ИЗМЕЂУ ДВА ЂАВОЛА

Хроми дечко, мали дечко што закопаваш јарећи реп и надаш се.
Хроми дечко док те гледам дуго после помрачења. Чини ми се да не
живим, нити да сам икада и живео: не могу ни даље битисати ако ти се
не исповедим.

Често мислим на тебе и на љубав према ближњима, и на слогу

међу људима. Никако не могу да схватим ко је крив за људску несрећу:
љубав или мржња. Ништа не могу да одгонетнем, да разјасним, али
знам да је ђаво ушао у људске кошуље, па им и испод коже ровари и
шаље на нас ватру.

Ко је завадио браћу? Ко их је поделио на добре и зле, на неједнаке,

прилепио им на чело некакве знаке и дао им барут и олово? И они се
кољу, очи повадише једни другима.
Падају младе главе, котрљају се по трави, и не нестају из сећања
чобанчића. Севају дуги и прљави вратови, затежу се као опруге, и
пуцају као сечива, као храстова кора, као јововина.
Братска крв капље с ножина и таложи се на земљи као песак: где
кане братска крв, ту трава не расте три пуне го -дине. Онда из земље
ничу крвави цветови. И трава нека, братоубилачка. И цвет царево око,
хајдучка трава и здравац, горки пелин и малињаци. Све бледо,
танушно, кржљаво. Грешно.
Војске одлазе и долазе и пљачкају сиротињу. Све силују женску
нејач, удовице и саморанице; не бирају, неумољиви су, не боје се
клетве. Одводе са собом мушку децу и уче их како да држе нож и
пушку.
10 Миодраг Булатовић НаЈвећа тзјнз света
Ј46 Миодраг Булатовић

Кад се ватра и плотуни смире, и кад све почиње да сс губи пред

сумраком, сестре излазе на раскршћа, с даровима и понудама, и чекају
браћу.
А браћа су у даљини и иза сваког пуцња: тамо су где тутањ
пролама небо, где канонаде заглушују повике, где црна ђулад с ланцима
рије ледине и земљом засипа мртва уста
Браће нема да дођу. Увек пролазе други које нема ко да дочека:
изгорела је с кућом и чељад, дежурали су нечији војници док се јауци у
зидинама нису слегли. Они пролазе и појављују се исти^такви.
Тада сестре ваде из недара црне мараме, злу се увек треба надати,
питају рањенике, видају им ране и, не желећи више да се врате
угашеним огњиштима, одлазе низ свет, с војском, да би заборавиле
како су без браће и љубави.
За туђим четама вуку се старе мајке и с таином у обрав -ницама
траже синове.
Синова нигде нема и мајке дреше торбе, те туђа деца једу скорели
хлеб, мешен и печен још прошлог петка у зору.
Старице никад нису без синова док почне окршај. А по -сле иду по
разбојишту, оплакују младе главе и трпају их у раке. Јер грех је да
сунце дуго пржи покидане удове, просута црева и слепе очи.
Мајке и даље иду за малим црногорским четама и прате своје
јединце. А синова нигде нема. Није сасвим слеђен круг око срца —
синови су ту до окршаја: старице им крпе кошуље и пречају опанке.
Браћа се гледају преко ножа и мушице. Мржња је и у пушчаним
цевима, у баруту, у олову. А многе је подојила иста сиса. Сви се
гранају из једне крље. Памте приче како су им чукундедови били браћа.
Једни кажу да се боре за увређену круну, други су за црвени
петокраки знак. Између њих је крваво поље, рањеки волови, неподељен
плен. Руке су им крваве до лаката.
Ми бисмо хтели да се измире и проспу барут у воду. Јер што ће
нам земља кад не буде било браће. Ко ће орати њиве, дизати нове
кровове и хлебом хранити сиротињу? Ко их завади? Ко их закрви,
обрела му се уста иза врата . . .
 Између два ђавола 147

Чија ме љубав овде довела, зазидала и заточила? Чија је то мржња

јача од моје жеље за слободом? Која је то рука усадила у људске
мозгове страх — ко их то наговара да нас муче?
Мали дечко, знаш ли ко сам?
Нисам онај што гази по голим телима болесника. Ни онај што у
углу надима огромна прса и брунда. Нисам онај што манијачки јури од
зида к зиду не би ли ухватио сунце у чашу.

Онај сам што понекад и не постоји. Онај сам што чува гуштера
под креветом, и брани и негује га, и боји га се.
Лице ми је ситно, жуто, набрано и оглодано.
Стојим код прозора. Очи ми горе у пламену, а велика брада и коса
крију ми голо, измрцварено и слабо тело од свега што бежи испред
прозора. Та велика и масна брада по којој ме препознају одоздо. Та
трула косурина кроз коју про -турам руке како бих се боље учврстио
међу решеткама. Све је уоквирено у прозорском окну: стакло дрхти.
Усне ми се мичу док те гледам како приносиш посуду с водом
рупи на сандучету. Видим како небо и земља горе, и како пламен
избија из букове коре. Несрећан сам што не обухвата и моје јадно тело.
Јер мучно ми је више од сете да живим.
А реч је о мом гуштеру, о мојој вери . . .
Прво нико није знао да га чувам под креветом. МислилИ су да
цигле уносим да би удвостручио зид или засновао неки град и свет у
соби. Чак су рекли да имам право и да ће ми помоћи буде ли се радило
о зидању моста од нас до добрих људи.
Гледао сам их прекорно, али сам им се и смешио, јер сам их
волео.
Нису ме ни питали — уносили су цигле и говорили да зидове
треба појачати и утврдити. Рекоше да су цигле добар изум и да се њима
можемо одбранити од ватре.
Напунише пола собе.
Нисам хтео да им говорим за што ми требају. Чучао сам на
гомили цигала и гледао у простор између цркве и
10*
148 Миодраг Булатовић

минарета џамије, у узмућено небо, и плакао за друговима: шта ли је с

њима у овој погибији, на овој ватри?
Гледао сам ону жену и оног странца како се мимоилазе, и полреко
гледају.
Странац се поштапао и лагано ишао поред зида, а жена је хитро
грабила поред дугачких мердевина. Јела је.
Тада ме ђак зовну да сиђем доле.
Радовао сам се што су између нас биле цигле, те се ни -смо
морали додиривати. Показа ми гуштера.
Он, гуштер, био је порастао и мало одебљао, и слењио се: није се
мицао, само нас је сите гледао испод кревета.
— Шта ће ти тај гуштер? — запита ђак.
— Треба ми, одговорих му.
— А откуд ти? — ђак ће мени.
— Шта те се тиче? — одговорих му и насмеших се благо.
—Тиче ме се, рече ђак и спусти чашу с водом у којој није било ни
сунца ни светлости.
—Ако и теби треба неки гуштер, а ти изађи у двори -ште и узми
једног, рекох му.
Ђак се смешио:
— Вероватно ће ми требати баш тај твој.
Рекох му нека нађе неког другог, јер је овај само мој.
— Реци ми само шта ће ти? — запита ђак.
— А шта ће теби? — искосих се ја.
—Можда нам треба због исте ствари, прошапута ђак и примаче ми
се.
— А због које то ствари? — запитах. Ђак је хтео
да ме загрли.
Нисам га мрзео и мучила ме љубав према ближњима, према њима,
према њему. Али сам осећао да ћу повратити целу утробу ако ме
додирне.
Разрогачих очи, накостреших се, измакох се.
Ђак пребаци руку преко мог рамена.
Обли ме хладан зној. Задрхтах. Ухвати ме несвестица.
Ђак ми размаче косу на челу и загледа ми се у очи.
Утроба ми се препречи у грлу.
Његова рука била је млитава, хладна, танка, а још је у њој држао
чашу.
 Између два ђавола 149

Примаче свој образ уз мој.

— Буди миран, прошапта ми, ми смо браћа.
Очи ми се овлажише. Волео сам га и желео му да ве -чито и
срећно живи, али нисам могао трпети његову мокру руку на рамену.
Заплаках: било ми је жао да му кажем да склони руку. Бојао сам се
да ће и он заплакати. Снизах се на цигле.
У наручју ми се нађе гуштер. Мировао је. Био се нави -као на моје
мажење и тепање. Гледао сам га, тетошио му, шапутао му крај главице.
Ђак ме је гледао одозго.
Гуштер се извртао на леђа, па онда поребарке.
Нисам плакао, нисам дрхтао. По телу ми се разливала топлина.

Ђак је гледао како ми се гуштер умиљава, како нестаје у мојој

коси и бради и како покушава да ми се попне на раме. Гребао ме
ноктима и задавао ми мали бол.
Био сам срећан, јер сам знао да тај бол не долази ни од једног
живог човека ког сам знао. Припијао ми се уз само тело и дахтао. Био
сам срећан, јер сам знао да је зло у мени и мом наручју.
Гледао сам ђака одоздо и савијао се у клупко. Обузи -мао ме стид.
Крио сам руке и колена власима косе и браде.
Желео сам да га не гледам. Није ми требало много да мислим:
знао сам, посигурно сам знао да се зло налази у мени.
Било ми је жао што је ту. Нисам ни њега, то зло, ни са ким хтео да
делим. Спокојно сам дремуцкао, питајући се у предсну: а где ли је сад
срећа кад је зло код мене . .. код кога ли је срећа... да и она није у
мени?...
Миловао сам гуштера и мислио како да из себе, без буке,
искореним зло.
Лежао сам наузнак, у углу пуном паучине, и осећао хладну циглу
под главом. Руке сам крио у коси и бради, а гуштер се ваљушкао по
мом наручју и трудио се да ме шћапи за прсте.
1
150 Миодраг Булатовић

Гибао се. Подрхтавале су му слабине. Тукло му је срце под

кожицом. Био је леп и изгледало ми је да ми се смеши косим и малим
очима.
Али по свој прилици он се није смешио већ се стално трудио да
ми шћапи прсте и да их мало вавољи вилицама.
Нисам се бојао његовог погледа, нити оних ситних, ши -љастих
зубића које ми је показивао као псетанце, при чему му се кожа око уста
набирала и гужвала. Знао сам да ми може донети само зло или радост,
или, на крају, мали бол. Бринуо сам.
Плашио сам се оног малог паука што се осигуравао мрежом у
углу. Бојао сам се, стрепио сам да ће баш он за -дати смрт мом
гуштеру. Увек сам се бојао паукова. Плашио сам их се, јер сам их
волео, и нисам могао да им се браним. Јер паукови могу да буду добри,
спокојни и племенити.
Гуштер ми се смешио. Живахно је мрдао репом док сам га
голицао. Радовао сам се што ништа не разуме и што не може ништа да
ми каже. Наша заједничка радост била је нема и пуна прећутних
споразума и уступака. Маштао сам да ћемо вечито бити заједно и овако
загрљени.
Никада више нећу бити сам, мислио сам, и нећу пла -кати и
туговати за друговима.
Али ми је опет долазила мисао како ће он, гуштер, убрзо порасти,
угојити се и окрућати, и како нећу моћи да га др -жим у наручју.
Друга ме мисао тешила: кад порасте велики, играћу се с њим више
но сад, јахаћу га као прасенце, као свињче, а затим и као велику свињу.
Са гомиле цигала гледао сам у задимљено небо, изде -љено
решеткама на неправилне комаде, и питао се шта ће бити с мојом
душом.
Корио сам себе што нисам отишао за друговима. Заме -рао сам
себи што одавно нисам одавде побегао и упутио се бескрајно дутам и
непрегледним просјачким друмом.
Јер просјак је лепо бити, поготову ономе што ужива у несрећи,
немаштини и понижењима. Скитајући по туђем све -ту, по непознатим
крајевима, можда бих и нешто сазнао о својим друговима.
 Између два ђавола 151

Увек сам маштао да се овако сретнемо: мала црква, зи -дина,

некакве богомоље где се јуродиви састају, просјака је око улаза као
плеве. Један сам од последњих, најбеднијих, најружнијих и
најнеприметнијих. Из мене бије задах, тело ми воња. Јадан сам и крив
на оном углу, и људи не могу да ме дуго гледају. Пролазе и из даљине
бацају према мени новчиће.
Не знам ни колико ми је година, и име сам своје забо -равио.
Лежим тако, устурен уз црквену ограду, тихо просим, испружајући обе
своје уштапљене руке.
Затим наилазе неки људи, и ја чврсто верујем да су то они, моји
другови. Нису баш сасвим божјаци. Имају обичан људски ход, упрћени
су.
Њих неколико се упућује према мени. Они су, не по -знају ме. Сузе
ми надолазе на трепавице. Нећу дуго да их зовнем. Хоћу понижење,
патња и несрећа што дуже да трају.
Пружам руке и кажем им се. Изговорим некаква имена. На длан ми
паде новчић.
Онда ми узимају онај новчић и воде ме са собом. Шири се
просјачки друм. Вуку се сенке са завежљајима. Певамо, срећни. Моле
ме да не плачем. Стригу ми косу и бацају је у прашину. Севају табани,
мењају се рекама обале.
Срећа и пут су нам бескрајни. Пуни смо спокоја, ведри -не и
љубави за све које сусрећемо. Певушимо и распитујемо се колико има
сати хода до првог места, колико у њему има цркава и џамија, и јесу ли
људи доброг срца и дарежљиве руке. Кад паднем од изнурености, носе
ме и свуд говоре, тра -жећи у насеобинама хлеба и воде, да им се
разболео нај -млађи брат.
По њима судећи, јер су проседи, стар сам и ја. Обично и у мислима
табанима грабим дуги просјачки друм, обасјан необичном,
заслепљујућом и лаком светлошћу .. .
Али видиш где сам. То запаљено небо, то порозно небо, то
шупљикаво небо с којег ми се у очи точи убиствена свет лост.
Можда је грех што сам толико с гуштером, питао сам се. Боље би
било да сам с оне стране цигала, да сам с људима.
252 Миодраг Булатовић

Али шта ћу с њима? бунио сам се. Узалудна је моја љубав према
њима: страни су ми, туђ сам им. Не могу ии свог тела да се дотакнем:
јадни смо, нагњили, трули, кужни и полуживи.
Гуштер ми је ћушкао њушкицу под пазухо. Из мојих власи вирио
му је само реп. Уснух с њим под пазухом, као с младунчетом.
Све би било добро да се они не појавише. Претходно су дуго
разговарали и споразумевали се. Прво ми се приближи ђак, а затим
пекар и онај непознати, и тек доведени.
Бојао сам се. Смешио сам им се. Волео сам их. Схватих да хоће
нешто да ми саошпте. Био сам спреман да им паднем пред ноге.
— Зашто не пређеш на нашу страну? — запита ђак.
— Овде сам усамљен, прошапутах.
— Па зар ти самоћа прија? — запита непознати.
— Да, прошапутах.
—А ми бежимо од ње и. .. прибијамо се једни уз друге да не бисмо
били сами.
— Прија ми кад никог око мене нема, рекох тихо.
—То, просто речено, значи да нас не волиш и да нас избегаваш.
—Не, то није истина, прошапутах. Ја вас безмерно во -лим и не
могу без вас. Али овде ми је пријатније.
— Ако хоћеш да докажеш како нас волиш, приђи к нама.
—Не могу, почех плачно, не могу к вама. Овде ми јс добро.
—Слушај, поче ђак. Ако не будеш хтео милом, хоћеш силом.
—Али, браћо, аставите ме. Добро ми је овде ... а веруј -те да вас
волим ... али сад скоро и могу без вас ...
—Ако ти можеш без нас, не можемо ми без тебе, рече непознати.
Гледао сам их одоздо.
Надносили су се изнад моје главе и правили гримасе на лицу.
Схватих да су они ђаволи, и да су дошли да ме кушају, да ме некуд
воде, да ме јашу.
 Између два ђавола 153

Погледали су се с времена на време и гуркали лакто вима.

Увијао сам се у своје власи и дрхтао. Осећао сам да зло опет
долази и да је то добро. Питао сам се није ли оно била радост пре
њиховог доласка. Изгубих из вида где је почело једно, а где друго. Та
граница била ми је нејасна, паучинаста и мутна.
И радост ми је била неподношљива. Патио сам што зло које се
приближавало није било веће, горе и јаче. Желео сам да се догоди
нешто необично и страшно, па да се после тога дуго плашим и сећам.
Јер претерано дуго сам спавао, и на сан ми ништа није долазило.
Радовао сам се да ће ме повући за уши и власи и баиити ме на
старо место.
Договарали су се. Нисам их могао разумети. Имао сам жељу да им
кажем колико сам грешан, ништаван, безвредан и сувишан, и колико ме
треба мрзети и презирати.
Тада ми ђак строго рече:
—Луди човече, нисмо дошли по тебе, нити нам уопште требаш.
— Па зашто сте онда дошли? — запитах тихо.
— Дошли смо по твог гуштера, рече непознати.
— По мог гуштера? — зачудих се. — По овог мог ...
— Дошли смо по нашег гуштера, рече ђак.
— Али гуштер није ваш, рекох тихо.
— Кад си ти сам наш, онда је и гуштер наш.
— Али, браћо, он није ваш, почех још тише.
— Можеш ли то доказати? — рече пекар.
—Могу. Донео сам га овде кад је био сасвим мали. Хранио сам га
и чувао.
— Да га ниси донео ти, донели бисмо га ми, рече ђак.
— Онда... онда је важно ко га је први донео, рекох.
—Знамо ми све то, али хоћемо гуштера, рече непознати. Знамо да
си га неговао и хранио. И ми бисмо то радили да је био код нас. Али
нисмо хтели да ти га узмемо док се до -бро не угоји, и док не порасте.
— Хоћете, дакле, и гуштера да ми узмете? — упитах.
— Ништа ти друго не тражимо, рече ђак.
Чц^

154 Миодраг Булатовић

 ~ А шта ће онда бити са мном?
— Ништа, рече непознати и поцрвене.
— Ви ћете заиста да ми га узмете? — прошапутах и за
-плаках.
Гуштер је наузнак лежао у мом наручју. Гледао сам му у шарени и
меки трбух. Није обраћао пажњу на људе који су ме опкољавали и
претили ми.
Видео је њихова мала и сува лица, и танке цеванице руку, пружене
према оном који га је држао. Није се плашио, јер је знао да ће му и у
другом наручју бити добро.
Ваљушкао се, бацакао се, смејао се. А смех му је био по -лунем:
набирала му се сва кожа с доње стране. Очи су му постајале још косије,
још светлије, још мање.
Ножицом ме је хватао за браду, и вирио из ње њушки -цом на
људе. Њима то није било смешно, нити су се бојали.
Они су га, просто-напросто, хтели. Хоће га да би себе начинили
несрећним, мислио сам.
Прилазили су ми. Били су озбиљни и скоро замишљени.
Скупих се, загрлих гуштера. Он се уз мене привијао као оно
змијче које сам скоро и заборавио.
Питао сам се хоћу ли бити несрећан кад оде од мене. Било ми је
јасно да ће ми га отети.
Репом је вирио из моје косе. Чинило ми се да већ није код мене:
чезнуо сам за њим као да су ми га давно узели.
Ђак се пригну и обори ме.
Држао сам гуштера у загрљају.
Ђак ме удари по темену.
Нађох се под гомилом цигала: нисам испуштао гуштера.
Цигле су се обурвавале и затрпавале ми ноге. Бол од ударца био ми
је пријатан и желео сам да сви почну да ме туку. Али нису хтели — то
је радио само ђак. Видео сам му младо, искривљено лице, то зверско
лице. И смешио сам му се. То лепо његово лице.
Од узбуђења нисам могао да плачем. То пријатно њс -гово лице,
обасјано слабим светлом које је клизило низ го -милу цигала.
Осетих на кожи ђакову руку и прсте, на кожи око леве сисе.
Тражио је гуштера.
 Између два ђавола 155

Покушавао сам да га пољубим у руку. Псовао ме. Нисам се

бранио.
Гуштера је тражио и другом руком, и претурао ме час на једну, час
на другу страну.
Ничега се нисам бојао, иако сам имао разлога за тс. Обузимала ме
срећа што је неког било у близини.
Упорно је тражио гуштера.
Само сам стрепео да ме не дотакне његова рука.
Видех како га зграби, како га ухвати за реп. Гуштер се отимао и
дрхтао је. Дуго се трзао и отимао. И њему је зло долазило. Изгледа да
сви они који људима наносе зло и сами то морају дочекати.
Нисам знао какво зло њему долази. У сваком случлј^ морало се
разликовати од људског, које је било најцрње. До -лазило му је његово
сопствено зло и за мене у томе није било ничега страшног.
У младићевој руци оста реп. А гуштер побеже под цигле.
Репић је мрдао на широком ђаковом длану.
Остали опколише гомилу. Мицали су цигле, и то једну по једну.
Нађоше гуштера на дну и однеше га. Кусог гуштера.
Остадох сам са крајичком репа који се праћакао. Али и он се брзо
умири крај мојих ногу.
Обигравао сам око гомиле цигала и вирио. Кусог гу -штера обично
су држали у недрима као и ја некада. Гуштер се ваљушкао и смејао.
Сузе су ми текле низ образе за њим.
Људи престадоше да се интересују за мене.
Био сам жељан њиховог гласа и удараца. Гледао сам како се
гуштер гоји, како крућа, како је све тромији и како му израста нови реп:
управо пет или шест репова место оног једног. Репови су расли један
поред другог као нагомилани прсти. Обично је њима мицао одједном.
Патио сам од самоће и чезнуо за друговима. Знао сам да су они,
моји другови, негде на просјачком друму, и да, иако гладни, певају неке
бескраше, неке убиствено дуге песме.
Ни за какву песму нисам био. Умео сам само да плачем. Видео сам
како се моји другови вуку прашњавом цестом.
 156 Миодраг Булатовић

Воде козу и јаре. Једна су фамилија. Да сам им ближи, ла да

их слушам. И да на табанима осетим дужину бескрајног и
прашњавог просјачког друма који се нигде не завршава.
Туговао сам за шесторепим гуштером. Знао сам да 1с
зло у мени, радост код њих, а они у радости.
Ђак је једном руком гладио гуштерове задебљале репо
-ве, а у другој држао чашу с водом у коју је хтео да ухва -ти
сунце.
Нисам знао колико зло може да траје, и да ли је код
других људи јако као у мени. Самотан и склупчан у углу,
трудио сам се да се сетим кад је, у ствари, престала радост,
а кад је почело моје зло. Нисам могао то да одредим.
Бауљао сам по соби и трагао за било каквим инсектом.
Налазио сам само мраве и глисте које никако нисам могао
да припитомим: а још сам знао да не могу порасти и рас~
крупњати се као гуштер. Ноктима сам копао земљу поред
зида и вадио сасвим равнодушне црве, којима је сваки по
-ложај у коме су били, односно у којем сам их остављао,
био добар. Били су одвратни. Данима сам гонио ровца који
ми се лоповски крио испод цигли. Паукова нигде није било,
мада су углавном просторије биле пуне паучине. Али старе
па учине.
Почео сам да се присећам. Само су ми пред очи излази ' ле
две слике: мирна и тешка змија у очевој кући, и насме шени
гуштер који се ваљушкао у мом наручју. Али сам и то брзо
заборављао при помисли да сам потпуно сам.
Затим сам гледао како се ноћу, док су њих тројица за
-грљени спавали, однекуд довлачи гуштер. Висок, млад и
брз
|ј гуштер.
Играли су око цигала, играли на моје очи: он и она.
\ Гуштер и његова женка. Њушкали су се, јахали су се, го (
нили
су се. Тај витки мужјак и она. Одлазио је тек у зору,
а она је дуго гледала за њим и мрдала реповима. После сг
завлачила под цигле, или се губила у правцу њих тројице и
легала.
Ничему се нисам чудио. На сан ми је долазио млади и
витки гуштер: држао сам га на рукама и дрхтао од страха;
т """ИПГ1ИГ'1 Ч11 т Тттп """"Т" 1М ^тг^птит^тгп1^
 Између два ђавола \$Ј

он јс врелу њушкицу завлачио под моје пазухо. Бунила ме ђакова песма

и пекарево брундање.
Котрљала су се поред цигала јаја, мала јаја. Гуштерица о њима
више није бринула. Та мала пиргаста јаја. Нека су па -дала из паучине и
ту остајала.
Чинило ми се да радост однекуд долази.
Гуштерице није било и јаја су се котрљала низ даску.
Осећао сам да ће се нешто догодити.
Ђак, пекар и онај непознати били су загрљени и стално су
покушавали да ухвате сунце у чашу.
Сунце је, међутим, било неухватљиво и у чашу су им однекуд
падала пиргаста јајашца.
Дани су пролазили и ја сам очекивао долазак радости.
Толико је зла било у мени да се нисам могао кретати. Осећао сам
да постајем блеђи, мршавији и прљавији. Једино зла није било на
бескрајном просјачком друму што се сивео у даљини као липова кора.
Јаја су прскала. Пиргасте опнице пуцале су и гуштерићи су из њих
излазили. Милели су. Неки су се батргали у кр -петинама паучине.
Мајке њихове није било и заборавио сам како је изгледала. Само сам
знао да је имала шест репова.
Млади гуштери невешто су хитали к мени. Сетио сам се, одједном,
како сам крај влажног зида нашао њихову мајку и како сам био срећан.
Гледали су ме уплашено косим и ма -лим очима. Завлачили су се пода
ме, пели ми се уз власи косе и браде.
Нисам се мицао, јер сам се бојао да ћу их попрштити.
Расли су и газили ме.
Дрхтао сам, наузнак лежећи, и мислио се: да ли сам радостан или
несрећан? То нисам знао.
Било је их је пуно, сијасет.
Губио сам свест од глади. Јер нисам смео с места да се макнем.
Постајало ми је све свеједно.
Али гуштери не мирују. Скачу по мени и играју се. Као да сам ја
онај шесторепи просјачки друм чије су се обале запалиле. Као да сам ја
она земља што је пуцала од ватре.
Понекад ми се чини да се и ја у једног од њих претва -рам. Затим ми
изгледа да некуд нестају и да постајем пот
158 Миодраг Ђулатовић

пуно празан. Губим свест и појам о људима. Мислим да су сви, којих се

овог тренутка сећам, шесторепи — прва је мојл мајка.
Губим свест о свему што ме окружује и не знам где је шта било, а
где је сад и где је моје право место.
Не знам где су гуштерови: код мене или код њих. Све ми је мутно.
Не знам ко ]е у коме: да ли гуштерови у њима, у тим људима, или је,
пак, обрнуто — они у гуштеровима. Или пак: није ли све то зло, и они
и гуштерови — у мени.
Хроми дечко што тугујеш. Често ми изгледа да више и не
постојиш, да си^најобичнија хрома и шесторепа варка. Јер све ми се
приказује лудом варком.
Гледам те, али не знам сигурно постојиш ли. Већ не знам где
почиње стварност шесторепих сенки и предмета, а где опште лудило с
ватром.
Знам само да ми се из дана у дан тело суши и набира, и да дуге
власи беле, и да ми очи слепе, и да сам све мањи и кужнији.
Све је пусто пред мојим очима. Нема чак ни зла. Осле -пећу,
изгубићу ум. Нема ничега за што бих се ухватио, дав -љеник. Нема у
шта човек да верује.
Говоре о некој светлости, која треба да се помоли иза брда и оних
затворених планина варалипа. Лажу и оне брезе белокорке — светлост
је њихова танка и краткотрајна.
Шта је већ с том светлошћу о којој говоре? Верујем да ће доћи, али
је већ дуго нема. Ако споро долази, нека је враг носи, шесторепу.
Нешто мора да се деси. Не смемо остати сами. Без људи се не
може, ма какви да су. Дозивајмо их одавде гласним смехом — нека
помисле да ће бити срећни с нама. Машимо им рукама. Гладујмо, и не
тражимо много од оних доле док не подигну нове домове. Онда ће и за
нас бити хлеба.
Тешко је у пустињу намамити уплашене и оне што су из ње једном
побегли. Намамићемо их само љубављу. Песа -ћемо док раде, док
закивају кровове. Нешто се жртвовати мора. Јер неће лако доћи
светлост.
Онда нек враг носи и нас и наш казамат — нека про -паднемо.
Само да ово место на земљи не остане овако пусто.
 Између два ђавола 159

Тада ћемо ми бити највећи кривци: људи ће помислити да смо их се

плашили.
Бојимо се да та светлост неће задуго доћи.
А ако се људи од нас отуђе, као што смо се ми од њих отуђили?
Шта ћемо кад не буде имао ко ни ватру на нас да пошаље.
Ватру једну шесторепу . . .