а слободно кретање се, надаље, лако из
средине преноси на остале делове тела. Још, говоре како је умно кретање сродно ватри, а
будући да се у оном делу у коме се налази срце излива топлота, отуд излази да је ум везан
баш за овај део.
2. мозгу - глава је тврђава тела у којој обитава ум окружен чулима. Као доказ узимају и то
што повредом мождане опне, долази до разумног растројства.
3. можданој опни - што доказују посебном физичком повезаношћу опажаја свих чула са
њом.Чулне способности су утемељене у можданој опни која облаже мозак.
Св.Григорије не прихвата да је бестелесна природа (ум) ограничен местом.
Ум је икона Бога, а тело је на неки начин икона иконе .Пребивајући у красоти, ум украшава
и ону природу којом управља.. Међутим, уколико се нађе ван подобија, ум бива обнажен
од красоте. Кад природа превагне над умом она му предаје своју изопаченост , и Ум следи
природне нагоне и постаје им слуга, тражећи начине за њихово задовољење. Тада ум
ствара ликове супротне од добра, чиме настаје зло. У природном стању,Бог управља умом,
а ум управља материјалном природом; Распростирући се по читавом организму и
дотичући се сваког дела тела он дејствује у свим удовима, који су у природном стању, док
у слабим удовима (који се, дакле, не налазе у природном стању) умно дејство остаје
неделатно.

ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ – ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ

Значење појма zoon theоumenon (ζωον θεουμενον)

Човек је зоон теуменон – живо биће које се обожује: овде је створен, другде се пресељава,
и стремљењем ка Богу се обожује.
Бог је човека поставио у рају, дао му самовласност (слободну вољу). У рају је човек био
земљорадник бесмртних, простијих и савршенијих биљака. Био је наг простотом и
незивештаченим животом, без икаквог одела и проблема. Бог даје човеку закон (да не
једе од дрвета познања) као материјал слободној вољи, да би, чувајући га, напредовао.
Дрво познања није било засађено као лоше, нити забрањено из Божије зависти, него је то
дрво било сазерцање, које је било добро да се у погодно време узима – наиме, њему могу
да приступају само они који су савршенији у врлини, али не и за оне похлепне. Као што ни
тврда храна није добра за оне којима треба млеко. Да смо сачували заповест, постали
бисмо оно што нисмо били, приступивши најпре дрвету познања па дрвету живота. Наиме,
постали бисмо обесмрћени и Богу приближени.

Али, завишћу ђавола и утицајем, као убедљивије, жене која је као слабија подлегла тој
зависти, човек је заборавио дату заповест, и био поражен горким познањем. Изагнан је из
раја. Обучен је у кожне хаљине, које можда значе дебље, смртно и праобразно тело.
Најпре познаје своју срамоту и скрива се од Бога. Али, од изгнања је имао и корист, а то је
смрт, која је прекид греха, онемогућавајући да зло постане бесмртно. Тако се Божија казна
показује као човекољубива.
Човек је, потом, многим начинима васпитаван: речју, законом, пророцима,
доброчинствима и казнама. Али, на крају је, због већих болести, био потребан јачи лек –
сам Бог Логос. Бог Логос је дошао у своју икону; узео је тело и сјединио се са умном
душом, чистећи слично сличним. Зачет будући од Дјеве, постаје човек у свему осим греха.

Човек је имао удела у икони Божијој, који није сачувао. Икона Божија у човеку је
изобличена. (ЕпАт тврди да је по Григорију Богослову створеност по икони створеност по
узору на оваплоћеног Логоса). Зато логос узима удела у човековом телу, да би лик спасао
и тело обесмртио. Та, друга заједница је преславнија од прве, јер је онда човеку дао оно
што је боље, а сада је – што је узвишеније – узео удела у ономе што је лошије. Нови Адам
усмрћује смрт телом, истичући тело напред, да би изумитељ зла ђаво мислио да напада
Адама, и тако налетео на Бога.
У Христу нам је дата могућност да побегнемо од заблуде сујеверја и да служимо
Богу. Да превазилазимо творевину и све што је подложно времену, и да, држањем
заповести сазерцавамо Бога. Логос је сместив за оне који су нечисти и материјални дух
изагнали из својих душа, очистивши се богопознањем и практиковањем врлина.
Грешити је људско и доње сложености, која је принцип раздвајања. Зато нас је
Господ пресаздао саздањем узвишенијим од првог. Крштење је водом и Духом јер смо и
ми од тела и душе; вода је ту само образно, а Дух истински чисти дубине нашег бића. Дух
је учествовао у стварању, па учествује и у пресаздавању. У крштењу човек се сахрањује са
Христом, да би са Њим заједно и устао тј. саваскрсао.
Друго очишћење је покајање; али, треба чувати чистоту стечену на лак начин – безболним
крштењем, да не би било потребно друго мучно очишћење болним покајањем.
Пет крштења: Мојсијево, Јованово, водом и Духом, крвљу (мученичко), сузама
(покајничко).

Троструко рађањe

Услед зла склизнули смо од добробића. Логос се оваплотио да би поред бића, даровао и
добробиће. Као што су Адамовим грехом од добрих ствари дошле жалосне, тако су
Христовим страдањем од жалосних дошле добре.

Троструко рађање.
Доброти Божијој није било довољно да се покреће само сазерцањем себе, него је требало
да се добро излије и прошири, да тако буде више оних који ће бити учињени добрима.
Зато Бог ствара:
1.анђелске и небеске силе, служитеље Божије. Анђелске духовне природе су блиске
Божанству, будући схватљиве само умом. Они су непокретни на зло, имајући покрет само
према Богу.Тачније је рећи да су тешкопокретни, јер су неки од њих побегли од добра и
постали творци зла и изазивачи људског зла.
2.Затим Бог ствара свет, материјални и видљиви. Тиме показује да може да створи не само
себи блиску природу, него и ону која му је сасвим страна.
3. Ствара човека од невидљиве и видљиве природе. Од претходно створене материје
узима тело, а од себе улаже дух, који се познаје као умна душа и икона Божија. Човек је
велики свет у малом свету. Човек је уједно дух и тело – дух због благодати, а тело због
гордости, да би био страдалан и страдалношћу се васпитавао.

Писмо показује троструко рођење:

Телесно- страсно, ноћно,ропско
Крштењско- дневно, слободно, разрешава страсти, враћа нас горњем животу
Треће рођење (васкрсење) је страшно и кратко.
Сва три рођења почаствовао је Христос – прво удахњивањем живота, друго својим
оваплоћењем и крштењем у Јордану, а треће васкрсењем које је сам започео.
Крштење је: просвећење, благодат,помазање,одећа,печат (очување и знамење
господства)
Три светлости:
Прва светлост је Бог.Највећа светлост, неприступна, умом несхватљива, речју неизрецива.
Друга светлост су анђели, који су некакав излив Прве светлости или учешће у њој. Друга
светлост добија осветљење служењем и стремљењем ка Богу.
Трећа светлост је човек, због логоса у нама; а на посебан начин су светлост они боголики,
који се нарочито приближују Богу.

(Осим ове три светлости, има још светлости. Кружно кретање и осветљење одозго је
материјална светлост; она је прва постала од све твари, чиме је разбијена првобитна тама.
И прва заповест дата Адаму била је светлост, као и касније закон. Светлост је у стубу
водила Израиљ. Светлост је Илију узнела у огњеним колима. Светлост је обасјавала
витлејемске пастире. И на Тавору се апостолима Божанство показало као светлост, као и
Павлу. Поред свега тога, на посебан начин је светлост просвећење крштења).

Значење појмова „νευσις“ и „εφεσις“

Христос је Пасха наша,каже Григорије. То значи Распети и Васкрсли Богочовек. И човек је

пасха, јер кад рашири руке он је у знаку Крста, и усправљен у знаку Васкрсења. Спој два
света духовног и материјалног. Човек је макрокосмос у микрокосмосу. Целокупни
универзум он назива малим светом у односу на човека, који је Велики свет. Човек је
живуљка назначена да стремљењем ка Богу постане обожена.
Вл.Николај: Ко духовно тј. хришћански мислли, долази до сазнања да није свет
пространији од човека, већ обратно: човек је пространији од света.
Пасха има у себи трагичну, али и светлу, васкрсну страну и димензију. Има Крст и
Васкрсење истовремено.
Човек је тек у Христу Човек. Зизијулас: Човек је пуна личност тек у Христу.

То је Григорије рекао речју невси теуменон, тај невсес тј. миг, наклон, стремљење ,чежња
сва је окренута и усмерена ка Христу и она је извор и оне хоризонталне човечности у
човеку. Григоријев човек је у једном моменту окренут себи, свом бићу, али то је уствари
окрет позади, окретање уназад. А главни човеков покрет је ка Христу, будућности тј. то је
покрет ка човеку какав ће бити, а какав је већ пројављен и остварен у Христу Богочовеку.
Човек је слика, икона Христа Богочовека. Иако је први Адам створен пре него што се
Христос родио, Бог је већ имао у виду Христа као Оваплоћеног Сина Божјег очовеченог, па
је по њему створио човека. Зато је човек окренут ка Њему и тај νευσις“ и „εφεσις тј. чежња
и стремљење ка Христу јесте објашњење људског драматичног доживљаја наше људске
трагике.
Григорије види не само остварење не само нашег људског прототипа, онога што је дато на
почетку, него и пуноћу на крају, оно што је човеку назначено. Христос је у архетипу
(парадигми, првом примерку) оно што ми постајемо (што ћемо постати).
Кад Григорије каже да се са рађа, сараспиње, саумире, саваскрсава са Христом то није
нека лепа прича већ благодатна стварност. Он је човек који се не уклапа нигде, и
истовремено се свугде уклапа, и у свакоме препознаје себе: и у губавцу и у Христу.

Пад човека за њега није завршена ствар, већ промашај, а то значи да смо могли и да не
промашимо, и да већ имамо искуство нечега што показује да је тај промашај трагичан,
неки предокус да смо створени за нешто друго, веће и боље. Зашто човек пати кад греши,
кад је болестан....? Откуд му то да га боли? Зато што је биће створено за здравље, радост,
за живот и то пун и здрав тј. целостан и спасоносан (соос), а то значи за љубав и та љубав
је заједница са Христом, а у Христу и са сваким човеком. То значи да је Бог Љубав и да ми
верујемо у Љубав и да је Црква у Христу Заједница љубави.
Ту се сад развија његова антропологија у Христу, у Цркви, она прераста у еклисиологију.
Јер нам Христос даје Духа Светога.

Христос је страдао због домостроја спасења. Требало је да се човек посвети човечанском

природом оваплоћеног Бога. Требало је да наша људска природа у Христу прострада и
одстрада своје искупљење и спасење и да у заједници са Богом васкрсне. И то је требало
на начин да ми кроз Њега, у Њему, Њиме проживимо себе по Његовом лику који је наш
прволик. Да се у нама уобличи Христос , како каже Павле, да узрастемо у меру раста
пуноће Христове, Човека савршена.

Сва је христолошка антропологија Григорија у томе да је човеку потребно да прође пут

Христов. И ми у Цркви треба да истински прођемо Христове стадијуме живота, и тако се
поистовећујемо са Њим мери у којој се Он поистоветио са нама. (Максим каже да су Бог и
човек један другоме парадигме. Бог се из човекољубља оваплоћује, а човек може себе
кроз љубав да обожи).
То је идентификација са Христом и истовремено алтеризација, остварење правога себе
кроз љубав. То је агапизација: све веће и веће љубавно потврђивање нас самих у
Христу,уколико се са Њиме више поистовећујемо. Одричемо се себе, а тиме афирмишемо
себе.Умиремо а у ствари живимо. Распеће је васкрсење, умирање и васкрсавање. То је оно
Павлово: Не живим више ја , него Христос живи у мени.

Шта значи то да Логос другу заједниу заједничари са нама?

Имао сам удела у лику Његовом и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би
и лик спасао и тело обесмртио. И тако другу заједницу заједничари , утолико што је тада
дао нама оно боље, а сада узима удела у лошијем. То је од оног првог богоприличније, то
је узвишеније за оне који ум имају.
Св.Максим објашњавајући ово место говори да није чудно да при првом стварању, кад је
људска природа била чиста, јер је руком Божијом почаствована, да Бог удахнућем њу
доведе у општење са собом, предајући јој сличност по икони Божанске љепоте, колико је
чудесно да за ову природу сада, упрљану и од Бога одбеглу страстима с којима се
смешала, пристане да се сједини с њом и да узме удела у лошијем, и да Ономе, који је
ниједној од ствари уопште непомешан, парадоксалним сједињењем придода чудо. Јер
раније природа људска ни на који начин, ни принципом суштине или ипостаси, од онога у
чему се сва бића свецјело сагледавају, није добила то да буде једно са Богом, а сада је
добила да буде једно по ипостаси с Њиме кроз неизрециво сједињење (у оваплоћењу),
очувавајући непроменљиво свој по суштини принцип, различит у односу на Божанску
суштину, са којом има, кроз сједињење, једно по ипостаси и различито... Тиме је, дакле,
далеко парадоксалнију од претходне, учинио Логос заједницу, и другу заједницу са
људском природом, сјединивши суштински саму природу себи по ипостаси.

НЕМЕСИЈЕ ЕМЕСКИ – О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ

О души

Тела су по природи промењива, пропадљива и бесконачно дељива. Зато им је потребно

нешто да их сједињује и одржава, начело повезивања, и тако у бесконачност, док се не
зауставимо на нечем бестелесном. То начело је душа, која је бестелесна суштина. Сама по
себи душа не постоји, него само са телом; исто тако ни тело не постоји без душе. Душа
делује преко тела. Ако је тело прикладно устројено, онда садејствује души. У супротном јој
отежава. Ако сама душа није довољно трезвена, и она се квари заједно са телом. Душа је
дужна да се брине о телу,путем разума и карактера, како би он био користан орган, али и
да се она сама не би искварила од њега.
Души је живот урођен, док се на тело живот преноси кроз његову причасност души.
Душа, која се увек креће по природи, и за коју мировање значи пропадање, покреће тело.

Порекло душе.
Душа је бесмртна (јер је неуништива,непропадљива). Све што има порекло у времену
пропадљиво је и смртно. Душа није створена заједно са телом – Мојсије не каже да је
душа била створена онда када је положена у тело.
Душе не настају кроз рађање, јер би онда биле подложне пропадљивости; рађање,
уосталом, и постоји да би се очувала врста бића. Осим тога, ако се душе непрестано
стварају, онда није тачно да је Бог, како каже Мојсије, „починуо у седми дан од свих дела
својих“. Бог једино промишља о душама, а то значи да савршено познаје онога ко ће се
родити и допушта души да уђе у одређено тело имајући у виду највећу могућу корист.
(Немесије не тврди експлицитно, али из овога јасно произилази преегзистентност душе,
што је антиномично у односу на ранију тврдњу да душа не може постојати без тела. Што се
тиче бесмртности душе, Немесије тврди да је у том погледу „нама довољан ауторитет речи
Божије“, док се за оне који тај ауторитет не признају као аргумент о бесмртности душе
може узети чињеница њене неуништивости)

О сједињењу душе са телом

У међусобном сједињењу, душа и тело остају то што јесу. Будући по суштини

непромењива, при сједињењу са телом,душа се не мења. Доказ да је сједињена са телом
је то што човек себе осећа као јединство. Доказ да се не слива са телом јесте што се у сну
одваја од тела, дајући му тек онолико живота колико је неопходно да не би сасвим
пропало, док она у сновима предвиђа будућност и приближава се духовном свету. Слично
се дешава и када душа по себи созерцава нешто духовно.
Душа је бестелесна и неограничена местом, дакле прожима цело тело, и нема ни једног
дела тела у ком она није у потпуности присутна. Душа није у телу, него би се пре могло
рећи да је тело у њој. Ако се и каже да се душа налази у телу, то треба схватати у смислу да
је у узајамном односу са телом.Као кад се каже да је Бог присутан у нама. Када је духовно
у вези са телесним, преносно се може рећи да је оно присутно у њему, захваљујући
енергији (дејству) која се кроз телесно пројављује.
Сједињење душе и тела има доста сличности са сједињењем божанске и људске
природе у Христу. Разлика је у томе што душа, будући многолика, на основу извесног
сродства са телом причасна слабостима тела и саосећа са њиме, понекад чак бива и
надвладана телом. Божанска природа, пак, је једноставна, још у већој мери несливена са
људском, и заиста бестелесна.

Страст.
Душа: бесловесни део се дели на два дела:
1.који се не покорава разуму (нутритивна, репродуктивна сила, и пулсирање крви)
(Ипак, само дејство нутритивне и репродуктивне силе у нашој је власти).
2.који се покорава разуму (пожудна и афективна сила) код људи који живе у складу са
природом

Страсти су она кретања бесловесног дела душе која допиру до чула. Страсти има четири
врсте: жудња, уживање, страх и бол. Узроци лоших страсти су лоше васпитање, незнање и
лоше устројство тела; страсти се лече учењем, дијетом, вежбама и, ако је потребно,
лековима. Међу уживањима има и оних која су добра, а то су она која нису сједињена са
болом, не побуђују покајање нити узрокују икакву штету, која не прелазе границе мере и
не покоравају нас себи. Истинска уживања су уживања у богопознању, врлинама и
наукама.

Самовласност, природна сила и навика

Самовласност- слободна воља-оно што је у нашој власти

Могу се поставити три питања везана за самовласт:
1. Да ли је било шта у нашој власти?
2. Шта је у нашој власти?
3. Зашто нас је Бог створио самовласнима?

Човек поседује способност одлучивања. Кад не би могао да буде начело никаквог дејства,
онда би узалудно поседовао ту способност. Ако одлучује, одлучује ради дејствовања.
Дакле, у нашој власти су дејства која одговарају врлинама или пороцима, а тиме и саме
врлине и пороци.
Такође, пошто навика има корен у упражњавању, и оне су у нашој власти. Ако неко има
навику добра поступаће добро и обратно. У нашој власти је да ли ћемо бити добри или
зли. У нашој власти су уметничка дејства, врлине и свака душевна и умна делатност.
У нашој власти нису органска и случајна добра (здравље, богатство...), нити оно чији исход
зависи од Промисла.
Човек је самовластан и променљив. Променљив јер је рођен, а самовластан јер има разум
(словесност)

Самовласност је тесно повезана са разумом. Разуму, с једне стране, припада моћ

созерцања, а с друге, практична способност. Практична способност разматра оно што
треба учинити и одређује истински смисао тога. Пошто је слободна воља нужно повезана
са разумом, отуд, ће и човек бити господар сопствених дејстава или неће бити разумно
биће.

Човек је слободан да поступа врлински или порочно тј. слободу имамо у односу на оно,
чију супротност такође можемо да учинимо. Сваком дејству претходи избор. Почетак и
греха и праведног поступка јесте избор, док само дејство (поступак) Промисао некад
допушта а некад не..

Сила је оно посредством чега чинимо све што чинимо. Сила је урођена, док се навика
стиче.Да навике нису урођене очигледно је из тога што немају сви исте навике. . Исто тако,
од нас зависе и већ стечене навике, подлежући промени кроз вежбање у супротном. Силе
се не могу усвојити уз помоћ учења, а навике се развијају кроз учење и обичај.
Порок не зависи од способности (силе) већ навике, а навике се задобијају избором. Значи,
постајемо порочни по избору, а нисмо такви по природи. Избор прави ум.

Увод (nije toliko potreban)

Чини се да је Творац постепено присајединио различите природе једне другима, тако да

васцела творевина буде јединствена и сродна. Тако, нежива природа се не храни. Али и у
неживој природи постоји нешто слично исхрани, што је степеница ка биљкама – магнет
привлачи и задржава гвожђе, као да хоће да га употреби за храну. Прелаз између биљака
и животиња је осећајно дрвеће, засађено у мору (морски корали), које има чуло додира.
Затим следе животиње које су слабо покретне (бескичмењаци). Затим следе животиње
које имају сва чула. Животиње се приближавају човеку извесним природним
расуђивањем, спретношћу и лукавошћу. Коначно је Творац створио и човека – словесну
животињу. Постепеност се види и у развоју гласовних способности: од једноличног гласа
кона и бика Творац прелази на различите гласове птица које лепо певају, да би се
зауставио стварањем јасног људског говора, који је сјединио са мишљу и разумом,
учинивши је тумачењем умних кретања.
Човек је створен после свега не само зато да би претходно било припремљено све
чиме ће се он користити, него и зато што је након стварања духовних бића и видљивог
света било потребно створити и везу између њих. Човек је словесна животиња која
повезује две природе.
Будући постављен на границу две природе, словесне и бесловесне, човек се или
приклања телу и подражава живот бесловесних, или презире телесна уживања, потчињава
се разуму, наследиће божански живот који му је припремљен. Главно начело словесне
природе је да се уклања од зла и тражи добро. Живот достојан човека је стремљење
врлини и благочешћу. При томе су нека добра заједничка телу и души, и то она у којима се
душа користи телом, док нека припадају само души по себи, и то су благочешће и
созерцање.
Човек је створен ни потпуно смртан ни потпуно бесмртан, него на граници две
природе, тако да му смртност или бесмртност зависи од приклањања телесним страстима
односно добрима душе. Да га је Бог у почетку створио смртним, не би га након греха
осудио на смрт. Да га је створио бесмртним – у рају му не би била потребна телесна
исхрана. Исто стање се може изразити и на други начин: човек је створен као уједно
смртан и потенцијално бесмртан, тако да би бесмртност постигао кроз усавршавање.
За човека није било корисно да пре извесног степена усавршености позна своју
праву природу, због чега му је Бог забранио да окуша са дрвета познања, који је преносио
знање о сопственој природи. Наиме, Бог није желео да човек разуме да му много тога
недостаје, да не би почео да брине о телесном и напустио промишљање о души. Ипак
окусивши, човек је осетио телесне потребе. Пре пада је био у екстатичном стању
удаљености од телесних потреба. А сада је отпао од савршенства и бесмртности. До тада
се хранио само биљкама, а падом му је снисхођењем дато да једе и месо. Кроз тело, човек
је потчињен свим страстима које су својствене стихијама, и од стихија се састоји и наша
храна.
Човек превазилази животиње још и лепотом изгледа, затим истанчанијом
осећајношћу због које нам треба одећа, дом и лечење. Вештине, уметности и науке чине
да смо упућени једни на друге. Будући упућени једни на друге, сакупљамо се и живимо
заједно. Човек је по природи друштвено биће, тако да нико није у свему довољан сам
себи.
Две предности човека над свим живим бићима су могућност покајања и опроштаја
грехова, и могућност стицања бесмртности. Анђели не могу добити опроштај кроз
покајање, јер су телесни и немају никаквих несавладивих побуда на грех. Човеков разум,
пак, с обзиром да је човек уједно животињско биће, често бива савладан човековим
животињским потребама. Али, и човеку се могућност покајања даје само до смрти. Што се
тиче васкрсења, једино људско тело по смрти устаје и прелази у бесмртност, и то
захваљујући бесмртности душе.
Цела васељена постоји ради човека, и он је постављен за њеног господара. Али,
господарева дужност је да се по мери користи ониме што му је потчињено, а не безочно и
насилно. Ако се доведе у сумњу то да је човек постављен за владара и бесловесних
природа, аргумент за то је чињеница да и у самом човеку постоји бесловесни елемент, тј.
две бесловесне силе душе – гневна и афективна – којима човек управља. Ако се, пак,
приговори да нешто од створенога човеку и штети, онда треба имати у виду да то важи за
садашње човеково стање. Пре пада, док је човек господарио над својим страстима и
бесловесним у себи, све му је било покорено у потпуности. Шкодљивост неких створења
за човека у свет је ушла са човековим грехом. Доказ за последње је живот људи који су
водили непорочан живот, у врлини и благочашћу, а којима су се и звери покоравале и
служиле им.
Представљајући слику целе творевине, човек се може назвати микрокосмосом.
ХРИСТО ЈАНАРАС – ЧОВЕК (АЗБУЧНИК ВЕРЕ)

Истину о човеку сазнајемо кроз откривену истину о Богу. Бог је лично биће. С обзиром да
је створен по икони Божијој, и човек је лично биће. Стварајући човека, Бог му дува у лице;
код старих Семита тај чин је значио предавање свога даха другоме; овде он означава
предавање сазнања о постојању Бога ономе који је постао „душа жива“. Нарочитост
стваралачног чина приликом настанка човека указује на то да је човек створен да буде
икона Божија у свету, тј. његова непосредна пројава. Као такав, човек влада творевином.
Душа. Јеврејски библијски израз за душу је вишезначни израз „нефеш“, којим се
назива свако живо биће, мада ипак најчешће човек. Овај израз означава целокупног
човека. Оци су поштовали вишезначност овог израза, избегавајући да дају некакву
конкретну дефиницију. Тек много касније, и то углавном од Средњег века на Западу, појам
иконе је почео да се тумачи објективним категоријама и да се поистовећује са неким
конкретним духовним својствима.
Разум, независност и началство су превасходне пројаве могућности божанског
начина постојања човека, премда је његова природа тварна. У тој могућности се и састоји
човекова иконичност у односу на Бога. Међутим, треба нагласити да ова три превасходна
дара не исцрпљују икону Божију у човеку, тако да њихово нарушавање из било ког разлога
не укида личан начин постојања којим је обдарена природа човека. Уколико би је
исцрпљивали, онда би њихово нарушавање значило да човек престаје да буде човек.
Према томе, основа човекове иконичности у односу на Бога јесте личносно постојање. Бог
је Бог тиме што личносно постоји, тј. што његово постојање не зависи од његове природе
или суштине. Бог постоји јер слободно хоће да постоји, и то се остварује као љубав и
заједница. Могућност таквог постојања Бог је утиснуо у људску природу. Разлика између
створеног и нествореног може се превазићи једино на равни личносног начина постојања.
Тело и душа су два начина којима се остварује и пројављује ипостас, енергије
људске природе, док сам човеков идентитет не треба тражити ни у једном ни у другом.
Оно што човеку даје идентитет јесте његов однос са Богом, чињеница Божије јединствене
љубави према њему. Својим психосоматским функцијама човек управља могућношћу да
одговори на Божији призив, усмеравајући своје постојање или према животу (Богу) или
према смрти.
Живот после смрти састоји се у превазилажењу смрти кроз однос са Богом. Смрт је
одвајање од Бога, одбијање живота као заједнице љубави. Вера у вечност човека није
вера да обавезно постоји неко будуће стање у ком преживљава нешто од човека, макар и
душа или дух. Напротив, то је вера да моје постојање, моју ипостас не осигурава моја
природа, него моја веза са Богом, његова вечна љубав према мени. Вера у вечни живот се
стога не може поткрепити аргументима, него је чин поверења у Божије обећање. Начин на
који ће се то остварити није нам познат.
Полност. У библијском извештају о стварању човека полност се непосредно
надовезује на говор о икони Божијој. Љубавна сила подстиче човека да оствари живот као
заједницу са другим полом. Разлучивање полова има смисао да послужи потребама
заједнице. „Није добро да је човек сам...“ Разликовање полова остварује се нарочитим
стваралачким чином. Тек срећући се са Евом Адам именује себе у односу на њу.
Разликовање полова је могућност да се унутар граница створеног, кроз потпуно (дакле и
телесно) јединство тварнога оствари тројични начин постојања. Такво јединство је
слободно од природног начина постојања, чиме се разликује од животињског. И за
рађање се добија посебна благодат, што указује на другачијост у односу на животиње.
Међутим, грех, неуспех човека да оствари живот сагласно са својим тројичним
прототипом, нарушава овај поредак и преноси циљ полности са изображавања Бога на
потребу за физичким овековечењем.
Сила љубави. Без разликовања полова праћеног љубавним стремљењем, заједница
и љубав би вероватно била ограничена на ниво психолошке везе. Овако, пак, љубав је
претпоставка живота. И сама лична ипостас, чак и биолошки, плод је љубави друга два
људска бића.
Однос човека и Бога често се изображава односом мушкарца и жене. У Старом
завету Израиљев синкретизам се назива прељубом у односу на Јахвеа. На тој основи у
старозаветном канону постоји Песма над песмама, чисто љубавног садржаја. У Новом
завету Христос је женик Цркве. Вечни живот је, према јеванђелисти Јовану, „познање“
Бога, а овај глагол означава љубавни однос мушкарца и жене. Чак и аскетски оци
(Лествичник, Симеон Нови Богослов...) користе слике полне љубави на овај начин.
Сâм Бог у свом унутрашњем животу постоји на начин екстатичне љубави. Та љубав
га подстиче на стварање других бића.
Међутим, ерос какав ми обично познајемом више је слеп, инстинктивни нагон
уживања. То је зато што љубав познајемо као грех, као егзистенцијални промашај циља.
Али и у том стању љубав задржава нешто од своје силе – могућност физичког сједињења
двеју ипостаси и стварање нове ипостаси. Псевдо-Ареопагит одраз те љубавне силе види
чак и у разврату, а Максим Исповедник и у еросу бесловесних животиња као и у принципу
привлачности унутар поретка твари. Одрицање од циља ероса – а то је изображавање
тројичног начина постојања унутар твари – срозава ерос на ниво страсти. Природа пати од
љубави, доживљавајући је као увек неиспуњену жељу за егзистенцијалном пуноћом. Тек
ослобађање сексуалне љубави од хедонистичких тежњи и превазилажење физичке
индивидуалности чини љубав благодатним даром живота и начином да се одговори на
Божији призив. Зато је образац брачне љубави Христова крсна жртва: добровољно
умртвљење физичке индивидуалности да би се живот остварио као љубав и
самопревазилажење.
У Цркви нема мушког ни женског. Природа бива преображена. То је начин
постојања којим ћемо постојати у Царству Божијем: не психосоматским енергијама наше
природе, него захваљујући Божијој љубави. Васкрсење претпоставља вољно или невољно
умртвљење индивидуе, која своје постојање црпи управо из енергија своје психосоматске
природе. Вољно умртвљење индивидуе пре смрти на идеалан начин представљају
монаси, који су тако првенци Царства Божијег на земљи.
Поимање човека у Писму – Пад. Пошто је створио човека, Бог га је сместио у рај, да
га обрађује и чува, тј. да продужава стваралачко дело Божије. Плодове рајског дрвећа даје
му за храну: примајући храну, човек остварује активну заједницу са светом, али пре свега
са Богом. Свако примање хране је остварење односа са Богом. (Ово се данас понавља у
евхаристији Цркве – црпљење живота и постојања из заједнице са Богом, а не из
способности сопствене природе да, примајући храну, привремено преживи).
 Али, људима је дата и друга могућност, како би чин заједничарења са Богом могао
да буде слободан. Постојала је могућност остварења живота из себе, црпећи
егзистенцијалне силе из сопствене природе. То је самообожење творевине; али, то је
лажно достигнуће, које води у смрт. Ту могућност представља дрво познања добра и зла.
Божије речи да ће умрети ако од њега буду јели нису претња казном, него упозорење.
Људи бирају другу, злу могућност. Иако њихов избор бива уз потпуно познавање
последица, постоји и олакшавајућа околност – наговорени су од стране змије, која
представља сатану, палог анђела. Жена је слика природе, а мушкарац логоса. Природа је
спремна да оваплоти живот, али јој је за то потребно семе логоса. Без логоса природа је
само могућност, а без природе логос је безипостасна апстракција. Жена (природа) наседа
на лаж о самообожењу. Адам и Ева окушају плод егзистенцијалне самосталности.
Последице пада су вишеструке.
Осећање голотиње је сазнање да поглед другога који пада на мене није поглед
љубљенога, него странца, који ме посматра као објекат своје жеље и похоте, чинећи ме
објектом и неутралном индивидуом, одузима ми субјективност. Други за мене постаје
претња. Тако икона Божија – лични начин постојања – се изопачује (мада не нестаје):
потчињава се индивидуалној потреби самопостојања, постаје инстинкт, нагон, страст. Тако
се природа комада на индивидуалности од којих свака живи само за себе. Човек осећа
страх чак и од Бога. Чак и Божији поглед човек осећа као насртај на своју индивидуалност.
Збацивање одговорности са себе такође је одбрана и покушај оправдавања сопствене
индивидуалности. Адамов страх и стид је пре свега агонија пред смрћу. Егзистенцијална
усамљеност је прво окушање смртности.
Жена рађа са великим болом, јер је свако рађање комадање њене природе и
природавање нових смртних индивидуа. Однос мужа и жене постаје конфликт. Однос
човека према свету постаје однос према објекту који се супротставља човековим
покушајима да га потчини потребама свог индивидуалног преживљавања.
Изгонећи људе из раја, Бог им „начини кожне хаљине“. Оне симболизују билошку
ипостас која облаже личну особеност човека. Енергије биолошке психосоматске ипостаси
су у служби живота као индивидуалног преживљавања. Одевање у пропадљиву и смртну
биолошку ипостас је врхунац Божије љубави: смрт бива ограничена на биолошку
индивидуу, пропадљивост и грех добијају границу, „да зло не постане бесмртно“. Тако
смрт укида само лажну, биолошку ипостас живота, будући усмерена против саме себе.
Укидање омотача пропадљивости од стране смрти ослобађа егзистенцијалне могућности
људске личности, које ће први искористити оваплоћени Логос, постајући првенац спасења
и обновљења.
Човеков пад повлачи целокупну творевину у изопачен начин постојања, јер је
човекова слобода једина могућност да се оствари циљ постојања твари. Настаје бездан
између створеног и нествореног. Бог поштује човекову слободу и њене последице,
интервенишући једино да би човеково самокажњавање преобратио у спасоносну
педагогију. Трагедију света Бог користи како би постепено водио човека ка обожењу.
ПАНАЈОТИС НЕЛАС – ИКОНА БОЖИЈА И КОЖНЕ ХАЉИНЕ
(ОБОЖЕЊЕ У ХРИСТУ)

Икона Божија
Код отаца не налазимо јасну и коначну дефиницију онога „по икони“ у човеку.
према Григорију Ниском, један од елемената иконичности управо је неспознатљивост
иконе Божије у човеку. Па ипак, отачко говорење о икони Божијој у човеку није
апофатичко. Дају се различита одређења: слободна воља, разум, ум, душа, личност,
целокупан човек...
Оци су ујединили Павлову тему о Христу као „икони Бога невидљивога“ и тему из
постања о стварању човека „по икони Божијој“. Дакле, икона Бога је Христос, а човек је
икона Христова, икона иконе. Шта то све значи?
Својим разумом човек има удела у божанском Логосу. Човек је творац, владар,
слободан, личност – као и Логос. Телом и душом човек уједињује у себи творевину, као
што и оваплоћени Логос уједињује нестворено и створено.
Човек је призван да надиђе ограничења творевине и да постане бесконачан, у свим
елементима свога бића као и у односу са другима и целокупном творевином. Али, да би
човек могао да се уподоби Богу и да тежи ка њему, неопходно је да има у себи елемент
божанског. Суштински јаз између створене и нестворене природе је апсолутан и
бесконачан. Али, Бог је од самог почетка благоволео да га на неки начин премости, и то
путем божанских нестворених енергија. Човек је први облик биолошког живота који се
издигао до духовног живота. „Прах земаљски“ је у човеку по први пут организован
теолошки – по икони Божијој.
Према Никодиму Агиориту, у Богу постоји три облика јединства: према суштини
(међу личностима Тројице), према ипостаси (у Христу) и према енергији (са човеком
створеним по икони). Овај трећи облик јединства само делимично премошћује јаз између
створеног или нествореног. Али, он је припрема за други вид јединства. Циљ јединства
човека и Бога по енергији, које је загарантовано стварањем Адама по икони Божијој, има
за циљ привођење људске природе ипостасном јединству са божанским Логосом у Христу.
Ово изворно назначење човека је непромењиво, и остаје и после пада. Дакле, онтолошка
истина о човеку не лежи у њему самоме, схваћеном као аутономно биће, него у његовом
Прототипу.
Кавасила говори да „није стари Адам тип новога, него је нови тип старога“. То значи
да човеков прототип није просто Логос, него оваплоћени Логос. „Човек жури ка Христу не
само због његовог божанства, него и због његове људске природе“. Чињеница да Логос
није био оваплоћен у време Адамовог стварања није од значаја. Зато је Христос
„прворођени од све твари“. Адам, будући створен по икони Христовој, значи да је његово
назначење да се уздигне до свог архетипа – да се очисти и приања уз Бога толико да би
Логос ушао у ипостасно јединство са човеком.
То, пак, значи да оваплоћење Логоса није последица пада. Јединство божанске и
људске природе је вечна Божија воља. Пад је само унеколико променио начин на који се
то догодило. Човек је, наиме, и пре пада потребовао спасење, будући несавршено „дете“,
а оваплоћењска икономија не исцрпљује се у ослобођењу од греха, него подразумева и
испуњење задатка који Адам није извршио – сједињење творевине са Богом кроз своје
обожење.

Кожне хаљине.
Први човек је био „го врлином своје једноставности“ (Григорије Богослов). Његово
тело није садржавало међусобно супротстављене квалитете, него је имао једноставне
квалитете, међу собом хармоничне. Био је бесмртан по благодати. Његово тело је било
једноставно, отворено према материјалној творевини без икаквог отпора, као и без отпора
творевине према њему. Људска душа је била отворена према анђелском свету и Богу.
Човек је био призван да кроз правилну употребу својих природних способности преобрази
потенцијално јединство себе и творевине унутар себе и са Богом у пуно јединство, да би
пуноћи твари принео Богу, који би је целу обухватио, и учинио да постане слична њему на
одређени начин. Тако би Бог кроз човека постао све у свему. Ово је природно стање
човека „по икони“.
Међутим, падом човек одбацује овакву оријентацију и упада у стање супротно
природи. Адам се кретао не ка Богу, ка свом Пралику, него у супротном смеру. То је
изокренуло начин функционисања његовог психосоматског састава. Преко чула, душа се
страсно везује за материју. Човек се потчињава чулном свету, сламајући постојеће
релативно јединство. Уместо да превазилази поделе, он разједињује оно што је
сједињено. Живот постаје бесловесан, а човек сличан бесловесним зверима, тражећи исте
ствари као и оне и приањајући уз бесловесност.
Стање у коме се човек сада, после пада налази није природно. Отачки израз,
преузет из Постања, којим се означава послепадно стање човека, је „кожне хаљине“.
Веома рано су оци, насупрот гностицима, морали да истакну да кожне хаљине нису сáмо
тело. Тело и душа заједно чине природног човека.
Шта су конкретно кожне хаљине? Као што израз „по икони“ означава природно
стање човека, тако „кожне хаљине“ означавају послепадно стање. Кожне хаљине су попут
друге, послепадне природе. Природи је наметнута смртност, „живот у смрти“. Живот се
наставља само утолико уколико се одлаже смрт, и више је опстанак него живот. Елементи
кожних хаљина су биолошки процеси: сексуално сједињавање, зачеће, рођење,
нечистоћа, дојење, исхрана, излучивање, растење, старост, болест, смрт. Кожне хаљине су
оно што називамо биолошким животом. Такође, кожне хаљине подразумевају и моћи
душе, које постају бесловесне страсти, инстинкти. Кључ кожних хаљина је повезивање
човека са материјалношћу, са протицањем елемената материјалног света, са константном
променом.
Међутим, Бог кожним хаљинама даје и позитиван карактер, преображавајући их у
благослов, омогућујући да се првобитно назначење човека оствари у новим условима.
Тако су кожне хаљине са једне стране казна коју сама творевина својим законима намеће
човеку који је нарушио хармонију, али коју Бог користи на педагошки начин, као лек.
Може се рећи да су кожне хаљине начињене да се особине које припадају човеку „по
икони“ пројаве у послепадном неприродном стању. Поред тога, не могући да нађе
коначно задовољење жеље за задовољством, човек бива упућен да тражи вечно добро, тј.
Бога. Наравно, кожне хаљине се могу и злоупотребити, уколико их учинимо аутономнима;
тада воде у коначну пропаст.
Двоструки карактер кожних хаљина може се сагледати кроз неколико примера.
Смрт је плод греха. Али, Бог ју је усмерио против биолошког живота, тј. против
пропадљивости и греха. Тако човек, препуштајући пропадљивости оно што је њено, бива
ослобођен од смрти. Смрћу човеково тело продире у унутрашњост земље и раствара се на
основне елементе васељене; али, по Максину Исповднику, материја носи печат људског,
па се овим растварањем читава материја на неки начин облачи у људскост. Зато ће са
васкрсењем и преображењем људских тела бити преображена и целокупна творевина.
Закон. Апостол Павле о закону говори као о „закону греха и смрти“. Али, будући
„проклетство“, закон је уједно и „свештен“. Закон је дат да би сваки човек и целокупно
друштво могли опстати у послепадном стању. Своје истовремено испуњење и укидање
закон налази у Христовом закону љубави, за ког је овај нека врста припреме.
Брак. Човек је постао роб неприродних задовољстава, затворен, по Максиму
Исповеднику, у „порочни круг задовољства и бола“. Схвативши да сваком задовољству
последује бол, човек је стекао крајњу привлачност ка задовољству и крајњу одбојност
према болу, све силе улажући у постизање првога и избегавање другога. Ову реалност Бог
користи да би обезбедио опстанак људског рода. Није нам познато како би се
размножавање одвијало да није пада. Оци се задовољавају апофатичким говорењем о
томе да сексуално сједињење и биолошко рођење нису постојали пре пада. Бог би
умножио људски род и без брака. Међутим, иако последица пада, брак је свет, штавише
света тајна и симбол сједињења Христа и Цркве, и Црква у малом. Бог је, наиме, тежњу ка
задовољству преусмерио у циљу размножавања људског рода. Исто тако, и бол је на неки
начин сублимиран, јер су деца највећа утеха при суочавању са смрћу, јер долазе на место
родитеља, тиме на неки начин прасликујући опште васкрсење (Златоуст). Господ, пак, у
свом оваплоћењу заобилази ограничења биолошког рађања, и тиме прекида порочни круг
бола и задовољства. Исто то омогућава и човеку, кроз крштење, које је одлагање „старог
човека“, тј. кожних хаљина.
Кожне хаљине имају и своју космолошку димензију. Пад је значио и промену
рајског пребивалишта у пролазни и пропадљиви свет. Пре пада човек није имао потребу за
градовима, кућама, оделом, уметностима, вештинама, науком. Морајући да се ухвати у
коштац са новим околностима постојања, човек ствара све ово. Космолошка димензија
кожних хаљина састоји се, заправо, у послепадном начину манифестовања човековог
владања над природом. Исто важи и за међуличносне односе, који сада потребују спољну
организацију (град, држава...).

ЈОВАН РОМАНИДИС – ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ

(Напомена: Романидисова студија се бави најранијим патристичким периодом, од

Новог завета до Иринеја Лионског).
Првобитно стање човека, који је био по икони и подобију, подразумевало је два
међусобно нераздвојива аспекта – морално савршенство и бесмртност. Ова два аспекта су
основа ранохришћанског разумевања иконе и подобија, као и пада и спасења.
 Морално савршенство. Пад се састојао у човековом неуспеху да доспе до
савршенства и обожења. Човек је пао под власт сатане. Спасење, пак, значи раскидање
власти сатане и враћање творевине првобитном предодређењу човека за савршенство и
обожење. С обзиром да је Христос тај који је раскинуо власт сатане, он је уједно у
потпуности открио назначење творевине. Нови завет нам тако и сведочи: човек је
предодређен за савршенство и освећење, да буде савршен попут Бога, да се образује
према образу Христовом, да би савршени човек угледао Бога. Однос, пак, према Богу и
Христу узор је за однос према брату у Христу. Хришћани треба да се воле онако како њих
Бог воли, и само та љубав сведочи да смо ученици Христови и тело његово.
Ранохришћанска заједница је, по сведочанству Дела апостолских, била неки види
општежића. Али, остварење те љубави нужно подразумева самоодрицање, чега нам је
опет узор Христос, који је дао живот за своје пријатеље и непријатеље.
Љубав у Христу је слободна од сваке нужности, сврсисходности, условљености и
страха. Наиме, сваки човеков немир је заснован на наслеђеним психосоматским
слабостима – изнад свега на смрти – из којих произилази користољубивост. Све што је
претња тим слабостима изазива немир и страх, а страх не допушта усавршавање у љубави.
Човек почиње да воли у складу са оним што сматра за корисно, и не остварује духовне
циљеве. Тај неуспех библијским језиком се назива грех. Бог је постао човек да избави
човека од тог робовања смрти, а суштина хришћанске аскезе је борба против страха ради
стицања слободе у Христу. Наравно, то стицање је постепено, због чега читав хришћански
живот добија аскетски карактер. Суштински циљ постојања Цркве је спасење остварено
кроз савршенство у љубави према ближњем. При томе треба имати у виду да подвиг и
добра дела нису циљ за себе, и да су без љубави лишена смисла. Вера и добра дела су
средства вежбања и узрастања у љубави.
Рај и пад се код ранохрићанских писаца такође разматрају из христолошке
перспективе. Нови Адам је кључ за разумевање старога. Забрана једења са дрвета
познања добра и зла позитивно се карактерише.
Према Теофилу Антиохијском, Бог је поставио човека у рај да би достигао
савршенство и обожење. Заповест о неједењу била је једно од средстава тога. Само дрво
није било нешто лоше. Познање је добро када се на добар начин користи. Смрт није у
дрвету, него у непослушању. Човек није био у стању да ваљано примени познање које би
стекао окушањем. Будући дете, човек је имао потребу за духовним вежбањем да би
касније могао да без икакве опасности по себе окуша плодове са дрвета познања. Али,
човек се оглушио о заповест и кренуо лажним путем обожења на који му је ђаво указао.
Уместо да постане бесмртан постао је смртан.
Да ли је човек створен савршен или не? Према Иринеју Лионском, човек није
створен морално савршен, јер би то значило одсуство слободне воље. Али, није створен
несавршен по природи. Створен је са способношћу да бира да ли ће да чини добро или не.
Морално савршенство се постиже само у пуној слободи. Да је Бог човеку одмах подарио
савршенство, човек би га приграбио за себе.
Бесмртност је нераскидиво повезана са моралним савршенством. Само они који се
држе заповести о подвигу који води ка савршенству, а која се остварује у љубави према
другима, могу заједничарити у бесмртности нествореног Бога. Само Бог је бесмртан по
природи. Анђели и људске душе, будући створени, бесмртни су не по природи, него по
благодати. Они који се нису кретали ка Богу у животу, иако им душа опстаје вечно, они су
мртви, јер смрт значи одвојеност од Бога, од животврне енергије Духа Светога. Само они
који имају Духа Божијег постају учесници истинске бесмртности и живота Божијег.
Телесни, душевни и духовни човек по апостолу Павлу. Придев „телесан“ апостол
Павле никада не користи искључиво да би истакао супротстављеност жеља тела жељама
душе. Грех је на паразитски начин настањен у телу, а само тело није зло. Па ипак, веома је
оболело од греха. Телесни човек има потребу за спасењем од смрти
У библијском речнику изрази „тело“ и „душа“ су често синоними, како у Старом,
тако и у Новом завету, и оба означавају целокупног човека. За јеврејску мисао је
неприхватљива грчка филозофска метафизичка подела на душу бесмртну по природи и
смртно тело. Целокупан човек је створен за бесмртност и, опет, смрт се односи на
целокупног човека. Човек, дакле, није душа или тело, него оба заједно. Ово схватање се
одражавало и у ранохришћанском веровању да душе и тела и после смрти остају на неки
начин повезани. Својом смрћу и васкрсењем Христос је оживео душе мртвих, а кроз свете
тајне дарује живот душама верних; ово представља прво васкрсење и хиљадугодишње
(што библијским језиком значи на неодређено време) царевање праведних са Христом на
земљи, тј. у Цркви. Тело се, пак, распада и подложно је смрти све до коначног, свеопштег
васкрсења.
У овим оквирима треба посматрати павловско схватање телесног, душевног и
духовног човека. По Павлу, савршеног човека чине тело, душа и Дух Свети. Изрази „душа“
и „тело“ задржавају своје јеврејско значење. Према томе, телесни човек или душевни
човек је једно исто, и то је човек лишен благодати Духа који дарује непропадљивост. Онај,
пак, ко има Духа светога, је духовни човек. Ово касније користи Иринеј Лионски приликом
побијања гностичког дуализма.
Икона и подобије. Човек кога ранохришћански писци одређују као онога ко је по
икони и подобију Божијем је исти онај човек ког Павле карактерише као духовног. Кључ за
разумевање ранохришћанског схватања о икони и подобију је вера да непропадљивост
јесте благодатни дар Духа Светога.
Татијан говори: „Логос је учинио човека иконом бесмртности, по угледу на Оца који
Га је родио, тако да, као што је бесмртност у Богу, на исти начин и човек, који заједничари
у Богу, поседује бесмртност. А икона и подобија Бога је Свети Дух“. Првобитни човек је
имао у себи животворног Духа и учествовао је у бесмртности Божијој, по којој је и био
икона Божија. Али, пошто се одвојио од животворне енергије Духа, изгубио је не само
бесмртност, него и икону и подобије, зато што икона и подобије јесте сам Дух Свети. Када
у човеку не борави Дух Свети, човек је од животиње узвишенији само тиме што испушта
артикулисане звукове, док је по свему другом истоветан животињама. Човек је требало да
следи Духа, да би постајао узвишенији од материје и, на концу, доспео до самога Бога.
Иринеј Лионски говори опширније о начину на који је дошло до пада. Човек је био
саздан по икони Божијој, али му та икона није била показана, јер се Христос, који је икона
Бога, још увек није био показао. Логос је оваплоћењем постао икона сопственог
божанства. Спасење у Христу је поновно враћање човека на пут који води ка савршенству и
бесмртности. Као што је Христос постепено узрастао телесно и умно, тако би и првобитни
људи узрастали. Као што је Христос био без греха, тако су били и први људи. Као што је
Христос своју људску природу учинио бесмртном и непропадљивом васкрсењем, тако ће и
човек доћи до непропадљивости. То што су се људи дали преварити од стране ђавола
делимично је узроковано и њиховим младим узрастом.
Пад и смртност. Падом су људи изгубили животворни дар Духа Светога и постали
мртви душом. Уз сарадњу својих злих анђела и злих људи, ђаво је успео у намери да се у
свету зацари грех. Кроз грех је у свет ступила смрт и завладала њиме. Бог је, пак, допустио
смрт да зло не би постало бесмртно, да би пресаздао човека приликом васкрсења, као и
да би му дао могућност да види плодове свог пада, да се покаје и буде искушан.
Живот је учествовање у стваралачкој енергији Божијој, које може постати трајно
једино кроз морално усавршавање, јер само савршено може бити бесмртно. После, пак,
пада трајност деловања животворне енергије Божије у човеку може се постићи једино
Христовим деловањем.
Смрт душе и пропадљивост тела онемогућили су испуњење човековог назначења
нецелисходне љубави. Због новонасталог стања сви људи се рађају у истим слабостима, у
греху. То значи павловски израз „сви сагрешише“. Једино Христос, који избавља човека од
смрти, пружа нову могућност живљења усмереног ка остварењу извоног човековог
назначења.

ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС

Од маске до личности

Грчка мисао. Старогрчка мисао била је „безлична“. Све што је конкретно,

појединачно, бива прогутано од стране апстрактне идеје, која представља темељ и
коначно оправдање свега појединачног. Свака другачијост схвата се као небиће, с обзиром
да се одваја од јесинственог бића. И сам Бог је онтолошком нужношћу везан са светом.
Свеопште јединство назива се „космос“, јединство и хармонија, али без могућности
слободе. Све што прети космичкој хармонији осуђено је на пропаст.
Старогрчки појам „просопон“ најпре је значио део главе испод лобање. Али, убрзо
је добио значење позоришне маске. Старогрчко позориште, нарочито у узвишенијем виду
трагедије, место је сукобљавања покушаја људске слободе са нужношћу јединственог и
хармоничног света. У позоришту, покушавајући да подигне глас против ове нужне
хармоније, човек учи да на крају ипак не може избећи судбину, да не може „хулити“
некажњено. Тако је имао известан предукус слободе, али и њених крајње горких плодова
у тако схваћеном космосу. Пак, појам „ипостас“ поистовећиван је по значењу са
појмовима „фисис“ и „усија“.
Римска мисао је по питању личности на трагу грчке мисли. Латински еквивалент
речи „просопон“ била је реч „персона“, која је означавала улогу која сем изгра у
позоришту или, пак, у друштву („правно лице“). Човек тако може имати више различитих
„персона“, тј. улога у друштву, што је веома слично данашњој ситуацији у социјалним
сферама живота. Налазећи свој идентитет у различитим друштвеним улогама, човек опет
стиче некакав предукус личносности.
Хришћанска мисао је, покушавајући да филозофски изрази веру у тројединог Бога,
изнедрила појам личности који има онтолошки садржај. Ови покушаји ће врхунити у
филозофској револуцији поистовећивања појмова „ипостасис“ и „просопон“.
 У грчкој мисли појам „ипостасис“ увек је везиван са појмом „усија“. (Управо та
чињеница била је узрок многих проблема у хришћанској теологији 4. века). Најпре је
Тертулијан на западу дао формулацију: „Уна субстанција, трес персонае“. Израз „персона“,
односно његов грчки еквивалент „просопон“, на истоку није био прихваћен јер није имао
онтолошки садржај и водио је у савелијанство (три лица Божија као три улоге једног Бога).
Исток је за личности Тројице од Оригена користио израз „ипостасис“, који је, пак, могао да
одведе у тритеизам, с обзиром на своју везаност за појам „усија“.
Решење даје западни гркофони писац, Иполит Римски. Он поистовећује „ипостас“ и
„просопон“. Тако, просопон више није маска, него сама ипостас, основа бића.
Богословске основе поистовећења наведених појмова су следеће. Најпре, према
библијској теологији, свет није датост, него је створен и, тиме, ненужан, производ
слободе. Узрок, пак, тог света је Бог, који је личност. То су нарочито искристалисали
Кападокијсци. За источне оце један Бог није тек једна суштина Божија; један Бог је пре
свега један Отац. То значи да Бог потврђује своју слободу да постоји. То, даље, импликује
да суштина никада не постоји „огољена“, безипостасна.
То што Бог постоји на ипостасан начин има дуболе последице по наше схватање
сопственог постојања. Највећи изазов за слободу личности је датост постојања. Слобода
избора, на коју смо навикли, на неки начин је већ везана нужношћу – човек не може да не
бира. Већ сама чињеница да је његово постојање датост значи ограниченост слободе.
Крајњи покушај самога човека да оствари слободу од датости свог постојања –
самоубиство – апсурдан је, јер води у ништавило; самоубиством личност се показује као
она која пориче онтологију, а не потврђује.
Међутим, иако сам по себи не може да оствари онтолошку слободу, за човека ипак
има наде. Божији начин постојања је првенствено личностан. Биће Божије је биће
заједнице, што и значе речи „Бог је љубав“. Човек у Христу – Цркви добија могућност
учествовања у божанском животу. Љубав је начин Божијег постојања, љубав „ипостазира“
Бога, чини основу његовог бића. Учествовање у Божијем начину постојања је обожење.
Циљ спасења је да се у људском постојању оствари лићносни живот какав се остварује у
Богу као Светој Тројици.
Човек је, дакле, пре избором. слобода као ништавило или слобода као љубав.
Светоотачко богословље човека посматра под призмом два начина постојања. као
биолошке и као еклисијалне ипостаси.
Биолошка ипостас је она ипостас коју стичемо биолошким рођењем. Ова ипостас
није настала без љубави; чак и хладни безосећајни ерос крије тајну постојања, тежњу за
иступањем из себе, и учествовање је у Божијем стваралачком чину. Међутим, биолошка
ипостас има два кључна недостатка, који укидају могућност остварења човека ка личности.
Први је биолошка нужност, везаност за природни инстинкт. Други је потреба
индивидуализма ради самопотврђивања, што завршава смрћу. Да би човек могао да
постане личност, потребно је да ерос и тело престану да буду носиоци смрти. Потребно је
ново рођење, нов начин постојања, преображај ероса и тела. Тај преображај се стиче у
еклисијалној ипостаси.
Еклисијална ипостас се стиче новим рођењем у крштењу. Христологија је радосна
вест човеку да његова ипостас може бити примљена и ипостазирана на начин слободан од
биолошке нужности. Захваљујући Христу, човек може постојати слободно потврђујући
своје постојање као личности, на основу односа љубави Христа и Бога, у којој човек бива
учесник као члан Христовог тела, Цркве.Суштина крштења је, дакле, усиновљење човека
од стране Бога, поистовећивање његове ипостаси са ипостасју Сина Божијг. Хришћанин
стоји пред светом као личност, на начин ослобођен од односа које ствара његов биолошки
идентитет. Може да воли не више зато што га на то приморавају закони биологије, него
слободан од њих.Природа више не одређује личност, него личност чини природу. Ово се
нарочито пројављује у евхаристији, у којој се, у есхатолошкој перспективи коју ова
иконизује, превазилази свака биолошка или социјална искључивост. У евхаристији сваки
причасник постаје Христос. Зато је еклисијални идентитет у основи евхаристијски.
Еклисијална ипостас је подвижничка. Таквом је чини дијалектика између „већ“ и
„још увек не“ предокушајног живљења Царства Божијег на земљи. Смисао подвижништва
управо је одрицање од своје биолошкје и социјалне ипостаси, које се не догађа једном за
свагда на крштењу (што би било попут некаквог магијског чина), него је крштење само
почетак тог процеса одрицања. Човеков еклисијални начин постојања је залог коначне
човекове победе над смрћу. До тада, до укидања последњег непријатеља који је смрт,
човек у потпуности доживљава сву трагичност свог биолошког постојања, подвизавајући се
да је надиђе, кроз идентитет који црпи из есхатона.

О људској способности и неспособности

Човек се опире да прихвати своја стварна ограничења и тежи да се издигне изнад

њих. То значи да емпиријски човек не представља стварност бића у његовој пуноћи, него
само „материјал“ од ког треба да се изгради истински човек.
Личост подразумева отвореност, екстазу бића ка заједничарењу, које води ка
превазилажењу граница сопства и, тиме, ка слободи. Будући екстатична, личност постаје
ипостатична, тј. носилац целокупне своје природе. Тако личност није својство које се
накнадно придодаје бићима, него конститутив бића.
Личносно постојање значи превазилажење граница сопствене природе у покрету
заједничарења са другима. С обзиром да је ипостас идентична са природом, биће јесте
ако и само ако је у заједничарењу. Према томе, заједничарење не уништава личну
посебност; оно је, штавише, конституише.
Онтолошки идентитет има само оно биће које је слободно од граница сопства.
Према хришћанском виђењу ствари, такво биће је једино Бог, који постоји као слободна и
љубавна заједница три личности. Тако, идеја личности своје остварење има једино у Богу,
и људска личност никада није задовољна собом док не постане икона Божија.
Једна од најважнијих способности људске личности је способност да ствара, да
приводи у биће. Под овим се не подразумева човекова способност пуког
мануфактурисања, него уметност.
Највећа трагика људске личности састоји се у томе што се прсуство бића у људској
личности у крајњој линији открива као одсуство. Ако као пример узмемо уметничко дело,
рећи ћемо да уметник постоји за нас само зато што је одсутан. Дело уметника показатељ
је његове одсутности. Тако је присутан парадокс: особа која је присутна кроз своје дело
сама је одсутна. Утолико што је људска личност јестаство чије се биће остварује путем
превазилажења властитих граница у догађају заједничарења, она се открива као
присуство. Уколико је, пак, људска личност биће чија се посебност уједно установљује и
путем властитих граница (тј. тела), њено присуство се остварује као одсуство. Трагика
људске телесности, створености је трагика присутности у одсуству. Она не би постојала да
није просторно-временских корена створености. Чињеница да је уметник одсутан кроз
лично присуство у свом делу потиче од чињенице да је користио претпостојећу твар, која
припада просторно-временској структури којој и он сâм припада.
Човеков личносни екстасис не може бити бестрасан по себи, него само у Богу.
Лично присуство не може да се изведе из створеног постојања, и оно је једино присуство
које нам докази из области нествореног. Значај уметности је у томе што нам показује да
човек није задовољан присуством бића каква су дата у свету. Он жели да призна бића као
производе своје слободне воље, у чему успева, али тек у трагичном виду присуства у
одсуству. Екстатичко кретање према заједничарењу остаје човекова неостварена жудња за
присуством без одсуства, док год нема начина да се превазиђу оквири створености.
Човек није створен бесмртан, али је добио личност и тиме учињен способним да
заједничари са бесмртним Богом. Смрт је дошла оног тренутка када је човек постао
усмерен сам ка себи, ограничивши екстатично кретање своје личности на створени свет.
Човек је створен као личност да би творевини могао да понуди ипостасну саборност, тј. да
би је принео Богу као самобићу. Пад човека онемогућава саборност твари и њену екстазу
ка Творцу.
Човекова способност да драговољно пригрли крст, страдање показује да он остаје
личност. Једини начин укидања страдања је да претрпимо страдање. Само крст води ка
васкрсењу.
Слобода суочава човека са две могућности: да поништи датост или да је прихвати
као своју вољу. Ово друго човек може учинити једино поистовећивањем своје воље са
Божијом кроз послушност.
У Христу људска природа поново добија екстатично кретање према Богу,
превазилази индивидуалност и стиче ипостасну саборност. Христос нам нуди однос са
Богом као конститутивни елемент нашег бића. Крштење је примена на човека синовског
односа који постоји између Оца и Сина.
Крст Христов и његов силазак у ад једини су пут ка заједничарењу човека са Богом.
Људска способност може да се оствари једино у потпуној неспособности. Христологија,
као образац антропологије, искључује као демонску сваку способност која себе не порекне
у неспособности. Зато Црква захтева светотајинску смрт сваког човека у крштењу, пре него
што ће се успоставити заједничарење са Богом у Христу.
Највиши облик способности човека налази се у идеји иконе Божије. Оно што та
идеја значи није да човек може да постане Бог по својој природи, него да може да
заједничари са Богом. Сам човек може да живи догађај заједничарења који се остварује у
унутарбожанском животу, уносећи у тај однос целокупну творевину. Човек је иконе
Тројице тиме што је створен као личност.
МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

1.Разлика између „образа“ и „подобија“ ?

2.Човек као „микрокосмос“ и његово назначење?
3.Грех и пад првог човекa?

Бог је све створио ех нихило. Само у Логосу и преко Логоса (творачки принцип)сва твар
заједничари са Богом.Стварајући свет Бог је пројавио све врлине или дела (енергије). Али
не причешћују се сва бића подједнако тих енергија него свако аналогно својим природним
способностима, или по уму, смислу, осећањима, животним покретом или основним и
стеченим способностима.

Сва створена бића сачињавају силазну лествицу од пет врста бића:

духовна (небеске силе),
разумна (човек),
чулна (животиње),
жива (биљке),
само постојећа (нежива природа).

Шире, сва твар се може поделити, по суштини, на духовно (умно) и телесно (чулно). Однос
између ове две суштине је нераздељив и несливен, као и између душе и тела у човеку.
Јединство и хармонија духовног и чулног света своје пуно остварење налазе у човеку који
је зато центар целокупне творевине јер сједињује два света,те је микрокосмос тј. мали
свет у великом.
Душом припада духовном свету и созерцава га умом, а телом чулном. Тело је од материје
(земље) а душа од Бога. Зато је тело орган души. Нема ни претпостојања или
послепостојања једнога од ова два.

ИКОНА И ПОДОБИЈЕ

Човек је створен по икони и подобију Божијем.

Икона је датост, којој припадају постојање (биће) и вечност (вечнобиће), а подобије је циљ
(сједињење и обожење), ком припадају доброта и мудрост. Икону чине ум, разум и
слобода. Подобије је задато човеку да га оствари, бладодаћу и правилном употребом
природних сила.
Икона је потенцијално подобије, а подобије остварена икона. Пут од иконе ка подобију је
пут од природе ка личности, од природне воље ка гномичкој. Крај тог пута је уздизање
човека у област божанског.

ГРЕХ И ПАД

Природа првог човека била је без греха и пропадљивости. Човек је био посредник између
макрокосмоса (света) и Бога. Али човек није савршено и завршено биће, него је пред
његову вољу постављен циљ према ком је требало да се слободно креће:
 заједничарење са Богом у доброти и мудрости.

Човек је требало да превазиђе пет постојећих подела правилном употребом природних

способности: 1. свега што постоји на нестворено и створено; 2. створеног на умно и чулно;
3. чулног на небо и земљу; 4. земље на рај и васељену; 5. човека на мушко и женско. Човек
је повезан са нествореним (Богом) преко ума, са умним преко душе, и са земљом преко
тела. Задатак човека је био да, узлазном лествицом, превазиђе ових пет подела:

5.поделу бестрасношћу, (мушко -женско) - човека

4. светошћу живота, (рај -васељена) - земља
3.продуховљавањем тела, (небо -земља) - чулно
2.равноанђелским знањем, (духовно-чулно ) - створено
1. љубављу према Богу. (нестворено и створено) –све што постоји
Након пада превазилажење тих деоба је немогуће без Христа, по Максиму.

Међутим, човек је пао. Злоупотребио је слободу Максим сву тежњу ставља на слободну
вољу, којом је требало да оствари своје назначење.
Уместо ка Творцу (природну чежњу ума ка Богу дао је осећању )окренуо се чулним
добрима, као нечему стварнијем. Све силе човековог бића уместо да јачају помоћу
духовне хране, почеле су да траже ослонац у гресима и страстима. Ум постаје помрачен и
неспособан за духовно знање и духовно слеп. То је за Максима мајка свих зала. Човек
онда тражи у чулима задовољење као надопуну и бива овладан телесним страстима тј.
наслађивање природом што је за човека извор насладе али и бола.
Тело постаје господар душе, а разум прекинувши нит која га је повезивала
извором(Логосом) изгубио је силу да управља неразумним силама душе (жеља и афект).
Разум бива потчињен страстима, служећи телу кроз тежење ка задовољствима и
избегавање страдања.

Из тог неправилног кретања природних сила (душе)настало је најпре морално, а затим и

физичко зло у човеку и свету.
Грех је уједно грех воље (морално зло, сладострашће) и грех природе (физичко зло,
страдалност тела).Бог из човекољубља са грешним уживањем повезује праведну казну –
страдање и смрт, као један нови природни закон. Осим тога, човек је осуђен на страсно
рађање слично животињском, као противтежу закону смрти. Кроз грешно рађање, људима
се предаје грех воље и грех природе. Рађање људи из семена,постало је канал кроз који
човек улази у струју греха. Логос је приликом Оваплоћења био слободан од закона
сладострасног рађања.

Падом је човекова моћ одлучивања знатно ослабила, мада није ишчезла. Бог не допушта
да се не изврши његов план стварања, због чега спасава човека.

Панајотис Христу – Максим Исповедник о бесконачности човека

Значење појмова „αεικινιτος στασις“ и „στασιμος κινισις“ код св. Максима
Јаз између створеног и нествореног је бесконачан. Створено је разнолико, тј. подложно
броју и кретању. Нестворено је јединствено, тј. неподложно броју и кретању. Па ипак, иако
постоји јаз између ова два, постоји посредник, а то је човек.
Доброта пренесена на раван створених бића је ерос- Максим.
Доброта је узрок творевине, а ерос је њена осавршавајућа сила. ЕРОС је СТРЕМЉЕЊЕ
творевине ка њеном савршенству и дела у оба правца, будући и ерос Бога и ерос човека.
Ерос је највиши степен човекове љубави према Богу и Божје према човеку.

Иако створена ни из чега, сва бића имају своје логосе, разлоге (замисли и назначења) које
од вечности постоје у Логосу тј. Богу.Свако биће је створено сагласно одговарајућем
разлогу, његовом логосу који одређује његово постојање и суштину. Зато сва твар
динамички тежи ка сопственом испуњењу. Човек има посебан статус у творевини.Разумна
бића , сагласно свом логосу по којем су створена, укорењена су у самом Богу и зато се
називају мира Теу, тј. део Бог, честица. Логос човека је његова способност да се издигне
изнад свог природног стања.
Природа или суштина је заједнички садржај сваке врсте,а личност или ипостас је природа
са личним обележјима у сваком појединачно.

Карактеристика створеног је њено КРЕТАЊЕ и промењивост. Све што се креће подложно је

промени. Бог је непромењив јер је непокретан. Основна категорија кретања је ВРЕМЕ које
се одвија упоредо са кретањем.Време и еоничност су категорије творевине, а вечност
Бога. Са друге стране, Бог је нестворен и ван сваког времена и вечности (еоничности).
Кретање својствено природи, али у ипостаси оно је енергија. Како се ми пресаздавамо из
природе у личност тако се и кретање преображава у енергију.

(У Христу свака природа има сопствену енергију, али не као природа по себи, већ као
нешто што је саображено личности. Божанска природа је личнот (на), док се људска
природа, премда није и засебна личност, развила до таквог степена да је она своје
кретање уздигла до енергије).
Максим кретање и енергију не сматра идентичним. Енергија је личносносна разрада
кретања и свака твар је одређена својом енергијом. Природа без енергије је нешто
бесмислено што касније тврди и Палама. А кретање, изражено у сваком бићу кроз његову
сопствену енергију, јесте сила која води циљу, позитивном или негативном.

Тој разлици између кретања и енергије одговара подела воље у две категорије. Природна
воља је способност природе, а гномичка личности и она је самоодређујући (самовласна)
импулс који се креће према неком смеру.Дакле, природна воља је повезана са природом
и кретањем, а гномичка са личношћу и енергијом.
Тако и образ припада природи и налази се у простору између битија и добро-битија, а
подобије припада личности и означава човеково савршенство.
Човек образује личносност тако што преображава кретање у енергију, природну у
гномичку вољу, образ у подобије.
Након Христовог оваплоћења три су чиниоца који утичу на људску вољу: Бог, сопствена
природа и свет. Ако је човекова воља усмерена ка свету он постаје пуко тело; ако му је
воља подређена сопственој природи, човек стагнира. Ако је воља привучена Богом, човек
постаје Бог по усвојењу. Одвајајући се од света и превазилазећи своју природу, човек
остварује своје подобије, крећући се према Богу кроз созерцање и врлину. Врлина је
изнад природе, она је превладавање природе и бори се против ње како не била
подјармљена. Ерос је највиши степен човекове љубави према Богу и Божје према човеку.

Кретање започиње временом, а починак завршетком времена. Тако се почетак и крај

спајају у једној тачки. А пошто почетак одређује кретање узроковано стварањем бића, он
је назван и крајем где долази до мировања. Ово напредовање од кретања до починка
означава прелазак из времена у вечност, превазилажење поделе између створеног и
нествореног и то је наступање катапавсиса или саватизмоса (престанка, починка), у ком се
догађа обожење. Како је обожење нестворена божанска енергија без почетка и без краја,
то и човек постаје беспочетан и бескрајан.
Али, не престају све ствари да се крећу, већ само оне које су под влашћу времена, док
напредовање у созерцању и врлини, који су изван времена, се наставља стално, и у стању
починка (катапавсис). Стање мировања је овде релативно и назива се аикинитос стасис
(вечнокрећуће стајање или стање) и стасимос кинисис (вечно стајуће кретање).
Духовно савршенство нема граница-Ниски.

Кроз Св.Тајне сједињујемо се са Христом и чувамо Његову ипостас у својој души. Јер
Христос се непрекидно тајанствено рађа у њему. Имајући га тако трајно у себи,човек је у
непрекидном и савршеном додиру са божанским. Постаје бог кроз учествовање у
божанској благодати. Сразмерно свом учествовању у обожењу , он је једнако обожен и
душом и телом. Као што је обожење божанска енергија која је без почетка и краја, таква је
и личност која је обожена.

Максим Васиљевић – „Начин постојања“ и „закон природе”:

Творевина може да постоји једино учествовањем, заједничарењем у животу Бога, будући

сједињена слободно и вољно са њиме, као завршетком сваког кретања. Циљ створених
бића је вечно добробиће.
Логоси бића (закони природе, жеље – воље Божије) указују на динамичну природу
твари. Бог се „креће“ усађујући у стварању у природу словесних однос ероса и љубави, а
затим их природно привлачећи. Све човекове жеље су израз жудње личног тварног бића
да доспе до слободне заједнице са Богом.

Пад није уништио природу творевине, него је пореметио њен однос са Богом.
Кретање човека се ограничило на створено, и не дозвољава свеукупности природе да буде
екстатична према Творцу који је изван ње. Пад је разлику (пет разлика) учинио
подељеношћу. После пада, створена природа је постала непрелазна егзистенцијална
граница човекове ипостаси. Због тога се пут спасења одвија кроз трагично доживљавану
страст, док се бестрашће достиже тек у Богу.

Поликарп Шервуд – Максим и оригенизам – архи ке телос

 Максим тврди да постојање логички претходи кретању. Затим развија идеју о
последици кретања, које мора завршити у јединству са Богом. Али то јединство није оно
које је било па се распало, већ оно које ће бити, а које сада само наслућујемо и у икони
имамо. А то чему се надамо биће, изгледа, покоравање о ком говори божански апостол да
је Син све који су добровољно пристали да буду покорени покорио Оцу. Максим ову своју
тезу развија насупрот Оригену, према коме је крај истоветан почетку: „Крај је увек попут
почетка, и пошто постоји један крај за све, исто тако треба схватити и један почетак за све“.
Са друге стране, пак, Максим у извесном смислу крај сматра једнаким почетку. Али,
то се односи на Бога: „Сваки човек, ако учествује у врлини, у Богу учествује као у суштини
врлина. Јер, одгајивши природно себе добра својом вољом, показао је да је крај исти са
почетком и почетак са крајем, или тачније, показао је да су почетак и крај исто. Пошто се
свему створеном почетак и крај налази у његовом циљу“. Овде се као почетак и крај виде
семени логоси у Логосу и њихово остварење у обоженима.
То се остварује у Христу. Говорећи о јединству природа у Христу, Максим каже: „То
је та велика и скривена тајна. То је блажени циљ ради кога је све створено. То је божански
циљ, предзамишљен пре почетка свих бића, који одређујући кажемо да је он унапред
смишљени свршетак, ради ког је све, а који није ни ради чега. Гледајући на овај Циљ, Бог је
створио суштине постојећих бића. Ово је заиста коначна тачка промишљања и оних о
којима промишља, по којој ће бити совозглављено у Богу све што је од њега створено. То
је тајна која обухвата све векове, и која пројављује наднеизмерно и надбескрајно
предпостојећи пре векова велики божији савет (вољу), чији је весник постао сами сушти
Логос Божији, поставши човек и учинивши јавном – ако се тако може рећи – најдубљу
дубину Очеве доброте, и у себи показавши крајњи циљ ради ког су очигледно сва бића
добила почетак“.

Црква као икона човека

Темељ ове иконе је чињеница да су Црква и човек слика Бога, и као такви су слика једно
другог.
Човек- Дух, душа , тело- који функционишу као израз једне те исте ипостаси, а опет сваки
понаособ има свој домен дејствовања.
Црква- Олтар, жртвеник, храм
Олтар је душа и представља созерцање, жртвеник је ум и представља тајинско
богословље, храм је тело и представља практично делање.
Овде Максим издваја 3 степена хр. богопознања:
Практично делање- чишћење од страсти и задобијање врлина (тело кроз држање
заповести расветљава способност душе да врлински дела)
Природно созерцање- напредак у богопознању (душом као олтаром помоћу разума
приноси Богу логосе чулних ствари, претходно их очистивши у духу од материје, сходно
природном сазерцању)
Мистичко богословље- божански мрак, као највиши ступањ богопознања
Ум омогућује човеку да достигне највишу тачку созерцања Бога, сферу божанског мрака,
где нити види нити познаје Бога, него се сједињује са Њим.
Никола Лудовикос – Личност као место и начин (топос и тропос) заједничарења бића

Христова личност је егзистенцијални и онтолошки топос уипостазираности. Христос

је својом личношћу обухватио људску природу, и унутар ње целокупну твар као другога
човека, као космос унутар људске природе. Тако космос постаје ипостасан. То је коначно
испуњење заједничарења логоса бића, међусобно и са Богом, ради окончања подела у
природи. Христова личност је топос превазилажења природних подела, и тиме пуне
потврде постојања логоса бића у складу са природом. Бића добијају аутентични начин
постојања (бића осим разума имају и начин постојања) захваљујући уипостазираности њих
самих у Личности Христовој, унутар Његове човечанске природе.
Тропос (начин) постојања оваплоћеног Логоса је слободна саможртвена љубав.
Христос је тако тропос аутентичне заједнице бића, односно пут бића ка благодатном
заједништву са Тројицом. Свеопште јединство остварује се у Христовој Цркви.
Човек се у Цркву утеловљује постепено у складу са својим напретком у послушању
вољи Божијој и благодаћу стиче заједницу са Богом који га и чини личношћу. Христос у
вернику има свој благодатни начин постојања. Наравно, све почиње крштењем као
усиновљењем од стране Бога, које човеку дарује нову ипостас, независну од нужности
биолошке природе. Душевне силе налазе своју коначну истину у истоветности са логосима
бића, и то унутар подвижничког послушања вољи Христовој.
Најдубље утеловљење човека јесте његово обожење, бесконачно усавршавање. То је
његово благодатно заједничарење у личној, љубавној и живој заједници Тројичнога Бога.

Црква као слика душе

Максим даје човековој души еклисијални облик и карактер дајући тако Цркви њено
најприсније људско лице.
Душа се састоји од разумне и животне силе. Разумна се креће самовласно, док животна
пребива онако како јесте, немајући слободу избора. Разумној сили припадају созерцајна и
делатна способност, тј. ум и разум, као основне силе душе.
Ум, када стреми ка Богу, назива се мудрошћу. Разум, пак, када своју енергију сједињује са
умом, је разборитост. Природно усмерење душе је да се сједињује са Богом. Бог је истина,
и ум се креће око њега, не могући никада да се заустави, јер не налази крај своме кретању
тамо где не постоји никаква раздаљина. Разум, пак, у Богу налази покој, завршавајући
своје кретање.
Душа која се сједини са Богом постаје целовита и јединствена. Тада ништа не може да је
узнемири. У њој више нема места за разум који је дели на многе делове сходно својим
помислима, него јој је круна Логос, у ком пребивају сви логоси бића.
Што се тиче, пак, Цркве, оно што је у души ум то је у Цркви олтар, што је разум то је храм, а
привођење у јединство догађа се на жртвенику. Тако Црква служи као образац нашег
руковођења ка бољем.
Пут ка Богу могућ је и кроз ум (созерцање) и кроз разум (делање). Али то нису 2 пута него
један. Јер знање без делања,покретано славољубљем је демонско богословље, делање
без знања је идолопоклонство.
 Брајан Дејли – Апокатастаза у есхатологији Максима Исповедника

Када говоримо о апокатастази код Максима, треба се осврнути на Оригена и Ниског.

Ориген- У почетку све душе су биле у Логосу Божијем. Стварање тела у која ће душе бити
смештене по заслузи, последица је њиховог кретања Крај је исти почетку, дакле на крају
ће сва словесна бића бити доведена у поновно јединство са Богом, тј. враћена у оно стање
у ком су била на почетку, пре почетка историје.
Ниски је сачувао перспективни елемент Оригенове апокатастазе, али одбацивши учење о
стварању.Пошто је зло по својој природи ограничено,човек ће неминовно,у једном
тренутку доћи до крајњих граница и тада ће се неизоставно вратити добру, које је
неограничено (тј. Богу). Сећајући се невоље које је имао на путу зла, човек се више никада
неће предати злу.
Максим, када полемише са оригенистичком теологијом, много мање обраћа пажњу на
крај и циљ, тј. апокатастазу, него што побија Оригеново учење о почетку. Почетак није
стање созерцања које је претходило историји и смештању душа у тело, него су то логоси
бића, која су сама бића призвана да начином живљења по Богу остваре кроз историју.
Термин апокатастаза код Максима има сасвим другачије значење – остварења семених
логоса тј. остварења божанске замисли о бићима, тј.. Максим не пориче концепцију
апокатастазе, него је претумачује и реинтегрише у свом богословљу.
Да ли Максим заступа коначно спасење свих?
Максим је снажно уверен у свеопшту спаситељску вољу Божију. Међутим, Максим не дели
уверење Оригена и Григорија Ниског да ће се спасење које је извршио Христос
неизоставно остварити у сваком појединцу. Свеопшти успех божанског плана не искључује
могућност појединачних промашаја. Спасење је намењено онима који прихватају благодат
и сарађују са њом. Максим наглашава сарадњу између Бога који је извршио спасење и
човека који то спасење треба да прихвати. Појединац остаје слободан да спасење одбија.
Хришћани треба да се покажу достојнима благодати.

Максим често указује на крајњи суд и на муке у паклу.

Они који су стекли савршенство у љубави према Богу на суд не долазе.
Али, они који нису сасвим стекли савршенство него су стекли грехове и подвиге, , ако
добри тас теразија превагне, биће избављени од мучења“.
Грешници ће имати потпуно познање својих дела и разгореће се огањ у њиховим
савестима, спирајући њихове грехове и спасавајући им личности.
Осуђени на пакао имаће горку грижу савест при сећању на своја прошла дела, осећај
отуђености и безнађа јер су неспособни да приволе добро и познају божанску благодат.
Како је грех увек лични избор, тако су и казне за пакао крајње личне.Оно што је
најстрашније је та растављеност од Бога и заувек састављеност са мрзећима.
Али с друге стране Максим наводи чистилиште које није стање ни процес, већ искуство
које треба да ослободи грешника од пропадљивости.
Након Христовог суда, обраћење, покајање и опроштај више неће битти могући. Разлог
није што Бог поставља некакву временску границу покајању, него антрополошке природе.
Приликом васкрсења и суда престаје свако деловање и промена код човека. Људска
природа ће се преобразити.
„Користећи способности природе, било у сагласју са природом било противно њој, вољна
активност долази до границе природе, било као добробића било као горкобића. То је
вечно биће, у ком душе налазе свој починак, зауставља се сваки покрет. Божије присуство
остаје неизмењиво за сва бића која су свој логос користила сагласно са природом.Али они
који су своје биће устројавали супротно природи, Бог даје горкобиће, јер добробиће није
сместиво у њих, јер су му се супротстављали.
„Бог, сједињујући се како сам он зна, свакоме пружа осећај како је свако сам од себе
обликован за прихватање Бога“. Божија љубав ће бити пакао за оне који је не прихватају.

Јован Мајендорф – Слободна воља по Максиму Исповеднику

Природна воља или покрет природе је покрет према Богу. Адамова личносна одлука
изменила је богоустановљени начин постојања људске природе и окренула је против Бога,
а тиме и против саме себе. Извор човековог зла је у његовој слободној ипостасној одлуци.
Обнова човека стога мора започети од личности. „Христос, је имао две природе и две
воље. Божанску сагласну са Очевом, и људску која се није супротстављала божанској. Јер
природа нити ишта природно, чак ни слободна воља (γνωμη), не супроставља се Извору
природе, све док следи законе природе. „Христос поново установљава природу саобразно
њој самој. Поставши човек, он слободну вољу чува бестрасном и у миру са природом“.

Савремени изучаваоци Максима наглашавају да је његова концепција стварања имала за

циљ побијање оригенизма.Тако што је оригенистичку формулу мировање-покрет-
стварање заменио са формулом стварање–покрет–мировање (γενεσις–κινησις – στασις). То
значи да покрет настаје тек стварањем ни из чега, а да је непокретност есхатолошки циљ
који се испуњава обожењем. На антрополошком нивоу, тријада γενεσις – κινησις – στασις
одговара трима формама људског постојања: битија – благобитија – вечнобитија. Бог је
узрочник првог и трећег елемента.Благобитије је слободно прихватање Божије благодати
и зависи од „наше слободне воље и покрета“, од личног избора.
Максим инсистира да природа није била увучена у грех, и јасно супроставља φυσις
и γνωμη. Као последица греха појавило се контаминирање природне воље која може да
одведе добру само помоћу γνωμη. Човек је стога стекао гномичку (изабирајућу) вољу, која
не само што бира између добра и зла, него оклева и пати, јер су њене одлуке замагљење
незнањем и маштањем: то је „врста жеље која пријања ономе што је, или што се верује да
јесте, релативно добро“. Слободна воља, као што смо видели, суштински је повезана са
личношћу . Грех, је зато лични чин, који не квари природу као такву. Он пре доводи
створену људску ипостас до тога да је злоупотребљава, те тиме поништава истинску
богоустановљену везу између ипостаси и природе, удаљавајући човека од његове
аутентичне слободе.
Грех припада подручју γνωμη, а не природе. Христос је имао природну људску вољу, али
пошто је вољни субјект или ипостас његове људске природе био сами Логос, он ни на који
начин није могао имати гномичку вољу, која је једини извор греха. Они који приписују
Христу гномичку вољу „сматрају га обичним човеком, са вољом сличном нашој,
незнајућим, колебајућим се, и сукобљавајућим се са самим собом. Циљ и смисао
подвижништва јесте у поновном обликовању γνωμη. Зато што је истински λογος наше
природе непромењив, потребно је њен τροπος, искварен слободном вољом још од
Адамовог греха, изнова родити у Христу.

СМИСАО ИЗРАЗА „ΙΔΙΑ ΘΕΛΗΜΑΤΑ“ КОД МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА

Природна воља или покрет природе је покрет према Богу. Адамова личносна одлука изменила је
богоустановљени начин постојања људске природе и окренула је против Бога, а тиме и против
саме себе. Извор човековог зла је у његовој слободној ипостасној одлуци. Обнова човека стога
мора започети од личности. „Христос, је имао две природе и две воље. Божанску сагласну са
Очевом, и људску која се није супротстављала божанској. Јер природа нити ишта природно, чак ни
слободна воља (γνωμη), не супроставља се Извору природе, све док следи законе природе.

Као последица греха појавило се контаминирање природне воље која може да одведе добру само
помоћу γνωμη. Човек је стога стекао гномичку (изабирајућу) вољу, која не само што бира између
добра и зла, него оклева и пати, јер су њене одлуке замагљење незнањем и маштањем.

Гноми је слободна воља створених ипостасти. Повезана је са природним ,,покретом“ природе.

Природа хоће и дејствује али личност бира и одлучује.

Слободна воља (извољење) суштински је повезана са личношћу. Грех се појављује у разлазу и

сукобу воље (самовоље) и Богодане логосне природе.

Он припада подручју γνωμη, а не природе. Грех, је лични чин, који не квари природу као такву. Он
пре доводи створену људску ипостас до тога да је злоупотребљава, те тиме поништава
богоустановљену везу између ипостаси и природе.

Христос је имао природну људску вољу, али пошто је вољни субјект или ипостас његове људске
природе био сами Логос, он ни на који начин није могао имати гномичку вољу, која је једини извор
греха. Они који Му приписују гномичку вољу „сматрају га обичним човеком, са вољом сличном
нашој, незнајућим, колебајућим се, и сукобљавајућим се са самим собом.

Циљ и смисао подвижништва јесте у поновном обликовању γνωμη. Пошто је истински λογος наше
природе непромењив, потребно је њен τροπος, искварен слободном вољом још од Адама изнова
родити у Христу.
САДРЖАЈ 59. ОДГОВОРА ТАЛАСИЈУ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА

(НАЧИН СПАСЕЊА У ХРИСТУ)

Човек је природа створена од Бога за натприроду. Има силе да истражује божанске ствари, које му
је Творац усадио приликом стварања. Али, кроз пад, ђаво је ове моћи привезао за природу
видљивих ствари. Али код оних који нису били под том обманом(стз пророци), благодат Духа је
обновила у њима силу коју је ђаво свезао.

У познању божанских тајни учествује божанска благодат али и природне људске силе. Ако би
учествовала само благодат, онда они који примају познање не би га разумевали. Ако би пак,
самим природним силама било могуће познати божанске ствари,онда би благодат Духа била
сувишна. Није могуће да људски ум схвата божанске стварности без божанске светлости, као што
ни телесно око не може да види телесне стварности без сунчеве светлости. Исто важи и за остале
благодатне дарове: сви се дају и примају сходно природним силама примаоца.

Божја благодат не укида природне силе и способности човека, него их васпоставља у здраво стање
и даље их још изграђује и усавршава до пуног прослављења и обожења тј. обогочовечења како
каже Јустин.

Стварање света и човека и спасење и обожење су дар Божји и не могу се стећи само добрим
делима,потребна је и Божја помоћ,благодат. Спасење је обожење, а обожење је заједничарење у
натприродним Божанским стварностима. Обожењем човек постаје беспочетан и бескрајан.
Спасење је намењено онима који прихватају благодат и сарађују са њом. Максим наглашава
сарадњу између Бога који је извршио спасење и човека који то спасење треба да прихвати.
Појединац остаје слободан да спасење одбије.

Све што је створено свој узрок и циљ има само у Богу.Сам у себи циљ и узрок има само
Бог.Почетак и крај свега створеног је Бог. Крај (циљ) вере је истинско откривење Онога у кога се
верује. Бог се усељава у верујуће и прожима их (перихоресис) . У есхатону престаје кретање, али
напредовање у созерцању и врлини, који су изван времена, се наставља стално, и у стању починка
(катапавсис). Стање мировања је овде релативно и назива се аикинитос стасис (вечнокрећуће
стајање ) и стасимос кинисис (вечностајуће кретање) и то је непрекидно уживање Христа тј.
заједничарење у натприродним Божјим стварностима. Дакле, учествовање у божанским
енергијама (ОБОЖЕЊЕ) у есхатону је динамично и непрекидно, тако да се напредује „из славе у
славу“.Духовно савршенство нема граница-Ниски.

У есхатону добровољно дајемо слободу Богу и крећемо се благодаћу, енергијом Божјом. „Бог,
сједињујући се како сам он зна, свакоме пружа осећај како је свако сам од себе обликован за
прихватање Бога“.
Они који су своје извољење, слободну вољу усмерили , развили противно логосу природе (и тиме
против њеног богоназначења), сједињење са Богом биће горкобиће тј.непуноћа,
неблаженство,осећање бола. Добробиће није сместиво у њих, јер су му сесупротстављали.

Божија љубав ће бити пакао за оне који је не прихватају. Дакле, постојаће две врсте постојања:
благодатно и неблагодатно.

Пут ка спасењу подразумева васкрсење воље и васкрсење тела. Оне који истражују путеве спасења
душе води сâм Дух Свети.Грех и слободна воља, једно за друго умртвљени, имају двоструку
међусобно неосетљивост. И правда и слободна воља, имајући међусобно живот, имају двоструко
осећање. Ко је умртвио слободну вољу за грех, постао је срасленик смрти Христове, и који је
слободну вољу васкрсао за правду-постао је срасленик и васкрсења Његовог.

Љубав Божја у Христу, која превазилази свако знање и испуњује нас сваком пуноћом Божјом јесте
Тајна Христова и она је крај вере наше-спасење душа.

САДРЖАЈ 60. ОДГОВОРА ТАЛАСИЈУ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА

(ТАЈНА ХРИСТОВА)

(литература: Максим Исповедник, Одговор Таласију 60)

Сједињење двеју природа у Христу.

Оваплоћењем Христос је сјединио људску природу свом божанству у својој Ипостаси (Личности),
која је тако постала једна сложена Ипостас тј. Богочовечанска. Христос је постао Богочовек.
Приликом сједињења није дошло ни до какве промене у сједињеним природама, и очувана су
њихова својства сваке појединачно. ЛУДОВИКОС

Циљ стварања света је Тајна Христова тј. јединство свега са Христом Сином Божјим.

Тајна Христова је крајњи циљ (телос)свега, унапред смишљени свршетак ради којега је све
створено. Бог је створио свет имајући у виду овај циљ Суштина тајне Христове је сједињење
Творца и творевине, да би се све што је по природи покретно зауставило око суштински
непокретнога Бога, примивши непромењиво познање Онога у коме је стало. То познање није по
разуму (какво је несавршено познање), него по енергији. Свет и човек свој свршетак, циљ, пуноћу
налазе и достижу тек у Христу, Који је опет и Печетак и Крај.

То је остварење првобитног и есхатолошког Божјег плана (Домостроја) који се у Христу поклапа и

испуњује.
Ову тајну је пре векова предвидео Отац и Син и Свети Дух – Отац благовољењем, Син
самоделањем, Дух садејством. Тајну Христову остварује цела Света Тројица – Отац благоволећи,
Син оваплоћујући се, Дух сарађујући.

Логос, који је по природи творац суштине постојећих бића, тј. дародавац бића, дарује и вечно
добробиће.

Љубав Божја у Христу, која превазилази свако знање и испуњује нас сваком пуноћом Божјом јесте
Тајна Христова и она је крај вере наше-спасење душа.

Црква као икона Бога

Црква је једна, али се пројављује у мноштву икона. Цела стварност је прожета Црквом која је
кохезиона сила свега.

Црква је икона Бога, јер по подражавању и подобију поседује исту енергију са Њиме.

Бог својом безграничном силом све одржава и обједињује, повезујући промислом све што постоји
– и духовна и материјална бића – једно са другим и са самим собом.

Оно што чини Црква је подражавање (изображавање) онога што чини Бог у својој стваралачкој
љубави. Као што Бог при стварању творевину раздељује у најразличитије сфере и сегменте,
држећи их притом међусобно сједињене у свом Логосу, тако и Црква превазилази све могуће
поделе које постоје унутар творевине.

Слично Богу, благодаћу остварује јединство међу верницима, иако се они разликују по својим
својствима, месту боравка,начином живота...Сви они налазе у Цркви јединство кроз веру. Максим
наводи читав низ дистинкција које постоје кад су људи у питању (пол,узраст, образовање,
социјални статус, боја коже...)

Најдоминантније у контексту његове Еклисиологије су космолошка димензија Цркве и њен

есхатолошки карактер деловања у историји. Црква је стожер, централни елемент у контексту
којега он објашњава однос који Бог има са човеком, пре свега, али и са целокупном творевином.

Црква собом обухвата све ове реалности и сједињује их на исти начин на који је Бог при стварању
сјединио све аспекте творевине на исти начин на који ће их заувек сјединити у Царству Божјем.

Премда све ове реалности имају различите сегменте унутар себе, начине и видове постојања који
нама често изгледају потпуно неусагласиво , у Цркви се све оне међусобно сједињују и
функционишу као јединствене целине. Значи Тајна Цркве је пре свега у том свеобухватном
сједињењу свих реалности.

Црква све разлике превазилази и задржава их искључиво на нивоу разлика. Оне и даље постоје
као категорије које људе чине препознатљивим али им одузима сваки ефекат супротстављања или
немогућности заједничког живљења.

У Цркви увек присутна невидљива благодат Светога Духа, а нарочито за време богослужења. Та
благодат сваког преображава и пресаздава за пунију богоподобност, ( је обожење оних који
учествују, а не само присуствују у Литургији, и оно се извршава саобразно –сагласно унутрашњој
чистоти и духовној спремности сваког верника понаособ). Благодат делује чак и ако верујући
ништа од овога не осећа и није у стању да види дубину онога што се догађа.

Читав свет је нерукотворена Црква која се пројављује кроз ову рукотворену!

ИКОНИЧНИ КАРАКТЕР ЛИТУРГИЈЕ ПО МАКСИМУ ИСПОВЕДНИКУ: СИМВОЛИЗМИ И ИКОНИЗМИ

ЛИТУРГИЈСКИХ МОМЕНАТА

Улазак архијереја у храм - први долазак Бога (Оваплоћење)

Улазак у олтар и узлазак на трон (Горње Место)- Вазнесење

Улазак народа у Цркву- повратак неверника истинитом Богу и прелазак верника од незнања и
порока ка врлини и знању.

Библијска читања - откривају Божју вољу и одлуке, божанске законе за подвизавање

Песме узносе душу

Возгласи ,,мир свима“- божанске похвале онима који се подвизавају.Тим похвалама, које преносе
анђели, Бог укрепљује подвижнике.

За време читања Св.Писма душа поима смисао створених бића, и тиме се још једном подвлачи да
је природно созерцање (божанска наука) незамислива ван Цркве и њених светих Тајни.

Јеванђеље- наговештај краја света и суда,јер после њега архијереј силази са престола и бива
отпуштање оглашених и осталих који су недостојни св.Тајни.

Затварање врата -пролазност материјалног и ступање верних у духовни свет тј. у брачну одају
Христа.

Вход са даровима- је почетак откривења тајне нашег спасења, а које ћемо стећи на небесима.
Целив мира- је символ будуће слоге и љубави између свих

Символ вере- Захвалност за божанска доброчинства и најављује благодарење које ћемо

приносити Богу у будућем веку.

Трисвета песма- Јединство и хармонију небеских и земаљских сила у божанском славословљу,

које ће се остварити у есхатону.

Оче наш је симбол усиновљења које ћемо стећи коначно у будућем веку.

Један је свет, један Господ...“ најављује савршено, надумно сједињење са божанском

једноставношћу.

Причешћивање преображава оне који се достојно причешћују и чини их сличнима Богу колико је
то доступно за људе, тако да се и они могу назвати боговима по благодати.

За Максима Литургија је икона Царства Божјег.

Однос иконе и Царства Божјег је онтолошки.Без иконе нема ни Царства.

Икона има у себи истине тј.Литургија садржи будуће Царство (иако не у потпуности) јер је личност
Литургије Христова личност. Идентичност иконе и истине темељи се на личности, а различитост се
односи на природу. Личност Христова се пројављује кроз трулежну природу, а не кроз васкрсло
нетрулежно тело и то је оно што разликује икону од истине.

(Икона се разликује од типа. Типос је поистовећиван са историјским догађајима, а икона увек

указује на будуће догађаје. Сама икона је везана за прошлост, али она кроз прошлост води у
будућност.)

Главна улога Св.Тајни је да на органски и потпун начин повеже символ и праначело (архетип). Само
Црква омогућава достизање божанског савршенства који по природи имамо захваљујући
Христовом Оваплоћењу.

ЛОГОСИ БИЋА и СМИСАО ИЗРАЗА ДЕО СМО БОГА

Логоси бића постоје у Божјој вољи. То је Божја воља о бићима. Бог нас познаје коа своју вољу јер је
вољно створио сва бића.Отпали смо јер се нисмо кретали сагласно свом логосу. Човек је истински
човек, у складу са својим логосом, када има кретање ка Богу.

Иако створена ни из чега, сва бића имају своје логосе, разлоге (замисли и назначења) које од
вечности постоје у Логосу тј. Богу. Сви логоси сједињени су у Сину Божјем.Свако биће је створено
сагласно одговарајућем разлогу, логосу који одређује његово постојање и суштину и захваљујући
коме су укорењена у самом Богу и зато се називају мира Теу, тј. део Бог, честица.

Логоси бића указују на динамичну природу твари. Зато сва твар динамички тежи ка сопственом
испуњењу. Сва творевина се креће. Човек кретање реализује кроз слободну вољу. Циљ сваког
кретања је достизање узрока (вечнодобро биће тј.Бог) и ту се зауставља свако кретање.

Максимово схватање о логосима бића јесте основни доказ екстатичког карактера људског
постојања и његове отворености према Нествореном. Свако биће везује своје постојање за логос
који је унутар њега и омогућава му да учествује у Богу.То опште учествовање не угрожава божанску
трансцендентност. Божанско се ,,креће“ унутар словесних бића и покреће их посредством њихових
логоса.

Одвојено од свога логоса, биће нема постојање, оно је небиће. Тако стварање бића повлачи идеју
о њиховом ,,кретању“. Кретање припада нашој природи а не Божјој управо зато што је узрок нашег
постојања изван нас. Ако се крећемо сагласно свом логосу крећемо се сагласно вољи Божјој о
нама.

Бог је непокретан тј. Он собом све испуњава. Као савршен нема потребе да се креће ка нечем
другом.

Бог се креће тако што усађује унутарњи однос ероса и љубави у оне који су способни да га
приме.Креће се природно привлачећи жељу оних који су ка Њему усмерени.

Логоси нису просто дате онтолошке чињенице него пре евентуална егзистенцијална достигнућа
слободног опредељења логосног бића.

Бог је при стварању света имао на уму Христа- Оваплоћеног Сина Божјег. Спајањем Божанске и
човечанске природе у својој ипостаси, Христос је испунио логос твари, предзамишљен од Оца пре
стварања света. Твар у Њему добија нови начин постојања тј. начин постојања Св.Тројице.
Христова личност је егзистенцијални и онтолошки топос уипостазираности. Зато што је Он Једини
Логос, јер је остварио предзамишљену вољу Оца , Он је и једини спаситељ. Кроз Свету Евхаристију
предокушамо истиниту стварност будућег Царства Божјег у коме ћемо наћи свој покој и остварење
предвечног назначења датог нам од Творца.

То да смо део Бога може се објаснити и на други начин-тиме што смо чланови Цркве тј. удови Тела
Христовог. А удови смо захваљујући томе што совозглављени у Њему кроз своје логосе бића. Зато
што је истински λογος наше природе непромењив, потребно је њен τροπος, искварен слободном
вољом још од Адамовог греха, изнова родити у Христу.
СТВАРАЊЕ И КРЕТАЊЕ ПО МАКСИМУ

Бог је сва бића створио једнаким у извесном смислу. Ниједно није било ближе Богу или даље од
Бога. Свима им је осим словесности,рационалности, логосности, неодузимљиви атрибут
слобода.Сва имају свој живот и покрет. Покрет, али не у локомоторном смислу већ је покрет свака
промена у души (промена мишљења, промена воље, рађање жеље.).Тај покрет је могућ јер су
слободни и одговоран је за то што су се нека бића мање или више одвојила од Бога и пала. Што се
више удаљавају од Бога бића бивају све више материјална. Бог сад ствара услове, како би
приволео та пала бића да се врате к њему. Ти услови су уствари чулни свет. Он ствара чулни свет
разноврсности,јер су разноврсна и бића која су од њега отпала.Апокатастаза код њега је враћање
свега у слично стање као што је било , а то слично односи се на Божју близину.

Ту његову концепцију мировање-покрет-стварање заменио са формулом стварање–покрет–

мировање (γενεσις–κινησις – στασις). То значи да покрет настаје тек стварањем ни из чега, а да је
непокретност есхатолошки циљ који се испуњава обожењем. На антрополошком нивоу, тријада
γενεσις – κινησις – στασις одговара трима формама људског постојања: битија – благобитија –
вечнобитија. Бог је узрочник првог и трећег. Благобитије је слободно прихватање Божије благодати
и зависи од нас.

Бог је непокретан, собом све испуњава. А карактеристика створеног је њено КРЕТАЊЕ и

промењивост. Јер је створено ни из чега и несавршено , па кретањем ка циљу покушава да
достигне савршенство. Циљ кретања је достизање узрока. Кретање припада нашој природи а не
Божјој управо зато што је узрок нашег постојања изван нас.

Бог се креће тако што усађује унутарњи однос ероса и љубави у оне који су способни да га
приме.Креће се природно привлачећи жељу оних који су ка Њему усмерени.

Сва природа се креће на својствен начин.Умна умно, чулна чулно. Кретање је πάθος (страст), а циљ
απαθεία (бестрашће) тј. αυτοτελεία (самосавршеност).

Кретање својствено природи, али у ипостаси оно је енергија. Како се ми пресаздавамо из природе
у личност тако се и кретање преображава у енергију. Максим кретање и енергију не сматра
идентичним. Енергија је личносносна разрада кретања и свака твар је одређена својом енергијом.
Природа без енергије је нешто бесмислено што касније тврди и Палама. А кретање, изражено у
сваком бићу кроз његову сопствену енергију, јесте сила која води циљу, позитивном или
негативном.Тој разлици између кретања и енергије одговара подела воље у две категорије.
Пад није уништио природу творевине, него је пореметио њен однос са Богом.Кретање човека се
ограничило на створено, и не дозвољава свеукупности природе да буде екстатична према Творцу
који је изван ње. Пад је разлику (пет) учинио подељеношћу.

Али, не престају све ствари да се крећу, већ само оне које су под влашћу времена, док
напредовање у созерцању и врлини, који су изван времена, се наставља стално, и у стању починка
(катапавсис). Стање мировања је овде релативно и назива се аикинитос стасис (вечнокрећуће
стајање ) и стасимос кинисис (вечностајуће кретање) и то је непрекидно уживање Христа тј.
заједничарење у натприродним Божјим стварностима.

Духовно савршенство нема граница-Ниски.

Човеково напредовање и усавршавање у Богу је бескрајно јер је Бог бескрајан. То је и активно и

пасивно стање. Сад смо у активном стању,а у есхатону ћемо бити у пасивном, неделатном, али
доживљајном. У есхатону добровољно дајемо слободу Богу и крећемо се благодаћу, енергијом
Божјом.

Тумачење Молитве Господње- Максим Исповедник

Најдубље тумачење Оче наш у читавој древној и новијој егзегези.

Открива седам Божјих дарова нама људима. Тих седам тајни су изражене кроз 7 прозби тј. молби
у Молитви Господњој.

Богословље- да се свети Име Твоје (које Име је Син)

Усиновљење благодаћу Св.Духа- да дође Царство Твоје ( Царство је Св.Дух)

Изједначење по части са Анђелима- да буде воља Божја на земљи (међу људима) као што је на
неби (међу анђелима)

Учешће у вечном животу- хлаб наш насушни (вечни) дај нам данас

Васпостављање природе бестрасно наклоњене према себи(измирење људи) опрости нам грехе
наше као што и ми опраштамо дужницима својим

Уништење закона греха- не уведи нас у искушење тј. у грех

Укидање тираније лукавога који је обманом овладао нама- избави нас од Лукавога
Ако желимо да се избавимо од злога и избегнемо искушење, треба да верујемо Богу и опраштамо
дужницима нашим.

Тако ћемо не само добити опроштај грехова, него ћемо се ослободити и од самог закона греха.

А у свему томе предвођени Христом који је Хлеб живота и који нас кроз испуњење Очеве воље
чини саслужитељима Анђела.

И узводи нас на врхунац Божанских стварности Духом Светим, чинећи нас заједничарима у
божанском, и синовима Божјим по благодати.

ЈОВАН ДАМАСКИН – О ЧОВЕКУ (ИСТОЧНИК ЗНАЊА)

Умне природе су нематеријалне и бестелесне само у поређењу са тежином материје. У пуном

смислу речи нематеријално и бестелесно је једино божанство. После умних природа Бог је створио
чулну природу – небо, земљу и оно што се налази између њих. Умне природе су блиске Богу, док
му је чулна далека. Затим је требало да се догоди сједињење обеју природа (Григ. Бгслв). Бог је
властитим рукама саздао човека по свом образу и подобију, обликујући тело од земље и дувањем
му дарујући словесну и умну душу. „По икони“ значи умност и самовласност, а „по подобију“
могућост уподобљавања врлини. Тело и душа су саздани истовремено. Човек је створен са сваком
врлином и безбрижан, као микрокосмос, као други анђео, цар свега на земљи. Уједно земаљски и
небески, привремени и бесмртан, „граница између величанства и ништавности“, „духом за
благодат а телом за узношење“. Тело му је дато да би страдао и тако се поучавао. Човек је жива
душа која је по икономији овде, да би прешла у будући век. Приклањајући се Богу, учествовањем у
божанској светлости (а не суштини), човек се обожује.

Човек је по природи створен безгрешан. Склоност греху је имао не у природи, него само у
опредељењу, имајући могућност или да напредује у добру или да се својевољно одврати од
добра. Ако би био по принуди добар, то не би била врлина.

Душа је жива суштина, проста и бестелесна (на начин на који су анђели), невидљива,
неизобразива. Словесна је и умна. Живи у органском телу и даје му живот, раст, чула и способност
рађања. Најчистији део душе је ум, као што је око најчистије у телу. Душа има вољу и енергију –
промењива је јер је створена.

Човек заједничари са целокупном творевином. Са неживом природом заједничари телом и

његовим саставом. Са биљкама још и способностима храњења, раста и рађања. Са бесловесним
животињама заједничари још страстима, чулношћу и инстинктивношћу. Словесношћу се човек
прибраја бестелесним и духовним бићима.

Силе душе се деле на словесне и бесловесне. Бесловесни део душе има два дела – који се не
покорава разуму (животно, нагонско, хранитељно, полно) и који се покорава разуму (гнев и жеља,
као и нагонско кретање).
Специфично својство тела је комадање, течење и претварање из облика у облик. Специфична
својства душе су благочашће и мишљење. Заједничка својства душе и тела су врлине.

Очекивано добро представља жељу, а оно добро које је присутно представља уживање; на исти
начин очекивано зло изазива страх, а присутно зло изазива жалост. Треба знати да смо, рекавши
овде „добро“, имали на уму истинско добро, односно оно што се чини добрим, а тако је и са речју
„зло“.

Бог је прво створио умствено суштаство, односно анђеле и све чинове који су на небу, а затим и
чусвствено суштаство, односно, небо и земљу и оно што се налази између њих. Требало је да се
догоди сједињење обеју природа, те је Бог из обе властитим рукама саздао човјека по своме
образу и подобију. Израз ''по образу'' при том означава оно што је умно и самовласно, а ''по
подобију'' открива могућност уподобљавања врлини. Тијело и душа су саздани истовремено. Бог
је човјека створио незлобивог, врлинског, свијет у маломе велики, сложеног, царем свег на земљи,
земаљским и небеским, привременим и бесмртним, међом између величанства и ништавности,
духом за благодат - да остане постојан и прославља Бога, а тијелом за узношење - да страда и да
страдјући се сјећа и подучава. 1Врхунац је у томе што се човјек обожује учествовањем у божанској
свјетлости (а не заједничарећи са божанском суштином). Створен је безгрјешним по природи (што
значи да није имао склоност ка злу у својој природи, већ у опредјељењу) и слободним по вољи.

Душа је живо суштаство које пребива у органском тијелу и даје му живот. Ум је њен најчистији
дио. Слободна је, посједује вољу и енергију, и мијења се по својој вољи.

Човјек заједничари и са неживим и бесловесним бићима, а разум је примио од словесних:

1. са неживом природом заједничари по тијелу и његовом саставу из четири елемента;

2. са биљкама по томе и по могућности храњења, раста и размножавања;

3. а са животињама и по свему томе, али и по страсти (јарости и жељи) и чулности и

урођеном пориву.

4. Кроз словесност човјек заједничари са бестјелесним и духовним бићима, и то умујући и

стремећи ка врлини.

Силе душе се дијеле на словесне и бесловесне. Оно што је словесно по природи управља оним што
је бесловесно. Међутим, у човјеку се разликују два дијела бесловесне природе:

1. онај који не слуша разум - нагонски тј. полни, и

2. онај који слуша разум и покорава му се - јарост и жеља

1
Ово је Дамаскин прафразирао 38. Беседу Григорија Богослова
Флоровски

Да ли су хришћани обавезни да верују у бесмртност људске душе?

(Г. Флоровски)?

Шта значи да је душа створена по Г. Флоровском?

ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ – О „БЕСМРТНОСТИ“ ДУШЕ

О природи душе по списима хришћанских писаца 2. века

Најпознатији хришћански апологети 2. века, у полемици са хеленским филозофима, изричито су

порицали природну бесмртност душе, наглашавајући очекивано васкрсење тела. Душа је по
природи смртна која бива обесмрћена Божијом благодаћу у сједињењу са божанским Духом на
крштењу.Хришћанство не говори о природној бесмртности, него о заједници душе са Богом, који
једини има бесмртност.

Душа је створена.

Јустин Филозоф- Дијалог са Трифоном

Ако је душа бесмртна, онда је и нерођена. Међутим, једино је Бог нерођен и бесмртан, док је свет
рођен, тј. има почетак, а душе су део света. Све створено има пропадљиву природу. Душа није
живот по себи, већ је причасна животу. Једини Бог јесте живот по себи, док душа само може да
има живот.

Рећи за душу да је бесмртна,за хеленски ум, значило би да је и нестворена, тј. преегзистентна, што
је за хришћане било недопустиво.

Душа је створена од Бога, и не може бити бесмртна по природи, него само Божијим
благовољењем, тј. по благодати. Али, то што је душа смртна не значи да ће једном престати да
постоји. Божија воља је да ништа од онога што је он створио не пропадне.

Теофил Антиохијски

Инсистира на неутралном карактеру човека, који по природи није ни смртан ни бесмртан, него је
способан и за једно и за друго. Да је Бог човека створио бесмртним од почетка, створио би „другог
бога“ поред себе. Да је човек изабрао бесмртност кроз послушност Божијим заповестима, постао
би „бог по усвојењу“.

Татијан Асирац -Бесмртност душе зависи од човековог односа са Богом.

Иринеј Лионски-Душе не долазе из другог света који је непропадљив, како су тврдили гностици,
него припадају створеном свету. По смрти, душе продужавају своје постојање „док је то Богу
угодно“.

Временом отачка мисао афирмише платонизам, тако да се ставови постепено мењају. Па ипак,
рано предање опстаје. Климент Александријски, иако платониста, понекад истиче да душа није
бесмртна по природи. Атанасије Велики, користећи Платонове доказе, инсистира на бесмртности
душе, али уједно истичући да је све створено по природи нестабилно и подложно пропадању.
Августин је рекао да се, у складу са промењивошћу овога живота, за душу може рећи да је смртна.
На истоку ово рано предање је преживело све до 17. века, када имамо запис о спору два критска
епископа по питању тога да ли је душе бесмртна „по природи“ или „по благодати“.

Постојање света је дато од Бога, а не садржано у суштини света. Па ипак, Божији чин стварања је
коначан чин. Свет има почетак, али нема крај, захваљујући вољи Божијој која је непромењива.

Шта значи да је човек смртан ? Човек је смртан.

За Хелене смрт је била ослобођење, повратак у родни свет духова. За хришћанина смрт је
катастрофа, и хеленско решење проблема смрти за хришћанство није било прихватљиво. Једино
решење понуђено је благовешћу Христовог васкрсења као залога свеопштег васкрсења мртвих.

Јустин-душа и тело су засебно само делови човека, док је човек састављен од оба.

Атинагора Атински- тело и душа су један живи ентитет.

Иринеј Лионски- тело без душе је леш, а душа без тела утвара, а одвајање душе од тела
представља смрт човека, престанак његовог постојања као човека.

Уопште узев,о човеку се може говорити као о једној ипостаси у две природе, која се смрћу разбија.
Распадање је последица греха као одвојености од Бога. Душа више није у стању да оживотворава
тело, а тело се претвара у гроб и тамницу душе.Човек губи привилеговани положај у поретку
створеног света.

Оваплоћење Логоса.

Већ само оваплоћење било је оживљавање човека, нека врста васкрсења људске природе. Кроз
оваплоћење људска природа је уведена у непосредно, ипостасно јединство са самим Богом. Па
ипак, врхунац оваплоћеног живота Логоса била је његова смрт, кроз коју се живот открио у свој
пуноћи. Христос се оваплотио да би могао да прими смрт за све људе, и превазиђе смртност и
пропадљивост. Самим тим што је смрт на крсту била смрт оваплоћеног Бога, то није била сасвим
обична смрт. Ова чињеница мења смисао смрти, јер ипостасно сједињење смрћу није нарушено –
душа и тело Логоса су остали сједињени у његовој божанској ипостаси. То је била
„непропадљвошћу испуњена смрт“. Значај васкрсења је, пак, да покаже победу која је већ
остварена на крсту.

Реалност смрти није укинута. Тачно је да и после Христовог васкрсења умиремо као и пре. Али,
снага смрти састоји се у немогућности враћања мртвог човека у живот. Ако ће, међутим, после
смрти бити оживљен, и ако ће му, штавише, бити дарован бољи живот од садашњег, онда смрт
постаје више као уснуће. Након Христовог васкрсења свака смрт је привремена.

Али, неопходно је разликовати исцељење природе и исцељење воље. У Христу је целокупна

људска природа потпуно исцељена од смрти. То је залог свеопштег васкрсења. Међутим, људска
воља мора сама да се слободно преда Богу. То предавање се врши кроз подвиг, који започиње
крштењем као предобрасцем васкрсења. (Крштење је само почетак, а васкрсење је испуњење).
Ово је, дакле, апокатастаза природе, како је говорио Максим Исповедник, а не и воље. Бог ће бити
све у свему, али у онима који своју вољу нису усмерили ка њему биће присутан „без благодати“.
Човек не може да учини „метафизичко самоубиство“, да се врати у непостојање.

ВЛАДИМИР ЛОСКИ - ИКОНА И ПОДОБИЈЕ

(МИСТИЧКО БОГОСЛОВЉЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ)

Човеково савршенство није у томе што у себи садржи све елементе од којих је саздан свет већ у
уподобљавању Богу.

Западно и источно тумачење стварања

„Источни и западни Оци, у чињеници стварања човека по икони и подобију Бога виде превечну
сличност и првобитну сагласност између људског и Божанског бића.

Бл. Августин се труди да изгради појам о Богу полазећи од наше сличности њему, настојећи да у
њему открије оно што ми сами налазимо у својој души, створеној по његовој икони. Користи метод
психолошке аналогије.

Григорије Ниски, напротив, започиње од онога што Откривење говори о Богу, да би потом у човеку
нашао оно што одговара икони Божијој. Користи богословски метод и примењује га на
антропологију.

Први полази од човека који је створен по икони Божјој, а други жели да одреди истинску природу
човека, полазећи од Бога по чијој је икони саздан“.

Шта је икона Божија у човеку?

Отачке тврдње су разноврсне: царско достојанство човека и превасходност над остатком тварног
света; духовна природа човека – ум, разум, словесност; слобода и самовласност; једноставност и
бесмртност душе; способност богопознања; пребивање Духа Св. у души.

Иринеј Лионски, Ниски, Палама-у иконичности у односу на Бога учествује и тело.

Палама- човек је иконичнији у односу на Бога од анђела, јер његов дух оживљава своје тело и
управља њиме. Оци одбијају да иконичност ограниче на било који део човека.

Г. Богослов говори о човеку као о честици Бога.Али не по свом пореклу, јер би тада проблем зла
био несхватљив: или Адам не би могао да згреши, или би у Адаму згрешио сам Бог.То значи да у
човеку делује Дух Божији, да је човек причастан божанским енергијама.Бог је удахнуо честицу
свог Божанства тј. благодати која омогућава човеку да прими и усваја енергију која га обожује.

Г. Ниски- икона Божија у човеку је неспознатљива, јер је и прототип неспознатљив. Икону Божију у
човеку сачињавају сва божанска добра којима је човек причастан.

Личност и природа

Иконичност се односи на целокупну људску природу. Божанска икона, својствена Адаму, односи се
на целокупно човечанство.Личност не може да достигне пуноћу на коју је призвана – да постане
савршена икона Божија, уколико присваја себи део природе, сматрајући је својим личним
власништвом. Икона Божија савршенство достиже тек када људска природа постане слична
Божијој. Јединство природе, изгубљено првородним грехом, обновљено је у Цркви (Тело Хр
истово).

Ми не познајемо личност тј. људску ипостас слободном од сваке примесе. Често је мешамо са
индивидуом.Али, индивидуа означава извесно мешање личности са елементима који припадају
општој природи. А личност значи оно што је различито од природе. Пошто смо индивидуе ми
личност стичемо преко ње.

Оно што нам је у неком човеку драго и што га чини управо њим самим је НЕОДРЕДИВО, будући да
у његовој природи нема ничег што би се односило на личност која је јединствена и неупоредива.

Човек себе утврђује као индивидуу, као поседника сопствене природе, коју супротставља
природама других као своје ЈА, што представља мешање личности и природе. То мешање,
својствено палом човеку јесте самољубље (не егоизам).

Проблем воље

Нама је лакше да схватамо да је воља функција личности. Међутим, личност је слободна од своје
природе, не одређује се њом. Личност се остварује тек одрицањем од сопствене воље, тј. од онога
што нас поробљује.

Икона се тиче личности а не природе која је према Леонтију Византијском, уипостазирана у

личности. Али, на нижим ступњевима бића ипостас није личност него индивидуа, да би значење
личности добила тек када се ради о духовним бићима – људима, анђелима и Богу. Ипостас као
личност не дроби природу. Али после пада, када је људска природа изгубила сличност са
Божанском, људска природа се цепа на мноштво индивидуа. Ева је допуњавала Адамову природу
тј. била је исте природе и тела. Али падом постају одвојене природе, бића повезана спољашњим
односима. Природа је садржај личности, а личност је постојање природе. Личност која себе
утврђује као индивидуу и затвара се у границе своје појединачне природе не може у потпуности да
се оствари. Али одричући се од свог садржаја и слободно га дајући тј. престајући да постоји за саму
себе, личност се потпуно изражава у једној заједничкој природи.Тим уцеловљењем људске
природе стиче се подобије – савршенство природе, КОЈА ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКА СВИМ ЉУДИМА.

Човек је позван да постане бог. Тај позив човек може да прихвати или да одбије. Чак и када одлази
далеко од Бога, човек остаје личност. Икона Божија у човеку је неуништива. Међутим, с обзиром
да је личност неодвојива од природе, свако одвајање личности од Бога је потамњује.

Природна и гномичка (бирајућа) воља.

Максим: воља је природна сила која стреми ономе што је саобразно са природом. Природа хоће и
дејствује али личност прихвата или одбацује оно што природа хоће.

Максим разликује природну вољу, која је жеља за добром ком стреми свака словесна природа, и
гномичку вољу, својствену личности. Већ слобода избора је несавршеност и ограниченост истинске
слободе. Савршена природа нема потребе за избором, познајући добро на природан начин.Њена
слобода је заснована тим знањем. Потамњена грехом, не знајући више истинско добро, природа
се најчешће устремљује као противприродном. И људска личност се непрестано налази пред
неопходношћу избора. Та неодлучност у усхођењу ка добру назива се слободном вољом.
Поставши роб греха личност више не уме да бира, и често уступа пред побудама природе.

Трихотомија или дихотомија човека?

Оци су подељени између дихотомије (тело, душа) и трихотомије (тело, душа, дух) човека.
Трихотомисти у духу виде највишу способност словесне душе, којом човек улази у општење са
Богом. Душа треба да се храни духом, а тело да живи душом. Такво је било првобитно устројство
бесмртне људске природе. Међутим, одвојивши се од Бога, уместо да даје души храну дух се сада
сам храни њеном суштином, док душа живи животом тела, одакле потичу страсти, јер је тело
принуђено да храну тражи у материји. Стога наступа смрт – људски састав се распада.

Зло није природа него стање. Зло нема постојање по себи, него само кроз вољу, која му даје
извесно биће. Зло постаје реалност кроз вољу. Већ сама жеља да се окуси плод познања добра и
зла била је грех. Пре Адама, зло је започело у духовном свету, родивши се из воље анђела који су
се заувек определили за мржњу према Богу. Зло је тежња ка небићу. С. Саровски говори да анђели
имају огромну силу, и да би и најмањи од њих могао да уништи земљу, када Божија благодат не би
њихову силу чинила неделатном. Зато се они труде да подрју твар „изнутра“, наводећи људску
слободу на зло. На душу зли духови делују преко прилога – помисли или слика. Прилози су стране
мисли, и само постојање прилога не значи грех. Грех почиње саглашавањем са одређеним
прилогом.

Првородни грех је имао два момента – морални и физички. Морални моменат је била
непослушност вољи Божијој, у нарушавању Божијег поретка. Божија заповест је указивала на пут
ка обожењу – одрцање од свега што није Бог. Међутим, људска воља је изабрала пут одрицања од
Бога и послушности ђаволу. Ум се окреће свету и, уместо да одухотворава тело, сам се потчињава
материјалном, у чему је физички моменат греха. Затим, одбијањем да признају да зло произилази
једино из њихове воље, Адам и Ева одбијају могућност ослобађања од зла.

Симеон Солунски- грех се развио јер се човек није покајао него правдао.

Католици- ПРЕДУПРЕЂУЈУЋА БЛАГОДАТ

Благодат која се додаје природи да би је усмерила ка Богу.

Човек је имао добру природу усмерену ка добру тј. општењу са Богом и стицању благодати. Али
добра природа је дошла у несугласицу са Богом јер је имала способност УНУТРАШЊЕГ
САМООДРЕЂЕЊА која јој омогућава да иде и против природе. Пад је последица тог властитог
самоодређења човека. У тој исквареној природи више нема места за благодат која је кроз човека
требало да се излива на читаву творевину.

Воља се затвара пред Богом. Физички грех последица је уједно моралног греха, али и Божијег
постављања границе греху. Јер плата за грех је смрт... Грех се смешта тамо где треба да царује
благодат. Укоренивши се у вољи грех постаје противблагодат.Тако, све до Педесетнице, Божија
благодат постаје туђа људској природи, дејствујући само „споља“. Оруђе благодати постају стз
пророци и праведници.

Атанасије Јевтић

Шта подразумевамо под затвореном, а шта под отвореном антропологијом?

Затворене антропологије- две јелинске и две савремене антропологије.

Јелинске антропологије:

1.Човек је виђен као биће сведено и ограничено само на себе,(Човек је мера свега) Протагора.

2. Човек се посматра унутар Божанске идеје (Бог је мера свега) Платон.

Иако се ради о два супротна схватања човека реч је о затвореној антропол.

Савремена антропологија: Материјалистичка и идеалистичка.

Материјалистичка: Своде људски живот само на материју, а духовни живот је нешто апстрактно,
одвојено од његове материјалне основе.

Идеалистичка: духовни живот значи само ''виши ниво'' људскога живота, изнад обичног
биолошког, тј. живот у смислу културе, уметности, философије, религије.То идеалистичко уверење
углавном доминира у европској цивилизацији.

Сагледавање човека свим овим антрополог. је непотпуно, једнострано и ограничено, јер се из

њих не могу сагледати бескрајне богочовечанске димензије и могућности човека .

Хришћанска отворена антропологија је много већа и шира од антропоцентричне и теоцентричне

антропологије, као и оне матријалистичке и идеалистичке. Искуство је показало да се обе све ове
(узајамно супротстављане) антропологије, на крају ипак своде на једну исту космоцентричну визију
свега - и човека и Бога - унутар једног затвореног космоса који собом одређује судбину и човека и
Бога.

Хришћанско виђење човека и света, првенствено извире из Божанског Откривења, чији центар
Христос - Оваплоћени Бог који се лично открио и јавио у свету као Човек. То хришћанство и
хришћанско виђење човека и света чини другачијим, јединственим и увек новим. Христос је
једино истинско мерило свих и свега.

Тек са Богочовеком Христом два претходна става добијају своје место и смисао. У Христу су
повезана и спојена у једно..Човек и свет су сасвим обухваћени у тајни Христа, те је човек сједињен
са Богом и Бог са човеком без икаквог умањења или отуђености.

Хришћанска антропологија је христоцентрична, теантропоцентрична.

Бог је створио човека да би био у заједници са њим и постао бог по благодати. Дао му је
потенцијал за то. Зато човек чезне за нечим лепшим, узвишенијим, натприродним. Његове чежње
сведоче о том предосећању величанствености која га очекује и којој тежи, јер за њу има
потенцијала и већ сада може да је предокуша.У човеку, дакле, постоје две носталгије – за
изгубљеним рајем (протолошка) и за будућим Царством (есхатолошка), при чему је ова друга
важнија и претежнија.

Невсис и ефесис. То што је човек пристао на ђавољи предлог да постане као Бог сведочи о човеку
прирођеној тежњи за тиме. У човеку постоје чежња и стремљење ка обожењу. Сва човекова жеља
је усмерена ка Христу. Она је извор хоризонталне човечности. Зато човек доживљава трагични,
распети сукоб у свом животу, примајући предокушаје онога какав може да буде, па у том светлу
сагледава себе у садашњем трагичном стању. То је покрет ка човеку какав ће бити, тј. ка Христу,
чија је човек икона. Ефесис- унутрашњи порив.

Хришћанска антропологија и савремени егзистенцијализам

Сартр: Све је дозвољено ако нема Бога. Окренуо претпоставку у поставку. Зато је човек потпуно
сам и зависан само од себе. Апсурдна судбина бацила га је у неопходност да се налази у свету.

Само биће и егзистенција свега потпљени су у Небиће, Ништа. Човек је рупа кроз коју то Небиће
долази у свет. Небиће је основна онтолошка категорија Сартровог егзистенцијализма и разједа
свет, човека, егзистенцију, слободу на коју је човек осуђен. Сартр одриче природу, а наглашава
индивидуално биће (егзистенцију).

Све се уништава усред Небића и човек се показује као роб Небића. Човек је једно бесмислено и
некорисно страдање и историја једног живота је историја једног краха.

Бог и када би постојао ништа не би променио јер би се и сам нихилизирао приликом преласка из
стања ,, бића по себи“ у стање бића за себе, јер тај прелазак из несвесног бића у свесну
егзистенцију пролази кроз ништавило,небиће и тиме се уништава.

Човек не може да буде у заједници са другим људима јер други је пакао. Човек се пред Богом
губи. Да би се остварио као апсолутно слободна личност, као онтолошки слободан, човек треба да
негира и самог себе.

Егзистенцијалисти су својим учењем о личности као слободној индивидуи увели ,,црне рупе“ и
показали да биће зависи од личности и њене слободе. То је резултирало тиме да је смрт као
природни процес, поистовећена са претњом бићу апсолутним небићем, ништавилом.Слободно
постојање се може остварити само као непостојање. Али ми, управо у личности човека и његовој
слободи видимо могућност превазилажења смрти и вечни живот како за природу тако и за човека
као личност. Ако се та слобода пројави као љубав према Богу и другом човеку у Христу. То је
Христос показао својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем.

Од човека остају само страст тј. страдање, а страсти отуђују човека од Бога и себе самог.

Достојевски – Запад ће завршити у нихилизму.

Кроз своје хуманистичке носталгије човек уствари вапи за Богочовеком.

Они који одричу Христа, доказују да га нису ни упознали. Човек је истински човек само у Христу,
само у Њему достиже пуноћу. Стремљење и чежњу човек може слободно да употребљава или
злоупотребљава али не може да избаци , уништи.

Сва човекова трагедије је што самовољно одриче охристовљење и обожење ради којег је саздан
и онтолошки устројен, и за које је унапред од Бога обдарен. То одрицање обожења пројављује
се као опустошење човека, и та унутарња пустош не може се прикрити никаквом
ангажованошћу, како мисли Сартр. Ум кад одступи од Бога постаје оживотињен по Палами.

Етимолошко и антрополошко значење термина „antrophos”

„antrophos” - онај који лицем гледа ка горе = боголико створење које тражи општење са Богом.
Када погледамо и црквенословенску реч за човека која је человјек, видимо да постоји сличност и
са грчком речи anthropos, јер чело - вјек значи биће који је својим челом ( а чело код човека је
синоним за предњи део, најистуренији део човековог тела, и чело означава неку врсту
устремљености бића ) усмерен ка вјеку односно вечности, тј. Ономе Који је једини вечан.

ПАНАЈОТИС ХРИСТУ – Тајна Бога, тајна човека

Човек је круна стварања, цар и свештеник творевине.Спаја чулно и духовно кроз тело и душу.
Неки Оци истичу и треће – ум или дух (највиши део душе).Тело од душе добија живот,али и
душа од тела страст.Хармонично- душа управља телом (одухотворава).

Али,човек спаја створено и нестворено, творевину са Творцем.Елемент који спаја је дух,

нестворена Божија енергија која се креће између Бога и човека, уједињујући целокупну твар са
Творцем.Општење са Творцем се остварује захваљујући сродности са Творцем,које је двоструко
– иконичко и органско.

Човек је створен по икони Божијој.По Г.Богослову то је обдареност свим Божијим добрима, а

најпре самовласношћу, владањем и стваралаштвом. Палама, слично Августину, под тим види
јединство ума, разума и духа.

Органско сродство корен има у логосу који се налази у сваком бићу.Палама их поистовећује са
нествореним Божјим енергијама које не припадају суштини већ личносности.Свако биће је
створено на основу одговарајућег логоса који одређује и његово стварање и суштину. Стога је
оно већ од стварања повезано са нествореним и може да се узнесе изнад свог природног
стања.Кроз логосе бића, човек учествује у Богу.

Стварање човека на основу његовог логоса који претпостоји у Богу, од рођења му даје дозу
вечности. Али тај дар, да буде део Бога није статичан, већ је пре импулс који га покреће на
тражење свог места поред Бога. Човек ка овоме иде постепено. Способност за остварење овог
циља је у самовласти(слободи). Савршенство је човеку понуђено као циљ, а не наметнуто као
датост.

Максим Исповедник-икона је датост, којој припадају постојање и вечност, а подобије је циљ,

ком припадају доброта и мудрост. Икона је потенцијално подобије, а подобије остварена икона.
Пут од иконе ка подобију је пут од природе ка личности, од природне воље ка гномичкој. Крај
тог пута је уздизање човека у област божанског.

1 ПИТАЊЕ: ПАД ПАНАЈОТИС ХРИСТУ – Тајна Бога, тајна човека

Слобода подразумева и другу могућност.Да човек одбије своје постојање,и уместо личности
постане ствар. Првобитни човек се у почетку духовно развијао у складу са Божјом намером,
обликујући своју природу у целовито психосоматско биће, не допуштајући да њиме овладају
силе бесловесне природе. Међутим, ђаво, који је сам одбио божанску благодат, из зависти је
човеку указао на исти пут. Ориген-пад последица презасићености духовним добрима.Али не,
пад је био плод похлепе, тражења добара више него што је потребно и корисно.Пут ка обожењу
је требало да буде постепен.Али, човек је зажелео да постане једнак Богу пре времена, на
немогућ начин, газећи законе свог физичког и духовног развоја.

Пад је имао личне и међуличне последице. На међуличном плану долази до отуђења од Бога,
што је највеће могуће зло.На личном, долази до цепања личности тј. нарушава се психосоматска
равнотежа–душа и тело постају непријатељи, тело иде ка пропадљивости , вукући са собом и
душу. Чувство се подваја на чулно и духовно, ум на овосветско и духовно знање, разборитост
(„мудрост“) на плотску и духовну.

Из човековог пада проистиче морално зло (има корен у слободи). Постоји још и природно
зло(тежња да се врати у ништа), које је последица створености (створеном је урођено
несавршенство), и које је и омогућило морално зло. Да се држао Божијег плана природно зло би
било превазиђено. Падом је морално зло постало суштинско стање.
Смрт- је последица пада. Међутим, природна смрт (раздвајање душе и тела), малог је значаја у
поређењу са духовном. Смрт је природна последица новонасталог несклада душе и тела.Али,
Бог мења карактер смрти, чинећи је благотворном. Да није смрти, грешан начин постојања
човека би се овековечио. Смрт чини да нестане безблагодатни живот, како би се у погодно
време изршило његово пресаздавање.Сви Адамови потомци наслеђују смртну природу
(наслеђујемо природу коју су они искварили) и све њене слабости, али не наслеђују Адамову
кривицу како је то на Западу Августин учинио догмом. Грех је ствар личности. Човеков пад
повукао је са собом ка пропадљивости целокупну творевину.Свет постаје тамница и долина
плача, човек се осећа странцем у свету, уједно, наслућујући да је припадник једне друге,
небеске заједнице.

Спасење твари може извршити само Бог.Спаситељ је требало је да буде и једнородан и

разнородан у односу на свет. Сам Бог је ступио у потпуно и трајно јединство са људским
родом.Сједињење Бога и човека у Христу би се десило и да није било пада, јер је то и био циљ
стварања (предназначени).

Христос је спаситељ света јер у његовој личности твар има вечно постојање. Творевина добија
нов начин постојања, нову ипостас – ипостас Христа који је Бог. Ту ипостас свако понаособ
прихвата крштењем, постајући тако члан тела Христовог.

Леонтије Византијски- теорија о уипостазираности људске природе у Христу.

Логос у оваплоћењу преузима целога човека осим греха, грешног стања. Како? У Христу су се
сјединиле две природе, божанска и људска.Али, природа никада не постоји гола, без
ипостаси,па се мора рећи да су се у Христу сјединиле две ипостаси.Али, људска ипостас није
никад била самостални ентитет, јер би онда садржала елемент грешности него је од тренутка
оваплоћења сједињена са божанском, „уипостазирана“ у њу. Тиме је избегнут елемент
грешности. Код Христа, природа се сјединила још пре него што се конституисала, започео њен
развој, те зато она није ни личност ни ипостас, већ је уипостазирана (дакле ипостасни елемент
који изван Богочовека нити има нити је икад имао постојање).

„уипостасност“- природа која постоји у одређеној ипостаси.

Шта представља човеково учествовање у Богу и непрестано напредовање?

Бесмртност сама по себи није циљ.

Она је темељ за крајњи циљ- обожење ( учествовање у божанским енергијама). Преображај

према бесмртности не уводи у узвишеније стање постојања, већ је средство за постизање
заједнице са Богом. Преображај се врши постепеним уподобљавањем архетипу, а завршава се
учествовањем у животу Божанства.

Исток настоји да има учешће у Божанству, а Запад да има визију Бога. Окушања и виђење Бога
већ представљају један вид учествовања које уводи у обожење. Какав је природом онај у коме
учествујемо у таквог се и ми мењамо. Човек постаје оно што је Бог. Наравно учествујемо у
енергијама а не суштини.

Али те енергије су нестворене и суштински квалитети па њихови причасници себе преносе са

њима у област нествореног.

Енергија обожених се у потпуности уподобљава божанској, они се ослобађају од простора и

времена, постајући бескрајни и беспочетни. То стање је, штавише, независно од есхатолошких
догађаја. Божанска добра човек не може имати у будућем животу ако није почео да их стиче
већ у овом. Простор и време се могу укинути у било ком тренутку човековог живота, ако се
превазиђу врлином. Наравно, у пуноћи такав живот припада тек будућем веку. Учествовање у
божанским енергијама (ОБОЖЕЊЕ) у есхатону је динамично и непрекидно, тако да се напредује
„из славе у славу“.

Обожење је бесконачан процес, јер је Бог у чијем се животу учествује бесконачан.

Живот у Христу ниче у овом животу , али се довршава у будућем- Кавасила.

Св.тајне, молитве.

Жан Клод Ларше – Теологија тела

А. Тело у свом првобитном стању

1. Веза тела са душом и духом

2. Тело створено по слици Божијој

3. Тело димензија личности

4. Тело створено за подобије Бога

5. Обожење - духовно назначење тела

6. Тело у своме рајском стању

Б. Пало тело

1. Улога тела у прародитељском греху

2. Последице прародитељског греха за тело

3. Улога тела у преношењу дејства прародитељског греха

4. Тело, предмет портивречности

В. Тело које је оваплоћени Логос спасио и обожио

1. Оваплоћење

2. Улога Христовог тела у делу спасења

3. ,, Узмите једите ово је тело моје...”

4. Преображење

5. Смрт и Васкрсење

6. Вазнесење

7. Христос - лекар тела

Г. Тело у духовном животу

1. Хришћанин члан Тела Христовог

2. Тело у светим Тајнама

3. Тело у практиковању врлина

4. Смисао телесне аскезе

5. Смисао аскетског господарења над телом

6. Уздржавање - умереност

7. Господарење понашањем у исхрани и полне способности

8. Тело у молитви

Д. Преображено и обожено тело

1. Учинци духовног живота на тело

2. Преображено и обожено тело

3. Сведочанство светих моштију

4. Икона, слика преображеног и обоженог тела

Ђ. Мртво и васкрсло тело

1. Нови смисао промена тела

2. Судбина тела после смрти

3. Васкрсло тело

Aутор даје ризницу светоотче мисли ( ап. Павле, Ниски, Кирило Александријски, Дамаскин,
Максим, Иринеј ,Макарије Египатски, Златоуст, Јован Лествичник Палама, Тертулијам, Никодим
Агиорит, Дионисије Ареопагит, авва Доротеј, Јован Касијан, Кирило Јерусалимски, Василије
Велики, Ориген, Филон , Атанасије , Симеон Нови Богослов, Немесије Емески, Евагрије
Понтијски, Никита Ститат, Серапион Тмуитски, Теофило Антиохијски...) о човековом телу, души и
духу. Бави се стањem тела пре пада у Рајском врту и стања тела после пада. Даје објашњење
учешћа и удела тела у Адамовом промашају.... износећи светоотачку хришћанску антропологију
у кратким цртама.

А. Тело у свом првобитном стању

Тако имамо да стварање човека од праха земаљског није нешто што унижава тело. Оци ,, прах''
тумаче као део најчистије земље. ,, И створи Бог човека од праха земаљског'' - из овог
сведочанства видимо да се тело одмах јавља као људско, као суштински део човека, као
стварност која је већ човек. Али то не значи да је тело стварност која је самаодовољна, нити
може само по себи постојати.

Душа у уском значењу, код човека садржи три дела: вегетативни, анимални и рационални.

Дух или интелект Оци уопштено претстављају као виши део душе. Духом се човек сједињује са
Богом. Дух је у човеку слика Бога par exellence. 32

Човека је према Св. Оцима, Бог створио нераздвојиво душу и тело, ипак ова тврдња не изражава
дуалистичко схватање због тога што Оци истовремено наглашавају јединство људског састава.
Душа и тело проистичу из истог Божијег стваралачког чина, у истом тренутку.

Чак ни смрт не уништава јединство људског састава: она само релативно дели душу и тело,
пошто у смрти ни душа ни тело не постоје одвојено... Душа и тело су две суштине које
сачињавају човека, разликују се, не одвајајући се, сједињене су, не мешајући се. У вези са темом
односа душе и тела Ж. К. Ларше доста цитира Немесије Емеског.

Дух није спољашан телу, дух је уједињен са телом, не у једном од његових делова већ у својој
целости, и прожима га потпуно, исто као што прожима целу душу. Тим јединством, тело прима
са душом могућност да учествује у потпуности у духовном животу.
Многи Св. Оци оклевају да посматрају тело као да је и оно створено по слици Божијој, нарочито
из педагошких разлога, желећи да избегну да се из тога изводи да би Бог имао у некој мери
материјално тело. Међутим, неки Св. Оци говоре о телу као створеном по слици Божијој. Иринеј
Лионски иде још дубље сматрајући да је човек створен по слици Христа, оваплоћеног Логоса.

Ларше даје и критички освтрт на етичке проблеме данашњице: абортус, рекламе, маркетинг,
филм, порнографија.

У рајском стању тело за човека није било предмет задовољства ни средство преузимања власти
над створењима и уживањима света. Његови органи су били у целости стављени у службу
испуњења Божије воље.

Човек је створен тако да његово тело доприноси у обједињавању у себи поларитета твари 33.
Човек је у Рају по благодати Божијој био лишен страсти, болести тела, патње, пропадљивости и
смрти. За св. Максима Исповедника и Григорија Ниског, тело првог Адама није имало
материјалност ни грубост коју има сада; његов састав био је сличан ономе које има васкрсло
тело.

Б. Пало тело

У првородном греху Адамов дух је одиграо првобитну улогу ( грех гордости). Покрет којим се
човек окреће од Бога иде заједно са покретом по коме се окреће ка чулним стварима, да би
уживао у њима, и сваки од ова два покрета укључују један другог. Тада тело постаје
привилеговани инструмент плотског уживања, које од пада заузима место духовног уживања.
Даље се говори о филафтији (=самољубљу).... ~

Богословски појам личности

Персонализам има корене у схватању личности које је на Западу увео Августин,а Боетије
формулисао у дефиницији – личност је индивидуална суштина рационалне природе.Сви типови
персонализма као заједничку основу имају појам савести на којој граде појам личности.Елементе
који припадају суштини тј. природи Божјој (заједничка свим Личност.), персонализам приписује
личности.Љубав је заједничка свим Личностима што значи да припада суштини. Суштине нема без
личности, и обратно. Узрок Тројичног постојања је Отац (Кападокијци) да не би дошло до
поистовећивања Оца са суштином.

Смештање појма личности у личност Оца као начела и узрока личног постојања у самом Богу,
значи да појам Личности не позајмљујемо из философије.

Василије Велики- онтолошка анализа Бога- битије Божје

У Богу разликујемо:
1. Да Бог постоји-то видимо по божанским енергијама које се простиру по творевини

2. Шта јесте Бог тј. суштину Божју нама несазнатљиву

3. Како јесте Бог тј. Његов лични начин постојања као Св.Тројице, откривен у икономији

Григорије Палама:

Богу припадају три елемента: суштина, енергије, Личности.Све су то онтолошке категорије.

Нерођеност Оца, рођеност Сина, исхођење Духа Св су начини на које се ове личности налазе у
постојању, имају битије. Само личностима можемо да се молимо.Оно што не познајемо је тајна
односа суштине и личности. Нестворене енергије нам се не дају из суштине Божје , већ преко
личности.

Лично Божје постојање и људска личност

Тема личности је пресудно важна за сотириологију

То што је Бог из љубави створио свет значи да наша заједница са Богом која има за циљ наше
обожење је лична заједница.Откривење Божје јесте лично, од личности ка личностима. Не постоји
ништа више и даље од личности Тројице, са чиме бисмо општили. Природа и енергије пружају нам
се у личности да бисмо остварили личностан однос са Богом. Будући да се откривење и спасење
остварују неопходно у личности Исуса Христа, немогуће је заобићи појам личности у
сотириологији.

Карика између божанских личности и човека јесте у оном ,,по слици и подобију“ Бога

јер је човек створен по тој слици.Карика заједнице Бога и човека је у личности. Да би заједница
створеног и нествореног била лична, са обе стране мора да постоји својство личности.Ако би
личност просто био човек, а не слика личног постојања Божјег, тада појам личности није другачији
од оног хуманистичког персонализма.

Човек може да приступи Богу само преко Сина у Духу Св. Кључ за повезивање битија Бога и
људског битија је у Христу, значи у историји спасења.Немогуће је говорити о спасењу од смрти, а
да наша лична испостас не буде поистовећена (путем усиновљења) са синовским односом
према Оцу. Он је дао Сина не просто да буде распет ради нас, већ да буде основа за наш по
благодати синовски однос са Оцем. Личност је есхатолошка стварност,али у Цркви човек може и
сада да окуси њену истину.
Две основне новине хришћанске онтологије у односу на јелинску

У чему је разлика хришћанске онтологије од тада владајуће јелинске онтологије у оквиру

хришћанског антрополошког миљеа? Кључ за схватање човека налази се у схватању и поимању
самога Бога. Да бисмо те ствари поставили на некакве основе, пре ного што почнемо да говоримо
о човеку из разних углова хришћанске онтологије ред је да се позабавимо овом онтолошком
разликом и разликама које постоје у већ сада пројављеној хришћанској онтологији у односу на
тада владајућу до тада јелинску онтологију?

Хришћанска теологија се почела развијати у једном интелектуалном миљеу, у једном

интелектуалном оквиру који се изграђује на темељима јелинског света, грчко – римског односно
јелинског света. Онтологија је, као што је познато из догматике учење о бићу, бићу по себи, али
видећемо на који начин можемо посматрати биће у хришћанству. У јелинској (грчкој философској
мисли центар целокупног бића не налази се изнад или изван човека, него се тај центар у јелинској
философској мисли тај центар налази и изнад самога Бога. Основно питање првих грчких философа
пресократоваца није било шта је то Бог или човек него шта је у основи темељу у суштини, у форми
свега? На то питање нуђени су и неки одговори Талес је говорио да је то вода и тако даље... Оно
што те одговоре уједињује је њихова космолошка усмереност, оно што ће се код Парменида
назвати бићем, први философи називају фисис односно природа. То је темељна стварност која
лежи у основи свих појава, и док су те појаве разнолике и променљиве, та темељна стварност и
реалност суштина и сама природа је једна и непроменљива. И она се назива природа у својој
интегралној форми. Човек и Бог су занимљиви предмет истраживања само уколико су део тог
космоса, тог доброг уређеног света, и унутар те једине стварности и реалности која постоји, тј
природе. Само у том контексту можемо говорити о човеку и Богу. Овде се човек не може уздићи
изван природе, не само човек него ни сам Бог. Право на постојање имају и човек и Бог ако не
ремете ту целину, ту природу тај космос – добро уређени поредак. Ако поремети ту целину, човек
или Бог, ако пређе, ако пређу своје границе онда су осуђени на пропадање и нестајање. Код
Платона, чулни емпиријски свет нема у себи никаквог бића, нема ту суштину, нема биће само по
себи. Он своју егзистенцију црпи из нечулних, неемпиријских бића,која једино постоје по себи. Та
вечна бића којима се емпиријски свет причешћује и осликава, да би могао да постоји, Платон је
назвао идејама или облицима формама. Оне су схваћене као стабилни темељ свестске грађевине,
светског уређеног поретка, као оно без чега света не би могло ни бити.

Но, и те идеје код Платона нису међусобно једнаке. Све идеје црпе своје биће црпе из бића једне
суштинске Идеје, тј. идеје Добра. Добро је центар, или да се слободније изразимо центар васцелог
бића, као бића у јелинској онтологији. Не постоје само идеје које су вечне, тачно је да је код
Платона и Бог вечан, али и да је Бог Творац Демијург. Сад се поставља питање не би ли било
природно да Бог буде означен као исходиште бића у јелинској онтологији? Са друге стране за нашу
колико – толико из овог угла христијанизовану свест било би природно то(да Бог буде означен као
исходиште бића у јелинској онтологији) али за Платона то уопште није природно и логично. Платон
се не колеба коме ће да додели титулу носиоца и исцелитеља бића идејама или Богу као Творцу
(Демијургу)? Платон је одмах доделио идејама.Штавише, сам Творац има атрибут божанског, не
сам по себи, него што од вечности гледа те савршене божанске непроменљиве идеје и тако се има
причешћује. Дакле, своје божанство Бог црпи из бића идеја, а идеје своје биће црпе из те
суштинске Идеје Добра. Извор бића у јелинској онтологији пре Платона, а ево конкретно и код
Платона да је остао изван Бога, изван човека.Човек однос према вечном бићу идеје је тај
сазнајни. Идеје су доступне само Уму, отуда умно сазнање и понашање ускладу са Њим човека
чини да буде достојан живљења и постојања. Код Платона је човек нешто слично души
заробљеној у телу, у некој тамници. Тело будући да припада чулном, емпиријском свету, нема у
себи никаквог бића, те се као биће јавља као препрека Души, препрека на путу као истинском
бићу, тј. према Идеји човека или Идеји Добра.

Отуда сврха човековог живота мора бити ослобађање од тела, чулног, емпиријског, пролазног
ефемерног. У животу то ослобађање је сазнајно.Ослобађање Умом од чулног сазнања будућем
животу дословно значи разоваплоћење душе и њен повратак свету идеја тј. правом бићу.

Биће код Аристотела има одређене разлике у односу на Платона. Биће које Аристотел назива
Првим бићем, то су конкретна, просторна, временска и појединачна бића. Свако од нас је једно
такво биће. То је та проти усиа прва суштина или прво биће.Иако су та бића за разлику од Платона
примарна, она су исто као код Платона пропадљива. Оно што је њима стварно јесте дефтера усиа
(Друга суштина или друго биће) а то су родови и врсте. Ово друго биће не постоји изван првог
бића, постоји у првим бићима конретно, појединачно стварно. Прво биће је конкретан човек, друго
биће природа човеков род врста, конкретно сада човека. И док је ово прво биће пролазно,
ефемерно(пропада, нестаје временом), у смислу времена и простора, ово друго стоји. Извор бића
код пресократоваца као и код Платона нема никакве везе ни са Богом ни са човеком. Сва ова
скица показује да је у грчкој философији реч о једној затвореној онтологији, о једном монизму
грчког ума, зато што све разноликости бића и код Платона и од Аристотела све то сачињава једну,
јединствен,у затворену, интегралну целину.

Основа свега је она природа фисис, која је сама по себи затворена, и унутар ње коегзистирају ове
поддеобе,као што смо видели код Платона и човек и сам Бог. Једа затворени круг кога си
обликовали Логос и Нус. Нигде није Бог овде схваћен као трансцедентан,слободан. И Бог и свет и
човек су повезани једном онтолошком сродношћу. Та сродност је сродност по бићу, суштини или
природи. Сви потичу, израњају из те једне свеобухватне природе. Човек је уклопљен у ту целину
бића као неки део, као неки мали шраф у механизму, или као један орган у организму. Али, у
односу на биће/природе) он је неслободан. Место човекове слободе по грчком схватању је
Држава. Човек је слободан у полису, у Држави, у граду, у једној организованој заједници, у
политици. Слободан је у односу на неке друге грађане, али није слободан човек у односу са само
постојање, у смислу бића, суштине односно природе.Поставити питање човекове слободе у односу
на биће, било би у оквиру јелинског погледа на свет бесмислени и немогуће.

Поставити питање човекове слободе у хришћанству то је и те како могуће,смислено и једино

потребно, па чак и неопходно питање човекове слободе у хришћанству. У хришћанској
философској теолошкој мисли епицентар васцелог бића налази се у Богу, за разлику од јелинске
где се налази у природи као таквој. Бог је у хришћанској онтологији исход и искон целокупног
бића. Хришћански оци у учитељи Цркве првих векова, постепено уводе ову новину у јелинску
онтологију, граде постепено једну нову онтологију, суштински различиту од ове јелинске, која се
састоји у неколико темељних новина када је у питању биће.

Навешћемо две основне новине: 1) Изједначавање бића и живота. Биће и живот у Хришћанству
су идентични. Корени ове идентификације бића и живота налазе се у Јовановом Јеванђељу,
код Игњатија Антиохијског посланица Ефесцима, Иринеја Лионског Против јеретика. Оно што је
омогућило да ови свети оци изврше ове новине и ове корените разлике овог изједначавања
бића и живота, јесте било неко њихово заједничко искуство Цркве унутар самог живота Цркве
као једне литургијске и евхаристијске заједнице. На основу тог новог искуства унутар Цркве,
унутар литургијског битисања Оци су закључили да су биће и живот, у ствари једно. Унутар
Евхаристије они су схватали да је биће њихово, или биће човека, или биће света кроз човека и у
човеку незамисливо без живота. Из тога је следило да је Истина по својој природи укорењена у
животу. Пут, Истина и Живот. Без Христа нема правог и истинског живота. Христос у себи
рекапитулира у себи сву творевину. У себи мисли се на заједницу Бога и човека, Господа нашега
Исуса Христа. Биће човека и света ће се показати само ако је сједињенио и има живота у себи. А
имаће тај живот ако је сједињено са Христом, који јесте тај Живот.

Живот са заједницом. Створена бића, творевина цела може постојати уколико се причешћује
животом самога Бога, односно самим Богом. Колико је сада битна из антрополошког угла када
пребацимо то на ниво литургијског живота. На Литургији се на прави начин директним, телесним,
материјалним сједињујемо се са Животом и вежемо се за Живот. Зато је Причешће важна ствар.
Мисли се на Литургију Евхаристију. Кроз Причешће партиципирамо животу, и то ће нас спасити у
последи дан. Једино је кроз заједницу са Богом, која је евхаристијска и литургијска заједница,
могуће бити бесмртни, непропадљиви.Зато што је Бог сам тај Живот, та бесмртност. Све што
егзистира, да би егзистирало у вечности мора учествовати у том божанском животу. Тако се
целокупна творевина доводи у онтолошку зависност од живога Бога, док је код Аристотела живот
један квалитет који се придаје бићу. У хришћанству живот par excellance је то биће. И причешћујући
се тим животом ми се показујемо као истинска бића, као бића која ће вечно постојати. Живот није
само украс на бићу, него биће само, није прво биће па онда живот, као код Аристотела.Реч прво
треба схватити временски и онтолошки.Прво је Бог, па онда биће, мисли се на створена бића.Отуда
можемо видети изједначавање бића са животом. Живот је оно исконски прво. Отуда ће Господа
Христа Свети Атанасије назвати Животом по себи. Кирило Александријски ће рећи да је
Христос живот по природи. Изједначавање бића са животом је темељна новина, коренита
новост у хришћанској онтологији.Изједначавање бића са животом и живота са заједницом.

2) Изједначавање бића и личности. Биће код Јелина није могло да се схвати у смислу, да је то
неко лично биће, да се ту ради о било каквој личности било да говоримо о Богу, било да
говоримо о човеку,или о било ком бићу. У јелинској философији немамо поимање бића као
личног бића. Код Аристотела имамо неких црта личности нпр. мишљење, није ни у каквим
односима са другим личностима, да би био личност(Мисли се на Бога). Биће по себи постоји код
Јелина. Личност као личност постоји само у заједници, само у општењу, у односу са другим
личностима, и изван тог односа, заједнице, општења, личног односа, слободног љубавног
односа,нема личности.Ако је Тертулијан рекао да је један хришћанин једнако ниједан
хришћанин, онда се са правом може рећи да је једна личност једнака као ниједна личност.

Не може постојати једна личност сама за себе и по себи,јер онда не би била личност, а могло
би постојати једно Биће. Да бисмо ово мало боље схватили,треба размотрити тај однос између
тих особина Бога за кога се каже да је Један, а истовремено Тројичан, и како то схватити и на
који начин појмити? Врло битне ствари у контексту Хришћанске антропологије. Бог је личност и
ствара човека као личност, и управо због тога што га ствара по својој икони и образу, а главне
карактеристике иконе и образа у човеку јесу управо те да је човек слободна личност, да је
створен као личност и да се оствари у потпуности као савршена личност. Али искључиво у
заједници са Богом и другим човеком и читавим светом. Да би биће било биће, да би истински
постојало, то значи да треба да постоји вечно.Да би се човек остварио као личност мора да буде
слободно љубеће биће, слободна личност. Онда ће се остварити као право истинско биће.Нема
човека као бића уколико се не оствари као личност. Par excellance личности су Бог и човек.

Према Јовану Дамаскину Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине, и од човека, али
није удаљен неким простором, временом, или на неки други начин, неко је удаљен од човека и
целокупне творевине својом природом.Он је Творац, ми смо творевина. Он је Бог, ми смо
Човек. Потпуно су природе удаљене бесконачно и неспојиво, осим у личности као личности, тј.
то видимо у личности Христовој где се сједињују божанска и човечанска природа, али је Бог
бесконачно удаљен од човека и целокупне творевине управо својом природом. Ништа од
створеног, својом суштину, својом природом, ни најмање није налик на свога Творца, него је
изван Њега и бесконачно далеко од Њега својом природом.

Свети Макарије Египатски је у праву када каже на једном месту, да природе Бога и природе
човека немају ничег заједничког. У односу на своју творевину Бог је апсолутна другост. Када би
Бог био одређан својом суштином или природом, када би њоме био ограничен, што је случај са
створеном стварношћу човека,када би био ограничен, заробљен, завистан, када би га Његова
природа одређивала, а она је различита од свега другог и да му каже :,, Бог и ништа осим Бога
не можеш да будеш“ онда Бог не би могао постати нешто што није Бог.Нпр. У том случају Бог
никада не би могао да постане човек, јер је управо својом природом бесконачно удаљен од
човека. Ако се присетимо разлике између божанске суштине или природе,са једне стране и Три
Његове Личности са друге стране, треба приметити да теолози нису видели утемељење Божије
Личности у природи и у суштини, него у његовом божанском начину постојања, у Његовој
личности, и то пре свега су видели у Личности Бога Оца који је извор и других двају божанских
личности. Ови оци су увели појам узрока у бићу Божијем. Уводе један философски израз
философски појам када говоре о узроку да би боље објаснили о чему се ради. Тај појам узрока
они не приписују Богу као божанској природи или божанској суштини, него га приписују
личности, односно Богу Оцу. Узрок због којег постоји Бог није божанска природа, него Очева
Личност. Овим је хтело да се покаже да је узрок постојања Бога личност Оца, а не божанска
природа и суштина. У Богу не почива суштина на Личности, него Личност на суштини. Пошто је
суштина у Божијој власти, Он може да је превазиђе, да изађе из ње. То му управо омогућава то што
је личност да изиђе изван те непремостиве разлике која се тиче Његове божанске суштине и да
постане Богочовек. Управо се ту показује његова слобода, управо зато што је Личност. Човек је
икона Божија својом личношћу, својом датошћу.

Тиме што је икона Божија он је личност. Тиме што човек постоји на начин личности, његов начин
постојања као личности даје му могућности да превазиђе ограничења која му намеће сада
његова природа, човечанска, створена природа која би му ,, рекла ти си човек само човек и не
можеш бити ништа ван тога“.Онда би човек и Бог остали бесконачно удаљени један од другог
захваљујући природама, никаква веза међу њима не би била могућа, када би природе и
суштине одређивале судбину човека и Бога. Код човека природа претходи личности. Да је до
природе, човек би довека био осуђен да буде човек. Својом природом човек остаје оно што
јесте, а то значи ограничено и смртно биће. Да је до човекове природе, човек не би имао
никаква права на бесмртност, не би имао никакво право ни могућност да постане Бог. Али ,
будући да је човек икона таквог Бога у коме личност има првенство над природом, и тако
човекова личност може, дато јој је и заповеђено да може да задобије ово првенство личног,
односно божанског начина постојања над својом природом и да може да превазиђе своју
смртност ограниченост, и да постане оно што није, тј. да постане Бог. Само искључиво својом
личношћу.Човек својом личношћу превазилази своју ограниченост, своју природу и постаје
Бог.Управо је то одлика његове иконе и подобија, његовог призива и позива, да постане и да
живи и да постоји на божански начин. То су оци исто рекли да човек од Иконе може да постане
подобије Божије, може да постане Бог. Ако не природом, што не може, јер по природи је
створење или човек. Како може? Онда може божанском благодаћу, односно човековим
подвижништвом. То човеково подвижништво не би требало везивати искључиво само у смислу
неких подвига, врлина, неких моралних квалитета,( нпр. за пустињаке, или монахе, аскете, неке
старце), него то подвижништво човеково треба везивати за сваког човека. Сваки човек у Цркви је
позван на то подвижништво. У чему се оно састоји? Састоји се управо у ослобађању себе, и у
превазилажењу себе и своје природе, уз помоћ божанске благодати од те нужности своје
природе, од онтолошког првенства природе над личношћу човека. То је једна дефиниција
хришћанског антрополошког подвижништва. Подвижништво подразумева да идемо напред, да
изиђемо из природе, да направимо један искорак, и да постанемо оно што нисмо уз помоћ
божанске благодати, своје слободе и љубави, а то значи превазилажење самога себе, и
долажење на ниво, због чега смо саздани и позвани, а то је тај божански начин постојања,
личносни начин постојања у заједници са личностима Свете Тројице. Пошто у човеку још
природа има првенство над личношћу, подвижништво служи томе да се овај однос промени, да
личности учествују у божанском животу. Учествујући у таквом животу, човек постепено задобија
предност своје личности над својом природом, иако човекова природа има првенство над
личношћу. Човек је позван и призван да овај однос преокрене.у томе се састоји подвижништво.
Ако он то престаје да чини, онда човек престаје да личи на Онога код кога је личност- код кога
се она налази и има своје првенство над природом. Онад остаје на нивоу створеног, тварног и
остаје унутар своје природе, и онда не може да се види изнад тога и да постане Бог.Онда остаје
као човек, смртно и пало биће. Ако своју слободу, љубав потенцијале своје личности преокрене
и да се издигне изнад своје природе, превазиђе саму себе, направи тај искорак, уз Божију
помоћ,спасење је дар Божији, али је плод наше слободе, воље, нашег кретања, наших
могућности капацитета и у том погледу, ми нећемо се утопити у природу и нећемо нестати, него
ћемо постојати као личности у заједници са Личним и Живим Богом.Онда у том контексту је
место слободе и тог слободног превазилажења самога себе и слободног подвига код човека је
првенствено место у Личности, а не у природи. Природа је нужно, нешто што те вуче, што
остајеш тамо где јеси, оно што јеси. Личност је та која превазилази природу, која својом
слободом, својом љубављу, али увек уз благодат Божију. Ово су разлике која је увела
хришћанска онтологија у односу на тадашњу јелинску онтологију.

Црква као нови начин постојања човека и творевине?

Која је улога човека Цркве у односу према творевини?

ИГНАТИЈЕ МИДИЋ

Црква као нови начин постојања човека и творевине

Личност и нихилизам у егзистенцијализму. Увођење појма личности за човека и слободе као

основе њеног постојања од стране егзистенцијалистичке филозофије, иако је велики напредак у
односу на класичну филозофију, због увођења појма ништавила и његовог поистовећивања са
смрћу, није много допринело у онтолошком смислу превазилажењу проблема смрти. Будући да
биће није израз заједнице, тј. заједнице слободе са другим бићем, тј. са Богом, ова филозофија је
оставила човека без могућности да бесмртно постоји. То се види по томе што егзистенцијализам,
иако говори о конкретним људским бићима као о личностима, ипак личност не поистовећује са
однодом слободе са другом личношћу, тј. заједничарење у слободи се не поистовећује са бићем.
Биће, односно личност, постоји као природа, тј. на основу природе, па затим ступа или не ступа у
односе са другим бићима. Конкретне личности су бића по себи, индивидуе, а не захваљујући
односу са другим. Пре би се рекло да се слобода на којој се темељи постојање личности користи
као негација другог, односно као слобода од другог, а не као заједница са другим. За савремену
филозофију неко је личност, однодно слободан, уколико је независан од других личности.
Констатујући да је свет смртан по природи, будући да се његово постојање темељи на тој природи,
да се закљућити да он постоји у смрти и да ће једног дана престати да постоји. Савремена
егзистенцијалистичка филозофија, дакле, иако говори о постојању природе-ка-смрти, у смрти (тј.
бића за смрт) из перспективе личности, и са тим уводи могућност ништавила у односу на свет, тј.
констатује да је смрт највећи непријатељ природе и да је угрожава ништавилом, не нуди никакво
решење тог проблема. Она чак ништавило сматра крајњим исходом постојања природе, управо
зато што биће не поистовећује са односом са другим бићем, тј. са љубављу, чиме би свет имао
могућност да се спасе од смрти, уколико постоји Бог као апсолутно друго биће, као личност у
односу на свет и уколико је могуће с њим остварити заједницу слободе, љубави.

За разлику од старогрчких филозофа, који нису допуштали могућност да свет престане да постоји,
јер су га поистовећивали са божанством, савремена филозофија у свом индивидуализму иде
толико далеко да непостојање сматра онтолошком категоријом, уколико се постојање света
темељи на његовој природи и уколико је слобода, тј. постојање једног бића, одрживо једино као
негација другого бића.

Овакво схватање постојања не само да негира заједницу света са Богом као са другим бићем у
контексту превазилажења смрти, већ негира у крајњем исходу и саму могућност постојања човека
као слободног бића уколико постоји Бог. Највећа препрека томе да свет и људи могу да постоје као
слободна бића, на основу егзистенцијализма јесте управо постојање Бога као другог, као
другачијег бића. То је тако зато што слобода постојања једног бића у егзистенцијализму
неминовно негира постојање другог, ако жели да постоји као слободно биће. Овакво схватање
постојања има последице и на унутрашњем плану постојања, на сам однос међу људима.
Слободно постојање једног човека негира постојање другог. „Други је мој пакао“ (Сартр). Други
човек је изазов човековој слободи зато што је датост, наметнут је другом, јер његово постојање
није израз његове слободе. У крајњем случају, овакво виђење слободе дефинитивно води ка
негацији и самог човека, јер је и његово постојање датост. Други му је дао биће, други га је родио,
а није његово биће израз његове слободе. Зато, закључак оваквог схватања бића јесте да свет
неминовно иде ка ништавилу и завршава у ништавилу уколико жели да користи слободу. Другим
речима, онтологија савремене филозофије је нихилистичка.

Икона Божија = личност, слобода, заједница, љубав.

Адам Христос. Кроз заједницу са осталом природом и са Богом човек би постао бесмрта по
природи и конкретна личност. На овај начин човек би пројавио да је по лику и подобију Божијем.
Другим речима, створена природа би постала Црква, заједница свих створених бића, а човек Адам
би постао син Божији по благодати, тј. Христос, и кроз њега и у њему остали људи би постали
синови Божији. После пада, опет је човек то биће које је спона између Бога и створене природе,
али је друга личност. Уместо Адама, Син Божији који је постао човек, Исус Христос.

Пад = биолошко размножавање. Суштина пада првог човека је у томе што је хтео да кроз
биолошко размножавање достигне бесмртност за себе као личност. Целокупна природа је почела
да постоји на основу природног рађања. Рађајући друга конкретна бића на основу међусобних
биолошких односа, бића осигуравају постојање природе, бар се тако чини, али се сама по себи, као
конкретна, губе. Ради се о нужним односима, тј. о односима заснованим на природи, која је
смртна по себи. Иако кроз рађање човек циља на бесмртност себе као личности, тим чином он
промашује овај циљ. Рађањем нових људи осигурава се постојање људске природе, док конкретне
личности умиру, пропадају, губе се. Новорођени човек је друга личност. Биолошко рађање човека
као плод природних, биолошких односа које смо поистоветили са нужношћу постојања, извор је
смрти.

Уводећи природне односе човек није престао да има слободу, тј. није изгубио слободу коју му је
даровао Бог приликом стварања, али је постао биће нужности по својој слободи. Кад говоримо о
слободи човека треба да разликујемо онтолошку и психолошку слободу, тј. да разликујемо
слободу која је просто вољни акт, ма о ком се акту радило, од слободе љубави према другој
личности, која је онтолошка слобода. Та друга личност, међутим, треба да је и сама вечна личност
да би у заједници са њом и човек као личност био вечан. У противном, смрћу личности у односу на
коју остварује човек свој лични идентитет и његова личност се губи. Уместо да остварује заједницу
слободе са Богом као вечном личношћу, и да на тај начин буде личност утемељена на својој
слободи као однос љубави према Богу, кроз другог човека, кроз биолошке односе је постао биће
нужности, односно постао је смртан. Тако је човек ушао у зачарани круг смрти из ког више није
било излаза. Што се више размножавао тиме је више производио и хранио смрт.

Црква као нови начин постојања човека и творевине

Православље је Црква, заједница и мимо ње нема вере у Бога. Суштина Цркве није оно што је сада,
већ оно што ће бити.Црква је мерило истине тј. у односу на њу свет треба да оцењује да ли је
нешто истинито или не. Црква је нови начин постојања света откривен и понуђен свету као лек
против смрти (И.Богоносац).

Нама је есхатон већ откривен и то управо као Црква у њеној евхаристијској пројави. Црква тј.
Литургија је истина света, али не у њеној историјској пројави, у том смислу да су њени чланови
морално савршени, добри..., већ у њеном есхатолошком стању. Јер ће у есхатону смрт бити
уништена и догодиће се васкрсење мртвих. Смрт, тј. страх од смрти је и извор сваког греха. У
Царству Божјем ће владати савршено јединство љубави и слободе тј. савршена заједница човека с
Богом у Христу, другим људима и целокупном природом. Све то сад предокушамо у Литургији.
Црква свој идентитет пројављује кроз Литургију која је икона Царства. У Литургији се пројављује
васкрсли Господ посредством Духа Светог. Кроз Литургију постајемо чланови Царства Божјег. У
Царство Божје се улази сада и овде, кроз крштење, тако што улазимо у Литургију и постајемо њени
чланови.

Црква није морална институција.Морал подлеже промени јер је утемељен на људској логици.
Црква се пре свега бави проблемом смрти и њеним превазилажењем. Природа је смртна јер је
створена ни из чега. Бог је дао могућност природи да кроз човека коме је даровао слободу,
смртност превазиђе, живећи на начин на који Бог постоји тј. у заједници слободе, љубави с Богом,
другим људима и природом. Али човек је изабрао други начин постојања да превазиђе смрт. Своју
сигурност утемељио је на природи и себи самом и промашио је, није остварио бесмртност. Зато је
грех промашај (Максим) у онтолошком смислу и поистовећује се са смрћу.

Дакле, Цркве као лек против смрти, нема много везе са моралом већ са онтологијом, са начином
постојања (тропос ипарксеос) којим се превазилази смрт. Откривење Божје у Исусу Христу је
донело промену у односу на онтологију, а не морал.

Посматрано из перспективе природе смрт не постоји.Ако умре један човек не умире и природа са
њим. То је у ствари промена форме природе и постојањаи постојање исте у другој форми. Може се
рећи да су смрт и живот само две различите речи за једну исту стварност. Зато предсократовце
занима управо та заједничка природа која је вечна, а не конкретно биће, и њу су сматрали за
истиниту, а не конкретна бића. Али кад човека посматрамо као конкретну личност он се апсолутно
губи у процесу смрти. Природа не може да надокнади једну умрлу личност кроз нове форме
постојања. Нови људи који се рађају су сасвим нове другачије личности.

Божје постојање се не темељи на божанској природи, већ на односу. Однос или заједничарење је
онтолошка категорија. Природа не постоји гола, безлична, већ увек постоји као конкретне
личности тј. као Бог Отац, Син и Свети Дух које постоје и јесу то што јесу на основу заједничарења
једне с другом. Постојање божанских личности не извире из божанске природе, већ личности чине
да постоји природа тј. личност је извор постојања природе. Природа је садржај личности, а
личност је постојање природе. Оци постојање света или онтологију поистовећују са односом тј.
заједничарењем. Однос чини саму основу , ипостас постојања природе. Бесмртно постојање
зависи од односа слободе и љубави човека са Богом. Црква пројављује тај нови начин постојања
природе – божански, јер се темељи на на односу човека, а преко њега и природе, с Богом и
другим човеком.

Адам је променио Божји план ти што је увео један другачији начин постојања у природу, који га је
водио у смрт, а не вечни живот.

Биолошки (природни ) односи људи као рађање за смрт

Потреба за односом с другим као извором постојања била је садржана у човеку од самог његовог
почетка. Зато је први корак Адама било кретање ка односу са другим бићем, њему сличним и то је
његова онтолошка категорија. Односом са другом личношћу, човек жели да превазиђе смрт која га
угрожава јер је садржана у његовој природи.
Бог је дао могућност природи да постане бесмртна кроз човека, а човеку да истовремено постане
бесмртан, јер је човек од исте те природе, и да постане личност, слична Богу. Јер личност извире из
заједнице слободе као љубави према другој личности. Али Адам је хтео кроз биолошко
размножавање да достигне бесмртност за себе као личност. Али рађањем нових људи осигурава
се постојање људске природе док конкретне личности умиру, пропадају. Смрт почиње од момента
размножавања.Један организам почиње да умире у тренутку кад достигне могућност да се
размножава. Што се човек више размножавао тиме је више производио и хранио смрт.

У зависности од тога како употребљава своју слободу зависи и идентитет човека као личности.
Остварујући заједницу с другим човеком по природи,човек је постао биће нужности тј. постао је
смртан. Јер, ако је природни однос однос нужности, онда се њеиме негира слобода човека, а тиме
и човек као личнос. Оци су правили разлику између биолошких односа које су називали еросом и
љубави која је израз слободе. Ерос је нужно заједничарење зато што је условљен природом,
лепотом, добротом.., а љубав је заједничарење у слободи, изнад ових категорија , тј. љубав није
изазвана ничим од овога.

Потребно је да човек оствари заједницу с Богом као личношћу, јер бесмртно постојање природе
зависи од њеног односа са Богом.

Нови начин постојања људи који ослобађа природу од смрти чинећи њену трајну ипостас која је
носилац њеног вечног постојања јесте Црква. Структура Евхаристије тј.Цркве потиче из будућег,
истинског стања Цркве тј. из Царства Божијег.Црква је нови начин постојања јер је она израз
делатности Духа Светог и зато је то заједница слободе, љубави.Дух Свети конституише литургијску
заједницу чија је глава Христос.

Заједница створене природе са Богом Оцем у личности Христа, чини природу бесмртном не
мењајући је јер је то јединство засновано на слободи као узајамној љубави.

70. Појам „антропологија“, које све антропологије постоје и значење истих?

Реч „антропологија“ долази од грчке речи άνθρωπος – човек или онај који гледа ка горе.
Антропологија проучава људски род у целини, узимајући у обзир његов културно-историјски развој
и контекст – бави се митовима, обредима, родбинским односима.

Тако постоје:

- Физичка антропологија која се бави људском еволуцијом и популационом генетиком.

- Културна – која изучава друштвено понашање, сродничке обрасце, закон, политику...
- Лингвистичка – која проучава временске и просторне варијације у језику,
- Медицинска, биолошка, психолошка... Све су то антропологије које се баве човеком са одређене
тачке гледишта тј. са своје тачке гледишта.Теолошка/православна антропологија се разликује
суштински и у много чему од свих осталих антропологија. Православно или хришћанско
сагледавање човека почива на догађају Откривења. Она је у самој својој суштини откривењска,
библијски изворна и почива на Откривењу Бога људима.

76. Због чега је тријадологија основ за хришћанску антропологију?

Хришћанска православна антропологија је одувек на Истоку сагледавала и поимала човека у

његовој свеобухватности. Покушала је да човека посматра целокупно, од самог његовог стварања,
па преко самог његовог бића, постојања, живота, поготову у Домостроју спасења и на крају,
обожења. Дакле, гледала је, да на основу Божанског Откривења обухвати целу тајну Христову. У
том контексту, човек се повезује у Цркви, у теологији са основним истинама и догматима наше
вере у Цркви у свеобухватном смислу. Основе хришћанске антропологије и теологије су:
Тријадологија, Христологија, Пневматологија...антропологија је повезана са свим догматима и
истинама вере код нас у Цркви (сотириологијом, еклисиологијом...). Претпоставке хр.
антропологије са тријадологијом. Пошто хр. антропологија посматра човека свеобухватно у
контексту светотројичне тајне стварања света и човека и светотројичне икономије на основу
Божанског откривења видимо да Бог ствара човека...Свакако када говоримо о Богу мислимо на Св.
Тројицу али свака од личности Св. Тројице има своју улогу у стварању човека. Човек и свет су
створени једном и јединственом вољом Св. Тројице али свако од њих има посебну улогу у
стварању света и човека.Улога Оца јесте та благонаклоност и благонаклона воља и одлука и жеља
и љубав да створи човека.
Улога Сина јесте управо лично деловање и стварање кроз Њега и у Њему и спасење човека.
Улога Духа јесте благодат или обожујућа сила и уједно заједница Св. Духа. Говорити о стварању
човека значи говорити у контексту Светотројичног Домостроја. Поред овог аспекта стварања
човека од стране Св. Тројице имамо и „аналогију“ између Бога и човека: а то је да је Бог личност и
да стварајући човека, дајући му одређене карактеристике („Да начинимо човека по нашем
подобију“...) говори о тој личносној димензији. Стварајући човека као личност, Бог је предвидео да
човек као личност, дакле слободон и из љубави уђе у један однос заједнице са Св. Тројицом и да
на тај начин личносно постоји – а то значи вечни начин постојања са Оцем, Сином и Св. Духом.
Битна карактеристика хр. антропологије је да је човек створен као личност, тј. да се личносно
оствари. Реализовање овог плана се остварује од Оца кроз Сина у Духу Светом. Све што нам долази
– долази кроз човекољубље од Оца, кроз дејство Сина (кроз Оваплоћење) у садејству са Духом
Светим.Хришћанска антропологија је дубоко тријадолошка управо због саме икономије спасења
човека.

78. Питање Бога и питање човека

Постоје биолошка, медицинка, философска, психолошка...све су то антропологије које се баве

човеком са одређене тачке гледишта тј. са њихове тачке гледишта. Када је у питању теолошка
антропологија која је тек почела да се развија у 20. веку она се суштински и у много чему разликује
од свих осталих антропологија. Православно или хришћанско сагледавање тј. поимање човека
проистиче из факта односно догађаја Откривења јер је она у самој својој суштини изворна,
библијска или откривењска антропологија и почива на откривењу Богочовека односно јављања
Бога људима.

Богословски посматрано питање Бога и питање човека је двоједно питање због тога што прво –
питање Бога – условљава ово друго – питање човека – а ово друго (питање човека) извире из овог
првог управо због тога што почива на божанском откривењу. Управо због Божанског откривења и
божанског односа према људима условљава питање човека. Не можемо у хришћанској
антропологији говорити о човеку а да не говоримо о Богу и о факту Божанског откривења. А ово
друго питање (човека) јесте двоједно питање са питањем Бога због тога што ово друго питање
извире и условљено је првим. И због тога су они међусобно повезани када је у питању хр.
православна антропологија. А све је то због тога што човек у хр. антропологији настаје, постаје,
ствара се кроз однос на првом месту са Богом јер га Бог ствара, човек је створење Божије као
лично биће које је створено од Бога по лику и подобију које има апсолутно један свој смисао и
садржај због чега је то тако и оно се ствара и настаје од стране Бога кроз однос са Богом, затим
постоји и опстаје захваљујући том односу и на крају постиже своју пуноћу, завршава се и довршава
се и коначно се усавршава управо кроз тај специфични и динамички однос са Богом. Али не само
са Богом него и са својим природним окружењем, са својим родитељима, са својим ближњима.
Бог дете даје Божијом вољом али и вољом родитеља и оно настаје вољом Божијом кроз саму
природу, кроз своје родитеље и после се развија, расте и усавршава се кроз тај однос са Богом, са
својим родитељима и кроз разне односе у свом животу и на крају испуњава Логос свога бића
односно смисао свога постојања управо кроз тај динамички однос са Богом. У томе је разлика
између хр. православне антропологије и свих других антроплогија што је човек биће које настаје
од стране Бога, расте кроз тај однос, усавршава се, довршава се и завршава се кроз овај динамички
однос. За православну хр. антропологију човек као биће је централно биће свега створеног и када
је у питању однос са Богом и када је у питању однос са природом и када је у питању однос са
другима и са читавим светом. Његова важност произилази отуда што је све створено једино кроз
човека и у самом човеку има своје спасење. Све што је створено, читава природа, може да ступи у
однос са Богом једину кроз и у човеку. Богословски гледано говоримо о Христу али је сваки човек
такође посредник између Бога и света. Говорити о човеку у хришћанству никада не значи говорити
о човеку per se (по себи) него увек у односу према Богу на првом месту, према природи, према
свету и према читавом свом окружењу. Човек је тај који сједињује читав свет, читаву природу са
Богом. Човек је личност а да би био личност његов идентитет мора да извире из тог личног,
љубавног односа са другом личношћу, на првом месту са Богом, и са људима и са природом и са
целим светом. Спасење света кроз човека је с друге стране једна служба (или литургија) човека у
свету у коме се човек и једино остварује као личност и постаје вечно и непоновљиво биће у односу
са Богом и са другим човеком и целокупним светом односно у заједници са Богом и светом.

75. Однос хришћанске антропологије и христологије

Хришћанска православна антропологија је незамислива без једног христоцентричног виђења. Она

је дубоко христолошка и христоцентрична. Како се Домострој дешава у свету Тајне Христове, тако
се тајна човека остварује у Тајни Христовој (ап. Павле). Само исповедање имена Христовог као
спаситеља и помазаника Божијег јесте исповедање Свете Тројице. Василије Велики каже да
исповедање Свете Тројице говори о Оцу који помазује, о Христу као помазанику и Светом Духу који
јесте то помазање. Човек се везује за свог спаситеља Христа и на тај начин остварује везу са Св.
Тројицом. Истина о тајни човека може да се схвати кроз Тајну Христову. На крају, ми се
причешћујемо Христом кроз Бога и у Богу, и причешће јесте наш материјални додир са Христом.

82. Однос хришћанске антропологије и пневматологије

Пневматологија је неодвојиво поглавље хр. антропологије. Без садејства Духа Светог у спасењу и
обожењу човековом не може бити речи. Свети Дух је тај који нас на један благодатни,
мистагошки, невидљиви начин сједињује са Богом у Христу где смо ми и свесни и несвесни тога. То
је улога Св. Духа - да нас сједињује са Богом у Христу, да чини заједницу, нас као створења са
створитељем и да премости тај велики јаз између наше природе и Божанске природе у контексту
благодатне заједнице, јер се она остварује преко благодати Св. Духа. Он нас у стварању у садејству
са Оцем и Сином оживотворава и одржава у постојању и на крају својом силом спашава и
обожава. Дух нас ослобађа ове пролазности...

79. ПОЗИТИВНО САГЛЕДАВАЊЕ ТЕЛА У ХРИШЋАНСКОЈ АНТРОПОЛОГИЈИ Чланак проф Дражена

Перића: Савршени човек – човек Духа Светог по светом Иринеју Лионском (Богословље1, 2013,
205-222)

Свети Иринеј Лионски је један од отаца који о телу износи изузетно позитивно схватање, јер
полази од тога да је човек и телом створен по икони божијој.
Наиме, за њега то што је човек створен по икони значи да је обликован и створен по образу
оваплоћеног и очовеченог Логоса и Сина Божијег. Човек је по икони Божијој, по св. Иринеју, само
ако има и јесте тело. Суштина овог схватања лежи у томе што је човек икона Иконе. На основу
учења апостола Павла, св. Иринеј тврди да је Син Божји – „икона Бога невидљивога“. Онда је човек
који је створен по икони Божијој, тј по образу оваплоћеног Сина Божијег, икона Иконе. Када је
човек створен по икони Божијој то се није одмах показало, јер Логос још није био оваплоћен, још
увек је био невидљив. Зато је човек тако лако и изгубио представу о подобију, али када се Он
оваплотио:

- и икона по којој је човек створен је постала видљива

- и подобије је обновио уподобљавајући човека невидљивом Оцу кроз видљивог Логоса.
Прави и потпуни смисао тога да је човек створен по икони открива се и пројављује тек након што је
Син Божји Сам узео тело и постао човек. Христос оваплоћени Логос јесте Архетип и нестворени
прволик човека, који истински пројављује динамички садржај израза „по икони“. Зато свети Иринеј
и тело сматра иконом по којој је човек створен. Било је доста црквених писаца који су избегавали
да говоре о телу као о икони Божијој сматрајући да људска телесност не може да одговара Божијој
духовној природи, али св. Иринеј у овом контексту, да је икона по којој је човек створен
оваплоћени Логос не само да не искључује тело него га и подразумева, јер је тело и створено баш
таквим да би могло да прими Логоса када за то дође време.
(Нелас): У вези са Христом, човек је у почетку створен по норми или обрасцу... тако да је могао
примити Бога. Пад је човеково застрањивање са овог пута. Кавасила пише: „Бог је људску природу
створио немајући у виду никакву другу сврху... до ове, да када он буде требало да се роди мајка
треба да му буде од те природе. И створивши људску природу по нужном обрасцу (према
Личности Богочовековој - Христу), Он је у складу са тим формирао човека.“ Следствено томе,
чињеница да је Бог формирао човека „по лику“, коначно значи да је Он формирао човека на
онакав начин, да би овај могао нагињати самом својом природом, самом чињеницом да је човек,
ка Икони. То значи да му је Он као дарове дао снагу и циљ да служи као делотворни инструмент
оваплоћења Логоса, који је савршена и јединствена „икона Оца“.

35. O ljudskoj sposobnosti i u cemu se ogleda

Dakle, izgleda da je poistovećenje ipostasi sa ličnošću, — kao unakrsno povesno oplođenje između
jelinske i biblijske misli što se odigralo u četvrto veku, konačni poslužilo da pokaže da se zamisao o
ličnosti nalazi samo u Bogu, i da ljudska ličnost nikada nije zadovoljna sa sobom dok, u ovom pogledu, ne
postane imago Dei. To je veličina i tragedija čovekove ličnosti. Ništa ne projavljuje to na prozirniji način
od promatranja njegove sposobnosti i nesposobnosti sa ontološke tačke gledišta. To možemo da uvidimo
posmatranjem jedne od najvažnijih sposobnosti ljudske ličnosti. Reč je o — stvaranju: naime, čovek je
kadar da stvara, da privodi stvari u biće. 2. Kada koristimo termine "tvorevina", "stvaranje" ili
"stvaralaštvo", i to u odnosu na ličnost, tada na umu ne smemo da imamo ideju "manufakturisanja" sa
kojom, obično, povezujemo čovekovu sposobnost da bude stvaralac. Koliko god da je hvale dostojna,
čovekova sposobnost da manufakturiše i proizvodi korisne predmete, — pa čak i one najvišeg kvaliteta
poput mašina naše savremene tehnološke civilizacije, ne treba da se izravno povezuje sa ljudskom
ličnosnošću. Može biti da na ovoj tački još očigledniji postaje kontrast koji smo ovde pravili između
čoveka kao ličnosti, na jednoj strani i, na drugoj, čoveka kao individualnog mislećeg ili delajućeg činioca.
"Stvaranje" mašine zahteva individualizaciju čoveka: kako u smislu njegovog (za)hvatanja, kontrolisanja i
gospodarenja nad stvarnošću, odnosno pretvaranja bića u stvari, tako i u smislu kombinovanja ljudskih
individua u kolektivnom pregnuću, odnosno pretvaranja samog čoveka u stvar, instrument i sredstvo za
cilj. Stoga je sasvim prirodno da što je jedno društvo više kolektivističko, naime, što više žrtvuje ličnost, to
su bolji proizvodi koje ono postiže. Međutim, kada kažemo da je čovek sposoban da stvara time što biva
ličnost, tada naznačujemo nešto sasvim različito.

73. Тумачење израза: спасење, обожење и охристовљење?

У светлости Светог Писма, спасење нема ничег јуридикцијског у себи, оно не познаје
терминологију суда. Глагол yacha на јеврејском означава "постати имућан", стећи лагодност; у
ширем смислу ослободити, спасити од опасности, болести, коначно од смрти, најприближније и
најпрецизније би било повратити животну равнотежу, исцелити. Именица yecha, спас, потпуно
олакшање, ослобађање, уз мир - shalom. У Новом Завету грчка реч сотириа потиче од глагола
соизо, придев сос одговара латинском sanus и значи, дакле, поврати здравље ономе који га је
изгубио, спасити од смрти, оздравити од сваке болести. Зато осим "вера те је твоја спасла" постоји
и верзија "вера те је твоја исцелила", где су оба израза синоними истог чина Божијег опраштања,
чина који се односи и на душу и на тело у њиховом јединству. У складу са овим је и чињеница да се
света тајна исповести назива и "лечењем", док св. Игњатије Антиохијски Евхаристију назива
фармакон атанасиас, леком бесмртности.

Исус Спаситељ постаје тако и божанствени Исцелитељ, "извор здравља" (Кавасила) каже: "нису
здрави људи они којима је потребно лечење, него болесни..." Грешници су болесни и носе смрт у
свом телу и свом духу, а терапеутски смисао спасења односи се на оздрављење, исцељење
читавог бића, уништавање клице кварења - смрти. Спасење је логичка последица васкрсења тела.
"Смрћу смрт уништи", овај физички аспект спасења односи победу и над свим последицама пада. 

''УМЕТНОСТ ИКОНЕ'', Павле Евдокимов, 82. стр.

Ličnost je konkretno jedinstveno i neponovljivo bice koje svoju zajednicu ostvaruje u zajednici sa
drugima...

Irinej lionski zastupa trihozomiju u coveku. Kada govori o duhu u coveku nekad koristi malo slovo a nekad
veliko imajuci na umu duha svetog. Bez duha sv ne moze čovek postići podobje, ne moze dostignuti
zajednicu sa.bogom i večni zivot. Duhovna čovek je onaj koji u sebi ima duha svetog. I to je potpuni
čovek. Duhovni čovek nije bez tela vec potpuni.čovek. Onaj koji čuva duha kojeg je primio na krštenju taj
će zadobiti vaskrsenje... Eto to.je o duhu....:-D

Po pitanju ljudske sposobnosti i nesposobnosti... Citav tekst govori uglavnom o tome kako covek treba
svoje postojanje da zasnuje na ličnosti a ne na prirodi. Kroz lično zajednicarenje sa drugim covek
prevazilazi ogranicenja svoje prirode. Kroz zajednicarenje sa Bogom prevazilazi se smrt. Ako svoje
postojanje zasnuje na prirodi onda je to prisustvo u odsustvu a ako postojanje svog bica zasnuje na
ličnosti onda je to prisustvo bez odustva. Nesposobnost se odnosi na stvorenost, ograničenje vremenom
i prostorom.. Sposobnost da da u zajednici sa Bogom prevazilazi svoje granice i ograničenja.. Da bude
imago dei da bude zajednicar po svetottojicnom obrascu... za smrt i smrtnost smrt postojala i pre pada a
smrtnost je stanje posle pada kada je smrtnost oživela aktivirala smrt u sebi...

Da je covek živo biće koje sr obozuje 38 beseda 11 stih

Trostruko rodjrnje 40 2 stih

Druga zajednica 38 13 stih

 Eto to je to :-D