Високо, у дубини тајне уморне зграде,

Одмах ту, надомак дома њенога прага,

Лепоту усана, бескрајним пољупцем ми даде.
Из ходника мрака, осетих – срцу је драга.
Мило усхићење, стрчах срећан. Време стаде...

Топлина страсног загрљаја, топот лудачки у грудима,

Ех, божанска љубави, зашто недостижна људима?!

А, сад ми се очи њене у свакој тами траже,

Нестаде одједном, ништа ми не беше драже.
Ауре красног осмеха нема. Сузе лице влаже..