Professional Documents
Culture Documents
Bogom Poslani
Bogom Poslani
Вјачеслава
На корицама књиге у
проплакала јекелији
икона Св. Вјачеслава
јеромонаха проплакала у
Алексеја
келији јеромонаха
01. априла 2018. године Алексеја
01. априла 2018. године (Страсна седница
(Страсна седмица Великог поста) Великог поста)
Валентина Атанасјевна Крашениникова
Богом
послани
8
Пр в и де о
U светU
просијали
дечак
НАШ РоДоСЛоВ
А ко неком буде интересантно да зна каквог смо ми рода
укључујући и род мог мужа, али ми сами заправо не
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
лествице, кожне, бројаница је била дугачка, а на крају је
имала троугао. И тако се бака молила на тим лествицама.
Тачније, ја сам своју баку видела само у молитви и сва
наша породица се веома много молила, они су читаве дане
стајали на коленима у молитви и устајали су са молитве
толико да се нешто приготови за храну или по домаћинству
уради, а потом поново стајали на молитву. Никада нису
повишавали глас и нису разговарали гласно. Сећам се код
нас је у кући била Библија, стара таква, са граничницима
који су одвајали листове Библије и сви смо је читали. Сва
U
деца су умела да читају на црквено-словенском писму,
потом смо са страхопоштовањем затварали корице Библије
и враћали је на место.
Васпитање је било строго и просто и сви су били
послушни. Никада нисам чула а ни видела ни једног
дечијег каприца. Једино сам ја била непослушна и
зато ме је бабушка називала „варварком“ и често ми је
показивала бич, на коме је била ручка а на крају бича су
била два ремена, а на ременима су биле гајке. Тај бич се
звао „нагајка“. Бабушка ми је говорила: „Ваљка! На Небу 11
је Пресвета Тројица! Ако нешто кажеш против Свете
Тројице“ и узимала бич са греде и ми смо знали да ће нас
бичем оплести уколико кажемо нешто против - зуби ће
зашкрипати... Ето, такво је било код нас васпитање, сурово
и строго. Тако да сам од детињства знала да против Бога
ништа не сме да се говори. Видела сам своју породицу и
своје рођаке све време да се моле, стално су постили, били
су просто одевени и имали су увек строга лица. Наравно
да сам у детињству желела да одрасли чланови породице
имају осмех на лицу, или да ми кажу нешто љубазно, али
тога није било, такви су били спартански услови живота
код нас.
Муж моје бабушке Фотиније (мој дека) био је старији
од ње 30 година. Он је још војевао за време Цара, дошао је из
рата контузован, а бака му је помогла молитвама и лечила
га је травама. Живели су врло бедно, али своје официрско
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
К ада сам још била дете памтим како је моја бабушка
Фотинија често говорила: „Како си ти непослушна!“
Друга деца у нашој породици су била послушнија, они су
се просто бојали. А у мени није било таквог осећаја стра-
ха и бабушка је увек говорила: „Постоје и таква дечица,
скромна послушна, која све испуњавају!“ Она је гледала у
мене и говорила о Славочки! А ја сам се тада насмејала и
питала је: „Бабушка јеси ли ти уопште видела такву децу,
дечицу о којој говориш?“ Она гледа у мене и каже ми: „Не,
U
ја такву децу нисам видела“. А ја сам настављала по свом,
са коментаром да су сва деца иста... А када се Славочка
родио такав посебан и када је почео да расте, ја сам бабу-
шку спомињала, т.ј., она је мене од детињства припремала
да таква деца нису уобичајена. И она је мени објаснила да
су то – света дечица. Али, она такве није видела за живота
њезиног. А ја сам видела.
Када се Славочка већ родио, видела сам да он није
сасвим обично дете, па сам почела да размишљам зашто је
то све произашло у нашој породици? И ја нисам издржала 13
и једном сам га упитала: „Славочка може бити да је нека
грешка, што ти код нас живиш?“ Он се осмехнуо и рекао
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
ми савршено искрено: „Мамице, ми са тобом (по чему
је он нагласио „ми са тобом“) смо из врло доброг рода.
У твом роду, говорио је, било је толико добрих људи! „А
шта је то добар човек?“, питала сам Славочку, нашта ми
је он одговрио: „То је човек који је угодио Богу!“ У твом
роду, говорио је потом, било је толико добрих људи и зато
сам се ја и родио (он је говорио о мом роду по мајчиној
линији). И потом је Славочка кренуо да детаљно говори о
нашем роду... Говорио је о нашем роду почев од Адама и
Еве и рекао да је у нашем роду било врло много добрих
људи. И тако благодарећи тим људима, пред крај века у
нас се родило такво дете. Приписивати себи нешто није
ми намера, а нити је то моја заслуга, већ заслуга свог мог
рода (предака). И тако ми је он рекао све о нашем роду
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
ПЕЧАТ САТАНЕ! Том жртвом последњег представника
рода спасиће се цео род! Ако дакле један човек саврши
тај подвиг у роду, сав род усопших се спасава! Ви можете
себи то представити? Род људски, који седи у аду са
трепетом чека да ли ће његов последњи представник
рода примити печат или неће? Сада од наше молитве и
од нашег противљења сатанском систему власти зависи
спасење не само наше него и свог нашег рода. По томе
је потребно и неопходно да се усрдно молимо за све
своје претке и да истрајемо у тој борби са антихристом,
U
не примимо његов печат и не издамо Бога.
15
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
Допуна и коментари првој глави
„молите се за свој род“
св ет U п р осиј а ли де ча к
бити осуђени пред Господом као неблагодарни. Сетите се
својих другова из младости, својих бивших непријатеља,
својих другова из разреда. Сетите се својих пастира, својих
свештеника, које сте ви знали, који су вас крстили, венчали,
исповедали, причешћивали, подучавали и молили се за
вас. Обавезно помените и оне којима сте неко зло учинили
или сте их ви подстакли на тај грех. Може бити да смо коме
причинили бол, да смо кога притеснили, развратили и
слично и обавезно уписати њихова имена у свој помјаник
(списак имена за помињање живих и упокојених) и молити
U
се за њих. Ако не знате да ли је човек још жив, упишите га
међу живе, јер код Бога су сви живи. Ако не знате да ли је
крштен или није, помените га као крштеног, а милостиви
Господ Сам све зна и све ће управити. Ако су неки од
ваших сродника били неверујући, тим пре они требају
ваше молитве. Господ је пролио своју пречисту крв и љуби
их тако као и вас. Напротив, што је човек грешнији, тим
више за њега треба да се молимо. Велика већина наших
умрлих сродинка живела је у године безбожија и умрли
су без покајања и без исповести и Причешћа и у својим 17
нераскајаним греховима. Они сада страдају и муче се. Ко
осим вас за своје сроднике може да се помоли, осим вас,
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
ко... Нико?! И зато они гледају на нас и надају се и чекају
наше молитве... Изузетак од тога су они, који по Црквеним
канонима су лишени црквеног помињања а то су самоубице,
магови, врачари, јеретици, безбожници, сатанисти умрли
без покајања. Ти људи се свецело предају на суд и милосрђе
Божије. Сама могућност и форма њиховог помињања се
решава арихијерејом и духовником по опредељеном реду.
Потрудите се браћо и сестре таквим начином, саставите
свој родовни помјаник и молите се за све, ко је у њима,
ако је помјаник већи можете га читати по деловима и
по данима, главно је не остављати молитву. А тако горко
буде када гледамо, дају породични помјаник, а у њему пет
или десет имена или највише петнаест. Да ли то значи да
ми немамо више сродника или не желимо да знамо или
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Черниговског, Преп. Кукше, старца Одеског, Преп. старца
Самсона Сиверса, Св. Девице Пелагије Рјазанске и др.) Е
таква је милост Божија за оне, који усрдно помињу живе и
упокојене.
Помози нам Господе, да поставимо добар почетак,
да се потрудимо, да упишемо имена за помињање, да
саставимо добар помјаник и да се усрдно потом молимо
за своје ближње.
Нека вас чува Господ и Мајка Божија. АМИН!
U
„За спасење душе, Правила и
примери и поучења онима
који се моле“, Владимир, Сабор
2010., ст.142-145
19
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
св ет U п р осиј а ли де ча к
ће све бити добро и да је то милост Божија и да не може
умрети дете које смо тако дуго чекали.
Месец дана пред мој долазак у породилиште, десио
се случај који је укрепио нашу наду. Ми смо били у
изнајмљеном стану и на шифоњеру је стајао газдаричин
будилник. Једном, у рано јутро, чули смо необичну музику.
Пробудила сам се од те музике али она је била врло
необична. Та музика није била гласна, него толико нежна и
дивна да сам од одушевљења поскочила. Она се сливала са
плафона тако нам се показало. Али за сваки случај ми смо
U
проверили и будилник који је стајао на ормару, али будилник
је зазвонио и ми смо схватили да та необична музика није
од будилника. Код нас се појавио осећај страха, зато што
нисмо схватили шта се заправо дешава. Једва сам дочекала
одређено време и пожурила код комшинице, православне
старице, која је живела на нашем спрату и питала је шта би
то значило? Треба рећи, тој старици је било око сто година,
може бити и више. Имала је обичај да седне на клупу, сваки
дан ујутру око десет часова. И ја сам је сачекала, пришла
јој и запитала је: „Бабушка, шта се то дешава са нама?“ Ту 21
бабушку сам питала о ономе што смо чули, зато што се
она сав свој живот молила. А бабушка мени одговара: „О,
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
кћери! Добро дете мора да се роди!“ И ја сам се умирила
од њеног коментара. „Да, он мора да се роди.“ Поверовала
сам бабушки, просто јој поверовала, јер човек који се моли
- говори истину. И тако се Славочка родио.
Славочка се родио дању и порођај није био тежак.
Порођај је био нормалан и није било потребе за царским
резом и Славочка се родио сам. Он се родио са тежином од
три килограма и двеста грама и педесет и пет цм дужине.
Али, како сам тада мислила, обично се дете родило.
Његова необичност почела је тиме када су ми га донели на
дојење. Медицинске сестре су биле тако просто одевене, у
медицинским папучама, кратким белим мантилима и са
хируршким маскама на лицу. Код нас је била таква соба
у породилишту, стара, страшна, једанаест жена у једној
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
по узрасту она је била врло млада, отприлике на изглед као
да је имала шеснаест или седамнаест година. Потом, када
смо донели Славочку кући и када сам га купала, често сам
то помињала и размишљала о томе што ми је она рекла и
тек сам после три године схватила шта ми је она рекла...
Јер се дете наше заиста родило за сав наш род.
ПоЧЕТАК Ж ИВоТА
К U
ада сам са Славочком изашла из породилишта, све
около се топило и оживљавало после зимских мразе-
ва. Стајале су куполе неотопљеног снега поред пута и њега
је на самом делу било јако пуно, јер су били силни мразе-
ви. Јарко сунце је светлело над нашим главама и радост је
била неизмерна због тога што су у нашој породици сада
два сина Константин и Вјачеслав. Ја сам била тако радо-
сна. Славочка је стигао у наш дом. Име Вјачеслав, значи
Вечна Слава Божија како ми је то после неког времена ка-
зао један монах. 23
Када сам стигла кући, дошли су нам гости, наша
комшиница. Гледајући нашег младенца, рекла је да има
такав осећај као да Славочка гледа кроз њу, т.ј., да има
како је рекла проницљиви поглед који све види у њој, што
се касније испоставило као тачно...
Када је Славочки било три месеца пошли смо код
неуропатолога на преглед. Преглед код неуропатолога је
тада био обавезан. Проседела сам дуги ред пред вратима,
међутим, како је лекар негде изашао из ординације мислила
сам да нас неће ни примити. Међутим, како сам видела
поново неко улази у кабинет и ја улазим са Славочком,
јер смо ми били на реду и улазим и видим лекара којег
до данас памтим, необична жена, тако спокојна и тако
некако крхка, рекло би се. Она је погледала на Славочку,
поставила га на ножице, написала нешто испред себе и
рекла ми да му вакцине никако не дајемо. Шта сам ја знала
б огом п осла н и
НЕоБИЧНо ДЕТЕ
св ет U п р осиј а ли де ча к
С лавочка се родио 22. марта 1982. године, за време Ве-
ликог поста, по Црквеном календару на дан празнова-
ња 40 мученика Севастијских.
Он је био мален, округао, личио је на девојчицу. Имао
је мало округло лице, бела, чиста, чиста кожа и тако нежне
румене образе. Славочка је имао мале усне, врло мали но-
сић и огромне плаве очи. Његове очи су биле плаве, а нека-
да су биле и сиве. Све је зависило од тога какву му кошуљу
оденем. И уопште је изглед његов био необичан, поготово
те очи које су биле упечатљиве на његовом нежном лицу,
U
коме је оквир била нежна риђе - браон коврџава косица
и меке, меке локне. Уопште је био необичан, а како му је
рожњача била прозрачна, то су његове огромне очи биле
дубоке и продорно плаве. Сав је некако био минијатуран,
па смо стално мислили да је девојчица.
А да је Славочка необично дете, то су сви схватили. То
се прво пројавило када Славочки није било ни пуна година
дана. Мог мужа у то време су прекомандовали у Немачку, у
бившу ГДР, у састав групе совјетске војске у Немачкој и ми
смо пошли за њим. Нас је пратила моја мама Анастасија, 25
спокојна жена, временом се може помислити за њу да је
чак и равнодушна жена. Ми смо се спремали за пут и врло
смо се журили, сујета, чекање и нервоза због свега тога.
Малени Славочка на мојим рукама, а старији син такође
није био одрастао. И тако смо се спремили и некако смо
успели да уђемо у аутобус. И уместо да нам помогне, моја
мајка је почела врло чудно да се понаша. Она је узела
Славочку на руке и почела чудно и тако раздражено да
виче на мене. Славочка је моју мајку гледао и гледао,
али она се није зауставила... А он је опет гледа и гледа,
њему је тада било непуних осам месеци и изненада диже
своју малену руку и удара јој шамар по образу. Мама је
моментално заћутала у један трен и потом је ћутала цео
пут. И тек кроз неколико година она је схватила то, што
тада није разумела, шта се са њом дешава... И када јој је он
лупио шамар, она је осетила такву радост и олакшање као
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
паничан страх. Ко би мени објаснио тада - шта је са мојим
дететом? Пошто сам ја од детињства васпитана тако да се
у првом реду цени душа, а не тело човеково, да само знате
како смо ми преживљавали све то, јер је код нас био страх
пре свега за његову душу, а не тело, јер је био необичан и то
су сви видели одмах... Наиме, када сам га још дојила, код
њега је била таква црта необична, да све време разледа. То
је видно и на његовим фотографијама из тог периода. Код
њега је био проницљиви поглед и све је гледао кроз људе...
Ако му је неко тепао он није обраћао пажњу на то... У њега
U
је изглед био озбиљан и све време је разгледао. То је било
тако необично и у стварности страшно, зато што ми нисмо
знали шта да мислимо. А, када је потом Славочка научио
да говори - он је одмах стао да говори о Богу.
Тада је била популарна песма „ах, мама мамице, ја
нисам мали, ах, мама мамице, имам много година“ њу су
сви певали. И Славочка је ту песму слушао и такође певао.
Ја га питам: „Што ти певаш да ти је много година када
си ти још мали...“ А он ме је озбиљно погледао и рекао:
„Ја сам мамице истинито врло стар... Готово древни...“ 27
Те речи су ме тако уплашиле и одмах сам га упитала:
„Како то да схватим?“ Он ми је рекао да памти себе до
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
рођења, нажалост памтим само део разговора отприлике
овог садржаја „у почетку је била огромна брзина, била
је светлост, а потом пут...“ Питала сам Славочку: „Какав
је то пут?“ А он ми је рекао да је то такав пут, т.ј., такво
бело платно, као ланена тканина, такав је пут био и по том
путу је он ишао огромном брзином, тако он себе памти и
када је дошао до краја тог пута стао је, зато што је била
врло дубока провалија, као бездно из кога се тешко може
избавити. На крају тог бездна стајао је човек врло висок,
одевен у тамну одећу, као у монашку одећу, а на крају
кажипрста тог човека висило је дугачко кандило са ланцем.
Тај човек је стајао са кандилом и то кандило је горело. И
случајно дотакао сам крај његове одежде из које је изашла
заслепљујућа светлост, на коју није било могуће гледати и
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
То што Слава „памти себе до рођења“, за мене то остаје
тајна. Чак су ми рекли да склоним то као факт који стоји да
ми је то Славочка рекао, јер како ми је речено то противречи
канонима Православне Цркве. Дајте то да склонимо, и то
и то... Говорили су ми... Али ја сам им рекла: „Ништа нећу
склањати!“ Зато што ми је рекао: „Мамице, све што сам ти
рекао све ће се тако и десити.“ Нећу пристати ни на какав
компромис, нити ћу извртати речи Славочке. Ја се веома
бојим Бога и веома се бојим да издам Славочку. И зато вам
и причам оно што ми је он говорио. Он је био чисто дете,
U
а ја грешан човек. И тако ћу се постарати да дословно, по
његовим дечијим речима, предам вама то што сам чула од
њега.
Још ми је Слава рекао: „Када ви сазнате, ко сам
ја, веома ћете се уплашити. А потом ћете бити поносни
на мене.“ Те речи ми је говорило мало дете. Коначно
гледајући са стране, он је био само мало дете. Може ли
мало дете говорити такве ствари? Гледаш га, он је тако леп,
више на девојчицу личи, као какав анђео, али у њему је
са свим тим спољашњим била и таква одважност. И тако
ја, као његова мајка, као и други људи поред њега су се 29
снисходљиво односили ка том малом детету и они су се
просто њега бојали. Бојали су се његове необичности и од
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
тога им је било страшно. Ја се сећам, једанпут, гледам ја
њега и он мене тим великим плавим очима и истовремено
ми је било и страшно и предивно. Ја сам њега просто
замолила и казала му: „Ја сам теби мајка, а ти мали дечак,
а ако буде било потребно, ја ћу тебе казнити ако ти то
заслужиш.“ Али, он ми заиста никада није давао повода
за то. Мој старији син Константин се једном збунио када
сам му рекла да нареди Славочки да му као старијем брату
донесе папуче, а он ми је рекао: „Аха... Ја се бојим да му
то кажем“. Једном ми је муж рекао: „Шта је то, долазе
моје колеге официри, он се свима клања и крсти... Шта је
он, поп? Због чега се он свима клања и крсти се?“ А ја му
говорим: „Да, шта ту има лошег?“ Ето, тако је Славочка све
поздрављао...
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
о пре-егзистенцији човечијих душа је било осуђено на
Петом Васељенском Сабору) Тако Православна Црква
објашњава постојање душе (за те који хоће да више знају
са богословске стране тог питања, ми предлажемо Прилог
2, текст из курса лекције по Догматском богословљу)
Конкретно, да размотримо речи дечака Вјачеслава
„да памти себе до рођења“, није рекао „до зачећа“, јер
то заиста не одговара учењу наше Цркве, него је рекао
„до рођења“. Како ми знамо до момента рођења, дете и
душом и телом се формира у утроби мајке. Целих девет
U
месеци, произилази унутрашње развиће зачетог младенца
до момента када се он рађа. Да ли је душа за тих девет
месеци - младенца Вјачеслава могла бити узета на Небо
у Горњи свет? Може ли то бити? Безусловно да, може. За
Бога ништа није немогуће!
Многи су светитељи били за живота свог узети
Богом на Небо, где су они созерцавали рајске обитељи
и комуницирали са небожитељима. У житијама светих
има много таквих примера и младенац Вјачеслав није
искључење. Својом чистом, младом душом он је још у
утроби своје мајке могао бити узет Богом у Горњи свет, по 31
посебном промислу Божијем, њему је могло бити веома
много откривено зарад нашег спасења. Он је могао имати
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
обраћање са Мајком Божијом, Анђелима и Светима. Њему
су могле бити Богом откривене тајне саздања света. И по
томе, безусловно можемо да допустимо, да дечак Вјачеслав
може себе да памти до момента свог рођења! И никаквог
„противречја“ са догматским учењем Цркве о души овде
нема!
Постоји и таква категорија људи, којима уколико је
нешто нејасно и не уклапа се у њихов поглед на свет, они
су готови да то објаве за јерес или пак прелест. То је врло
неозбиљан прилаз ка решењу постављених питања. Тим
више, што је дечак Вјачеслав, то јест, његова егзистенција
на земљи је заиста тајна. И овде ми покушавамо да
објаснимо необјашњиво, наиме сами покушај са наше
стране је такав, јер ми врло мало знамо о себи самима и о
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
са вероучењем и канонима Цркве овде нема.
КРШТЕЊЕ
Д ок смо били у Немачкој, тамо је било пуно католич-
ких храмова, православних храмова тамо није било и
Славочка је био још врло мали. Када смо долазили на од-
мор својим рођацима у град Одесу, њему је било свега три
године.
U
У Одеси недалеко од железничке станице, постоји
диван старински храм. Када је Славочка видео тај храм
одмах је почео да ме моли, помислила сам можда је дете
нешто видело. Ми смо га склонили у страну, био нам је
потребан такси, понети пртљаг, требало је ићи. А он је
већ кренуо да плаче и тако горко је плакао и почео је да
ми се отима из руку. Већ је тада по мало ходао, а тада је
необјашњиво кренуо да се отима из мојих руку и тражио
да идемо у храм... Када смо видели да се нешто дешава са
дететом, рекла сам мужу „гледај шта се дешава са њим“. 33
Ти остани овде са стварима, а ми ћемо поћи у храм. И
ми улазимо у храм, у храму никога нема, само једна
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
старица која чисти. Славочка је мени сишао са руку и
пошао тихо ка олтару. А из олтара излази свештеник и они
се срећу, баћушка њега гледа, а он баћушку. И Славочка
је почео да прича са баћушком. Не памтим шта је причао
са баћушком, само знам толико да баћушка није скидао
очи са њега, гледа га и гледа, а Славочка њему, говори и
говори... Потом је баћушка погледао на мене и рекао ми:
„Њега хитно треба крстити! Хитно крстити!“ Ја сам из
рода верујућих и знала сам, да је над свима нама Пресвета
Тројица и да треба да га крстимо.
У почетку сам погледала храм у који смо ушли,
„савременост“ одесиних храмова није ми уливала пове
рење. Слике у храму, клима уређај постављен, јесте топло,
схватам наравно. Али ја сам васпитана у другој традицији
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Господ послао за утеху - поклон. А тако је то произашло
на необичан начин. Ствар је у томе што пред крштење
Славочке, спремали смо се за одмор и тада је у Немачкој
био у моди сомот, а њега у Русији није било да се купи. И
тако, уђем у продавницу и решила сам да купим за себе
љубичасти сомот. Мени је било потребно да узмем 75 цм,
али на немачком језику продавац је упорно инсистирао да
узмем 90 цм. Када смо дошли да крстимо Славочку, отац
Игор је пришао к мени и рекао: „Можда ми ви можете
помоћи.“ Ја сам се обрадовала ако могу чиме да будем
U
на помоћ баћушки и одговорила да сам врло рада томе.
Свештеник ми је рекао: „Нигде не могу да нађем сомот, у
Москву сам ишао и тражио од другова, али све бескорисно.“
Питала сам баћушку колико му треба и какав сомот. Са
одушевљењем сам чула да му треба љубичасти сомот
и то 90 цм. И тако са великом радошћу, у част крштења
Славочке подарили смо га оцу Игору.
А ми, са мојим супругом венчали смо се исто овде у
Свето Тројичином храму, г. Миаса и са нама на венчању је
био наш малени син Славочка. Треба рећи да у почетку са 35
Сергејем (Серјожом) нисам била венчана, већ само смо се
регистровали у општини и сматрали смо да је то довољно.
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
Али Славочка нам је објаснио да је грех када човек живи
невенчано, то јест, да је потребно да се венчамо у Цркви и
рекао: „Ајде, пођите и венчајте се.“ И тако се испоставило
да нас је он одвео на венчање. Славочка је био врло брижан,
он нам је и иконе уручио. Како је био тада срећан после
нашег венчања! Када нас је баћушка венчао, он је прилазио
свима који су били у храму и са свима је разговарао, баш
са свима... Толико је био срећан тог дана. Ушао је потом
у продавницу са иконама, а жену која је продавала иконе
је врло болела глава. Наиме, она му се пожалила да је
боли глава. Она је њему поставила своју болну главу, а он
је своју рукицу положио на њу. Погладио је по глави... А
потом жена мени говори: „Мене глава више не боли!“ Ја
сам се тако одушевила. И та жена до дан данас сведочи тај
б огом п осла н и
36
оН ЈЕ СТАЛНо ГоВоРИо о БоГ U
С лавочку су сви волели. Ко га је од познаника видео,
с озбиром да наших блиских рођака немамо, тада су
га просто грлили, љубили и тек онда пуштали од себе. Но,
сви су то радили пажљиво, не као према обичном детету,
кога просто притисну од умилења, већ су то радили нежно.
И он би им дозвољавао да га грле, то им је дозвољавао. И
Немци су га исто веома волели.
У Немачкој смо живели у граду Зале. Ми смо изнај
мили пола куће а у другој половини куће живела је
св ет U п р осиј а ли де ча к
породица Андреску, глава породице Манфред, супруга
његова и ћерка Јари, по руски Јарослава, врло паметна
и дружељубива фамилија. Манфред је био генерални
директор и он читавог живота није видео свог рођеног
брата, који је живео у ФРГ. На моје питање, како може да се
не види са својим рођеним братом, он ми је одговорио, да
он зна економску тајну, па због тога не треба са њиме да се
среће. Ето, таква драматична ситуација је била између две
Немачке тада. Његова супруга је радила као преводилац и
знала је неколико језика. Ћерка Јари је била врло паметна
U
девојчица. И они су врло волели Славочку, зато што је он
са једне стране био просто дете а заједно са тиме ишла је
и његова необичност. Добро памтим један случај који се
десио када смо били код њих у гостима у њиховој викендици.
Славочка се пео на дрво и пао је са дрвета, али ми тог
момента нисмо били поред њега него само отац фамилије
Манфред. Славочка је у међувремену био превезен колима
хитне помоћи у обласну болницу. Тамо су га погледали,
урадили рендгенски снимак и рекли: „Знате са њим је све
нормално, осим што је добио лаки потрес мозга“.
37
Сместили су га у собу и рекли: „До јутра“. Међутим,
њему је било све лошије и лошије и лошије а лекари
ништа нису предузимали и понашали се тако спокојно,
као да то није ништа. Славочка је у међувремену изгубио
свест ја сам седела поред њега и страховала и нисам знала
шта да радим јер нам лекари нису долазили, наиме, нико
до јутра Славочки није дошао. И сасвим рано ујутру,
Славочка оштро устаје из кревета, излеће из собе и трчи
по дугом ходнику и почиње да отвара врата, као да неког
тражи. Ја сам потрчала за њим и покушала да га задржим,
мислећи да је то последица пада, а он се отима из мојих
руку и поново неког тражи. Када сам га на крају схватила и
привукла себи, он као из сна да се буди и пита ме: „А где су
сви? А где су они?“ Ја сам га питала: „А ко су они? Кога ти
тражиш?“ Он ми је рекао: „Ништа, ништа, мамице.“ И све
је поново постало нормално. Умирио се и вратио у своје
б огом п осла н и
уобичајно стање.
Након тога, годину дана после нашег повратка, Сла
вочка ми је рекао шта ће бити у будућности са нашим
пријатељима из Немачке. Рекао је: „Мамице, о мени ће
говорити на телевизији, о мени ће писати књиге.“ И још
је рекао када га буду показали на ТВ-у, Немци ће знати да
је Бог послао дечака Русији за њено спасење. Славочка је
потом говорио да ће Немци ликовати зато што је он пет
година живео у Немачкој, јер је то заправо пола његовог
живота. То су речи дечака. Недавно су ми долазила четири
човека из Немачке и како се испоставило већ знају за њега
у Немачкој. Мени је Славочка детаљно о томе причао, да
ће о њему знати Немци. Рекао је: „Јари ће у то време бити
удата а деда Манфред неће бити међу живима. Када моју
фотографију покажу на ТВ-у, тета Здена, Јари и њен муж ће
седети на кревету, а моју фотографију ће показати преко
целог екрана ТВ-а и тета Здена ће поскочити са кревета и
38 од радости заборавити да је Немица и почеће да разговара
са Јари на руском језику овим речима: „Тако, па то је наш
Славочка! То је наш Славочка!“ А млади човек (Јарин муж),
не знајући руски језик, седеће тако и са чуђењем ће гледати
у њих, мислећи шта им се то десило?... И оне ће у исти глас
почети да му објашњавају ко је Славочка!“ И још је рекао да
ће они о њему дуго, дуго причати, рећи ће о њему да је био
изванредан! И заиста је био посебан, по томе што је могао
доћи било ком човеку и рећу му сву истину.
Тако је било и на путу са генералом. Једном, када смо
били на путу, имали смо сапутника генерала руске војске.
Ми смо одлазили из Немачке и долазили до Москве са
купеом вагона више класе. Славочки је тада било пет година,
не више, и улази у наш купе генерал, на изглед леп и тако
важан. Славочка га је погледао а ја размишљам, требало
св ет U п р осиј а ли де ча к
би нешто проговорити са њим, јер нам је он практично
сапутник на целом путу. Славочка му је пришао, куцнуо
га по стомаку и рекао му: „Деда, што се ти правиш важан?“
Генерал није очекивао од малог детета да му то каже и почео
је да се смеје, а потом је узео Славочку код себе. И тај мали
дечак са кудравим власима почео је да му говори за нашу
армију, шта ће они урадити са њом и како ће је растурити
и он је спуштао главу све ниже и ниже и заборавио је да је
генерал и да је тако важан. Постао је као дете, а Славочка
као старац, умудрен искуством. Ја сам седела поред њих и
U
слушала цео разговор. Тада сам први пут чула од Славочке
да ће растурити нашу армију и да ће оформити „бригаде
брзог реаговања“. Али, размислите. Славочка је тада био
сасвим мали дечак, он није могао знати појам „бригада
брзог реаговања“, то је речено пре 20 година уназад! Како
петогодишњи дечак може то да зна? „Биће полицијска
држава“ - говорио је - и прислушкивачи ће бити постављени
свуда. Ето, такву „лекцију“ је он изрекао генералу. А данас,
шта су заиста урадили са нашом армијом? Урадили су то
што је Славочка тада рекао генералу. 39
Још један случај са црнцем на аеродрому у Одеси.
Ми смо се тада враћали са одмора и Славочки је тада
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
било четири године. Дошли смо на аеродром и стали у
ред да купимо карту за лет. Било је лето. Ја се сећам да је
Славочка на себи имао шорц и црвену мајицу. И док смо
ми стајали у реду пред благајном он је сео поред црнца. Тај
црнац је седео у холу аеродрома, очекујући свој лет, ни у
кога није гледао и како се чинило био је у својим мислима.
Славочка је сео поред њега и питао га: „Кући идеш?“ Он
је ћутао, погледао у њега и даље је седео... Славочка га је
поново исто упитао, на шта му је он, искоса га погледавши,
одговорио: „Идем кући.“ А Славочка је мислено знао да се
црнац предомишљао да остане у Русији. И тако је Славочка
кренуо са њим да разговара, а он је од изненађења раширио
обе руке, лица запањеног, доња усна му спала и он седи
тако наивно, наивно и гледа Славу. А он њему објашњава:
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
ли чиме била забринута, или су у мени била нека питања,
он ми је без мог питања давао директне одговоре. Дуго
сам мислила да је то случајно. Али, када је предсказао да
ћемо добити стан, тада више није било сумње. Слава је
имао више од пет година када смо се вратили из Немачке
у Русију, т.ј., прекоманда мог мужа је била на Урал. Стана
нисмо имали, живети се није могло нигде и ја сам са
децом кренула у Кемеревску област, мојој мајци. Муж је
остао да живи у шуми, у једној бараци која се састојала од
једне собе, јер места у хотелима није било. Веома сам се
U
бринула за мужа што је остао тако и у таквим условима
да живи, јер је већ наступала јесен и почетак зиме. Веома
сам била растројена због тога. Славочка је видео ту моју
растројеност и једном ми је пришао и рекао: „Мамице,
ти се не растројавај тако силно, ми ћемо ускоро добити
трособан стан.“ Уплашила сам се и упитала га: „Славочка,
ко је теби то рекао?“ А он ми је одговорио: „Њему су о
томе рекли“. Ја сам се тако запањила и поново га питам:
„Славочка, ко је теби то рекао?“ А он мени говори: „Од када
знам за себе, све време чујем један женски глас који ми 41
све говори.“ Ја сам од његовог одговора била ошамућена,
не тим што ћемо добити стан, него тиме ко је њему
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
то рекао. Стан су нам потом заиста врло брзо дали и то
трособан. Oдмах сам повела Славочку лекарима, никоме о
томе нисам ништа говорила. Лекари нису ништа посебно
нашли и рекли су ми да је дете савршено здраво, све је
нормално и не треба се бринути. И тада сам га коначно
повела у храм. Хтела сам да свештеници одговоре на моја
питања поводом Славочке. Ја сам веома бринула и хтела
сам да чујем истину. Пошли смо у храм Свете Тројице, у
град Миаса. Када сам довела Славочку у тај храм, тамо су
служила два свештеника, отац Анатолиј настојатељ храма
и отац Владимир. Ми смо пошли оцу Владимиру. А пред
њим мени је Славочка казао: „На крају храма са њим не
треба разговарати. Са њим треба разговарати поред иконе
Мајке Божије!“ Отац Владимир се осмехнуо и рекао:
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Богу!“ И сваки пут пред сном то би биле његове последње
речи, пре него што би уснуо. Он се сам молио, постио је
сам, он је све то радио самостално. А у то совјетско време
отворено говорити о Богу, тим више у војном градићу, било
је тако непријатно. И због тога смо оставили Славочку
код куће и када се њему навршило пет година, ја сам из
његових уста чула да он Бога воли више од свих.
U ШКоЛИ
U
С лавочка је пошао у школу са великим задовољством.
Њему осим Бога, ништа није било потребно и он је од-
мах у школи почео деци говорити о Богу. Био је друштвен,
деца су га волела и чекали су га од јутра да иду заједно у
школу и девојчице су увек са њим ишле и он се играо са
свом децом. Њега никада нико није наљутио и нико га није
дирао.
Славочку су ставили у други ред у учионици, учитељица
му је била Ирина Абрамовна. Пошто је Славочка био 43
онижи, а његова учитељица је била наша комшиница са
истог спрата, она је хтела да стави Славочку ближе себи.
Када га је поставила у клупу сасвим близу себе, он јој је
тихо на часу рекао: „Ирина Абрамовна, у вашем стомаку се
налази малена девојчица“. А њу као да је попарио топлом
водом тим коментаром... Прво, Славочка није обичан
дечак, она је већ о томе знала, све док се то није ње лично
тицало. И како ми је потом рекла, она се не сећа како су
се часови завршили тога дана. Славочка је пошао кући, а
она је отишла у болницу и тамо су јој казали да је заиста
у другом стању. И још један случај, Ирина Абрамовна ми
је испричала да јој је Слава рекао: „Ви сте здрава жена,
али са петама имате велике проблеме“ и рекао јој је
да ће јој излечити пете. И после тог случаја са Ирином
Абрамовном, сви учитељи су њему долазили и питали га и
питали... И деца су га стала питати о свему... И од тада је све
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
добро пусти све, када ме је дете замолило.
Када је Славочка ишао у школу имао је дугачку косу
и ја сам му незнатно скратила само дужину, али он ми
више није дозволио да га шишам. Учитељица ми је рекла
да директор школе тражи да код све деце буду пострижене
власи. А ја јој кажем: „Пробајте са њим да разговарате,
ја не могу утицати на њега.“ И када сам му једном рекла:
„Славочка, учитељи траже да се ошишаш“, он ме строго
погледао, то су били ретки моменти и рекао ми: „Нека
моја коса буде као у Исуса Христа!“ После тога, рекла сам
U
учитељици: „Ви сами са њим говорите...“ Након тога они
му нису ништа рекли.
„Петичар“ Слава није био, али је учио добро. Када би
добио петицу, он ми је говорио: „То је за тебе мамице, да
би теби било пријатно.“ У почетку му је било интересантно
у школи, али како је време пролазило, он је долазио из
школе растројен и говорио да све што говоре у лекцијама
није истина. Знајући истиниту Правду од Бога, он се
смућивао обиљем лажи у школским уџбеницима. Сећам
се, када је једном дошао из школе огорчен са речима: 45
„Мамице, све што нам предају је неистина.“ На пример,
када су почели да му предају историју, он се засмејао
својим гласићем, као звончић, до каквог степена људи
тако глупо и неразумно распрострањују своју неистиниту
историју. У неким моментима, сећам се, он се просто од
душе смејао над тим, како схватамо поједине догађаје у
нашој историји. Према литератури, стиховима и бајкама,
био је равнодушан, ни добро ни лоше настројење није имао,
то јест, никакво. Наиме, рекао је да при крају времена, на
овој Земљи, песници, писци и музичари – уопште неће бити
потребни. Људи ће покушавати да преживе и њима неће
бити до тога. Потом је Славочка рекао да математички
прорачун броја „Пи“ који износи 3,14 – је неправилан и
зато из те погрешне јединице и због других погрешних
прорачуна врло много се нафте изненада излива, због чега
је заражена Земља, и та Земља, натопљена том пролитом
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
сви тешки заводи, здања која су изградили људи на
Земљи – све ће се то проваљивати (рушити) и падати
у огромне пустоте у Земљи, које су људи начинили
таквим начином, извлачећи из Земље нафту и гас, т.ј.,
„људи“ - како је рекао - „Земљу не знају!”
Посебно му је било смешно када су предавали у школи
да „Земља постоји милион година и да су милион година
уназад диносауруси изумрли“- он је просто седео и као
звончић се смејао над тим. Питала сам га: „Славочка, што
се смејеш?“ А он ми је одговарао: „Мамице, диносауруси
U
нису изумрли! Они живе под Земљом! У тим земним
пустотама налази се огромна количина јаја. Њих тамо има
врло много и када се отопли клима, они ће поново изаћи
из тих пустота на Земљу. Земља није толико стара колико
људи мисле да јесте, милион година... Земља није толико
стара.“ Славочка је рекао да под Земљом такође постоји
свет где ти диносауруси живе. И још је Слава рекао да је
код њих тамо зелена трава и чиста вода и уопште им није
лоше. Питала сам Славочку: „А зашто ће они поново доћи
на Земљу?“ Рекао ми је: „Зато да људи не би мудровали, Бог 47
ће допустити да диносауруси поново изађу на површину
Земље, да би посрамили гордост човекову, који мисли да
су они изумрли милион година уназад.“ Али, Слава ми
је потом рекао да ће они за то кратко време - направити
много беда људима. (о томе ће посебно бити речи у одељку
„Диносауруси ниси изумрли“)
Онда сам се договорила са Славочком да пише
посебан дневник и да у том дневнику све буде подробно
описано и ја сам својом руком на дневнику написала
„Записи Славе Крашениникова“, и Слава је почео све да
записује. Некада је он мени диктирао а ја сам записивала,
а некада је он сам писао, а пошто нам је рукопис готово
истоветан, немогуће је одредити где сам ја писала а где он.
Некада ми је диктирао врло чудне ствари које су за мене
биле савршено неразумне. Много реченог и записаног
нисам запамтила, а када је Славочка умро, на дан његове
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
говори, односно, површно. Присталице теорије стварања
(креационисти) утврдили су да су диносауруси створени
Богом као и сво растиње, животиње и човек, живели су не
милионе година, него милијарду година уназад и увек су
постојали са човеком. Велика већина је нестала за време
Свесветског потопа, а после потопа они су били врло ретке
животиње и тако са годинама их је било све мање и мање,
а у одређена места планете они живе и данас.
Многа научна открића сведоче о томе да су дино
сауруси живели са људима. Једно од великих открића је
U
било учињено 1982. године у долини Пелјукси у држави
Тексас (Америка). Када се ниво воде подигао после обилних
киша, део тла се подигао и пронађен је слој многих трагова
шапа диносауруса као и човечијих трагова. Научници
су били принуђени да признају да трагови човечији
одговорају стопама савременог човека. Годину за годину, у
долини Пелјукси иду масовне експедиције, списак сведока
се повећава а најсензационалније је да су пронађени
окамењени човечији зуби и палац из тог геолошког слоја
земље који је откривен. 49
У последње време палеонтолози нам све чешће
приређују изненађења, налазећи „свеже“ т.ј., још неока
мењене кости диносауруса. 7. јула 1993. године, група
истраживача Универзитета Њукасл, успела је да одели
од костију диносауруса још не распаднуте беланчевине.
Зна се да се беланчевине најбрже разлажу и те кости
самим тим нису могле да буду старе пет хиљада година.
Многи извори из Јапана, Северне и Јужне Америке, Азије,
Блиског Истока сведоче о томе, да су њихови, не тако
давни преци били „лично“ упознати са диносаурусима.
Амерички истраживачи су ископали гигантске кости
диносауруса и они су били предмет цртежа Индијанаца
на каменим стенама. Диносауруси су били изображени и
на дрвеним гравирама перуанског града Ика, које садрже
многе епизоде из живота на Земљи до потопа.
Кандидат историјских наука А. Жуков, у тексту „Црно
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
је у афричким мочварама. Такође је откривена не мала
количина егзотичних рептила који се до данас скривају
у морским дубинама океана и других резервоара и у
подземним пространствима и пустотама.
Знаменити догађај последњих година је улов јапанског
риболовца у водама Новог Зеланда. 10. априла 1977.
године, у мрежама које су биле на дубини од триста метара,
пронађен је недавно угинули труп (труп још није кренуо да
се разлаже) презиозавра. Проналазак је био објављен као
главно научно откриће године и у част тог догађаја пуштена
U
је специјална поштанска марка. Дужина тог створења је
била десет метара а тежина око две тоне. Сачувана су и
пераја од четири метара дужине. Природно, он није могао
да егзистира самостално у морским дубинама. Сигурно
да постоји цела популација тих створења која до данас
егизстирају у океанским морским дубинама.
А ево и сведочанства три православна свештеника,
специјалиста, свештеника Дионисија Позднјева и свеш
теника Виталија Зубкова и Н. Липова:
„28. фебруара 1998. године, у 8:30 часова упутили смо 51
се у многопоштовани Индусима град Варанаси (Индија),
где на брегу реке Ганга Индуси спаљују тела својих
покојника. Приближили смо се том месту. Атмосфера
около је била тешка и суморна. На самом делу, видели смо
у водама Ганга кичму огромног створења размере већег
бивола са косим перајима. Затим се појавила глава из
воде, која подсећа на главу крокодила са високим челом и
дугуљастим устима и носем који има облик слонове сурле.
Кроз минут смо видели змијообразни реп, који личи на
врло крупног удава са перајем на репу. Створење је било
сиво-зелене боје. Лађар се силно уплашио и на наше
питање је одоворио цвокоћући зубима, рекавши да оно
једе полусагореле трупове покојника, а такође се дешава
да хвата и једе живе људе који се ритуално умивају у реци
Ганг. Они их зову „суис“ и „они му приносе на дар смрт“
или како је још рекао „злом демону, коме приносе дарове“.
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
МоЛИТВЕНИК ПРЕД БоГоМ
С лавочка је веома волео Бога и због тога је мене стал-
но водио у храм. Како у Чебаркуљу тада храма још
није било, ми смо одлазили у храм Свете Тројице у град
Миаса. Спремајући се да идемо у храм, ми смо устајали
врло рано, укључујући и зимске периоде, када је био силан
мраз. Он је мене водио сваке недеље на Причешће. Нисам
ја њега водила, него он мене! Сећам се, када смо сишли са
воза, стајали смо и чекали потом аутобус. Само што смо
U
дошли у храм, где је било топло, Славочка је скидао свој
капут и ишао да целива иконе. Његова омиљена икона је
била старински образ Пресвете Мајке Божије, која веома
личи на Валамску икону Мајке Божије. Како сада памтим,
Славочка увек приђе тој икони, клекне на колена и својим
кудравим власима прислони своје чело на њу, целива је и
оде потом на клирос. Народа, који је ишао у храм у то вре-
ме је било пуно и у храму је било врло тесно и због тога је
Славочка одмах ишао на клирос. Тамо на клиросу у то вре-
ме су певали једино мушкарци, они су га узимали код себе 53
и ја не знам да ли је он тамо певао или је био пратећи глас,
не знам, зато што сам ја стајала у гомили и нисам могла
да видим из далека. Славочка је веома волео свештенике,
али више од свих, волео је монахе, јер је сам хтео да буде
монах. Маштао је када одрасте да најпре постане лекар,
а потом монах. Сећам се после службе, Славочка сваком
приђе, са свима у храму проговори и сви га питају, некоме
нешто каже, некога посаветује, некога по глави поглади и
сви га слушају и сви му се смеше. И тако, није ми јасно...
Зашто је сада код неких људи изникла таква злоба на дете,
јер док је био жив, њега су сви волели. Сви који су га знали
су га волели и односили су се према њему са добрим на-
стројењем. Никада нисам видела ни једног тмурног, злоб-
ног лица, сви су се односили према њему са љубављу.
Био је један интересантан случај. Када је на крају
службе један свештеник изашао из олтара, Славочка га је
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
вршњака, да поседимо и да попијемо пиво?!“ И онда му ја
говорим: „Па, нека дођу, нека седну и нека пију пиво...“ А
Коста ће мени на то: „Аха, како да не... Ја се њега бојим.“
А што се бојао Славочке? Он на самом делу ништа није
радио, само је гледао, ето толико, само је гледао и све их
је било срамота од тих његових погледа... Како се после
испоставило. Такође и деца из старијих разреда, када би
видели Славочку да ради на допунским часовима, они
су говорили: „Идемо анђела да погледамо, он је данас на
допунској настави!“ И тако деца су га „анђелом“ звали. Они
U
су видели како се он сам труди са њима. Видели су његову
риђу кудраву косу, малени носић, малена уста и огромне
плаве очи, то је била таква лепота, невероватна. Тим више
што те очи његове нису биле сасвим обичне. А Славочка,
када је био сасвим мален, он није личио ни на тату, ни на
маму, ни на брата, он је био посебан. Али, када је почео да
расте, њему је коса кренула да се мења и почео је полако
да личи на мене. Сећам се када су му говорили: „У-у-у, ти
на тату личиш“, а он говори: „Не, личим на мамицу!“
У обданиште га нисмо могли дати, јер је стално причао 55
о Богу. Како је Бог саздао Земљу и шта је Богу угодно. А
тада, крајем 80-их то је још било непријатно и ја нисам
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
знала како да се према томе односим и тако сам надзирала
свог сина. Он је увек говорио: „Мамице, ја тебе тако волим
и тату волим и Косту волим, али Бога волим највише.“
Славочка је говорио толико о Богу и говорио је савршено
отворено. Он је био дете, није знао шта треба а шта не треба
скривати и пред ким и био је ван тога, ван политике, ван
неких измишљених човечијих правила. Говорио је шта је
знао и осећао. А осећао је љубав према Богу и према свим
људима, он по трави није ишао, старао се да је не повије,
јер се бојао Бога. Питала сам га: „Славочка, зашто по трави
не идеш?“, а он ми је одговарао: „Бог је све саздао - треба
пазити. “ Славочка се према свему врло трепетно односио.
Сећам се да је боком пролазио, само да никог не дотиче.
Једном сам питала Славочку: „Славочка, има много
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
још очистили и оставили... Прошло је потом неко време
и гледам, појавио се прекрасни лик Мајке Божије! Потом
је прошло још неко време и на њеним рукама појавио се
прекрасни лик младенца Господа Исуса Христа! Хтела сам
да дам ту икону на рестаурацију и да је посребримо, али
Славочка ми није дозволио. Говорила сам му: „Славочка,
она ће после рестаурације бити тако дивна и сем тога она
се може и даље осипати и може се изгубити прекрасни
лик Мајке Божије“. Он ми је потом рекао: „Мамице, не
брини – неће се изгубити, јер ако је даш на рестаурацију
U
она ће изгубити своју светост!“ Ја га питам: „Како да
изгуби светост?“ Испоставило се, да сам ја размишљала о
лепоти иконе али нисам мислила о њеној светости. И он
ми није дозволио да је дирам. „Теби ће“- како ми је рекао
- „мамице, Она бити потребна.“ И зато је та икона остала
у таквом виду, само ју је Славочка очистио својом руком.
Прва икона коју смо узели од бабушке „Дванаест
празника“ је такође била у плачевном стању. Када сам
први пут погледала у њу, она је сва била надута. Пренели
смо је код куће, а овде је топло и она је почела да се осипа 57
и у прво време нисам знала шта са њом да радим. Потом
сам узела свето уље и ватом сам је натопила. Потом
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
гледам, она се већ не осипа, брзо се осушила и на њој као
и раније није било ништа видно. Поново је прошло неко
време и ја прилазим тој икони и са дивљењем видим да су
почели јасно да се појављују натписи. Потом су на икони
почели да се појављују ликови, у почетку су били обриси
а онда су почели да се појављују осликани ликови и сви
су се обновили! Но, оно што је за дивљење је да та икона,
када наступа празник „Уласка Господа Исуса Христа у
Јерусалим“, то магаре које је оседлано диже своју ногу и
са том ногом улази у рам! Празник се завршава, магаре
на икони враћа се на своје место и поставља своју ногу
тамо где је она и била, поред друге ноге са копитом. И
тако сваке године на празник Цвети, магаре на икони
„Дванаест празника“ премешта ногу. И таквим начином,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
крст – пусти, нека буде тако! Слава Богу!
Често ме људи моле да им кажем како се Славочка
молио. Са дивљењем им говорим да ми је било интересантно
да га посматрам. Када се Слава молио, он је све за живо
сматрао. Иконе су за њега биле живе, молио се и разговарао
са Светима као са живима. Гледајући њега у мени је био
такав осећај као да је Слава све те свете знао, зато што је
он на самом делу са њима разговорао. И код куће се Слава
молио по Молитвослову, он их је читао не монотоно (како
је то примљено у Цркви), говорио је речи молитве тако
U
као да стварно живо разговара са Богом. Код Славе је било
некако живо обраћање у молитви, и гледајући га са стране,
нисам престала да се дивим и једанпут сам га питала: „Код
тебе је Славочка молитва као разговор, ти као са живим
да разговараш?“ Он ми ништа на то није одговорио... Ето,
тако се молио.
И још сам нешто приметила када је Славочка био у
Цркви, он је постајао некако строг, лице код њега је било
строго. И тако строгим сам га само у Цркви видела. Када сам
га водила у Цркву и као сасвим малог, он тако мали је већ 59
био самостална личност. Није се играо и није разговарао у
Цркви, већ је био строг и сконцентрисан. Видела сам како
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
прилази иконама и сваком Свецу, почиње да разговара са
њима, а онда се са страхопоштовањем спуштао на колена
и са трепетом их целивао. Било је врло занимљиво гледати
га у Цркви. Он је у Цркви био тако строг а овако је био
веома весео, животно радостан и увек је имао осмех на
лицу. Он се са страхопоштовањем односио према сваком
Светитељу, као са живим да је разговарао и не само са
Светима, он је и трави и сваком цвету се живо обраћао,
разумео их и бојао се да стане на њих. Ето, такав је био
Славочка. Мени је тешко да вам то све пренесем речима –
то је требало видети.
Славочка се у првом реду молио Господу Исусу
Христу. Ствар је у томе што у нашим Молитвословима
(Молитвеницима) има много молитава Господу Исусу
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
отићи. Дечак је казао: „Како је казано у пророштву, тако
ће и бити, заиста.“
Сачували смо сећање на Славочкин напрсни крст
(крст који се носи на грудима). Он је тада био, рекло би
се велик, нарочито сада када се продаје пуно различитих
крстова по величини, а тада је био само велики напрсни
крст. Сећам се када смо дошли у део Цркве где се продају
свеће и ту је Славочка изабрао за себе велики крст, не
дечији. А баћушка Игор га је похвалио за добар избор, „крст
као у Серафима Саровског!“ Славочка се тако радовао. И
U
представите себи, малене, малене дечије груди а на њима
велики крст! А, потом када је Славочка лежао у болници,
њему је лекарка (за коју се испоставило да је екстрасенс)
раздражено рекла: „Склони тај крст, обешен преко читавог
трбуха.“ Тада Славочка није био тако мали, но свеједно њој
се показало да је крст покривао читав његов стомак. Он
крст није скинуо. Да Славочка скине крст са себе - то је
било просто немогуће. Слава је говорио „да напрсни крст
уопште никада не треба скидати са себе“. Сећам се да
је говорио људима који су долазили код њега, да обавезно 61
носе крст. И уопште по његовим речима, људи треба да
носе крст, да посте „по разуму“ да се исповедају чешће и
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
чешће да се причешћују. Према томе „тек тако човек може
сачувати здрав разум, зато што ће напади бити силни“.
И он је крст носио стално. Чак и када сам га купала, још
маленог, он крст никада није скидао са себе.
Једном сам га питала: „Славочка ти све радиш за
друге људе, да ли би нешто желео за себе, просто нешто
што би волео да имаш?“ Он ми је одговорио: „Мамочка,
када ја будем лежао и тамо где будем лежао, веома бих
желео...“ И тако стешњено и смућено је наставио... „Волео
бих велику икону, у висини раста, да стоји Исус Христос“.
Помислила сам: „Где ће он лежати?“ Али, он мало ли је
говорио неразумно... И сада када њега нема, прво што
сам помислила „На његовом гробу Господ треба да стоји у
својој висини раста, зато што ме Славочка о томе молио.
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
последњи Храм, који ћу ја градити.“ А потом ми је рекао
да ће Храм бити саграђен над земљом, односно, Храм ће
стајати на гори или на стени. Славочка је рекао да ће тај
Храм бити врло велики а унутра када уђеш он је још већи.
Рекла сам му да се тамо може сместити врло много народа.
А он ми је на то одговорио: „Мало ће народа тамо бити“, и
још ми је рекао да ће у дворишту Храма бити много ружа
и да ће прокопати јарак око тог Храма и залити га Светом
водом. А онда је рекао „да нико од чипованих људи не може
ту да приђе“! А онда је наставио „једном чипованом човеку
U
је, не знам каквим начином, успело да дође до тог јарка, а
онда је рекао за себе ‘а, ништа’ и када је већ хтео да пређе
преко јарка, Божија сила га је у један миг тако одбацила
натраг да је он са таквом злобом погледао, окренуо се и
отишао.“ И Славочка је рекао даље: „Када тај Храм буде
не сасвим готов, за завршење радова недостајаће новца.“
И он је даље наставио да ће једна жена банкар из Москве,
размислити и рећи у себи, шта ће ми сво то богатство, оно
ми неће спасити душу... И све паре ће дати да се заврши
тај Храм. И потом, свеједно требаће још пара, а Бог ће 63
дозволити људима да нађу црквено благо и то благо ће
Бог дати људима а изгледаће да су га нашли случајно. И са
тим средствима ће бити завршен последњи Храм. И још је
Славочка рекао: „Ја ћу се силно бринути када Господ буде
дошао на Земљу, да ли ће се Исусу Христу допасти Храм
или не?!“ Ја му говорим: „Зар Господ са врха не види шта се
тамо гради?“ А он ће мени: „Види... но, свеједно мамице,
ја ћу се јако бринути“. И тако ће по речима Славочке бити
изграђен Храм.
св ет U п р осиј а ли де ча к
болници, изашла је и рекла: „Никада више нећу у Цркву
поћи“. Потом је уписала Челебински медицински институт
и ушла у секту „Јеховини сведоци“. Без Бога, она није могла
да живи. И сада се сећам како је код нас дошла. Почела је
да разноси њихове журнале и та мала мршава лекарка је
дошла код Славочке. Он ме је потом молио да му дозволим
да уђе у стан, код нас. Била сам против тога јер је изашла
из Православља али на Славочкино инсистирање пустила
сам је. И тако је Жана почела да долази код нас. Веома је
волела Славочку. Жана нам је донела своје журнале али он
U
на њих није обраћао пажњу и када би она њих остављала у
ходнику, ја сам их износила из стана. Жана је продужила
да долази код Славочке и памтим један разговор који су
водили. Слава је већ тада био веома болестан, а Жана њему
долази и каже: „И ми Библију изучавамо“ А Славочка каже:
„Библија цела се налази у Ватиканској библиотеци, она
се строго контролише и приступа њој нема. (то су речи
дечака) И још је рекао: „Библија, то је врло много дебелих
књига“, рекао је: „око 70 - ак а са њом још маса дебелих
књига са појашњењима. И према томе, човеку је мало један 65
живот да би прочитао читаву Библију, а не да је изучи“.
Ето, тако јој је одговорио Славочка. И Жана после тога
није више донела ни један журнал своје секте. А потом,
заједно са својом мамом је дошла на сахрану Славочке.
Треба рећи да су је наши православни дочекали жестоко,
као туђу. Она се скупила, забила у угао и заједно са својом
мамом је опрала све судове у кухињи. Шта јој само нису
говорили! Она је своју мараму пустила на очи, ни на кога
није гледала и прала, прала тањире. Потом ми је пришла
и рекла: „Ја сам много волела вашег сина...“ Ето, таква је у
нас била Жана.
Славочка је свима говорио да посебно сада, пред крај
света, треба много да се моле! Он је људима саветовао
и молио их је да се што чешће причешћују. Исповест –
обавезно! Причешће - колико је могуће чешће! Мене је
Славочка водио на Причешће сваку недељу. Сада не могу
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
по разуму“.
Док је био жив Славочка, било је веома тешко наба
вити духовну литературу, а бабушка Славочкина му
је поклонила „Библијску енциклопедију“. Он се тако
радовао њој, а још је фактички био мало дете. И ту малим
словима одштампану „Библијску енциклопедију“ стално је
читао! Готово ју је сву прочитао и стао је до 766 стране,
где је написано „Опроштајна беседа Исуса Христа са
ученицима“! Т.ј., непрочитана је остала само последња
глава те велике књиге. Она му је била омиљена књига.
U
Потом смо ми купили још „Енциклопедијски Словар
(Речник)“и то је била његова омиљена књига и сва је била
са граничницима (картонске преграде за обележавање
страна). Ти граничници до данас тако стоје како их је Слава
ставио. Н. пр., текст о „финикијском писму“, Славочка се
веома интересовао о томе или „кипарско писмо“, „готско
писмо“, „арменско писмо“, и тд... И све је то он пажљиво
изучавао. Једном, случајно, улазим му у собу, он седи у
баде мантилу, над Словаром и говори на неком непознатом
језику и тако весело прича... Када сам га питала на ком 67
језику он то говори, одоворио ми је тако радосно: „На
језику којим је Господ Исус Христос говорио“! Питала сам
га да ли то значи да он може на свим тим језицима о којима
чита да разговара, дословно ми је рекао: „Да, мамице, ја
могу да говорим на свим тим „земним језицима“ а могу да
разговарам и на „не земном језику“. Више га нисам питала
ништа и тихо сам изашла из собе. Прво, мени је свеједно,
јер ништа не бих разумела, а друго, ако би он проговорио
„не земним језиком“ – ја бих се сигурно уплашила зато
што су ми ти дарови били понекад „страшни“, за обичног
човека као што сам ја. Ето, тако је он могао да разговара.
На какав начин се то дешавало, не знам. Затим ми је рекао:
„Мамице, показаћу ти како на Небу, на велике празнике,
поју и играју. Тамо је тако нежна музика, тако нежно и
ласкаво играју!“ Он покушава то да изобрази али му никако
не успева и говори: „Ех, мамице како се грубо изображава
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Славочка се у то време занимао својим Словаром, или још
чиме то још... Седео је у својој соби и марљиво изучавао ту
књигу, као неки научник или не знам са ким да га поредим.
И он је тихо и врло брзо ушао. И он тако улази, појављује
се на вратима, погледао је на цветић и брзо је изашао.
Посматрам га и осећам да овде није све у реду... Узимам
Тањин цветић и са њим улазим код Славочке и питам
га, зашто се наљутио, шта је разлог? Он ме само тужно
погледао и рекао ми: „Мамочка, тај цветић ми је рекао,
да ме нису одрезали ја бих још поживео.“ Ја му говорим:
U
„Како је он теби рекао?“ И на томе се завршило, ништа ми
није одговорио... И тако до данашњег дана трудим се да
на његов гроб не доносим цвеће, јер је он све жалио, сваку
травку. Без разлога, он није дирао ни цвеће а ни листове.
Трудио се да не хода по трави, да је не би ломио. Мени је
даривао цветове, али какве... Када почетком лета процвета
пуно жутих маслачака, он оде и убере тај маслачак, убере
пуно зеленог растиња, пољског, у средину стави тај један
маслачак и направи ми букет и поклони ми. У то време
нисам схватала смисао тих поклона. И сада све то памтим 69
и схватам да мени нико до данас, нико није подарио такве
поклоне. Са једне стране то је било дивно али тада ми се
чинило шта ће ми то... Ми смо груби људи, много тога не
схватамо и не ценимо. Ето, такав је био Славочка, нежан
и пажљив. Било је и тако, када му постељину променим,
он леже у постељу и говори ми: „Мамице, тако је добра
постељина, она тако дивно мирише, хвала ти мамице.“
Благодари мени, Богу се помоли и заспи. Долази старији
син и ја му говорим: „Костечка, опери ноге, постељину
сам ти заменила“, а син ће мени: „Узми своју постељину“
или згужва једноставно постељину... И тако је било!
А људи говоре да све зависи од васпитања... Децу сам
једнако васпитала, али она су различита. Коста је потпуна
супротност Славочки, хулиган је био, али добри и обичан
младић. И као што видимо не зависи све од васпитања.
Када ми је Славочка показао како на Небу играју и
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
наука, у принципу лажна, да се „један свети цени више
него сва земаљска наука“.
Сећам се како сам питала Славочку за Вангу:
„Славочка, та бугарска пророчица, како она зна све то
што прича? Постоји ли дар у њој?“ Слава ме је погледао
и рекао ми: „И Божији дар човек може да изврне“. Испада
тако, да је у почетку код ње био Божији дар, а потом се
она продала бесима (демонима) и почела им служити. А
над Лангом се Славочка просто смејао и говорио за њега:
„Са ланцима иде и од Бога се штити.“ (у то време Ланго се
U
често показивао публици са ланцима) На питање, зашто
му то треба? Пред публиком је говорио „да се на тај начин
штити од злих духова“. Славочка је рекао „да Ланго није
од Бога“, већ обратно „зли духови седе у њему и он се
ланцима штити од добрих духова“. У то време (крај 80 – их
и почетак 90-их година), све магове и врачаре су почели
да експонирају на ТВ екрану. Сећам се, Кашпировски је
почео преко телевизије да спроводи своје „сеансе“ на сву
нашу страну. Славочка је одмах рекао да те „тв сеансе“
никако не гледам, „њих не треба гледати, а ни слушати“! 71
Слава је рекао да наступе Кашпировског и других
магова, категорички не треба гледати (употребио је реч
„категорички“), зато што гледајући их са ТВ екрана иде
директан утицај злих духова на те који то гледају и који
их слушају! За телевизор је Славочка рекао, да не треба
да желимо да гледамо телевизију из разлога што ти људи
(магови), могу просто деловати на људе. Ми смо, отприлике
годину дана пре упокојења Славочке, купили телевизор, не
гледајући на то како се Слава односио према њему. Треба
признати, ми нисмо тако озбиљно схватали многе његове
речи и сада жалимо због тога.
Славочка је потом рекао да људи не треба у дому да
држе свакојаке маске, не треба држати лобање, не треба
држати фантастичну литературу и све што је везано са
тим, зато што се са њима усељавају и живе зли духови.
Славочка је рекао да не треба држати у домовима, кучиће,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
каквим фигурама и мени је саветовао да се држим даље од
њих. Сећам се и кад ми је Славочка говорио о меморијалу са
„вечним огњем“, тачно његове речи не памтим, нажалост,
шта је тачно рекао о томе, али по смислу реченог сам
схватила да је све то богопротивно.
Сећам се, једном ме је позвала комшиница и говори
ми: „Валентина Атанасјевна, погледајте шта се дешава на
Месецу!“ Излазим на улицу и видим људи се сакупили и
на Месец гледају. А Месец је личио на прстен или женски
украс у коме је унутра постављен камен а около злато. Са
U
Месецом је заиста произашло тако нешто необјашњиво.
Стао је као камен и почео да се прелива у разним бојама.
Унутра је све сијало и преливало се а око њега су се сабрали
мрачни облаци. Након тога смо се вратили кућама. Славочка
ми је мало непријатно рекао: „Мамице, никада више не иди
и не гледај у Месец, ни то што се тамо дешава!“ Објаснио
ми је да је на Месецу врло много бесова (демона) а људи их
сматрају „ванземаљцима“ али на самом делу – то су беси
(демони). И на Месецу има веома много бесова и они могу
на Месецу показати све што им је угодно. Славочка ми је 73
рекао да и на Сунцу они могу показати разне фокусе, али
гледати то не треба, јер је све то од демона.
Славочка је за природна јављања говорио веома много
и детаљно. Веома је волео о томе да прича, о муњи, о дуги,
о вулканима и о свим слојевима на Земљи и о небу и о
метеорима... Сећам се да ми је много причао о томе, а ја сам
од своје туге све савршено заборавила и ништа не памтим.
Но, Славочка је волео да говори о томе, зато што је веома
бринуо за то што се људи тако жестоко односе са Земљом,
коју нам је дао Господ да би је ми чували. Славочка је у
буквалном смислу страдао, држао је своју малену руку на
срце када би видео да се људи варварски, жестоко односе
према свему што је створио Господ.
Када смо се до касно увече задржали у башти, било
је тамно и сијале су звезде. Сећам се Славочка је седео,
тако мален, као усамљен, тако, са таквом тугом је гледао,
б огом п осла н и
ДЕТЕ - АНЂ Ео
С лавочка је био врло уредан. Волео је одећу светлих боја.
Имао је огромне плаве очи, оне су попримале разне
нијансе од зелене боје до сиве. Говорила сам му да је „као
виноград“. Славочка је увек био педантан. Увек је имао по-
ред себе чисту марамицу, волео је да носи беле панталоне
и светле патике. Зуби су му били чисти и редовно је одржа-
вао зубе проверавајући их код зубара и код њега је увек све
било залечено и пломбирано. Био је врло послушан. Ако
му кажем да дође у шест сати он ће доћи у шест сати. Имао
је и ту особину, да никада и ништа сам не узима. Он чека.
На пример, када ујутру седнемо да доручкујемо, све је на-
74 резано и на столу да би сами могли направити сендвич. Он
седи. Отац га раздражено пита: „Славочка, све је припре-
мљено, зар ти не можеш сам себи сендвич да направиш?“
А он седи спуштеног погледа и ништа му не говори. Отац
њему поново: „Но, шта седиш? Прави себи сендвич. Чај сти-
же.“ Он опет седи и ћути. Онда сам се сетила да га упитам:
„Славочка, хоћеш да ти ја направим сендвич?“ Он потом
одговара: „Да, мамице“. И тада са извињењем говори оцу:
„Када ми мамица направи сендвич – он је укуснији“. Такав
је био... Фрижидер никада није отварао, из фрижидера без
питања ништа није узимао. Дивила сам се гледајући све то
са стране. Било је и тога, дође до фрижидера, постоји, по-
гледа кроз прозор..., а ја му говорим: „Славочка, јел’ хоћеш
да једеш? Дај да ти направим сендвич.“ И он се саглашава
„добро мамице“. Питам га: „Да ли би хтео још нешто да по-
св ет U п р осиј а ли де ча к
једеш?“ Он ми одговара: „Не, не, не.“ Увек је по три пута из-
говарао речи. И тако... Шта му даш он то једе, тако да о јелу
нисмо ни говорили, њему је било свеједно, шта му ставиш
то и једе. Једном сам помислила, како тако, дете, а ништа
не тражи? И решила сам једном да га испитам. Направила
сам му овсену кашу, нисам је посолила, просто сам му је
такву без укуса ставила да једе. И размишљам да ли ће је
јести или не? Све сам му педантно поставила на сто, како
он воли, поред каше салвету, кашику, све чисто, све блиста
и видим како једе кашу и никакве реакције нема. Јести је
U
такву, немогуће је! Али, он ју је појео. Питам га: „Славочка,
јел’ ти је била укусна каша?“ Он одговора: „Да, мамице!“
„Славочка, онда ћу ти је и сутра спремити“, кажем и тада
он подиже своје огромне уплашене очи и говори ми: „Не,
не треба, не треба мамице!“ Што се тиче исхране у време
поста, он је сам себи спремао храну. Јединствено што ме је
молио и то када је већ био болестан да му направим буљон
са пилетином и танке комаде тоста. Славочка није јео месо,
једино тада или када је био у гостима или када га замолиш,
он би узимао парче пилетине. Поред Славочке, мене је 75
било срамота да једем.
У Славочке је била таква особина, ако се он имало
наљутио на мене, само капљицу љутње, јер сам ја сама то
изазвала да би видела како се понаша, он би тада говорио:
„Мамице, мамице!“ Даље, ништа није говорио... Потом би
подигао своје очи и говорио ми: „Ти си моја драга“. Такав
је, интересантан био Славочка. Био је врло ласкав и стално
сам слушала од њега: „Ти си моја голубица! Мамице моја
драга! Ти си моја птичица сеница! Ти мени опрости!“
Толико сам нежних и ласкавих речи слушала од њега...
Славочка је био врло дарежљив, био је готов да да све,
јер никаквог пристрашћа према земном он није имао. Није
имао никакве играчке, оне му нису биле интересантне.
Док смо живели у Немачкој, тамо је свега било много за
купити, нарочито играчака, али он није хтео. Није имао
пристрашћа ни према играчкама, ни према јелу, ништа
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Када је лети било топло размишљала сам да пустим
Славочку да мало дуже спава. Али, дуже од седам сати
изјутра њему нису давали да спава другови који су на
две клупе трпељиво чекали да се Славочка пробуди. Када
бих се појавила на прозору, они су ме молећиво гледали,
што је значило да треба да пробудим Славочку. Потом, ја
будим Славочку и он им ускоро долази, он ка њима иде
и они се радују. Почињу да се играју са њим а он почиње
да им говори о Богу, говори им шта ће бити када порасту
и одговара им на разна питања и то одмах без проблема.
U
И тако, једанпут они су се играли на улици, почела је да
пада киша. Стали су под настрешницу и чекали да киша
стане. Када је киша стала, они су и даље седели на клупи.
И Слава, како су потом дечица испричала, од његових
рамена и око његове главе појавило се јарко бело, бело
сијање. А, деца ко деца, њима је било интересантно, да ли
ће пролетети каменчићи кроз то сијање или не? То сијање
око његове главе трајало је четрдесет минута. Дуго... И
говоре ми да је то било истовремено и красно а и језиво...
Истовремено са тим јављањем била је и дуга на небу свo 77
време. Дуга је била мала и ниска. Она је постојала неко
време и ишчезла. И потом, после неког времена појавиле
су се, после кише, још три дуге. О свему томе су та деца
код себе у својим домовима причала својим родитељима и
ја сам то сазнала од њихових родитеља. После тог случаја
који ме је уплашио, поново сам повела Славочку у Лавру.
Али, о томе ће тек бити речи.
Био је са децом још један случај. Између наших домова
налази се мала пољана и то лето је било јако топло и било је
врло спарно. Дечица су се пожалила Славочки: „Слава, тако
је топло и спарно...“ Он им ништа није одговорио, само се
тамо, где су се играли - ветрић појавио. Деца су се цео дан
играла на тој пољани и на њој је био освежавајући ветрић.
Нигде га није било осим на тој пољани, где су се они играли.
Због тога дечица без Славочке нису хтела да се играју.
Они су га стрпљиво од јутра чекали а увече су долазили
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Они су га тако окружили, да није могао изаћи од њих. Било
их је заиста много. Летели су око Славоче укруг све време.
Људи, од чуда што виде тако нешто, стали су, осмехују се
и гледају нас. Све се више и више људи скупљало да види
тај призор, а Славочка је тако збуњено стајао. Размишљала
сам шта да урадим да би Славочку извукла. И просто сам
се обратила птицама, као да се људима обраћам, пошто је
био у без излазном положају: „Ви, зашто сте га окружили?
Идите, идите, разиђите се!“ Потом сам им понудила
лепиње из моје руке, мислећи да ће поћи замном, али они
U
нису обратили пажњу. Сами су се разишли и Славочка је
пошао, они су за њим ишли неко време као проводећи га...
Задивила сам се понашању птица. И мале птице су стално
биле са Славочком. Уопште, за живота Славочке, мале
птице су стално гледале у његов прозор. Када је неколико
дана лежао у болници у Челебинску, код његовог прозора
је била битка између врана и малих птичица. Људи су се
нагињали са прозора својих соба, гледајући шта се збива,
јер је била силна бука.
Сећам се када се разболео, пошли смо са њим у 79
Чебаркуљску поликлинику. Били смо сви скупа са њим.
Када смо дошли у болнички круг, за Славочком се у здање
болнице залетела сеница и да се избави одатле није могла.
Ми се пењемо на други спрат и она иде за нама, а тамо су
била велика стакла и прозори такође. Санитарка, видевши
страдање птичице, покушала је да отвори прозор, да би
је пустила да одлети, али ништа се није десило, јер су
прозори били заглављени. И када је сеница последњи пут
покушала безуспешно да полети, јако је ударила у стакло и
као мртва пала на под. Тог момента Славочка је изашао из
кабинета лекара а та сеница лежи на поду, сви су мислили
да је угинула. Славочка је тако тужно гледао у њу, ћутећи је
пришао дасци на прозору, узео ту сеницу у руку, затворио
је својим дланом, држао је мало, а потом пустио и она је
одлетела. Ето, такав је био случај са сеницом, који не могу
да заборавим. Када је мој муж спомињао тај случај веома
б огом п осла н и
ДАР ПРоЗоРЉИВоСТИ
К ада сам видела шта Славочка може, да за њега није ни-
какав проблем да нађе било коју ствар, да каже чове-
св ет U п р осиј а ли де ча к
ку све о њему, да може да исцели човека, тек тада сам се
стварно уплашила.
И не гледајући на то, што сам већ са њим ишла
једанпут у Лавру, код мене није било још такве вере, да бих
одмах свему поверовала. Тада сам размишљала, шта ако
Славочка овладава таквим даровима од Бога, старци ће
ми вероватно све објаснити о њему и све ће ми рећи. Али
показало се да нико и уопште нико ми није дао одговоре на
моја питања и нисам знала шта се дешава. Када је Славочка
напунио пет ипо година, од њега сам сазнала да воли Бога
U
више него све, да види прошлост, садашњост и будућност,
да види унутрашње органе људи и зна о чему размишљају.
Он види све болести од зачетка и како се показало некој
деци у школи је помогао. Тајни за њега на Земљи није било
и то је мене плашило. Ко је то мени тада могао да објасни?
Када сам сваки дан својим очима гледала како је Славочка
све лако могао радити и заиста сам се уплашила. Често су
нам долазили официри и питали га и он им је са лакоћом
говорио где им се шта налази. Било је страшно, зато што
постоје и не тако добри људи, они бивају свакојаки, а он 81
је био само дете. Мислила сам, украшће га да би радио
за ко зна кога, мало ли има таквих случајева. Веома сам
се за Славочку бојала. Са таквим даровима живети било
је опасно, зато сам га сваки дан доводила и одводила
из школе. Забранила сам му да са непознатим људима
разговара или да одлази у туђе куће. Славочка је био врло
послушно дете и строго је испуњавао оно што сам тражила
од њега. Почела сам строго да контролишем сва његова
кретања. Да би био под мојом присмотром, молила сам га
да прима људе у нашем стану. И они су почели да долазе
код нас, зауставити тај поток, било је немогуће.
Када је Слава био још мален, и из Пољске су му
долазили. Како су они тамо о њему сазнали, не знам, али
се глас о њему веома брзо раширио. Када сам га питала:
„Славочка, шта се код тебе дешава, стално говориш да
чујеш неки женски глас који теби све говори. Реци ми за
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
проћи ће неколико година и вас ће почети да боле бубрези.
А да се не би разболели почните да пијете чај од траве
земљаники.“ И казао јој је начин како да направи чај и ако
га буде пила неће се разболети. Та жена није поверовала
Славочки и насмејала се на то. Прошло је много лета, она
је сама о томе причала, када је дошла својој кући казала
је својим укућанима какав јој је савет дао дечак и они су
се сви смејали томе. Прошло је десет година и та жена
је дошла на гроб дечаку, да би се покајала за свој грех.
Говори она: „Тек сам изашла из болнице јер ми је била
U
тешка операција на бубрезима. Тамо су нашли такво
камење да замало нисам умрла. Дошла сам да тражим
опроштај од дечака, што му нисам поверовала и још
сам му се и смејала. И зато док не добијем опроштај од
дечака за своје ругање над њим – нећу се смирити.“ То
није јединствени случај таквог покајања људи за своје
неверовање и подсмевање над дечаком. Све случајеве не
можеш да испричаш.
Славочка је знао грехе самог човека, али и грехе свог
рода. Када су људи долазили њему са својим проблемима, 83
он није имао никакве фотографије тих људи. У почетку је
са њима разговарао и све узроке проблема је видео и цео
род тог човека и како да се ти проблеми реше. У основном,
објаснио је да у суштини сви проблеми који се дешавају
човеку су призив ка молитви и Богу, јер без Бога се ти
проблеми не решавају. Од многих примера покушаћу да у
општим цртама пренесем беседу Славочке једној жени која
је хтела да реши неке своје проблеме. Сећам се Слава јој је
говорио: „Ви не треба да радите то и то зато што су грехови
вашег рода такви и такви...“ Као одговор на то она је почела
да прича како је њена породица благочестива и верујућа и
да је имала врло доброг деду. Слава јој је рекао: „Да, он
је био добар. Али једном, до револуције, убио је човека и
испричао јој је зашто је то учинио. Посетитељка је била у
шоку. Почела је са Славочком да се спори и доказује да тако
нечега није могло бити. И онда сам јој ја рекла: „Ти се не
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
једног примера... У мени је била мисао, како ми је мама
тамо у Сибиру? Ја сам просто помислила о томе. А он ми
прилази и каже ми: „Баба Тасја је сада тренутно у својој
кући, кромпир је испекла, затим се помолила и дошли су
јој гости...“ Славочка ми је све рекао и када сам се срела са
мамом, питала сам је, је ли тога дана било тако и тако. Она
ми је потврдила да је баш тако било... Дакле, за Славочку
није био проблем да погледа у даљину и види шта ради
бака Тасја. За њега растојање као такво није постојало.
Знао је прошлост, садашњост и будућност тих људи који
U
су му долазили. Могао је говорити о човеку кога није ни
видео чак ни фотографије му нису биле потребне. Када је
неко долазио код Славочке, он му је говорио, када ће и од
чега се разболети. Људи га често нису схватали озбиљно,
смејали су му се а потом, после много година долазили на
његов гроб и на коленима падали и тражили опроштај.
Сећам се, једном смо гледали неку емисију у којој су
разматрали проблем везан за нуклеарне ракете. Када се
емисија завршила, Славочка је рекао да он зна где се те
ракете налазе и колико их има и шта председник Јељцин 85
о томе мисли. И почео је о томе спокојно да прича. За
њега нема проблема. Он је могао видети мисли америчког
председника или нашег председника и уопште све тајне.
Питала сам га: „Шта сада ради председник Јељцин?“
Славочка ми је рекао: „Сада тренутно седи у библиотеци,
а новинари га чекају. Хоће од њега неки сензационални
материјал..., а један се тамо сакрио...“ И он ми говори о
чему Јељцин мисли. Мени је било тако интересантно, али
не памтим детаље тог разговора. Њему је просто све било
откривено.
Често ми је говорио: „Мамице, питај ме шта год да те
интересује“. Али шта сам ја хтела да знам? Ја ништа нећу.
Мој разум ме на то није подстицао и само из уважења
према њему, питала сам га о нечем простом и безначајном,
а он није издржао и рекао ми је: „Мамице, како си ти
незанимљива.“ Потом је дуго од мене тражио опроштај
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
наслонила на прозор, јер јој је било лоше. И Славочка се
сажалио. Он је почео са њом да разговора. Њена мама
говори да она има јаке главобоље, Славочка је прећутао
и тихо је проговорио са њом: „Ја знам да ти имаш у кући
играчке.“ Девојчица окреће главу и заинтересовано
говори: „А какве играчке имам код куће?“ И Славочка
почиње да јој говори какве су њене играчке и да је једну
играчку изгубила а та играчка се налази иза сандука у
соби. И објаснио је где стоји сандук и да се та изгубљена
играчка налази иза сандука. Девојчица се тако задивила и
U
гледала га је све време као и он њу. Након неког времена,
изашли смо из воза на нашој станици. Потом је прошло
неко време. Зима је стигла у наше двориште. И долази нам
жена да проверава гас у пећи. Када је она ушла код нас,
тако се одушевила и рекла: „Ви овде живите?“ Нисам је
одмах препознала, испоставило се да је то била мајка те
девојчице из воза коју је болела глава. И она нам прича,
када је сишла са ћерком на станицу у Чебаркуљ, више је
није болела глава. И потом, како је рекла, прошло је још
неко време и главобоља је у потпуности престала. На какав 87
начин ју је Славочка исцелио, не знам.
Славочка је заиста све волео и свима је помагао.
Примао је и муслимане и указивао им помоћ и католике и
уопште ко год је долазио. Животињама и птицама је такође
помагао. Био је један случај, долазе нам официри, сви у
војној униформи, било их је неколико и десила се невоља,
изгубио им се аутомат. Они су дошли код Славе, сели у
собу. Слава је имао на себи баде-мантил и пришао им је
тако весело и животно радостан. Један од тих официра,
њега до данас памтим, био је висок, а кревет низак и
његова колена су дошла готово до његовог подбратка. И та
његова колена су се тресла. Чудила сам се гледајући како
се он заправо сав тресе. А Славочка малени дечак и сви га
питају о проблему који имају. Он им након тога одговара
да се њихов аутомат налази у Чебаркуљу, „у дому број тај
и тај, стоји сандук у ходнику и у том сандуку се налази
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
„Не секирајте се, деца су заиста хтела да је баце у ватру, а
уствари она се истргла из руке том дечаку и прелетела је
преко високе ограде и она ће вам ускоро доћи поново.“ И
заиста, мачка се вратила у њихов дом за један дан.
Славочка је добро знао који су производи квалитетни
а који нису. Раније је било врло тешко набавити производе
и уопште их није било у продавницама. Тада, крајем
осамдесетих година, за кисело млеко или кобасице, које
добијаш по купонима, стојиш у реду, да би нахранио
породицу, било је да људи падају у несвест у тим бескрајним
U
редовима. Ништа није било. Све им је недостајало. Такво
је време било. Сећам се, једном улазим са Славом у
продавницу а тамо продају јаја, слободно, просто тако и
решила сам да их купим. Славочка ми говори: „Мамице, не
узимај, она су лоша, све ћеш их побацати.“ Али, свеједно,
нисам га послушала и заиста сам их све побацала. Једном
ми је рекао „мамице, млеко не узимај, не купуј га“. Када сам
га питала за разлог, рекао ми је да су услови у којим краве
живе ужасни, да су оне прљаве и да болују од мастопатије
(болест млечне жљезде); Просто удивљујуће, како мало 89
дете зна уопште ту реч „мастопатија“ коју ја знам, али
како је он зна? Када сам га питала „каква је то код крава
мастопатија“? Он ми је рекао „да су на вимама тих крава
модрице и када их музу заједно са млеком иде крв и гној,
због тога не узимај млеко у продавници“! И Славочка из
тог разлога није пио млеко.
Славочка је врло често цртао, посебно у последње
време када је већ био болестан. Волео је да црта крстове
разних форми и велике крстове и мале крстове. И још
је у његовом блоку био нацртан један цртеж, тако чудан
и неразуман за нас. То су биле неке линије које су се
пресецале, а доле попреко, као решетке и уопште, било
је нејасно. Када су му благодарни људи направили ограду
на гробу као поклон и то металну, то се савршено слагало
са оним што је нацртао у свом блоку још за време свог
живота. То је био његов споменик насликан. И тај цртеж
б огом п осла н и
се изгубио.
Славочка је мени предсказао апсолутно све, како ћу
живети, укључујући и од које болести ћу умрети и то од
такве од које је и он. Још ми је рекао да ће ме јако болети
ноге, што се и десило после Славочкине смрти и то тако да
замало уопште нисам могла да ходам, па сам ишла много
година са штапом. Ноге ме боле до данас. Питала сам га:
„Да ли ћеш помоћи својој мамици и излечити ми ноге?“
Рекао ми је: „Не, мамице!“ Када сам га питала зашто,
одговорио ми је да ћу бити болесна због својих грехова и
по туђим и „то ће све пролазити кроз тебе.“ Ето, болујем
и благодарим Бога за то, зато што схватам да је то мој
крст. И заиста, он је све предсказао шта ће нам се десити
у животу. Славочка је предсказао да ће у нашој породици
бити невеста чије име ће имати три слова и њу ће звати
Ира. И моју снају заиста зову Ира. Такође, рекао је и како
ће она да изгледа. Славочка је рекао да ће се Коста са њом
90 оженити и њему ће се родити син који ће имати голубије
очи и крупну главу, огромне очи и озбиљан изглед. Када
су снаји урадили ултразвук, лекари су јој рекли да чека
девојчицу. И мени снаја говори: „Слава је рекао да ће се
родити дечак а ја носим девојчицу!“ Размиљам, то би био
јединствен случај да је погрешио... И после пар месеци
се рађа - наш унук и назвали су га Владимир, светао са
голубијим очима. И он се заиста родио са крупним очима
како је рекао Слава. Али, сада како време пролази, он
постаје тамнији, њему је сада шеснаест година. И родио
нам се унук како је Слава и рекао. И какав ће он бити и у
каквог момка ће он израсти, све је Славочка рекао.
Када смо са Славом ишли да се молимо у храм Свете
Тројице, у град Миаса, тамо је била капела и гробље.
Славочка је са сетом говорио: „Мамице, људи не схватају,
св ет U п р осиј а ли де ча к
да се многе десетине година на гробљу сакупља телесни
отров од тела сахрањених људи и зато треба гробље
довести у ред. То је грех када гробље није у реду и када је
заваљена земља. То допустити не треба. И ићи по таквом
запуштеном гробљу - не треба.“ Према томе, Славочка је
говорио тим свештеницима који су служили, да гробље при
храму треба довести у ред. Али, Славочку тада нико није
послушао. Свештеници су се изговарали да нема средстава
за то и тако даље, а онда им је Слава рекао: „Али, баћушка,
код вас ће бити сталне непријатности да знате!“ И заиста...
U
Код њих су ускоро кренуле такве непријатности, које се
продужавају до данас и то непријатности личног карактера.
Само, тужно је то, зато што су то добри свештеници, који
су се врло добро односили према Славочки и са великом
љубављу. А то гробље при храму су тек недавно довели у
ред и то тако што је санитарна инспекција радила на њему и
довели су га коначно у ред. Такође, те старе и заборављене
гробове треба довести у ред, засути их земљом, да би све
било покривено, јер је Славочка рекао: „Трупни отров
чува се врло, врло дуго и силно трује животну средину.“ 91
Славочка је такође рекао да је врло штетно за човека
када се трују бубашвабе у стану и ако се оне не отрују у
потпуности, ти људи се такође са тим бубашвабама трују.
Због тога је он саветовао, ако су бубашвабе отроване, треба
их брзо и пажљиво избацити из стана.
Када је Славочка умирао, позвали смо нашег месног
свештеника Владимира Катајева и замолили га да изврши
свету тајну Јелеосвећења и причести Славочку. Када
је дошао у наш дом питао је Славочку: „Да ли ћу имати
храм? Све покушавам, али не успевам...“ Славочка га је
строго погледао и рекао: „Да, храм ће се изградити - али,
он ће изгорети! Помислили смо да ће саградити храм
у Чебаркуљу и да ће он изгорети, али се сасвим друго
десило. Тај свештеник је уместо Чебаркуљског храма
направио себи личну цркву и она је изгорела! А онда је
тај свештеник изашао из Православља и отишао у раскол.
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
рођацима и познаницима, које Слава никада није видео ни
знао, али њему је све било откривено. Њему нису биле по-
требне ни њихове фотографије. Ако се говори о томе како
је он лечио људе, ја сама не могу схватити како их је он
лечио.
Излечио је једну девојчицу, коју је погледао и просто
проговорио са њом. Осећај код свих, који су били са њим
је исти, т.ј., људи су говорили, да тамо где су имали болове,
тамо је био такав осећај као да су са тог болног места
излазиле нити. Осећај тих људи је био да се тим нитима
U
извлачи болест. Ако је неког болела глава, тако, као да из
главе тим нитима се извлачила бол... И тако са свима, које
је лечио Славочка. Ја сам се дивила, а уствари, он ништа
посебно није радио, проговори са човеком и бол одлази.
Сећам се како је Славочка излечио тета Шуру. Плакала је
од болова, упалио јој се нерв и имала је несносне болове!
Славочка јој је говорио: „Не брините тета Шура, помоћићу
вам.“ Она прича како седи у кухињи и плаче, а Славочка
је почео да прича нешто са њом, сећа се да га је понудила
јабуком или нечим другим, не сећа се... Он је одбио, само је
93
прошао поред мене, како је рекла и отишао. А тета Шури је
одмах нестао бол. Како је он то радио, не знам и она не зна!
Али, она му је безпоговорно веровала. И када је требало да
умре, он јој је поново помогао. Она, уствари, није знала да
ће умрети. Њу су пред смрт врло дуго лечили и лекари су
јој рекли да је све нормално и да иде на поправку, а потом
јој је било лакше. То је било време после Славочкине
смрти. И она, како је испричала, имала је следеће виђење
пред смрт, види како Славочка улази у њену болничку
собу и говори јој: „Тета Шура ви ћете умрети у суботу и не
требате паре (остало јој је 7000 рубаља за лечење) давати
лекарима за лекове, оне ће вам требати за сахрану“. Тета
Шура је, како су јој лекари говорили, оздрављала, али она
је безгранично веровала Славочки и поверовала виђењу и
одмах је почела да зове своје рођаке да би се опростила
са њима. И тако весела тета Шура, каже свима: „Ако је
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
одсуство са часова фискултуре. Славочка је пришао својој
школској другарици и питао је: „Тебе јако боли нога?“
Одговорила је потврдно а Слава јој је рекао да ће је лечити.
Ја сам је питала: „Како те је он лечио?“ Она ми је рекла:
„Не знам. Ја сам му просто показала ногу и он је гледао у
њу – и она је престала моментално да ме боли.“ И сада та
девојка сав живот свој памти како јој је Слава помогао.
У петом разреду, када је Славочка још био мали, сећам
се шта је рекао свом другу Марсељу, да хоће да направи
у нашем купатилу лабораторију, да би помагао болесним
U
људима. Поводом тога, једном Славочка улази у наш дом и
пита ме, да ли имамо алхохола у кући? Када сам рекла да
немамо, он је рекао да његову другарицу Ларису Глазунову
боли пета и да ће је оперисати а код нас нема алхохола...
А потом ми је долазила мајка Ларисина и рекла ми, да
је Слава излечио њену ћерку, доневши пола литарску
флашу неке течности са упуством да помазујем Ларисину
пету са тим. И... Лариса је прошла без операције, таквим
третманом. А шта је он правио у купатилу, не знам, али
знам да је маштао о томе да направи у купатилу своју 95
лабараторију.
Мог мужа су молили да доведе Славочку на војни
полигон и он га је доводио. То је значило да разговара са
официрима и да дијагностицира њихове болести. Када су
почели да долазе Славочки потоци људи, ми нисмо били
спремни за то. Наиме, ми смо живели у стану, у ком смо
желели спокојно да живимо, али тог живота није било, зато
што су људи нон стоп долазили и дању и ноћу. И они тако
долазе и до дан данас... Када сам све то видела и како се
то много година дешавало, почела сам да се смућујем, да
ропћем, да то мени није уопште потребно и говорила сам
Славочки: „Када ће све то престати?“ Зато што сам морала
да бринем о реду куће, да перем и склањам за тим људима.
Када сам Славочки досадила са својим приговорима, јер ми
то све није било потребно, рекао ми је: „Мамице, претрпи,
пусти нека долазе“. И тако трпим, до дан-данас... И како су
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
јој сто рубаља.
Био је један јединствени случај када је Славочки било
дозвољено да прими мали поклон. То ми је казала наша
блиска познаница, Славина учитељица, Мадина Хакимова.
Она је Слави хтела да подари два пара простих памучних
марамица, Славочка није хтео да прими поклон и она је
почела да га наговара. Славочка, у почетку, није хтео да
прими, а када га је она замолила, он се помолио и тражио
дозволу и дозвољено му је да прими само један пар тих
марамица. Самом Славочки то није било потребно, али
U
је желео, да би њој било пријатно. То је био јединствени
случај. Он се тако строго односио према томе и уопште
није ништа примао од људи за своју помоћ.
Када сам Славочку први пут повела у Свете-Тројице
Сергијеву Лавру, неки људи су ми рекли да постоји у Москви
„Центар за обдарену децу“ и желела сам да га одведем у
тај Центар. Он је невољно пристао и ми смо пошли. А ја
по својој глупости, као неупућени човек сам тада то хтела.
Тамо су нас примила два професора. Ушла сам са Славом у
неку собу, где су били ормани, папири и неколико столова 97
и тамо је нека позната лекарка, психијатар и још неки људи
су ту седели, било их је осам. Почео је дијалог. На почетку
сам их питала да ли ту примају децу са способностима и
они су ме питали да ли моје дете има способости, на шта
сам ја одговорила потврдно. Након тога су они ставили
испред њега неке коверте а у њима су били троуглови и
лопте и онда су тражили од њега да погоди шта се налази
у тим ковертама од тога, али ништа, ништа није могао
да погоди. Питала сам се, како види унутрашње органе
човека а не може да погоди шта се налази у коверти? И
потом још неку глупост су му дали... Одмах сам зажалила
што сам га ту уопште довела. Потом сам приметила, да
жена психијатар, која је проверавала Славочку, постаје све
узубуђенија и потом видим да се одједном сва презнојила
а онда јој је било лоше, постала је сва црвена у лицу и
знојава, а ја је питам: „Шта је са вама? Код вас је хладно
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
отворени дијалог, који сам имала са професором, оставио
је утисак на мене. Славочка је погледао те професоре и
обратио им се следећим речима „чувајте своје душе“! И
опет - тишина. И даље им је Слава говорио ко су заправо
„ванземаљци“ на самом делу. Рекао им је: „Не верујте им,
они су обични демони и бојте се за своје душе, с њима не
разговарајте, не обраћајте се њима!“ И тада сам се задивила
и рекла: „Славочка, шта говориш?“ Потом је Слава почео
да им говори о томе да ће ускоро на Земљи бити такве
ствари и какве нам катастрофе прете. Испоставило се да
U
сам га ја довела ту да би он тим тетама и чикама помогао и
објаснио им све то. Они су се у почетку само осмехивали,
а када им је све рекао, престали су да се осмехују и били
су потресени. Сви су ћутали, стари професор је ћутао,
погледао је на све присутне и сви су имали опуштене главе
у раменима. А онда је један од њих рекао: „Ми таквог, као
што је ваш син, још нисмо видели!“ Тако им је Славочка
одржао проповед.
Када смо дошли кући, после посете тог Центра, те
ноћи се мени десило нешто чудно. Нисам могла да заспим 99
дуго, било је око пола два ноћу (светлеле су казаљке
будилника). Лежала сам полу затворених очију. У истој
соби је био и Славочка на свом кревету. И између мог и
његовог кревета, ниоткуда, појавило се неко створење у
виду мушкарца и тако мршав, мршав, одежда на њему је
била као у монаха или свештеника, дугачка црна одежда.
Мени се показала као танки кашмир. А како су ми очи
биле полу затворене, у мени је био осећај да он разговара
самном, са мојим мислима и тако је кренуо мислени
дијалог. Рекао ми је: „Ваш син није од Бога“. А ја њему
кажем: „А одакле ви то знате?“ Он ми одговара: „Ја сам
бог.“ Тада сам му рекла: „У пола два ноћу, мени је „бог“
дошао?! Толико сам недостојна да мени ни анђео неће
доћи никада.“ И та „приказа“ је моментално после мојих
изговорених речи нестала, наиме, како се појавила тако је
и ишчезла. И како је он ишчезао, ја сам тада поскочила
б огом п осла н и
ИСЦЕЛИТЕЉ И По СМРТИ
С
ећам се, када је Славочка већ био болестан, људи су
свеједно, чекали његову помоћ. А код мене је била
нада да Славочка неће умрети. И ја сам му просто рекла:
„Славочка, како тако? Ти си обећао људима да ћеш их ле-
чити? А он ми је рекао: „Да, мамице, сви који мене буду
молили са љубављу – ја ћу свима помоћи“. А ја му гово-
рим: „Шта, ти ћеш стајати на сред Русије и свима помага-
ти, је ли? Или ће они сви доћи нама код куће?“ Он на те
моје непријатне речи није обратио пажњу и само је рекао:
100 „Мамице, после моје смрти, мени се треба посебно мо-
лити за очне и нервне болести“.
Тако је рекао да ће људи врло јасно знати шта је то
„јасновиђење“. Односно, људима ће се то само открити и
то ће схватити. И још је рекао да ће настати такво време
да ће људи научити како да се излече од рака, односно,
да ће бити откривен лек против рака и баш је тако рекао
„људи ће сами научити како да се излече од рака“. То јест,
откриће се две тајне, „јасновиђење“ и способност излечења
од рака.
Када су Славочки долазили људи за помоћ и то
духовно болесни људи, понекад сам виђала чудне сцене.
Слава са човеком разговара, а потом тај човек тако чудно
и не природно зева отворених уста и почиње да подрхтава
стакло на прозору. У почетку сам мислила да је то због
св ет U п р осиј а ли де ча к
вежби са војног полигона, а онда једна од тих посетитељки
каже: „Зашто Слава не говориш својој матери зашто је то
тако?“ Ја питам: „А шта је он дужан да ми каже?“ „Видите
како се завесе померају и чујете ли како стакло подрхтава?“
„Да“ - одговарам. А она каже: „То је од мене“. А ја је питам:
„Од тебе? Како од тебе?“ „То је ’дух изашао’“. Питам је:
„Који дух...?“
И тако, постепено, почела сам да схватам и да се
упознајем са таквим појавама, као што је опседнутост људи
нечистим духовима. А Славочка ми о томе није говорио.
U
То су ми објаснили сами људи који су долазили из којих је
све „то“ излазило. Славочка је те духове видео, кад је „тај
дух“ бежао кроз стакло, сећам се, он се засмејао и говорио
ми: „Мамице, зли дух је у прозор ударио. Он је тако мален,
зелен и „личи на кромпир“. Славочка се просто смејао тим
духовима и није их се бојао, а мени није било до смеха. И
још је Славочка објаснио да су зли духови само на нижем
нивоу таквог изгледа, малени, зелени и „личе на кромпир“
и они врло често седе у људима, а људи не знају ништа о
томе. Ја их нисам видела, али болесни људи су их осећали. 101
Славочки је духовни свет био откривен и он „их“ је све
видео и то како „они“ беже од њега.
И сада на гробу Славочке, такође, видим често како
зли духови седе у људима и почињу да се пројављују тако
што вичу, ричу, крекећу, лају или као вукови завијају...
Или се ти људи изобличавају и у њихове очи налива се
крв, постају модре, црвене – страшно је гледати све то.
Свакаквих ствари сам се нагледала за толико година. И
тако, недавно су довели једно дете на гроб дечака. Када су
хтели силом да га приведу ка Славочкином крсту на гробу,
видели смо, био је такав осећај, као да он покушава да се
„пење уз ваздух“! Као да се пење на неку невидљиву стену
– која је „у ваздуху“. Викао је: „Бојим се, бојим се!“ Када су
са великим напором успели да га приведу крсту, одмах је
постао обичан нормалан дечак. Крст је пољубио и отишао.
Тако је Славочка помагао духовно болесним људима и
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
тако десило, не први пут, очигледно. Људи су страховали
за своју децу. Они (пси) су као предсказивали, да ће неко од
њихове деце умрети. А умро је тај прекрасни дечак. Потом
сам разговорала са лекаром поликлинике и чула сам од
њега такво признање: „За чуђење је то, да за толико година
колико овде радим, од леукемије се разбољевају само
паметна и лепа деца. Ни једног глупог, ни једног умрлог
хулигана, овде нисам видео! Само красна дечица умиру!“
И сада, када пролазим поред те болнице, видим како виси
веш који се суши, дечије пелене, дечије бенкице... Дакле,
U
овде су сада болесна, сасвим мала деца, у овим одељењима
леже и умиру од рака. И уопште, на Уралу пуно људи умире
од рака. Узмимо, на пример, наш град Чебаркуљ. Он није
велики, има око 45 хиљада људи. И видим да се на гробље
свакодневно сахрањују људи и расте број тих гробова,
сваки дан носе крстове, носе свакодневно и сахрањују и
сахрањују... Кажу да сахрањују и по двадесет покојника на
дан. И у таквом невеликом граду, смрт сабира тако велику
жетву. Наиме, педесетих година десила се катастрофа,
као у Чернобилу, била је нуклеарна експлозија и од тога 103
велика радијација. А последице те страшне катастрофе
покушавају да сакрију. Сви радијациони отпаци су просто
излити или у блато или у реку и одозго су насули земљу
и то се све диже, вода у реци је затрована радиоактивним
отпадом. Поред реке живе људи, они имају своје бунаре
са водом из којих је немогуће пити, тамо пасу краве, тамо
пливају гуске, тамо лове рибу и људи масовно умиру. Ти
људи пију заражено млеко, они доносе да продају на пијацу
своје заражене гуске. Тамо, у тој реци су врло чудне рибе,
штуке са пола главе и уопште ситуација са екологијом је
савршено језива.
Дијагнозу Славочки нису одредили. Када сам питала
Славочку да ли он има рак, он је потврдио, али је рекао да
је још горе и то посебна врста рака – лимфосарком. Њега
нико није лечио, јер је болест код њега била у запуштеном
стању, па је немогуће било одредити заправо од чега
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
био бих лекар по струци, а потом бих се замонашио. И
тако, ђаволска сила је преовладала над људима и ја сам
принуђен да одем“. Како сам схватила та ђаволска сила је
њему приступила сувише близу и деловала на његову крв,
зато је хематолог и рекао „да у њему крви нема, као да је
неко исисао из његовог тела“. Тако је Славочка и рекао, да
„напади злих духова у основном су на крв човека“.
Када се Славочка разболео, у почетку су му узимали
крв из палца, за анализе, овде у Челебинску и рекли да је
толико лош резултат да морају да му дају трансфузију крви.
U
А Славочка је рекао: „Мени није потребна туђа крв!“ Али,
свеједно, они су хтели да му ураде трансфузију. Сећам се
како су га положили на кревет, медицинске сестре су биле
око њега а дежурни лекар је покушавао да му нађе вену.
И после више покушаја једва су му нашли вену и ставили
инфузију за трансфузију крви. Славочка им је поново
рекао: „Немојте ми стављати туђу крв.“ Но, они су радили
по своме и нису га послушали... Почела је процедура и
крв је пошла из инфузије а у вену није ушла! Она просто
није ушла у његову вену! А они опет боду иглу у вену, а 105
крв свеједно не иде! Нисам издржала и приговорила сам
на процедуру трансфузије, без сагласности Славочке. Тек
онда су му скинули инфузију. И тако, туђа крв није ушла
у Славину крв. Славочка ми је рекао: „Са туђом крвљу
у човека улазе и туђи греси“. По речим дечака, ако у
човека улази нешто од другог човека, са тим заједно
иду не само грехови тог човека од кога се прима крв,
него и грехови целог његовог рода. Тако да за грешним
човеком иде и сав његов род. Када се уноси у некога
туђа крв, не предају се само греси тог човека од кога
је примљена крв - него и греси свог рода његовог.“
Посебно тешке последице бивају када се уноси крв у малу
децу, јер су донори непознати људи. И када се, како је Слава
рекао „у дететову крв улива туђа крв, заједно са том крвљу
невиног детета улазе грехови тих људи од којих је узета
та крв“. А туђа крв је како је рекао, као мртва, а грехови у
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
признавао. Веома се тога бојао и јако се секирао због тога.
Њему заправо ништа нису урадили. И лапароскопију су
му радили у сами последњи моменат, да би га прегледали.
Они нису знали тачну дијагнозу и нису знали како да га
лече, по томе Славочка фактички није ни лечен. А он ми
је рекао да ће он у болници помоћи другој умирућој деци.
Посебно је инсистирао да сва деца, посебно која су са Урала
и у другим радиоактивним зонама, пију вино кагор и то
два пута недељно по два напрстка тог вина. Интересантно,
ја нисам шила, одакле је узео ту меру напрстка (метални
U
капак за прст за заштиту од убода игле), не знам. Но, рекао
је тако...
Да би се побољшала крв, Славочка је дозвољавао да
се једе све црвено: црвене јагоде, црвене јабуке, црвени
парадајз, цвекла и т.д. Није препоручивао да се једу банане,
јер на Уралу их не треба јести. Такође није препоручивао
да се једу ораси и то никакве орахе. Тако је и рекао „орахе
не треба јести“. Такође је рекао, када је сезона парадајза
да их треба јести што више а посебно цвеклу, посебно они
који имају проблем са малокрвношћу. Рекао је да се не једе 107
туршија, никакве рибље конзерве, никакве конзервисане
печурке и уопште, ништа конзервисано није дозвољавао.
Рекао је да треба јести живу и природну храну -купус и
уопште сво поврће.
Потом је рекао да људи кристалне посуде стављају
зарад лепоте. Али њих треба искористити зато што је сам
кристал чист и користан материјал за пијаћу воду. Он
је имао кристални бокал из којег је пио воду. Славочка
ми је рекао: „Мамице, добро је ставити у кристални
бокал сребрну кашику или ставити парче сребра или
злата. Сребро и злато убијају штетне микробе и чисте
организам“. Тако је Слава саветовао људима да пију
ту воду у којој је одстојало сребро у њој и не треба воду
прокувавати. Рекао је да вода која се прокува је мртва вода,
а та вода коју је саветовао је жива вода. Он је имао своју
кристалну чашу, своју сребрну кашику, виљушку и нож. Он
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
као црни згуснути облак облажу врат и почињу таквим
начином да муче човека, да би се он напио до смрада, т.ј.,
када се од њега шири смрад алкохола. Они (зли дуси), како
је рекао, се наслађују тим смрадом. А када се човек напије
они га онда оставе на миру. Ово причам због тога што многи
људи који долазе на гроб дечака страдају од тог порока. То
су официри као и прости честити радници. Таквих људи
има пуно који долазе. Говорим им: „Када ви хоћете да
пијете - то је посао злих духова. Узмите свето уље, можете
и на длан да га ставите, не много и просто утрљајте на свој
U
врат, да не би злим духовима допуштали да вам седе на
врату и да би вас коначно оставили на миру“. Такође је
дечак саветовао алкохоличарима да пију више обичног
чаја. Тачније, њега треба пити баш много. Тај чај је као
трансфузија за организам, односно организам се умива
тиме. Из искуства могу да кажем, да је веома много људи,
после таквог лечења престало да пије. Знам људе који су
пили 15 или 20 година, а сада не пију. Потом су ти људи
желели да се ослободе од утицаја демонских сила и поново
су долазили на гроб отрока и молили да им отрок помогне 109
и да престану да пуше. И отрок им је поново помогао! И
они не пуше и не пију већ много година!
Један млади човек, говорио ми је о својој борби са
демонима, како су му помогли каменчићи са гроба дечака
Вјачеслава, „сваки пут када ми се пије ставим каменчић у
уста и са тим каменчићем престаје жеља за пићем.“ Ето,
таква чудеса произилазе са људима по молитвама дечака.
Славочка је одрицао будистичку религију и њихово
исцелитељско својствo, које се тамо практикује. Узмимо
примера ради - акупунктуру. Славочка је рекао, да што
се више човек пробада кроз тело, тим више те нервне
тачке на телу човековом атрофирају и оне престају да
функционишу. Такође је рекао за кинеску масажу - да је
она врло штетна за човека, зато што човек који ради ту
масажу, по правилима источне медицине, за време масаже
се бави медитацијом! А за хришћане је то смртно опасно. А
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Долази субота, узима мању кофу, налива воду, ставља
дезинфекционо средство, узима крпу и почиње да брише
сва врата, а посебно кваке на вратима. А потом је врло
темељно прао своје руке. Славочка је говорио да „веома
много микроба има на тим местима, које људи додирују
рукама“. Рекао је: „Мамице, људи ништа не виде, а њих је
толико много!“ Славочка је рекао да је прање руку „веома
корисно за здравље људи“.
о њему...
Но, како се показало код Тамаре није било халуци
нација. Чудно створење је видела њена снаја Галина Алфе
рова. Али, заузете жене нису придавале тада посебну
пажњу „непознатој звери“ јер никакве штете од ње нема...
Пије воду из кашике, сише карамелу, сише млеко. Неку
нарочиту пажњу није тражило. Уста су му као унутрашњост
трубе, језик помера и два зуба су видна. Полних органа
нема. Уместо пупка глатко место. Глава као кацига, ушију
нема толико две рупе, а очи су му као у мачке. Прсти на
рукама и ногама дугачки, по пет на свакој руци и нози,
личе на канџе. Нема косе. Оставши сам код куће и без те
минималне бриге, указане му од старице – оно је угинуло.
И тако, дом у којем је живела старица постао је станиште
незапосленог Владимира Нурдинова који је био сажитељ
невесте Тамарине, који је смислио крађу и препродају
ствари из куће Тамарине. Он је ушао у дом и нашао тај
112 крхки труп на коме су биле положене неке ларве и њему
се то све допало, мало га је сасушио на сунцу и сакрио
у фрижидер. „Аљошенку“ је пронашла милиција када
су ишли у обилазак по реону. Истражитељ ОВД, капетан
Евгениј Мокичев је био потресен виђеним створењем.
Како он прича, „предамном је лежало створење отприлике
25 цм дужине, мумифицирани труп, невеликог човеко-
образног створења. Истовремено оценити то што је испред
мене је тешко, зато што је глава његова била необичне
форме, шлемо-образна, састављена од четири латице, које
су се на врху главе сјединиле и образовале некакав гребен.
Труп је био сасушен и од трупа је исходио непријатан
мирис, као мирис изгореле пластичне масе“. После тога су
га погледали многи специјалисти на патологији и утврдили
да то није труп човека нити детета човека. Истражитељи
св ет U п р осиј а ли де ча к
ОВД су направили видео и фото снимак. Патолог градске
мртвачнице, погледао је то створење рекавши да у проценту
од 90 % он се не јавља човеком. Лекари су се сложили, да би
извели закључак каква је природа тог створења, потребно
је урадити ДНК тест. Такође су изјавили да пропорције
главе и тела не одговарају ни једном типу науке познатих
ванземаљаца из паралелног света, али није искључено да
је то дете настало из атомског пражњења. Потом су га
предали уфолозима, јер дефинитивно је утврђено да није
човек. Чак и да је милиција затворила случај „Аљошенке“,
U
средства масовних информација су му посветила много
чланака, који су привукли пажњу јавности. Допунска
сензација је начињени филм јапанских јавних радника који
су два пута долазили тим поводом да би купили ауторска
права, интерес свих је један - да се индетификује „објекат“.
У међувремену је на другом крају света у Порторику, пре
тридесет година убијено исто такво створење. Историја
давне трагедије публикована је у Евиденцији ОВНИ и јавља
се не мање тајном... Младић, Кинез, идући по горама и
подножјима горе, тражећи свакојаке древности, видео је 113
неколико тих створења високих око, како је рекао, 30 цм.
Једно од тих створења покушало је да га ухвати за јакну,
младић је узео штап и ненео му смртоносни ударац а остали
су побегли. Невољни убица схватио је да је у његовим рукама
нешто ретко и тело тог створења ставио је у посуду и залио
алхохолом. Он је створење однео професору Каликсто
Пересу, који је ставио тело у формалин. Након тога су
начинили снимке тог створења и позвали ТВ и новинаре,
али створење није стигло да се публикује на ширем плану,
јер је дошла полиција и одузела труп. Такође, чињеница
да су одмах дошле америчке спец. службе и узеле тело
незнанца са собом, сама говори за себе...
П
рофесор америчке државе Аризона, Гери Шварц је за-
хваљујући својим истраживањима изазвао сензацију у
научним круговима, рекавши да човек којем су пресађени
животни органи, од донора може задобити црте карактера,
које припадају донору. Утврђеним чињеницама од стране
професора Шварца, код десет посто људи, којима је пре-
сађено срце, плућа, бубрези, дошло је до измене психе.
По његовом мишљењу заједно са органима донора, човек
добија склоности и навике бившег природног носиоца тих
органа. „Произилази невероватна измена личности“, гово-
ри професор. Установљени су случајеви, да по непознатим
разлозима, после операције и пресађивања унутрашњих
органа у потпуности се мењају навике у јелу и начину жи-
вота тих људи. И како је истраживањем показано, те црте
понашања су биле карактеристичне за доноре од којих су
добијени органи.
„Моја истраживања су допринела да се постави
114 велико етичко питање, уверен сам да људи који очекују
пресађивање органа, дужни су да знају о могућностима
последица измене њихове личности“, говори професор
Шварц. „Нећу да плашим људе, мој задатак је да им
помогнем да схвате последице“.
По његовом мишљењу, унутрашњи органи човека
имају своје сопствено биохемијско памћење и енергетику.
Пресађивањем у нови организам они уносе у крв нове
елементе, који могу довести измени психосоматских
рефлекса, који нису под контролом коре главног мозга.
Крајем 90- их година професор Шварц је добио широ
ку популарност по томе што је формулисао сопствену
теорију постојања човековог сазнања и након физичке
смрти у посебној физичкој форми (преображеној) ко
ја до данас изазива спорове у научним круговима. Своју
св ет U п р осиј а ли де ча к
теорију утицаја пресађених органа Шварц је изло
жио на конференцији Icons Of The Field посвећеној
биоенергетици, која се одржавала у Лондону. Сабрао је
око 70 таквих случајева, који потврђују његове закључке.
Тако, један од тих случајева је млада балерина којој су
пресадили срце и плућа. До пресађивања органа она је
водила здрав начин живота а након изласка из болнице,
прво што је урадила, отишла је у ресторан брзе хране Ken-
tuckY Friend Chicken и прејела се, раније она никада тако
нешто не би урадила. Сем тога девојка је изменила свој
U
карактер, постала је агресивна и насртљива. Решила је да
нађе објашњење за то, т.ј., ко је био њен донор и сазнала
је да је то било младић од 18 година, који је погинуо у
аутомобилској несрећи, на свом моторциклу. Звали су
га Тим, био је врло агресиван и насртљив и волео је да
једе брзу храну, омот од исте је нађен на месту његове
погибије.
Други упечатљив случај, тиче се осмогодишње девој
чице којој су пресадили срце десетогодишње девојчице,
која је била жртва жестоког убиства. После пресађивања 115
органа, детету су почели кошмари у сну, у којима се
дешавало убиство. Кошмари су били тако јаки, да је
отишла код психијатра на лечење. То што је утврдио лекар
психијатар, убедило га је да је реч о околностима смрти
девојчице донора. Та информација је предата полицији и
показала се тачном и убица девојчице је био тим начином
индетификован и ухапшен.
Православни весник
„Први и последњи“ г. Москва,
извод из Библиотеке
Српски Крст, Но 05
(45) мај 2006., ст. 26;
С
лавочка је говорио да му зли духови стално прете и са-
блажњавају га сликама и представама. На пример, он
воли своју мамицу, па су му они показали саблазне слике
раскошног живота.
„Ради за нас и бићеш познат и богат екстрасенс и све
ћеш имати“. Показали су ми раскошне куће, викендице и
скупе аутомобиле. Показали су му како бих ја била одевена
са брилијантима на себи. Ето, тако су они саблажњавали
Славочку. „А у супротном“, говорили су му „ми ћемо те
сахранити!“ Посебно су му често показивали како би
његова мама добро и раскошно живела. Код нас у то време
није било новца, а они су му показивали сву ту раскош...
И Славочка је мене са таквом тугом питао: „Мамице,
шта ти мислиш, да ли нам је све то потребно? Да ли ти
хоћеш све то да имаш?“ А ја му говорим: „Славочка, нама
од ђавола ништа не треба!“ Он ме је потом са таквом
116 радошћу погледао својим огромним плавим очима и казао:
„Мамице, моја драга! Ти си моја најдража!“ Ето, како је он
био ласкав.
Славочка ми је потом говорио да када ради лекције за
домаћи задатак, зли духови у безобразном виду јављају му
се на прозору и труде се да га уплаше. Сећам се, једном
је седео и радио задатке, потом је брзо поскочио, дошао
ка мени и рекао ми: „Мамице, дођи код мене да мало
поседимо.“ А ја га питам: „Шта је посреди?“ Славочка ми
је објаснио да док је радио домаћи задатак, зли дух му се
јавио на прозору са друге стране стакла и почео својим
великим дугачким зеленим палцем на којем је канџа да
гребе по нашем стаклу, прети му и каже: „Свеједно, ми
ћемо те сахранити. Дођи к нама, бићеш богат, познат...“
И опет ми све наново показују шта бих имао да им се
св ет U п р осиј а ли де ча к
предам у службу (велике куће, скупа кола...). „Погледај
како би живео ти и твоја мамица...“ Ето, тако се нечисти
дух трудио да уплаши и саблазни Славочку. А ја сам
поставила Славочки сто ближе прозору да би му било
светлије и видније. А догодило се тако... И након тога сам
почела да читам молитву Часном Крсту, Да воскренет
Бог, да расточатсја врази јего ...“ Славочка је наставио
да ради задатке. Зли духови су га константно нападали и
покушавали да га смуте и уплаше. Како сам схватила они
имају своју хијерархију, а ти који су га нападали су били
U
великани. А за мале зле духове он је са смешком говорио
да су „као кромпир“, а већи и силнији су стварно претили
Славочки. Али осим претње они ништа нису могли да
ураде.
Једанпут, по речима дечака, јавио му се зли дух у виду
великана. Ја сам гледала около и ништа нисам видела а
Славочка мени говори: „Мамице, он је тако огроман – у виду
великана“, а када сам кренула да читам молитву Часном
Крсту, како ми је Слава рекао, „почео је да се узнемирава,
потом је почео да се тресе, а на крају молитве је ишчезао.“ 117
Ето, зашто је Славочка говорио и ја свима говорим – да зли
духови не воле молитву, посебно молитву Часном Крсту,
они је се боје, тресу се од ње и потом исчезавају. А тога
није било само једном, све се не може ни испричати.
Зли духови су плашили Славочку и на улици. Био је
овакав случај, ми смо били са Славочком у гостима код
Нине Пономарјеве и враћали се потом кући. Било је вече,
ишли смо по граду и око нас, обратила сам пажњу, на
једном од петоспратних домова лежи згуснути и врло црни
облак. Са чуђењем сам почела да га разледам, старала се
по својој наивности да га Славочка не примети. А када сам
размислила, схватила сам да није нормално то што видим
испред својих очију. А онда, тај облак се претворио у дугу
и подигао се на кров те петоспратне зграде. Помислила
сам „сада су стварно претерали“ а можда Славочка то није
ни видео. Када смо отишли доста далеко од тог места,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
види и он удара у та кола, или иду пешаци преко пешачког
прелаза и на њих иду кола, јер пешаке тај возач сасвим не
види и он налеће на њих и гази их. Славочка ми је испричао
и друге примере хаварије на путу са директним дејством
духова таме, просто све их не могу навести. То се реално
дешава у животу, то је врло озбиљно и врло страшно и тих
несрећа ће бити све више и више.
Славочка је рекао људима да не треба да се свађају.
Рекао је да зли духови на нижем нивоу стално псују и „да
је псовка – разговорна реч злих духова“. Говорио ми
U
је „да се зли духови тако силно псују“! То су они научили
људе и они се зато међусобно и псују. „Они и мене псују
мамице“, говорио ми је, „када би само чула шта ми све
кажу“. Славочка ми је говорио, када он учи лекције, зли
духови се набију око његовог прозора и почињу да га псују
и понављају „Свеједно ти живети нећеш! Свеједно ми ћемо
тебе сахранити“. Једном је Слава ушао у собу, стоји смућен
и каже ми: „Мамице, овде је ушао демон у виду голе жене“,
а ја га питам: „Сада, овде? Јел’ отишао?” А он ми говори:
„Не мамице није отишао!“ Ја сам се као мајка смутила на то 119
го и рекла: „Како то, јављати се у таквом голом виду малом
детету! Шта је то? Мени је већ давно све равно, ко је то!“ А
Слава ми на то говори: „Мамице, немој тако говорити, не
треба да га још више озлобљујемо.“ А он се у тај час тако
наљутио! На те његове речи, умирила сам се и почела да
се молим, наиме чим почнеш да се молиш они одлазе. Ето,
такви зли духови су долази Славочки у разним варијантама,
да би га смутили и лишили смирења. Но, Славочка се није
смућивао на дуго, већ само на краткo. И потом, поново би
узимао своју „Библијску енциклопедију“, сео би и читао.
Славочка је рекао да људи по свом незнању називају
демоне „ванземаљцима“. Рекао је да ће демони у виду
„ванземаљаца“ долазити људима и као зелени и сиви и
црни и свакакви. Али веровати им не треба, никако, пошто
су „ванземаљци“ зли духови. Славочка је рекао да никаквих
„ванземаљаца“ на нашој планети нема, није их било и
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
је потом рекао да ће наши, руски научници, изумети такав
прибор, који ће распознавати те демоне у човечијем облику
и у мраку ће се распознавати такви какви јесу. И Славочка
је рекао такву историју. Биће тешко време за све људе
на Земљи. Биће огромне провале у Земљи и биће веома
тешко живети. У то време основна маса људи који буду
продужили да се боре са „ванземаљцима“, они ће наставити
своја научна истраживања и изумеће такав прибор који
ће видети те „ванземаљце“. По речима Славочке то ће
бити прибор типа „бинокла за ноћно виђење“. Научници
U
који ће направити тај прибор, биће верујући људи и они
ће знати колико су страшни и ужасни ти „ванземаљци“.
Ти научници, по речима Славочке, биће спремни на све,
али пре него што испитају тај прибор они ће се сакрити и
замаскирати. И тада, ноћу, ти „ванземаљци“ ће излазити и
скидати са себе човечији облик, а ти научници када их буду
видели какви су стварно, од ужаса само што неће повикати
на сав глас! „Ванземаљци“ ће осетити њихов страх и ужас,
али они ће бити добро замаскирани и неће пустити гласа,
савладаће себе и „ванземаљци“ их неће видети! Понављам, 121
рекао је Слава, да никаквих „ванземаљаца“ нема, то су
просто демони који мраче главе људима и никаквих
космичких бродова на Земљи нема. Славочка је рекао
да су НЛО направили демони и то су полуматеријални
објекти, да би људи могли да их виде и додирну и кажу,
„да, то је космички брод“. Демони су све то измислили
да би обманули људе. Слава је рекао „да је гориво за те
летеће тањире, брилијант, који им добављају „силници
овог света“, т.ј., масонски светски управници. И што је
крупнији брилијант, то они дуже могу да лете тим својим
полуматеријалним објектима. И људи ће се саблажњавати
тиме, све су то демонски фокуси, а ванземаљаца нема,
они су проста бесовштина (демони)“. И још је рекао „да
наступа такво време, када ће људи пострадати од демона и
поверовати сви да Исус Христос јесте Спаситељ. По речима
дечака, у Новом веку људи ће под руководством Господа
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
дана рекао и упозорио: „Мамице, ти се не плаши, ја ћу
сад да легнем и заспим, ти ме не дирај и за мене не треба
да се бојиш, а потом ћу устати.“ Тог момента ме је молио
да га нико не узнемирава и одлазио би у своју собу. Тамо
је лежао довољно времена (не мање од једног часа) без
покрета, као обамро. Мени је било страшно да га видим
таквог. Сећам се када сам га таквог видела први пут веома
сам се уплашила. Тада, само што нисам заплакала наглас,
зато што моје дете лежи као да не дише и изгледало је као
да је умро! Ставила сам му палац под нос да видим дише
U
ли или не? Гледајући његове груди, оне, како је било видно
нису дисале. Веома сам се уплашила тада... Тада ми је рекао
да не паничим и да не зовем хитну помоћ зато што ми је
било страшно. И није ми дозволио да му прилазим уопште,
него да буде тишина и да се ничега не бојим. Али, у мени
је био осећај као да у те моменте он није био жив. Лежао је
затворених очију као умрли човек. И зато сам га остављала
на миру, после тога је он устајао и био врло уморан, тако
као после тешког и продуженог рада и тражио је потом да
једе. И тада је јео добро, као да је пре тога „косио траву“. 123
Славочка ми никада о томе није ништа говорио и о томе
му нисам постављала питања, поштеђивала сам га. Њему
је и тако било довољно посетилаца па сам мислила, ако ми
нешто каже – каже, ако ми не каже – значи тако треба. А
свеједно једном сам покушала да га о томе питам, само ми
је рекао: „Мамице, теби да то знаш је некорисно“. И ја сам
се смиравала тада, некорисно – значи некорисно.
Колико сам схватила Славочку, смисао његовог жи-
вота је био у томе да упозори људе, да не издају Бога;
како се у тешко време може преживети и да ће се уско-
ро све завршити на овој Земљи и да ће Бог ускоро доћи
у помоћ. И зато се Славочка, како је могао, борио са злим
духовима. Колико је могао, спасавао је људе својим саве-
тима. Он им је дао све. Видела сам како је умирао од тешке
болести, ни један пут, ни једним стењањем, ни звуком, није
показао своје болове и своја страдања. Мене је стид што
б огом п осла н и
124
СЛ UЖ ИТЕЉИ ПРЕИСПоДЊЕ
(ПАКЛА)
К ада су почели да долазе људи Славочки за помоћ, исто-
времено су се „узврпољили“ и локални врачари које је
ухватила завист због Славочкиних дарова. Но, Слава је спо-
којно реаговао на њихове смицалице и нападе. Он је свом ду-
шом служио Богу и веома много људи из нашег војног гра-
дића је кренуло у цркву, почели су да се моле Богу и повели
су децу своју да их крсте. А Слава и ја смо, у то време били,
св ет U п р осиј а ли де ча к
само нас двоје у кући, јер су прекомандовали мог мужа на
ново место службе у град Шадринск, а старији син је отишао
у армију. Но, Славочка је мене умиривао, рекавши ми да ми
у Шадринск нећемо отићи за татом, јер ће се он вратити у
Чебаркуљ, што се потом и испунило. Но, када смо били само
нас двоје, њему је тада било осам година, у то време десио се
овакав случај. Неко нам је ноћу, у поноћ, покуцао на врата... И
није прошло много времена од када нам је долазила мајка са
девојчицом поводом нестале мачке, помислила сам да се опет
десила нека беда. Отварам врата и у наш стан, буквално упа-
U
дају две жене и кажу ми да су оне „ванземаљке“. И кажу ми
да им је потребан мој син! Ја их питам: „Ноћу, у ово време?“
У међувремену, Славочка се сам пробуди. Устао је, долази и
говори: „Да, какве сте ви „ванземаљке“, ви сте обичне тетке,
једна од вас је толико лоша, а друга - још лошија.“ Потом сам
сазнала да је то била локална, црно-магијашица по својој ро-
ђаци. Једна од њих је била риђа, а друга са плавим очима и
почела је да виче на Славочку, неким потпуно не природним
гласом. А друга жена стоји поред мене и не да ми да приђем
поред Славочке. Када сам погледала ту врачару, њен изглед је
125
био дивљи. Питала сам је: „Када си изашла из психијатарске
болнице?“ Она ми одговара: „Недавно.“ А ја још кажем: „Ако
сада не одете одавде, ти ћеш се поново вратити на то место,
одакле си недавно изашла!“ И она се након мојих речи прита-
јила. Улазим у собу и видим, Славочка спокојно седи на својој
столици, тачно испод иконе Господа Исуса Христа, а преко
пута њега стоји риђа врачара, која је успела да се пробије у
његову собу и тако зла и даље виче и виче и њему нешто до-
казује... Код нас у кући нису још пустили грејање, сећам се
било је хладно, а она сва у пари и мокра, говори ми за Славу
„он је грешан“! Ја је питам: „А откуд ти знаш?“ Она ми од-
говара: „Ја сам света!“ Ја јој потом говорим: „У почетку си
била „ванземаљка“ а сада си још и „света“. Шта ће „свети“
у 12 часова ноћу у нашој кући?” Oна ми одговора: „Mи смо
„свети“ по томе што смо „ванземаљци“, мени је приказано да
дођем код вашег сина и да разговарам са њим. Имам књигу
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
у школу и долазила по њега из школе, она је свеједно нашла
начин да ступи у контакт са њим. Хтела је да Славочка са њом
ради и дијагностицира људе, а она би „лечила“ људе по својој
књизи. И тако, док је Слава био жив, више није било налета
различитих родова екстрасенса, а сада у Чебаркуљу и Миаси
процветава и дејствује секта „Радосни“. Славочка се свих тих
врачара и екстрасенса није бојао и никако није реаговао на
њихове претње и дејства.
Над човечијим сујеверјем, којима неки људи придају
значај, Славочка се просто смејао. Он се шалио и смејао
U
по доброму. На све те људске сујеверице није обраћао ни-
какву пажњу. Бранио је да се верује у било какве фокусе
или знакове на Месецу или Сунцу или да се тамо гледа. Го-
ворио је: „Те представе могу показивати толико демони.“
Исто тако се равнодушно односио према „вери у снове“ и
о томе уопште није говорио. О картама и онима који гатају
у карте (тим занатом се бавила наша комшиница) говорио
је: „Када они бацају карте демони их распоређују како им
треба, а онда из тих карата они гатају“.
Код нас су долазили и разни секташи. Они су молили 127
Славу да погледа њихове књиге и магнетофонске записе са
„молитвама“. Но, Слава их није узимао у руке! Долазили
су и кришнаити. Само тужно је било то, што су кришнаити
били наши људи, Руси и то ми је било жао.
Сећам се како су Славочки донели дебелу књигу са
својим учењем и неке касете, а Славочка је категорички
одбио да гледа и чита било шта од тога, јер је рекао да то
што они проповедају нема истине и да он зна шта је тамо
написано, да је све то од сатане и рекао им је да одмах
напусте наш дом... Но, они као и сваки секташи су про-
дужавали, упорно да га наговарају да он послуша. Ја ни-
сам издржала, изашла сам и рекла сам им: „Вама је јасно
речено или није? Он све то зна и говори вам да је све то
од сатане, а ви хоћете да је то од Бога? Но, није од Бога!“
Славочка је ретко кога истерао из нашег дома, али овог
пута, са тим људима је био категоричан да одмах напусте
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
сеансе на језеру Чебаркуљ. Слушали смо продужени звук
звона који је ишао одатле са тог места. По речима очевида-
ца, они су медитирали изнад језера и „освећивали“ по свом
обреду наше језеро. Језиве се ствари дешавају! А Славочка
је рекао да се људи не купају у том језеру и да ће се дави-
ти пуно младих људи у том језеру, а посебно ће се давити
младићи. И до сада на језеру се утопило толико младих
људи! И сада, када идемо на гроб Славочкин, поред нас иде
сахрана утопљеног мушкарца, који је био у риболову и бу-
квално поред обале се удавио у води. Ето, такве ствари се
U
дешавају после тога, како су кришнаити „осветили“ наше
локално језеро.
И баптисти су нам долазили код куће и адвентисти,
рериховци и кога још нисмо видели од тих секти... Памтим
да су рериховци врло смели у наступу, били су врло кул-
турни, лепо одевени и деловали су деликатно и љубазно.
Сећам се да је један од њихових представника ушао код
нас и пита мене: „А, ви се не бојите?“ Говорим му: „А чега
треба да се бојим?“ „Но, ваш син отворено говори о Богу,
људи га слушају, а потом иду да се крсте! Ви се не бојите?“ 129
„Не, не бојим се, јер у сваком селу постоји храм у коме све-
штенослужитељ стално говори о Богу! Они су се сагласи-
ли.“ „Да, али ствар је у томе што вашем сину верују реално
– за реална дела! И зато се ваш син сматра нашим непри-
јатељем!“ „И шта“, одговорам му, „испада да вам остали не
сметају, него само мој син?“ Они су јасно рекли: „Да, само
ваш син!“ И тако су „културно“, са гримасом негодовања,
рекли да Славочка више не говори о Богу. Испада да је то
била директна претња, али се Славочка односио спокојно
према томе и уопште према свим претњама таквих људи.
Видећи, како је Славочка спокојан према свим тим
напастима, питала сам га: „Славочка, а да ли ти имаш не-
пријатеље?“ Сећам се да је седео за столом и нешто цртао.
Погледао ме је, врло пажљиво, својим огромним плавим
очима и рекао: „Да, мамице. Постоје моји стварни не-
пријатељи. То су масони и присталице Месинга.“ Сећам
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
било злобе и зависти код тих људи. Свакакви су били слу-
чајеви. Све не можеш ни испричати...
U
мрзе на мене, а чиним милост на
хиљадама оних који ме љубе и чу-
вају заповести моје”
(књ. Излазка, Друга књ. Мојсијева
гл.20, стих 5,6)
св ет U п р осиј а ли де ча к
муче, посебно они слабији“. И још је рекао: „Ти демони,
који су се уселили у род, не умиру - они су бесмртни. И ако
су се уселили у род, преносе се из поколења у поколење
и сабирају се по греховима рода све више и више. И тако
услови живота за људе постају несносни и они се муче. Код
тих људи је стална главобоља, слабост, малаксалост и пад
енергије (ништа их не боли, а снаге нема за живот и рад) и
тада, потребно је обратити се свештенику за помоћ“. Сла-
вочка је рекао да код сваког свештеника постоје молитве,
да демони оставе човека на миру и онда ће човеку бити
U
лакше да живи. Сећам се, једну жену, познаницу су демо-
ни толико мучили и до таквог степена, готово да је нису
убили и замало није умрла од тога. Она је тада била сама
са троје мале деце. Слава јој је помогао. Да би разгонио
те зле духове од ње, долазио је код куће њене, сав стан се
његовим присуством освештавао и ти духови су почели да
одлазе и са женом је произашло следеће, из ње је, т.ј., из
њеног носа, уста и откуда то још – почело да истиче нешто
у виду течности, смрдљиве, зловоње. Тај смрад је текао
из ње и био је такав да у фебруару месецу када су поку- 133
шали да изветре стан - нису успели једнократно, јер је у
њему било немогуће дисати нормално од ужасног смрада.
И она је потом почела полако да се опоравља. У почетку
су је демони тако измучили да није устајала из постеље и
била је готова умрети, јер у њој није било снаге. И када је
након месец или два из ње престало да излази то зловоње,
та жена је устала и почела да се брине нормално о својој
деци и да нормално обавља своје домаће послове. Сећам
се да јој је Славочка говорио: „Ви сте, теткице, толико гре-
шни, ви сте врло грешни.“ А она му говори: „Да, знам, али
се мeни свиђа када „ванземаљци“ прелете у мој дом, ја
излазим на балкон и они ме воде и показују ми небо, шта
је под водом и много тога“... Слава јој је рекао: „Ви тетка
нигде не летите – то се вама тако показује... Они узима-
ју од вас животну енергију и толико зарад ваше деце Бог
вам је дао још времена да „одрастете“.” Таквих дијалога са
б огом п осла н и
људима је било врло много. Зато што људи због својих гре-
хова привлаче на себе демоне а затим код њих нема мира.
А помоћи може толико свештеник, тим молитвама које су
им дате. Других варијанти, по речима Славочке – нема.
Славочка је рекао да „лекари то не лече“. Сада се често,
људи сами обраћају врачарама и сами се баве врачањем и
бајањем и самим тим умножавају грехе свога рода. Зато је
Славочка и дошао, да би помогао људима. Он је свој живот
дао за то. Њему је било жао душа човечијих, јер је душа
човечија – светиња и то је оно драгоцено за Бога. Рекао је:
„Што више људи, демони узимају у мрежу – тим ће ђаволу
бити лакше да се противи Богу“. И још је Слава рекао да
демони таквим начином покушавају да наштете Земљи и
Земљи прети опасност, но Бог по његовим речима, то неће
допустити.
За 20 година мог стајања на његовом гробу, видела сам
хиљаде људи и сведочим о томе да је „беснованије“(ђаво-
134 иманост) данас преобрело просто масовни карактер. Боли
ме кад видим како демони муче људе и како се они муче.
Сада многи људи, као што је предсказао Славочка, страдају
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
од сталне слабости и губитка снаге. Никаква лекарства ни
витамини не помажу. Њих ништа не боли, но немају снаге
у себи. Таквих људи, веома много долази на гроб Славочке.
И по његовим речима, такво стање људи ће потом постати
масовно при крају времена на Земљи и тих људи ће бити
све више и више. Славочка је рекао „да човек губи снагу
из разлога што му се привезао (прикачио) демон“. Нисам
питала Славочку којим начином демони могу узети снагу
од човека, али они је узимају. А помаже човеку много мо-
литва. Када човек почиње да се моли, по речима Славочке,
злом духу се не свиђа. На почетку молитве он себе држи
спокојно, а потом почиње себе да пројављује на разне начи-
св ет U п р осиј а ли де ча к
не. И када се демон измучи молитвом, почиње да се тресе
и по вољи Божијој – он може напустити човека. Али, сада
они не напуштају човека, него обратно, они се масовно
усељавају у људе, зато што ће људи сувише брзо пре-
дати Бога! И завршиће се тиме што ће при доласку анти-
христа, како је Славочка рекао, у преисподњи (паклу) бити
спокојније, него на земљи, јер ће сви демони ући у људе.
Та масовна опседнутост људи демонима, већ је почела по
томе што по речима Славочке, „сада се зли дух налази у
сваком човеку, разлика је само у степену опседнутости,
U
код неког је у мањој мери а код другог у већој“. Често људи
и не знају да су опседнути злим духом и толико на гро-
бу Славочке „та бића“ почну себе да пројављују. Често сам
приметила када се дотичу његове гробнице – они почињу
чудно да се трзају, да вибрирају телом као да су просто „ра-
штимовани“. Ето, такве ствари се дешавају са људима (код
Славочке долазе само верујући људи, шта онда да кажемо
за неверујуће) и то је постала масовна појава. У почетку се
ти људи трзају, а потом из њихових уста иде пена и свака-
кви унутрашњи гласови се оглашавају. Таквих случајева је 135
много. Пре 15 или 20 година, како сам приметила људи су
били „чистији“. А сада и са глистама и црвима долазе, ти
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
црви им иду по лицу, по телу, по очима унутар беоњаче се
крећу, што је видно свима и где их све нема. Код тих људи,
тих црва има и на постељи, где они све не гамижу, они про-
сто устају из постеље потом их склањају, замазују себе не-
чим и иду на свој посао. Ти црви, они су полуматеријални
и против њих много молитва и светиње помажу. Славочка
је то и рекао за њих, да су полуматеријална створења из
друге димензије, а у њих је један домаћин, т.ј., ђаво. Ето,
до каквог стања су људи дошли, са једне стране, ми смо
као људи а у исто време као нељуди, по томе што не знамо
„кога“ смо пустили у себе. И зли духови се масовно усеља-
вају у људе, а када људи буду примили чип под кожу биће
у потпуности управљане „лутке на концу марионете“ како
је рекао. Да ли ће то бити људи уопште? И како бити са тим
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Наиме, не само да се помазујем светим уљем него да га и
држим и у устима, јер свакакви људи долазе. До данас не
могу заборавити, како ме је једна „демонизована“ стари-
ца у образ пољубила. После њеног пољупца била ми је као
опекотина на образу, као да ме је медуза у образ пољубила.
Сећам се, кад сам увече дошла код куће, мој образ је био
отечен, а на образу је остала црвена флека. Наравно, вре-
ме сам пропустила да би то спречила да се деси, али све-
једно умила сам се са домаћим сапуном, намазала образ
светом водом и светим уљем и кроз неко време тај оток на
U
образу је прошао. Од таквих „болести“ много молитва и
светиња помаже, зато што постоје физичке болести а по-
стоје и духовне. И духовно стање је везано са физичким,
како је самном било, пољубила ме демонизована и образ
отекао! Са „тим“ нећу поћи лекару, какву дијагнозу ће ми
он поставити? Лечити се треба светињом – и све пролази.
На пример, гледам људе који су оболели од рака. Људи то
оболење примају као физичко оболење. А бива и то да се од
рака разбољевају људи којима је „направљено“ од врачара,
они виде у телу човековом орган који могу да разруше и 137
они то ураде. Они раде „тај посао“ за злог духа и шаљу га
на тог човека. Они разруше тај орган и човек се разболи од
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
рака. Ако се човек на време ослободи од тог демона, онда
пролази и рак. Када се људи разболе, Славочка је саветовао
да одмах иду на исповест – детаљну исповест, па да се при-
честе, а тек после тога да иду лекару. (См: Прилог 3 „Шта је
то генерална исповест“) Сада је окултизам постао масовна
појава, а када ми је о томе причао Славочка, то није било
у таквим размерама као сада. Но, људи су се њему обра-
ћали са таквим проблемима, везаним за врачање, он им
је објаснио како се све то дешава. И бива тако говорио је,
„људи живе, раде и ни о чему другом не размишљају. Али
они имају око себе људе који им завиде, то су људи који не
могу да поднесу да њима све добро иде у животу, а ти људи
заправо не знају ништа о томе. А онда, те врачаре знају да
призивају демоне и призивају их за конкретног човека и
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
сам се не спасава и не само то - него тиме утиче и на
загробни удео својих сродника који су били добри и
праведни људи! Испоставља се тако, да ако човек уђе у
тај систем и не противи се антихристу и свој цифрованој
индетификацији личности (где уместо крштеног имена
човека - прималац електронског документа - потписује
своју сагласност да прима лични код цифрованог имена, а
то значи да је остао без свог крштеног имена - по којем нас
једино и зна Господ, значи одрекао се крштења и тиме се
заправо сагласио на сатанско „антикрштење“), то значи не
U
само да ће погинути душом он сам већ и сав његов усопши
род(упокојени)! Сада је време подвига – не примати па-
сош светског владара (УЕК - карта која обједињује сва
постојећа документа у један документ) и печат сатане!
Само тако се може човек спасити у ова последња вре-
мена на Земљи и самим тим спасити и сав свој усопши
(упокојени) род!
139
Допуна коментара главе „ГРЕХОВИ РОДА“
Под проклетством
Предлажем вам данас благослов или проклетство:
Благослов, уколико послушате заповести Господа Бога
нашега које вам ја заповедам данас, а проклетство
ако не послушате заповести Господа Бога нашега и
уклоните се од пута који је заповедио данас, пођете за
боговима другим, које ви не знате“ (књ. Второзаконие
гл.11 стих 26-28).
Проклетство лежи на потомке револуционара и богобораца
који су разрушили Царску самодржавност и Православну
Цркву. Проклете прати болест, безумље, самоубиства,
б огом п осла н и
САМОУБИСТВО РОДА
св ет U п р осиј а ли де ча к
мој, је много пио и правио свињарије. Није се дуго женио,
није хтео да његова деца буду тако несрећна као и он сам.
Али за њега се ватрено молила његова мајка и преци који
нису учествовали у богоборним делима. Потом је он пола-
ко кренуо у цркву и покушавао да моли Бога за опроштај
грехова свог рода. Код њега се појавила нада на Божији
благослов.
Не бих се усудио да говорим о проблемима мог колеге
новинара, да нисам видео да слично његовом, лежи про-
клетство и у мом роду и поражава га. Такође, видео сам
U
моје рођаке како су јурили за својим женама са ножевима,
ишли у затвор и гинули у свађама. Вероватно бих и ја та-
кав био, да ме Бог није посетио љутим болестима, које су
ме од једанаесте године живота учиниле инвалидом. Сада
ми је очевидно, да проклетство виси над већином живота
људи из моје породице. И многи новинари виде исто у сво-
јим породицама. Савремена тужна стварност пуна је доку-
ментарних сведочанстава и ужаса који се дешавају како у
целом друштву, тако и у породичном животу руског наро-
да. А породица је основа друштва и њено рушење означава 141
уништење нас самих, што се дешава испред наших очију.
Пребрзо расте број алхохоличара, преступника, самоуби-
ца... Становништво се смањује брзо и то у мирно време.
Русија изумире. Зашто? Научници тешко дају одговор на
то питање - то ће нам дати свети.
св ет U п р осиј а ли де ча к
зашто смо ми прогневили Бога? А, то је зато што немамо
спаситељну веру, не молимо се о установљењу Богоустано-
вљене Самодржавности и следствено томе грешимо нару-
шавањем заклетве коју су дали наши преци, који су обећа-
ли да ће верно служити Богу и његовом помазанику. Све су
то говорили свети и праведни земље руске, но ми немамо
уши да то чујемо. Лишени срдачне вере у Бога, духовно
ослепљени ми смо навикли да на својој кожи проверавамо
религиозне истине. Грех, по речима апостола Павла, је уз-
рок смрти (Рим. 7,13). Тај пут од греха до смрти, није лако
U
проћи чак и мислено. Овде је потребна вера.
Шта има у томе страшно, Речи из Грамате су послате
на све стране Русије, то је само папир, а није мина! Ана-
тема није експлозив али неколико речи се могу показати
страшним! Грех увек са собом носи казну, а правда Божија
треба то да би грешник био кажњен, као преступник светог
и непроменљивог Закона Божијег јер „Бог се не да обмањи-
вати, јер што човек посеје оно ће и пожњети“. (Посл. Ап.
Павла Галатима гл. 6, стих 7)
У Библији се говори о томе како је Господ много пута 143
пројављивао Себе кроз своју Мајку. Људи који се покла-
њају са поштовањем светим предметима правилним на-
чином, добијали су Божији благослов. Ти који су се Њима
обраћали нечасно, без страхопоштовања, умирали су као
што је умро цар Вавилона Валтазар, који је узео свештену
чашу из Јерусалимског храма и на пиру стао да богопро-
тивно пије вино из ње. Тај објекат (субјекат) кроз који Го-
спод пројављује своје присуство на Земљи, увек је важио
за верујуће људе објектом поштовања.
Страшну казну добили су злобни Јевреји који су не-
праведно осудили Господа Исуса Христа на распеће и
сами себе проклели речима које су биле казане Пилату:
„Крв Његова на нас и на децу нашу“ ( Матеј 27, 25). След-
ствено том богоборном и дрском самопроклетству десиле
су се ужасне беде Јеврејима. Када је Господ ишао на Голго-
ту, осуђен на срамну казну, изнемогао под тежином Крста,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Шта очекује те људе, који су хулили Бога, када су ло-
мили храмове, скидали крстове са храмова, звона са купо-
ла храмова, палили иконе и свете књиге? Била су таква вре-
мена да се то радило масовно. Такви људи су често падали
са купола храмова или са звоника и разбијали се на смрт.
Такви људи по правилу духовног закона - не живе дуго.
Поменућемо случај рабе Божије К. из села Миљкова.
У селу је била дивна Богојављенска црква, у њој је било
много икона - старих иконописа. 1931. године Цркву су за-
U
творили, разграбили, свештеника стрељали. Део икона из
те цркве чувао се на тавану рејонског комитета. У то време
радила сам као ложач пећи. Пред крај радног дана, откри-
ла сам једну од пећи - а тамо икона Мајке Божије гори.
Извадила сам је и видела да је изгорео само кивот, а сама
икона није била повређена. Икону је бацио у пећ председ-
ник рејонског комитета. Кроз пола године он је погинуо на
авио лету, на релацији Петропавловск – Камчатка. Авион
се разбио и пао у планински део рејона, тела погинулих ни
до данас нису нашли.
У кавкаским горама је био овакав случај. Један монах 145
Кијево-Печарске Лавре, јерођакон Исакије 92-њи, жестоко
је страдао од бандита. У горама су живели монаси и била је
црква. Сам Исакије је био слеп, браћа су на велике празни-
ке ишла на богослужење у град Сухуми. Он је остао сам.
Три муслимана, абхазца, пришли су му и говоре: „Дај нам
све вредно што имаш“. Тражили су му новац, злато... Го-
ворио им је да ништа нема од тога, а ако нешто нађу нека
узму... „Ми ћемо те убити, за нас убити монаха је као да
муву убијамо!“, говорили су и урадили то, наиме, узели
га и бацили у провалију. Он се на смрт разбио. А какву су
судбину они доживели након тога... Сви су након годину
дана погинули, један у колима се разбио на смрт упавши у
провалију, други је погинуо на трактору који се преврнуо,
а трећег су убили. (архимандрит Амвросије Јурасов)
У једном од села Жиздрениског рејона одржао се се-
оски скуп скуп. На том сабору сељана свештеник и паро-
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
бојали! Да постоји Бог Он би мене казнио.“ Следећег дана,
тај подсмевач, када је хтео да устане, осетио је оштар бол
у ногама. Одмах се сетио јучерашњег дана и свог дрског
поступка и казао сам себи: „Лупио сам себе!“
Неки човек је дошао у Кијево-Печарску Лавру, у мана-
стир. И под видом благочестивости замолио је служитеља
да открили раку са моштима благоверне кнегиње Јулија-
није, да би се поклонио њеним нетљеним моштима. Када
су открили раку, посетилац је почео усрдно да прави земне
поклоне. Када се служитељ удаљио, он је пришао мошти-
U
ма, тачније руци светитељке и узео са њеног прста - пр-
стен. Затим се упутио према излазу из храма. Но, само што
је изашао, пао је на колена у двориште храма и почео да
риче и бесни, као бесан во, бацао се на све стране и ка-
жњен праведним гневом Божијим, скончао је на степени-
цама храма.
Још једно казивање за страшан грех абортуса, а који је
човекоубиство. Када произилази зачеће детета, оно одмах
добија душу. Радити абортусе, то значи да мајка убија чо-
века који се још није појавио на свет. Грађански суд строго 147
кажњава убицу, изолује га од друштва, ставља у затвор или
га лишава живота. Али када суд човечији тако кажњава
убицу, какав ће тек бити Суд Божији! У дан Страшног суда,
сва деца која су убијена у материној утроби, биће одрасла
и родитељи ће дати одговор за њих. Једна жена гинеколог,
радивши у тој професији 25 година, веома се гордила том
професијом. И било јој је дато следеће виђење, она стоји
на високој гори, а око ње огромна маса народа и сви људи
дижу своје руке и указују на њу и вичу: „Ти си наш убица!“
Ужас је захватио од страшних крикова масе људи и пробу-
дила се од гласова који су је оптуживали. И схватила је да
носи на својим плећима, огромни греховни пртљаг, мно-
штво убијене нерођене деце. Грех је не само убити своје
дете, него и онога ко га је посаветовао у томе. Велики
грех су сви видови контрацепције против зачећа. Ако
ти греси нису покајани, они као болест и несрећа леже
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
правилно схватају хришћани. Исус Христос је Син Божији!
Муслимани су у дубокој заблуди, називајући Господа
Исуса Христа пророком!
Још сам питала Славочку о католичкој цркви. Рекао је
да католичка црква до данас рачуна на своју инквизицују.
Рекао је: „Мамице, католици су са својом инквизицијом
толико нашкодили Богу! Они су одбили велики број људи
од Бога и зато су сви њихови свештеници, који су живели
у то време, сви у аду! Зато што су силно згрешили и због
њих је погинуло много народа! И још је више погинуло тог
U
народа због тога што су они својим дејством одвојили људе
од цркве и од Бога! И због њих је народ отишао од Бога!“
Славочка ми је рекао како је Господ Исус Христос,
страдао на Крсту: „Мамице, када теби неко буде говорио
да Исус Христос није испитивао страдања на Крсту као
човек, већ је „страдао као Дух“ и остале бајке – ти им не
веруј! Господ наш Исус Христос је страдао на Крсту као
човек! Поднео је жестока страдања. Његова страдања
су била стварна. Он – Бог, али Он је страдао телом – као
човек! Тако је казао Славочка о страдањима Господа Исуса
149
Христа. И још је рекао да су Господа проболи са четири
гвоздена ексера, како то учи о томе Православна Црква.
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
Када су приковали Његово тело на Крсту, тамо поред је
била војска и никог од грађанских лица нису пуштали.
Када је почео јак земљотрес, ти војници, који су стајали
као стража, веома су се уплашили, било им је страшно и
разбежали су се. А када је земљотрес стао, тада је на месту
Распећа дошао народ. И људи су видели, доња страна крста
на коме су биле приковане, са два ексера, обе ноге Господа,
једна је отпала у страну. И онда су почели говорити, некоме
се показало да је Господ на крсту био привезан а неком
се показало да су ноге Господа пробијене једним ексером.
И Он је рекао свим секташма: „Најближа Богу од свих је
Православна Црква! У Православној Цркви је сва истина!
У Библији нема никаквих извртања! Наша Библија је
апсолутно исправна књига, но просто људи и свештеници
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
они и Господа Исуса Христа тако назвати. И то ће време
наступити. А Славочка се веома секирао због тога. Зато ме
је он молио да никоме не верујем. Говорио ми је: „Мамице,
ни у ком случају томе не веруј, Господ Исус Христос је Син
Божији и Тај који је већ био, а не „тај“ који ће доћи (т.ј.
антихрист).“ Ето, тако ме је Славочка упозоравао и веома
је бринуо за мене.
151
ПРВИ оДЛАЗАК U ЛАВР U
К
ада сам видела шта се ради око Славочке, питала сам
га: „Славочка ја се много бојим! Шта радити са тобом
и твојим даром? Где ће те то одвести? Наравно да верујем
месном свештенику, но овде су такве силе око нас које не
могу да разумем. Веома сам узнемирена!“ Славочка ме
је погледао и рекао: „Мамице, идемо у Загорск, мени је
потребан благослов!“ Потом сам га упитала: „Зашто тако
далеко?“ Одговорио ми је: „Тамо је највише светости“. И ми
смо пошли у Загорск (Тројице Сергијеву Лавру). Славочка
је тада био мален, било му је непуних седам година. Сећам
се да је наш одлазак био на јесен. Звала сам мужа и питала
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
промењена и соба је била чиста. Одморили смо се и рано
ујутру смо кренули у Тројице Сергијеву Лавру. Народа је
било врло много. Када сам питала можемо ли да будемо
примљени код старца, било кога, речено нам је да примају
два старца, старац Кирил и старац Наум. Ми смо кренули
ка оцу Науму. Када смо дошли до његове келије био је
огроман ред. Видевши то учинило ми се да је сусрет са
старцем немогућ и монахиње које су такође стајале у реду,
нису се надале да ће бити примљене. Када сам погледала
на све и видим да су код људи такви проблеми, а ми смо
U
дошли само по благослов. У мени су почеле да се роје
свакојаке мисли и онда сам рекла Славочки: „Славочка, ми
смо овде узалуд дошли. Ко ће нас примити?“ И видим како
излази отац Наум. Погледао је на све пажљиво и обратио
је пажњу на Славочку, јер када је пролазио поред нас,
Славочка га је за расу повукао и рекао му: „Ја имам Божије
дарове!“ Отац Наум се окренуо и рекао му: „Сада ћемо ми
видети твоје дарове.“ Пошао је даље кроз гомилу људи...
Нисам поверовала својим ушима! Да ли ће нас примити?
Кроз неко време је дошла врло скромна монахиња и рекла 153
да је лекар и да ју је послао отац Наум да поразговара са
дечаком. У почетку је она њега питала, а потом видим –
да се она у лицу мења. На крају разговора она је ћутала,
Слава јој је говорио нешто а она је само климала главом
и говорила: „Да, Славочка, да Славочка...“ Онда сам
пришла тој монахињи и рекла јој: „Што се пред њим тако
унижавате? Он је мален дечак, а ви сте монахиња. Зашто
му се клањате?“ А она мени говори: „Ви не разумете. Отац
Наум ми је рекао: „Иди и погледај га, ако је он наш, доведи
га мени.“ И она се обратила народу и рекла: „Људи, пустите
нас да прођемо и одвела Славочку оцу Науму. Прошло је
доста времена. Славочке нема и нема и почела сам да се
бринем. Но, у једном моменту су се врата отворила и мене
су позвали. Ушла сам у пријемну собу оца Наума. Ушла сам
и савршено о ничем нисам размишљала, видим отац Наум
седи на столици, а Славочка је пред њим на коленима. Ја
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
чекао. Није било никога, ни монаха, ни верника. Обувен у
валенке (врста вунених получизми), отац Наум је седео на
табурету и одмарао се. Славочка му је одмах пришао и стао
на колена, а ми са мужем смо били по страни, јер сам чула
да када старац беседи са неким, прилазити не треба. Они
су поразговарали и онда су пришли нама. Отац је причао
о себи, да је у време рата био пилот и још много тога. На
крају, нам је отац Наум предложио да дођемо да живимо
у Сергијевом Поседу и обећао је да ће нам помоћи везано
за налажење плаца, земље, а за градњу куће би се сами
U
побринули. После разговора са оцем Наумом, у повратку
смо свратили, на кратко, до наших рођака, јер су нас они
и возили у Лавру и ми смо код њих одсели. Наши рођаци
су ситуирани људи и само што су се вратили са Кубе. Они
су код куће имали компјутер, који смо ми видели први
пут у животу – тада је компјутер био реткост. Сећам се
како смо сели за сто, Александар се трудио да Славочки
стави у тањир разне деликатесе. Међутим, Славочка се
према деликатесима односио врло равнодушно и питао је
Александра о другоме. Рекао је: „Деда Саша, могу ли да
155
погледам компјутер?“ Он му је дозволио, али сам ја рекла
да је то врло скупа играчка. Славочка је сео за компјутер,
као да је знао да ради на њему. Томе смо се сви задивили.
Сећам се, како је Александар видевши како мали дечак
спокојно пребира по компјутеру, сео и тако замишљено
погледао на Славочку. Он је први видео, да је Славочка
необично дете и поверовао безпоговорно. И када је
Славочка отишао од компјутера, сећам се како га је питао:
„Слава! Кажи ми, самном се ништа лоше неће десити?“
Славочка му је одговорио: „Десиће се деда Саша! У вашу
„волгу“ сешће човек, који са вама ради и он ће изненада
пуцати у вас и ви ћете остати живи, а потом ћете отићи у
другу земљу и бићете веома богати, али не од Бога.“ Ето,
такав је био дијалог између нашег рођака Александра
и Славочке. Ми смо сви ћутали, јер на то што је рекао
није било речи - то је све требало видети. И после неког
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Славочка? Ради тебе ми смо спремни на све, изаћи из
армије и живети поред манастирских зидина.“ Славочка
ме је тако тужно погледао и поново ми говори: „Мамице,
ви нећете прећи... Не треба са татом о томе разговарати.“
Питам га: „А зашто кажеш „ви“ а не „ми“?“ На то ми је
одговорио: „Мамице, ове јесени када пођем у школу, 20.
септембра, мени ће бити лоше. Ја ћу се разболети... А
потом ћу умрети...“ Знате, у мени после тих речи било је
такво стање, као да ме је неко изненада ударио палицом
по глави и у нормално стање не могу да дођем. После тих
U
речи, нисам могла ни о чему да размишљам. Он је то рекао
у јулу месецу, а у марту месецу следеће године Славочке
више није било међу нама. И у том периоду живота који
му је остао, Слава је продужио да иде у школу са неколико
кратких периода изостанака, јер се тада налазио у болници.
Није ишао у школу само последње две недеље, пред сам
крај свог живота. И ето, то је сво Славочкино житије... Умро
је пет дана до свог рођендана, када би напунио једанаест
година. А ја сам га питала: „Како тако Славочка? Како
ти умиреш? Зашто ти умиреш?“ Рекао ми је: „Мамице, 157
Бог је скратио мој век, зато што ће људи врло брзо да
издају Бога и зато нећу успети да одрастем, а требало
је да будем лекар по струци, а потом –монах“. Још
ми је рекао, да ће неки људи да се тако озлобе на његово
пророштво и када оно крене да се збива, њега ће назвати
врачаром (магом или екстрасенсом).
св ет U п р осиј а ли де ча к
о својим даровима. Но, он јој ништа није рекао о томе, па
јој ни ја нисам казала. Испало је тако да је Слава другима
горивио о својим даровима, а својој баки није рекао.
Последње године свог живота, сећам се Славочка се
молио по цео дан и за сваку ситницу је благодарио и свима
се клањао, а посебно мени. Видео је моје стање и старао
се да ме утеши и подржи. Не гледајући на своју болест,
Славочка је трпељиво ишао и даље у школу, знајући да ће
умрети и ишао је до последњег дана. Суморан је био, са
трудом је носио своју торбу, али свеједно ишао је. Код куће
U
је и математику учио и учитељи су му долазили код куће.
Онда ми је рекао: „Мамице, како да не учим? Обавезан
сам да учим! Поражена сам храброшћу тог детета. Њему
су долазили људи са својим проблемима, иако је сам био
болестан и покушала сам да се успротивим томе, али ми
он није дао: „Мамице, пусти их нека долазе.“ говорио ми
је... И људи су и даље долазили, примао их је и разговарао
са њима. Храбро је све изнео до своје кончине. Онда сам
га питала: „Славочка, како то тако? Ти си још мали. Ти још
ниси живео. Твој живот је као зора, тек почиње и већ треба 159
да умреш!“ На то ми је одговорио: „Мамице, боље је да
умрем док сам још мали. Рекла сам му потом: „Зар није
лакше умрети као двадесетогодишњак?“ Одговорио ми је:
„Недалеко од мене ће толико много младића лежати. Да
ли им је лакше? Са 20 година они желе да воле и своје
породице да оснују. Зар им није лакше у то време умрети?
Боље је зато да умрем мали.“ Тада сам питала Славочку:
„Зашто си ти добио ту болест?“
Онда ми је рекао да су њега ставили у ту болницу,
да би могао да помаже болесној деци и да ће он
долазити у ту болницу и после своје смрти. Заћутала
сам и престала да га питам како ће то све бити и како ће
он тамо долазити. Али, рекао је да ће долазити и помагати
болесној деци. Сећам се како су у собу са Славочком
ставили петнаестогодишњег малишана, он је страховао за
своју болест, а Славочка га је умиривао говорећи му о томе
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Гледам, тамо седи у мантилу, није млада, пријатна жена.
Она води катедру, не сећам се назива катедре и молила
је Славочку да јој да дијагнозу. Славочка је то урадио
одмах. То се мерило минутима да би удовољио њеном
захтеву. На њено питање: „Можеш ли ми помоћи?“ Слава
је одговорио: „Ви читав живот лечите људе. Зашто ви себи
нисте лечили ноге? Читав живот сте имали добре лекове за
лечење болести. Најбоље сте остављали себи и другима сте
давали, а зашто нисте себе лечили?“ Она је само подигла
руке, немајући одговор на питање, спустила је тихо главу
U
и рекла: „Нисам се лечила“. Слава јој је рекао да је он овде
да би помогао умирућој деци, а ако буде у њему снаге, он
ће помоћи и њој. Она више није долазила Славочки.
Славочка је на грудима носио велики напрсни крст, а у
дечијем одељењу хематологије града Челабинска помоћник
је била лекар – екстрасенс. Она је грдила Славочку: „Што
си окачио крст на целе груди. Склони га!“ Покушавала
је да уради пункцију коштане сржи у области груди код
Славочке и то није могла да уради. Невидљива сила јој је
избацила иглу из руку. Пункцију су му потом урадили, али 161
други лекар - не она. Са том лекарком - екстрасенсом је
био још један непријатан контакт. Пошли смо са Славом
на поликлинику на пријем. Она нас је са задовољством
примила и око њега је обилазила али дотаћи га није могла.
Када сам ја са њом остала насамо, поскочила је ка мени и
говори ми: „Сада ћу ауру да вам поправим!“ И не чекајући
моју сагласност, почела је својим рукама над мојом главом
да ради. Смутила сам се, зато што је нико није молио да то
ради и нисам знала шта се догађа! Могла сам толико само
да устанем и изађем из кабинета. Када сам устала и изашла,
осетила сам да у мени нема снаге. За један моменат неко
ме је лишио снаге, а требало је да дођем до железнице да
би се са дететом вратила кући. У мојој души се појавило
такво смућење на њу, пошто сам на себи осетила како је то
страшно. Мене као да је неко покрао. И рекла сам: „Више
код ње на поликлинику не идем.“ По промислу Божијем,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
у Бога или било шта друго ако би он сам себе излечио!
Онда сам му рекла: „Да ли сте ви читали Јеванђеље?“
Тамо је казано да су они који су разапели Христа такође
викали: “Сиђи са Крста – па ћемо веровати.“( Матеј гл. 27
ст. 40-43) Он ми на те речи ништа није одговорио, само
ме је погледао и отишао. Али, знала сам да је њему жао
Славочке, јер је ишао за петама хирурга и говорио му:
„Уради нешто за њега!“
Сећам се дошла је једна жена лекар и рекла ми: „Не
слушајте их! Већ 30 година радим овде, свакаквих обољења
U
од рака сам се нагледала, али ни једно тешко болесно
дете – провидца, нисам видела као што је то ваше дете. И
уопште први пут у животу видим такво дете!“ Слава Богу,
што је то видела у свом животу!
Пред долазак у хирушко одељење, Слава ми је још
на путу казао: „Мамице, ја ћу умирати, а они ће певати
и плесати.“ Ништа нисам одговорила. И ништа га о томе
нисам питала, јер ми у ум није улазило тако нешто. Ко ће
певати и плесати? И нисам могла да претпоставим, шта би
то значило. А десило се што је рекао. Славочку су довели
у хируршко одељење на почетку 8. марта. Прва два дана, 163
проведених у соби били су мирни. Иза зида где је лежао
Слава, налазила се ординација, а насупрот ње у ходнику,
стајао је велики ТВ, где су деца увече гледала емисије.
Ујутру, на дан 8. марта у тој ординацији почела је прослава.
Славочки је било врло лоше после лапароскопије. Прослава
се настављала већим интезитетом, а деца су појачала
звук са ТВ-а у ходнику. Забава са песмама и аплаузима се
усиљава, а ТВ је био укључен на нај јачи тон и тако болна
деца подражавају разиграно медицинско особље и скачу и
плешу поред телевизора... Погледала сам у ходник и мени
су се од ужаса власи дигле на глави и то не само на речима,
него заиста сам осетила да ми се коса дигла од ужаса.
Славочка лежи тихо, да не би мене узнемирио и као спава.
Када сам отворила врата од собе, једино су нас од свега
тога делила затворена врата, просто сам стајала и гледала
како умире Славочка, а како око њега скачу и плешу око
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
али само што се није угасило. И још је Славоча казао, да
је видео да је поред храма стајала висока звонара и да су
звонила звона. И са звонаре се спустио свештеник. А звона
су тако силно звонила, зид у звонари као да је кренуо да
се руши. Но, свештеник на то није обраћао пажњу. Он се
спустио са звонаре у храм. Тај човек са кандилом које
се гаси је питао Славочку: „Како би ти поступио да си на
месту тог свештеника?“ Славочка му је рекао: „Ја бих свој
живот дао ради тога да се порушено изгради.“ (а шта је то
порушено, просто то не памтим)... А кандило је висило на
U
прсту тог човека и гасило се... Ето, такво виђење је имао
Славочка пред саму смрт.
Пред саму смрт, како сам већ говорила, позвали смо
парохијског свештеника да дође Славочки, да би одслужио
свету тајну јелеосвећења и да би га причестио. Дошао је
свештеник Владислав Катаев из Чебаркуљског храма. Није
дошао сам већ са помоћником. Весело су се разоденули и
весело дошли. Дошли су врло касно. Славочка није јео ни
пио и њему је то тада у устима све пресахло. А свештеник се
није журио. Њему су неки гости били, празновао је и задржао 165
се. Мој муж га је превезао, није имао мира ни места - јер
је бринуо за Славочку. Када је после јелеосвећења сазнао
да Слава није јео, нити пио, онда је рекао: „Што му нисте
давали воде?“ „Како да му дамо воде, ваљда је потребно
да се припреми за причешће како треба?“, одговорила сам
му. Тада је он рекао Славочки: „Дај ја ћу теби сада налити
свете воде да попијеш.“ Он је са собом донео две флаше
са светом водом и ставио их на даску испод прозора и са
таквим поносом је рекао да ју је он освештао. Славочка га је
погледао и рекао му: „Такве воде, као што је код вас у боци,
код нас у славини има много.“ Потом је тешко уздахнуо
и рекао му: „Дајте ми ту воду из друге флаше, та вода је
освештана“. Отац Владислав га је задивљено погледао и
питао га: „Одакле ти знаш?“ Испоставило се да је у првој
флаши од свете воде остало мало и свештеник је долио
обичну воду. И Славочки је потом дао воду из друге флаше.
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
„Какве муке - таква и награда.“ И још ми је рекао, да
после његове кончине њему ће бити дато да лечи болести
очију и нервне болести и још је рекао „бићу тамо где Богу
хвалу певају“ и да се не узнемиравам због њега, јер ће он
долазити и помагати свима и после своје кончине.
Рећи ћу вам како је умро Славочка. Умро је 17. марта,
а ујутру 16. марта после доручка, стајала сам у кухињи,
Славочка је заспао. Помислила сам, не знам шта ће он
тражити да га нахраним, можда нешто течно да му дам
да попије. Увек сам се трудила да раније припремим оно
U
што би евенутуално тражио да поједе или попије. Сећам се
када је отворио очи и питао ме: „Мамице, да ли ти уопште
спаваш?“ Ја му говорим: „Да, Славочка спавам.“ Он ми
говори: „Али, како? Сваки пут када отворим очи ти стојиш
испред мене.“ Ја му говорим: „Славочка, 10 минута, до
момента када ти отвориш очи, размишљам, шта ти треба.
И узимам са собом воду и све остало и стојим. Сећам
се, Славочка се осмехнуо и питао ме: „Како ти то само
осећаш мамице?“ Ето, и у тако тешком стању, Славочка
је покушавао да ме утеши и подржи својом пажњом. До 167
данас не знам, зашто сам тако осећала Славочку, али то је
одувек било, а мени се казало да то бива код свих мајки.
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
Јасно памтим последњи дан, након доручка стајала сам у
кухињи и ништа нисам друго размишљала, осим тога шта би
Славочка желео. Других мисли у мени просто није било. И
око себе чујем замахе крила, окрећем се према кухињском
прозору и видим како иза стакла голуб, савршено беле
боје, маше својим крилима... Обратила сам пажњу на њега,
перје на крилима му је било потпуно једнаке величине и
светлело је. Размишљам, што тај голуб маше крилима и не
лети даље, него стоји на једном месту? Вероватно је уморан.
Онда сам пришла ближе прозору, знам да се птице плаше
и моментално одлећу, али овај голуб не одлеће и гледа ме
право у очи. Стојим према прозору са своје стране прозора
и гледам га, а са друге стране стакла, у нивоу мојих очију,
он мене гледа. Тако сам постојала мало и размишљам шта
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
је престао да дише, а потом, у једном маху су му се груди
покренуле као живе, отворио је уста и био је такав осећај,
као да је из њега нешто изашло. И тек тада, после тога, када
је изашла из њега душа (како сам то схватила после), могла
сам да му затворим уста. До тада сам нешто чекала, ни
сама не знајући шта. То су били последњи моменти живота
Славочке.
Када је Славочка умро, часовник у његовој соби се
зауставио. И што је за дивљење, необична музика коју сам
чула пред његово рођење, чула се у 10 часова и 5 минута
U
ујутру! А Славочка је умро у 10 часова и 5 минута! И
тај часовник у његовој соби који се зауставио у моменту
његове смрти, на који начин, не знам, али помера се за
један минут сваке године. Ми га више нисмо никада
поправљали из уважавања и сећања на смрт Славочке.
Славочка је умро 17. марта 1993. године, то је била
трећа недеља Великог поста, односно на дан помињања
и празновања Св. Вјачеслава Чешког. Није дочекао свој
једанаести рођендан (22. март 1982. год.), пет дана пре
свог рођендана је умро. 169
оПРАШТАЊЕ СА СЛАВоЧКоМ
С
ахранили смо Славочку трећег дана. Те године, то је
био петак 19. март (тога дана се празнује икона Мајке
Божије - Черниговска). Носили су тело Славочке кроз читав
војни град Чебаркуљ. Сахрана је била добро организована,
опште народни последњи поклон нашег града нашем сину.
Када је Славочка умро, на улици је био мраз, минус 20, а
дан сахране је био топао, као у мају месецу. Време је било
сунчано, врло се брзо топио снег, деца су скинула своје
топле џемпере, неки су скинули и своје капе. Часови у
школи се нису одржали. Веома сам захвална директорки
школе за то, она је за Славочку урадила дивно дело,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
спуштају. Тако се десило да су га испустили и сандук је
упао у гроб.“ И још је рекао: „Мамице, када су Брежњева
сахрањивали, њега су носили војници, а мене ће носити
официри!“ Тако се и десило. Славочку су на последњи пут
носили официри.
Када су Славочку носили поред школе, хтели су да
му зазвоне последње школско звоно. Али, девојчица која је
била дужна да остане и да да последње звоно свом умрлом
другу, пала је у несвест. Она ми је сама о томе причала,
али сада већ одрасла. Ето, тако јој је било жао Славочке.
U
Тако смо мало стајали пред школом, ћутећи. Сав војни
град Чебаркуљ испратио је на последњи пут нашег Славу.
Када је Слава био још жив он ми је казао: „Мамице,
када умрем, ја ћу свуда ићи у тренерци“. Погледала сам
га и говорим му: „Шта, зар немаш осим тренерке ништа
друго у ормару да обучеш? Зашто би био у тренерци? Ми
ћемо ти купити све што је потребно.“ И десило се управо
оно што је предвидео, односно, када је умро, ми смо имали
паре, али никакве гардеробе није било у продавницама.
Њему је био отечен стомак па нико није смео да му 171
притисне стомак да би му обукли панталоне. Људи су се
тако трепетно односили према њему, да се нико није усудио
да Славочкино тело узнемирава. И свакако, нико од нас
ништа није могао урадити и није нам било ни до одежде,
ни до одела и уопште до ничега нам није било. Зато што
није било главнога – није било нашег сина. А до гробља,
ја већ нисам ишла – мене су носили под руку. Ноге нису
ишле.
О својој сахрани Славочка ми је све казао: „Мамице,
када умрем и мене понесу, ја ћу бити више свих вас. И за
све ћу знати, ко са ким иде, ко о чему размишља и како се
ко односи према мени... А потом ће мене далеко понети по
граду и мени ће бити незанимљиво и окренућу се и вратити
у ДОС.“ Када смо Славочку сахранили, у ДОС –у, неколико
дана је била тишина. Чак и животиње су се затајиле, ни
лавеж паса се није могао чути. Деце на улици није било,
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
Пред четрдесетодневни помен, сетила сам се „меди
цинске сестре“ из породилишта, која ми је пред наш
одлазак донела у собу сина на рукама. После сахране, душа
ми је вапила са питањем: „Где је мој син? Шта је са њим?“
Ја ретко сањам. Међутим, тај сан је био тако упечатљив
и у мени је био осећај да је то била реалност. Видим себе
у сну како стојим на железничкој станици и чекам воз,
да би ишла у цркву града Челебинска. Време је било око
5 часова ујутру. На станици, осим мене нема никога. И
одједном, савршено бешумно по шинама иде воз, стаје и
U
отварају се аутоматска врата. Вагони су широки, светли
врло чисти, као у немачком превозу. Помислила сам да су
карте за тај воз скупе, али новца код мене је било довољно.
Воз је стао, ја сам ушла у вагон и воз је одмах кренуо. У
возу је била идеална чистоћа и необична тишина. Ја сам
без карте. Покушала сам да отворим врата вагона, али она
се не отварају. Погледала сам кроз стаклена врата вагона и
схватила да је вагон више класе и тамо је све бело-снежне
боје. И видим нашег Славочку који спава. Покушала сам
још једанпут, али овог пута пажљиво, да отворим та врата, 173
али она се не отварају. Хтела сам да нађем кондуктера,
почела сам да се бринем за Славочку. Како је он сам? Шта
је то са овим превозом куда идемо? Ко са њим управља?
Како никога нема?...
И са друге стране вагона појављује се неко... У моменту
сам је препознала! То је била „медицинска сестра“ из
породилишта. На њој је била исто бело-снежна одећа...
Тада сам помислила: „Куда нас возе, нека нас возе, главно
је да је ту Славочка. На души ми је било спокојније... Затим
је виђење ишчезло. Ето, тако ме је Славочка утешио.
б огом п осла н и
174
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
НА ГРоБ U
П осле смрти Славочке дуго нисам знала како да му
направимо надгробни споменик. Код нас их радили
од мермерног камена или су их изливали из цемента и они
су изгледали тако мрачни. Ми смо хтели да му направимо
споменик од мермера, зато што је Славочка говорио о
мермеру. Казао је да је мермер – жив камен и демони га
се боје и труде се да обилазе мермерне кратере у широком
луку. Питала сам га: „Шта значи жив? Он ми је одоговорио:
„У њему је пулс и срце куца у њему“. Онда сам га питала:
св ет U п р осиј а ли де ча к
„А зашто га демони обилазе?” Слава је рекао да је мермер
свети камен и зато се „ванземаљци“ т.ј., демони плаше
мермерних кратера где се вади тај камен и њихови НЛО
га обилазе да се не би разбили. Тако ми је рекао: „Мамице,
ако прелете изнад мермерног кратера, они са својим НЛО
могу просто пасти и разбити се.“ Зато смо ми решили
да урадимо споменик од мермера да би „они“ ово место
Славочкиног покоја - обилазили. Потом смо се распитали
где можемо да набавимо мермер и сазнавши да постоји
мермерни кратер у селу Коелга, тамо смо отишли. Заказали
U
смо мермерну гробницу за Славочку и споменик не много
висок, са широком мермерном плочом и изображењем Св.
Ангела. Радници су били у чуду што тако скупу гробницу
узимамо за малог дечака и онда смо им објаснили да то
није био обичан дечак и испричали им оно што је он рекао
за мермер. Тада су радници инсистирали да примимо
неколико мермерних плоча, које су они подарили за
оквир гроба. Примили смо тај поклон да се не би љутили
на нас. У то време, радници на том кратеру су живели
бедно. И ми смо подигли споменик Славочки. После неког
175
времена, чула сам да су ти сиромашни радници у том селу
добили поруџбину за мермер, за Храм Христа Спаситеља
у Москви. Томе сам се пријатно изненадила и сада ти
радници и житељи Коелге више нису тако бедни. Сада је то
место добростојеће.
Када смо Славочку сахранили, практично одмах су
људи почели да узимају земљу са његовог гроба. У почетку
то нисам схватала и била сам у чуду када сам долазила на
гроб, што је хумка била у некаквим јамама. Мислили смо
да то вране долазе на гроб, али нам је после један баћушка
објаснио да са гроба нашег сина људи узимају земљу и
да не би сву земљу узели, ми смо периодично посипали
нову земљу на постојећу хумку. И мој муж стално довози
каменчиће од мермера и посипа у оквир мермерни, због
тога што људи и каменчиће узимају и земљу са његовог
гроба као сећање на њега. И сада је прилика да кажем да
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
су сишла после ње и четврта излази, опет крик и опет
сломљена нога. И као резултат свега, две „исцелитељке“ са
поломљеним ногама из једног аутобуса. Показало се да су
обе „лечиле“ људе Славочкиним светињама, а Господ их је
уразумио таквим начином. Нама такве мисли нису пале на
памет, да продајемо Славочкине каменчиће. Људи долазе
на његов гроб за исцељење и утеху и узимају светиње са
собом за помоћ.
Било нам је жао да се растанемо са том првобитном
оградом која је постављена од дечијег новца. Али,
U
морали смо то да урадимо због учесталог вандализма
и случајева бандитизма на гробу Славочке. Појавила се
тужна закономерност, како локална телевизија иступи са
неком репортажом о Славочки, тако буквално следећег
дана на његовом гробу чини се разно безобразије. И
таква закономерност се понављала више пута. Почетак
репортажа на ТВ-у, а потом духовни и физички вандализам
на гробу. Видимо много људи, којима је Славочка сметао,
како при његовом животу тако и по смрти. Они покушавају
да му напакосте, узимају са гроба све што могу да узму, 177
односе Славочкине вазе, сто за молитву, ногама разбацују
земљу, сипају ђубре, вране потом све то разносе и т. д. И
да би оградили Славочку од безобразлука такве врсте, ми
смо оградили његов гроб, по целој дужини поставили смо
настрешницу. Хтели смо у почетку да поставимо малу
Часовну (Капелу), али потребно је било да је региструјемо и
да иста прими ИНН (идентификациони број). На то нисмо
могли пристати зато што је Славочка за ИНН и остале
мрзости рекао „да је све то од сатане“. Зато никакав
ИНН нисмо примили, нити се спремамо да узмемо. Ми
смо прекрили Славочкин гроб, укључујући и настрешницу
од посебног материјала (нека врста пластике), а Часовну
(Капелу) градити нисмо хтели. Славочка је и то предвидео
да ће му се свидети и та висока ограда од материјала и
са кованим гвожђем, које подупире ту ограду, рекао је:
„Дивна ће бити ограда, она ће ми се свидети.“
б огом п осла н и
св ет U п р осиј а ли де ча к
се и отишла... Ето, такви посетиоци долазе.
Разни људи долазе Славочки и различито се понашају.
Био је случај када су дошли Славочки људи и са његовог
гроба су хтели да искидају јоргован. Они су већ стали да
ломе јоргован и око њих се чуо тихи глас: „Не дирајте, не
дирајте, не дирајте.“ Погледали су се и нису схватили и
даље су стали да кидају... И опет више чујно они слушају
глас: „Оставите, оставите, оставите.“ И тек им је тада
дошло до памети - да то не треба да чине и да их дечак
моли да не кидају јоргован. Одмах сам поверовала да је то
U
Славочкин глас, с обзиром да је он стално изговарао речи
по три пута... И ти посетиоци су схватили да су учинили
грех. После уразумљења брзо су напустили Славочкин гроб
и нису ни приметили када су стигли у Чебаркуљ. Свакакве
ствари се дешавају, све не можеш ни да испричаш.
Славочки људи долазе са разних страна. Када би
детаљно причали о томе, могли би набројати све градове
наше земље. Много ходочасника долази из Москве, врло
много из Вороњежа, много из Волгограда, из Владивостока,
са Камчатке и са Кавказа, долазе из Украјине из Татарстана 179
а недавно су нам били поклоници из Ташкента. Долазе нам
и из Немачке. По речима сестара које дежурају на гробу,
недавно су долазили поклоници из Новог Зеланда, Јапана,
Америке, Пољске... Дошли су и неки цигани из Белгије.
Људи долазе са свих страна. Долазе му у свако доба године
и када је топло и када је киша и мраз... Они га воле до суза...
То је задивљујуће. Веома много младих мушкараца долази
и веома много деце долази на Славочкин гроб. Долази по
неколико аутобуса на дан и зато на његовом гробу треба
дежурати и сусретати поклонике. Желим да се захвалим
свим мојим духовним сестрама, које ми помажу у томе и
ниски им поклон.
Једном је Славочки дошао читав аутобус монахиња
из Румуније. Тамо су издали чланак у локалним новинама
о Славочки, који када су прочитали, питали су новинара
који је писао о Славочки, да ли се заиста такве ствари
б огом п осла н и
ДоШАо САМ
ДА ПоМоГНЕМ
СПАСЕЊU ЉUДИ
С
лавочка је рекао да ће пред крај времена, људи
морати да преживе врло тешко време. На Земљи ће
се дешавати такви догађаји, који никаквим пророцима и
нигде нису били описани. Много тога што се буде дешавало,
биће за људе потпуно неочекивано. На Земљи ћи бити
такве ствари које нису познате свету и нико од древних
светих о томе није пророковао, нити је то у књигама
б огом п осла н и
КАТАСТРоФЕ U Р UСИЈИ
С
лавочка је рекао да је нуклеарни рат ништа у поређењу
са катастрофама које нам прете. Многи научници
198 данас немају мира због брзог топљења леда на Гренланду
и зато нашој планети прете поплаве. Славочка је рекао да
се лед топи, но нашој планети не прете поплаве. Обрнуто,
вода одлази са врха земље кроз пукотине на земљиној кори,
због којих ће се као последица појавити огромне провалије
и земљотреси. Слава је рекао да нашој земљи прете суше
и пожари. На земљи се накупило толико опасних агенаса
угљен моноксида и других, који су у ваздуху од човечије
неразумне делатности, што може сваки моменат да изазове
експолозију и никаква атомска бомба не може да се пореди
са тим. Али, Бог по речима дечака: „То неће допустити!“
Славочка је рекао да у космос летети не треба, зато
С
лавочка је казао да ће Американци „самоуништити“
две велике једнаке зграде и када сам видела на ТВ-у
како су експлодирала два торња ВТЦ у Њујорку, у почетку
нисам поверовала. Чинило ми се као да је фантастичан
филм, који су Амерканци снимили, како то они само знају.
То је мени изгледало тако фантастично и невероватно и
једва сам поверовала да је то све истина. Видела сам да
су то заиста биле две једнаке високе зграде и помислила:
„Како си ти то Славочка све видео?!“ Нисам у почетку
веровала да се то све десило, али када сам заиста видела
б огом п осла н и
218 М
ноги људи са неповерењем се односе према речима
дечака Вјачеслава, о томе „да Земља није округла“,
да се она налази на стубовима и да она није изучена. Како
је чудно, те речи управо одговарају у буквалном смислу
учењу Светог Писма. Заиста, наша Земља није округла
она стоји на стубовима, које Бог колеба када се дешава
земљотрес. „Он премешта горе, да нико не опази превраћа
их у гневу свом. Он креће земљу са места њеног да јој се
ступови дрмају“ (Књига о Јову гл. 9 стих 5-6).
Сагласно свештеном тексту Библије човек не зна, на
чему је основана Земља, ко јој је одредио мере и на чему су
подножија њезина углављена? Или ко јој је метнуо камен
угаони? (Књига о Јову гл. 38 стих 4-6) Као што видите
234
ДИНоСА UР UСИ НИС U ИЗ UМРЛИ
С лавочка је рекао да диносауруси нису изумрли и
никакве катастрофе на Земљи није било, од којих би
они „погинули“ (како погрешно тврде многи научници).
Просто је био такав моменат, када се по Божијој вољи
земља отворила и они су отишли. Славочка је казао: „Тако
је Богу угодно, по Божијој вољи земља се отворила и они
266
Допуна коментара главе
„КАКВИ ГРЕСИ – ТАКВА МЕСТА“
268
ГоЊЕЊА ЗА ВЕР U И ПРЕДАЈА БоГА
С лавочка је казао да ће у Русији, пред долазак светског
владара, наступити врло тешко време. Сећам се
да је казао смућено: „Мамице, биће горе време него
када је владао Стаљин. Све ће се надгледати, све ће се
прислушкивати и људи неће имати излаза. Људе ће
приморавати да све то примају као неопходност.“ Слава је
своје поштедети“.
Слава је потом рекао да ће хришћани живети у малим
заједницама. У почетку ће претрпети тешкоћу и лишавање,
а потом ће „бити невидљиви за полицијске патроле“.
Славочка је тако и рекао: „Зомбирани полицајци неће их
уопште видети, ни њихов дом, где они буду живели, ни
њих саме, зато што ће их Бог покривати.“ Дођу, на пример,
полицајаци дому где се крију хришћани, а уместо дома
они ће видети голо поље... и нико хришћане неће пронаћи!
По његовим речима: „Бог ће их таквом силом покривати!“
Данас у храмовима, продаје се много књига, у којима
се говори о томе шта ће слуге антихриста предлагати, избор
људима хлеб или Крст. А Славочка је рекао за те ко се није
сакрио - избора неће бити. Њих ће ловити и стављати
им печат насилно. Рекао је да ће на свим путевима
стајати полицијске патроле, да би контролисали код
кога нема печат. Према томе хришћани у то време ће бити
274 у тајним насељима и Бог ће их покривати. А сви остали ће
примити печат, у почетку ће им бити врло добро и весело.
Славочка је рекао: „У почетку, код ђавола ће бити врло
весело, јер ће дозволити све пороке, тамо ће бити музика,
вашари, весеље и у прво време им неће бити до хришћана.
Сем тога хришћани ће већ тада живети у тајним насељима
и мораће да штите своју децу од тих саблазни, зато што
ће млађи људи и деца из тих заједница покушавати да се
придруже тим веселим игранкама и задовољствима света.
Али, потом ће се све изменити...
Када људи који су примили печат схвате, да се
приближава Господ и да су пали у мрежу сатане, силно
280
ЦРКВА ХРИСТОВА, БРОД НАШЕГ СПАСЕЊА
С
лавочка је понављао ове речи: „Праведни нека чини
правду, неправедни нека чине неправду. Ништа не
можеш зауставити, ни изменити не треба. На небу је
све решено - ускоро ће на Земљу доћи Господ“. Мене су
те речи задивиле, како малени дечак може говорити такве
ствари? Он по свом узрасту не може то знати. Откуд он зна
то? Зато су му људи и веровали. Како је могуће да се њему
не верује? Сећам се како је Славочка бринуо за људе, како
је туговао својом душом за њих и покушавао је све да им
објасни да их упозори и да им изађе у сусрет.
Када сам читала Јеванђеље, питала сам га: „Славочка,
како треба схватити ове речи: „Тако ће бити последњи
први и први последњи; јер је много званих а мало
изабраних“. (Матеј, гл.20, ст.16) Он ми је одговорио:
„Тако мамице треба и схватити, „последњи“ – су ти људи
који неће предати Бога и неће примити печат светског
282 владара, они ће остати живи и дочекаће Господа. У Новом
веку они ће бити први!“ Ето, тако је мени објаснио значење
и смисао тих јеванђељских речи.
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
Славочка је рекао да пред долазак светског владара
појавиће се „његове паре“. Он је тако буквално и рекао:
„Појавиће се паре светског владара и њих ће називати
„евро“. У то време када је он то казао, тај назив за новац
није био. Тада сам помислила, шта „евро“ то је вероватно
саставна реч нечег другог што треба дешифровати и зато
сам његове речи пропустила мимо ушију. А, потом се
показало да се ти новци тако називају „евро“. И сада је та
новчана валута постала светском валутом, уместо долара.
НЕ ПРЕДАЈТЕ БоГА
Сведочење маме дечака Вјачеслава и допуна главе
„Бог неће опростити примање печата антихриста“.
Х
тела сам неколико речи да упутим нашим пастирима.
Рећи што је неопходно, зато што ми је врло болно.
Драги наши свештенослужитељи, наши пастири! Не
плашите се да говорите истину! Ми смо тако изгладнели
298 за ту истину. Ми је тако мало данас чујемо. А она је за нас
главна. Знамо да је зато Црква и установљена Господом,
да би говорили истину увек и свуда! Црква је призвана
да обличава зло и да води народ ка спасењу. А пастири су
постављени Богом да би се бринули о својој пастви, да је
заштићују и да је не бацају вуцима да је растргну. Драги
наши пастири! Не бацајте нас! Немојте ћутати, ако вас
и терају да ћутите. Данас је толико саблазни, толико
свакојаке лажи, толико болних питања , на које нам нико
не жели дати частан и праведан одговор. Уместо одговора
ми чујемо или равнодушно правдање или отворено се
С
лавочка је казао да ће код последњих хришћана
бити нада и по Божијој вољи појавиће се у Русији
Цар. Слава је био врло интелигентан, врло осетљив дечак
и ја се сећам како нежно и ласкаво својим чистим дечијим
гласом ми је говорио о последњем Цару у Русији. Ми смо
тада живели у социјализму и реч „Цар“ је била не уклопива
и зато нисам разумела баш све то што ми је говорио. Он је
рекао: „По вољи Бога појавиће се у Русији последњи Цар“.
То понављам пошто код нас има пуно патриота, али постоји
различит патриотизам, постији стварни и онај неразумни,
разне грешке разни људи, разна мишљења и разно
понашање код људи... За толико година сам се нагледала
разних „патриота“ код њих и Лењин „свет“ и Стаљин је
„свет“ - осим светих. Сада је врло много таквих чудних људи
и зато говорим да постоји различит патриотизам. Неко се
314 моли за долазак руског православног Цара, а неки сматрају
да Цара неће бити... А, Славочка је рекао да независно од
жеље људи, хоће ли то они или не - Бог ће дати православног
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
Цара у Русији. То ће бити последњи православни Владар и
он ће бити постављен самим Господом - независно од тога
да ли неко то хоће или неће. Славочка је рекао да ће се
он појавити изненада и нико га неће очекивати и сви ће га
видети на ТВ-у. Он ће нашем народу рећи сву истину шта
су радили са Русијом све претходне године. Славочка је
рекао да ће то бити један јединствени човек који ће рећи
шта су радили са Русијом за целу њену историју - посебно
у последњем веку. Та истина ће толико задивити људе
дош ао с ам да п омогн е м сп а се њ U љ U ди
да ће се сав народ пробудити и подићи ће се зарад тога.
Нарочито ће народ огорчити истина о томе шта су урадили
са Русијом у време власти Горбачова и Јељцина и народ ће
по речима дечака - бити огорчен тиме.
Славочка је рекао да ће последњи руски Цар бити
надарен од Бога таквим даровима, да је њега немогуће
обманути. Слава је рекао „да ће он на 100 % у државним
пословима радити управљен самим Богом и њега обманути
биће немогуће“. Он ће знати о свему и све ће знати.
Хришћане који нису издали Бога, сабраће око себе. Нисам
питала Славочку о томе, на који начин ће он сабрати све
хришћане око себе – Слава ми је рекао: „Он ће сабрати
око себе све хришћане који нису предали Бога, биће њихов
Цар и управитељ за те људе и он ће их сабрати из целе
Русије. Зато што ће он устати против антихриста, војевати
ће против њега и победиће га. И ти људи које он сабере око
себе они ће му у томе помагати у том рату и то ће бити
војска Божија.“
Слава је рекао: „Када руски Цар прими власт, у
првом реду ће очистити државу и народ и Цркву од
тих људи који су предали Бога“. Биће велика чистка!
Славочка је рекао да ће Цар овладавати таквом силом
воље, што ће у неколико случајева, када њему буде 315
неопходно да уради, пројавити крајњу суровост. Просто
ће бити такве околности да он неће имати избора. Он ће
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
бити врло одлучан и суров Цар. Њему ће као човеку бити
тешко и јако ће бринути због тога. Славочка је рекао да ће
испуњавати наредбе Бога, јер као раб Божији ће то радити.
Он ће при том примењивати сурове мере, али ће на самом
делу испуњавати вољу Божију. Слава је рекао да ће Бог
управљати кроз њега и он ће без грешке испуњавати све
што је указ Бога. Он ће у Русији увести поредак. Време
владања тог последњег Цара у Русији пада у време све -
светског зацарења антихриста, т.ј., последњи руски Цар
ће бити дат Русији као противтежа антихристу. Славочка
је рекао да ће светски владар (антихрист) изненада доћи на
власт и последњи руски владар ће такође изненада доћи на
власт. И они ће бити у исто време на власти. А у то време
ће бити врло тешко, зато што ће руски Цар рећи људима
б огом п осла н и
РЕЧ СВЕШТЕНИКА
К
ада се Славочка разболео, питала сам га: „Ко теби
може помоћи? Где ја могу наћи таквог човека као ти?
Он ми је одговорио: „Мени нико не може помоћи. Мени
б огом п осла н и
би могао помоћи само човек као ја, али таквог нема и зато
мени нико не може помоћи.“ И тада сам га питала: „А, ко
си ти? Како ја то све да разумем у вези тебе?“ И тада ми је
он казао да ће се у Тројице Сергијевој Лаври наћи књига
са пророчанствима и рекао је: „Онда ћете знати – ко сам.“
Славочка ми није описивао ту књигу, како ће она изгледати
и шта је у њој написано, јер нисам инсистирала на томе.
Славочка је рекао да ће наступити такво време, када ће
посреди простог народа посебно у црквеној средини бити
много разговора и спорова, јер његова пророштва врло
брину људе и то ће подстаћи монахе Лавре да потраже
ту књигу. И даље ми је Славочка рекао како ће они наћи
ту књигу. У почетку ће је јако дуго тражити, никога не
обавештавајући о томе шта траже, потом ће изгубити
наду да је могу наћи и на крају ће је ипак пронаћи. Један
уморан и ознојен инок принеће ту књигу и двема рукама
је положити на сто. Слава ми је показао како ће он то
332 учинити. Потом је наставио „да ће монах положити ту
књигу пред старцем и кроз неко време старац ће отворити
књигу и гледати, гледати а потом поћи ће другима и
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
говорити о њој и када други буду отворили ту књигу и
када буду прочитали шта је написано - запањиће се... И
тако ће се бука подићи по читавој Лаври... И на цео свет!
А када сам питала Славочку: „Шта је у њој написано?“
Одговорио ми је: „Али, мамице о свему ће бити написано
мало и о мени мало“. Тада ми је Славочка рекао: „Када
се нађе та књига са пророчанствима о мени, тада ћете ви
сазнати ко сам ја и веома ћете се уплашити, а потом ћете
се поносити самном што сам овде живео, јер ће се сви у
С
лавочка је рекао да ће се масони и магови (калдуни)
стално са њим борити. И после његове смрти они ће
продужити да се са њим боре. Дугорочна је и досадна та
борба. Али, ничему се не чудим и са свим што ми се деси
смирујем се пред Богом, јер је Њему тако угодно. Многи
„паметњаковићи“ говоре: „Не може бити толико масовних
исцељења, сувише је тамо чудеса. Тако не може бити.“ А
ја им говорим: „А, ви хоћете да контролишете могућности
Бога. Колико даје Господ дечаку – толико дечак и дела.
Он је и при свом животу свом све дао за то. Зар он неће
и сада после смрти, тако малени и доброћудни стајати
и умољавати Бога „Господе помози!“ Коначно, он моли
340 и Господ га слуша. Зашто је тако тешко схватити просту
истину – нико не може помагати ако му Господ није
то дао.“Један монах са Свете Горе, Атоса, ми је рекао:
Edited by Foxit Reader
Copyright(C) by Foxit Software Company,2005-2007
For Evaluation Only.
„Несумњиво, после смрти само свети помаже, а помоћ
која стиже у том броју, као што то дечак Вјачеслав помаже
људима, може само велики свети – и других варијанти
нема.“
Не тако давно умро је Ланго, објавивши себе првим
магом (калдуном) у Русији – а где је он сада? Да ли он
помаже? Не, наравно! Умрла је Ванга, да ли она помаже?
Не! Магијаши не помажу – ни за живота, а ни по смрти. То
је тако просто и разумљиво. Зашто онда нападају дечака,
354
т р е ч и де о
НАШ БРЗИ
ПоМоЋНИК И
ЗАСТUПНИК ДЕЧАК
ВЈАЧЕСЛАВ
П
осле своје кончине кроз неколико дана Славик се ја-
вио Нини Ивановној Козиревој. Она нам је исприча-
ла следеће: „Ја сам се помолила, потом пекла просфоре,
била сам сама и све време сам размишљала о Слави, о
његовој сахрани, о изношењу сандука са телом из њихо-
вог стана, спровођење са иконом и молитвама и како је при
изласку из улаза зграде сандук са телом Славика био спро-
веден кроз шпалир деце и официра и у присуству великог
броја житеља војног градића Чебаркуља и округа. Ја сам
била у великој тузи. Када су просфоре са Божијом помоћи
биле готове ја сам их покрила и отишла да одахнем, проду-
жавајући да размишљам о Славику, потом сам затворила
очи од умора... Отворивши у моменту очи и погледавши на
угао са иконама видела сам да се одатле појавио савршено
обичан и жив Славочка, иде према мени и смеши ми се!
356 Када је стао поред мене, почела сам разговор са њим, али
он је само ћутао и осмехивао ми се, а потом је ишчезао.“
Кроз неко време долази ми у госте млада жена Људми-
ла, житељка нашег града и прича ми сличан случај. Рекла
ми је следеће: „Била сам сама у кући и спремала храну у
кухињи. Видим поред мене стоји Славик апсолутно жив,
смеши се и ћути. Ја му говорим: „Славик, ја сам врло ра-
досна што си ти дошао код мене, али ја се бојим тебе – јер
си ти умро!“ Славочка ништа није одговорио и једностав-
П
о вољи Господа, ја грешна раба Божија Нина, срела
сам се са Славочком случајно. У новембру и децем-
бру 1991. године он ме је излечио од неизлечиве болести –
хроничног околоушног сиалоаденита са леве стране. После
завршетка лечења одлазила сам код Славе и његове маме
и почело је наше дружење и са њима сам делила црквене
новости (моја свекрва се трудила у ново отвореном храму
у г. Чебаркуљу и по благослову је пекла просфоре код
себе кући). Са каквом радошћу је мене Слава сретао, као
б огом п осла н и
Р
адим у металушком заводу г. Чебаркуља и посао ми
није лак. Код куће велики проблеми, организам се
„сломио“ и разболео сам се. Болест је била озбиљна и
378 био сам у онколошкој болници г. Челебинска. По поврат-
ку из болнице дошао сам Славику на гроб, да молим за
помоћ од болести и од враџбина. Прошло је више година и
самном се ништа лоше није десило, ситуација у породици
се побољшала. Раније нисам имао жељу за животом, сада
се појавила жеља да живим. Ми Славочку док је био жив
нисмо видели, нити смо знали да постоји такав необичан
дечак који је у г. Чебаркуљу и да је нама грешнима помоћ-
ник.
С
азнао сам за Славу када ми је било осам година. Без
сваке сумње ја сам одмах поверовао у његове способ-
ности и у мени се родила вера у Бога. Када сам се срео са
њим први пут, осећао сам се нелагодно, јер сам осетио
да он зна и моје мисли. Као и многа деца у то време ми
смо били колекционари сличица које смо узимали купују-
ћи жваке и мењали смо једне за друге. И тако на степени-
шту дворишта ми смо се са њим дружили, шетали се, ишли
380 друг другу у госте, играли различите игре, записивали на
магнетофон наше разговоре, а потом смо се смејали да
су нас стомаци болели. То је био сами светли и срећан део
мог живота. Више нисам имао тако доброг, искреног друга
као што је то био Слава. И сада, сећајући се тога вратио би
се на секунду у то време... Ја се веома кајем што сам се не-
кад са њим посвађао и молим опроштај од њега за то. Врло
жалим што га пред смрт нисам посетио. Нисам мислио
да ће он умрети. Мени се чинило да ће на дан сахране
ј
a сам веома благодарна Славику што ме је вратио у
живот. Тада је мени било 35 година и већ три годи-
не сам била инвалид друге групе и имам две девојчице
од десет и седам година. Увукла сам се у методе „лечења“
Кашпировског и разним контактима са „ванземаљцима“
у суштини – бесима (демонима), после чега сам буквално
почела умирати... Зима је била када сам се разболела, ме-
сец дана ме је држала температура, крволиптање и сваки
минут сам могла умрети. Болница је одбила да ме лечи и
ја сам осећала смрт на прагу, све руке, ноге су ми биле
избодене од ињекција и у мом организму је било толико
лекарства да су ми прикључили вештачки бубрег. Решила
сам да умрем код куће и већ сам била спремна таквом
исходу. Тежила сам 40 килограма. Кроз комшиницу са
спрата замолила сам помоћ Славика. Славик је дошао са
својом мамом и са мојом комшиницом у мој стан. Мене је
неговала моја мама, јер нисам уопште устајала. За време
382 првог лечења код мене су биле јаке главобоље и болови у
телу. Други дан глава ми је већ пролазила, али је тело било
као „разбијено“. После петог доласка Славиног - осетила
сам се боље, напади су престали појавио се апетит, могла
сам лакше да дишем, изменила се боја лица, није била цр-
но-зелена него нормална. Појавила се жеља за животом.
Ја сам веома благодарна Славику. Славик ми је рекао,
да је Бог продужио мој живот ради деце да би они одрасли
пре него напустим овај свет, да би се молила, кајала, ишла
З
има уралска, мраз, шкрипи под ногама снег и све око-
ло се завејава. На гробу замахнуо крилима Анђео као
замро, а са фотографије гледа смешећи се невероватно
добри дечак. На гробу, ниско приклонивши главу на коле-
нима стоји свештеник, архимандрит старији монах. Ви-
соки мршави монах скинуо је капу прекрстио се, снегом
са гроба је омио седу главу потом је наклонио лице и
молио се дуго и искрено. Ја гледам фотографију Славика,
па тог монаха, молим се и плачем, сузе саме лију, мене је
срамота скидам сузе са лица и не могу савладати себе.
Свештеник неочекивано подиже главу и тихим и спокој-
б огом п осла н и
М
б огом п осла н и
НАСТЈА
388
Н
а послу ми се јако разболело грло, потпуно ми је про-
пао глас и могла сам разговарати само шапатом, а тре-
бало је да одржим наставу. Дошла сам кући и са мужем
сам пошла на гроб дечака Вјачеслава. Узели смо снег (на
гробу је било веома много снега) положили смо цвеће,
помолили се и ја сам појела снег са гроба Славика. Када сам
дошла кући мене је практично престало болети грло и глас
390
ми се враћао. Када сам следећи дан кренула на посао, сви
су се одушевили тиме, како ми се брзо грло повратило,
јер нисам практично имала гласа. Слободно сам могла
да предајем лекцију и да разговарам са децом. Сведочим
ово чудо по молитвама дечака Вјачеслава.
ИСКАЗ - ИСПоВЕСТ
о
Славочки сам слушала четири године уназад, приче
су кружиле као мит или легенде, али говориле су само
добро. Као за влас, за коју се хватамо да би се спасили, за
ту наду приближити се нечему истинском светом осетити
б огом п осла н и
о ДЕЧАК U ВЈАЧЕСЛАВU
САМ НЕДАВНо САЗНАЛА
о дечаку Вјачеславу сам сазнала четири године уназад
прочитавши брошуру о њему. Почела сам да дајем на
проскомидији његово име за упокојене. Кроз годину дана
добила сам књигу о њему са његовом фотографијом. Сла-
вочкину фотографију сам увеличала и обесила у свети
угао. Када сам му се молила много пута ми је помогао.
На дан упокојења дечака Вјачеслава 17. марта 2006.
године, ја и моја блиска познаница Маргарита дошли смо
код њега на гроб. Упалили смо свеће, написали имена за
помињање и почели читати 17 катизму. Долетеле су птичи-
це, селе на ограду и весело су црвкутале. Стојим и молим
се а другарица ми говори да ће нам се свеће угасити од
ветра. Молим је да нађе шибице у торби да би поново запа-
лили свеће. Она одбија, каже да се боји. Помислила сам,
свеједно оне ће се свакако од ветра угасити и нећу их па-
лити поново и продужила сам читање катизме. Другарица
ме опет прекида са речима: „Гледај! Свећа поново гори!“
Погледала сам – истина гори! Ветар јак, а она се не
гаси! Чудеса! Касније ми је Маргарита казала да када је
ишла на гроб размишљала је: „Великим верницима је до- 401
бро, они су умни верују у Бога, верују Славочки, како би
било добро да Славочка учини неко чудо да ја то видим
и да поверујем, тешко је то...“
Тај дан на гробу је било много људи. Једни су долази-
ли, други су одлазили. Људи су палили своје свеће и оне су
мало гореле и гасиле се од ветра. А наше две свеће, које смо
саме запалиле тако су и догореле до краја. Ето, Маргарита
је видела чудо и читаво вече је била са њим. Помози јој и
нама Господе, бити увек са Тобом!
Још хоћу да кажем како је дечак Вјачеслав помогао
мојој ћерки да добије возачку дозволу. Возити кола она је
већ могла, али при полагању испита се тако бринула да је
све заборавила и оно што је знала и умела. Два пута она
није могла да положи испит вожње и јако је бринула због
тога. Трећи пут ћерка је узела са собом икону Славика,
б огом п осла н и
402
ХВАЛА ЗА НАСТЈЕНК U
U
јулу месецу спремила сам се и кренула сестрама. Пут
је био тежак са преседањима. Веома сам се бојала и
бринула због тога. На крају вечери легла сам да спавам,
помолила сам се и молила Славика за помоћ на путу. И
само што сам затворила очи видела сам јасно лик Славика
б огом п осла н и
ТЕТА ШUРА
М
оја жена Александра се јако разболела. Срчани на-
пади су били један за другим. Када су је из реани-
мације вратили у обичну болничку собу ми смо одахнули –
Бог је помиловао. А онда поновни напад, соба реанимације
420
и то се понављало трећи и четврти пут. А онда је насту-
пило побољшање и лекари су са задовољством саопштили
да Александри иде на боље и да ће неко време још бити у
болници и ми смо опет са олакшањем одахнули.
Како ми је саопштила рођака, упркос добрим прогно-
зама лекара - жена ме зове у болницу да би се опростио
са њом... Када сам ушао у собу она је била тако спокојна
и ништа је није болело. Рекла ми је да не трошим паре на
ти како треба.
Читала сам књигу о чудима и јављањима свештено-
мученика Ефрема Неомакринског чудотворца из Грчке,
да он људима веома помаже. Читам и размишљам, што
у Русији нема таквих чудеса? И тиме ропћем, а у суботу
сам на службу кренула. У храму је једна жена узела у про-
давници запис са диска и књижицу са житијем и чудима
Св. Ефрема Неомакринског. Молила сам и друге свете за
помоћ али она је била не за дуго - по мојим греховима.
Молила сам и дечака Вјачеслава и као резултат молитве
сан ми је постао бољи, мање гласова ме мучи, појавила се
стабилност. 19. априла у граду Гатчино прослављали су
схимонахињу Марију у лику светих, ја сам отишла, а код
куће нисам ништа припремила за јело. Иначе сам инва-
лид треће групе и не радим. Мој муж Николај је нерво-
зан, размишљала сам сада ће бити критике. Касним кући
и пре него што сам ушла у дом молим Славика: „Помози
ми!“ Када сам дошла – тишина, нико није приметио мој
426
долазак. Слава Теби Господи и благодарим Славику.
Хтела бих отићи на гроб Славика, но пензија ми је
мала. Валентина Атанасјевна по вашој милости пошаљите
мени грешној светиње: каменчиће, земљицу, фотографију,
парче тканине и цветић са гроба да би га ставила у свето
уље.
Спаси вас Господи!
Опростите мени грешној раби Божијој Вери.
ИНТЕРЕСАНТАН СЛ UЧАЈ
С а нама се десио интересантан случај. Са сестром Га-
лином сам пошла превозом у предграђе у викендицу,
а на путу смо читали тропар дечаку Вјачеславу. У викен-
дици смо се задржали и када смо се враћали ишли смо по
шумском путу и изгубили представу о времену. Сетили
смо се онда када смо чули звук сирене долазећег воза. До
станице нам је остало 200 метара. Вагони воза су прошли
поред нас, путници су се сместили а ми растројени ви-
димо да не стижемо, размишљамо шта сада да радимо?
Ноћити у викендици је страшно, јер је усред шуме. Почели
смо да молимо дечака Вјачеслава да нам помогне и видимо
у даљини проводник воза нам маше руком и зове нас. Ми се
обрадовали, потрчали негледајући на свој старији узраст
и на пртљаг који смо носили. Ето тако нам је помогао Св.
дечак Вјачеслав.
р. Б. Галина и Валентина (г. Пенза)
429
СКоРИ ПоМоЋНИК И ЗАСТ UПНИК
ДЕЧАК ВЈАЧЕСЛАВ
Н еким „црквеним“ људима се не свиђа да иде таква ве-
лика и брза помоћ од дечака Вјачеслава. Они кажу да
су толика помоћ и исцељења немогући. Мене задивљују та-
кви закључци. Да ли на тај начин људи покушавају да кон-
тролишу могућности самог Бога и његовог дечака?!
Дошли су ходочасници из града Вороњежа, оставили
писмо и по обраћању за помоћ дечаку Вјачеславу људе је
задивило следеће:
1. Чудо на гробу. Када су хтели да фотографишу мобил
ним телефоном - телефон је престао да функционише, а
б огом п осла н и
М
ир вашем дому драга и љубљена наша Валентина
Атанасјевна! Ниски вам поклон благодарности од
рабе Божије Наталије из Тамбова. Не благодарим вам само
ја него и половина Тамбова за вашег драгог синчића деча-
ка Вјачеслава, за нашег молитвеника пред Богом. Он се
моли за цео грешни свет и за све који живе на земљи.
Драга Валентина Атанасјевна, када сам вам послала
писмо са молбом да нам пошаљете земљицу и каменчи-
ће молила сам се дечаку Вјачеславу овако: „Ти Анђелчић
наш, кажи својој мами да нам пошаље светињу, каменчиће
и земљицу.“ И добијам обавештење да сам добила пошту из
б огом п осла н и
А оН ЈЕ ДоШАо МЕНИ...
Ј
а имам рођаку Машу која много поштује дечака Вја-
чеслава. Када је она први пут видела фотографију де-
чака Вјачеслава (тада јој је било четири године). Потом је
б огом п осла н и
ЗАДИВЉUЈUЋЕ ПоЗНАНСТВо
б огом п осла н и
С
а дечаком Вјачеславом сам се упознала давно, када
сам прочитала књигу „Ах, мама, мамице...“ То је било
задивљујуће познанство, ми смо навикли да читамо и слу-
шамо о светим старцима који су већ поодмаклих година,
а сада нам је Господ дао и дечака Вјачеслава. У мени није
било смућивања и сумње када је он говорио о диносауруси-
ма. Много о чему сам читала да је пророковао дечак Вјаче-
слав већ се збило. Запало ми је за душу његово пророштво
„да ће свет погубити интерес“ – то је врло тужно сазнање,
но оно тако и јесте и све је то пред нашим очима. Дечаку
Вјачеславу је било много откривено, о чему нас је он упо-
зоравао, но ми остајемо глуви и слепи нећемо да га послу-
шамо и нећемо да исправимо наш живот. Врло жалосно.
Заиста, одступљење и предаја Бога иде тако брзо. Колико
нам је још времена остало? А дечака Вјачеслава са нама
одавно нема, а он продужава да нам помаже, болеснима и
444 потребитима и који му се сада обраћају и помаже као што
је помагао док је био жив.
Ту молитвену помоћ осетио је свако - ко му се моли-
твено обратио. Примера има много. Зато људи иду њему на
гроб са својим бедама и тешкоћама са свих страна света.
Зато и устаје враг на њега – зато што Господ по његовим све-
тим молитвама, лечи, исцељује и помаже људима. И деша-
вају се пред нама јеванђељске речи: „И бићете гоњени за име
Моје...“ Зашто враг не устаје на екстрасенсе, магове, који се
ЗАДИВЉUЈUЋЕ ПоЗНАНСТВо
м oje прво познанство са Славиком по милости Бо-
жијој произашло је још 2001. године у 37 – годи-
шњем узрасту ја сам свесно прекорачила праг цркве и као
„дете“ кренула првим корацима ка Господу. Сећам се како
су ми духовне сестре дале копију књиге „Ах, мама, мами-
це...“. Прочитала сам је у једном даху и решила да је дам у
манастир свештенику да би сазнала његово мишљење. Књи-
гу ми нису вратили и рекли су ми: „Избаци све из главе...!“
А, напротив, моје срце је дотакло све написано...
Пролази 6 година и мени пада у руке друга књига о де-
чаку Вјачеславу „Богом послани“. Прочитала сам је и сви 451
моји блиски по духу. Предложила сам мом старијем сину
да је прочита. Он ми каже:
„Мени је баћушка рекао да не читам о дечаку и да не
верујем шта је тамо написано и да сам ја као дете и да све
одмах поверујем!“
А у то време у мом животу су се десиле озбиљне ства-
ри. Као и свуда, крупним корацима је ишло код људи при-
свајање сатанских докумената, пасоша РФ са шестица-
ма, медицинских полиса (здраствене ел. књижице) и дру-
ге антихристове мрзости. Ми смо са мужем чврсто решили
не мењати пасоше и дошли са малом децом у село и ту се
доселили. Пластичне пензионе карте и полисе смо спали-
ли у пећи. Узели смо краву, кокошке, гуске, овце и по-
чели да живимо као и сва сеоска домаћинства. Трудили
се од јутра до мрака. Једне године, сећам се било је толико
кишовито да смо косили траву до новембра да би еконо-
б огом п осла н и
нас грешне!
Раба Божија Фотинија Шахова, 2013. год.
(с. Порецкое, Владимирска област)
454
РЕЋИ Ћ U о ТоМЕ ЦЕЛоМ СВЕТ U
Т о се десило код нас у храму. Дошла је моја пријатељица
Галина на клупу на којој су биле изложене разне пра-
вославне књиге у том броју и свети подвижници вере. По-
ред њих лежи и не велика књига о малом Славику. Како је
ГоСПоД МЕ ЈЕ ИСЦЕЛИо По
МоЛИТВАМА СЛАВоЧКЕ
Г осподе благослови! О дечаку Вјачеславу Крашенинико-
ву сам први пут чула 2014. године, када сам на Пасху
ишла у Дивјејево. Тамо сам живела у стану и када су веру-
јући чули да сам дошла из Челабинска, одмах су се бацили
на мене са питањима: „Код вас је у војном градићу живео
мали дечак Славик, о њему је књига изашла? Он је гово-
рио о последњим временима, а где је тај војни градић?“ 461
Назив града где је живео Славик они нису знали и дали су
ми задатак да по доласку кући нађем адресу његовог гро-
бља. Дошавши у Челабинск, ја грешна одмах сам отишла у
храм Божији свештенику, који ме је благословио да идем у
Дивјејево. Почела сам да се распитујем за Славика и да ли
он зна адресу његовог гробља? Рекла сам му да хоће покло-
ници из Дивјејева да дођу да се поклоне његовом гробу и да
писма од сестара треба да предам мами Славика. До данас
памтим како се изменило лице свештеника, када сам га
питала за Славика (Господе опрости ми, нисам хтела да га
разгневим). Свештеник је потом почео да ми говори: „Њега
поштују као светог, а он није свети...“ Адресу он не зна и
нити је хоће знати, окренуо се и отишао... У црквеним про-
давницама су ми такође рекли да баћушке не благослове
да се чита књига о њему и његовим пророштвима. По-
б огом п осла н и
464
ТоЛИКо Ч UДЕСНИХ ИСЦЕЉЕЊА
М
оја ћерка је имала грип, који се завршио са анги-
ном (али без гноја). Ноћу се она буди и не може да
дише. Показало се да је добила оток на левој страни врата
и лимфне жлезде су јој се увећале. Онда сам се сетила да
466
имам светиње од светог дечака Вјачеслава и брзо сам дала
ћерки да попије једну чајну кашику светог уља освећеног
на гробу дечака Вјачеслава. Затим сам је крстообразно на-
мазала по врату тим светим уљем, а онда сам упалила
кандило пред иконом светог дечака Вјачеслава и почела
да се молим. За сваки случај звала сам хитну помоћ да би
ћерку одвезли у стационар, т.ј., врло сам се уплашила за њу
и њено стање. За 30 минута хитна помоћ је дошла но оток је
К
од мене је тешка болест у области срца, стално сам је
осећала, некада је била бол и трпела сам протеклих
годину дана. Затим су ми пронашли и аритмију. На ЕКГ - у
468 се све потврдило. Решила сам потом да се лечим светиња-
ма дечака Вјачеслава и прислонила каменчић у пределу
срца. У почетку сам осећала силан свраб под каменчићем.
На кожи се појавио црвени осип који сам испирала јодом.
И каменчић сам и даље држала при себи. Прошло је мало
времена и свраб је прошао, срце ме више не боли, не мучи
ме више да не могу да спавам, односно сада спавам на
левом боку. Аритмија је прошла, а каменчић дечака Вјаче-
слава стално користим при лечењу. Слава Богу!
Ј
ош један задивљујући случај. Дошавши кући са гроба
дечака Вјачеслава, а то је било прошле године ја сам
прочитала о њему књигу „Богом послани“, коју сам донела
са собом. На дан рођења дечака Вјачеслава 22. марта по
новом календару, ја сам му први пут прочитала акатист.
Запалила сам свећу, поставила је у свећњак у светом углу
и почела да читам акатист. Читала сам пажљиво и нисам
журила, а нисам ни једанпут погледала у свећу како она
гори. Када сам прочитала акатист видела сам да је из свећ-
њака ишао широки равни путић растопљеног воска од изго-
реле свеће а восак је дошао до папирне иконе са Распећем
Господа Исуса Христа. И тако равно, широко и право је
тај восак истекао и дошао до иконе Распећа Господа Исуса
Христа, била сам задивљена виђеним. Тако нешто нисам
до сада видела... Знам како се топе свеће, али ово је било
потпуно необично. Ето још једног малог чуда испред мојих
470
очију које ћу вам уважена Валентина Атанасјевна послати -
јер сам фотографисала то чудо.
Нека вас чува Господ, вас и вашег супруга Сергеја Вја-
чеславовича, као и вашег сина Константина и његову по-
родицу, а такође и све ваше помоћнице и све православне
хришћане.
Са уважавањем и љубављу у Христу.
Раба Божија Тамара, 2012. год. (г. Тјумењ)
472
П ише вам ходочасница на гробу дечака Вјачеслава – р.
Б. Јелена. Сведочим о исцељењу мог унука Саве од
тешког аутизма (он је од стране некога био јако уплашен).
Први пут сам дошла на гроб дечака Вјачеслава 2009. годи-
не, после Крсног хода у част Царских Великомученика. Ве-
ома сам молила помоћ за мог унука, до тада сам се молила
и на другим светим местима, но исцељење се није десило.
Када сам дошла од дечака Вјачеслава кући у Москву, унук
ЈА Ћ U ТЕ ПРоВЕСТИ КРоЗ
МИТАРСТВА
476 П
оздрављам вас драги и уважени људи, Валентина Ата-
насјевна и помоћници вашој Нини Анатољевној. Са
огромним сибирским поздравом пише вам Раиса Залотар-
јова. Ваше писмо сам добила и дубоко вам благодарим за
пошиљку и молим за опроштај. Када је мој син Гена био
још жив, ми смо добили вашу пошиљку. Сећам се како
је тада већ Гена лежао непокретан, одмах сам прочитала
ваше писмо и радила сам тако како сте ме посаветовали.
Каменчић од дечака сам дала Гени у леву руку и њему је већ
било лакше. Он је почео поново да спава, а када се будио
499
ПоМоЋ
БоЛЕСНИМА
И Љ UДИМА
КоЈИ ПАТЕ
тим сами кроз газу оцедите сок (не треба то да ради неко
други, него баш Ви лично) и сипајте га у стаклени тамни
суд, поклопите га и ставите у фрижидер. И, готово је. Сок
русе се не разблажује ничим и чува се у фрижидеру, у там-
ној затвореној теглици. Ако га тако чувате, одржаће се две-
-три године. Ако се ту и појави касније некаква плесан, њу
је лако склонити и ако се сок не развлачи - он је исправан.
Ето, баш њиме се треба лечити не разблажујући га ничим.
(Напоменућемо да је сок русе отрован и за лечење га треба
узимати у строго утврђеним малим пропорцијама – према
рецепту!).
Славочка није препоручивао да се се траве залију вот-
ком. Рекао је: “Не треба правити екстракт трава ни са вот-
ком ни са алкохолом. Уколико се трава залије вотком, онда
тамо скоро и не остају никакве корисне особине.“ Рекао је
да се екстракт трава прави са водом или се прави завар, а
најбоље је да се из њих цеди сок. Ево, на пример, подбел
(коњско копито) – сок ове траве такође јако дуго може да
стоји на хладном месту и са њим се практично ништа не
дешава. У свим рецептима, по речима Дечака, најбоље је
да користите не воду из водовода него изворску воду или
из доброг бунара. Када буде требало да узмете сок траве,
502 треба га разблажити у потребној пропорцији врелом во-
дом и попити. А врелом водом се разблажује само зато да
се човек не би прехладио, може и да се не разблажује. Сла-
вочка је рекао да сокове трава треба разблаживати само
водом – то чува сва њихова лековита својства.
Код леукемије:
- Јагода (цела биљка) – без ограничења.Славочка је го-
ворио да је веома корисно за здравље јести шумску јагоду:
п омоћ б оле с н има и љ U дим а ко ј и п а т е
507
Против рака желуца и црева,
код рака простате
Сок русе се напола разреди са водом и узима се по
једна чајна кашичица 3-4 пута дневно.
Против глиста
Дечаку Вјачеславу се обратила мајка 13-годишње де-
војчице која је стално осећала малаксалост, слабост, поче-
ла је лоше да учи. Дечак Вјачеслав јој је саветовао да пије
медицински катран са млеком, што су и урадили и дете је
излечено од глиста које нису могли да открију лекари и
медицинске анализе. Ја се више не сећам детаља тог ре-
цепта. (Недавно је код мене у гостима био један свештеник
и рекао ми је да се медицински катран пије свакодневно
- ујутру и увече, по 2-3 капи катрана на пола шоље топлог
млека, и после се још попије млеко. Пије се током једне до
две недеље, затим следи пауза.
Тај свештеник и сам то пије с времена на време и твр-
ди да то веома добро чисти организам од свакаквих пара-
зита. Али, катран теба пити опрезно и не сме се прекора-
509
чити мера јер он утиче на бубреге).
Како ја сада већ разумем, Славочка је углавном гово-
рио о таквим јаким травама које из организма изгоне црве
(т.ј. глисте и остале паразите) – то су пелин, руса, вратић,
стричак (боца, драч лат. Carduus acanthoides L.). О стричку је
рекао да против паразита веома помаже цвет стричка. Та-
кође од паразита лечи повратић (цвет повратића). Славочка
је чак рекао да би било јако добро да се у супу убаци китица
цвета повратића, то је врло корисно за децу - неће имати
глисте. То јест, када се кува супа, тамо се може убацити ки-
тица повратића. Славочка је рекао да су нам такве траве као
п омоћ б оле с н има и љ U дим а ко ј и п а т е
Против бронхитиса
Припремити сок траве подбел. Припремљени сок чу-
вати у стакленој посуди у фрижидеру. Узимати по 1 чајну
кашичицу на 1 супену кашику воде. Пре припреме сока не
треба прати траву, да сок не би прокисао.
Официр који је потражио помоћ од дечака Вјачеслава
спасао се чак од пушачког бронхитиса.
За несаницу
Дечак Вјачеслав је рекао да се треба добро помолити и
припремити купку од иглица четинара са травама матич-
њака, нане и чубра, налазити се у њој 15-20 минута, затим
попити чашу врелог чаја (матичњак, нана, чубар). То треба
514 урадити пре спавања. А треба почети од Цркве, исповести,
Причешћа, пошто, како је рекао дечак Вјачеслав, ово ста-
ње може бити духовног карактера.
Калцификати (коштане израслине,
остеофити) на нози
Дечаку Вјачеславу су се обраћали старији људи који
су се жалили на болове у ногама, који су између осталог,
Лечење брадавица
Славочка се насмејао када су му испричали како наше
православне жене са клироса лече брадавице – завежу их
концем и закопавају у земљу. Рекао им је: «Па, како то не
разумете да ће се неко после играти на том истом месту,
раскопаће тамо земљу и те брадавице ће напасти на њега.
Јер, брадавице су инфекција, она не умире у земљи и неко
може ту инфекцију да навуче на себе. Славочка је саве-
товао да се брадавице лече сирћетом – да се „туширају“
на телу. Јер, брадавице су израштаји на телу, имају своју
ножицу и своју структуру. И, Славочка је рекао да њихо-
ву ножицу теба „туширати“ сирћетом, а брадавица ће од
тога најпре да се надује, а затим умире и отпада. Русом се
такође могу „туширати“ брадавице, али је то дуготрајнији
процес и Дечак је рекао да то може само онда када руса
цвета, зато што је „најјача руса – руса у цвату“.
515
О дечјој инконтиненцији
(неконтролисаном мокрењу)
Када су код Славочке долазили родитељи деце и пита-
ли у вези дечјег неконтролисаног мокрења, говорио им је
да не воде децу ни код каквих баба зато што ће „то свакако
проћи само од себе.“
п омоћ б оле с н има и љ U дим а ко ј и п а т е
О „лековитом“ гладовању
Ако се дотакнемо теме као што је „лечење гладова-
њем“, могу да кажем само да се не сећам да је Славочка
имао позитиван став према гладовању. Није говорио да је
гладовање нешто добро. Напротив, говорио је супротно –
да треба постити у складу са разумом, а не избезумљивати
свој организам неразумним гладовањем. Ја сам га, сећам
се, још питала:
„Па, зар није човек – стваралачка личност?“ А он ми је
одговорио: „Једите“. И почео је да ми прича о томе каква
ће страшна глад настати на планети. И зато се он бринуо
о људима и говорио им да једу док још постоји нормална
храна која није чипована (тј. не носи печат звери „666“ –
прим.прев.). Још је говорио да људи треба да створе резер-
ву лекова зато што ће доћи време када ће се небо спустити
и људе ће глава много болети. Сада се код многих људи
примећује повећан замор – људи једноставно немају сна-
ге. А Славочка је рекао да ће таквих људи бити све више
и више. Зато он о гладовању није рекао ништа добро. И
о свим „дијетама“ које су људи измислили он такође није
рекао ништа добро. А када сам му донела дебели „Травар“
који су саставили наши научници, погледао га је и рекао да
516
„тамо нема скоро ничега што би помогло човековом жи-
воту“.
О уринотерапији
Сећам се да сам сама упитала Славочку о уринотера-
пији. А он ми је рекао да „то не сме да се ради јер то трује
човека“. И, уместо те уринотерапије, он је предложио дру-
О пчелињем меду
Славочка је рекао да ће мед у последњем времену
бити као „инфузија“ за људски организам – он ће веома
помагати крви. Када буде глад, у време глади ће мед, по
речима Дечака, заменити лекове и биће веома користан за
крв – биће као „инфузија“ за људе.
На крају ове веома обимне теме, која се може наста-
вљати и настављати, желим да кажем оно најважније: Сла-
вочка је увек пре свега подсећао људе на то да треба много
да се моле, да треба да иду у храм, треба да се исповеда-
ју, причешћују и разумно посте. Јер, по речима Дечака,
сви проблеми људи долазе од тога што живе без Бога: од
тога што се накупило много грехова и код њих самих, и у
њиховом роду. И без Бога је немогуће решити све њихо-
ве болести и проблеме. О томе је Славочка говорио свима
„Идите у храм, идите код Бога, без Цркве уопште нико
неће преживети и неће се спасити“ – то су сталне речи 517
Дечака свима који су му се обраћали. Сећам се да је рекао
да „ако је с Богом, онда ће сваки шипурак да излечи
рак“. А када је реч о Славочкиним рецептима, онда – он
ми је иначе рекао да се „све болести могу излечити и оне
се лече апсолутно једноставним средствима“, то јест –
све се лечи и све може да се излечи и то лечење је веома
једноставно и доступно. А о Славочкиној помоћи бих још
желела да кажем следеће: Ја не бих поверовала да се толи-
ко људи исцељује да ми сам Слава није рекао да ће „он по-
сле помоћи свима који га буду молили“. Ја не осуђујем
оне који не верују или мало верују у Славочкину помоћ
п омоћ б оле с н има и љ U дим а ко ј и п а т е
О предивни пророче
и исцелитељу Божији,
дечаче Вјачеславе,
моли се Богу за нас!
518
САДРЖАЈ КЊИГЕ :
УВОД ...................................................................................................... 5